Metak sa jezika

30. jun 2006.

Najsigurniji na?in da se izmeri i proveri politi?ar je njegov politi?ki re?nik, koji je ?esto i verbalno samoubistvo, piše filozof Emil Sioran. Ako je politi?ar naivan, on je opasan, on škodi svojoj zemlji
Piše: Milenko STOJIČIĆ POLITIKA je "škakljiva" ljudska delatnost i "klizava" sfera aktivnosti! Ni stotine definicija, od najstarijih vremena do danas, nisu je mogle "pripitomiti". Pravu srţ politike i politiĉkog angaţmana ponajbolje ilustruje jedna od najparadoksalnijih definicija - "mogućnost nemogućeg i nemogućnost mogućeg"! Politiku i politiĉare "kritikovao" je još Šekspir u "politiĉkoj bajci" "Kralj Lir": "Nabavi staklene oĉi, pa se kao/politiĉar podli pretvaraj da vidiš/što ne vidiš..." U kritiĉkom i politiĉkom tonu o portretu politiĉara pisao je i filozof Emil Sioran: - Politiĉari su naivni ljudi sa iluzijama. Ako je politiĉar naivan, on je opasan, on škodi svojoj zemlji. To je loše i za njega i za one kojima upravlja. Pravi politiĉar je onaj koji ne dozvoljava iluziji da ga uspava. Loš politiĉar je onaj koji ne oseća stvari i prelazi iz poraza u poraz... ("Naĉela ĉiste i primenjene anarhije") Sioran politiĉarima "tepa" i od milja ih pecka imenima: "hvalisavci", "svaĊalice - diskutanti bez sudbine", "fatalisti", koji su "nepogodni i za trijumf i za pad". Najsigurniji naĉin da se izmeri i proveri politiĉar je politiĉki reĉnik, govor koji ga detektuje kao (u)sluţitelja politike. Svaki govor, pa i politiĉki, je ogledalo od reĉi u kojem se vidi govornik! No, najĉešće je politiĉki govor javno, verbalno samoubistvo za govornicom. Politiĉar, omaĊijan i zaveden tajnim silama politike, ne vidi i ne oseća - da je ubijen metkom iz roĊenih usta, verbalnim metkom ispaljenim sa jezika. JEDNA davna vesela priĉa o politiĉkom verbalnom samoubistvu dogaĊa se 1936. godine. Sveĉanost u amfiteatru univerziteta u Salamanki. MeĊu izabranim zvanicama: biskup, guverner, gospoĊa Franko, general Astraj (izaslanik generalisimusa Franciska Franka). Tu je i rektor univerziteta Miguel Unamuno, poznati filozof. U jednom trenutku ustaje general Astraj i rafalom reĉi napada, rešeta Kataloniju i baske provincije: "To je rak na telu nacije!" Unamuno, rektor univerziteta je ustao i reĉima zakucao za stolicu generala Astraja: "Ţeleo bih nešto dodati na govor generala Astraja, ako se to moţe nazvati govorom. Da ne govorimo o liĉnoj uvredi. Ja sam Bask, roĊen u Bilbau... General Astraj je bogalj... Jedan bogalj, koji nema veliĉinu jednog Servantesa, obiĉno sebi traţi olakšanja u sakaćenjima kojima podvrgava druge oko sebe..." Skoĉio je general Astraj: "Dole inteligencija! Ţivela smrt!" Unamuno ga je, na kraju, verbalno nokautirao: "Ovaj univerzitet je hram inteligencije! A ja sam glavni sveštenik univerziteta!" GENERALA De Gola, oca Pete republike, zvali su "ĉovekom od Atlantika do Urala". RoĊen u porodici profesora filozofije, filozofska dela bila su mu rana lektira. Jezik filozofije mu je pomogao da do verbalne lepote nadgradi svoje politiĉke govore. Kad je govorio - Francuska je slušala i uzdisala. De Gol je govore podgrejavao vatrom emocije, "bojio" ih lirikom i oratorskom metaforikom. MeĊutim, znao je da oseti dramatiĉnost trenutka, i da verbalno eksplodira. Kada je, 17. juna 1940. maršal Peten predao Francusku Hitleru kao "kapitulacionu miloštu", De Gol je istoga dana iz Londona pozvao Francuze da se probude opominjućim reĉima: "Ja, general De Gol, pozivam Francuze, oficire i vojnike... Francuska je izgubila jednu bitku, ali nije

izgubila rat..." Drugom prilikom slavni general je poetizovanim reĉima govorio: "Godinama sam nosio Francusku na svojim ramenima!" Godine 1969. Šarl De Gol je raspisao referendum da bi se uverio kakva mu je sudbina na "demokratskom rešetu" - otići ili ostati. Francuzi nisu izašli na referendum emocija, i De Gol je završio politiĉku karijeru. Tako su ponajbolje "ilustrovali" Plutarhovu formulu - da je "nezavisnost prema velikim ljudima odlika velikih naroda"!

Arlekin na Olimpu vlasti
01. jul 2006.

Kad se politi?ar ispne na govornicu, zaslepljen visinom mesta, ne vidi provaliju u koju ?e se strmoglaviti, kaţe Margarit Jursenar, koja vladaoca opisuje kao komedijaša i prevrtljivca
Piše: Milenko STOJIČIĆ PROUĈAVATI savremenu politiĉku naratologiju, znaĉi, pre svega, tragati za jezikom-govorom koji ne zna za sebe! Razjeziĉeni politiĉar za govornicom je karikatura Narcisa. Takav politiĉar, prezaljubljen u sebe, vidi se u "ogledalu mase", na licima svojih politiĉkih sledbenika i simpatizera. Masa je bezobliĉna, ogledalo mase bezobliĉno, pa je i politiĉar takav - bezobliĉan, van vremena, mesta i radnje! Politiĉar "metafiziĉar", bremen samozaljubljenošću, opijen rastrojenom mišlju, predaje se, pribegava "naratološkom teroru", strategiji pretnje i straha. U svojoj somnibulnoj, narcisoidnoj politiĉkoj menzuri on rastapa sve: drţavu, partiju, narod. Francuski filozof Ţan-Fransoa Liotar piše o toj nepostojećoj, himeriĉkoj politiĉkoj realnosti u glavi politiĉara: Ne teroriše se u ime slobode, nego u ime našeg zadovoljstva, zadovoljstva onoga "mi". Šta, dakle, govori politiĉar kada govori jezikom terora? On ne priĉa, on ne govori - on, zapravo, dopriĉava i ogovara ono što je pre realnosti i posle nje, pre ţivota i posle njega! Publika, "ozraĉena" vrućom politiĉkom energijom, traţi svoje zadovoljenje i terapiju; oĉekuje katarziĉno dejstvo govora svoga izabranog voĊe. U masu, u publiku se "ubrizgavaju", kako Liotar kaţe, "dobre slike, dobre priĉe, dobri maniri što ih partija potiĉe, selekcioniše i rasprostranjuje (koje) dolaze do publike koja ih ţeli kao lek propisan protiv depresije i teskobe, i kojima je ista publika izloţena". ZANIMLJIVA je opservacija Margarit Jursenar, slavne spisatljke, koja lik politiĉara, vlastodrţaca, zakona i govora nalazi u Šekspirovim junacima. Jursenarova piše o uroĊenom instinktu politiĉara da se identifikuje s vlašću (Ja - vlast!) i da uţiva u verbalnom zavoĊenju, u govornim "šarenim ništarima" kojima se hrani publika, politiĉki medijum: Instinkt vlasti ima neobiĉnu ulogu - neizrecivo uţivanje ako ĉovek nareĊuje, kao što veli Gete. Biti moćan. Opiti se od toga što se moţe nareĊivati. O tome bi mnogo mogao da priĉa Riĉard Treći... "Timon Atinjanin" je ona Šekspirova drama u kojoj, u prvom ĉinu, Timon ţivi u ludilu vlasti, bogat je i uticajan, vlada i nareĊuje... Kada se politiĉar ispne za govornicu i na mali Olimp vlasti, uzima ga pod svoje, ispruţen kaţiprst kao ţezlo vladanja, a iz usta mu pokulja vulkan opasnog, "olovnog" nareĊivaĉkog jezika, jezika bremenog uskliĉnicima. Zaslepljen scenografijom i boţanskom visinom mesta (govornice) - ne vidi provaliju u koju će se strmoglaviti. Sunovrat je neizbeţno finale toga dramatskog prerastanja sebe. Takva deliriĉna nadgovaranja su, piše Jursenarova, "paklena zabava cele takozvane istorije, sulude i raspomamljene borbe za tron, odnosno za vlast". Slavna spisateljka politiĉara (vladaoca) vidi kao sliku i priliku Arlekina, komedijaša, prevrtljivca i ludu. Arlekin je jedna od najvaţnijih figura ljudskog bića. I jedan od najreĊih momaka. Zašto? Jer je Arlekin paradoks? Ne. Potpuno pogrešno. Paradoks je logika Arlekinovog jezika. Zašto? Jer je paradoks? To je opet premalo. Ĉinjenica je: Arlekin je otkrio da je paradoks logika postojanja...

Pratimo gospodina Arlekina. U uhoĊenju nam "pomaţe" ruski pisac Sergej Dovlatov. Arlekin je na jednom partijskom sastanku kojim predsedava Hrušĉov. Veliki hazjajin (seljak) malo "intimizuje" politiĉku atmosferu, i pita oblasnog partijskog sekretara: - Izvinite, gde bih mogao da mokrim? - Vi? - zabezeknuo se sekretar Hrušĉovljevom "bliskošću", rukom pokazujući na salu za sastanke. - Moţete svugde! Tako izgledaju scene u Arlekinovoj reţiji.

Tvorci ludnice
02. jul 2006

Umesto da bude umetnost ure?ivanja naših odnosa, politika je, naţalost, dovela dotle, da je od ?ove?anstva napravila ludnicu - smatra Eţen Jonesko
Piše: Milenko STOJIČIĆ MNOGIM liĉnostima iz politiĉke menaţerije glavu greje misao o besmrtnosti, o "veĉnosti". IzmeĊu njih koji su gore, u boţanskim visinama politike, i svih dole, u podrumu ţivota, zjapi nepremostiva praznina. Omamna misao o politiĉkoj besmrtnosti zavarala je Urha Kekonena, bivšeg predsednika Finske: - Ako ikada umrem... Nesuvisli, raspriĉani politiĉar, koji prerasta samoga sebe za govornicom, omiljeni je lik u tekstovima Eţena Joneska, velikog dramatiĉara, pisca "teatra apsurda". Joneskovski reĉeno - svako vreme je vreme politiĉkog apsurda. Politika bi, prema Joneskovom mišljenju, trebalo da bude "umetnost ureĊivanja naših odnosa". Naţalost, politiĉka izobliĉenost dovela je dotle - da je "politika od ĉoveĉanstva napravila ludnicu". Iz ovakve dijagnoze "psihiĉkog portreta" politiĉara škaklji pitanje: zašto je "politika sam Ċavo" (Jonesko), i zašto je politiĉar, pod dejstvom jeziĉkog delirijuma, fanatizovan politikom? Zašto je politiĉar - "delirik u ludnici"? Jonesko, bez dlake na peru, bisturijom eseja, izvodi ĉas anatomije ogoljavanja Mefistofela politike i njegovih sluţbenika: ZAŠTO je svet dat na upravljanje politiĉarima? Zašto se upravljanje svetom ne poveri nauĉnicima, moralistima? Nauĉnici postaju sluge politiĉara, tih ţilavih primitivaca, rade sve što politiĉari zaţele u ime zastarelih i priliĉno sumnjivih ideja. Kada bi ĉovek ubio politiku, ubio bi i laţ!... ("Ĉovek pod znakom pitanja") Naravno, vrt politike nije potpuno zarastao u korov jezika, stoji u ovom Joneskovom delu. Postoje i izuzeci, svetli primeri politiĉara koji se nisu krili u mraku govora. Vinston Ĉerĉil, engleski premijer, primer je politiĉara i drţavnika (što, naravno, nije isto!), koji je angaţmanom, intelektualnim profilom i verbalnim ozraĉjem obeleţio epohu. Ĉerĉilovi javni nastupi bili su trijumf obrazovanja, znanja, promišljenosti i duhovitosti. Javnim nastupima, verbalnim aktivizmom Ĉerĉil je branio imperativ moralne odgovornosti. Metaforiĉki reĉeno, Ĉerĉilovi govori nisu isparavali u dimu njegove lordovske lule. Ali, u dramatiĉnim trenucima, koji su rezultat politiĉkih grešaka savremenika, Ĉerĉil je znao da oţari "grešnike", da ih uĉi pameti ledenicom jezika. Dejstvo Ĉerĉilove politiĉke pedagogije osetio je i sam ĉeliĉni Staljin: "OBIĈNO je rat, uglavnom, zbirka pogrešaka, ali ĉovek se moţe pitati: ima li u istoriji greške koja se moţe uporediti sa ovom koju su naĉinili Staljin i komunistiĉki šefovi - kad su odbacili svaku mogućnost akcije na Balkanu i pasivno ĉekali ili bili nesposobni da predvide uţasnu agresiju koja je pretila Rusiji. Dotad smo ih smatrali sebiĉnim raĉundţijama. U tom periodu, oni su se povrh toga ophodili i kao glupaci. Što se tiĉe strategije, politike, vidovitosti i kompetentnosti, Staljin i njegovi komunisti bili su u tom trenutku najjadnije budale Drugog svetskog rata", piše Jonesko. Vinston Ĉerĉil imao je neobiĉan dar - znati proceniti trenutak "otvaranja usta": kad, kome, šta i kako reći. Imao je dar da uvek izabere pravu stilsku varijantu i emocionalnu temperaturu svoga govora. Primer takvoga briljantnog oratorija, verbalnog melanţa srĉanosti, misaone bistrine i sentimenta je apel Francuzima na francuskom jeziku, septembra meseca 1940. godine:

- Hajde, laku noć, spavajte dobro, skupite svoje snage za zoru, jer zora će doći! Doći će sjajna za hrabre, blaga za verne koji su patili, slavna nad grobovima heroja! Ţivela Francuska!

Oruđe i oružje
03. jul 2006.

Politi?ar koji nije svestan opasnosti od "urokljivih o?iju" kamera i mikrofona izlazi za govornicu kao u opaki brisani prostor unakrsne vatre javnosti
Piše: Milenko STOJIČIĆ MODERNO doba "modernizuje" i verbalno samoubistvo politiĉara. Mikrofoni i kamere postali su oruĊa i oruţja, bojeve mašine i mašine za mlevenje politike i politiĉara. Politiĉar koji nije svestan opasnosti i pretnje od "urokljivih oĉiju" kamera i medijskih topova-mikrofona izlazi za govornicu kao u opaki brisani prostor unakrsne vatre javnosti. Neodmeren govor, jeziĉka kanonada deluju i "dejstvuju" poput bumeranga. U jednom od "naĉela ĉiste i primenjene anarhije" Pol Valeri kaţe - da se "sva politika svodi na ovo: onaj koji ima snagu, ili onaj koji moţe da je ima, moţe ĉiniti šta ţeli"! Valerijevska primislica navodi na pitanje: šta je politiĉka snaga? I treba li politiĉar pretiti snagom, "prizivati" je u govoru, u svakom trenutku i na svakom mestu? Ili će je vešto maskirati? Ilustrativna je u tom smislu mimikrijska izjava Huana Perona, bivšeg argentinskog predsednika: Peron u simboliĉkom jeziĉkom ruhu sugeriše snagu svoje "lavlje politike", ali istovremeno i pritajeno poruĉuje - da ne jede, da ne "troši" ljude! Jedan od najilustrativnijih primera Ċavolje politike i "zverskog govora" koji preti snagom je "pivniĉko obraćanje" Adolfa Hitlera pristalicama u Minhenu. Hitler je, tom prilikom 131 put zapretio liĉnom zamenicom - ja! Prvi ga je razumeo, protumaĉio i "preveo" Tomas Man, pisac "Doktora Fausta". Posle slušanja "govora Ċavola" Man se obratio Nemcima: DECO, razmislite kako će to izgledati za nekoliko godina! Odavno sam došao na to da preklinjem duh sveta da taj narod oslobodi politike!... Tomas Man je shvatio kako puca Hitlerovo "ja". Prozreo da je to "deliriĉno ja" starije od vremena, od ljudi, od civilizacije. "Govornik iz pivnice" naoruţan tim bojevim "nad-ja" preobrazio se u arhitektu plinskih komora! Ako su vlast i politika u neprekidnom ratu sa prirodnim zakonima - kako piše Valeri - onda upravo govor ilustruje i otkriva neprirodnost politiĉkog angaţmana. Stil politiĉkog govora je i "slika" stila vladanja. Jednu od misaono najrazornijih zamerki politiĉarima, koji vladaju drugima (a ne vladaju sobom), izrekao je nemaĉki filozof Martin Buber: Politiĉari uţivaju u beskonaĉnom ledenom monologu, u verbalnom fidelkastrovskom maratonu. Politiĉki govoriti trebalo bi da znaĉi - komunicirati sa onima ispod i ispred govornice, sa onima koje govor vidi posredstvom urokljivih oĉiju kamera. Govornik i slušaoci moraju da se susretnu (kako bi rekli filozofi) da se prepoznaju i razumeju. MeĊutim, ta potreba za razumevanjem, kako kaţe Buber, "lebdi slobodno u vazduhu"! Udaljimo li se, na trenutak, iz Buberovih opservacija u današnje vreme, u ono krleţijansko "danas i ovde" politike, shvatićemo da je sintagma "doticanja ljudi" bleda u beznaĉaju. O prividima politike i himerama politiĉara piše i filozof Ţan Bodrijar: MI znamo da danas na polju politike ne postoji nikakav centar. Sve je postalo ekscentriĉno ili, recimo, to jasnije, sve postaje svuda, u smislu da politiĉki svet i civilno društvo - javno mnjenje komuniciraju putem ekrana. Oni više nemaju centar komunikacije, nego komuniciraju. Više ne postoji prava politiĉka energija, niti prava politiĉka odluka. Ne postoji nikakva politiĉka odluka niti javno mnjenje koje bi imalo jedan smisao, jednu svest, već postoji komunikaciona razmena na ekranu i tu se razmenjuje i igra... Jedan govor, izjava ili politiĉka nota rasipaju se u trenu medijskom galaksijom. Politiĉar raĉuna i igra na taj galaktiĉko-medijski trenutak, na "malu veĉnost" i ne misli - da se i sam rasipa u trenutku rasipanja svoga govora! Ne misli da to moţe biti - direktan prenos sopstvenog politiĉkog samoubistva! Zaslepljen je sjajem i scenografijom politiĉke pozornice, i zaglušen zvuĉnim efektima (ehom) mikrofona, fotoaparata i kamera. Ni u primisli mu nije - da je i sam igraĉka na globalnom medijskom rešetu, i da će propasti kroz to gusto rešeto. Ţan Bodrijar o tim prividima i mimikrijama piše:

"Mi, takoĊe, ţivimo u jednom svetu u kojem o politici ne moţe biti ni reĉi..."

Biseri Dena Kvejna
04. jul 2006.

Bivši potpredsednik SAD u Venecueli doslovce kazao: Ţao mi je što na fakultetu nisam bolje u?io latinski, da bih mogao u direktnom, ljudskom kontaktu da komuniciram sa ljudima ove divne zemlje
Piše: Milenko STOJIČIĆ ZBOG medijskog presinga i rasipanja, politiĉar danas nema vremena da glaĉa svoju reĉenicu, da preprede misao i osmisli formu govora. Svakodnevno gledamo ţrtve na varljivom trapezu politiĉkog "poslovanja". Jedna od tih ţrtava je i Margaret Taĉer, bivša engleska premijerka. Dobitak prvog unuĉeta javno je proslavila reĉima: "Mi smo sada baka!" Pad na jeziĉkom trapezu politike doţiveo je i Riĉard Nikson, bivši ameriĉki predsednik. Povodom vojne intervencije u Vijetnamu, Nikson se "našalio" sa ameriĉkim narodom: "Mislim da će ameriĉki narod podrţati svoga predsednika ako mu taj predsednik kaţe zašto se oni nalaze tamo!" Politiĉar za govornicom samome sebi se priviĊa kao spomenik vlasti. MeĊutim, to je ruševni spomenik, krhka politiĉka graĊevina koju moţe razoriti sopstvena reĉ, dinamit na jeziku. Rušenje je moguće na dva naĉina: jednom ruši forma, a drugi put sadrţina politiĉkog govora. Krhkost "ovlašćenog spomenika" kuša i moralno-etiĉka lepeza. "Besmrtnim politiĉarima", kao i svima kojima nije do promišljaja, najbolji "recept" je pouĉnica francuskog pesnika Alena Boskea: "Srce presaditi u glavu!" I U GLAVI politiĉara trebala bi uvek da bude budna pulsirajuća misao - vodilja odgovornosti. Imperativ odgovornosti, ţezlo politiĉkog angaţmana, potvrĊuje - da je "vlasnik vlasti" uspostavio verbalni most izmeĊu sebe i onih koje predstavlja, i kojima se obraća. Politiĉar koji je shvatio suštinu odgovornosti "shvatio je i suštinu ĉoveka" (R. Vagner). MeĊutim, škola odgovornosti puna je loših Ċaka kojima je politika sudbina i sudbina politika. Jedan od takvih "nedoškolovanih politiĉara" je i Den Kvejn, bivši potpredsednik SAD. "Rezervu" Dţordţa Buša novinari su nazvali "najglupljim ĉovekom u istoriji ameriĉke politike"! Kvejn je "poginuo" na trapezu politiĉkog govora pred 30.000 posetilaca. "Šaljivi" Kvejn je, pred urokljivim oĉima kamera i fotoaparata, u Venecueli izveo jeziĉki salto mortale: "Ţao mi je što na fakultetu nisam bolje uĉio latinski kako bih mogao u direktnom, ljudskom kontaktu da komuniciram sa stanovništvom ove divne latinoameriĉke zemlje!" Kad je NATO bombardovao Republiku Srpsku, Kvejn je iz usta ispalio verbalnu raketu: "Snaţno podrţavam kontinuirane napade na Srbe!" Dakle - na Srbe! A kad su ga novinari podsetili da je u toku prekid vatre, govorljivi Kvejn se "snašao": "Ne, ne kaţem ja - 'nastavite vazdušne napade', ali oĉigledno, ako imamo prekid vatre - imamo prekid vatre koji radi!" Tako je Den Kvejn lutao pustinjom politiĉkog govora i "nadgovora". ODNOS intelektualaca prema politici i vlasti jedna je od izazovnih tema u polemikama našeg vremena. Ĉesti su primeri intelektualaca zaljubljivih u dnevnu politiku. Oni su, pogotovo u ratu u bivšoj Jugoslaviji, bili predradnici politiĉara. Reĉ je o "beskiĉmenim" intelektualcima koji su nadniĉarili u kabinetima politiĉara. Ima, meĊutim, i onih koji su politiĉare gledali preko nišana olovke.

Nemaĉki filozof Karl Jaspers svojim je politiĉkim spisima ("Kuda srlja Savezna Republika Nemaĉka") oštro, beskompromisno polemisao i sa Kurtom Kizingerom, bivšim saveznim kancelarom, zbog njegovih javnih govora u kojima se osećao barut mraĉne prošlosti. Jaspers u tim "pouĉnicama" razlikuje "pukog politiĉara" od autentiĉnog politiĉara -drţavnika. Ti "puki politiĉari", prema Jaspersovom mišljenju, smišljaju kako da svoje ĉinjenje "bez ostatka preobrate u nešto proraĉunljivo... da od uţivanja u stalnom pogonu naprave ţivotni sadrţaj, da se prilepe za mesto samo da bi prisustvovali tome mešanju mutne i ustajale vode". Zaljubljenici u vlast su raĉundţije i lovci za "ţivotnim sadrţajem". Preĉitljiva je sintagma "ţivotni sadrţaj" je da bi joj se zavirivalo ispod semantiĉke koţe! Te raĉundţije zagovaraju narod, zavode ga, kameleonski se pretvarajući u briţnike nacije i štitnike - štićenike naroda. Mimikriĉari govora i dela na svakom koraku pokazuju licitarska ogledala politike, zasenjujući puk kao onaj Borhesov Hakim iz Merva. Oni su, nastavlja Jaspers, "skloni jedino tome da koriste vaţnost svojih pozicija da daju prednost svojoj sujeti pre strastvenošću, da dopuste sebi jezik moći bez stvarne moći".

Reč kao mina
05. jul 2006.

Re? izgovorena u politi?koj areni uvek preti da dvostruko eksplodira, da ubije govornika i one koji ga "drţe" za re?
Piše: Milenko STOJIČIĆ POLITIĈKE arene savremenog sveta krcate su "izabranicima" koji pišu svoje govore umaĉući pero u mastionicu punu "mutne i ustajale vode". Njihova pisanija ništa su do - pisanje sipinim mastilom. Sipa bi mogla da bude njihova zaštitna metafora! Sa druge strane, umni politiĉar - drţavnik, prema Jaspersovom portretu, ţrtvuje se idejama slobode i pravednosti, ali i duboko promišlja o mogućim posledicama toga ţrtvovanja. Takav umnik "pokazuje put u pustinji", i kada govori, govori otvoreno, "ĉitljivo" o putu i putovanju. Obraća se stvarnim ljudima - putnicima, a ne euforionima, imaginarnim kreaturama. Za njega je javno mnjenje stvarno, ţivo mnjenje, a govor slika realnosti. Suštinu ozbiljnosti i odgovornosti politiĉkog nastupa i ĉina govora ilustrovao je nemaĉki knjiţevnik Hajnrih Bel, dobitnik Nobelove nagrade za knjiţevnost. Govoreći prilikom primanja nagrade "Georg Bihner", Bel je citirao Lakroa, francuskog pisca i politiĉara: "Radije bih otišao na giljotinu nego odrţao govor!" Hajnrih Bel je pisao o suštini politiĉkog i svakog drugog jezika, opominjući na opasnost - da se politiĉar kiti laţnim jeziĉkim uresima: "JEZIK je nešto presilovito preskupoceno, da bi sluţio samo kao ukras! Jezik je najvredniji prirodni posed ĉoveka; kiša i vetar, oruţje i ljubavnice, sunce i noć, ruţa i dinamit, ali nikad samo jedno od to dvoje. Uvek je opasan, jer objedinjuje suprotnosti - hleb, neţnost, mrţnju..." ("Eseji i drame"). Politiĉar koji govori morao bi da podrazumeva zamku dvojine i pritajenu semantiĉku minu u jeziku. Reĉ izgovorena u politiĉkoj areni uvek preti da dvostruko eksplodira, da ubije govornika i one koji ga "drţe" za reĉ. Kao primer politiĉara - dinamitaša Bel navodi Majera-Geringa, i njegove "najeţene reĉi" iz 1939. godine, reĉi koje uvode u ratni pakao: "Topovi umesto maslaca!" Vraćamo se Vinstonu Ĉerĉilu, koji je znao da iz jezika isuĉe pozitivnu energiju. U inauguralnom govoru, prilikom izbora za premijera, Ĉerĉil je kvrcnuo lulom u govornicu, i poruĉio biraĉima: "Nisam postao presednik vlade Njenog veliĉanstva da bih likvidirao Britansko carstvo!" BESKRAJAN je spisak likova iz savremene politiĉke menaţerije! Politika je teatralizovana do te mere da se, u veselijoj formi, moţe govoriti o politiĉkom teatru apsurda. Retki su politiĉari, naši savremenici, koji, poput Eduarda Baladira, bivšeg francuskog premijera, taĉno dijagnosticiraju stvarno stanje politike: "Naš politiĉki ţivot je bezbojan!"

"Kreator" bezbojnog politiĉkog ţivota je - "bezbojan politiĉar" bez pokrića. Njegova niţa jeziĉka sprema ne tiĉe se i ne dotiĉe tla realnosti, a reĉi mu, netaknute gravitacijom znaĉenja, poput perja, lebde pod staklenim zvonom jezika. Ta pleva reĉi nikada neće doći do sebe, ovaploĉiti se u istinskom realitetu znaĉenja. Jalove reĉi politiĉara Karl Marks je savio u figuru: "Krompir u vreći krompira!" Takav umorni govor, govor bez znaĉenjske kiĉme je, kako reĉe filozof, "lajanje pasa koje satima traje na selu". Kada se politiĉar izgubi, kad zaluta na putu sopstvenog govora, jezik ga saĉekuje u semantiĉnoj zasedi i kaţnjava. Da je takva "saĉekuša" razorna, najbolje je na svojim leĊima osetio Ţak Širak, predsednik Francuske. U predizbornom duelu sa Fransoa Miteranom 1988. godine, Širak je izgubio jeziĉku ravnoteţu: "Kao gradonaĉelnik Pariza i kao ĉovek, mnogo sam vam zamerio kada ste 1984. godine udvostruĉili porez na pse i maĉke!"

Život postao bolji
06. jul 2006

Tako je "zapevao" Staljin, propali pesnik i nesvršeni bogoslov, koji ?e olovku i krst zameniti pištoljem
"NA POĈETKU bejaše reĉ", kaţe jevanĊeoska pouĉnica. Suština opomene najmanje se (do)tiĉe politiĉara u "stanju govora". Stara istina opominje - da ništa nije ako nije u reĉi izmereno, ţivljeno i zapamćeno! MeĊutim, mnogim stranaĉkim politiĉarima partijska knjiţica je jedini reĉnik i lektira. Ĉesto se i fond reĉi podudara sa brojem reĉi u partijskom statutu. Rekli bismo, igrajući se "Manifestom komunistiĉke partije": bauk kruţi Evropom, bauk politiĉkog govora! Sve je manje politiĉara koji se vešte i veţbaju na izvoru jezika. Jakub Karpiljski, poljski filozof, prouĉavao je jezik politiĉke propagande. On piše o svojevrsnoj smeni znaĉenja reĉi u politiĉkom novogovoru: Reĉ je jedan od osnovnih naĉina ljudskog ponašanja, uticaja na njega. To je odavno poznato. O tome, izmeĊu ostalog, govore udţbenici retorike srednjeg veka. Grĉki izvori sadrţe reĉi "demagogija" i "demagog", koje, doslovno, znaĉe "predvoĊenje naroda". Danas, meĊutim, demagogija znaĉi umeće pozivanja na potrebe i predubeĊenja gomile i njihovo iskorišćavanje u politiĉke ciljeve. I literaturi nalazimo sjajne primere vladara i politiĉkih voĊa kaji sjajno barataju umećem demagogije. Politiĉar demagog je iluzionist reĉi, maĊioniĉar govornog ĉina, laţni reklamer i propagandist, glumac svega postojećeg. Semiotiĉar Alfred Koţinski u ovakvim govorima vidi "smiotiku": NEKI su istraţivaĉi jezika uopšte, i politiĉkog jezika posebno, uporeĊivali jeziĉke iskaze sa mapom. Mapa je slika teritorije, njen portret. Ali i najbolja mapa nije precizna slika, nego uprošćena. Politiĉar-demagog uverava nas da je njegova himeriĉka istina jedina istina, i da njegovim govorom zapravo govori stvarnost. O bajkovitom zavoĊenju u "nestvarnu stvarnost" piše nemaĉki filozof Karl Jaspers: "Ti današnji politiĉari izgleda da su kao i oni devedesetih godina (sa malim izuzecima) nesigurne i nepouzdane osobe. Njihova spoljašnjost obmanjuje. Oni bi ţeljeli ono što ne mogu. MeĊu njima se ne nalazi mnogo autentiĉnih muţeva!" Kad su se takvi politiĉari prepoznali u Jaspersovim bockavim reĉenicama nazvali su ga "senilnim mudracem iz Bazela". Jaspers je, bez sumnje, mislio na - tempirani politiĉki govor, na nastup koji zagovara masu ne govoreći joj ništa, koji je emocionalno talas. Tako je jezik "prejeziĉen", izopšten iz svoje suštinske funkcije i logike, iz svoje razloţnosti. Politiĉki ukvašeno, oblikovano testo jezika ĉesto je "jalova kontraverznost i izmišljotina". - Ljudi veruju - pisao je Frensis Bekon u "Esejima" - da njihov razum vlada njihovim reĉima, ali se dogaĊa

da reĉi svojom moći utiĉi na razum odgovarajući ga. SREĆA politiĉkog govora, figurativno reĉeno, bila bi u ravnoteţi, u pomirenju jezika i razuma! MeĊutim, mnogo više je primera iz sveopšte histerije politiĉkog govora, u kojem su razum i reĉ o deliriĉnoj opreĉnosti. Oslušnimo, na primer, kakav to govor odjekuje iz kabineta Josifa Visarionoviĉa Staljina, koji je još tridesetih godina propagatorski "zapevao": - Ţivot je postao bolji, ţivot je postao radosniji! Tako je laţno lirizovao ţivot bivši propali pesnik i nesvršeni bogoslov, koji će olovku i krst zameniti pištoljem. U istu trubu jezika duvao je i Lasal: - Narod ne zna da je nesrećan; mi ćemo mu to saopštiti! Politiĉari nam i danas govore koliko smo srećni a koliko nesrećni. Šta narod zna o sreći i nesreći?! Posebno je veseo primer general Norijega, bivši predsednik Paname; otvorio je usta na jednom kongresu i poruĉio narodu koliko je moćan. Norijega, koji je finansijski pomagao u predizbornoj kampanji Dţordţu Bušu starijem, samouvereno je "odvalio": - Ja drţim Buša za muda! I general Somoza, predsednik "Nikaragve droge", šurovao je sa ameriĉkim predsednicima. Ameriĉki predsednik, Hari Truman (koji je volio da nosi vojniĉki šlem na kojem je pisalo Hari), priznao je na najsiroviji jeziĉki naĉin: - Somoza jeste kurvin sin, ali je naš kurvin sin!

Dela velikog vođe
07. jul 2006

Bivši neprikosnoveni vo?a Severne Koreje Kim Ilsung objavio 1.800 izabranih dela svojih govora
Piše: Milenko STOJIČIĆ KIM Ilsung, severnokorejski predsednik, bio je i "klasik" politiĉkih govora koji su uljuljkivali drţavu i narod. Kim Ilsungova usta bila su "ţiva štamparija"; objavio je, slovom i brojem, 1.800 izabranih dela svojih govora! Izabranih, a koliko li je sabranih dela?! Ta "babilonska biblioteka" pritisla je Koreju, i "usrećila" ĉitaoce. Ali, ni to nije bilo dovoljno. Kim Ilsungovi govori toliko su se rascvetali - da je i jedna endemiĉna vrsta cveća nazvana "kim ilisung"! Za svoje politiĉke govorancije "bog zagovora" dobio je 180 najviših ordena i medalja od 70 zemalja i organizacija! Bio je osnivaĉ i "ideje Ċuĉe", "filozofskog" pravca koji je ĉoveka stavljao u centar sveta! Taj ĉovek u centru sveta nesumnjivo je govornik nad govornicima, Kim Ilsung. "Prototip" modernog politiĉara je Karl Fridrih fon Vajceker, bivši predsednik SR Nemaĉke. Jednog od najumnijih drţavnika sveta zvali su "fiziĉarom po pozivu, filozofom iz strasti, politiĉarom protiv volje, muholovkom za probleme". Vajcekera su krasile osobine: "bezuslovna iskrenost" i "koncentrisana objektivnost". Kreativni duh istraţivaĉa, atomskog fiziĉara, nije se ugasio u duhu politiĉara. UroĊenu skromnost iskazao je prilikom dobijanja Geteove nagrade i Nagrade za mir. Govorio je da ne smatra to "priznanjem za završeno delo nego kao podrţavanje napora koji i dalje traje". U osnovi njegovog angaţmana, kao nauĉnika i politiĉara, bila je - odgovornost. Atomski fiziĉar apelovao je za potrebom preplitanja politike i tehnike, kako bi se došlo do bezuslovnih uslova za mir. Govoreći o atomskoj opasnosti, isticao je "da prvo treba znati da postoji ĉovek"! Jer "moć nad atomima moţe se okrenuti u moć nad ljudima"! NELSON Mendela, dobitnik Nobelove nagrade za mir, poznati borac protiv "aparthejda", prvi predsednik osloboĊene Juţnoafriĉke Republike, baštinio je ideju proţimanja dubokog politiĉkog promišljanja i akcije. O liku Nelsona Mendele pisao je Ţak Derida, francuski filozof i intelektualac, u politiĉkom eseju "Divljenje Nelsonu Mendeli".

Ko je Nelson Mendela? Nikad nećemo prestati da mu se divimo, njemu i njegovom divljenju. Gledali smo kroz reĉi koje su ponekad naprave za promatranje... U jednom "sudskom spisu" Mendela piše o svome uzoru, slavnom filozofu, Bertranu Raselu: "Nedavno je u Engleskoj jedan ĉlan Doma lordova Kraljevstva, ser Bertran Rasel, verovatno najpošteniji filozof zapadnog sveta, bio osuĊen zbog delatnosti iste vrste kao i one koje su me dovele pred vas; on je protestovao protiv politike nuklearnog razoruţanja koju je usvojila njegova zemlja..." Mnogi pisci nisu mogli odoleti "erotici politike". Svetlo politiĉke pozornice, "visine" vlasti i omama vladanja samo su neke himere carstva politike na koje su se upecali "izabranici pera". Obuĉeni u politiĉke frakove nisu shvatili cenu ulaska na vruću politiĉku pozornicu. Jedna od cena je bila - tupljenje pera zlatnim perom politike i sve bleĊi papir stvaranja! Politiĉar je tako "ubijao" pisca! JOHAN Volfgang Gete, "otac svetske knjiţevnosti", za svoga politiĉkog oca imao je Karla Augusta, vojvodu vajmarskog. I nije se proslavio kao vojvodin "politiĉki aĊutant". Velikog pisca pod svoje je uzeo mefisto politike. U svojim zapisima, kao "ĉlan saveta" vojvodine privrţenosti, otkriva svu zaludnost istinskog politiĉkog angaţmana. Posle prusko-francuskog rata piše: Uostalom, neka je samo uzgred zabeleţeno, da u svojim politiĉkim poslovima uvek najbolje prolaze oni posmatraĉi koji navijaju za jednu stranu; ono što je za njih povoljno prihvatiće radosno, a što je nepovoljno prosto će ignorisati, odbiće od sebe ili će ĉak obrnuti u svoju korist... Da li se i Gete drţao toga politiĉkog "recepta" - "obrnuti u svoju korist"? Ministar Gete je savetovao vajmarskog vojvodu, pa mu je ovaj vraćao raskošnim darovima. Ĉastio je svoga pisca - ministra velelepnom kućom u Vajmaru vrednom 6.000 talira! Iz te vajmarske vile politike Gete je pravdao vojvodinu politiku, "ulepšavajući" ratne slike uţasa: "Tu su leţali jadni ranjenici i mrtvaci, a sunce je iza njih baš divno izlazilo od strane Majnca..."

Bio bih loš predsednik
08. jul 2006.

Tako je odgovorio Gabrijel Garsija Markes na poziv da se kandiduje za predsednika Kolumbije
 NEMAĈKI politiĉari su, i kasnije, svojatali poznate pisce, pozivajući se na njih. Na monstruozan naĉin Adolf Hitler je unajmljivao velikane nemaĉke knjiţevnosti. U rance svojih vojnika, budućih mrtvaca, stavljao je knjige Niĉea i Helderlina. Knjiţevnost u sluţbi smrti, u sluţbi Trećeg rajha! Hitler, naravno, nije vojnicima u ranac stavljao lektiru "Tako je govorio Zaratustra", jer Zaratustra nije bio Niĉeov feldmaršal: - Braćo moja u ratu! Volim vas iz osnova, jesam i bio sam vama sliĉan. Ali, ja sam, takoĊe, vaš najbolji neprijatelj! Stoga mi dozvolite da vam istinu kaţem... Drţava je najhladnije ime meĊu svim gladnim nemanima i ovo je laţ koja izvire iz njenih usta: "Ja sam drţava, ja sam narod!" Laţ je to! Posle sledećeg evropskog rata razumećete me!.. "Sledeći rat" je Hitlerov rat - razumeli su Niĉeove reĉi! Ginter Gras, njemaĉki nobelovac, svojevremeno je bio angaţovan u predizbornoj kampanji Vilija Branta. Mnogi su mu pripisivali znaĉaj u dvema Brantovim politiĉkim pobedama. Izvesno zanimanje za fenomen politike Gras ispoljava 1958. godine. MeĊutim, politika mu nije bila sudbina. Svojim beskompromisnim polemikama Gras je zadobio popularnost u javnosti. Strelice iz pera odapinjao je na Ludviga Eberharda, predsjednika vlade: - POŠTOVANI gospodine kancelaru! Molim vas da podnesete ostavku pre nego što vas sutra budu izabrali za saveznog kancelara! Ţelim pred javnošću da uĉinim još jedan pokušaj da vas urazumim!... S druge strane, buketima reĉi posipao je Vilija Branta, "podupirući" njegovu kampanju, i literarizujući njegov lik: - Danas moj govor ţeli da se pokloni pred ĉovekom u kojeg se nadam, koji uvek moţe da bude siguran da ću ga kritikovati! Vitmen je o svome predsedniku, ubijenom Abrahamu Linkolnu, izjavio: "O, sjajna zvezdo sa zapada što si pala..." Ja ću trezvenije da hvalim ţivoga: pevam hvalospev Viliju Brantu... Kasnije će, dosledan sebi, kritikovati Branta, nekadašnjeg miljenika. Univerzalni horoskop politiĉara nije baš "najsjajniji". Makijaveli, autor knjige "Vladalac", male biblije upravljanja i vladanja drţavom, pisao je o tome varljivom horoskopu: "Oni ljudi koji se, zahvaljujući srećnim okolnostima, kao graĊanska lica, popnu na presto vladaoca - to

postignu lako, ali se na tom poloţaju odrţavaju teško... Jer, ljudi vole da promene vladaoca, nadajući se da će naći boljeg." GABRIJEL Garsija Markes, dobitnik Nobelove nagrade za knjiţevnost, jedan je od pisaca koji je znao šta se krije "iza" politike i politiĉkog angaţmana. Na poziv da se kandiduje za predsednika Kolumbije, Markes je odgovorio: - Bio bih loš predsednik! MeĊutim, Markes je šurovao sa politiĉarima (sa Kastrom, na primer), ali samo da bi iz njih izvukao korist za likove svojih knjiga, za "pukovnike kojima nema ko da piše". Politiĉka pozornica bivšeg Sovjetskog Saveza bila je u znaku "reditelja straha" Josifa Visarionoviĉa Staljina. Staljin je bio i glavni glumac na toj pozornici. Eho njegove uloge iz kremaljske pozornice ledio je zemlju i reĉi na usnama ljudi. Celi Sovjetski Savez bio je pozornica "ĉeliĉnog reditelja". Ko je, u stvari, bio Staljin, "kleti Brka" (kako su ga naši ljudi zvali u vreme informbiroa)? O njegovoj rascepljenoj liĉnosti piše istoriĉar Jurij Borov: Lik koji je stvorio narod ravan je šekspirovskim likovima. To je filozofski i politiĉki osmišljen psihološki motivisan lik - i smešan i strašan, i znaĉajan i ništavan, i uman i bezuman, i duhovit i tupoglav... Sve ove dvojnosti potvrĊivane su u Staljinovim govorima. A govorio je pretećim, muklim glasom, i ta muklost davala je njegovom nastupu posebnu dramsku tenziju i opominjući, zastrašujući efekat. Pred njegovim glasom drhtao je i sam Tolstoj, grof iz Jasne Poljane. Grof je u jednom susretu obasipao Staljina buketima superlativa i epiteta, da bi mu ovaj na kraju odbrusio: - Dobro je, grofe, dosta ste se trudili!

Reč druga Staljina
09. jul 2006.

Svi Dţugašvilijevi saradnici su govorili uglavnom da ih on, Koba, ?uje, a diktator je re? uzimao uvek poslednji
Piše: Milenko STOJIĈIĆ U SVIM svojim govorima Staljin je priviĊao potencijalnog neprijatelja. Kod njega nije bilo sveĉanih govora. Svaki govor je "pucao" u stvarnog ili mogućeg neprijatelja. Staljinovo priznanje nema u sebi ni zrnca metaforiĉke zakukuljenosti. Najveće uţivanje je naći sebi neprijatelja i smrviti ga, a zatim popiti pehar dobrog gruzijskog vina! Omiljeni hobi kletog Brke bio je - da svoju crvenu carevinu zasipa omiljenim zapovestima. Bile su to, u stvari, opominjuće poruke za sve one koji bi politiĉki zabludeli. Grmeo je i protiv viška politiĉara: - Nama nisu potrebni politiĉari! Imamo ih dovoljno, ĉak i previše! Nama su potrebni izvršioci!... Jednom donesenu odluku nije potrebno menjati... Vi ste loš rukovodilac - ljudi se na vas malo ţale! Vi imate previše prijatelja!... Ljudi koji me podrţavaju iz straha pretpostavljam ljudima koji me podrţavaju iz ubeĊenja; ubeĊenja se menjaju!... Od torbara napraviti cara!... Prošlost pripada samo bogu!... Potpuna ravnodušnost postoji samo na groblju!... Istorija poĉinje onoga trena kad Partija obrati paţnju na neku pojavu!... Ako ţetva ne bude dobra, neće biti ni hleba!... TAKO je Staljin "rukovodio" jezikom, i zemlju "oblaĉio" u pancir od jezika. Retorika toga "gorostasa" odavala je majstora koji zna da ukrade tuĊi tekst, i da ga pretopi u svoje govorancije od kojih se ledi krv u ţilama. Jedan od tih "pretopljenih" bio je i Lenjin. Kao bivši "zamalo bogoslov" znao je da govore ukrasi crkvenim, propovednim obrtima. Naroĉito je vešto baratao retoriĉkim ponavljanjima. Istraţivaĉi tvrde da je "Istoriju partije" napisao po ugledu na biblijske legende: - Braćo i sestre, vama se obraćam, prijatelji moji! Neka vas ĉuva sveta zastava!... Knjiţevnike i struĉnjake za knjiţevnost Staljin nije mogao da "smisli". Grizao ga je crv kompleksa niţe vrednosti u stvarima knjiţevnim. Glave knjiţevnika padale su na sve strane kao glavice kupusa. Pala je i glava knjiţevnog kritiĉara Sinjavskog. - Je li to onaj Sinjavski, radio-komentator? - pitao je Staljin. - Nije. To je struĉnjak za knjiţevnost - rekli su mu. - Šta će nam dvojica Sinjavskih?! Likvidirajte jednog! "Svi Staljinovi ljudi" (kako bi rekao istoriĉar Medvedev) bili su samo statisti na politiĉkoj pozornici, mrtva priroda politiĉkog pejzaţa Sovjetskog Saveza. Svi oni su govorili - samo da ih Staljin ĉuje. A on je, piše Medvedev, "reĉ uzimao uvek poslednji"! Staljinovi kompleksi bili su bezbrojni. Zato je bio i vrhovni cenzor, ĉak i u - gramatici. DRUGA je priĉanka o Vjaĉeslavu Molotovu, Staljinovom poverljivom ĉoveku, ministru inostranih

poslova. Molotov je, kao i veliki šef, uţivao u najokrutnijim orgijama ruganja i vreĊanja drugih. U govorima je, kako piše Medvedev, bio "suvoparan, gotovo lišen emocija". Pravo Molotovljevo prezime bilo je Skrjabin. Pseudonim Molotov samo je potvrĊivalo ĉinjenicu - da je bio "neko drugi". "Svi Staljinovi ljudi" (Maljenkov, Kaganoviĉ, Mikojan...) bili su poluintelektualci i polupolitiĉari, komesari svega i svaĉega. Oni u Mandeljštamovoj pesmi ovako "izgledaju": "Svud oko njega ološ /tankovratih voĊa/ i on se poigrava uslugama /poluljudi..." Kada je Šelenberg, Hitlerov ambasador u Moskvi, Molotovu i formalno predao dokument o objavi rata i napadu na Sovjetski Savez, ovaj je zakukao: - Zar smo to zasluţili?! To je "izašlo" iz Molotovljevog moţdanog koktela, iz glave koja je "bila kao topovsko Ċule" (Medvedev). Molotov, "mašinista" sovjetske politike, dobio je u krugovima UN nadimak Gospodin Njet. A kad je Staljin umro, stisnuo je petlju i lirski se izrazio: - S punim pravom moţemo biti ponosni što smo poslednjih trideset godina ţiveli i radili pod Staljinovim rukovodstvom! Sav ţivot druga Staljina bio je obasjan Sunĉevom svetlošću velikih ideja nadahnutog narodnog borca za komunizam, ţiv i ţivotom nama potvrĊen primer... Da je Staljin mogao da zine iz smrti, sigurno bi Molotovu rekao ono što je mnogima govorio: - Durak! Budalo!

Prvi do Staljina
10. jul 2006

Rusi su voleli Anastasa Mikojana, pa su u šali govorili: Nemamo mesa, nemamo maslaca, nemamo mleka, nemamo milerama, ali imamo - Mikojana
Piše: Milenko STOJIČIĆ STALJIN nije znao - šta je emocija! "Svi Staljinovi ljudi" znali su da je - Ĉeliĉni bio "operisan od emocija". Zato su drhtali od sopstvenih govora, beţeći od jeziĉkih varijacija i lirskih temperatura. Svugde i na svakom mestu Staljin je pokazivao - da nema srca! Ĉupao je brkove i grizao lulu na svaki pokušaj politike umiljavanja i zavoĊenja. Staljina bez srca sjajno je ilustrovao pisac Mehlis u romanu "Rat". Mehlis izveštava Ĉeliĉnog: "Naĉelnik politiĉke uprave Zapadnog fronta javlja da je najverovatnije Vaš sin, Jakov Josifoviĉ, pao u nemaĉko zarobljeništvo!" Staljin dogovara: "Po našem zakonu, najbliţi roĊaci onih koji se predaju neprijatelju i ostanu u zarobljeništvu osuĊuju se na progonstvo!... U tom sluĉaju izabrao bih Turuhansk. Ipak to mesto najbolje poznajem." Tako je Staljin podmetnuo verbalnu minu Molotovu i Mehlisu. Na iznenadni jeziĉki obrt Molotov i Mehlis odgovaraju "idealnim predlogom" - da njegovog sina razmene za zarobljene nemaĉke feldmaršale! Staljin ih je doĉekao: "Ne razumem feldmaršale za poruĉnike!... Nemam sina zarobljenog u Nemaĉkoj!" Tako je ţrtvovao roĊenog sina, kako bi pokazao da u njegovoj "mašineriji vlasti" ne postoji kompromis ni za koga i ni sa kim!... SVI ĉlanovi Staljinove politiĉke menaţerije u svojim govorima "vajali" su velikog voĊu. Lazar Mojsejeviĉ Kaganoviĉ, stari boljševik i Staljinov narodni komesar, bio je politiĉar-obućar. Staljin se zabavljao tim unapreĊenjima i naimenovanjima. Kaganoviĉeva olovka je "radila" u ritmu obućarskog ĉekića. Ĉeliĉni je, u jednom trenutku, dozvolio piscima i novinarima da opevaju Kaganoviĉa. Tako je poznati pisac Andrej Platonov, olovku šiljio na literarnom portretu politiĉara-obućara, Kaganoviĉa. Ali, Staljinu se nisu dopale Platonovljeve pohvalnice, pa je pisca nagrdio reĉima. "Talentovan pisac, ali Ċubre!" To je bio znak i Kaganoviĉu da se povuĉe iz svojih literarnih ţivota. Kaganoviĉ je brţe-bolje Staljina uverio da nije "zaglibio" kao Platonovljev lik. Naime, kako piše Medvedev u "Svim Staljinovim ljudima",

jedan Kaganoviĉev roĊak bio je uhapšen. Narodni komesar je ţeni roĊaka rekao: "Treba da shvatite, postoji samo jedno Sunce! Sve ostalo su samo sitne, male zvezdice!" Kaganoviĉ se, naravno, grejao na suncu - Staljinu. ANASTAS Ivanoviĉ Mikojan bio je osoben Staljinov kadrovik, "primer politiĉke dugoveĉnosti" (Medvedev). Ĉeliĉni ga je "volio" zato što je svakim svojim govorom bio blizu verbalnog samoubistva. Zapamćeni su njegovi govori, primeri sirovog ruskog humora. Jednom prilikom, posle sastanka, poĉela je da pada kiša. Pitali su Mikojana kako će bez kišobrana. On se snašao: "Provući ću se ja već nekako izmeĊu kapi! Prosti ruski narod voleo je prostog Mikojana. Bio je lik mnogih narodnih šala. Evo kako ga jedna šala "pamti": "Nemam mesa, nemamo maslaca, nemamo mleka, nemamo milerama, ali imamo - Mikojana!" Mikojanove politiĉke priĉe bile su šaljive ekspertize dostojne kafane. Staljin je navodio svoga "komesara smeha" da uĉi narod ovome i onome, i da ih pedagoški dovodi do pameti. Nezaboravne su Mikojanove "govorne veţbe" iz tematikuma tradicije. Posebno ga je jezik svrbeo kad je u pitanju "promišljanje" fenomena ruskog narodnog veselja: Zašto se sve do danas odrţao glas o ruskim pijankama?! Zato što je u carsko vreme narod sirotinjski ţiveo i tada se pilo od jada i bede, a ne od veselja. Nabavi ĉovek flašu votke, mezeta nema, pa pije i brzo se napije... Sada ţivimo veselije, bezbriţnije, ţivimo radosnije, pa moţemo i popiti - toliko da pamet ne izgubimo... Ĉime je Staljina zaduţio Mikojan, najmlaĊi ĉlan Politbiroa i najmlaĊi narodni komesar? Svoje politiĉko majstorstvo potvrdio je i u praksi - prodajom inostranstvu skupocene kolekcije slika iz Ermitaţa! "Kleti brko" ga je nagradio rukovoĊenjem industrijom votke i likera!

Dim Borisa Jeljcina
11. jul 2006.

Mnoge Jeljcinove pretnje bile su pucanj u prazno - jezi?ke dimne zavese iza kojih se, zapravo, "car Boris" krio
Piše: Milenko STOJIČIĆ NA svetskoj politiĉkoj pozornici vode se javni i tajni verbalni ratovi, puškaranja reĉima. Jednom su to "probni baloni" za ispitivanje stavova druge strane, a drugi put takozvani beli govori namenjeni uvu javnosti. Knjiţevnik Vaclav Havel, prvi predsednik Ĉeške Republike, pledirao je za politiĉki jezik koji je most razumevanja: "Šta ţelim da kaţem? Reĉ je tajanstven, višeznaĉan, ambivalentan izdajniĉki znak! Moţe biti traĉak svetlosti u carstvu tame... a moţe biti i smrtonosna strela, reĉ oslobaĊajuća, opasna, porobljavajuća. Nijedna reĉ... ne obuhvata samo ono što joj pripisuje etimološki reĉnik. Svaka sadrţi i osobu koja je izgovara, situaciju u kojoj je izgovorena i razlog zbog kojeg je izgovorena..." Naţalost, politiĉar Havel "izdaće" pisca Havela i politiĉki jezik kao "traĉak svetlosti u carstvu tame". Zazivao je natoovske projektile i opravdavao planere napada na Srbiju. Kasnije se povukao u ljušturu jezika i branio - izvlaĉenjem iz konteksta njegovih zvaniĉnih izjava. Bombe, meĊutim, ne znaju za kontekst! Na ruskoj politiĉkoj pozornici štekću verbalni rafali iz svih oruţja i oruĊa jezika. Tu eru bombardovanja kao da je najavio Lenjin: "Pljujem na Rusiju! Ja sam boljševik!"

BORIS Jeljcin, bivši ruski predsednik, originalni je i samosvojni sledbenik lenjinovske škole politiĉke "lingvistike". U protokolarnom ophoĊenju "car Boris" se trudio da bude što neposredniji sa svojim sagovornicima. Ameriĉkog predsednika Klintona zvao je, sasvim "mjahko", "drug Bil", a nemaĉkog kancelara - "drug Helmut Kol". MeĊutim, brzo se rasprskivao balon od sapunice "drugarstva" i "car Boris" je pokazivao zube "drugu Bilu": "I pismeno i telefonski predoĉio sam Klintonu da to neće proći! I taĉka! Mi nećemo dozvoliti da se pipne Kosovo!" Mnoge Jeljcinove pretnje bile su pucanj u prazno - jeziĉke dimne zavese iza kojih se, zapravo, "car Boris" krio. Tu formu jeziĉke mimikrije Borisa Jeljcina najbolje je objasnio Grigorij Javlinski, lider demokratske opozicije: Jeljcinovo "ne" uvek je znaĉilo "da"! I sam Javlinski bio je umešan u jeziĉke igrarije. Kada se u politiĉkim kuloarima šuškalo da se Jeljcin neće ponovo kandidovati za predsednika zbog bolesti, Javlinski je to demantovao: Ako budete revnosni, još se moţe dogoditi da se Jeljcin prehladi na vašoj sahrani! MIHAIL - Miša Gorbaĉov, poslednji šef partije i sovjetske drţave, bio je prefinjeniji govornik od Jeljcina. Za njega je politiĉki govor bio teatralni ĉin. Svoju kandidaturu za predsednika "nove" Rusije (posle Jeljcina, Zjuganova i Ţirinovskog) najavio je izjavom u dramskom ruhu: "Da, u poĉetku su zaista bila tri musketara, ali se onda pojavio ĉetvrti i najvaţniji, Dartanjan! Dartanjan, to sam ja!" Lirizovao je govore i predskazivao politiĉku budućnost izjavljujući - kako nije sluĉajno da se podudaraju njegova kampanja i Usrks! U jednom trenutku vinuo se i u boţanske visine: "Eto vidite, i Bog je sa mnom!" Genadij Zjuganov, lider ruskih komunista, bio je "teškaš" u ruskom politiĉkom ringu. Svoje izjave i govore "ukrašavao" je jezikom natprirodnih bića. Na provokacije politiĉkih protivnika da mu se partija cepa, uzvratio je polemiĉkim "biserom": "Takva razmišljanja su inspirisana metamorfozama Gorbaĉova i Jeljcina, koji su se od pravovernih komunista pretvorili u antikomuniste. Tvrdo izjavljujem: ja takav vukodlak nikad neću postati, i drţaću se politike zapisane u mojoj predizbornoj kampanji!" General Lev Rohlin je uroĊeni vojniĉki reĉnik "frizirao" prema politiĉkim (ne)prilikama u Rusiji. Na kongresu "Pokreta za podršku armiji" replicirao je protivnicima preoštrim jezikom: "Ne traţite od nas Rohlinovu glavu zato što sami ne dajete Ĉubaisovu, koju mi već godinama traţimo!"

Ročište sa sudbinom
12. jul 2006.

Kad odzvoni pono?, dok svet spava, Indija ?e se probuditi u ţivot i slobodu, govorio je Mahatma Gandi
Piše: Milenko STOJIČIĆ I GENERAL Aleksandar Lebed (labud), bivši Jeljcinov savetnik za nacionalnu bezbednost, je svoje istupe podešavao prema nišanu politiĉke svakodnevice. Politiĉku metaforiku nadgraĊivao je zoologijom: "Maĉka sterana u ugao postaje tigar!... Ta moćna pesnica NATO se stvara za borbu protiv vazduha!... Narod Rusije treba da izvuĉe zakljuĉke i iz cara Ivana Groznog! Naš glavni problem je banditska drţava koja se ponaša kao vuk! A drţava bi morala da bude vukodav!"

Najsjajnija "zvezda" na ruskom politiĉkom nebu je, bez sumnje, Vladimir Volfoviĉ Ţirinovski, lider Liberalno demokratske partije. Svojim verbalnim akrobacijama ţario je i palio Rusijom i svetom. On je bukvalno shvatao znaĉenje politiĉke arene glumeći gladijatora nauke o jeziku. Svoje govore "pokrivao" je uzreĉicom Suvorova: "Seci drvo i grane će same otpasti!" Jednom njegovom jeziĉkom "poslasticom" sladila se politiĉka i medijska javnost. Kordom jezika zapretio je Americi: "Srbi imaju tajno oruţje koje će strašne 'tomahavke' naterati da puze!" Bombama jezika srušio je Pariz, Berlin, London i Rim. Naravno, bombastiĉne pretnje "sveštavao" je votkom! Od politiĉke grmljavine teško se ĉuju reĉi razuma i razumevanja. Još je Viktor Igo, francuski klasik, pisao o politiĉkom slepilu i gluvoći. Danas su ti verbalni "defekti" postali zvaniĉne forme politiĉkog komuniciranja. Glasovi "ĉoveĉanske savesti" su zaglušeni zglasjem rašĉoveĉenja. Mahatma Gandi, bivši indijski premijer, primer je politiĉara ĉiji govor se rimovao sa govorom naroda. U besedi "Roĉište sa sudbinom" (14. avgusta 1947) Gandi budi misao naroda: "Pre mnogo godina zakazali smo roĉište sa sudbinom, i sada je došlo vreme da ispunimo svoje obećanje... Kad odzvoni ponoć, dok svet spava, Indija će se probuditi u ţivot i slobodu..." Tako je govorio Gandi "koji je bio Indija" (Malro). Sa druge strane, Dţavaharlal Nehru je drugi tip politiĉara i "nije se stopio sa Indijom". Nehruovi govori odaju hladnoga pragmatiĉara, koji nije "uvijao" istinu o bolnoj indijskoj stvarnosti: "Indija mora da trĉi da bi ostala u mestu!" Francuski pisac Andre Malro, ministar informisanja i kulture u De Golovoj vladi, svoju erudiciju utkao je u politiĉki i diplomatski angaţman. Ostavio je pismene tragove o razgovorima sa "hrastovima koje ne obaraju" (Ĉerĉil, Gandi, Nehru...) Bio je nepotupljiv na olovci, i nije prikrivao grubu politiĉku istinu: "Dvorovi velikih monarhija postaju pozorišta!" Malro je ĉesto spominjao Napoleonove reĉi koje i danas vaţe: "Danas, tragedija je politika!" De Gol u memoarima ne štedi lepe reĉi o Malrou: "Sa moje desne strane jeste i biće uvek Andre Malro. Prisustvo toga genijalnog prijatelja, poklonika velikih sudbina, daje mi utisak da sam tako zaštićen od vulgarnosti! Predstava koju o meni izvodi taj dragoceni svedok doprinosi mi da postanem ĉvršći. Znam da će mi, na poĉetku, kada je stvar ozbiljna, njegov sjajni duh pomoći da rasteram tminu... U svakom sluĉaju, Malro je drţao do reĉi 'beseda' koja je, u stvari, znaĉila govor, ali je on znao da je ona znaĉila i molitvu..." Malro je znao da uspostavi harmoniĉan odnos izmeĊu govora i mišljenja. Govoreći demonstrirao je stav da govor mora da ugreje i ozari one koji slušaju. I kad se igrao metaforama one su imale stvarnosno pokriće. Godine 1973. bio je u "gladnom Bangladešu". Tadašnjem predsedniku Rahmanu je rekao: "Ljubim siromaštvo na jednom jedinom licu!" Malro je na vreme shvatio fascinaciju politiĉara televizijom, i televizijskim nastupima. Iz olovke je pucao u magiĉni ekran: "Prvi put snovi imaju svoje fabrike, i prvi put se ĉoveĉanstvo koleba izmeĊu zadovoljavanja svoje najgore infantilnosti i Šekspirove 'Oluje'!"

Drugi ispit Niksona
13. jul 2006.

Morao sam da budem na oprezu, a izgubio sam koncentraciju, kazao je Nikson u aferi "Votergejt". Dobio simpatije javnosti, ali je pao na drugom ispitu
Piše: Milenko STOJIČIĆ UMBERTO Eko, poznati italijanski pisac, merio je politiĉare i politiku na rešetu svoje kolumne "Minervina svaštara". Eko, na svoj naĉin raskrinkava, "prevodi" verbalne zamke italijanskih politiĉara. Eko, na duhovit naĉin, poziva u pomoć i samog Šekspira: Šta bi Šekspir pisao o Berluskoniju? Zato parafraziram (i, naţalost, masakriram) Šekspira, i ţelim da se na svim italiijanskim trgovima recituje: "Rimljani, braćo, sugraĊani, verujem da je Berluskoni ĉovek ĉastan. Ali, pokrenuo je stvari koje verovatno ni sam sagledati ne moţe... Neću zato zameriti se njemu. Više volim slobodu da se zamerim, i sebi, i vama, no da ljudima tako ĉasnim nepravdu ĉinim.... Govornik ja nisam k'o što je Berluskoni, već, ko što znate svi, obiĉan ĉovek, prost, što podela vlasti ga brine. Ja duha nemam, nisam nikakva vrednost, nemam spretnu reĉ, nit imam izraz negovan, nit imam prikladan gest, ni besedništva dar, te da bih ljudsku krv zamutio. Ja samo kazujem pravo, kazujem ono što znate svi; pokazujem Italije drage rane, jadna, jadna, te nema usta, pa ih molim da govore umesto mene; ali da sam ja Berluskoni a Berluskoni Eko, Eko bi taj raspirio duhove više, svakoj rani naše zemlje bi jezik dao, i na bunu, na ustanak bi podigao on i stenje rimsko..." POLITIĈARI, "ideološki bukaĉi", prvi su "pacijenti" sopstvenog govora. I politiĉki, kao i svaki drugi jezik, ĉeka u zasedi i kaţnjava neznalce. Igranje vatrom jezika opruţilo je i Riĉarda Niksona, bivšeg predsednika SAD. Umberto Eko je tekstu "Morfologija laţi" analizira jeziĉo, govorno samoubistvo bivšeg ameriĉkog predsednika u aferi "Botergejt": Govor kojim se Nikson na televiziji pokušao da opravda u oĉima javnog mišljenja, slika je i onoga najboljeg i onoga najgoreg u ameriĉkom mentalitetu. Kao nešto pozitivno (što se u Italiji nikada ne bi dogodilo) deluje to što se pod pritiskom štampe, iako nije bilo preciznih dokaza, ne mogavši odoleti rastućoj plimi puke sumnje, predsednik SAD morao se opravdati u oĉima dve stotine miliona graĊana, i pri tom razotkriti vlastite slabosti i (a to je krajnje dramatiĉna karakteristika govora) vlastite strahove i vlastiti jad.. Kad su ga saterali u škripac priĉom koju je štampa smislila veštinom dostojnom Hiĉkoka, Nikson je pokušao da vrati poverenje smislivši "protivpriĉu". Šta je uĉinio Nikson protiv narativne perfekcije sklopa kojeg je smislila štampa? Sagradio je svoj govor na legendi, premestio je figure u igri. PREDSEDNIK, koji je u priĉi štampe bio negativac, postao je junak. Celi je Niksonov govor usredsreĊen na ispovest ĉoveka, njega samoga, kojeg je pogodila velika nevolja, ali koji se ipak moţe pridići za opšte dobro... "Preuzimam svu odgovornost!", rekao je. "Morao sam da budem na oprezu, a izgubio sam koncentraciju!" Šta je usledilo? Tu je Niksonov govor zaista majstorski. "Votergejt" on vidi, u krajnjem sluĉaju, kao usputni incident, a za njega su, uostalom, krivi loši saradnici. Ovom zamenom figura Nikson je uspeo vrlo vešto da naĉini još jednu operaciju - jer upravo su ga novinari doveli u opasnost da izgubi verodostojnost. Nije se usudio da premesti novinare u pretinac za negativce... Nikson je nesumljivo izveo remek-delo retoriĉke manipulacije... Zašto onda Nikson nije produţio svoj politiĉki ţivot? Zato, što je "pao" na jednom drugom govoru, na govoru lica, na govoru oĉiju i mišića. Eko piše: - Narativna konstrukcija bila bi savršena da je govor bio napisan. Ali, govor je bio izgovoren. I svaki mišić na Niksonovom licu otkrivao je neugodnost, strah i napetost. Tako lepu priĉu s tako srećnim završetkom, izgovorio je preplašeni ĉovek. Smrtno preplašen... To su Amerikanci na televiziji uoĉili. Tako se posumnjalo da je Crvenkapica ipak Vuk Ezekijel s plamenim repom...

Dva lica Havela
14. jul 2006.

Šta je govorio Vaclav Havel kao knjiţevnik i disident, a šta kao predsednik ?eške, podrţavaju?i NATO bombardovanje Srbije
Piše: Milenko STOJIČIĆ MARŠAL Mekluan, "posvećena luda" (kako su ga zvali zajedljivci), taĉno je proraĉunao - da će u globalnom medijskom selu preţiveti politiĉari koji "pucaju" iz mikrofona i koje "prosvetli" oko kamere. Meklaun je svome prijatelju, bivšem kanadskom premijeru Tridou, objasnio koliko je opasan zastoj u

politiĉkom govoru na televiziji: Svaki trenutak zastoja (zastanka) dopušta da te upuca! Reĉima je politiĉara portretisao i Horhe Luis Borhes, slavni argentinski pesnik. Mnogi su mu zamerali zbog verbalnog šurovanja sa generalom Pinoĉeom. Borhes je napade odbijao objašnjenjem - da je u pitanju tradicionalni "politiĉki romantizam". Borhes, koji je na ĉudesan naĉin saţimao znanje, vreme i prolaznost, nije cenio politiĉare, ni "politiĉku liĉnost". Pronašao je i "negative" u politiĉkom ţivotu Abrahama Linkolna, bivšeg predsednika SAD: Upravo sam proĉitao biografiju Abrahama Linkolna, kojem se neosnovano divim. U toj knjizi, govori koje je on drţao bili su protivreĉni. U Ĉikagu je govorio da svi ljudi roĊeni u Americi imaju ista prava. Ali, kada je govorio u Los AnĊelesu, tvrdio je da svi ljudi imaju ista prava, naravno, s tim da kada bi trebalo da dve rase ţive zajedno - ona niţa morala bi se pokoriti onoj višoj... Mislim da nijedan politiĉar ne moţe biti sasvim iskren! Politiĉar uvek traţi glasaĉe, i govori ono što oni oĉekuju da ĉuju... JOSIF Brodski, poznati ruski pesnik, sa štokholmske govornice je, u besedi prilikom primanja Nobelove nagrade, olovkom "tukao" politiĉare koji nisu naĉitani: "Ne apelujem da se drţava zameni bibliotekom, ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog ĉitateljskog iskustva, a ne na osnovu njihovih politiĉkih programa, bilo manje jada... Reći ću samo to - ja smatram da je ĉoveku koji je proĉitao Dikensa teţe da utamani sebi sliĉnoga u ime bilo koje ideje, nego ĉoveku koji ga nije ĉitao..." Grĉki istoriĉar Herodot govori o "predizbornim manipulacijama" kralja Darija, na ĉijoj strani su bili Bog i konjušar: - Kada su ujahali u predgraĊe, pa kad su prolazili pored onoga mesta, gde je prethodne noći bila vezana kobila, tu se zaigra Darijev konj i zarza. Istovremeno, dok je konj rzao, sevnu munja i zagrmi iz vedra neba. Pošto se to desilo, protumaĉilo se - da je viša sila potvrdila Darija za kralja Persije... Druga verzija te "vesele priĉe" pamti konjušara Ebara: JEDNI kaţu da je to Ebar tako udesio, a drugi opet priĉaju (jer su u Persiji kruţile obe priĉe) da je Ebar uhvatio kobilu rukom za polni organ, i stavio ruku u dţep ĉakšira. Kada je, prilikom izlaska sunca, trebalo konji da krenu, on je prineo ruku nozdrvama Darijevog konja, pastuva, koji je odmah, ĉim je to omirisao, poĉeo da frkće i rţe... Veliki broj politiĉara mogao bi da konkuriše za laskavu titulu mister lapsus ili najbolji mucavac! Zanimljivo bi, na primer, bilo ĉuti, uz poštovanje vremenske distance, šta bi danas negdašnji pisac Vaclav Havel rekao za svoju davnu izjavu: - Kada bi Amerikanci postavili samo jednu raketu "peršing" manje, to strateški ne bi znaĉilo baš ništa. UšteĊena sredstva bila bi dovoljna za finansiranje izdavaĉke delatnosti ĉehoslovaĉkih emigrantskih kuća moţda za sledećih dvadeset godina, što bi za oĉuvanje identiteta, a otuda i slobode naših naroda, znaĉilo više nego sve rakete "peršing" zajedno" Desetak godina posle ove izjave, predsednik Havel zaboravio je pisca Havela. Ispalio je nekoliko verbalnih "peršing" raketa, podrţavajući NATO bombardovanje Srbije! Sjedinjene Ameriĉke Drţave pomagale su latinoameriĉkom revolucionaru Simonu Bolivaru. Bolivar je, meĊutim, na svoj naĉin "zahvalio" na pomoći: - Sjedinjene Drţave kao da je proviĊenje poslalo da nas muĉe svim vrstama zala i u ime slobode

Vladar kao kaplar
15. jul 2006.

Strah od nestajanja politi?ar le?i jezi?kim ništarama i šarenim laţama
Piše: Milenko STOJIČIĆ KAKO u politiĉkom govoru "pomiriti" nemir, strast i razum? I sme li politiĉar da "drema" u jeziku, poput engleskog premijera Tonija Blera: - U poĉetku sam se budio, a to mi se i danas dešava, i ĉitao u novinama da je premijer uradio ovo i ono. Ubrzo bih, meĊutim, uzviknuo: Hej, pa to sam ja! Neprepoznavanje "mene" i "moga ja, koje govori" dovodi do komunikacijskog kratkog spoja. Tako se "fizikom" i "metafizikom" poigravao Maks Mariner, "visoki predstavnik" Ajfora u Bosni i Hercegovini. Pokušavajući da objasni principe razgraniĉenja, Mariner je rekao: - Predstavnik jedne strane će drţati ekser a drugi će udarati ĉekićem! To će biti veoma simboliĉno! Na istoj verbalnoj talasnoj duţini bila je i Tansi Ĉiler, turska premijerka, kada je polemiĉki udarac uzvrćala aktuelnom premijeru Masudu Jalmazu: - Nikada dosada jedan izabrani partijski lider nije bio bez mašte, da se ponaša kao kaplar! Bulat Edţevit, još jedan turski politiĉar iz premijerske reprezentacije, "razvezao" je jezik portretišući za

javnost Neţbana Erbakana, islamistiĉkog premijera: - Nikad niko ne treba da zaboravi da je Erbakan majstor za prevare! I BIVŠEG nemaĉkog kancelara, Helmuta Kola, varale su reĉi u svetlu kamera i pred "topovima" mikrofonima. Kada je proglašen za poĉasnog ĉlana streljaĉkog društva odbio je da uzjaši konja, duhovito se pravdajući: - Bojim se da bih zbog toga imao problema sa udruţenjem za zaštitu ţivotinja! U veseloj svesci politiĉkog govorenja ima mesta i za libijskog predsednika, pukovnika Moamera Gadafija. Pisac "Zelene knjige" suštinu politike objašnjavao je jeziĉkom spremom meteorologa: - Zapadne zemlje bi jednog dana mogle da izvrše invaziju na nas, jer je Libija sunĉana zemlja! Mogli bi da nas kolonizuju i zbog naših lubenica koje su izvanredne zbog kvaliteta libijskog peska! "Carskim" vokabularom vladao je (razbacujući se reĉima) i Simeon Saks-Koburgotski, sin poslednjeg bugarskog cara Borisa. Simeon Drugi, vraćajući se u Bugarsku posle 50 godina, u vreme demokratskih promena, na aerodromu je izjavio: - Jednom car, uvek car! Ako ne car, ono bar predsednik vlade! Bosna i Hercegovina je bila "idealan teren" za politiĉku pomutnju jezika. I idealan teren za mnogo štošta drugog. Butros Gali, bivši generalni sekretar UN, i sam je nagazio na jeziĉku minu, pozivajući na humanitarnu misiju: - Ko ovamo doĊe mora da plati! U jeziĉke kuĉine, u verbalnu preĊu zapetljala se i Elizabet Ren, specijalni izvestilac UN za ljudska prava: - Ja sam politiĉki apsolutno Finkinja, i u sluĉaju sukoba izmeĊu Finske i Švedske ne bih uopšte razmišljala na ĉiju stranu da stanem; potpuno bih podrţala svoju zemlju - Finsku! JEZIĈKA ekvilibristika "zavela" je i Norodoma Sihanuka, bivšeg kambodţanskog kralja. Svoje nezadovoljstvo represivnom vladavinom premijera Hun Sena zavio je u ove "jeziĉke pelene": - Da nisam budista izvršio bih samoubistvo, pošto je obnavljanje slobode i demokratije u mojoj zemlji pod premijerom Hun Senom samo pusta ţelja! Dţozef Estrada, bivši filipinski predsednik, bio je u stilu prezimena - "estradni politiĉar". Politiĉki "jeziĉki libido" krunisao je javnim konkursom za - sopstveni krevet: - Mnoge ţene ţele da imaju moje dete! To je u redu! Sve su dobrodošle! Ĉinjenica da je politiĉar primoran da se iz dana u dan izjašnjava na televiziji (da ne bi nestao), prisiljava ga da otkriva faze onog kontradiktornog procesa na kojem se zasniva njegovo umeće... Istim reĉima drţi govor u kojem biraĉima iznosi svoje ideje i realistiĉan govor namenjen suprotnoj strani... Strah od nestajanja politiĉar leĉi jeziĉkim ništarima i šarenim laţama. Ameriĉki pisac Henri Miler, piše o politiĉkom habitusu bivšeg nemaĉkog kancelara Kola: - Ali, ĉak ni Kola u stvarnosti nema! Njegova je prednost u tome da on egzistira u jednoj još netaknutoj strukturi. Pa to onda i nije vaţno koliko je glup! On je kukavica na ĉasovniku s kukavicom. U punom smislu reĉi je zamenjiv! Kod Kola se zna da on ne ţeli ništa! Ţeli samo da ostane! (Kraj)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful