You are on page 1of 19

I UVOD U IMUNOLOGIJU

1. Osnovne odlike imunskog odgovora Immunitas - senatorska zaštićenost (imunost), nedodoirljivost. Imunost (istorijski) označava zaštitu od bolesti (infektivnih). Funkcija imunskog sistema, u fiziološkom i istorijskom smislu, je odbrana od infektivnih mikroorganizama.

Mnogi mehanizmi odbrane od infektivnih agenasa su uključeni i u odgovor Mnogi mehanizmi odbrane mogu da prouzrukuju oštećenja tkiva i bolest

na nezarazne agense (antitumorska aktivnost).

(reakcije preosetljivosti, autoimunost). Imunost u širem smislu predstavlja reakciju imunskog sistema na strane substance i to kako miroorganizme, tako i makromolekule (proteini i polisaharidi), bez obzira na fiziološke ili patološke posledice takve reacije. Imunski sistem čine ćelije i molekuli uključeni u imunski odgovor. Imunski odgovor predstavlja kolektivni i koordinisani odgovor imunskog sistema na strane agense. Imunologija je eksperimentalna nauka, koja objašnjava imunološke fenomene na bazi eksperimentalnih zapažanja. U užem širem smislu imunologija proučava ćelijske i molekularne mehanizme koji nastaju nakon susreta organizma sa stranim substancama.
• •

Tacid (Thucydides), plague Džener (Edvard Jenner), vaccination Prirodna (nespecifična) i stečena (specifična) imunost

1.1.

Prirodna imunost (nespecifični imunitet). Svi mehanizmi prirodne imunosti su prisutni pre bilo kakve ekspozicije stranim molekulima ili mikroorganizmima i

ne menjaju se posle kontakta sa njima (nema amplifikacije). Pored toga, nespecifičnu imunost karakteriče odsustvo diskriminacije (jedna ista NK ćelija može da ubije i ćelije zaražene virusima i tumorske ćelije). Prirodnu imunost čine: Fizičke barijere; Fagociti i NK ćelije; Različiti molekuli poreklom iz krvi (sistem komplementa i medijatori inflamacije); Citokini. Mehanizmi prirodnog imuniteta su specifični za strukture koje su zajedničke za grupe mikroorganizama i ne mogu da raspoznaju fine razlike između pojedinih stranih supstanci. Nespecifični imunitet predstavlja prvu liniju odbrane Stečena imunost (specifični imunitet). Nasuprot prirodnom imunitetu, stečeni imunitet nastaje i razvija se tek nakon izlaganja stranim agensima (primarni imunski odgovor). Ima sposobnost specifičnog raspoznavanja velikog broja različitih molekula, sposobnost da “upamti” i sposobnost da na ponovljeni kontakt sa istim agensom odgovori brže i snažnije. Osnovne karakteristike specifičnog imuniteta su:

Imunski

odgovor

je

specifičan

za

različite

antigene

(striktna

diskriminacija različitih formi stranog)

Ekstremna raznolikost stranih molekula koje specifični imunitet može da Memorija pri ponovnom susretu sa istim agensom (brže, snažnije,

prepozna.

specifičnije) što predstavlja osnovu vakcinacije. Prirodni i stečeni imunitet su povezani na dva načina: Prvo, nespecifični imunitet stimuliše nastanak i određuje tip specifičnog imunskog odgovora. Sa druge strane, specifični imunski odgovor pojačava i usmerava zaštitne efekte nespecifičnog imuniteta, fokusirajući ove mehanizme prema mestu ulaska antigena.

1.2.

Vrste specifične imunosti

Na osnovu komponenti uključenih u imunski odgovor i vrste mikroorganizama prema kojima se ova imunost stvara, specifična imunost se deli na: Humoralnu imunost-posredovanu antitelima (B limfociti). Osnovni odbrambeni mehanizam od ekstracelularnih bakterija i njihovih toksina. Emil fon Bering (Emil von Behring), Landštajner (Landsteiner), Pol Erlih (Paul Ehrlich). Ćelijsku imunost-posredovanu ćelijama (T limfociti). Osnovni odbrambeni mehanizam od intracelularnih bakterija i virusa. Ilja Mečnikof (Elie Metchnikoff). Na osnovu načina nastanka specifična imunost se deli na : Aktivnu imunost koja nastaje usled izloženosti stranom antigenu (vakcinacija, preležana bolest). Imunizovana osoba ima aktivnu ulogu u odgovoru na strani antigen i stiče imunost pri sledećem izlaganju istom antigenu. Pasivnu imunost koja nastaje prenosom ćelija (adoptivni transfer- terapija tumor infiltrišućim limfocitima (TIL), terapija LAK ćelijama) ili antitela (serum protiv zmijskog ujeda, tetanusa, difterije, botulizma, prenos imunosti kroz placentu I preko mleka) iz imunizovane u neimunizovanu osobu. Imunizovana osoba postaje imuna iako nikada ranije nije bila u kontaktu sa datim antigenom. Senzibilisanost-označava da je imunski sistem već bio u kontaktu sa određenim antigenom. Bazira se na postojanju imunološke memorije što znaži da pri ponovnom kontaktu sa istim antigenom imunski sisem odgovora brže, jače i specifičnije. Hipersenzibilisanost-predstavlja patološka stanja nastala usled abnormalnog ili prejakog imunskog odgovora.

1.3. Osnovne teorije u imunologiji Humoralne teorije (humori-tkivne tečnosti): Emil von Behring 1890. god. : serum protiv difterije (antitoksin) Karl Landsteiner : antitela (At)/antigeni (Ag) Paul Ehrlich : teorija o specifičnosti At-Ag reakcija Celularne teorije Elie Metchnikof 1893. god. : fagocitoza Almroth Wrights 1900. god. : opsonizacija Landsteiner i Merrill 1950. god. : prenosivost kožne preosetljivosti ćelijama George Mackoness : Listeria monocytogenes 1.4. Kardinalne (suštinske) odlike imunskog odgovora

Specifičnost. Imunski odgovor je specifičan za različite Ag (striktna diskriminacija različitih formi stranog). Tačnije rečeno imunski sistem je krajnje specifičan za različite strukturne komponente proteina, polisaharida i drugih makromolekula. Delovi ovih molekula koje imunski sistem specifično prepoznaje nazivaju se antigenske determinante-epitopi. B i T limfociti prepoznaju Ag tj. njihove epitope pomoću svojih receptora (Ig i TCR) koji razlikuju fine, subtilne razlike između pojedinih Ag. Mesto na receptoru koje dolazi u blizak, intimni kontakt sa epitopom naziva se paratop. Ovi antigen specifični limfociti (nezreli) nastaju bez predhodne stimulacije antigenom, tako da u jednoj jedinki postoje klonovi limfocita sa različitim receptorima za antigene. Raznolikost. Ekstremna raznolikost stranih molekula koje specifični imunitet može da prepozna. Ukupni broj različitih specifičnosti (različitih receptora na limfocitima), odnosno limfocitni repertoar u jednoj individui je izuzetno veliki i iznosi 107-109. Raznolikost je omogućena varijacijama u strukturi antigen vezujućeg mesta (paratop) na limfocitnim receptorima. Dakle, različiti klonovi

limfocita se razlikuju u strukturi receptora pa prema tome i u specifičnosti, što je i osnovni preduslov ekstremne raznolikosti limfocitnog repertoara. Memorija. Pri ponovnom susretu sa svojstvima limfocita: Posle kontakta sa Ag za koji su specifični limfociti proliferišu i svi novo nastali limfociti imaju isti paratop (aktivno mesto, mesto koje prepoznaje epitop na Ag) kao i limfocit od koga su potekli, tako da kontakt sa antigenom povećava broj limfocita specifičnih za taj isti Ag (proširenje klona). Pored toga, kontakt sa antigenom generiše nastanak memorijskih limfocita. Ćelije memorije su dugoživeće i sposobne su da veoma brzo odgovore na ponovni ulazak istog Ag. Pri tome memorijski limfociti produkuju antitela koja se za antigene vezuju većim afinitetom nego antitela produkovana u primarnom imunskom odgovoru (sazrevanje afiniteta-vidi kasnije). Specijalizacija. Na odgovara posebnim prisustvo različitih mikroorganizama Tako imunski sistem na prisustvo istim agensom imunski odgovor

(sekundarni) je brži, snažniji, specifičniji. Memorija se zasniva na sledećim

(specijalnim)

mehanizmima.

ekstracelularnih mikroorganizama imunski sistem odgovara sintezom antitela (humoralni odgovor), dok na prisustvo intracelularnih bakterija ili virusa odgovor podrazumeva aktivaciju T limfocita (ćelijski odgovor). Šta više, čak i jedan isti mikroorganizam u različitim fazama infekcije (ekstracelularno ili intracelularno) može usloviti nastanak ili jednog ili drugog tipa imunskog odgovora. Pri tome, svaki od ova dva tipa imunskog odgovora štiti domaćina upravo od vrste ili razvojnog stadijuma mikroorganizma koji ga je i aktivirao. Samo-ograničavanje. Posle izvesnog vremena od stimulacije antigenom imunski odgovor postepeno slabi i imunski sistem se vraća u bazalno stanje (homeostaza). Mehanizmi koji omogućavaju održavanje homeostaze sadržani su u samoj suštini imunskog odgovora. Naime, antigeni pokreću imunski odgovor, a

osnovna funkcija imunskog odgovora je eliminacija antigena, dakle eliminacijom osnovnog stimulusa (antigen) nestaje i stimulacija imunskog sistema. Pored toga, nakon kontakta sa antigenom, limfociti proliferišu i diferentuju tako da nastaju kratkoživeće efektorne ćelije koje ultimativno umiru procesom apoptoze. Aktivacija apoptoze je najverovatnije posledica činjenice da je za preživljavanje ovih ćelija neophodno prisustvo faktora rasta indukovanih antigenom, tako da eliminacija antigena istovremeno lišava ove ćelije i esencijalnih stimulusa za preživljavanje. Diskriminacija sopstveno-tuđe. Jedno od najčudesnijih svojstava imunskog sistema je sposobnost prepoznavanja, odgovora i eliminacije stranih (tuđih) ali ne i sopstvenih antigena. Imunološka nereaktivnost prema se naziva tolerancija. Suštinski, tolerancija se sopstvenim postiže ili antigenima

eliminacijom limfocita koji eksprimiraju receptore specifične za sopstvene antigene (potencijalni autoreaktivni limfociti), ili njihovom funkcionalnom inaktivacijom nakon prepoznavanja sopstvenih antigena (kada za to postoje odgovarajući uslovi). 1.5. Teorija klonske selekcije Inicijalna istraživanja koja su pokazala da imunski sistem može da odgovori na izuzetno veliki broj stranih Ag ( u prirodi postoji 1012 epitopa, a limfocitni repertoar je 109) postavila su novi problem pred imunologe: kako objasniti tako ekstremnu specifičnost i raznolikost imunskog odgovora? Danas je važeća teorija klonalne selekcije (Jerne 1955 god., Burnet 1957 god.). Po ovoj teoriji svaka individua poseduje brojne klonove limfocita, a svaki klon nastao od jednog prekursora, sposoban je da prepozna i odgovori na različit (ali samo jedan) strani Ag (epitop). Klonovi se međusobno razlikuju po paratopu tj specifičnosti i nastaju pre i nezavisno od prisustva Ag. Ćelije istog klona imaju isti paratop koji se

razlikuje od paratopa drugih klonova. Strani Ag (epitop) pri kontaktu sa imunskim sistemom samo selekcioniše specifičan, već postojeći, klon limfocita i aktivira ga. 1.6. Faze imunskog odgovora odgovor prolazi kroz tri jasne faze: počinje specifičnim

Imunski

prepoznavanjem antigena, nastavlja se na fazu aktivacije antigen specifičnih limfocita, da bi na kraju kulminirao razvojem efektorskih mehanizama zaduženih za eliiminaciju antigena. Kognitivna faza (faza prepoznavanja). Kognitivna faza počinje

prepoznavanjem tj. vezivanjem antigena za specifični receptor zrelog limfocita. Bly pomoću membranskih imunoglobulina prepoznaju solubilne Ag, a Tly pomoću T ćelijskog receptora (TCR) prepoznaju kratke peptidne sekvence stranih Ag u kontekstu sopstvenih GHK molekula. Faza aktivacije. Da bi mali broj limfocita specifičnih za neki Ag mogao da obavi brojne funkcije koje vode eliminaciji tog Ag neophodno je da prepoznavanje Ag pokrene amplifikacione mehanizme koji dovode do ekspanzije specifičnih limfocita koji zatim migriraju do mesta na kojima se nalazi Ag i eliminišu ga. Ovu fazu predstavlja čitav niz događaja koji nastaju nakon prepoznavanja antigena. Prvo, proliferacija tj. ekspanzija klona specifičnih limfocita, a zatim diferencijacija tj. sazrevanje limfocita tokom koga od ćelije koja je bila sposobna da prepozna strani Ag nastaje efektorna ćelija sposobna da ga eliminiše. Za aktivaciju su obično potrebna dva signala (hipoteza dva signala), gde prepoznavanje stranog Ag predstavlja prvi, a akcesorno dejstvo molekula nastalih u nespecifičnom odgovoru na prisustvo mikroorganizama drugi signal. Efektorska faza. Tokom efektorne faze imunskog odgovora limfociti koji su specifično aktivirani prepoznavanjem Ag obavljaju funkcije koje dovode do

eliminacije Ag. Limfociti efektorne faze se nazivaju efektorni limfociti. Mnoge efektorne funkcije zahtevaju učešće drugih ćelija (neutrofili, monocit/makrofagne ćelije) i odbrambenih mehanizama (aktivacija sistema komplementa, opsonizacija) koji su deo nespecifične, prirodne imunosti. Prema tome, mehanizmi nespecifične imunosti koji stimulišu nastanak i određuju tip specifičnog imunskog odgovora se istovremeno koriste i u okviru efektorske faze specifičnog imunskog odgovora, pri čemu specifični imunski odgovor pojačava i usmerava zaštitne efekte nespecifičnog imuniteta, fokusirajući ove mehanizme prema mestu ulaska antigena. 2. Ćelije i tkiva imunskog sistema

Ćelije imunskog sistema su normalno prisutne kao cirkulišuće ćelije u krvi i limfi, kao anatomski definisane kolekcije u limfnim organima i kao pojedinačne ćelije u svim tkivima. Imunski sistem mora da prebrodi niz poteškoća kako bi omogućio efektivnu zaštitu protiv infektivnih agenasa. Prvo, sistem mora da prepozna i odgovori na mali broj različitih mikroorganizama. Dalje, samo mali broj limfocita specifično prepoznaje i odgovara na jedan Ag koji u organizam može dospeti kroz različita ulazna vrata. Treće, efektorni mehanizmi imunskog sistema moraju da lociraju i unište mikroorganizme na mestima koja mogu biti udaljena od mesta inicijalne infekcije. Anatomska organizacija i sposobnost ćelija imunskog sistema da recirkulišu između krvi, limfe i tkiva su od kritičnog značaja u nastanku efektivnog imunskog odgovora. Sposobnost imunskog sistema da optimalno izvrši svoju protektivnu funkciju omogućena je određenim svojstvima njegovih ćelija i tkiva: • Ćelije imunskog sistema su skoncentrisane u organima koji su idealni za proliferaciju i diferencijaciju limfocita stimulisanih Ag. Ta specijalizovana tkiva (periferni limfni organi-limfni čvorovi, slezina) imaju funkciju da koncentrišu antigene koji su u organizam dospeli kroz uobičajena ulazna mesta (koža, sluzokoža digestivnog, respiratornog, urogenitalnog trakta).

Devičanski limfociti (naivni, limfociti koji ranije nisu bili u kontaktu sa antigenom) migriraju kroz periferna limfna tkiva gde prepoznaju antigene i iniciraju imunski odgovor. Efektorni i memorijski limfociti nastaju od nezrelih limfocita stimulisanih antigenom.

Efektorni i memorijski limfociti cirkulišu u krvi, dospevaju do mesta ulaska Ag i tu se zadržavaju. Ovo svojstvo omogućava sistemski karakter imunskog sistema.

2.1. Ćelije imunskog sistema Osnovne ćelije imunskog sistema su limfociti, antigen prezentujuće ćelije i efektorne ćelije. Limfociti su jedine ćelije koje specifično prepoznaju i odgovaraju na strane Ag i kao takvi su nosioci specifičnog imuniteta. Ova jedinstvenost limfocita je posledica činjenice da su limfociti jedine ćelije imunskog sistema koje imaju receptore za Ag. Iako limfociti izgledaju morfološki gotovo identično postoji više prepoznatljivih klasa (subsetova, subpopulacija) ovih ćelija koje se međusobno razlikuju po funkciji, produkciji proteina, membranskim markerima. B limfociti su jedine ćelije sposobne da produkuju antitela. Nastaju u koštanoj srži, a rane faze razvoja odigravaju se, kod ptica u Fabricijusovoj burzi (bursa of Fabricius), a kod ljudi u koštanoj srži (bone marrow) pa otuda i samo ime B limfociti. Membranska antitela (antigenski receptor B limfocita) na površini ovih ćelija prepoznaju ekstracelularne antigene (solubilne ili ispoljene na ćelijskoj membrane). Vezivanje Ag za membranska At dovodi do aktivacije Bly (proliferacija i diferencijacija) i nastanka plazma ćelija koje su jedine ćelije sposobne da produkuju imunoglobuline (At) i kao takve su deo humoralnog imuniteta.

T limfociti su deo ćelijskog imuniteta i kao takvi prepoznaju antigene intracelularnih mikroorganizama. Nastaju takođe u koštanoj srži, ali se njihov dalji razvoj odigrava u timusu pa se zato nazivaju T limfociti. Njihov membranski receptor (TCR od eng. T cell receptor) je različit, ali strukturno sličan molekulima imunoglobulina (antitela). T limfociti imaju ograničenu sposobnost prepoznavanja antigena; oni ne prepoznaju solubilne Ag već već samo kratke peptidne sekvence vezane za sopstvene proteine, produkte gena glavnog histokompatibilnog kompleksa (GHK), koji su eksprimirani na drugim ćelijama. Postoji nekoliko funkcionalno različitih podklasa T limfocita, a najbolje su definisani pomoćnički (helper, CD4+) i citotoksični (CD8+) T limfociti. U odgovoru na antigensku stimulaciju helperski T limfociti produkuju citokine čija je funkcija da stimulišu proliferaciju i diferencijaciju samih T ćelija, ali i drugih ćelija, kao što su B limfociti ili monocot/makrofagne ćelije. Citotoksični T limfociti ubijaju ćelije koje na svojoj površini eksprimiraju strane antigene, kao što su ćelije inficirane virusima ili drugim intracelularnim mikroorganizmima. Podklasa regulatornih T limfocita je nedovoljno proučena, a njihova osnovna funkcija je regulacija imunskog odgovora (uglavnom inhibicija). NK ćelije. Treću klasu limfocita čine ćelije prirodne ubice (NK od eng. Natural Kiler) koje su uključene u mehanizme nespecifičnog imunskog odgovora na intracelularne mikroorganzme Razvoj limfocita. Kao i sve druge krvne ćelije i limfociti nastaju iz stem ćelija koštane srži. Kompleksnim procesima maturacije limfociti stiču funkcionalne i fenotipske karakteristike zrelih ćelija. B limfociti punu zrelost stiču u koštanoj srži, dok T limfociti sazrevaju u timusu. Nakon maturacije limfociti napustaju koštanu srž ili timus, dospevaju u cirkulaciju i naseljavaju periferna limfna tkiva. Te zrele ćelije nazivaju se devičanski ili naivni limfociti (limfociti koji ranije nisu bili u kontaktu sa antigenom). Populacija naivnih limfocita se u uravnoteženom stanju održava svakodnevnim stvaranjem novih ćelija u koštanoj srži sa jedne i

apoptozom ostarelih ćelija sa druge strane. Ostarele ćelije koje nisu došle u kontakt sa antigenom umiru procesom apoptoze usled nedostatka stimulatornih signala neophodnih za njihovo preživljvanje. Aktivacija limfocita. Nakon antigenske aktivacije naivni limfociti podležu nizu jasno definisanih promena i diferentuju u pravcu efektorskih limfocita. Sinteza proteina. Neposredno nakon aktivacije limfociti počinju sa transkripcijom gena i sintezom proteina koji stimulišu rast i proliferaciju samih limfocita. Proliferacija. U prisustvu antigena i faktora rasta koje su sami produkovali, limfociti stimulisani antigenom podležu mitotoskoj deobi. Naime, pre antigenske stimulacije limfociti se nalaze u G0 fazi ćelijskog ciklusa. Posle kontakta sa antigenom limfociti ulaze u G1 fazu ćelijskog ciklusa, postaju veći i nazivaju se limfoblasti. Progresijom u S fazu ćelijskog ciklusa aktivirani limfocit (limfoblast) se deli i ova mitotska deoba je odgovorna za proliferaciju. Rezultat proliferacije je povećanje broja antigen specifičnog klona limfocita (i do 50 000 puta), tj. klonalna ekspanzija. Diferencijacija. Neposredno nakon, ili istovremeno sa proliferacijom se odigrava i diferencijacija tokom koje od limfocita sposobnih samo da prepoznaju Ag postaju efektorne ćelije sposobne da eliminišu strani Ag. Diferencijacija naivnih T limfocita dovodi do nastanka dve funkcionalno različite subpopulacije Tly: helperskih CD4+ i citotoksičnih CD8+ T ly; B limfociti diferentuju u plazma ćelije. Neki od potomaka aktiviranih B i T limfocita ne diferentuju u efektorne ćelije već postaju memorijski limfociti sposobni da prežive i nekoliko desetina godina. Memorijske ćelije eksprimiraju membranske markere po kojima se razlikuju od naivnih i efektonih limfocita. Memorijski B limfociti eksprimiraju nekoliko klasa Ig (imunoglobulina); IgG, IgA i IgE, dok naivni eksprimiraju samo IgM i IgD. Najveći broj naivnih T limfocita eksprimira A isoformu membranskog markera CD45 (CD45A). Nasuprot njima, većina aktiviranih i memorijskih T limfocita eksprimira O isoformu ovog molekula (CD45O). Memorijske ćelije su heterogena populacija. Neke migriraju u limfne čvorove gde formiraju pul antigen specifičnih limfocita

spremnih da rapidno odgovore na prisustvo antigena. Druge naseljavaju mukoze, dok treće cirkulišu u krvi odakle mogu dospeti do mesta infekcije u bilo kom delu organizma. Pored toga, suštinsko pitanje, koji su to stimulusi koji jednu malu frakciju antigen stimulisanih limfocita usmeravaju u pravcu memorijskih i omogućavaju njihovo preživljavanje in vivo, još uvek nije razjašnjeno. Antigen prezentujuće ćelije (APC). Ovu heterogenu populaciju čine ćelije specijalizovane da uhvate antigene, prikažu ih limfocitima i pruže dodatne signale koji stimulišu proliferaciju i diferencijaciju limfocita. Po konvenciji APC se dele na profesionalne (dendritske ćelije, mononuklearni fagociti, B limfociti) i amaterske (praktično sve ćelije našeg organizma izuzev eritrocita i trofoblasta). Dendritske ćelije iniciraju T ćelijski odgovor, a mononuklearni fagociti prezentuju antigen T limfocitima u sklopu ćelijskog imunskog odgovora. B limfociti prezentuju antigene helperskim T limfocitima u sklopu humoralnog imunskog odgovora, a folikularne dendritske ćelije u pojedinim fazama imunskog odgovora prezentuju antigene B limfocitima. Dendritske ćelije imaju važnu ulogu u inicijaciji T ćelijskog odgovora na proteinske antigene. Postoje dve osnovne vrste dendritskih ćelija. Mijeloidne (interdigitantne) dendritske ćelije prisutne su u intersticijumu brojnih organa, u limfnim čvorovoma, slezini, koži (Langerhans-ove ćelije) i sluzokožama. Potiču iz koštane srži (monocitna linija). Osnovna funkcija im je da uhvate antigen i transportuju ga do perifernih limfnih organa. Folikilarne dendritske ćelije prisutne su u germinativnim centrima limfnih folikula slezine i limfnih čvorova. Nisu srodne sa interdigitantnim ćelijama i ne potiču iz koštane srži. Vezuju komplekse Ag i At na površni i takve Ag prikazuju B limfocitima. Mononuklearni fagociti. Mononuklearni fagocitni sistem (MNFS) sastoji se od ćelija koje imaju zajedničko poreklo a primarna funkcija im je fagocitoza. Sve ćelije MNFS imaju zajedničko poreklo iz koštane srži, ali nakon maturacije i aktivacije poprimaju različite morfološke forme. Prva ćelija koja izlazi iz koštane

srži i dospeva u cirkulaciju je monocit. Kada monociti dospeju u periferna tkiva oni sazrevaju i postaju tkivne makrofage koje u zavisnosti od tkiva u kome se nalaze dobijaju specifična imena (makrofage-vezivno tkivo; mikroglija-CNS; kupferove ćelije-jetra; osteoklasti-kosti; alveolarne makrofage-alveole pluća.). (Slika 2-5) Ponekada aktivirane makrofage poprimaju morfološke forme karakteristične za neka patološka stanja (epiteloidne ćelije, džinovske multijedarne ćelije). Mononuklearni fagociti obavljaju mnogobrojne funkcije kako u okviru prirodnog (nespecifičnog) tako i u okviru stečenog (specifičnog) imuniteta. U okviru nespecifičnog imuniteta Mf imaju uglavnom efektornu funkciju koja se ogleda kroz fagocitozu stranih partikula. Pored toga, aktivirane makrofage produkuju veliki broj citokina i faktora rasta koji su značajni u regulaciji aktivnosti drugih ćelija imunskog sistema. Sa druge strane Mf prezentuju antigene fagocitovanih mikroorganizama efektornim T limfocitima. Efektorni T limfociti zatim recipročno aktiviraju makrofage i čine ih sposobnijim da unište fagocitovane mikroorganizme. Ovaj proces predstavlja osnovni mehanizam ćelijskog imuniteta u odnosu na intracelularne mikroorganizme. Makrofage mogu prezentovati antigene i naivnim T limfocitima i indukovati primarni imunski odgovor, mada se smatra da su dendritske ćelije znatno efikasnije u indukciji primarnog imunskog odgovora. Fagocitozom opsonizovanih mikrororganizama makrofage igraju značajnu ulogu i u efektornoj fazi humoralnog imunskog odgovora. Granulociti. Postoje tri tipa ovih leukocita : Neutrofili predstavljaju glavnu ćelijsku populaciju u akutnim inflamatornim ognjištima. Osnovna funkcija im je fagocitoza. Poseduju receptore za Fc fragment IgG i neke komponente komplementa. Eozinofili imaju značajnu funkciju u eliminaciji helminata i alergijskim reakcijama. Poseduju receptore za Fc fragment IgE. Rast i diferencijaciju eozinofila stimuliše interleukin-5

Bazofili imaju značajnu funkciju u reakcijama neposredne hipersenzitivnost jer sekretuju hemijske medijatore ovih reakcija (histamin, leukotrijeni, prostaglandini). Poseduju receptore za Fc fragment IgE. (Slika 2-8) 2.2. Tkiva imunskog sistma Anatomska organizacija i sposobnost ćelija imunskog sistema da recirkulišu između krvi, limfe i tkiva su od kritičnog značaja u nastanku efektivnog imunskog odgovora. Ćelije imunskog sistema su skoncentrisane u tkivima i organima koji su idealni za proliferaciju i diferencijaciju limfocita stimulisanih Ag. Ta specijalizovana tkiva imaju funkciju da koncentrišu antigene koji su u organizam dospeli kroz uobičajena ulazna mesta. Limfna tkiva se mogu klasifikovati u dve grupe: Centralni (generativni ili primarni) limfni organi u kojima limfociti nastaju i sazrevaju (koštana srž, timus). Periferni (sekundarni) limfni organi u kojima zreli limfociti odgovaraju na strane antigene (limfni čvorovi, slezina, limfno tkivo sluzokoža i kože). Koštana srž je središnje mesto hematopoeze kod odraslih i mesto maturacije B limfocita. Sve ćelije krvi vode poreklo iz matične stem ćelije. Proliferacija i maturacija prekurzorskih ćelija je pod uticajem citokina (faktora stimulacija kolonija-CSF) koje sintetišu makrofage i stromalne ćelije koštane srži. Timus je mesto maturacije T limfocita. Sastoji se iz dva lobusa a svaki lobus ima korteks i medulu. Korteks sadrži gustu kolekciju nezrelih T limfocita-timocita. Kroz čitav timus se nalaze razbacane nelimfoidne ćelije: epiteloidne (nurse cells), dendritske ćelije, makrofage. Neke od ovih dendritskih ćelija eksprimiraju CD8, marker T limfocita i nazivaju se limfoidne dendritske ćelije. U meduli se nalaze strukture nazvane Haselova telašca koje verovatno predstavljaju ostatke degenerisalih ćelija. Nezreli limfociti migriraju od korteksa ka meduli i tokom

ovog puta u kontaktu sa nelimfoidnim ćelijama diferentuju u zrele CD4+ ili CD8+ T limfocite. Limfni čvorovi su organi u kojima započinje imunski odgovor na antigene poreklom iz limfe. Sastoje se iz spoljašnjeg korteksa koji sadrži agregate limfocita koji se zovu limfni folikuli. Neki od folikula imaju centralnu zonu koja se naziva germinativni centar. Folikuli koji ne sadrže germinativni centar se nazivaju primarni, a oni koji imaju germinativni centar su sekundarni. Korteks oko i ispod folikula se sastoji od manjeg broja limfocita, mononuklearnih fagocita i dendritskih ćelija. Unutrašnja medula se iglavnom sastoji od makrofaga i plazma ćelija. Različite klase limfocita i nelimfoidnih akcesornih ćelija se nalaze u pojedinim delovima limfnog čvora: B zone čine folikuli i u njima se nalaze prvenstveno B ly. Primarni folikuli sadrže zrele, mirujuće (naivne) B ly, dok se u germinativnim centrima sekundarnih folikula nalaze limfoblasti nastali antigenskom stimulacijom zrelih B ly. U germinativnim centrima se takoće nalaze i folikularne dendritske ćelije koje na svojoj površini iskazuju komplekse Ag-At i time aktiviraju Ag specifične klonove B ly. T zone se nalaze između folikula i zovu se parafolikularna područja. U ovim zonama se prvenstveno nalaze helperski T ly. U ovim područjima se nalaze i interdigitantne dendritske ćelije koje prezentuju strane Ag T ly. (Slika 2-10). Anatomska segregacija limfocita u različitim zonama limfnih čvorova je uslovljena i zavisna od prisustva citokina. Naivni T i B limfociti u limfne čvorove dospevaju iz krvi. Ove ćelije cirkulaciju napuštaju kroz specijalizovane krvne sudove korteksa (HAV od eng. High Endothelial Venules) i ulaze u stromu. Naivni T limfociti i dendritske ćelije koje u stromu dospevaju preko aferentnih limfnih sudova eksprimiraju CCR7 receptor za hemokine. Ovaj receptor prepoznaje hemokine koji se produkuju samo u T zonama što i uslovljava nakupljanje ovih ćelija na tom mestu. Sa druge strane, naivni B limfociti eksprimiraju drugi receptor, CXCR5, koji prepoznaje hemokine koji se produkuju u folikulima. Ovakva segregacija T i B limfocita omogućava da svaka populacija limfocita bude u

bliskom kontaktu sa odgovarajućim APC (T ćelije i interdigitantne dendritske ćelije, B ćelije i folikularne dendritske ćelije). Antigeni se u limfne čvorove transportuju uglavnom preko limfnih sudova. Mikroorganizmi u naš organizam uglavnom dospevaju preko kože i sluzokoža. Ova tkiva su bogata dendritskim ćelijama, koje fagocituju mikroorganizme i zatim ih putem limfe, transportuju do odgovarajućih limfnih čvorova. U limfnim čvorovima dendritske ćelije napuštaju limfne sudove i migriraju u T zone. Krajnji efekat ovog procesa je nagomilavanje antigena u limfnim čvorovima i njihova prezentacija T limfocitima. B limfociti mogu prepoznati i solubilne antigene koji u limfne čvorove dospevaju putem limfe. Slezina je organ u kojme započinje imunski odgovor na antigene poreklom iz krvi. Sastoji se iz crvene i bele pulpe. Crvenu pulpu čine vaskularni sinusoidi okruženi eritrocitima, makrofagama, dendritskim ćelijama, plazmocitima. Bela pulpa se sastoji od malih arteriola okruženih velikim brojem T lilfocita (periarteriolarni limfni omotač) za koje su zakačeni limfni folikuli bogati B limfocitima. Različite klase limfocita su u slezini segregovane na sličan način kao u limfnim čvorovima i mehanimzam segregacije je sličan u oba organa. Slezina je ujedno i važan filter krvi, jer makrofage crvene pulpe fagocituju mikroorganizme koji su u slezinu dospeli putem krvi. To je ujedno mesto intezivne fagocitoze opsonizovanih mikrororganizama. Kutani i mukozni imunski sistem. Organizacija limfnog tkiva kože i sluzokoža je veoma slična. Osnovnu ćelijsku populaciju epiderma čine keratiniciti, melanociti, epidermalne Langerhansove ćelije i intraepidermalne T ćelije. Langerhansove

ćelije

su

nezrele

dendriske

ćelije.

Nakon

stimulacije

proinflamatornim citokinima i fagocitoze antigena ove ćelije migriraju u dermis, a zatim u limfne sudove i limfne čvorove. Intradermalni T limfociti čine zasebnu populaciju CD8+ T limfocita (γδ) koji predstavljaju limfocite specijalizovane da prepoznaju mikroorganizme kojima su ulazna vrata epitelne površine. U dermisu

se nalaze T limfociti (CD4+ i CD8+) i makrofage. T ćelije uobičajeno eksprimiraju markere aktiviranih i memorijskih limfocta, kao i tkivno specifičan marker (CLA-1 od eng. Cutaneous Lymphocyte Antigen-1) koji omogućava nakuplanje ovih ćelija u koži. Slično koži, limfociti se u mukozi gastrointestinalnog i respiratornog trakta nalaze kako u epitelu (γδ CD8+ T limfociti), tako i u submukoznom tkivu (aktivirani i memorijski CD4+ T limfociti, aktivirani B limfociti, makrofage i dendritske ćelije), ali i u organizovanim kolekcijama kao što su Pajerove ploče i tonzili. Slično limfnim folikulima limfnih čvorova i slezine, centralne oblasti ovih regiona su bogate B limfocitima, često sa uočljivim germinativnim centrima. U Pajerovim pločama se nalaze i CD4+ T limfociti (10-30%). Epitel koji naleže na pajerove ploče ima specijalizovane M ćelije, koje nemaju mikrovile, ali aktivno pinocituju i transportuju intraluminalni sadržaj u subepitelno tkivo. Osnovna uloga ovih ćelija je da dopreme antigene do Pajerovih ploča. 2.3. Funkcionalna anatomija limfnog tkiva (recirkulacija i homing limfocita). Limfociti se kontinuirano kreću kroz krv, limfu, od jednog do drugog perifernog limfnog tkiva, a zatim do mesta inflamacije negde na periferiji. Kretanje limfocita između ovih različitih lokacija se naziva recirkulacija limfocita a proces kojim pojedini subtipovi limfocita selektivno ulaze i naseljavaju neka, a ne druga tkiva naziva se homing (samo-navođenje) limfocita. Recirkulacija i migracija limfocita u određena tkiva omogućeni su prisustvom adhezionih molekula na limfocitima, endotelnim ćelijama i ekstracelularnom matriksu, kao i produkcijom hemokina u endotelu i ciljnim tkivima. Adhezioni molekuli koje eksprimiraju limfociti se nazivaju homing receptori, a njihovi ligandi na endotelu se nazivaju adresini. Homing receptori pripadaju trima klasama molekula, selektinima, integrinima i superfamiliji imunoglobulina. Recirkulacija naivnih T limfocita. Naivni T limfociti primarno recirkulišu između perifernih limfnih organa gde mogu prepoznati i odgovoriti na prisustvo stranog antigena. Antigeni se koncentrišu u slezini i limfnim čvorovima, gde ih

zrele dendritske ćelije prezentuju naivnim T limfocirima. Prema tome prolazak naivnih T limfocita kroz slezinu i limfne čvorove uvećava mogućnost specifičnog prepoznavanja antigena i inicijacije specifičnog imunskog odgovora. Naivni T limfociti ulaze u limfne čvorove preko specijalizovanih krvnih sudova (HEV od eng. High Endothelial Venules). HEV se takođe nalaze u Pajerovim pločama, ali ne i u slezini. Migracija T limfocita iz cirkulacije u stromu započinje inicijalnom nisko-afinitetnom interakcijom između L-selektina na površini T limfocita i odgovarajućeg adresina na HEV, GlyCAM-1 na HEV limfnih čvorova i MadCAM-1 na HEV Pajerovih ploča. Ova interakcija je slabog karaktera i pod dejstvom krvne struje biva lako raskinuta, ali i ponovo lako uspostavljena tako da limfocit počinje da se “kotrlja” po površini endotela i usporava kretanje. Hemokini koji se produkuju u limfnim čvorovima mogu biti vezani za glikozaminoglikane na površini HEV. Kada “kotrljajući” T limfociti prepoznaju hemokine prikazane na HEV oni povećavaju ekspresiju adhezina iz familije integrina i uspostavljaju znatno čvršću vezu sa endotelom HEV. Nakon toga, poprimaju motilnu (migratornu) formu i prolaze između endotelnih ćelija u stromu limfnog čvora. U zavisnosti od vrste hemokinskih receptora (CCR na T i CXCR5 na B limfocitima) koje eksprimiraju limfociti nastavljaju da se kreću u pravcu hemokinskog gradijenta, T limfociti u pravcu T zona, a B limfociti u pravcu folikula. Naivne T ćelije koje dospeju do T zona limfnih čvorova, skeniraju (prepipavaju) površinu dendritskih ćelija u potrazi za specifičnim antigenom. Ukoliko naivni T limfocit prepozna antigen on pojačava ekspresiju integrina i zadržava se u datoj oblasti. Aktiviran T limfocit zatim počinje klonalnu ekspanziju (proliferacija) i diferentuje u pravcu efektornih i/ili memorijskih limfocita. Ako naivni T limfocit ne prepozna antigen, on napušta limfni čvor eferentnim limfnim sudovima i nastavlja potragu u drugim limfnim čvorovima. Recirkulacija naivnih T limfocita u slezinu je slabije razjašnjena, ali se predpostavlja da u tom procesu adresin MadCAM-1, eksprimiran na endotelu marginalnih sinusa slezine, moze imati ključnu ulogu.

Migracija efektornih i memorijskih T limfocita. Efektorni i memorijski T limfociti napuštaju limfni čvor i usmeravaju se u pravcu mesta infekcije u bilo kom delu organizma. Diferencijacijom u efektorne ćelije, naivni limfocit menja i ekspresiju nekih adhezionih molekula. Smanjuje se ekspresija L-selektina i CCR7 hemokinskog receptora, a povećava ekspresija nekih integrina, CD44 i liganda za E- i P-selektin. Rezultat ovih promena je smanjenje adhezivnosti efektornih T ćelije za strukture limfnog čvora usled čega ove ćelije napuštaju limfni čvor i ulaze u cirkulaciju. Na mestu infekcije, a pod uticajem inflamatornih citokina, endotel krvnih sudova eksprimira integrine, E- i P-selektine. Procesom sličnim homingu naivnih T limfocita u limfni čvor, efektorni T limfociti napuštaju cirkulaciju i u pravcu hemokinskog gradijenta migriraju u tkivo. Memorijske T ćelije su heterogene u odnosu na ekspresiju adhezionih molekula i obrazac recirkulacije. Neke migriraju u mukozno limfno tkivo (Integrin/MadCAM-1), druge u intestinalni epitel (Integrin/E-cadherin) ili kožu (CLA-1/E-selektin), dok treće migriraju u limfne čvorove (L-selektin/GlyCAM-1). Recirkulacija B limfocita. Recirkulacija B limfocita je slabije razjašnjena, ali je suštinski veoma slična recirkulaciji T limfocita. Naivni B limfociti recirkulišu između limfnih čvorova, dok aktivirani B limfociti migriraju u periferna tkiva i koštanu srž ili pak ostaju u limfnim čvorovima gde diferentuju u potentne plasma ćelije koje produkuju velike količine antitela.