DUH I ŽIVOT Veza duha i života spada u one probleme, čija obrada mora da računa sa komplikovanim faktorima u tolikoj

meri da se moramo čuvati da se i sami ne upletemo u verbalne mreže, sa kojima bi hteli da odgonetnemo veliku zagonetku. Kako smo drugačije u stanju da uključimo u kretanje misaonog toka one skoro bezgranične komplekse činjenica, koje označavamo kao »duh« ili »život«, nego da ih dramski pri-kažemo pomoću verbalnih pojmova, tih žetona intelekta? Ova nedoumica u odnosu na verbalni pojam izgleda mi teška, ipak čini mi se da je posebno na mestu onda kada se neko sprema da govori ο fundamentalnim stvarima. Sigurno da su nam reči duh i život vrlo prisne, čak prastari poznanici, figure koje se već hiljadama godina pomeraju tamo-amo na šahovskoj tabli mišljenja. Problem je, izgleda, započeo u prastaro doba kada je neko došao do otkrića koje zbunjuje da životni dah, koji u poslednjem ropcu napušta telo samrtnika, znači nešto više od strujanja vazduha. Stoga jedva da je slučajno da onomatopej-ske reči kao ruah, ruh, roho (hebrejski, arapski, sva-hili) označavaju i duh, ništa manje jasno od grčkog πνεύμα i latinskog spiritus. Da li stvarno znamo — pri svom Doznavaju verbalnog pojma — šta je zapravo duh? Ili, da li smo
['1] Predavanje održano 29. oktobra 1926. u Literarnom društvu Augsburg u okviru ciklusa predavanja »Priroda i društvo«.

1

sigurni da kada upotrebimo ovu reč svi mislimo na jednu te istu stvar? Da nije reč »duh« mnogoznačna i neizvesna, pa čak sumnjivo mnogoznačna? Ista reč — duh — upotrebljava se za nepredstavljivu, trans-cendentnu ideju sveopšteg značenja; banalno, kao pojam koji odgovara engleskom »mind«; nadalje, kao sinonim za intelektualistički »vic«, onda za avet, zatim za nesvesni kompleks, spiritističke pojave koje prouzrokuju pomeranje stolova, automatsko pisanje, lupu itd., i zatim u prenosnom smislu za dominantni stav izvesne socijalne grupe — »duh koji tamo vlada« — i najzad u materijalnoj otelotvorenosti — kao recimo u alkoholnim pićima špiritus. Ovo nije rđava šala, već, s jedne strane, poštovanja dostojna starina nemačkog jezika, s druge, međutim, parališuća sputanost misli, tragična kočnica za sve one koji se nadaju da na lestvicama reči dopru do nadzemaljskih visina čistih ideja. Jer, čim se izgovori reč duh, nisu dovoljna sva ograničenja trenutno naglašenog smisla da potpuno spreče mnogoznačno prelivanje te reči. Zbog toga moramo postaviti fundamentalno pitanje, šta zapravo treba označiti sa rečju duh kada se koristi u vezi sa pojmom život? Ni u kom slučaju ne srne se ćutke pretpostaviti da, u osnovi uzev, svako tačno zna šta se misli pod rečima »duh« i »život«. Nisam filozof, već samo empiričar, tako da sam u svim težim slučajevima sklon da odlučujem na osnovu iskustva. Gde, međutim, ne postoji opipljiva iskustvena podloga, tu radije ostavljam nabačena pitanja bez odgovora. Stoga ću uvek nastojati da apstraktne veličine svedem na njihov iskustveni sadržaj, da bih donekle bio siguran da i sam znam ο čemu govorim. Moram priznati da u stvari ne znam šta je duh, a isto tako malo znam šta je život. »Život« poznajem samo u obličju živog tela; čak ni nejasno ne naslućujem šta bi život po sebi i za sebe u apstraktnom stanju mogao još da znači izvan te obične reči. Stoga moram, za sada, da umesto ο životu govorim ο životu tela, a umesto ο duhu, ο psihičkom. Ovo ni u kom slučaju ne činim stoga da bih u postavljenom pitanju izbegao razmatranje odnosa tela i duše; naprotiv, nadam se da ću upravo pomoću iskustvene podloge omogućiti duhu stvarno postojanje — a ovo ne na račun života. Pojam živoga tela zadaje objašnjenju, potrebnom za naše svrhe, svakako manje teškoća od opšti-jeg pojma života, pošto je telo stvar koja se može predočiti i iskusiti, što je od izvanredne pomoći čo-vekovoj mogućnosti predstavljanja. Stoga ćemo se lako složiti u tome da je telo interno povezani sistem materijalnih jedinica prilagođen potrebama života i, kao takav, čulima shvatljiva pojava živog bića, ili, jednostavnije rečeno, svrhovno raspoređena materija koja omogućava život biću. Da bi se izbegle ne-jasnosti, želeo bih da skrenem pažnju na to da u definiciji tela nisam uveo i izvesno »nešto«, naime ono što ja nejasno označavam kao živo biće. Sa ovim razdvajanjem, koje za sada neću ni zastupati ni kriti-kovati, telo ne treba shvatiti samo kao mrtvo gomilanje materije, već kao materijalni sistem koji priprema i omogućuje življenje, ipak uz uslov da ono bez prisustva živog bića ne bi moglo živeti, uprkos sve spremnosti. Jer, sasvim nezavisno od mogućeg značenja živog bivstva, samom telu nedostaje nešto neophodno za život, naime psihičko. To znamo, naj-pre, iz neposrednog iskustva na nama samima, posredno iz iskustva sa bližnjima, zatim iz posrednih naučnih zaključaka na višim kičmenjacima i, pošto nema razloga koji bi govorili protiv, na nižim životinjama i biljkama. Treba li sada »živo biće«, ο kome sam govorio prethodno, da izjednačim sa psihičkim koje nam je tako reći neposredno opipljivo u čovekovoj svesti i da ponova postavim prastaro dvojstvo duše i tela? Ili, da li bilo gde postoji razlog koji bi opravdao odvajanje živog od duše? Time bi i dušu shvatili kao svrhovni sistem, kao ustrojstvo ne samo materije pripremne za život, već žive materije, ili, tačnije, ustrojstvo životnih zbivanja. Uopšte nisam siguran da će ovo mišljenje naići na opšte odobravanje, pošto se toliko naviklo na gledište da su duša i telo živo dvojstvo, tako da je čovek jedva bez daljnjega sklon da dušu smatra samo ustrojstvom životnih procesa koji se odigravaju u telu. Koliko naše iskustvo uopšte omogućava zaključke ο bivstvu duše, pokazuje nam psihičke procese kao pojavu zavisnu od nervnog sistema. Poznato je sa dovoljnom sigurnošću da uništavanje izvesnih de-lova mozga uslovljava odgovarajuće psihičke ispade. Kičmena moždina i mozak sadrže najbitnije spojnice senzornih i motornih puteva, takozvane refleksne lukove. Sta se pod tim misli najbolje ću pokazati na jednom jednostavnom primeru. Prstom se dodirnuo vreo predmet — vrelina je odmah dovela u stanje razdraženja nervne završetke koji prenose dodir. Razdraženje menja stanje celog sprovodnog puta sve do kičmene moždine a odatle do mozga. Ali već u kičmenoj moždini, koja prima dodirnu draž, dalje se prenosi promena stanja na susedne motorne ganglij-ske ćelije, koje sa svoje strane šalju draži u mišiće ruke, što uslovljava iznenadnu kontrakciju i povlačenje šake. Sve ovo se dešava takvom brzinom, da svesni opažaj bola često

2

nastupa tek onda kada je ruka već povučena. Reakcija je, dakle, usledila automatski i postala je svesna tek naknadno. Ali ono što se dešava u kičmenoj moždini biće opažajnom Ja privedeno u obliku slike dopunjene pojmovima i nazivima. Na osnovu ovakvog refleksnog luka, dakle, od draži koja se kreće od spolja ka unutra i podstre-ka koji sledi od iznutra ka spolja, može se stvoriti slika procesa koji leže u osnovi psihičkog. Uzmimo sada manje jednostavan primer: čujemo nejasan ton koji u početku nema nikakvog drugog uticaja do da nam daje povoda da ga slušamo da bismo saznali šta znači. U ovom slučaju zvučna draž izaziva u mozgu čitav niz predstava, slika, koje se spajaju sa zvučnom draži. To su delom tonske slike, delom vidne slike, delom osećajne slike. Pri tom reč slika koristim naprosto u smislu predstave. Psihičko nešto, naravno, može postati sadržaj svesti, to jest postati predstava tek onda ako je predstavljivo, upravo ako se sliva u sliku. Stoga sve sadržaje svesti nazivam slikama, pošto, u stvari, predstavljaju od-slikavanje procesa u mozgu. Nizu slika, pokrenutom zvučnom draži, iznenada se pridružuje tonska slika sećanja, skopčana sa vidnom slikom, naime kloparanje zmije zvečarke. Neposredno skopčano sa tim, usledio je alarmni signal celoj telesnoj muskulaturi. Refleksni luk je potpun; ali u ovom slučaju razlikuje se od prethodnih činjenicom što je izmetu senzorne draži i motornog podstreka ubačen moždani proces, psihički niz slika. Iznenadna napetost tela retrogradno izaziva pojave na srcu i krvnim sudovima, koji se psihički izražavaju kao strah. Na ovaj način može se načiniti predstava ο vrsti psihičkog. Ono se sastoji od odraza jednostavnih procesa u mozgu i od odražavanja takvih odraza u skoro beskrajnom nizu. Ovako stvorene slike imaju svojstvo svesnosti. Bivstvo svesti je zagonetka čije reše-nje ne znam. Ali, čisto formalno, može se reći da psihičko nešto postaje svesno tek kada stupa u odnos sa Ja. Ako ove veze nema, onda je ono nesvesno. Zaborav pokazuje kako često i kako lako sadržaji gube svoju vezu sa Ja. Stoga svest rado upoređujemo sa svetlošću reflektora. Samo predmeti na koje pada svetlosni snop stupaju u polje opažanja. Međutim, predmet koji je slučajno u tami nije prestao da postoji, on se samo ne vidi. Tako se i nama nesvesno psihičko nalazi negde i to najverovatnije u ništa drugačijem stanju do kada ga Ja opaža. Ovo čini dovoljno razumljivim svest kao vezu prema Ja. Ali kritička tačka je Ja. Sta treba razu-meti pod Ja? Očigledno, i pri svoj jedinstvenosti Ja radi se ο vrlo raznovrsno sastavljenoj veličini. Ja počiva na odrazu čulnih funkcija, koje prenose draži od spolja i iznutra, dalje počiva na ogromnoj zbirci slika prošlih zbivanja. Svim ovim izvanredno raznolikim delovima potrebna je čvrsta veza koju čini svest. Čini se da je svest neophodni preduslov čove-kovog Ja. Ali bez Ja ne može se zamisliti ni svest. Ova na izgled protivurečnost rešava se, možda, na taj način što Ja shvatamo kao odraz, svakako ne jednog jedinog već mnogih zbivanja i njihove skladne igre, naime svih onih zbivanja i sadržaja od kojih se sastoji svest sopstvenoga Ja. Njihovo mnoštvo stvarno čini jedinstvo, pri čemu veze svesti, kao neka vrsta teže, privlače pojedine delove u pravcu verovatno fiktivnog centra. Stoga ne govorim samo ο Ja, već ο kompleksu Ja, sa osnovanom pretpostavkom da je Ja promenljivog sastava i stoga nestalno, pa prema tome ne može biti jednostavno Ja. Na ovom mestu se na žalost ne mogu osvrnuti na klasične promene Ja koje se susreću kod duševnih bolesnika ili u snovima. Pomoću ovog shvatanja Ja kao sastava psihičkih elemenata logično smo dovedeni do pitanja: da li je Ja centralna slika, isključivi predstavnik celog čovekovog bića? Da li je ono u vezi sa svim sadržajima i funkcijama i da li se izražava kroz njih? Na ovo pitanje moramo odgovoriti odrečno. Ja--svest je kompleks koji ne obuhvata celinu čovekovog bića — ona je pre svega beskrajno više zaboravila nego što zna. Ona je beskrajno mnogo čula i vi-dela a toga nikada nije postala svesna. Misli se razvijaju s one strane njene svesti, štaviše one čekaju spremne a da ona ništa ο tome ne zna. Ja jedva da ima maglovitu predstavu ο neverovatno važnoj regulaciji unutrašnjih telesnih zbivanja kojoj služi simpatički nervni sistem. Ono što Ja u sebi obuhvata, to je možda najmanji delić od onog što bi u sebi morala da obuhvata jedna potpuna svest. Zbog toga Ja može biti samo delimičan kompleks. Možda je Ja onaj jedinstveni kompleks, čije unutrašnje jedinstvo znači svest? Ali nije li možda svako jedinstvo psihičkih delova upravo svest? Nije jasno zašto bi samo jedinstvo izvesnog dela čulnih funkcija i izvesnog dela sećajnog materijala trebalo da predstavlja svest a ne i jedinstvo drugih psihičkih delova. Kompleks viđenja, slušanja, itd. ima jaku i dobro organizovanu unutrašnju povezanost. Nema razloga da se ne pretpostavi da bi i ovo moglo biti svest. Kao što pokazuje slučaj gluve i slepe

3

pri čemu se samostalnost pojedinačne svesti gubi u jedinstvu nadređenog Ja. Ali tačnije je reći da se jedno nesaznajno živo biće — ο čijoj prirodi se naprosto ne može ništa reći do da time nejasno označavamo zbirni pojam života — od spolja pojavljuje kao materijalno telo. Ali postoji i stanovište spoznajnog morala. međutim. U daljem toku mog izlaganja još ću se vratiti na ovo pitanje. naime: kao što je »živo biće« zbirni pojam života u telu. da bi se uspostavila ili omogućila svest dovoljni su čulo pipanja i osećanje sopstvenog tela. to jest u iste maglovite neizdvojenosti. u slikama izražena očiglednost životnih delatnosti. Duša i telo su par suprotnosti i kao takvi izraz jednog bića. Samo jedno mi izgleda jasno. Zbog toga nisu jasni razlozi zašto nesvesne psihičke delatnosti ne bi trebale da imaju svojstva slikovnosti kao i one koje su predočive mojoj svesti. a ko nešto zna ο duši. tako je i »duh« zbirni pojam psihičkog bića. slušanja itd. tako se i Ja. Stoga svest sopstvenog Ja zamišljam kao sastav različitih »čulnih svesti«. kao manji krug u većem. Naučnom postupku nije uspelo da odgonetne zagonetku života. kao što je već pomenuto. čije postojanje moramo transponirati s one strane iskustvenoga. čak i uz naj-smeliju pronicljivost. da bi njene slike mogle da žive. koji se. Kao što akt viđenja. ipak bi to sve ostalo na čistoj pretpostavci. Ko poznaje ponore fiziologije. neka vrsta više ili šire svesti. naravno da se postavlja pitanje da li postoji jedinstvo svih psihičkih aktivnosti koje bi bilo slično svesti sopstvenog Ja. tajanstvenom stvari koju nazivaju duh. Oni su naime isto tako jedna te ista stvar. već iznad svih mera smisaon i svrhovan sastav. Skoro bi se smelo očekivati da sve psihičke delatnosti ostavljaju odraz i da je to čak njihova suštinska priroda. ali ono će ostati dokono sanjarenje sve dok ne nastane potreba da se time nešto objasni. inače ih uopšte ne bismo mogli nazvati »psihičkim«. ni u organskoj materiji niti u tajanstvenom nizu slika duše. zbog čega smo još uvek u potrazi za živim bićem. I kada bi nam za objašnjenje izvesnih psihičkih činjenica bila potrebna mogućnost postojanja neke više svesti. ali ne slučajna uporednost ili uzastopnost. kako nam izgleda. može razumeti kao odraz svih svojih obuhvatnih delatnosti. I isto kao što je životno spremnoj materiji tela potrebno psihičko da bi bila sposobna za život. Duša je sled. Sa ovog stanovišta čovek lako može da izgubi sve nade da se bilo šta može otpočeti sa onom nejasnom. tako da nas spopada sumnja da na kraju krajeva to čitavo odvajanje duše i tela nije ništa drugo do svesna razumna mera razdvajanja jednog te istog činjeničnog stanja u dva vida. kao niz slika životnih delatnosti koje se odvijaju u telu. Iz prethodno rečenog mogao se steći utisak ο odražaj-nom bivstvu duše. iznutra sagledano. njemu će se od toga zavrteti u glavi. Zna se da po prastarom shvatanju čovek nastaje iz susreta duše sa telom. zbog čega se pojam duh često meša i upotrebljava umesto pojma duša. proizvodi odraz. Naša svest ο sopstvenom Ja mogla bi da bude uključena u jednu potpunu svest. kojima smo nepravično pripisivali čak i samostalno postojanje. vezan za Ja. Protiv ove pretpostavke ne bih mogao da navedem neke bitnije razloge.Helen Keler. Jedno je isto što i drugo. onda nam je vrlo blizak zaključak da bi odrazi svih psihičkih delatnosti bili sažeti u opštu sliku celog čoveka koju on sagledava i saznaje kao Ja. Uvek postoji mogućnost da u tami s one strane naše svesti stvari mogu izgledati sasvim drugačije nego što možemo da zamislimo. pošto dokazivanje neke više svesti od one nama poznate daleko prevazilazi mogućnosti našeg razuma. Kako Ja ni u kom slučaju ne obuhvata sve psihičke delatnosti i pojave. Da li su ovakvi zbirni pojmovi uopšte potrebni? Zar ne bismo mogli da se zadovoljimo sa već i tako dovoljno tajanstvenom suprotnošću duševnog i te-lesnog? Sa prirodno-naučnog stanovišta ovde bismo morali da se zaustavimo. on će biti očajan zbog pomisli da bi ovo čudnovato ogledalno biće ikada trebalo da bilo šta makar i približno »sazna«. Kao takav »duh« spada u isti »onaj svet« kao i »živo biće«. tako i duša mora pretpostaviti živo telo. A kako je čovek. Stoga ćemo ga ostaviti po strani i ponovo se posvetiti prvobitnom pitanju duše i tela. jedna u sebi zatvorena životna jedinica. a i volji uz sve napore ne uspeva da prodre u izvesne njoj zatvorene regione. niz slika u najširem smislu. koje ne samo da nam omogućuje već nas i tera da idemo 4 . to Ja u sebi ne sadrži sve odražaje. I sumnja da duša i telo na kraju krajeva nisu jedna te ista stvar važi i za prividnu suprotnost duha i živog bića. u kojoj bi naše Ja bilo opažajni sadržaj. pokazuje u svesnosti dotične radnje. i koja bi kao i ovaj bila stopljena u višoj povezanosti sa meni nesvesnim aktivnostima. kao što je na primer u mojoj svesti akt viđenja. čija priroda se ne može spoznati ni iz materijalnih pojava ni iz unutrašnjeg neposrednog opažaja.

U dosadašnjem izlaganju oslonac mi je bilo realističko stanovište prirodno-naučne misli. filtrira. Ako neko tvrdi da je video duhove ili da je omađijan. To stanovište je psihološko. koje se ne može ni ismejati niti dokazivanjima osporiti. slike. Sve dok iskustveno saznanje Boga ne zahteva opštu važnost ili apsolutno postojanje Boga. zajedno sa onim poznatim sumnjivcem. pa ipak moram da se pomirim sa činjenicom da duša u svim vremenima i svim mestima iznosi svoje iskustveno saznanje ο duhovima.dalje i da preskočimo tu na izgled neprelaznu granicu. Ona može biti čak naj neposrednije a time i najrealnije iskustvo. međutim. jer se iracionalan fakat. nemoguća je svaka kritika. zapravo pomoću psihološkog stanovišta. niti mogu predstaviti logična sredstva pomoću kojih bih bio u stanju da nužno nešto zaključim ο nastavku života posle smrti. rastače. već mi je namera da ove krajnje suprotnosti sjedinim pomoću esse in anima. niti idealističkog esse in intellectu solo stanovišta. Talasno kretanje ili sunčeva emanacija koji pogađaju u oko. Takođe ne smemo tako jednostavno preći ni preko onoga što je ozloglašeno kao sujeverje. koji pritiču iz dalekih. Mi živimo neposredno samo u svetu slika. Doduše ja ne znam kako bih u spoljnem iskustvu mogao dokazati duh umrlog. da smo morali da iznađemo egzaktne nauke da bismo mogli da ugrabimo bar zračak takozvane »stvarne« prirode stvari. ukoliko sadržaj pretenduje da bude iskaz ο određenoj stvari koja se može sresti u spoljnjem iskustvu. Bog je psihička činjenica neposredne iskustvenosti. koji nigde nismo mogli da obuhvatimo sa 5 . uzvikne: »Ništa nije sasvim istinito — a i to nije sasvim istinito. kritika saznanja dokazuje nemogućnost spoznaje Boga. na primer. Sve što znamo ο svetu i šta neposredno doživljavamo su sadržaji svesti. Ne bih želeo da osporavam ni relativnu vrednost realističkog esse in re. Ipak saznanje Boga spada u relativno opšte važeća iskustva. kritika saznanja samo onda ako se nešto što se ne može saznati postavi kao da je saznato. racionalne sigurnosti — iskustva. alego-riše. Mi smo uvijeni u oblak promenljivih slika beskrajnih preliva u tolikoj meri da čovek prosto zaželi da. naime materiju: ο prirodi materije imamo samo nejasne teorijske pretpostavke. Ako ovo stanovište uzmemo ozbiljno. Kada ne bi bilo tako. Prirodna nauka može se prizvati samo onda. koje su u ovom smislu isto tako »realne« kao i svetlost koju vidim. ne dovodeći pri tom u sumnju osnovu na kojoj stojim. tamnih izvora. Posle ovih više-manje opštih razlaganja vratio bih se pojmu duha. ono je i u svom najjednostavnijem obliku još uvek preko svake mere komplikovani sklop psihičkih slika. ono što jednostavni razum smatra nečim najrealnijim. Uzmimo. preko opažanja prevode se u svetlost. Samo ljudi sa nerazvijenim čulom za činjenice ili su-jeverna zatucanost mogu se boriti protiv ove isti- ne. Da bih ukratko mogao da objasnim šta podrazumevam pod psihološkim stanovištem. moram da pokažem da su isključiva opravdanja realističkog stanovišta podložna ozbiljnoj sumnji. prevodi. Činjenica je punovredna u samoj sebi tako da joj nije potreban bilo kakav nepsihološki dokaz a nepristupačna je svakom obliku nepsihološke kritike. a što se tiče one najrealnije. ne može kri-tikovati. pa čak i falsifikuje. onda se opet radi ο činjenici koja je opšte poznata u toj meri da svako zna šta se misli pod »duh« ili »omađijavanje«.« Ta magla oko nas je tako gusta i tako varljiva. Uzmimo primer koji svako zna: prirodna nauka nije nigde otkrila Boga. tako da svako otprilike zna šta se misli pod izrazom »iskustveno saznanje Boga«. Psiha prepuna slika je ono što svetu dodeljuje boje i zvu-ke. od neposrednog iskustva nema ništa do zapravo samo psihičkog. pri tom se vrednost psihičkih činjenica ne može podvesti ni pod kritiku saznanja ni pod prirodno-naučno iskustvo. ali ako ga uronimo u dušu primitivnog čoveka i njegovu sliku sveta posmatramo sa svešću kulturnog čoveka naslutićemo svu gustinu sutona u kome se još nalazimo. Jedino pitanje biće: da li sadržaj svesti postoji ili ne? Ako postoji. naime. Psihičko sve posreduje. kao što isto moram uzeti u obzir i činjenicu da mnogi ljudi poriču ovo subjektivno iskustvo. ο Bogu nikada ne bi bilo ni reči. u neku ruku. Naučna psihologija mora to priznati kao činjenicu koja se relativno često susreće. Stoga možemo biti sigurni da u ovakvom slučaju imamo posla sa određenim psihičkim kompleksom činjenica. Svakako da jednostavnijem razumu ovaj jasan svet neće izgledati maglovit. onda je on važeći već samim tim postojanjem. onda iz toga proističu naročite posledice. kao na primer činjenica da postoje slonovi. duša odudara od svega svojim tvrđenjem ο iskustvu Boga. Tako. i da mu to znači više od obične priče. koje je stvorila naša psiha.

Zaljubiti se znači: pogodila ga Amorova strela. »iz njega zrači novi duh«. nasuprot telu. sa švajcarskonemačkim üf-gaista. biti van sebe i sa engleskim aghast. Pri bližem istraživanju ovo.« Ovo se najjasnije vidi u masovnoj sugestiji. Obratimo sad pažnju drugim načinima upotrebe pojma duh! Fraza »on je radio u duhu njegovog pokojnog oca«. duha. ljutit. Stav i raspoloženje ni izdaleka nisu uvek produkti volje. Drugi govorni obrti su: »U njega se uselio novi duh«. potrebno je vrlo malo da bi se ponovo izneo na površinu onaj komad primitivne vrste duha. Kao što je poznato ima ljudi čiji loš stav truje atmosferu. U ovom slučaju duh je odraz samostalnog afekta. i obrnuto. već za svoju svojstvenost mnogo češće imaju da zahvale psihičkom inficiranju. Ako se neko upusti u neobazrive komentare i priče. U školama može samo jedan napa-san učenik da pokvari duh celog razreda. izražen kao »zao duh«. »Spopao ga bes« znači da je nešto palo na njega. kad god je to moguće. Praatmosfera iz koje je nekada proistekla reč duh živi još u nama. shodno naivnom shvatanju ima otprilike istu psihološku funkciju kao i personifikovani afe-kat. sedi na njemu. nevidljivog bića. još u staronemačkom a zatim u anglosaksonskom reč »gast«. isto tako se zabrinuto može reći: »U toj porodici zavladao je zao duh. zajedno sa njim. povuče za sobom i Ja. zajašilo ga. uzbuđen. tada bi »duh« u ovom smislu bio odraz personifikovanog afekta. sa gotskim us-gaisyan. pri-meru i uticaju okoline. besneti. slike. Na prepsihološkom stupnju a i danas u pesničkom jeziku. Osnovna predstava je opet uzimanje u posed od strane duha. III upravo istorijat reči baca začuđujuće svetio na prirodu psihičkog predmeta koji joj je u osnovi. među2* 19 6 . U jednom ovakvom slučaju uvek je korisno baciti pogled na verovatnu etimologiju naziva. nametnuti od spolja ili da potiču iznutra i zbog toga se i izražavaju istim govornim metaforama. na primer. Po Klugeu (Kluge) osnovno značenje reči nije sasvim sigurno. vedro i bezbrižno raspoloženje deteta može da obasja i razvedri inače mučnu porodičnu atmosferu. da se odvoji od hijerarhije svesti i da. Rđav stav. pošto vrlo često 2 Jung. Psihološki bismo rekli: svaki afekat je sklon da postane autonomni kompleks. Tako se stav može probiti i protiv svesne volje — »loše društvo upropašćava dobre običaje. već da smo u posedu nekog demona. već ο predočavanju celokupnog raspoloženja ili — izraženo psihološki — stava. kao i afekat. svakako na psihičkom stupnju koji se nalazi nešto ispod svesti. onda se kaže da nije držao jezik za zubima već da mu je. njihov zao primer de-luje zarazno. »Duh« označava (isto kao i »Bog«) predmet psihičkog iskustva. duha. što je.našim ranijim realističkim stanovištem. razjariti nekog. zbog čega su stari duhove podesno nazivali i imagines. koji je. moguće samo onda kada se stav svakog pojedinca poboljšava pomoću dobrog primera. Kada dođemo »izvan sebe od besa«. označavala nadzemaljsko biće. Stoga nije nikakvo čudo što primitivni razum u tome vidi udeo stranog. jer reč duh u ovom slučaju označava i duha nekog mrtvog i način shva-tanja. koji se ne može nigde dokazati u spoljnem svetu i racionalno se ne može raspoznati. »Duh«. Ali kako pokazuje moderan spiritizam. Na prvi pogled stav izgleda znatno kompliko-vaniji od afekta. afekti se rado personifikuju kao demoni. u nekoj kući postao spiritus rector. uzjašio ga đavo. Ovo bi moglo da bude mnogima čudno pošto se pod stavom obično zamišlja »postaviti se prema nečemu«. onda našu pažnju i radoznalost možemo posvetiti onom čudnom i još nepoznatom biću. koji svoje dejstvo ima da zahvali svom još živom primitivizmu. Ako bi se etimološko poreklo pokazalo kao ispravno (što je vrlo verovatno). još je dvosmislena. ipak izgleda da postoje veze sa staro-nordijskim geisa. Odabrana dela.« Ovde se više ne radi ο personifikaciji afekata. dakle delatnost sopstvenog Ja a samim tim i namera. Erida je bacila jabuku razdora među ljude itd. nemačka reč »Geist« je od davnina. čim se očigledno izražava da je njegov govor postao samostalno biće koje ga je povuklo i odbeglo zajedno s njim. Stoga se stav ili način shvatanja mogu. Ovu vezu najbolje ilustruju drugi govorni obrti. čime treba da se izrazi obnavljanje stava. naravno. jezik odlutao. koje se označava rečju duh. Međutim. onda očigledno da više nismo identični sa samim sobom. zbog njihove odvratnosti drugi ljudi postaju nervozni. Ako se jednom oslobodimo predrasude da svaki pojam moramo svesti ili na predmete spoljneg iskustva ili na apriorističke kategorije razuma. nešto je ušlo u njega itd. on je opsednut.

koji se svesti ο sopstvenom Ja suprotstavlja kao nepobitna činjenica. Ako nadpredstava ove vrste zadobije neograničenu prevlast. koja su optičkom sistemu nesvesna. isto tako sam mogao reći da mora postojati nesvesna spremnost s one strane svesne volje da bi se oformio autonomni stav. tako da mu je svaki stav odabran namerno. Ovakvi autonomni stavovi ne smeju se smatrati nečim što se ostvaruje pomoću naše svesne volje i našeg svesnog izbora. samo intelektualni žeton. Čovek tako reći ne može hteti da bude duhovan. One sentence ili ideali. koji se nalaze iza svega ovoga. Jer kojegod principe mi izabrali i prema njima stremili. Poučna sentenca ili mudra izreka je po pravilu rezultat velikog iskustva pojedinca. Naša svest ne izražava čovekovu totalnost. već poštovana i podražavana osoba. Pojmena ili Pojmandra ona koja personificira vodeću nadpredstavu i konkretizuje je do slikovne pojave. ali znam da mnogi teže ovom idealu. čine ono što označavamo kao »duh« u najboljem značenju te reči. pojam podređen svesti. na primer.tim. onda bi morala znatno da ometa svest sopstvenog Ja. pastira. nije slučaj. jer nisu bogovi. reč jevanđelja »Imajte. uzeli u posed nekog čoveka. od kojih u stvari mnogi ostaju aktivni celog života kao trajna nad-predstava. Na primitivnom stupnju je čak vizija učitelja — majstora. To je »impozantna« reč koja se snažno uti-skuje u najintimnije težnje i ove. isto kao što su jednostavniji kompleksi podređeni Ja-kompleksu. ovu božansku sličnost. Šta time mislim želeo bih da razjasnim na jednostavnom primeru: pretpostavimo da naš optički sistem ima sopstvenu svest i da je stoga jedna vrsta ličnosti koju bismo mogli da označimo kao »očna ličnost«. Samo pomoću reakcije osećanja može ideja. zgusnutih u par značajnih reči. Iznenada akustički sistem čuje signal automobila. onda čovek mora da se divi obilju i zrelosti životnog iskustva. koja često ima karakter poslovice. ili da će dostići. Neko će sigurno postaviti pitanje da li onda uopšte ima čoveka kome bi sopstvena slobodna volja bila vrhovni princip. Ima stavova čija se duboka sen-tenca odmah oseća ili čak i primećuje. Ne verujem da je bilo ko dostigao. Od Ja slede sad naređenja mišićima. naime onda kada im od samog subjekta nešto izlazi u susret — afekat koji je spreman da prihvati ponuđeni oblik. Negde su svi ljudi zavisni. Stoga je pre pitanje sudbine koji će princip vladati našim stavom. Ovde se približavamo pojmu »duh«. već da mogu zagospodariti samo pod izvesnim uslovima. po pravilu. Uopšte ne znam kako bih mogao da dokažem da u nama postoji svest viša ili dalja od svesti sopstvenog Ja. ali ako takva postoji. sada je očna ličnost otkrila izvanredno lep pogled i utonula diveći se ovom otkriću. Sto je bezuslovniji i što je prinudniji uticaj nadpred-stave. uz pokušaj da se rekonstruišu svi oni doživljaji i reakcije koji su doveli do ovakve suštine životne mudrosti. Kada se. idealom. Ideja samo kao intelektualni pojam nema nikakvog uticaja na život. Vaspitanje koristi psihološke činjenice i pokušava da pomoću sentenca i ideala sugeriše prigodne stavove. trajno zauzima. Obrnuto. ili već šta je nadpredstava. bez ovog ideja ostaje zamisao. koji daleko prevazilazi animistički oblik reči. onda preko raspoloženja deluje na život ličnosti. One su. pošto u ovom stanju ne znači ništa više od čiste reči. Recimo. ponekad. Ne retko suština stava nije ni sentenca ni ideal. već je možda nesvesno podređeno široj svesti. onda život proživljen pod ovim vodstvom nazivamo duhovno uslovljen ili duhovni život. zbir pogleda i zaključaka. tim više ova ima prirodu autonomnog kompleksa. Optički sistem je nesvestan ovog opažanja. kao da nemate ništa«. podvrgne podrobnoj analizi. da telo premeste na drugo mesto u prostoru. bez određujuće snage. Kao što sam prethodno rekao da je svemu tome potrebna pripomoć osećanja. Često se stav može okarakterisati jednom jedinom rečju. već jeste i ostaje deo. Pokret iznenada . pošto je većina stavova svesno ili ne-svesno sagrađena na nekoj sentenci. odakle potiče mudra izreka. Već sam u uvodnom izlaganju naznačio mogućnost da naša svest ο sopstvenom Ja nije neophodno i jedina svesnost u našem sistemu. postati autonomni kompleks. kada ideja dostigne značaj auto-nomnog kompleksa. kao i duhovi. sve je uvek podređeno našem mišljenju i našoj svesti i zbog toga nikada ne može postati nešto što bi bilo nezavisno od svesne samovolje. pošto su opsednuti herojskom idejom apsolutne slobode. svi su nekako odredljivi. Ne treba međutim prevideti da ovakve sentence ili ideali — ne izuzimajući ni najbolje — nisu čarobne reči bezuslovnog dejstva. koji u sebi sadrže obimna životna iskustva i duboka razmišljanja.

kako nam neće uspeti da se prenesemo u stanje šire svesti. To je dakle isto kao kada bi naša očna ličnost otkrila da pored vidljivih moraju postojati još i nevidljivi odredni faktori. Što se tiče drugog pitanja. Isto tako bismo mogli reći da. bez ikakvog razloga nailaze stanja straha praćena gušenjem. Nastajanje izvesnog duha nazvao sam i sudbinskim pitanjem. međutim. čovek bi želeo nešto da uradi ali volja za tim je neobjašnjivo iščezla. kao i svaki autonomni kompleks. ili spava a fantastični. u šta bi mogli sumnjati da je izvor ovakvih smetnji? Na prvo pitanje bez dalnjega možemo odgovoriti potvrdno. Ali postojanje smetnji je više nego sigurno. onda se krećemo usred tih najparadoksalnijih smetnji. neka melodija proganja nas ceo dan. porekla smetnji. koji izgleda da mogu uplivisati i na simpatički nervni sistem. Posmatrano psihološki. Pa tako i mi možemo da sumnjamo u jednu širu svest a da pri tom nemamo više razloga za sumnju nego optička ličnost. onda bi bilo sasvim umesno da te tamne sfere sa našeg stanovišta nazovemo nesvesno. kao Ja-svesti nadređena ili bar dodeljena namera nesvesnog. pošto je problem životno određujuće snage duha. koje se ne pokoravaju volji i koje ne može odstraniti nikakva namera? I da li postoji negde u nama nešto nedodirljivo. prisilne predstave čiju besmislenost uviđa i sam pacijent. traže se naočare koje su na nosu. treba obratiti pažnju na to da je medicinska psihologija uvela pojam nesvesnog i podnela dokaze da te smetnje počivaju na nesvesnim procesima. Oni stoga po finoći ni na koji način nisu manje vredni od svesnih procesa. nalet glavobolje. kada nam očevidno pokaže svoju nad-moćnost nad svesnom voljom. bila odraz celog čoveka.oduzima objekt očnoj svesti. fenomen duha izgleda. kako sam prethodno naveo. Prethodno sam više uz put primetio da ideja bez afekta nikada ne može postati životno određujuća veličina. On nije autonoman dok se ne sudarimo sa njim. kojim se ovde bavimo. Naravno. Kada sam prethodno rekao da ideju mora susresti reakcija osećanja. za svaki slučaj postoji pogodno ili nepogodno objašnjenje koje. naprotiv. Na ovom mestu izlaganja opet sam se vratio na ranije već načeto pitanje više svesti. svest koja bi. Bez i najmanjeg telesnog poremećaja temperatura skače na preko 40°C. Da oči mogu da misle. Međutim. Nastaju neverovatni simptomi oboljenja a da ipak nijedan organ nije bolestan. one bi došle do zaključka da je svet svetlosti izložen svim mogućim tamnim smetnjama. Postoje li zaista takve tamne smetnje. neprijatni snovi ometaju spavanje. On je. već slede-ći slučaj ne razjašnjava. unapred se raduje kako će se ispavati a san nikako ne nailazi. Ali po pravilu svest je isuviše zaokupljena dostiza-vanjem postavljenih ciljeva. onda izgleda da su ne-svesni procesi sve drugo ali ne i neinteligentni. Tako naš svesni razum nikada ne može razoriti korene neurot-skih simptoma. da bih time izrazio da naša svest nije u stanju da voljno stvori autonoman kompleks. Naša zamišljena optička ličnost može u to da sumnja. čovek zaboravlja ono što ni po koju cenu nije želeo da zaboravi. promene na koži koje nailaze i nestaju ne hajući ni za uzrok ni za terapiju. Ako bismo bili pravedni prema suštini onog što nazivamo duh. onda bi umesto nesvesnog pre morali govoriti ο višoj svesti. i jedan 23 od onih poremećaja koji potiču iz tamne sfere. svesti sopstvenog Ja prisilna ideja se postavlja kao naređenje. novi kišobran se ostavlja neznano gde. pošto nas 8 . da li iznenadni poremećaji njenog svetlosnog sveta potiču iz neke svesti. A ako čak ispitujemo psihologiju neurotičara. ne tako retko oni znatno nadmašuju svesni uvid. kada to široj svesti izgleda pogodno. Na stranu neurotičari. što bi bilo i njeno poimanje. pod tim sam mislio na nesvesnu spremnost koja preko svoje afektivne strane dopire do dubina koje više nisu pristupačne našoj svesti. već kod normalnih ljudi bez teškoća možemo posmatrati svakojaka zadiranja i smetnje iz druge sfere — iznenadna promena raspoloženja. Onaj ko je svestan svog vodećeg principa zna sa kakvim neporecivim autoritetom ovaj raspolaže našim životom. tako da nikada ne polaže računa ο prirodi duha koji određuje njen život. Ovaj spisak lako bi mogao da se produži u beskonačnost. za ovo su potrebni emocionalni procesi. Njima naročito nedostaje automatski i mehanički karakter. naime. Ako sve nije obmana. Nešto slično moralo bi da se desi našoj svesti kada bi šira svest postojala. I ovde je spisak beskrajan. povezan sa procesima s one strane svesti sopstvenog Ja. nekud je odletelo ime poznanika koga upravo treba predstaviti.

a to se ostvaruje kroz život. Čudno je da život. je psihički kompleks još unutar dohvatnog područja naše svesti. koji se oseća kao život bića nezavisnog od nas. i to ne u smislu života koji bi za čoveka bio bogatiji i potpu- niji. nesputanom životu. Upravo je nadmoćnost ove promisli. ili neophodnosti. koji se može prevesti u pojam. koja se jasno osećala. već na po život štetan način. već u svom najjačem i najneposrednijem očitom prikazivanju čak razvija svojstven samostalni život. prosečnih ljudi drugog veka. tako ima i strasti koje bi duhu. Duh daje njegovom životu smisao i mogućnost najvećeg razvitka. Duh koji čoveka izvlači iznad svih životnih mogućnosti a ispunjenje traži samo u sebi je zabludan duh — ne bez čovekove krivice. Ova hipotetična svest zapravo bi trebalo da se označi kao »šira«. ni u kom slučaju nije uvek »više« u smislu naših svesnih vrednosti. Duhova ima mnogo. predstavlja psihički kompleks koji sadrži stvaralačku klicu nesagledivih mogućnosti. jer njegova istina nije ništa ako ne može da živi. to jest nezavi-stan i nadređen kompleks. kao neka vrsta više svesti. On neće produkovati niti činiti išta više od onoga što smo uložili u njega. Ali duh. krajnje nedovoljna i nezadovoljavajuća stvar. Nadređenost nije duhu pripisana kao plod svesnog mudrovanja. Sve dok se duh može označiti i opisati pomoću shvatljivog principa ili izražajne ideje. zbog njegove stvaralačke nadmoći žrtvovale sav život. Ove činjenice dokazuju da duh nije uvek samo oblikovana ideja ili sentenca. kome je ostavljena mogućnost da se poda ili ne. kao što nam je isuviše dobro poznato. Najbolji primer je istorijski utvrđena i pregledna delotvor-nost hrišćanskih simbola. Ali život je neophodan duhu. ali je uništavalo život. počev od Svetog pisma do Ničeovog Zaratustre. Ovim ni u kom slučaju ne smatram da je smrt hrišćanskih mučenika besmisleno i nepotrebno uništenje — naprotiv. Ova strast od duha stvara zloćudni tumor koji besmisleno razara ljudski život. Samo je život. Postoji isuviše mnogo primera gde je duh zaposeo čoveka u tolikoj meri. Stoga nije čudo što je taj duh smatran božjom promisli. Tada se naša izražajna sposobnost maša drugih sredstava — ona stvara simbol. onda čovek može samo da se čudi i divi. već se ovo u njegovoj pojavi ocrtava kao bitno svojstvo. jedna takva smrt može značiti potpuniji život nego nešto drugo — pod tim mislim na duh izvesnih sekti koje potpuno negiraju život. Ali kada njegova ideja ili njegov princip postanu nesagledivi. kada poreklo i cilj njegovih namera postane mračan a ipak se silom probijaju. Stoga verujem da i duh koji odgovara našim najvišim idealima nalazi svoja ograničenja u životu. U hrišćan-skoj nauci on je treće lice trojstva. po pravilu ne samo toj osobi već i drugima deluje tupo. Život je kriterijum istine duha. potreban mu je duh. kome je za izraz potreban simbol. već je to nešto relativno. već upravo sliku koja treba da najbolje označi nejasno naslućenu prirodu duha. ono što je pojavi duha dodeljivalo karakter otkrovenja i bezuslovni autoritet — opasno svojstvo. da ne bi došlo do zablude da je ova uvek viša u intelektualnom ili moralnom smislu. koji se živi samo iz sopstvenog Ja. Život i duh su dve sile. vedrih i tmurnih. Obilje života zahteva više od sopstvenog Ja. Duh psihološki nastupa kao lično biće katkad vizionarski razgovetno. i tada njegova nesaglediva. jer ono što bismo eventualno smeli da nazovemo viša svest. Ako se bez predrasuda sagleda efekat ranohrišćanskog duha na um skromnih. tada se nužno doživljava kao samostalno biće. vredan života. Ali. nejasno naslućeni smisao koji se nalazi izvan njega a koji se ne može zadovoljavajuće izraziti nijednom rečju našeg današnjeg jezika. koji se živi u izvesnom duhu. Ali ovaj duh je bio stvaralački kao retko koji. . jer je čist Ja-život. čemu je potrebna dopuna i popuna. neshvatljivi. koji je očigledno u stanju da oživi sve one psihičke mogućnosti do kojih ne može dopreti svest sopstvenog Ja. već je često u najoštrijoj suprotnosti sa našim prihvaćenim idealima. Stoga se ne sme izvesti zaključak da je duh nešto apsolutno. Duh. između kojih je postavljen čovek. kao što se može videti iz svedočanstava svih vremena.pojam duha navodi da s njim povezujemo i misao ο njegovoj nadređenosti nad Ja-svešću. kao što strasti koje streme slepom. Pod simbolom ni u kom slučaju ne podrazume-vam alegoriju ili samo znak. on se ne oseća kao samostalno biće. već ukazuje na daleki. Simbol ne obuhvata i objašnjava. da čovek više nije ni živeo već samo duh. Čemu duh ako je ovaj istre-bio ljude? Strogo montanističko shvatanje sigurno da je odgovaralo najvišim moralnim zahtevima tog vremena. Sigurno je on neophodan životu. nadmoćna priroda više ne može da se izrazi pojmovima ljudskog razuma.

ozloglašeno. jer je bilo sumnjivo da je metafizičko. VII (1931) pod naslovom: Die Entschleierung der Seele. pa čak i celo čovečanstvo od svojih prvih početaka. sa duhovnom katastrofom reformacije dospelo do svog kraja. . u Beču. već u širinu. koje se podizalo na osnovi usko ograničenoj kako geografski tako i po gledanju na svet. Pod uticajem naučnog materijalizma sve ono što se nije moglo videti očima niti opipati rukama. sve dok najzad — tokom skoro četiri stoleća — vrhunska svest evropskih mislilaca i istraživača nije duh sagledala u potpunoj zavisnosti od materije i materijalnih uzroka. on nije počeo tek sa materijalizmom. geografski i po svom gledanju na svet. Svest više nije rasla u visinu. tada je i vertikala evropskog duha unakrst precrtana sa horizontalom moderne svesti. Ovaj preokret se dugo pripremao. polazilo od ubeđenja u postojanje supstancijalne duše. Kao »naučno« a time i uopšte dopušteno važilo je samo ono što je ili priznato kao materijalno ili se moglo izvesti iz čulno opažajnih uzroka. pa čak i više od toga.OSNOVNI PROBLEM DANAŠNJE PSIHOLOGIJE Pošto je srednji vek kao i antika. Vera u supstancijalnost duhovnog polako je uzmicala pred rastućim ubeđenjem u osnovnu sup-stancijalnost psihičkog. Kada je gotsko doba sa svojim visokim stremljenjima. u drugoj polovini devetnaestog veka nastala je psihologija »bez duše«. [1] Predavanje održano 1931. postalo je sumnjivo. objavljeno u: Europäische Revue.

u svemu tome učestvovali ne bez protesta pa se čak i opirali. ništa drugo do simboli. psihološki to je nečuvena revolucija pogleda na svet. Međutim. Kao što je ranije bila sama po sebi razumljiva pretpostavka da je sve što jeste jednom rođeno i stvoreno stvaralačkom voljom duhovnog Boga. Upravo je beznadežno pokušati da se filozofski obradi ovaj iracionalni preokret. polažući pravo da su sve vrline na njegovoj strani. da ćelije mozga fabrikuju misli i da sve to drugačije ne može biti. svako obrazlaganje i svaka svrhovnost. međutim ako neko pokuša da raspad atoma zvezdane materije objasni kao emanaciju stvaralačkog duha sveta. Sa duhom vremena se nije šaliti. patološkog ili bogohulnog i zbog toga je socijalno opasno za pojedinca. Saznajno teorijski je isto do-pustljivo čovekovo poreklo izvoditi iz životinjskog stabla. Danas duševna snaga ne izgrađuje telo. da je ona božanske prirode i stoga besmrtna. pošto uopšte nema racionalne misli koja bi mogla da dokaže ili negira duh ili materiju. ljubavi i energije. iz svog hemizma materija stvara dušu. Ko je zapravo ova svemoguća materija? Opet je to stvaralački Bog. pošto bi to bila jeres. Dakueu (Dacqué) je sagrešenje u odnosu na duh vremena akademski uzeto za zlo. uvek ima primesu nečeg protivzakonitog i štetnog. pa čak i svaki smisao nalaze se samo u empirijskim granicama — na izgled. koji su. koji je samo sada odbacio svoj antropomorfizam i za to poprimio obličja univerzalnog pojma. tako smatra naivni razum. sve nevidljivo unutrašnje postaje vidljivo spoljno dok se sve vrednosti temelje na takozvanim činjenicama. Duši dati sopstvenu supstanciju suprotno je duhu vremena. da je Kantova »Kritika čistoga uma« nastala iz harmoničnog sadejstva gladi. održava njegov život. opšta svest još nije otkrila da je isto tako nadmena i fantastična naša pretpostavka da je prirodno da materija proizvodi dušu. leči njegove bolesti i da je duša sposobna da živi nezavisno od tela. Ne treba vero-vati da je takav snažni preokret gledanja na svet potekao iz racionalnih razmišljanja. već obrnuto. ako neko danas duhovni ili duševni fenomen svede na funkciju žlezda. zbog višeg uvida i dubljih razmišljanja. Ovaj preokret bi bio smejurija da nije jedna od najvećih istina duha vremena. Duh treba zamisliti kao epifenomen materije. »hormoni« ili instinkti i nagoni. kao i životinjska stabla iz čoveka. ali njima je nedostajala popularnost a njihov otpor naspram velikog talasa opšteg. intelektualno nasilje naših praotaca bila pretpostavka da čovek ima supstancijalnu dušu. Besmisleno on pliva protiv matice. i ne baš »materija« već »mozak«. igrom elektrona ili. kao što je poznato. ο kome svi uobražavaju da znaju šta sе pod njim 11 . »Onaj svet« preobraća se u ovaj svet. međutim. Ali. s druge strane da bezakonje koje vlada u atomskom jezgru oglasi za duhovni život. da postoji sopstvena duševna snaga koja izgrađuje telo. Da je metafizika duha u devetnaestom veku za-menjena metafizikom materije. čije postojanje je potvrđivano ili osporavano zavisno od ćudi individualnih temperamenata ili od duha vremena. Duh vremena se ne može obuhvatiti kategorijama ljudskoga razuma. osećajna sklonost koja. pošto. bolje rečeno veroispovest ili »vjeruju«. sa nadmoćnom sugestijom deluje i povlači sa sobom sve slabije duhove. postavljeni za nepoznate faktore. iz koga duši pritiče nauka ο duhovnim stvarima čije se poreklo ne može naći u ovom vidljivom svetu. može doži-veti pobožno poštovanje od strane sugrađana. podjednako voljna i podjednako simbolična. podjednako metafizička. Intelektualne špekulacije ništa nije ometalo da psihu smatraju komplikovanim biohemijskim fenomenom a samim tim da je smatra. da postoje bestelesni duhovi sa kojima opšti duša i duhovni svet s one strane našeg empirijskog ovog sveta. naučno i normalno tako misliti. tako je i devetnaesti vек otkrio samu po sebi razumljivu istinu da sve potiče iz materijalnih uzroka. Sve se svodi na ovaj zaključak i kada se ne kaže baš »duh« već »psiha«. On je »penchant«. iz nesvesnih razloga. razumno. pošto je on religija. Oba pojma su. A ipak su oba objašnjenja podjednako logič na. kao što to danas zna svaki inteligentan čovek. emocionalnog povlašći-vanja fizičkog pokazao se nemoćnim. intelektualno uzevši je čista opsena. da su majmuni stvorili čoveka. Bolje je ne činiti ovaj pokušaj. pa čak nepristojnog. Drugačije misliti nego što se danas misli. Uvek je bilo dovoljno filozofa i dovoljno inteligentnih naučnika u oblasti prirodnih nauka.Sigurno bi bilo pogrešno reći da su filozofija ili prirodne nauke prouzrokovali ceo ovaj preokret. Sada smo otkrili da je voljno. u krajnjoj liniji. Popularno je i stoga pristojno. ti isti sugrađani će ga žaliti kao duševno nenormalnog. čija iracionalnost ne ostavlja nijednu prekobrojnu želju ali koji istovremeno ima neprijatno svojstvo da za sebe zadržava apsolutno merilo svih istina.

Ovakvom posmatranju duše već je zamereno da sve duševno čini nekom vrstom izlučevine žlezda — misli kao sekret mozga — i da je to psihologija bez duše. Moramo priznati da je ljudska duša. bilo gde došli sa njom u dodir. Tačno kao primitivci tako i mi najpre postupamo sasvim nesvesno. prejudicijum. Do nedavno psihologija je bila posebni deo filozofije. još je stari Aristotel znao. To je etnopsihološka pojava. ne postoji jedna moderna psihologija. a samo naša sumnja u svemoć materije je ono što nam može dati povoda da kritički osmotrimo ovu naučnu sliku duše. ovostranim u uzroku. U ovakvom sagledavanju duša svakako da nije nikakav ens per se. već mnogih. j edna botanika itd. doduše. isto tako nema samo jedne filozofije. Da ovi procesi imaju svojstvo svesti to je najzad tako. svest je conditio sine qua non psihičkog. ali se sada približava. shodno priznanjima. može reći. tako da se. U međuvremenu zadovoljavamo se svakojakim neprikladnim racionalizacijama. Naime. takozvani epifenomen i sasvim zavisna od fizičkog supstrata. da nam nesvesni hereditet uti-skuje nepromenljiva fizička i psihička karakterna svojstva. pošto tada ni ο čemu ne bi bilo govora. u kojima psihički nesvesno ne postoji. Ovo saznanje odmah bi nas kritički usa-glasilo u odnosu na naš »penchant«. na primer. Kada naša opšta svest ne bi bila samo efemerna. najpre i pre svega verni odraz svega što nazivamo materijalnim. Tom duhu istorija znači samo arsenal pogodnih argumenata. Mi precenjujemo materijalne uzroke i mislimo da je tek sada nađeno tač-no objašnjenje. 3 Jung. na nas ostavlja najdublji utisak sila nagona koja može da sputa. pošto postoji samo jedna matematika. objekt filozofije je svet. jedna geologija. On je bez sumnje vrlo važan psihički fenomen. koji preti da proguta filozofiju. Naš praktični razum i ovostranost se slažu sa ovim. uopšte i ne postoji. mi smo duboko uvereni u činjenicu da su naši sadržaji svesti u velikoj meri determinisani čulnim opažanjima. Ali duh vremena vrlo efikasno sprečava ovakva razmišljanja. da bi tek posle duga vremena otkrili zašto smo tako postupali. nečuveno narasla u širinu i daljinu. pošto ovo. Tek sa ovim saznanjem vraćamo se u stanje ravnoteže. čovek se pita da duša na kraju krajeva nije pojava drugog reda. Kad bismo bili svesni duha vremena. Ovim nikako ne osporavamo usku povezanost psihičkog sa fiziologijom mozga. empirijskim. koji je u svakom slučaju tako bitan da uopšte ne možemo dospeti do našeg problema duše dok prethodno njemu ne udovoljimo. već samo izraz fizičkih materijalnih procesa. Ovo stanje pominjem zbog toga što između filozofije i psihologije postoji neraskidiva veza. svrsi i smislu. veza koja je zajamčena povezanošću njihovih predmeta — kratko rečeno objekt psihologije je duša. Ο njoj ne znamo ništa. pošto uobražavamo da nam je materija poznatija od »metafizičkog« duha. kako je prorekao Niče. da američki univerzitet može svake godine da publiku-je debelu svesku pod naslovom Psychologies oj 1930 itd.zamišlja. već više njih. Naša opšta svest je. ali na žalost samo prostorno a ne i vremenski. već istorijska. Horizontalna tendencija proističe kao reakcija na isključivu vertikalu gotskog doba. To je čudnovato. znali bismo za slične preobražaje bogova još iz vremena grčke filozofije. znali bismo da smo skloni da prvenstveno objašnjavamo iz fizičkog zato što je ranije isuviše mnogo objašnjavano iz duhovnog. Ali postoji tako mnogo psihologija. Verujem da psihologija ima toliko mnogo kao filozofija. naime. Naime. nikakva pa i za sebe postojeća stvar. Kao što sam prethodno pomenuo. Pred ovakvim stanjem stvari čovek se stvarno mora zapitati odakle duh vremena crpi ovu strahovitu snagu. uspon psihologije. jedna zoologija.. Zbog toga su sve moderne »psihologije bez duše« psihologije svesti. neodoljiva sklonost da se prvenstveno sve objasni iz fizičkog odgovara horizontalnom razvitku svesti poslednjih četiri stoleća. Dakle. I najzad.. Odabrana dela. itd. podstakne ili modifikuje duhovne sadržaje. inače bismo imali znatno življe istorijsko osećanje. koja se kao takva uvek nalazi s one strane individualne svesti. Samima sebi bismo rekli: najverovatnije sada radimo obrnuto i zbog toga činimo istu grešku. III 33 a kada ne bi bilo tako onda ne bi bilo ni govora ο psihi. to jest i sama duša. Ali materija nam je isto tako nepoznata kao i duh. žlezda i tela uopšte. Unutrašnja sličnost obe disciplino sastoji se u tome što su obe sistematsko formiranje mišljenja ο predmetima koji su izvan potpunog 12 . što bi nam moglo dati povoda za malo kritike naše sadašnje filozofije.

srodno staroslovenskoj reči sila. je isto što i grčko anemos. životna snaga. koja za vreme trudnoće ili rođenja ili oplođenja prelazi u fizis. kao i englesko soul. od tela nezavisne duše. Ove veze jasno ukazuju kako je u latinskom. uopšte ne postoji. ja sam izgleda bio jedini koji se čudio ovoj diskusiji koja je omogućila da se ponovo čuju argumenti XIII veka. vetar. isto kao i kretanje i pokretačka snaga. slobodni smo da pretpostavimo i obrnuto. niti da je postala srednjovekovni fosil. U arapskom je rih. duh. da je filozofiji. teško disati. Svakako moram dodati da sam još godine 1914. Druga grčka reč za vetar. vetar.iskustva i zbog toga ne mogu biti dovoljno obuhvaćeni empirijskim razumom. Zbog toga najverovatnije i primitivno shvatanje daje duši nevidljivo vazdušasto telo. Ime individue je njena duša. gotsko saiwala. duh. ruh. dati hrabrosti da se uoči i »psihologija sa dušom«. pa ni modernom. Duša je po sebi i za sebe neprostorno biće. pokretno. U gotskom srećemo istu reč kao us-anan. pri takozvanoj Joint Session Aristotelian Society. kojima pripada »creme« engleske inteligencije. a u latinskom an-helare. Ideja duha po sebi. Ovo gledište je. postoji. to jest nauka ο duši koja bi bila zasnovana na pretpostavci autonomnog duha. isto tako znači i duh. kao i psihologiji potrebno mnogo debelih svezaka da bi obuhvatila sva različita mišljenja. Staro shvatanje je bilo da je duša esencijalni život tela. potrebno je bez predrasuda ispitati empirijsku opravdanost ovog starog shvatanja. Moderno ubeđenje u primat fizičkog u krajnjoj liniji vodi u »psihologiju bez duše«. sjajno. životni dah. etimološki je srodno sa grčkim aio-los. »hladnog daha duhova«. izdisati. koja je u vezi sa psiho. svež. U staronemačkom spiritus sanctus je prevođeno kao atum. s druge strane. Kako ovde ne želimo da se bavimo »metafizikom«. Stvarno. Mind Association i British Psychological Society prisustvovao simpozijumu u Bedford Collegeu u Londonu. možda. još nije izumrla svuda u evropskom duhovnom svetu. Grčka reč psiha kao što je poznato naziva se i leptir. jednog u samom sebi postojećeg duhovnog svetskog sistema koji bi bio neophodna pretpostavka postojanja autonomne individualne duše. meh. pošto je toplota isto tako znak života. psihros. da se vratimo na nauku ο duši naših praotaca. Odakle potiče reč duša? Seele (duša). hteli ne hteli. Sećanje na ovu činjenicu može nam. jer su oni bili ti koji su stvorili ovakvu pretpostavku. pneuma. a psihičko ipak nekako jeste. Ovaj slučaj je znak da ideja autonomnog duha. Čudnovato. kod nas je u najmanju ruku krajnje nepopularna. snaga. a pošto je pre i posle telesnog po- stojanja. Kako stvarno nemamo pojma kako psihičko može proisteći iz fizičkog. ne bi našao naklonjenog slušaoca. a stalno jedna drugoj liferuje neizgovorene i obično nesvesne pretpostavke. ali ipak ne retko primitivno shvatanje identifikuje dušu sa imenom. Danas se niko ne bi mogao da usudi da naučnu psihologiju zasniva na pretpostavci samostalne. posmatrano sa stanovišta moderne naučne psihologije. neka vrsta životne sile. Moderna. Sasvim sličnu srodnost imaju grčko psiha. Ova povezanost baca svetio i razjašnjava praznačenje reči Seele: ona je pokretačka sila. šareno. duša. psihos. koja objašnjava sa stanovišta duha. Nepopularnost ovakvog pothvata ne sme da nas uplaši. grčkom i arapskom naziv za dušu blizak sa predstavom ustalasanog vazduha. pošto hipoteza duha nije ništa fantastičnija od hipoteze materije. Latinski naziv animus. Drugo primitivno shvatanje vidi dušu kao vatru ili plamen. duša. pošto je disanje znak života. Zbog toga ovi draže spekulativni razum na formiranje mišljenja. Saiwalò je. dihati. koje onda sledi u takvom obimu i takvoj raznorodnosti. koji je postavio pitanje: Are individual minds contained in God or not? Da li su individualne duše obuhvaćene u Bogu ili ne? Da je neko u Engleskoj pokušao da ospori naučni karakter ovih društava. . hladan. i anima. Ovakva psihologija svakako ne bi mogla da bude moderna. čije postojanje se pretpostavlja kao samo po sebi razumljivo. staroger-mansko saiwaló. to jest psihičko u tome ne može biti ništa drugo do biohemijski efe-kat. ona je i bezvremena i praktički besmrtna. čista iluzija. naučna psihologija. da psiha proističe iz duhovnog principa slične nedostupnosti kao materija. Obe discipline ne mogu da izađu na kraj jedna bez druge. Atem (dah). i fiza. pošto je suprotno od ovog moderno. Imena koja ljudi daju svom iskustvu su često direktno obaveštajna. Zbog toga moramo. u prostornost i ponovo napušta samrtno telo sa poslednjim izdisajem. dah smatra životom. Razumljivo je bez daljnjega da se.

inspiracija i svako povišeno životno osećanje? Primitivni čovek u dubini svoje duše oseća životni izvor. zbog čega su i duše nestalih označavane kao senke. odmerenu trodimenzionalniu stvarnost. pozadi sledeći. osećanje neshvatljive žive prisutnosti.zbog toga i običaj da . onda nam je za to sigurno misaono biće model. proističe iz nesvesnog života. Koje prostorno merilo možemo primeniti za misli? Da li su one male. on je duboko impresioniran stvaralačkom de-latnošću njegove duše. zbog toga je i smrtna uvreda nekome stati na senku. već za trbuh. Kad se proučava psihologija neurotičara. psihološki je isto tako razumljivo. prave. za koji on ne uobražava da ga modelira. doduše. kao primum movens. već da u svakom pogledu zavisi od nje. kružne ili kakve? Ako hoćemo da načinimo živu predstavu nekog četvodimenzionalnog bića u određenom prostoru. Bilo bi mnogo jednostavnije kada bi se postojanje psihe moglo jednostavno osporiti! Ali ovde imamo neposredno iskustvo ο nečemu postojećem. Odakle dolazi sve ono dobro i korisno što nam pada na pamet? Odakle oduševljenje.sе davanjem imena predaka inkarnira duša pretka u novorođenče. van-prostorno. Stoga i primitivni čovek zna da razgovara sa svojom dušom. kojoj zapanjujuće nije slično u svakom po. Naivnom shvatanju ne možemo zameriti što smatra da se ovako paradoksalno biće graniči sa božanstvom. već i kod kulturnog čoveka psihičko pokazuje kao objektivno koje je u velikoj meri izvan kontrole naše svesne volje. ali nevidljivo. jer ko danas sasvim sigurno nije neurotičan? S obzirom na ovakvo stanje stvari sasvim je shvatljivo što staro shvatanje duše kao nečeg nezavisnog. Sigurno da je duša nešto neobično. usađenom u našu izmerenu. a ovu ipak odražava. ne samo objektivnog već i direktno opasno samovoljnog ima svog opravdanja. kao što je poznato. Psihički život malog deteta postoji bez dokazive svesti sopstvenog Ja. Zbog toga je za njega duša život uopšte. zbog toga veruje u sve ono što deluje na dušu. naime svest. Kada nema prostora. a na pamet nam padaju i fantazije koje niti smo ikada tražili niti očekivali. ona ima u njemu glas. psihičko nije zbirni pojam svega subjektivnog i voljnog kao što je to za nas. obično ne možemo potisnuti emocije. Ali Pueblo Indijanci su mi rekli da su Amerikanci ludi što veruju da su njihove misli u glavi. pošto se ne samo na primitivnom stupnju. Tako. Za praiskustvo. Izvesna crnačka plemena svoju psihičku lokalizaciju ne fiksiraju ni za glavu ni za srce. Mi pretpostavljamo kao sigurno da su naše misli u glavi. Psihičko izgleda kao životni izvor. snove ne možemo niti naručiti niti otkazati.gledu a ni u detaljima. što živi iz samog sebe i počiva na samom sebi. duge. kao duhovna ali objektivna prisutnost. na primer. Stoga je i opasno podne (južnjački čas duhova). onda nema ni tela. Ovoj nesigurnosti prostorne lokalizacije pridružuje se činjenica da psihički sadržaji uopšte poprimaju vanprostorni karakter. može li ono da nestane? Osim toga život i duša su bili pre no što je bilo . primitivnoj empiriji nije ništa izvanredno. čim napuste sferu ose-ćaja. Svaki razuman čovek misli srcem. ma kako nam zvučala nečuveno. tanke. Mi samo volimo da sami sebe uljuljkujemo tvrdnjom da smo gospodari u sopstvenoj kući. pošto ona nije isto što i on sam i njegova svest. Telo umire. ali već pri osećanjima postajemo nesigurni. pošto iskustvo pokazuje kako Ja-bivstvo. zbog čega prve godine jedva da ostavljaju neke tragove sećanja. gde ipak sve postojeće zauzima određeni prostor. Ovo shvatanje je empirijski sasvim opravdano. Osećaji su potpuno raspoređeni preko celoga tela. U stvarnosti smo strahovito upućeni na to da naše nesvesno psihičko samo od sebe ispravno funkcioniše i da nas u danom slučaju ne ostavlja na cedilu. tečne. Senka izražava isto ono što su Grci nazivali sinopados. Često se duša identifikuje sa senkom. Naša teorija je. Ovi nagoveštaji mogu pokazati kako je prashva-tanje doživljavalo dušu. što je isto što i životna ugroženost. već nešto objektivno. Naše pamćenje može načiniti sulude skokove kojima možemo samo bespomoćno da se čudimo. Čak i najinteligentnijeg čoveka mogu povremeno da opsednu misli kojih nije u stanju da se oslobodi ni uz najveći napor volje. Ovo shvatanje ne znači svakako ništa drugo do priznavanje svesti sopstvenog Ja kao izraza duše. loše raspoloženje ne možemo preobratiti u dobro. naime u magične obrede svih vrsta. pošto je tada senka sasvim mala. Dalja pretpostavka da je ovo tajanstveno biće koje izaziva strah istovremeno izvor života. A psihologija neurotičara se. teške. da je sedište svesti u glavi. onda je čoveku direktno smešno što uop-šte ima psihologa koji psihu poistovećuju sa svešću. Ona se ne može tačno lokalizovati u prostoru. pošto izgleda da ona pre nastanjuju predeo srca. samo nebitno razlikuje od psihologije takozvanih normalnih. Duša bi mogla biti matematička tačka a istovremeno i čitav svet zvezda nekretnica. velike. Ideja ο besmrtnosti duše.

ono je izvanredno ekstenzivno i može na najparadoksalniji način sastaviti najheterogenlje elemente. već uzročno sazdano. koji u najmanju ruku dokazuje da bi čovek. sabrala su bogat empirijski materijal. Sadašnjost bi mu značila isto toliko kao bilo koja godina u stotom milenijumu pre Hristovog rođenja. trebalo da osporava da duša živi s onu stranu tela? Moram priznati da u ovom takozvanom sujeverju mogu da sagledam isto tako malo besmisla kao u rezultatima istraživanja nasleđa ili psihologije nagona. on bi snevao vekovne snove i bio bi neuporedivi prognostičar na osnovu svog ne-izmernog iskustva. značili nepregledan porast saznanja. međutim. Ovaj poduhvat. pored neodređene količine podpragovnih opažanja raspolaže sa neizmernom riznicom nataloženog životnog iskustva svih predaka. Dok je svest doduše intenzivna i koncentrovana. od kojih su obe do u tančine. I u odraslom. posedovao moćno saznanje. kao indijska i kineska. koji obuhvata nekoliko decenija. koji su samo svojim postojanjem doprineli diferencijaciji vrste. Takođe izgleda da ovaj kolektivni čovek nije osoba. plemena i naroda. nije koncentro-vano i intenzivno. funkcionalna celina. unazad sve do primitivnog čoveka. Frojdova psihologija je načinila ovaj pokušaj. u šta. Tako i čovekovo nesvesno sadrži celokupnu životnu i funkcionalnu formu niza predaka. on sanja. Stvar stoji sasvim drugačije sa nesvesnim. a takođe raspolaže samo individualnim iskustvenim materijalom. isto tako malo kao kod insekata. Naravno da se nikako ne može dokazati da su insekti svesni svog znanja. Daljno pamćenje je veštačko i u suštini se sastoji od naštampanog papira. nismo sasvim sigurni. bar nam tako izgleda kao da ovo kolektivno nesvesno u sebi ne uključuje sopstvenu svest svojih sadržaja. koji nam pritiču u svest u snu ili u nenormalnim psihičkim stanjima. Nesvesno stvarno raspolaže sa subliminal-nim opažanjima čiji se domašaj graniči sa čudom. već polutamno do tamnog. Ono. s one strane polnih specifiteta. ali da su ovi nesvesni sadržaji psihička funkcija u to neće sumnjati zdrav ljudski razum. Jer on je bezbroj puta doživeo život pojedinca. čak božansko znanje svakako je razumljivo s obzirom na činjenicu da su stare kulture. oseća i misli slično svesti. snove i vizije vazda smatrali izvorom saznanja. ipak postoje život i duša. Da je staro shvatanje duši pridavalo više. Ovo nam je dovoljno poznato iz iskustva psihopatologije i ispitivanja funkcije snova. s druge strane. U njoj su nagoveštene i prisutne sve funkcije svesne psihe. pošto je ono još od .sopstveno Ja. a kada Ja ne postoji. duševno nam u suštini izgleda kao odraz spoljnih zbivanja. Samo u jednom pogledu postoji bitna razlika između svesnog i nesvesnog funkcionisanja psihe. kada bi mogli da se privedu u svest. tako da u svakom detetu postoji saobrazna psihička funkcionalna spremnost već pre svake svesti. koji u sebi još uvek nosi vidljive tragove prastarog razvitka. Nesvesno opaža. a nesumnjivo je svrhovna. Nikome ne bi palo na pamet da uporednu anatomiju ili fiziologiju smatra besmislom i zbog toga se ne može smatrati iluzijom istraživanje kolektivno nesvesnog ili vrednovanje ovog kao izvora saznanja. Gledano sa našeg spoljneg stanovišta. sigurno znamo da nesvesno raspolaže sadržajima koji bi. ili možda srećom. porodice. svesnom životu ova nesve-sna instinktivna funkcija je prisutna i delatna. Moderna ispitivanja instinkata. Ali nesvesno je uvek već prethodno tu. rođenja i smrti. prastare kulture. kako bi to hteo naš zapadni racionalizam. ima namere i slutnje. Kao što znate. Ako bi nesvesno moglo da se personifikuje. Danas. pošto je naše vidljivo i opipljivo telo sasvim sličan iskustveni sistem. već nešto kao beskrajna struja ili možda more slika ili oblika. bujanje i proticanje. doduše. kada bi u danom slučaju tako postupao kao određeni insekt. mogao bi da ima stvarnog uspeha samo onda kada bi nesvesno stvarno bilo nešto što nastaje tek kroz individualno postojanje i svest. ona je čisto efemerna (kratkotrajna) i usredsređena na neposrednu sadašnjost i na ono sledeće. međutim. a raspolagao bi sa približno besmrtnim ljudskim iskustvom od jednog do dva miliona godina. pomoću kojih ono nije samo prouzrokovano. Uvažavanje nesvesne psihe kao izvora saznanja niukom slučaju nije tako iluzionističko. Na žalost. a na ovoj psihologiji nastale su moćne. Mi smo skloni da prihvatimo da svo saznanje u krajnjoj liniji uvek potiče od spolja. filozofski i praktično razradile unutrašnji put spoznaje. Za priznavanje ovog stanja na primitivnom stupnju snovi i vizije koriste se kao važan izvor informacija. inače uopšte ne bismo mogli da živimo. onda bi to bilo kolektivni čovek. i u životnim unutrašnjim osećanjima poseduje postajanje. Bilo bi upravo groteskno kada bismo ovaj beskrajni iskustveni sistem nesvesne psihe označili kao iluziju. Ovaj čovek bi naprosto bio iznad smena vremena. kao za vreme spavanja ili besvesti. Isto tako nam izgleda kao da bi se nesvesno moglo objasniti samo od spolja i preko svesti. kao što pokazuju snovi ili kao što se može videti na drugom. s one strane mladosti i starosti. na primer kod insekata. s obzirom na ovakva iskustva. Zašto bi naivno shva-tanje.

sigurno tačnije. onda ću pogrešno shvatiti i izvršiti nasilje nad prirodnim čovekom u njegovom fizičkom pravu postojanja. Ova hipoteza ima psihološko opravdanje pošto se ne može smatrati neopravdanim da se biće. na primer. koje je u poređenju sa čovekom skoro besmrtno i skoro sa večitim iskustvom. čija su objašnjenja praktički beznačajna. međutim. Ona nije samo stvorila hipotezu. sva moja čulna opažanja koja mi nameće svet neprobojnih stvari koje ispunjavaju prostor su psihičke slike koje jedino predstavljaju moje neposredno iskustvo. Ovde je vrlo blizu iskušenje da se. ne bavimo psihologijom sa čisto akademskim zahtevima. dakle. već Bog. poznavajući neprocenjivu riznicu tamnog iskustva koje leži skriveno ispod praga efemerne (privremene). ubrzo ćemo se zaplesti u bezizlazne nejasnoće. nasuprot ovome. i da obrnuto. Moderna psihologija više ne stoji na jednom ili drugom stanovištu. da je. Bez sumnje to je naše jedino neposredno iskustvo Sve što saznajem je psihičko. Ako priznajem samo prirodne vrednosti. stoga je. duh često mora da odriče i savlada nešto što je nametljiva fizička činjenica. pošto se ovde radi ο praktički važnim objašnjenjima. Ako. a da bi ovu bar donekle upoznao.iskona nasleđena funkciona spremnost. koja je praktički tač-na. već između na opasnom ne-samo--nego-i-ono-drugo. Obrnuto je. Sve dok se ovakav eksperimenat ograničava na maglovite visine spekulativne filozofije. Prethodno rečeno opisuje problematiku psihologije koja se za objašnjenje osnova ne poziva na fizički. on mora da je raskine u njene suprotnosti. Mi moramo imati realnost. jednoj od najzavodljivijih prilika zа krajnje beskarakterni oportunizam! To je neosporno najveća opasnost coincidentia oppositorium. potrebno je da znam kako se to mora psihološki objasniti. već na duhovni sistem. Mi se. Čak i fizički bol je psihički odraz koji trpim. očigledna bez daljnjega — on dozvoljava gledište koje daje smer. pošto se ne mogu zanemariti osnove relativne važnosti fizičkog stanovišta. ostaje bezopasan. uz ukazivanje na modernu prirodnu filozofiju. ton . prima causa. Ne zaboravimo da naturalističkom gledištu sve što je duh izgleda kao iluzija. da se suoči sa protivurećnošću. jer to i inače ne mogu znati. omesti ili čak razoriti duhovni razvitak mog pacijenta. i ovaj joj je bio zbirni pojam sve realnosti. ako je pošten. Ali ovo drugo stanovište neće moći da sasvim usvoji. On joj je bio najrealnije biće. Da. Ali to je gledište stare psihologije koja je. Neosporno da se ovde radi ο vrlo teškom problemu. Kako može iz ovakve ekvivalentnosti dveju suprotnih hipoteza da nastane nešto drugo do bezoblična i neusmerena neodređenost? Prednost jednoznačnog principa objašnjenja je. tako da su mi potrebna veštačka pomoćna sredstva da bih mogao da odredim kakve su stvari izvan mene. koja daje takva objašnjenja koja se moraju potvrditi u svojim praktičnim rezultatima. moja psiha menja i krivotvori stvarnost. Ne mali broj samoubistava u psihoterapijskom postupku rezultat je ovakvih promašaja. čiji primum movens nije materija i njeni kvaliteti niti energetsko stanje. pojedinačnu dušu uvek posmatrala samo kao zavisnu od duhovnog svetskog sistema. Da li je energija Bog ili Bog energija. krenem u krajnjoj liniji samo prema duhovnim orijen-tacionim tačkama. pošto suštinu psihičkog u krajnjoj liniji ne ra-zumemo. Uvek kada čovekov razum hoće da se iskaže ο nečemu što u krajnjoj osnovi nije shvatio i ne može da shvati. Konflikt između fizičkog i duhovnog aspekta samo je potvrda da je psihičko u krajnjoj liniji neobuhvatno nešto. po mome mišljenju. već joj je bilo iznad svake sumnje evidentno da je ovaj sistem biće sa voljom i svešću. treba da se osloni? Za rešenje ovog problema moja razmišljanja su se kretala uglavnom ovako: konflikt između prirode i duha je odraz paradoksnog psihičkog bića. pošto su samo one ono što moja svest ima kao neposredni objekt. već nam je potrebna praktična psihologija. Bilo bi pogrešno život predaka objašnjavati iz poznih epigona (nasljednika). dok je nemoguće da moderni psiholog i dalje uporno nastoji na fizičkom stanovištu. Ovde je često čak životno važno da li se objašnjava iz fizičkog ili iz duhovnog. ono ima fizički i duhovni aspekt koji izgleda kao protivureč-nost. malo me brine. pogrešno nesvesno posmatrati u kauzalnoj zavisnosti od svesti. Na šta čovek. da bi sam mogao da postoji. nazove božanskim. intelektualnog oslobođenja od suprotnosti. iz kog se jedino mogla objasniti duša. Na bojnom polju praktične psihoterapije upućeni smo na životne rezultate. gde ne možemo postavljati teorije koje se ne tiču pacijenata ili im čak štete. stoga. pomoću moje fizičke hipoteze ću obezvredniti. i ovo biće nazvala je Bogom. naime. Međutim. Svest je kasnije rođeni potomak nesvesne duše. energija ili élan vital nazove Bog i da se time duh i priroda shvate kao jedno. Ali ako sa tim otpočnemo da operišemo u nižim sferama naučnog iskustva. on mora. kada mu je jednom postala jasna opravdanost duhovnog stanovišta. čak da je osoba. individualne svesti. realnu osnovu objašnjenja na koju bismo mogli da se pozovemo.

Kada moj pojam ο realnosti pomerim na psihu. Ako pokušamo da dublje prodremo u ovaj pojam. Na ovu realnost može da se pozove psihologija. gde je jedino stvarno na mestu. Da li zamišljam kakav ću kupiti automobil. kada bi kao takva bila priznata. ja imam posla sa bolesnikom. preobražaj antičke privrede u sred-njovekovnu? Ili eksplozivno širenje islamske kulture? Kao lekara. nepoznato mi je isto kao što mi je nepoznata priroda materije. Psiha je najrealnije bivstvo. pošto već samo ova formula dozvoljava da se raznolike psihičke pojave procenjuju u svojim specifičnostima. u religijama i filozofiji. Međutim. Sve više i više skrećemo pažnju sa vidljivih oboljenja i usmeravamo je na celog čoveka. Ideja psihičke realnosti mogla bi se označiti kao najbitnija tekovina moderne psihologije. U njegovom svetu još se uzajamno prožimaju duh i materija. ali zbog toga nisu manje realne. Ako te snage ne pomognu našem razumu. A ovaj aspekt duše zbilja nije za potcenjivanje. ipak se u novije vreme sve jače čuju glasovi koji ovo mišljenje oglašavaju zabludom i zalažu se ne za lečenje bolesti. i izgleda da se razlikuju od fizičkih stvari. često faktori koji uglavnom i u krajnjoj liniji odlučuju u dobrom kao i u zlu. Nasuprot tome Istok je odabrao duh koji materiju objašnjava kao Maja. pošto je jedina neposrednost. isto tako realna kao vatra. Ali kako postoji samo jedna zemlja. Ali izgleda mi da je opšti prodor ove ideje samo pitanje vremena. međutim. a bogovi još tumaraju po šumama i dolinama. onda je ovaj obično nemoćan. tako još postoji psihička realnost u prvobitnom jedinstvu i čeka na napredak čovekove svesti od vere u jedno a osporavanje drugog do priznavanja oba kao konstitutivnih elemenata jedne duše. tada prestaje konflikt između prirode i duha kao osnova objašnjenja. razum i dobra na-mera odvratili od svetskog rata ili od bilo kakvog drugog katastrofalnog bezumlja? Ili su možda najveći duhovni i socijalni preokreti nastali iz razuma. naime na realnost psihičkog. a Istok i Zapad ne mogu jedno čovečanstvo da razdvoje u dve različite polovine. Da nas nisu. već bolesnog čoveka. još sneno zatvoren u svoju dušu. tako isto i ne pomišljam da strah od aveti razumem drugačije do pomoću duhovnih faktora. Samo jedno se odnosi na svet fizičkih. da li me ljuti neka spolj-na činjenica ili misao. a drugo na svet duhovnih stvari. objašnjava zašto su primitivnom čo-veku duhovi i magična dejstva isto tako predmetni kao i fizički događaji. Iz raspada duha i prirode Zapad je sačuvao prirodu u koju veruje saobrazno temperamentu i u koju se sve više upliće sa svim bolnim i očajničkim pokušajima produhovljavanja. I kao što mi ne pada na pamet da prirodu vatre objasnim drugačije do pomoću hemijskih i fizičkih pojmova. Istina koja se prima preko čula možda je dovoljna razumu. da bi dre-mao u sumraku azijatske prljavštine i bede. Ovaj isti za-htev nameće nam se u lečenju duševnih bolesti. tada tražim zaštitu iza pomisli da je to samo iluzija. Ona mora da prodre. koji zahvata i osećaje i izražava ih. Oni postaju samo oznake porekla za psihičke sadržaje. izgleda nam kao da izvesni sadržaji ili slike potiču iz takozvane fizičke sredine. Međutim. koji se tiskaju u moju svest Kada me opeče vatra. pošto mi stvara realni strah. isto kao što mi vatra uzrokuje realni bol. Kojim duhovnim zbivanjem u krajnjoj liniji ističe strah od aveti. tek polurođeno. kao što je vatra psihička slika određenog predmetnog zbivanja. Snage ose-ćaja su. psihički je podjednako realno. u svet kakav stvarno jeste. U osnovi uzev mi smo uvijeni u psihičke slike u tolikoj meri da uopšte nismo u stanju da izvan nas prodremo u suštinu stvari. naravno da me neposredno ne dotiču ova pitanja od svetskog značaja. možda. On je još kao dete. Činjenica da je neposredno iskustvo samo psihičko i da zbog toga neposredna realnost može biti samo psihička. Primitivni čovek svoje pra-iskustvo još nije pocepao u suprotnosti. pošto . sa ovom idejom stičemo mogućnost 4Γ» da obeštetimo onu stranu duševnog života koja se izražava u sujeverju i mitologiji. još neizobli-čen saznajnim teškoćama tek svitajućeg razuma. čija je fizika u krajnjoj liniji još nepoznata. Sve što možemo da saznamo sastoji se od psihičkog materijala. druge pritiču iz takozvanog duhovnog izvora. Bez ove ideje neizbežno se pomoću objašnjenja povremeno vrši nasilje nad polovinom psihičkog. kojoj pripada i moje telo. tako je i moj strah od aveti psihička slika duhovnog porekla. Ako je već bila predrasuda dosadašnje medicine da bolest po sebi i za sebe treba tretirati i lečiti. ali ona nikada ne daje smisao čovekovog života. kao na primer. ili u kakvom se stanju trenutno nalazi duša mog pokojnog oca.treperenja vazduha određene frekvence a da je boja određena talasna dužina svetlosti. ne sumnjam u realnost vatre Ali kada strahujem da bi mogao da se pojavi duh.

U ovome je principijelna greška. niti preko crkve. pošto je ova nepristupačna i tamna kao i sve duboke tajne života. Psihološkim istraživanjima nije se uspelo da se skinu mnogobrojne koprene sa slike duše. pošto mu ljubavnica daje novac dobrovoljno. morao zapravo biti zdrav. U stvari. tako reći spremne za štampu i zamolio me da pročitam manuskript i da mu onda kažem zbog čega još uvek nije ozdravio. koji je na osnovu podrobnog proučavanja stručne medicinske literature izradio iscrpnu analizu svoje neuroze. tada mi uopšte ne bi trebala sva ova neurotska priča!« Da li je dotični bogat ili siromašan. duhovne opšte predstave su neophodni sastavni deo duševnog života. sa kojim mora računati psiholog ukoliko želi da izbegne teške pogreške. da li ima ili ne porodicu i položaj. onda je to onaj veo koji je do sada skrivao njenu biološku pojavu od istraživačkog pogleda. može naučno zbrisati. čine osnovu inicijacije. što. Njino delimično odsustvo ili čak njihovo uzgredno osporavanje kod kulturnih naroda mora se stoga shvatiti kao znak degeneracije. ili stanja uslovljenih jogi postupcima. Ako moderna psihologija uopšte sme da se hvali da je skinula veo sa prekrivene slike duše. Radilo se ο vrlo inteligentnom mladom čoveku. Na osnovu te literature morao sam da mu priznam da bi on mo гао biti izlečen ako se radilo samo ο uvidu u kauzalnu strukturu neuroze. On je sa sobom doneo svoje rezultate u obliku prave. pošto mu ove činjenice ni izdaleka nisu dovoljne kao životni smisao. To su. On je verovao da se nemoralnost. Mnogo pre se radi ο iracionalnoj neophodnosti takozvanog duhovnog života. pošto moral nema ničega zajedničkog sa naukom. Prirodna istorija duha danas se nalazi još u stanju koje se može uporediti sa stanjem prirodnih nauka u XIII veku. već simptomi izvesnog krivog stava celokupne ličnosti. odvaja od rođenih usta da bi ušteđenim novcem omogućila mladiću ove oporavke. Današnje stanje mogli bismo da uporedimo sa stanjem medicine u XVI veku. Stvarno izlečenje stoga se nikada ne može očekivati od lečenja ograničenog jedino na smetnje. U ovoj nesavesnosti leži osnov neuroze i objašnjenje zašto ne pomaže ni sav naučni uvid. Što nije izlečen mora da je uzrok u tome što on u svom opštem stavu prema životu pravi principijelnu grešku. koji dotični ne može steći ni preko univerziteta. iako bi. koja se svakako nalazi s onu stranu simptomatologije njegove neuroze. budući zadatak psihologije biće istraživanje duhovne uslovljenosti psihičkih procesa. ne menja činjenicu da velika većina civilizovanih ljudi jednostavno ne podnosi ovakav stav. Tek smo započeli da skupljamo iskustva. poznate iz psihologije primitivnih naroda. već samo od lečenja celokupne ličnosti. U vezi sa ovim sećam se jednog vrlo instruktivnog slučaja. koji se može dokazati kod svih naroda koji koliko-toliko uživaju artikuli-sanu svest. na primer. Jedino znamo da veliki deo neuroza počiva na poremećaju ovih procesa. a ovoj neophodnosti pacijentovo nesvesno izlazi u susret utoliko što. On ga ne može primiti jer taj život dotiče samo njegov razum ali ne obuhvata njegovo srce. Ali još nam nije uspelo da utvrdimo njihovu svojstvenu za-konomernost. Moralni stav je realan faktor. Zapitao sam ga ko zapravo plaća ove izlete. U osnovi uzeto ne možemo učiniti ništa više do da pričamo ο tome šta smo već pokušali i šta još planiramo da činimo u budućnosti da bi bar približno rešili tu veliku tajnu. Pacijent je smatrao moje mišljenje krajnje nenaučnim. dok se ο psihologiji nije imalo ni pojma. Tako nam je danas duhovni život duše poznat tek u najmanjim delićima. Naučno se ο ovome može misliti kako god ko hoće. u moralnom stavu. Pošto je dosadašnji razvitak psihologije bacao težište na fizičku uslovljenost duše. na primer. opet. prema njegovom naučnom mišljenju. usko ograničeni fenomeni. danas znamo da postoje duhovno uslovljeni procesi promene koji. ništa ne znači. psihičke realnosti.smo uvideli da upravo duševne bolesti nisu lokalizovani. ni biblioteka. Kako često sam čuo ovaj uzvik od mojih bolesnika: »Kada bih samo znao da moj život ima bilo kakav smisao i svrhu. Prevideti duhovno poreklo ovih sadržaja znači pogrešno lečenje uz odgovarajući neuspeh. Isto važi i za činjenicu da su izvesna racionalno neosnovana religijska ubedenja za mnoge ljude životna neophodnost. U jednom ovakvom slučaju ispravno upoznavanje duhovnog faktora od strane lekara je naprosto po život važno. 18 . izvanredno napisane monografije. Već u njegovoj anamnezi uočio sam da zimu često provodi u Nici ili Sen Moricu. u snovima proizvodi sadržaje čija se priroda mora suštinski smatrati religioznom. a konflikt i ne postoji. kada se započelo sa upoznavanjem anatomije. međutim. Doduše. koja ga voli. koju on u suštini nije podnosio. pa se ispostavilo da neka sirota učiteljica. koje mogu da izazovu i da izleče bolest.

pažnja mogla pred I1] Predavanje održano 1927. ali intelektualno ograničeno. U reči »filozofija« krije se nešto slično. pripravijenost). uključujući i filozofski. naime. U novom obliku izašlo u: Seelenprobleme der Gegen war t. Ako bismo naše psihičke sadržaje uporedili sa vojskom i različite oblike zauzetih stavova izrazili posebnim stanjima armije. realistički. praktični pogled na svet — da nabrojimo samo neke od mogućih. Psychologische Abhandlungen III (1931). Šta se podrazumeva pod zauzimanjem stava? Stav je psihološki pojam koji označava psihičke sadržaje usmerene određenom cilju ili posebno orijen-tisane pomoću takozvane nadpredstave. podešenost. romantični. religiozni.III ANALITIČKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET ANALITIČKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET Nemačka reč »Weltanschauung« (pogled na svet. na primer. Iz ovakvog stanja stvari može se izvesti zaključak da ova reč ima posebnu psihološku osobinu. nazor ili nazori ο svetu) jedva da se može prevesti na neki drugi jezik. stoga bi se Weltanschauung mogao opisati kao pojmovno formulisano zauzimanje stava. Tako postoji estetski. . onda bi se. dok reč »Weltanschauung« obuhvata sve vrste zauzetih stavova prema svetu. ona ne izražava samo neki pojam ο svetu — takav pojam bi se mogao prevesti bez dvoumljenja — već istovremeno i način kako neko sagledava svet. idealistički. u Karlsrueu. U ovom smislu pojam Weltanschauung ima vrlo mnogo zajedničkog sa pojmom Einstellung (zauzimanje stava.

njegov nameravani cilj itd. Čovek. pozadi borba protiv sopstvene buntovne nagonske prirode. Naime. vedro. A ovaj opšti plan opet nije samo reakcija na izveštaje izviđača. uslovljena akcijom neprijatelja a možda i sasvim nevojničkim. upravo zauzetom stavu. pošto postoji opšti plan napada. ne postupa jednostavno tako. Kao što armija ima glav-nokomandujućeg sa generalštabom. promišljeno i uravnoteženo — ukoliko dovoljno dugo traje — uvek počivaju na posebno razvijenom stavu. čak i ako stanje mira bude skromnog veka. Možda će se neko čuditi što reči stav dajem prednost pred rečju »pogled na svet«. napred borba za opstanak. okružena izviđačkim jedinicama. čija raznolikost jedva da je saglediva. među-tim. naš opstanak se oseća pre kao borba nego bilo šta drugo. U stvarnosti. onda njegov stav mora da poseduje još viši stepen najbrižljivije pripreme i najfinije prorade. sada se. kao što su iskustvo. pri čemu su. Pri svoj jednostavnosti impulsa ipak svaka nijansa njegovog posebnog svojstva. Ali i njemu su nepoznati izvesni faktori..staviti pomoću koncentrisane armije koja se nalazi u pripravnosti. i kada je neko sa svetom i sa samim sobom zaključio mir. neko može biti komandant sop-stvene vojske i uspešno izdržati borbu za opstanak i čak postići relativno sigurni mir a da nema svesno izgrađeni pogled na svet. njegove name-rе i očekivanja su generalštab a njegova zavisnost od spoljnih faktora je zavisnost glavnokomandujućeg od teško sagledivih uticaja glavnog štaba i politike koja operiše s one strane u tami. ili da se jednostavno napada pošto je primećen neprijatelj. koji se sastoje od ciljne predstave i dejstvenih impulsa. potiskivani sopstveni misaoni rad kao i ostali subjektivni sadržaji. pošto u ovom stanju — bez obzira na njegovu divljenja dostojnu visinu i ispunjenje — preti zagušenje u nepodnošljivoj dosadi. nego u uravnoteženom mirovanju. to jest raspoloženje bez konflikta. Tako se akcija armije nalazi pod jednim jednostavnim i jedinstvenim naredbodavnim telom koje je. već stvaralačka inicijativa glavnokomandu-jućeg. naime njegovi sopstveni preduslovi sa njihovim kom-plikovanim pretpostavkama. Da bi opet iskoristili vojničko poređenje. na ovom mestu i u ovom trenutku se bori. u neku ruku izolovano reagujući na određenu draž. Stoga se ne varamo kada pretpostavljamo da duševna stanja mira. prilikom prelaska u aktivno zauzimanje stava. Ovi poslednji faktori su vrlo kompleksne prirode i leže daleko izvan vojnikovog shva-tanja. Ο pogledu na svet. Sa pojmom »zauzimanje stava« jednostavno sam ostavio otvorenim pitanje da li se radi ο svesnom ili nesvesnom pogledu na svet. a ako zbog nekog ispunjenja treba da izbije trajni duševni mir. njegova razmišljanja i odluke. da samom sebi razjasni zašto tako postupa i tako živi. Stanje mira je desideratum. stanje se menja — armija se stavlja u pokret u pravcu određenog cilja napada. njegove jačine i smera. naime. Čak i kad se nije pesimista. ne retko rat na dva fronta. prema kome se ovaj obični vojnik još pre nekoliko dana pomerio na ovu tačku. afekti i slično. već se svaka naša reakcija odvija pod uticajem kompli-kovanih psihičkih preduslova. njegov vremenski i mesni tok. psihički je mnogo lakše živeti u stanju kretanja. u ustalasavanju i srnirivanju zbivanja. ova zbivanja mogli bismo da uporedimo sa onima u velikom glavnom štabu. Dok je u stanju čiste pažnje vodeća ideja bila opažanje. sa svoje strane rezultat sadejstva nesagledivih komplikovanih faktora. međutim. Shodno više ili manje hroničnom ratnom stanju potreban nam je brižljivo organizovan stav. običnom vojniku nepoznatim političkim razlozima. koji se. Tako se i psihička akcija odvija na osnovu slične komplikovane pretpostavke. javljaju u svesti subjektivni sadržaji. opet. 20 . tako i psihički stav ima opštu vodeću ideju koja se oslanja i zasniva na obimnom materijalu. Naša svest je uvek sklona da igra ulogu prostog vojnika i da veruje u jednostavnost njene akcije. sa sveje strane sastoji od konstelacije sadržaja. njegovi razlozi i sumnje. Običnim vojnicima može izgledati tako kao da se jednostavno odbija napad. Ja je glavnokomandujući vojske. načela. međutim. Na sasvim sličan način menja se psihičko zauzimanje stava. po mogućstvu. onda je to značajan događaj. a izvanredno su jasni samo glavnokomanduju-ćem armije. počiva na posebnim psihičkim pretpostavkama. Naime. Mi nećemo isuviše opteretiti naše poređenje ako odnos čoveka prema svetu stavimo u ove iste okvire — čovekovo Ja kao glavnokomandujući male armije u borbi sa njegovom okolinom. smemo govoriti tek kada je neko bar načinio ozbiljan pokušaj da ovaj stav formuliše pojmovno ili očigledno. Čim su dovoljno poznati jačina i pozicije neprijatelja.

Ako to ne činimo. Viša svest uslovljava pogled na svet. pošto mi ne stvaramo sliku sveta već nas ova menja u svom povratnom dejstvu. Svaka svest od osnova i namera je klica pogleda na svet. onako kako neko vidi svet vidi i sebe. ali samo u svom primitivnom svetu i zbog toga u drugačijim uslovima postaje žrtva bezbrojnih opasnosti. ne obraća pažnja na to. Na ovaj način saznajemo kako je važno i bitno imati brižno zasnovani i izgrađeni pogled na svet. onda se čovek može zadovoljiti sa bilo kakvim lepim ili inače ugodnim prividom. obratno đeluje na nas. autoritativnih mišljenja. Onaj čovek čije se sunce još okreće oko zemlje drugačiji je od onoga čija je zemlja sunčev trabant. Shvatanje koje stvaramo ο svetu je slika onog što nazivamo svet. Pogled na svet je hipoteza a ne verska dogma. time čine.Čemu onda pogled na svet — zapitaće me neko — ako se može i bez tako nečega? Međutim. Ideja ο besko- načnosti Đordana Bruna predstavlja jedan od najvažnijih početaka moderne svesti. budalastim i nesposobnim. čijoj se suptilnosti ništa ne može zameriti. međutim. a za to je potrebno mnogo hrabrosti. može mi se isto tako postaviti pitanje: čemu svest kada se i bez nje isto tako dobro prolazi? Jer. Ovim ljudima očigledno nije jasno šta zapravo. već obrnuto. samovoljnih tvrđenja. zašto ova teži tome da se proširi i produbi. Prosti vojnik u rovu nema uvida u poslove generalštaba. Onaj kome je još problem šta bi mogao biti rezultat od dva puta dva. Ali cum grano salis može da glasi: najbolje moguće saznanje. međutim. drugim rečima sebe drže na stupnju svesti koji je dublji i primitivniji nego što odgovara njihovoj svesnoj sposobnosti. Najbolje moguće saznanje zahteva znanje a gnuša se od neosnovanih pretpostavki. Niko ne može znati šta je svet. neće uvek biti lako da se utvrdi da li se 21 . U stvarnosti. I sa slikom koju misleni čovek stvara ο svetu. ne zaboravljajući da je svo znanje ograničeno i podložno zabludama. nije svejedno da li i kakav pogled na svet po-seduje neki čovek. kada se promeni slika. nije naučno. Da li je ovo u krajnjoj i nadljudskoj nameri povoljno ili nepovoljno. Svet menja svoj lik — tempora mutantur et nos in illis — a pošto nam je svet shvatljiv samo kao psihička slika u nama. I ta slika je ono. Ono traži dobro obrazložene hipoteze. koje mi. na višem stupnju svesti. podleže-mo nadmoći stvarnosti. Ali skoro uvek je potrebna nasilna odluka da se svest odvoji od trenutne. dolazi do kom-plikovanih pozadinskih zbivanja. Čak i skoro nesvesni primitivni čovek može da se prilagodi i potvrdi. vrlo je jednostavan: bez svesti nije tako dobro kao sa njom. naročito onda kada se skepsa koristi da se prekrije nedostatak pogleda na svet. drugačiji je od onog za koga nema ništa nesumnjivi-ieg od matematičkih apriorističkih istina. Izvesna kritičnost i skepsa ni u kom slučaju nisu uvek izraz inteligencije. Čovek ne može da sagleda svet a da sebe ne sagleda. Tako ima mnogo naučnika koji izbegavaju da oforme pogled na svet. Svakako da smo mi generalštab a isto tako i glavnokomandujući armije. Ono što se stvarno dešava je da oni sami sebi namerno ostavljaju vodeće ideje u tami. Stoga je uvek fatalno nemati pogled na svet. Pošto se borimo sa varljivom slikom sveta. šta je na kraju krajeva pogled na svet? Ipak ništa drugo do proširena ili produbljena svest! Razlog zašto postoji svest. Drugim rečima. Ako se ο tome ne vodi računa. Očigledno se zbog toga majka priroda rešila da među svim njenim nečuvenim kuriozitetima stvori i najčudnovatiji — svest. Čovek čiji kosmos visi u empireumu je drugačiji od onog čiji je duh prosvećen Keplerovom vizijom. ali ostaje činjenica da je zemlju osvojio svestan a ne nesvestan čovek. isto tako malo šta je on sam. možda hitne angažova-nosti da bi se stav usmerio opštim problemima. Samoobmana. onda vodeći razlozi i namere ostaju nesvesni i izgleda kao da je sve vrlo jednostavno i samo se tako zbiva. nije naše da odlučujemo. već samo nesvesno zauzeti stav. Kao što je rečeno. čini nas nestvarnim. izbegavamo sa lakoćom. znati šta je svet i šta sam ja. ovo se ne dešava svesno. sa razlozima i na-merama. Sigurno u višoj svesti rastu opasnosti ο kojima primitivac i ne sanja. Verbalno uzev to bi bilo suviše mnogo. тепја se i on sam. Ako slika ο svetu koju smo stvorili nema povratnog dejstva na nas same. Ne retko više nedostaje moralne hrabrosti nego inteligencije. Svaki napredak u iskustvu i saznanju znači korak dalje u razvitku pogleda na svet. Imati pogled na svet znači: stvoriti sliku ο svetu i ο sebi. prema čijim osobinama orijentišemo naše prilagođavanje. navodno. pošto ovo. onda ostajemo nesvesni svog stava i tada nemamo pogled na svet.

normalni produkt funkcije jetre. ja ističem ovaj poslednji. isto kao kada je žuč.promenio svet. Ali s druge strane ne mogu se zatvoriti oči pred činjenicom da upravo inkompatibilni sadržaji potiču iz ne-svesnih nagona. Frojdova teorija snova uzima u obzir. Isto važi i za snove. Stoga izbegavam izraz »psihoanaliza« kada diskutujem ο drugim a ne samo tehničkim stvarima. po mogućstvu izbegne i zbog toga rado zaboravlja sve ono što mu ne odgovara. Svako novo otkriće. Zbog potiskivanja nastaju pogrešni psihički odvodi. tada iz ovog pokušaja objašnjenja nastaje kuriozum dostojan žaljenja. Sve što je ikada stvorio čovekov duh poteklo je iz sadržaja. neprirodna in-hibicija korisne funkcije. Ova neosporna funkcija nesvesnog uglavnom je ometana jedino potiskivanjima iz područja svesti i ovi poremećaji prirodne delatnosti nesvesnog su svakako osnovni izvor takozvanih psihogenih oboljenja. na primer sa umet-ničkim delima. koji se bavi takozvanim kompleksnim psihičkim fenomenima. San je svojstveni produkt nesvesnog. Slika ο svetu može se promeniti u svako doba. isto kao i druge funkcije. nesvesno postale sadržaje ponovo privedemo svesti. ipak mi izgleda znatno važnije utvrditi u čemu se zapravo. iz ugla gore pomenutog stanovišta nameće se pitanje: da li saznanja analitičke psihologije dodaju našem pogledu na svet nešto novo ili ne? Da bismo ovo pitanje mogli pozitivno da tretiramo. već genuino stvaralaštvo. To treba uzeti u obzir. Oznaka »analitički« potiče od činjenice što se ovaj pravac psihologije razvio iz prvobitne Frojdove »psihoanalize«. ustava. mi smemo da pođemo korak dalje: nesvesno stvaralački produkuje nove sadržaje. ustave. produktivnom energijom. ali u interesu življenja je da se ovaj trenutak pomeri što je moguće dalje. po sebi. Ali ako se shvati kao patološki nesporazum. koja pokušava da kompleksne fenomene po mogućstvu razloži u njihove elemente. koji je pomoću potiskivanja samo izopa- . Kao što žuč prelazi u krv. moramo prvo objasniti suštinu analitičke psihologije. kao opsesivnim i prisilnim neurozama. Iako nije nebitno da čovek obilazi sve neprijatnosti i trudi se da ih. naime kao da oni nisu ništa drugo do simptomi. ili mi. sa staromodnim relikvijama dubljih stupnjeva svesti. a to može uspeti samo onda kada se ne dopušta da se slika sveta zaledi i fiksira. San je. koju može omesti staza. Svako će jednom dočekati svoj kraj. ometena u isticanju u crevo. inače ćemo odjednom živeti u zastare-lom svetu. onda nastaje neka vrsta povratnog zastoja. normalna funkcija. pa čak objašnjava snove samo pod ovim uglom. Nesvesno se možda može najbolje razumeti ako se shvati kao prirodni organ sa njemu specifičnom. Kada sam prihvatio diskusiju oko problema veze između analitičke psihologije i pogleda na svet. Ova tehnika je terapijska metoda. Ono šta obele-žavam ovim nazivom je poseban pravac psihologije. Međutim. Tako posmatrano. takozvani inkompatibilni sadržaji potiskuju iz svesti i postaju nesvesni pomoću neke vrste moralnog resantimana. koji počiva na va-spitnim uticajima. nasuprot fiziološkoj ili eksperimentalnoj psihologiji. U histeriji su naročito ometene fiziološke a u drugim neurozama. koji su u krajnjoj liniji bili nesve-sne klice. tako i potisnuti sadržaj iradira u druga psihička i fiziološka područja. svaka nova misao može svetu promeniti izgled. Kao što je poznato i sa drugim duhovnim područjima psihoanaliza postupa na sličan način. koji neko želi da objasni kao neurozu. a da ne osporavam prvi. Posmatrano sa ove strane nesvesno se pojavljuje kao celokupnost svih sadržaja koji se nalaze in stetu nascendi. Stvaralačko delo može se razumeti samo iz njega samog. to se isto može učiniti i za snove. sastoji pozitivna delatnost nesvesnog. već se svaka nova zamisao oprobava da li nešto dodaje našoj slici sveta ili ne. Frojd je psihoanalizu identifikovao sa svojom seksualnom teorijom i teorijom potiskivanja i time je doktrinarno fiksirao. ova se sastoji od tehnike koja nam dozvoljava da takozvane potisnute. U svetlu ove metode izgleda kao da neuroze nastaju tako što se neprijatna sećanja i tendencije. izgleda uglavnom kao receptaculum svih sadržaja koji su neprijatni svesti kao i svih zaboravljenih utisaka. Kao što se u somatskim (telesnim) simptomima histerije i u psihičkim simptomima ostalih neuroza (takođe i psihoza) može dokazati dejstvo potisnutih sadržaja. gde međutim na bolan način dolazi na videlo da umetničko delo nije simptom. nesvesna psihička delatnost. već upravo majka onih stvari kojih svest želi da se oslobodi. takozvano nesvesno. dakle da nesvesno nije samo receptaculum. kao što se i u svako doba može promeniti naše shvatanje ο nama samima. ili oboje. onda. određena za tretiranje i lečenje neuroza. uglavnom psihičke funkcije uključujući i snove. Dok Frojd posebno naglašava prvi aspekt. Ako zbog potiskivanja njegovi produkti ne naiđu na prijem u svesti. Što se tiče Frojdove psihoanalize.

Cilj metode je da se ovi nagonski sadržaji privedu svesti i da se otkloni njihovo potiskivanje pomoću svesne korekture. on se svakako vara. Opasnosti. Gde ostaje pravi odgovor-na pitanje nečuvenih patnji i konflikata? U ovom odgovoru moralo bi da zazvuči bar nešto što bi podse-ćalo na veličinu patnji. onda nas obuzima duboko nezadovoljstvo. ali ne sve. a ko je video slums. novo. tada stičemo — blago rečeno — snažan utisak. taj će. Zbog toga se uvek zabasa na stranputicu ako se pokuša da se san objasni samo kao simp-lom potiskivanja. . suprotstavlja se objašnjenje da ovi nisu ništa drugo do infantilne maštane želje. Nema oblika ljudske tragedije koja u danom slučaju ne proističe iz ove borbe čovekovog Ja protiv nesvesnog. zahvaljujući utisku koji će načiniti ove stvari. a još ostaje neodgovoreno pitanje: šta treba time da se postigne? Psihoanaliza je zderala odoru sa činjenica koje su bile vrlo malo poznate i čak načinila pokušaj da se njima pozabavi. znatno obogatiti svoj pogled na svet. sa neophodnom savesnošću i temeljno istraži struktura neuroze. Dobropoznati raciona-listićki materijalizam s kraja devetnaestog veka je ono što kao vodeća ideja stoji iznad psihologije tumačenja Frojdove psihoanalize. Ograničimo se za trenutak na rezultate Frojdove psihoanalize. Ali ne sme se zaboraviti da je samo u malom broju slučajeva stav upli-visan teorijom. Daleko efikasniji put ide рreko faktora osećanja. A ovakav pogled osećamo nedovoljnim. Gde ostaju lepota. jedva da ima nešto. U svakom slučaju nisam u stanju da sagledam kako suvo teorijsko izlaganje treba da dopre do osećanja. Sa istim će se sudariti kada baci pogled u ponor ljudskih patnji koje se otvaraju iza neuroze. on neće zaspati. pod čim se podrazumeva neka vrsta preokreta u korisni oblik prilagođavanja. ovaj put nešto suptilnije potiskivanje. Ali kakav stav ima za tako nešto? Da li je njen zauzeti stav nov. Tako nam zapravo ništa ne kazuju delom jednostrana. Da li se u ovoj teoriji i u ovom shvatanju čoveka nalazi nešto što bi bilo korisno za naš pogled na svet? Smatram. delom pogrešna shvatanja Frojdove psihoanalize. azila za duševne bolesti i bolnica. Ali ako ga provedem kroz zatvor ili duševnu bolnicu. više je sagledao nego onaj ko ih nije video. pogled na svet u suštini praktične prirodne nauke. kada se Napoleon objašnjava kao slučaj protesta muškarca a Franjo Asiški potisnutom seksualnošću. Ako neko veruje da se ovo može načiniti voljno. Nedovoljan je ovakav pogled i nije pogodan u odnosu na najznačajniju stvarnost stvari. Takođe je zasluga nekome pokazati sirotinjske četvrti Londona. koja potiče od njihovog oslobađanja. bolesti i smrti bili su ono što je zažeglo njegovu dušu.čen i izobličen. koje se u različitim odnosima sudara sa zakonskim ograničenjima ili moralnim normama kao i sopstvenim uvidom i zbog toga je prinuđen da potiskuje izvesne nagone sasvim ili njihov delimični udeo. ako bacimo pogled u psihoanalizu stvarnih slučajeva neuroza i tamo sagledamo kakva pustošenja mogu da načine takozvana potiskivanja. kakva razaranja donosi neobraćanje pažnje na elementarna nagonska zbivanja. Ali tamo gde ne postoji ova nužnost ili neumoljiva potreba. susret i viđenje starosti. Bila je velika larma ni oko čega. Odatle ne proističe nikakva drugačija slika sveta i zbog toga ni neki drugačiji čovekov stav prema svetu. Ali ma koliko da je poželjan čisto razumni stav racionalizma. Takođe se pretpostavlja da se one mogu »sublimirati«. Ova se gura u stranu i oglašava nevažnom. veličina i svetost? Ove su ipak žive stvarnosti bez kojih bi ljudski život bio tu-poglav preko svake mere. Ja bih mogao da iznesem vrlo iscrpnu statistiku kaznenih zavoda a pri tom će moj čitalac zaspati. Mnogo štošta spada u ovu kategoriju. Koliko puta sam čuo uzvik: »Pa to je užasno! Ko bi tako nešto pomislio!« Čovek stvarno ne može osporiti da je to snažan utisak koji se prima sadejstvom nesvesnog kada se pokuša da se. Da li je Buda proučavao neku nauku? Ne. Kada za jednu Geteovu pesmu smatramo da je produkt njegovog kompleksa prema majci. »sublimacija« nije ništa drugo do samoobmana. kako glasi tehnički izraz. toliko ovaj prelazi preko smisla patnje. U njenoj teoriji čovek se pojavljuje kao nagonsko biće. već će biti pod dubokim utiskom doživljenog. Ali to je samo pod-sticaj. Ali. drugim rečima da li je veliki utisak bio plodonosan? Da li je on promenio sliku sveta a time i unapredio naš pogled na svet? Pogled na svet psihoanalize je racionalistički materijalizam. koje pristojan čovek jedino može da potisne. Ko je ikada video užase tamnica.

aktivna praznina. na nagonu za moći ili drugim nagonima. Tek sada se razot kriva pravo stanje stvari. Već sam prethodno naglasio da je nesvesno rezervoar za sve zaboravljeno. drugim rečima je nezavistan. čulni opažaji koji su isuviše slabi da bi mogli da dopru do svesti i najzad to je plodno tle iz koga raste sva psihička budućnost. doduše. Analiza je otkrila infantilnu čežnju za majkom. ali zato je ostala čežnja. kao što je pomenuto. naučno ali samo racionalno shvatanje nesvesnog. postaje nam jasno da do ovog kompleksa uopšte nije moglo doći da mu naša priroda nije dodelila tajnu nagonsku snagu. već da pati zbog nevidljivog duhovnog uticaja. postalo je psihička glad i psihički bol. koje su. Jedan pacijent pati od neurotskih simptoma želuca koji se sastoje od bolnog zatezanja. Ono što je prethodno quasi bilo fizička glad i fizički bol. na primer. to je bilo ono što mi je tako smetalo!« I na izgled time je nešto dobijeno — naime simptomi se gube. psihološki uzev. Pri ovakvom stanju stvari nesvesno nam izgleda kao veliko X. Jer kada kažem da je nekoga opseo zao duh time opisujem činjenicu da opsednuti zapravo nije legitimno bolestan. što je jedino nesumnjivo. U stvarnosti govori se ο nečem nepoznatom. kada se analizira psihologija neuroze. zbog čega njegova energija ometajući otiče u drugu funkciju. sada se to naziva neuroza želuca. Čovek čezne za nečim i zna da samo pogrešno misli na majku. nikada nije mogla uto-liti. onda se uzvikne sa olakšanjem: »Ah. Jedan pogled na religiju i svetsku istoriju može nam pokazati kako su istorijski značajna ova dejstva. Mi se izražavamo samo nešto drugačije. a izvan ovoga je a priori nemoguće da se bilo šta sazna ο stanju stvari u nesvesnom. kako glasi tehnički izraz. Ona su naprosto dvoznačna ili čak mnogoznačna kao i samo nesvesno. zapravo. koja se samo privremeno zaboravlja ali se nikada ne može prevazići snagom volje. nesvesni sadržaj koji je izmakao dohvatu svesne volje. takozvani kompleks majke. naime da odlaze i nestaju po našoj želji. uz konstataciju da to nije ništa drugo do infantilni kompleks majke. Često sam video slučajeve kod kojih nenormalne seksualne fantazije iznenada potpuno nestaju υ trenutku kada se u svesti pojavi nova misao ili sadržaj. otkriva se takozvani kompleks koji se ne ponaša kao sadržaji svesti. ranije se govorilo on je omađijan. kojeg se ne može osloboditi ni na koji način. ra-zrešen. Ο tome se može mnogo štošta nagađati. naime. Kao što je jednom rekao Vol-ter: »En etimologie n'importe quoi pent designeu n'importe quoi«. Svaki zaključak u ovom pogledu je priznato i prihvaćeno »kao da«. Pre pet stotina godina se govorilo »nju je opseo davo«. Čežnja je stalni zahlev. Ovo nevidljivo nešto je takozvani autonomni kompleks. Činjenice su iste. ali ono je isto tako ona sfera u kojoj se sreću sva subli-minalna zbivanja. Kao što znamo da neko potiskuje nepodesnu želju i da na taj način može da prisili njenu energiju da se pridruži nekoj drugoj funkciji. Ona se uvek iznova javlja. znamo isto tako da neko ne može privesti u svest njemu daleko doseća-nje. mučna. Ali sa Geteom moramo nastaviti: »Ipak se pojavljuju sablasti u Tegelu!«. od koga. Jedan pogled na patnje današnjeg čoveka pokazuje to isto. U stvarnosti znamo jedino da nam iz tamnih sfera psihe pridolaze uticaji koji nekako moraju biti primijeni u svest da bi se otklonili štetni poremećaji drugih funkcija. proteklo i potisnuto. slično stanje gladi. kako se to kaže. koja se. a odgovor na ovo pitanje je znatno teži nego svodenje neuroze na kompleks majke. tako se isto stvaralačka fantazija može nesvojstveno izrazili u seksualnosti. Kao što se seksualnost može nesvojstveno izraziti u fantaziji. Možemo se pridružiti Geteovom uzviku: »Razjasnili smo!«. Postoji činjenica zasad neutoljive čežnje. već on prati sopstvene zakone. Pre svega se ne zna odakle potiče ova čežnja. autonoman. Sa ovim novostečenm uvidom simptomi su se izgubili. potiču znatni uticaji. besadržajne. objasniću na jednom primeru. samo je ranije objašnjenje. Šta pod time mislim. u činjenici da takozvana psihoanaliza ima. Naime. Danas imamo racio-nalističke oznake simptoma. On se ponaša kao đavolak koji se ne može uhvatiti. skoro egzaktno. kompleks je. tada se misli da se time izražava nešto poznato. Kada se govori ο nagonima. to isto moramo reći i za nesvesno U svakom slučaju nikada ne znamo unapred šta je šta. A kada se — što odgovara namerama psihoanalize — kompleks privede u svest. ili gde migrena trenutno prestaje kada neka nesvesna pesma postane svesna. čovek možda čak i ne zna za čim zapravo čezne. ali jedino šta se sigurno može reći ο tome jeste 24 . U odnosu na nesvesno imamo samo dar naknadnog znanja. sada ona ima histeriju. da li počivaju na seksualnosti. Potpuno je nemoguće bez daljnjega reći koje su prirode ova dejstva.Greška leži.

Stoga je zadovoljavajući odgovor dat tek onda kada se zna šta je ono nešto. pošto tada u duhu ne bi bilo ničega što ovaj nije stekao ili što nije u njega presađeno. ova činjenica ne treba da zavede ka uverenju da je u svim slučajevima tako. isto tako kao što svaki čovek nema sasvim nov i jedinstven mozak.da nesvesno nešto koje se nalazi s onu stranu kompleksa majke izražava ovaj zahtev i nezavisno od naše svesti. često čak tako mnogo da se ima utisak kao da se uopšte ništa nije ni desilo. Duhovi i vradžbine su uzroci oboljenja kod primitivaca. Da je. Ovaj mozak se stvara u svakom embriju u svoj svojoj izdiferenciranoj potpunosti. ako treba da obeležim ono najbitnije što je analitička psihologija mogla da doprinese našem pogledu na svet. Cela anatomija čoveka je nasleđen sistem. jedna pomoću odricanja. uvek iznova podiže svoj glas. Moje dosadašnje izlaganje moglo bi se smatrati nezadovoljavajućim kada bih ono nešto. isto kao ateizam i teizam. Svi infantilni kompleksi u krajnjoj liniji se svode na autonomne sadržaje nesvesnog. prvobitna. medicinsko »quantité négligeable«. tako mnogo da ni pacijent ni lekar nisu zadovoljni sa rezultatom. međutim. empirijskim putem doprla naša psihologija. da se ova glad ili žeđ ne mogu utoliti ni jelom ni pićem niti vraćanjem u majčino krilo. ponekad na izgled tako malo da je slučaj praktički završen. je psihološki pokret protiv misticizma. ovaj na izgled nepodozriv duhovni stav. Racionalistički materijalizam. Postoje ovakve infantilne zavisnosti. i kada započne sa funkcionisanjem. šta bi čovek najmanje naslućivao. Ali ostali su autonomni sadržaji i njihovi zahtevi. Ovaj je potajni antagonist koga treba suzbiti. Materijalizam i misticizam nisu ništa drugo do psihološki par suprotnosti. ukoliko čovek sa ovim objašnjenjem još ne zna i isto tako ne vidi šta da čini sa osnovnom nagonskom energijom. Jedan od najuobičajenijih puteva je neuroza. time još nije otklonjeno zagađivanje izvora. ali što se religije više racionalizuju i razvodnjavaju — skoro ne-izbežna sudbina — tim zamršeniji i tajanstveniji postaju putevi na kojima nas ipak stižu sadržaji nesvesnog. a da im ovaj uvid ništa bitnije nije pomogao. Uzročno objašnjenje može naučno biti relativno zadovoljavajuće. druga pomoću priznavanja. koje sam označio kao autonomni sadržaj nesvesnog. onda je to saznanje da postoje ne-svesni sadržaji koji ističu neporecive zahteve ili zrače uticaje sa kojima se svest nolens volens mora uhvatiti ukoštac. time dat definitivan i zadovoljavajući odgovor. pošto se čovekov duh ne rađa kao tabula rasa. vodećih ideja. što je rezultat razvitka — beskrajno dugog niza predaka. ostavio u ovom neodređenom obliku bez pokušaja da opišem ono do čega je. dve različite metode kojima se pokušava da se nekako izađe na kraj sa dominantnim nesvesnim utica-jima. infantilna zavisnost od majke uzrok čežnje. U svim slučajevima nešto zaostaje. ali ono ipak u sebi ima nešto psihološki nezadovoljavajuće. jača i opasnija od čoveka. kako smo vi-deli! Iza neuroze se kriju oni snažni psihički uticaji. Nasuprot tome naš svet je oslobođen od demona — sve do značajnih ostataka. koje stvarno nestaju kada se podrobno sagledaju. koji leže u osnovi našeg duhovnog stava i njegovih najuticajnijih. koje je održalo infantilnu zavisnost do u odraslo doba i na šta cilja ovo nešto. Ovo nešto je ono što označavam kao autonomni kompleks. Čoveku je mozak urođen. To su dva zavađena brata. Kod njega su se autonomni sadržaji projektovali u ove natprirodne figure. surevnjivih i ambicioznih biča. Oni se delimično mogu izraziti u religijama. Neopravdano. Iz ovog izvora potiče nagonska snaga. demone i bogove i pokušao sakralnim i magijskim ritualima da udovolji njihovim zahtevima. ne bi bilo ništa od ovih problema. Kada bi se čovekov duh rađao kao potpuna tabula rasa. Stoga. ponekad. pošto će odrasla svest odbaciti i potisnuti kao nespojiv jedan ovakav dečji zahtev. pripadnici nevidljivog sveta koji je ipak stopljen sa vidljivim. Međutim. ο ovim sadržajima. U pravom priznavanju činjenica. identičan sa ancestralnom konstitucijom. primitivni duh je stvorio slike nevidljivih. koji će ne- 25 . Primitivni duh je ove strane i nerazumljive sadržaje personifikovao kao duhove. da je npr. Ako znam da epidemija tifusa potiče od inficirane pijaće vode. nepogrešivo daje rezultate koji su već bezbroj puta pre toga produkovani u nizu predaka. nepristupačno našoj kritici. kako pretpostavlja psihoanaliza. Pod neurozom obično se zamišlja nešto manje vredno. sa ovim saznanjem moralo bi i da naiđe razre-šenje. Osim toga tretirao sam veliki broj pacijenata koji su bili svesni svog prvobitnog kompleksa do u najsitnije pojedinosti. koja su uticajnija. koja prvobitno održava infantilno zahteve u odnosu na majku i time prouzrokuje neurozu. tako sjedinjen da duhovi čak stanuju u loncima. Ali u individualnoj čove-kovoj duši ima mnogih stvari koje ovaj nikada nije stekao.

Kada ne bi postojalo kolektivno nesvesno. Iz toga često nastaju neurotski poremećaji. bez štete ljudi bi mogli da se obogalje do psihičke mašine ili da se odgajaju do zamišljenog ideala. Kada bismo mogli neposredno da predstavimo šta je kolektivna slika. Usled toga je mogućnost da se produkuje nešto novo. Međutim. suštinski različito od ranijeg. Tamo gde u ovom ili onom smislu nedostaje individualna majka. već naprosto majke. Autonomni sadržaji nesvesnog ili dominante nesvesnog. koji svoje postojanje ima da zahvali stanju da se majka i dete odvajkada nalaze u simbiotskom odnosu. Kada bi na primeru pacijenta sa neurozom želuca trebalo tačno da označim šta je ono nešto u nesve-snom. U stvarnosti. Tako se čovek rađa sa svojom komplikovanom duhovnom podlogom. nastaje gubitak. a ne prolazno uobličavanje različitih područja i epoha. Ali zašto. zahtev za ispunjenjem kolektivne slike majke. već su ovi uplivisani i raspoređeni pomoću psihičke nasled-ne mase. koji pre svega instinktivno navodi dete da se grčevito vezuje za majku. sadržaji naše svesti nisu na- stali samo preko dejstva individualne okoline. Dakle. fundamentalni motiv ostaje isti i to je zajedničko dobro čovečanstva. Kada bi se čovekova psiha sastojala jedino i samo iz svesti. pošto ovi odgovaraju na-sleđenom organskom sistemu. Svi sadržaji naše svesti su stečeni individualno. neznatno mala. Dovođenjem u vezu sa ocem i majkom iskazala bi se i poslednja reč. razviću sledeću misao: veza majka—dete je svakako najdublja i najupečatljivija od svih koje poznajemo. I najsmelijoj mašti pomoću duhovne nasledne mase povučene su određene granice. U tom slučaju uzalud bismo tražili bilo kakve uslove ili uticaje iza prostog kompleksa vezanog za roditelje. To je apsolutni doživljaj niza predaka. Instinkt je tako reći nezadovoljen. pod pretpostavkom da . nalazi onaj izvanredni intenzitet veze. koje su od davnina inherentne čovekovom duhu.65 pogrešivo funkcionisati na isti način kao pre. Ali svim ovim nastojanjima povučene su uske granice. onda odgovor glasi: to je kolektivna slika majke. međutim. čas ribu ili neko drugo čudovište. ali je još upe-čatljivija činjenica da je ova slika stopljena sa nesve-snom spremnošću. već se potvrđuje i istorijski. ne ove lične majke. Sa godinama prirodno da čovek prerasta majku. Sferu psihičke nasledne mase nazvao sam kolektivno nesvesno. To mi je strano. naprosto organska istina. bilo bi čudnovato kada ne bi bilo tako. koji može beskrajno da varira. Ali od malog je značaja da li u mitologiji junak savladava čas aždaju. ova kolektivna slika izaziva ovakvu čežnju? Odgovoriti na ovo pitanje nije sasvim lako. Da bih ovo objasnio. koju sam tehnički označio i kao arhetip. nisu nasleđene predstave. Naravno tako se i u arhetipu. svi oni faktori koji su bili bitni našim bližim i daljim precima. ali ne isto tako prirodni arhetip. ili bar karakterološke svojstvenosti. a i kroz veo naj-divljije fantastike svetlucaju one dominante. u kolektivno nasleđenoj slici majke. tada bi bilo jednostavno razumeti njeno dejstvo. pošto su oni figure koje su najpre i isključivo uplivisale na našu svesnu psihu. onda ne bi postojalo ničeg psihičkog što ne bi tek nastalo tokom individualnog života. čak neophodnosti da se ponovo stvaraju one predstave koje su dominante nesvesnog od davnina izražavale. Ovo nije tačno samo za pojedinačne slučajeve. koje zahtevaju ispunjenje skoro nesavladljivih zahteva. Sigurno da je upečatljiva slika individualne majke. već nasle-đene mogućnosti. pomoću kolektivno nesvesnog. koja ni iz daleka nije tabula rasa. Oni su čak neophodnosti koje se manifestuju kao potrebe. Sigurno da svaka religija ove zemlje i svako vreme imaju svoj jezik. sigurno će se postaviti pitanje. dete je tokom čitavog vremenskog perioda tako reći deo majčinog tela! Kasnije je godinama deo psihičke atmosfere majke i na taj način je sve prvobitno u detetu tako reći nerazdvojivo stopljeno sa slikom majke. kako sam ih nazvao. Izgleda nam vrlo čudnovato kada otkrijemo da duševni bolesnik razvija fantazije koje se skoro identično mogu sresti kod primitivnog čoveka. biće i nama bitni. Moj čitalac ne mora da se plaši da ću govoriti ο nasleđenim predstavama. tj. naime sa urođenim sistemom ili slikom. kao međusobna veza polova. tada bismo naprosto mogli sve učiniti vaspitanjem. koje s onu stranu ličnog kompleksa majke podržava kako neodređenu tako i mučnu čežnju.

Ako je samo instinktivan. već da mnogo pre za svoje poreklo ima da zahvale postojanju uticajnih nesvesnih sila. onda sam potpuno zadovoljan. već mu je potrebna drastična ceremonija koja izgleda kao žrtva onoj sili koja bi mogla da zadrži mladog čoveka. Svi ovi faktori su još uvek aktivni u našoj duši. Ovi rituali ne smeraju samo odvajanje od roditelja. početak svih kultura. ja bih bio u nedoumici. Naučili smo samo da je potcenjujemo. sasvim nedvosmisleno. Tada nastaju situacije u kojima izgleda kao da čovek još uvek nije slobodan od majke. Svest poznaje samo individualno stečene sadržaje. Za to smo već isuviše kritični i psihološki odmakli. Ali magijsko je sve gde su upleteni nesvesni uticaji.se on više ne nalazi u stadijumu skoro životinjskog primitivizma. Primitivni duh ove dileme doduše nije shvatio ali ih je stoga tim jasnije osetio. U ovu svrhu služe različita te-lesna obeležja. čija je. Našem svetu su odavno postale strane ove stvari. kada se veza sa roditeljima ne bi osećala isto tako magijski. Ako dođe do odstupanja. Sa ovim saznanjem možemo uspeti da dokažemo da svi ovi raznoliki religijski obredi i ubeđenja. iz njemu nepoznatih razloga. . Tome se pridružuje potreba da ne sme preostati nijedna čežnja za detinjstvom. samo su prevaziđeni njihovi izrazi i njihova procena. to jest da se prekriju zahtevi ozleđenog arhetipa. Nastajanje svesti a time i relativne slobode volje uslovljava mogućnost odstupanja od arhetipa a time i od instinkta. ali time priroda u nama nije ništa izgubila u svojoj snazi. Ovo se dešava na taj način što se intimnoj povezanosti sa roditeljima suprotstavlja druga veza. Jednostavno odvajanje od roditelja nije mu dovoljno. to jest indirektno. a time i do opažljive. Ove pripreme bile bi sasvim izlišne. naravno. primitivni čovek smatra da je neophodan da udovolji zahtevima arhetipa. Mogao bih reći samo toliko da već godinama kod velikog broja mojih pacijenata po-smatram na koje će puteve instinktivno zakoračiti da bi udovoljili zahtevima nesvesnih sadržaja. i zbog toga poznaje samo individualnu majku i ne zna ništa ο tome da je ova istovremeno nosilac i reprezentant arhetipa. kako treba da se ponašamo u susretu sa dejstvom nesvesnih sadržaja. On protiče prema nesvesnim zakonima. onda dolazi do disocijacije između svesti i nesvesnog. Ono što sam pomenuo u vezi primera kompleksa majke. njegov život protiče bez samovolje. zapravo. kao obrezivanja i ožiljci. naravno da je samo jedan od mnogih slučajeva. kao i mistične pouke koje mladi čovek stiče prilikom posvećenja. nov izraz koji će možda omogućiti da se otkriju novi putevi. ali ne i njihovo stvarno postojanje i dejstvo. već da je dostigao izvesnu svesnost a time i izvesni stupanj kulture. Naravno da bismo daleko prevazišli okvire jednog predavanja izveštajem ο ovakvim posmatranjima. da je tako reći »večita« majka. U vezi sa ovim uputio bih na stručnu literaturu. To bi bio veštački i nadasve neuspešan korak unazad. u nedoumici smo kada se suočimo sa pitanjem. Ali ako bar donekle postoji de-lotvorna svest. ne potiču od voljnih pronalazaka i mišljenja pojedinaca. Odvajanje od majke je. na kojima se mogu uspostaviti nove veze sa njima. već i prevođenje u odraslo stanje. je nova formulacija. gde je podrobno razrađeno ovo pitanje. međutim. Ovo je način za koji. odakle proističe iluzija da se prilikom razdvajanja od majke ne dešava ništa drugo do da je neko prestao da bude dete te individualne žene. onda se svesni sadržaj uvek precenju-je u korist nesvesnog. Činjenica da ih sada možemo razumeti kao psihičke veličine. rituali zrelosti za ženidbu i udadbu i osveštavanje muškaraca. Isto. svrha da magijski prouzrokuju odvajanje od roditelja. i to u obliku unutrašnje. da joj ne bi potpao. i nigde ne nastaje odstupanje od arhetipa. obično vrlo neprijatne aktivnosti nesvesnog. Ovu mogućnost smatram vrlo značajnom. Ako bi mi se postavilo ovo pitanje. nesvesne vezanosti. važi i za odvajanje od oca. To je. Ovo mnoštvo nesvesnih dominanti objašnjava raznolikost religijskih predstava. naime ona sa klanom ili plemenom. koji su odvajkada imali tako veliku ulogu u ljudskoj istoriji. Za nas više ne vrede primitivni rituali. koje čovek ne sme da zapusti bez poremećaja duševne ravnoteže. koja se ispoljava simptomatski. Arhetip majke je jedan jedini slučaj kome se lako može dodati niz drugih arhetipova. Ako mi je uspelo da u današnjem predavanju prenesem saznanje da su u našoj sopstvenoj nesve-snoj duši aktivne one snage koje je čovek odvajkada u prostoru projektovao kao bogove i tu ih počastvo-vao žrtvama. kada je obuhvaćen i arhetip. zadovoljavajuće samo onda. koja uvek pretpostavlja svest. neizbežna posledica svesnosti sa njenim mogućnostima da odstupi od nesvesnih zakona. pa je stoga uključio vrlo važne rituale između detinjstva i odraslog doba. Međutim. Rituali posvećivanja su često izrazito surovi. Iz ovoga se bez daljnjega može prepoznati snaga arhetipa: on prisiljava primitivnog čoveka da postupa protiv prirode.

pošto kolektivno nesvesno ni u kom slučaju nije neka vrsta opskurnog ugla. tim je svako pojedinačno ozloglašenije. tako da i sami postaju oruđa. onda ono u svojoj celovitosti znači neku vrstu bezvremene. Da li će neko prihvatiti ovo oruđe ili ne. to pitanje zavisi od protupitanja. jer što je bolest teže lečiti. razoriti ili poboljšati svoj pogled na svet. žalosna i besmislena nastranost. onda će on bez ustezanja dobrovoljno prihvatiti nauku i njene rezultate. a intelekt dopada u sobu za starež. Ali za razliku od slike u ogledalu. Francuzima. Taj pogled mora da je imao u sebi nešto nekorisno i loše. očajnički ovome opirali. Teško se može predstaviti da je ovaj razvitak čist slučaj. čime čovek može izgraditi. što onda dovodi do nepodnošljivih posledica da. u ovom obliku zaslužuje da se smatra novim faktorom koji formira pogled na svet. Ali ako mu njegovo hereditarno shvatanje govori da nauka nije oruđe. u krajnjoj liniji čak neka vrsta naučne očevidnosti. Englezima. dotle još nismo došli. Na taj način se ljudi odgajaju samo kao pojedinačni kvaliteti. Na žalost. eho preistorijskih svetskih zbivanja. A ovo eksperimentisanje je u izvesnom smislu put. već samo oruđe za tako nešto. U krajnjem slučaju on ima bar taj pogled na svet. kaže da je »najveća sreća dece ovog sveta biti ličnost«. a što više ima sredstava. iz mračnih dubina. dejstva koja se ne šire na površini sveta. pokušaj sa jednom novom kombinacijom. onda nauka i umetnost mirno mogu da spakuju svoje prnje. kome je svako stoleće dodavalo nemerljivo mali iznos varijacija i diferencijacija. nagona za saznanjem. Stoga moramo postaviti pitanje: u čemu je greška pogleda na svet uopšte? Izgleda mi kao da se fatalna greška dosadašnjeg pogleda na svet sastoji u tome što ovaj polaže pravo da je objektivno punovažna istina. Jer niko nije bez pogleda na svet. Tokom poslednjih sto pedeset godina doživeli smo mnogobrojne poglede na svet — dokaz da je pogled na svet diskreditovan. već sama po sebi cilj i svrha. već utoliko jače utiču na nas iznutra. onda čovek ima svoj raison d'etre samo kao intelekt. koje ne samo da spolja nije vidljivo. . da bi potom pokušala pre svega sa filozofskim surogatima. Moderna svest u svom daljem shvatanju svetskih zbivanja sa grozom je odbacila ovakvu mon-struoznost. Niko ne može osporiti da je moderna svest skoro bezna-dežno razbijena u ove svrhe po sebi. zahvaljujući kojoj može razviti snažna dejstva na psihu. već u bezvremenoj prisutnosti nadmoćno deluje na nas iz najdublje i na izgled najsubjektivnije pozadine duše. Nauka nije nikada pogled na svet. Ako je umetnost svrha samoj sebi. i naše sopstve-no postojanje eksperimenat prirode. u neku ruku večite slike sveta koja je suprotstavljena našoj trenutnoj svesnoj slici sveta. nevidljiva za svakog onog ko nije podvrgao dovoljnoj kritici trenutnu sliku sveta i na taj način i samom sebi ostao skriven. pokušavajući da razjasnim sebi koji je značaj i opseg novih zbivanja. i kao takva liferuje građu ili oruđa. i najzad svima protiv svih. nezavisnu od svesti. Izgleda kao da je fenomen »pogled na svet« kao zastareo postao neupotrebljiv. na primer. ogledalo sveta. Ako je nauka svrha samoj sebi. Pojedinci su se. tim više za nju ima lekova. Pošto je kolektivno nesvesno u krajnjoj liniji naslaga svetskih zbivanja koja se izražava u strukturi mozga i simpati-kusa. koje dotičnom već služi kao pogled na svet. Ako je sticanje novca svrha samom sebi. Ako mu taj pogled na svet. Želeo bih da je to. već nauka. nesvesna slika ima njoj svojstvenu energiju. ništa manje do drugi svet. ako se tako hoće. Da svet ima ne samo jedno spolja već i jedno unutra. Turcima i mnogobošcima. koji mu je nametnulo vaspitanje i okolina. pošto nešto po sebi pogodno i valjano obično ne iščezava sa vidika tako žalostivo i podozrivo. praktički presudna. izraženo drugačije. Ja eksperimentišem samo u okviru pogleda na svet. da bi time kao oruđem izgradio pogled na svet a samim tim i samog sebe. već svemoćna naslaga iskustva predaka od pre bezbroj miliona godina. isti dragi Bog mora da pomogne Nemcima. na primer. koja se od pre oko sto pedeset godina sve više i više ispoljava kao punovažna. Analitička psihologija nije pogled na svet. onda kreativna sposobnost znači jedinu čo-vekovu vrednost. To ih je diskre-ditovalo tako da smo konačno dospeli do izdiferenci-ranih rascepa sa njihovim ništa manje nego preporučljivim posledicama. smatrani saznanjem koje nezavisno od činjenice da je ono stara mudrost. onda će on slediti parolu. Ali se ispostavilo da su i ova polagala pravo na punovažnu istinu. Danas ima veliki broj onih koji u analitičkoj psihologiji vide pogled na svet. pošto se njihova ideja ο savršenstvu i smislu uzdizala iz usavršavanja čovekove ličnosti a ne iz diferenciranja tehničkih sredstava koje neminovno vodi u krajnje jednostranu diferencijaciju jednog nagona. doduše. pošto je. jer onda bih bio oslobođen napora istraživanja i sumnji a izvan toga mogao bih jasno i jednostavno da pokažem koji put vodi u raj. To znači. na primer. najzad.

Posedovanje pravog imena Boga kabalisti (poznavaocu predan ja. U ovom smislu analitička psihologija je reakcija na preteranu racionalizaciju svesti. U nauci. naime na teozofiju. u svakom slučaju ima ga mlađa generacija. dakle u svojoj celovitosti prirodna slika sveta. Svuda se postavlja pi tanje pogleda na svet. tajanstvenog tumačenja Starog zaveta) znači apsolutnu magijsku moć. dok je on u stvarnosti samo ime koje dajemo stvarima. onda novi pogled na svet mora da svako su-jeverje svede na njegovu objektivnu važnost. Poglavica krije svoje pravo ime i za svakodnevnu upotrebu dodaje prosto ime. čovek ne misli na sebe. koja se. čiju divotu nije bilo isuviše teško platiti kaznama pakla. Egipatskim faraonima u reči i slici davana su u grobnici prava imena bogova da bi mogao da ih savlada pomoću poznavanja pravog imena. međutim. Ako uspe ovo prevođenje. Pogled na svet nemamo za svet. Samo u našem stvaralačkom delu potpuno izlazimo na svetio dana i upoznajemo same sebe kao celinu. da bi dobila smisao. Nigde ne stojimo bliže najvećoj tajni porekla svega nego u spoznaji sopstvenog bivstva. gde možemo skoro neposredno da oslušnemo stvaralačko postojanje i postajanje a da ih uopšte ne shvatimo. Nikada svetu ne stavljamo lice drugačije od našeg sopstvenog. koje izrastaju iz tamne psihičke pozadine i tako nas obaveštavaju ο zbivanjima u nesve-snom. Mi imamo potrebu za pogledom na svet. a ne magijsko ime kojim postavljamo objektivne stvari. već nauka živi dalje kao ćerka i naslednica starih. da ga niko ne bi omađijao pomoću poznavanja njegovog pravog imena. čovek je tvorac svojih oruđa. odnosno za izgovor lakše — antropozofiju. One su samo sirovina kojoj je. Mi to i ne činimo. Čovek je onaj ko je osiromašio pri ovom preokretu. Ali zbog toga ne treba da prestanemo da mislimo ο njemu. pošto smo mi ipak verni odraz upravo tog sveta. Ako ne želimo da se razvijamo unazad. »Ono što kaže. U ovom smislu analitička psihologija nam daje nove mogućnosti svojim upućivanjem na postojanje maštanih slika. pošto ona poznaje samo radne hipoteze. opšti čovek u nama pruža ruku upravo nastalom individualnom čoveku. Da li ćemo se u nauci svađati oko toga da li ime planete Neptun odgovara suštini ovog nebeskog tela i da je samim tim jedino »pravo« ime? Nipošto — i to je razlog zašto se nauka nalazi na višem stupnju. onda je naš saznajni svet pomoću simbola jednog pogleda na svet ponovo spojen sa praiskustvom čo-večanstva. U naše vreme su brojni i pokušaji vraćanja na poglede na svet starog stila. Pogled na svet pati od ovog dela nesvesne pri-mitivnosti. doživljaj koji je blizak onome doživljaju primitivnog čoveka. pitanje smisla života i sveta. Zbog toga je naučni duh etički viši od pogleda na svet starog stila. Ali dubine svemira su nam poznatije od naših sopstvenih dubina. ako ne stvorimo sliku sveta kao celine. on mora da prihvati da je samo slika koju mi bojimo i crtamo za ljubav naše duše. glasi stara izreka Ptaha. pošto izražavaju sklad doživljavajućeg subjekta sa doživljenim objektom. Kao što je astronomiji nepoznato da su stanovnici Marsa ovdašnjima uložili reklamaciju zbog pogrešnog nazivanja njihove planete. U bajci se patuljak Rumpelštilhen razbija u komade kada se pozove pravim imenom. onda nećemo videti ni nas. Ukratko: za primitivni duh pomoću imena postavljena je sama stvar. A samo u ogledalu naše slike sveta možemo se potpuno sagledati. istorijski. u težnji da stvori 7:. propalih pogleda na svet. Mi se pojavljujemo samo u slici koju smo mi stvorili. biće«. već za nas. i upravo zbog toga moramo to da činimo da bismo našli sami sebe. isto tako možemo mirno pretpostaviti da je svetu strahovito svejedno što mislimo ο njemu. tako reći kao otkrovenje. Sadržaji kolektivno nesvesnog su rezultat psihičkog funkcionisanja niza predaka. sebe video kao sliku i priliku Boga. stopljena i sažeta iz iskustva miliona godina. koji se u ritualnom obedu mitski spaja sa totemom predaka. Ali mi počinjemo da osećamo posledice ovog propadanja čovekove ličnosti. Svakako bi bilo pogrešno pretpostaviti da se ove maštane slike nesvesnog mogu neposredno upotrebiti. potrebno da se prevede na jezik odgovarajućeg doba. Samo primitivan duh veruje u »prava imena«. U pogledu na svet starog stila on je svoj duh naivno unosio u stvari. . Naime. Čovek se nalazi iznad samosvrhe nauke i umetnosti.Osnovna greška svakog pogleda na svet je njegova čudnovata sklonost da važi za istinu samih stvari. Ove slike su mitske i stoga simbolične. svoj lik je smatrao licem sveta. koje stalno uobražavamo da poznajemo. već samo na svet. Samo po sebi je razumljivo da su sva mitologija i sva otkrovenja proistekli iz ovog iskustvenog izvora i zbog toga će i sve buduće ideje ο svetu i ljudima poteći iz njega. na objekat — on se odvojio i svoju ličnost žrtvovao objektivnom duhu.

koja za-hteva da se potpuno iscrpi. jer se odmah postavlja pitanje. koji analitička psihologija nastoji da otkloni. 30 . ali da je dala značajan doprinos u formiranju takvog pogleda. one pripadaju prirodi u nama. koji je tako karakterističan za život primitivnog čoveka. potpuno nedostaje našem životu. koje je nekada zaturio racionalni um. Život postaje površan i više čoveka ne predstavlja potpuno. koji treba da nam pomogne da sa našim istorijskim čovekom nađemo takav sklad čiji duboki akordi neće biti zagušeni prodirnim tonovima racionalne svesti ili. smatram da sam ovo na zadovoljavajući način razložio u prethodno rečenom. Ko je uspeo ovo da sagleda. Ovde se pojavljuje problem prevoda na savremeni jezik ili možda problem novog jezika uopšte. Iz toga je nastao konflikt sa prirodom. već što. zaključkom da analitička psihologija doduše nije pogled na svet. drugim rečima ovde počinje etički problem. Ovo ograničenje rađa osećanje slučajnosti i besmislenosti i ovo osećanje je ono što nas sprečava da život proživljavamo sa onom značajnošću. Dakle. Živi se kao kad se hoda u tesnim cipelama. naime onog pogleda na svet.usmerene procese. Na taj način mnoštvo ovog neproživljenog života potpada nesve-snom. obrnuto. kako se može asimilovati ovo novo stečeno. Ali taj se neće moći dugo da raduje ovom utisku. zadržavajući srećno dostignuti moderni stupanj razuma. izoluje protiv prirode i tako čoveku otima njegovu prirodnu istoriju i prenosi ga u racionalno ograničenu sadašnjost. Analitička psihologija se trudi da probije zidove. a time je već postavljeno pitanje pogleda na svet. koja duboko zatrpana leži na izgled iza nas a protiv koje smo se ušan-čili iza zidova razuma. opisuje utisak kao silan. obogaćuje našu svest sa poznavanjem prirodnog duha. Naime. Opkoljeni našim racionalnim zidinama mi smo izolovani od večnosti prirode. Jedva da smo dospeli do ovog pitanja a već moramo da napustimo područje nauke. da neprocenji-va svetlost individualnog duha ne utrne u beskrajnoj tami prirodne duše. koja prekriva kratak vremenski period između rođenja i smrti. pokazalo se da je nespojivo ono s ove strane i ono s one strane zida. pošto nam je sada potrebna stvaralačka odluka da naš život poverimo ovoj ili onoj hipotezi. Ove slike se nalaze s one strane zidova. Kvalitet večnosti. i to ne sa Rusoovim »natrag prirodi«. bez koga se ne može zamisliti pogled na svet. ponovo iskopavajući maštane slike nesvesnog.

IV STVARNOST I NADSTVARNOST .

kojom se netačno opterećuje grčki duh.STVARNOST I NADSTVARNOST Ο nadstvarnosti ne znam ništa. Naša [l] Objavljeno u: Querschnitt. ali ipak tek komad i time stvara tamno područje. Ako ne deluje. zbog čega joj nije ni potrebna filozofska nadstvarnost. tako da atribut »stvaran« pripadne samo određenom isečku stvarnosti. Izgleda kao da je nekome palo na pamet da nekako ograniči pojam stvarnosti. a ovo bez štete po činjenicu da u razumu postoji mnoštvo onoga što ne potiče iz čulnih utisaka. Način mišljenja takozvanog zdravog ljudskog razuma i uobičajenog govora zasniva ovo ograničenje na takozvanoj materijalnoj ili konkretnoj stvarnosti čulima osetnih predmeta prema poznatoj izreci: Nihil est in intellectu quod non antea fuerit in sensu. U ovom smislu »stvarno« je sve ono što direktno ili indirektno potiče ili bar izgleda da potiče iz sveta primljenog čulima. Ovo ograničenje slike sveta odgovara jednostranosti zapadnog čoveka. XII (1933). ništa ο nadstvarnim ili nestvarnim ili pod-stvarnim. Stoga sam u stanju da nešto kažem samo ο stvarnim stvarima. Istočna slika sveta ne poznaje ove ograničene okvire. Ograničavanje na materijalnu stvarnost iseca iz celine sveta doduše nemerljivo veliki. Stvarnost sadrži sve ono što čovek može znati. pošto je stvarno ono što deluje. tada se ništa ne primećuje i tada se ο tome ne može ništa ni znati. međutim. 32 . koje se mora nazvati nestvarno ili nadstvarno.

već i samoga sebe u obliku »duha«. koji se ne odnose ni na kakvo »spolja«. Na tome se može proceniti veličina greške koju čini naša zapadna svest. kojima naša svest ο svetu hoće da ospori bilo kakvu stvarnost. inače je niko ne bi znao. »nerealna« misao mora se zadovoljiti sa mračnim postojanjem u nadstvarnosti. A ipak misao je za sobom ostavila neporecivi trag svoje stvarnosti. iako je to filozofska čudovišnost. pomoćna sredstva koja treba da osposobe čovekov duh da iza varljivog vela sveta slika sagleda nepsihičku stvarnost. U našoj »stvarnosti« psihičko ne može biti ništa drugo do dejstvo iz treće ruke. Bez ovog komplikovanog i nesvesnog procesa preobražavanja svest uopšte ne može da opazi ništa materijalno. pri čemu ova druga pokazuje znatno veću snagu i dejstvo nego prva. pošto nema »realne« misli koju ne bi mogla u datom slučaju »nerealna« misao da odgurne u stranu. Svetske sile koje drže u ruci napredak i propast čovečanstva su nesvesni psihički faktori. »nestvarna«. Između nepoznatog suštastva duha i materije nalazi se stvarnost duševnog. Da bismo makar samo približno utvrdili stvarnu prirodu materijalnih stvari. Ako ovakve sadržaje nazovemo uobraženje ili sumanutost. Istočna stvarnost uključuje sve ovo. psihička realnost. iako se ne odnosi na opipljivu stvarnost. a oni stvaraju i svest a time i conditio sine qua non postojanja sveta. Naš toliko slavljeni um i naša bezmerno precenjivana volja pokazali su se nemoćni naspram »nerealnih« misli. onda je ona »nerealna«. Ako to nije slučaj. Zona smetnji kod nas počinje već sa pojmom psihičkog. koje posredno primamo preko komplikovanog nervnog aparata. neposredno živimo samo u svetu slika. Nas je nadvladao svet koga je stvorila naša duša. Dakle. svetlosti preobražava u psihičku sliku »svetlost«. prema tome. time nismo ništa oduzeli od njihovog dejstva. Ove nauke su. Da li je misao »stvarna«? Da. teorijski isuviše malo a praktički tako reći nikada ne mislimo na to da se svest uopšte ne nalazi ni u kakvoj direktnoj vezi sa bilo kakvim materijalnim objektom. Mi opažamo samo slike. na primer. koja praktički znači isto što i nestvarnost. »natprirodnog«. i time se odbacuje kao nepostojeća. i to u svim oblicima psihičkog. Samo se psihičko sreće sa neposrednom realnošću. Naime. Istok je svakako mudriji. Veća od svih fizičkih opasnosti su gigantska dejstva sumanutih predstava. koji nalazi da je bivstvo svih stvari zasnovano u duši. samo utoliko ako se — prema ovom načinu mišljenja — odnosi na realnost osetnu za čula. potrebni su nam kom-plikovani aparati i metode fizike i hemije. . štaviše i »nerealnim« predstavama i mislima. »fantastična«. možda je neko čak sa tim špekulisao i tako uzrokovao bolni deficit u svom bankovnom potraživanju. Shodno ovome našem praktičnom pojmu stvarnosti izgleda da je potrebna revizija. Sa ovim se slažem jer stvarno nešto nije u redu sa našom slikom sveta. i to sve ovo a da mu ne pripada nijedna druga do indirektna stvarnost. To se dešava praktički neprestano. Posledica ovog je da se neposredno doživljena stvarnost sastoji od brižljivo pripremljenih slika i da mi. »sekret mozga« ili šta drugo u zavisnosti od ukusa. Misao je bila i jeste.svojevoljno isečena stvarnost je stalno ugrožena od »nadčulnog«. tako da čak i svakodnevni čitalački materijal počinje da u svoje horizonte uvlači raznorazne »nad-«. zapravo. Između nervnih završetaka čulnih organa i slike koja se pojavljuje u svesti uključen je nesvesni proces koji fizičku činjenicu. ona čak dejstvuje. prvobitno stvoreno iz fizičkih uzroka. psihički svet je taj koji omogućuje indirektne i hipotetične zaključke ο svojstvima stvarne materije. »nadčovečnog« i slično. daleko od toga da to bude materijalni svet. Pošto rečca »je« u našem načinu mišljenja nagoveštava materijalno bivstvo. jedina realnost koju možemo neposredno iskusiti. kada duši priznaje stvarnost jedino proisteklu iz materijalnih uzroka. Pri tome se veruje da je ovaj privesak materijalnog sveta kadar da prevaziđe samog sebe i da spozna ne samo tajne fizičkog sveta.

[1] Predavanje. uostalom. još uvek slučaj na primitivnom stupnju — tada bismo mogli da se zadovoljimo čvrstom empirijom. u izvodu objavljeno u: Neue Zürcher Zeitung. sumnjama. 14/16. U drugom obliku pod naslovom Die Seelenprobleme der Lebenswende objavljeno u: Gegenwart. Psychologische Abhandlungen III (1931). jednom rečju pitanjima na koja se može dati više od jednog odgovora. pošto se pod tim podrazumeva ništa manje do slika celokupnog duševnog života od kolevke pa do groba. pa čak i gore od toga — ponešto moramo prihvatiti za gotovo a ponekad moramo čak i da špekulišemo. kolebanjima. teškoćama. sumnje. instinktivna duša primitivnog čoveka. Zbog toga ne mali broj stvari moramo zamisliti pod znakom pitanja. mart 1930. pa čak uopšte se ne može ni zamisliti bez problema. Naša psihička zbivanja su najvećim delom razmišljanja. 34 . eksperimenti — sve one stvari koje uopšte ne poznaje nesvesna.Ž IVOTNA PREKRETNICA Govoriti ο problemu čovekovih doba starosti je izvan svega ambiciozan zadatak. uz to odgovora koji nikada nisu dovoljno sigurni niti nesumnjivi. već ćemo se pozabaviti »problemima«. U okvirima jednog predavanja možemo udovoljiti ovakvom zadatku samo u opštim crtama. Za postojanje te problematike treba da zahvalimo porastu svesti. Ali duševni život kulturnog čoveka pun je problema. razumljivo da se ovde ne radi ο opisivanju normalne pshilogije različitih doba starosti. Kada bi se duševni život sastojao samo od činjenica — što je.

problemi su dar Danajaca kulturi. Odstupanje i stavljanje sebe u suprotnost prema instinktu stvara svest. Instinkt je priroda i hoće prirodu. Nasuprot tome svest može da želi samo kulturu ili njenu negaciju i bilo gde da je, na krilima Rusoove čežnje, stremi povratku prirodi, »kultiviše« prirodu. Ukoliko smo još priroda, mi smo nesvesni i živimo u sigurnosti instinkta lišenog problema. Sve ono u nama što je još priroda zazire od problema, pošto je ime ovog zadnjega sumnja, a svuda gde vlada sumnja tu su i nesigurnost i mogućnost različitih puteva. Ali gde izgledaju mogući različiti putevi, tu smo daleko od sigurnog vodstva instinkta i prepušteni plašnji. Ovde bi trebalo da naša svest čini ono što je priroda uvek činila za svoju decu, naime da odlučuje sigurno, nesumnjivo i jednoznačno. I tu nas ophrvava isu-više ljudska plašnja da svest, naša prometejska tekovina, na kraju ipak ne može da učini isto kao priroda. Problem nas vodi u bezočinsku i bezmaterinsku usamljenost, u besprirodnu napuštenost, gde smo prisilno upućeni na svest i to ni na šta drugo do na svest. Mi ne možemo ništa drugo, već moramo da na mesto prirodnog zbivanja postavimo odluku i reše-nje. Tako svaki problem znači mogućnost proširenja svesti, ali istovremeno i prinudu rastanka sa svim onim nesvesnim dečjim i prirodnim u čoveku. Ova prinuda je toliko beskrajno važna psihička činjenica da predstavlja jedan od najhitnijih simboličkih nastavnih predmeta hrišćanske religije. To je žrtva čisto prirodnog čoveka, nesvesnog, naturalnog živog bića, čija je tragedija započela već jedenjem jabuke u raju. Onaj biblijski greh pridolaskom u svest izgleda kao bekstvo. U stvari tako nam izgleda svaki problem koji nas prisiljava na veću svesnost, čime nas sve više udaljuje od raja detinjaste nesvesnosti. Svako rado skreće pogled sa problema: ako je moguće njih ne treba pominjati, ili bolje, čovek osporava njihovo postojanje. Čovek želi jednostavan, siguran i gladak život i zbog toga su problemi tabu. Čovek želi sigurnost a ne sumnju, želi rezultate a ne eksperimente, ne uviđajući pri tom da sigurnosti mogu nastati samo kroz sumnje a rezultati samo kroz eksperimente. Tako se i veštačkim odricanjem problema ne dolazi do uverenja, naprotiv, potrebna je dalja i viša svest da bi se dospelo do sigurnosti i jasnosti. Ovaj duži uvod bio mi je potreban da bi se razjasnila suština našeg predmeta. Tamo gde se radi ο problemima, instinktivno se opiremo da prođemo kroz mračnosti i nejasnosti. Mi želimo samo da čujemo ο jednoznačnim rezultatima, a pri tom potpuno zaboravljamo da ovi rezultati mogu uopšte da postoje samo onda kada smo prošli kroz tamu. Ali da bismo mogli da prodremo kroz tamu, moramo da anga-žujemo sve one mogućnosti rasvetljavanja kojima raspolaže naša svest; kao što sam već rekao, moramo čak i špekulisati. Jer pri tretiranju psihičke problematike stalno se saplićemo ο principijelna pitanja, koja su najrazličitiji fakulteti uzeli u zakup kao sop-stveni domen. Teologe uznemiravamo ili ljutimo ništa manje od filozofa, medicinare ništa manje od va-spitača, mi čak tapkamo i po radnom području biologa i istoričara. Ova ekstravagantnost ne potiče iz naše radoznalosti, već iz stanja što je čovekova duša svojstvena mešavina faktora, koji su istovremeno predmet proširenih nauka. Jer, čovek je svoje nauke stvorio iz sebe i svojih posebnih svojstava. One su simptomi njegove duše. Stoga, ako postavimo neminovno pitanje: zašto čovek, u prilično očitoj suprotnosti prema životinjskom svetu, uopšte ima probleme? tada dospevamo u nerazmrsivo misaono klupko, koje su stvorile mnoge hiljade britkih mozgova tokom milenijuma. Na ovom umetničkom delu neću da započinjem Sizifov posao, već ću se samo potruditi da jednostavno iznesem ono što bi, po mome mišljenju, moglo da posluži kao doprinos odgovoru na ovo principijelno pitanje. Problema nema bez svesti. Stoga pitanje moramo postaviti drugačije, naime: kako to da čovek uopšte ima svest? Ja ne znam kako je došlo do toga, jer nisam bio prisutan kada su prvi ljudi postali svesni. Ali, formiranje svesti i danas još možemo posma-trati kod male dece. Naime, možemo videti sledeće: kada je dete prepoznalo nekoga ili nešto, tada ose-ćamo da dete ima svest. Zbog toga je i drvo poznavanja u raju rađalo tako fatalne plodove. Ali šta je prepoznavanje? Mi govorimo ο spoznaji kada nam je uspelo da npr. nov opažaj uklopimo u već postojeći spoj, i to tako što u svesti nemamo samo opažanje već istovremeno i komade već postojećih sadržaja. Spoznavanje počiva, dakle, na zamišljenim spojevima psihičkih sadržaja. Sadržaj lišen povezanosti ne možemo prepoznati, a njega ne možemo ni biti svesni, ukoliko se naša svest još nalazi na tom dubokom, početnom stupnju. Prvi oblik svesti, koji je pristupačan našem posmatranju i saznanju, izgleda da je samo spoj dva ili više psihičkih sadržaja. Stoga je na ovom stupnju svest još uvek sasvim vezana za predstavu nekoliko nizova spojeva, i zbog toga je samo sporadična i kasnije se ne može privesti u sećanje. I stvarno za prve godine života ne

postoji kontinuirano sećanje. Iz ovog perioda najviše što postoji su ostrva svesti, kao pojedinačna svetla ili osvetljeni predmeti u mrkloj noći. Ova ostrva se-ćanja, međutim, nisu oni najraniji, zamišljani spojevi sadržaja, već ona sadrže nov, vrlo važan niz sadržaja, naime onih koji predstavljaju sami subjekt, takozvano Ja. Takođe i ovaj niz je najpre samo predočen, kao prvobitni nizovi sadržaja, zbog čega dete ispravno u početku govori ο sebi u trećem licu. Tek kasnije kada je Ja-niz ili takozvani Ja kompleks, ve-rovatno putem uvežbavanja, zadobio sopstvenu energiju, nastaje osećanje Ja bivstva ili osećanje subjekta. To bi mogao biti trenutak kada dete počinje da govori ο sebi u prvom licu. Na ovom stupnju izgleda da se nalazi početak kontinuiteta pamćenja. U suštini to bi, dakle, bio kontinuitet sećanja sopstvenog Ja. Dečji stupanj svesti još ne poznaje probleme, pošto još ništa ne zavisi od subjekta, već je dete još sasvim zavisno od roditelja. Situacija je takva da izgleda kao da dete još nije potpuno rođeno, već kao da se još nosi u duševnoj atmosferi roditelja. Psihičko rođenje a samim tim i svesno razlikovanje od roditelja normalno se odvija tek sa upadom seksualnosti u doba puberteta. Sa ovom fiziološkom skopčana je i duhovna revolucija. Naime, preko somatskih pojava Ja je naglašeno u tolikoj meri da sebi često sasvim nesrazmerno pribavlja važnost. Otuda i izreka »mladost-ludost«. Do ovog doba psihologija individue je pretežno nagonska i stoga bez problema. Takođe i kada se subjektivnim nagonima suprotstavljaju spoljna ograničenja, ova suzbijanja ne dovode do konflikta individue sa samom sobom. Individua se potčinjava ili izbegava sukob, potpuno jedinstvena sa samom sobom. Ona još ne poznaje unutrašnji razdor zbog problema. Ovo stanje može naići tek kada spoljna ograničenja postanu i unutrašnja, kada se jedan nagon buni protiv drugog. Psihološki izraženo to bi značilo sledeće: problemsko stanje, unutrašnji razdor javlja se onda, kada pored Ja-niza nastane i drugi niz sadržaja sličnog intenziteta. Ovaj drugi niz je, zbog svoje energetske vrednosti, od istog funkcionalnog značenja kao Ja-kompleks, tako reći drugačije, drugo Ja, koje u datom slučaju čak može prvom Ja oduzeti vodstvo. Iz toga proističe sukob sa samim sobom, problemsko stanje. Bacimo kratak pogled na upravo rečeno: prvi oblik svesti, čisto prepoznavanje, je anarhično ili haotično stanje. Drugi stupanj, naime stupanj formiranja Ja-kompleksa, je monarhistička ili monistička faza. Treći stupanj opet donosi napredak u formiranju svesti, naime svest dvojstva, dualističko stanje. Ovde smo zapravo dospeli do naše teme, naime problematike doba starosti. Najpre ćemo se zadržati na mladalačkom dobu. Ovaj stupanj obuhvata period od godina neposredno posle puberteta do otprilike polovine životnog veka, koja se nalazi negde između 3 5 . i 40. godine. Sigurno bi mi neko želeo da postavi pitanje zašto počinjem sa drugim stupnjom čovekovog života kao da dečji stupanj nema problema? Dete je pod normalnim uslovima bez problema, ali sa svojom komplikovanom psihom svakako da roditeljima, va-spitačima i lekarima predstavlja prvorazredni problem. Tek odrastao čovek može sumnjati u samog sebe i stoga biti nejedinstven sa samim sobom. Izvori problema ovog doba starosti su svima nama dobro poznati. Za većinu ljudi to su životni zahtevi, koji često naprečac prekidaju dečje snove. Ako je individua dovoljno pripremljena, prelazak u profesionalni život može proći glatko. Ali ako postoje iluzije koje su u kontrastu sa stvarnošću, tada nastaju problemi. Niko ne stupa u život bez pretpostavki. Ove pretpostavke su obično pogrešne, one ne odgovaraju spoljnim uslovima sa kojima se čovek sreće. Često se radi ο isuviše velikim očekivanjima, ili ο potcenjivanju spoljnih teškoća, ili ο neopravdanom optimizmu, ili ο negativizmu. Mogao bi se sastaviti dugi spisak svih onih pogrešnih pretpostavki koje izazivaju prve svesne probleme. Ali nije uvek sukob subjektivnih pretpostavki sa spoljnim datostima ono što stvara probleme, već možda isto tako često unutrašnje psihičke teškoće; one postoje i onda kada se spolja sve odvija glatko. Izvanredno često to je poremećaj psihičke ravnoteže uzrokovan seksualnim nagonom, a možda isto toliko često osećanje niže vrednosti, koje može dovesti do nepodnošljive osetljivosti. Ovi unutrašnji konflikti mogu postojati i kada je spoljnje prilagođava-nje postignuto na izgled bezbrižno; izgleda čak da su oni mladi ljudi, koji moraju da se teško bore za opstanak, pošteđeni unutrašnjih problema, dok oni kod kojih je prilagođavanje iz bilo kojih razloga proteklo lako, razvijaju seksualne probleme ili konflikte manje vrednosti. Problemske prirode su često neurotske, ali bila bi teška greška problematiku mešati sa neurozom, pošto je odlučujuća razlika između njih dveju ta što je neurotičar bolestan pošto nije svestan svojih problema, dok čovek

36

ophrvan problemima pati od svojih svesnih problema, a da nije bolestan. Ako se pokuša da se iz skoro neiscrpne raznolikosti individualnih problema mladalačkog doba izvuče zajedničko i esencijalno, onda se sudaramo sa određenom karakteristikom koja izgleda da je prisutna u svim problemima ovog stupnja — više ili manje jasno zadržavanje na dečjem stupnju svesti, opiranje sudbinskim silama u nama i oko nas, koje hoće da nas upetljaju u ovaj svet. Nešto želi da ostane dete, sasvim nesvesno ili pak svesno samo svoga Ja, da odbije sve strano ili da ga bar podredi svojoj sopstvenoj volji, da ništa ne čini ili da bar sprovede svoju moć ili svoje zadovoljstvo. Tu leži nešto od tromosti materije, to je zadržavanje u dotadašnjem stanju čija je svest manja, uža, egoističkija od svesti dualističke faze, u kojoj je individua postavljena pred neminovnost da drugo, strano isto tako prihvati kao svoj život, da ga spozna i prihvati kao takođe-Ja. Otpor se usmerava prema proširenju života, koje je bitna oznaka ove faze. Već dugo pre toga započelo je ovo proširenje, ta »dijastola života«, da se poslužim Geteovim izrazom. Već sa rođenjem, kada dete izlazi iz najuže ograničenosti u majčinom telu, započinje ovo proširenje i od tada se nezadrživo nastavlja, dostižući vrhunac u problemskom periodu, kada individua počinje da mu se opire. Šta bi se desilo individui kada bi se jednostavno preobrazila u strano, drugo Ja, koje je isto tako Ja. a dosadašnje Ja jednostavno pustila da nestane u prošlosti? Izgleda da bi to bio sasvim utrven put. Ipak je namera religijskog vaspitanja — počev od svlačenja starog Adama do rituala ponovnog rađanja primitivnih naroda — da čoveka preobrazi u ono što dolazi, novo, puštajući staro da odumre. Psihologija nas uči da u duši, u izvesnom smislu, nema ničega starog, ničega što bi stvarno moglo odu-mreti, čak je i Pavlu ostao jedan kolac čitav život zabijen u mesu. Onaj ko se brani od novog i regredira u prošlost u istom je neurotskom sklopu kao onaj koji, identifikujući se sa novim, beži od prošlosti. Jedina razlika je u tome što jedan otuđuje prošlost a drugi budućnost. Obojica principijelno čine isto — oni spašavaju svoju uskost svesti, mesto da ovu razbiju pomoću kontrasta suprotnosti i da na taj način izgrade dalji i viši stupanj svesti. Ova konsekvenca bila bi idealna, kada bi mogla da se sprovede u ovoj fazi života. Naime, izgleda da se priroda ni najmanje ne nalazi na nekom višem stanju svesti, čak naprotiv; i zajednica ne zna da ceni ove psihičke veštine, ona u prvoj liniji nagrađuje dela a ne ličnost; cenjenje ličnosti obično je posmrtno. Ove činjenice iznuđavaju određeno rešenje. naime ograničavanje na dostupno, diferenciranje određenih sposobnosti, koje su suštinsko bivstvo socijalno sposobne individue. Uspeh, stvaranje, korisnost itd. su ideali koji izgleda da pokazuju put iz zbrke problema. Oni su zvezde vodilje za proširenje i učvršćenje našeg fizičkog postojanja, za naše razrastanje u svetu, ali ne i za dalje razvijanje čovekove svesti, naime onoga što se naziva kultura. Za mladalačko doba svakako da je ovakva odluka normalna i u svakom slučaju bolja od zadržavanja u problemskom stupnju. Problem se, dakle, rešava tako što se ono što je prošlošću dato prilagođava mogućnostima i zahtevi-ma onoga što dolazi. Čovek se ograničava na dostupno, što psihološki znači odricanje od svih drugih psihičkih mogućnosti. Na ovaj način jedan gubi deo dragocene prošlosti, drugi deo dragocene budućnosti. Svi se sećamo nekih prijatelja i školskih drugova, idealnih mladih ljudi koji su mnogo obećavali a koje godinama potom srećemo skučene i sasušene u nekom šablonu. To su takvi slučajevi. Veliki životni problemi nikada nisu zauvek re-šeni. Ako su u jednom trenutku verovatno rešeni. onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha izgleda da nisu u njihovom rešenju, već u tome da neprekidno radimo na njima. Jedino to nas čuva od za-glupljivanja i statičnosti. Tako je i rešenje problema mladalačkog doba, pomoću ograničenja na dostupno, od ograničene vremenske važnosti i, u osnovi uzev nije dugog veka. U svim prilikama je značajan podvig izboriti socijalnu egzistenciju i svoju prvobitnu prirodu tako preformirati da više ili manje odgovori ovom obliku egzistencije. To je unutrašnja borba sa samim sobom i borba sa sredinom, koja se može upo-rediti sa borbom dečjeg doba za egzistenciju sopstvenog Ja. Ta borba se za nas obično odvija u tami, ali ako sagledamo sa kojom se upornošću kasnije zadržavaju dečje iluzije, pretpostavke, egoističke navike itd., iz toga možemo odmeriti koji je intenzitet ranije bio upotrebljen u njihovom stvaranju. Tako se dešava i sa idealima, uverenjima, vodećim idejama, stavovima itd. koji nas u mladosti uvode u život, za koje se borimo, patimo i sa

naime da nisu neurotični. Pri tom se previđa vrlo bitna činjenica da postavljanje socijalnog cilja ide na račun totalnosti ličnosti. Što se čovek više približava sredini života i što mu je više uspelo da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju. Zbog toga se drži da su oni večito vredni a nepromenljivi stav prema njima oglašava se vrlinom. ponekad se i zamuti. tako da bi upravo stoga morali da se potenciraju. ostaje u prostoriji za starež kao prašnjiva sećanja. Po pravilu oni imaju prednost koja nije za potcenjivanje. ili dosadašnje sklonosti i intere-sovanja počinju da blede a na njihovo mesto stupa ju druga. Njegova smrt bi onda delovala kao naglo sazrevanje. Ponekad je to kao sporo menjanje karaktera. tim mu više izgleda da je otkrio pravi tok života i prave ideale i principe ponašanja. iznenada skočio iz postelje i rekao ženi: »Sad mi je jasno. Svakako da u početku to nije svesna i upadljiva promena. već samo. Na ovaj račun ide mnogo. Statistika pokazuje povećanu učestalost depresija muškaraca oko četrdesete godine. priprema se značajna promena čovekove duše. Ja sam zapravo propalica. Poslednje godine svog života proživeo je burno. drugi put se ponovo javljaju osobine koje su se izgubile u dečjem dobu. nekad kasnije. koja uvek iznova mora da podgreva studentske dane i jedino sećanje na njihovo homersko junačko doba može da zapali njihov životni plamen. Ovo sam naročito zapazio kod muškaraca gde je otac dugo živeo. naime želju da psihologiju mladalačke faze prenose preko praga četrdesete godine. što postepeno. Pri tom je njegova narav postajala pri-metno sve sumornija. Ko ne poznaje onu dirljivu staru gospodu. U ovoj životnoj fazi. mi se. Poznavao sam jednog pobožnog čoveka koji je bio crkveni tutor. na šta je otišao veliki deo njegovog imetka. koji je bio sposoban za oba ekstrema. naprotiv radi se ο indirektnim znacima promena. Vrlo česti neurotski poremećaji odraslog doba imaju zajedničko jedno. upravo između trideset pete i četrdesete. sa kojom mladi čovek svome Ja nolens volens pribavlja važnost pred svetom ili pred samim sobom. naročito moralni. Tako je dogurao do pedeset pete godine.« Ova samospoznaja nije ostala bez praktičnih posledica. isuviše mnogo — život. Opijenost mladosti ne razbistrava se uvek u odraslom dobu. kod njega se posle četrdesete postepeno razvila nepodnošljiva moralna i religiozna netrpeljivost. postaju sve krući i čvršči. 38 . na izgled. usred noći. izvan ovoga beznadežno odrvenjeni filistri. Kako mi izgleda često je njihovo javljanje odgođeno činjenicom što su roditelji dotične osobe još u životu. Konačno je izgledao kao turobni crkveni stub. dosadni i stereotipni. koji je možda mogao biti i proživljen. kada je jednom.kojima pobeđujemo — oni srastaju sa našim bićem. ponekad ispod sivog pepela nalazi se užareno ugljevlje. preobražavamo u njih i stoga ih nastavljamo ad libitum sa onom očitošću. za običan svet. ili — što je vrlo često — dotadašnja uve-renja i principi. može prerasti u netrpeljivost i fanatizam — kao kada bi ovi principi bili ugroženi u svojoj egzistenciji. U tim slučajevima kao da je mladalačka faza nepravedno produžena. dok su. Ponekad se ove javljaju ranije. Kod žena neurot-ske smetnje po pravilu počinju nešto ranije. Očigledno ne baš nesimpatičan čovek. tako reći katastrofalno. koje izgleda da imaju svoj početak u nesve-snom. Ove pojave najbolje se mogu zapaziti kod nešto jednostavnijih ljudi. oko pedesete.

Da bih ovo okarakterisao. pošto mu je nepodnošljiv pogled unapred. si vieillesse pouvait (Kad bi mladost znala.Neurotičar je upravo onaj kome u sadašnjosti nikada ne uspeva onako kako bi želeo pa zbog toga ne može da ga raduje ni prošlost. Da li je to. uzrokovanog penjanjem. Svetlost i toplota se smanjuju do konačnog gašenja. tako i odrasli uzmiče pred drugom polovinom života. 95 39 . Sva poređenja hramlju. u krajnjoj liniji strah od smrti? To mi ne izgleda verovatno. pošto njegovo jednokratno individualno postojanje nije prethodno moglo da poznaje kulminacionu tačku. međutim. Francuska izreka cinično i rezignirano sažima istinu ovog poređenja. kad bi starost mogla). možda. U ovom širenju svog kruga uticaja. uzeo bih za primer dnevnu sunčevu putanju. Ona glasi: Si jeunesse savait. pošto je po pravilu smrt još uvek daleko i zbog toga nešto apstraktno. Izjutra ono se rađa iz noćnog mora nesvesnog i sagledava daleki. ne hramlje ništa više od drugih. Kao što se detinjasti čovek užasava pred nepoznatostima sveta i života. kao da ga tamo čekaju nepoznati. koji se širi sve više što je sunce više na nebeskom svodu. u podne počinje silazak. izgleda kao da skuplja svoje zrake. Treba zamisliti sunce. sunce će shvatiti svoj značaj i svoj najviši cilj sagledati u najvišoj mogućoj visini a time i u najvećem mogućem obimu svog napretka. tako i sada ne može da se oprosti od mladalačke faze. opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne bi mogao da preuzme. šareni svet. A silazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. produhovljeno ljudskim osećanjima i ljudskom svešću trenutka. U dvanaest časova. Kao što ranije nije mogao da se oslobodi detinjstva. ili kao da mu dosadašnji život izgleda tako lep i skupocen da ne bi mogao bez njega. iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka. Sunce postaje nedosledno. Naprotiv. čudnovata promena duše. Sa ovim uverenjem sunce dostiže nepredvidljivu podnevnu visinu — nepredviđenu. Ovo poređenje. Na izgled on ne može da se snađe u sivim razmišljanjima starenja i zbog toga grčevito gleda unazad.

već da neumoljivi unutrašnji proces neminovno dovodi do sužavanja života. uporediti sa određenom zalihom supstancije.Srećom. Vrednosti. Posebno kod južnih naroda sreće se da se kod starijih žena razvijaju grub dubok glas. nervni slom je izvanredno čest događaj. žena aktivira do tada ne-korišćen iznos muškosti. uveče će biti malo. Obrnuto. pošto nije teško predstaviti šta se dešava kada muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um. mi ljudi nismo sunca. krajnje nepripremljeni stupamo u popodne života. fizički muški habitus se ublažava kroz ženske crte. jadna zamena za prosvet-ljavanje svog bića. Umesto ovoga mnogi starci radije postaju hipohondri. za staračko doba. sreće da je sa muškarcem svršeno sa njegovom četrdeset petom — pedesetom godinom a da tada žena oblači pantalone. Za mladog čoveka je skoro greh ili bar opasnost da se isuviše mnogo bavi samim sobom. Muškarac utroši svoje velike zalihe muške supstancije i preostaje mu još samo mali iznos ženske supstancije. 97 Pretnodno sam rekao da nemamo škola za četrdesetogodišnjake. Oni sasvim nespremni stupaju u drugu polovinu života. Ima žena čija se socijalna odgovornost i socijalna svest uopšte budi tek posle četrdesete godine. U modernom društvenom životu. ali neizbežna posledica sumanu-tosti da se drugom polovinom života mora upravljati sa principima prve polovine. Ili. On je poslušao ovo snoviđenje a da to nije štetilo njegovom ugledu. ne samo visoke. koje ih pripremaju za budući život i njegove zahteve isto kao što osnovne i visoke škole uvode u svet i život naše mlade ljude? Ne. pošto podnevni prevrat menja čak i telesna svojstva. inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. To nije sasvim tačno. pa čak i telo preobražavaju se u suprotnost. Ali za koga su one to još danas? Koliko je od nas ljudi koji stare u jednoj ovakvoj školi stvarno vaspitano za tajnu druge polovine života. Čovek koji stari treba da zna da se njegov život više ne uspinje niti širi. to činimo sa pogrešnim pretpostavkama naših dotadašnjih istina i ideala. već više škole za pedesetogodišnjake. Bavio sam se isuviše velikim brojem starih ljudi i sagledao tajne odaje njihovih duša. čak više od toga — to su fiziološke činjenice. kao što su specifično taloženje masnog tkiva i blaži izraz lica. što gura srce i osećanja u pozadinu. Vrlo često su ovi preobražaji praćeni bračnim katastrofama svih vrsta. još gore. naročito u Americi. mora da nosi ženske haljine i da jede ženska jela. Ova promena je mnogo više uočljiva u psihičkom nego u fizičkom domenu. U etnološkoj literaturi sreće se interesantan iz-veštaj ο jednom indijanskom poglavici i ratniku kome se u životnom zenitu pojavio veliki duh u snu i saopštio mu da od sada ostaje sa ženama i decom. Koliko često se. koja sada do-speva u upotrebu. cicije. da li bilo gde postoje škole. Obrnuto. pošto je svoju svetlost rasulo po svetu. uve-če neće biti tačno. u istim krugovima se zapažaju žene koje u ovim godinama razvijaju neobičnu muškost i tvrdoću uma. Sunce uvlači svoje zrake da bi osvetlelo samog sebe. koja se donekle neravno-merno troši u prvoj polovini života. početka zalaska. otvara malu prodavnicu gde muž još eventualno ima ulogu pomoćnika. Mi ne možemo popodne života živeti prema istom programu kao i jutro. a da je preostao feminiziran muškarac. na primer. posle četrdesete godine break down. tako da ne može a da me ne potrese istina ovih osnovnih pravila. već psihološke istine. Najgore u svemu ovome je što pametni i obrazovani ljudi žive ne znajući za mogućnost ovakvih promena. Ali ipak je nešto sunčano u nama. Obrnuto. porast naušnica. Zbog toga i njegovo popodne života mora da ima sopstveni smisao i svrhu i ne može biti samo žalosni . princibdžije i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići. Ova vizija je verni odraz psihičke podnevne revolucije. jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalne priče. onda se vidi da ono što je slomljeno jeste dotadašnji muški stil. i ono što je izjutra istina. smrt i večnost? Čovek sigurno ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu. Ako se tačnije ispitaju žrtve. za starijeg je dužnost i neophodnost da svoje biće podvrgne ozbiljnom razmatranju. bar naznačeno. na primer. kada ova dugovečnost ne bi odgovarala njegovoj vrsti. pošto ono čega je izjutra mnogo. Naše religije su od davnina ovakve škole ili su bile nekad. Muškost i ženstvenost zajedno sa psihičkim svojstvima mogli bi se. zatim grub izraz lica i različite druge maskuline osobine.

I stvarno. bez posebne potrebe prenese i u popodne života. Njima bi bio neophodan pogled unapred. da je postala skoro nepristupačna obrazovanom delu čovečanstva. čovek traži »naučne« dokaze. bogatiji. toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja nekakvog nastavka života posle smrti. Međutim. Ali ma koliko današnjem čoveku bili prihvatljivi ciljevi proširenja i kulminacije života. Kako u ovom pogledu izgleda situacija kod nas? Gde je mudrost naših starih? Gde su njihove tajne i snoviđenja? Kod nas stari se skoro radije poistovećuju sa mladima. dakle. Za ovakve ljude je posebno ubitačno da gledaju unazad. koja ima nešto bitnije da kaže po ovom pitanju. tada bi se u starosti osećali drugačije. ako ih ima. uspešna reč »nauka« ima na izgled bezuslovnu ubedljivost. Odgovor je non liquet. Da li bih uz to još smeo da primetim da čovek iz istih razloga ne može znati da li se ipak nešto dešava posle smrti. Pošto sa vremena. Naprosto. oni među obrazovanima koji misle. svoju grešku plaća socijalnim neuspe-sima. uticajnost. traži i svoj zalazak »da bi obasjalo daleke oblake«. tako da bi im dobrodošao mir starosti. korist. sa kojom je u podne dospelo do zenita. i tako ovi prekoračuju prag starosti sa neispunjenim zahtevom. niti negativan. zapazio sam da je ciljno usmeren život uopšte bolji. Da li onda kultura može biti smisao i cilj druge polovine života? Kod primitivnih plemena vidimo. isto kao što mladić. A ipak kraj života. cilj u budućnosti. biće prinuđen to da plati psihičkim gubicima. Sticanje novca. Sigurno da su ovi ljudi već ranije svoju životnu zdelu bili dobro napunili i ispraznili do dna. porodica. Čovek im se mora pridružiti — teško je sagledati koje bi ciljeve trebalo da ima druga polovna života osim onih koje ima prva — proširenje života. U Americi je skoro ideal da otac bude brat svog sina a majka po mogućstvu mlada sestra svoje ćerke. njenog utvrđivanja i razmnožavanja u spoljnem svetu i briga oko potomstva. što im onda automatski usme-rava poglede unazad. Jednostavno ne znamo ništa naučno ο tome i sa tim smo u istovetnom položaju kao. niti pozitivan. čovek ο tome ne može ništa da zna. Ali ovde se budi moja lekarska savest. To je očigledno prirodni cilj. promišljeno guranje potomaka u pogodne brakove i dobra nameštenja — dovoljno životnih ciljeva! Na žalost nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo oduzimanje života. Kultura se nalazi s onu stranu prirodnog cilja. socijalna egzistencija. oni ne bi ništa zadržavali. Naime. kao mladić koji nije kadar da izgradi život. Ne znam koliko se od ove zabludelosti može dovesti u vezu sa reakcijom na ranije preterano pridavanje značaja plemenitosti a koliko sa pogrešnim idealima. je sasvim svejedno da li odričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje. ili kada vlada ubeđenje da sunce sa istom doslednošću. sa pitanjem da li na Marsu ima ljudi ili ne. koji smrtnom biću omogućava da drugu polovinu života proživi sa istim stremljenjem ka cilju kao i prvu. može biti razborit cilj samo onda ako je život ili toliko bedan da je čovek najzad radostan što uopšte prestaje. Smisao jutra je neosporno razvitak individue. dok ranije ideale osećaju izbledelim i istroše nim. jer sve što bi još htelo da gori. Ali kada je postignut ovaj cilj. prirodni cilj. a u ovima se u prvoj liniji izražava kultura plemena. u velikom broju slučajeva radi se ο istoj detinjastoj požudi. Psihijatru izgleda starac koji ne može da se odvoji od života isto tako slabačak i bolešljiv. Čovek se isuviše navikao na misao da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje najrazličitija protivurečna mišljenja i nikakvi ubedljivi dokazi. bilo bi već sa-gorelo. Ali ne smemo zaboraviti da je vrlo mali broj ljudi umet-nik života i da je pri tom umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština — kome bi uspelo da ceo pehar isprazni u lepoti? Stoga velikom broju ljudi preostaje mnogo šta nedoživljeno — često čak mogućnost koja se i pored najbolje volje ne bi mogla doživeti. i da je bolje sa vremenom ići napred nego protiv vremena unazad. da su skoro uvek starci čuvari misterija i zakona. pri tome stanovnicima Marsa. Ali verovati danas je postala tako teška veština. Zbog toga streme unazad. 41 . koji hoće da svoj dečji egoizam prenese i u odraslo doba. naime smrt. čak obilato ispunjen. sasvim tačno znaju da ovakav dokaz spada u filozofske nemogućnosti. potomstvo su čista priroda a ne kultura. osvajanje i proširivanje egzistencije i dalje da se nastavljaju i preko svakog razumnog smisla? Ko ovakav zakon jutra.privezak prepodneva. na primer. pravljenje dobrog utiska u socijalnom životu. zdraviji od besciljnog. na primer. treba li stica-nje novca. cilj iznad i izvan ovog sveta. Ovo poslednje bez sumnje postoji — ovim ljudima cilj nije ispred već iza njih. Zbog toga i sve velike religije imaju obećanja onog sveta.

tako reći. Da li ikad razumemo ono što mislimo? Mi razumemo samo ono mišljenje. Izvan njega. koje su nepredstavljive majke svake misli koju je ikada u stanju da dokuči naša svest.« Vispre-nije i dublje nego što mislimo je staro φάρμακον αθανασίας. Iako najveći broj ljudi ni izdaleka ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so. stoga sam ponekad prinuđen da kažem nekom starijem pacijentu: »Vaša slika Gospoda ili vaša ideja ο besmrtnosti je atrofična. To su iracionalne datosti. nasuprot tome ako se osećam sigurnim. pošto ono drugu polovinu života lišava cilja. starije od istorijskog čoveka. već ο podudaranju našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog. Za mene su praslike nešto kao duševni organi. ipak iz instinktivne potrebe svi je traže. onda će sve moje životne funkcije biti pod uplivom ove misli. Isto je i sa psihičkim stvarima. higijenskije u smrti sagledati cilj kome treba da se stremi. mudrost je vraćanje njima. u simbolima. ο kojima vodim računa. Zbog toga smatram izvanredno razložnim sve religije sa ciljem na onom svetu. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka dele se u četiri dela. velikog i dugog procesa življenja. večito žive. postoji mišljenje u pradavnim slikama. ispunjavaju dubine naše duše. iz koje nikada ne proizilazi više od onoga što je uloženo. Ako stanujem u kući za koju znam da će se u toku sledećih četrnaest dana srušiti na moju glavu. Na kraju želeo bih da se za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. koje nije ništa drugo do jednačina. kako kod starih tako i kod mladih. koji su naprosto tu. nadživljavajući svaku generaciju. To je intelekt. zbog toga se i poremetio metabolizam vaše duše. Zbog toga se sa našom konstatacijom ne nalazimo postrani. onda u njoj mogu da živim ugodno i normalno. koje su. sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli da mislimo da je smrt samo prelaz. lek besmrtnosti. U stvarnosti se ne radi ni ο veri niti ο znanju. urođene čoveku od pradavnih vremena i koje. kao recimo funkciju štitne žlezde koja se pre devetnaestog veka isto tako s pravom mogla oglasiti besmislenim organom. Prva istoč- . deo nepoznatog. posmatrano sa stanovišta mentalne higijene. Kao lekar ubeđen sam da je. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima. istom prkosu i svojeglavosti. i čiju svrhovnost i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori.istom strahu. Najveći broj ljudi je od davnina osećao potrebu neprekidnosti. međutim. a da je opiranje nešto nezdravo i nenormalno. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja ο životu s onu stranu smrti Nauka je inkomenzurabilna sa ovim praslikama. već usred glavnog druma čoveko-vog života. Dakle. Stoga u smislu života mislimo tačno i onda kada ne razumemo šta mislimo. apriorni uslovi imaginacije.

Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog. nezavisno od stanja naše svesti. iako teška. dok u poslednjoj četvrtini. . Svesna problematika se prostire preko druge i treće četvrtine. zbog toga ih ovde nisam ni razmatrao. može se ipak raspraviti pre od psihologije starca. Detinjstvo i duboka starost su krajnje različiti ali imaju jedno zajedničko. naime uronulost u nesvesno psihičko. opet postajemo više problem za druge. ponovo uranjamo u ono stanje gde. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema. ono stanje bez problema. koji opet tone u nesvesno. psihologija deteta. progresivno gubeći se u ovoj tami. gde smo problem za druge ali još nismo svesni sopstve-ne problematike. u staračkom dobu.na četvrt je detinjstvo.

VI DUŠA I SMRT .

To je završna tačka koja se često stavlja pre kraja rečenice. međutim. Za onoga koga je ovo snašlo. čiji je konačni prestanak rada razumljiv sam po sebi. besmisleni prestanak. smisao i vrednost. Psychologische Abhandlungen IV (1934). nego kada smo svedoci kako poslednji dah napušta još živo telo.DUŠA I SMRT Često mi je upućivano pitanje šta mislim ο smrti. svako ga sažaljeva i smatra nerazumnim i neurotičnim — kukavnim zabušantom. zatim u: Wirklichkeit der Seele. ο onom neproblematičnom kraju čovekove egzistencije. Ići do kraja je. Mladost — tako nam izgleda — ima cilj. kao rad navijenog sata. Smrt nam je poznata naprosto kao kraj. budućnost. međutim. poslednja zrnca peska istekla su u donji deo stakla. Nikada više nismo ubeđeni u »protok« života. Χ (1934). Ali ako stariji čovek oseća potajnu grozu. zakotrljani kamen se smirio i stao. Kako nam drugačiji izgleda smisao života kada vidimo mladog čoveka zaokupljenog dalekim ciljem kako izgrađuje svoju budućnost nego kada neizlečivi bolesnik ili starac mučno i nemoćno očekuju svoj kraj. života i budućnosti. S obzirom na ovakvu smrt život nam obično izgleda kao protok. nego kada se ljudski život ugasi pred našim očima i nikada se prodornije i neprijatnije ne postavlja pitanje smisla i vrednosti života. 45 . pa čak samrtni strah pri pomisli da [1] Prvi put objavljeno u: Europäische Revue. Ako se neki mladić plaši sveta. izvan koje postoje samo još sećanja ili posle-dična dejstva kod drugih.

metak se penje i ponovo se vraća u stanje mirovanja. sa kojom se išlo uzbrdo do sredine života. Hranljivo tle duše je prirodni život. već smrt. Ne želeti vrhunac života isto je što i ne želeti njegov kraj. iako već tada može zapaziti da se na drugoj strani neminovno spušta. depresije i fobije ako se zastane bilo gde u prošlosti ili ustukne pred rizicima. onda se. čemu se nadam i stremim. ko želi da umre sa životom. imam. da se isto tako plaše normalnih životnih zahteva. stremljenje cilju a živo telo je sistem svrhovitosti. doduše. Zbog toga odrveni tako veliki broj ljudi u zrelom dobu. čovek je toliko ubeđen da je smrt jednostavno kraj određenog toka. Od sredine života ostaje živahan samo onaj. Svaki proces konačno nije ništa drugo do početni poremećaj tako reći večitog stanja mirovanja. ostaje da lebdi u vazduhu i ukoči se. pri usponu. pošto se cilj ne nalazi na litici. Ne želeti živeli isto znači što i ne želeti umreti Postajanje i nestajanje su jedna te ista krivulja. psihološki. tu ponovo organizuje odmor. Ali kada je čovek sam. koje stalno teži da se ponova uspostavi. vidi do misli. Život je čak teleološko par excellence. ni u kom slučaju ne prestaje stremljenje životnom cilju. Ako se. odakle je i počeo uspon. priznaje se da se zbog straha pred životom zakasnilo sa usponom. Sa postizanjem zrelosti i vrhunca biološkog života. koji će nepovratno progutati sve ono što volim. Hitac se uspinje biološki. ali se upravo zbog zakašnjenja sada podiže utoliko veći zahtev za zadržavanjem na postignutoj visini. koji se otprilike podudara sa sredinom života. umnažanje. kad ostare. Postalo je očigledno da se život probio uprkos svih otpora (zbog kojih se sada — ah. za ostvarenjem veoma napregnutih nadanja i dalekih ciljeva je očevidno stremljenje životnom cilju. On zadržava kazaljku i pri tom uobražava da i vreme stoji. koje saniraju i oduzimaju godine života kao duge nizove onih neprijatnih činjenica koje nemilosrdno pokazuju koliko je već odmakla kazaljka na časovniku. koje teže da se ispune. razvitak. koje. tako mnogo. bez kojih se ne može postići postavljeni cilj. a noć pri tom tako mračna i tiha da se ništa ne čuje i ništa ne. prelivanje. Život u drugoj polovini nije uspon. Čovek zastaje iza svojih godina. Dok su mladi. a besanog čoveka ophrvava strah kao preteča omča. kad se ukaže prilika. želim. Da. Ali. štedro deli drugima. tako se i sada nalazi pred smrti. tada se neprijatno podsetimo izvesnih osećanja u sopstvenoj duši. tako da nikome po pravilu uopšte ne pada na pamet da smrt slično shvati kao cilj i ispunjenje. tada se sve životne mudrosti izgube u nekom nepronalažljivom skrovištu. dok se ispod nje parabola spušta sa uvećanom brzinom. naime. 46 . ima pri ruci nekoliko pogodnih životnih mudrosti. presipanje. neurotske otpore. »niko ne živi večito«. Život je energetsko oticanje kao i svako drugo. Oboje je: ne želeti živeti. Ko ovo ne prati. ali psihološki okleva. Njegova svest se nalazi u vazduhu. Bar psihološki oni izmiču životnom procesu i zbog toga ostaju ukopani kao spomen-stubovi od soli. Ometen u svom početnom stanju mirovanja. Krivulja života je kao parabolična linija hica. onda bi zapravo trebalo reći isto. Svaki tok je kao trkač koji sa najvećim naprezanjem i naporom stremi da dostigne svoj cilj. već u dolini. Kao što postoji veliki broj mladih ljudi koji se u osnovi panično plaše života za kojim ipak tako žude. Sa istim intenzitetom i nezadrživošću. Kao što se nekada plašnja nalazila kao smetnja pred životom. Mladalačka čežnja za svetom i životom. kada se oseća sporo i nezadrživo približavanje onog crnog zida. kao što se to bez daljnjega čini u susretu sa ciljevima i namerama poletnog. najzad. oni gledaju unazad i grčevito se hvataju za prošlost sa potajnim strahom od smrti u srcu.njegova razumna životna očekivanja od sada iznose samo još toliko i toliko godina. kao neko ko ne može da se odvoji od tla. itd. Doduše. sada se ide nizbrdo. kasnije isto toliko pate od straha od smrti. Neslaganje obično počinje rano. ipak se bar pogledom grčevito hvata za jednom dostignutu visinu. Ali svaki energetski proces je u principu ireverzibilan i zbog toga jednoznačno usmeren na jedan cilj. ono što se dešava u tajnom času životnog podneva jeste povraćaj parabole. zadržava svoje detinjstvo. koje se odmah preobraća u strah od života. rađanje smrti. ali nezavisno od svog saznanja ipak se pokušava da se zaustavi život. pošto je njegov cilj kraj. Psihološka životna krivulja ne podudara se sa ovom prirodnom zakonomernošću. kaje). Za svaki slučaj čovek. Jer. Ovde otkazuje optimizam sa kojim se osuđuje mladost. na primer »svako mora jednom umreti«. došao sam do zaključka na osnovu mog iskustva da upravo oni mladi ljudi koji se plaše života. a cilj je stanje mirovanja. Na taj način psihologija jednog takvog čoveka gubi svoje prirodno tle. možda je još veći broj starih ljudi koji ose-ćaju isti strah pred smrti. mladalačkog života. sa živahnim sećanjima na mladost ali ne nalazeći kontakta sa sadašnjošću. čovek po mogućstvu skreće pogled i razgovor prebacuje na drugu temu. sa izve-snim zakašnjenjem ipak uspeo na liticu. tvrdimo da imaju infantilni otpor protiv normalnih životnih zahteva. Kraj bilo kog toka je cilj.

on jeste i on ima. do krajnje izanđalosti. dok svest u nedoumici okleva. i to tako kao da su oduvek bili stari. koji su mogli biti stariji od šezdeset godina. Kao da patimo od neobuzdanosti svesti. prema tome. ako je ikako moguće. za žaljenje je. naime smrt. koji vrlo malo sliči svesti koja je uvek samo površina. Izgleda tako kao da je naša svest malo skliznula sa svog prirodnog položaja i da se više dovoljno ne snalazi sa prirodnim vremenom. možda iz srca. Mi smo uvek samo više ili manje ono što smo zapravo. Ali šta se postiže smrću? Nesimpatično mi je. zar to nije prekrasno? A ipak su oboje perverzni. hrišćanstvo i budizam. Oni su sve drugo samo ne izmišljeni. Oni su u svakom pogledu bili ono što su bili. kao biljke. psihološki protivprirodni. Čak se može tvrditi da je većina ovih religija komplikovani sistem pri prema smrti. duhovna mumija koja nije ništa drugo do skamenjena prošlost. izražavajući ovu adekvatno. Tako sam među primitivnim plemenima u istočnoj Africi sreo samo mali broj ljudi sa sedom kosom. Ova paradoksna formula nije ništa drugo do logični zaključak iz činjenice cilja i svrhovnosti života. Ali ovom mišljenju se suprotstavlja psihološka činjenica da se religijski simboli upravo vrlo teško mogu smisliti čovekovim umom. u svakom slučaju iz nekog psihičkog dubokog sloja.Ovu nesumnjivu istinu. Kakva je to kultura kojoj su potrebne ovakve kreature! Naša statistički postojeća dugovečnost je kulturna tekovina. zašto to nije i smrt? Mladog čoveka dvadeset i više godina pripremaju za potpuno razrastanje njegove individualne egzistencije. Čak i njegov uspon i njegov vrhunac su samo stupnjevi i sredstva da se postigne cilj. koje zaslužuje pomen zbog svoje široke rasprostranjenosti. smrt. Smeo bih bar da pomenem da consensus gentium ima izričita shvatanja ο smrti. oni su postepeno rasli tokom hiljada godina. Za obe najveće žive religije. Naime. Ovakvo 47 . kao prirodna otkrovenja duše čovečanstva. cilj celog života. propustio je ono što je najbolje u njegovoj mladosti. već od negde drugde. slično mašini. Primitivni ljudi samo izuzetno dostižu duboku starost. Neko je nekad pronašao Boga i ostale dogme i sa ovim fantazijama »za ispunjenje želja« vuče čovečanstvo za nos. zašto ne i silasku? Rođenje čoveka je vrlo značajan trenutak. već da potiču iz prirodnog življenja nesvesne duše. starac koji ne zna da osluškuje tajnu potočića koji žubore sa litica u doline. sa vrhuncem čovek je očito nešto dostigao. u trenutku kada bi se moglo nešto očekivati. Po ovom mišljenju religije su nešto kao filozofski sistemi i kao i ovi. ponavljajući se. I danas još uvek možemo posmatrati spontano nastajanje pravih religijskih simbola kod pojedinih individua. On stoji izvan svog života. time se objašnjava njihova univerzalna raširenost i njihovo strahovito istorijsko dejstvo na čovečanstvo. koja se jasno izražavaju u svim velikim religijama sveta. (Čovek se pita odakle svest zapravo crpi svoju sposobnost da bude protivprirodna i šta znači ova samovoljnost). Mladić. Zbog toga na ovom me-stu neću tvrditi da je smrt drugo rođenje i da prevodi čoveka preko groba u produženo postojanje. Čovek od trideset. gde izrastaju iz nesvesnog kao strano cveće. ne znajući zapravo šta da otpočne sa ovim rođenjem. ali mladalački sedamdesetogodišnjak. naime da veruje u nešto. smisao postojanja se ispunjava u svom kraju. Ne verujem da je ovo silogistička igrarija sa moje strane. i to u takvoj meri da život stvarno u smislu moje gornje paradoksne formule ne znači ništa drugo do pripremu za konačni cilj. koji se ne bori i ne pobeđuje. koji je još infantilan. iznenada izvaditi iz džepa veru i od mog čitaoca zahtevati da čini upravo ono što nikada nije mogao. tako da su se potpuno uživeli u svoju starost. svest ne prihvata. Ali oni su bili stvarno stari. U svakom slučaju iskustvo pokazuje da religije ni u kom slučaju nisu ' produkt svesnog uma. bez stila. Usponu života pridajemo cilj i smisao. koja nas obmanjuje da je životno vreme čista iluzija i da se zato može me-njati po volji. bez smisla je. Bez velike teškoće da se zaključiti da ovi individualni simboli sadržajno i formalno potiču iz istog nesvesnog »duha« (ili ma šta to bilo) kao i velike religije čovečanstva. Moram da priznam da ni ja ne bih mogao. zašto se dvadeset i više godina ne treba pripremati za svoj kraj? Svakako. Čovek izgleda da ne obraća pažnju na to da je ne moći ostariti isto toliko besmisleno koliko i ne moći izrasti iz dečjih haljina. Oni uopšte ne potiču iz duha. tako i život nalazi svoj kraj u smrti. mora da su izmišljeni u nečijoj glavi. Sa epohom prosvećivanja razvilo se i mišljenje ο bivstvu religija. iako je tipični prosvetitelj-ski nesporazum. Kao što se putanja metka završava na cilju. Biti star je krajnje nepopularno. Zbog toga religijski simboli imaju izraziti »karakter otkrovenja« i predstavljaju spontane produkte nesvesne psihičke delatnosti. koja je. Čovek je po pravilu fiksiran za svoju prošlost i zastaje u mladalačkim iluzijama.

Ona je sebi utuvila u glavu da je besprekorna majka svojoj deci. Ova poslednja rečenica sadrži osnovnu istinu svih neuroza. koje mogu dugo vremena prethoditi smrti. Ali subjektivno je ogromna razlika da li svest drži korak sa dušom ili se čvrsto drži mišljenja koja srce ne poznaje. U mom prilično dugom psihološkom iskustvu načinio sam niz posmatranja kod osoba. Najviše vremena provodila je u nekoj vrsti delirijuma ili somnambulizma. Umiranje. Izgleda. kao i ovi. Ova autoanalitička obrada trajala je nekoliko sati dnevno tokom šest nede-lja. Stoga prosvetiteljska mišljenja neočekivano zapadaju u neposredno susedstvo neurotskih simptoma. kada je u ovom specifičnom duhovnom stanju spontano ponovno prihvatila prekinutu analitičku proradu. dakle. psihološki se izolovao i nalazi se u suprotnosti sa svojim sopstvenim opšteljudskim bićem. u otceplji-vanju svesti od izvesnih psihičkih osnovnih činjenica. svest ili ne — priroda se priprema za smrt. Ovo poslednje. Jer. Kada bismo isti eksperimenat mogli da sprovedemo sa nekim starijim čovekom — naravno. Kada bismo mogli da direktno posmatramo i registrujemo misli mladog čoveka tokom sanjarenja. kao u mladosti potiskivati fantazije koje se bave budućnošću. Ali izgleda da se nesvesno utoliko više interesu je kako čovek umire. Zbog toga sam mišljenja da već sama priroda brine za pripremu kraja. isto je tako neurotično ne postaviti se prerna smrti kao prema cilju. onda bi pored nekolicine slika sećanja uglavnom naišli na fantazije koje se bave budućnošću. pošto sam bio mobilisan (ovo se dešavalo za vreme rata). dubinom duše. uključujući i smrt. Shodno tome smrt bi bila nešto srazmerno beznačajno. pacijentkinja se razbolela od neizlečive bolesti koja je. Kako smo videli u religijama izraženi consensus gentium ide na ruku mojoj paradoksnoj formuli. Pri tom je objektivno svejedno šta ο tome misli individualna svest. ali pored toga iznenađujuće veliki broj anticipacije budućnosti. posle nekoliko meseci. I stvarno. Ukazivanje na približavanje smrti višestruko sam mogao da pratim u serijama snova sve do preko godinu dana unazad. Na žalost bilo je isuviše jasno da ona nije htela da stekne uvid u situaciju. jer suština neurotskih smetnji u krajnjoj liniji se sastoji od otuđenja instinkta. da opštoj duši čovečanstva više odgovara kada smrt smatramo smisaonim ispunjenjem života i njegovim pravim ciljem umesto besmislenim prestankom. ograničava na materiju.dejstvo bi bilo nerazumljivo. kada religijski simboli ne bi bili bar psihološke prirodne istine. ostaje uvek spojeno sa srcem. iskrivljeno mišljenje koje stupa na mesto psihološki ispravnog mišljenja. naime da li stav svesti odgovara umiranju ili ne. da to on ne primeti — onda bismo zbog gledanja unazad našli veći broj slika sećanja nego kod mladog čoveka. Jer — prosvećivanje ili ne. koje se. naime. daleko najveći deo fantazija sastoji se od anticipacija. ali isto tako neprijatni. Ponovo je prepričavala svoje snove i pred sobom pri-hvatala sve ono što je preda mnom uporno osporavala i još mnogo šta drugo. Posle nekoliko nedelja besplodnog napora bio sam prinuđen da prekinem terapiju. Znam da mnogi ljudi imaju teškoća sa rečju »psihološki«. putovanja i slično. Stoga su fantazije velikim delom pripremne radnje ili psihička uvežbavanja usmerena na izvesne buduće realnosti. dovela do agonalnog stanja. Ona su. Tako sam jednom imao u tretmanu 62 godišnju pacijentkinju. Uostalom. i u slučajevima gde spoljna situacija nije davala povoda za takva razmišljanja. Međutim. Sa gomilanjem godina razmišljanja ο smrti umnažaju se u začuđujućoj meri. Njeni intelektualni okviri nisu joj omogućavali da razume svoje snove. dodajem da nijedan čovek ne zna šta je »psiha« i da se isto tako malo može navesti dokle dopire »psiha« u prirodi. Stariji čovek se nolens volens priprema za smrt. Njeni snovi su bili vrlo jasni. u cilju smirivanja ovih kritičara. a i njeni snovi zastupali su sasvim suprotno ubeđenje. ali deca uopšte nisu delila ovo mišljenje. ili se naša duša ne brine oko toga šta će slučajno snaći individuu. Na kraju ovog perioda ona se smirila kao pacijent pod normalnom terapijom i potom umrla. u stvari. 48 . Zbog toga je psihološka istina isto tako pristojna i dobra stvar kao fizička istina. korenom. započinje dugo pre stvarne smrti. dakle. Sve u svemu začudilo me koliko se malo nesvesna duša bavila smrću. koje je svakog trenutka moglo da označi kraj. čiju sam ne-svesnu duševnu aktivnost mogao da pratim sve do neposredne blizine smrti. kao ova na psihu. Ona je bila još sveža i osrednje inteligentna. Onaj ko dakle ispoveda prosvetiteljsko mišljenje. Zbog toga. to se često manifestuje i u specifičnim promenama karaktera. Po pravilu bliski kraj su karakterisali oni simboli sa kojima se u normalnom životu najavljuju psihološke promene stanja. naime simboli ponovnog rađanja kao i promene mesta.

Kako se naposletku moraju tumačiti ova iskustva. pošto je ograničavanje psihe na mozak danas nesravnjivo manje sigurno nego pre pedesetak godina. u stvarima po sebi nema ni vremena ni prostora i da je zbog toga čovekov duh u kategoriji vremena i prostora kao utkan u maglovitoj iluziji. koje je. vremenska prostornost pridodavala kao relativno. naivna shvatanja i neposredna izvesnost su. to jest njeno prostorno ograničenje ipak nije tako samo po sebi razumljivo i nepobitno. Život tela traje nešto duže. Psihologija mora najpre da svari izvesne parapsihološke činjenice. moram priznati da su mi zadale teške glavobolje takozvane telepatske sposobnosti psihe. naime. Time ne zahvatamo neprekidnost zbivanja u svetu. jer »početak« i »kraj« su u prvoj liniji neophodnosti našeg svesnog procesa spoznaje. Ali onaj ko pravično sudi ο činjenicama. tačno uzev. kao što je poznato. prema tome. strogo uzev. Nauka se do sada. Ipak. koja se tako često zapaža kod samrt-nika. tako da bi trebalo da duh istraživača podstak-ne na najveće napore. počeci i završeci. i to nužnim načinom zahvaljujući njenom najhitnijem svojstvu relativne bezvremenosti i besprostornosti. Ova. pošto izraz »telepatija« još ni izdaleka ništa ne objašnjava. Što naša mogućnost opažanja uopšte nije u stanju da imaginira besprostorno-bezvremenski oblik postojanja. Ko ima uvida u neka saznanja već postojećeg i dovoljno proverenog parapsihološkog dokaznog materijala. samo dokaz psihološkog apriorizma opažajnih formi. Poništavajući uslov bila bi psiha. pošto bi se time dokazalo da je prostornovremenska ograničenost otklonljiva određenost. mogla bi da razbije ograničenje vremenske prostornosti. U danom slučaju. problem je koji prekoračuje kompetence neke iskustvene nauke kao i naše intelektualne mogućnosti. Sa dovoljnom sigurnošću mogli bismo doći do zaključka da je indivi113 dualna svest došla do kraja u odnosu na nas same. Pod ovim mislim na prostorne i vremenske telepatske fenomene. kao što se smatra. I kao što se iz svojstva prividne bezvremene . taj neče moći a da ne prizna da su prividna besprostornost i bezvremenost najkarakterističnije svojstvo ovog fenomena. Na ovu grupu pojava samo sam ukazao da bih nagovestio da zatvaranje psihe u mozak. uz nekoliko slavnih izuzetaka. kojoj bi se. Međutim. pošto događaji i zbivanja. razapeta u kratkom vremenskom intervalu između početka i kraja. on počinje ranije i vrlo često prestaje kasnije od svesti. najnaivnija izvesnost. Naš današnji razvitak svesti je toliko zaostao (izuzeci potvrđuju pravilo!). izvesti zaključak da naša duša nije ravnodušna na umiranje individue. Objektivno sagledavanje i kritika postojećih zapažanja moraju utvrditi da se zbivaju opažanja koja se delom odigravaju kao da nema vremena a delom kao da nema prostora. već i empirijska očiglednost. Prisila da se sve što je bilo pogrešno ispravi.Iz ovog i bezbroj sličnih iskustava moram. uslovno svojstvo. čine nedelji-vu neprekidnost. Najzad. pošto u zaključak nužnim načinom spada i iskustvo smrti. zna da su posebno takozvane telepatske pojave neosporne činjenice. na kraju krajeva uopšte nije dokaz da jedan ovakav oblik po sebi nije moguć. kako mi izgleda. Izgleda. pri bližem razmatranju strahovito je teško odrediti gde nešto počinje i gde nešto prestaje. Naprotiv. koji proisti-ču iz smrti. Da li je time prekinut i kontinuitet psihičkog zbivanja ostaje neizvesno. koji je za oko trećinu skraćen periodičnim spavanjem. slaže se i dopunjava prethodni zaključak. dakle. Prostornovremensko ograničenje svesti je nadmoćna činjenica u tolikoj meri da bi svako razbijanje ove fundamentalne činjenice bio zapravo događaj od najveće teorijske važnosti. da mu još nedostaju naučna i misaona oruđa da bi mogao da u dovoljnoj meri oceni telepatske činjenice u njinom značenju. Na nesreću ovaj događaj posmatrača prenosi u stanje koje mu onemogućava objektivno saop-štavanje svojih iskustava i zaključaka. Početak i kraj su neminovni aspekti svakog zbivanja. Mi delimo procese u svrhu diferenciranja i raspoznavanja. S obzirom na ovu nadvladavajuću izvesnost shvatljivo je da razum ima velike muke sa prihvatanjem telepatskih fenomena. odnosila vrlo komotno u ovom pogledu. koje naprosto ne dopuštaju nijednu drugu formu. sa čim nije još ni započela. Svest se kreće u uskim granicama. međutim. da nama nesvesnoj psihi pripadaju svojstva koja bacaju sasvim čudnovato svetlo na njen odnos prema prostoru i vremenu. vrlo bliska mogućnost je od nesagledivog dometa. mnogo lakše ignorisati nego objasniti. znajući pri tom da je svako odvajanje u osnovi približno i konvencionalno. shodno ovome. Iz ovoga se naravno ne može izvesti metafizički zaključak da. budući da se sve i svaka opažajnost tako zbiva kao da se dešava u vremenu i prostoru. prostor i vreme nisu samo naj-neposrednija.

Suština psihe dopire u mračnosti daleko izvan naših kategorija poimanja. Još uvek je čudo ako je nešto postalo bitno drugačije ili se čak poboljšalo. Da li su one u krajnjoj liniji apsolutne istine ili ne. dezorijentacija. spada u ono što se nedovoljno i simbolično naziva »večnost«. s obzirom na postojeće iskustvo poželjna. ili iz nedostatka hrabrosti. neprestana zaposlenost nečim dovode do besmislenosti. Psiholozi se oprezno moraju pridružiti idejama i sumnji današnje teorijske fizike. Skliznuće sa istina krvi prouzrokuje neurotsku neumornost. na primer. »ograničenost prostora« šta znači drugo do relativizaciju kategorije prostora? Vrlo lako moglo bi slično da snađe i kategog riju vremena (kao i kauzalnosti).besprostornosti ne sme izvući apsolutni zaključak ο bezvremeno-besprostornom obliku postojanja. koje se do daljnjega mora uzeti ozbiljno. nego. Hipotetička mogućnost da psiha dotiče i bezvremeno-besprostorni oblik postojanja je naučno znak pitanja. ali pored toga apsolutnu sigurnost da će doći u sukob sa istinama svoje krvi. Dovoljno je da su one prisutne kao »penchant«. nešto može postati sasvim drugačije. ili zbog površnosti psihološkog iskustva. besmislenost i kako se već zovu svi ti simptomi manje vrednosti. Sumnje u ovom pogledu su prema tome manje proizvoljne nego nekad. nešto čega bi danas malo-pomalo mogli imati dovoljno. Jedna od najzlokobni-jih socioloških i psiholoških greški. Ko ne izvuče ovaj zaključak iz skepse. prema tome. naime iskorenjenje. ima statistički malo verovatnoće da postane pionir duha. pred čijom uzvišenom beskonačnošću jedino duh lišen mašte neće priznati svoje ništavilo. onda mu kritični razum ne može suprostaviti nijedan drugi argumenat osim naučničkog »non liquet«. Sumnja u apsolutnu važnost vremensko-prostornog shvatanja ne samo da je dozvoljena. Neumornost. nikada nećemo moći dokazati. isto tako nije dozvoljeno iz prividnog opažanja prostorno-vremenskog kvaliteta zaključiti da nema besprostorno-bezvremenskih oblika postojanja. ako neko iz duboke duševne potrebe ili slažući se sa prastarom mudrosti čovečanstva ili iz psihološke činjenice javljanja »telepatskih« opažanja treba da izvuče zaključak da psiha u svojim dubinama prelazi u besprostorno-bezvre-menski oblik postojanja i da. a dobro nam je poznato šta znači zapasti u nepromišljeni konflikt sa ovim »istinama« — znači isto što i svesno zapostavljanje instinkata. počev od nekog datog trenutka. Povrh toga on bi bio u prednosti koja nije za potce-njivanje. koje univerzalno rasprostranjeno postoji još od nezapamćenih vremena. da se slaže sa »penchant«-om čovekove duše. ili iz pobune protiv tradicije. kojima je inače naše doba tako bogato. a besmislenost života je duševna bolest. Dakle. je to što se tako često smatra da. Pri ovoj krajnjoj nesigurnosti čovekovog shvatanja pomama za pro-svećivanjem drugih ne samo da je smešna već sumorno prazna. 50 . jer filozofski uzev. Duša sadrži tako mnogo zagonetki kao beskraj sa svojim galaksijama. čovek se može iz osnove promeniti. ili bi se mogao pronaći obrazac ili istina koja bi značila sasvim novi početak itd. ili zbog praznog ignorisanja. koju naše doba još nije obuhvatilo u njenom celokupnom obimu i njenom celokupnom domašaju.

VII SINHRONICITET KAO PRINCIP AKAUZALNIH VEZA .

najzad. Želeo bih da privremeno dokrajčim nezadovoljavajuće stanje pitanja. moja istraživanja istorije simbola. Ne bi trebalo da mi se prebaci uobra-ženost zbog toga što na sledećim stranicama postavljam neobične zahteve na račun otvorenosti duha i dragovoljnosti mojih čitalaca. pokušavajući da povezano iznesem sve ono što se odnosi na ovaj problem. a s druge. s jedne strane. naročito onih ο simbolu ribe. Što sam ipak prevazišao otpor i latio se ove teme. iz decenije u deceniju gomilalo moje iskustvo sa fenomenom sinhroniciteta. isuviše nedovoljna moja naučna priprema. sve više su mi približavala problem i najzad zbog toga već dvadeset godina u mojim spisima tu i tamo nagoveštavam postojanje pomenutog fenomena. isuviše velika intelektualna odgovornost. Izgledale su mi isuviše velike teškoće problema kao i njegov prikaz. Jung — Institut IV. već se i opterećuju mislenim teškoćama. desilo se uglavnom stoga što se. Studien aus dem C. koje sobom donosi tre[l] Zajedno sa monografijom Wolfgang Pauli Der Einfluss archetypischer Vorstellungen auf die Bildung naturwissenschaftlicher Theorien bei Kepler objavljeno kao sveska Naturerklärung und Psyche. ni . bez koje se ne može obraditi ovakav predmet. bez njegove bliže obrade.PREDGOVOR Sa sastavljanjem ovog spisa tako reći razreša-vam obećanje koje se godinama nisam usuđivao da ispunim. Od njih se ne zahte-vaju samo ekskurzije u tamne. G. podozrive i zabludama zašipljena područja ljudskog iskustva.

Kao psihijatar i psihoterapeut često sam dolazio u dodir sa ovim problemima i mogao sam da se uve-rim od kolikog su značaja za čovekovo unutrašnje iskustvo. već i ljudski. Ona je sa velikom predanošću obradila astrološki materijal. otvori prilaz jednom još mračnom području. C. Avgusta 1950. G. Na ovom mestu želeo bih da izrazim posebnu zahvalnost gospođi dr L. već samo ο pokušaju da se problem razvije tako da. Jung 53 . koje je međutim od najvećeg značaja za pogled na svet. Prilikom obavljanja moga rada uživao sam u interesovanju i delotvornoj potpori od strane niza lica. Frej-Ron (Frey-Rohn). ni u kom slučaju se ne radi ο potpunom opisivanju i razjašnjenju zamršenog činje-ničkog stanja. Najčešće se radi ο stvarima ο kojima čovek ne govori glasno da ne bi bio izložen ismejavanju lišenom duha.tiranje i rasvetljavanje jednog tako apstraktnog predmeta. ako ne svi a ono bar mnogi njegovi aspekti i veze. kako se nadam. postanu vidljivi a time da se. Stoga moj udeo na ovom problemu nije zasnovan samo naučno. Uvek iznova sam se čudio koliko mnoštvo ljudi je imalo iskustva ovakve vrste i kako su brižljivo čuvali ove neobjašnjivosti. Kako već svako može zaključiti listajući nekoliko stranica. koja pominjem u tekstu.

onda se princip kauzalnosti u krajnjoj liniji može samo relativno koristiti za objašnjavanje prirodnih procesa i time pretpostavlja postojanje jednog ili više drugih faktora. pošto se vrlo male veličine više ne ponašaju shodno poznatim prirodnim zakonima. koji bi bili neophodni za objašnjenje.A. to jest oni su tako reći bez izuzetka važeći samo tamo gde se radi ο makro-fizičkim veličinama. odnosno nemoguća. Ali to uopšte ne mora da znači da se ovakvi i ne dešavaju. koji je u osnovi našeg opažaj a prirodnih zakonomernosti. To znači da je povezivanje događaja već prema okolnostima i druge a ne samo kauzalne prirode i da zahteva i drugačiji princip objašnjenja. Prirodni zakoni su statističke istine. EKSPOZICIJA Kao što je poznato rezultati moderne fizike su doprineli značajnoj promeni naše prirodnonaučne slike sveta. je kauzalnost. Međutim. U makrofizikalnom svetu čovek će se uzalud obazirati za akauzalnim događajima. 54 . Njihovo postojanje logično proizilazi — bar kao mogućnost — iz premise statističke verovatnoće. Filozofski princip. u području vrlo malih veličina ova predskazanja postaju nesigurna. Ako se veza uzroka i dejstva ispostavi samo kao statistički važeća i samo kao relativno istinita. budući da je uzdrmala apsolutnu važnost prirodnih zakona i pretvorila je u relativnu. ne-objašnjivi događaji. već jednostavno stoga što se uopšte ne mogu predstaviti nekauzalno spojeni.

Prirodnonaučna pitanja su uperena na pravilne i, ukoliko su eksperimentalna, reproduktivne događaje. Na taj način ostaju izvan posmatranja jednokratna ili retka zbivanja. Osim toga eksperimenat nameće prirodi ograničene uslove, pošto je izaziva da daje odgovor na pitanja koja su izmislili ljudi. Zbog toga je svaki odgovor prirode opterećen vrstom pitanja a rezultat predstavlja mešoviti produkt. Na ovome bazirani, takozvani prirodnonaučni pogled na svet stoga ne može biti ništa drugo do psihološki prejudicirani delimični pogled, kome nedostaju svi oni ipak ne nevažni aspekti, koji nisu obuhvaćeni statistički. Da bi se ove jednokratnosti, odnosno retkosti mogle nekako shvatiti, izgleda da je čovek upućen na isto tako »jednokratne« pojedinačne opise. Iz toga bi proistekla haotična zbirka kurioziteta, koja podseća na one stare prirodnjačke kabinete gde se, pored fosila i anatomskih malformacija, nalazi i rog nosoroga, koren mandragore i osušena morska sirena. Deskriptivne prirodne nauke, pre svega biologija u najširem smislu, vrlo dobro poznaju ovakve »jednokratnosti«, njima je potreban, na primer, samo jedan egzemplar nekog po sebi krajnje neverodostojnog živog bića, da bi se dokazalo njegovo postojanje. Svakako da u ovom slučaju mnogi posmatrači imaju prilike da se pomoću sopstvenih čula osvedoče da takvo biće postoji. Ali gde se radi ο prolaznim događajima, koji ne ostavljaju nikakve druge dokazive tragove, osim možda tragova sećanja u pojedinim glavama, tu nije dovoljan usamljeni svedok a i više njih nije dovoljno da jednokratno zbivanje označi kao bezuslovno ve-rovatno. Dovoljno je poznata nepouzdanost iskaza svedoka! U ovom slučaju se nameće neophodnost ispitivanja da li je na izgled jednokratni događaj stvarno jednokratan i da li bilo gde postoje ista ili bar slična zbivanja. Pri tom consensus omnium igra psihološki doduše značajnu, ali empirijski nešto tugaljivu ulogu. On se samo izuzetno pokazao korisnim pri dokazivanju činjenica. Empirija ga doduše ne zanemaruje, ali se radije ne oslanja na njega. Apsolutno jednokratni, prolazni događaji, čije se postoja nje ne može niti osporiti, niti dokazati nikakvim sredstvom, nikada ne mogu biti predmet iskustvene nauke; međutim, ređa zbivanja vrlo su poželjna ukoliko postoji veći broj pouzdanih pojedinačnih posma-tranja. Pri tom takozvana mogućnost ne igra nikakvu ulogu, jer kriterijum ove izvodi se samo iz vremenski uslovljene, shvatljive pretpostavke. Nema nijednog apsolutnog prirodnog zakona čiji bi autoritet mogao da prizove čovek u cilju potpore svojih zabluda. On može samo da zahteva po mogućstvu veliki broj pojedinačnih posmatranja. Ako ovaj broj, statistički posmatrano, ostaje unutar slučajne verovatnoće, onda je time dokazano da se radi ο slučaju; ali time nije postignuto i objašnjenje. Nađen je izuzetak od pravila. Kada se, na primer, broj oznaka kompleksa nalazi ispod verovatnog broja poremećaja koji se može očekivati kod asocijacijskog testa, onda to ni u kom slučaju ne opravdava pretpostavku da u tom slučaju nema kompleksa. Ali to nije sprečilo da se reakcijski poremećaji smatraju slučajnostima. Iako se upravo u biologiji krećemo na području gde su kauzalna objašnjenja često nezadovoljavajuća ili skoro nemoguća, ipak se ovde nećemo baviti problemom biologije, već upravo pitanjem da li uopšte ima ne samo mogućnosti već i činjeničnosti akauzal-nih zbivanja. U okviru našeg iskustva postoji beskrajno daleko područje, čiji je opseg tako reći isto toliko velik kao i domet zakonomernosti — to je svet slučaja,* koji ne izgleda da je kauzalno povezan sa koincidirajućim činjeničnim stanjem. Zbog toga ćemo se najpre pobliže pozabaviti sa bivstvom i shvatanjem slučaja. Čovek je navikao da pretpostavlja da je slučaj samo po sebi razumljivo pristupačan kauzalnom objašnjenju i da je označen kao »slučaj« ili »koincidencija« samo zbog toga što nije otkrivena ili još nije otkrivena njegova kauzalnost. Kako je čovek obično ubeđen u ap* Reč »Zu-fall« (slučaj, udes, sudbina) je kao i »Ein-fall« (upad, prodor, nastajanje, dosećanje, domišljanje) izvanredno ilustrativna — to je nešto što se kreće ka nekome, kao da je privučeno od ovoga.

solutnu važnost zakona kauzalnosti, ovo objašnjenje slučaja smatra se zadovoljavajućim. Ali, ako je princip kauzalnosti samo relativno važeći, onda iz toga proističe zaključak da, iako se pretežna većina slučajeva može kauzalno objasniti, ipak mora postojati ostatak koji je akauzalan. Stoga se nalazimo pred zadatkom da izdvojimo slučajne događaje i da akau-zalne odvojimo od kauzalno objašnjivih. Naravno da se može pretpostaviti da broj kauzalno objašnjivih daleko nadmaša broj zbivanja sumnjivih na akauzal-nost, stoga se, zbog površnosti ili predubeđenja po-smatrača lako mogu prevideti relativno retki akau-zalni fenomeni. Čim se pređe na tretiranje slučaja, nameće se neophodnost brojčanog svrstavanja ispitivanog događaja. Procena iskustvenog materijala ne može uslediti bez kriterijuma diferenciranja. Po čemu treba akau-zalne spojeve raspoznavati i odvajati od kauzalnih, kada se sve

55

slučajnosti mogu istraživati na njihovu kauzalnost? Na ovo se može odgovoriti da se akau-zalni događaji najpre mogu očekivati tamo gde, posle bližeg razmatranja, kauzalna veza izgleda nezamisliva. Kao primer može poslužiti lekarima dobro poznati fenomen »duplicitas casuum«, dupliranje slučajeva. Ponekad se radi ο triplikatu pa i većem broju, tako da Kamerer (Kammerer) govori ο »zakonu serije«, dajući izvanredne primere.* U većini ovakvih slučajeva ne postoji čak ni udaljena verovatno-ća kauzalne povezanosti koincidentnih događaja Ako, na primer, moram da utvrdim da moja tramvajska karta ima isti broj kao i karta za pozorište. koju sam uzeo neposredno posle vožnje a isto veče još usledi telefonski poziv, kada mi se saopštava da me zove taj isti broj, onda mi kauzalna povezanost izgleda preko svake mere neverovatna, pa čak i uz pomoć najsmelije mašte ne bi moglo da se smisli kako bi uopšte mogla da postoji neka veza, iako svaki slučaj za sebe evidentno poseduje svoju kauzalnost. S druge strane poznato mi je da slučajna zbivanja pokazuju tendenciju neperiođičnog formiranja grupa.
* Kammerer: Das Gesetz der Serie.

što neophodno mora biti slučaj, pošto bi inače postojao periodični, redovan poredak događaja, što upravo isključuje slučajnosti. Kamerer je, u svakom slučaju, mišljenja da gomilanje1, odnosno serije slučajnosti, doduše izmiču dejstvu jednog zajedničkog uzroka,2 što znači da su akauzalni, ali su ipak izraz inercije, opšte moći ostajanja u istom stanju.3 Istovremenost »gomilanja upo-rednih istovetnosti« on objašnjava »imitacijom«.4 Time protivureči samom sebi, pošto gomilanje slučajnosti ni u kom slučaju nije »pomereno izvan područja objašnjivog«5, već shodno svim očekivanjima nalazi se u okviru ovog i stoga se, ako se ne može svesti na jedan zajednički, onda se može dovesti u vezu sa više uzroka. Njegovi pojmovi ο serijama, imitaciji, atrakciji i inerciji spadaju u kauzalno zamišljenu sliku sveta i ne kazuju ništa više od gomilanja slučajnosti koje odgovara statističkoj i matematičkoj verovatnoći. Kamererov činjenični materijal sadrži samo gomilanja slučajnosti, čija je jedina »zakono-mernost« verovatnoća, to jest ne postoji nikakav vidljivi povod da se bilo šta traži iza svega ovoga. Iz svojih tamnih razloga, međutim, on ipak traži dalje i više od onoga što krije čista verovatnoća, naime zakon serije, koji bi želeo da uvede kao princip pored kauzalnosti i finalnosti.6 Kao što je rečeno ova ten dencija uopšte nije zajamčena njegovim materijalom. Ovu očiglednu protivurečnost mogu objasniti samo time da
L. e, S. 130. L. c, S. 36. 93. i 102 3 L. c, S. 117: "Zakon serije je izraz zakona inertnosti objekata koji učestvuju u tvom ponavljanju. Iz nesrazmerno veće istrajnosti, koja jc, svojstvena telesnom i energetskom kompleksu, objašnjava se zadržavanje identične konstelacije i propratno javljanje ponavljanja kroz vrlo duge vremenske intervale" itd. 4 L. c, S. 130. 5 L. c, S. 94. 6 Numinoznost serije slučajnosti raste proporcionalno broju njenih članova. To znači da je na taj način uslovljena konstelacija nesvesnih (po svoj prilici arhetipskih) sadržaja, odakle se stiče utisak kao da je serija >>uzrokovana<< takvim sadržajima. Kako je to moguće ne može se tačno predstaviti bez pomoći magijskih kategorija, zbog čega se treba zadovoljiti samo utiskom.
1 2

autor poseduje tamnu, ali fascinantnu intuiciju akauzalnog poretka i veza i to zbog toga što se on, kao sve razumne i osećajne prirode, nije mogao oteti utisku gomilanja slučajnosti i stoga se, shodno njegovoj naučnoj nastrojenosti, usudio na smeli pokušaj da potraži akauzalne serije na osnovu iskustvenog materijala, koji se nalazi u granicama verovat-noće. Na žalost Kamerer nije poduzeo brojčano obu-hvatanje serija. Takav poduhvat svakako da bi nabacio pitanja na koja bi se teško našao odgovor. Ka-zuistička metoda sigurno da pruža veliku pomoć op-štoj orijentaciji; međutim, u odnosu na slučajnosti, pozitivni rezultati mogu se pre očekivati od brojčanog obuhvatanja, to jest statističke metode. Grupisanje slučajnosti i serija izgleda nam, bar za naše današnje pojmove, besmisleno i da se sve skupa nalazi u okvirima verovatnoće. Svakako da ima slučajeva čija slučajnost može dati povoda sumnji. Iz mnoštva izabrao sam sledeći slučaj koji sam zabeležio 1. aprila 1949. godine. Danas je petak. Za ručak imamo ribu. Neko je uz put podsetio na »april-sku ribu«. Pre podne sam načinio zabelešku: »Est homo totus medius piscis ab imo.« Popodne pokazala mi je jedna pacijentkinja, koju mesecima nisam video, nekoliko upečatljivih slika riba, koje je crtala u međuvremenu. Uveče su mi pokazali stolnjak na kome su bile izvezene ribe. Drugog aprila, u rano prepodne, nekadašnja pacijentkinja koju godinama nisam video ispričala mi je svoj san u kome je, stojeći na morskoj obali, spazila veliku ribu koja je plivala direktno prema njoj i tako reći »pristala« kraj njenih nogu. U to vreme bavio sam se proučavanjem istorijata simbola ribe. To je znala samo jedna osoba koja bi u ovoj grupi došla u obzir.

56

Ovde je bliska sumnja da se radilo ο smisaonoj koincidenciji, ο akauzalnoj povezanosti. Moram priznati da me je impresioniralo ovo gomilanje. Ono je za mene imalo izvestan numinozan karakter. U takvim prilikama obično se kaže: »To ne može biti

samo čist slučaj« a da se pri tom ne zna šta se time kaže. Kamerer bi me ovde sigurno podsetio na svoje »serije«. Jačina utiska, međutim, ne dokazuje ništa protiv slučajne koincidencije svih ovih riba. Sigurno je krajnje čudno da se tema »riba« tokom 24 sata ponavlja ništa manje do šest puta. Ali ne sme se smetnuti s uma da je riba petkom nešto najobičnije. Prvog aprila čovek se lako može setiti aprilske ribe. Tada sam se već mesecima bavio simbolom ribe. Ribe kao simbol nesvesnih sadržaja često se sreću. Zbog toga ne postoji opravdana mogućnost da se u tome sagleda nešto drugo do grupa slučajnosti. Gomilanja ili serije, sastavljeni od stvari koje se često sreću, do daljnjega se moraju smatrati slučajnostima.10 One, stoga, bez obzira na njihov opseg, isključuju akauzalnu vezu, pošto nije jasno kako bi se ova mogla dokazati. Zbog toga se pretpostavlja da su sve koincidencije slučajni pogoci i stoga im nije potrebno nekauzalno objašnjenje.11 Ova pretpostavka može i čak mora važiti kao tačna sve dok se ne pronađe dokaz da učestalost njihovog javljanja prelazi granice verovatnoće. Ali ako se nađe ovakav dokaz, time bi se istovremeno potvrdilo da se susreću pravi akauzalni spojevi događaja, za čije se objašnjenje ili shvatanje morala potražiti
* Jung, Odabrana dela, ill

129

10 Radi dopune rečenog želeo bih da napomenem da sam ove redove pisao na obalama našeg jezera. Kada sam završio rečenicu, pošao sam nekoliko koraka ka kamenoj ogradi — tu, na tom zidu nalazila se mrtva riba oko 30 cm duga, na izgled bez ozleda. Prethodne večeri na tom mestu nije bilo ribe. (Verovatno da ju je iz vode iznela kakva grabljivica ili mačka). Ova riba je bila sedma u nizu. 11 Čovek je u nedoumici kako treba da shvati onaj fenomen koji je Stekel (Stekel) označio kao »Obaveza imena« {Molisene Zeitschrift f. Psychotherapie III, 1911, S. 110). Radi se ο delom grotesknim koincidencijama imena i svojstava tog čoveka. Na primer gospodin Gross (veliki) pati od ludila veličine, gospodin Kleiner (mali) od kompleksa niže vrednosti. Dve sestre Altmann (stari čovek), obe se udaju za 20 godina starije ljude, gospodin Feist (gojazan, mastan) je ministar za ishranu, gospodin Rosstäuscher (džambas) je advokat, gospodin Frojd (Freud) zastupa princip zadovoljstva, gospodin Adler princip volje za moći, gospodin Jung ideju ponovnog rađanja, itd. Da li se ovde radi ο apsurdnoj slučajnosti ili sugestivnom dejstvu imena, što izgleda smatra i Stekel, ili ο »smisaonim koincidencijama«?

kauzalnost nemerljivog faktora. Tada bi se, naime, moralo pretpostaviti da su događaji s jedne strane povezani kao kauzalni lanac, a s druge pak u datom slučaju međusobno spojeni nekom vrstom smisaonih poprečnih veza. Na ovom mestu želeo bih da dođe do izražaja Sopenhauerova (Schopenhauer) rasprava Ο prividnoj hotimičnosti u sudbini pojedinca (Parerga und Paralipomena, Bd. I) koja je tako reći kumovala ovim mojim razmatranjima. Radi se ipak ο problemu »isto-vremenosti. . . bez kauzalne veze, što se naziva slučajem. . . « (v. Koebersche Ausgabe, s. 40). Sopen-hauer predočava ovu istovremenost pomoću paralel-nih krugova, koji predstavljaju poprečni spoj između meridijana zamišljenih kao kauzalni lanci (1. c, s. 39). »Svi događaji u životu čoveka, shodno ovome, stajali bi u znaku dve u osnovi različite veze: prvo, u objektivnoj, kauzalnoj povezanosti prirodnog toka; drugo, u subjektivnoj povezanosti, koja je u spoju samo sa onim što je doživela individua i koja je toliko subjektivna kao i snovi dotične individue. Da istovremeno postoje ove dve vrste veza i da se u aktuelni događaj obe tačno uklapaju kao karika dva sasvim različita lanca, zbog čega sudbina jednog uvek odgovara sudbini drugog i da je junak u svojoj drami istovremeno statista u tuđoj, to je naravno nešto što prevazilazi našu moć shvatanja i samo zahvaljujući najdivnijoj harmonia praestabilita može se zamisliti kao moguće.« (1. c, s. 45). Po njegovom shvatanju »subjekt velikog životnog prostora je . . . samo jedno« naime transcendentalna volja, prima causa, od koga zrače svi kauzalni lanci sa pola i, zahvaljujući paralelnim krugovima, međusobno se nalaze u smisaonoj relaciji istovremenosti.12 Sopenhauer veruje u apsolutni determinizam prirodnog toka a uz to i u prvi uzrok. Ova pretpostavka, kao i prethodna, nije ničim zajemčena. Ona je filozofska mitologema i verodo-stojna samo onda kada se istovremeno javlja u obličju stare paradoksije: " Εν το πάν, naime kao jedinstvo i verovatnoća. Prva pretpostavka, da istovremene tačke na meridijanima kauzalnog lanca predstavljaju smisaone koincidencije,
12

Stoga moj termin »sinhronicitet«.

57

V

astrologija i raznoliko varijabilne intuitivne metode imaju zajednički imenitelj. Međutim. kada je u ovom delu obrađivao atmosferu i to upravo kada je pisao poglavlje ο jačini vetra. Ali ako je ono. Na j sadržajnije a istovremeno najsumnjivije stoleće svetske isto-rije deli nas od onog srednjovekovnog vremena. nezavisno od nedavno sagledanog.w On prvi put sumnjive događaje dovodi u vezu sa opažanjem smrti za koju se tada interesovao. da se radi ο principijelnom problemu prvog reda." Darije je za »telepatsko opažanje smrti proračunao verovatnoću od 1 : 4 114 545. Tako iznosi on1* da je.20 Pominjanje ovih koincidencija u vezi sa telepatskim problemom pokazuje da se kod Flamariona 58 . on je. Time je Sopenhauer ono što je stalno i odavno ležalo u osnovi kao jedan. ipak propuštaju nešto što je igralo značajnu ulogu u antičkom i srednjovekovnom shvatanju (kao i u tajanstvenom osećanju modernoga). Podmore)14 problemu računa verovatnoče prišli su Darije (Dariex)15. Podstaknuti velikim činjeničnim materijalom koji su sakupili Gurnej. kao što smo videli. Ali ono doba imalo je još veći i dalji pogled koji se nije zaustavljao i smatrao da je dostigao granice tamo gde je naučna putogradnja dospela do svog privremenog kraja. Ovaj zaključak prevazilazi sve empirijske mogućnosti. pored kauzalno postojećeg. Nasuprot Sopenhauerovom pesimizmu ovo gledanje ima skoro prijatan i optimistički prizvuk. dakle. koji danas jedva da smo u stanju da ose timo. smisaone koincidencije. Pri tom je spoznao. iznenadni nalet jakog vetra sve listove sa njegovog pisaćeg stola zbrisao kroz prozor. Ali njegova najveća zasluga je u tome što je sagledao problem i pri tom shvatio da ovde nema jevtinih ad hoc objašnjenja.ima izgleda na uspeh jedino kada je stvarno pouzdano utvrđeno jedinstvo primae causae. koji je nastojao da pronađe pomoću »transcendentne spekulacije«. kao što smo videli. koja stvara život i postojanje na svim stupnjevima i oboje tako usklađuje da ove harmonično odgovaraju ne samo na istovremenim paralelama. Šopenhauerovi primeri su tako mnogo i tako malo ubedljivi kao i svi drugi. to jest on pripisuje smisaonoj koincidenciji tako pravilno i zakonomerno prisustvo ili javljanje. u kojima je subjekt i objekt jedno te isto. statistički važećeg prirodnog zakona koji ostavlja otvorenu mogućnost indetermini-zma. Tako je Sopenhauer stvarnim filozofskim sagledavanjem obuhvatio jedno područje. silom uterao u kauzalne šeme. kada je filozofski duh verovao da može nešto utvrditi i saznati s one strane sveg iskustva. korespondencije i prestabili-sane harmonije. On je spoznao da omina i praesagia. onda se mora srušiti celo-kupno Sopenhauerovo objašnjenje. drugačiji poredak sveta. naime onaj svet prefiguracije. svakako gonjen ispravnim osećanjem da zakoni prirode slike sveta. Da ovo zadire u osnove našeg saznanja uopšte. isto tako tačno. Jedno vreme Sopenhauer je mislio i pisao da kauzalnost kao kategorija ima a priori apsolutnu važnost i da se zbog toga mora upo-trebiti za objašnjenje smisaone koincidencije. ona je u stanju da odgovori ovom zadatku sa određenom verovatnoćom samo uz pomoć daljne voljne pretpostavke jedinstva primae causae. nasuprot svima onima koji su pre i posle njega operisali sa nepodobnim predstavama prenošenja sile ili čak pokušavali da celo područje odbace kao besmislicu da bi izbegii isuviše težak zadatak. erläutert durch Träume der Metaphysik on je pokazao put Sopenhaueru. kao što lako može biti. preko četiri miliona puta neverovatnije od »telepatske« odnosno akauzalne. U svojoj raspravi Träume eines Geistersehers. Astronom Flamarion je za posebno dobro posmatran slučaj »phantasms of the living« izračunao verovatnoću čak od 1 : 804 622 222. Umesto da jednostavno odbaci sva ona iskustva koja nisu htela da bez daljnjega pokleknu pred isključivom dominacijom kauzalnosti. čiju svojstvenu fenomenologiju doduše nije dovoljno obuhvatio. Majer i Podmor (Gurnev. Isto tako pominje zabavni događaj trostruke koincidencije gospodina de Fontgibu sa pudingom od šljiva. Ali. Stoga ni prosuđivanje niti iskustvo ne jamče redovno prisustvo obe vrste veza. Flamarion (Flammarion). IS Kant se mora izuzeti. on je u smislu njegove filozofije izveo iz transcendentalne pretpostavke. tada se javlja neophodnost da se svaka tačka na zamišljenom meridijanu nalazi u spoju smisaone koincidencije sa svakom drugom na istom stupnju širine. verovatnoća. načinio pokušaj da ih podvede pod svoja deterministička gledišta.13 Sopenhauerov pokušaj je utoliko značajniji što spada u doba kada je strahoviti prodor prirodnih nauka ceo svet uverio u to da jedino kauzalnost dolazi u obzir kao konačni princip objašnjenja. Riše (Richet)'* i C. da njeno utvrđivanje ili uopšte nije nužno ili da je najprostija stvar na svetu. ali ju je približno tačno ocrtao. naime iz volje. Myer. već s vremena na vreme kao fatum ili proviđenje pripremaju ili određuju budućnost. objašnjenje jednog takvog slučaja kao slučajnosti je. u čiju važnost nije sumnjao.

Ispitivana osoba (i. 241. 59 . c.22 On ukazuje da. On ne razmatra ni parapsihičke fenomene niti sinhronicitet. i to jednu za drugom.se otvorila vrata da bi ušao usahnuli.o. « Annales des sciences psychiques. Do sada još nije iznet neki kritički argumenat protiv ovih pokušaja. koja iznosi pet pogodaka. pet pravougaonika. de Fontgibu. p. Opšti pregled rezultata nalazi se u: Rhine. Rhine. Pet karata je nosilo znak zvezde. Rhine. Smith. 164. Smatrala ga je izgubljenim. Koristi se serija od 25 karata. c. kako zna i ume. daje nalog da navede odgovarajuće znake. iznosi 1 : 250.već naslućuju obrisi.000 slučajeva samo jednom može očekivati slučajna devijacija ovog iznosa. Zbog početka rata (1914) nije mogla da podigne film. « L. nerazvijeni film nekako je dospeo među nove i tako ponovo došao u prodaju.5 više od matematičke verovatnoće. p. '· Proceedings of the Society for Psychical Research 17 L'inconnu et les problèmes psychiques. sa ucrtanim jednostavnim geometrijskim Der Zufall und die Koboldstreiche des Unbewussten. Verovatnoća da se javi slučajna devijacija od 1. The Personality of Man. da navede upravo otkriveni znak. dakle. kome je. kupila je film da bi foto-grafisala u međuvremenu rođenu ćerčicu.5 pogodaka na 25 karata. Karte je jednu za drugom prevrtao eksperimentator. Od ovoga je prevedeno na nemački: Neuland der Seele. U tom trenutku su. pet dveju talasastih linija a pet krsta. Prilikom razvijanja ispostavilo se da je film dva puta eksponiran — druga slika bio je snimak njenog sina koji je načinila 1914. smisaonih koincidencija.. Između ostalih pominje slučaj majke koja je fotografisala svog četvorogodišnjeg sinčića u Svarcvaldu. koji ne bi mogao biti odbačen.principa.« Sa psihološke strane problem slučajnosti obrađivao je Herbert Zilberer (Silberer). 231. ali tako da autori nisu prepoznali dalekosežne zaključke koji se moraju izvesti iz njihovih rezultata. Zilbererova istraživanja ne sadrže nikakva ukazivanja na postojanje pravih. Kratak ali pregledan rezime kod Rhine. p. Naravno da je veliki broj pokušaja protekao negativno budući da rezultat nije prelazio verovatnoću od pet slučajnih pogodaka.5 na broj pet. koja se sastoji od po pet karata sa istim znakom. 228 ϊ0 L. Eine Vorform des Schicksals 14 Film je poslala da se razvije u Strasburgo. 11 Der Zufall. Neki rezultati su međutim iznosili znatno više od verovatnoće. nezavisno od ruke eksperimentatora. koja je prostorno odvojena od eksperimentatora. ρ 300. Nezavisno od neophodne kao i poželjne psihološke kritike vrednovanja slučajnosti. isto i u knjizi Tyrrell. bio nepoznat re-dosled serije. kao kada bi nam san bio »nesaznajno veća i obuhvatnija svest. Phantasms of the Ltvtng. The Reach of the Mind. New Frontiers of the Mind. delom nesvesna voljna tumačenja. ·» L. ispostavilo se da je puding već poručen i to od strane g. svakako još nesvesno. p.o. Stuart and Greenwood: Extra-Sensory Perception after Sixty Years. Od mogućnosti da se karte mešaju na bilo koji približan način.500. đezorijentisani starac — g. Istovremeno se osobi. Pisac Vilhelm fon Sole (Wilhelm von Scholz)" sakupio je niz slučajeva koji pokazuju na kakav se čudnovat i nesvakodnevan način ukradene stvari ponovo vraćaju sopstveniku.o. c. 227. pošto se u 250. što odgovara verovatnoći od 1 : 298 023 223 876 953 125. koja uopšte nije imala mogućnosti da vidi karte. Ovo je bio slučaj kod ispitivane osobe P. Individualni rezultati su varirali u zavisnosti od specifične nadarenosti i. su na izgled smisaone koincidencije delom nesvesna obrada. Prva serija testa sastojala se u tome da svaka i. osam stotina puta pokuša da odgonetne karte. An Introduction to the Work of Extra-Sensory Perception. čuvala je aparatura koja je karte mešala automatski. dakle 1. Izvesni Dešamp kao dećak u Orleanu dobio je komad pudinga od šljiva od gospodina de Fontgibu. de Fontgibu. a teorijski ne izlazi iz okvira Sopenhauerovog kauza-lizma. U Frankfurtu na Majni 1916. de Font-gibua. morala je. Eksperimenat se u principu sastoji u tome što eksperimentator otkriva seriju numerisa-nih karti. Mnogo godina kasnije Dešamp je pozvan na prijem gde će se služiti puding od šljiva kao poseban raritet. Pratt. On pretpostavlja da je zbivanje sređeno. p. Odlučujući dokaz postojanja akauzalnih povezivanja događaja tek je u najnovije vreme. godine! Stari. Prosečni rezultat je iznosio 6. Idem. uglavnom preko Rineovih (Rhine) eksperimenata23 iznet na naučno dovoljnoj visini. koji je u mnogobrojnim pokušajima postigao proseč-no deset pogodaka na svakih 25 karata (dakle dvostruko više od verovatnoće).). Ova proporcija pokazuje da verovatnoća slučajne devijacije nije upravo velika. prirodno. jednom je pročitao ispravno svih 25 karata. Za vreme jela primetio je da sada nedostaje samo g. 2г ä» motivima. koji se zbunio oko adrese i pogrešno upao u ovo društvo. Jedan mladi čovek. pet krugova. daleko obuhvatnijeg. Extra-Sensory Perception. Deset godina kasnije u jednom pariškom restoranu otkrio je puding od šljiva i naručio jedan komad Međutim. Autor dolazi do shvatljivog zaključka da svi znaci upućuju na »privlačnu snagu odnosnog«.

. Neposredno iskustvo iz ovih eksperimenata je činjenica da posle prvog pokušaja počinje da opada broj pogodaka. nalazili u istoj sobi. Urednik je i sam stekao velike zasluge u ispitivanju eksperimentatora. što dovodi do negativnih rezultata.000. Prosečni rezultat brojnih pokušaja ovde je iznosio 10. sadrži vrlo dobar pregled svih iskustava na ovom području. Gore po-menuta Tirelova (C. Još čudnovatije je da ni vreme u principu ne deluje prohibitivno.pošto bi inače povećavanje distance i širenje u prostoru moralo prouzrokovati smanjenje dejstva. onda je kod vremenskog eksperimenta potpuno nemoguće uopšte i pomisliti na bilo kakav energetski odnos između opažanja i budućeg događaja. Rezultati ovog takozvanog PK eksperimenta (psiho--kineza) bili su pozitivni i to utoliko bolje što je više kockica korišćeno odjednom. na primer. U takvim slučajevima izgleda kao da je isključen faktor vremena. 11. Rine pominje eksperimente Userà (Uscher) i Burta (Burt). kada su se eksperimentator i i.o. Garrett) u Rineovom eksperimentu postigla vrlo loše rezultate i to stoga što. p.M. pozitivno očekivanje.4 pogodaka na 25. ne preostaje ništa drugo do da se pretpostavi da se ova distanca pokazuje psihički varijabilnom. koji označava projekciju srodničkog odnosa. budući da su u osnovi svih posmatranja u krajnjoj liniji tela koja se kreću. Transoceanic ESP Experiment. Kako ovo očigledno nije slučaj. što znači da se događaji ove vrste ne mogu posmatrati sa Μ Rhine. br. Čovek stoga mora unapred da odustane od svih energetskih objašnjenja. Ali ovakvi pokušaji su se uvek razbijali ο činjenice koje se do sada nisu mogle osporiti.Posle prvih pokušanih serija u jednom slučaju. U drugom nizu pokušaja. Prof. 52. pošto se radi ο opažajima događaja koji još uopšte nisu nastupili. onda mora da i pokretano telo poseduje odgovarajuću relativnost. 2. bila u susednoj sobi. p. Ako već kod eksperimenta sa prostorom moramo da zaključimo da se energija ne smanjuje sa distancom. nada i vera u mogućnosti eksperimentatora poboljšavaju rezultate i stoga izgleda da su uopšte preduslov javljanja rezultata. Verovatnoća Rineovih rezultata sa vremenskim eksperimentom iznosi 1 :400. kada je i. The Reach of the Mind. Rezultat vremenskog eksperimenta ukazuje na psihičku relativnost vremena. Tyrrell) knjiga. udaljena dve sobe 12. . dobija nalog da baca kocke (što je omogućeno pomoću aparata) sa željom da po mogućstvu padne što više sa tri tačke.1 pogodaka na 25 karata.o.N. 9. p.. kao što je sama izjavila. Nezainteresovanost i dosada deluju prohibitivno. McConnell) pozitivno ocenio u članku pod naslovom: »ESP — Fact or Fancy?'*' Razumljivo da je pokušavano da se na sve moguće The Reach of the Mind. 73. Pauli mi je prijateljski ukazao na ovaj rad koji je izašao u : The Scientific Monthly." Okolnost da razdaljina u principu nema nikakvog efekta dokazuje da se ne može raditi ο energetskoj po javi. pomoću psihičkog stanja u datom slučaju može re-dukovati na nulu. 60 28 Ne mešati sa terminom »prenos« (»transfer«) u psihologiji neuroza. ali ne baš ubedljivo.o. i to pomoću neke psihičke funkcije ili bolje pomoću psihičkog stanja koje može da eliminiše i faktor prostora.o. to jest čitanje u budućnost položene serije karata pokazuje broj pogodaka koji prevazilazi čistu verovatnoću. koji se sa pozitivnim rezultatima prostiru na preko 960 milja. 49. Ali ako iz bilo kog unutrašnjeg ili spoljnjeg razloga dođe do osveženja interesovanja i. iznosila je đo 350 km. pošto kauzalnost pretpostavlja postojanje prostora i vremena. Udeo. U ovom smislu je interesantno da je poznati engleski medij um Ajlin Garet (Mrs Eileen J. odnosno da je ovoj podređeno. г* načine objasne ovi rezultati koji se graniče sa čudom i naprosto sa nemogućim. 29 Kamerer (Kammerer) se bavio pitanjem »protivdejstva sledećeg stanja na prethodno«.54 Potpomognuti sinhronizo-vanim časovnicima eksperimenti su sa pozitivnim rezultatima sprovedeni između Darema (Durham.7 na 25. tako da ne bi bilo teško ustanoviti da se broj pogodaka smanjuje proporcionalno kvadratu rastoja-nja.o. I. tako da se. nije mogla da uspostavi nikakav osećajni odnos prema bezdušnim eksperimentalnim kartama. Među Rineovim eksperimentima moraju se po-menuti i pokušaji sa kockama. Ovo malo nagoveštaja je dovoljno da čitaocu pruži bar površan uvid u ove eksperimente. Sa fizičke strane eksperimente ekstrasenzorne percepcije (ESP) je Robert Mekonel (Robert A. LXIX (1949). što znači značajnu verovatnoću za postojanje faktora nezavisnog od vremena.8" Ako se prostor i vreme pokazuju kao psihički relativni.0 na 25. tadašnjeg predsednika Society for Psychical Research. 85 Rhine and Humphrey A ugla kauzalnosti. onda se ponovo povećava broj pogodaka. *7 G. prostorna distanca između eksperimentatora i i. North Carolina) i Zagreba u Jugoslaviji (oko 4000 milja).

Istovremeno arhetipovi imaju »specifičan naboj« — oni razvijaju numinozna dejstva. to jest smisaone koincidencije objasniti kao energetski fenomen. a koja.28 Naime. u ovom slučaju smisaono međusobno povezani a da se pri tom nije moglo dokazati da je ovaj odnos kauzalan. ovako nešto vremenski eksperimenti principijelno isključuju. nemoguće je današnjim sredstvima extra sensory perception. izgleda da se objašnjenje s jedne strane uklapa u našu kritiku pojma prostora i vremena. Arhetipovi su formalni faktori koji sređuju ne-svesna duševna zbivanja — oni su » patterns of be-haviour«. to jest sinhronicitetom. već iz čiste imaginacije. onda njihova relativizacija pomoću psihičke uslovlje-nosti u svakom slučaju više nije nikakvo čudo. Takvi sadržaji su ne retko inferiorne ili primitivne prirode i na taj način odaju svoje poreklo u arhetipovima. pojavljuju na morskoj površini u predvečerje poslednje mesečeve četvrti oktobra i novembra. U mome članku »Duh psihologije« (Der Geist der Psychologie — Eranos Jahrbuch XIV. Prostor i vreme su u prvobitnim shvatanjima (to jest u primitivnim) krajnje podozriva stvar. čiji se rep-ni segmenti. jasnosti nadnormalne visine. pruža nesvesnom povoljnu priliku da prodre u ispražnjena'i napuštena područja. tj." Po sebi nesumnjivo veza menstruacionog perioda kod čoveka sa mesečevim kretanjem i menama. koje i produkuje ove sadržaje. ali u istoj meri od drugih mogućih sadržaja svesti oduzima toliko energije da ovi tamne. nekoj vrsti istovreme-nosti. U pravcu psihičke prostorno-vremenske relativnosti ukazuju možda slučajevi izvanredne prostorne orijentacije kod životinja. Kao što ću potom jasnije osvetleti. Kao uzrok ove pojave navodi se da u ovo vreme dolazi do ubrzanja okretanja zemlje pod uti-cajem gravitacije meseca. u izvesnim prilikama. Kao opredmetljeni pojmovi oni proističu tek iz diskriminativne delatnosti svesti i formiraju neophodne koordinate za opisivanje ponašanja tela koje se kreće. Zbog toga postoji osnovana sumnja da li se uopšte radi ο »prenosu«. Kao što je već rečeno. Ovde bih želeo još jednom da ukazem na to da su presudni faktori nesvesne psihe arhetipovi. nasuprot nama poznatog psihičkog.30 mogla bi da spada u ovaj skup. zbog čega sam je označio kao psihoid. Oni su tek tokom duhovnog razvitka postali »čvrsti« pojmovi. koja je. Ali astronomskim razlozima nemoguće je potvrditi ovo objašnjenje. koja se izražavaju u afektima. što je svakako osnova koja je pokrenula Kanta da ih shvati kao kategorije a priori. predstavlja kod svih ljudi samom sebi identičnu »psihu«. izgleda da su arhetipovi. izgleda da je u vezi sa mesecom samo cifarski a da s njim . Afekat izaziva partielles abaissement du niveau mental. stvorena neophodnošću razumevanja posmatrača. kada psiha ne posmatra spolj-no telo već kada posmatra samu sebe. činjenično stanje koje treba da nastane tek u budućnosti. pošto bi bilo apsurdno pretpostaviti da se još nepostojeće. doduše. Ovo po-slednje. već se nalazi u području mogućeg. budući da »prenos« (»transfer«) ne pokazuje nikakva poznata energetska svojstva. 1946) predstavio sam sinhronicitet kao psihički uslovljenu relativnost od vremena i prostora. pošto se na izgled proizvoljno mogu redukovati. Zbog dejstva afekata na sužavanje svesti nastaje sniženje orijentacije koje je u skladu sa trajanjem afekta. postaju ne svesni.28 Naprotiv. sa svoje strane. Po sebi prostor i vreme se sastoje od ništavila. da bih time označio hipotetični faktor objašnjenja. izgleda kao da su prostor i vreme povezani sa psihičkim uslo-vima ili kao da po sebi i za sebe uopšte i ne postoje i da se »postavljaju« samo pomoću svesti. To je naime slučaj kod Rineovih eksperimenata — odgovor ispitivane osobe ne sledi iz posmatranja fizičkih karata. povezani sa fenomenima istovre-menosti. Zbog toga je tako reći redovno iskustvo da u afektu probijaju i dolaze do izražaja neočekivani. Ali ako su prostor i vreme prividna svojstva tela koje se kreće. budući da određeni sadržaj dovodi do. Zbog oznake istovremenosti odabrao sam izraz sinhronicitet. međutim. u izvesnoj meri redukuju približno do nule. U Rineovim eksperimentima vreme i prostor ponašaju se donekle »elastično« naspram psihe. pošto se »dejstvo« ne može drugačije shvatiti do kao energetski fenomen. međutim. Zagonetna vremenska orijentacija paiolo crva polinežanskih ostrva. u kojima se ma-nifestuje struktura nesvesnog. puni polnih produkata. Stoga su oni u suštini psihičkog porekla. koji čine strukturu kolektivno nesvesnog. a s druge se postavlja kod tumačenja nesvesnog. neopažajna. To je razlog zbog čega ih ovde pominjem. već ο podudaranju u vremenu. a kod vremenskog vreme. koji se ravnomerno suprotstavlja kau-zalnosti.Pomoću Rineovih eksperimenata suočeni smo sa činjenicom da ima događaja koji su eksperimentalno. nastupa tek onda. može kao energetski fenomen preneti na sadašnji prijemnik. Ova mogućnost. Kod prostornog poretka u eksperimentu se prostor. Stoga se ne radi ο uzroku i efektu. Time se odbacuje i kauzalno objašnjenje. iz dosećanja. i to kroz uvođenje merenja. inače sputavani ili nesvesni sadržaji.

na njihovu kuću spustilo veliko jato ptica. 80). Cetonia aurata. naime ο Scarabeide (zlatica). Moram reći da mi se ovakav slučaj nije desio ni pre ni posle ovog događaja. Jedna mlada pacijentkinja u odlučnom trenutku terapijskog postupka sanjala je da je dobila na poklon zlatnog kotrljana (skarabej). onda bi komparativno-psihološki bezuslovno došlo u obzir jedno takvo tumačenje. U vezi sa ovim želeo bih da navedem drugi. naime. Kada se bližio kraju terapijski postupak sa njenim mužem. Kada su ga doneli kući u samrtnom ropcu.38 tada uopšte nije tako daleko pretpostavka arhetipskog simbolizma. ko odlučno ovakve stvari po-smatra kao čiste slučajnosti. Problem sinhroniciteta već me dugo okupira. insektu koji je. koji ja. koji se za svoje krute pojmove stvarnosti držao u toj meri čvrsto. koji postaje problemski tek kada se radi ο nesvesnoj obradi. because the mind (= psyche) lives by sam se. Poslao sam ga specijalisti. U taj dan je samo maksimum. sa ove konsultacije (sa lekarskim izveštajem u džepu) moj pacijent se iznenada sručio na ulici. samo po sebi razumljivo. Ali ako se uzme u obzir da već u vavilonskom hadu duše nose »odeću od perja« a da je u starom Egiptu ba.stvarno ne koincidira. Über den Bau der Korallenriffe). Driesch (Die »Seele« als elementarer Naturfaktor. javili su se kod njega u početku laki simptomi koje sam dovodio u vezu sa oboljenjem srca. priča koju sam toliko puta čuo od drugih ljudi. U predgovoru prvog izdanja Collected Papers on Analytical Psychology (1916) p. pošto je bila otklonjena njegova neuroza. Na putu kući aims as well. Smisaona povezanost u prvom slučaju je jasna u pogledu približnog identiteta glavnih objekata (naime oba skarabeja). XV. Do ovog zaključka došao je i H. U prvom slučaju izgleda da isto tako postoji arhetipska osnova. Dok mi je prepričavala njen san. Iznenada sam iza mene začuo šum kao da neko tiho otvara prozor. Okrenuo sam se i video da neki leteći insekt od spolja udara ο prozorsko staklo. da je njihov slučajan« susret predstavljao neverovatnost koja se morala izraziti pomoću neke nemerljive veličine. racionalistički stav moje pacijentkinje. kako me je pismeno oba-vestio. Das Schwärmen des Paiolo. što moram pomenuti zbog razume van ja situacije. i to ozbiljnije od polovine dvadesetih godina" kada *° Tačnije rečeno »ljubavni zanos« počinje nešto ranije i završava se nešto posle ovih dana. a da je tadašnji san pacijentkinje ostao u mom sećanju kao unikum. nisam mogao da stvorim. njegova žena je već bila u strašnom nemiru i to zbog toga što se. Glavni razlog ovde je bio. neposredno posle odlaska njenog muža lekaru. tada je njeno prirodno biće moglo da probije opsednutost od strane animusa. koji do pomenutog sna skoro uopšte nije makao s mesta. napisao sam: »Causality is only one principle and psychology essentially cannot be exhausted by causal methods only. » Dahns. duša. u kartezijanskoj filozofiji odgajeni animus moje pacijentkinje. Vavo sa Amboine treba da se pojavljuje pri punom mesecu u martu (Krämer. ipak uopšte ne smatram da će neko. čime je 62 . Radilo se naime ο »koincidencijama« koje su bile smisaono tako povezane. Već je san blago uzdrmao м Kod Homera »cvrkuću« duše mrtvih. »i Već godinama pre toga kod mene se razvila sumnja u neograničenu primenu principa kauzalnosti u psihologiji. baš u ovom trenutku osetio potrebu da prodre u tamnu sobu. Za ovo je očigledno bio potreban nekakav iracionalni događaj. zbog ovoga osetiti potrebu da men ja svoje mišljenje. nije našao ništa zabrinjavajuće. Radilo se ο najbližoj analogiji sa zlatnim skarabe-jom. Ali kada je skarabej stvarno doleteo. radilo se ο neobično teškom terapijskom postupku. Samo primera radi navešću jedan slučaj iz mojih posmatranja. za rzvesnu kategoriju događaja tipičan slučaj. prilikom ispitivanja fenomena kolektivno nesvesnog neprestano sudarao sa vezama koje više nisam mogao da objasnim kao slučajno formiranje grupa ili gomilanje. ja sam sedeo leđima okrenut zatvorenom prozoru. Meseci su različiti u zavisnosti od mesta. Takođe nije dokazano da je ikada imao uticaja. U ovom slučaju mora se. Otvorio sam prozor i uhvatio insekta. Da je ovaj događaj bio predmet sna. Naravno da se odmah setila sličnih događaja prilikom smrti njenih najbližih i plašila se najgoreg. 2ena jednog mog pacijenta pedesetih godina ispričala mi je da se u trenutku smrti njene majke i babe na prozoru sobe samrtnika skupilo mnoštvo ptica. Kao što sam pomenuo. zamišljana kao ptica. pretpostaviti neka vrsta »znanja« koje prethodi svakoj svesnosti. koji međutim pri prvom pregledu. S. nasuprot tome u drugom slučaju na izgled se ne mogu meriti istim merilima smrtni slučaj i jato ptica. suprotno svojim navikama. Prikazivanje oba slučaja proističe iz namere da se ukaže na način na koji se obično pokazuju smisaone koincidencije u praktičnom životu. da nastojanja tri lekara (naime ja sam bio treći) nisu bila u stanju da ga razmekšaju.« Psihička finainosi počiva na »preegzistentnom« smislu. Iako osobe koje imaju udela u ovom događaju izvanredno dobro poznajem i stoga znam da se radi ο istinskom činjeničnom izveštaju.

na koje će usmeriti pacijentova nesvesna doživljavanja. koji su istog ili sličnog smisaonog sadržaja. koja afektivno privlači ili odbija. koji potom brzo opadaju. kada su ove dovoljno ozbiljne. i upravo oni koji mu se najviše opiru. Uz put prime-ćeno psihološko iskustvo se stalno sudara sa ovakvim slučajevima34 u kojima se pojava paralelnih simbola ne može objasniti bez hipoteze ο kolektivno ne-svesnom. Primitivno sujeverje i kod najprosvećenijih duhova nalazi se neposredno ispod površine. Ali postoji i psihološka analogija između oba moja slučaja i Rineovog eksperimenta. Sta to treba da znači već sam maločas pomenuo. 448. ali akauzalno povezana događaja. Pitanja eks-perimentatora u eksperimentu po sebi već imaju emocionalno dejstvo. najpre potpadaju njegovoj sugestivnoj moći.proces promene. pošto konstelacija arhetipa nije odmah vidljiva. čiji je formalni aspekt upravo arhetip. Pacijentkinja sa skarabejom nalazila se u »nemogućoj« situaciji utoliko što je njen terapijski postupak zapinjao ne nalazeći nigde izlaza.35 Iako će svako ko ima nekog iskustva na ovom području bez teškoća prepoznati arhetipski karakter u ovakvim događajima. Ovo nasuprot »sinhronizmu« koji predstavlja samo istovremenost dva događaja. Ako je ovo uspostavljeno. naime praslike. Ove na izgled sasvim različite situacije imaju zajedničku karakteristiku. ovaj nagoveštaj apeluje na nesvesno uvek i svuda prisutnu spremnost da se doživi čudo i na nadu da je tako nešto na kraju ipak moguće. pošto ova nešto nepoznato i apsolutno neznano postavljaju kao moguće poznato i znano i na taj način ozbiljno uzimaju u obzir mogućnost čuda. naime izvesnu nemogućnost. u velikoj meri počiva na instinktima. Dakle. i kao takav na dvanaestoj postaji stupa u brod koji podmlađeno sunce izvodi na jutarnje nebo. izgledala kao najhitniji kriterij um. 35 Upućujem na moja izlaganja u: Der Geist der Psychologie. Ovaj slučaj 63 . najzad. onda se na taj način bude dublji slojevi nesvesnog. koje je prisutno i onda kada se osporava. Korisno je ukazati na mogućnost nesporazuma koji može nastati i zbog izraza sinhronicitet. Bar svi slučajevi iz mog iskustva — a njih je veliki broj — ukazuju na ovu karakterističnu oznaku. Ovo se naravno može zaključiti samo onda. nemogućnost zadatka ono što skreće pažnju na unutrašnje procese i time daje ne-svesnom mogućnost da se manifestuje. U ovom slučaju jedina teškoća se sastoji u tome što se kod obrazovanih teško sa sigurnošću mogu isključiti kriptomnezije (iako simbol nije bio poznat mojoj pacijentkinji). U drugom slučaju postojala je polusvesna zabrinutost s jedne strane. U svakom slučaju nastaje afektivno očekivanje. koja je skoro po pravilu u snovima i fantazijama praćena simbolima ponovnog rađanja. ovde koristim pojam sinhroniciteta u specijalnom smislu vremenske koincidencije dva ili više kauzalno međusobno nepovezanih događaja. Ali ako se uspe da se probudi novo interesovanje za (inače dosadan) eksperimenat. ponovo se poboljšavaju rezultati. S. čime se ličnost dovodi na put promena. pri čemu nije postojala mogućnost dovoljnog poznavanja situacije. Pri tom se ne radi ο takvim emocionalnim situacijama kao u mojim pri-merima. U takvim situacijama. ipak se psihički uslovi Rineovih eksperimenata ne mogu bez daljnjega dovesti u vezu sa ovim. obično se javljaju arhetipski snovi koji ukazuju na mogućnost napretka. Kod Rineovog eksperimenta je. Suštinske promene stava znače psihičku obnovu. Ipak odmah treba ukazati na to da kod Ri-nea u prošeku prva serija pokušaja daje najbolje rezultate. Nezavisno od eventualnog skepticizma ispitivane osobe. na koje čovek inače ne bi pomislio. Tako sinhronicitet znači najpre istovremenost izvesnog psihičkog stanja sa jednim ili više spoljnih događaja. Kada seriozni eksperimenat sa svojim važnim naučničkim autoritetom bilo gde dodirne ovu spremnost. kada lekar raspolaže neophodnim poznavanjem istorijata simbola. skarabej. međutim. što svakako nije tako uočljivo. koji se javljaju kao smisaone paralele prema trenutnom subjektivnom stanju i — u datom slučaju — vice versa. Iz toga proističe da emocionalni faktor igra značajnu ulogu. U izvesnim slučajevima psihoterapeut je prinuđen da pronađe racionalno nerešive probleme. koji inače prati terapijski postupak. Skarabej je klasični simbol ponovnog rođenja. a s druge preteča mogućnost letalnog ishoda. onda se neizbežno javlja emocija. Eranos-Jahrbuch XIV (1946). Slučajevi smisaonih koincidencija — koje treba razlikovati od grupa slučajnosti — izgleda da počivaju na arhetipskoj osnovi. Prema izlaganju staroegipatske knjige Am-Tuat mrtvi bog sunca se na sedmoj postaji pretvara u kepera. S4 Afektivnost. Ovaj termin sam izabrao pošto mi je istovremenost dva smisaona. Ovakve situacije su uopšte one koje sa velikom pravilnošću konstelišu arhetip. prvi put uzeo ispravan tok.

zbog čega mi izgleda moguće da je kod ove žene nesvesno već nagovešta-valo opasnost. Njegovo nesvesno znanje isto tako je načinilo grešku kao i on sam. Ono još nije postojalo kod smrti bake. ako isključimo svesni psihički sadržaj. Navodim ovu komplikaciju zbog toga što je važna za opseg pojma sinhroniciteta. nesvesno često zna više od svesti. godine kao učesnik burskog rata. na primer.. Ako se jato svraka spusti na neku kuću. a njegov pogled se zaustavio na sledećoj vesti: Volcano Disaster in Martinique Town Swept Away An Avalanche of Flame Probable Loss of Over 40. Dan (J. U slučaju skarabeja jedno-vremenost je neposredno evidentna. Tada je ona bila neposredno evidentna. Pogrešno opažanje se kod snevača učvrstilo kao paramnezija. predstavu ο smrtnoj opasnosti. W. San se nije desio u trenutku stvarne katastrofe. uvek navodio 4000 umesto 40. onda to znači da će tu neko umreti ltd. Jato ptica ima tradicionalni proročki značaj. sa karakterističnim pojedinostima. međutim. ali nedokazivog uzbuđenja nesvesnog. Stari.predočavaju oba moja primera na različit način. romantični lekari ovde su govorili ο »simpatiji« ili »magnetizmu«.'"' Ovo se pojavljuje i u ženinom tumačenju. a da se ad hoc ne potrgnu fantastične hipoteze. Ovde je san počeo da se kroz motive užurbanosti. pošto simptomi (bolovi u vratu) nisu bili takve prirode da laik odmah pomisli na najgore. ali.000. Tamo je koincidencija predstavljena samo kroz smrt i kroz skupljanje ptica. može objasniti kauzalno. budući da san. kao. Psiha žene je ipak obuhvaćena utoliko što se jato ptica spustilo na njenu kuću i što je ona to posmatrala. Zena mog pacijenta prethodno svakako nije bila svesna zebnje koja se dala uporediti sa mojom zabrinutošću. u trećem slučaju kao takva mogla je biti ve-rifikovana tek kada je samrtnik donesen kući. Tumačenje jata ptica kao omen. ali ipak postoji takva mogućnost ili čak verovatnoća. sti da odmah mobilišu raspoložive brodove za spasilačku akciju. u svom tradicionalnom značenju. kao što je već rečeno. Tada mu je promakla omaška pri čitanju — 4000 umesto 40. Treba se setiti i značaja auguriuma. koji je sanjao početkom 1902. p. Odabrana dfla III 145 konstelovana. kada bi prepričavao san. onda u ovom slučaju postoji evidentna istovremenost jata ptica. Sneni doživljaj nije sinhron sa smrću. svakako. Zbog ovoga i meni se čini verovatnim da su njena nesvesna područja bila JO Jung. recimo. Ispunjen strahom hteo je da spase 4000 stanovnika ostrva. zavisno od spoljnih zbivanja. kao što smo vi-deli. tako da je. Dakle. koja se. otkrio je zabludu. Dunne)*7 navodi posebno instruktivan san. Tek petnaest godina kasnije. Doduše jato ptica pobuđuje nejasnu brigu. To je bilo ostr-vo ο kome je već ranije sanjao i za koje je znao da je neposredno ugroženo katastrofalnom vulkanskom erupcijom (kao Krakatau!). Na susednom nastanjenom ostrvu pokušao je da pokrene francuske vla*« Literarni primer su Ibikusovi ždralovi. Psihičko stanje izgleda. Upoređivanjem evropskog vremena sa američkim pokazuje da je smrt nastupila najmanje jedan sat pre sna. kada ga sagledamo sa doduše mogućeg. Više puta sam imao prilike da konsta-tujem da je u trenutku kada se odvijao san pismo već bilo u teritorijalnoj pošti adresanta. San je naišao oko dva izjutra. Međutim. Uzmimo sada drugi slučaj. pomin je osobe od kojih sledeća pošta donosi pismo. Za vreme božićnjeg raspusta 64 .000 Lives. nasuprot tome u drugom ne. Jedna moja poznanica vidi i doživi u snu iznenadnu i nasilnu smrt njenog prijatelja. >т An Experiment with Time. dok je snevač neprestano ponavljao: »Četiri hiljade ljudi naći će smrt ako ne . već tek kada su mu se približavale novine sa vešću. ovakvi fenomeni se ne mogu kauzalno drugačije objasniti. Doživljaji ove vrste često nastupaju posle ili pre kritičnog događaja. Izgledalo mu je kao da stoji na nekom vulkanskom bregu..000. počiva na dvema ranijim koincidencijama slične vrste. sa muževljevom smrću. a desetak dana kasnije pismo iznosi pojedinosti. predstavlja relativno često iskustvo. i stoga izgleda kao da ptice predstavljaju nesvesnu slutnju smrti.« Nekoliko dana potom Dan je dobio poštu sa jednim brojem Daily Telegrapha. Činjenica da se kratko pre javljanja vesti ova sanja. 34. buke i nedolaska razvija u tipični ko-šmar. Sledećeg jutra telegram potvrđuje smrt. kada je kopirao taj novinski članak. Iz sopstvenog iskustva mogu potvrditi omaške pri čitanju. Ovo se. Snevač se nalazi u Evropi a prijatelj u Americi. Snevač je kasno otišao u postelju i nije zaspao do jedan sat posle ponoći. ne može dokazati.

Dama je raspolagala elementarnim školskim znanjem latinskog. Jedno je normalno.β38 Prostorni sinhronicitet može se isto tako shvatiti kao opažanje u vremenu. jer ne možemo predstaviti prostor u kome bi već objektivno postojali budući događaji. Upravo u ovo vreme jedna od mojih pacijentkinja. kao što je bilo u tekstu. pošto se doživljavaju kao sadašnje psihičke slike. izgleda kao da su vreme i prostor redukovani približno na nulu. bez obzira da li se radi ο prostornim ili vremenskim ESP.da bi tek trideset godina kasnije otkrio da u tekstu kod Maiala piše Ήριχεπαίος-. to jest »omaška pri čitanju« upravo kod samoglasnika koji sam i ja pogrešno pročitao. Pri tom sam uporno čitao Ήρικαπαιος· umesto Ήρικεπαΐος-. a već Filo Judeus (Philo Judaeus) kaže: » διάστημα τής του κόσμου κινήσεως έστιν ό χρόνος. Ova se definicija mora imati na umu naročito onda kada dolaze u obzir budući događaji. može biti samo veličina 88 »Rasprostiranje nebeskog kretanja Alexandrinus. Ime Ericipeus bilo joj je potpuno nepoznato — razumljivo. onda tu otpada i kauzalnost. Zbog toga se spajanje smisaono koincidirajućih faktora nužnim načinom mora zamisliti kao akauzalno. U slučaju jata ptica radi se kod žene ο nesvesnoj alteraciji. onda ne preostaje ništa drugo do da se sin-hronistički fenomeni oglase čistim slučajnostima. koincidira sa uobičajenim psihičkim stanjem: ovu pojavu nazivam sinhronicitet i mišljenja sam da se radi ο jednoj te istoj kategoriji događaja. ali su sin-hronistički. i zbog toga se govori ο »vremenskim prostranstvima-. Ili ako smo prinuđeni da naša razmatranja postavimo u stilu prethodnih a da principe našeg objašnjenja sveta podvrgnemo kritici. ne uplivišu na sinhronicitet. I. već tekst u kome se sreće latinska transkripcija Ericepaeus. i to u tom smislu da su prostor i vreme u određenom sistemu konstante samo . međutim. Ova omaška se zatim fiksirala kao paramnezija. i to a umesto e. koji bi se redukcijom ove prostorne distance mogli doživeti kao sadašnji. pošto je ova skopčana sa postojanjem prostora i vremena i sa te-lesnim promenama. kao da se već desio objektivni događaj Neočekivani sadržaj. Ovde svakako padamo u iskušenje da. godine bavio sam se orfičarima a posebno sa orfičkim fragmentom kod Maiala (Maiala) u kome se primordijalna svetlost »trojstveno« označava kao metis. 26. Ovo je razlog što se fenomen sin-hroniciteta principijelno ne može dovesti u vezu ni sa jednom kauzalnom predstavom. pretpostavimo transcendentalni uzrok. Stoga pretpostavljam da je ono nesvesno »pročitala« ne moju grešku. ali značajno je da se vremensko ne može tako lako shvatiti kao prostorno. iako njihova objektivnost izgleda odvojena od moje svesti u prostoru ili u vremenu. De opificio mundi. U slučaju iznenadne smrti ovo drugo se ne može neposredno prepoznati kao extra-sensory perception (ESP).1918. naime kritički doživljaj. U svim ovim slučajevima. shodno iskustvu u izvesnim okolnostima. »Transcendentalni« uzrok je. Ali i u slučaju ska-rabeja je neposredno doživljeno psihičko stanje ili psihička slika. fanes i ericepens. odnosno zabrinutosti. nešto više je znala italijanski a tečno je govorila francuski. je vreme« (Philo koja se može utvrditi. Jezik ove bio je čudnovata meša-vina latinskog. verovatno (tj. Prostor i vreme. kauzalno zadovoljavajuće objašnjivo) a drugo je ono koje se ne može kauzalno izvesti iz prvog. Vredno napomene je varijacija imena. Naime oni evidentno nisu sinkroni. koje se od snene slike razlikuje samo time što se može neposredno verifikovati. Ovo gledište potvrđuju Rineovi rezultati. francuskog i italijanskog. pošto nije imala klasično obrazovanje. i ovog naziva sam se uvek sećao samo kao Ήρικα-παϋος. 8). sreću se obe vrste izgovora). postoji jed-novremenost normalnog ili uobičajenog stanja sa jednim kauzalno neizvodljivim drugačijim stanjem ili događajem čija se objektivnost obično može veri-fikovati tek naknadno. »Uzrok«. samo njeno nesvesno je pogrešilo u drugom smeru čitajući i umesto e. su u osnovi jedno te isto. bar u principu. a već mesec dana uopšte se nismo sretali. p. Sinhronistički događaji počivaju na jednovre-menosti različitih psihičkih stanja. Budući da. ukoliko ni prostor ni vreme. pri čemu joj je prividno samo smetala moja greška pri čitanju. čime se protivureči Rineovim ESP rezultatima i drugim osvedočenim činjenicama. Pacijentkinja je mogla da napiše ovu himnu. naime. Naša mesta stanovanja su međusobno udaljena oko 90 kilometara. jer i postoji samo u uzastopnosti uzroka i dejstva. contradictio in adiecto utoliko što se nešto transcendentalno već per definitionem uopšte ne može utvrditi. u nedostatku ustanovljivog. usnila je san u kome joj je neki nepoznati čovek pružio list na kome je bila ispisana »latinska« himna posvećena bogu Ericipeusu. (Doduše. već se kao takvo može verifikovati tek naknadno. razumljive koordinate tela koje se kreće. koju tada nisam sreo već četiri nedelje i koja uopšte ni na koji način nije imala uvida u moja proučavanja. Ako se ne želi rizik pretpostavke akau-zalnosti. koji se neposredno ili posredno odnosi na objektivni spoljni događaj. koju sam ja svakako svesno do-živeo i koja me je navela da pacijenta pošaljem kardiologu.

već prethodno postojećim (često arhetipskim) sadržajima.onda kada se mere nezavisno od psihičkih stanja. međutim. Fenomen sinhroniciteta dakle sastoji se od dva faktora: 1. i to onda kada je gurnuta u eksces ljubavi ili mržnje ili nečega sličnog (quando ipsa fertur in magnum amoris excessum aut odii aut alicuius ta-lium). onda kod posmatrača može naići izvesno emocionalno stanje. ali pošto sam pročitao nigromantičke knjige i one ο magijskim znacima (imaginum) kao i magiju. Janet) označio kao abaissement du niveau mental«. našao sam da je (stvarno) emocionalnost (affectio) čovekove duše glavni izvor svih stvari. ili kako koincidencija? Ja razumem isuviše dobro zašto se ulaže toliki trud da se činjeničnost ovakvih stvari podvrgne sumnji.o. Isto tako je skoro istovremeni san ο nasilnoj smrti prijatelja proistekao iz već postojećeg nesvesnog znanja. već ranije postojeća. ipak je čovek najzad prinuđen da pretpostavi da u nesvesnom postoji nešto kao apriorno znanje ili bolje »prisustvo« događaja. što je posebno u stanjima teških afekata uočljivo čak i laiku. Covek se podjednako može čuditi i jednom i drugom.. Ovde bih samo nabacio pitanje. zbog čega lako dolazi do nagiba od nesvesnog ka svesti. Da pružim i odgovor. koji prevazilazi sve granice. Kako se ostvaruje nesvesna slika. ekvivalentnoj. Magnus kaže: »U šestoj knjizi Avicenine Naturalia našao sam (u odnosu na magiju) očigledno izlaganje ο tome da se u čovekovoj duši nalazi izvesna snaga (virtus) da menja stvari i da su ovoj sili podređene druge stvari. Dakle. zbog napetosti iščekivanja. U svakom slučaju naš pojam kauzalnosti pokazao se nepodobnim za objašnjenje činjenica. Svako emocionalno stanje uzrokuje promenu svesti koju je Zane (P. S obzirom na ulogu koju igra afekat kod ostvarivanja sinhronističkih događaja. U ovako zamršenom stanju stvari isplati se rekapitulirati gore pomenuti argumenat. Na taj način svest zapada pod uticaj nesvesnih instinktivnih podsticaja i sadržaja. usudiću se tek tokom kasnijeg ispitivanja. Zena mog umrlog pacijenta posedovala je nesvesno znanje ο predstojećem smrtnom slučaju. San ο skarabeju je svesna predstava. Među subliminalnim sadržajima su opažanja koja treba razlikovati od onog što bih rado označio kao nerazjašnjivo »znanje« ili »prisustvo«. neznanom činjeničnom stanju. Kako. U svim ovim i sličnim slučajevima izgleda kao da je prisutno neko a priori postojeće. Dok se opažanja mogu dovesti u vezu sa mogućim ili vero-vatnim podpragovnim čulnim razdraženjima. već da su je jasno sagledali već Avicena i Albertus Magnus. koji sa njima nemaju nikakvu poznatu. niže stvari. Jato ptica evociralo je odgovarajuće slike sećanja a time i njen strah. 2. ili da su im zbog njihove plemenitosti podređene druge. na primer. može neki prostorno ili vremenski udaljen događaj da podstakne nastojanja odgovarajuće psihičke slike. to jest emocionalnog stanja i. čemu ove teže. koja proističe iz nesvesno već postojeće slike koja će nastati sledećeg dana. to jest trenutne ili uopšte reprodukciji nepristupačne slike sećanja). Kod Rineovog eksperimenta načinio sam pretpostavku da. Ove slike. Sa ovim sadržajem koincidira objektivno činjenično stanje. koje prostor i vreme menja u smislu kontrakcije. Ovo je po pravilu slučaj kod prirodnonaučnog eksperimenta. Sadržaji su. kompleksi koji u krajnjoj liniji počivaju na arhetipovima. kada čovekova duša zapadne u veliki eksces bilo koje strasti. onda se eksperimentalno može zaključiti da ovaj (eksces) stvari (magično) povezuje i ove menja u onom smislu za kojim stremi eksces (fertur in grandem excessum alicuius passionis invenitur experimento manifesto quod ipse ligat res et alterat ad idem quod desiderat et diu non credidi illud) a ja dugo nisam verovao (!). što se svakako najbolje može učiniti na temelju naših primera. želeo bih da napomenem da ovo uopšte nije nova ideja. kada se za ovo ne može čak ni zamisliti neophodni energetski prenosni proces? Ma kako ovo izgledalo nerazumljivo. svejedno da li se temelje na postojećoj osnovi ili ne. u dotično vreme. tj. ili postoje uočljive kauzalne veze sa izvesnim. to jest na »instinctual pattern«. Pored ovog u nesvesnom se nalaze i subli-minalna opažanja (a isto tako zaboravljene. dosećanje ili slutnja. paralelno protiče pogodni zvezdani čas ili astrološka situacija ili kakva dru- 66 . po pravilu. Nesvesna slika dolazi direktno (verbalno) ili indirektno (simbolizovano ili naznačeno) u svest kao san. korektna ali nesvesna slika rezultata osposobljava svest da pruži više od samo verovatnog broja pogodaka. koje je lišeno svake kauzalne osnove. kauzalno neobjašnjivo znanje o. smisaonoj vezi prema objektivnim događajima. Ali ako se zbivanje posmatra bez eksperimentalnih ograničenja. pa čak ni zamislivu kauzalnu vezu. ili bilo da sa ovakvim afektom. »znanje« ili »prisustvo« nesvesnih slika ili nema poznatu osnovu. bilo da ove zbog svoje velike emocije menjaju svoje telo i druge stvari. naime kroz prepričavanje sna i dolazak insekta na prozor. nalaze se u analognoj. Tonus nesvesnog se donekle povišava. to jest dolazi do izvesnog sužen ja svesti.

. na žalost. misli na »magičan« način. 187. p. taj mora da zna da svako na sve može upli-visati magično samo ako zapadne u veliki eksces . Ova činjenica će nam pripremiti najveće teškoće. Dakle onaj ko želi da sazna tajnu ο ovome da sve ovo proizvede i razreši. spoljno zbivanje. Već odavno mi je bilo poznato da postoje . Nikada pre toga niko nije govorio ο Jupiterovim mese-cima. svako doba smatra da je prethodno patilo od predrasuda. 39 De mirabilibus mundi. koja anticipira fizičko. . 359. formira u prvom redu pitanje čije rešenje. već smo videli u ESP eksperimentima. koji vlada i nad stvarima a koji bolje odgovara i onoj. Ova činjenica mi je nametnula pitanje da li bi bilo moguće pronaći metodu koja bi s jedne strane dokazivala fenomen sinhroniciteta. toliko pohlepna za stvari koje hoće da učini tako da se sa svoje strane dokopava značajnijeg i boljeg zvezdanog časa. secunda scientia. iako se ovi po čitavom svom načinu ograničavaju na činjenicu koincidencije. ali na žalost istinito da čovek ništa ne uči iz istorije. Kada je Galilej pomoću svog durbina otkrio Jupiterove mesece. Pričanje čudnovatih pojedinačnih slučajeva — pa makar bili i vrlo verovatni — je nekorisno i može najviše dovesti do toga da se onaj ko ih je ispričao smatra lakovernim čovekom. . kako smatra Arnold Gelinks {Arnold Geulincx). Kako često je već bacana anatema na istinu. pars III. što čini ovu snagu proizišlo iz duše (cum tali affectio-ne exterminata concurrat hora conveniens aut ordo coelestis aut alia virtus. . Naravno da Albertus Magnus. nedatirana. koje srećemo u delu Gurneja. na-menjenoj stvari . Zeleo bih da ukazem i na njegov spis Verdänsrung und Komplementarität. Tako on kaže u Razgovorima sa Ekermanom: »Mi svi u sebi imamo nešto od električnih i magnetskih sila i kao magnet upražnjavamo privlačnu ili odbojnu silu. Koincidentna predstava proističe iz nesvesnog i stoga spada u »cogitationes quae sunt a nobis independentes« a koje. Da su prisutni bitni psihički uslovi fenomena sinhroniciteta. u odnosu na sinhronističke događaje. . ne osveti j avaj ući bliže ovaj faktor. knjiga ciriške centralne teke. 1936. a danas se to misli više no ikada ranije sa isto tako malo prava kao u svim ranijim vremenima kada se tako mislilo. biblio- odmah se sudario sa predubeđenjima svojih učenih sugrađana. onda se mora odlučiti na najopskurniji ugao i skupiti hrabrost da se obrecne na predubeđenja našeg sadašnjeg pogleda na svet. 3). nije lako.42 nije načinilo nikakav utisak na naučni svet. potiču od Boga i ne nastaju iz sopstvenog mišljenja. naime psihologa i psihijatara izgleda da ο ovome nema pojma. i to mora učiniti upravo u onom času u kome ga je spopao onaj eksces a da sa stvarima čini ono što mu propisuje duša. Niko nije znao šta je durbin i šta se moglo postići sa njim. ** Nedavno se Pascual Jordan na zaslužan način založio za naučno ispitivanje vidovitosti (Zentralblatt für Psychotherapie. koji je važan za odnose između mikrofizike i psihologije nesvesnog. Žalosno je. funkcioniše obnavljanje svega onog što duša intenzivno priželjkuje. naime. Naravno. illud re-putavimus tunc animum facere) . Bd. Naime." Ovaj tekst jasno pokazuje da su sinhronistička (»magična«) zbivanja smatrana zavisnim od afekta. IX.ga snaga tako da mi (zbog toga) verujemo da je (ono). Majersa i Podmora. onda ćemo ga sasvim sigurno naći tamo gde su nam svi autoriteti sa sigurnošću tvrdili da se ne može ništa naći. Ako čovek želi da pokuša da proširi osnovu prirodnih znanja. Na sličan način. sve ono što čini sa određenim ciljem ima pokretačku snagu i dejstvo na ono za čim čezne duša« itd. Najveći broj »stručnjaka«. a s druge omogućavala da se psihički sadržaji upoznaju toliko da se time bar može steći izvestan oslonac u odnosu na prirodu involviranog psihičkog faktora. Pitao sam se da li ne postoji me 42 Phantasms of the Living. 41 P. Tada je duša. . shodno duhu njegovog vremena. quae quodvis faciet. toda koja bi omogućila merljive ili brojive rezultate a istovremeno jamčila uvid u psihičke pozadine sin-hroniciteta. .«41 Posle ovog opšteg razmatranja vratimo se našem problemu empirijskih osnova sinhroniciteta! Dobavljanje iskustvenog materijala koji omogućuje dovoljno sigurne zaključke. . naime. Čak i brižljivo regi-strovanje i verifikacija velikog broja slučajeva.45 Rezultati ESP i PK eksperimenata stvorili su brojčano obuhvatnu podlogu za fenomen sinhroni-citeta a istovremeno ovi ukazuju na značajnu ulogu koju pri tom igra psihički faktor. ne uzimajući u obzir da je psihički proces isto toliko »određen« kao i koinci-dentna predstava. koja čini stvari dejstvenijim i sličnijim (onome) što proističe .40 Takođe i Gete. jer ako smo se latili posla da u jednoj tako tamnoj stvari nekako sakupimo iskustveni materijal koji bi bacio svetla na ovo područje. I tako je duša ta koja stvar intenzivno traži. 40 Metaphysica vera. u zavisnosti od toga da li dolazimo u dodir sa istovetnim ili različitim. ovo objašnjava pomoću pretpostavke magijske mogućnosti duše.

koja prisiljavaju prirodu da pruži što je moguće jed noznačniji odgovor. ne shvatanju pojedinosti zbog njih samih. U ovu svrhu u laborato-rijama se stvaraju situacije ograničene na pitanja. On postavlja uslove. ove nameće prirodi i na ovaj način daje povoda da se daju odgovori koji su u skladu sa čoveko-vim pitanjem. oslanjajući se na hipotezu jedinstvenosti celokupne prirode. onda podela 49 stabljika predstavlja faktor slučajnosti tumačenja. zasnovana na principu sinhronicitetne povezanosti.44 Na nepoznato pitanje sledi nerazumljivi odgovor.4* Metoda je. Najpre sam posebnu pažnju usmerio na onu pomoćnu tehniku intuitivnog shvatanja celovitosti. to jest intuitivne tehnike. Ali ovaj cilj je. Drugim recima oni su pretpostavljali da se isto bivstvo izražava kako u psihičkom tako i u fizičkom stanju. ograničene. Tome je pripadalo i (intui tivno) poznavanje značenja svagdašnjih proročkih figura. pada u oči nedostatak i. Da bi se veri-fikovala ova hipoteza u ovom na izgled neograniča-vajućem eksperimentu. naime na osećanje (kao sens du reel«) i na intuiciju (kao opažanje uglavnom određeno pomoću subliminalnih sadržaja). daju prednost eksperimentu i u svakom slučaju statistici. Eksperimenat se. kad je ikako moguće. Metoda se sastoji u tome da se ili 49 stabljika hajdučke trave arbitrarno podeli u dve polovine i da se potom odbroji po tri i pet. nužno. koje uglavnom polaze od psihičkog faktora. i cilj prirodnih nauka. Stoga se I Ging sastoji od zbirke sastavljene od 64 ** Ako se eksperiment sprovodi sa klasičnim stabljika-ma hajdučice. naime majke i oca sveg zbivanja i stoga formiraju tertium comparationis između psihičkog unutrašnjeg i fizičkog spoljnjeg sveta. koji proističu iz pada novčića ili slučajne podele stabljika hajdučice. sastoji od određenog upitnika koji po mogućstvu isključuje sve ono što smeta ili što mu ne pripada. nesvesno znanje. određeni. stoleću pre naše ere pokušavali da ublaže dva kineska mudraca tim što su. Ovi su kao reprezentanti jin i janga svojstveni nesvesnom kao i prirodi u obličju suprotnosti. Ovu nezgodu su već u 12. za koje. koje se poklapa sa aktuelnim stanjem svesti. pokušali da istovremenost nekog psihičkog stanja sa fizičkim zbivanjem objasne kao istoznačnost. I Ging. naime određena forma fizičkog zbivanja.47 Eksperiment se temelji na principu trijade (dva trijagrama) i sastoji se od 64 mutacije. Ova tumačenja formulišu unutrašnje. Ali. kao i sve divinacijske. Kod I Ginga padaju i kotrljaju se novčići onako kako im upravo odgovara. Obuhvatanje celovitosti je. da bi upoznali ovu celovitost. Sa ovom psihičkom pretpostavkom koincidira slučajni rezultat metode. nasuprot grčki odgajanom zapadnom. ako je ikako moguće. metoda ili tehnika koja prisiljava prirodu da odgovara u parnim ili neparnim brojevima. ova — srne se reći eksperimentalna — osnova klasične kineske filozofije. Ova zbivanja imaju sve šanse. međutim. potreban nam je takav upitnik koji po mogućstvu malo ili čak uopšte ne postavlja uslove. utvrđeni poredak u eksperimentu formira nepromenljiv faktor rezultata upo-redne i sabirne statistike. nasuprot prirodno-naučnom eksperimentu. što uistinu i izgledaju. koje odgovaraju isto tolikom broju psihičkih situacija. Pri tom se prirodi uskraćuje da odgovara iz obilja svojih mogućnosti. Kineski duh stremi. Utoliko su. Takva operacija spoznaje je nemoguća iz čistom intelektu bliskih razloga. ili da se bacaju tri novčića. intuitivnom ili mantičkom celovitom eksperimentu nisu potrebna nikakva pitanja koja postavljaju bilo kakve uslove i time ograničavaju celovitost prirodnih zbivanja. samo po sebi razumljivo. dakle. prepuštajući na taj način prirodi da odgovara iz svog obilja. Nasuprot tome. koji bi se racionalno i prilično na silu mogli objasniti kao projekcija. Ove su 68 . koje uopšte mogu imati. onda se radi ο smisaonim koincidencijama. Pri tom je potpuno isključeno delovanje prirode u njenoj neograničenoj celovitosti.** Pri praktičnom izvođenju eksperimenta stvarno dolazi do mnogobrojnih i očevidno predu-beđenja lišenih slučajeva. pretpostavljajući međutim kao samo po sebi razumljivu činjeničnost sinhroniciteta. Poznati. odnosno slike (tri) i vrednosti (dva) odlučuje ο obliku heksagrama. koja je karakteristična za Kinu. Tako su ova dva starca pronašli metodu koja bi se mogla predstaviti kako kao unutrašnje stanje tako i kao spoljašnje i vice versa. Ali. u kojoj je razjašnjen smisao svake od 64 moguće jang-jin kombinacije. upravo idealni uslovi za reakciju celovitosti. naime na I Ging (ili na I Čing). naime parni i neparni brojevi. pošto prirodne nauke. pri čemu aktuelna dominacija lika (glave) ili naličja novčića. ipak je potreban jedan uslov. Sud se stoga mora u povećanoj meri oslanjati na iracionalne funkcije svesti. pošto su ove. već za gledištem koje pojedinca vidi kao deo celine. prema našem znanju. nema kauzalnog objašnjenja. vrlo daleko. je metoda od davnina određena za to da se celovito shvati situacija a time i da se individualni problem postavi u okvire velike igre suprotnosti Jang i Jin-a. ako se pretpostavi da su stvarni. Međutim.izvesne intuitivne (takozvane mantičke) metode. ne zna se šta se zbilo.

već. nema obuhvatnih komentara. Ova kritika i odsustvo sigurnih kriterij uma za utvrđivanje karakternih svojstava daju povoda mišljenju da su smisaona koincidencija horoskopske strukture i karaktera neupotrebljivi u svrhu ο kojoj je ovde reč. *· Najbolji prikaz kod Robert Fludd (1574—1637). izdato zajedno sa Vilhelmom). 51 Ovde jedva da bi zadržao smešak više ili manje ru-tinirani astrolog. 48 Već se pominje u Liber etymologiarum. ssa ). što je samo znak da tumačenje nije jednostavna a još manje sigurna stvar. upoznavanje karaktera nešto krajnje subjektivno. iako je njena primena praktički opšte priznata. onda se na mesto nesigurne dijagnostike karaktera mora postaviti određeno i nesumnjivo činjenično stanje. kao i odnosi ovih sazvežđa prema ascendentima odnosno descendentima. ako se želi da se astrologija koristi kao iskaz ο akauzalnim spojevima događaja. 110. I Ginga kao i oni od ars. tako da su neupotrebljive za naše svrhe. p. 4' Upućujem na Richard Wilhelm. Postoji ih čak i previše. ali ne daju nikakvog povoda za neko egzaktno shvatanje.5' Mitološko i tradicionalno astrološko i alhemi-stičko slaganje je odvajkada coiunctio Soliš ( Ο ) i Lunae ( ([ ). Dvanaest od ovih po izve-snim pravilima redaju se u dvanaest kuća astrološkog neba. tablica mesta 69 . pošto je njena upotreba bila samo mantička. naime Ο 5° HL <5· <C 7°""Lи Ovo shvatanje sreće se još kod Ptolomeusa: »Apponit (Ptolomaeus) autem tres gradus concordiae: Primus cum Sol in viro. I ovde dolazi do bogatih smisaonih koincidencija. nalaze se. Stoga. Govor je objavljen u drugom i sledećim izdanjima Das Geheimnis der Goldenen Blüte (1929. aut Luna in utrisque. Doduše još uvek se može prigovoriti da se rezultat ne slaže sa psihološkim poznavanjem situacije. koji sam ja ogledimice označio kao sinhronisfićkt princip. što je značajno. Tamo stoji ovako.46 koja uglavnom počiva na « Vidi dalje. XI: »Nauka I Cinga ne počiva na kauzalnom principu. I Ging. doduše. ne nedostaje komentara. pouzdane. 13. da je 4» Za ovo se mogu koristiti zrna bilo koje vrste ili određeni broj kuglica." (Ges. cap IX. tako da rezultat nije heksagram sastavljen od jang i jin linija. Isidor von Sevilla. pošto na području karakterologije ne postoje nesumnjive. tetradni. koji se sastoje od slučajnog broja tačaka. uz postavljanje tvrđenja. već šesnaest kvaterniona. II. koja — bar u svom modernom obliku — polaže pravo da omogućuje relativno celovite slike karaktera. Lib Vili. Samo na Zapadu ovaj princip nije trijadni. ljubavni odnos Marsa ( a" ) sa Venerom ( 9 ). merljive ili brojive oznake. Smisaona koincidencija koju tražimo u ovom slučaju je očigledna bez daljnjega. u traženom pravcu. vel hexagono aspec- sprovođenje ovakvog ispitivanja uopšte nije potrebna vera u astrologiju. pošto suy još od najdavni-jih vremena prisutna stalna planetska značenja. U zapadnoj metodi. na kojima se može zasnovati neko činje-ničko stanje. kojima na žalost nedostaju poređenja sa normalnim prosečnim vrednostima. Ovaj drugi odnos mora se uzeti u obzir. upućuje i grafologiji. 4· istom principu kao i I Ging. koje se uglavnom mogu teže obuhvatiti i zbog toga su manje jasne od rezultata I Ginga. U području ovog postupka. maj 1930. zamerka koja se.5-1 Zbog toga treba ispitati da li se u horoskopima oženjenih i udatih sreće veći broj koincidentnih Θ — C iU o*— — $ aspekata nego kod neženjenih i neudatih. Rezultati oba postupka. veka poznata i daleko se proširila kao ars geomantica ili vestina punkture™. Ο ovome postoje statistike kod v. Nasuprot njemu Paul Flambart (Preuves et bases de l'astrologie sctentijHque.4* Sadejstvo različitih faktora odvija se na čisto zapadnjački način više u pojedinostima nego I Ging. Osnovu eksperimenta čine četiri puta četiri znaka. već na do sada hezimenom — pošto se kod nas ne sreće — principu. na primer. Kloeckler (Astrologie als Erfahrungswissenschaft). bračna veza između dve osobe. Klasični primer je Geteo-va veza sa Hristijanom Vulpijus. Jedno ovakvo je. p. De arte geomantica. Videti i: A History of Magic and Experimental Science. 79) je grafički predstavio statistiku ο tački rađanja duhovno nadarenih ljudi (123 lica). budući da su za njega ovakva slaganja jednostavno razumljiva sama po sebi. odnosno sa karakterom koji je u pitanju. koji se sastoje od parnih i neparnih brojeva. poreklom iz antike. 10. doduše. das Buch der Wandlungen. fuerint in locis se respicientibus trigono. kao što je poznato. onda zodijakalna i gledišna značenja. Ove se od strane ispitivane osobe markiraju zdesna na levo u pesku.iscrpno opisane u tekstu i odgovarajućim komentarima. koje je teško opovrgnuti. koja je od 13.5* Za 51 Dalja jednoznačna činjenična stanja bila bi ubistvo i samoubistvo. Ovu oznaku sam prvi put objavio u m o joj besedi u spom e n Riharda Vilhelma (Richard Wilhelm. et Sol. Zbog toga sam potražio neku drugu intuitivnu tehniku i pri tom sam se sudario sa astrologijom. ali ne i filozofska kao ona I Ginga. Ovaj rezultat je potvrđen preko daljih 300 slučajeva. Ali postoji i zapadna metoda. Werke XIII). geomantica. Sreće se jasna učestalost na uglovima vazdušnog trigona (X. vel Luna in foemina. u Minhenu). zatim značenja sazvežđa. p. već samo datumi rođenja. pošto je ascendentna osa od davnina važila kao posebno važna za bivstvo ličnosti.

nebeskih tela i logaritamske tablice pomoću kojih se može izračunati horoskop. Metoda, adekvatna suštini slučajnosti je, kao što pokazuju tri pomenute mantičke procedure, metoda brojanja. Odvajkada su se ljudi koristili brojevima da bi utvrdili smisaone, to jest shvatljive koincidencije. Broj je nešto posebno, čak se može reći i nešto tajanstveno. Čovek nikada nije uspeo da sasvim savlada numinozni nimbus broja. Ako se, tako kaže udžbenik matematike, u grupi predmeta svakom pojedinom oduzmu sva njihova svojstva, ipak na kraju preostaje određeni broj istih, zbog čega se broju pridaje karakter prividno neprocenjive veličine. (Ovde ne razmatram logiku matematičkih argumenata, već samo njenu psihologiju!). Niz celih brojeva je nešto neočekivano više od postupnog redan ja identičnih jedinica — on u sebi sadrži celu matematiku i sve ono što će se još otkriti u njoj. Broj je stoga nesa-glediva veličina, tako da sigurno nije slučaj što je upravo brojanje adekvatna metoda za tretiranje slučajnosti. Iako ne bih želeo da se pravim kadrim da bilo šta doprinesem u rasvetrjavanju unutrašnje povezanosti dva predmeta, koji izgledaju toliko nemer-ljivi kao sinhronicitet i broj, ipak ne mogu a da ne naglasim da nije samo odvajkada broj i brojanje dovođeno u vezu sa sinhronicitetom, već da oboje pose-duju numinoznost i tajanstvenost kao zajedničko svojstvo. Broj je oduvek služio za obeležavanje nu-minoznog objekta, i svi brojevi od jedan do devet su »sveti«, isto tako se i 10, 12, 13, 14, 28, 32 i 40 ističu svojim posebnim značenjem. Najelementarnije
tu. Secundus cum in viro Luna, in uxore Sol, eodem m do o disponuntur. Tertius, si cum hoc alter alteram recipitat.« Na istoj stvari citira Cardanus den Ptolomaeus (De astrorum indici»,): »Omnino vero constantes et diurni convictus permanent, quando in utriusque coniugis genitura luminaria contigerit configurata esse concordi ter. « Kao neobično pogodno za brak on smatra konjunkciju muškog meseca sa ženskim suncem. Hieronymus Cardanus, Opero omnia: Commentario in Ptolomaevm De astrorum indieiis, lib. IV. p. 332.

svojstvo objekta je njegova jedinost i njegova mnogobrojnost. U sređivanju haotičnog mnoštva pojava u prvoj liniji pomaže broj. On je dati instrument za uspostavljanje reda ili za shvatanje već postojeće, ali još nepoznate pravilnosti, to jest određenosti. On je najprimitivniji elemenat reda čovekovog duha, pri čemu najveća učestalost i opšta rasprostranjenost pripada brojevima od jedan do četiri, pošto su primitivni šematski redovi trijade i tetrade. Da broj po-seduje arhetipsku pozadinu nije moja pretpostavka, već onih izvesnih matematičara ο kojima će još biti reči. Zbog toga nije isuviše odvažan zaključak ako broj psihološki definišemo kao svesno postali arhetip reda.** Vredno napomene je da spontano produkova-ne psihičke celovite slike, odnosno simboli čovekovog bivstva u mandala formi, sadrže matematičku strukturu. Po pravilu to su kvaterniteti (ili njihovi množi-telji).55 Ove slike ne izražavaju samo red, već i pro-uzrokuju takav red. Zbog toga se ove najčešće javljaju u stanjima psihičke dezorijentacije kao kompenzacija haotičnog stanja, ili ove formulišu numi-nozna iskustva. Pri tom se mora naglasiti da ove strukture nisu nikakve izmišljotine svesti, već spontani produkti nesvesnog, što je dovoljno pokazalo iskustvo. Naravno da i svest može imitirati ove slike sređivanja, ali ovakve imitacije uopšte ne dokazuju da su i originali bili svesni pronalazak. Iz ovih činjenica neosporno proističe da

Symbolik des Geistes, S. 569 (Ges. Werke XI). Up. Gestaltungen des Unbewussten (Zur Empirie des oboje u Individuano nsprozesses i Über Mandalasymbohk. Ges. Werke IX/I deo).
54 55

11 Jung, Odabrana dela. HI

ißi

70

nesvesno koristi broj kao faktor reda.

Β. PRETHODNICE IDEJE SINHRONICITETA Kauzalni princip nam kazuje da je veza causa i effectus nešto neophodno. Princip sinhroniciteta nam kazuje da su karike smisaone koincidencije spojene pomoću jednovremenosti i pomoću smisla. Dakle, ako pretpostavimo da ESP eksperimenti kao i mnoga pojedinačna posmatranja utvrđuju činjenice, onda iz toga proizilazi zaključak da, pored povezanosti uzroka i dejstva, u prirodi postoji još jedan faktor koji se izražava u početku događaja, a koji nam se pojavljuje kao smisao. Smisao je pridodato antropo-morfno značenje, ali formira neophodni kriterijum fenomena sinhroniciteta. U čemu onaj faktor, koji nam izgleda kao smisao, postoji po sebi, izmiče mogućnostima spoznaje. Ali kao hipoteza on ne predstavlja takvu nemogućnost kao što bi se pomislilo u prvom trenutku. Naime, mora se uzeti u obzir da naše zapadnjačko shvatanje i stav nije jedino moguće i najobuhvatnije, već da ono u izvesnom smislu predstavlja predubeđenje i jednostranost, koje bi možda trebalo podvrgnuti korekciji. Vrlo stari kulturni narod Kineza od davnina je u izvesnom smislu mislio drugačije od nas, a ako slično hoćemo da pronađemo i u našoj kulturi — bar što se tiče filozofije — onda bi trebalo da se vratimo sve do Heraklita. Samo na nivou astrologije, alhemije i mantičkih procedura nema principijelnih razlika između našeg i kineskog stava. Zbog toga je i razvitak alhemije tekao paralelnim putevima. kako na zapadu tako i na

72

Na ničemu onda počiva dejstvo sobe. kao proviđenje i slično samo su pomagala za nuždu. nečemu rečitom. smatra Vilhelm. Prateći ga ne vidiš mu leda. 90 (Ges. R. treće odgovara nekom širenju. To znači magličastu nejasnost. sam od sebe našao ravnotežu On ne dela. već je besprostorno (nema gore i dole) i bezvremensko (nema napred i nazad) jedinstvo. 486 (Ges. Covek pravi činije i lonce za posude: Na ničemu onda počiva dejstvo suda. ničemu počiva dejstvo kola (doslovce: upotrebljivost). Covek grabi za njim i ne hvata ništa. sasvim nejasno Tako nejasne. samo dovodi do izražaja njegovu »suprotnost prema svetu stvarnosti«.istoku. Označavam ga kao Tao (Vilhelm: »smisao«) Po potrebi zovem to: veličina. kako kaže Vilhelm. 73 . Werke XII).** Tako Lao Ce kaže: Covek gleda za njim i ne vidi ga. međutim. To znači bezoblično obličje. 541 58 Tao je kontigent. A ipak sve dolazi samo od sebe.« maglovito. tako piše Vilhelm. Nestvarna slika. Stvarnost.™ čime. Ovu ulogu igra kod nas kauzalnost. Tamo gde pre-valira smisao. Ο Tao Lao-Ce daje sledeći opis u čuvenom Tao Te King: Postoji nešto što je bez razlike potpuno. to se zove imenom: vazdušnost Covek osluškuje za njim i ne čuje ga. Susrevši ga ne vidiš mu lik. tu proizilazi red: Smisao (Tao) kao najviši je bezimenog prostora Kada bi ga plemići i kraljevi mogli sačuvati.*0 Ovo je osnovna zamisao smisaone koincidencije. Narod bi bez naredbi. nečem slikovitom — drugo odgovara nekoj čujnosti. Tako maglovite. dalje učenje chen-jen kod Wei Po-Yang. S. pri čemu je izgubljena metafizički zasnovana slika sveta. Neometano grede u krug. Vilhelm (Wilhelm) je na genijalni način Tao protumačio kao smisao. ο koncepciji koja leži na granici sveta pojava.« Suprotnosti u njoj su »postavljene u nerazličnostima«. Radi se dakle«. Tao »odeva i hrani sva bića a nije njihov gospodar«.. tako maglovite su u njemu slike. nečemu uobličenom. Sve bi stvari najmili kao goste." Pojam Tao vlada nad celokupnim mišljenjem i pogledom na svet Kine. on je »čisto ništa« (Über die Freiheit). Werke XIII).5* U kineskoj filozofiji od davnina postoji centralni pojam. ona je moguća zbog toga što obe strane spaja isti smisao. Tako Tao Te King kaže: Tao (»smisao«) prouzrokuje stvari Sasvim *» Wilhelm. ali ona je ovo dostigla tek tokom dva poslednja stoleća. već samo u njegovom poretku. S. 57 Vidi Wilhelm i Jung.. tako nejasne su u njemu stvari. Sto prethodi nastanku neba i zemlje. Spajzera (Speiser). Lao-Ce to označava kao ništa. po recima A. Može se smatrati majkom sveta. »Ove klice« nastavlja on »ukazuju na nešto što prvo odgovara nekakvoj vidljivosti. pošto se po kineskom shvatanju u samim stvarima krije nešto »racionalno«. Psychologie und Alchemie. Covek otvara vrata i prozore na sobi. Das Geheimnis der Goldenen Blüte. Ovo je.. Stoga: nešto stvara stvarnost. ali potencijalno prisutne. Lao Ce ovako opisuje njegovo biće: Trideset paoca obuhvataju glavčinu: Na Up. S. Isis XVIII (1932) i kod Ch'uang-tse (Dschuang-dsi). i Symbolik des Geistes. čiju su oznaku Tao jezuiti preveli sa »Bog«. »Ništa« je očevidno »smisao« ili »svrha« i zbog toga nazvano ništa.. Ne znam njegovo ime. je pojmovno saznaj-na. zahvaljujući nivelisanom uticaju statističke metode s jedne i besprimernom uspehu prirodnih nauka s druge strane. Werke XI). to se zove imenom: bestelesnost. tačno samo u zapadnom smislu. Ali ovo trostruko nije jasno odvojeno i definisano. pošto se po sebi i za sebe ništa ne dešava u smisaonom svetu. Drugačiji prevod. Kako tiho! Kako prazno! Samostalno i nepromenjeno. Ništa stvara dejstvo. Chinesische Lebensxoeishext: »Odnos smisla (Tao) i stvarnosti ne može se obuhvatiti kategorijom uzroka i dejstva . 115 (Ges.. ka istom cilju i sa delom identičnim formiranjem pojmova. to se zove imenom: razređenost.

gde Ja i ne-Ja više ne stvaraju suprotnost zove se stožer Taoa (smisla). kada kaže: »Smisao (Tao) tamni kada se sagledavaju samo mali gotovi isečci postojanja«. 17 kao ishodnu tačku »stanje u м kome još nije započelo postojanje stvari. ali i sve u odnosu na deo u svakom delu (prisutni) deo sa namerom dejstva. Time je. kao što je rečeno. Prema Teofra^tu (371—288.« Ko ima uvida. Ostasien denkt anders. *ч Philo Alexandrinus. izvanredni poznavalac kineske psihologije. c. Takođe i Abegg. početku i kraju. Cang Ce kaže na drugom mestu. iz najspoljnijeg dela dospeva se u veliki princip: jedna priroda. p. pretpostavljajući «° Wilhelm. inače će duša postati prazna i u sebe upiti svet. koje posreduje između predstave diskontinuiteta (cestica) i kontinuiteta (talas). dakle.e. 14.«"1 Ovo zvuči kao kritika našeg prirodnonaučnog pogleda na svet. taj »koristi svoje unutrašnje oko. Mišljenje interesantno za naša razmatranja sreće se kod Fila (Philo) (rod. kraju obličje čoveka. 15.) nadčulno i čulno povezano je pomoću spojnice srodnosti. celomto. Das wahre Buch vom südlichen Blu tenland. 29. a umro 42. αία φύσις είυοι αρχήν μεγάλην καί μή είυα. S. « Buch II. drugo kao najbolje od iz zemlje rođenih prolaznih bića. Traktat pripisivan Hipokratu). dat čoveku kao mikro-kosmos. ali još nije započelo potvrđivanje i odricanje. S. obličje neba. «s Buch IV. S.« (De alimento. dao najlepše obličje. kao malo nebo — ako se hoće reći istina — koje u sebi nosi odsjaj mnogih.e.1'* Ova svojstvenost može se zapaziti i u običnom razgovoru sa Kinezima — nama na izgled jednostavno. to jest na mikrokosmičko postojanje makrokosmič-kih događaja. precizno pitanje ο nekoj pojedinosti daje povoda kineskom misliocu za neočekivano obuhvatan odgovor.): »Pošto je Bog zaželeo da početak i kraj postojećeg pod sobom (tako) usaglasi da stvari budu povezane pomoću neophodnosti i prijateljstva. Razlikovanja potiču tek od subjektivnog načina posmatranja. g. koji se stoga podudara sa celinom. A smisao (Tao) je ono što oseća ovu prazninu. 13. pre n. Nebeska mreža je tako velika. S. kao najmanji deo i kraj stvaralačkog dela opet sadrži celimi. 82. pre n.On je opušten A ipak zna da planira. άπιχνέετας. preko koje se ne može preći. κατα μέρος δέ Ζσχατον μέρος άπικυέετα. to jest kao koincidenciju. Kroz razvitak potvrđivanja i odricanja bledi smisao (Tao). Pauli mi je prijateljski skrenuo pažnju da je Nils Bor u cilju oznake onog uopštavanja. kaže Cang-Ce. Širokih okaca a ipak ništa ne gubi Cang-Ce (Platonov savremenik) kaže ο psihološkoj pretpostavci Taoa: »Stanje. već po svoj priέσχατου μέρεος ε£ς τα έν εκάστω μέρει μέρεα πρός τό έργου. koristio izrazom »korespondencija«. istočnjačkom duhu uvek dopunjuju celokupnu sliku. 19. Ova spojnica ne može biti matematika. jeda?i udisaj (conflatio).63 Ali univerzalni princip nalazi se i u najmanjem deliću. U ovoj celovitosti su obuhvaćene. L c. sve se zajedno oseća. dostignuta krajnja tačka. ali da još nije započela njihova deljivost. σύμπνοια μια. spondentia*'1 a posebno već antičko shvatanje ο simpatiji svih stvari (ονμπάθ-ειατώνόλων). 1. Hipokrat kaže: σύρροια μια.** ili: »Ograničenja nisu prvenstveno zasnovana u smislu postojanja. oko 25. doduše. a kao kraj čoveka. tako velika. pred-naučnoj psihologiji i stvari čiju vezu sa ostalima možemo shvatiti samo još kao »slučajnu«. Ono je. kako ističe Granet (Granet). κατά μέν ούλομελίην πάντα.«** Ovde je veliki princip (άρκή μεγάλη) ili početak neba. prvo (je stvorio) kao najpotpunije od neprolaznih opažajnih stvari. razum ne srne da zaželi nekakvo van-redno postojanje. pošto čovek sadrži odsjaj zvezdanih priroda. zvezdama sličnih priroda.«** Majstor starog veka. to jest firmamentum. on je obome. ββ La Pensée chinoise. Buch II. 28. prvobitno formulisan (1913—1918) kao »princip korespondencije« a kasnije (1927) kao »argument korespondencije«. S. ima stvari. n. 74 . Sve u odnosu na celinu. Postavljena značenja nisu prvobitno svojstvena recima. Sledeća pretpostavka bila je da doduše u izvesnom smislu postoje izdvojenosti. upravo tako kao da se od njega tražio vlat trave — on kao odgovor pruža čitavu livadu. I. bivstvo i nebiv-stvo. Tu spada i srednjovekovno prirodnofilozofsko učenje correli* Buch II. S.«*5 Ovim se očigledno ukazuje na apsolutno znanje nesvesnog. άρχή μεγάλη ες έξ β7 Gospodin profesor V. Za nas pojedinosti vrede za sebe. kao u primitivnoj ili u našoj (delom još postojećoj) srednjovekovnoj. on je kao početak načinio nebo. Najbliža pretpostavka bila je da.e.«*4 »Spoljnje slušanje ne srne prodreti dublje od uva. 88 »Jedno slivanje. početku. Dschuang Dsi. Ovaj taoistički pogled je tipičan za kinesko mišljenje uopšte. « Buch II. Kako su prolazno i neprolazno suprotnosti. čiji smisao izgleda arbitraran. u stvari. svoje unutrašnje uvo da prodre u stvari i nije mu potrebna umna spoznaja. ako je ikako moguće. Veliki princip dopire do najspoljnijeg dela. πάντα σνμπαθέα.

" Ovo modernom shvatanju tako strano mišljenje dominiralo je slikom sveta sve do našeg vremena. 179. VI) 168 «Nascenti homini omnifaria semina. u kome je prirodno od početka sve sređeno tako kako odgovara delovima živog organizma. Eine Mithrasliturgie. ili ono što je u disciplinovanoj vojsci mač u ruci glavnokomanduju-ćeg. citirano u: Drews. cap. Kao što u živom telu različiti delovi istovremeno funkcio-nišu sa smisaonim skladom. već je naprotiv obuhvatnost i spoj tri (sveta. simpatične ili antipatične u međusobnom odnosu. 315 »Pri rođenju Otac je čoveku usadio svuda seme i klice raznovrsnog života. p. Dobar prikaz kosmološkog i astrološkog slaganja sreće se kod Alfonsa Rosenberga. mikroko-smosa (»Deus. II.lici samo božanstvo. Zeichen am Himmel. U svome traktatu De hominis dignitate Piko kaže: 70 71 p. lib. pojedinačne duše.71 Slični pogledi sreću se ponova kod Pika dela Mirandola (Pico della Mirandola): »Est enim primum ea in rebus unitas. 8. 3. Ideja da unutrašnji i spoljašnji čovek zajedno η Opera omnia.«T4 Covek je u telu i duhu »mali Bog sveta«. Nje se Sopenhauer setio tako reći naknadno. koja se i. Est ea secundo. per quam altera alteri creatura unitur. Svet izgleda kao corpus mysticum Boga. pošto je kod Lajbnica ona još predstavljala težište objašnjenja sveta.'0 Isto tako su kod Plotino. V. Na taj način je ideja po kojoj je zbivanje usmereno i određeno smislom (koji je otada važio kao ljudski) proterana u tako udaljeno i mračno područje. IV 4. od Zosima Panopolisa (3. qua unumquodque sibi est unum sibique constat atque cohaeret. koje potiču iz jedne svetske duše. . 38. Tertia atque omnium principalissima est. naime sve dok prirodne nauke nisu utvrdile da je čovekova podređenost posledica njegove zavisnosti od prirode i njegove krajnje zavisnosti od uzroka. 75 Pikosovo (Pikos) učenje je karakterističan primer srednjovekovnog korespondentnog gledišta. quasi nova aliqua natura. to jest makrokosmosa.«" Pod trostrukim jedinstvom Piko podrazu-meva nešto prosto. Za njega je svet takoreći jedno biće. et omni genae vitae germina indidit pater . 74 »U prvoj liniji u stvarima je jedinstvo pomoću koga je svako sjedinjen sa samim sobom. Poredak svih stvari po Božjoj volji je gledište koje kauzalnosti ostavlja vrlo skroman prostor. Drugo je (ono) to (jedinstvo). vek) omiljeni simbol. qui non tarn quartus est mundus.« 74 Heptaplus. . sublunaris) quos diximus complexus et colligatio. 654 Enneaden. «hominem ad imaginem nostrani. Dte Philosophte der Griechen. ut ab unitatis simplicitate non discedat). pri Čemu udaljenost ne igra nikakvu ulogu. koji je označavan i kao monas. Zeller. tako i čovek predstavlja isto to unutar onoga što je Bog stvorio.* (Heptaplus. vidljivi Bog. »Dajte da od ljudi stvorimo sliku nasu. S. Plettri. p. koje shodno trini tetu ima trostruki aspekt (unitas ita ternario distincta. Uzrok ovog je što u jednom kao i u drugom slučaju ponašanje delova zavisi od njima nadređenog centralnog vodstva. et per quam demum omnes mundi partes unus sunt mundus. tako su i događaji u svetu u međusobnoj smisaonoj vezi. deo S. tj nadnebesnog.7* Mikrokosmos u alhemiji ima isto značenje kao i rotundum. lib. VI. . Kao i Bog tako je i čovek centar zbivanja i sve stvari su usmerene na njega. iz samog sebe postoji ι sa samim sobom se slaže. nebeskog i sublunarnog). 32. . hominem in medio (mundi) statuit ad imaginem suam et similitudinem formarum«). qua totum universum cum suo opifice quasi exercitus cum suo duce est unurn. 76 Dieterich. kao što je crkva ono što je Hristos. Das Weltbild der Astrologie. Treće i naj-glavnije je ono pomoću kog je cela vasiona sa svojim tvorcem jedno kao vojska sa svojim vođom. 2. Zahvaljujući svojoj mikrokosmičkoj prirodi čovek je sin neba. pomoću kog se jedna kreatura sjedinjuje s drugom i pomoću kog konačno svi delovi sveta čine jedan svet. koja sa vama prelazi svoju putanju« glasi ispo-ved liturgije Mitrasa. 9. »Ja sam zve-zda. koja doduše nije četvrti svet (dakle) niti neka druga nova priroda. IV.<. »Faciamus« kaže Piko. quam trium (mundus supercoelestis. 169 .*n Kao što Bog predstavlja neku vrstu kopule sveta.e može izvesti iz imanentne kauzalnosti. da je razum više nije mogao pronaći.

Vili.«77 Poslednja interpretacija je već vrlo bliska pojmu arhetipske projekcije u modernoj psihologiji. po Agripi je duša sveta: »Est itaque anima mundi. ». iako još iz Sineziusovih (Synesius) dana sve do u novije vreme nije bilo spoznajne kritike. 69. kako je to pogodno formulisao Lajbnic. doduše na različit način u zavisnosti od prirode primljenog (biće ili stvar)... Ove postulisane slike su po svoj prilici isto ono što ja pretpostavljam pod arhetipovima.61 Pod »spiritus mundi*. u zvezdama. »ligamentum animae et coporis«. više alhemistički orijen-tisanu tabelu korespondencije nalazimo u jednom traktatu Egidijusa de Vadisa (Aegidius de Vadiš). in ipso denique omnium opifice et archetypo. lib. Agripa deli mišljenje sa platoničari-ma da u stvarima donjeg sveta leži izvesna snaga (vis). isto tako i u telesnom svetu sve u svemu. predstavljala bi kolektivno nesvesno. Izraženo modernim rečnikom ideja mikrokosmosa.8* Covek nolens vo-lens zapada u ovakvu nedoumicu čim ozbiljno raz 77 De occulta philosophia libri tres. naime mi krokosmos. moje izlaganje u: Der Geist der Psychologie. ili opreznije rečeno. 85 Zoolog A. već. C. 19): »Quod-dam quintum super lila (elementa) aut praeter ilia subsistens. koji sadrži »slike svih kreatura«. XIV. et unara reddat totius mundi machinam . .87 Odavde bih želeo samo da podvučem »scala unitatis' pošto je naročito interesantna za istorijat simbolike: »Jod (početno slovo tetragramatona. ita etiam in hoc corporeo mundo. zahvaljujući kojoj se sve većim delom slažu sa gornjim svetom. 203: »Tako je duša sveta izvestan jedinstveni život koji sve ispunjava. in angelis. sed et in soelis. Ovaj duh 81 Up.predstavlja celinu. I.. cap. lib. izgleda da se sastoji.« 84 L. LV. Sigurno to znanje nije spojeno sa sopstvenim Ja. 12: Jednodušno shvatanje svih Platoničara jeste da je. omnia colligans et connectens. c. cap. p. smisaone koincidencije. omnia perfundens. aut rerum fato prudentia maior. a da ne govorimo ο njenom najnovijem obliku.« ™ L.84 to jest da proizvode korespondenciju odn. i 82. β» Driesch. Ovi takozvani finalni uzroci postavljaju — čovek može okretati stvar kako hoće — predznanje bilo koje vrste. p. zasnovanih na brojevima od jedan do dvanaest. potentius perfectiusque agunt. p. svakako se misli na nesvesno. misli ο ka cilju usmerenim procesima u biologiji ili tačnije istraži kompenzatomu funkciju nesvesnog ili zaželi da razjasni fenomen sinhroniciteta. c. c. 80.78 Time Agripa ukazuje na živim bićima urođeno »znanje« ili »zamišljanje«. predstavu koja se sastoji iz bez-subjektivnih »simulacra«. II. u kojima je posebno jak ovaj duh. stvarajući jedno iz mašine celog sveta. naprotiv. «quinta essentia«82 koja je zajednička Agri-pi i amemičarima. imaju tendenciju da se »stvaraju (sebi) sličnim«. sve spaja i dovodi u sklad. quemad-modum in archetypo mundo omnia sunt in omnibus. LVII p. 84 Ο tome kaže Agrippa (lib. in daemo-nibus. 79 Bar ja ne verujem da su oni nadareni božanskim duhom ili sposobnošću predviđanja stvari koja je veća od proročanstva.. dakle onaj najmanji deo u kome je ne-podeljeno prisutan »veliki početak« (αρχή μεγάλη) kao zamisao karakteriše i duhovni stil Agripe fon Neteshajma (Agrippa von Nettesheim). kao što ga poznajemo. omnia in omnibus esse.« 83 Lib. sve prožima.44 Sličnu. Božjeg imena) . p. Slično kod Paracelsusa. u anđelima i najzad (takođe i) u tvorcu i arhetipu vasione. iz slika. tum etiam promptius generant sibi simile«. koje bih ja označio kao apsolutno znanje.78 Uz to citira Vergilijev stih: Haud equidem credo. dakle ne svesno. vita quaedam unica omnia replens. in stellis. On kaže: »Est Piatonicarum omnium unanimis sententia. i da su stoga životinje spojene sa »božanskim telima« (to jest nebeskim telima) i da od ovih primaju snagu. koji se kao formalni faktori mogu dokazati pri spontanom radu mašte. naime psihološkom. 1. u sebi sastojeće ili prisutno »nesvesno« znanje. I. Hipokratovo ούλομελΐη. I. Pod tim ne treba razumeti spoznaju. cap. . sve u svemu. to jest sve odražava. modis tarnen diversis. cap. Tako i elementi nisu samo u ovom donjem svetu već i na nebu.«м Zbog toga stvari. kao u arhetipskom svetu. S. Hardy ima slična razmišljanja: ». quia sit divinius Ulis Ingenium. Perhaps our ideas on evolution may be altered if something akin to telepathy — unconscious no doubt — were found to be a factor in moulding the patterns of behaviour among koji »sve prožima«. već. u demonima. 385.^ Agripa daje dugu listu svih stvari. Eranos-Jahrbuch XTV (1946). čemu se u naše vreme vraća Hans Driš (Hans Driesch). pro natura videlicet sus-cipientium: sie et elementa non solum non sunt in istis inferioribus.

koja je slična materinskoj utrobi i može da stvori obličja u unutrašnjosti zemlje koja se inače sreću samo spolja. If there was such a non-conscious group-behaviour plan. 204. već prirodom same duše koja se ponaša kao tačka i zbog toga se može transformirati u svim tačkama con-fluxus radiorum .** »Za treće je ovo isto tako čudnovata stvar da priroda. isto tako prinuđava svoje pripadnike na nešto isto-vetno in constellationibus coelestibus . monaha. Anima telluris sve ovo ima zbog prvobitnog podsticaja a ne zbog čovekovog prosuđivanja i zaključivanja. •ο Up Paxarelsus als gexsttge Erscheinung. Beitrag II u: Psychologische Abhandlungen Vili (Ges Werke IX/2. II.« 94 Opera omnia. p.«88 Moram se zadovoljiti napomenom da se ovde radi ο pokušaju sređivanja arhetipova. 88 88 Agrippa.101 77 . p. .T. Thesis 64.od E. but on a group than an individual basis. . Covek ima u sebi sva obličja sva tri sveta. mine P. između ostalih stalnu podzemnu toplotu. distributed between. riba. the individuals of the race. ali postavljen četvorougaono (kao kula na četiri vetra .** nadalje.A. I. pošto je ova nadahnuta pomoću anima telluris. II. Dakle i onaj ko hoće da prepiše lekarstvo tom ne srne ništa ni za dlaku nedostajati (i da lekar nalazi u čoveku) (samo ono što nebo i zemlja imaju. vojnika. itd. 47. S.«*s Ο astrološkom »karakteru«. c. IV. 97 L. ne zna svaka priroda svoj karakter coele-stem. . 88 Lib. 34. 91 rala i fosila. p. cap. U ovom pogledu postoje empirijski dokazive tendencije nesvesnog. De signatura rerum. koja se javlja u geometrijskim i harmoničnim spojevima nebeskih svetlosnih zrakova ex instinctu creatoris. kaže se u »Pa-ragranumu«:9* »Zbog toga ne četiri već jedan arcanum. jer je ovo isuviše nespretno za to. (The Scientific Evidence for Extra-Sensory Perception. Bilder und Symbole aus ET.. c. Tako Para-celzus kaže: »Onaj ko hoće da bude filozof (i kao takav da ne bude varalica) on mora tako čvrsto poznavati osnove filozofije (da nebo i zemlju stvori u jedan mikrokosmos) da ne promaši ni za dlaku. 98 L..101 ali ne u materiji već upravo u anima telluris. za čije postojanje navodi niz dokaza. 104. and linking. . već naprotiv u zemlji. we might find ourselves coming back to something like those ideas of subconscious racial memory of Samuel Butter. 7. II: Dxalogus inter Naturam »t filium Philosophiae.100 Sedište astrološkog sinhroniciteta nije u planetarna. koja prima ove karaktere.. 87 Theatrum chemicum. Tako on u svom Tertius interueniens (1610)*4 kaže: (Donji svet je vezan za nebo i njegovim silama upravlja se odozgd) »prema Aristotelovom učenju: naime da u ovom donjem svetu ili zemaljskoj kugli postoji duhovna priroda.)«n Sta znači upravo ova izjava za alhemiju iscrpno sam pokazao na drugim primeri-ma u mojoj knjizi Psychologie und Alchemie (Psihologija i alhemija. Thesis 65. 1944). Up. pošto je on slika Božja ili biće svih bića . sine ratio-cinatione erquicket. »* L.A Hoffman kod Aniela Jaffé. ρ 328). Hoffmanns Märchen »Der Goldene Topf". 123. Slično je razmišljao i Johan Kepler (Johann Kepler). geometrija. itd. pošto ona stvara pet tela i šestougle figure u kristalima. bavljenje geometrijom. deo). IV — cap. c. Stoga svaka vrsta prirodne ili žive snage u telu ima izvesnu božansku sličnost. slično u: Labyrinthus mećicorvm. naime obličja brodova. I. Thesis 68. 94 L. XIV. XI. . kaže sledeće: »Ovaj karakter se ne prima telom. c.. 35. 93 Slične predstave sreću se i kod Jacob Böhme. Ges Werke.. to jest astrološkom sinhronicitetu. i da ovo dvoje ne razdvaja međusobno (pošto su oni jedno u jednom)« members of a species.«** Kepler pretpostavlja da je tajna čudesnog odgovora zasnovana u zemlji. Psychologische Abhandlungen VII i Jung. 95 L. .*' »Četvrtom. Aion. u Gestaltungen des Unbewussten. 1. facultas formatrix. . zemaljskoj duši svojstveno stvaranje metala. istraživanje simbolike "Goldener Topf.*' Psihološki usmereno na lekara. .— anima mundi — sol — lapis philosophorum — cor — Lucifer. cap.*0 Zbog toga nije čudno što su paracelzuske misli u svakom pogledu prožete idejom korespondencije. . p. c. p. kraljeva. 605.8i Agripa je bio stariji savremenik Teofrastusa Pa-racelzusa i na ovog izvršio znatan uticaj. Thesis 67. papa. c.

p. Tako on poredi dušu i telo sa dva sinhronizovana časoimika.. V. determinationem. c. non vero inscribamus. Par. Na istoj strani Lajbnic kaže: »Odmah na početku Bog je svaku od ovih dveju supstancija (duša i telo) tako stvorio. 48. Zbog toga u dušu ne može da uđe ni supstancija ni akcidencija. U Metaphysica vera III. Franz. quod non amplius boro-logium voluntatis nostrae quadret cum horologio motus in corpore. 140. 104 L. S. i'» Monadologie. cum cogitationes nostras bene excutimus. Ut illa quodammodo nos in corpore legamus. omniaque quae de corpore scimus jam praevie quasi et ante nostram cognitionem esse in corpore. nije samo celina u svom zatvorenom mikrokosmosu. p. Par.111 Predstava je unutrašnje.. Ovo učenje našlo je odjeka u »psihofizičkom paralelizmu«. e. i«8 Monadologie. naime apsolutnog sinhronizma psihičkih i fizičkih događaja. XrV: U razumu zasnovani principi prirode i milost. corpore) . quae feminae praegnantis more occursantes foris res humanas. p. Par..V. Par. c.. p. S. kako kaže Lajbnic »uopšte živo ogledalo ili slike univerzuma stvorenih stvari. živo ogledalo univerzuma«. non in planetis ipsis . 14. II. monarchorum. p. 152. svakako sa modernijim determinističkim obrazloženjem u Sopenhauerovom slučaju i delimičnoj zameni kauzalnosti pomoću precediranog reda u Lajbnicovom. quod sci. kaže Lajbnic.« U odnosu na nona sci-entia (p. 296) koja glasi: ». 169..104 ipak su tako stvorene da se uvek slažu a da jedna ο drugoj ne znaju. B. 169. u osnovi uzev nisu ništa drugo do ponavljanje peripatetičkog gledišta. 254.«' i«« Monadologie. Par. 1M Monadologie. 7. ali oni se susreću zahvaljujući harmoniji koja vlada između svih supstancija. da ove slede samo svoje sopstvene zakone koje su primile istovremeno sa svojim postojanjem.. kao II. a da se ipak međusobno slažu kao da među njima postoji naizmenič-no dejstvo ili kao da je Bog.84.L. pošto je svaki duh u svome području istovremeno malo božanstvo«108 s druge strane razlikuje ih od tela koje se upravlja »prema zakonima dejstvenog uzroka ili pokreta« dok duše »prema svrhovnom uzroku pomoću požudnih nagona. Β Par.g. p. svrhe i sredstava. Za njega je Bog tvorac reda..«10* U monadi. u odnosu na octava seientia (Arnaldi Geulincx Antverpiensis opera philosophica II. pontificum.«107 Ovim je jasno izgovorena misao da čovek predstavlja mikrokosmos.« 105 L. koje obuhvata i predstavlja mnoštvo jedinstvene ili proste supstancije. 14.Iz ove duhovne pozadine ističe se Gotfrid Vil-helm Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz (1646— 1716) sa svojom idejom prestabilirane harmonije. 1Θ1 i Theodicee. 151: »Monade nemaju prozore kroz koje bi nešto izašlo ili ušlo . Par. nije ništa drugo do ono što ja nazivam predstava«. S. Duše su.« On ih s jedne strane razlikuje od duhova koje su »slike božanstva« i koje su »sposobne da spoznaju sistem univerzuma — da jedan njegov deo oponašaju stvarajući uzorke. in fissilibus lapidibus exprimit. 297) precizira: » Voluntas nostra nullum habet influxum. causalitatem.. Iako monade ne mogu imati međusobnog dejstva (relativno odbacivanje kauzal-nosti!) pošto nemaju »prozore«. pedes inter ambulandum. formatrix facultas est in visceribus Terrae. 105. principatus causae in terra sedeat. Prestabilirana harmonija kao i ranije pomenuta Sopenhauerova ideja ο jedinstvu primae causae izazvane jednovremenosti i srodnosti kauzalno ne neposredno vezanih događaja. odnosno duši dolazi do promena čiji je uzrok »požudni nagon«. Svaka »prosta supstancija« ima veze »koje istiskuje sve ostale«. 79. Par. Opera omnia. 1. pored svog opšteg dejstva. p. '·» Monadologie. XI: Odgovor na primedbe u Bayleschen Wörterbuch. p. XV: Die Monadologie. 178). i'4 Monadologie. 15. Kleinere philosophische Schriften. II. veluti eas videret.110 »Stanje podređeno promeni.« Ovo gledište u izvesnom smislu anticipira Lajbnicovo poređenje sa ба-sovnikom. Par.. 56. 147. S.. Stoga je ona »stalno. . et simul ipsa ilia pedum projectio seu ambulatio.. VI: Zweite Erläuterung des Systems über den Verkehr zwischen den Substanzen.. W...2 L. »' Monadologie.« (Kepler. 68. »Duša sledi njene sop-stvene zakone a telo isto tako svoje..« Dalja primedba (p. c.. quod Deo proprium est. p. i Theodicee. Leibniz.. dakle. pošto su sve ove predstava istog univerzuma. penitus inde-pendens est ab ilio (sci. koje treba razlikovati od dinačnu i svake pojedinačne za sve ostale je da svaka prosta supstancija ima veze koje izražavaju sve ostale.« (1. p.«105 Čovek.. 642). 643). 163: »Posledica ovog spajanja ili prilagođavanja svih stvorenih stvari za svaku pojeм 100 i sa istim poređenjem izražava i međusobnu vezu monada ili entelehija. 194) nalazi se primedba (p. 153. Up. 7 Par.100 On naziva mo nadska živa tela »dušama«.. Traum des Descartes. ut eodem temporis momento conspiret et voluntas nostra ad projiciendum v. p. regum et quicquid in ore hominum est. ιοϊ ». Par.. 298) se primeeuje: »Mens nostra. On svaku monadu shvata kao »mali svet« ili kao »ostvareno nedeljivo ogledalo.. ρ. aut efficaciam quameunque in motum . Par. raspravu M. 170. nullam apud nos invenimus ideam seu notionem determinationis . 78. 83. p. 270 i VI. ut omne genus naturalium vel animalium fa-cultatum in corporibus Dei quandam gerat similitudinem-(1. qui et ita motum ordinat atque đisponit et ita simul voluntati nostrae licet libere moderatur. da je Lajbnic svoju ideju ο sinhronizovanim časovnicima verovatno preuzeo od flamanskog filozofa Arnoida Guelincxa (1625—1699). još jednom posebno položio svoju ruku na njih. 101 ». p. Restat igitur Deus solus primus motor et solus motor. ». 149. na šta mi je ukazao profesor Pauli.tnrt Uporediti već opisani san moje pacijentkinje. 1M G. 152. spoljnjem svetu prikazano stanje monade«. na Monadologie. ut militum.. tako da je ova posledično stalno živo ogledalo univerzuma. već svaka entelehija odnosno monada uopšte je približno jedan takav mikrokosmos.« Ovde treba primetiti. c.

kao što je rečeno. već da se može dešavati i bez učešća čo-vekove . što je uostalom i danas slučaj. predstavljaju. veku svakako da je correspondentia nestala sa površine. bila nešto što se razume samo po sebi. onda bi se moralo i korigo-vati moje gledište da je sinhronicitet relativno redak fenomen. takozvane είδη (obličja. Ali nasuprot ovome moramo napomenuti da sinhronistički fenomeni koji se mogu utvrditi empirijski. III 177 Nije potrebno da naglašavam da primitivnom duhu sinhronicitet predstavlja samu po sebi razumljivu pretpostavku. koja pretpostavlja postojanje transcendentalnih slika ili modela empirijskih stvari. Meier: 'Zeitgemässe Probleme der Traumforschung. 115 Ovde svakako ponovo moram istaći da se odnos tela i auše može shvatiti kao sinhronicitetni odnos. Nema tako reći zadesa. veka kauzalnost je postala isključivi princip prirodnih nauka. daleko od toga da stvore pravilo. koji izgleda da postoji i izvan čoveka. Nekom srednjovekovnom duhu Rineov eksperimentalni poredak izgledao bi kao magijska radnja. ali još je nepoznato da li i u kome iskustvenom području oni formiraju takvu učestalost ili pravilnost da bi se moglo govoriti ο zakonomer-nom javljanju. Primitivno shvatanje kao i antička i srednjove-kovna gledišta pretpostavljaju jedan takav princip pored kauzalnosti. On iznosi proračun Uranove putanje i zaključuje recima: Ono što vidiš u kosmosu samo je božji odsjaj. IM U odnosu na mogućnost da sinhronicitet nije samo psihofizička pojava. zbog čega je izgledalo da je konačno nestao magijski svet ranijih vremena. S. U olimpijskom vrhu sedi večiti broj. pošto nisu računali ni u šta predstavu koju čovek ne opaža. već je. već kao »magijska« kauzalnost. Na ovaj način princip sinhroniciteta postaje apsolutno pravilo u svim slučajevima gde se radi ο istovremenom spolj-njem i unutrašnjem zbivanju. Odabrana dela. dok je razvitak kineske filozofije iz konotacije magijskog stvorio magijski »pojam« Tao. 22.116 Takva postavka se javlja pre svega u Platonovoj filozofiji. koji zgrabi čoveka prilikom kupanja. A. pretpostavlja i prestabilirani paralelizam događaja unutar i izvan monade. smrtnog slučaja koji bi bio slučajan a počivao na »prirodnim« uzrocima. bolest je prouzrokovao duh toga i toga. smatra on.Ovde su grešili kartezi-janci. koja je oduvek igrala veliku ulogu. Još kod Lajbnica kauzalnost niti je jedina a još manje jedino dominantna.11. 12 Jung. sve do kraja ovog stoleća kada su osnivači Society for Psychical Research ovo pitanje ponova indirektno nabacili pomoću istraživanja takozvanih telepatskih fenomena. da se obično sumnja u njihovo javljanje. kao što to pokazuje matematičar Jakobi (Jacobi) u svojoj parafrazi Silero-ve pesme Arhimed i mladić.1" Do danas znamo samo toliko da u osnovi svih takvih (srodnih) pojava mora postojati princip pomoću kog bi se mogle objasniti ove pojave.113 Predstava monade odgovara znanju a njen požudni nagon Božjoj volji. species) čiji su odraz (είδωλα) stvari. čiji efekat iz istog razloga ne bi bio čudnovat. Sa usponom prirodnih nauka u 19. prirodno da je njena duša itd.svesnog sagledavanja. Krokodila. koja se javlja u grobu umrle majke. Ova predstavlja rani oblik našeg klasičnog kauzalnog pojma. Ova pretpostavka u ranijim stoleći-ma ne samo da nije pričinjavala nikakve teškoće. Videti u vezi sa ovim navode C. iako. Osnova gore opisanog srednjovekovnog načina mišljenja je magijska i mantička procedura. naprotiv. Predstava je naime nesvesna. zmija. relativno tako redak izuzetak. ali ne i nauku koja bi počivala na kauzalnosti. pored kauzalnog spoja. Ako bi se ova pretpostavka jednom potvrdila. smisaone koincidencije. nema mogućnosti da se stvori empirijski zasnovana predstava prenosioca mediuma. poslala je vračara. Sve se nekako zasniva na magičnom dejstvu. On bi bio protumačen kao »prenos«. Tokom 18. Samo po sebi je razumljivo da se na primitivnom stupnju sinhronicitet ne javlja kao pojam sebe samog.'" Iz ovog izlaganja se vidi da Lajbnic. bolesti. Ideja a priori prisutnog smisla mogla bi da bude i u predstavi stare matematike. Oni su svakako u stvarnosti znatno češći no što se smatra da se može dokazati. U odnosu na ljudsku svest sinhronicitet pretpostavlja aprioristički smisao. zbog čega na njegovom stupnju i nema slučajnosti.

koja je krajnje brižno isklesana iz vrlo čvrstog kamena sličnog lignitu. koncentrično sređene kvadrate.psihe. ako je ikako moguće. duguljaste pločice od zelenog serpentina. 252). na čijim se zidovima raspoznaju sedimentai slojevi. Snevač proračunava da je stenje staro 1. Werke. slično šarama ahata. osim u kristalnim površinama. ali ostala je astrologija koja je u naše vreme dospela do nikada ranije dostignute visine. Markus Fierz (Zur -physikalischen Erkenntnis) više naginje platonskim idejama. S. čija je boja ista kao i boja stenja — mrka gvozdenog oksida."8 Drugi sneni motiv iste vrste je sledeći: snevač otkriva u divljoj.8 Prema pravilima tumačenja snova ovaj gospodin Α. ako je broj samo produkt našeg duha. danas nam izgleda kao arhaizam koji treba. Ovaj san se više puta ponavlja u dužim vremenskim razmacima. želeo bih već ovde da napomenem da se u ovom zamišljenom slučaju više ne bi smelo govoriti ο smislu. Nasuprot tome. Tu je otkrila u jednom sloju tanke. ΠΙ/1. onda i prostor ima realnost izvan našeg duha. već mnogo pre ο istorođnosti ili konformitetu. p. bezbojno staklo."* U drugom slučaju snevač na putu kroz sibirsku tundru nalazi dugo traženo živo biće: to je petao natprirodne veličine od nečega kao tanko. ne radi ο suje-verju.117 Pretpostavka sinhroniciteta i jednog. !2° Radi se ο antroparionu. ali petao je živ i slučajno nastao upravo iz mikroskopskog jednoćelijskog bića.. ali svakako ne sasvim. kao lusus naturae ponova uzima u sebe crteže. 12« 179 Doja nije dodata bojenjem.« »Leopold Kronecker. koje poseduje sposobnost da najednom predstavi bilo koju životinju (koja se uopšte ne sreće u tundri) ili čak oruđa bilo koje veličine kojima se koristi čovek. Ne radi se samo ο lusu* 80 . Na strmoj nizbrdici on sreće štrčeće rebro od šupljikavog stenja i tamo nalazi malog crnog čoveka. U sledećem trenutku taj slučajni oblik se nepovratno gubi. 375). koji kao personifikacija nesvesnog. odnosno ne može koristiti. Moderna psihologija i parapsihologija su te koje jasno pokazuju da kauzalnost ne objašnjava izvestan poredak stvari i da je princip objašnjenja koji dolazi u obzir u ovom slučaju formalni faktor. Isto tako Hermann Weyl shvata broj kao produkt uma (Wissenschaft als Symbolische Konstruktion des Menschen. Crna 117 U jednom pismu iz 1830. već je to bila preboje-nost unutrašnjosti kamena. već ο izvesnoj istini koja nije tako dugo sagledana samo zbog toga što ima mnogo manje posla sa materijalnim aspektom događaja. godine Gaus piše: »Moramo s negodovanjem priznati da. Zainteresovanima za psihologiju bih napomenuo na ovom mestu da se neobična predstava po sebi postojećeg smisaonog faktora nagoveštava u snovima. odgovara animusu.181 Ovi snovi izgleda da ilustruju postojanje nekog formalnog faktora u prirodi. ali ipak mora da zaključi da se ova obličja stvarno nastavljaju u ste-novitoj masi i da stoga mora da su nastala bez čovekovog udela. u čijoj se pozadini u stenju vidi svežanj šiba. »malom rudarubar 500. Mali čovek oslobađa ova obličja od nataloženog amorfnog konglomerata. Kada se jednom u mome krugu diskutovalo ο ovom pojmu.120 Ovaj je zabavljen time da u stenju kleše malu jamu. Über den Zahlbeprift".« Dalji san ove vrste je sledeći: snevač seta po nekom šumovitom pobrđu. Pri tom se. Zapad se koliko je to moguće otresao ove starovremske pretpostavke. Slične šare nalaze se još na dvema-trima pločama koje (snevačici površno poznat) uzima gospodin A. tzv. izbegavati. Snevač prvo ne veruje svojim očima. u sebi postojećeg smisla. krševitoj okolini naslagane slojeve škriljastog stenja iz trijasa.000 godina i da je stoga nemoguće da je artefakt načinila ljudska ruka. Izvesne mantičke procedure izgleda da su izumrle. to jest svest za to nema razumevanja. na kraju krajeva. Na jednoj od ovih vi-dela je crne. naime sinhronicitet. On razdvaja pločice i na svoje bez-merno čuđenje otkriva reljef ljudske glave u prirodnoj veličini.^ιθμητίξει. ne u ponavljanjima se izražava izvesno insistiranje nesvesnog da sneni sadržaj konačno privede svesti. Velikom matematičaru Gausu pripisuje se izreka: »ό θεάς. nabačena je primedba: »Geometrijski kvadrat se ne sreće u prirodi. Na svakoj šibi sedi po jedna tamnomrka ljudska glava sa velikim očima. već mnogo pre sa njihovim psihičkim aspektom.« (Bog se bavi aritmetikom). koja stvara osnovu klasičnog kineskog mišljenja i naivnu pretpostavku srednjeg veka.' Jedna od prisutnih dama prilikom ove diskusije sanjala je sledeće noći: u vrtu se nalazi velika udolina. Cak ni determinizam prirodnonaučnog doba nije uspeo da sasvim ugasi ubedljivost principa sinhroniciteta.

Fantazirati se može ο svemu. To je ono što snovi očigledno iskazuju1" pokušavajući da pomoću ponavljanja ovo približe svesti.naturae. Kome ovo izjašnjenje izgleda neshvatljivo. pokušavajući da ove formulišem shodno njihovom očiglednom smislu. Ja se trudim da ostanem što je moguće bliže snenom iskazivanju. pa ι ο snovima. tada priznajem da ne razumem san ali se čuvam da ne mani-pulišem sa svakakvim veštačkim trikovima da bi ga uskladio sa nekom teorijskom pretpostavkom. Ako se pokaže nemogućim da se ovaj smisao dovede u vezu sa svesnim stanjem snevača. on će po prilici biti sklon da na temelju predubeđenja traži sasvim drugačiji skriveni smisao. ranije pomenute Keplerove ideje. već ο smisaonoj koincidenciji jednog apsolutno prirodnog produkta sa (od toga nezavisnom) ljudskom predstavom. Up. 151 ls! .

kao što je rečeno. koja nemaju mozak. koji. Kako izgleda ovde bi trebalo postaviti pitanje da li bi odnos duše prema telu trebalo posmatrati sa ovog ugla.C. odnosno da li bi koordinaciju psihičkih i fizičkih zbivanja u živom biću trebalo shvatiti kao sinhronicistički fenomen umesto kauzalne relacije. REZIME Ova moja razmatranja ni u kom slučaju ne smatram konačnim dokazom moga stava već samo kao zaključak iz empirijskih premisa. koja bi bila dovoljna za njihovo objašnjenje (uključujući i ESP eksperimente). odnosno »inteligentnog« ponašanja nižih živih bića. Gelinks kao i Lajbnic smatrali su koordinaciju psihičkog i fizičkog kao akt božji. Tu se već nalazimo vrlo blizu formalnog faktora. Iz meni raspoloživog činjeničnog materijala ne bih mogao da izvedem nijednu drugačiju hipotezu. dakle principom koji se nalazi izvan empirijske prirode. Pri tom moramo da se sasvim odreknemo psihe vezane za živi mozak i da se podsetimo »smisaonog«. Pretpostavka kauzalne relacije između psihe i tela s druge strane vodi do zaključka koji se vrlo loše slažu sa iskustvom — ili su to fizička zbivanja koja uzrokuju psihičko. nema ničega zajedničkog sa delatnošću mozga. 82 . vreme i kauzalnost znače kriterijum njegovog ponašanja. ο kojima bih želeo da prosude i moji čitaoci. Pri tom sam dovoljno svestan da sinhronicitèt predstavlja krajnje apstraktnu i neopažajnu veličinu. On pripisuje pokretnom telu izvesno psihoidno svojstvo. koje kao prostor.

budući da ranjeniku izgleda da se sa mesta na kome je ranjen podiže u vazduh. S. ali ne uvek potpuno prekinuta. poznavanja koje nije posredovano čulnim organima i koje odlikuje sinhronistički fenomen. to jest da se sastoji od slika sećanja. Ovo je sprovedeno u lakoj narkozi. Sledeće što joj je došlo u svest bilo je da. Ona sama se nije ni najmanje plašila. poreklom iz drugih uzroka. Verovatno bi se isplatilo sa ovog ugla bliže razmotriti ona iskustva koja čine verovatnim postojanje psihičkih procesa u. lepo. nalazi u psihički relativnom prostoru i odgovarajućem vremenu. paralisan. opušteno. to jest u neprikazivom pro-storno-vremenskom kontinuumu. odnosno izražava postojanje jednog po sebi postojećeg smisla. bolje. pacijentkinja je zaključila da je puls očigledno neprimetan. na primer ceo bunker u kome se nalazio ozleđeni. Međutim. ako je sedeo onda sedeći. u čiju pouzdanost i istinoljubivost nemam nikakvog razloga da sumnjam. majka i suprug i bilo sve spremljeno. naime. Ovaj oblik postojanja može biti samo transcendentalan. smisaone sređenosti koja može baciti svetio na psihofizički paralelizam. dodir. koja bi. Imala je utisak kao da kroz postelju propada u bezdanu prazninu. nesve-snom stanju. U malom procentu slučajeva ranjenicima izgleda kao da rukama izvode pokrete plivanja. Kada su otišli lekar. Za vreme lebde-nja raspoloženje je pretežno euforično. U ovom stanju nastupa vrlo jasno i ubedljivo osećanje slobodnog lebdenja i halucinacija. da se ne može napipati. Beringer) s pravom ističu da se ranjenici sa upadljivo lakim dražima. Naveo bih primer iz moje lekarske prakse: jedna pacijentkinja. Pri tom je znala da se iza nje nalazi 83 . Pacijentkinja je mislila da je isuviše glupo št© oni misle da ona već umire. dok najjača borbena buka nema nikakvog dejstva. To je neka vrsta doživljaja »vaznese-nja«. mogu probuditi iz sinkope. Pored nje je stajala bolničarka. borbena buka ustupa mesto »svečanoj« tišini. U prvom slučaju ne može se videti kako heroijski stvaraju psihičke procese a u drugom kako nematerijalna psiha stavlja u pokret materiju. Ako je prisutno opažanje okoline. Nije neophodno misliti na Lajbnicovu harmonia praestabilita. Ovde najpre mislim na čudnovata zapažanja načinjena kod dubokih sinkopa posle akutnih ozleda mozga. U sobu su ušli majka sa njenim mužem i uplašeno je gledali. Suprotno svim očekivanjima teška ozleda glave nema uvek za posledicu odgovarajuću besvest. onaj ko je ležao ležeći. kako to dokazuje poznavanje budućih ili prostorno udaljenih događaja. pacijentkinja ju je još videla kod vrata odakle ju je zapitala: »Želite li još nešto pre nego što odem na večeru?« Pacijentkinja je htela da odgovori ali nije mogla. ispričala mi je da je njen prvi porođaj bio vrlo težak. Primetila je još kako je bolničarka pohitala ka njenoj postelji. Ako je stajao podiže se stojeći. »izgubljen« i bez svesti. Visina podizanja i::nosi između pola i više metara. Potisnuto je osećanje težine. Njeni rođaci su se pojavili na vratima. puno iščekivanja« su srodni izrazi kojima se obeležava ovo raspoloženje. To je bilo poslednje čega se mogla I5S Jantz und Beringer: Das Syndrom des Schwebeerlebnisses unmittelbar nach Kopfverletzungen. bolničarka je htela da pođe na večeru. Ponekad izgleda kao da se sa njim podiže i okolina. Bilo je praćeno opsežnim rascepom međice i velikim gubitkom krvi. prema svim mišljenjima. uhvativši je za ruku da joj opipa puls. Iz načina kako je pri tom pokretala prst tamo amo.1*3 Jane i Beringer (Jantz. Kako se sama osećala vrlo dobro. »Povišeno. svečano. gleda sa jedne tačke na tavanici i sve opaža šta se zbiva ispod nje u sobi — videla je samu sebe kako mrtvački bleda leži u postelji. itd. Čulna komunikacija sa spoljnim svetom je doduše u velikoj meri ograničena. U sobi je uzbuđeno šetao lekar a njoj je izgledalo da je ovaj izgubio glavu i da zapravo ne zna šta da radi. kao poziv po imenu. iako. Spoljnem posmatraču ozleđeni izgleda ravnodušan. blaženo. srećno. subjektivno svest ni u kom slučaju nije ugašena. 202. na primer. bez osećanja sopstvenog tela i njegovog položaja. Činjenica »apsolutnog znanja«. bila apsolutna i koja bi morala da se ispolji u opštoj correspondentia i sympathia. pošto se on. Posle tridesetčasovnih bezuspešnih trudova lekar je smatrao da je indikovano da porođaj završi forcepsom. podupire pretpostavku. zabavljao ju je bolničarkin strah. 184 setiti tokom neodređeno dugog vremena. onda ova obično izgleda imaginarna. Pre svega to je činjenica bezuzročnog poretka ili. nešto slično kao Sopenhauerova smisaona koincidencija vremenskih tački koje leže na istom stepenu širine. Slično se može posmatrati i kod dubokih nesve-stica. Sinhronicitet poseduje svojstva koja eventualno dolaze u obzir za razjašnjavanje problema duša-telo.ili je to preegzistentna psiha koja uređuje materiju.

199. Sledeće što se desilo bilo je da je u postelji došla sebi iz nesvestice i videla bolničarku nagnutu nad njom. gde se smatra da je centar fenomena svesti. Okolina se kupala u jarkom suncu a sve boje su bile neopisivo sjajne. Saznala je da je bila oko pola sata bez svesti. Ako su ovakva razmišljanja ispravna. 197. kako je opisala. ako se okrenem da direktno sagledam sliku. u svakom slučaju bez mogućnosti jasnog posmatranja i istovremenog zaključivanja. Čudnovato da to nije bilo neposredno doživljavanje situacije pomoću indirektnog. kao što su ESP. Sledećeg dana. već je imala genuini srčani kolaps sa sinkopom nastalom zbog anemije mozga. psihički potpuno zamrla. odnosno od kore velikog mozga ili samog mozga.« Ovaj predeo nije stvarno videla pošto mu je bila okrenuta leđima. Znala je samo da će se vratiti svome telu i da neće umreti. gašenje sluha i cenestetskih opažanja ukazuje u pravcu promene lokalizacije svesti. akt procene i opažanja. Međutim. Padinu je s obe strane gušilo tamnozeleno drveće. Pacijent je imao verifikovanu ESP. međutim. na neku vrstu odvajanja od tela. predstave koje se^ mogu re 124 Up. kao da su se »njene oči nalazile na tavanici«. onda se čovek mora zapitati da li u nama još neki nervni supstrat osim mozga može misliti i opažati. kao što je slučaj u našem primeru. Na p. Sličan slučaj. Ovaj pacijent je za vreme jednog kolapsnog stanja posmatrao otcepljivanje integralne svesti od telesne svesti. produkovati. Propratno osećanje lebdenja. odvijaju svesni fenomeni opažanja i procene. koja se prostirala na jednoj padini sve do vratnica kroz koje se ulazilo u park. kritički je razmatrala lekarevo ponašanje za vreme njene nesvestice. pun svetlucavih živahnih boja a posebno smaragdno zelena poljana sa kratkom travom. Bolničarka je. opisan je drugi slučaj iste vrste. gde po svim ljudskim mišljenjima postoje sve garancije za to da je onemogućena delatnost svesti a pre svega čulna opažanja. protiv svih očekivanja može postojati svest. prisutni prostorni i vremenski uslovi koji bi mogli da omoguće percepciju i apercepciju a gde je samo ugašena delatnost svesti. Zbog toga se insekti smatraju refleksnim . Poslednja mogućnost se ne može bez daljnega odbaciti. uprkos tome. Nije lako objasniti kako se u stanju teškog kolapsa mogu odigrati tako intenzivni psihički procesi. u kome je. pasti u iskušenje da prođem kroz vratnice a samim tim i da se rastanem sa životom. Ona je stvarno bila bez svesti i. izveštaj kod Tyrrell. međutim. to jest ο događajima koji ne stoje ni u kakvoj kauzalnoj vezi sa organskim procesima. oko 15 sati posle ovog događaja. Prema svim pretpostavkama očekivalo bi se da tako jasna anemija mozga znatno otežava. bili su rasuti po travi. kakve nikada do tada nije videla. kada se već osećala jačom. koja se ne mogu objasniti biološkim supstratskim procesima. radi ο sinhroničkim fenomenima. ili se kod ovih psihičkih zbivanja. ne može se raditi ni ο čemu drugom do ο sinhro-nicitetu. p. februar 1927). bilo znatno više izražena ESP izneo je Okland Gedes (Sir Auckland Geddes) u Royal Medical Society (27. Tamo gde su čulna opažanja po sebi nemoguća.čudesan predeo. pacijentkinja nikada nije bila histerična.124 Ovakva iskustva ukazuju na to da u stanjima nesvesti. ali ona ga je znala. nesvesnog posmatranja. Bilo je pro-leće a mali šareni cvetovi. Poljana joj je izgledala kao proplanak u prašumi. Osećala je da je ništa ne bi sprečilo da prođe kroz vratnice. koja se odigravaju za vreme besvesti. Tamo gde su. Ova aksioma u potpunosti važi za područje simpatikusa. U svakom slučaju skoro je aksioma da su svesna zbivanja vezana za veliki mozak a da svi niži centri sadrže samo refleksne spojeve koji su po sebi nesvesni. sličan parku. The Personality o f Man. pristupačni kasnijem sećanju. međutim. za što su govorili svi spoljni i očigledno alarmantni znaci. promena ugla posmatranja. već je celokupnu situaciju videla odozgo. shodno tome. dakle po svoj prilici samo funkcija kore a gde se. »Znala sam da je ovde ulaz za onaj svet i da ću. na koji još nije kročila ljudska noga. energično odbijala kritiku tvrdeći da je pacijentkinja očigledno bila potpuno bez svesti i da zbog toga nije mogla ništa da opazi od te 18 5 scene. Zbog toga lekarevo uzbuđenje i zabrinutost njenih bliskih smatrala je glupim i suvišnim. odnosno sprečava nastajanje upravo visoko-kompleksnih psihičkih zbivanja. i kako su se mogli sa zatvorenim očima opaziti stvarni događaji sa konkretnim pojedinostima. bolničarka je morala da prizna da je pacijentkinja događaje opazila onako kako su se dešavali u stvarnosti. Tek kada joj je opisala sve pojedinosti koje su se odigrale za vreme nesvesti. za koje je smatrala da je nekompetentno i »histerično«. U ovom slučaju moglo bi se posumnjati da se radilo ο psihogenom sumračnom stanju. pri čemu se ova druga postepeno rastapala u svoje (organske) komponente. pošto ima opažanja nezavisnih od vremena i prostora. tu bi mogao da dođe u obzir neki nervni supstrat. u kome je postojala otcepljena polovina svesti.

odnosno fenomen po·*» La Morphogenese dans le cadre de la biologie generale. očigledno isto tako dobro može da ostvari zamisli i opažanja. On kaže: »Radioaktivni raspad predstavlja se kao dejstvo bez uzroka navodeći na pomisao da poslednji zakoni prirode nisu kauzalni. Za šta onda treba smatrati simpatikus kod kičmenjaka? Da li i ovaj sistem može stvoriti ili prenositi specifična psihička zbivanja? Frišova posmatranja dokazuju postojanje transcerebralnog mišljenja i opažanja. Up. u koje kao što smo videli spadaju i sinhronistički. ne samo da saopštavaju da su našle mesto sa hranom. koji bi se kao četvrti priključio priznatoj trijadi prostora. pri čemu je njena univerzalna dominacija ugrožena tek kod izvesnih nižih domena sinhronicitet se potvrđuje kao fenomen koji je izgleda uglavnom povezan sa psihičkim uslovima. gde su doduše subjektivno ubedljivi ali objektivno se jedva ili vrlo teško mogu dokazati dok su statistički neobuhvatni (bar zasada ne). Pomoću ovog saopštenja nove pčele su u stanju da direktno odlete na mesto sa hranom.automatima. — tako se i sinhronistički faktor ispostavlja kao tek uslovno važeći. (Prim.1** U događaje bez uzroka. pozivanjem na psihijatrijsko iskustvo moglo bi se još prihvatiti da saopštenje neke stvarne informacije izuzetno može uslediti i u sumračnom stanju. U nevolji. pomoću svoje svojstvene igre. ispostavilo se da pčele. Kod sinhroniciteta se ne radi ο filozofskom gledištu već ο empirijskom pojmu. drugim recima da li snovi manje potiču iz usnule delatnosti kore ili. na primer. ν. Na ovaj način smo primorani na zaključak da nervni supstrat kao što je simpatikus. Nasuprot ideji prestabilirane harmonije sinhronistički faktor iziskuje samo postojanje principa neophodnog za spoznajnu delatnost našeg razuma. Uostalom ne može se dokazati da su pčele nesvesne. dakle da su transce-rebralne prirode?* Izvan još potpuno neprovidnog psihofizičkog pa* Najnovija istraživanja biologije snova (koja datira]-. Dalk (Dalcq) iz Brisela shvata formu. karakteristična je za nedoumicu koja prati radijumov raspad. in puncto porekla i funkcije tako različit od cerebrospinalnog sistema. luvrednosnog vremena. S. naprotiv. ali bi se izričito negiralo da se saopštenja ovakve vrste normalno smatraju nesvesnim. Uprkos tome bila bi moguća pretpostavka da je opisani proces kod pčela nesvestan. M. koja tako reći neograničeno dominira slikom makrofizičkog sveta. Ako je tako. kao živoj materiji nadređeni kontinuitet«. Naime. Na organskom stupnju mogla bi se možda biološka morfogeneza posmatrati sa ugla sinhronističkog faktora. naime sa zbivanjima u nesvesnom. To nije ni materijalizam ni metafizika.128 Ovo saopštenje sé u principu ne razlikuje od informacija 125 Aus dem Leben der Bienen. Prof. Hardy. optuženi ili njegov branilac mogao da dokaže sudskom veću da je neka takva radnja usledila nesvesno. onda bi se moralo nabaciti pitanje da li bi se na isti način mogla posmatrati normalna nesvesnost spavanja. Za razliku od kauzalnosti. Kao što su ovi doduše neophodni. već samo gangliozni sprovodni sistem. urednika) ralelizma sinhronistički fenomen ne predstavlja prolaznu i lako dokazivu pravilnost. Boston. Ali time nije dobijen odgovor na pitanje. Ш i 220. za vreme nesvestice simpatikus nije paralisan i stoga bi mogao da dođe u obzir kao mogući nosilac psihičkih funkcija. Ovaj. Džejms Džins (James Jeans) ubraja i raspad radijuma. 111. pošto smo i dalje konfrontirani sa činjenicom da gangliozni sprovodni sistem u principu na izgled postiže isto što i kora našeg velikog mozga. Međutim. gl. u stvari izgleda kao bezuz-ročni poredak. — Vidi E. Naime.«1" Ova krajnje paradoksalna formulacija koja potiče iz pera jednog fizičara. 1970. koji postuliše jedan za spoznaju neophodni princip. »magijskih« procedura. Nijedan ozbiljni istraživač neće tvrditi da je suština posmatranjem utvrđenog postojanja ili priroda 85 . vreme i kauzalnost su psihički relativni. koja sadrži svesti pristupačne snage? To jest. pošto nemaju cerebrospinalni nervni sistem. Ovo gledište je donekle poljuljano istraživanjima na pčelama. C. S. >« Phpsik uvd Philosophie. iz simpa-tikusa nepogođenog spavanjem. u slučaju međuljudskih informacija ove ćemo shvatiti kao svesne i namerne i jedva da možemo zamisliti kako bi. vremena i kauzalnosti. koje je preduzeo Friš (Κ. pod koji pojam potpada i sinhronici-tet. Sa relativnom praviinošću i učestalošću eksperimentalno se dokazuju sinhronistički fenomeni kod intuitivnih.. ο čemu će kasnije još biti reci. ali ne apsolutni — većina psihičkih sadržaja je bes-prostorna. gore pomenuta razmišljanja zoologa A. Ova se mogućnost mora imati na umu kada se hoće da objasni postojanje svesti unutar besvesti tokom nesvestice. Hartmann: Sleep and Dreaming Little Brown and Co. Zbog toga čovek isto tako mnogo oseća disharmoniju stvari kao što je začuđen njihovom usputnom harmonijom. iz vremena posle Jungove smrti) su pokazala da snovi ne potiču iz delatnosti kore već iz centra koji se nalazi u neposrednoj blizini produžene moždine (nucleus reticularis cau-dalis pontis). A. uprkos njene veze za materiju. već i da pokazuju pravac i udaljenost. među ljudima. Frisch) u Gracu.

u cilju 86 . »*» Up. shvaćena je kao opredeljivanje između hrišćanskog trojstva i »serpens quadricornutus« (četvororoga zmija). nje vremena kao četvrte dimenzije u modernu fiziku uslovljava postulat neopažajnog prostorno vremenskog kontinuiteta. onda tu nema ničega zajedničkog sa materijalizmom. Pauli prema mojim istraživanjima.130 Prednost ove dopune je formiranje gledišta. Ako je to slučaj. Ako se najnoviji zaključci prirodnih nauka približuju jedinstvenom pojmu bivstva. naime pomoću »neutralnog jezika«. s one strane prostora i vremena) obuhvata i našu sopstvenu duhovnu delatnost. Time se ponavlja a istovremeno i rešava problem koji se kao crvena nit alhemističkih filozofa. koja se sreće već u okvirnim pričama Timajosa a dopire sve do scene Kabira u Faustu II od strane alhemičara XVI veka Gerardusa Dorneusa. L. fon Franc (von Franz) je ovo isticanje trini tarne zamisli dokazala u paraboli Bernar-dusa Trevizanusa. Мајега (Мајег) i u Aquarium Sapientum Anonimusa (Anonymus).m M. 1. naime psiha. izbegavanim ili čak ozloglašenim mestima. Kako sam zahvaljujući ljubaznom intereso-vanju koje je pokazivao gospodin profesor W. vremena i kauzalnosti. tako i sinhronicitet sa njemu svojstvenim smisaonim kvalitetom stvara sliku sveta jedne skoro zbunjujuće nepredstavljivosti. Psychologie und Alchemie (Ges. zatim u Amphitheatrum Kunrata lso Sir James Jeans (Physik und Philosophie) smatra da bi moglo biti da »poreklo događaja u ovom podsloju (tj.« U ovom razmatranju kauzalizam mi ne Izgleda održiv. koje u opis i spoznaju prirode unosi psihoidni faktor. kome pogoduju aspekt vremena i prostora s jedne i kauzalnosti i sinhroniciteta s druge strane. vreme i kauzalnost. koja nije bila manji predmet ismejavanja. naime takozvani aksiom Marije.1** Kao što uvođe. Kao da predoseća ono što će naići on se čuva od neznabožačkog kvaterniteta. koji je inače toliko ležao na srcu alhemičarima.1*3 Pauli ukazuje na polemiku između Keplera i Roberta Fluda (Fludd). Jevrejke (ili Koptkinje): έκ τοΰ τρίτου το έν τέταρτου (iz trećeg sledi jedno [kao] četvrto). uživao prednost da di-skutujem ovo principijelno pitanje sa stručnim fizi-čarem. Njena dilema između tri i četiri. Werke XII).131 I ovo (opskurna opservacija) potvrđuje ono što sam prethodno rekao da se. Revolucija fizike izazvana otkrićem radioaktivnosti znatno je modifikovala klasična shvatanja. P. u kojoj je učenje ο korespondenciji pripalo ovom drugom dok je prvi morao da ustupi mesto učenju ο tri principa. koje bi moralo biti izraženo pomoću novog pojmovnog jezika. kako kaže Platon. Prostor. ova trijada klasične fizičke slike sveta. Theatrum chemicum I: De tenebris contra naturam.sinhronicitet vreme Ovde se sinhronicitet prema ostala tri principa odnosi kao jednodimenzionalnost1*" vremena prema trodimenzionalnosti prostora ili kao oprečno četvrto u Timajosu koje se mešavini tih troje može samo »na silu« pridodati. kako je to pogodno formulisao Pauli.1 iss Up. Naprotiv. postala je pravi majdan za psihologiju nesvesnog.134 Odlučivanju u prilog trojstva. pošto je nastao iz binariusa (dvobroj). Pauli je predložio da se protivstavljanje vremena i prostora u klasičnoj šemi zameni pomoću energija (održavanje) — prostor-vreme-kontinuuma. prostor kauzalnost ---------j -------. kod Μ. onda bi iz toga proisteklo jedinstvo bivstva.t8 Ja ne uzimam u obzir Diraeovn visedimenzionalnost vremena. naime sveta koji je opisivan i objašnjavan pomoću prostora. ženskog i đavolskog. Stari san alhemičara. izgleda da se ovde pokazuje mogućnost da se eli-miniše neuporedivost između posmatrača i posmatranog. bila bi pomoću faktora sinhroniciteta dopunjena u tetradu. koje više nije poznavalo correspondentia. Tako da budući tok događaja jednim delom zavisi od ove duhovne delatnosti. Ovaj predlog dao mi je povoda da bliže opišem par kauzalnost-sinhro-nicitet. Werke). dakle iz materijalnog. transmutacija hemij-skih elemenata. 518. S. naime. 323 (Ges.posmatranog. (Khunrath). Promena je u tolikoj meri znatna da moramo podvrgnuti reviziji klasičnu šemu na koju sam se prethodno pozivao. ova toliko ismejavana ideja ostvarena je u naše vreme. principijelno nova gledišta po pravilu ne otkrivaju u već poznatim područjima već na zabačenim. moj članak Versuch einer psychologischen Deutung des TriniUitsdogmas u: Symbolik des Geistes. nešto poznato i spoznato. to jest đavola. a njena simbolika. bio sam u stanju da načinim jedan predlog koji obuhvata i modernu fiziku. koji je istovremeno razumevao moje psihološke argumente. naime apriori-stički smisao (»jednorodnost«). već se isključivo vezivalo za trijadnu sliku sveta koja je nastavljala tip triniteta. sledilo je prirodnonaučno doba. koje stoji u izvesnoj protivurečnosti prema alhemijskoj tradiciji. naime u quaternio koji bi omogućavao sud celovitosti.

znači. pošto odslikava prosečno instinktivno zbivanje u nekoj vrsti tipa. Naime. kako to kaže Andreus Spajzer (Andreas Speiser). Ono se uglavnom sastoji od »slu-čajnih< jednorodnosti. (Jednorodnost spoljneg fizičkog zbivanja sa psihičkim). IÜ Jung. već samo postojanje ili bivstvova-nje.vreme nosno 133 Μ. ne odgovara neko uzročno činjenično stanje. 1. več začudo i psihofizičke jednorodnosti. onda ovaj do-bija specifični aspekt modusa. c. kauzalističko objašnjenje sinhroniciteta izgleda isključeno. konstantni spoj pomoću dejstva nekonstantni moć kontlngen £/ ei ш тШл * (sinnronicitet) spoj po- (kauzalnost) kontinuitet prostor . koje obeležavam kao arhetipove. Psihološko gledište zahteva još objašnjenja. Arhetip predstavlja psihičku verovatnost. ali u psihičkoj introspekciji. U stvari sklon sam pretpostavci da je sinhronicitet u užem smislu samo poseban slučaj opšteg bezuzročnog poretka. kontingencija koja se ne može dalje reduko-vati. Ovi posled-nji su najčešće pojedinačni slučajevi kojima nedostaje eksperimentalna reproduktivnost. Ova šema s jedne strane zadovoljava postulate moderne fizike. koja se пз nalazi ni u kakvom međusobnom kauzalnom odnosu. c. Die Parabel von der Fontina des Graf e n von Tarvis. koje »potpuno zakono-merno protiče kroz vreme«. III 19: Teško je izbeći kauzalističku obojenost pojmovnog jezika. odnosno da li bi joj nešto ovako bilo potrebno.. opšte uzev. tj. akauzalni modalitet. što izgleda da ne odgovara prirodi onoga što se podrazu-meva pod užim pojmom sinhroniciteta. ali oni vrše neku vrstu prevazilaženja okvira koju bih ja označio kao transgresivitet. ukoliko se obuhvate unutrašnjim opažanjem. Kao što je ranije pomenuto. gde se posmatrač nalazi u povoljnoj . Postavlja se sada pitanje da li bi naša definicija sinhroniciteta. 134 Vidi drugi prilog sveske Naturerklärung und Psyche. ipak ima izvesnih pravilnosti a samim tim i konstantnih faktora odakle se mora zaključiti da je naš uži pojam sinhroniciteta verovatno stvarno isuviše uzak i da je stoga potrebno proširiti ga. 4. »bezoblična stvar«. p. Shodno tome složili smo se za sledeći quaternio: neuništiva energija . koja se odnosi na jednorodnost psihičkih i fizičkih zbivanja. odnosno arhetipove uračunamo u kontingente. odnosno «noseni« od svih. koji nije samo u osnovi psihičke.uspostavljanja izvesnog spoja između ta dva heterogena pojma. Ako sinhronicitet. budući da se jednoznačno i isključivo ne pojavljuju samo u psihičkom području. diskon-tinuiteti moderne fizike itd. Ovi su nejasni. vulgo curiosa. kako to pokazuju Rineovi eksperimenti i mnogostruka iskustva sa vidovito nadarenim osobama. Tako »biti čemu osnov«. Arhetipske jednorodnosti ponašaju se prema kauzalnim zbivanjima kontingentno. s druge pak psihologije. . p. već se isto tako mogu pojaviti i u ne psihičkim stanjima. pod ovaj pojam naprosto potpadaju svi »stvaralački činovi«. «'· L. Ono je slučajna pretpostavka ili supstrat na koji se odnosi zakon.M Speiser. koji funkcionalno ima značenje uobličavajućeg faktora. Ove činjenice dokazuju da u području međusobno nemerljivih pojedinačnih slučajeva. Odabrana dela. Ovaj zahtev izgleda da se nameće onda kada se naše prethodno shvatanje sinhroniciteta razmotri kao »bezuzročni poredak«. to jest samo približno odredivi i spoznajni. Time onda u krug našeg proširenog pojma uvlačimo konstantne i eksperimentalno u svako doba ponovive fenomene. to jest između njih i kauzalnih zbivanja nema zakonomer-nih veza. za sada još neobjavljen manuskript. ν.13"' Pri tom se radi ο onom početnom stanju koje nije »određeno mehaničkim zakonom«. i to onog jednorodnosti psihičkih i fizičkih zbivanja. Franz. Oni su doduše pridruženi kauzalnim procesima. bezuzročni poredak. Njegov tertium comparationis počiva na psihoidnim datostima. U svakom slučaju ovo ne važi u svim slučajevima. otkrivaju se kao slika ili bolje tip.«13" Doduše Spajzeru se mqra dati za pravo da su kontingenti. Shodno tome oni izgleda da predstavljaju vanredni slučaj one nezakonomernosti i slučajnosti ili onog »nezakonitog stanja«. kao na primer svojstva celih brojeva. 5. On je psihički specijalni slučaj opšte verovatnoće koja »se sastoji od zakona slučaja i prirodi stvara pravila isto kao mehanika. L. apriorističke datosti. uprkos svojoj kauzalističkoj ljušturi. bar u carstvu čistog intelekta. Ova smisaona koincidencija ili jednorodnost jednog psihičkog i jednog fizičkog stanja. bila podložna proširenju. .

quam creatura coepit a tempore. onda ih moramo oslovljavati kao stvaralački čin u smislu creatio continua. tanquam in eis collocetur. pojmovi koji su dostigli svoj najveći razvitak u Lajbnicovoj prestabiliranoj harmoniji. samo u onim slučajevima gde se uzrok ne može čak ni'zamisliti. Smisaone koincidencije su zamislive kao čiste slučajnosti. Goldney). Preterana skepsa u odnosu na ESP stvarno nema dovoljno razloga koji bi joj se mogli navesti u prilog. kako ističe Hačinson (G. Zelja je »božja snaga'*· Pod pojmom creatio continua ne misli se samo na niz sukcesivnih stvaralačkih činova. Ova opasnost se izbegava ako se sinhronicitet posmatra kao vanredni slučaj opšteg poretka. ubi sine tempore simul sunt. kao skoro neizbežna posledica prati specijaliziranja i već po sebi suženi horizont posebnog proučavanja nepoželjno i štetno zaklanja od viših i daljih gledišta. lib. cap. (Augustinus. raspolažemo znatnim iskustvenim materijalom. Science and Telepathy. Čarobne stvari su oruđe koje su iskovali patuljci. XLI). cap.1'" kao što i prastaro verovanje u delotvornost molitve počiva ha iskustvu sinhronističkih proprat-nih pojava. 5. CXIII). cap. rezultat ESP eksperimenata Sola (S. kako sam već istakao. De triplici habitaculo. ranije je pripadao području correspondentia i sympathia. Danas smo u povoljnom položaju pošto. ili »aeternus creator mentium« (Augustinus. c. 347. I. to jest. smatra bezuzročnim. c. na primer. Tako može biti da prvobitno magično značenje reči: »wünschen« (»želeti«.« (Anonymus. Ono je bezuzročno. Soal) i Goldnija (Κ. Hutchinson)137 poseduju verovatnoću od 1:1031 · • IO31 odgovara zbiru molekula u 250. božjem duhu je istovremeno: »Mutabilium dispositio-nem immutabilis ratio continet. S. Bog je sadržan u njegovom stvaranju Nec indiget operibus suis. »Ordo temporum in aeterna Dei sapientia sine tempore est. nije samo prosto želja u smislu traženja već i da istovremeno izražava i (magijsko) dej-stvo. Ali što se više gomilaju i što je veće slaganje. Ο pouzdanosti ovih činjenica može se steći slika kada se čovek upozna sa tim da. zahvaljujući ESP eksperimentima. Pre stvaranja uopšte nije bilo vremena. oni se više ne 88 .« (L. De principiis. Ovaj oblik poretka razlikuje se od poretka osobina celih brojeva ili diskon-tinuiteta fizike po tome što su ovi drugi odvajkada pravilni.000 tona vode. Ali ako ih ima. Sinhronicitet nije ništa zagonetniji ili tajanstve-niji od diskontinuiteta fizike. kome je nepoznat uzrok. Njen bitni razlog je danas samo još nenaučnost. sed in sua aeternitate persistit. u smislu »semper patrem fuisse. ovo je počelo tek sa kretanjem stvari: »Potius ergo tempus a creatura. Samo cementirano ube-denje ο svemoći kauzalnosti je ono što priprema teškoće razumevanja i dovodi do toga da izgleda nezamislivo da se mogu desiti ili postojati bezuzročni događaji. I. tim se više smanjuje njihova verovatnost i tim više raste njihova nezamislivost. onda bi njegova deljivost bila nezamisliva. «Non enim erat tempus ante tempus. Ono što se u vremenu dešava sukcesivno. Time se izbegava nedopustivo umnažanje principa objašnjenja — arhetip je oblik aprioristič-kog psihičkog poretka spoznat pomoću introspekcije. Ako bi. E. dok prvi predstavljaju stvaralačke činove u vremenu. ut ma-neat.« (Prosperus Aquitanus. II. quae in temporibus non simul sunt.1** delom odvajkada. Ali sa opažanjem arhetipske podloge on pada u iskušenje da asimilaciju međusobno nezavisnih psihičkit i fizičkih zbivanja svede na (kauzalno) dejstvo arhetipa i na taj način da previdi njegovu čistu kontingenciju.situaciji da može otkriti tertium compa-rationis. onda ono sledi isto osnovno obeležje. već i na večito prisustvo jednog stvaralačkog čina. U području prirodnih nauka ima samo relativno malo eksperimentalnih radova čiji bi rezultati i približno dostizali tako visok stepen sigurnosti. to jest ono je raspoređeno na isti način. .« (L. Covek je već isuviše često doživeo da takozvana sujeverna mišljenja sadrže jezgro istine. koje je još sadržano i u reči »Wünschelrute* (čarobni štapić). LVI1Ì. XI. CCLXXX). Uz put primećeno ovo je dublji razlog zašto sam upravo momenat vremena istakao kao karakterističan za ove fenomene i obeležio ih kao sin-hronističke. Sententiee e.r Angustino delibatae. et genuise verbum« (Origenes. tempus autem cum mundo concreatum est. Samo po sebi se razume da se čovek mora čuvati da svako zbivanje. na primer. Deutsche Mythologie. V). in qua manens omniy quaecumque voluit fecit in coelis et in terra«. Μ. Enarratto in Ps. Teren. Conjessiones. G. raspada radijuma itd. delom kao sporadično ponavljani poredak koji se ne može svesti na postojeće antecen-dencije. koji su ovi principi izgubili.:№ Grimm. atom odgovarao svom prvobitnom filozofskom pojmu. Moderno otkriće diskontinuiteta (to jest poretka na primer kvantuma energije. Ako se ovome pridruži spolj no sinhronističko zbivanje. lib. koja na žalost Soal. Zamislivost je svakako pojam koji zahteva najvišu kritiku.) pripremilo je kraj isključive dominacije kauzalnosti a time i trijasu principa. p. XXXI). Sopenhauer je isuviše malo poznavao empirijske osnove ideje korespondencije da bi spoznao bezizlaz-nost svog kauzalističkog pokušaja objašnjenja.

kao što je naglašeno. . već i kontigente shvata kao s jedne strane nešto opšte. vremena i kauzalnosti uvede još jedna kategorija koja ne omogućuje samo karakterizaciju fenomena sinhroniciteta kao posebnu klasu prirodnih događaja. Pri tom postoji. »nedostatak objašnjivosti« ne samo zbog činjenice da je nepoznat uzrok već i zbog toga što takvo objašnjenje nije zamislivo sa našim sredstvima razumevanja. pošto se u ovim uslovima više ne može utvrditi pa čak ni zamisliti kauzalnost koja za svoje postojanje pretpostavlja prostor i vreme.mogu smatrati čistim slučajnostima. Ovaj slučaj se javlja onda kada prostor i vreme izgube svoj smisao. Iz ovog razloga izgleda mi neophodno da se pored prostora. individualnih stvaralačkih činova. odvajkada postojeće a s druge kao zbir mnogih. već se zbog nedostatka kauzalnog objašnjenja moraju prihvatiti kao poredak. u vremenu odigranih. odnosno postanu relativni.

1958 90 . kao neposrednom izrazu tog nesvesnog. gde se radi ο isključivo praktičnom pitanju. činjeničnost nesvesnog kontroverzna. Ali na ovom mestu. Sabr. priznaje i snu. Samo po sebi je razumljivo da svako gledište koje nesvesnom pripisuje odlučujuću ulogu u izbijanju neuroza. ta-kođe i analizu snova smatra nepotrebnom. Drezden 1931. Nasuprot tome. Može se smatrati žalosnim da je leta gospodnjeg 1931. Flurnoja i mnogih drugih. neću iznositi nikakve apologije nesvesnog. besmisleni konglomerat ['l Predavanje održano na VI Kongresu Opšteg lekar-skog društva za psihoterapiju. dve stotine godina od kako je Lajbnic postavio temelje psihički nesvesnog. više od stoleća od kada je Kant govorio ο »ne-merljivom polju tamnih predstava«. još uvek. bitni praktični značaj. iako se naš posebni problem analize snova podudara i skopčan je sa hipotezom ο nesvesnom. Mnogi je smatraju neophodnom u praktičnom lečenju neuroza i time san po psihičkoj važnosti podižu do funkcije ekvivalentne svesti. više od pola stoleća od kada je Karus stvorio pojam nesvesnog. Isto tako je razumljivo da gledište koje ili osporava nesvesno ili ga bar etiološki smatra bezvrednim. publikovano u Kongresnom izveštaju. prema svemu sudeći. drugi osporavaju važnost analize snova i time san svode na neznatan psihički sporedni produkt. Bez nesvesnog san je samo lusus naturae. dela XVI.PRAKTIČNA UPOTREBIVOST ANALIZE SNOVA Terapijska upotrebivost analize snova je još uvek vrlo osporavana tema. a ne govoreći ο doprinosu jednog Zanea.

kako si nekada bio duboko dole. Tada čujem kako jedan od njih kaže pokazujući na mene: »Taj se ne vraća često u naše selo. onda samo preostaje pitanje da li je analiza snova isključivo ili relativno. odakle bi mogao da započne let u daljine. Prvi san je glasio: Ponovo se nalazim u malom selu gde sam rođen. a meni pada na pamet da. Onome kome hipoteza izgleda neprihvatljiva. Najzad uspevam du skupim ono malo svojih stvari. Simptomatologija visinske bolesti izgledala je posebno pogodna da drastično prikaže pacijentovu situaciju. bez daha trčim natrag. koji se smatraju značajnim za objašnjenje ili lečenje neuroze. zbog ubrzanja. tada će se zadnji vagoni kompozicije još uvek nala-züi u krivini i biće. najzad je nalazim. već nalaženje i privođenje u svest do tada nesvesnih sadržaja. glavobolje.« Nije potrebno nikakvo akrobatsko tumačenje da bi se u ovom snu prepoznalo ukazivanje na skromni početak njegove karijere i razumelo šta ovaj nagove-štaj hoće da kaže. to jest oni iz perioda neposrednog početka lečenja. Očigledno se misli: »Ti zaboravljaš kako si počeo odozdo. sasvim nezavisno od eventualnog terapijskog dejstva. Već u prvoj konsultaciji pacijent je ispričao dva sna iz prethodne noći. to jest zajedno sa drugim metodama podesna za iznalaženje nesvesne etiologije ili uopšte to nije. koja počinje stereotipnim recima: »I to upravo sada. Izgledalo bi kao da lekar od ovog razmatranog rasvetljavanja očekuje terapijski efekat. vrlo je dug. vrtoglavice. On pati od straš'jivosti. za njega. Ukoliko ovaj pokušaj uspe. nesigurnosti. pokušaj analize i tumačenja snova najpre sa naučnog gledišta je teorijski opravdan zahvat. ali jedva da se pomeram napred. pošto putujem. izbačeni iz kolo-seka. pošto postavljena svrha analize snova nije nekakva misaona vežba. Pacijent nije imao kuda do da'na ovom mestu izgovori onu toliko poznatu frazu. otežanog disanja. . stanje koje jako podseća na visinsku bolest.« itd. Sledeći primer može poslužiti kao ilustracija rečenog. da se iznenada nije urribšala njegova neuroza.« Drugi san glasi: » U velikoj sam žurbi. žurim na ulicu da bih otkri:} da sam zaboravio torbu sa važnim papirima. Kao što je poznato Frojdova škola široko zastupa stanovište da je osvetljavanje i objašnjavanje. . 2ivot je počeo kao prilježan sin siromašnog seljaka i. kada . niže poreklo i napori dugog uspona iscrpli su njegove snage. Vreme leti. naročito inicijalni snovi. On je trebalo da se zadovolji sa postignutim. Pretpostavljam da je poznat odgovor Frojdovog gledišta. peo se stupanj po stupanj do rukovodećeg položaja. to jest potpuno privođenje u svest nesvesnih etioloških faktora od najvećeg terapijskog značaja.zdrobljenih dnevnih ostataka. pokušavam da vičem. Na ulici je nekoliko seoskih mladića od onih koji su išli zajedno sa mnom u školu. isuviše retkim 91 . ali ne nalazim stvari. San najpre prikazuje uzaludnu. vituće uskoro poći. nervoznu žurbu da se dospe još dalje. Pošto na osnovu naše hipoteze nesvesno ima etiološki značaj. koji je imao izvanredne izglede za još dalji socijalni uspon. Jedan čovek na rukovodećem položaju želeo je da me konsultujjtjS ο jednom problemu. umesto toga njegovo často-ljublje ga je teralo dalje. Najzad krajnjim naporom utrčavam na peron da bih video kako vhè upravo zamiče iz stanične hale. za njega i ne postoji pitanje upotrebivosti analize snova. U ovom slučaju on podiže primenu analize snova na nivo lekarske dužnosti. Hoću da se spakujem. ne retko nedvosmisleno iznose na svetio dana etiološki bitne faktore. Ali kako napred mašinovoda bezobzirno vozi napred. On vozi po čudnovatoj krivini u obliku slova S.« I 6vde nije potreban napor da bi se razumelo izlaganje sna. Budim se sa strahom. J a se pravim kao da ih ne poznajem i prolazim pored njih. sve više u područja sa. onda mogućnost nekog čisto teorijskog rasvetljavanja etio-loških pozadina jedva da bi bio dovoljan motiv ili čak indikacija praktične primene analize snova. Ako bi bilo tako. Ako prihvatimo stanovište da je ovo očekivanje opravdano činjenicama. Ali kako praktičaru naučna otkrića u najboljem slučaju predstavljaju prijatan sporedni produkt terapijske delatnosti. mašinovoda daje punu paru. pozadi nastaje neuroza: kolebanje i ispadanje iz koloseka. ponekad sve do povraćanja. 1 stvarno. Užasna katastrofa. Ovu temu možemo tretirati samo na osnovu prihvatanja postojanja nesvesnog. i pošto su snovi neposredni odraz nesvesne psihičke delatnosti. onda ne bi postojao čak ni razlog izvinjenja za diskusiju ο upotrebljivosti analize snova. od toga bismo prvenstveno mogli da očekujemo naučni uvid u strukturu psihičke etiologije. Pacijent je očigledno u sadašnjem odsečku života dostigao vrhunac. poslednji vagoni se užasno klimaju i stvarno ispadaju iz koloseka. zahvaljujući velikom trudu i dobroj nadarenosti. Ovaj odgovor mogu da potvrdim utoliko što snovi. ako mašinovoda ne bude pazio i da punu paru čim dospe do prave linije. U stvari on je upravo dospio do prave odskočne daske. ponovo trčim na stanicu. Pacijent iza sebe ima izvanredno usppnu karijeru.

Zbog toga je pitanje. koji ne dodiruju etiologiju. moram da pređem preko jedne doline i kroz mračnu šumu. naime od pretpostavke da je terapijski neophodno privođenje u svest etiološkog faktora. Ambiciozno je pokušao da iskoristi svoje šanse. čiju istinitost i stvarnost svest uopšte ne priznaje ili samo silom. kojima su potrebni brižljiva analiza i tumačenje. Ovde spada i veliki broj inicijalnih snova. pretežno na prošlost usmerenu pažnju lekara.vazduhom na koji se još nije navikao. Drugim recima. kao bezuspešna. on častoljubivo gura napred i odriče svoju sopstvenu nesposobnost. Ali da bih dospela tamo. San nam nije dao samo etiologiju neuroze. već se bave sasvim drugim problemima. uz očevidno zanemarivanje stvari. Ovo shvatanje. Iz sasvim privatnih razloga nisam mogao da pacijenta zadržim dalje na lečenju a i moje mišljenje nije mu posebno godilo. U ovoj pretpostavci još se krije dobar deo stare teorije snova. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj? Moja procena može biti nejasna. Stoga sam sebi od toga načinio pravilo da snove u prvom redu posmatram kao fiziološke izraze: ako se u mokraći utvrdi da postoji šećer. Tada primećujem da neko prilazi. Ovaj me iznenada grčevito grabi i ja se budim u strahu. Za sada ćemo se zadovoljiti ovim tumačenjem i vratiti se našim razmišljanjima. Kao što je poznato. nesvesnog psihičkog procesa. Na kraju krajeva i običan vojnik nosi maršalsku palicu u svom rancu. naime visinska bolest kao simbolični prikaz nemogućnosti daljeg uspona. — kao opomena. koja je sanjala u početku terapije kod tri različita analitičara. naime. da privremeno ostavim po strani snove. doduše. koje bi neposredno bile od važnosti. jasno istaknuta etiologija. Ono što se iz svesne anamneze može samo naslutiti. već kakve jesu. onda je to šećer u mokraći.« Ovaj terapijski postupak je prekinut posle nekoliko nedelja. Doduše. Posle dugog traženja otkrivam slabu svetlost u daljini i pomislim da je tu granica. ni u kom slučaju ne poričem činjenicu da su mnoge neuroze traumatogene. što je uvek slučaj sa snovima. Ali vrlo lako bih mogao navesti bezbroj inicijalnih snova u kojima nema ni traga od etiološkog faktora. Upravo naš primer može pokazati cVa je. san prihvatam kao dijagnostički upotrebljivu činjenicu. ima neuroza čija stvarna etiologija postaje jasna tek na kraju. Noć je tamna tako da nisam u stanju da nađem carinarnicu. izdvojenog od uticaja svesti. čak ι kada se radilo ο povezanim. a ne belančevina ili urobilin ili bilo šta drugo što bi možda mnogo bolje odgovaralo mojim očekivanjima. sebi rekao u snu. koja zatim isuviše jasno dolazi do izražaja kroz kasnije događaje u njegovom životu. stavom prema lekaru. uostalom. međutim nigde je ne nalazim a niko mi ne može reći gde je granica. međutim. već i prognozu. Kao primer za ovo naveo bih tri sna iste pacijentkinje. pošto je došlo do nesvesnog identiteta analitičara 92 . Svesno on ne vidi ni najmanji razlog zbog čega ne bi trebalo da ide dalje. Ovde se sukobljavamo sa činjenicom preko svake mere značajnom za upotrebljivost analize snova: san pokazuje unutrašnju situaciju snevača. koje bi snove htelo da koristi samo za nalaženje etiološkog faktora.« Ova terapija je. Njegova anamneza može se protumačiti i ovako i onako. da li su snovi pogodni da objasne etiologiju neke neuroze. prejudicirano i previđa najveći deo snenog učinka. Drugi san glasi: »Treba da pređem granicu. ovom prilikom doslovce je ispao iz koloseka. nešto više od naših očekivanja. zašto bi moja nagađanja bila bolja od njegovih? Sada se ovde upliće san kao izraz nevoljnog. Na ovaj način ponovo zadirem u hipotezu od koje smo pošli. ne zbog toga što ja naslućujem da su takve i ne onakve kakve bih želeo da budu. ali da je pored toga data još i prognoza ili anticipacija a izvan toga i terapijski mig. tako da je katastrofa postala stvarnost. Stoga ga je i snašla neuroza. često na veliku štetu po pacijenta. koji je na ovaj način prinuđen da u datom slučaju godinama traga za nemogućim doživljajem iz detinjstva. uslovljava kauzalističku. On je to. a ima i neuroza čija je etiologija više ili manje beznačajna. pa čak i više — skoro neposredno smo saznali gde treba početi sa terapijom. koja onda uvek traga za onim zašto ne vodeći računa ο bitnom čemu. U ovom smislu moj primer sna je pozitivan slučaj. koji unutrašnju istinu i stvarnost predstavlja onakvima kakve jesu. Moj mali primer sna dao je. naprotiv. osporavam da su sve neuroze uzrokovane traumatski u smislu presudnog doživljaja u detinjstvu. gde gubim orijentaciju. U području svesti uvek smo nesigurni u ovakvim slučajevima. Cisto kauzalistički stav je isuviše uzak i nije podesan za istraživanje niti suštine sna niti suštine neuroze. Prvi san glasi: »Treba da pređem državnu granicu. Moramo da sprečimo pacijenta da krene punom parom. Ze-leo bih. shvatljivim snovima. naime. na primer. a nije samo jedan sin siromašnih roditelja dospeo do najvećeg uspeha. kroz san je potvrđeno kao činjenica. prekinuta posle kraćeg vremena.

Opasnost kod jednostranog ra-zumevanja sastoji se. to jest. pomogla joj je da izdrži uprkos svim teškoćama. Naime pacijenta ne moramo podučavati nekoj istini — u tom slučaju obraćamo se samo njegovom razumu — već on mora da se razvije prema ovoj istini.« Za vreme terapijskog postupka kod mene pacijentkinja se udala. štaviše on se bukvalno naseljava ι živi na samosigurnom. što je podloga za tvrdokorna prenošenja i usporavanja terapijskog uspeha. a tako se dopire do njegovog srca. Ali carinik pre-bira torbu i na moje čuđenje izvlači iz nje dva dušeka. onda mu lekar prebacuje da gaj: određeni otpor. gubeći na taj način svako čulo za stvarnost. čime je znatno otežano njihovo tumačenje. Imam samo ručnu torbu i ubeđena sam da nemam ništa za carinjenje. Ako se jednom u kasnijem stadijumu terapijskog postupka ili čak posle nekoliko godina ponovo sagledaju nekadašnji snovi. kao što je poznato. to jest već sam je prešla i nalazim se u švajcar-skoj carinarnici. vrlo malo važno da li lekar razume. ali činjenica da je san najavljivao prelazak granice kao već ostvareni korak. Razumevanju nije ništa nejasno. Ako je jednostrano lekarevo tumačenje samo u skladu sa nekom teorijom ili kakvim predubedenjem. On glasi: »Moram da pređem gra nicu. isto kao i psihijatar koji bi kada pacijenta naziva »smetenim«. Ovi snovi daju sasvim nedvosmislenu informaciju ο analitičkoj situaciji. On se tako i tako prepušta tajanstvenoj moći lekara i time ovog upliće sa njegovom profesionalnom taštinom. ali njegov 93 . upravo onakvi kakvi moraju biti u trenutnim uslovima. ovo trebalo da shvati kao projekciju i sebe nazove smetenim. ako se sa uznapre-dovalom analizom srećemo sa snovima koji su u po-ređenju sa jasnim inicijalnim snovima znatno tamniji. Izvan ovoga terapijski je neobično važno da se blagovremeno uvidi svoje nerazumevanje. sve zavisi od toga da li pacijent razumni Stoga razumevanje bi pre trebalo da bude sporazum. što treba da bude svakome jasno. po sebi nije ništa za odbacivanje. u tome što lekar stvara sud ο snu na osnovu predubedenja. sasvim (sa aspekta lekara) subjektivni zaključak. doduše. Dakle. što inače dublje zahvata i jače deluje. Ali ovaj ne postiže dobrovoljnu saglasnost pacijenta i zbog toga je praktički netačan: ne-tačan i stoga što anticipira a time i parališe razvitak pacijenta. mogu pokazati da su snovi vrlo često anticipacije. AH sa uznapredovalom analizom snovi uskoro gube svoj jasni karakter. međutim. što je dovelo do potpune dezorijentacije. saglasnost koja je plod uzajamnog razmišljanja. naravno. uskoro po početku analitičkog postupka snovi postaju sve nejasniji i zbrisaniji. čovek se često hvata za glavu kako je onda mogao biti tako slep. pošto je. samo nerazumevanju stvari izgledaju nejasne i zamršene. pošto je njegovo razumevanje smeteno neobičnim ponašanjem bolesnika. ja bih mirno govorio ο ne-razumevanju. Etiologija neurotskog otpora bila je jasna tek posle mnogo meseci i u ovim snovima nije bila naznačena ni jednom jedinom rečju. jer pacijentu nije ništa nepodnošljivije do da ga uvek razumeju. jasni. ako mu to ne uspe. u suštini tačan. umesto mnogih drugih sličnih. zbunjenost. Moje tumačenje ju je. U ovom slučaju.i analizovane pacijentkinje. 1 ispravno shvativši situaciju uputio je pacijentkinju lekaru br. što je. sasvim subjektivni proces. 2. u krajnjoj liniji. iako je u početku gajila žestok otpor. Dokaz za ovo je što snovi postaju sve nejasniji. Treći san se zbio kada je pacijentkinja bila kod mene na lečenju. Snovi su ovde bez izuzetka anticipacija i odnose se na očekivane teškoće kod dotičnog lekara. »dubokom« razumevanju lekara. Ako ga izuzetno zadrže. već da nalaz shvati kao znak svog rastućeg nerazumevanja. Inicijalni snovi su često začuđujuće jasni i razumljivi. Ono ne može biti jednostrano tim pre što lekar razume a pacijent ne. onda lekar ne treba snovima da pripisuje zamršenost. to jest tamo gde je razumevanje jednostrano. Ovi primeri. razočaralo. ovo i stoga što se obično uskoro dopire do onog nivoa gde lekar stvarno više ne sagledava situaciju. istina. Sugestivno dejstvo. koji se ortodoksno slaže sa nekim učenjem ili je čak. Po sebi snovi su. u suštini uzev. niti da pacijenta optuži za na-merni otpor. čije je ispravno poznavanje terapijski od najvećeg značaja. onda čovek može biti siguran da analiza još uopšte nije dodirnula bitni deo ličnosti. naime. Lekar br. onda se eventualno pacijentovo ubeđenje ili izvestan terapijski uspeh temelji na sugestiji. U ovom slučaju lekar smatra svojom dužnošću da ubedi pacijenta. koje pri čisto kauzalističkom posmatranju sasvim gube svoj pravi smisao. naravno. Razumevanje je. Po pravilu. Kod ovog pacijentkinja je sama izvela zaključak iz njenih snova i dobrovoljno otišla trećem lekaru.

divlje fantazije. već upravo preporučljivo da se smisao sna unapred ne ograničava nekom doktrinom. Nesvesno preostaje još dosta i previše sugestivnog dejstva. čime se angažuj© celokupna ličnost. Ali čega tu još nema? Snovi mogu biti nemilosrdne istine. Kada ne bi bilo paradoksno. Međutim. Ko hoće da izbegne svesnu sugestiju. san koji tako nešto ne čini. pošto je ovde pionirskom radu još uvek otvoreno nemerljivo polje. pri čemu sugestija svojim nepoželjnim sporednim dejstvom deluje na samostalnost karaktera. nisu uvek ništa drugo do ribe. Međutim. nedovoljno protumačen. stoga. to ne znači ništa manje do direktnu provokaciju etičke funkcije. ni lekar ni pacijent. iracionalni doživljaji i bogzna šta još. svesno rasvetljavanje onih asocijativnih spojeva. koja je neka vrsta čarobnog sredstva koje dela u mraku i nikada ne postavlja neki etički zahtev od ličnosti. već na brižljivo. pošto ima snova koje čovek naprosto ne razume. moram da načinim jednu ovakvu hipotezu da bih imao hrabrosti da uopšte nešto započnem sa snovima. Naime. mora se znati da ne retko ima snevaća koji oponašaju čak i lekara u svojim snovima prema staroj sentenci: »Canis pa-nem somniat. filozofske sentence. Zbog toga u odnosu na sazrevanje ličnosti analitički postupak se nalazi znatno više od sugestije. Pri tom treba da je samo po sebi razumljivo da lekar ne računa ni sa jednom teorijskom pretpostavkom i da je voljan da u svakom pojedinačnom slučaju otkrije sasvim novu teoriju snova. planovi. čija je esencijalna priroda koncentracija. Pri ovom radu ne srne se ni na trenutak izgubiti iz vida da se čovek kreće po varljivom tlu. Uzimanje u obzir ovih osnovnih pravila izgleda mi neophodno prilikom obrade onih snova. pa čak telepatske vizije. Zbog toga upravo kod analize snova udaljujem se koliko je moguće više od teorija. Tu spada i teorijsko očekivanje da san uopšte ima neki smisao.« Ovim nije rečeno da ribe. ο kojoj treba da nauči isto onoliko koliko i pacijent. Davno prevaziđeno gledište je da su snovi samo potisnuto ispunjenje želja. pokazuju nesavladivu sklonost da odmah razume ju . ograničenje i isključivost. ο kojima sanja ribar. uostalom ne sasvim. mora dakle određeno tumačenje sna smatrati nevažećim sve dok ne bude nađen onaj obrazac kojim se postiže i pacijentova saglasnost. I ovu hipotezu morao sam da načinim da bih sebi objasnio zašto uopšte analiziram snove. Ili 20« poznate prirode. anticipacije. koje se može shvatiti kao sneno maštanje. ako je ikako moguće. Kao što i u svesti nema samo želja i strahovanja već i beskrajno mnogo drugih stvari. Ovakve snove lekar treba uvek da posmatra kao novum. jer nam je nešto teorije uvek potrebno da bismo bili u stanju da jasno sagledamo stvari. To se. ona se može izbeći samo tamo gde je lekar svestan njene mogućnosti. Za ovaj rad mnogi pacijenti moraju tek da se obuče. nesvesno psihičko funkcioni-sanje. Onaj ko se bavi analitičkim terapijskim postupkom implicitno veruje u smisao i vrednost privođenja u svest. manje nesvesnom stanju. da sc ne koristi i to kao princip koji je nespojiv sa analitičkim terapijskim postupkom Naravno. što bi na duže staze radije trebali« da se izbegava. Nema jezika koji ne bi mogao da se zloupotrebi. naime. sve dalje hipoteze. Sugestija je uvek varljiva i čisto naredbodavno sredstvo. Kao što duša ima jednu dnevnu stranu. na primer ο funkciji i strukturi sna. Lako se može predstaviti kako čoveka sve ovo može zavesti na pogrešan put. gde je nesigurnost jedino sigurna.uspeh ima isuviše poznate granice. Naime. čak izgleda da nesvesno pokazuje tendenciju da lekara sasvim uplete u njegove sopstvene teorije. piscator pisces. iluzije. svest. Dalja teorija je da san svesnoj spoznaji dodaje nešto bitno i da je. već ο brižljivoj obradi konteksta. Sigurno da ima snova koji manifestno prikazuju ispunjene želje ili strahovanja. Ipak. kao i lekar. čija neprozirnost najavljuje nerazumevanje kako lekarevo tako i pacijentovo. možda čak i mnogo većim od svesti. pomoću čega se do tada ne-svesni delovi ličnosti podvrgavaju svesnom izboru ι kritici. čovek bi tumaču snova skoro doviknuo: »Samo ne zaželi da razumeš!« Kod neprozirnog sna na prvom mestu se ne radi ο tome da se razume i protumači. ne smemo zaboraviti jedno: skoro р_о1о. kao informaciju 0 uslovima ne14 Jung. tako postoji i najveća moguća verovatnoća da naša snena duša raspolaže sličnim bogatstvom sadržajnih i životnih mogućnosti. su čista zanatlijska pravila i moraju biti pristupačne stalnim modifikacijama. Odabrana dela. pošto oni. ne može striktno dokazati u svim slučajevima. Specifični svesni izraz nesvesnog jeste snevanje. sećanja. Pod tim ne mislim na beskonačno »slobodno asociranje« podstaknuto snenim slikama. koji su objektivno grupisani oko neke snene slike. Na taj način pacijent se suočava sa problemima uz podsticaj da donese svesnu procenu i sve-snu odluku. Kod ovakvog stanja stvari nije neopravdano.г vina našeg života odvija se u više ili.i trebalo bi. tako ima i noćnu.

već mi za to isto tako dobro može poslužiti neki saobraćajni znak zabrane ili neka re-čenica iz novina. Da bih ra-zumeo smisao sna. sadrže nešto više od onoga što bi moglo profesionalno da služi lekaru. 95 . Ali kako snovi. Zbog toga oni prvo asociraju teorijski. postojale bi desetine asocija cija sa jelovim stolom. Sa slobodnim asociranjem nailaze i kompleksi. onda ovaj zastoj ima objektivno značenje. »Nepopravljiv si«. ali za tu svrhu mi nije p. San. Penjem se sve više i više. U ovom slučaju potrebno je vratiti se slici sna.« On se nasmejao. onda bi se čitava obrada snova mirno mogla prepustiti lekaru. iz jednostavnog razloga što njegov pisaći sto nije od jelovine. Ako neko sanja »sto od jelovine. To se najbolje može postići. kako si? Još uvek tumačiš snove? A propos. uzmite dva vodiča kojima pod časnom reči obećajte apsolutnu poslušnost. na tome i zapnu. neprozirni san može tumačiti bar sa približnom sigurnošću. nešto stariji od mene. izričito misli na sto od jelovine. Uzmimo sada da se snevač ovde više ničega n t doseća. vreme je vanrednu lepo. Na ovaj način pacijent uči da i bez lekara sa svojim ne-svesnim ispravno postupa. Svako tumačenje je hipoteza. pošto znam da ipak nećete napustiti planinarenje.4* samo čista projekcija nerazumevanja. Tako sam ga jednom sreo na ulici i on mi doviknu: »Pa. moram da se što je moguće bliže držim slike sna. naime.i protumače. pomoću obrade konteksta. Stoga i tumačenju pojedinačnih snova pridajem malo važnosti. pošto se ponekad radi čak ο neposrednoj životnoj ugroženosti. R^ltko je da se jedan. to jest čovek govori ο fasadi samo stoga što nema uvida u san. Sa takozvanim slobodnim asooiranjem ne dosp-evam do cilja. nedavno sam sanjao nekakav blesavi san. Moje osećanje sreće i moj zanos kada sam dospeo do vrha toliko su veliki da prosto osećam da bih mogao dalje da se penjem u svemir. samo jedan pokušaj čitanja nepoznatog teksta. Ako idete. Ili ako bi lekar snove koristio samo za to da iz njih dobije neki koristan mig ili da stekne psihološki uvid. što je. Relativnu sigurnost postiže tumačenje tek u seriji snova. u stvarnosti -. Kada se to učim za ceo san. analizi snova se mora pokloniti posebna pažnja. kako sam rekao. Radilo se ο kolegi lekaru. i najčešće. Probudio sam se u punoj ekstazi. Ako nađem šećer u mokraći. već odgovara sadržaju kuće i često ga bez daljnjega izdaje. tim mi je prijatnije. međutim. onda nije dovoljno ako sa tim asocira svoj pisaći sto. pošto ukazuje da u neposrednom susedstvu slike sna vlada posebna tama. Ono što Frojd naziva »fasadom sna« jeste neprozirnost sna. Sto se više penjem. onda je to šećer a ne »amo fasada za belančevinu. Zbog toga mojim pacijentima nalažem da brižljivo vode dnevnik svojih snova i tumačenja. Tako je i manifestna snena slika sam san i sadrži sav smisao. Zato bolje recimo da se radi ο nečemu što je kao neki nerazumljivi tekst. već kojeg jednostavno nismo u stanju da pročitamo Tada nije potrebno da tumačimo šta je iza njega već prvo moramo da naučimo da ga pročitamo. naročito onda kada su pomoću lektire ili neuspešne analize pripremljeni a samim tim i loše upućeni. međutim. tada se može preuzeti rizik tumačenja. kod najvećeg broja kuća ni u kom slučaju nije varka ili lažno izobličavanje. kod kojeg uopšte nema fasade. pri čemu sledeći snovi ispravljaju zablude u tumačenju prethodnih. Između mnogih slučajeva ovakve vrste jedan mi je ostao posebno upečatljiv. Takozvana fasada. ali značajno je da na izgled ne postoji nijedna. onda bi moja metoda sigurno bila izlišna. Naravno da tom metodom dolazni do svih svojih kompleksa.ireban san. Odjednom ovo sam u slanju i da učinim i dižem se u vazduh. Takođe se u seriji snova mnogo lakše mogu uočiti osnovni sadržaji i motivi. Naravno. Znači li to nešto?« On je sanjao: »Penjem se na visok breg ivicom strmog glečera. hteo bih da vas tako reći usrdno zamolim da se manete penjanja sami. izoi**/ani. imao običaj da me pri običnim susretima zadirkuje zbog »čitanja snova«. isto toliko uspešno kao kad bih pokušao da ovom metodom odgonetnem hetitsko pismo. koja nekog može zavesti na različite misli. Takođe ih upućujem da snove pripremaju na naznačeni način tako svoj san zajedno sa već zapisanim kontekstom mogu doneti na idući čas.« Na ovo sam mu odgovorio: »Dragi kolega. koji je. imam osećanje kao da bih mogao večito tako da se penjem.« Na ovaj način se uspeva da se približno utvrdi eelokupni kontekst slike sna. Kada bi snovi bili samo izvor informacija za eti-ološki važne momente. Kao i le-' kar tako i oni žele da odmah zađu u neku ruku iza sna u pogrešnom uverenju da je san samo fasada koja prekriva stvarni smisao. i ja obično kažem pacijentu: Pretpostavimo da ja uopšte ne znam šta znači reč 'sto od jelovine' i stoga mi opišite taj predmet i njegov isto-rijat sve dok najzad ne shvatim ο kakvom se predmetu radi. kao što pokazuju moji primeri. to jest<shvata-jući i tumačeći. međutim. ali smisao sna samo izuzetno.

To je bila ekstaza u svakom pogledu. Ovo shvatanje je. Kao usamljenog planinara zatrpala ga je lavina. pogrešnim tumačenjem ili obezvređivanjem ometeno u svojoj kooperaciji sa svešću. kada je nesvesno potiskivanjem. Nesvesno nije demonsko čudovište. Kako nas snovi iz vesta va ju ο unutrašnjem. sve pristojno. upravo se dešava onda. koliko potiskujemo.rekao je i oprostio se. Niko ne sumnja u značaj svesnog doživljaja. ponekad čak i opasniji ili korisniji od dnevnog života. Ono od čega se plaše moji kritičari. naime nadvlađivanje svesti od strane nesvesnog. Ali u onom trenutku kada pacijent započne da asimiluje svoje ranije nesvesne sadržaje. zapravo. očigledno bez mogućnosti da tačno pročitamo zagonetnu poruku naše noćne strane. po mome skromnom mišljenju. da bi se obojica smrskani skotrljali u ponor. što nesvesno zapravo jeste. smanjuje se i opasnost od nesvesnog. što se opšte smatra da su njegovi sadržaji jednoznačni i snabdeveni nepromenljivim predznacima. već mu je potrebna i terapija nesvesnog. U svrhu spašavanja od imaginarnih pandži nesvesnog Frojdova teorija je pronašla pojam sublimacije. Međutim. Tri meseca kasnije došao je kraj: tokom penjanja. Bajke dadilja ο strašnom pračoveku zajedno sa učenjem ο infantilno-perverzno-kriminalnom nesvesnom doveli su do toga da se nešto prirodno. Duša kao samoregulišući 96 . koje u dnevnom životu znače samo neurotske simptome. a ono što je na izgled subliminovano. Više ga nisam video. estetski i intelektualno indiferentno prirodno biće. smatra opasnim monstrumom. strašljivo razdvajanje dnevne i noćne strane prestaje sa uznapredovalom asimilacijom. već moralno. nesvesno prodire iz nje u naš dnevni život. ali ga je ipak u poslednjem trenutku spasla vojna patrola koja se slučajno nalazila na tom terenu. Ako nam izgledaju besmisleni. davanje drugog tumačenja i iskrivljavanje nesvesnih sadržaja pomoću svesti. to uopite nije ono što na osnovu pogrešnog tumačenja izgleda da jeste. prema mišljenju te škole. što je sve posmatrao udaljeni vodič koji je stajao u podnožju. pacijent se. skrivenom životu i razotkrivaju komponente ličnosti pacijenta. i u istoj meri u kojoj naša svest zadire u tu noć. Kao da se sve dobro. Opasnost od nesvesnog raste u onolikoj meri. kao što je i primitivni čovek. Kao što je poznato Frojdovo shvatanje vidi nesvesno u sasvim negativnom svetlu. pao na glavu prijatelja koji ga je čekao dole. onda smo samo mi besmisleni. I pored sve skepse i kritičnosti nikada nisam do-speo dotle da snove smatram za quantità négligeable. Dva meseca posle ovoga naišao je prvi udar. Ovo shvatanje potiče iz straha od prirode i od opipljive stvarnosti. tako da još uvek nismo u stanju da sagledamo da je naša svest još de-monskija i perverznija od prirodnog bića nesvesnog? Nedavno mi je prebačeno da moje učenje ο asimilaciji nesvesnog potkopava kulturu i naše najveće vrednosti predaje primitivizmu. ~~^ZZZZ-~^ 'Pod »asimilacijom« u ovom slučaju se misli na međusobno prožimanje svesnih i nesvesnih sadržaja a ne samo jednostrana procena. bez vodiča. utoliko više treba lekarska psihologija da oštri svoja čula pomoću sistematskog rada na snovima. kako se ovo obično zamišlja a i praktikuje. pošto se bar polovina našeg duševnog života odigrava na ovoj noćnoj strani. intimnom. Ono što je stvarno i kao takvo prisutno ne može se alhemistički sublimovati. tako reći čudovište. onda ne može tretirati samo sa aspekta svesti i u svesnim područjima. zašto bi se onda sumnjalo u značaj nesvesnog zbivanja? To je isto tako naš život. f Osnovna greška u odnosu na bivstvo nesvesnog je svakako ona. Koliko naše današnje znanje dopire. sve vredno i sve lepo nalazi samo u svesti! Zar nam svetski rat sa svojim grozotama stvarno još nije otvorio oči. Ovakvo mišljenje može biti zasnovano samo na potpuno pogrešnoj pretpostavci da je nesvesno monstrum. U ovom pogledu postoji mnogo pogrešnih shvatanja ο vrednosti i značaju nesvesnih sadržaja. koje postaje stvarno opasno samo onda kada je naš svesni stav prema njemu beznadežno pogrešan. sa jednim mladim prijateljem prilikom spusta kročio je preko litice bukvalno u va-zduh. ovo se ne može postići drugačije do asimilacijom {nesvesnih sadržaja u svest. Disocijacija ličnosti. isuviše naivno.

Time bi nesvesno sasvim promenilo lik i postalo bojažljivo pristojno u upadljivoj suprotnosti prema zadržanom stavu. on je u stanju da se preko svake mere uzbudi zbog nespretne vožnje ili sitnih oštećenja kola. naročito kada vozi. dok se on u stvarnosti sastoji od nat-kompenzovanih otpora? U tom slučaju sadržaju sna moralo bi se dati pozitivno značenje. bilo bi nepravedno osećanja mladog čoveka opteretiti tako destruktivnim mislima. zašto san onda mora da veštački pronađe tako neverovatnu priču da bi diskreditovao oca? U nesvesnom snevača mora da postoji tendencija da produkuje jedan ovakav san. čak i kada bi bio pijan. Zbog toga je svaki san informacioni i kontrolni organ i stoga najdelotvornije pomoćno sredstvo pri izgradnji ličnosti. dovodi do isuviše mnogo tamo. što je kod osetljivih mladih ljudi prilično opasna stvar. iako se ova neprestano dešava i predstavlja njegovu najkarakterističniju funkciju. Zbog toga sadržaj sna treba ozbiljno uzeti kao činjeničnost i kao takvog uvesti ga u svesni stav kao saodredni faktor. napred. U ovom smislu može se učenje ο kompenzaciji objasniti kao osnovno pravilo psihičkog ponašanja uopšte. potisnut. u odnosu na alkohol striktno umeren. Terapijski bi to jednostavno bio promašaj. Tako je i odnos između sve-snog i nesvesnog kompenzatoran. Ako je. Kao što je poznato žeđ ne prestaje ako se potiskuje. čime dovodA kola u opasan položaj. On sam je vozač. nazad. vrlo pažljiv. San uopšte nije izolovani. Smatra se da nesvesno nije doraslo jednoj ovakvoj operaciji. Ako nam tako izgleda. radije bi trebalo da se zapitamo ne zašto. onda se uporno ostaje u onom ekscentričnom svesnom stavu. Snevač je siguran da se njegov otac. onda smo prinuđeni da donesemo zaključak da je njegov odnos prema ocu ne samo dobar već čak isuviše dobar. Otac vozi levo. U tom slučaju uopšte se ne može predvideti kako treba dospeti do ispravnog suda ο samom sebi i do uravnoteženog življenja. čak ni približno sigurno. Odnos prema ocu je pozitivan.« Pošto se ne mogu naći nikakve neurotske dvosmislenosti. subjektivna iluzija. Razlog više da se tek tako ne prolazi pored nje! Iz svih ovih razloga držim se heurističkog pravila da sebi pri svakom pokušaju tumačenja sna postavim pitanje: koji svesni stav se kompenzuje ovim snom? Na ovaj način kao što se vidi. njegov odnos prema ocu stvarno dobar. Van sebe od besa dovikujem mu da bi trebalo da se ponaša pristojno. Bez daljeg materijala pristupačnog tumačenju može se reći da ovaj san pruža krajnje nepogodnu sliku njegovog oca. bez njih ne bi bilo ni normalne razmene materije ni normalne psihe. Ako bi nekome palo na pamet — a to je upravo ono čega se plaše moji kritičari — da nesvesni sadržaj stavi na mesto svesnog. to jest moralo bi se reći: »To je vaš stvarni odnos prema vašem ocu. Pri praktičnom tumačenju uvek možemo korisno nabaciti pitanje: koji se svesni stav kompen-zuje pomoću sna? Kompenzacija po pravilu nije samo iluziono ispunjenje želje. međutim. onda to nije ništa drugo do naše nerazumevanje.« U osnovi ovog sna ne nalazi se nikakav stvarni događaj ove vrste. od dnevnog života i njegovog karaktera potpuno odsečeni događaj. san dovodim u najužu vezu sa aktuelnim stanjem svesti. čak mogu da izričito tvrdim da se san nikada. Ovo je jedno od najbolje potvrđenih praktičkih pravila tumačenja snova. desno. koji je i uslovio nesvesnu kompenzaciju. najzad naleće na neki zid. ne može protumačiti bez poznavanja svesne situacije. Ako je tako. Isuviše malo ovde. naravno. On mu se divi. Ovaj važan postupak procene nesvesnih sadržaja želeo bih da ilustrujem primerom. već čemu jedan takav san? U ovom slučaju odgovor bi glasio: njegovo nesvesno očigledno želi da degradira oca. Ako se to ne učini. Samo iz poznavanja svesne situacije moguće je odrediti koje značenje treba dodeliti nesvesnim sadržajima. već činjeničnost koja je utoliko stvarnija što se više potiskuje. U tom trenutku moj otac se smeje i meni postaje jasno da je on mrtav pijan. U stvarnosti između svesti i sna postoji najstrožija kauzalnost i najfinije odmereni uzajamni odnos. Ako ovu tendenciju prihvatimo kao kompenzatornu činjenicu. On je u stvari ono što 97 . Dakle. pošto je neobično uspešan. u kom smislu je potrebno da odgovorimo na pitanje značaja ovog sna za sina? Da li je njegov odnos prema ocu samo prividno dobar. On vozi vrlo nespretno tako da se uzbuđujem zbog njegove prividne gluposti. na koji način bi se ranije svesni sadržaj ponovo kompenzatorno javio u nesvesnom. pri čemu teško oštećuje kola. onda bi ovaj drugi bio. možda iz zavisti ili inače nekih drugih manje vrednih motiva? Pre nego što opteretimo njegovu savest. U nesvesnom po sebi i za sebe nisu nataložene eksplozivne materije. nikada ne bi ovako ponašao. Za sva eksce-sivna zbivanja odmah i prisilno stupaju kompenzacije. osim ako neka ohola ili kukavička svest nije tamo nešto od takve materije potajno skrila. onda on gaji razne otpore.sistem je izbalansirana kao i život tela. Jedan mladi čovek ispričao mi je sledeći san: »Moj otac odlazi od kuće njegovim novim kolima.

Svim analogijama. Praktički zahtev može biti sasvim drugačiji. Kao što je poznato Frojdova škola uzima čvrste seksualne »simbole«. nešto »izvanredno dejstveno«. to jest sa simbolom postupati tako kao da nije čvrsto određen. to jest u ovom slučaju znake i daje im naizgled definitivni sadržaj seksualnosti. Međutim.2 za dalji. to jest dostiglo je spontanu saglasnost snevača a da pri tom nije oštećena nijedna stvarno postojeća vrednost ni kod oca ni kod sina. igru. koji vrlo slobodno raspolažu falusnim simbolima. munju. zbog čega nesvesno potrže veštački isforsiranu pogrdu da bi degradirao oca a time podigao snevača. bilo je moguće samo pomoću brižljivog rasvetljavanja celokupne svesne fenomenologije odnosa otac—sin. nikada nije palo na pamet da falus. pošto sina goni u suprotnost ocu. Na žalost. ali to je vanredno korisna kompenzacija. Ako nema ovako čvrstih simbola. u praksi upravo to može biti greška. Otac je još uvek potpuna garancija njegovog života i snevač još isuviše živi ono što ja nazivam provizornim životom. Uzmimo za primer takozvane falusne simbole. Praktički je vrlo uputno simboliku sna ne posmatra ti semiotski. nar. to jest iscrpno naučno. bez koje nikada ne bi dospeo do svesnog sagledavanja samoga sebe. pošto je kompenzacija pomoću nesvesnog de-lotvorna samo onda kada sarađuje sa integralnom svešću. Joni (ženski polni organ). Za asimilaciju sadržaja sna je od najveće važnosti da se ne ozledi ili čak uništi nijedna stvarna vred-nost svesne ličnosti. Stoga je uputno u praksi pre svega razmotriti kakav je relativni značaj simbola u tom stanju svesti. i shodno tome imalo je odgovarajući efekat. jer u tom slučaju više nikoga ne bi bilo ko bi mogao da asimiluje. men-struaciju i beskrajno mnogo drugih analogija isto kao u snu. i mem-brum je smisaona slika.i radije . kako navodi Kranefelt (Kra-nefeldt) u jednom od novijih radova. pošto trenutna psihološka situacija pacijenta možda traži radije sve drugo do skretanje na neku od teorija snova. onda bismo morali ovakve simbole da dovedemo u vezu sa arhetipom. nego ο ili-i-ili. upravo je Froj-dov seksualni pojam nečuveno rastegljiv i nejasan u tolikoj meri da u datom slučaju sve može naći u njemu svoje mesto. u osnovi je arhetipska slika teško odredivog karaktera. ako san treba da tumačim teorijski. Kao što je za tumačenje sna neophodno tačno poznavanje aktuelnog stanja svesti. Ovo poslednje tumačenje bilo je tačno. jer teorijski ima relativno čvrstih simbola. pri čemu ni u jednom konkretnom slučaju nemamo apriorističku sigurnost da bi simbol praktički morao tako da se protumači. Svi ovi simboli su relativno čvrsti. onda ne bi bili simboli već znaci ili simptomi. To je čak i njegova posebna opasnost što od samog oca ne vidi svoju sopstvenu stvarnost. Zbog toga treba striktno paziti da ostanu očuvane vrednosti svesne ličnosti. da se poslužim Lemanovim izrazom. Sigurno.Francuzi nazivaju fils à papa. kao što ni primitivnim ljudima a ni starima. koja se ekvivalentno izražava i kroz bika. ali njom obeležena stvar je isto toliko određena kao X. Kod asimilacije se nikada ne radi ο ili-ili. religiozna i moralna ubeđenja svesti. teško shvatljivu i u krajnjoj liniji nikada sasvim određenu veličinu. međutim. Može izgledati čudno što relativno čvrstim simbolima dodeljujem tako reći neodređeni sadržajni karakter. to jest kao izraz jednog u svesti još neprepoznatog niti pojmovno oformljenog sadržaja i pored toga relativnog u odnosu na aktuelno stanje svesti. Zbog toga smatram da je bolje simbol označiti kao nepoznatu. međutim. Sigurno nemoralna procedura! Neuviđavni otac bi se čuvao od toga. kome je psihološki najbliži primitivni simbol mane. Bez_pozna. onda se ništa ne može saznati ο strukturi nesvesnog. to jest ne kao znak ili simptom trajnog karaktera. magični snošaj na njivi. konjsko kopito.-vanja svesne situacije stvarni smisao sna ostao bi in suspenso. pa i seksualnosti. Ovo tumačenje. teško odredivi sadržaj. isto tako je važno u odnosu na simboliku sna uzeti u obzir filozofska. pošto u tom slučaju i ne postoji ništa što bi se nekako moglo obuhvatiti i označiti. koje se preliva i neodređeno koleba između eks trema fiziološke aktivnosti žlezda i najsuptilnijih iskra duha. Falus uvek znači stvaralačku manu. koji navodno ne treba da obeleže ništa drugo do mem-brum. magarca. Drugim recima — odreci se predznanja i ubeđenja. umesto da se priklanjam dogmatskom ubeđenju na osnovu iluzije da se poznatom rečju uvek označava i poznata stvar. jarca. Doduše reč zvuči nekako poznato. pri čijem tumačenju se treba najstrožije čuvati da se dovode u vezu sa sadržajno poznatim i pojmovno formulisanim stvarima. mešaju sa penisom. već kao stvarni simbol. ritualni simbol. lekovitu i plodonosnu silu. Posmatrano sa strane psihe. Da nemaju ovakav karakter. Rekao sam praktički je uputno da se tako postupa.

pasivno stvaranje (otuda materia). fiziološko. naročito crni (odnosno noćni) konji. Ako nađeni izraz stavimo u san. imam strašne snove. noseća i hranijiva. koja tako poznato zvuči. Vrlo često već u početku terapijskog postupka nailazi san. »Konj« je široko rasprostranjeni arhetip u mitologiji i folkloru. već isuviše usko i isključuje mnoga neophodna sporedna značenja. prirodni. pošto mu nedostaje viši kva-litet svesti. stoga je i nesvesno. ali. Zapitao sam je ο snovima. noć i strah (tesnac). ona psihički izražava osnove svesti. Vrata prema salonu su poluotvorena tako da riđim moju majku obešenu ο luster kako se njiše na hladnom vetru koji prodire kroz otvoren prozor. Kao tegleća marva u najbližoj su vezi sa arhetipom majke (Valkire koje nose mrtve junake u Val-hil. po pravilu čak na samom početku Ali ako se praktičar isuviše bavi čvrstim simbolima. Ovaj uvid lekaru omogućuje poznavanje relativno čvrstih simbola. a s druge hereditarna struktura psihe i zbog toga se ponova može naći u svim vremenima i kod svih naroda. stoga čoveka nosi kao nagon. trbuh (materica) i vegetativne funkcije. Sa užasom posmatram kako je razmrskan ostao da leži na pločniku. A zatim sam sanjala kako je noću u kući nepodnošljiva buka. ali kao simbol na jednu pozadinu koja se uporno suprotstavlja pojmovnoj formulaciji i koja bi se samo vrlo neodređeno i tek naslućujući mogla označiti kao skriveni. Konj ima posla sa magijom. sada tumačenje glasi: Nesvesni život razara samog sebe. pošto je »majka« takođe i sud. animalno. »moju majku«. međutim. Pacijentkinja je odmah odgovorila: »Da. Ako stvarno naznačuje smrt. zahvatam veliki deo mitoloških i jezičko-istorijskih varijacija pojma majke ili bitni deo pojma jin kineske filozofije. Ako ovaj izraz stavimo u tekst sna. odnosi se na izgled na najpoznatiju individualnu majku. onda san govori sasvim drugačijim jezikom. To nije individualna tekovina sedamnaestogodišnje devcjke. Konj je dinamika i prenosno sredstvo. ili uslovljava da često sa tim prolazi pored pacijenta. Na žalost. pošto oboje čine isto. Sa ovim napomenama. dakle. Kao životinja zastupa nečovečju psihu. Zbog ovog drugog mišljenja pozvan sam na konsultaciju.je isto tako kao nagoni podložan panici. to jest sa iracionalnim. Iskazi oba sna su. telo u kome je čovek smešten i sadržan. koji najavljuju smrt. za šta ne bih imao dovoljno vremena. skoro identični. Najzad pronalazi izlaz u hodnik > skače kroz prozor hodnika sa četvrtog sprata na ulicu. »Majka« je arhetip koji ukazuje na poreklo. trojanski konj itd. Zbog toga su simboli i potrebni. telesni život. Kao što vidite »konj« je ekvivalenat »majke« sa lakim skretanjem nijanse značenja sa »izvornog života« na čisto animalni.). prirodu. prirodno i nagonsko. Primećujete posebnu finoću sna — on ne govori ο smrti individue. folkloru vidoviti a ponekad i govore. Stoga moram nešto bliže razmotriti značenje oba glavna simbola majka« i »konj«. ali stvarno je bilo prisutno i dosta histe-ričnog. dakle psihički nesvesno. neljudsko. što je. Samo po sebi razumljivo da pri tom teorijsko tumačenje zastaje na pola puta. kao što vidite. koji lekaru nadaleko otkrije celokupni program nesvesnog. drugi je bio mišljenja da se radi ο histeriji. Kao nešto što se nalazi ispod čoveka oni predstavljaju trbuh i svet nagona koji iz njega zrači. Prognostički i dijagnostički ovakav uvid može biti od velike vrednosti. kao što je po pravilu slučaj. već kolektivno nasledno dobro. Upravo sam sanjala kako noću dolazim kući. pri čemu se drugi. čarobnim dejstvom. Reč »majka«. s jedne strane još živo prisutno u govoru. Oboje završavaju suicidom. moram da se odreknem toga da rečeno ilu-strujem primerom.' Već iz čudnovatog karaktera snova naslućuje se nešto važno i neobično. stoga je materijalne prirode. potpuno potpada čistoj rutini i opasnom dogmatizmu. Mora da se radi ο ekvivalentima. šuplja posuda (kao i trbuh). 99 . istraživati šta te stvari znače za pacijenta. Svuda je tiho. Ali iz praktičkih razloga još je nemoguće pacijentu razjasniti dublji značaj sna. Ipak i drugi ljudi ponekad imaju strašljive snove. ali tada to nije ozbiljno. Kao što je poznato čovek lako može da sanja ο sopstvenoj smrti. pošto sam primer zahteva takve podrobnosti. Specijalista je izrazio sumnju da se moglo raditi ο početku progresivne mišićne atrofije. Sa biti-unutra ili biti-sadržan povezani su tama. Proverila sam zbog čega je to i otkrila da jedan divlji konj trči po sta»iu. zbog toga su konji u. Jednom su me konsultovali u slučaju jedne sedamnaestogodišnje devojke. I ovde nas ograničavaju praktički obziri. onda tumačenje glasi: animalni život razara samog sebe.- K o m p l e x « und M y t h o s . To je poruka svesti svakome ko ima uši da čuje. Somatski stvar je bila sumnjiva. Psihička pračinjenica koja leži u osnovi ovog je nečuveno kompleksna i stoga se može sagledati samo sa najšireg aspekta. Osim toga ο ovome sam publikovao već dosta materijala. izražava specifičnije. telesni život. pa i tada samo nejasno.

Ali tek posle izlečenja postoji stvarna prilika da se proučava normalni proces koji se proteže na godine i decenije.Dakle. 100 . Mnogo više od naše svesti otkriva se u snovima evolucija formiranja bivstva psihe. i konačno vodi dalekom cilju koji je možda prvi razlog življenja. zbog čega kazuistička poredenja najpre dovode do beznadežnog haosa. religijsko i jezičkoistorij-skog istraživanja. prodire u jednu ciljanu povezanost i zbivanje. naime do potpunog ostvarenja celog čoveka. od kojih se svi individualno izdvajaju pomoću suptilnih odstupanja u nijansi značenja. Po mome mišljenju svaki lekar bi trebalo da bude svestan činjenice da svaki psihoterapijski postupak. sa ovim sadržajima i tako pacijenta ponova dovodimo do njegove prirodne zakonomernosti. Ali mi po pravilu vidimo samo bolesno izmenje-ni deo ovog razvitka i gubimo pacijenta kada je izlečen. Svaka individualna analiza pokazuje samo jedan deo ili jedan aspekt osnovnog procesa. i da otkriva pojedine faze ovog procesa koje izgledaju kao da su protivurečne u svom aktuelnom smeru. čas na ovom čas na onom mestu. koja nastaje prilikom svake pojedinačne analize nesvesnog i dovodi do konačnog uspostavljanja celokupne ličnosti. Ovde sam izneo samo elementarna fakta. onda je utisak ο zbivanjima u koje je svest stekla uvida posredstvom snova manje zapleten i nerazumljiv tako da se lakše može saznati na šta. Put sukcesivne asimi- lacije pruža se daleko iza terapijskog uspeha koji bi mogao da bude posebno interesantan lekaru. do individuacije. Okviri predavanja ne dozvoljavaju da se ponovo saberu sve potrebne ciglice tako da se izgradi pred vašim očima ona građevina. a posebno analitički. pošto je samo u najbližem kontaktu sa svakodnevnom empirijom moguće doći do donekle zadovoljavajućee sporazuma. Sto se tiče pitanja relativno čvrstih simbola. Njih ima beskrajno mnogo. Mi lekari smo izgleda postali prvi svesni posmatrači ovog tamnog prirodnog procesa. Stoga pomoću asimilacije nesvesnih sadržaja ujednačavamo trenutni svesni život koji već po svojoj prirodi lako odstupa od zakona prirode. Ako čovek ima neka znanja ο ciljevima nesvesnih razvojnih tendencija i ako lekar ne crpi svoj psihološki uvid samo iz bolesne faze poremećaja. Zbog toga sam se ne tako nerado ograničio na elementarno i praktično. U snu dolaze do reči njegove slike i nagoni koji potiču iz najprimitivnije prirode. to ovaj primer može pružiti približnu ideju ο prirodi ovih simbola. oba sna najavljuju tešku organsku bolest sa letalnim ishodom. Ova se prognoza uskoro potvrdila. ciljaju simboli. folklorističkog. u krajnjoj liniji. Naučno dokazivanje njihove prirode je moguće samo pomoću uporednog mitološkog.

krajnje zapletena i na užas čitaoca nikada iscrpljena Strindbergov['] Ovaj esej. čudovišno duga. Ako ga uprkos tome uvršćujem u zbirku Psihološke rasprave. nije naučna rasprava. a i ovo registru-jući skoro fotografski. 1928. već i svih didaktičkih namera i zbog tog. Odabrana dela. 10. 2 Englesko izdanje. Moj esej ne samo da j lišen naučnosti. bez izbora i bez inhibi-cija prepušten zahuktanom. od duboko beznačajnog 16. samoopažajna svest. haotičnom. taktilni nerv. nos. u suštini uzev. 15· 227 . Ulis2 je knjiga iz koje buja i vrvi 735 dugih stranica. Džojsov Ulis. vremenska struja od 735 sati ili dana ili godina. nedelatna. III »ULIS« MONOLOG Naslov se odnosi na Džejms Džojsa (James Joyce) a ne na domišljatog lutalicu Homerovog doba. Struja počinje u ništavilu i završava u ni-štavilu. izd. besmislenog naj-svakodnevnijeg dana. prvi put objavljen u Evropskoj reviji. usta. koji je lukavstvom i delom uspeo da izmakne neprijateljstvu i osveti bogova i ljudi i da se posle mučnog putovanja vrati svom ognjištu. luđačkom vodopadu duševnih i fizičkih datosti. ništa ne dešava. Pariz. koje se sastoje iz jednog jedinog. u Dablinu u kome se. Jedna jedina. onda je to zbog toga što je Ulis bitan i za naše vreme karakterističan document humain a moj< mišljenje ο tome je psihološki dokument koji pokazuje koju značajnu ulogu u mojim delima igraju ideje u praktičnu primeni na konkretni materijal. je u najstrožijoj suprotnosti sa svojim antičkim imenjakom. juna 1904. čitalac treba da ga smatra samo subjektivnim i neobavezno izraženim mišljenjem. Odisej.IX »ULIS« MONOLOG Jung. da. (Primedba autora). uvo. samo oko.

Kao celina knjiga je uopšte nema. strane.« Zbog toga čovek treba da prati svoj bes i širi naokolo ono što loše raspoloženje donosi: ta bezbrižnost. mogao da sedne da bi ponovo mogao da sa zadovoljstvom razgleda pređeni put — recimo oko stotinu strana — pa makar to bilo samo sećanje na jedno najobičnije mesto koje bi se u tekstu neočekivano ponovo javilo. 1929). dobroćudni i pravični pokušaj11 jednog obrazovanog. sebe samog. Svaka rečenica je očekivanje koje se ne ispunjava. to jest knjiga se može čitati i straga. Pariz): We may come. Stvarno se ne dešava ništa. heart of stone«.« (Neue Schweizer Rundschau. ta bezobzirnost u odnosu na dobrona-merni. Ova krajnje bezna-dežna praznina je osnovni ton cele knjige. dok njena brzina ili neprekidnost narasta. 134. touch and go. pa i * Čarobna rei sa kojom sam utonuo u san nalazi sc na str. Kako sam kasnije otkrio. opijen sećanjima. it aught that the imagination or the hand of sculptor has toroupht in marble of soultransfigured and of soultransfi-purinp deserves to live. gore. a svaka rečenica je poenta. pošto su podstakle u meni još nesvestan tok misli koji je samo remetio svest. pri čemu sam dva puta zaspao. međutim. Kada sam se posle dužeg vremena probudio. sve do poslednjih 40 stranica. uvek se bavi terapijom. Katkad oživi ali ne zadovoljan samim sobom. Koliko dopire moj pogled na ovih 735 strana nema smisaonih ponavljanja. Dospevši do 135. horned and terrible. pošto u njoj nema napred i nazad. koji izgleda da je potekao iz 102 . from atoms and ifs.« zdušnu rupu u novu rečenicu — ali čovek se navikava na sve kada je jednom dostigao pravi stupanj odanosti. on mi reče: »Pušta ih da čekaju. ovde mi je prvi put zasvetlela spoznaja autorovog stava i konačne ideje njegovog dela. Rečenica se odnosi na Moj šija koga nije zasenila moć Egipćana. prostor. čistog papira. dakle. To je. očajno. pošto se time ne šteti poenta. Jednom me je sreo na ulici i zapitao: »Znaš li čime đavo muči duše u paklu?« Pošto nisam znao. ο deset hiljada površina i njenih sto hiljada osenčenja. 1929) naziva Ulis »knjigom Lucifera. Carola Giedion--Welcker pogodno kaže: »Stalno dolazeće ideje obučene u večito promenljivo i menjano ruho projektovane u apsolutno irealnu sferu. ne. Vreme. ona se i sastoji od samih ništavila.. i smatra da razume ono što čita. inteligentnog predstavnika čitalačke publike. sarkastično. 7 Vrhunac dostiže u: Work in progress. of the human form di-Dine. sitnog teksta. u: transition. nemilosrdna. To je delo Antihrista. moje mišljenje se izbistrilo toliko da sam počeo da knjigu čitam od pozadi. Nečuvena raznolikost Džojsovog stila deluje jednolično i uspav-ljujuće. otrovno. zapao sam u duboki san. deserves to live. ta hladnokrvna ogoljenost njegovog duha. Ove rečenice su sadržale narko-tikum koji je isključio moju svest. but we are presurely destined to be odds without ends.5 a ipak se od strane do strane provlači potajno očekivanje nasuprot beznadežnoj rezignaciji.« Ovde sam sanjivo okrenuo još jednu stranicu i pogled mi se zaustavio na sle-dećem mestu: »a man supple in combat: stonehorned. već ironično. that eternal symbol of wisdom and prophecy tohich. ne proističe ništa..« * Curtius: »Metafizički nihilizam je substancija Džojso-vog dela. sve se okreće od njega i ostavlja mu samo da blene za onim što je nestalo. Tih 735 stranica. tužno. kao ja. sigurno. onda je to upravo briljantan izrod pakla. Čitalac se ne sreće ni sa čim. Taj solipsizam ide mi na nerve. čak do gubitka interpunkcije da bi dovela do strašnog izraza zagušujuću. ni jedno jedino duševno ostrvo mira gde bi blagonakloni čitalac.3 Sve je pakleno ništavno.' Imao sam starog strica. Zürich. Ponekad čovek propada kroz neku va3 Joyce to sam izražava (Work in Progress. kada se knjiga posmatra sa ugla tehničkog umetnič-kog dela.ska istina ο stotini čovekovog života? Možda ο suštini. Čovek može da Psihoterapeut. prezirno. koje ne sadrže ništa. posle različitih herojskih napora da se približim knjizi ili da joj »udovoljim« kako se to obično kaže. Ona glasi: »that stony effigy in frozen music. stone-bearded. već od naštampanog. strane*. Sve je već tako bilo ili može da bude u budućnosti. nikakvo gore i dole. Ona ne počinje i ne završava samo u ništavilu.« To reče i nastavi svojim putem. neprekidna struja kulja. koji je mislio sasvim pra-volinijski. ne sastoje se od belog. Čovek čita i čita.« * Curtius (James Joyce und sein Ulysses.7 Konverzacija se sa isto toliko uživanja može čitati ostrag. najzad iz čiste rezignacije čovek ne očekuje više ništa i na svoj ponovni užas postepeno je siguran da je to stvarno tačno. dole i 135. shvatljivi. Ova metoda se pokazala primenljivom kao i uobičajena metoda. do nepodnošljivosti prepunu ili napetu prazninu od koje staje dah. Tako sam i ja sa beznađem u srcu čitao do 135. Prenadraženost znači: »Ti još nisi sagledao stvar. ogorčeno i stoga destruktivno privlači simpatije čitaoca ukoliko spasonosni san ne prekine ovo rasipanje energije. Zürich. Ovoga sam se setio kada sam prvi put zaorao kroz Ulisa.

Ali on stoji u centru diskusije i zbog toga u svakom slučaju znači fenomen. već i »simptomatologija«! Isuviše poznato zvuči: to su beskrajni spisi duševnih bolesnika . ruine istorije duha uopšte koja eks-hibicionistički nudi 'zablenuto mnoštvo nemilosrdno ogoljenih bivstvovanja. stanje koje hoće da potvrdi samo sebe i ne pokazuje nikakvog nastojanja rekonstrukciji. pošto je na mene delovala samo negativno. i Gilbert.je dosadan dp suza. Ulis. Uprkos zapanjujuće raznolikosti kod Džojsa ima (nenamernih?) motiva. Sve se pojavljuje kao da je bez duše. koja deluje jednolično zbog svog večitog stvaranja proglotida. šum mora — sasvim tačno. ο kome su. sve doživljaji mračne strane. Sve je novo i uvek prisutno od početka. p. On ništa ne želi. kako Kurči jus kaže »motivi Vagnerove muzike« a ipak večito ponavljanje. Ja moram stalno da činim nešto protiv toga i da samilost pružim samo tamo gde mi čovek ne okreće leđa. odvratno. odnosno Ulisu. Neosporno je jedno da je Ulis knjiga od deset izdanja i da se njen autor čas diže u zvezde čas proklinje. ne bi želeo da ih ima. melodiju koju poznajem do presićenosti. 1: c. sigurno je više ne bih vraćao — izdašno me je ljutila. pa čak raspad njegove ličnosti postaje očigledan u banalno-materijalnom osećajnom čoveku Blumu i skoro gasovitom. uglavnom mi je značila preteču 11 Up. Pišem ο Džojsu pošto me je izdavač neoprezno zapitao šta mislim ο njemu. koga sam već 1922.« već sivo. Džojs ima znatnog uticaja na savremenike. upravo onaj Moj sije kamenih rogova. (Čitalac se oseća neprijatno prevarenim). pa i najmanjem odsečku knjige Džojs je sam a istovremeno jedini sadržaj poglavlja. međutim. ostaci na silu presecene istorije mladosti. Ali zašto pišem ο njemu? Ovo bih isto tako malo uradio kao ο bilo kom obliku »surrealisme« (šta je surréalisme?) koji prevazilazi moj um. 11 Curtius: »Autor je izbegao sve ono što bi čitaocu moglo da olakša razumevanje. ali su ipak do zamene slične. Kakva vezanost za prirodu! Kakvo bogatstvo i kakva — dosada! Džnjs mi . erotska i porodična predistorija ogledaju se na mutnim površinama struje događaja. hladna. A to je činjenica što sam se najpre najviše interesovao za Ulisa. još podeljena mišljenja. oni su kostur svih duševnih zbivanja pa ma kako se čovek trudio da zbivanju ispije dušu. dosađuje mi i danas kao onda. on hoće da svoju beskonačnu melodiju dalje peva do u beskonačnost. kamene brade i skamenjene utrobe. zajedno sa stalno ponavljanim sistemom člankovitog vegetativnog mišljenja i delatnošću mozga ograničenim samo na opažanje. Može postojati neki tajni poredak ili saobraže-nost poglavlja — u ovom pogledu postoje na izgled osnovane sumnje18 — u svakom slučaju ove su tako dobro skrivene da u početku nisam ništa zapazio od svega toga. 25. bljutava i bez draži. izlazak i zalazak sunca u Sahari. spekulativnom duhovnom čoveku Stivenu Dedalu. od kojih prvi nema sina a drugi oca. tragično i ironično. kao što je poznato. To je dpsada prirode^. Iz ovog okamenjenog podzemnog sveta izranja vizija peristaltične. tamna strana bitisanja. pošto isuviše često moram profesionalno da pomažem takvim kukavnim stanjima. "pag"a Нг>саН ?) icoju ne bi mogla da rodi ni najzlobnija banalnost.epohe gmizavaca — zabavljanje u i sa sopstvenom utrobom — kameni čovek. U svakom. Destruktivno izgleda da je postalo samo sebi cilj. dosadu. pusto zavijanje vetra oko grebena Hebrida. mučno sivilo psihičkog nihilizma su moj svakodnevni hieb. nijedna proglotida ne liči sasvim na drugu. Moja razdražena nemoć se uopšte nije ni interesovala za to. najpre u obliku nepriznatog ге-sentimenta lične prirode. isto toliko malo koliko i za jednoličnost bilo koje prosečne ljudske komedije. u toj meri ha-otični da se povezanost motiva mora tražiti lupom. izvedena melodija. Motivi su neizbežni. Da je ova knjiga nečujno i bez traga nestala u dubinama zaborava. Religijska. Ali ne samo to. 1. »Ulis« mi okreće leđa. godine imao u rukama i posle ne tako dugog čitanja razočarano i ljutito odbacio. pored koga psihologija ne bi trebalo da prođe bez daljnjega. sva topla krv je ohlađena i u čeličnom egoizmu protiču zbivanja — i to kakva zbivanja! U svakom slučaju ništa prijatno. plašio sam se da ona rađa negativnu stvaralačku ćud. koji u okamenjenom spokoj-stvu okreće leđa kako Pantenonu tako i minulom blagostanju i na taj način bezbožno vređa najlepša osećanja čitaoca. grozno. puno nada-nja. On. Doduše. naime. c. A ipak ovi postoje. malo me zabavljala. Curtius. možda. Ne potresa me i ne obuzima me ništa od toga. pošto kauzalnost kao i finalnost u njegovom svetu nemaju ni prostora ni smisla. zmijoliko ustalasane pantljičare. Ali opominjem čitaoca da to nije tačno: čovekova prosečna tragikomedija. radosno. ali to jg opaka. Ja sam psihijatar a to znači profesionalnu predubeđenost naspram svih psihičkih pojava. Ali ja sam pun prediibeđenja. što Džojs konsekventno i čini. patetično. isto onoliko malo kao i vrednosti.

sve je pokretno a ništa nije fiksirano. dakle. Pošto se radi ο kolektivnoj pojavi. u glupoj simbolici jagnjenceta prvašnjeg hrišćanstva. Daleko od toga da u svom umetničkom stvaranju doživi izraz razaranja svoje ličnosti. ona se identično odražava na naj razlici ti ja područja. (Uostalom karakteristično je da je duhovni otac ove pojave bio stvarni duševni bolesnik — van Gog). budući da se crtež stvarnosti rastvara u nesagledivo kompleksnu sliku. Ovakve kolektivne psihološke pojave 104 . pošto želimo da saznamo zašto Ulis ima tako veliki uticaj. Duševna nenormalnost može biti i zdravlje neshvaćeno od prosečne pameti ili nadmoćna duhovna snaga. čiji je osnovni ton seta apstraktne stvarnosti. mišljenje i osećanje. Mefistofelovski preobraćaj smisla u besmisao. iako ovaj čin po sebi i za sebe nije ništa principijelno novo. besmisao koji skoro bolno liči smislu i upravo dražesna lepota ružnog.koji raspolažu fragmentarnom svešću i zbog toga pate od totalne nekritičnosti i atrofije vrednosti. Uvek i svuda su forsirane funkcije opažanja. Ostao bi nam. 12 govori ο »hotimičnom smanjiva nju osećanja«. samo ne jednoličan u smislu ponavljanja. već pojava određenog doba. Ali na mesto toga često se javlja povišenje čulne delatnosti. da se otuđuju od stvarnosti. pa ipak on će istaći da upadljivo nedostaje Za duševno bolesne prnHi^lrtg IfaraVtpritti^ati mair ----------------stereotipia Ulis je sve drugo. Kod modernog umetnika nije individualna bolest ta koja prouzrokuje ovakvu tendenciju. fotografsko pamćenje opažanja. u slikarstvu kao u literaturi. lepote u ružnoću. zvučnim i govornim asocijacijama. živa reka. Sakaćenje lepote i smisla pomoću groteskne stvarnosti ili pomoću isto tako groteskne nestvarnosti kod bolesnika je posledična pojava razaranja njegove ličnosti. čulna radoznalost. koja pokazuje jedinstvene tendencije i najstro-žiji izbor.. Laiku neće biti '* Gilbert. 1. Nešto slično zapažamo u perverznom menjanju stila Amenofisa IV. Izlaganje je konsekventno i tečno. fragmentarnim citatima. Celinu nosi podzemna. u jadnom ljudskom obličju prerafaelističkog primitivizma i u pretrpanim šarama razmahanog baroka. izražavaju stvaralački čin. Kubizam nije bolest već tendencija da se stvarnost prikaže groteskno predmetno ili isto tako groteskno apstraktno. ili obrnuto. u skulpturi kao u arhitekturi. de-lirantna mešavina subjektivno psihičkog sa objektivnom stvarnošću. percepcija i intuicija. dok su isto tako konsekventno potiskivane funkcije donošenja suda. već kolektivno strujanje. lične volje i ciljno usmerene namere. Sličnost je čak tako opasna da će nezadovoljni čitalac lako odbaciti knjigu sa dijagnozom »šizofrenija«. Psihijatru je analogija frapantna. Opšta je tendencija istaći zasenčenu sliku duha i sveta. dok je kod umetnika stvaralačka namera. a ne da li je autor šizofren u lakšem ili težem stepenu. već mnogo pre u kolektivno nesvesnom moderne psihe. kao objekti opažanja. naročito teško da sagleda analogiju šizofrenog psihičkog stanja sa onim u Ulisu. Covek uopšte ne može reći nešto protivurečno ο Ulisu). On je u najdubljem smislu »kubističan«. Ovome je samo analogija klinička slika šizofrenije. Ulis je isto toliko malo bolesni produkt kao cela moderna umetnost. (To nije oprečno ranije rečenom. prikaz koji svojim neologizmima. budući da šizofreni bolesnici na izgled imaju istu tendenciju da otuđuju stvarnost. put spolja i unutra i prevaga retrospektivnih motiva i resentimenta. koji u sličnom opsegu još nije doži-vela istorija duha. p. Ovi poslednji se pojavljuju samo kao sadržaji. najbrižljivije posmatranje. abruptnim prelazima i smisaonim prekidima uopšte ne obraća ni najmanje pažnje na čkaoca uz atrofiju osećanja13 koja ne preza ni od jedne besmislenosti. Kod njega svakako po pravilu ovo nije primetna namera. Ona ne sluša individualni impuls. Uprkos krajnje različnosti sve ove epohe imaju unutrašnju srodnost — to su stvaralačka vremena inkubacije. c. koje sigurno nema svog izvora neposredno u svesti. već pod-ležu najstrožijoj kontroli. To su crte koje se ne mogu naći kod običnog duševnog bolesnika. čiji je smisao nedovoljno objašnjen pomoću kauzalnog posmatranja. nepogrešivi znak postojanja jedinstvene. ni od kakvog cinizma. već simptom koji nevoljno proističe iz prvobitnog raspada ličnosti u lične fragmente (takozvani autonomni kompleksi). upr-kos čestom neostvarenom iskušenju da se podlegne iskrsloj lepoti. moderni umetnik upravo u razorenom nalazi jedinstvo svoje umetničke ličnosti. Ali za ovog psihijatru nedostaju kriterijumi. još neobični duševni bolesnik. Nikada mi ne bi palo na pamet da izjavim da je Ulis šizofreni produkt. Osim toga time ne bismo ništa dobili. Duhovne funkcije se ne pojavljuju spontano i bezizborno.

iz sveta nestale još u ranoj antici. to ne znamo koliko još — u najdubljem smislu te reči — pripadamo srednjem veku. koji se održao u svetu zahvaljujući jevrejskoj tradiciji. to jest onu umetnost koja se više ne preporučuje niti glasno a još manje tiho. već radi u stvaralačkoj celovitosti na razlaganju koje je postalo neophodno. To je određena vrsta psiholoških drastičnosti koje imaju smisla samo tamo gde se radi ο najžilavijem ili najčvršćem materijalu. Tu i tamo svetluca po koji divan kristal u crnoj kaljuzi. posmatran kao umetnička ličnost uopšte nije slučajna pojava. Iz svih zemalja ο kojima je pisano u Ulisu autor je verno i netremice posmatrao majku crkvu i Irsku. on brutalizuje dosadašnja očekivanja od smisla i sadržaja. otprilike na po-slednjoj strani kroz oblake probija spasilačka sve-tlost. pa čak Zaratustra i Ecce Homo žele da ovako ili onako preporuče svet. pri čemu i nemodernom može biti jasno da je Džojs umetnik koji »može« — što kod današnjih umetnika ni u kom slučaju nije samo po sebi razumljivo — koji je čak. Jedan Tiepolo. delom čak koristeći »naučni« rečnik. Sa Frojdovom teorijom imaju zajedničko to što fanatičnom jednostranošću podrivaju vrednosti koje su i tako već malo uzdrmane. bilo kakva da je. koja grčevito pokušava da osvoji svoju političku samostalnost. najzad. to svojevremeno za ove ljude nije značilo gubitak. jer samo takvo stanje stvari moglo bi da objasni zašto postoje knjige ili umetnička dela tipa Ulisa. Džojs je i u preokretu (ne mešati sa »konvertovanjem«) ostao pobožni katolik — svoj dinamit uglavnom koristi za crkve ili za inače od crkve stvorene ili njom uplivisane psihološke strukture. Zbog toga ne samo Ulisu već i njemu duhovno srodnoj umetnosti smemo da pripišemo pozitivnu stvaralačku vrednost i smisao. čak ni kao ćutljiva pretpostavka. Ali tek su moderni postigli da stvore umetnost poleđine ili poleđinu umetnosti. pošto bi se u tom slučaju — ako bi pošlo za rukom da se dokažu tako nemoderne tendencije — Ulisu mogla dokazati osetljiva estetska greška.otkrivaju svoj smisao samo onda. Knjiga se mirno srne nazvati pesimi-stičkom i ako se na krajnjem kraju. to jest teleološki. već ljudsku dobit. Na izgled od skoro naučne objektivnosti. Ulis je stvarno nena-učno jednostran. onda me to ne bi čudilo. ne možemo da sagledamo budućnost. Sve što čovek ima da izgrdi u Ulisu samo dokazuje njegov kvalitet. On vređa pridošlo osećanje. sasvim provincijska. Ali kao takav stvaralački. već ozbiljan trud da se stvarnost. Cak i najtamnije faze Fausta I I . koje očigledno potresa ceo stari svet. poturi pod nos savremenicima. To su preko svake mere drastična purgativa čije bi potpuno dejstvo bilo pucanj u prazno da ne nailazi na odgovarajući uporan i skriven otpor. nikakva herostratska gluma. Sigurno je nemoguće jasno sagledati ο čemu se radi samo na osnovu posmatranja pojedinačnih područja. Barok je poslednji živi crkveni stil koji u svom samouništenju najavljuje nat-kriljavanje srednjovekovnog dogmatskog duha naučnim duhom. Njegov »protiv« svet je visokosrednjovekovna. koje su sve izrasle iz pakla. majstor. Ono što se ne može ukrotiti. se u čistom obliku sreće u modernoj umetnosti. koja konačno jasno govori zbog čega u stvari više neće da sara-đuje. Varvarski infantilizam ranog hrišćanstva nije značio ništa drugo do preobražaj Rimske imperije u božju državu. Tuđenje ranih hrišćana od umetnosti i nauke. kada se po-smatraju kao anticipacije. nečuvene telesne lepote. To je samo jedna strana protiv 734. ali majstor koji se iz viših ciljeva skrušeno lišava svojih mogućnosti. Epoha Amenofisa (EHNATON) je kolevka mono-teizma. on je poruga svake sinteze. već . Ali svet ga — bar u Ulisu — nije nikada dostigao. eo ipso katolička atmosfera Erina. na žalost. ono neuhvatljivo. U odnosu na rušenje dosadašnjih kriterij uma lepote i smisla Ulis natkri-ljava sve do sada postojeće. koristeći stranu zemlju samo kao sidro koje mora da osigura njegov brod pred vrtlozima njegovih irskih reminiscencija i resentimenata. Pošto. pošto grdi iz resentimana nemodernog koji neće da sagleda šta mu »bogovi« još »milostivo skrivaju«. ono što je kod Ničea nabreklo u dionisičkom preobi-lju i preplavilo njegov psihološki intelekt. koji već dostiže opasnu granicu slikarskog prikaza. Nemamo posla samo sa jednim jednokratnim udarom koji je usledio negde na određenom mestu. već sa skoro univerzalnim preslojavanjem modernog čoveka. Primitivni ljudi su prava prethodnica određene. Ulis ne traži svoju Itaku. On je stvaralačka destrukcija. Ako smo — posmatrano sa više osmatračnice budućnosti — još do ušiju za-glibljeni u srednji vek. on je čista negacija. koja se kod svih prethodnika modernoga (ne zaboraviti Helderlina!) doduše bojažljivo ali primetno ometajući pomaljala i dovodila do raspadanja starih ideala. koja govori sa onom upornom protuvoljom. Bilo bi zlona-merno u njemu čak i tragati za bilo kakvom sintezom ili uobličenošću. ne zlonamerno već sa nedužnom naivnošću umetničke objektivnosti.

Ulis pokazuje način na koji se mora izvršiti Ničeov »zahvat sramotnog skrnavljenja hrama«.naprotiv on čini očajničke napore da se oslobodi svog irskog rođenja. Dakle. Dobro delo je za-slepljenom podariti tamu a beskrajna pustinja je raj za sužnja. vrši trajno nepodnošljivo nasilje nad mišljenjem i savešću. Jedino na taj način se izaziva igra negativnih emocionalnih snaga. neka vrsta metafizičke policije. Da li je čovek danas stvarno još tako sentimentalan? Opet pitanje na koje bi trebalo dati odgovor iz jedne daleke budućnosti. koji užasno sužava moguće carstvo stvarnog života i na sve one. Njima knjiga nije bila pakleno dosadna. kako sam Niče nije ni sanjao. to jest mora da postoje klase koje su. do 735. A sve ovo sa tihom. osvežila. ali skroz tačnom pretpostavkom da fascinantno dejstvo lokalne duhovnosti nema nikakva posla sa razumom već samo sa emocijama. godine progutaju deset izdanja Ulisa. preobratila ili obrnuto. Taj katolički srednji vek sa svojom gospodom Dedalusom i Blu-mom izgleda da je tako reći univerzalan. Kao što se i salonski boljševik raduje svom neobrijanom licu. a zatim spretnim blefom nametnuta čovečanstvu. toliko »bezbožno«. sudeći po njegovom savremenom dejstvu. To bi dovelo do sasvim neangažovane »izložbe«. ipak je tačno da je Ulisov svet bolji od onog sveta koji je beznadežno vezan za turobnost svog lokalnog rođenja. toliko vezane za lokalni duh da je Džojsu bio potreban eksploziv da bi probio njihovu hermetičku izdvojenost. davnašnjeg »dobrog«. On to čini. Ma kako zvučalo čudno. Ovaj gigantski zadatak naravno da bi loše ispunio onaj ko sa hrišćanskom blagonaklonošću nevoljno pokušava da zaustavi pogled na tamnoj strani sveta. jer za čoveka senke ideali nisu stvaralačka dela niti svetionici na visokim brdima. nešto što pre toga nisu znali i nisu osećali. Mora da postoji Zajednica Moderne. već ih je podstakla. tiranskog vođe horde. Pomislite samo na upravo katastrofalnu ulogu popularnih sentimenata u vreme rata! Pomislite samo na našu takozvanu humanost! Kako je svaki pojedinac bespomoćna žrtva svog sentimenta. Bezosećajnost Ulisa dozvoljava zaključak beznadežne sentimentalnosti. on mora da sasvim odgovara savremenicima. koje je ostali svet moglo da ostavi hladnim. koja je toliko brojna da su njeni članovi uspeli da od 1922. Ne — Džojs je u tome majstor — ovo otkrovenje mora da se odvija sa odgovarajućim stavom. međutim. beskonačno veće prostranstvo nego što je dato na običnim geografskim kartama. Ako i preteže zlo i destruktivno. Ali za Modernu je karakteristična atrofija osećanja koja se. koje se. koja neminovno pati od istih 106 . teleološki. Tu nema šta da se drmusa. Covek ne treba da se zbuni pomislivši da Džojs pokazuje jezivo pust. Ubeđen sam da je tako — još uvek smo duboko u srednjem veku. Zbog toga podozrevam da srednjovekovna. Zapravo jedno samo lokalno interesantno rađanje. Knjiga mora da im nešto kazuje. prvobitno izmudrovana gore na Sinaju od strane Mojsija. Spasenje za potčinjenog je »objektivno« upoznavanje svog sveta i svog bivstvovanja. protestant koji do daljnega živi od svog protesta. hladno i stvarno. očigledno prenela u neko prijatno stanje koje je omogućilo čitaocu da bez mržnje pažljivo pročita knjigu od 1. poučila. dobro i razumno. tako je i sputani duh srećan kada jednom može objektivno da kaže kako je u njegovom svetu. shodno iskustvu. Ali ono nas ne ostavlja hladnim. ali žrtva koja nije vredna žaljenja. već čuvari stege i reda i zatvori. Za srednjovekovnog čoveka znači naprosto iskupljenje da jednom više ne bude lepo. bezbožni i bezdušni svet i da je zbog toga neshvatljivo ako je neko u stanju da iz njegove knjige izvuče bilo kakvo osve-ženje. reformator kome je privremeno dovoljna negacija. kao iluzionistički sistem predrasuda. Sentimentalnost je nadgradnja brutalnosti. katolička Irska ima meni do sada nepoznato. međutim u stvarnosti pokazuje kao netrpeljivi tiranin. Zbog toga su bili potrebni takvi negativni proroci kao Džojs (ili Frojd) da bi predrasudama ispunjenim srednjovekovnim sa-vremenicima predočili stvarnost. ο tome bi zapravo najviše mogao da kaže psihijatar. možda čak nešto i otkriva. Bezosećajnost je tome odgovarajuća protivpozi-cija. Kauzalno posmatrano Džojs je žrtva katoličkog autoriteta. strane i to bez fatalnih napada pospanosti. Uostalom imamo nekog oslonca za tvrdnju da obmana naših sentimenata po-seduje sasvim nedolične proporcije. »Pobuna robova u moralu« bio bi Ničeov moto za Ulisa. kao Ulis. potčinjene ovakvom sistemu. ipak ono živi u svetlu pored ili čak možda iznad »dobrog«. sreće kao reakcija uvek tamo gde je bilo prisutno suviše a posebno suviše lažnog osećanja. Lokalni fenomen izgleda da je više ili manje univerzalan.

Unutra je i život. on želi da bude oko čija moć viđenja slabi i raste sa mesecom. Ulis ne kaže ali on to čini: izdvajanje svesti1* je cilj koji se nazire iza maglene zavese ove knjige. c. Čovek doduše naslućuje arhetipsku pozadinu. Doduše sve što najpre možemo obuhvatiti u knjizi je negativno i razorno. Ovo izdvajanje. Ali ponekad oni pogađaju. Ulis je document humain našeg vremena i još više — on je tajna. posmatrajući sa ko-smičkih daljina. 1. Jer »simbolično« znači da u objektu. Ali ova lekovita dejstva ne iscrpljuju njegovo biće. Doduše. Da je samo zlo kumovalo delu je interesantan ape^u. kao svaki pravi prorok. U ovu svrhu on mora da se posveti objektu svim svojim duhovnim snagama i da prodre kroz sve svetlucave opne da bi na svetio dana izneo zlato. Ill •241 sebe. Knjiga očigledno nije simbolična i neće da bude ni pod kojim uslovima. zbog toga se mora zaključiti da postoji višak sentimenta. ali ja za nju nisam našao ključ. pa čak i normalna osećanja. već na simbol kao izraz neshvatljive bivstvenosti. da se on ne obraća ni svetu ni duhu i da hladno kao mesec. Naprotiv. ni ubeđenje ni zabluda. gđa Blum verovatno prekriva u ovo-stranost upletenu Animu. jer bi inače promašio svoj cilj. c. koja će biti jasna onome ko nije savesno pročitao 735 strana. vremena i polu-vreme« — potrebno je da bude dovoljno dugo vremena. već 735 dana svoj svet i svoj duh posmatrao Ulisovim očima. takođe podvlači ovo izdvajanje. Umetnik je razglasnik duševnih tajni njegove epohe. koju ne vezuje ni ljubav ni mržnja. Da li bi ovaj šareni tepih satkan od reči i slika na kraju trebalo da bude »simboličan«? Za ime sveta. Ja sam isto tako duboko ubeđen da nismo ogrezli samo u srednjem veku već i u sentimentalnosti. ali duh epohe je vodič njegovih reči a ono što ovaj kaže jeste. zaluđena od deset hiljada površina. ali čovek naslućuje nešto neshvatljivo.. Uspeh Ulisa dokazuje da i njegova bezosećajnost deluje pozitivno. Ali najpotresnije u Ulisu je da se iza hiljada opni ništa ne skriva. Kada bi to bilo simbolično. to nije nikakav san niti otkrovenje nesvesnog. Iza toga ne srne biti ničega jer bi inače naša svest bila ponovo uvučena u duh i svet. ο tome će odlučiti istorija. bivstvovanja i proticanja. tačno je da on može osloboditi duhovno podjarmljene. koje je isto tako apsolutno kao i ravnodušnost prirode prema njenim stvorenjima. neku tajnu svrhu što joj daje smisao a samim tim i dobro. Ovaj vremenski period treba shvatiti simbolično — »vreme. 11: »Vedro izdvajanje određuje držanje pesnika. To je svakako razlog zbog čega Ulisu nedostaje simbolični karakter. ponekad nesvestan kao mesečar. To je svakako tajna nove svesti sveta. a život nikada nije samo zlo i razaranje.« (Iza reči »vedro« morao bih staviti znak pitanja). iza Dedalusa i Bluma stoje večite figure duhovnog i čulnog čoveka. sam Ulis bio bi junak — ali delo ni na koji način ne cilja na ove pozadine već upravo dalje od toga. svakako je jedan od uzroka Ulisovog »realizma«. onda bi skriveni smisao morao bilo gde da zasvetluca kroz čudnovatu građu. Kakva bi to morala biti strašljivo čuvana tajna koja je sa besprimernom brižljivošću skrivana na 735 nepodnošljivih strana? Bolje čovek da ne gubi vreme i trud u besplodnom kopanju za blagom. ljubomorno skriveno u nepoznatim dubinama. ali nije dovoljan. skriveno postoji neshvatljiva. Cak je sa izrazitijom na-mernošću i sa isključivijom tendencijom nego što je Ničeov Zaratustra ili Geteov Faust II. Izdvajanje svesti — homerovski — veličan14 Gilbert. Dedalusa i Bluma. Kao što je poznato ima velikih i malih proroka. p. »Sve duhovne ili materijalne. Odabrana rlela. ponavljajući u večnost Mrs. neodređenog trajanja. moćna suština. u kome se odvija preobražaj. a da njegova hladnoća može da zaledi do srži sentimentalnost. onda bi to značilo da je uprkos najvećem oprezu probilo autorovo nesvesno. bio on duh ili svet. kojima pripada Džojs. Proroci su uvek nesimpatični i po pravilu imaju loše manire. knjiga mi izgleda da je napisana sa najvećom svesnošću. jer dejstvuje. . 406: ». svest odvojena od objekta. 1.nedostataka. nevoljno. uzvišene ili bezvredne činjenice za umetnika imaju istu vrednost. neosvojena niti od bogova niti od pohote. Ova mogućnost se ne može osporiti. On uobražava da govori iz samoga :·· Jung. Ako bi uprkos tome bila simbolična u izvesnim partijama. ja ne mislim na alegoriju. posmatrajući kosmos tako reći okom božjim«. On kaže na str. i da zbog toga moramo smatrati sasvim shvatljivim ako se pojavi prorok kompenzatorne bezosećaj-nosti naše kulture. čije prigušivanje individui izgleda podnošljivo. Ja se uistinu nadam da Ulis nije simboličan. 15 Gilbert. pa bilo to u retkim snovima ili tamnim mudrostima zaboravljenih naroda. u najširu i najjasniju svesnost.14 pušta da se odvija komedija postojanja. i čovek čini uzaludan napor da izvan njega postojeću tajnu svrsta u neki izraz. To upravo Ulis želi da spreči.. tu i tamo morali bi da zabruje zvuči koje je čovek načuo u drugim vremenima i na drugim mestima.

skiff. It's just the cutest snappiest line out. Bloom Christ. light crumpled throwaway. iako tako maleno. Džejms Džojs. Ova cedulja se tri puta sreće u Ulisu. Ali ono Ja. and by the threemasted schooner Rosevean from Bridgewater with bricks. it's up to you to sense that cosmic force. sailed eastward by flanks of ships and trawlers. Zoe Christ. u sat-čit-ananda. ono Ja-ostrvo optočeno toplom krvlju srca. svi oni govore i kreću se kao u zajedničkom snu. » imagines et lares« i nebo. 108 . Be on the side of the angels. posmatračka svest. You once nobble that. a ipak svi žive zato što ih jedan Bog poziva da žive. Ničim se ne izdaje. Be a prism. Niko ne zna. one i ne mogu biti drugačije nego što su. Rush your order and you play a slick ace.16· 243 stveni stradalnik Odisej. ljudsku centralnu tačku. da li to može biti Itaka Džojsove Odiseje? Može se pomisliti da u svetu samih ništavila pre-ostaje jedino Ja. 239. one su to u svakom pogledu a ipak nemaju Ja. sve je sam Džojs. Linči. koji je zato samo tu što ga sanja »Niko«. Join on right here! Book through to eternity junction. tražen i slavljen milenijumima. Ali niste li primetili da se među svim tim kobnim senkama Ja sreće jedno jedino stvarno Ja? Sigurno. an Ingersoll. supersumptuous. koje ih sve obuhvata. Just one word more. Blumovi. Have we cold feet about he cosmos? No. donji svet. u stanje »usamljenog. It's the whole pie with jam in. između lavirinata duha i sveta — u dablinskom paklu — između oca Džon Kon-mia i vicekralja Irske »izgužvana cedulja koju odmah ponovo bace« a koja otpliva niz Lifej: »Elijah. do it now. '» Fiori (Florry). Kada čitam Ulisa. Uopšte se ne može naći Ja stvaraoc ovih prilika. dragoceni biser mudrosti Indije i Kine. Kitty Christ. čezne za svojim rodnim ostr-vom. već Sopstvenost (Selbst) pošto samo Sopstvenost obuhvata Ja i Ne-Ja. ni kroz kakav udeo. congregation. nijednu akutno svesnu. Takav je život i zbog toga su Džojsove prilike tako stvarne — vita som-nium breve." A ipak ili naprotiv upravo zato sve i svako. koje je. pojam postojećeg nepostojanja — poslednji cilj istočnjačkog puta spasenja. Maligani i već kako se zovu. " Kao što sam Džojs kaže (A Portrait of the Artis t ич α Young Man): »Umetnik koji stoji kao Bog stvaranja u ili iza ili s onu stranu ili iznad svog dela. Are you all in this vibration? I say you are. koju je objavio Vilhelm (Wilhelm). nigde se ne pojavljuje. God's time is 12. nevidljivi Odisej. a Gautama. niti kroz antropomorfizam. Are you a god or doggone clod? If the second advent came to Coney Island are we ready? Florry1* Christ. koji nigde ne počinje i nigde se ne završava. IH heaven becomes a back number. objektivnije stanje bivstvovanja. You have that something within.25. It is immense. patnik i lutalica. čak i izostala interpunkcija završnog poglavlja. Svi ti Dedalusi. godine odsutno obuhvata jednim pogledom.. za samim sobom. The hottest stuff ever was. and a buck joy ride to Wilhelm und Jung: Das Geheimnis der Goldenen Blüte. da bi prešao u potpunije. koja ·« P. bezvremenski skup događaja od 16 juna 1904. nevidljiv je i bez _soDstvenos života. ravnodušan i čisti nokte. ova depersonalizacija ličnosti. Zoe (Zoe) i Kiti (Kitty) su tri burdelj-ske kurve. svaki put tajanstveno skopčana sa »Elijasonv (Ilija). You got me? It's a lifebrigtener. utrobu. »Zgužvana cedulja koja se odmah ponovo baca < pliva prema Istoku. Stephen Christ. sure. mora da je za ovu pojavu rekla: Tat twam asi — to si ti — »ti« u višem smislu — ne ja. amin an archipelago of corks beyond new Wapping street past Benson's ferry.. ploveći kroz klanac mora između Scile i Haribde.« I stvarno on se pojavljuje u sceni burdelja (koju Mari — Middleton Murry — s pravom upoređuje sa valpur-gijskom noći) gde na američkom slengu saopštava tajnu cedulje: »Boys. the higher self. svaka figura u Ulisu je nenadmašno stvarna. Tell mother you'll be there. Ulis. mirnog mesečevog koluta«. Dva puta se najavljuje: »Dolazi Ilija. the nonstop run. Lynch Christ. You can rub shoulders with a Jesus. Njegova oslobođena.1" Ova slika ilu-struje duševno stanje Jogina koji namerava da se oslobodi svoga Ja."1 Ovo izdvajanje svesti. Harisi. ostale Stivenove saputnice. niti kroz neki sud. uvek mi se pred očima javlja kineska slika Jogina. iz čije glave izlazi 25 obličja. Izgleda kao da se rasplinuo u bezbrojne figure Ulisa. It restores. «-° Vidi se šta se ovde desilo: oslobođenje ljudske a time i skopčano približavanje »božanskoj« svesti — osnova najvišeg umetničkog učinka Ulisa — đavolski se izobličava u pijanoj jazbini burdelja kada se njena misao javi u ljušturi tradicionalnog obrasca reči. ipak toliko životno važno.

avgusta 1914. u kome će beznačajno potencijalni ljudi neumorno reći i počiniti besciljne Jo Podvukao Jung. Strahovita dosada i užasna monotonija jednog neiskazno bogatog. p. »posmatrajući iz daleka« bez uzimanja učešća. It has been said by one: beware . sama knjiga je Ulis. pao u zagrljaj Velike Majke koja znači početak i kraj života. već Ja u posedu trezvenog razuma i osećajnog srca. tako i u Ulisu gđa Blum. beznadežan. Ovo mogu da prihvatim i dobrovoljno jer se ne može osporiti. noseći sobom svest u svojoj ludoj igri kroz sate. »hladnokrvno«. bizarno banalno. Ulis je više Sopstvenost. Punarjanam patsypunjaub! I won't have my leg pulled. pakleno. mikrokosmos u Džojsu. godine. (Zemljak i Ulis koji živi u velegradu je Kubinova Druga strana — Alfred Kubin: Andere Seite). On se oslobodio učešća. svet Sopstvenosti i Sopstvenost sveta u jednom. Ulis je pisan od 1914. pravi demiurg. I kao što se Faust rastapa u višem ženskom. Ulis se može vratiti samo onda kada je ćelom svetu okrenuo leđa. Od osećanja u Ulisu ne može se naći mnogo šta. pokoren i očajan zbog sve bede i sveg besmisla ovog sveta. clefts. pošto se valja kroz ve-čito ponavljanje svakodnevnih jednoličnih dana. « Ulis se pokazuje kao dobar antihrist i time dokazuje postojanost svog katoličkog hrišćanstva. 478. do 1921. . zbog koje bi se ono trebalo slaviti. Prema optimizmu sedmog dana stvaranja Demiurgu mora da je bilo teško da se 1914. a uveče bi ovaj lutalica.budući da se probija kroz pometnju 18 poglavlja oslobodivši se budalastog sveta iluzija. On je više od samo subjektivnog. već pravi put patnje. stvari bez nekog početka i to sneno i snevano. već mnogi. tako da je jednostavno zabranila Ulisa! Tako je pogrešno shvaćeni demiurg postao Odisej koji traži zavičaj. čiji je on smisao i sudbina isto tako kao i umetnikov. middens arise on all sides stagnant fumes. koju Stjuart Džilbert (Stuart Gilbert) s pravom naziva ozelenelom zemljom. (With a voice of whistling sea-wind). on u tišini duše govori mnogima. opsena i zbog toga može da se vrati. oslobođenje od suprotnosti. ličnog izražavanja mišljenja. šivaista i gnostičar »(With a voice of waves) . . čak pojava eshatologije u skatologiji potvrđuje Tertulijanovu istinu: »Anima naturaliter Christiana. me-sece. Ali postavimo da Ulisova svest nije bila mesec. Tu zapravo leži dublja osnova Ulisove slike sveta: To je 16. pa ipak tačno — to je slika sveta koja čoveka može navesti na ružne snove ili prouzrokovati kosmičko raspoloženje »pepeljave srede«. najsvakodnevniji i najobičniji dan ovoga sveta. epski su veličanstveni. kome je pošlo za rukom da se oslobodi uplitanja u svoj kako fizički tako i duhovni svet i da taj svet po-smatra sa oslobođenom svešću. White yoghin of the Gods. Naprotiv. juni 1909. U Ulisovom cinizmu krije se veliko sažaljenje. dalje identifikuje sa svojim stvorenim delom. kao Za-ratustra prema Ničeu. što je sigurno prijatno svakom esteti. On ne samo da je hrišćanin već budista. ili možda ono osećanje stvaraoca sveta na dan 1. trpljenje jednog sveta koji nije dobar i nije lep. tako negativnu. Ulis je stvaralački Bog u Džojsu. Ulis se odlučio za rez koji treba da razdvoji vezu svesti od njenog objekta. groteskno infernalno da sve to predstavlja vrlinu Džojsovog dela. Sada mi izgleda kao da sve negativno. ružno i đavolski. naime pobedu nad budalastim svetom. koja se iz slepog ostvarenja sveta vraća u božanski zavičaj. ironično. godine — nikakvog osnova za neku posebno vedru sliku sveta a još manje povoda da se ovaj svet zagrli sa puno ljubavi (ali i od tada ne!). što je bila i Fausto-va težnja. »From drains.«" I u ovoj kaljuzi se ogledaju skoro sve najviše i poslednje religijske ideje u blasfemičnoj izo-bličenosti — kao u snovima. još gore od toga. negativno. Stoga nikakvo čudo što je stvaralac sveta u umetniku ocrtao negativnu sliku njegovog sveta. bezbroj puta face-tiranog jezika u poglavljima koja se šunjaju kao pantljičara. duhu kao i fizisu. prava Mahabha-rata nedovoljnosti jednog ljudskog ćoškastog sveta i njegovih budalasto đavolskih osnova. uplitanja. U celini u knjizi ne nastupa Ulis. onda put kroz 18 poglavlja ne bi bio samo nezadovoljstvo. Occult pimander of Hermes Trismegistos. cesspools. pošto stvaralački genije nikada nije jedan. Na taj način postiže upravo ono što su postigli Hristos ili Buda. Prema ljudima Džoj-sov Ulis se odnosi kao Faust prema Geteu. tako blasfemično negativnu da je cenzura anglosaksonskih zemalja morala da spreči skandal proti vurečnosti sa iz vesta j em stvaranja sveta. koji je. ima poslednju reč u njenom monologu lišenom interpunkcije i njoj je dodeljena milost da posle svih kreštavih đavolskih disonanci zabruji harmoničnim završnim akordom.

ran kao i gospodin Blum. ali kada je pogledao naviše. zar to nije dirljivo i značajno? To nije rupa u duši kroz koju spiritus divinus konačno može da izdahne svoj život u svet smrada i prljavštine. To su ulice. koji pripada svim tim objektima ispod staklene ploče. zamisao. scena u javnoj kući. p. To me se. a koje uprkos tome poseduje opažajnu i reproduktivnu svest. kao posmatrač koji uopšte ne učestvuje u svemu tome. Zašto ne? Tä on je isto tako stvass Verovatno aluzije na Psalm 139. više javnih kuća i jedne zgužvane cedulje na putu ka moru. Shiva! Dark hidden Father!. Ulysses. i Ulis. onda c veta ju svi vrtovi! »O and the sea . čulno. 48'. Moram priznati da sumnjam da je Ulis. koje tako čini kao da je ono Mr. naročito zbog toga što čovek i onako ne može ništa dokazati i po-sledično srne samo da nagađa.. kao opsežnija Sopstvenost. Na to se vratio tamo gde je bio njegov zavičaj. nalazi se u smrdljivom glibu zernljine utrobe kada namerava da pobegne iz suviše vazdušastog žl Ulysses. onda se na zemlji ponovo nalazi svinja koja traži gomoljice. Džejms Džojsa. crkava.1* Još bolje: Blum. Blum ili štamparija ili zgužvana cedulja. da bi imali objekte. tako dole. the cult of Shakti. ko je Ulis? On je svakako simbol onoga što je rezime. tačno je zaključio: »Kako gore. . 412. a u stvarnosti ono je ipak »the dark hidden Father« svojih objekata. Pisma. Mr.. i preparira ga ispod staklene ploče. (With a cry of stormbirds). otac svih jere-tičkih stranputica. reke Lifej. kao hiljaduoki Argus. stvarni Stiven se bavi aforističkom filozofijom. parkić za šetnju — stvarni gospodin Blum se brine ο svom pre-duzeću za oglase. Stivena. p. Ulis je apsolutno objektivan i apsolutno pošten i zbog toga pouzdan. već sastavljeno i od kuća. Stari Hermes. Bluma. 1. p. . bez kojih uopšte ne bi mogli biti svesni svoga Ja?« Ne znam šta bi ce-njeni autor odgovorio na ovo pitanje. preparirati i opisati (na primer kao Portrait o f the Artist as a Young Man). u dubini prljavštine doživljava ono što mu se do tada nikada nije desilo — preobra-ženje u bogočoveka. Mrs. možda Ulisov kompleks? Da on na sve strane. jedinstvo svih pojedinačnih pojava celog Ulisa. Shakti. Covek može imati poverenja u njegovo svedočanstvo koje najavljuje moć i ništavnost duha i sveta. ljudi i stvari.«. zbog toga bi se i on mogao uloviti. Ova neizmislivost draži na spekulacije. biće.the left. neizgublje-no ni u nizinama otpadne jame. ne mogu se uvek naći u od Boga prokletoj. Ovde bih želeo da postavim jedno pitanje gospodinu Džojsu: »Da li ste pri-metili da ste vi predstava. Još jedna radosna vest: kada su se izgubili večiti znaci nebeskog svoda. Zamislimo samo: stvorenje koje nije samo bezbojna kolektivna duša sastavljena od neodređenog broja goropadnih i međusobno ne-pripadnih individualnih duša. u njemu je uključena stvarna fantazmagorija duha i sveta. život i stvarnost. uopšte ne treba da tiče i uopšte ne treba da me brine ukoliko hoću da se na svoju ruku bavim metafizikom. 476.. ali ako joj okrene leđa dalje se odvija pusta svakidašnjica — » labi tur et labetur in omne volubilis aevum« (teče dalje i teče. to su kuće. kada sagledamo kako on iz makrohaos--kosmosa istori je sveta precizno izdvaja mikro-kos-mos dablinskog 16. video je svetlost koju nije stvorio. I am the dreamery creamery butter. . njegova muška stvaralačka snaga preobrazila se u žensku revnost tako da je morao da prizna: .« Stiven Dedalus. »Ja sam onaj koji žrtvuje i žrtvovani« a u govoru podzemlja: »I am the light of the homestead. i večito će teći — Horacije. Aum! Baum! Pyjaum! I am the light of the homestead.« Ako se sa ljubavnim zagrljajem obrati svetu. I am the dreamery creamery butter. Ali kada je ovo učinio. mlakoj sredini.. 43). pošto su one neuništivo i trajno utisnute kako u gornjem tako i u donjem svetu. «iä Najveće i najstarije duhovno dobro. Prvo je demiurg u taštini stvorio svet koji je bio sasvim po njegovoj zamisli. na kraju krajeva.. 248 vazdušnog carstva i sreće poglavara koji ponovo beži u podzemlje. 7—9. vozila. juna 1904. Ne bi bilo uopšte nemoguće da gospodin Džojs lično iskrsne u vidnom polju na nekom od da-blinskih ćoškova. stoji oko vas i da vam je smišljao svet zajedno sa antisvetom. sa svim njegovim ukusnim i neukusnim pojedinostima i opisuje ga sa zapanjujućom akribijom. crimson sometimes like fire and the glorious sunsets and the figtrees in the Alameda gardens yes and all the queer little streets and pink and blue and yellow houses and the rosegardens and the jessamine and geraniums and cactuses. vazdušni čovek ptičje glave. Dakle. perverzno i impotentno njuškalo. Blum uključujući i Мг. Ulis naime daje podsticaja čoveku na to. 2. »I tako bežim na najdalji l kraj sveta. subjekt. Sam Ulis je smisao.« a završna rečenica je dokazna snaga Ulisove blasfemije.

osamnaest paralelno uključenih alhe-mijskih retorti u kojima će se sa kiselinama. .Neopisivost. p. Ovde je izvršena. 17. ti si stvarno pobožna knjiga za prema objektu pobožnog. Blum: »O and the sea the sea crimson sometimes like fire and the glorious sunsets and the fig trees in the Alameda gardens yes and all the queer little streets and pink and blue and yellow houses and the rosegardens and the jessamine and geraniums and cactuses' and Gibraltar as a girl where I was a Flower of the mountain yes when I put the rose in my hair like the Andalusian girls used or shall I wear a red yes and how he kissed me under the Moorish wall and I thought well as well him as another and then I asked him with my eyes to ask again yes and then he asked me would I yes to say yes my mountain flower and first I put my arms around him yes and drew him down to me so he could feel my breasts all perfume yes and his heart was going like mad and ves I said yes I will Yes. magijska procedura. *« L. ona se sada šeta po zemaljskim vrtovima pošto se njen suprug vratio sa svih lutanja. Ispod staklene ploče na zemlji koja je duboko dole u Irskoj. ali ti deluješ. u svojoj postelji. otrovnim parama. oko dva sata po ponoći poručuje glas opuštene Mrs. mučni ritual. ο Ulise. c. i od objekta prokletog belog čoveka! Ti si exercitium.Nedo vol jnost Ovde postaje događaj. Jedan svet je nestao i nastade nov. juna 1904. Post scriptum: Ulis kao lektira već napreduje u snošljivim granicama. hladnoćom i vatrom izdestilisati ho-munkulus jedne nove svesti sveta! Ti ne kažeš ništa i ništa ne poveravaš. Penelopa više ne treba da tka beskrajnu odoru.«M Ο Ulisu. askeza. 735. pospan. Eccles Street 7. Večito žensko Vuče nas naviše. u Dablinu.

a jadikovke drugih nacija oplakuju odsustvo velikog vođe. Otkako je napisana ova rečenica i Nemačka je našla svog 112 . kojoj je čak i za najmanji pokret vazda potreban demagog.' Čežnja za ličnošću je postala stvarni problem. forsiranom od strane opšte masovnosti. oslobođa-vajuća dela svetske istorije proistekla od vodećih ličnosti a nikada od uvek sekundarne. trome mase.2 a time i iskazuje mišljenje da krajnji cilj i najjača želja svega leži u razvitku one celovitosti čovekovog bića. Buch Suleika. nasuprot ranijim vremenima. Razdragani poklič italijanske nacije upućen je dučeu.Ο POSTAJANJU LIČNOSTI Oslanjajući se nešto slobodnije na jedan Geteov stih često se citira: Najveća sreća dece ove zemlje Jeste samo ličnost. Mirno mo 2 8 firera. West-östlicher Diran. »Odgajanje ličnosti« danas je postalo vaspitni ideal nasuprot stan-dardizovanom kolektivnom ili normalnom čoveku. Fridrih Siler (Friedrich Schiller) čija su pisma ο estetskom odgajanju od svog nastanka naovamo apsolvirala više od stotinu godina literarnog trnoružičinog spavanja. kojim se danas bave mnogi umovi. koju označavamo kao ličnost. kada je samo jedan jedini naslutio ovo pitanje. u ispravnoj spoznaji istorijske činjenice da su velika.

Ali ko odgaja te buduće ličnosti? To su na prvom i najvažnijem mestu obični. često dijametralno suprotnih mišljenja ο tome kakve su ve-rovatno osobine deteta i kako ih treba tretirati. U prigušenoj slutnji svog defekta on se dokopao vaspitanje deteta i oduševljava se dečjom psihologijom na osnovu omiljene 113 . Ja se. Odabrana dela. Ko će najzad očekivati od svih tih običnih roditelja da budu »ličnosti«. niti za dete. Nepreetano se govori ο tome da dete mora biti odgajano u ličnost.žemo tvrditi da sveto rimsko carstvo nemačke nacije nije primetilo Fridriha Silera kao vaspitača. pretpostavlja se da su i sami vaspitani Niko verovatno neće tvrditi da su istovremeno svi listom i ličnosti. ni za samog vaspitača. divim ovom visokom vaspitnom idealu. ja sumnjam da naše savremeno pedagoško i psihološko oduševljenje za decu ima nepoštenu na-meru: govori se ο detetu. Niko ne osporava važnost detinjstva niti ga pak potcenjuje. baveći se dečjom psihologijom.1 jedno još uvek jormirajuće ali nikada komple4 Up. Svako zna da ovo nisu idealne prilike. naime određena psihička celovitost. U odraslom se. Naime. onda čovek sa njima mora biti zadovoljan isto onako kao i sa roditeljima koji svoju decu vaspitavaju na najbolji mogući način. od obrazovanog stručnjaka. Sa završenim studijama svako sebi izgleda kao kompletno vaspitan. naravno. cum grano salis najbolje moguće. Kompetencija je bezuslovno prokletstvo stručnjaka. jednom rečju kao odrastao. često trajna oštećenja nastala zbog glupavog vaspitanja u kući a kasnije školi i isuviše je neodbaciva neophodnost razumnih pedagoških metoda. Nasuprot tome furor teutonicus se obrušio na pedagogiju. Ovo bezmerno proširenje i širenje dečjeg vrtića istovremeno ide sa potpunim previđanjem vaspitne problematike koju je genijalno naslutio Siler. Bolje je visoki ideal odgajanja ličnosti ne prime-njivati na deci. 17 Juni>. Cak se naše doba ushićeno slavi kao »era dece«. to jest na vaspitanje dece. nekompetentni roditelji. ako čovek hoće ovo zlo da stvarno dohvati u njegovom korenu. Naš vaspitni problem uopšte pati od jednostranog ukazivanja na dete koje se treba vaspitati kao i od isto tako jednostranog zataškavanja neodgojeno-sti odraslih vaspitača. Covek uopšte ne može da sagleda kako bi mogle biti drugačije. da bi mogao da izdrži borbu za egzistenciju. Međutim. on mora imati čvrsto ubeđenje svoje kompetentnosti. isuviše su jasna teška. krije dete. kojeg čovek hoće da doturi detinjstvu u dobu kada još nije svestan problema svoje takozvane zrelosti ili — što je još gore — kada ga svesno izbegava. Jung und Kerenyi: D a s g ö t t l i c h e K i n d i Ein-f ü h r i t n g in das W es en der Mythol ogie. i ko je ikada mislio na to da smisli metode kojima bi se »ličnost mogla usaditi roditeljima? Zbog toga se. Za mlade ljude. treba da je sam vaspitan. koji su pedagogiku odabrali za svoj ži- votni poziv. koji je čestito upućen u psihologiju — naime u gledišta ovih ili onih. koji nisu ljudi već personificirani automati određene metode? Ko_jželi da \aspitava. i po pravilu su isto toliko malo ličnosti kao i ova deca. On sebi mora ovako da izgleda. Od prosečnog vaspitača naprosto se ne može očekivati više nego od prosečnih roditelja. sposobna za otpor i nadarena snagom. Ako su dobri stručnjaci. koji teži da se razvije u celovitost. Jer ono što se obično podrazumeva pod »ličnost«. Ali od ove celovitosti čovek našeg vremena udaljen je kao nebo od zemlje. Oni su sve u svemu imali isto defektno vaspitanje kao i deca koju treba da vaspitava-ju. prirodno. pronalazeći infantilno u odraslom čoveku i na taj način od detinjstva stvorio tako važno stanje za život i sudbinu čoveka da su sasvim gurnuti u stranu stvaralački značaj i mogućnosti života odraslih. Ali one su u datim uslovima. Ο njemu hoće da se čuje da može i da je siguran u sebe a ne da sumnja u sebe i u svoju nadležnost. više očekuje od pedagoga. je ideal odraslog. To je deo čovekove ličnosti. pažnja i odgajanje. večito dete. koji su često i sami celog života polu ili sasvim deca. onda se ozbiljno mora postaviti pitanje: kako je došlo do toga i kako to da je i danas još slučaj da se primenjuju glupe i ograničene vaspitne metode? Ipak. zapravo. III 257 tirano dete kome su stalno potrebni nega. Danas još uvek praktikovano učenje napamet i mehanička primena metoda uopšte nije vaspitanje. Sumnja i nesigurnost deluju parališući i kao prepreka koja upio-pašćuje neophodno poverenje u sopstveni autoritet i čini ga profesionalno nesposobnim. ali se pri tom misli na dete u odraslom. očigledno i jedino stoga što ima glupih vaspitača.

Od deteta bi postao neprirodno. Uopšte se ne može sagledati koliki je beskrajni broj uslova neophodno ispuniti da bi se ovo postiglo. Ovaj tako česti ideal sasvim sprečava roditelje u njihovom sopstvenom razvitku. Ličnost ne može da odgoji niko ko je sam nema. prerano sazreli. naš pedagoški entuzijazam. Ličnost je delo najviše životne hrabrosti. Ako su kao deca bili odgajani isuviše strogo. onda su svojoj deci otkrivali ista ta područja sa istom takvom upornošću i prosvetiteljski. na primer. Mi najpre ne znamo kakva su u nama dela ili nedela. ali se razbija ο psihološku činjenicu da na de-tetu ne mogu korigovatiTujeđnu" grešku koju još uvek i sam činim.pretpostavke da u njegovom sop-stvenom vaspitanju i dečjem razvitku mora da je nešto išlo naopako. Ličnost je najviše ostvarenje urođenog svojstva posebnog ljudskog bića. To je svakako najveći zadatak. Mi smo kao sunce koje hrani život zemlje i stvara svakojake lepote. socijalnim i psihičkim aspektima. Kao što i sunce sija iznad pravednih i nepravednih i kao što se noseća i majka dojilja sa istom ljubavlju stara ο deci božjoj i deci sotone. kako to mislimo. Nekoga za to odgajiti izgleda mi da nije mala stvar. kakva dobra i kakva zla: i tek . apsolutna potvrda individualnog postojanja i naj-uspešnije prilagođavanje na univerzalnu datost uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja. stalno i uvek da čine sve najbolje za svoju decu i da »žive samo za nju«. odrastao čovek-surogat.^τηρ |ЦИД ' Ц <ЈЈУ9*" Rp7 odTtdö'Wt&Ti. I ne dete. dakle. neverovatnom tolerancijom. Ova namera je. Ali ovakve monstrume već je izvelo moderno vaspitanje. već samo odrastao može da dostigne ličnost kao zreli plod ovom cilju usmereuog životnog rsda. u sebi nosimo nesagledivo. oni su svoju sop-stvenu decu upropašćivali neukusnom. Možda pogrešno shvatamo pedagošku potrebu. Ona isuviše dobro primećuju šta je pravo a šta nije. a osposobljava ih da svoje sopstveno »najbolje« nameću deci. Oni su. Prirodno da deca nisu toliko glupa. тт dostizanju ličnosti leži ništa manje do najbolji mogući razvitak celine jedne posebne jedinke. kakva sudbina. ^ Ličnost se razvija tokom života iz teško ili pak sasvim nejasno dokučivog klicinog začetka. koji se prvi usudio da proročki zadre u ovu problematiku. 17· 259 koji bi se razrastao do hebrejskog Golema? A ipak ne bi učinio ništa više od onoga što priroda svakodnevno čini. kada bi se neki nad-čovek drznuo da u svojoj retorti stvori homunkulusa. Ličnost je klica u detetu. ne vodeći računa ο mogućnim posledicama. Nema nijedne ljudske grozote i nenormalnosti koja nije bila u krilu voljene majke. Možda je to namenjeno nama. koja se po- gfppgnn revija . On je isto toliko opasan kao smeli i bezobzirni poduhvat prirode da ženama prepušta rađanje dece. treba najpre da pažljivo proverimo da to nije nešto što bi bilo bolje promeniti u nama. pošto bi nas neprijatno podsetila na to da smo i sami još uvek na neki način deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitanje. koji je postavio moderni duhovni svet. kao i ona. jer bi ono sa njima bilo lišeno detinjstva. ceioritosti i sazreranja ne ispoljava se nijedna ličnost. opasan u svom opsegu koji nije ni približno naslutio čak ni Siler. padali samo u drugu krajnost. Ove tri osobine ne mogu i ne treba da budu svojstvene detetu. ret-kosti i zla: mi smo kao majke koje u krilu nose nepoznatu sreću i patnje. naime u onim slučajevima gde su roditelji uložili pravi fanatizam. ako su im u detinjstvu bila uporno skrivana izvesna životna područja. tako smo i mi delovi ove čudne prirode. i tek kroz naša dela postaje očigledno ko smo. Da li bi bilo zločinačko prometejsko ili pak lu-ciferovsko stavljanje na kocku. Za to je potreban ceo ljudski život sa svim svojim biološkim. Andersenova bajka ο kraljevoj novoj odeći sadrži besmrtnu istinu. Ali u stvarnosti to nije bio slučaj. A kada bih ih zapitao: »Ali da li ste sigurni da ste prevazišli ove greške?«. dostojna hvale. Na taj način deca se pod-stiču na rezultate koji roditelji nikada nisu postigli. nešto što se može izgladiti u slede-ćim generacijama. Opasan zadatak odista. koji. Ovakve metode i ideali stvaraju vaspitne nakaznosti. tako. Koliko roditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svojoj deci uštede iskustvo koja su sami morali da iskuse u de-tinjstvu. Ali šta jé u stvarnosti ovo takozvano najbolje. U svakom slučaju izgleda mi ova sumnja bezu-slovno umesna ako se želi da se već deca odgajaju kao »ličnosti«. doduše. oni bi bili sasvim ubeđeni da su kod njih sva oštećenja davno korigo-vana. najjači dokaz tragičnog daljnjeg postojanja starih grehova! To su potpuno previđali. to je ono što su roditelji u velikoj meri zapustili kod sebe. Sve ono što želimo da promenimo kod dece.

idiote i bogalje svake vrste. među. Stoga skoro predstavlja pravu smelost čak i založiti neku dobru reč za razvitak ličnosti.mi ο пебети drugom. koji se isto tako rađaju. Uvde postaje jušno kako iz pozadine našeg problema izranjaju užasno teške dileme — naime. ličnost se nikada ne može razviti a da čovek svesno i sa svesnom moralnom odlukom ne izabere sopstveni put. moralno može odlučiti za sopstveni put samo onda. Ako nedostaje prvo. opasne duševne bolesnike. političke. Priroda nikada >»ije ulivala strahopoštovanje pomoću dobro smišljenih saveta. koji više ne drže do hrišćanske nauke. tako je i kasniji isto-rijski proces razvitka uglavnom stvar kolektiva i svakako će tako i ostati. Samo najopasnija nevolja može da je pojuri. Kao nigde drugde ovde važe reči: »Mnogo zvanih. i tek je uveče jasno ono što je počelo ujutru..jesen može pokazati šta je za-sejano u proleće. Cak smo od strane hrišćanske nauke odgajani u veri u prvobitno zlo u ljudskoj prirodi. već i svesna moralna odluka mora da pozajmi svoju snagu procesu razvitka ličnosti. takođe i čovekovu. nikakvo društvo i nikakve pozicije. Ovde se ■ . Imamo posla sa nečim nesagledivim. naime svesna odluka. Tako se i razvitak ličnosti ne pokorava nijednoj želji. stvene ličnosti a s tim i razvija. Samo kauzalno de-lotvorna prisila pokreće prirodu.. verljivo nadanie. Međutim. koja se pogrešno prevodi sa verovanje. »Pa onda bi bilo sve moguće«. "iptp^n a time kolektivna račun sopstvene celine Kao što je duševni i socijalni život čoveka na primitivnom stupnju isključivo grupni život uz visoko-stepenu nesvesnost individue. da ne kažemo inertna. ako nedostaje drugo. poverljiva lojalnost. pa ma koliko uspešno prilagođavanje ili ma kako glatko uklapanje u postojeći poredak. To je usamljivanje. Vernost sopstvenom. malo odabranih«. ne razvija svoju ličnost zato što mu je neko rekao da bi bilo korisno ili pametno da to čini. Ali poduzima nas najteža sumnja kada čovekovoj ličnosti treba da omogućimo slobodni razvitak. socijalne. Od toga ne oslobađa nikakvo. jer ideali nisu ništa drugo do putokaz a nikada cilj. kaže se. Mi slavimo »sveto materinstvo« a ne mislimo da ga okrivimo za sve ljudske nakaze.J tim. Razvitak ličnosti je takva sreća da se mora skupo platiti. — Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosti našeg bića je nedostižan ideal. zako^ nu je poverenje u ovaj zakon. onda se razvitak zadržava_u__ tupim. Ali čak i takvi. pošto je razvitak ličnosti iz njenih klicinih začetaka do potpune svesnosti milostinja a istovremeno i prokletstvo — njena prva po-sledica je svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazličnosti i nesvesnosti stada. mi ne znamo kako i kuda će se razvijati postojeća ličnost. Činjenica da konvencije uvek na neki način c veta ju dokazuje da ogroman broj ljudi ne bira sopstvej' р»* хте^ lrnnvonrijn i iislod tpga ne razvija samog sebe. naime. Drugi putevi su konvencije. a najmanje čovekova ličnost. Ne samo kauzalni motiv. moralne. nijednom naređenju i nijednom pogledu. nedostižnost nika-da nije protiviazlog protiv ideala. naime nužda. Ništa se ne menja bez nužde. Kao što dete mora da se razvija da bi se vaspita-valo. koja svoju prazninu često dokazuje slomom pred najmanjim teškoćama.. nužda. Ona je čudovišno konzervativna. Ali onaj ko najviše govori ο razvitku ličnosti. Individualizam nikada nije bio prirodni razvitak. tako i ličnost mora prvo da se razvija pre nego što može biti podvrgnuta odgajanju. Umesto reči vernost ovde bih najradije koristio grčku reč Novoga zaveta. kao teške prestupnike. Razvitak ličnosti je međutim više od strahovanja od nenormalnih stvorenja ili usamljivanja. prema tome stav kakav treba da imareligiozan čovek naspram Boga. Ili se ponovo podgrejava maloumni prigovor »individualizma. i za to nema utešnije reči. onda se on doživljava na mesto sop. Zbog toga prigovor ο individualizmu znači prostačku pogrdu. neprilagođena. lojalna istrajnost i po. a dovoljno smo naučili od prirode i stvarnosti da s pravom budemo nepoverljivi.' Niko. Zbog toga verujem u konvenciju 115 . prirodno da su podozrivi i strašljivi u odnosu na mogućnosti koje leže u njihovim osnovama. naime πίστις·. Svaki drugačiji razvitak bio bi individualizam. filozofske i religiozne prirode. njoj je potrebna motivišuća prisila unutrašnje ili spoljašnje sudbine. već samo nevolji. Ali čovekov duh skriva bezbroj čudnovatih protivurečnosti. nesvesnim automatizmima}. najmanje misli ο posledicama od kojih se užasavaju već i manji umovi. impertinentna poza. nikakva porodica. kjida ga smatra najboljim. on je i vernost sopstrenom ZgftTrTlU. Reč zapravo znači pove-renje. već. Ako se bilo koji put smatra boljim. vec neprirodna uzurpacija. Cak i prosvećeni. materijalistički psiholozi kao Frojd daju nam vrlo neprijatnu ideju ο usnulim duševnim ponorima čovekove prirode. I ovde već počinje opasnost. Čovek se. onda bi takozvani razvitak bio samo akrobatika volje. ako se on stavlja prirodnom razvitku ličnosti.

obožavani. zakona i metoda i biraju sopstveni put. a istorij-ski slučaj je daimonion Sokratov. Da ovo nije samo starodrevni fagon de parler. Opredeljenje ili osećanje opredeljenja nije samo prerogativ velikih ličnosti. predstavljan pomoću epidau-rijske zmije. od koga nema odstupanja. dakle. Izvesni stari grčki junaci imali su zmijsku dušu. Prava ličnost uvekima opredeljenje i veru je u njega. Zbog toga se uvek smatralo da je jedan takav. ili šta se već misli ο usamljenim osobenjacima. ako ne sumanut a ono bar opsednut nekim demonom ili bogom. kako bi rekao obični čovek. pošto bi se takvo čudo. koja se može objasniti jedino pomoću dodavanja demonskog faktora. voljeni. Najlepše primere ovoga nalazimo u ispovestima starozavetnih proroka. Ali na nesreću. Ne može biti ni moralna odluka. Veličina istorijskih ličnosti nikada se nije sastojala od njihovog bezuslov-nog pokoravanja konvencijama. Primitivni vrači su imali svog zmijskog duha. koji ga sa vetu je i čije zadatke ima da izvršava. pokazuju da je za običnog čoveka izvanredna ličnost tako reći natprirodna pojava. Imati unutarnje opredeljenje znači u praznače-nju: biti oslovljen od nekog glasa. nesimpatično skretanje sa širokog puta. drugi su imali ličnog demona. koji se lako mogu višestruko umnožiti. ubeđenja. kao što je i Eskulap. ali nikakav ideal. Zbog toga legenda i veruje da on ima privatnog demona. čije ime »ni u eonima ne zalazi«. Svi ovi atributi. ima veru u njega kao u Boga. Pogled na istorijske ličnosti dovoljno objašnjava zašto je razvitak ličnosti ideal i zašto je prekor individualizma pogrda. deluje kao zakon božji. iako je to. On mora da se povinuje sopstvenom zakonu. pravi sinovi božji. pošto se čovek po pravilu odlučuje za konvencije. mogli bismo ih kao Ίδιωται. samo individualno osećanje opredelje-nja. koji mu je izgleda čitao ili davao recepte.demona sve više udaljuje i da govori rede i . plodonosno seme drveta čovečanstva. kao da"je to demon koji mu šapatom poveraviTnove. Ovo opredeljenje. Ko ima opredeljenje. bili su čarobnjaci ili božji izabranici. kao duhovno »privatne ljude« da izbrišemo iz vidnog polja našeg interesovanja. Stoga nije nikakvo čudo da se odvajkada samo mali broj upuštao u ovu avanturu. iracionalni faktor koji sudbinskTgura~Ea~ emanrTpa^ cTjT_CjCl_sfäda i njegovih utabanih puteva. onome ko ima opredeljenje ne znači ništa. što neumoljivo odlučuje u korist neobičnog? To je ono što se naziva unutarnje opredjeljenje. odvajkada jedino moglo objasniti nadarenošću demonskom snagom ili božanskim duhom. ni u moralnom niti u religijskom odnosu. međutim. zaštitni patron lekara. već i malih sve do najmanjeg formata.kao u kolektivnu neophodnost/Ona je pomagalo za nuždu. njihovo rođenje i poreklo bili su naročiti. on je opredeljen. Izgleda kao da se glas unutrašnjeg . čuje unutrašnji glas. da mnogi stradaju na svom sopstvenom putu. Oni su pravi cvetovi i plodovi. Kao planinska litica oni štrče iz mase koja se grčevito drži kolektivnih strahova. Na kraju krajeva ko bi drugi mogao da se opre celome čovečanstvu i večitoj navici do Bog? Stoga su oduvek junaci imali demonske atribute. slavljeni. retke puteve. samo sa smanjenjem veličine ovo 264 postaje sve maglovitije i nesvesnije. Ovaj je osim toga imao privatnog demona Kabira Telesfora. Da su svi odreda bili budale. jer nevolja nailazi na mnoge i svi oni se spašavaju pomoću konvencije. Sta je to. Prema nordijskom shvatanju imali su zmijske oči. kao Getea i Napo-leona — da pomenemo samo dva bliska primera koji od svog osećanja opredeljenosti nisu pravili nikakvu tajnu. I uvek je običnom čoveku izgledalo čudnovato da čvrsto utabanim putevima sa poznatim ciljevima treba da pretpostavi vrletni i uski puteljak koji vodi u nepoznato. Ova činjenica. te ličnosti su po pravilu legendarni junaci čovečanstva. Najpoznatiji primer ove vrste je Faust. da pojedinac može činiti drugačije nego što je čovečan-stvo činilo. pošto pokoravanje konvenciji uvek znači odricanje od celovitosti i bekstvo od sopstvenih zadnjih konzekvencija^j Poduhvat razvitka ličnosti je u stvari nepopularna smeonost. dokazuju ispovesti istorijskih ličnosti. isposnička ćudljiva težnja za podvojenošću. •>6 3 Sta konačno daje povoda nekom da bira sopstveni put i da se na taj način kao iz magle izdigne iz nesvesnog identiteta sa masom? Nužda ne može biti. već naprotiv od njihovog oslobađanja od konvencija.

koje je obezbožilo prirodu i čovekove institucije. koje se nepokretno i nepristupačno. Upravo ova poslednja zamerka je danas izvanredno popularna. nešto je sasvim drugo kada ovo objektivno. Njemu je ono nesavladivo. Pri tom se zaboravilo najvažnije — naime. svi će uz-viknuti. on je najvećim delom ispunio svoje spasilačko opredeljenje. čije je sedište u duši. Covek sebi izgleda kao mag koji opčinjava psihički život uobličavajući ga po svojoj volji. Već sa odlukom da svoj put postavi iznad svih puteva. strmim liticama. koji se smiruje tek sa katastrofom. Naime. strah se »objašnjava«. Umesto da je izložen divljim životinjama. koji nisu 26 5 ništa drugo do psihičke epidemije. Konvencije su. osim toga krajnje je nekorisno »misliti da takva preterana uobraženost može imati nekog značaja«. onda je to strah od prevlasti psihičkog. svuda prisutno psihičko doviknulo da je njegova nevolja i nevolja naroda.nejasnije. današnji čovek je prepušten svojim psihičkim elementar-". Negira se neugodno a sublimuje neželjeno. nema slobodnog odlučivanja. Ovo je sve ipak čista apstrakcija. pošto se resio da se povinuje zakonu koji mu pristupa iz sopstvene unutarnjosti. što ne samo da ne sprečava veliku opasnost već čak i dovodi do opasnosti. U užasnim raz-merama nama prete ratovi i revolucije. U svako doba nekoliko miliona ljudi može podlegnuti nekoj sumanu-tosti. Ali on sam bolje zna. to jest za onim ko se razlikuje od neizbežne kolektivne sile i time se bar psihički oslobađa i drugima pali svetionik pun nadanja. predajući na taj način svoju celovitost dok se za to rasplinjuje u celini grupe. pošto je ra-zumevanje zacementirano pomoću najjačih predrasuda. spremno da se uvek. Gigantske katastrofe koje nam prete nisu elementarna zbivanja fizičke ili biološke prirode. »Covek je kao svi ostali«. Sebi je on poništio važnost svih ostalih puteva. čvrsto i teško kao granit isprečava između nas i stvarnosti. nabujalim vodama. a na mesto opredeljenja kolektivne potrebe. Zbog toga dolazi do toga da. i isto kao svi drugi prepuštena sili koja pokreće celinu. što je ličnost manja. ta-kođe i u ovom nesvesnom socijalnom stanju. koja mnogostruko prevazilazi sve zemaljske sile. usled čega se ovi odmah razlikuju od drugih osećajući da su suočeni sa problemom ο kome drugi ništa ne znaju. upravo onako kao socijalne grupe kada ih pozove rat. »tako nešto ne postoji«. »Njegovom sopstvenom zakonu«. Nije uzalud baš naše doba ono koje vapi za spasilačkom ličnošću. već psihička zbivanja.· nim silama. kada dominira čista rutina života u obliku starinskih konvencija. zbog toga vapaj i krik za ličnošću. Psihičko je velika sila. iako je to nesumnjivo lav koji ga ubija. zablude ispravljaju i na kraju se smatra da je sve vrlo spretno aranžirano. međutim. da ih pozove individualni glas. On je iznad svih konvencija postavio svoj zakon i na taj način se sasvim izdvojio. mora uslediti destruktivna provala . Prosvećivanje. Ali kakva posla ima pojedinačna ličnost sa nevoljom mnogih? Ona je u prvom redu deo celine naroda. Kada oseća opasnost od psihičkog. Dolazi do kauzalno povezanog toka. dok je nesravnjivo veći deo nesvesno. Zbog svoje nesvesnosti grupa. sruči na nas. revolucija ili bilo kakvo drugo ludilo. Ona proističe iz neobičnog potcenjivanja psihičkog. narod uvek čezne za junakom koji ubija aždaju. Stvaralački život je. tako malo »njegovo« kao lav koji ga ubija. Tada se on oseća opredeljen. da je psihičko samo "svojim najsićušnijim delom identično sa svešću i njenim čarobnjačkim veštinama. onda je naravno »bolesna pojava«. Ako je igde na me-stu strah od Boga. naime. Nesvesno nije »ništa drugo do fantazija!« Sve u svemu samo se »nešto izmišlja« itd. Ako posluša glas. kao granit čvrsto i kao olovo teško psihičko pristupi pojedincu kao unutrašnje iskustvo i saopšti mu razgovetnim glasom: »Tako mora biti«. već da je to »ništa drugo do psihologija«. Svako zna da »sveznajući« intelekt sve ovo može reći ovako a ipak i sasvim drugačije. a ne nekakav drugi lav. Na mesto unutrašnjeg glasa stupa glas socijalne grupe i njenih konvencija. Samo u ovom smislu može se govoriti ο »njegovom« opredeljenju. previdelo je boga užasa. tim više postaje neodređena i nesvesna i konačno se ne-različita stapa sa zajednicom. shodno nepoznatim zakonima. a ako se javilo. što je paradoksalno i pri svem psihološkom oduševljenju. Jedino što jednog čoveka razlikuje od svih drugih jeste njegovo opredeljenje. po sebi bez-dušm mehanizmi. koje se smatra kao nešto lično hotimično samim tim i beznačajno. onda postaje različit i izolovan. Ali ne malom broju se dešava. i tada će ponovo izbiti svetski rat ili neka razorna revolucija. samo opredeljenje. Najčešće je nemoguće drugima objasniti šta se desilo. koji najavljuje da je bar jednom uspelo da umakne zlokobnom identitetu sa grupnom psihom. naime. koji nisu u stanju da učine ništa više od onopa što obuhvata rutina života. »njegovom« zakonu. on mora bolje znati: to je sam zakon. zbog čega u njoj psihičko deluje kao nesputani prirodni zakon. uvek s one strane konvencija. Međutim.

shodno prirodi vodi do katastrofe. koji nam je sačuvala istori ja. koja je sve ispunjavala — i pobednike i pobe-dene. Na taj način je spoznao prirodu objektivno psihičkog. Ovaj psihički napad. naime života koji stremi individualnom^ to jest apsolutnom i bezuslovnom ostvarenju svog. Sigurno da su svi ljudi međusobno slični. koje je ceo svet guralo u patnje i negovalo čežnju za spasenjem. usput primećeno. jeste Hristov život. koje je. Ali kako saznajemo iz nagoveštaja evange lista ο duševnom razvitku Hristove ličnosti. što ga nijedna svest ne asimiluje i što se uvršćuje u sve druge već postojeće životne uslove. što doživljeno nesvesno a grupi dovodi samo do propasti. Primer-hrišćanstva najbolje ilustruje moja prethodna. Ovaj na izgled . čim hoće da se pojavi. pa ipak ne manje užasna opasnost. Jedinstvenost važi samo za individualnost ličnosti. Ona je dorasla promeni epohe i neznano i nevoljno postala vođa. Tako u ovom smislu i ličnost sa njenim jedinstvenim psihičkim svojstvima nije nešto apsolutno jednokratno i jedinstveno. i to jednostavno stoga što deluje samo nesvesno. Mehanizam konvencija drži 1 j ude nesvesno. to jest da dostigne celovitost. vansvetsko božje. Prema rimskom ludilu veličine. nikada u pojedincu koji se svesno potčinjava ovim višim silama. Sledeći svoj unutrašnji glas. nepredviđeni starim konvencijama. Jedan od najblistavijih primera života i smisla ličnosti. onda svaka ima teorijsku mogućnost da pre svega sledi ovaj zakon i na taj način da postane ličnost. Isus se dobrovoljno izložio napadu imperijalističke sumanu-tosti.jedinstveni život je postao-obožavani'simbol zbog toga što je psihološki prototip jedinog' smisaonog života. Religija ljubavi bila je prava psihološka suprotnost rimskoj đavolskoj sili. pošto su strahovi i užasi ostali iza nje. On može čak biti genijalan a da nema ili da nije ličnost. pojavio se protivnik u hrišćanstvu. I tako je od svemoćnog Cezara postalo duhovno kraljevstvo a od imperium Romanum univerzalno. stavljajući im na raspolaganje svoje moći. međutim. Ukoliko svaka individua ima njoj urođeni životni zakon. koje se u osnovi ne može zamisliti drugačije do kao univerzalna i istovetna datost. kome se svesno izložio. ko joj. Postati ličnost nije apsolutni prerogativ genijalnog čoveka. Veličina i spašen je_svake prave ličnosti jer~u tome što se sa slobodnom odlukom žrtvuje svom opredelji°r)jii 1 ~У" ρ»·"""^1 у "vjn if^^'iaPη u stvarnost. O v u nenamemo d«*istvo i najboljih konvencija je neizbežno. kao da je od njega hteo da stvori Cezara. Može se međutim desiti da obuhvati čitavu grupu kada ono. mora individualizovati. koja je našla svog izraza i kod mnogobožačkih pesnika. Samo onaj ko sili naišlog unutrašnjeg imperativa svesno može reći da. ono Se ipak. već ga je asimilovao. kao kod životinja tako i kod ljudi. Dakle. pošto nema drugog izbora do da se odrazi kroz jedinku. iako objektivno psihičko. on nije potisnuo niti je dozvolio da ga ovaj potisne. Suprotnost se pokazivala uvek tamo gde su se sukobljavali kult Cezara i hri-šćanstvo. to jest individua. dolazi do panike-sa svim njenim nesagledivim posledicama. njemu svojstvenog zakona. Ovaj đavo je bio objektivno psihičko koje je u svojoj stezi držalo sve narode Rimske imperije. međutim. svoje opredeljenje i poziv. ρυ-= što. kao što važi i za svaku individualnost. apstraktna izlaganja. carstvo. I dok je ceo jevrejski narod kao Mesiju očekivao kako imperijalistički tako i politički delotvor-nog junaka. i da tamo gde vlada ljubav ne vredi nikakva sila. od koga nije patio samo Cezar već i svaki Rimljanin — ci vis Ro-manus sum —. međutim. kada_jiaiđu novi uslovi. Hristos je svoju mesijansku opredelje-nost manje ispunio svojoj naciji nego rimskom svetu. jer inače ne bi mogli da podlegnu istom ludilu. i čovečanstvu ukazao na staru istinu da tamo gde vlada sila nema ljubavi. U tom smislu možemo da se složimo sa Tertulijanovim uzvikom: »Anima naturaliter Christiana !« 118 . Ali kako živa bića egzistiraju samo u obliku živih jedinki. koja ga je u pustinji dovodila u ozbiljna iskušenja. bilo jedina religija koju su Rimljani stvarno progonili. jer se inače ljudi me đusobno nikada ne bi mogli razumeti. znači isti psihički preduslov za sve ljude. Priča ο iskušenjima jasno nam pokazuje sa kakvom se psihičkom silom sukobio Hri-stos — to je bila đavolska sila tadašnje psihologije. ova suprotnost je igrala odlučujuću ulogu i u duši tvorca hrišćanske religije. zbog toga je i đavo obećavao Hristu sva zemaljska carstva. pošto tada kao divljač mogu poći pu-tem "naviknutih pmmpna ho-? n^r^odnostisvesne odluke. postaje ličnost. Ovaj prodor je katastrofalan samo kao masovna pojava. Ličnost. ne dozvoljava da je obuzme panika odraslih.stvaralačkih snaga. koji kroz rutinu ostaju nesvesni. podlegne. i sigurno da je psihička osnova na kojoj počiva individualna svest univerzalno istovetna. životni zakon u krajnjoj liniji uvek je usmeren na individualno proživljen život. upada u siepi tok zbivanja i biva uništen.

I ako je pomoću revolucionarne. nedostatak novca itd. Ako ovde predlažem određeno shvatanje. Ideal ličnosti je neuništiva^potreDa Cove»— kove duše. isto kao i kod problema genijalnog ili kreativnog čoveka. Cak i pojam ličnosti je u običnom govoru tako nejasno i loše definisana reč. ali izgleda da nešto kao primitivni glupak vreba svuda ispod površine razložne dnevne svesti. Strah od karcinoma neurotičara dakle ima pravo. koje u datom slučaju izgleda subjektivno. koja se. U istoj meri u kojoj čovek. blago rečeno. sve što je nepodesnija tim fana-tičnije brani. Ovde pomalo otkazuju sva obična psihološka sredstva i tinkture. koja bi htela da unutrašnjim glasom progovori kroz svest i da na taj način čoveku privede njegovu celovitost. nije postao ličnost. samo glupak bi mogao da misli na aveti. Cak i kult Cezara bio je pogrešno shvaćeni kult ličnosti. ο kome zna da ne postoji. vi nestalne prilike . tiha ispovest da je ipak tako bilo. Iza neurotske izvitoperenosti kriju se opredeljenost. objašnjavanje pomoću nevolje — bolest. onda će mu stotine lekara potvrditi da je strah sasvim bez osnove. kreće se u svom prenosnom značenju. onda se ovaj strah mora odnositi na somatski karcinom. — isuviše je površno. a on me opet strašljivo pita: »Da. Ako danas izgleda kao da će šlepa i destruktivna prevaga besmislenih kolektivnih sila gurnuti u pozadinu ideal ličnosti. To je. ipa_k_^e_Jierjyi^biti ponovo traženi i nalaženL. »bujanje«. tako da nikada neće moći da izrekne onu Ničeo-vu misao: »Covek se nikada ne izdiže više do onda kada ne zna kuda će ga još odvesti njegova sudbina. Izvođenje iz familijarnog herediteta ne uspeva sasvim: danas tako omiljena romantika detinjstva.Obožavanje Hrista kao i Bude ne začuđuje. neki deus ex machina ili asylum ignorantiae. našao je pribežište u Hristovoj ličnosti. Osnova ovog zbivanja je to što se u njegovom nesvesnom odvija psihičko raste-nje. priznanje objektivnosti psihičkog iskustva. Kao što se vidi i ja sam moram da pomenem unutrašnji glas i da ga označim kao nešto snažno objektivno psihičko. Ali odmah se postavlja pitanje: da li sam namerno tako nešto uobrazio. onda ne uobražavam da je time izrečena poslednja reč. već nekako iz samog sebe. sudbina i postajanje ličnosti. ovaj poznati nadimak Boga. bez polaganja prava da se ovaj i reši. Prve reči posvete: »Opet se približujete. Sigurno.« nešto su više od estetskog efekta. nešto što se ne može racionalno obraditi. Zeleo bih da se sve ovo što sam ovde rekao posmatra kao pokušaj mog približavanja problemu ličnosti.. Ali kako je sasvim uveren da unutra. koje se ne može privesti u svest. čija teologija sve više potkopava Hristovo božanstvo. ne iz subjektivnih želja. kao đavolov konkreti-zam. On zna i hiljadama puta mu je rečeno da je uobraženje. ali ubedljivo pokazuje ogromno uvažavanje sa kojim čovečanstvo susreće ove junake a samim tim i ideal razvijene ličnosti. Zapravo. pošto je ovo »bujanje« ona objektivna od svesne volje nezavisna delatnost duše. A ako uprkos tome ima strah od toga. Mefistofel u Faustu nije personifikovan stoga što to dramski ili scenski bolje odgovara no kada bi Faust moralizovao sàm ili na zidu crtao sopstvenog đavola. da bih okarakterisao njegovo dejstvo u postaj an ju ličnosti. ali kako je došlo do toga da tako nešto uobrazim? Ja to uopšte neću. Velika i tajanstvena stvar lebdi oko onoga što se naziva »ličnost«. niko nema ni potrebe za odgovorom. već se ona uobrazila u njemu bez njegovog predznanja i bez njegove dozvole. strahovanja ili nahođenja. propustio je smisao svog života.« Odgovor na ovo je: ideju ο karcinomu on nije uobrazio. neistorijske a stoga i neobrazovane sklonosti novim generacijama dovoljno razrušena tradicija. potpuno ostvarenje životne volje urođene individui. neveran sopstvenom zakonu. onda je to samo prolazna pobuna protiv premoći istori je. Ovome se uvek pridružuje nešto iracionalno. Tako je neuroza zaštita od objektivne unutrašnje delatnosti duše ili nešto skuplje plaćeni pokušaj da se umakne unutrašnjem glasu a samim tim i opredeljenju. za što se oduvek postavlja neko od imena božjih. moj pokušaj radije bih shvatio kao opis psihološkog problema ličnosti. Sve što se ο tome može reći uvek je nedovoljno i neadekvatno tako da uvek preti opasnost da se diskusija izgubi u kako obilnom tako i praznom brbljanju. u njegovoj duši ne može biti ničega onog što on ne zna. A tamo gde niKo ne pita. da će se teško naći dva čoveka koja pod tim razume ju jedno te isto. ili je to u meni već zamišljeno? Problem je sličan onome kod neurotičara koji pati od uobraženog karcinoma. Covek bez amor fati je neurotičan on zanemaruje samog sebe.. nedostižnom volji i 119 . a moderni protestantizam. Ovde izgleda da problem zadire i u vanljudsko područje. Srećom i trpeljiva prUoda dobrodušna vućlnl ljudi nikada ne postavlja pitanje smisla njihovog života. Zbog toga večita sumnja da li je na izgled objektivno psihičko stvarno objektivno ili na kraju krajeva samo uobražen je. on nije uobraženje već posledični izraz psihičke činjenice koja egzistira u izvansvesnom području. On oseća strah od ove unutrašnje delatnosti.

Za ovo su znatno više sposobni primitivni ljudi. tako smo mi psihijatri već profesionalno prinuđeni da se bavimo na izgled dalekim problemima ličnosti i njenim unutrašnjim glasom. drvećem i životinjama. 5 U angloameričkom pripisuje Kromvelu.uvidu. U unutrašnjem glasu često je pomešano najniže i najviše. Ali kako Faust kaže: Kada dospemo do dobrog ovog sveta. preinačavajući i sređujući. Unutrašnji glas je glas punijeg života. dok je god to moguće. Po pravilu ono što nam pruža unutrašnji glas nije ništa dobro. (Zlo unutrašnjeg glasa nazivam »prividnim«. Ako Ja podlegne samo delimično i uspe da se samopotvrdom spase od potpunog uništenja. to jest narod kome čovek pripada. Naravno da je smešno kada se glasu prirode. Odabrana dela. uopšte nisu tako bezazleni. Kako je neuroza poremećaj razvitka ličnosti. onda u naše Ja ne prodire ništa od tog prividnog zla. po pravilu moraju se teško i s naporom privoditi u svest ona činjenična stanja koja su uslovila poremećaj. tako i rađanje sopstvene ličnosti ima lekovito dejstvo na individuu. Sadržaji koje susreće ograničena svest. što sve otvara ponor pometnje. već po. Ako Ja potpuno podleže unutrašnjem glasu. Ali po pravilu naopako obrazovani kulturni čovek je sasvim nesposoban da percipira doktrinarno nezajam-čeni glas. Ali tako sagledani sadržaji sasvim odgovaraju »unutrašnjem glasu« i znače sudbinsko opredeljenje. kao kada bi umesto njih bilo isto toliko đavoli Jung. psihičko ne-Ja. to jest u ovim obličjima oni susreću objektivno psihičko. pošto postajanje ličnosti ima isto značenje kao i povećanje svesnosti. što zvuči isuviše optimistički). celokupnom izdanju ova izreka >«. najbolje i najbezočnije. Ako bi sam sa sobom otišao u pustinju i u samoći oslušnuo samoga sebe. dok je u stvarnosti nosilac spasenja i rasvetlja-vanja. obimnije svesti. Strah. dovode do razvitka ličnosti. među njima bar vrači mogu da razgovaraju sa duhovima.· Kao što velika ličnost socijalno dejstvuje rešava-jući. Ako mu ne podlegne. onda to uglavnom potiče od stare istine da je dobro uvek neprijatelj boljeg.pravilu znače opasnost koja je specifična za dotičnu individuu. pripisuje zloba. Kao što sam prethodno pomenuo. To izgleda kao kada se ustajali močvarni rukavac ponovo ulije u maticu nekad izgubljene struje ili kao kada se skloni kamen navaljen nad semenom. III 273 la. tada može asimilovati glas i tada se ispostavlja da je zlo bilo samo loš privid. koje tada može da proklija i da mladica otpočne sa svojim prirodnim rašćenjem. tako da čovek u početku može da pomisli kao da je sve to zlo individualna osobina njegovog karaktera. koji većina prirodnih ljudi oseća od unutrašnjeg glasa. Zbog toga se u mitološkom smislu rađanje heroja ili simbolično ponovno rađanje poklapa sa izlaskom sunca. šire. unutrašnji glas prinosi svesti ono od čega pati celina. a trenutak rađanja njihove velike ličnosti naziva se prosvetlja-vanje. razrešavajući. drugim recima ovome sledi katastrofa. već zapravo zlo. istina i laž. Iz istog razloga većina heroja se označava atributima sunca. Tada se bolje naziva obmana i varka! 120 . nije tako detinjast kao što bi moglo da se pomisli. ili čo-večanstvo čiji smo deo. Ali ovaj glas to pruža u individualnom obliku. kako pokazuje klasični primer Hristovog života ili isto tako karakterističan doživljaj Mare iz legende ο Budi. a i stoga što znatno manje pati od dobrog nego od zla. koja je prema svemu blagonaklona i razorna. možda bi dočuo ono što bi mu rekao unutrašnji glas. obmane i razočaranja. »Luciferično« je pravi i nedvosmisleni smisao karaktera unutrašnjeg glasa i zbog toga ono postavlja čoveka pred poslednju moralnu odluku. U praktičnoj psihoterapiji ove inače nejasne i često u frazama izvrgle psihičke činjenice. Ali mi bismo bili luckasti kada se ne bismo držali od davnina ukorenjenog dobrog. tada deluju njegovi sadržaji. koje ako ih prihvati i rasporedi svest. bez koje on nikada ne može da dođe do svesnosti niti da postane ličnost. pa to spada čak u njihov profesionalni postupak. Ipak ovo sé dešava samo izuzetno retko spontarfo kao kod starozavetnih proroka. Ako nam ona prvenstveno izgleda zla. Unutrašnji glas unosi zlo tako ubed-Ijivo da bi doveo do toga da mu čovek podlegne. To mora biti pre svega zbog toga što čovek obično nije toliko nesvestan svojih vrlina koliko mana. izviru iz tame njihove nezhanosti i približuju se vidljivijim sferama. i tada ne može doći do obnavljanja i izlečenja.

početak i cilj i potpuno ostvarenje smisla egzistencije koji je urođen stvarima. što klasična kineska filozofija naziva »Tao« i upoređuje sa vodenim tokom koji neumoljivo teče svome cilju. piton koji hoće da uništi rođenje boga svetlosti Apolona. vitlejemski pokolj dece. Kako je opasno ove probleme makar i dodirnuti pokazuje upravo izrečena rečenica. vođa i spasitelj je onaj ko otkrije novi put ka višoj sigurnosti. kada podižu zaštitne zidove. isto tako opasno i besputno kao sam život. ispunjeno opredeljenje. Tragično je. Postajanje ličnosti je smelost. jer bi inače mogao biti bolji. na žalost. Ali onaj ko neće da izgubi svoj život. Zbog toga je rekao majstor Ekhart (Meister Eckhart): »Bog nije dobar. Rađanje junaka i život junaka uvek je ugrožen. Neotkriveni put u nama je kao nešto psihički živo. nije večito dobro. gde dobro mora da uzmiče i zbog toga izgleda ono što je određeno da postaje bolje. neće ga ni dobiti. Moglo bi se ostaviti sve po starom da ovaj novi put bezuslovno ne zahteva da bude otkriven i da čovečanstvo ne pati pod svim patnjama Egipta.« Zato postoje razdoblja u svetskoj istoriji (naše bi moglo tu da spada). Ako treba da naiđe bolje. Prirodno je da je tako. 16· 121 . onda dobro treba da uzmakne. ako se odrekne ograda. ali logično. najklizavije područje. Ličnost je Tao. Tipični primeri su Herine zmije koje ugrožavaj u/odo j če Hérkula. celovitost. pošto inače ne bi bilo ničega boljeg. i tragično je da upravo demon unutrašnjeg glasa istovremeno znači i najveću opasnost i nezamenljivu pomoć. u početku kao zlo. jer kako se lako može prokrijumčariti zlo kada se jednostavno izjavi da je to potencijalno bolje! Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije. Biti u Taou znači potpunost. šve dok novi put nije pronađen. Da li se zbog toga čovek može ljutiti na čovečanstvo i na sve one dobronamerne pastire stada i zabrinute očeve. postavljaju delotvorne slike i preporučuju prohodne pute ve koji zaobilaze ponore? Na kraju krajeva heroj.Dobro.

kojom psihičke komplekse simptoma redukuje na izvesna potisnuta nagonska zbivanja i pošto ova procedura nije moguća bez odgovarajućih shvatanja i znanja. (Ges. 1929). iako su Adlerova shvatanja i metode na izgled nepomirljivo suprotni Frojdovim. dok ja za moje shvatanje dajem prevagu izrazu »analitička psihologija« "i pod time mislim na nešto kao opšti pojam koji u sebi obuhvata [l] Objavljeno u: Sch weizerisches buch (Basel. naime Frojdovu seksualnu teoriju. 1958). Medizinisches Jahr- 279 . i to onako kako je izričito postavio njen autor. Zbog toga i Adler sam svoju psihologiju ne označava kao »psihoanaliza« već kao »individualnu psihologiju«.PROBLEMI MODERNE PSIHOTERAPIJE Psihoterapija. naime terapija duše i psihička terapija. Werke XVI. pojam psihoanalize uključuje i izvesne teorijske pretpostavke. nasuprot tome laik upotrebljava pojam psihoanalize naprosto za sve one moderne pokušaje kojima se pokušava da se približi psihi naučno-metodološkim putem. Reč »psihoanaliza« je postala opšte dobro u tolikoj meri da svakome ko koristi ovu reč izgleda i da razume šta se pod time misli. Ali šta ova reč zapravo označava. laiku je najčešće nepoznato: ona tačno označava — prema želji njenog tvorca — samo metodu koju je inaugurisao Frojd. danas je za popularno shvatanje identična sa psihoanalizom. Međutim. Tako i Adle-rova škola mora sebi da dozvoli da se uvrsti u rubriku sa oznakom »psihoanaliza«.

Cim je ljudskom duhu uspelo da pronađe ideju greha. već da je reč uopšte ο uspesima i neuspesima svih onih nastojanja koji se danas preduzimaju u cilju rešenja problema duševnog života a koje sažimamo i pod pojmom analitičke psihologije. čak nezamenljivi pred-uslov za individualnu diferencijaciju. Kako ipak postoji samo jedna ljudska duša. ono spada ovde. već i u teorijskom shvatanju. Skriveno je tajna. Ovom . va -• < p i t a v an j a i p r e o b r a ž a v a n ju . koja se međusobno bore. u analitičkom govoru — potisnuto. pošto su po-slednje namere današnjeg psihološkog interesovanja nekako podzemno povezane sa ovim pitanjem. I. naime. Iz toga je najvećim delom nastalo otuđivanje između akademskih duhovnih nauka i moderne psihologije. zašto je čovekova duša kao iskustvena činjenica danas odjednom postala tako interesantna! Tokom milenijuma to nije bilo. Soba za konsultacije lekara utisla je ovoj psihologiji svoj očigledni pečat. kada je reć ο psihoanalizi. Pri izvanrednoj raznolikosti nastojanja naše psihologije moguće je samo uz najveće napore da se postave rezimirajuća gledišta. ili bolje rečeno u stupnjeve. Pošto sam izrazio mišljenje da prethodno pome-nute opšte primedbe u odnosu na pojmovnu pometnju na ovom području još nisu sređene. Sve ono što danas ide pod laičkim pojmom »psihoanaliza« ima svog porekla u lekarskoj praksi.i druga nastojanja u području kompleksne psihologije. psihičku dubinsku povezanost.psihoanalizu i individualnu psihologiju. toliko da čovek već na primitivnom stupnju oseća neodoljivu potrebu čak da iznalazi tajne. Lako sam mogao da produžim listu »psihologa« samo da sam pornenuo druga nastojanja koja nisu obuhvaćena pod »analitičkom psihologijom«. Mnogostrukost i različnost psihološkog mišljenja našeg vremena stvarno je začuđujuća i za laika nepregledna i zamršena. Ovo nastojanje. zbog čega je najveći deo u tom pojmu medicinska psihologija. Stvarno je mnoštvo savremenih psihologija izraz nedoumice. koji nosioca tajne otuđuje od zajednice. da se pozabavimo rezultatima analitičke psihologije. hteo bih da se posvetim našem pravom zadatku. Naime. kome se možda može prebaciti ista proizvoljnost kao i trigonometrijsko] mreži rasprostrtoj iznad neke zemlje. povećava se kroz medicinsko biološku nomenklaturu. Uostalom. Iz toga neophodno proističe mnoštvo gledišta i mišljenja. da bi se pomoću njih sačuvao od stapanja u nesvesnost zajednice kao od smrtne ugroženosti duše. koje se već i onako teško može premostiti. gledišta. ovaj otrov u malim dozama može biti neprocenjiv lek. ne ograničavamo na njenu užu definiciju. a svakako najmanje onaj koji se fanatično hvali. dok se. nastalo je psihički skriveno. laiku će izgledati da postoji i samo jedna psihologija. Stoga. Pristup duši pa čak i sama duša pokazuju se postepeno kao velika teškoća. čoveku sa strane nije bez daljnjega 281 moguće da osnove psihoanalize dovede u vezu sa religioznom institucijom ispovedanja. dakle. »rogobatan problem« da upotrebimo Ničeov izraz — i stoga nikakvo čudo što se gomilaju pokušaji da se neuhvatljivoj zagonetki priđe stalno s novog i novog kraja. onda čovek mirno može pretpostaviti da nijedan od tih mnogih puteva apsolutno sigurno neće postići svoj cilj. onda bi se to odvijalo uz izričitu •igradu privremenog poduhvata. ali ne bih davao odgovor na njega. shvatanja i ubeđenja. jer psihologija u osnovi objašnjava iz iracionalne prirode. nasuprot tome. uglavnom zato što se međusobno ne razumeju i zbog toga se ni međusobno ne uvažavaju. onda odatle može izvući zaključak da nijedno od tih sredstava nije delotvorno. U svakom slučaju usudio sam se da opšti rezultat osmotrim sa ugla od četiri stupnja. već samo iracionalnu. zbog čega će razlike smatrati ili subjektivnim cepidlaće-njem ili poznatim pokušajem malog čoveka da i sebi obezbedi malo slave. Stvarno postoje mnogobrojne metode. Svakako ste saglasni sa mnom da se. Ako čovek u udžbeniku patologije nade da su za neku bolest dati brojni lekovi najrazličitije prirode. Prapočetak sveg analitičkog psihičkog postupka leži u prauzoru ispovedanja. Svuda na prvom mestu srećemo naučno-biološke pretpostavke lekara. naime i s p o v e s ti . Doduše. r a z j a š n j a v a n j a . ako bih pokušao da namere i rezultate razvrstam u klase. Posedovanje tajni deluje kao psihički otrov. ako je naznačeno mnogo različitih puteva koji bi trebalo da vode do naše duše. koja često deluje prilično »prestručno« i obično postavlja isuviše velike zahteve u odnosu na blagonaklono razumevanje. što se ne odražava samo u terminologiji. Ovo na izgled suvi280 šno pitanje samo bih nabacio. one prve zasnivaju na duhu. Kako ovo poreklo nema uzročnu vezu.

I ovde se mora istaći da je uzdržljivost korisna i spasonosna vrlina. kao i krštenje. služe toliko raširena i prastara posvećenja sa svojim kultskim tajnama. koja nesrećnog posednika od-seca od zajednice sa drugim ljudima. Cak su i hrišćanske svete tajne još u pracrkvi važile kao mysteria i. Najveći broj takozvanih omaški svesti dovode se u vezu sa ovim poremećajima. netačno shvatanje pročitanog ili onoga što se čulo itd. obično deluju na svest. Fantazija je uopšte samodelatnost psihe koja probija svuda gde. uglavnom u obliku stoičkog podnošenja bola i straha i asketske uzdržljivosti. razvijali samoubilačke sklonosti. zbog čega se samodisciplina sreće kao jedna od najranijih moralnih vestina još kod primitivnih naroda gde predstavlja deo rituala posvećivanja. Ako u ovim slučajevima dođe do toga da samoubilački podstrek dopre u svest. imaju prirodnu odvratnost da afekat muče suzbijanjem. Usput rečeno. Ono što se obično suzbija su afekti. nesporazumi ili takozvane halucinacije sećanja — čovek misli da je tako nešto rekao ili učinio. Ali ovde se uzdržljivost uči u okvirima tajnog skupa. kao poduhvat koji se deli sa drugima. tako nam isto uzima za zlo ako naše emocije uskraćujemo bližnjima. preko potiskivanja. kao recimo u snu. trenutna nemogućnost sećanja imena ili podataka. Ali i na-javi mi i dalje sanjamo ispod praga svesti. Ali ako je uzdržavanje samo lično — i bez povezanosti sa religioznim shvatanjem — onda ono može kao lična tajna da deluje štetno. 5 Svaka lična tajna deluje kao greh i krivica. do iznenadnog napada nesvestice na nekom opasnom mestu. svesne inhibicije popuste ili sasvim nestanu. vestina kojom uglavnom bolje vladaju muškarci. koja. Ova dejstva su — pošto se sadržaj kao takav ne pojavljuje u svesti — nužnim načinom posredna. zbog teških životnih prilika u kojima su se slabije prirode teško mogle odbraniti od suicidalnih podsticaja. zamenjivanje sirupa za kašalj sublimatom. i isto tako podstiče osećanje krivice. samostalno razvija svojstvenu delatnost fantazije. U ovom poslednjem slučaju skrivani sadržaj se više ne skriva svesno. onda svesna razboritost može delovati inhibitorno i na taj način pomoći pošto se tim putem svesno mogu prepoznati i izbegnuti suicidogene mogućnosti. toliko je destruktivna samo lična tajna. kao što je poznato. Zbog toga se kod onih sa isuviše vrlina sreću poznata stanja lošeg raspoloženja Γ razdražljivosti. Nesvesni samoubilački podstrek sa svoje strane dovodio je do svakojakih opasnih slučajnosti. praznovane su u izdvojenim prostorijama i pominjane samo alegorijskim jezikom. već ga čovek taji čak i od samoga sebe. Isto kao što nam priroda donekle zamera ako pred čovečanstvom imamo neku tajnu. Tokom spavanja fantazija izgleda kao san. ali ove putem racionalne obrade sprečavali da postanu svesne i na taj način dovodili do stvaranja nesvesnog samoubilačkog kompleksa. npr. Ako je čovek svestan onoga što krije. ne sastoje se nesvesni sadržaji samo od prvobitno sve-snih i naknadno. Nesvesna psiha ni u kom slučaju se ne srne predstaviti samo kao rezervoar sadržaja koje je odgurnula svest. U svim ovim slučajevima pomoću temeljnog istraživanja može se dokazati postojanje sadržaja. koji je posrednim i nesvesnim putem poremetio funk-cionisanje svesti. do okle-vanja pred automobilom. Drugi oblik skrivanja je uzdržljivost. Svi nesvesni sadržaji koji se ili odozdo približavaju pragu svesti ili su se samo nešto malo spustili. isto tako svi takozvani neurotski simptomi. posmatrano sa gledišta opšte prihvaćenog morala. (Izuzeci su takozvano dejstvo šoka. Video sam mnoge pacijente koji su. koji su sve u svemu — kako to medicina kaže — psihogene prirode. nesvesno posta-lih kompleksa. osim retkih izuzetaka.). Ona deluje kao krivica. Suzbijeni afekat je isto tako nešto što se skriva. on se čepa kao samostalni kompleks i izdvaja od svesti i u području nesvesne psihe počinje da vodi neku vrstu vanrednog postojanja. Najblaži oblici su omaške svesti — na primer govorne omaške. bez obzira da li je to ili ne. kako je pokazalo istustvo. dok žene. Kompleks tako reći formira malu zatvorenu psihu.instinktu diferenciranja. šteta je znatno manja nego ako ne zna da i šta krije. Koliko god je korisna tajna koja je podeljena sa mnogima. smernost. neočekivana nespretnost koja dovodi do ozlede ili slično. гн*5$^ što se može skriti i pred samim sobom. Suzbijeni afekat deluje isto tako izolirajuće i neprijatno kao i nesvesna tajna. kao kod eksplozija itd. neometanog od strane svesnog mešanja ili korektura. Opšte uzev oštećenja zbog nesvesne tajne su stoga veća nego zbog svesne. U ovom pogledu priroda ima izraziti horror vacui i zbog toga na . a ovo naročito zahvaljujući potisnutim ili inače nesvesnim kompleksima. već i nesvesno ima svojstvene sadrža282 je koji izrastaju iz nepoznatih dubina da bi postupno doprli do svesti. iznenadne želje za opasnim akrobat-skim zahvatima i slično.

Tajna i uzdržijivost su oštećenja na koja priroda na kraju I'eagUje boleSCU — shvaćeno samo onda kao oštećenje ukoliko su tajna i uzdržljivost isključivo lične prirode. Ovo je činjenica koja unapred znatno ograničava katartičku metodu u njenoj primeni. koji imaju svoje poreklo u nekoj sasvim svesnoj situaciji. Izgleda da je prirodni greh prikrivati svoje slabosti. Ovu izreku lako možemo pridodati kao moto prvom stupnju psihoterapijske problematike. Drugo ograničenje 125 . naime razjašnjavanje. dok okoreli psihasteničar pati od poremećene probave afekata. nepotpuno. Već je i to dobitak . Za ispovedanje imaju oni dosta. onda je priroda zadovoljna. čak je i ime koje je dato prvoj metodi. Ka-tartička metoda smera potpunu ispovest. Ovo se. pošto je po sebi opet vrlo specifičan problem sa naročito šiljastim rogovima. Ovo ne bih želeo ni za šta na svetu da se shvati kao neki poziv. Ovakvi pacijenti zahtevaju čitavu tehniku približavanja nesvesnom. naime kutar2a čišćenje. već mnogo pre u sistematskom isticanju značaja ispovesti. iz koga je proistekla neuroza. oni žele da svesno razgovaraju sa lekarem i da razumno iznesu i razlože svoje teškoće. Psihologija samo donosi zaključak da ovde leži ranjiva tačka prvog reda. sa ili bez pomoći hipnoze. U svakom slučaju je sa afektima vrlo štedra histerija uglavnom zasnovana na tajni. Covek ne može ni da zamisli kako bi neukusno bilo opšte međusobno ispovedanje gre-hova. pomoću ispovesti čovečanstvo mi ponovo hrli u naručje. mnogi su — i to posebno komplikovane. a pošto sam postao svestan moje senke. Potisnute emocije su često isto što i tajna. koja znatno kažnjava svakog onog ko ne odbaci ponos svojih vrlina i vrednosti u korist ispovesti svoje grešne čoveč-nosti. Naprotiv. radi toga se ne moraju obraćati nesvesnom. Međutim. često uopšte ne postoji neka tajna vredna pomena. U svakom slučaju je ovim teškim ponovnim otkrićem sopstvene celine uspostavljeno ranije stanje. i to ne inte-lektualno sagledavanje nekog činjeničnog stanja. slika ili osećanja. dakle u stanje koje se u istočnjačkom joga sistemu smatra stanjem meditacije ili kontemplacije. pa čak i odbačeno pripada meni i daje mi bivstvo i telo. Naime. Aktuelna dominacija tajne ili afekta uslovljava najverovatnije različite oblike neuroza.iako ponekad neprijatan — pošto manje vredno. isto kao i isključivo iživljavati svoju manju vrednost. To je kao kada bi čovečanstvo imalo neugasivo pravo na sve ono što je tamno. Međutim. odnosno ot-cepljeni kompleks. Kako mogu da postojim a da nt bacam senku? I tamno pripada mojoj celini. što predstavlja lakomislenu zamenu za postojani most ispovesti. Bez daljnjega je jasno da bi nova psihologija ostala na stupnju ispovesti. Ali za razliku od joga predmet posmatranja je sporadično izranjanje nejasnih tragova predstava. jer ovo su stvari koje se potajno čuvaju u cilju samozaštite. Svi smo mi od svih nekako odvojeni nekim tajnama. glupo i krivo kod bližnjih. što će nam objasniti sledeći stupanj. dobro poznati pojam antičkih ispovesti. a ponori između ljudi su spojeni varljivim mostovima mišljenja i iluzija. čak onda ovo mogu biti korisne vrline. Prvobitna ka-tartička metoda u suštini se sastoji u tome što se bolesnik po mogučstvu premesti u pozadinu njegove svesti. Izgleda kao da postoji neka vrsta savesti čovečanstva. Dejstvo ovakve ispovesti na bezazlene prirode je veliko. to je moja senka. tiče svih nas. glavni učinak naše psihologije na ovom stupnju ne bih želeo da sagledam samo u tome što se na taj način izleči određen broj bolesnika. već i provociranje zadržanih afekata. Ovim se objašnjava neobični značaj istinite i ne-klauzulisane ispovesti. Oni su u stanju da razviju najžešći otpor protiv svakog pokušaja potiskivanja svesti. naime. Ova tačka se ne može uzeti neposredno u postupak. Nepodnošljivo je samo lično uskraćivanje. koji se u tamnoj pozadini odvajaju iz nevidljivosti nesvesnog. ako su podeljeni sa nekim drugim. počeri psihoanalize u osnovi nisu ništa drugo do ponovno naučno otkriće stare istine. Na ovaj način ponovo se vraća potisnuto i izgubljeno. Međutim. sa često začuđujućim terapijskim efektom. Bez ovog njega deli neprobojni zid od osećanja da je čovek medu ljudima.duže vreme nije ništa toliko nepodnošljivo kao mlaka harmonija na temelju suzdržanih afekata. Prećutkivanjem izolacija se može produžiti sa samo delimičnim poboljšanjem. već samo nesvesno zadržani afekti. jake prirode — tako usidreni u svest da ih odatle ništa ne može pokrenuti. oslobođeno tereta moralnog izgnanstva. utvrđivanje činjeničnog stanja srcem. da se katarza pokazala kao svemoćno lekovito sredstvo. Pre svega ne uspe-va se uvek da se pacijenti približe nesvesnom toliko da su u stanju da opaze Senku. vraća mi se sećanje da sam čovek kao svi drugi ljudi. Ipak. istina koja je svakako bila poznata svim inicijacijama i tajanstvenim kultovima starog veka. što potvrđuje ι antička izreka: »Oslobooi se onog što imaš i bićeš primljen.

Ali kako je vezivanje proces koji protiče izvan svesti. razjašnjavanja. naslućivati sasvim neobični motivi. već naprotiv za 126 . To je principijelna razlika između stupnja ispovesti i stupnja razjašnjavanja. međutim. Očigledno se radi ο neurotskoj vezi. koji bi normalno trebalo da budu sastavni delovi svesti. dotle razjašnjavanje prenosa iznosi sadržaje koji jedva da su u takvom obliku ikada bili svesni. Ako se ova na izgled besmislena veza nasilno prekine. U izvesnim slučajevima ne mora doći do vezivanja — pacijent odlazi na izgled izlečen i fasciniran je svojom psihičkom pozadinom u tolikoj meri. Prema novijem iskustvu je verovatnije da si incestuozne fantazije uvek bile i ostajale nesvesne. u tolikoj meri začuđujuću da se iza toga smeji. jer se i od najskrupuloznije ispovesti ne može očekivati da poveri ovakve fantazije. Ova činjenica postaje neposredno jasna kod poslednje kategorije a naročito u slučajevima koji su posle katarze vezani za lekara. već je bila uvek prisutna. Ali pored ovih. Pacijent može biti otpušten kao izlečen. ima i takvih kod kojih ne dolazi do vezivanja za lekara. Ispostavilo se da ta veza u suštini odgovara vezi između oca i deteta. zbog čega se lekar nolens volens pojavljuje kao otac i kao takav pacijenta u neku ruku čini detetom. sada gore stanje. samo je prethodno bila potisnuta Sada izbija na površinu i hoće ponovo da uspostav. Ovo je na izgled veštački produkt. Time je činjenica da fantazije ostaju nesvesne na izgled dovoljno objašnjena. detinjasto porodičnu situaciju. koje jedva da su ikada bile privedene u svest. bez mogućnosti razumevanja unutrašnjih mehanizama jedne ovakve veze. nije rečeno da je izdizanje sadržaja iz nesvesnog zahvat u prirodi koji treba izbegava ti. pa kada su umorni od spuštanja seli za trenutak. kojoj se ne može odupreti — ni pomoću razboritog uvida. Ove fantazije uglavnom imaju takozvani incestunzni karakter. Fiksacija može imati čak izvanredni. pošto incestuozne fantazije omogućuju prenos kompleksa simptoma. razjašnjavanje za obe počinje na istoj tački. ο takvima za koje se ispostavi da su nepristupačni katarzi. koji su se pokazali nepristupačni dobrim namerama katarze. ipak je iskustvo pokazalo da ove u velikom broju slučajeva ili nikada nisu bile sadržaj svesti ili su bile svesne samo u obliku maglovitog nagoveštaja. Jedna od glavnih Frojdovih zasluga je što je prirodu ove veze objasnio u njenom biološkom aspektu i time omogućio značajan napredak psihološkog saznanja uopšte. Dok katartička metoda uglavnom sopstvenom Ja ponovo vraća sadržaje koji se mogu privesti u svest. Nenormalno i neočekivano u tome je njena neobična žilavost i nepristupačnost svesnoj korekturi. odnosno prenos. Pacijent je na izgled preko ispovesti vezan za lekara. Već je bilo reči ο onima koji razvijaju fiksaciju. naime kod fiksacije. ο novom simptomu. On je vezan za nesvesno. zbog toga se postavlja pitanje kako se može doskočiti ovoj novo. više nisu mogli da ustanu jer su čvrsto srasli za stenje. Pacijent zapada u neku vrstu dećje zavisnosti. zapravo je sasvim normalna i ljudski razumljiva pojava. Da dolazi do izvesn« zavisnosti od lekara sposobnog da pruži pomoć. a ne za lekara. koji je provociran terapijskim postupkom Očevidni spoljni znak položaja je da je osećajno naglašena slika sećanja oca prenesena na lekara. teškoći. kao što je napomenuto. dolazi do neprijatnog vraćanja u ranije. Iako Frojd ο incestuoznim fantazijama uvek govori tako kao da su ove potisnute. sve do trenutka kada su pomoću analitičke metode istrgnute na svetio dana. Naravno da je to nešto kao hi-rurška operacija koja je. pacijent ne može iskazati ništa svesno ο tome. za sebe samog. Prethodno smo govorili ο dvema kategorijama slučajeva. Naravno detinjatost pacijentova nije nastala tek sada. Iako su obe kategorije pacijenata na izgled sasvim različite. ali stoga nema manje nenormalan aspekt. međutim. Ovaj simptom Frojci je veoma tačno nazvao prenus. Sa ovim pacijentima se očigledno dešavalo kao negda Tezeju i njegovom sa-putniku Peiritu. Slično je već primećeno kao neprijatna posledica pri terapijskom postupku hipnozom. neophodna. kako je to ispravno pri-metio Frojd. Pretpostavimo da je u određenom slučaju došlo do katartičke ispovesti i da se izgubila neuroza. pošto je ponovo nađen već dugo izgubljeni otac. i ο drugima koji posle uspešne katarze potpadaju pod fiksaciju. Danas je nedvosmisleno dokazano da je veza prouzrokovana postojanjem nesvesnih fantazija. Time. koji su sišli u had da bi izveli boginju podzemnog sveta. zbog čega i nisu mogle biti svesno i namerno potisnute.dolazi naknadno i odmah vodi u problematiku drugog stupnja. da nastavlja sa katarzom sa samim sobom na račun svog životnog prilagođavanja. to jest simptomi su postali nevidljivi. Ovi čudnovati i nepredviđeni slučajevi zahtevaju razjašnjavanje kao i prvo pomenuti slučajevi. snagu. Ali on — ili posebno ona — ne može da ode.

Koliko se mnogo ovoga čini ο tome laik jedva da ima pojma. takozvano reduktivno razjašnjavanje i ako je preterana i jednostrana. Naravno. ima istu privlačnu snagu i dovodi do istog vezivanja kao i prenos. Ne bih želeo da govorim ο principijelnim iluzionistima. Cak i naša najčistija i najsvetlija ubeđenja počivaju na dubokim tamnim osnovama. To je žalosna zabluda kojoj je podlegao i FrojdL^ Švetlosi pripadasenci.sopstveno nesvesno u čije mreže se onda upletu. ovakvim istraživanjem nije se dobio samo incestuozni materijal u užem smislu. nje- gove institucije i ubeđenja. odnosno razjašnjeno. Ono što pacijent prenosi na lekara mora biti protumačeno. a osim toga sve što se stvara. koju je psihologija izvukla iz Frojdovog tumačenja. fantastičnih shvđtanja. izdiferencirane ličnosti. Naspram fenomena prenosa otkazuje čista ispo-vest. Prva kategorija. lekar je prinuđen da dobijene deliće fantazije podvrgne analitičkom tumačenju. a čovek konačno ne može kuću razjasniti samo od krova naniže već i od podruma naviše. što im pruža autoritet. Rezultat Frojdove metode razjašnjavanja je minuciozna obrada čovekove tamne strane. Zbog toga će on isto tako malo odbiti primenu hipoteze ο incestu na grčke mitove ο bogovima. Užasavanje nad Frojdovim tumačenjima potiče isključivo iz naše varvarske ili detinjaste naivnosti. ne postaju bespomoćne žrtve nesvesne delatnosti imaga roditelja. što je i dalo povoda Frojdu za bitne promene 19 Jung. Nijedan razuman čovek ne može poreći da je smisaona Rajnahova (Reinach) priraena primitivnih totemističkih gledišta na tajnu večeru. pošto odnos prenosa posebno zahteva razjašnjavanje. Odabrana dela. onda to smatram slabošću tih lepih stvari ili slabošću čoveka. već se ovoj aktivnosti suprostavljaju na taj način što se nesvesno postavljaju identično sa roditeljima. dobru pripada zlo i obrnuto. koji je izazvalo razjašnjavanje naših zapadnih iluzija i ograničenosti. koja. međutim. da bi se donekle iscrpeo. рп čemu ovo drugo objašnjenje ima prednost da je genetski ispravnije pošto se kuća ne zida od krova vet od temelja. zahvaljujući kojima se uspešno suprostavljaju katarzi. A ovaj spisak je. koja se bezuslovno ne prepušta katarzi. Nctaćno je samo kadu steknemo mišljenje da svetlost više ne postoji pošlo se sve objašnjava sa tamne strane. III 289 prvobitne Brojerove katartićke metode. Konačno4 tamna senka nije bitna. Ono što je on činio nazvao je »metoda tumačenja«. tim više to uviđa lekar koji se iznenada nalazi upleten u mrežu nerazumljivih. međutim. kao što je poznato. već i njegova dela. Ovakav razvitak je sasvim logičan. nezavisnost i kritičnost. za koje je sposobna čovekova priroda. Najneposredniji i najvažniji produkti ove vrste su snovi. On već zahteva rad jednog čitavog života. zbog koje čovek ne zna da visoko uvek stoji na dubokom a da »les extremes se touchent« stvarno spadaju u konačne istine. počinje od jednostavnog i sirovog. Frojdova metoda tumačenja je unazadno. To je najdelo-tvorniji protivotrov protiv svih idealističkih iluzija ο ljudskom biću. već tu metodu pozdravljam kao neophodnu istorijsku . vrlo dugačak. Ali ako se išta od lepote upropasti zbog razjašr4Manja sa tamne strane. jeste činjenica da čovekova priroda ima i tamnu stranu. onda je destruktivna. To su uglavnom obrazovane. kakvu još nije poznavalo nijedno doba pre nas. već telo koje stvara senku. Ali velika korist. već bih želeo samo da istaknem da među protivnicima metode razjašnjavanja nije mali broj onih koji nemaju iluzija ο čovekovoj tamnoj strani a ipak stavljaju prigovor da se čovek ne srne jednostrano tumačiti sa svoje tamne strane. ο kojima sam prethodno govorio. u svetlu Frojdovog istraživanja objašnjava se činjenicom da se dotični pacijenti još pre terapijskog postupka nalaze u iden-tifikacionom odnosu sa roditeljima. kao drugi. i to ne samo čovek. koje. Stoga se ne treba čuditi što se svuda "podigao snažan otpor protiv Frojda i njegove škole. Sigurno da je za osećanje bolno svetle stvari tumačiti sa tamne strane i tako ih na izvestan način kaljati tužnom prljavštinom početaka. U ovim slučajevima slika roditelja se ne prenosi na ljudski objekt. već ostaje predstava fantazije. Kako sam bolesnik uopšte ne zna šta prenosi. Stoga je Frojd područje snova istraživao isključivo na potisnute i zato neprihvatljive želje i ovakvim radom otkrio one incestuo-zne sadržaje. Zbog toga ne mogu da se tužim na potres. već sve zamisli-ve prljavštine uopšte.

na izgled bez istorijske kauzalne povezanosti. Zbog toga je cilj njegovog tumačenja da se pacijentu pokaže kako on za osvajanje fiktivne važnosti »aranžira« simptome i koristi svoju neurozu. drugim recima zbog socijalne nedovoljnosti pate od potrebe za uvažavanjem i moći. taj odatle izvlači svoje moralne zaključke i. obrušava se u životnu borbu da u neprekidnom radu i doživljavanju utroši one snage i čežnje. on bi radije hleba. Ako kod ovakvih neka spoljna. Problem koji se sada postavlja pacijentu jeste vaspitavanje ka socijalnom čoveku. zbog čega on.ovog ugla ne mogu se objasniti svi ljudi. Ali ipak ostaje činjeniea da u mnogim slučajevima i razjašnjavanje ostavlja iza sebe doduše uviđavno. zakazuje kod ljudi sa oskudnijom moralnom fantazijom. stalno će podbadati často-Ijublje i potreba za uvažavanjem i on će sve drugo podrediti ovoj strasti.ispravku od skoro nesagledivog značaja. koje su mu dotada davale povoda ili da se uporno drži detinjastih snova ili bar da čezne za njima. koje iz uvida mogu samostalno izvlačiti moralne zaključke. preka nevolja ne podigne svoj bič. 19- 291 On doduše veruje da stvara ove ideje. on bi mnogo radije imao svoju draganu u zagrljaju. uz moguće odsustvo sentimentalnosti i iluzija. Nesumnjivo svi imaju ovaj ugao. On je ubedljivo dokazao da se brojni slučajevi neuroza bolje i zadovoljavajuće mogu objasniti nagonom za moći nego principom zadovoljstva. nego oni koji su ispod nivoa prilagođenosti. tada je treba pažljivo razmotriti. Time dostižemo treći stupanj. Sam uvid. a da ne govorimo ο svima onima koji su razumeli tumačenje. koji se oseća potisnutim i ornalovaženim od strane oca i starijeg brata. on ne može bez daljnjega da sagleda bezvrednu detinjatost svojih zahteva. čije se dejstvo još ne može sagledati. koja prodire na sasvim različita područja. A to su upravo opet duhovno izdiferencirani ljudi koji doduše uviđaju istinu reduktivnog razjašnjavanja. ali on nije svuda glavni i odsudan. pošto ideje. naoružan ubeđenjem ο sopstvenoj nedovoljnosti. bar ne životno važan problem. ali se ne mogu zadovoljiti samo sa obezvređivanjem svojih očekivanja i ideala. Onome kome unutarnji uvid može nešto reći. tako da nesvesno on postaje samo ^njihov glasnogovornik. koji za mnoge moralno osetljive prirode poseduje dovoljno motivacione snage. ali stoga ništa manje nesposobno dete. ali u osnovi ipak sumnjaju u sve to. dok ìTdrugom slučaju spoznaje neminovnost da je postavljanje zahteva drugima infantilna ugodnost koja se mor^a zameniti većom sopstvenom odgovornošću. mučiće njegova zadovoljstva. koje takođe mogu pomoći. Vraćanje fiksacije na njene tamne pozadine obezvređuje pacijentovu poziciju. logički i moralno predstavljaju nepobitne i neuhvatljive snage koje su jače od čoveka i njegovog uma. pošto ono bar formira duh i time budi uspavane snage. Poklonimo li gladnome lepu sliku. Uostalom razjašnjavanje dopire dalje od puke. tako da zadovoljstvo neće predstavljati nikakav problem. ali u stvarnosti one stvaraju njega. _J Nema ničeg nedelotvornijeg od intelektualnih ideja/Ali ako jé neka ideja psihička činjenica. I u ovim slučajevima otkazuje snaga uvida. Kako čak u tu svrhu i njegov prenos i njegove ostale fiksacije služe zahtevu moći i tako predstavljaju 128 . U sistemu razjašnjavanja ovde se nalazi oset-ljiva praznina u koju je stupio Frojdov bivši učenik Adler. nerazjašnjene ispovesti. hteo 'jih da se pozabavim pitanjem dejstva razjašnjavanja. Da bi se vratili našem problemu fiksacija. u jednom slučaju. Neophodna posledica toga je otuđivanje od nesvesnog kao od mesta slabosti i zastranjivanja. tj. koji ide očevim stopama i dospeva do socijalne moći. sa povišenog gledišta voljnog autoriteta pada na skromniji nivo izyesne možda lekovite nesigurnosti. koji je danas matematičko-fizički otelotvoren u Ajnštajnu. nasuprot tome mlađeg brata. Starijeg brata. koje su psihičke činjenice. Normalno prilagođavanje i trpeljivost u odnosu na sopstvenu nesposobnost postaju njegove vodeće moralne ideje. kao sa polja moralnog i socijalnog poraza. jer sa njom prodire filozofski relativizam. Osim toga osnovni Frojdov princip objašnjenja zadovoljstva i njegovog zadovoljenja je jednostran i stoga nedovoljan. Proglasimo li zaljubljenog predsednikom Sjedinjenih Američkih Država. U prošeku se svi oni ljudi koji nemaju teškoća sa socijalnim prilagođavanjem i socijalnim položajem pre mogu objasniti sa ugla zadovoljstva. kao što je pokazao dalji razvitak. a u osnovi dalekoistočna istina. sama uviđavnost nije dovoljna čak i kada su najdublje ubeđeni u njihovu istinitost. Metoda razjašnjavanja uvek pretpostavlja osetljive prirode. Sa.

koji se ne slažu sa njom. Kolebanje prema Frojdovom potenciranju nesvesnog je neminovna reakcija. Kao što pra-budizam nerna bogova. Ali karakteristično je za Adlera da on ne očekuje isuviše mnogo ad čistog uvida. odgovara prirodnom odbijanju svakog bolesnika koji stremi prilagođava-nju i lečenju. Ovo se očigledno dešava na temelju ubeđenja da su socijalno prilagođavanje i normalizacija krajnji cilj kome se stremi. Istina je u ovom svetu prepunom zabluda nešto tako dragoceno. Pacijent mora biti u najpotpunijem smislu značenja te reči »upućen« na druge puteve. iskopana su najranija sećanja. i da stoga uvek iznova ima slučajeva koji uver-ljivo dokazuju posebnu istinu. a prenos nije bilo ništa drugo do željena detinjasta fantazija ili vraćanje u porodični roman. koje ponekad. frojdista koji ne razumeju nijednu Adlerovu reč. za običnog čoveka. Iz ovog osnovnog stava Adlerove škole proističe njegovo rašireno socijalno dejstvo a isto tako udaljivanja od nesvesnog. Samo po sebi je razumljivo da njemu nije dovoljno da zna kako je i odakle došla njegova bolest. i adlerista koji neće ni da čuju za nesvesno. Za istraživača ta lokva može zna-ćiti svet prepun čuda. doživljen svaki strah i prolivena svaka suza i da od sada mora biti sve dobro. dok mu je ne uzme sledeći. i utoliko apeluje na unutarnji uvid. Tako on postaje negativni Frojdov naslednik. onda čoveku stvarno nije jasno zašto bi u toj j močvari. na primer. / Ova čudna konačnost. Katarza sa svojim pražnjenjem navodi čoveka da poveruje da je sada sve izašlo na videlo. Adler je uglavnom vaspitač. mogli bismo. u koju je jednom upao. koju sadrži svaki stupanj. čija je jedina strast potreba za uvažavanjem. koje se uprkos sveg uvida ne gube sve dotle dok se ne zamene drugim navikama. koje se mogu postići samo pomoću učenja i uvežbavanja. već da ga samo vesti baštovan može uvrstiti u pravilni drvored. pri čemu potpuno onemogućuju upravo onaj cilj kome najviše streme. kako sam već prethodno pomenuo. tako se i psihologija u daljem razvitku mora distancirati od jedne tako u biti negativne stvari kao što je Froj-dovo nesvesno. a koji je bezuslovno neophodno i željeno ispunjenje čovekovog bića. Adler uglavnom baca akcenat na stupanj razjašnjavanja. Svako je obuhvaćen specifičnom konačnošcu sopstvenog stupnja i zbog toga dolazi do one konfuzije mišljenja i shvatanja. da niko ne želi da je izgubi zbog nekoliko takozvanih izuzetaka. odnosno u normalnost. Ako bi ovaj proces shvatili drugačije a ne lično. slobodan je put u život lišen iluzija. ne ostavlja bespomoćnim. Jer ako nesvesno stvarno nije ništa . i to razjašnjavanja u gore navedenom smislu. koji na izgled nisu ništa čuli ο tumačenju snova. Ali odakle potiče osećanje konačnosti. ide do potpunog negiranja. Vaspitne namere Adlerovog pravca postavljaju se upravo onde gde prestaje Frojd i na taj način odgovaraju razumljivoj potrebi bolesnika da posle stečenog uvida nađu i put u normalan život. Dok_je Frojd istraživač i tumač. Stoga je razumljivo zašto Adlerov pravac ima najviše eha upravo među učiteljima i sveštenicima. koja na sve strane prouzrokuje tako mnogo autoritativnih tvrdoglavosti? Tu pojavu ne mogu drugačije objasniti do činjenicom da u osnovi svakog stupnja leži i konačna istina. sve upoznato. Vaspitava^Тгје dolazi na kraju i ukazuje na to da se krivo izraslo drvo ne može ispraviti ni ispovedanjem ni razjašnjavanjem. dok se Frojdov pravac sviđa uglavnom lekarima i intelektualcima. drugo do spremište svih neprijatnih tamnih strana j ćovekove prirode. koja toliko otežava orijentaciju u ovom području. ne treba smetnuti s uma da iz pogrešnih neurotskih puteva nastaje isto toliko mnogo upornih navika. sa njegovim korisnim uvidom. Svaki stupanj razvitka naše psihologije ima u sebi nešto specifično konačno.»muški protest« protiv uobraženog ugnjetavanja. Ovi slučajevi su neurotski stoga što još uvek varljivo maštaju u ugnjetenom stanju i sa fikcijom vode borbu protiv vetrenjača. kako izgleda. koja. koji su svi skupa loši bolničari i vaspitači. Tek sada je postignuto normalno/ prilagođavanje. međutim. A ko sumnja u istinu neiz-bežno se smatra nevernom štetočinom i zbog toga se svuda u diskusiji mesa nota fanatizma i netrpeljivosti. već da je izvan toga jasno spoznao neophodnost socijalnog vaspitavanja. Naime. Ono što je Adler imao na umu očigledno je psihologija ugnje-tenog ili socijalno neuspešnog. pošto bi se morao osloboditi pozadine panteona od oko dva miliona bogova. donela je sa sobom da danas ima katartičara. Ovaj rad se može postići samo pomoću vaspitavanja. to je stvar kojoj se radije okreću leđa. ostajao duže nego što je neophodno. budući da dete u bolesniku. uključujući preistorijski nataloženi mulj. što se može postići samo pomoću vaspitavanja volje. pošto je retko uvid u uzrok bez daljnjega doveo i do uklanjanja zla. već pokušava da od njega svim sredstvima vaspitanja stvori normalno prilagođenog čoveka. A ipak svako nosi baklju spoznaje samo jedan deo puta. Razjašnjavanje isto tako ubedljivo zaključuje: sada znamo odakle je došla neuroza. iščupani poslednji koreni. .

Ista stvar je sa normalnošću i prilagođavanjem. on nevoljno sprovodi čitav deo razjašnjavanja i vaspitava-nja. beznade-žnog pakla. ipak već sledeći slučaj okreće tumbe ovu rečenicu dokazujući nam da je čovek potpuno zdrav samo onda kada živi nenormalno i nesocijalno. kao što i drugi sprovode katarzu a da to principijelno ne naglašavaju. i to u okvirima koji nisu za potcenjivanje. ali u svojim postupcima dela kao običan čovek. naprotiv. glasnogovornici savreme-nih psihičkih neophodnosti. Shodno ovome ima Isto toliko neurotičara Itoji-se razbolj^vlt]u~samo zato Sto su normalni. kaol takvih kojTSTTboleshi jer ne~m~dgu biti normalni. Za-misao da neicoTrlozeniöirTiaTdeju da ove prve vaspi-tava u pravcu normalnosti. iako ovo poslednje može biti smetnja ili korist. Da bi razjasnili šta namerava stupanj preobražavan ja i šta znači možda nešto čudnovat naziv »preobražaj«. do ovog uticaja može. Potrebe i neophodnost čovekove su različite. doći samo ako pacijent utiče na njega. Ne nazivajući to tako i nesvestan toga. nego ono šta lekar kaže i misli. Biti socijalno i prilagođeno stvorenje nema nikakve draži za onoga kome je ovakvo stremljenje kao dečja igra. toliko različitim da čovek. već pored svoje možda određene svesti sa sobom donose i neodređeno veliku sferu nesvesnog. već su to. y£ Ima samo individualnih slučajeva sa najrazličitijim potrebama i zahtevima. Nikakvim veštačkim postupkom ne može se zaobići činjenica da je terapijski postupak produkt međusobnog uticaja u kome učestvuje celo biće kako pacijenta tako i lekara. Isto važi i za četvrti stupanj. u osnovi uzev. za sve one koji se nalaze ispod opšteg nivoa prilagođavanja. a naš pogled bi bio slobodan da sagleda duboke i nadlične povezanosti čovekove psihe. sterilnog. zbog čega je najbolje da lekar ne računa sa prethodno stečenim mišljenjima. koja nekom izgleda kao željeno poboljšanje. Pravičnost je_pravičnom na dugo uvek dosadna. pojam Prokrustove postelje.pretpostaviti da mi nismo lični stvaraoci naše istine. isto tako malo koliko oproštaj protivureči ispovesti. nekome ko je. već da ih pri-meni na slučaj kao hipotezu mogućeg objašnjenja. nekome koga već košta truda da izađe na kraj sa običnim svetom. nepodnošljive. Sigurno i ono popunjava prazninu koju su ostavili prethodni stupnjevi. međutim. lekar ima uticaja na pacijenta. To ne znači. ali ono ispunjava dalju potrebu koja prevazilazi do sada postignuto. Tako i tri do sada obrađena stupnja ariaiitiČkep^šmologije uopšte nisu istine od kojih je poslednja progutala i zamenila dve prethodne. za takve je ideja ili moralna prisila da moraju biti ništa drugo do normalni. I ovo ne da bi podučio ili ubedio. kao što se ne može ni zasititi onim čega već ima previše. I katartičar je čovek koji doduše misli ograničeno u svojim sferama. već njeni izložitelji. Ono što je za jednog oslobođenje. kao i u pojmu prilagođavanja leži ograničenje na prosečnost. Čoveka može da dovede do očajanja što u stvarnoj psihologiji nema opšte važećih recepata ili normi. za drugog je zatvor. principijelni aspekti jednog te istog problema i međusobno ni na koji način ne protivureče. onda se oba menjaju. drugim recima. Sve živo je živa istorija. koji bi zahtev mogao biti dalji i veći. Susret dve ličnosti je kao mešanje dva različita hemijska tela — ako uopšte dođe do jedinjenja. na primer. Jer bez obzira kako se stvar postavila. Iako već biološka izreka kaže: čovek je životinja stada i zbog toga dostiže svoje potpuno ozdravljenje samo u svom socijalnom biću. Lekaru ništa ne koristi ako izbegava pacijentov uticaj ograđujući se obla 130 . Covek uglavnom ne vodi računa ο tome da praktički katartičar nije samo apstraktna ideja. jer u stvari njihova najdublja potreba je da mogu voditi nenormalan život. da ih odbaci. U terapijskom postupku dolazi do susreta dveju iracionalnih datosti. »Normalan čovek« je idealni cilj za neuspe-šne. samrtne dosade. Međutim. Ali već u pojmu »normalan čovek«. već više da bi pokazao bolesniku kako lekar reaguje na njegov poseban slučaj. ljude kojima nikada nije teško padalo da postignu uspehe i da urade više od prošeka. dok je večno nepravičnom poštenje potajni daleki cilj. odnos između lekara i pacijenta je lična veza unutar bezličnog okvira lekarskog postupka. Ali za ljude koji mogu daleko više od prosečnog čoveka. moramo najpre položiti računa ο tome koje potrebe čovekove psihe nisu zapažene tokom ranijih stupnjeva. preobražavanje. najkorisnije je i najpodesnije što se može zamisliti. čak i hladnokrvne životinje žive još u nama kao s/jus-entendu. koji automatski ne može izneti ništa drugo do katarzu. do biti prilagođeno. Kao što smemo očekivati u svakom stvarnom psihičkom terapijskom postupku. socijalno biće? Biti normalan čovek. čime bi se izbeglo mnogo otrova i gorčine. Zbog toga je i za rezultat psihičke terapije često beskrajno mnogo važnija ličnost lekara (kao i pacijenta). naime dva čoveka koji nisu ograničene. za ove ljude znači isto što i ružan san. I ovaj stupanj ne treba da sebe smatra jedino važećom istinom. odredive veličine. nikada unapred ne može znati kojim će putem poći određeni slučaj. ~ Covek može da nađe zadovoljenje i ispunjenje samo u onome što još nema. zbog svoje neuroze nesposoban da izgradi normalnu egzistenciju.

koje lekar primenjuje na pacijentu. i to sa istom nepoštednošću. koja na najbolji način predstavljaju tako reći hemijski uticaj pacijenta. nepopularan zahtev. Samo pričanje oduvek je važilo kao prazno i naprosto nema tako spretnog i veštog postupka kojim bi se zadugo mogla skrivati ova jednostavna istina. Sve ove terapijske vodeće ideje znače značajne etičke zahteve. psihičke smetnje ili zapravo oštećenja. Time samo sebi onemogućuje korišćenje krajnje korisnog organa upoznavanja. Već sam imao prilike da vidim mnoge slučajeve gde je pacijent asimilovao lekara uprkos svih teorija i profesionalnih namera. jer bavljenje samim sobom podleže neprijatnim predrasudama i treće. u njegovom polju svesti nastaje praznina koja mu onemogućuje da tačno sagleda pacijenta. On je isto tako sastavni deo psihičkog procesa terapijskog postupka kao i pacijent. U oba slučaja kom-promitovan je rezultat terapije. ali ne uvek. onda uopšte nije mali posao da to isto čini i na samom sebi. Jedan veruje u preva-zilaženje inf ntilizma. koja se drugačije ne mogu formulisati do pomoću stare ideje prenošenja neke bolesti na zdravog. u toj meri da ako se pokaže da je lekar nepristupačan ovom uticaju. na primer. jača ličnost daje konačnu odluku. Dakle. ili bar da stalno stremi da ispuni svoje terapijske zahteve ako hoće da osigura ispravan uticaj na svoje pacijente. Covek obično samom seb\ nije dovoljno interesantan. dakle mora da je abreagovao sve svoje sopstvene afekte. da se samoposmatra-nje i bavljenje samim sobom već skorosmatra bolesnim. Ali šta da uradi sa tim on sam. jer kako može neko vaspitavati ako sam nije vaspitan. jer onaj ko želi da sebe samog vaspita i tretira. Zahtev stupnja preobražavanje. ~~ Kada čovek pomisli sa kakvom pažnjomAi kritičnošću psihijatar mora slediti svog pacijenta da bi otkrio sve njegove pogrešne puteve. koji prouzrokuju međusobno menjanje. koji onda svojim zdravljem mora da savlada demona bolesti. Covek očigledno ne naslućuje zdravlje u sopstvenoj duši zbog čega već bavljenje njome miriše na bolesničku sobu. na štetu lekara. već da je čovek uveren delovalo je u svim vremenima. Nesvesno ipak pacijent utiče na njega i uslovljava promene u nesvesnom lekara. socijalno prilagođeno stvorenje. on dakle mora da je preva-zišao svoj sopstveni infantilizam. Pri tom stabilnija. naime. kako da razjašnjava kada je ο samom sebi u mraku i kako da očisti kada je sam još nečist? Korak od vaspitavanja do samovaspitanja je logički napredak koji dopunjava sve ranije stupnjeve. i da se lekar menja da bi bio sposoban da promeni bolesnika je. čisto profesionalne. lekar je opterećen istim zadatkom sa kojim bi želeo da optereti pacijenta. promašaje. a ovo ne bez negativnog uticaja na svoje opšte stanje. koji se svi zajedno sažimaju u jednu istinu: Ti moraš biti onakav kakav bi hteo da deluješ. Zbog toga isto tako izložen promenljivim uticajima kao i on. Naime. i to iz najdubljeg ubeđenja. Ali češće su dejstva mnogo suptilnije prirode. A osim toga nipodaštavanje čove-kove duše je svuda tako veliko. konsekventnošću i istrajnošću. jer je ipak ponekad vrlo bolno da lekar ispuni sva ona iščekivanja koja u datom slučaju usmerava na pacijente. Stupanj preobražavan ja zasniva se na činjenici za čije je jasno sagledavanje bilo potrebno više od četvrt veka opsežnog praktičnog iskustva. ili. četvrti stupanj analitičke psihologije za-hteva primenu sistema u koga se veruje i na samog lekara. lako razumljivo. ove. prvo. Terapijski zahtev može biti. kada se radi ο njemu lično? Ili ο njegovim najbližima? U svojim samoistraživanjima on će u sebi otkriti neku manju vrednost koja mu opasno približava njegove pacijente i možda čak slabi njegov autoritet. odeven u hiljade različitih formula — već prema stanovištu lekara. a i niko nas ne plaća za intro-spektivne napore. drugo. sve infantilne tajne. Jedna od najpoznatijih pojava ove vrste je prenosom prouzrokovani protiu-prenos. poslednja tačka doprinosi nepopularnosti ovog zahteva. Između lekara i pacijenta postoje iracionalni faktori. mnogim psihoterapeutima poznate. u drugom slučaju. uskoro će otkriti da u njegovom biću ima stvari koje se nepovratno suprostavljaju normalizaciji ili da. Treći veruje u potpunu svesnost. Sta da započne sa ovim 131 . Ne u šta je čovek uveren. uprkos temeljnom razjašnjenju i abreago-vanju. jer izgleda nepraktičan. Drugi veruje u ab-reagovanje svih afekata. Ovaj otpor lekar treba da savlada kod samog sebe. on mora da je dostigao svesnost samoga sebe. Sta znači ovaj zahtev? On ne znači ništa drugo do da je lekar isto tako »u analizi« kao i pacijent. Dakle. da bude upravo neprilagođen. prirodno. Šta će uraditi sa tim stvarima? On doduše zna — i za to je profesionalno ^obavezan — šta treba sa tim da učini pacijent.kom očinsko profesionalnog autoriteta. Da. onda je lišen i uticaju na pacijenta i ukoliko je uticaj na njega samo nesvestan. U priznavanju ove činjenice čak je i Frojd prihvatio moj za-htev da i lekar sam mora biti analiziran. i to najčešće. još uvek lebde i ometaju. naime.

da je rešenje koje pružaju drugi još uvek detinjasto i da ostaje detinjasto i da. Mi smo poznavali samo psihičko potčinjavanje i savlađivanje. stoga. jedna metoda. Ona sada obrađuje i zdrave ili bar takve. Izgleda mi da saznanje i iskustva analitičke psihologije mogu dati bar osnove za to.. Radije bih istakao da najnoviji razvitak analitičke psihologije vodi ka velikom pitanju iracionalnih faktora čovekove ličnosti a da u prvi plan stavlja ličnost lekara kao terapijskog faktora ili kao suprotnost tome. podiže na stupanj subjekta. čisto biološkog. ali ne i metodski razvitak psihe i njenih funkcija. Odlučujuće više nije lekarska diploma. ova prestaje da bude samo terapijska metoda za bolesnika. pošto čovekova duša naprosto nije samo objekt prirodrio-naučno orijentisane medicine. svaki za sebe. razjašnjavanje i vaspitavanje. stavlja u službu samovaspitanja. kada prvobitna lekarska psihologija uzme za predmet samog lekara. Ali između ovog zahteva i današnje stvarnosti leži ponor preko koga nema mosta. što nam je.neprijatnim otkrićem? Ovo donekle »neurotsko« pitanje duboko će ga potresti. ne samo objekt. zbog nepoznavanja psihe. Ono što je nekada bila medicinska terapijska metoda ovde postaje metoda samovaspitanja a time se odjednom horizont naše psihologije širi u nenaslu-ćena područja. jedino može biti patnja koja sve muči. danas. čime se zahteva sopstveni preobražaj. Naša kultura je još mlada. Sa ovim^pìtanjem^nedeljivo povezana samokntičnost i samoistraživanje zahteva shvatanje psihe sasvim drugačije od dosadašnjeg. a mladim kulturama su potrebne sve vestine ukrotitelja zveri da bi se bar u određenu formu dovelo sve ono varvarsko i divlje. Stoga ova psihologija ima ambiciju da postane opšte dobro i to u još većoj meri od prethodnih stupnjeva. iznenada našla u situaciji da mora da raspravlja čak i religij-sko-psihološka pitanja. Za to je potreban jedan put. već nosioci opšte istine. Lekar ne srne da pokušava da se izvuče od sopstvenih teškoća na taj način što će teškoće drugih tretirati tako kao da on sam nema nikakvih problema. koji polažu moralnog prava na psihičko zdravlje. pitanje ponovo mora biti potisnuto. pošto'se na taj način celokupni pribor psihijatrijske vestine. ne samo funkcija mozga. kao što sam rekao. drugim recima ono što se dešava pacijentu treba da se dešava i lekaru. postoji isuviše malo in. nedostajalo. Ona prevazilazi samu sebe i stupa u onu veliku prazninu koja je do sada bila psihički nedostatak zapadnih naspram istočnjačkih kultura. već apsolutni predu-slov naše svesti. ako se ne nađe rešenje. čija bolest. 132 . Ovaj zaokret je značajan. On se mora tek izgraditi kamen po kamen. Neću dalje razmatrati niz problema proisteklih iz samoistraživanja.ž^i^mObl^m. Kao što se ranije Frojdova škola. već i subjekt. Na taj način se sve ono što se objektivno odigralo u istoriji naše psihologije — ispovest. tako je i najnoviji zaokret doveo do toga da je etičkista^lejc^rapostaj neizbe-. samokompletiranja i time analitička psihologija razbija okove koji su je vezivali za konsultativnu le-karsku ordinaciju. On će takođe otkriti da poslednja pitanja. da njegova ličnost ne bi imala nepovoljno povratno dejstvo na pa cijenta. neće razrešiti nikakav terapijski postupak. ona nije samo bolesnik već i lekar. koja njega pritiskaju isto toliko koliko i njegove pacijente. zahvaljujući opsežnom otkriću nesvesne tamne strane.teresovanja. nezavisno od toga kako on sebi izgledao normalan. koji se razvio i sistematizovao u stalnoj ve-žbi na bolesniku. koji su. pošto u onom trenutku. naime ^ samovaspitanje vaspitača. već ljudski kvalitet. pošto za njih.

Mi ih ne stvaramo. A ako neko na izgled izađe na kraj sa ovom Minhauzenovom vešti-nom. iz koga izrasta efemerni duh jednog čoveka kao biljka koja cveta. Da li to iko uopšte može? Sumnjam u to. . kao da su već uvek bile prisutne. duševnog prauzroka. 7. naprotiv on je sam rob svoje ideje. Ideje su s jedne strane fatalno priznanje koje ne iznosi na svetio dana samo ono najbolje u nama. maj 1929) — Ges. Ne znam da li zaslužujem da mi se poveri ona objektivnost koja bi trebalo da mi omogući da se nepristra-sno izdignem čak iznad mojih sopstvenih ideja. A tek ideje ο psihologiji! Odakle drugde mogu poticati do iz najsubjektivnijih područja? Da li nas iskustvo ο objektu može sačuvati od subjektivnog predubeđe[»] Objavljeno u: Kölnische Zeitung (Köln. Ideje koje prihvata veliki broj sledbenika ne pripadaju jedino njihovom takozvanom tvorcu. nisu bile njegove sopstvene.SUPROTNOST FROJD I JUNG Ο razlikama između Frojdovih i mojih nazora pre bi trebalo da piše neko ko se nalazi izvan začaranog kruga ideja koje se zovu »Frojd« i »Jung«. one potiču iz bezvremenosti. Ideje vode poreklo iz većeg nego što je individualni čovek. koje zanose. već i naše poslednje nekompetentnosti i lični jad. donosi plod i seme. iz materinskog. imaju u sebi nešto osobito. u krajnjoj liniji. vene i umire. Takozvane istinite ideje. Werke IV. onda se mogu opkladiti da njegove ideje. već smo stvoreni pomoću njih.

Slatko-gorki napitak kritičke filozofije nikada nisam prezrivo odbijao. Nikada nije kritikovao svoje pretpostavke. isuviše lako-samokritika truje izvanredno blago naivnosti. pri čemu je svestan svog bića koje prima i percipira. i ono što proističe iz njega u krajnjoj liniji proističe iz sveta. Ali mojoj kritici moram da zabranim uskraćivanje moje sopstvene mogućnosti uobličavanja. Nijedan iskusni psihijatar ne može osporiti da nije sreo bar tuce slučajeva čija se psihologija u svim bitnim elementima slaže sa Frojdovom. doduše. On sam je školski primer njegove psihologije. osim toga — a to je simptom bo-lesnosti — zasnovana je na nekritikovanom. srne se čak zaključiti da su i oni. i svoj život i rad posvetio je ispunjenju ovog zadatka. nesve-snom gledanju na svet. U svakom slučaju oprobao bi teškoće sa kojima se ja susrećem. Ono što Frojd ima da kaže ο ulozi seksualnosti. »Pravi izraz« je ispovest i iscrpno prikazivanje subjektivno nađenog. onaj dar koji je neophodan svakom stvaraocu. polazeći od njegovih defekata. To je najbolje pokazao jedan od najranijih Frojdovih učenika. Skoro isuviše mnogo. Freud. Znam da mi zastupnici obe ju škola bez dvoumljenja ne daju za pravo. Nisam u stanju da sagledam gde Frojd dopire izvan njegove sopstvene psihologije i kako oslobađa bolesnika od onog zla od koga još pati i lekar. i stoga se mogu nazvati i najistinitijim. ipak još pripadaju ljudskom rodu. Ja. Jedan će posebno težište stavljati na uobličavanje i stvaranje nađenog i zbog toga će uobražavati da je tvorac svog otkrića. Ukoliko takvi. Najbolje što možemo stvoriti je pravi izraz. To je srećno uobličeni izraz subjektivno nađenog. A kako drugi imaju i drugu psihologiju. ali ja ću slediti potrebu da ο 1Up.nja? Da nije svako iskustvo i u najboljem slučaju bar do polovine subjektivno tumačenje? S druge strane i subjekt je objektivna datost. pošto i evo pripada celokupnoj slici i zbog toga je istinito kao ispovest. iako taj pečat hoće da mi stavi kratkovidost kako njegova tako i njegovih učenika. U okvirima ovih granica Frojd je istinit i važeći. Lako. Isuviše malo. U tom primanju i u tom stvaralačkom aktu sadržano je sve ono čime se može pohvaliti i najambiciozniji zahtev današnjih psihologa. već sam ga pažljivo ispijao bar in refracta dosi. Zbog toga je Frojd sa svojom subjektivnom ispovestipomogao rođenju velike ljudske istine. Njegova psihologija je psihologija neurotskog stanja određenog tipa i zbog toga vredi samo u okviru odgovarajućeg stanja. oni i vide drugačije i drugačije se izražavaju. Die Zukunft einer illusion. U svetlu mojih dosadašnjih navoda ovo će se lako shvatiti kao neophodnost. infantilnog zadovoljstva i njegovog konflikta sa »principom realnosti«. svakako u manjoj meri. kao što i naj rede i najneverovatnije živo biće nosi i hrani nama svima zajednička zemlja. ukoliko su ovi više ili manje tipični. U svakom slučaju filozofska kritika mi je pomogla da sagledam subjektivni. ο incestu i sličnom u prvoj liniji je pravi izraz njegove lične psihologije. ali meni će dati za pravo istori ja i svi prav-doljupci. Ali »šta je istina«? Za našu psihološku upotrebu pre svega ću sasvim odbaciti pomisao da smo mi. Freud. koji pripadaju nekom drugom tipu. drugi će isticati stav i zbog toga govoriti ο pojaut. Ja nisam Frojdov protivnik. Die T r a u m d e u t u n g . znam da iza svake reči koju izgovaram stoji moje posebno i samo jednokratno biće na njemu specifičnim svetom i njegovom istorijom. Ubedljiv primer za ovo je Frojdova nemogućnost da shvati religijski doživljaj1 Nasuprot ovome ja bih želeo da razumevanje za čoveka radije crpim iz njegovog zdravlja a i da bolesnika oslobodim ove psihologije koju Frojd izlaže na svakoj stranici njegovog dela. 134 . Nisam u stanju da uštedim prekor obema školama da čoveka tumače sa isuviše patološkog ugla. Naša psihologija je više ili manje srećno uobličena ispovest nekoliko pojedinaca. Frojd se nepravedno odricao filozofije. Covek vidi onako kakav jeste. pošto i Adler reprezen-tuje jedan tip psihologije koji se često sreče. reći će moji protivnici. Istina je negde između — pravi izraz je stav koji uobličauo i stvara. čak ni svoje lične psihičke premise. naivno3 prikaže svoju svojstvenu psihologiju. naime Alfred Adler — on je istovetni iskustveni materijal prikazao sa sasvim drugog ugla. onda njihovu ispovest mogu prihvatiti mnogi drugi kao važeći opis. pošto bi mu kritika njegovih sopstvenih osnova uskratila mogućnost da 2 Up. njegov način sagledavanja je bar isto toliko ubedljiv kao Frojdov. deo sveta. pa i tamo gde govori neistinu. današnji ljudi uopšte u stanju da utvrdimo bilo šta »istinito« ili »pravo« ο bivstvu duše. koje je podesno da znatno suzi horizont doživljavanja i sagledavanja. Ali to nije zdrava psihologija. pogođeni ovom ispovešću. ispoved-ni karakter svake psihologije — takođe i moje. govore mi sopstvena osećanja. Tako su upravo naj subjektivni je ideje one koje su najbliže prirodi i biću.

samo jedna od psihofizioloških funkcija. već ο »intenzitetima vrednosti«4. i služio. Stoga je moj stav prema svim religijama pozitivan. Nagon i duh su u svakom slučaju s one strane mog shvatanja. Seksualnost je konačno — a toga se nikada neće odreći zdrav ljudski razum — samo jedan od bioloških instinkata. Iz ove hipoteze. to su pojmovi koje koristimo za nešto nepoznato. дв. U mojoj slici sveta postoji jedno veliko spolja i jedno isto tako veliko unutra. Vrsta seksualnosti koju opisuje Frojd je ona očigledna seksualna opsesija. koja sigurno potiče iz mene lično — iako uobražavam da sam je stekao iskustvom — proistekla je moja tipologija a isto tako moje pomirenje sa tako divergentnim gledištima. to jest postojanje suprotnosti kao toplo—hladno. Ja ne sumnjam da se prirodni nagoni silno razvijaju u psihičkom području. a između ova dva pola stoji mi čovek. počevši tek posle moga odvajanja da uzima i druge faktore u obzir. uprkos sVemu. kao na primer sa Frojdovim. ali moćno dejstveno. Kakva je onda u krajnjoj liniji korist od plovidbe 135 . visoko—duboko itd. čas okrenut jednom čas drugom polu i. Samo time već služim cilju ljudskog saznanja. U njihovom poučnom sadržaju ja ponovo prepoznajem one figure koje se sreću u snovima i fantazijama mojih pacijenata. isto toliko malo znam šta su nagoni. koji se odmah smanjuje do normalnih proporcija čim se oslobodi put razvitka. Ali šta bi se desilo kada. kako Frojd tvrdoglavo misli. obrnuto. u emocionalnim dosadama takozvanog »porodičnog romana«. ali jedna koju neću napustiti jer mi je isuviše dragocena kao hipoteza. koja uvek pretpostavlja neki pad. neka vrsta ustavljenog seksualiteta. ο neprirodnom pražnjenju napetosti. iz sopstvenog izuma ili iz nadahnuća. Ova slika je pretpostavka — sigurno. da bih isključio skoro neminovne proizvoljnosti jedne psihologije snage. Time se ne osporava vrednost seksualnosti u psihičkom zbivanju. već i na zabludi. u zavisnosti od toga da jedno ili drugo osporava ili da se za njega žrtvuje. Kažem »nastojim«. ali ja ne sumnjam ni u to da se ovi nagoni sudaraju sa duhom. Isto tako je pozitivan moj odnos prema biologiji. a isto tako nisam u stanju da jedno objasnim kao nesporazum drugog.sebi samom govorim iza paravana navodnog iskustvenog materijala. jer nije nesporazum da zemlja ima samo jedan mesec — u prirodi nema nesporazuma. Zbog toga više ne govorim ο snagama ili pojedinim nagonima. a kada čoveka jako boli zub. Kao dalje diferentno obeležje izgleda mi činjenica što nastojim da ne stvaram nikakve nesvesne i stoga nekritične pretpostavke. proizašla mi je ideja psihičke energije koja isto tako mora da potiče iz suprotnosti kao i energija fizičkih zbivanja. da bi našli pravi put ophođenja sa silama psihe. Jedno mi je isto toliko tajanstveno koliko i drugo. Sveta radnja. više ne bi trebalo da jedemo? Nesumnjivo da je psihička sfera kojoj pripada seksualnost danas znatno ometena. U njihovom moralu vidim iste ili slične pokušaje koje čine moji pacijenti. Najčešći zastoj je u porodičnom resentimentu. Ona mi je potvrđena heuristički i empirijski a osim toga potvrđena kroz consensus gentium. što dovodi do staze životne energije. iako vrlo važna i sa značajnim posledicama. onda izgleda da se ceo psihički život sastoji samo od zubobolje. bilo da je to Eros ili želja za moći. ja sam sve više ili manje ad hoc konstruisane psihičke nagone ili snage obuhvatio energetskim pojmom. već se obuzdava preplavljenost psihe seksualnom terminologijom a sama seksualnost se stavlja na njeno pravo mesto. inicijacija i askeza su mi preko svake mere interesantni kao naizmenične i raznovrsne tehnike u stvaranju pravoga puta. koja mi izgleda kao snažan pokušaj da se duša shvati od spolja ka unutra kao što mi je. prema prirodno-naučnoj empiriji uopšte. a ova staza je ono što se neizbežno javlja u obliku takozvane infantilne seksualnosti. Uvid u subjektivni karakter svake psihologije -stvorene od pojedinca mogli bi biti obeležje koje me najjače odvaja od Frojda. jer oni se uvek sudaraju sa nečim i zašto ovo nešto ne bi trebalo nazvati »duh«? Koliko malo znam šta je duh po sebi i za sebe. kome je hteo da služi i Frojd i kome je. ritual. Dok Frojd skoro isključivo predstavlja seksualnost kao psihičku nagonsku snagu. religijska gnoza isto tako gigantski poduhvat ljudskog duha da iz duše dopre do saznanja. Pri tom se radi ο nepravoj seksualnosti. Saznanje ne počiva samo na istini. Iz slike suprotnosti. jer ko je sasvim siguran da nema nesvesnih pretpostavki? Ja nastojim da izbegnem bar gruba predubeđenja i zbog toga sam sklon da priznam sve moguće bogove pod pretpostavkom da ovi deluju u čovekovoj duši. u kojoj vidim svet. koja zapravo pripada jednom drugom životnom području. ovih ima samo u području onog što čovek naziva »razum«. koja se sreće svuda gde pacijent treba da bude istisnut ili izmamljen iz neke nepodesne situacije ili stava. na primer. u zavisnosti od temperamenta smatrajući čas jedno čas drugo apsolutnom istinom i.

koje je prava pravcata karizma koju niko ne može da napravi. U ovoj sferi ostaje očuvana ravnoteža između puti i duha. »so zemlje«. naime putene veze koja vodi unazad do oca i majke. Uber psychische Energetik und das Wesen der Träume. svesti nadređena celovitost. a čudnovato da čovek stalno iznova zaboravlja da razume božansko začeće. koji se čini već kod primitivne inicijacije. naie. taj nema smisla za činjenice. misticizam koji je ovladao biološkim i porodičnim. U Barlahovom (Barlach) Mrtvom danu demon majke kaže u tragičnom završetku porodičnog romana: »Čudnovato je samo to da čovek neće da nauči da je Bog njegov otac. To ne ukazuje na posebnu jačinu duha. međutim. međutim. to jest naći one mogućnosti ili stavove. Ipak duh stalno pokazuje svoju jačinu u tome što se bitno učenje starih posvećivanja dalje prenosi iz generacije u generaciju. kojim su oduvek nazivane. ogorčenost. sirotog čoveka?« A naš kulturni čovek u nedoumici se pridružuje Faustu: »Ti si svestan samo jednog nagona«. Zbog toga sam se trudio da stvari nazivam onim imenom. To je jedina mogućnost da se prekine začarani lanac biološkog zbivanja. Ja se. Zbog toga sam pre svega na svetio dana izneo principijelne aspekte. Ovakve stvari najbolje je odmah jasno reći. a ko želi da ga razjašnjavanjima ili prosvećivanjem ukloni. Pretpostavke su neizbežne.« To je ono što Frojd nije nikada želeo da nauči i protiv čega se bore svi slično nastrojeni ili bar mu ne nalaze ključ rešenja. Ja je stvarno » mesto straha«. Mi moderni ljudi upućeni smo na to da ponovo doživimo duh. majka i preduslov svesti i stoga je nauka samo jedna od njenih funkcija. Ili možda kompleks oca. Da. pad. Sa svojim pojmom »Nad-Ja« Frojd čini stidljivi pokušaj da staru sliku Jehove prokrijumčari u psihološku teoriju. ali čorbi nedostaje so. koja potiču iz naše utrobe. inače ne dolazi do ničega drugog nego do circulus vitiosusa. ili unapred do dece. dokazuje da dolazi do značajnog oslobađanja od fatalnosti porodičnog romana? Ovaj kompleks oca sa svojom fanatičnom krutošću i preosetljivošću je pogrešno shvaćena religijska funkcija. duša je. koja nikada neće iscrpsti obilje njenog života. koji nude energiji njoj potreban nagib. 136 . ne smatram odgovornim za činjenicu što je čovek uvek i svuda na prirodan način razvio religijske funkcije i da je stoga čove-kova duša još od pamtiveka prožeta i natopljena religijskim osećanjima i predstavama. Psihijatar ne srne da se zavuče u njen patološki ugao i da se grčevito brani od zaključka da je i bolesna duša ljudska duša. Zbog toga mi se prebacuje misticizam. pošto se 2 Das Ich und das Es.po ovom poplavljenom području? Zapravo mnogo je bitnije — bar tako izgleda pravolinijskom razumu — otvoriti oticajne ka* Up. Lako je odagnati duh. »incest« sa prošlošću i »incest« sa budućnošću. Od pre bezbrojnih milenijuma inicijacije propo-vedaju rođenje iz duha. a pošto su neizbežne. ali posledice nesporazuma manifestuju se kao kržljavljenje. čovek nikada ne srne davati utisak kao da ih uopšte nema. Njoj nedostaje mogućnost da izmakne iz neumoljivih stega biološkog zbivanja. Točak istorije ne treba vraćati unazad i ne treba poricati korak čovečanstva ka duhovnom. to jest dođemo do praiskustva. onaj drugi pol svetskog zbivanja. Uvek iznova ima i ljudi koji su razumeli šta to znači da je Bog njihov otac. on će čak morati da doda da je Ja bolesno zbog toga što je odsečeno od celine i da je stoga izgubljeno kako za čovečanstvo tako i za duh. slobodu doživljavaju ne deca tela već »deca božja«. Sigurno da nauka ne samo srne već mora da sa ograničenim teorijama izdvaja delove pojedinih područja. Odatle nas ništa ne može spasiti do duh. Suprotnost između Frojda i mene suštinski počiva na razlici principijelnih pretpostavki. na šta mi i liči Frojdova psihologija. Teologija ne dolazi u susret onome ko traži jer ona zahteva verovanje. Ko ne vidi ovaj aspekt čovekove duše. kako to Frojd 2 tačno tvrdi. Ovaj zauzeti stav je treći znak koji odvaja moja shvatanja od Frojdovih. mene. praotački gr eh ovekovečen u »porodičnom romanu«. skučenost i pustoš. naime samo dotle dok se ne vrati ocu i majci. Frojd trpi brodolom pred Nikodimovim pitanjem: »Može li on po drugi put ući u utrobu svoje majke i ponovo se roditi?« Istorija se ponavlja — si parva componere magnis licet — kao kućna raspra moderne psihologije. koji potpuno prožima celu Frojdovu školu od glave do pete. on je slep. Očajnički se moramo pridružiti uzviku svetog Pavia: »Ko će me osloboditi od dodira sa smrću. koja i pored svoje bolesti nesvesno ima udela u celini duševnog života čovečanstva.

137 .pomoću njih najlakše mogu razumeti raznovrsne. sve do u pojedinačnosti zadiruće razlike između Frojdovog r mog shvatanja.

. budući da iz razmatranja isključujem antropologiju primitivnog čoveka. žejeo bih da se ograničim na ovu sliku. onda ne mislimo upravo na anatomiju. Arhaičan znači početan. pošto na njih treba da odgovori neko ko je sputan istim pretpostavkama i zaslepljen istim pre-dubeđenjima kao oni ο kojima treba da saopšti svoja razmišljanja. Ako uopšte govorimo ο čoveku. Mi smo vremenski daleko od njegovog sveta.ARHAIČAN COVEK. primitivnom psihologijom. u odnosu na arhaičnog čoveka nalazimo se u na izgled povoljnijoj situaciji. oktobra 1930. Naime. prvobitan. A sve ovo je predmet psihologije. tj. bez koga ne bi bilo«moguće da se u opštim potezima opiše dovoljno obimna slika duševne pojave arhaičnog čoveka. Werke X). tako da smo u mogućnosti da sa više osmatračnice sagledamo njegovu narav i njegov svet. jer arhaična psiP] Predavanje održano u čitalačkom klubu Hotingen u Cirihu. Uprkos ovog ograničenja ovim ćemo proširiti našu temu. 1931. Međutim. Objavljeno u: Europäische Revue. na njegovu svest i njegov način življenja. Reći nešto temeljnije ο današnjim civilizovanim ljudima spada u najteže i naj nezahvalni je zadatke koji se mogu zamisliti. Ovom rečenicom istovremeno sam predmetu mog predavanja postavio jedno ograničenje. već mislimo na njegov ljudski psihički svet. Stoga ćemo morati da se pozabavimo uglavnom arhaičnom. njegov oblik lobanje i njegovu boju kože. (Ges. nadmoćniji u duhovnoj diferenciranosti. Berlin.

Njemu. Kao što je naše telo još uvek telo Sisara. bez obzira na visinu svoje svesti. Pretpostavljalo se da primitivni čovek ima drugačija osećanja i drugačiji moral. Činjenica da. pomoću duhovne predodre-đenosti (Levi-Brilova » representations collectives«) primitivnog čoveka dobio sasvim neočekivano objašnjenje. njegov zaključak bio bi nam sasvim logičan. već spada u njegov iskustveni svet. Upravo Levi-Bril. tako je i naša duša razvojni produkt. isto kao što smo i mi ubeđeni da bolest ima takozvani prirodni uzrok. Naprosto u svetu primitivnog čoveka nema ničega što se ne bi moglo. ako je samo donekle neobično ili upečatljivo. na primer. ali primitivnom čoveku ne. Sve što se ne odvija po nekom redosledu. kao civili-zovanom čoveku. to jest da u neku ruku ima »prelogičnu« narav. i čudesnosti arhaičnog čoveka. Da smo. Ali narukvice u želucu životinje? Krokodili. I u tome leži razlika. Krokodil je dobio narukvice od čarobnjaka kao nagradu. praćena od njenih početaka. Domoroci su prepoznali ove narukvice. Pri tome on postupa isto kao i mi: on ne razmišlja ο svojim pretpo21 Jung. već naprotiv. Ali to nam izgleda samo zato što polazimo od sasvim drugačijih pretpostavki nego primitivni čovek. autoritet u oblasti primitivne psihologije. neće propustiti a da ne stekne duboki utisak stranosü. Ili je čoveka ubio duh ili vradžbina. pošto je toliko ljudi ozdravilo ili se uopšte nije ni razbolelo od iste bolesti. koji nijednom Evropljaninu ne bi bio sumnjiv. svakog civilizovanog čoveka koji je. obelodanjuje još uvek bezbrojne arhaizme. Za njega je a priori sigurno da je bolest i si. U svakom slučaju primitivni ljudi . Krokodil je izvršio ovo naređenje. Njegovo duhovno funkcionisanje po sebi i za sebe principijelno se ne razlikuje od našeg. Odabrana dela. Primitivac misli i živi sa sasvim drugačijim pretpostavkama nego mi. umesto da ih razjašnjava jednostavnim slučajem ili sa razumnom kauzalnošću. Za njega to svakako nije natprirodno. objasnili su. ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog poznatih smrtonosnih oboljenja nama je naprosto sama po sebi razumljiva. plaši ili čudi. snaga vrača itd. budući da je ovaj sasvim prirodni događaj. Ovaj dragoceni slučaj je jedan od zanimljivijih primera samo vol jnosti objašnjenja u »etat prélo-gique«. Ponekad ova groteskna ideja poprima još znatno upečatljiviji oblik. Krokodila je pozvao nepoznati čarobnjak i naredio mu da uhvati i da mu donese ove dve žene. Odmah se razvila bučna diskusija oko vradžbina. Pod » representations collectives« Levi-Bril podrazumeva opšte rasprostranjene ideje sa apriorističkim karakterom istine kao što su duhovi. koje u sebi sadrži čitav niz ostataka iz još ranijeg stupnja životinja sa hladnom krvi. Mi razmišljamo isto toliko malo ο vradžbinama koliko i on ο prirodnim uzrocima. Tako je jedan Evropejac ustrelio krokodila u čijem je želucu našao dve narukvice. Pravo objašnjenje za njega je uvek magija. kao što sam već rekao. Svakako u početku.hologija nije samo psihologija primitivnog. ubeđeni u postojanje čarobnjaka i drugih tajanstvenih sila. Samo je njegova pretpostavka drugačija. podvrgnuti ovome ili principijelno sličnom objašnjenju. Mnogi samo smrt u borbi smatraju prirodnom. već i modernog civilizovanog čoveka. Za primitivca je isto tako prirodno da kaže: čarobnjak je iskoristio munju zato da zapali upravo ovu kuću. izgleda prosto neshvatljivo kako primitivni čovek jednostavno prelazi preko očiglednog iskustva i sa direktnim odricanjem opipljivih uzroka svoje » representations collectives« smatra eo ipso važećim. Nijedan čovek ne umire zbog duboke starosti. ne možda psihologija pojedinih regresivnih pojava u modernom društvu. koja. kao što smo ubeđeni u takozvane prirodne uzroke. Drugi. vradžbine. U suštini primitivni čovek nije logičniji ili nelogičniji od nas. kao argumenat navešće da ima ljudi koji su do-živeli još dublju starost. III 321 stavkama. u dubljim slojevima psihe još uvek arhaičan čovek. nikada ne jedu ljude bez naređenja. prelogičnog očigledno stoga što nam jedno ovakvo objašnjenje izgleda apsurdno nelogično. sve što ga zbog # toga uznemirava. Nama je prirodno objašnjenje: ova kuća je izgorela jer je u nju udario grom. kada čovek dođe u prvi dodir sa primitivcima ili kada proučava naučna dela ο primitivnoj psihologiji. svakako i ovu smrt smatraju ve-štačkom pošto je ili protivnik bio čarobnjak ili je nosio opčinjeno oružje. isključivo u pretpostavci. Nijedan čovek ne umire zbog neke bolesti. prouzrokovana pomoću duhova ili vradžbina. on smatra da počiva na nečemu što bismo mi označili kao natprirodno. pripadale su dvema različitim ženama koje su neko vreme pre toga bile prožderane. neumorno ističe ovu vanrednu različnost »etat prelogique« od naše svesti. kao on. Razlika je.

u dobru kao i u zlu. Isuviše im je bilo teško — a pri tom. Ali budimo pravični: zar i kod nas nije greh ribu jesti nožem? Ili pozdraviti damu sa cigaretom u ustima? Ove stvari kod nas isto kao i kod primitivnog čoveka nemaju ničega zajedničkog sa etosom. Postoje čestiti i lojalni lovci na ljudske glave. Tako moje crnačko veće nisam mogao nikada da zadržim duže od dva časa. koja je nosila bebu na leđima i pušila dugu lulu. prstima prateći konture. ne može im se odreći sposobnost koncentracije u stvarima za koje su zaintereso-vani. Međutim. na primer. Međutim. To je isto tako naša sama po sebi razumljiva nada. u osnovi ceni isto tako i primitivac. Ali pretpostavke su diugačije. ima takvih koji pobožno i savesno izvode grozne rituale. ali one su naprosto slučajne. kako izgleda. u neusiljenorn razgovoru. kako je skoro celu dugu noć pri 34° igrala oko razbuktale vatre. Njegovo dobro je isto tako dobro kao naše. Samo su oblici drugačiji. ali ako mi ih on ukrade. a da nije pala od iscrpljenosti. tako da se ne može dirati u njima svojstvenu kauzalnost. ili je neoprostiv greh kožu morskog psa guliti metalnim nožem umesto kremenom. takozvane natprirodne sile. neprekidno trčao 120 kilometara u jednom pravcu. ili posmatrao sam jednu ženu u šestom mesecu trudnoće. Koliko mogu da analizujem ovo osećanje. dostojnu naše racionalne svesti. Cesto neverovatno čulo orijentacije u prostoru mnogih primitivaca je profesionalno i objašnjava se apsolutnom neophodnošću snalaženja u šumama i savanama. Kauzalnost u ovom smislu je jedna od naših najsvetijih dogmi. onda je i on začuđujuće spor i nespretan. Ali do toga je još daleko. samovoljne. rekao je: ako ja mom neprijatelju otmem ženu. gde se. Isto tako se smatralo da su njegova čula oštrija ili drugačija od naših. pošto nije prošlo tako mnogo vremena od onda kada smo se oslobodili onog strašljivog sveta snova i sujeverja i stvorili sliku sveta. Ali moji lovci su okretali i okretali slike dok najzad nije jedan. isti ljudi u lovu ili na putovanjima pokazivali su začuđujuću koncentraciju i izdržljivost. U to smo ubeđeni a priori. Isto tako mogli bismo reći: čim upoznamo naše pretpostavke. A ipak. One na smešan i zbog toga iritirajući način ometaju zakonomerni tok sveta. i oni će odgovarati razumnim očekivanjima.imaju drugačiji moral nego mi. ali oni će se otkriti. Pored toga relativno malo znači što je opseg njegove svesti manji ili izgleda da je manji od našeg. iznenada uzviknuo: pa to su beli ljudi! što je onda slavljeno kao veliko otkriće. jer po isteku ovog intervala ljudi su izjavljivali da su umorni. Sličnu odbojnost kao prema slučajnostima gajimo i prema nevidljivim svojevoljnim silama. osim ako sa modernim fizičarima ne siđemo u najsi-ćušniji tamni svet unutrašnjosti atoma. Ovo poslednje Evropejac zapaža kao nešto strano. One nas isuviše mnogo podsećaju na đavolčića ili na samovolju nekog deus et machina. Ako se postavi pred stvari koje su izvan njegovog područja. Jedan crnački poglavica. Nas okružuje svemir koji se povinjava racionalnim zakonima. ubica iz najsvetijeg ubeđenja. Doduše ima i slučajnosti. ono uglavnom pretežno potiče iz toga što se arhaična pretpostavka u bitnim elementima razlikuje od naše. osećamo nešto čudovišno strano. Cak i Evropljanin počinje posle kraćeg vremena — iz straha da uprkos kompasu fatalno ne zaluta — da pazi na stvari ο kojima do tada nije ni sanjao. oseća ili opaža. Naša racionalna pretpostavka je da sve ima svoje prirodne. Domorocima-lovcima. koji su imali vid kao u sokola. Mi gajimo izrazitu odbojnost prema nevidljivim silama. Sigurno da su primitivni ljudi jednostavniji ι detinjastiji od nas. Slučajnosti su nemile svesti koja voli red. opažajne uzroke. U mnogim mestima je užasna uvreda stati nekome na senku. njegovo zlo je isto tako rdavo kao naše. najmlađeg i najvećeg čovekovog dela. postavljao sam im vrlo jednostavna pitanja. Mi smo isto tako malo nezavisni od emocionalnih impulsa kao i primitivan čovek. ali etička funkcija je ista. One su najgori neprijatelji naših brižnih proračuna i stalna 140 . To od njega stvara teško razumljivu zagonetku sve dotle dok ne upoznamo njegove pretpostavke. pokazao sam ilustrovane novine gde bi kod nas svako dete odmah prepoznalo ljudske figure. onda je to dobro. kada dođemo u dodir sa svetom arhaičnog čoveka. Psihičke funkcije su u biti iste. Ako i mi moramo da se skoncentrišemo na neinteresantne stvari. Moj pismonoša je. mi ne poznajemo sve uzroke. onda je to zlo. dešavaju čudnovate stvari. on ima samo profesionalnu diferencijaciju prostornog čula ili ćula sluha i vida. Dakle. i sve ono čemu se divimo u etičkom stavu. primitivni čovek nam više nije zagonetka. Doduše. zapitan ο razlici između dobra i zla. ili da se on vrlo malo ili uopšte ne može da usredsredi na misaonu delatnost. Ali to nam ne deluje strano. uskoro primećujemo kako je mala sposobnost naše koncentracije. U našem svetu nema legitimnog prostora za nevidljive. Ništa ne ukazuje na to da primitivni čovek u principu drugačije misli. to jest primitivni čovek živi tako reći u jednom drugom svetu nego mi.

Da je krokodil uopšte dograbio ženu sasvim je prirodno. On kaže. onda je to tako krajnje neprirodno i deluje tako zapanjujuće kao kada bismo otkrili potok u kome voda teče uzbrdo. Krokodili su nedruževne životinje koje je lako zaplašiti. U čitavoj uzbudljivoj priči nije ništa objašnjeno. To je tačno kao i činjenica da u Sahari obično ne pada kiša. jer prema ovom shva-tanju isto tako je moglo i da se ne desi ništa i tome bi odgovaralo isto objašnjenje. Mravojed je noćna. Sto su bolje regulisani uslovi postojanja. jer ono što ljuti u slučajnostima je nešto sasvim drugo: naime. On je odavno prilagođen zakonitostima prirode. Kako god da se slučaj tumačio. ako je Bogu pravo ovo pismo će stići. Prirodna kauzalnost samo je privid i zbog toga nije vredna pomena. On tačno poznaje životne navike mra-vojeda. drugim recima sve je slučaj. Primitivni čovek je u tolikoj meri pod utiskom postojećeg. Zbog toga je bila očigledna namera kro- Rodila da dograbi srednju od tri žene. Ali ako se desi da se mravojed vidi danju. Dakle. U predelima južno od Elgona. A šta je nevid-ljivije i svojevoljnije od slučaja? Sta je neizbežnije i fatalnije? U osnovi uzev mogli bismo isto tako reći: zakonitost. onda to mora biti nevidljiva . To je portentum. samo on to ne naziva slučaj nego namera. Jer. isuviše često da otkrivamo. U otprilike ovakvoj situaciji nalazi se primitivni čovek. poznato nam je kolike nemerljive količine vode nas okružuju. zbog toga se plaši od sile nepredvidivog slučaja kao od samovoljnog. na našu nevolju. To je njegovo predubeđenje. tim je više isključen slučaj i tim manje je potrebno čuvati se od njega. i u datom slučaju proklinje je i krajnji racionalista. 1 u tome ima pravo. Nasuprot tome primitivni čovek ima daleko veće zahteve. Za njega je ono što mi nazivamo slučajem. Oni na svakom pismu pišu: Inšalah. vrlo plašljiva životinja i zbog toga se vrlo retko vida. One su uz to nerazumne i zaslužuju svaku osudu. Mi kažemo: ništa drugo do slučaj. ali on ne zna njegov dejstveni donni kada mravojed iznenada probije svetski poredak. Ona bar tako deluje. gde sam boravio duže vremena.opasnost pri svakom našem poduhvatu. Dovde se ponaša upravo kao i mi. pošto krokodili pokatkad žderu ljude. S pravom arhaični čovek ovakvo objašnjenje smatra površnim ili čak apsurdnim. uprkos svom ressentimentu i uprkos svoj zakonitosti nepobitno je tačno da smo uvek i svuda izloženi nepredvidivim slučajnostima. onda bi to bilo krajnje zabrinjavajuće otkriće. Evropejac uopšte ne uviđa kako je malo rekao ovim objašnjenjem. Primitivni čovek se u najvećoj meri zasniva na činjenicama sredine koja ga okružuje i s pravom se čudi i pita se ο specifičnim uzrocima kada se desi nešto neočekivano. sračunata samovolja. iako zvanično prihvaćeno uverenje nema klauzulu slučajnosti. Ali on ide dalje od nas. pretpostavka primitivnog čoveka je: sve izmiče nevidljivoj samovoljnoj sili. On ima jednu ili više teorija ο samovoljnoj sili slučaja. čiju banalnost moramo. onda naše shvatanje kaže: čista je slučajnost da je od tri žene stradala srednja. Sigurno da i slučaj ima svoje sasvim prirodne uzroke. tako da bismo lako mogli zamisliti šta bi se desilo kada bi se voda ponašala suprotni) zakonima. dakle ne na čiste kauzalne povezanosti prirodnih nauka. u ostalih pedeset prepuštena je volji demona slučaja. drugim recima da je tako reći namerna. Rado bismo se odrekli kauzalnosti. da se mora desiti ovde i to baš sada. Naime. Kada bi stvarno bili poznati slučajevi gde voda razvija negativnu siiu teže. Kako ova neprirodnost za primitivnog čoveka ne može imati prirodne uzroke. to ništa ne menja na činjenici njegove moći. već na zamršena i zapletena ukrštanja kauzalnog lanca koja nazivamo slučajnostima. Ali otkud krokodilu ova namera? Krokodili obično ne žderu ljude. omen. samovolja. Arapi u ovom pogledu imaju više poštovanja. On baca glavno težište na onih drugih pedeset procenata svetskog zbivanja. neočekivano je i neprirodno kada čoveka pojede krokodil. praktički se svako čuva od slučaja ili se nada i veruje u slučaj. nepoznatog agensa. Ovim objašnjenjem situacija je sasvim nejasna. Međutim. pa krokodil dograbi srednju i odvuče je pod vodu. Kada tri žene odu po vodu na reku. Od koga je krokodil dobio naređenje da ubije? Jer po pravilu on to ne čini zbog svoje sopstvene prirode. ali ne treba im uskratiti poštovanje. što je svako mogao da vidi. da kršenje njegovog svetskog poretka ima nesagle-dive mogućnosti. ima prilično mnogo mravo-jeda. U роге-denju sa bezbroj krokodila broj ljudi koje su ubili je krajnje mali. Ipak. kauzalni tok je teorija koja se praktički potvrđuje u pedeset procenata. Zbog toga je razumljivo što mu sve neobično tera strah u kosti. To je naša pretpostavka: pozitivno ubeđenje da sve bar teorijski opažljivo ima takozvane prirodne uzroke. To mora biti objašnjeno. kao kometa ili eklipsa.

osećalo pred starim vračom. fatalna. a ipak ne tako veliki da njegovo pleme potajno ne bi smatralo kako susedno pleme ima boljeg vrača. Taj čovek silazi u jamu i dobija prvi komad mesa žrtvovane životinje. a potom više nijedan. Ova veza primitivnom čoveku izgleda tako sigurna i očigledna zbog toga što je za njega samovolja slučaja nesravnjivo značajniji faktor nego zakonomerno i pravilno odvijanje svetskih zbivanja i zbog toga što je on. m'ganga (čarobnjak). I u tome je on. u svim ozbiljnijim slučajevima konsultovan je izvanredni autoritet.« Lično sam bio u situaciji da načinim slična posmatranja. na bilo koji način značajniji događaji.uzetak od ovog izgleda mu kao opasni akt samovolje. poveren zadatak da tumači me-tereologiju događaja. ili ako se rodi albino. samo besmisleno gomilanje pojedinih slučajnosti. počev od starog veka sve do u XVIII vek. jedna stara žena usnila je neki san. Slučajnosti se dešavaju prvenstveno u manjim i većim serijama ili grupama. Susedna sela se pozivaju i mravojed se s velikom mukom iskopava i ubija. Potom jedu i ujak i ostali učesnici ceremonije. Njegovo posmatranje je pouzdano. Jedan stari vircburški psihijatar običavao je redovno da kaže. Zbog toga je on krajnje konzervativan i čini stvari koje su oduvek činjene. naravno. To je bilo dovoljno da se podigne opšli ustanak protiv misionara. Znanje i vestina isplate se samo tamo gde mračna samovolja ometa ono što je dato.samovoljna sila. Svaki i/. kada bi na klinici prikazivao neki posebno redak slučaj: »Gospodo! Ovo je jedinstven slučaj. koji jedino pazimo na smisao i kauzalnost svojstvenu pojedinom događaju. Uprkos izvanrednom strahu koji je pleme. Ovo nevino zadovoljstvo skupo ga je stajalo. ili ako dođe do pomračenja sunca. Zastrašujuća manifestacija samovolje koja može razbiti svetski poredak. Svojim znanjem on mora da objasni sve ono što je nečuveno i da ga pobedi svojom veštinom. prvi koji sam video. Na ovaj način okajana je opasna samovolja prirode. dovedena u vezu sa motkom za zastavu. ekspert slučaja. Tada je bogzna šta sve moguće. Iz najstarijeg iskustva on zna da su ovakve povezanosti stvarne. ali ne ako danju ugledamo mravojeda. Ono što je za nas. već se može dobiti samo iz najveće moguće udaljenosti.« Sigurno da su astrolozi i druge divinatorne metode bili nauka starog veka. Posle toga najstariji ujak (po majčinoj liniji) čoveka koji je prvi ugledao mravojeda mora da žrtvuje bika. već istovremeno predznak daljih vanrednih događaja. pošto je tele bilo samo anticipacija rata. To nam izgleda apsurdno ali potpuno zaboravljamo kako su ovakve pojave tumačili naši dedovi i pradedovi: na svet je došlo tele sa dve glave i pet nogu. Covek je pripremljen na to. Tele sa dve glave i rat su jedno te isto. koja je naterala mra-vojeda da se pojavi po danu. ako je više dana padala kiša i sutra biti kišovito. Ono što se redovno dešava. Okružen poštovanjem i strahom on uživa najveći autoritet. Za vreme mog osmogodišnjeg rada u duševnoj bolnici upućen nam je jednom naročito redak slučaj sumračnog stanja. Jedan misionar je pred svojom kućom učvrstio motku na kojoj je hteo da istakne zastavu svoje zemlje. stručnjak. Sutra ćemo primiti još jedan. Ono što se obično dešava za njega je čvrsto sklopljena celina u koju je i on uključen svim svojim bićem. Jedan noviji istraživač čak je oformio zaključak: »Magic is the science of the jungle. godinu dana posle ovih događaja izbio je rat. koga bi uz visoku naknadu dovodili iz Ugande — partout comme chez nous. Ako se bilo gde desi nešto što probija ovu celinu. s druge pak prapredmet primitivne nauke. ali potpuno konsekventna provala demonske samovolje. naravno da zahteva vanredne mere odbrane ili ublažavanja. vidi se tako i tako. »Duplicitas casuum« je s jedne strane klinička šala. brižljivo prateći vanredne događaje. Za primitivnog čoveka sigurnost sveta se sastoji u pravilnosti običnih zbivanja. U roku od dva dana došao je drugi. za primitivnog čoveka je logični niz omina i time najavljenih događaja. onda je za primitivca nastala rupa u poretku sveta. Mi poznajemo značaj ovih događaja i njihov opseg dejstva. kod koga sam jedno vreme stanovao. u susednom selu petao je sneo jaje. pošto je neko vreme posle njegovog buntovnog postupka usledila razorna oluja.« Ova mudrost poslovice je primitivna nauka . a istovremeno arhivar naučne tradicije plemena. vraču. Odmah se sa tim dovode u vezu svi. Cesto je najpametnijem i najlukavijem čoveku plemena. koja je. Poslovica kaže: »Nesreća nikada ne dolazi sama. Mi ćemo se uzbuditi ako iz nepoznatih razloga voda iznenada počne da teče uzbrdo. ipak su ga zvali samo za lakše bolesti životinja i ljudi. naime. Najbolji lek nikada nije blizu. Staro oprobano pravilo vremenske prognoze je da će. daleko ranije otkrio zakonomernost grupe ili serije slučajnosti. jer to nije samo trenutni prekršaj običnog. u susednom gradu izbio je požar. Ovo nama besmisleno gru-pisanje za primitivca je naprosto smisleno i uver-ljivo. On je učenjak. na nebu se pojavila kometa. neočekivano u pravu. ali primitivni čovek ne. To je stari način pisanja istorije. koji se na odgovarajući način mora okajati. Kod nas svaka klinika poznaje zakon duplicitas casuum.

Sigurno da slučajnosti ove vrste za nas imaju svoje poznate prirodne uzroke u nešto rastresenom psihološkom stanju. ali u primitivnim uslovima ovakav omen upućuje bar na opreznost. Međutim. sasvim u vazduhu. Meni poznata dama probudila se izjutra u sedam sati zbog čudnovatog zveckanja na noćnom stočiću. To je slučaj sa mnogim modernim ljudima koji nisu tvrdoglavi. rasejan sam. Ali može biti i drugačije. saplićem. međutim. Nama. Odbacila je na licu mesta vero-vanje u prirodne uzroke i ponovo preuzela primitivnu representation collective. To joj je izgledalo čudno. onda su moji pokreti sputani. kao most pet metara visok. U poslednjem trenutku uspelo mi je da je preskočim. Za nas jednostavno 143 . zaboravljam da napunim pušku i u džungli nailazim na trag nosoro-ga. sa udaljenosti od nekoliko koraka. koje su prethodnog dana već napale jednog usnulog čoveka i rastrgle ga. U civilizovanim prilikama sve same ništavnosti. pošto je stvarno verovatno da se neobične stvari podudaraju po vremenu i mestu. prsnuo je i odvalio se. ubije zmiju. Dvadeset minuta kasnije isto zveckanje i ponova se odlomio gornji rub čaše. Po podne moj prijatelj se vratio iz lova bled kao smrt drhteći celim telom — skoro ga je ujela preko sedam stopa duga mamba. Ne zaboravimo da nas ovde naše iskustvo ostavlja na cedilu. Njen ujed bi bio smrtonosan. primitivnom čoveku ne bi promakao ni najsitniji detalj na ovom lancu događaja. U našem svetu ovo sujeverje bi bilo za osudu. koja je naletela na njega sa jednog termitnjaka. Svaka nova karika lanca potvrdila bi njegova očekivanja. kasno došavši kući. Uprkos vatri prodrle su u kolibu našeg kuvara. I Evropljanin mora to da oseti. zbog toga se negde sudaram sa nečim. sat kasnije svedok je saobraćajnog udesa na ulici. po-begao preko zida.— u narodu u nju veruju i plaše je se. u primitivnom svetu. kada se suoče sa događajima kod kojih je otkazala prirodna kauzalnost. Uspelo mu je da u poslednjem trenutku. Grupacija slučajnosti opravdava ono što mi nazivamo suje-verjem. kružno u komadu širine oko 1 santimetar. Uvede u devet sati naš logor je napao čopor izgladnelih hijena. Njegovo strašljivo iščekivanje je potpuno opravdano. Ovakav dan bio je pun materijala za moje Crnce. Tri slučajnosti uzastopno bilo je isuviše i za njeno obrazovanje. Oni su neprijatni pošto oni — i u tome se krije naš još živahan primitivizam — probijaju naš svetski poredak. Ako bi se stari Rimljanin pri izlasku iz kuće spotakao ο prag. U visokoj travi gubim kompas. uz preduslov da se njima nije desilo nešto izvanredno. uz veliku dreku. a noću. čak mnogo više prava nego što mu priznajemo. Zatim se na čitavom putu nije desilo ništa. Ovaj put uznemirena zatražila je treću čašu. vodi preko reke pune krokodila. Лко se Pueblo-indijanac ne oseća u skladu sa samim sobom. koji je. Ovde moram da iznesem jednu neprijatnu priču. dok je obrazovani ismejavaju. on otkriva da je izgubio ključeve. Da. Zamišljen sam i gazim na zmiju otrovnicu. Zbog toga se i osporavaju ovakvi događaji. odustajao bi od svoje namere. a šta onda više n i j e moguče? Sa svojim verovanjem u samovoljne sile primitivni čovek ne stoji. on neće otići na skup muškaraca. dovoljno je čak prilikom kupanja zaboraviti da se drže zatvorena usta pa da se čovek razboli od smrtonosne dizente-rije. To nam izgleda besmisleno. po podne umire bliski rođak. Posle kraćeg istraživanja otkrila je uzrok — gornji rub njene čaše. na primer. Covek ne može da nzikuje isuviše slučajnosti ako se nalazi u divljini. Posle oko pet minuta istovetno zveckanje i ponova se odlomio gornji rub čaše. i on zbog toga ima prava. zaboravljam. nikada neče ozbiljno pasti na pamet da sledeći niz činjenica posmatramo kao povezane jednu s drugom: izjutra jednom čoveku ule-tela je ptica u sobu. To je koban dan. u prašumi pogibeljna opasnost! Saplesti se tamo znači — čovek se oklizne sa brvna klizavog od kiše koje. Zvonila je po drugu čašu. uve-če kuvarica ispušta činiju sa čorbom. ispuštam nešto. čak korisno. Uve-če zaboravljam da blagovremeno obučem zaštitnu odeću od moskita i jedanaest dana kasnije umirem u prvom napadu tropske malarije. U području Kitošija južno od Elgona pošao sam na izlet u Kabras prašumu. najsvrsishodnija mudrost. ali za primitivnog čoveka to su objektivno uslovljena omina ili vradžbine. ubeđeni«1 η stojanju samovoljne sile. pažnja ometena. i tog dana ne treba ništa preduzimati. Ako nisam u skladu sa samim sobom.miju. pošto je tamo čovek izložen slučajnostima u mnogo većoj meri nego mi u našem zaštićenom i regulisanom životu. kako se do sada verovalo. več se oslanja na iskustvo. Tamo sam u gustoj travi natrapao na otrovnu /. Mi nedovoljno posmatramo pošto smo drugačije nastrojeni.

Mi smo naučili. on je znao kuda je odlutalo stado. promenu psihološkog stava. U isto vreme umrla je jedna žena u susednom selu. Neposredno posle toga iz susednog sela dojuri mnoštvo ljudi i u najvećem uzbuđenju traži odštetu. »dan nije povoljan« i ko zna koliko puta je izbegao opasnosti zahvaljujući ovom upozorenju! »Magic is the science of the jungle. u svakom brežuljku je grob nekog kralja iz priča. koja bi mi shvatili kao sugestiju ili snagu uobrazilje. koji je mana. To je svet bezgraničnih sila. Primitivni čovek nema psihologije. za njega dolaze od spolja. U svakom brdu boravi velika zmija. Uveče ovog dana mi beici smo se zgledali i nisam imao kud do da kažem mom prijatelju lovcu: »Skoro mi izgleda da je ovo počelo znatno ranije. zahvaljujući jednostranom davanju prevage takozvanim prirodnim uzrocima. veliko drvo obdareno je glasom kojim zove izvesne ljude. Ili dolutaju strane duše i prouzrokuju bolesti. Sanjao je kao da je u Africi u lovu i da ga je iznenada napala džinovska mamba. Psihičko je objektivno i zbiva se napolju. this isn't men's — it's God's country. Tamo smo. u špilji vreba zmijski demon. na određenom izvoru. litici ili drvetu sve žene zatrudne. ili ih uopšte ne zapaža. pošto oni imaju silu. zbog čega sva nevidljiva dejstva. Prirodno da je pretpostavljao moju smrt. kako se nadamo. jer dobar drug je. koji se odigrao prvog dana našeg izleta u divljinu. Probudio se glasno vičući od straha. obdaren čarobnom snagom. a oni ne znaju ništa. Jedan drugi je ubio leoparda koji je napadao njegovu stoku. koja »nisu dobra«. napunjeno oružje oslonjeno pored vatre. gde su krave sa teladima. Funkcija snevanja je odlutala. Njegov predeo nije ni geografski ni geološki ni politički. Zbog toga su smatrali da je to morao biti policijski krokodil. tada je on sanjao vrlo upečatljiv san. samo vrač katkad sanja. ukoliko mu je' ovo nesvesno.redanje slučajnosti. neposredno pre našeg puta?« Naime. Sada u snu Bog razgovara sa Englezima a ne sa vračem Elgonija. kada će izbiti rat ili naići pošast. jedan kažnjenik urođenik pobegao je iz zatvora i pri pokušaju da prepliva reku teško ga je osakatio krokodil. džinovsko crno pra-šumsko drveće. zajedno sa mostom preko koga smo prelazili. Njegov strah je loka-lizovan na izvesna mesta. Kada sam ovog zapitao. Jedan beli lovac ubija krokodila. sve njegovo mišljenje i osećanje. U svakoj šumi borave duhovi umrlih predaka. Nasuprot tome primitivni čovek ima svoju psihu napolju u objektima. On sadrži njegovu mitologiju i njegovu religiju-. koja je umrla u istom trenutku kada je ispaljen metak. izostavljanje planiranog poduhvata. mreže protiv komaraca. Moji ljudi iz Elgonija. koje je pretočio u reči stari iskusni Afrikanac: »You know. koji davi svakoga ko kroči unutra. između ljudi i životinja i stvari. naime. Sada District Commissioner zna sve. zvuči prazno. Sigurno sve same svrsishodne mere sa aspekta grupacije slučajnosti. Neobično za njega nije nikakva šala. pali u potok. naime. Cak su i njegovi snovi realnosti. Krokodil je.« Portentum prouzrokuje trenutnu promenu dosadašnje delatnosti. Ovaj razgovor. Naime. prokuvanu vodu za piće uzetu iz močvare i uz sve to ubeđenje. On odatle izvlači zaključke — »To nije dobro mesto«. Sećaš li se sna koji si mi ispričao još u Cirihu. životinje. U svakoj pećini nalazi se đavo. Levi-Bril je za ove čudnovate odnose skovao izraz » participation mystique«. San je načinio na njega veliki utisak tako da mi je priznao da je mislio da to znači smrt nekoga od nas. zagonetne glasove noćne daljine. On je bio rezigniran slično izvesnim Papuancima koji su vero-vali da je veliki deo krokodila prešao na stranu engleske administracije. Njena šumska duša očigledno je bio ovaj krokodil. Ova projekcija psihičkog prirodno da stvara veze između ljudi. odgovorio mi je da više ne sanja od kada su Englezi u zemlji. još njegov otac je sanjao velike snove. Moji pratioci crnci su se pogledali kao da su hteli reći: »Baš je lepo počelo.« Na to je naišla tropska nepogoda koja nas je sasvim promočila tako da sam više dana bio u groznici. sa našim kolima. uvek neko drugi. jer kod primitivnih ljudi se ne radi ni . već je to objekt. Tako ponekad odlutaju i njihove duše i vrač ih potom hvata u kaveze kao ptice. « Tamo nije čovek kralj već priroda. Ali treba zamisliti somotski plavu tropsku noć. uzimajući u obzir potpunu nesvesnost psihičkih kauzalnosti primitivnog čoveka. Ona je bila istovetna sa ovim leopardom. za njih prirodno ispunjenje omena. koje izgledaju neshvatljive. da razdvajamo subjektivno psihičko od objektivno prirodnog. Da. naveden ovde gde nema zmija ni anopheles-komaraca. Nije on taj koji se čudi. Ovo raspoloženje" spada k tome i čovek shvata da se najavljuju povezanosti koje smo ranije ismejavali. Meni izgleda da reč »mističan« nije srećno izabrana. bio izvesna žena u selu. usamljenu vatru. sasvim su ozbiljno tvrdili da uopšte ne sanjaju. na primer. Ali on je bio taj koji je kasnije oboleo od teške malarije koja ga je bila dovela skoro do ivice groba. sa kojima se svakodnevno sreće primitivni čovek. biljke i mikrobi.

pošto se ne spuštam slobodno kao čovek niz lestve. već njegov deo. pri još dubljem cepanju. Psihološka projekcija. samo ne u ovom naivnom. On nigde nije njegov gospodar. Tako su primitivci još daleko od ljudskog partikularizma. dakle Levi Brilova "participation mystique«. koja se zasluženo ističe kao po-rebno karakteristično svojstvo primitivnog čoveka. Na taj način od dotičnog otcepljujemo komad ličnosti ili duše i odlom-ljeni komad personifikujemo kao kamilu. magarca. uz to je arhaični čovek isuviše naturalističan i suviše pod utiskom događaja. Pošto je za primitivnog čoveka sve nesvesno psihičko u njemu i konkretno. Motiv »šumske duše«. kao što je nekad sve vrvelo od veštica i vukodlaka. I sve loše i manje vredno.ο čemu mističnom. sasvim sigurno ima ovaj drugi. Jednakost pred zakonom znači još uvek skupocenu tekovinu. na neki način on se stapa sa njim. na primer. Civilizovani čovek. onda bi to bilo isto sa nešto drugačijom nijansom. Ali ako nekoga nazovemo kamilom. Covek je još podređen prirodi. kravu. onda time ne mislimo da je on i u svakom pogledu poznati sisar kamila. isto kao gusku. Nama je teško razumljiv pojam ο »šumskoj duši« samo zbog toga što smo zapanjeni zbog konkretne predstave otcepljivanja duše i njenog boravka u nekoj divljoj životinji. pošto su nam na izgled nepoznata ova psihička otcep-Ijenja. sa sve četiri kao medved. Svet je još uvek pun »betes noires« i onih na kojima se kola lome. Pueblo domoroci su mi krajnje ubedljivo rastumačili da pripadam totemu medveda. Sve što je na nama nesvesno. Sažeto hteo bih da konstatujem: principijelno svojstvo arhaičnog čoveka je njegov stav u odnosu na 145 . sve ono što čovek ne može da sagleda kod sebe.onaj koga je označio kao leoparda ima i dušu leoparda ili. Samo je pojam primitivne »šumske duše« lišen moralnog prizvuka sa prop ratnom uvredljivom notom. Izreka »Quod licet Jovi non licet bovi« još uvek izaziva otpor kod ljudi jednostavnije naravi. zbog toga se njegova najveća težnja sastoji u tonie da se sačuva od njenih opasnih slučajnosti. da se drugom moraju sviđati iste stvari ili da će izazvati divljenje ono čemu se i mi divimo. jer s pravom on u njima naslućuje dokaz da bi na kraju bila uzaludna težnja da se ovlada prirodom. pokušava da zagospodari prirodom i zbog toga je njegova najveća težnja usmerena Па prirodne uzroke. kod nas je postao govorna figura kao mnogo šta drugo. Projekcijom prouzrokovano označivanje nečega identičnim sa nečim drugim stvara svet u kome čovek nije samo fizički već je i psihički potpuno prisutan. međutim. je jedna od najobičnijih psihičkih pojava koju mi samo obeležavamo drugim recima i po pravilu nećemo da je prihvatimo. »obraditi rukama«. dok se pri tom nije desilo ništa drugo do što je jedna manje vredna duša iz jedne odlutala u drugu. Samo nama to izgleda čudnovato. međutim. tek je u najnovije vreme dostiglo stepen psihološke relativizacije presude. Njihova zoološka klasifikacija se ne kruniše sa homo sapien-som. samo njena »šumska duša« je leopard. Čovek sebi kao šalu može predstaviti ženu-leoparda. već ο nečemu sasvim prirodnom. tako da je znatno manje od nas sklon za donošenje sudova. Danas ga čovek više ne primorava na probu otrovom. Ako bi me neko u Evropi oglasio pećinskim medvedom. dakle da sam medved. koji nam izgleda tako čudnovat kod primitivnog čoveka. mora i za druge biti loše. kokošku. koji mu daju ključeve rešenja skrivenih dela prirode. A pošto mu sve izgleda apsolutno objektivno. kamilu itd. Naše pravosuđe. i zbog toga čovek mora da ga kritikuje. ali mu nanosi moralnu patnju tonom najdubljeg ubeđenja. pa ćemo dobiti primitivno gledište. koji su svakome poznati kao ephitheta ornantia. On ne misli na to da bi mogao ovladati prirodom. Zbog svoje neizdiferencirane svesti i s tim povezanog potpunog nedostatka samokritičnosti primitivni čovek jednostavno projektuje nešto više od nas. da se bori protiv njega. to je njegov jezik odgovarajuće drastičan. Oni ne sanjaju ο tome da budu gospodari stvaranja. Tako je praktički samo po sebi razumljivo da čovek kod drugog pretpostavlja svoju sopstvenu psihologiju. Tako je i žena-leopard čovek. Uzmimo na primer — »rukovoditi lečenjem«. već natraške. onda. zatim dolazi lav. sreće i kod nas. ono što smatramo lošim. Ono u njemu protiv čega se borimo po pravilu je naša sopstvena manja vrednost. već smatramo da je kamila samo u određenom smislu. duša leoparda živi kao stvarni leopard u šumarku. već nešto civilizovanom obliku. vola. upravo ono što vrač čini sa svojim pacijentima. onda džinovska zmija ili krokodil. Prevedimo metaforu u konkretno. Primitivno izraženo to je »rukopola-ganje«. Zbog toga mu je krajnje neprijatna i pomisao na samovoljne sile i mogućnost njihovog postojanja. već najveće biće je slon. zatim čovek i onda niža bića. zmiju. U stvarnosti se ovo. otkrivamo kod suseda i shodno tome ophodimo se prema njemu. ne peče ga usijanim gvožđem i ne stavlja na muke.

pošto je kod njega psihičko рго-jektovano toliko potpuno da se ne razlikuje od objektivnih. Arhaični čovek veruje u sunce. ili bolje rečeno. pošto pojedinac još nema dušu. civilizovani u oči — ukoliko ne pati od pesničke bolesti. Da li je neka stvar lepa zato što joj ja dajem lepotu? Ili me objektivno lepota stvari prisiljava da je priznam? Poznato je da su se veliki duhovi oprobavali sa problemom da li sveto sunce obasjava svetove. pošto ona predstavlja neizbežno zaključivanje. po kojoj je samovolja slučaja izliv namera duhova i čarobnjaka. Ti možeš da ga vidiš.« Srdito je uzviknuo: »Ono. nastaje nevidljiva osoba. pošto su projekcije njegova sop-stvena psihička delatnost. koja čoveka izdiže iz arhaičnog identiteta sa svetom i preobražava ga u biće nadmoćnije od tog sveta. ne može bez njega čak ni vatru da užegne. Odabrana dela. U psihologiji nesvesnog važi osnovno pravilo da svaki relativno samostalni deo duše ima karakter ličnosti. Tako sam jednom od mog prijatelja. Bezbrojni milioni još uvek misle ovako. bar tamo gde teži da bude objektivan. doživeo postidan poziv na red kada sam pokušao da vesto nametnem argumenat sv. vukodlak itd. Hoćemo li bar za trenutak da odvagnemo hipotezu da li primitivna teorija samovoljnih sila nema samo psihološkog već i stvarnog 146 . to ne čini pojedinačni. Iz ovog razloga je duševni bolesnik nepovratno prepušten njegovim glasovima. Sto je čovečanstvo dospelo do visina ove ideje. koji se zvao »Planinsko Jezero« i bio Pueblo-poglavica. veštica. onda ovaj postaje mana. s druge pak u projekciji nesvesne psihe. Primitivna ideja da vrač odlutale delove 22 Jung. čiji svesni subjekt je on isto tako kao što je i sve ono što čuje. bezuslovnu poslušnost individue. već ideja krštenja. Zbog toga su za njega slučajnosti intervencije duhova. Bez daljnjega se vidi kako religiozno mišljenje i u ove bezbožne dane održava u životu arhaično stanje duha. Tamo gde se projektuje samostalni psihički deo. Ako se bitniji deo duše projektuje na nekog čoveka. Ne zaboravimo da hrišćanske svete tajne krštenja predstavljaju vrlo značajan kamen međaš u psihičkom razvitku čovečanstva. kod primitivnog čoveka isto.« Jedva da se lepše može karakterisati ovo arhaično stanovište do ovim recima. Kada smo prethodno govorili ο primitivnom osnovnom stavu prema samovolji slučaja. one čine da govore životinje.« Uzbudivši se tražio je odgovarajuće reči i konačno uzviknuo: »Ćak i čovek u planini. Ali ne varajmo se u ovom pogledu! Naime. Krštenje daruje suštastvenu dušu. On mora da prirodi oduzme dušu da bi mogao da ovlada njome. U arhaičnom svetu sve ima dušu: duša čoveka. magijski ritual pokrštavanja. Ove projekcije čine da vrač poseduje manu. sav život nema ničega što ono nije stvorilo. predstavlja nešto najprirodnije. drveće i kamenje i iznuđavaju. i samo pomoću nje umemo da živimo. duša čovečanstva. koji luta sam.samovoljnost slučaja. to jest neobično moćan. dakle čarobnjak. u takozvanoj participation mystique. pošto su zapravo de-lovi duše. Najlepši primeri ovoga sreću se u halucinacijama duševnih bolesnika i u medijumističkom kontaktu. on bi nas okrivio da patimo od smešnog sujeverja i upravo odvratnog nedostatka logike. ili blistavo ljudsko oko. vidi i čemu se pokorava. to znači da mora da joj oduzme sve arhaične projekcije. što tamo ide-pokazujući na sunce »naš je otac. zauzeo sam gledište da je ovakav stav nešto svrsishodno a samim tim i pametno. pošto je ovaj faktor svetskog zbivanja za njega od nesravnjivo većeg značaja nego prirodni uzroci. Ovde se svakako nalazimo na opasnom tlu. U spiritizmu tako nastaju duhovi. ne prirodnog čoveka. to jest namerni akt samovolje. ako bi jednom pametnom primitivcu izložili naše potpuno naučno objašnjenje. Od njega dolazi sva svetlost. Samovolja slučaja sastoji se s jedne strane od stvarne grupacije slučajnosti. fizičkih zbivanja. III duša hvata i stavlja u kaveze kao ptice najjasnije ilustruje prethodno rečeno. sed qui ilium fecit. kolektivno nesvesno. Za arhaičnog čoveka ova razlika sva- kako da ne postoji. ili ukoliko uopšte razmišlja. pošto on ne oseća da ga neobičnost potresa samo zbog toga što mu on pozajmljuje snagu sopstvenog čuđenja ili straha. Augustina: »Non est hic sol dominus noster. to jest on se odmah personificira čim mu se ukaže prilika za samostalno ispoljavanje. Psihološki posmatrano primitivna teorija. pošto on veruje da sunce osveti java svet a ne oko. Sva snaga je napolju. to je u najdubljem smislu krštenje i rađanje duhovnog.

. Kao što se vidi. ja ne haluciniram duhove već mi se oni javljaju zbog toga što oni tako žele — ako se postave ovakva tvrđenja. ne radi se ni ο čemu manjem do ο pitanju: nastaje li psihička funkcija. pošto je sistematičniji od primitivca.« To je nešto kao kompleksno šrašćenje. ide dalje i psihičke projekcije. pre svega u verovanju u duhove. Naše telo se sastavlja od mnoštva Mendelovih naslednih jedinica. na primer u opšte proširenom verovanju u opsednutost duhovima. susreće se još na ranom arhaičnom stupnju. pojedinačni čovek nikada nije suštinski. već on jeste čarobnjak i na mene projektuje magičko dejstvo. u osnovi uzev. preobraća u njihovu suprotnost tvrdeći: ne pretvara moja uobrazilja niti moje emocije vrača u čarobnjaka. Materijalizam se zaobilaznim putem preko najstrožijeg kauzalizma ponovo vratio primitivnom shvatanju. Ne samo da je religijsko shvatanje. primitivnom. primitivna mana-ideja je nešto kao dodatak energétici. Ali materialista je radikalniji. koji su ličnost sami po sebi i za svoje postojanje ne treba da zahvale našoj uobrazilji. koja su doduše logični derivat mana-teorije. stvara.opravdanja? Ja ne bih s neba pa u rebra mog čitaoca ubeđivao u činiehičnost postojanja vradžbina. izražava se u primitivnom shvatanju u različitim oblicima. konsekventno samom sebi. ili je psiha u počecima stvaranja stvarno napolju u obliku hoti-mičnosti i samovoljnih sila i postepeno urasta u čoveka tokom psihičkog razvitka? Da li su takozvani otcepljeni delovi duše bili stvarno nekada delovi cele duše neke individue. Ali ako ovo gledište. Ideja kompleksnog srašćenja psihe. kada još i danas kažemo »na zdravlje«. u kojoj običan. doseljavanju duša. U oba slučaja čovekova individualnost izgleda kao nebitni slučajni produkt neke dejstvene supstancije iz spolj-njeg sveta. onda počinjemo da oklevamo i da se osvrćemo za našim lepim psihološkim projekcionim teorijama. Dovde se lako može pratiti primitivno shvatanje. deluje. a time njene nesmanjene vrednosti. Neko jeste đavo. Po ovoj teoriji le-pota pokreće nas. mi nismo naše zlo projektovali u njega i na taj način načinili ga đavolom. Sve što jeste. inkarnaciji duše predaka. duša ili duh ili nesvesno u meni. A to može biti samo zahvaljujući njegovoj energiji. Ima upečatljivih ljudi. da je individua samo rezultat. Ja bih hteo samo sà njim da razmotrim do kakvog bi zaključka došao čovek ako bi kao i primitivac prihvatio da iz sunca dolazi sva svetlost. ο kojima smo prethodno govorili. u drugom. takozvanih mana-lično'sti. Ova ideja besmrtnosti individue. čime se misli: »Nadamo se da ti nova duša neće štetiti. Primitivan čovek ima prednosti nekonsekventnosti — on izdvaja mana-ličnost. Materijalistička shvatanja našeg doba imaju slično uverenje. već neograničeno promenljiv i krajnje prolazan. Naime. mana-teorija kazuje da postoji nešto kao opšte rasprostranjena sila koja objektivno stvara izvanredno dejstvo. i nismo mi ti koji stvaramo lepotu. čega prethodno nije bilo u njemu. kada osećamo kako tokom našeg sopstvenog razvitka iz protivurečnog mnoštva postepeno dospevamo do jedinstva ličnosti. koja je jednom došla na ovaj svet zbog nekog glupog nesporazuma ili zbog nečijeg nemara. Ali. već je delom i pedagoško da možemo u ljudima zasaditi nešto psihičko. koji. ili su 4iaprotiv bili po sebi postojeće psihičke jedinke. duše predaka ili slično. stoga ne izgleda sasvim nemoguće da psiha možda ima sličnu sudbinu. inače nije stvarno. imaju udela u besmrtnosti. ujedinjenje. na primer prilikom kija-nja. postepeno stvarajući u njemu onaj svet koji sada nazivamo psihom? Ovaj zaključak svakako da zvuči zabrinjujući paradoksno. jedući večno postojeću hranu bogova. Ovo gledište je sasvim konsekventno u svetlu arhaične slike sveta. samo po sebi razumljiva. Naime. koji su se tokom razvitka зз д inkarnirali u ljudima. koje zajedno sa arhaičnim ima istu tendenciju. Ova se tokom istorijskog razvitka vinula do počasnog mesta božjih figura. Postojanje je polje sile. da su stvari lepe a da je komad čovekove duše leopard. primitivno izraženo: duhovi. nastao iz samovoljnih slučajnosti. jednom rečju da prihvati primitivnu mana-teoriju. do heroja i božanskih kraljeva. to jest vodi do istog konačnog rešenja — naime. koji se u jednom slučaju slio iz prirodnih uzroka. pa čak i najmoderniji biha-viorizam u ovom pogledu gaji ekstravagantna očekivanja. on nije sasvim neshvatljiv. zatim u mitovima ο vremenu u kom još nije bilo smrti. Postoje sugestije i uticaji.

pljujemo u šake i pružamo ih prema suncu. nešto ο vašim religijskim običajima. Pretpostavimo da sam apsolutni stranac i da sam došao u ovaj grad da bih istraživao vladajuće običaje. Moji crnci su mi tvrdili da oni ne znaju ništa ο tome šta se sa njima dešava posle smrti. Jednog jutra zatičem gospodina Milera na neobičnom poslu — on revnosno hoda po vrtu i skriva obojena jaja dodajući im svojstvene idole zeca. To se uvek čini za Uskrs. izlazimo iz koliba. bili uzdržani. tako da mi je postalo sasvim jasno da oni stvarno znaju samo da to čine ali ne i šta čine. to jest mana.« Oba gospodina su zabezeknuta. »Kakva ceremonija? To nije ništa. međutim noću vrvi od duhova mrtvih. Prvo bih se uselio blizu nekoliko vila na Cirih-bergu. Oni nikada ne idu u crkvu.Primitivni čovek nije svestan ove protivurečno-sti u njegovim shvatanjima.« Da li se ovo dešava samo tako ili je ova misao bila mišljena i naumljena još pre čoveka? Sa ovim nerešenim problemom završio bih moje predavanje.« »Ali šta znače ova jaja. idoli. 148 . koja se izvodi pokretima i koja bi isto tako mogla da glasi: »Oče. doduše. od kojih prosto vrvi primitivni duh. hebrejski ruah. a ipak to čini. iznenada je uzviknuo jedan starac: »Izjutra. onda je to coho. Istim gestovima oni pozdravljaju i mladi mesec. Evro-pejac bi skoro iskočio iz sopstvene kože. leš se odnosi u šumu gde će ga pojesti hijene. vetar i duh. ili one samo tako izgledaju? Da li je smisao postojao već u početku. međutim. Ljudi su mi omogućili da sve vidim i spremno su mi davali obaveštenja ο svemu. Radnja dakle kazuje: ja nudim bogu moju živu dušu. On je uhvaćen in flagranti.« Zamolio sam da mi pokažu i tačno opišu tu ceremoniju. ne znaju ništa i emfatično odriču da uopšte sprovode ikakve običaje. Zapitao sam ih šta to znači. skrivanje?« Gospodin Miler se lupa po glavi. možda. u svim vremenima i u svim kulturama formiraju neiscrpnu osnovu celokupne duhovne problematike. Jednom. Zašto bi se onda uzbuđivali zbog primitivne nekonsekventnosti? Iz pramisli čovečanstva je upravo nemoguće izvesti ikakav filozofski sistem. na kraju. Bilo je nemoguće dobiti bilo kakvo objašnjenje. molim vas. arapski ruh. Ako je dah. bez prepreke tumača-urođenika. koje. Ima univerziteta koji ideju ο božijoj intervenciji smatraju indiskutabilnom. božansko. Raspitivao sam se i tragao levo i desno. Oni nisu znali ništa ο religijskim običajima. kada izlazi sunce. »Zašto ste mi prećutali ovu krajnje interesantnu ceremoniju?« pitam ga. Ali ja nisam popuštao. Oni pljuju ili duvaju jako u šake koje drže pred ustima i zatim ih okreću sa dlanovima prema suncu. zašto duvaju ili pljuju u šake. grčki pneuma. U početku su. U toj radnji oni ne vide nikakvog smisla. napadaju i dave noćne putnike itd. pošto je veliki broj starijih ljudi govorio narečje suaheli. hteo da iznesem jedho zapažanje koje sam načinio kod brdskog plemena Elgonija. isto onako kao i primitivni čovek. koja se možda svake nedelje očevidno potvrđuje. ali kada je probijen led. Da li su representations collectives arhaičnog čoveka duboke. rekli su mi. naišao sam na prijateljski prijem. Onda bih zapitao gospodu Mi-lera i Majera: »Ispričajte mi. Proleće je i dolazi Uskrs. Da li su. naime. a tek civilizovani zna šta čini. u ruke tvoje predajem duh svoj. već same antinomije. magijsku i životnu snagu. ne misli na to da i naš kulturni svet to isto čini. pri kraju jednog od mnogih bezuspešnih razgovora. isto tako ne zna šta znači božićna jelka. koji donose bolest ljudima i životinjama. i tako bih uspostavio susedske odnose sa stanovnicima ovih kuća. Covek je tada mrtav. zašto to čine. Uzalud — »oduvek se tako činilo«. Bio sam u stanju da neposredno razgovaram sa njima. Jedan materijalistički naučnik koji smatra skarednim da čak i najmanju varijaciju neke životinjske vrste dovede u vezu sa aktom božje samovolje. daleki preci primitivnog čove- ka bolje znali šta su činili? To je krajnje neverovat-no. uzduž i popreko za bilo kakvim tragom religijskih ideja i ceremonija i tokom više nedelja nisam našao ništa. koje je za ljude u trenutku njegovog izlaska i samo tada »mun-gu«. a pored toga imaju i svoj teološki fakultet. ali zbog toga bih. Sta znači prethodno opisana ceremonija Elgoni-ja? Očigledno se radi ο žrtvovanju suncu. u drugoj fioci ima potpuno oformljenu hri-šćansku religiju. Tako oni misle danju. On. Zbog ovih i sličnih protivu-rečnosti. To je nema molitva. više ne diše. On ne zna ni sam. ili ga je tek kasnije stvorio čovek? Na ovo najteže pitanje ne mogu da odgovorim. Ako je pljuvačka. Arhaični čovek samo čini. onda je to supstancija koja prema primitivnom shvatanju sadrži ličnu manu — lekovitu.

ovoj pretpostavljamo svest. Ne postoji psihološka veza između dva čoveka. u povezanu svest. iako ove činjenice u izvanrednoj meri upli-višu na psihološke odnose između supružnika. Uznapredovali duhovni proces razvitka znači širenje svesti. ipak ima parcijalnih nesvesti znatnih opsega. ograničena je i psihološka veza.BRAK KAO PSIHOLOŠKA VEZA Kao psihološka veza brak je komplikovana tvorevina. na primer sa fiziološkog. od kojih su oba u nesvesnom stanju. (Ges. uprkos tome oni bi mogli biti u nekoj vezi. Bilo kad da govorimo ο psihološkoj vezi. najpre kao pojedinačna ostrva. Brak se sastoji od niza subjektivnih i objektivnih datosti. Svest je. U onoj meri u kojoj je izražena ovakva nesvest. koliko l1] Prvi put objavljeno u: Das Ehe-Buch. Sa trenutkom nastajanja povezane svesti data je mogućnost psihološkog odnosa. Kod deteta izranja svest iz dubine nesvesnog duševnog života. koja se postepeno sjedinjuju u »kontinent«. Kako u mom prilogu imam nameru da se ograničim na psihološki problem braka. Svakako da ne dolazi u obzir pretpostavljena totalna besvest. Eine neue Sinngebung im Zusammenklang der Stimmen führender Zeitgenossen. 149 . koje su delom heterogene prirode. Sa psihološkog gledišta oni bi bili lišeni nekog odnosa. Werke X). prinuđen sam da uglavnom izostavim objektivne datosti pravne i socijalne prirode. ipak ovakva veza ne bi se mogla nazivati psihološkom. Posmatrano sa nekog drugog stanovišta.

Nasuprot tome nesvesna vezanost (koja svesno uopšte ne mora da se izražava kao ljubav) otežava ovakav izbor i dovodi do specifičnih modifikacija.dopire naše shvatanje. u stvarnosti samo najdonji stepenik vrlo dugog stepeništa. koja se veštački održava nesvesnom. koji potiču iz roditeljskog uti-caja. normalno je ovo nepotpuno. pošto su verovatno opsežna područja duševnog života nesvesna. U takvom slučaju pomoću instinktivnog izbora može se istina popraviti ili osvežiti rasa. ne omogućuju uspostavljanje psihološke veze. koji su roditelji mogli živeti u obrnutom obliku. ali još nije tako daleko od trenutka kada je ova izronila iz magle početne nesvesnosti. prenosi na decu. koja treba da ga donekle oslobodi od majke. "Više ili manje čisto instinktivni izbor sa gledišta održavanja vrste bio bi svakako najbolji. pošto čovek uvek precenjuje svesne sadržaje. može doći do psihološke veze. u njihovom području još uvek vlada početno nesvesno stanje primitivnog identiteta Ja sa drugim (Ja). Da bi ove razumeli. ranije ili kasnije. On će se. nije ništa drugo do zbirni pojam svih mogućih organskih i psihičkih faktora. čija nam je priroda najvećim delom nepoznata). oženiti devojkom koja je očigledno podređena majci (sinovljevoj) i tako ne može biti konkurent majci. Najgore posledice ima veštačka ne-svesnost roditelja. to jest ova nesvesno bivaju usmeravana u onaj životni pravac koji treba da kompenzuje neispunjeno u životu roditelja^Zbog toga dolazi do toga da preterano moralni roditelji imaju takozvanu nemoralnu decu. pošto između čisto instinktivne i individualno izdiferencira-ne ličnosti često postoji neobično velika razlika. svest sopstvenog Ja. Ako bi individuu trebalo smatrati samo instrumentom održanja vrste. Na primer. To praktično znači da je mladiću dato samo nepotpuno saznanje ο drugom kao i ο sebi samom. i zbog toga u njihovom području ne može biti uspostavljena nikakva psihološka veza. mora se u prvoj liniji znati odakle potiče nesvesna vezanost za roditelje i u kakvim uslovima ova prisilno modifi-kuje ili čak sprečava svesni izbor. što se subjektivno primećuje kroz prisilu sudbine. moram biti u stanju da sebe razlikujem od drugih. Naravno da mu subjektivno izgleda kao da je vrlo svestan. dakle potpuno odsustvo povezanosti. Gde nema zaljubljenosti. Izbor bračnog druga. Mladić u dobu zrelom za brak poseduje svest ο Ja (devojka po pravilu više od mladića). U ovom pogledu za mladića je merodavan odnos prema majci a za devojku odnos prema ocu. sve dokle dopiru. postaju smetnja. ipak može postojati prisila. olakšava ili otežava izbor bračnog druga. Po pravilu se sav? iz veštačkih motiva sprečeni život. Iako uglavnom dolazi do razlikovanja. Najpre to su motivi. Po pravilu on postupa najvećim delom iz nesvesnih motiva. da ne bi ometala prividno dobar brak nesvesno vezuje sina za sebe. na primer. ali oni ipak. tim se manje pri sklapanju braka radi ο slobodnom izboru. Još nesvesne motivacije su lične i opšte prirode. (Pojam instinkt. ili će se prepustiti ženi tiranskog i energičnog karaktera. jasno uočljive u zaljubljenosti. Samo tamo gde postoji ovakvo razlikovanje. onda bi daleko najbolja 150 . ali sa psihološkog stanovišta on nije uvek srećan. U odnosu na nesvesne sadržaje ne dolazi do razlikovanja. Da bih bio svestan samoga sebe. donekle kao zamenu za muža. da neodgovorni i raskalašni otac ima bolesno často-ljubivog sina itd. svakako u manje prijatnom obliku. jeste i ostaje veliko i iznenađujuće otkriće da je ono što smatramo konačno osvojenim vrhom. Zbog ovoga je sin gurnut ako ne baš u homoseksualizam a onda je bar prinuđen na njemu zapravo neodgovarajuće modifikacije izbora. a i zbog toga može biti samo nedovoljno oba-vešten ο motivima drugog kao i ο svojim sopstve-nim. pri nezakržljalom instinktu može ostati slobodan od ovih uticaja. U prvoj liniji stepen vezanosti sa roditeljima nesvesno upli-više. Stoga mladić poseduje daleka područja koja još uvek leže u senci nesvesnog i koja. Sto je veći opseg nesvesnog. ali zato se uništava individualna sreća. naravno. majka. Svesna ljubav prema ocu potpomaže izbor bračnog dru ga sličnog ocu ili majci.

kao vraćanje u majčino krilo. svakako s pravom. Ukoliko razum ili lukavstvo ili takozvana skrbna briga roditelja nije aranžirala brak dece. žena postaje majka. Nesvesnost prouzrokuje nerazlikovanje. ne-svesni identitet. čija nadmoć gasi i guta sve ono što je individualno. shodno tome je i međusobna psihološka veza supružnika uglavnom kolektivne prirode i zbog toga se u psihološkom smislu ne može smatrati individualnom vezom. distancirani odnos izrazito bezlične prirode. Veza ostaje unutar granica biološkog instinktivnog cilja. i ukoliko kod dece primitivni instinkt nije osakaćen niti pogrešnim vaspitanjem niti potajnim uticajem zanemarenih i nagomilanih kompleksa roditelja. muškarac otac i tako se oboma orobljava sloboda čineći od njih oruđe dalje protičućeg života. stvaralačkog obilja. što vrlo lepo možemo posmatrati kod primitivaca. Normalna seksualnost kao zajednički i prividno istovetan doživljaj pojačava osećanje jedinstva i identiteta. Sama se do tada održavana tvrdoglavost biva savladana. uzor svakog konvencionalnog braka. jer vraćanje onom početnom stanju nesvesnosti i besvesnog jedinstva je kao vraćanje u detinjstvo (stoga detinjasto ponašanje svih zaljubljenih). to se na njemu može zasnovati samo neka vrsta bezličnog odnosa. održanja vrste. onda je to samo bledi. Ali pošto su njegove osnove nesvesne. instinktivnih motivacija. Da.-■ stvar bila instinktivni izbor bračnog druga. u slutnjama prepuno more još nesvesnog. izbor bračnog druga će proisteći iz nesvesnih. To je zapravo komunija (tajna večera — zajednički obed vernih sa Hristom) sa životom i bezličnom sudbinom. to je pravi i neosporni doživljaj božanstva. potpuno regulisan pomoću prenetih navika i predrasuda. Kada je ova svrha kolektivne prirode. Ako tu uopšte možemo govoriti ο »vezi«. pa čak i više od toga. Ο individualnoj možemo govoriti tek onda kada je shvaćena priroda nesvesnih . Ovo stanje se obeležava kao potpuna harmonija i uznosi se kao velika sreća (»jedno srce i jedna duša«). Praktična posledica je da jedan ο drugome pretpostavlja istovetnu psihološku strukturu.

motivacija i potpuno uklonjen početni identitet. Ret-ko ili tako reći nikada se brak glatko i bez kriza ne razvija u individualnu vezu. Bez bolova se ne može postati svesnim. Mnogi su pute vi koji vode tom postaj an ju svesnim, ali ovi slede izvesne zakonitosti. Uopšte uzev preobražaj počinje sa početkom druge polovine života. Sredina života je doba najveće psihološke važnosti. Dete počinje svoj psihološki život u skučenosti " u ograničenom krugu majke i porodice. Sa uznapredovalim sazrevanjem širi se horizont i sop-stvena sfera uticaja. Nade i namere usmerene su na proširenje lične sfere moći i posedovanja, požuda sve više povećava opsege prodora u svet. Volja individue postaje sve više identična sa prirodnom svrhom nesvesnih motivacija. Tako čovek u neku ruku udahnjuje stvarima svoj život, sve dok ove konačno ne započnu da žive same od sebe i da se umnažaju, sve dok ga neprimetno ne prerastu. Deca prestižu majke, očeve prestižu njihova dela, a ono što se teško, s mukom unelo u život, više ne može da se zadrži. U početku je to strast, onda postaje obaveza i konačno neizdrživi teret, vampir koji je isisao život svom stvaraocu. Sredina života je trenutak najvećeg razvitka, kada je čovek još u svom delu sa svom svojom snagom i svim svojim htenjem. Ali u ovom trenutku rađa se i veče, počinje druga polovina života. Strast menja svoje lice i sada se zove dužnost, htenje neumoljivo postaje moranje a zaokreti životnog puta. koji su ranije bili iznenađenje i otkrića, postaju navika. Vino je prevrelo i počinje da se bistri. Ako sve ide kako treba, čovek razvija konzervativne sklonosti. Umesto napred, nehotično se često gleda unazad i počinje da se polaže računa ο načinu kako se do tada odvijao život. Traže se sopstvene stvarne motivacije i čine se otkrića. Kritičko posmatranje sebe samog i sopstvene sudbine omogućuje čoveku da otkrije svoja svojstva. Ali ova saznanja ne pritiču mu tek onako, bez daljnjega, pošto se ovakva saznanja stiču samo preko jakih potresa. Kako su ciljevi druge polovine života drugačiji od onih u prvoj, zbog isuviše dugog zadržavanja mladalačkog stava nastaje neujednačenost htenja. Svest tera i dalje napred donekle povinujući se svojoj sop-stvenoj delatnosti; nesvesno, međutim, zadržava i tera nazad, pošto su iscrpljene snaga i unutrašnja volja za dalju ekspanziju. Ova neujednačenost sa samim sobom stvara nezadovoljstvo i kako čovek nije svestan svoga stanja, on po pravilu razloge projek-tuje na bračnog druga. Na taj način nastaje kritična atmosfera, neophodni preduslov postajanja svesnim. Ovo uostalom kod supružnika po pravilu ne počinje istovremeno. Ni najbolji brak ne može tako potpuno ugasiti individualne razlike da bi stanje supružnika bilo apsolutno identično. Obično se jedan u braku brže snalazi od drugoga. Jedan, zasnovan na pozitivnom odnosu prema roditeljima, imaće male ili uopšte neće imati teškoća u prilagođavanju na bračnog druga, nasuprot tome drugi je ometen duboko nesvesnom vezanošću za roditelje. Zbog toga će ovaj tek kasnije dospeti do potpune prilagođenosti a, pošto je teško stečena, verovatno će se i duže održati. Razlike' u tempu s jedne i opseg duhovne ličnosti s druge strane su momenti koji stvaraju tipičnu teškoću koja svoju aktivnost razvija u kritičnom trenutku. Ne bih želeo da se stekne utisak kao da pod »opsegom duhovne ličnosti« uvek podrazumevam posebno bogate ili nadarene prirode. Pod tim pre podrazumevam izvesnu komplikovanost duhovne prirode, koja se može uporediti sa kamenom sa bezbroj faseta nasuprot jednostavnoj kocki. To su mnogostrane, po pravilu problematične prirode, opterećene sa više ili manje međusobno uskladivim psihički na-sleđenim osobinama. Prilagođavanje na ovakve prirode ili njihovo prilagođavanje na jednostavnije prirode uvek je teško. Ovakvi ljudi sa donekle disoci-ranom osnovom po pravilu su sposobni da nespojive crte karaktera otcepljuju na duže vreme i da se na taj način prividno jednostavno razviju, ili njihova »mnogostranost« može davati posebnu draž njihovom složenom karakteru. U ovakvoj nešto lavirintskoj

prirodi lako se može izgubiti onaj drugi, to jest on u njima nalazi takvo obilje doživljajnih mogućnosti, tako da se njegov lični interes u tome potpuno iscrpi; sigurno ne uvek na prijatan način, pošto se njegovo bavljenje često sastoji u tome da traga na svim stranputicama i zaokretima prvoga. Ipak i na taj način se postiže mnoštvo doživljajnih mogućnosti, tako da se njima okupiraju čak potpuno zanesu jednostavnije prirode; on.e se utapaju u opsežnijim ličnostima tako da ne vide ništa više izvan njih. To je skoro redovna pojava: žena koja je duhovno skoro potpuno prisutna u mužu, muž koji je

152

osećajno skoro potpuno prisutan u ženi. Ovo bi se moglo označiti kao problem s adržanog i onog koji sadrži. Sadržani je uglavnom sasvim unutar braka. On se obraća nepodeljen drugome, prema vani ne postoje neke bitne obaveze niti interesi. Neprijatna strana ovog inače »idealnog« stanja je uznemiravajuća zavisnost od donekle nesagledive i stoga ne sasvim poverljive ili pouzdane ličnosti. Prednost je sopstve-na nepodeljenost — faktor koji nije za potcenjivanje u odnosu na psihičku ekonomiju. Onaj koji sadrži i koji shodno svojoj nešto diso-ciranoj osnovi i ima posebnu potrebu da se u nepo-deljenoj ljubavi prema drugom sjedinjuje sa samim sobom, biće u ovoj težnji koja mu teško pada pre-stignut od jednostavnije ličnosti. Dok u drugome traži sve moguće finese i komplikacije, koje bi trebalo da budu dopuna i protivna strana sopstvenim fasetama, on remeti jednostavnost drugog. Kako je jednostavnost u svim običnim uslovima u prednosti prema komplikacijama, on mora ubrzo da prestane sa pokušajima da jednostavnu prirodu dovede na suptilne i problematične reakcije. I njemu će drugi, koji shodno svojoj jednostavnoj prirodi u njemu traži jednostavne odgovore, ubrzo dovoljno zadati briga na taj način što će upravo pomoću očekivanja jednostavnih odgovora »konstelovati« (kako glasi tehnički izraz) komplikovanost prvog. Prvi mora nolens volens da se povuče pred ubedljivom snagom jednostavnosti. Duhovno (svesni proces uopšte) znači za
ТЈ Jung. Odabrana dela, III

353

čoveka u toj meri napor da on u svim prilikama daje prednost jednostavnosti, čak i onda kada nije istinita. Jednostavna priroda deluje na komplikovanu kao isuviše mala soba, koja ne obezbeđuje dovoljno prostora. Nasuprot tome komplikovana priroda daje jednostavnijoj isuviše soba sa isuviše mnogo prosto a tako da ova više ne zna gde zapravo pripada. Tako prirodno "dolazi do toga da komplikovaniji u s-'oi sadrži jednostavnijeg. Onaj, međutim, u ovome ne može da se sadrži, on ga okružuje a da pri tom sam nije okružen. Ali kako možda ima još veću potrebu od ovog drugog da bude okružen, on se oseća izvan braka i zbog toga katkad igra problematičnu ulogu. Sto^ je god sadržani čvršći, tim se više onaj koji sadrži oseća istisnut. Čvrsto držeći se prvi prodire unutra, i sve što više prodire, tim manje može to isto da učini onaj drugi. Stoga onaj koji sadrži stalno više ili manje osmatra kroz prozor, u početku svakako nesvesno. Ali kada dospe do sredine života, onda se u njemu budi jaka čežnja za onim jedinstvom i nede-Ijivošću, koje bi mu, ч' -dìió_n7é^5voj_dTsociranoj prirodi, bila naročito nu„ a i tada se obično dešavaju stvari koje mu prinose konflikt do svesti. Onpostaje svestan da traži dopunu, sadržanost i nedeljivost, što mu je uvek nedostajalo. Za sadržanog ovaj događaj najpre znači potvrdu često bolno doživljene nesigurnosti; on otkriva da u sobama, koje prividno pripadaju njemu, žive i drugi, nepoželjni gosti. On gubi nadu u sigurnost i ovo razočaranje ga vraća njemu samom ako mu ne uspe da, pomoću očajničkih i nasilničkih napora, drugog natera da klekne i da na kolenima prizna da njegova čežnja sa jedinstvom nije ništa drugo do detinjasta ili bolesna fantazija. Ako mu ne uspe ovo nasilje, ipak mu prihvatanje odricanja pripravlja veliko dobro, naime saznanje da se ona sigurnost koju je stalno tražio u drugom nalazi u njemu samom. Na taj način on otkriva samog sebe a time i u svojoj jednostavnoj prirodi sve one komplikacije koje je uzalud u njemu tražio onaj koji sadrži.

Ako se onaj koji sadrži ne skrha pri pogledu na ono što se obično naziva bračni nesporazum, već poveruje u unutrašnju opravdanost svoje čežnje za jedinstvom, preuzima na sebe rastrzanost. Disocijacija se ne leci otcepljivanjem, već rastrzavanjem. Sve_ snage koje streme za jedinstvom, sve ono zdravo sto znači samog-sebe-hteti podići će se protiv rastrzavanja i na taj način postaće mu svesna mogućnost unutrašnjeg'sjedinjavanja koju je ranije uvek tražio spolja. Nepodeljenost kao svoje dobro on nalazi u sebi samom. ______ .... —« Ovo se izvanredno često zbiva u vreme životnog podneva, i na ovaj način čudnovata čovekova priroda iznuđava onaj prelazak iz prve u drugu polovinu života, preobražaj iz stanja u kome je čovek bio samo oruđe sopstvene nagonske prirode, u drugačije stanje u kome on više nije oruđe, nego ono što je

153

već uvek bio -— preobražaj od prirode u kulturu, od nagona u duh. Covek bi zapravo trebalo da se čuva da ovaj neophodni razvitak prekida pomoću moralnog nasilja, pošto je stvaranje duhovnog stava pomoću otceplji-š I van ja i potiskivanja nagona u stvari falsifikovanjel ΊΜišta ruje ogavnije od potajno seksualizovahe duhovnosti; ona je isto toliko nečista koliko i precenjena čulnost. Prelaz je, međutim, dugi put i većina zastaje na ovom putu. Kada bi se ceo ovaj psihički razvitak u braku i kroz brak mogao ostaviti u nesvesnom, kao što je slučaj kod primitivnog čoveka, onda bi se ovi preobražaji mogli sprovesti potpunije i bez isuviše velikog trenja. Među takozvanim primitivcima sreću se produhovljene ličnosti, pred kojima se može osetiti samo strahopoštovanje, kao pred potpuno sazrelim delom neometenog opredeljenja. Ovde govorim iz sopstvenog iskustva. Gde se, međutim, među današnjim Evropljanima nalaze one osobe koje nisu osakaćene nekim moralnim nasiljem? Mi smo još uvek dovoljno varvari da bismo verovali u isposni-štvo a i u njegovu suprotnost. Ali točak istorije se ne može vratiti. Mi možemo da stremimo samo napred ka zauzimanju onog stava, koji će nam dozvo"3

355

liti da živimo onako kako je svojstveno neometenoj opredeljenosti primitivnog čoveka. Samo pod ovim uslovom smo u stanju da duh ne izopačujemo u čulnost niti čulnost u duh, pošto oboje moraju živeti, pošto jedna dobija život od drugog. Bitni sadržaj psihološke veze u braku je ovaj ovde tako ukratko izneti preobražaj. Imalo bi se mnogo šta reći ο iluzijama, koje služe svrhama prirode i doprinose onim preobražajima, koji su karakteristični za srednje doba života. Prvoj polovini života svojstvena bračna harmonija (ukoliko je ikada uopšte došlo do ovakvog prilagođavanja) bitno je zasnovana (što se ispostavlja u kritičnoj fazi) na pro-jekcijama izvesnih tipičnih slika. Svaki čovek nosi sliku žene oduvek u sebi, ne sliku te određene žene, već jedne određene žene. Ova slika je, u osnovi uzev, nesvesna, potiče iz pradavnih vremena, ugrađena u živi sistem nasledne mase, »tip« (»arhetip«) sveg iskustva niza predaka ženskog roda, precipitat svih utisaka ο ženi, nasleđeni psihički sistem prilagođavanja. Kada ne bi bilo žena, moglo bi se iz ove nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u psihičkom pogledu žena trebalo da izgleda. To isto važi i za ženu, i ona ima svoju urođenu sliku ο muškarcu. Iskustvo uči da treba tačnije reći: sliku ο muškarcima, dok se kod muškarca radi ο slici ο ženi. Kako je ova slika nesvesna, ona se uvek nesvesno projektuje u voljenu osobu i jedan je od najhitnijih razloga strasne privlačnosti i njene suprotnosti. Ovu sliku sam označio kao anima i stoga skolastično pitanje: »Habet mulier animam?« smatram vrlo interesantnim, pošto sam mišljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko što izgleda da je sumnja opravdana. Žena nema animu, ona ima animus. Anima ima erotsko-emocionalni, animus rezonujući karakter i stoga najveći deo onog što muškarci mogu da kažu ο ženskoj erotici i osećajnom životu žene uopšte, počiva na projekciji njine sopstvene anime i stoga je krivo. Začuđujuće pretpostavke i fantazije žena ο muškarcima počivaju na delatnosti animusa, koji je neiscrpan u stvaranju nelogičnih sudova i pogrešne kauzalnosti. Anima kao i animus karakteriše neobična mnogostranost. U braku je uvek sadržani taj koji ovu sliku projektuje na onog koji sadrži, dok ovom drugom samo delimično uspeva da ovu sliku projektuje na bračnog druga. Sto je ovaj jednoznačniji i jednostavniji, tim manje uspeva projekcija. U svakom slučaju ova krajnje fascinantna slika visi u praznom prostoru i čeka da je ispuni neki realan čovek. Ima tipova žena koje izgleda kao da su od prirode stvorene za to da preuzimaju projekcije anime. Skoro bi se moglo govoriti ο određenom tipu. Neophodan je takozvani »sfinga« karakter, dvosmislenost ili više-smislenost; ne maglovita neodređenost u koju se ništa ne može uložiti, već neodređenost puna obećanja, sa ćutanjem koje govori jedne Mona Lize — koja je i stara i mlada, i majka i ćerka, sumnjive čednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti koja razoružava muškarca. 3 Ne može svaki čovek stvarnog duha biti animus, pošto on mora imati manje dobrih ideja a više dobrih reči, značajnih reči u koje se može smestiti još mnogo što neizgovoreno. On mora biti i pomalo neshvaćen od okoline ili bar da na neki način stoji u suprotnosti sa okolnim svetom, da bi mogla da se
- Izvanredni opis ovog tipa kod Rider Haggard, She, i Benoit, L'Atlantide.

Stoga nije čudo što najveći broj brakova svoju najvišu psihološku granicu dostiže sa biološkom de-stinacijom. To su uglavnom duhovni sadržaji. pošto se radi ο dvosmislenoj mogućnosti. Gösta Berling. Duševni život je razvitak koji može da se zaustavi već na najnižim stupnjevima. da mu. u kojima se čovek može osećati kao da je obuhvaćen i kao da je u nečemu sadržan. Ali možda je to češće iluzija sa destruktivnim ishodom. To znači isto što i potpuna svesnost veze u braku. Priroda je aristokratska. pri čemu uopšte nije sigurno da projekcija animusa nije već toliko puta iznašla stvarnog junaka znatno ranije nego što je to u stanju spori razum takozvanog pro-sečno inteligentnog čoveka. isto kao i svaki stupanj psihološkog razvitka. onda se nasuprot kolektivno biološke veze uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore opisano rastrzavanje onoga koji sadrži. Kao što je poznato u psihološkom pogledu ne shvata sé ništa drugo do ono što je čovek sam iskusio. svađe.usputno ne pomene priroda kritičnih prelaza. Kako je svrha ovog članka analiza psihologije braka. Ovde izgleda da se otvaraju oni široki prostori. Elinor Wylie. (Benoit. vaspitanja. Neuspeh stoga. neko sa mogućnostima. Jennifer Lorn: a sedate extravaganza. ukoliko oni spadaju u gorepomenuti tip koji sadržava ispunjenje ove slike maci doživljaj pun teških posledica. Tamo gde je mnogo spoljašnje nevolje konflikt ne može dostići dramatični napon zbog nedostatka energije. kcije se graniče sa religijskom sferom. (Bez ovog nago-milavanja pažnje sadržaj uopšte ne bi mogao biti svestan). onda će upravo kroz konflikt naći samoga sebe. Relativno mali broj zapada u'dublju neslogu sa samim sobom. Shodno ovome ona stvara i svoje poglede i ube-đenja. nasuprot tome. Normalan čovek je fikcija. optimiste moram da upozorim da se čuvaju od zaslepljujuće fantastike i mogućnosti najapsurdnijih stranputica. koji je u Atlantide stvorio fantastičnu figuru koja se do u pojedinosti podudara sa She. Izgleda kao da svaka individua ima specifičnu težinu shodno kojoj se individua podiže ili spušta ka stupnju na kome dostiže svoju granicu. osporava da je to plagijat Hagardovog dela).u sve uklopi i ideja žrtvovanja. The Evil Vineyard. Ova projekcija se ne srne shvatiti kao individualna i svesna veza. i još više od toga. tako reći svoju programatsku istinu. što verovanje nije bilo dovoljno jako. On mora biti dvosmisleni heroj. Rider Hagardova She pokazuje otprilike kakav čudnovati svet predstava leži'u osnovi projekcije anime. očigledni komadi primitivnog mitološkog mentaliteta. ne možemo se zadržavati na psihologiji projektivnih odnosa. razvode i ostale »bračne nesuglasice . Ali proporcionalno socijalnoj sigurnosti raste psihološka nesigurnost. 155 . Ako mu uspe da se održi iznad površine vode. Jedva da se može i započeti rasprava ο psihičkoj vezi u braku a da se bar . Po pra- 4 Srednje dobri opis animusa kod Marie Hay. Ako kod jednog od supružnika dođe do ovakve projekcije. Pesimistima moram reći'da u tim psihičkim praslikama leže izvanredno pozitivne vrednosti. tako i muškarac pomoću projekcije anime može da sebi razbudi »femme inspiratrice«. Shodno ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a ne individualna. Ova iznenađujuća činjenica potiče iz neophodnog prece-njivanja aktuelnog sadržaja svesti. često u erotskoj odori. nikoga ne sprečava u ubeđenju da je njegov sud jedino tačan i kompetentan. Dalje. 4 Za muškarca kao i za ženu. reskirajući opasnost nesporazuma. međutim. Na svim ovim stupnjevima može doći do trajnog zastoja sa potpunom nesvesnošću ο onome što je moglo da usledi u sledećem stupnju razvitka. Zato ću se zadovoljiti samo spominjanjem ove činjenice. Ona stvara prisilnu zavisnost na bazi nesvesnih motiva. najpre nesvesno" i prouzrokuje neuroze. koji se sastoji od arhetipova i čija celokupna slika predstavlja takozvano kolektivno nesvesno. zatim svesno i prouzrokuje rastave. pošto se ovde pojavljuje mogućnost da sopstvena komplikovanost nađe odgovora u odgovarajućoj raznolikosti. ali drugačijih od bioloških motiva. Na još višem stupnju uočavaju se nove mogućnosti psihološkog razvitka. porodice. iako postoje izvesne opšte važeće zakonomernosti. Kao što projekcija animusa žene stvarno može da nasluti nekog od mase nezapaženog čoveka od značaja. Na taj način dolazi do toga da svako životno doba ima svoju sopstvenu psihološku istinu. U ovom slučaju po sebi opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz kolektivne u individualnu vezu. Izričito kažem »izgleda«. bez štete po duhovno i moralno zdravlje. gde kritički sud dostiže svoj kraj. i Selma Lagerlöf. nadarenosti i strasti. To nije niukom slučaju. moralnom podrškom može pomoći u njegovoj sopstvenoj destinaciji. Ova činjenica. Ima čak stupnjeva do kojih dospeva samo mali broj — (što je) pitanje rase.

koji bi slučajno mogao da živi na njemu isuviše visokom stupnju. što je sigurno krajnje svrsishodno. pošto bi čovek. Ali nijedan razborit čovek se zbog toga neće dati zavesti da čuva tajne. Knjižnica TRAVNO . jer on isuviše dobro zna da se tajna duševnog razvitka nikada ne može izdat' jednostavno zbog toga što je razvitak pitanje sposobnosti pojedinca.vilu je čak prilaz sledećem stupnju zabarikadiran najžešćim predrasudama i sujevernim strahovima. Priroda nije samo aristokratska. od sebe načinio nekorisnu budalu. ona je i ezoterična.

Životna prekretnica VI. Stvarnost i nadstvarnost V. Arhaičan čovek _ _ Brak kao psihološka veza — . Suprotnost Frojd i Jung _ XIII. XIV. Analitička psihologija i pogled na svet — IV. Ο postajanju ličnosti XI. Problemi moderne psihoterapije XII. Duh i život _ _ _ _ _ _ _ _ _ — — 51 — — _ — — 7 29 — — — — — — — — _ — — — — _ — — — — _ — — — II. »Ulis« m onolog _ _ _ _ — — _ — — _ _ — _ _ — _ _ _ _ — — _ _ — _ _ — — — — — _ — — — _ _ — — — — — — — — — — — — — _ —■ — _ — _ — _ — 79 — 105 119 85 VII. Duša i sm rt Predgovor A) Ekspozicija C) Rezim e IX.SADRŽAJ I. Sinhronicitet kao princip akauzalnih veza — — — — — 121 — 123 162 182 201 227 255 279 307 319 347 B) Prethodnice ideje sinhroniciteta VIII. Osnovni problem današnje psihologije — III. Praktična upotrebivost analize snova Χ.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful