Tajna **gluve** sobe

30. jun 2003.

Potpisivanjem primirja sa Hrvatskom nisu prestala ratna dejstva, jer su hrvatske paravojne formacije koristile svaku priliku da napadnu i da prebace krivicu na drugu stranu.
Piše: Dr Milorad Dragojević SEDNICE Glavnog vojno-tehniĉkog saveta (GVTS), najvišeg vojnog vrha i prijemi na armijskom nivou odrţavani su u namenskoj sali, koju su zbog poloţaja zvali **sala u prolazu**. Projektovana za tu namenu, moderno opremljena i osposobljena za sastanke od 25 do 30 ljudi, kojima su rukovodili ministar ili naĉelnik Generalštaba, ova sala je godinama smatrana reprezentativnom prostorijom ministarstva. Više od 20 godina povremeno bih i nakratko prisustvovao sastancima Saveta, radi podnošenja obrazloţenja o pokretanju nekih većih projekata ili davanja informacija o toku realizacije. Na one koji su prvi put bili u sali ostavljala je poseban utisak jednostavnošću, modernim enterijerom, ogromnim jednostavnim stolom, zidovima kompletno obloţenim furnirom, bez prozora i preovlaĊujućim nijansama maslinaste boje. Samo je svetlost dolazila iz gornjeg neobiĉno oblikovanog dela, kroz stakla ukrašena umetniĉkim mozaicima i plafonskog veštaĉkog osvetljenja. U sali je uvek bila **grobna** tišina, kako zbog odgovarajuće zvuĉne izolacije, tako i zbog ĉinjenice da se istovremeno mogao ĉuti samo jedan glas. KRVAVO PRIMIRJE PO tome **sali u prolazu** više bi odgovarao naziv **gluva sala**. Oni koji su više voleli klasiku verovatno su prednost davali bivšoj ratnoj sali u starom Generalštabu. Kao direktor Instituta i ĉlan GVTS nekoliko godina sam prisustvovao sastancima Saveta, ali tada nisam mogao ni pretpostaviti da ću jedno vreme u toj prostoriji svakodnevno provoditi najveći deo radnog vremena. Poĉetkom marta 1992. godine stupio sam na novu duţnost - pomoćnika ministra za Vojnoprivredni sektor. Ministra odbrane je zastupao naĉelnik Generalštaba, koji je istovremeno vodio sednice Kolegijuma ministra i Štaba Vrhovne komande. U zavisnosti od tekuće problematike, sednice su se odrţavale svakodnevno, u sastavu koji je ĉinio Kolegijum ili u dopunjenom sastavu predstavnicima operativnih uprava Generalštaba. Kolegijum ministra ĉinili su rukovodioci sektora i uprava: general-pukovnik Nikola Ĉubra, generalpukovnik Ţivota Avramović, general-pukovnik Vladan Šljivić, general-pukovnik dr Milorad Dragojević, general-pukovnik Dragoljub Simonović, general-major Gojko Krstić i general-major Aleksandar Vasiljević. Potpisanim primirjem u Hrvatskoj nisu prestala ratna dejstva. Hrvatske paravojne formacije koristile su svaku priliku da napadaju gde im najviše odgovara i da prebace krivicu na drugu stranu. U tom trenutku Vens-Ovenov plan morali su da prihvate iako im to perspektivno nije odgovaralo. Samo od poslednjeg primirja do prvih dana marta poginulo je na našoj strani 76 ljudi. U Bosni još ništa nije bilo rešeno. Paljenje kuća i masakriranje srpskog stanovništva bile su svakodnevne pojave. PROCENE I - ZADACI PROCEDURA rada na sednicama Štaba Vrhovne komande bila je takva da se na najefikasniji naĉin dobiju informacije i neophodne procene, a zatim da na osnovu toga naĉelnik izda nareĊenje ili zakljuĉi šta treba dalje preduzeti. U većini sluĉajeva nije obrazlagao zašto se odluĉio za konkretnu varijantu rešenja, niti je praktikovano da se prisutnim ĉlanovima - za deo obaveza koje iz toga proizilaze - nareĊenja dostavljaju i u pisanoj formi. Verovatno da se iz tehniĉkih razloga to drugaĉije nije moglo obavljati, jer su te sednice odrţavane skoro svakodnevno, a zatim da bi što manjem broju uĉesnika bili dostupni podaci o kojima su donete odluke. Naravno, i dalje su pisana nareĊenja od šireg znaĉaja za vojsku, a jedinicama i ustanovama na zaposednutom prostoru dostavljana su uobiĉajenim zaštićenim kanalima. Kako je vojnoprivredni kompleks predstavljao veliku i sloţenu organizaciju, sastavljenu od delova koji se bave istraţivanjem, razvojem, proizvodnjom, nabavkom i prodajom naoruţanja i vojne opreme, i pošto su se preduzeća tog kompleksa prostirala na ĉitavom jugoslovenskom prostoru i angaţovala i znaĉajan deo civilnih kapaciteta - secesijom i ratnim stanjem na odreĊenom prostoru, taj sloţeni sistem bio je toliko narušen da se više nije moglo govoriti o nekoj znaĉajnijoj proizvodnji sloţenijih sredstava i sistema naoruţanja. MeĊutim, i u takvim uslovima moralo se, hitno i po svaku cenu, omogućiti snabdevanje vojske onim što joj je bilo najneophodnije.

Vojska van svoje zemlje
01. jul 2003.

Ĉetiri varijante o statusu i povlaĉenju JNA iz Bosne i Hercegovine.
Piše: Dr Milorad Dragojević NA osnovu svakodnevnog praćenja situacije na ratištu prikupljao sam neophodne podatke o tome šta je vojsci hitno potrebno, kao i predlagao intervencije vojske, da bi se neki kapaciteti dislocirali, proizvodnja prenela u druge krajeve ili poĉelo sa osvajanjem novih proizvoda. I pored ĉinjenice da sam ostale ĉlanove Kolegijuma i odranije poznavao, da su odnosi u tom svakodnevnom radu bili krajnje drugarski i korektni, nisam mogao da se u toj situaciji prijatno osećam. Oni su po prirodi posla pripadali ĉisto vojnoj struci, bavili su se sasvim drugom problematikom i pripadali jednom drugom svetu, od onog u kome sam ja do tada ţiveo i radio. Objektivno, nisam mogao da oĉekujem razumevanje za nastale teškoće u kojima se našla delatnost, koju sam predstavljao i zbog svega toga morao sam da se osećam potpuno usamljeno i samo fiziĉki prisutan, a mnogo više razmišljajući o mnogobrojnim problemima sektora. ANTISRPSKA KOALICIJA NA sednicama Štaba Vrhovne komande i Kolegiju, a voĊene su rasprave i donošene odluke o mnogobrojnim pitanjima iz ţivota i rada vojske nastalih raspadom drţave. MeĊu tim pitanjima postojao je i odreĊen broj posebno znaĉajnih, kojima se vojska svakodnevno bavila, kao što su: Na osnovu sporazuma o dolasku mirovnih snaga OUN na ove prostore, trebalo je za njihovo prihvatanje i logistiĉko obezbeĊenje pravnim dokumentima i kroz neposredno obezbeĊenje - rešiti veći broj pitanja. Prvi put se nešto tako radi na ovim prostorima u posebnim ratnim uslovima, pa se postavljalo više pitanja koja zadiru u suverenitet, bezbednost i moguće kasnije implikacije. Na primer, postignut je dogovor da u zaštićenim zonama bude milicija, a sve ostalo bilo je pod upitnikom: ko će ĉuvati spoljnu granicu u Baranji gde je došlo do upada ustaša sa maĊarske teritorije, pitanje naoruţanja, kontrole itd.; Tada je i konaĉno svima bilo jasno da ta antisrpska koalicija ne ţeli ni pod kakvim uslovima da ostane u Jugoslaviji. Sve što je tada radila bilo je usmereno da se dobije u vremenu. S druge strane, Srbi su rešeni da se za svoj opstanak po svaku cenu bore. Postavljalo se pitanje kako povući JNA a pri tome ostaviti zaštićen narod? Danima su pravljene varijante i kombinacije kako to rešiti pravno, organizovano, materijalno, kadrovski, a da pri tome ne doĊe do pometnje; Doneta je odluka da se materijalna sredstva i vojna oprema izvlaĉe na prostore Srbije i Crne Gore. Ova operacija se nije mogla jednostavno sprovesti, kada se ima u vidu da se radilo o planinskom zemljištu, komunikacije su ugroţavali pobunjenici a tereni prema ovim dvema republikama bili su nastanjeni skoro iskljuĉivo muslimanskim ţivljem. Sa ovim odlukama se nepotrebno kasnilo. RASTEREĆENJE ARMIJE MNOGOBROJNE i svakodnevne aktivnosti, od popune ljudstvom, sredstvima naoruţanja i materijalom, pa do podizanja morala i prikupljanja podataka o neprijatelju bile su usmerene na podizanje maksimalne borbene spremnosti, tako da se u sluĉaju napada odgovori punom merom. I u vreme primirja tada je vaţilo pravilo: ako neko napada, treba mu adekvatno odgovoriti; U trenutku kada ta bivša republika BiH bude proglasila svoju nezavisnost moralo se raspolagati detaljnim varijantama o izvlaĉenju armije i osposobljavanja srpskih jedinica teritorijalne odbrane. Bila su pripremljena ĉetiri razliĉita rešenja o statusu i povlaĉenju JNA iz te republike. Sve je zavisilo od mogućeg dogovora tri naroda i meĊunarodne situacije. Vojska je procenila da bi najkasnije do 1. aprila trebalo proglasiti novu drţavu, meĊutim, to se nije moglo realizovati. Jedinicama na terenu neprekidno je ukazivano na to da oni van zemlje rade na tome da Srbiju i Crnu Goru uvuku u rat i da im našim neprimerenim potezima to ne smemo omogućiti; Priliv finansijskih sredstavanije obezbeĊivao ni elementarne uslove za ţivot i rad vojske na zaposednutom prostoru. Ono što je dnevno stizalo deljeno je za hranu vojsci i plate vojnim i mobilisanim licima. Veliki ugovori, oko izgradnje objekta i nabavke opreme morali su da priĉekaju bolja vremena; Ukupni stav armije bio je takav da su se morale preduzeti hitne mere da se ona smanji i prilagodi nastaloj situaciji. Usvajani su kriterijumi za odlazak u prevremenu penziju. Doneto je više predloga odluka o rasterećenju armije licima drugih nacionalnosti iz otcepljenih republika. Na kraju, naloţeno je da se pod hitno otpoĉne sa radom na izradi projekta o transformaciji JNA u vojsku Srbije i Crne Gore. I pored ĉinjenice da Ustav nije bio donet trebalo je na tome hitno raditi kako bi se nakon formiranja nove vojske.

Spor oko petokrake
02. jul 2003.

Neki generali najavljuju da neće ostati u armiji ukoliko se ukinu dotadašnja znamenja.
Piše: Dr Milorad Dragojević KAKO je JNA nastala u drţavi koje više nije bilo, a po organizaciji i veliĉini nije više odgovarala onima koji su ostali da zajedno ţive, postavljalo se pitanje njene reorganizacije i transformacije u novu vojsku. Izjave i istupanja nekih iz rukovodećeg sastava ukazivale su da to neće ići tako lako. Nije se radilo samo o neobiĉnim izjavama kao, na primer, one koju je naveo bivši ministar: da nije hteo da ide na sednicu Predsedništva kad se raspravljalo o ukidanju petokrake kao oznake u vojsci, izjava nekih prisutnih generala da oni neće biti u vojsci ako se ukinu ta znamenja, ili primedbe makedonskog generala, na tom sastanku da ne treba stvarati srpsku i crnogorsku vojsku i pored toga što se njegova republika otcepila i ĉinjenice da je on na tom poloţaju po, nesrećnom, nacionanom kljuĉu. Reĉ je o suštinskom problemu da ti ljudi - odrasli i formirani u jednom drugom sistemu, opterećeni ideologijom - nisu bili u stanju da korektno obave tako sloţen i odgovoran posao. NOVA DRŢAVA NA jednom od sastanaka poĉetkom marta, naĉelnik je izneo stav da bi do 1. aprila trebalo proglasiti novu drţavu i paralelno sa drugim aktivnostima, a u vojsci hitno raditi na transformaciji vojske. Neophodno je na drugoj osnovi postaviti organizaciju Ministarstva i Generalštaba, njihovih organizacionih jedinica, operativnog dela armije, a zatim brojno stanje prilagoditi potrebama nove drţave. Izneo je i neka razmišljanja: da idejno rešenje budućeg SSNO treba da bude takvo da ministar bude glavni, da se Generalštab u celini bavi vojskom. Razvoj, proizvodnja i nabavka da budu pod Ministarstvom, da se vidi šta se s ĉim moţe spojiti, da se ne dupliraju funkcije, a uprave da budu itnervidovske itd. Smatrao je da obe organizacije treba da imaju ispod 1.000 ljudi. Naredio je da ĉlanovi kolegijuma budu nosioci izrade tog projekta u svojim organizacionim jedinicama. U trenutnoj situaciji to je bilo znatno komplikovanije, zbog ĉinjenice da odreĊen broj uĉesnika u tim raspravama nije u suštini poznavao funkcionisanje te organizacije (jer se bavio komandnim duţnostima u trupi) i što je nekoliko nosilaca najviših funkcija pokušavalo da pravi organizaciju prema postojećim ljudima. Da bi ĉlanovi Predsedništva i predsednike republika upoznali sa projektom transformacije vojske, odrţan je 8. aprila sastanak Štaba Vrhovne komande u prostorijama Generalštaba. Na tom sastanku detaljno su informisani o organizaciji Ministarstva odbrane, Generalštaba, nadleţnostima, organizciji operativnog dela armije i ukupnom broju lica u vojsci. PREDSEDNIK ZADOVOLJAN U PRETHODNOM informativnom izlaganju predsednik Srbije je izneo podatke o toku priprema na izradi novog ustava i neophodnosti da se u ovoj fazi ukljuĉi i vojska. Odbrana treba da bude na nivou SRJ, da nema potrebe za TO ni republiĉkim ministarstvima odbrane. Drţava bi imala jednu banku, jedan privredni sistem na celom prostoru, jaku vladu, višestranaĉku skupštinu i trţišnu privredu. Smatra da je predloţeno rešenje transformacije vojske dobro, svestrano sagledano i da je bitno da se omogući brz prelazak iz mirnodopske u ratnu armiju. Predsednik Crne Gore smatra da je izlaganje bilo vrho informativno da nema primedaba, ali bi bilo interesantno da se iznese procena koliko bi takva armija koštala. Ĉlanovi Predsedništva su izneli da je više uraĊeno nego što su oĉekivali, da treba pripremiti zakon o vojsci tako da bude spreman kad se ustav usvoji i da u prilogu ovog predloga treba dati i uporedni pregled organizacije stranih armija. U toku aprila situacija se iz dana u dan pogoršavala. Vodeće sile su se utrkivale, nekada i bez meĊusobnog dogovora, koja će preduzeti radikalnie mere u nastalim problemima oko Bosne. Paralelno sa tim pritiscima, pripremama za proglašenje drţave i svakodnevnim praćenjem i izuĉavanjem situacije na terenu, moralo se raditi na konaĉnoj varijanti povlaĉenja vojske sa tih prostora. Bilo je krajnje neizvesno kako obezbediti da se organizuju jedinice teritorijalne odbrane (kako su se tada zvale), od pripadnika JNA poreklom sa tih terena i srpskog naroda sa tog prostora, snabdeju naoruaţnjem i opremom i u celini osposobe da mogu braniti svoje teritorije. Negde oko 80 odsto tadašnjeg sastava JNA ĉinili su oni sa tog terena, ali je bilo i onih iz dela JNA sa prostora buduće drţave, koji je, zbog porekla, trebalo da idu tamo. Naravno, uvek je bilo onih koji hoće, i onih kojima se to ne isplati. Zakonskim putem sve to nije bilo lako regulisati, jer se radilo o velikom broju razliĉitih sluĉajeva.

Alija moli Murata
03. jul 2003.

Kada je neki Murat zapretio miniranjem brane kod Višegrada, Alija Izetbegović je, pred svetom, poruĉio: **Nemoj, Murate, matere ti, do daljeg...**
Piše: Dr Milorad Dragojević PO savetu svojih prijatelja iz inostranstva poĉetkom aprila smišljeno je izvršen napad na objekte i jedinice vojske i time je stvoreno teško ratno stanje. Evropska zajednica donosi poznatu odluku 6. aprila, a zatim SAD odluĉuje da prizna sve tri otcepljene republike, tako da je time stvorena potpuno nova situacija. Da bi ubrzao priznanje Bosne i od ostalih zemalja i da bi se rešio prisustva JNA, Izetbegović je naredio mobilizaciju i intenzivirao napade na JNA, a paralelno s tim, na njemu svojstven naĉin, vodio je pregovore kako bi se **mirnim putem** konflikt rešio. Kao odgovor na pismo Alije Izetbegovića, naĉelnik Generalštaba u odgovoru od 8. aprila ukazuje na te nelogiĉnosti i ĉinjenicu da pošto se ne oglašava za stradanja srpskog stanovništva, opravdano se postavlja pitanje ĉiji je on predsednik i koga predstavlja, a navodno se zalaţe za graĊansku drţavu. POVLAĈENJE JNA NA zajedniĉkoj sednici Odbora za narodnu odbranu i Odbora za unutrašnju politiku Savezne skupštine, odrţanoj 14. aprila 1992, izneti su podaci i procene o stanju u Bosni i merama koje se preduzimaju da bi se situacija smirila. Tom prilikom je reĉeno da su napadnuti Bosanski Brod, Mostar, Zemunik, Travnik, Bijeljina, Zvornik, Višegrad, a da se na Kupreškoj visoravni i u dolini reke Neretve borbe i dalje vode. Paravojne formacije SDA su jaĉine oko 50.000 ljudi, HOS oko 35.000 ljudi i **zengi** oko 12.000 ljudi. Od poĉetka 1992. godine registrovano je 107 sluĉajeva neprijateljskog delovanja prema JNA. Svi oni koji pokušaju kasnije, da se na osnovu dokumenata vrate u vreme kada je **Alija stvarao tu svoju liĉnu muslimansku drţavicu**, neće biti u stanju da shvate kako je to tih dana stvarno izgledalo, ako se ne upoznaju i sa cirkusantskim prenosom putem medija razgovora Alije Izetbegovića iz kabineta u Sarajevu i nekog Murata, koji je ĉuĉao na vrhu brane kod Višegrada, preteći da će sa nekoliko štapina **vitezita** sve to dići u vazduh i izazvati pravu katastrofu. Alija je u istorijskoj poruci, telefonm, uţivo, da ga ceo svet ĉuje rekao: **Nemoj, Murate, matere ti, do daljeg...** Zaista, samo veliki ljudi imaju tu privilegiju da sa par reĉi uobliĉe svoju kompletnu ţivotnu filozofiju i istorijsku misiju. Na sednici Štaba Vrhovne komande, odrţanoj 28. aprila, usaglašen je tekst pisma Predsedništva SFRJ, Predsedništvu SR BiH. Postupajući u skladu sa Ustavom SRJ predlaţe se da se povedu razgovori o poloţaju i statusu JNA u toj republici kako bi se što pre došlo do prihvatljivih rešenja. Istog dana u listu **OsloboĊenje** doneta je odluka krnjeg Predsedništva BiH o povlaĉenju JNA sa tih prostora. ODBIJENE PONUDE PRE nego što se saopšti odluka o povlaĉenju JNA i formiranju jedinica teritorijalne odbrane trebalo je na licu mesta objasniti starešinskom sastavu nastalu situaciju. Na sednici Štaba Vrhovne komande, odrţane 29. aprila, odluĉeno je da radi upoznavanja starešina na lice mesta otputuju general-pukovnik Blagoje Adţić u Banjaluku, general pukovnik Ţivota Avramović u Bijeljinu i general pukovnik Ţivota Panić u Hercegovinu. Trebalo je otvoreno starešinskom sastavu reći - da je bilo neminovno da se po hitnom postupku formira nova drţava, da se u ovom trenutku u odnosima kakvi postoje nije ništa više moglo uraditi od onog što se predlaţe, da smo nudili rukovodstvu BiH razliĉite varijatne, ali da zbog podrške Nemaĉke i SAD ništa nisu hteli da prihvate, da muslimani i Hrvati nameću rešenje koje je za Srbe neprihvatljivo i da će biti upućen poziv graĊanima Srbije da se povuku. Od komande 2. vojne oblasti formiraće se štab srpske vojske. Tako je poĉela delikatna operacija stvaranja srpske vojske u Bosni i izvlaĉenja graĊana Savezne Republike Jugoslavije. Na sednici odrţanoj 4. aprila 1991. zamenik naĉelnika Generalštaba, general Ţivota Panić, izmeĊu ostalog, predloţio je i sledeće, da se Kupreška visoravan stavi pod kontrolu, da se Ĉapljina odmah napusti, da se komanda 2. vojne oblasti povuĉe na ratni poloţaj i da se vojne škole povuku iz BiH. Bio sam ne malo iznenaĊen time da u zakljuĉcima koje je naĉelnik formulisao na kraju sastanka, nijedne reĉi nije bilo o tim predlozima. Posle toga razgovarao sam sa zamenikom, napominjući da je morao da bude uporniji ili da na sledećem sastanku ponovi isti predlog, jer sam smatrao da takvim postupcima moţe da nam se ponovi ono što se dogodilo u Hrvatskoj, ali u novom izdanju. Odgovorio mi je da to ne bi bilo u redu, da se na ovom nivou ne vode rasprave a da naĉelnik na sebe preuzima odgovornost o odlukama koje donosi.

Ruski rulet u Čapljini
04. jul 2003

Uspešnom desantnom akcijom spaseno je 170 ţivota, ali niko nikada nije objasnio otkud meĊu vojnicima dvadesetak ţena i dece?
Piše: dr Milorad Dragojević NIJE bilo neophodno da u Ĉapljini ostane oko 150 ljudi u okruţenju, da budu ugroţeni njihovi ţivoti, i da se takvim postupkom nedovoljno koristi tragiĉno iskustvo oko blokiranja kasarni u Hrvatskoj. Vreme je prolazilo, a ta jedinica je bila u sve teţem poloţaju. Od 13. aprila danonoćno su je napadali svim sredstvima i sa svih strana, tako da se svakodnevno ginulo. Nekoliko puta su ustaše prodrle i u samu kasarnu. Tada je poginuo, koliko se sećam, i sin (oficir) ĉlana Predsedništva Sejda Bajramovića, a ustaška propaganda o tome je imala svoju verziju dogaĊaja. Ĉapljina je, inaĉe, bila po ustaštvu poznata još iz vremena Drugog svetskog rata. Kako su se nalazili u potpunom okruţenju, znatno udaljeni od naših jedinica, našim vojnicima objektivno više se nije mogla pruţiti efikasna pomoć. NAĈELNIK ĈASTI DANIMA smo bili opterećeni tim sluĉajem, jer bi, pored nepotrebnih gubitaka mladih ţivota, to bitno uticalo na moral vojske i imalo bi vrlo teške posledice. Kada smo izgubili svaku nadu, naĉelnik Generalštaba pozvao nas je 23. aprila i prvi put ĉastio pićem u znak uspešno završene operacije spasavanja jedinice. Desantom od 7 transportnih helikoptera i uz snaţnu artiljerijsku vatru i neprekidno dejstvo avijacije svi su spaseni, bez ijednog poginulog, samo su letilice bile znaĉajno oštećene. Pokazalo se da se meĊu spasenima nalazilo i dvadesetak ţena i dece. Bio je to vojniĉki neracionalan i krajnje neizvestan poduhvat u kome je ulog bio veliki - oko 170 ţivota. Ni tada, a ni kasnije, nisam ĉuo bilo kakvo obrazloţenje da su, moţda, ti ljudi ostavljeni u garnizonu jer je situacija tako zahtevala, da je, moţda, bilo predviĊeno da budu ţrtvovani. U tako uskom krugu vojnog vrha nisam ĉuo bar to, da se kaţe, kako je sve bilo rezultat loše procene a što se u ratu dešava. Ne, ni reĉi? Naĉelnik general Axić bio je vidno raspoloţen, ostali zadovoljni što se sve tako završilo, a ja sam istovremeno i srećan i nesrećan. Nesrećan i potišten što je do toga uopšte došlo i zbog neizvesnosti koliko se puta ovako nešto moţe ponoviti. Za sve vreme tih neformalnih i nategnutih razgovora, kada se namerno pominju sporedne stvari da bi se izbeglo ono bitno, pokušavam da dokuĉim zašto je to tako? BEZ ODGOVORA GDE smo mi to do sada bili, zašto nam se ovakve stvari dešavaju i kuda smo se zaputili? Kao da mi nedostaje neka nit u logiĉom razmišljanju kada ne mogu da shvatim elementarne ljudske postupke svog pretpostavljenog. Da li je moguće da njemu i nije mnogo stalo do toga da sazna šta mi ostali o svemu tome mislimo, zar nije duţan da kaţe da je to bila velika greška i da tako nešto ne bi smelo da se ponovi. Razmišljam: zar nije upoznat kako veliki ljudi na takvim funkcijama u sliĉnim situacijama postupaju? Nastojali su da liĉnim primerom motivišu podĉinjene znajući da njihov uspeh zavisi od štaba u kome mora postojati meĊusobno poštovanje, razumevanje i privrţenost. Sticajem neverovatnih okolnosti, u akciji izbavljenja sve se završilo bez ljudskih ţrtava, ali je bilo onih koji su, pre toga, nepotrebno pali braneći kasarnu. Pitao sam se šta će biti sutra? Posle svega, nisam bio naĉisto koliko je pri donošenju odreĊenih odluka mogao biti od uticaja liĉni inat naĉelnika, koliko loša procena situacije ili, pak, neke druge ĉinjenice. U tom trenutku, ta naša ”sala u prolazu”, i mi u njoj, budili su u meni neke ĉudne i neprimerene asocijacije. Pomislio sam da bi, moţda, u budućim zakonima trebalo predvideti uslov da se na funkciju naĉelnika Generalštaba ne moţe postaviti lice koje nema decu. Kod nas je u većem broju sluĉajeva bilo upravo obrnuto, kao što su i mnoge stvari bile postavljene obrnuto. Mislio sam da kod donošenja sliĉnih odluka to treba ĉiniti i sa roditeljskim osećanjima, jer bar za trenutak treba shvatiti šta osećaju i koliko brinu hiljade roditelja ĉija se deca nalaze pod komandom naĉelnika Generalštaba. Sva nastojanja da se izvrši priprema jedinica JNA na prostoru Bosne, kako bi se na osnovu dogovora sa onima koji su za otcepljenje, uz što manje ţrtava, napustio taj teren, nisu potpuno uspela.

Pravila nove vojske
05. jul 2003.

Od 20. maja 1992. godine JNA se transformiše u Vojsku Jugoslavije. Umesto druţe i drugarice, gospodine i gospoĊo. Šta je Dobrica Ćosić, novoizabrani predsednik SRJ, govorio oficirima VJ?
Piše: dr Milorad Dragojević PROGLAŠENJEM Ustava Savezne Republike Jugoslavije, 27. aprila 1992. godine, na zajedniĉkoj sednici Skupštine SFRJ, Narodne Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Crne Gore, stvorena je nova drţava, kako su je nazvali “treća” Jugoslavija. Time je stavljena taĉka na jedan mukotrpan i teţak posao da se u vremenskom tesnacu, pod strašnim pritiskom spolja i uz neslaganje oko postupka donošenja Ustava iznutra, konaĉno stvori drţava. Kada se govori o tome koliko je bilo moguće ukljuĉiti tako šarenu opoziciju u proceduru oko stvaranja nove drţave, mora se voditi raĉuna o sledećem: da su postojala vremenska ograniĉenja, da je tek formirana opozicija imala meĊusobno dijametralno suprotne stavove, mnoge stvari su bile nasleĊene, kao one o suverenitetu, pa se moralo ići na kompromise izmeĊu republika, da su u nastaloj situaciji partije na vlasti morale preuzeti rizik da se kroz meĊusobni dogovor i po hitnom postupku stvori drţava itd. Ne treba se mnogo baviti time i dokazivati da je osnovni nacionalni interes bio stvoriti što pre drţavu. DRŢAVA REKLA SVOJE DEKLARACIJOM o proglašenju novog ustava eksplicitno su definisani odnosi nove drţave prema svim spornim pitanjima nastalim na prostoru prethodne Jugoslavije. Posebno je naglašeno da nova drţava nema pretenzija prema ostalom delu zemlje i da je za mirno rešenje krize. Time je konaĉno nova drţava rekla šta ima da kaţe, ali nije trebalo preterano gajiti iluzije u to da će to svet prihvatiti kao put za rešenje krize. Izjave uĉesnika posle te sveĉanosti bile su iznijansirane, kao na primer: ovim se potvrĊuje ţelja ogromne većine graĊana izneta još pre 70 godina pri stvaranju Jugoslavije; nema prevelikog radovanja jer su mnogi pod utiskom onog što se desilo; poloţaj vojske je jasno definisan u novom Ustavu, sada treba pristupiti graĊenju novog sistema u novoj drţavi, a najviše je bilo onih koji su izraţavali zadovoljstvo i sreću što će ţiveti u novoj drţavi. Usvajanjem Ustava i Ustavnog zakona za njegovo sprovoĊenje, unete su i neke suštinske izmene u pogledu poloţaja, ţivota i rada JNA. PredviĊeno je da se najznaĉajniji zakoni iz oblasti odbrane moraju uskladiti sa novim Ustavom do kraja 1992. godine, a do tada, dok se ne donese zakon o Vojsci Jugoslavije, vaţiće postojeći. Predsedništvo će u prelaznom periodu obavljati i dalje svoju funkciju. MeĊutim, odmah na snagu stupaju odredbe kojima se nalaţe da pripadnici vojske ne mogu biti ĉlanovi politiĉkih partija i stranaka, niti se angaţovati na toj osnovi kako u radnom, tako i u vanrednom vremenu. U Ustavu se vrlo malo govori o vojsci, pa je to neke navodilo na zakljuĉak da zbog toga, kasnije, prilikom izrade zakona moţe biti problema. Odlukom Predsedništva Savezne Republike Jugoslavije o preimenovanju i transformaciji JNA u Vojsku Jugoslavije, od 20. maja 1992. godine, pored ostalog, regulisano je da se JNA transformiše u Vojsku Jugoslavije, a Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO) u Ministarstvo odbrane i Generalštab Vojske Jugoslavije. Naredbom Predsedništva od 15. juna uveden je nov naĉin oslovljavanja u vojsci: gospodine, gospoĊo, gospoĊice. ĆOSIĆ NOVI PREDSEDNIK PREMA ĉlanu 135. Ustava SRJ: “Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane. Vrhovni savet odbrane saĉinjavaju predsednik Republike i predsednici republika ĉlanica. Predsednik Republike je predsednik Vrhovnog saveta odbrane.” A dalje se u ĉlanu 136. govori da unapreĊuje i razrešava oficire Vojske Jugoslavije odreĊene saveznim zakonom, postavlja i razrešava predsednika, sudije i sudije porotnike vojnih sudova i vojne tuţioce. Dakle, predsednik komanduje Vojskom Jugoslavije u skladu sa dogovorom na Vrhovnom savetu odbrane. Koliko su morala da budu primenjena takva pragmatiĉna rešenja za neki “prelazni” period u demokratsko društvo, a koliko je to “dogovaranje” izum prošlosti, ostaje da se vidi. Tek, mnogi su kasnije gubili iz vida stvarne nadleţnosti predsednika u odnosu na vojsku. Izbor akademika Dobrice Ćosića za predsednika SRJ praćen je u skladu sa tragiĉnom situacijom u kojoj su se našli drţava i srpski narod na još uvek aktivnom ratištu. Uz nasleĊene ideološke predrasude, pokazala se i naša sklonost da od izgnanika i “neprijatelja” za tili ĉas stvorimo srpskog spasitelja. Sa nestrpljenjem se oĉekivao njegov pristanak na tu funkciju. Moţda se moţe donekle shvatiti neslaganje sa tim izborom onih koji su decenijama bili na vlasti. Za njih je pominjanje tog imena bilo sinonim za neprijatelja, odnosno za ugroţavanje sistema i liĉnih interesa. Ali da su sa tolikom netolerancijom i zluradošću izbor propratili njegovi dojuĉerašnji istomišljenici, to se, ipak, nije oĉekivalo. SUSRET U SALI “U PROLAZU”

MEĐUTIM, radilo se o nekim netolerantnim opozicionim prvacima i ĉlanstvu, koji su u tom ĉinu videli iskljuĉivo podršku partiji na vlasti. Za njih je u drugom planu bio interes nacije, drţave, trenutna situacija, izlaz iz blokade, opstanak Srba van matice i druge nedaće. Bilo je, naravno, i drugaĉijih oĉekivanja i reagovanja. Nismo dugo ĉekali da nas predsednik poseti, upozna i iznese svoja viĊenja drţavnih i vojnih pitanja. Bilo je to 22. juna, nedelju dana nakon izbora za predsednika. Susret je zakazan u “sali u prolazu” gde su mnogi dolazili i prolazili, ili su u pravom smislu bili samo prolaznici. Razmišljam pre tog susreta kako će mnogima teško pasti kada iz sredstava javnog informisanja budu saznali da je predsednik posetio vojni vrh i da ništa više nije kao nekada, kada su tu instituciju posećivali i vodili je neki veliki, slavni i moćni ljudi. Ĉuveni disident, omraţena liĉnost sistema i “veliki srpski nacionalista”, treba u toj svetinji bivšeg sistema, da širi svoje ideje i komanduje vojskom. Za mnoge će to biti neshvatljivo i poslednje u šta su mogli da poveruju da će se ikada desiti. Suprotno od njih, samo su zanesenjaci i naivni mogli da misle da je to što je do tada bilo, tako jednostavno otišlo u prošlost i da neće biti pokušaja da se ponovo vrati na scenu. VOJSKA I RASPAD ZEMLJE PREDSEDNIK u uvodnom delu napominje: da oĉekuje puno razumevanje na zajedniĉkom poslu; on je samo rezervni major i pisac; kao patriota je prihvatio duţnost; spreman da sluša naša mišljenja; mi smo ljudi od struke i on veruje u uspešnu saradnju. Zatim je govorio u duhu onoga što je izneo u Skupštini, a to znaĉi mudro, podsticajno i dalekovido. NJegova beseda bila je u svakom pogledu neobiĉna i nestandardna. Bez uobiĉajenih beleţaka i podsetnika, iznosio je osnovne zamisli vrlo precizno, kratkim reĉenicama, bez uobiĉajenih poštapalica, i upotrebe “izlizanih” svakodnevnih reĉi. Nije odavao utisak umornog i godinama pritisnutog ĉoveka. Govorio je o odnosu prema velikim silama i OUN, o potrebi pacifikacije destruktivnih snaga u zemlji, o evolutivnom razvoju demokratskog društva, ideološkoj inerciji, moralno-politiĉkom jedinstvu republika, odnosu prema Srbima van drţave i o većem broju aktuelnih pitanja. Govorio je i o tome da niko nije teţe od vojske preţiveo raspad zemlje i stvaranje nove drţave; biće izuzetno teško da se povrati njen ugled posle onog što se dešavalo proteklih 40 godina. Razgovor o nacionalnoj strategiji ostavio je za neku drugu priliku. Predlaţe da se uzdrţavamo od politiĉkih izjava. Ako imamo predlog kandidata za ministra odbrane da mu to što pre dostavimo. Radeći svakodnevno na tekućim ne mnogo interesantnim poslovima, razmišljao sam o tom prvom susretu i o mogućnostima da takva liĉnost u ovom smutnom vremenu, opstane i napravi iskorak u rešavanju ukupnog nacionalnog pitanja. Neke bitne stvari, tada, nisam dovoljno poznavao, ali i ono što mi je bilo dostupno bilo je dovoljno da se na sve stavi veliki znak pitanja. Najpre, bila je velika nepoznanica, koliko će ga (ili bolje reĉeno do kada će ga), u toj njegovoj viziji rešavanja nacionalnog pitanja i demokratskog preporoda, podrţavati republiĉki predsednici i kako će funkcionisati ta saradnja? Ne manje znaĉajna pitanja bila su kako će se od decenijskog progonstva prilagoditi voĊenju drţave u više nego ratnim uslovima, izdrţati napade sa svih mogućih strana, izbeći da podlegne uticaju svojih prijatelja i saradnika i koliko će mu poodmakle godine sve to dopustiti.

Paniću dve fotelje
06. jul 2003

Saopštavajući listu svog kabineta, novi premijer Milan Panić zadrţao je za sebe mesto ministra odbrane. U razgovoru sa generalima Dobrica Ćosić, predsednik SRJ, je rekao da **na svojim licima nosimo posledice poraza.
Piše: dr Milorad Dragojević U TIM razmišljanjima teško je bilo odvojiti simpatije i duţno poštovanje prema velikom piscu i humanisti od njegove javne funkcije. Svako njegovo knjiţevno delo, od prvih, koje sam proĉitao kao student, pa do poslednjih, na mene je ostavljalo dubok utisak i poseban doţivljaj. U svemu tome **Vreme smrti** je pravo remekdelo. Neadekvatne ocene nekih kritiĉara o njegovom opusu nisu bile u pravom smislu knjiţevne kritike, nego naruĉene za dnevne politiĉke potrebe. Nama, koji potiĉemo iz juţne srpske pokrajine, ostalo je u trajnom sećanju istupanje tog mudrog i poštenog ĉoveka na plenumu srpskih komunista. Izneo je samo deo onoga šta se dogaĊalo srpskom narodu, ali i to je bilo dovoljno da nestane sa politiĉke scene i da postane **narodni neprijatelj**. Koliko je sve to bilo licemerno i van osnovnih normi morala, da se za izgovorenu istinu ljudi doţivotno progone, moţe se videti iz ĉinjenice da je maršal koju godinu kasnije, prilikom posete toj pokrajini, iz straha da mu se nešto ne dogodi, prenoćio u **plavom vozu** na otvorenoj pruzi u okolini Prištine. Ostaće, meĊutim, tajna da li je ta naša ţiva legenda u neudobnom vozu na otvorenoj pruzi razmišljala o nastaloj

situaciji ĉiji je on bio vrhovni kreator. Da li je, bar, pomislio, kada on nije siguran da zanoći sa tolikom oruţanom pratnjom, kako je tek bilo jadnim Srbima. Da li je bar u trenucima slabosti i opuštenosti, u dubokoj starosti, bar, pomislio, da je stvar upropastio do kraja. A ta dobro ĉuvena **tajna** kada je pukla u obliku oruţane pobune, prodrmala je drţavu, probudila dremljivce i ugrozila mnoge poloţaje. PREMIJER I - MINISTAR NEŠTO duţe je trajala neizvesnost da li će SAD dati saglasnost Milanu Paniću, poznatom biznismenu našeg porekla, da bude predsednik vlade. U zemlji je bio gotovo nepoznat sve dok kompanija koju vodi nije otkupila znaĉajan deo kapitala fabrike **Galenika**. Odlaganjem vlade SAD da mu odmah dozvoli da bude premijer, bila je stvorena neobiĉna atmosfera, da nas samo ta liĉnost moţe izvući iz krize i sankcija. MeĊutim, kada je došao u svoju bivšu domovinu doneo je nešto što mnogi nisu oĉekivali, pa ni oni koji su ga predloţili. Na zasedanju Savezne skupštine, najpre se predsednik Dobrica Ćosić obratio poslanicima ukazujući na preku potrebu preobraţaja vojske u neideološku, modernu i efikasnu vojsku, o obavezama koje proizlaze iz rezolucije Saveta bezbednosti i o situaciji u Bosni. Prvi put je izneo podatke o koliĉinama naoruţanja koje su ostale muslimansko-hrvatskoj koaliciji i Vojsci Republike Srpske. Zatim je premijer Milan Panić izneo program svoje vlade i listu kabineta. Javnost je bila iznenaĊena listom kabineta i ĉinjenicom da je premijer zadrţao za sebe i resor ministra odbrane. Nakon dolaska iz SAD postavio je takve uslove da se iz njih moglo zakljuĉiti da je u pitanju ucena. Od samog poĉetka se znalo s kim se ima posla, ali je odluĉeno da je bolje i to da se prihati, nego moguće posledice od neprihvatanja te liĉnosti. Bilo je ĉudnovato da oni koji su ga predlagali nisu imali u vidu to da će mu ta velika zemlja, kao svom drţavljaninu, dati saglasnost da bude premijer pod odreĊenim uslovima? PONOVO SA ĆOSIĆEM KAKO su pri formiranju vlade nastupili i neki novi momenti koji su bili od uticaja na vojsku, a s obzirom na to da je pitanje bilo vrlo osetljivo, predsednik Ćosić je već sledećeg dana, 15. jula, imao susret sa vojnim vrhom, u istom sastavu i na istom mestu, kao i prethodni put. Najpre, ţeleo je da ĉuje mišljenje o vladi. Jednostavno je rekao da kaţemo sve što smatramo da nije u redu. Ono što je nakon toga reĉeno govorilo je o iznenaĊenju listom kabineta, posebno da je neprihvatljivo da premijer Panić bude i ministar. Kako je došlo do toga da premijer izaĊe sa takvim stavom? Bilo je govora o bezbednosti na prostoru drţave i drugim pitanjima iz tog delokruga. Kao odgovor na postavljena pitanja predsednik je na kraju rekao da na svojim licima nosimo posledice poraza, ali da su okolnosti takve da će biti i gore. Govorio je da nemamo drţavu, nacionalnu politiku, stanje je teţe nego što ga vidimo, drţava je amorfna, Crna Gora je pod uticajem centrifugalnih sila, srpska opozicija je separatistiĉka, a Kosovo je centralno nacionalno pitanje. Oĉigledno da postoje razlike izmeĊu stavova predsednika i premijera, ali će on nastojati da se to sredi tako da ne budu u pitanju dve politike. Moramo imati više varijanti rešenja za svaki program. Prevlaka je veoma teško pitanje, koje se mora rešiti. Razmišlja da formira drţavni savet, kao savetodavno telo predsednika Republike. Zatim je postavio više konkretnih zadataka u svojstvu vrhovnog komandanta. Sticao se utisak da je u tom kratkom vremenskom peridu, od kada je na toj funkciji, naišao i na probleme za koje nije oĉekivao da će biti toliko teški. Posebno je bio razoĉaran novom drţavom i nedostatkom nacionalne politike. Za poĉetak, mnogo. BEZ PLATFORME U SVOM programskom govoru u Saveznoj skupštini, 14. jula 1992. godine, premijer je izneo svoja viĊenja rešenja jugoslovenske krize. I to što je rekao većini se nije dopadalo. Kljuĉne probleme posmatrao je na pojednostavljen naĉin, bez poznavanja njihove suštine i u skladu sa ţeljama onih spolja. NJegovo preterano isticanje da je za mir po svaku cenu, da se narodi na ovim prostorima vole, da će preduzeti mere da prizna postojeće republike, da će predloţiti aboliciju i amnestiju, s jedne strane, i priliĉno velika ovlašćenja koja je imao kao premijer, s druge strane, otvorilo je ĉitav niz novih problema. Premijer je posetio armijski vrh 19. juna u istim prostorijama i u istom sastavu, kao i sa predsednikom. Smatralo se da to prvo predstavljanje i kraće razgovore treba obaviti u okviru servirane trpeze, na naĉin kako se to radi u svetu prilikom znaĉajnih poslovnih razgovora. Pokušavao je da kroz neformalni razgovor, dosetke i šale, uspostavi što neposredniju atmosferu, da istakne uspešnost u biznisu, i da će u tom smislu raditi i na drţavnim poslovima. Smetalo je loše poznavanje našeg jezika, a mnogo više loše pamćenje istorijskih i društvenih prilika na ovom prostoru. U tim naivnim stavovima nailazio je na suprotna mišljenja prisutnih. Jednostavno nije mogao da iznese jednu ceovitu platformu o kojoj bi se moglo dati odreĊeno mišljenje. Govorio je o nekim parcijalnim viĊenjima problema i bez argumenata. Vrlo kratko je nabrajao tekuće probleme ne ulazeći u bilo kakva obrazloţenja teţine i naĉina njihovog rešavanja: za vojsku je novac najveći problem ali on će to rešiti, moramo da napravimo dobar marketing za vojnu industriju, kao što se to radi u svetu, situacija u svetu je danas bolja nego juĉe, ali još nije dobra,

svuda je priman pre svega što je došao iz SAD, idemo u London a da nismo rešili pitanje Bosne, na sebe uzima obavezu da razgovara sa svima (zatim navodi sa kim i kada), smatra da smo delimiĉno odgovorni za ono što se dešava u Bosni, problem Kosova je izmišljen, da prestanemo da volimo Srbe u Bosni, moramo priznati otcepljene republike, da se on liĉno angaţovao da ne bude bombardovanja itd. NJegovo stalno isticanje da po svaku cenu treba odrţati mir za prisutne nije bilo prihvatljivo. PRODAJETE TENKOVE? PREMIJER je bio prezauzet tekućim drţavniĉkim poslovima da bi mogao, bar za trenutak, da se posveti i obavezama ministra odbrane. U pratnji svoje leteće ekipe i uz veliki publicitet u sredstvima informisanja, obilazio je drţave, meĊunarodne institucije, otcepljene republike i pojedince. Posle nekoliko odlaganja susreo se (18. avgusta) sa ĉlanovima Kolegijuma ministra u prisustvu naĉelnika Generalštaba. Kao što je uobiĉajeno za takve prilike, bila su pripremljena izlaganja naĉelnika sektora i samostalnih uprava o organizacijama, zadacima i tekućim problemima. Oĉekivalo se da ćemo posle više meseci upoznati ministra sa onim što svakodnevno treba da radi, ĉuti njegovo mišljenje i dogovoriti se o tekućim poslovima. Nakon predstavljanja, naĉelnik Generalštaba je rekao samo nekoliko reĉi, umesto uvoda, zatim je napomenuo da sam ja njegov pomoćnik za vojnoprivrednu delatnost, da trenutno vodim i poslove ministarstva i da sam **tvorac** najboljeg tenka na svetu, pokazujući, njegovu maketu. To je bilo dovoljno da ministar okrene razgovor na temu finansiranja vojske. Uzeo je svoj ĉuveni blok i olovku i poĉeo da pravi beleške, pita: **Koliko imate tenkova za prodaju od ovih u eksploataciji**. Kaţemo, da te upotrebljavane tenkove T55 neće niko da kupi. Uzima podatke za novi tenk, zatim raĉuna, pa navodi da nam je pronašao izvore finansiranja vojske, sav oduševljen istiĉe da je novac bio tu, samo ga nismo zapazili.

Vojska poslednja briga
07. jul 2003

Nije bilo sredstava za izmirivanje dospelih obaveza, nabavku opreme, izgradnju i adaptaciju stanova za izbeglice.. A premijer Milan Panić obilazi svet u društvu svog savetnika, bivšeg ameriĉkog ambasadora.
ZBOG ĉinjenice da smo išli na konkurentne cene, radi prodora na odreĊena trţišta, nije se moglo govoriti o nekoj velikoj dobiti, kao ĉistom izvoru sredstava, koji bi se mogao koristiti i za finansiranje vojske. Da je to nemoguće, za takve programe, najbolje potvrĊuje ĉinjenica da tim putem nigde u svetu se ne obezbeĊuju sredstva za neka znaĉajnija finansiranja. Ostalo je da mu dostavimo još neke elemente u informaciji pa će on to da sredi i da nam kaţe kako to da realizujemo? Milan Panić je govorio o meĊunarodnoj situaciji, detaljima iz tih razgovora, a da pri tome nije dobio ni osnovnu informaciju o Ministarstvu odbrane. Rekao je, doduše, da će morati da naĊe i za to vremena, da ga ĉak i oni iz SAD kritikuju da se malo pojavljuje u sredstvima informisanja sa tim svojim generalima? Nada se da će današnji susret biti samo poĉetak u jednom dobrom marketingu i da će biti propraćen na adekvatan naĉin u svim sredstvima informisanja. I bi tako. Posle prvog razgovora izgubili smo svaku iluziju da će nam ministar biti od pomoći. Nije postojala druga mogućnost, nego da se s njim povremeno viĊamo, a da samostalno radimo onako kako smatramo da je najbolje. To nije bilo tako jednostavno zbog znaĉajnih poslova koje je ministar trebalo da obavi u vladi, Skupštini. Naţalost, tu su nastali veliki i nepremostivi problemi u narodu poznati kao “alajbegova slama”. A PARA - NEMA U RADU Ministarstva odbrane postojale su mnogobrojne teškoće. Osnovne su bile u obezbeĊenju finansijskih sredstava za potrebe vojske. Materijalne mogućnosti društva bile su izuzetno skromne tako da se nisu mogla obezbediti ni sredstva za svakodnevni ţivot pripadnika vojske. Nije bilo sredstava za isplatu ugovorenih obaveza, nabavku naruĉene opreme, dokompletiranje postojećih kapaciteta, adaptaciju stanova za izbeglice, za završene stanove itd. Mnogo teţi problemi za vojsku proizlazili su iz nepoštovanja zakonskih propisa. Kada se ne poštuju propisi, nareĊenja, nadleţnosti, i kada se dozvoljava samovolja - nastaje haotiĉno stanje koje vojsku više pogaĊa nego bilo koju instituciju u društvu. To u jednom širem kontekstu dovodi do pada morala, apatije i rasula. Teške posledice nepoštovanja zakona, propisa i nadleţnosti, u jednom takvom fluidnom stanju, nisu mogle da ne izbiju u javnost, što je još više komplikovalo i onako tešku situaciju. Iznošenje tih propusta u javnost najmanje je moglo da koristi samoj vojsci, ali nije postojao efikasan naĉin da se uzroci tih pojava spreĉe i onemoguće. Jer, zakon nisu poštovali ni oni najodgovorniji. Kada se govori o nepoštovanju zakona van konteksta ovih dogaĊaja, moţe se reći da na osnovu

mnogobrojnih pisanih dokumenata i zapisa, nezavisno od vremena i struke, proizlazi da u sluĉajevima kada nije postojao definisan zakon, kada se ljudima pruţala mogućnost da proizvoljno tumaĉe zakon, ili kada nije postojala kontrola i onih koji sprovode zakon, nezavisno od funkcija, moralo je da dolazi do manjih ili većih deformacija i kriminalnih radnji. Drugim reĉima tada ne funkcioniše pravna drţava. Pre nego što je 27. aprila 1992. proglašena SRJ i formirani odvojeno Generalštab i Ministarstvo odbrane, sastancima organizacionih jedinica koje su u bivšem SSNO ĉinile te celine rukovodio je naĉelnik, koji je po nekim funkcijama zastupao i ministra. Sa takvom praksom je nastavljeno i kada su te dve ustanove posle usvajanja nove organizacije i smeštaja u odvojene zgrade, bile faktiĉki potpuno odvojene. Najpre, ĉekalo se da bude naimenovan ministar, a kada zbog obaveza nije više bio u stanju da vodi ministarstvo, do septembra su odrţavane zajedniĉke sednice. Naĉelnik general Ţivota Panić je smatrao da dalje nema smisla da zajedniĉki odrţavamo sednice kolegijuma, jer se radilo o razliĉitim zadacima, tako da je samo odreĊen broj ljudi odlazio jednom nedeljno u Operativni centar radi analize tekuće situacije. SPORNE ODLUKE SARADNJA sa generalom Panićem iz tog perioda bila je uspešna i krajnje korektna. Moţda je poneko imao primedbu na naĉin rukovoĊenja vojskom. MeĊutim, za poslove koje sam vodio imao sam puno razumevanje i podršku. Pre svega radilo se o ĉoveku koji ne samo da se dobro razumeo u probleme trupe i sve ono što je ĉinila, nego je znao šta u tom ratu znaĉi naoruţanje, oprema i municija, koliko je raspadom zemlje bio narušen taj sistem i šta sve treba uraditi da bi se došlo do serijske proizvodnje na ovim prostorima. Bio je spreman da potpiše da se veće koliĉine naoruţanja poĉnu proizvoditi iako nisu bila u potpunosti obezbeĊena neophodna finansijska sredstva. Video je i dalje i više od onih oko njega. Naravno, nije se od njega moglo traţiti da shvati neke bitne zakonitosti u pogledu sloţenosti proizvodnje, ukupnih sredstava i neophodnog vremena za proizvodnju. Sastanke je vodio sa puno tolerancije i takta, suprotno praksi koja je na tom nivou ranije primenjivana. Zaista se retko povišenim glasom nekome obraćao ili skretao paţnju na moguće posledice. Tvrdio je da je tako radio u trupi i da će tako i ubuduće raditi. Obavljao je više duţnosti, ţeleo je da ima uvid u razne aktivnosti, ali je bilo problema i poslova nastalih kao posledica stanja u kojem se vojska našla. Bio je zato sve više opterećen i poĉeo da donosi odluke na osnovu predloga nekih njegovih problematiĉnih saradnika. MeĊutim, odmah treba biti naĉisto s time da se nije radilo o ĉoveku koga je bilo jednostavno prevariti. Imao je puno trupnog iskustva u kontaktima sa ljudima, a zlatiborsko poreklo i “moravska ţivotna akademija” (odrastao je u Trsteniku) ĉinili su i ono što nije zavisilo od njega. Oni oko njega govorili su da kroz vaţnije predloge ima obiĉaj da rešava po dva pitanja (narod kaţe “jednim udarcem dve muve”). Nas nekoliko u svakom nareĊenju ili predlogu traţili smo i ono treće što je ţeleo da postigne. U DRUŠTVU JENKIJA Premijer Milan Panić je u to vreme obilazio svet, davao izjave, nastupao na TV, vodio razgovore sa predstavnicima otcepljenih republika i potpisivao neka problematiĉna dokumenta. Ono što se odnosilo na zarobljenike posebno nas je pogodilo, jer ni formalno za mišljenje nije pitao svoje ministarstvo. Bilo je tu i dosta neprijatnosti: prizna Sloveniju, a da prethodno nije proverio kakve će biti njihove reakcije, ponašanje na Londonskoj konferenciji itd. Naše ljude, koji su sa njim putovali teško je pogaĊalo to što je za sve vreme puta bio okruţen ameriĉkim drţavljanima na ĉelu sa bivšim ambasadorom SAD u našoj zemlji. Kaţu da se i u avionu i na poslu ĉuje samo engleski jezik, i da se ĉovek oseća kao da se nalazi u okupiranoj zemlji. Nije se moglo prihvatiti da u jednoj suverenoj drţavi glavni savetnik ministru odbrane (i to kao strani drţavljanin sile koja ţeli da nas uništi) bude jedan ambasador, kada se zna šta u osnovi ambasador predstavlja. To sam saopštio i na kolegijumu naĉelniku, napominjući da pod tim uslovima ne ţelim da radim u ovoj vojsci. Ostali su to takoĊe prihvatili. MUKE OKO ALIJE NA sednici Štaba Vrhovne komande 3. maja, u 9 ĉasova, naĉelnik je izneo detalje o napadima na pripadnike JNA, kao i da je pri povratku iz Lisabona u kasarni JNA u Lukavici zadrţan Alija Izetbegović. Tom prilikom je naĉelnik rekao da Alija neće biti pušten sve dok se ne oslobode komandant i jedinice 2. vojne oblasti. Bilo je primedbi da to moţe biti iskorišćeno i kao propaganda da se drţi kao talac predsednik krnjeg Predsedništva priznate drţave i da treba saopštiti da mu je pruţana zaštita, a dalje postupke detaljno prouĉiti. Kako te sugestije nisu prihvaćene, više ĉlanova tog sastava, posle sastanka, otišlo je u prostorije zamenika naĉelnika, da još jedanput vidimo šta bi se, eventualno, moglo uraditi. Dogovorili smo se da se stupi u kontakt sa komandantom 2. vojne oblasti da mu se sugeriše da daje informacije kao da je Alija u kasarni radi liĉne bezbednosti, da se vidi u ĉemu moţemo da mu pruţimo pomoć u postupku pregovora i da, eventualno, otputuje na lice mesta jedna naša ekipa. U toku uspostavljanja telefonske veze sa Sarajevom u prostoriju je ušao naĉelnik, shvatio je o ĉemu se radi, pa je

onako stojeći rekao: “Ja sam komandantu izdao nareĊenje, njemu ne nedostaje hrabrost i siguran sam da će uspešno izvršiti zadatak. Razgovarao sam i sa potpredsednikom Predsedništva telefonom u Crnoj Gori i on se slaţe da se Alija ne pušta dok se naši ne oslobode. I nemojte se u to mešati.” To je rekao i izašao. Svi smo bili ubeĊeni da se ta operacija neće dobro završiti. Pokušali smo da pomoću nekih telefona stupimo u kontakt sa ĉlanovima Predsedništva ali, kako je bio vikend, u tome nismo uspeli.

Kanabe kod Slobe
08. jul 2003

Predsednik je sa strankama razgovarao za oniţim okruglim stolom sa tri ogromne fotelje, a razgovori su bili vrlo korektni, neposredni i prijatni. **DŢeneral, da li znate ko je još imao ovakve kofere?** pitao me je jedared premijer i ministar Milan Panić..
U DRUGOJ polovini 1992. godine sve više su dolazili do izraţaja zapoĉeti negativni procesi i suprotnosti u svemu onome što ĉini kompleks društvenih, politiĉkih, ekonomskih i bezbednosnih pitanja. Kako je jesen odmicala, sa svim onim što je sa sobom donosila kao godišnje doba, tako su se i ti svakodnevni dogaĊaji po teţini sa njom poklapali. U tom sumornom i teškom vremenu nije se nazirao ni traĉak nade koji bi bar za trenutak stvorio iluziju da dolaze bolja vremena i da sve to treba izdrţati. U okruţenju kakvo je bilo, novostvorena drţava je sve teţe funkcionisala. Sredstva javnog informisanja svakodnevno su pratila premijera Milana Panića sa ekipom, a on je preduzimao neobiĉne korake, koji nisu imali podršku naroda i onih na vlasti. Problem je bio utoliko teţi što su Ustavna ovlašćenja premijera bila dosta velika. Pored toga, razlike u gledanjima na neka kljuĉna pitanja, izmeĊu rukovodstava republika, bile su takve, da je to bilo i javnosti poznato. Iznad svih tih višeslojnih teškoća i suprotnosti, nalazio se predsednik SRJ koji je imao svoju viziju demokratskog preobraţaja društva i puteva izlaska iz nastale krize. Kako je imao reprezentativnu i protokolarnu funkciju, prirodno, da su njegove stvarne mogućnosti da bitnije utiĉe na sve to bile relativno male. NEOBIĈNO A - OBIĈNO KAKO je predsednik Slobodan Milošević u tim dogaĊajima imao kljuĉnu ulogu, nije moguće o svemu tome govoriti, a ne spomenuti i kontakte s njim. To u nekim drugim uslovima i vremenu ne bi predstavljalo poseban problem, jer se to tako i radi. MeĊutim, danas u uslovima totalne blokade i borbe za opstanak i kada postoje mnogobrojni problemi u odnosima izmeĊu aktuelne vlasti i opozicije, sve što se kaţe tumaĉi se na pojednostavljen naĉin: da li je neko za ili protiv? U toku rata kao dete doţiveo sam progon sa Kosova, a posle rata sam bio svedok velikih patnji i progona svog naroda. Zbog svega što je Slobodan Milošević tada uradio za Kosovo, u njemu sam video pravog drţavnika. On je to, u stvari, tada i bio. Poslovi koji su bili sastavni deo funkcije na kojoj sam se nalazio i problemi u Vojsci nisu se mogli uspešno rešavati bez podrške predsednika. Tako sam poĉetkom 1992. godine, sa još dvojicom generala prvi put bio primljen kod predsednika. Sve je izgledalo krajnje jednostavno: ogromne i nenamenske prostorije, nefunkcionalan stari nameštaj (ĉak i stojeći kancelarijski ĉiviluci), a samo na zidovima su se nalazile slike poznatih majstora. Predsednik je sa strankama razgovarao za oniţim okruglim stolom. Sa njegove jedne strane nalazile su se tri ogromne fotelje za stranke, a sa druge isto takva izdvojena za njega. U tom jednostavnom ambijentu padale su u oĉi nestandardne cigarete i neobiĉan ĉasovnik okrenut predsedniku. Razgovori su bili vrlo korektni, neposredni i prijatni. Izlaganja su mu bila kratka i jasna. Ostavljao je znatno povoljniji utisak od predstave koju je o njemu stvorila televizija: izgledao je nešto mlaĊi, neposredniji i prirodniji. Nakon tih prvih razgovora, opšti utisak bio je povoljan, ali bez onih “dubokih” i trajnih impresija, o kojima su neki skloni da govore. Bilo mi je ĉak i neobiĉno što sam se osećao vrlo obiĉno. Moţda su na takav utisak o prvom susretu uticale moje godine, vreme u kojem smo ţiveli, ali pre će biti da je to zbog ĉinjenice da su na mene snaţan i dubok prvi utisak mogli da ostave samo proizvodi ljudskog uma i duha, nešto konkretno i stvarno. PREMIJER - PODSTANAR I PORED ĉinjenice da sam po prirodi dosta zatvoren, da izbegavam susrete i da se konaĉno, radilo o predsedniku, opterećenom mnogobrojnim drţavnim problemima, nakon tog sastanka relativno ĉesto sam dolazio u kontakt sa njim; bilo da me on poziva na moj zahtev ili u društvu sa komandantima. Moglo bi se reći da je imao puno razumevanja za problematiku kojom sam se bavio. Koliko je nastojao, a koliko je to bila njegova prirodna osobina - da u razgovorima i kontaktima bude neposredan, da vodi otvorene razgovore o obiĉnim svakodnevnim temama - teško je reći, ali da je u tome bio uspešan u to ne bi trebalo sumnjati. Tako je bilo sve dok sam bio na toj funkciji.

Oktobar je bio pretrpan dogaĊajima i iznenaĊenjima u onome što je bilo povezano sa poslovima i nadleţnostima Ministarstva, ali i onim što je ĉinilo širi ambijent oko njega. Premijer (ministar) je, ukoliko nije bio na putu van zemlje, nastojao da bar jedanput nedeljno boravi u ministarstvu. Kako se kabinet bivšeg ministra nalazio u zgradi A (poznata zgrada u ulici Kneza Miloša), koji je koristio naĉelnik Generalštaba, trebalo je u zgradi B, gde se nalazilo Ministarstvo, adaptirati neku od postojećih prostorija za ministrov kabinet. GraĊevinski radovi oko adaptacije kabineta išli su dosta sporo, pa je premijer Milan Panić za vreme boravka u Ministarstvu koristio moje radne prostorije. Obiĉno se radilo o radnim sastancima, tako da sam sve vreme bio prisutan. Za taj dan se pripreme i prethodno dostave ministru informacije o predmetima razgovora, a zatim se o tome vode rasprave u prisustvu struĉnjaka za odgovarajuću oblast. Teme koje smo pokretali bile su toliko teške i problematiĉne da, naravno, nismo oĉekivali da će biti tako brzo rešene, ali smo premijera morali upoznati sa svim tim. U pitanju je bio budţet. Zakon o vojsci, nedostatak sredstava za penzije, a zatim i više drugih tema, kao što su: zbrinjavanje izbeglica, stambena pitanja, izgradnja novih objekata za vojsku, nekretnine itd. VELIKI PRTLJAG PORED onog što je prethodno izneto o premijeru i ĉinjenice da ovu problematiku nije poznavao, treba reći da je bio spreman za saradnju, u ophoĊenju vrlo komunikativan, neposredan i da u razgovorima sa njim nije bilo problema. Naprotiv, bilo je i neobiĉnih i interesantnih stvari i kazivanja o svemu onome ĉime se bavio i kako ih je video. Sluţbene posete obavljao je iskljuĉivo u poznatom maršalovom crnom automobilu, sa odgovarajućom pratnjom. Najpre se u prostoriju, gde sam radio, pojavi njegova leteća ekipa koja nosi prtljag, obezbeĊuje spoljnu komunikaciju, sekretarske poslove i druge potrebe. Za njima ide uvek raspoloţen i nasmejan premijer, nastojeći da kroz neku dosetku (naše viceve još nije znao) omogući prelazak na radni deo razgovora. Uvek ga je pratio, za naše pojmove, neobiĉan i veliki prtljag. Radilo se o više torbi neobiĉnog ĉetvrtastog oblika uraĊenih od neke debele koţe upadljive boje. Pita me, onako stojeći: “DŢeneral, da li znate ko je još imao ovakve torbe?” a zatim ne oĉekujući šta ću na to odgovoriti, jer je pretpostavljao da to ne znam, odgovara: “Tito! Tito!” Zatim se smeška uz istovremene karakteristiĉne pokrete glavom, kao odgovor na moja moguća pitanja. O svakoj temi vode se detaljne rasprave, predlaţu putevi rešenja i donose zakljuĉci, ali za sve su bila neophodna znaĉajna finansijska sredstva, kojih tada nije bilo. MUKE ZBOG “CVEĆARE” - OD mnogobrojnih nasleĊenih problema bivše JNA, svakako je da je “Cvećara” zauzimala visoko mesto. Danima su o tim “kućicama u cveću” namenjenim armijskoj eliti, sredstva informisanja iznosila podatke o nepravilnostima, malverlzacijama, poluistinama, pikanterijama i protestima onih bez stana. Odluka za taj projekt doneta je van realnog vremena u kome smo ţiveli, nedaća u kojima smo se nalazili, okvira moralnih normi i postojećih pravnih uzansi i na neprijatan naĉin predstavljala je oĉigledan dokaz o jednom ĉudnom vremenu i njegovim ljudima. Dugo su odgovarajuće komisije na tome radile, donosile zakljuĉke i predloge rešenja, ali je sve završeno kako je završeno. Sve je morao da reši neko van vojske. MeĊu stanarima tog naselja mnogo više je bilo onih koji su po kvadraturi dobijenih stanova daleko prešli vojne propise za odgovarajuću kategoriju stana, od onih koji su dobili manji stan nego što im pripada. (NASTAVLJA SE) NARUDŢBENICA KNJIGU “Razvoj našeg naoruţanja”, dr Milorada Dragojevića, iz koje objavljujemo najinteresantnije detalje, moţete po ceni od 900 dinara naruĉiti preko izdavaĉa “Zaduţbina Andrejević”, Beograd, Drţićeva 11. tel. (011) 421-367.

Panić preti Slobi
09. jul 2003.

**Znate vi da sam od predsednika Miloševića traţio da podnese ostavku i da ću u suprotnom doći da ga uhapsim sa svojim generalima**, pohvali se jedared tadašnji premijer.
Piše: dr Milorad Dragojević DA bi se obezbedila sredstva za budţet i penzione fondove Milan Panić je smatrao da pod hitno treba ići na prodaju nekretnina, naravno, teško je bilo ljudima iz drugog sveta da shvate naše odnose u pogledu

vlasništva nekretnina. NJemu su, verovatno, objasnili da posedujemo ogromno bogatstvo i da se moţe jednostavno prodati. Da bi na licu mesta stekao realan uvid u stanje, strukturu i veliĉinu tih naših nekretnina, traţio je da obiĊe KaraĊorĊevo, pošto mu je o njemu naĉelnih Generalštaba priĉao i pozivao ga u goste. Kada su sluţbe usaglasile termine posete morao sam, u skladu sa protokolom, da pratim premijera prilikom tog obilaska. Putovao je onim istorijskim automobilom. Izgledalo mi je ĉudno jer je bio u pitanju muzejski uzorak, dosta spor zbog povećane mase usled naknadne ugradnje zaštite. Za tako duge ralacije više je odgovarao bilo koji automobil iz voznog parka vlade. Ali, tu se radilo o neĉem sasvim drugom. Sedeći pored njega nastojao sam da se što više skupim, tako da me ne vide oni spolja. Premijer je, verovatno, to primetio, pa mi rekao: **DŢeneral, vi ne volite da se vozite ovim kolima?** Kaţem: **Ne, zaista bih više voleo da sam u nekom savremenom automobilu. Ovaj automobil ĉini deo prošlosti, pa se radije u nju ne bih vraćao. Iskreno reĉeno, osećam se kao da se nalazim u mrtvaĉkom sanduku.** On se tome smejao, a zatim mi je detaljno izneo karakteristike tog modela, koliko je uzoraka proizvedeno, da se radi o neuspelom rešenju, koje su ga poznate liĉnosti imale, njegove mogućnosti, zatim je i praktiĉno poĉeo da demonstrira pokretanje sedišta u svim mogućim pravcima i još mnogo toga. RAJ U KARAĐORĐEVU USPUT je iznosio svoja viĊenja o rešenjima jugoslovenske krize, šta je to što namerava da uradi, mišljenje o opoziciji, iskustva u biznisu, dakle o svemu i svaĉemu. Sa njim se mogao voditi prijatan razgovor kao sa ĉovekom koga godinama poznajete. Izneo sam šta mislim o svemu tome, napominjući da sve to, prirodno, gledam na malo drugaĉiji naĉin, jer sam tu godinama ţiveo, danas ţivim i ţiveću do kraja. Navodim i neka neslaganja sa njim o kojim smo na Kolegijumu razgovarali, pokušavajući da objasnim i zašto? On za neke stvari smatra da je pravilno postupio, ali nije u stanju da to obrazloţi i brani, a za neke da je bio malo **brţi** nego što je trebalo. U KaraĊorĊevu se od prethodnog dana nalazila grupa visokih oficira sa naĉelnikom koja je, u okviru ispraćaja vojnog izaslanika (i ĉlanova porodice) jedne od zemalja onih naših **velikih prijatelja**, priredila lov i razgovore. Bilo je neophodno dosta vremena da se obiĊe to veliko prostranstvo i bogatstvo. Tu su se, pored ĉuvenih lovišta, nalazili raznovrsni objekti i predeli, od hektarskih staklenih bašti za cveće, ribnjaka, ergele konja, egzotiĉnih ţivotinja, pa do bogato opremljenih objekata za odmor i ţivopisnih predela, na kojima su se gajile poljoprivredne kulture. Iznet je podatak da je godišnji prinos ţitarica, sa tih površina, dovoljan za ishranu Vojske Jugoslavije!? Zatim je bio prireĊen ruĉak za sve prisutne. Po obiĉaju bilo je zdravica, govora i razgovora uz nezaobilaznu muziku. Premijer je ţurio, pa smo nakon ruĉka otputovali za Beograd. O konkretnoj prodaji tih objekata nije moglo biti reĉi. APETITI PREMIJERA KAKO su razlike u gledanjima na rešenja jugoslovenske krize i o drugim pitanjima, izmeĊu premijera i predsednika Srbije bile sve više izraţene, to se premijer sve više politiĉki angaţovao. Promenio je raniji stav u odnosu na opoziciju. Na samom poĉetku je govorio da nikada ne bi mogao da naĊe zajedniĉki jezik sa partijom jednog opozicionog prvaka koji je za njega rekao, da maše rukama kao da lovi mušice. MeĊutim, kasnije se to promenilo. Na Kolegijumu je skretana paţnja da bi za nas bila velika neprijatnost da se on, kao naš ministar, kandiduje i politiĉki angaţuje, jer bi nas to, kao njegove neposredne saradnike, dovelo u neprijatnu situaciju. U tom sluĉaju postavilo bi se i pitanje našeg politiĉkog angaţovanja, a mi na to po zakonu nemamo pravo. On je više to primao k znanju nego što je bio izriĉit da do toga neće doći. Radi ilustracije o dubini neslaganja, izmeĊu premijera i predsednika Srbije i podrške na koje su tada raĉunali, navodim sledeći primer. Jednom prilikom premijer je izneo: **Znate vi da sam od predsednika Miloševića traţio da podnese ostavku i da ću u suprotnom doći da ga uhapsim sa svojim generalima. No, šta kaţete na to?** Tim sam bio iznenaĊen, pa sam rekao: **Nisam ubeĊen da ste doslovno tako nešto rekli. Najpre, on vas je doveo na vlast, a zatim to kako ste rekli ne priliĉi tom visokom nivou i ne verujem u praktiĉnu mogućnost da se ostvari takva pretnja.** Nasmejao se i rekao nešto što bi trebalo da znaĉi da se u politici ne biraju sredstva. Pošto u to nisam u potpunosti poverovao, o tome sam pitao predsednika Miloševića prilikom naredne posete. Predsednik je potvrdio da mu je premijer to rekao i da je on, doslovno, odgovorio: **Slušaj ti mene, gospodine Milane Paniću, j... ja te tvoje generale koji bi došli da me uhapse, a ja ću sa mojom policijom, ako bude trebalo, pohapsiti i tebe i tvoje generale...** Tom ogoljenom realnošću bio sam priliĉno i zbunjen i iznenaĊen. TENK IZ - KRUŠEVCA

NEPOSREDNI kontakti izmeĊu premijera i naĉelnika Generalštaba bili su veoma ĉesti. Naĉelnik je pored svog nominalnog posla potpisivao neka vaţna dokumenta iz nadleţnosti ministra, tako da je stvorena teška situacija u Ministarstvu. Više puta sam bio prinuĊen da se o tome i u pisanoj formi obratim naĉelniku. Za nastavak proizvodnje tenka bili su posebno zainteresovani, kako korisnici, tako i budući proizvoĊaĉi. Zbog ĉinjenice da se veći deo proizvodnog programa nalazio u otcepljenim republikama i da je u svakoj varijanti proizvodnje, na ovim prostorima, trebalo dokompletirati postojeće kapacitete i otvoriti nove, da su za to bila neophodna velika finansijska sredstva, a da drţava nije mogla obezbediti ni ona za elementarni ţivot - nije uopšte bilo govora da moţemo, u tim uslovima, poĉeti sa priozvodnjom tenka. Uradili smo više detaljnih analiza iz kojih se to moglo i potvrditi i dostavili smo ih naĉelniku radi njegove liĉne informisanosti. Još pre dolaska na funkciju pomoćnika ministra, za finalistu tenka (ako se bude radio) odreĊen je **14. oktobar** iz Kruševca. Kako je naĉelnik bio iz tog kraja, direktor preduzeća je bio u svakodnevnom kontaktu sa njim. Zašto je naĉelnik stalno isticao da će se tenk sigurno proizvoditi, morao bi sam da odgovori, tek u toj fabrici su ostali u uverenju da je Sektor koji vodim koĉnica programa. U razgovoru sa nama govorili su: kaţete da nema sredstava, a naĉelnik da ima i da uskoro predstoji proizvodnja. MeĊutim, dugovi Vojske preduzećima vojne industrije, za gotovo i isporuĉeno naoruţanje, bili su takvi da ih Vojska nije mogla platiti u naredne dve godine, a naĉelnik je obećavao proizvodnju tenka. ĈIJI JE TENK? U TOKU zajedniĉke sednice Kolegijuma, naĉelnik Ţivota Panić general, nakratko, prekida sastanak i izdaje uputstva jednom trupnom generalu na šta treba da obrati paţnju prilikom sveĉanosti u **14. oktobru** oko prezentacije tenkovskog programa. Objašnjava mu kako je sve dogovoreno sa direktorom, da je autobus sa izveštaĉima iz Beograda već otišao i on samo treba da vodi raĉuna, ispred Vojske, da bude sve u redu. Najpre, nisam mogao da shvatim da se bez našeg znanja, u delatnosti koju vodim, i za koju Generalštab nema nikakve kompetencije, tako nešto moţe da uradi. U tom trenutku nisam mogao, a da ne zakljuĉim da je svemu došao kraj i da se dalje u tom sastavu ne moţe raditi. Rekao sam: **Posle onih mnogobrojnih propusta u svim segmentima i nadleţnostima kojima se bavimo, najmanje sam oĉekivao da ćete se na ovakav nezakonit, krajnje nestruĉan poduhvat odluĉiti, sa mogućim trajnim posledicama za Sektor koji vodim. Pošto svi moji pokušaji i ukazivanje na nezakonist i nepropisan rad nisu uzimani u obzir, i pošto poĉinje rušenje i dela za koji nemate, ama baš nikakvu nadleţnost, niti o njemu imate elementarnu predstavu, ostaje mi jedino da o ovome obavestim ĉlanove Vrhovnog saveta odbrane.**

Parlament kao - krčma
10. jul 2003.

Naša jedina politika treba da bude politika aktivnog mira, a u tome se mora ići i na kompromisna rešenja, govorio je Ćosić. Govori Jovića i Šešelja u Skupštini više odgovaraju besedama u zadruţnoj krĉmi, nego u tom zdanju.
Piše dr Milorad Dragojević NAĈELNIK general Panić je smatrao da je za Vojsku korisno ako se premijeru ukazuje odgovarajuća paţnja, pa su mu uruĉeni odreĊeni pokloni, revolver, sašivene su po meri tri generalske uniforme za tri vida vojske (bez oznaka ĉinova), a zatim ga je naĉelnik pozvao da poseti **Crvenu zastavu** u Kragujevcu. Shodno funkciji pomoćnika, po postojećem protokolu morao sam da prisustvujem toj poseti. U pratnji premijera bili su: naĉelnik Generalštaba, jedan savezni ministar, komandant 1. vojne oblasti, komandant korpusa i još neka vojna lica. U toku posete sve je bilo u okviru onoga već viĊenog u takvim prilikama: doĉek, razgovor sa rukovodstvima fabrike i grada, a zatim je premijer obišao više pogona, narod ga je pozdravljao, govornici su isticali postignute rezultate i poznati prodor na ameriĉko trţište, a premijer je na uobiĉajen naĉin govorio o putevima da se doĊe do mira. SASTANAK KOD SLOBE SREDSTVA informisanja tom dogaĊaju poklonila su odgovarajuću paţnju, a posebno TV Beograd. Kratko posle toga Ţivota Panić, naĉelnik Generalštaba, napomenuo je da je predsednik Srbije nezadovoljan tom posetom i da je rekao: **Izgleda da ti tvoji generali vole da se slikaju sa premijerom**. S obzirom na to da je naĉelnik pozvao premijera, organizovao posetu, a da se time daje primedba i na moje prisustvo, rekao sam da ću traţiti prijem kod predsednika da vidim o ĉemu se radi. Naĉelnik je insistirao da zajedno poĊemo.

Na sastanku kod predsednika Miloševića istakao sam da mi je reĉeno za njegovu primedbu oko posete premijera vojnoj proizvodnji. Nisam na taj poloţaj doveo premijera, nisam ga ni pozvao da poseti tu fabriku, morao sam da ga pratim, ministar ne obavlja svoje normalne poslove, nalazim se u teškoj situaciji, a naĉelnik i njegovi ljudi sistematski rasturaju Ministarstvo i svojim postupcima ometaju njegov rad. Naveo sam da ţelim da mi se kaţe šta je to što nisam dobro uradio na poslovima iz svoje nadleţnosti. Predsednik nije prihvatio obrazloţenja koja je tom prilikom izneo naĉelnik, navodeći konkretne primedbe i objašnjavajući kako bi trebalo raditi. U nastavku tog nešto duţeg razgovora predloţio sam predsedniku da poseti Vojno-tehniĉki institut. Obrazlaţući taj predlog izneo sam da se radi o velikoj i znaĉajnoj ustanovi, da bi to bilo u skladu sa funkcijom ĉlana Vrhovnog saveta odbrane, da bi dobio više informacija o znaĉaju te ustanove za privredu republike i da bi za ljude u toj kući to znaĉilo mnogo. Naĉelnik je to podrţao, navodeći: **Predsedniĉe, to zaista treba videti. Ja sam bio prijatno iznenaĊen onim što sam video.** Predsednik je na sve to odgovorio neodreĊeno: **Videćemo**. Posle nekoliko dana javljeno je da je predsednik prihvatio poziv da poseti Institut, da se ta poseta obavi 21. oktobra 1992. i da planiramo vreme onoliko koliko smatramo da je neophodno. Kako je i za delimiĉni uvid u razvoj najbitnijih sistema naoruţanja trebalo obići tri lokacije na kojima su se nalazili, moralo se raĉunati sa vremenom od pet-šest ĉasova. U predsednikovoj pratnji nalazili su se potpredsednik vlade i ministri unutrašnjih poslova i industrije. Naĉelnik je smatrao da kao domaćin treba da budem sve vreme uz predsednika. DOBRO REŢIRANA PREDSTAVA U CENTRALNOJ zgradi u Katanićevoj, direktor Instituta pukovnik Slobodan Lazarević, upoznao je predsednika sa organizacijom, podruĉjima istraţivanja, postignutim rezultatima, stvarnim mogućnostima i osnovnim problemima ustanove. Zatim su prikazani filmovi iz razvoja nekoliko najznaĉajnijih sredstava. Gost je obišao laboratorije i upoznao se sa rezultatima razvoja u oblasti: radarskih sistema i primenjene elektronike, istraţivanja i projektovanja oklopnih vozila, materijala i tehnologija, raketnih sistema i aerodinamike. U razgovoru sa predsednikom prilikom obilaska lokacije na kojima su se nalazili objekti Instituta, on je izneo da je zaista iznenaĊen svim što je video. Posebno, veliĉinom tog kompleksa. Izneo sam da to što je video ĉini samo oko 20 odsto Instituta. Na kraju je rukovodećem sastavu izneo svoje impresije, na naĉin kako je to obiĉno ĉinio, ukazujući na znaĉaj onoga što je do tada razvijeno i onog što tek treba uraditi, ali istiĉući i potrebu za što većim angaţovanjem Instituta na projektima van Vojske. U TV Dnevniku je prikazan snimak (u trajanju oko pet-šest minuta) te posete u kome su bili ukomponovani inserti iz razvoja nekih znaĉajnih sredstava naoruţanja. Smatralo se da je poseta bila vrlo uspela i da je obavljena u pravo vreme. Na reakcije suprotne strane, nije trebalo dugo ĉekati. Već sutradan naĉelnik general Panić mi je napomenuo da je predsednik SRJ rekao: **Dobro reţirana predstava**. Istog dana odrţan je sastanak vojnog vrha Vojske, na kome je predsednik Ćosić upoznat sa problemima u Vojsci. Na kraju razgovora predsednik je izneo sledeće: JEDINA POLITIKA - MIR **DOŢIVELI smo poraz koji će decenijama da muĉi naše društvo. U pitanju je istorijski proces koji će trajati veoma dugo. Naša jedina politika treba da bude politika aktivnog mira, a u tome se mora ići i na kompromisna rešenja. Za tu politiku nemam širu podršku osim od pojedinaca. Verujem da vi shvatete da smo kratkovidi i plitkoumni. Ako ostanemo pri takvim uverenjima nemamo izgleda. Kako je moguće da rušimo drţavu pola godine nakon formiranja. Problem nejedinstva je takav, da se on ispoljava ĉak i u okviru samih stranaka. Mi smo nejedinstveni zbog teţine poloţaja, na naĉin kako se to dogaĊalo, ranije, kroz istoriju. Izraţeno je nejedinstvo izmeĊu republiĉkih i savezne vlade. Nisam izdao Srbe i ne vidim u ĉemu je primedba predsednika Srbije na Deklaraciju koju sam potpisao. Govori Jovića i Šešelja u Skupštini više odgovaraju besedama u zadruţnoj krĉmi, nego u tom zdanju. Mora postojati jedinstvo u vojsci. Transformacija Vojske ne moţe se obaviti bez transformacije društva. Zaslugom premijera poboljšali smo našu poziciju u svetu, ali je pri tome napravljeno više znaĉajnih grešaka.** Od samog poĉetka predsednik se redovno sastajao i vodio razgovore sa vojnim vrhom. Smatrao je da mu to nalaţe funkcija vrhovnog komandanta. Ţeleo je da ĉuje mišljenje starešina o najbitnijim pitanjima iz ţivota i rada vojske, ali je u svakoj prilici ukazivao na nepremostive probleme u drţavi i društvu. Pri svakom susretu pesimizam je bio izraţeniji. Smatrao je da bi trebalo da se sastane u zemlji, u delu koji se odnosi na odbranu. U svakoj prilici je apelovao na Vojsku da radi svoj deo posla, isticao je kako joj veruje, ali da je preporod Vojske neposredno povezan sa osnovnim promenama u društvu. Naglašavao je da su nam njegova vrata uvek otvorena i da je spreman o tekućim problemima da porazgovara sa svakim od nas. Polazeći od mnogobrojnih teškoća sa kojima se suoĉavalo Ministarstvo i procenjujući da će se u

narednom periodu te suprotnosti povećati, odluĉio sam da o svemu tome upoznam ĉlanove Vrhovnog saveta odbrane. GENERAL I PREMIJER PRILIKOM sledeće posete, premijer Panić se više nego obiĉno interesovao za tekuće probleme ustanove. Da bismo ga na što oĉigledniji naĉin o tome informisali pokazani su mu dokumenti o svemu ĉime je ustanova oštećena, o prekomandovanim ljudima, prodatoj imovini i drugim problemima. On jednostavno nije mogao da poveruje u to da tako nešto moţe da se radi. Napominje: **Po kom to zakonu moţe da se dţeneral Panić potpiše u moje ime, a da mene ne pita?** Kaţemo: **On za to ne traţi saglasnost, sa vama je svakodnevno na teniskim terenima, smatra da kao poznaniku moţe nešto i da uzme, a da vas ne pita. Konaĉno, za one poraze na terenu on vam se revanširao punom merom.** Naravno da smo se šalili. Zahtevao je od mene da pravna sluţba napiše naredbu kojom će se preispitati sve promene nastale u meĊuvremenu, kao i da ga više ne moţe zastupati naĉelnik. Tu naredbu smo odmah skicirali, i dogovorili se da mu je sutradan donesem na potpis.

Generali protiv premijera
11. jul 2003.

Grupa generala ogradila se od stranaĉkog angaţovanja tadašnjeg premijera i ministra odbrane Milana Panića i to je bio poĉetak njegovog politiĉkog kraja. Za izvinjenje, Panić nudi ministarsku fotelju, iako je ona obećana generalu Stevanoviću.
Piše dr Milorad Dragojević NA sastancima Kolegijuma raspravljalo se i o uĉešću premijera u predizbornoj kampanji i mogućim posledicama na aktivan sastav Ministarstva. Kompromitujuća slika sa mitinga ujedinjene opozicije, kako ga kao figuru guraju i povlaĉe kada treba da govori, zatim neuravnoteţena istupanja: **Oni Miloševićevi psi me napadaju**, i sve što je pratilo tu kampanju, sve više nas je dovodilo do uverenja da se moramo od premijera distancirati. Razmatrali smo, svakako, i moguće posledice izdavanja takvog dokumenta. U nekim normalnim vremenima za takav postupak, kao vojna lica, nosili bi odreĊene posledice u sluţbi. Tada, meĊutim, ništa nije bilo normalno. Najviše nas je pogaĊalo uverenje da će, kasnije, svako moći da tvrdi da smo, kao Kolegijum, podrţavali to što je tada ministar radio, na naĉin kako su to zdušno ĉinile i javno se eksponirale njegove sluţbe iz Vlade. Pretpostavljali smo da će to dobro doći i nekim **istaknutim** liĉnostima iz Generalštaba, da kao opravdanje onoga što su radile, dodaju još i krilaticu **saradnika premijera** (kao nekada **saradnika okupatora**). KOLEGIJUM SE OGRAĐUJE... ZAKLJUĈILI smo da je najprihvatljivije rešenje ako se Kolegijum u celini ogradi od ministrovog izbornog angaţovanja. Sam tekst saopštenja nastao je kao rezultat ujednaĉavanja gledišta svih prisutnih ĉlanova. Saopštenje koje je objavio Tanjug, 3. decembra, glasilo je: **Istupanja predsednika Vlade i ministra odbrane gospodina Milana Panića naglašeno su stranaĉki obojena. To ugroţava politiĉku neutralnost profesionalnog dela Ministarstva odbrane u postojećim izbornim atkivnostima. Na ovu ĉinjenicu gospodinu Paniću je više puta ukazivano na Kolegijumu prilikom njegovih radnih boravaka u Ministarstvu odbrane. S obzirom na to da je gospodin Panić i dalje nastavio sa istupima koji nisu spojivi sa funkcijom ministra odbrane, Kolegijum MO obaveštava javnost da se ograĊuje od ovakvog ponašanja gospodina Panića i zahteva da on zamrzne svoju funkciju ministra odbrane.** Pri odluĉivanju da se šira javnost upozna sa našim stavom nismo oĉekivali burno reagovanje stranaka koje su indirektno tim saopštenjem bile pogoĊene. Kako je za narod mišljenje Vojske bilo od znaĉaja, to ograĊivanje njegovih prvih saradnika bilo je iznenadno i neprijatno. Takozvani **nezavisni mediji** organizovali su pravu kampanju, da bi se neutralisali efekti tog istupanja. Govorilo se da se radi o **puĉistima**, **juţnoameriĉkoj hunti**, pa do onih sa ideološkim predznakom. Mnogi su tada bili u dilemi oko toga da li je reĉ o naruĉenom saopštenju od predsednika Srbije pošto se time njegov konkurent, u izbornoj trci, dovodi u nepovoljniju situaciju. Jednostavno to od mene predsednik Srbije nije mogao da traţi, jer se radilo o istupanju sa mogućim teškim posledicama. Oĉekivao sam da ću tog popodneva biti izloţen velikim pritiscima da povuĉemo saopštenje, pa sam otišao iz stana, nastojeći da naredni dan doĉekam što odmorniji. Neprekidno su zvali telefonom iz nekoliko institucija, slali kurire i obaveštenja, kao da je u pitanju objava rata. U pripremljenom scenariju za sutradan predvideli su, po oprobanom postupku i istrazi, da u isto vreme dok sa mnom razgovara predsednik SRJ, sa

ostalim ĉlanovima to obavi premijer. ĆOSIĆ - NERASPOLOŢEN PREDSEDNIK Ćosić je bio vidno neraspoloţen. U prisustvu zastupnika naĉelnika, generala Domazetovića, rekao je: **Generale, nisam oĉekivao da ću iz sredstava informisanja saznati da ste se odrekli svog minista odbrane a da prethodno o tome sa mnom niste porazgovarali. To je dodatno iskomplikovalo situaciju sa neizvesnim posledicama. Moramo videti kako da se iz svega toga izvuĉemo**. Nisam smatrao da o pojedinostima treba da govorim, kako zbog prisutnog generala, tako i zbog ĉinjenice da sam ga o tome informisao. Naveo sam: **Gospodine predsedniĉe, Veoma ţalim što je do toga moralo da doĊe. Pretpostavljao sam da će se dogaĊaji kretati u ovom, neţeljenom pravcu. Rekao sam Vam da smo skrenuli paţnju premijeru Paniću, da ako se kao ministar odbrane bude politiĉki angaţovao da će to za nas biti neprihvatljivo. Da budem neprijatno iskren, posle vaših nadahnutih izlaganja o nacionalnim i drţavnim pitanjima, najmanje što smo mogli od vas oĉekivati jeste da se, ipak, politiĉki angaţujete u ovim izborima. Postoje znatne razlike izmeĊu onog što ste nekada o premijeru nama rekli, i onog kako sada o njemu govorite i o više drugih stvari, a spot sa njim se danonoćno **vrti** na TV. Postupili smo po svom ubeĊenju i ne mislimo da bilo šta u tome menjamo. Vreme će pokazati koliko smo bili u pravu.** Posle toga je rekao da on ne podrţava premijera Panića i da je samo primio k znanju odluku o kandidovanju za predsednika. Zastupnik naĉelnika Generalštaba je izneo podatak da je noćas u tri sata saznao da je premijer ponudio poloţaj ministra odbrane generalu Stevanoviću, na šta predsednik, naravno, nije reagovao. Sastanak se završio bez konkretnog dogovora. SIGURNO POBEĐUJEM POSLE obavljenih razgovora sa ĉlanovima Kolegijuma, premijer Panić je odvojeno sa mnom nastavio razgovor. Bio je to dug, krajnje neprijatan i uzaludan razgovor. On jednostavno nije mogao da shvati da se tu ništa više ne moţe promeniti. Meni, naravno, nije bilo prijatno ni lako da vodim takve razgovore sa ĉovekom koji nas je podrţavao u našim zahtevima i koji nam je na odreĊen naĉin i verovao. Siţe tog dugog razgovora svodio se na sledeće: **Ja sam vam, dţeneral, verovao i ne mogu ni sada da shvatim da ste to uradili svojom voljom! Vi ste se toliko svojski zalagali za Ministarstvo, da nikada neću zaboraviti onaj vaš duel sa naĉelnikom Generalštaba. Ja sam i ostalim ĉlanovima Kolegijuma rekao, da biste ostali kao prava vojska vi morate da potpišete papir u kome ćete, na odreĊen naĉin, povući tu glupu izjavu. I pored toga što je dţeneral Stevanović prihvatio da bude ministar, ja vam nudim taj poloţaj i stvar je rešena. Ja ću sigurno pobediti na izborima, pa da biste ostali na tim funkcijama morate se izviniti. Vi ste struĉnjak, svi vas znaju i cene, pa prosto ne mogu da verujem da moţete da podrţavate onog crvenog predsednika. Vi ste se umešali u politiku, hteli to da shvatite ili ne, na stranu kompromitovanog reţima. Morate, na svaki naĉin, povući to saopštenje! Jednostavno ne mogu da odem odavde dok ne naĊemo neko prihvatljivo rešenje.** Ko zna koliko puta sam morao da ponovim da je funkciju ministra mogao da prenese na nekoga iz Vlade, da to nije hteo, da će posle izbora otići, a mi ostajemo, i svako će nam reći da smo se politiĉki angaţovali. Zato ne postoji bilo kakva mogućnost da povuĉemo izdato saopštenje. Da bi se neutralisao utisak oko toga da iza predsednika Srbije stoji Vojska, nego da Vojska podrţava svog vrhovnog komandanta, organizovana je poseta predsednika Ćosića Komandi Prve armije. Sve je do u detalje bilo isplanirano: smotra, razgovori sa starešinama o armiji i njenim teškoćama, obilazak sredstava ratne tehnike, konferencija za štampu i, naravno, odgovarajući publicitet u sredstima javnog informisanja. PROTOKOL ZA MATOROG TOKOM posete Prvoj armiji, u pratnji Dobrice Ćosića, ĉini se, da je u pratnji bilo neprimereno veliki broj civilnih lica, da je za stolom predsedavajućeg pored komandanta sedeo predsednikov savetnik i da je atmosfera odudarala od uobiĉajene kada vrhovni komandant posećuje trupu. Predsednik Srbije mi je rekao: **Zar vi u Vojsci nemate propisan protokol za takve prilike, nego Matori (misli na Ćosića) vodi kompletan personal, od majerdoma, pa do kuvara i baštovana?**. Premijer nije više dolazio u prostorije Ministarstva. Zbog poraza na izborima nije ga više interesovala ni funkcija premijera. Ovlašćenja premijera preneo je na svog zamenika, a zatim je otputovao neĉekajući izbor nove vlade. Tako mi u Ministarstvu nismo bili u prilici da posle izbora sa njim porazgovaramo. Doduše, javio mi se telefonom navodeći da mora da putuje, a mene ovlašćuje da ga zamenjujem do dolaska novog ministra i da je o tome zastupniku dao bliţa uputstva. Bio je to kraj mandata gospodina Milana Panića, kao ministra odbrane, ali ne i kraj naših problema u toj ustanovi. Posle je došlo bombardovanje, Ministarstvo odbrane

Afera zvana **Kentaur**
12. jul 2003.

Preko firme tog naziva, sin generala Ţivote Panića, naĉelnika Generalštaba VJ trgovao je sa Vojskom. Novi ministar odbrane Pavle Bulatović.
Piše: dr Milorad Dragojević OĈEKIVALO se da će za novog ministra biti izabrana liĉnost, koja će svojim autoritetom i ugledom pokrenuti više egzistencijalnih pitanja, vratiti poljuljano poverenje u vojsku i otkloniti verovanje da je zapostavljena i da joj se ne poklanja neophodna paţnja. Nakon formiranja Vlade, u Vojsci se smatralo da je izbor liĉnosti novog ministra odbrane Pavla Bulatovića još jedna neprijatnost za vojsku, da je to odraz shvatanja njene uloge i znaĉaja i da to nije sluĉajno uraĊeno. Moglo se shvatiti da izbor liĉnosti zavisi od kalkulacija stranaka na vlasti i odnosa republika, da treba da ministar bude civilna liĉnost, ali da to bude i ta konkretna to se nije oĉekivalo. Navodili su da je ta liĉnost pre nekoliko meseci bila toliko poniţena na svojoj funkciji, da je jednostavno izbaĉen iz radnih prostorija, da u institucijama sistema treba da saraĊuje sa tim progoniteljima i da je time kao liĉnost degradiran. Smatrali su da nema ama baš nikakvih iskutava sa vojskom, da nije rukovodio ĉak ni sa nekom većom privrednom ili društvenom organizaciom i da u voĊenju velikih sistema nema isksutva. Ali tu nije bilo pomoći. MINISTAR KAO GOST PRILIKOM dolaska nove liĉnosti na znaĉajnu funkciju, uobiĉajeno je da bude predstavljena, ili da se sama predstavi najbliţim saradnicima, da se sa njima upozna, da vidi sa kim treba da radi, a zatim da kaţe nešto o voĊenju ustanove ili da bar prozbori nekoliko reĉi iz kurtoazije. Zašto to ministar nije uradio, ostaje da se nagaĊa. Kada je došao, pozivao je jednog po jednog starešinu, da bi nasamo ĉuo što svako misli o svemu, pravio beleške, razmišljao, da bi na kraju sakupio Kolegijum i rekao da se pojedinaĉno već upoznao sa svakim, da ne bi imao šta posebno da istakne i da oĉekuje dobru saradnju. Danima se posle toga nisu odrţavale sednice Kolegijuma, tako da sam kao najstariji, na insistiranje ostalih, napomenuo ministru da to nije primereno trenutku vremena, teškoćama u kojima se nalazimo, da nas oĉekuju veliki poslovi, da treba napraviti dugoroĉan plan rada i da moramo poĉeti da radimo. Nosioci problematika ţele da se o njihovim problemima upozna ministar na Kolegijumu, kako bi mogao da pokreće i rešava poslove u institucijama drţave. I pored nastojanja ĉlanova Kolegijuma da mu predoĉe da postoji veliki broj pitanja koja se moraju rešavati po hitnom postupku, da on mora voditi sastanke na kojima se o tome raspravlja, ministar to nije uvaţio nego je odrţao samo nekoliko sastanaka. Ne bi se moglo reći da je bio prezauzet nekim drugim poslovima, nego je jednostavno te kljuĉne poslove izbegavao. Prilikom informisanja o zakljuĉcima sa sastanaka Kolegijuma, koje sam najĉešće vodio, taj problem sam stalno isticao. MeĊutim, nije bilo nekih drugih teškoća u odnosima bilo kog ĉlana Kolegijuma sa ministrom, radilo se pre svega o razlikama u gledanjima na neke osnovne probleme vojske. Ukupno vreme provedeno u radu sa novim ministrom bilo je tako kratko, a vremenska distanca od tih dogaĊaja tako mala, da o nekim detaljima ne bi imalo smisla govoriti. BUDŢET - ODBIJEN STALNO i neopravdano odlaganje usvajanja budţeta u Skupštini dovelo je Vojsku u krajnje neprijatnu situaciju. Ne samo da se nije mogao napraviti plan potreba za tekuću godinu, nego ni od Narodne banke dobiti finansijska sredstva u vidu akontacije. Neke stranke su u Skupštini osporavale elemente budţeta i u toj krajnje neprijatnoj debati, koju je TV prenosila uţivo, bilo je neverovatno da ministar odbrane ne prisustvuje debati i ne brani budţet. Budţet je odbijen. Ministar je za to vreme, opet uţivo, uĉestvovao u emisiji TV Politika i vodio je razgovore sa poznatom voditeljkom, kojoj je opet, prethodno, dao opširan intervju za jedan dvonedeljnik. Nije u tom razgovoru bilo reĉi o kljuĉnim pitanjima Vojske, nego o liĉnim stvarima ministra, od sklonosti ka literaturi, isticanju afiniteta za poeziju, kroz ĉitanje pesama Jesenjina, pa do nekih pikanterija, koje su bile sastavni deo te emisije. Od naĉelnika Generalštaba, pa do onih koje sam liĉno dobro poznavao, jednostavno nisu mogli da se naĉude takvom postupku ministra. Od mene su traţili objašnjenje za takav gest. U toku maja *93. godine u jednom nedeljniku objavljen je ĉlanak o tome da naĉelnikov sin, vlasnik privatne firme **Kentaur**, duţe vreme trguje s Vojskom. Navedena je lista proizvoda, koliko je Vojska oštećena, neprimerenost tog ĉina i kao dokaz dat je faksimil predmetnog ugovora. U toj situaciji to je imalo izuztan publicitet, jer je u pitanju bio prvi vojnik, koji u svim armijama sveta, liĉnim primerom sluţi za

ugled svim starešinama. Teţina te inforamcije bila je u tome što se nije moglo govoriti o pamfletu, već se radilo o konkretnoj radnji, koja nigde u svetu nije dozvoljena. Jedino je bila neizvesna ukupna materijalna šteta, ali, ona moralna naneta Vojsci, bila je vrlo izvesna. Predsednik Ćosić je, u funkciji vrhovnog komandanta, insistirao na tome da se obrazuje Drţavna komisija za ispitivanje verodostojnosti **javnih kritika izreĉenih naĉelniku Generalštaba VJ**. POSAO KOMISIJE KOMISIJA je intenzivno radila, formirala je grupu struĉnjaka da ispita finansijsko poslovanje te firme sa Vojskom i obavila je razgovore sa više lica za koja je ocenila da mogu biti od koristi da se doĊe do verodostojnih podataka o tom sluĉaju. Razgovori sa nekim licima otvarali su nove dosijee. Komisiji nije bilo jednostavno, da meĊusobno usaglasi stavove oko toga šta da uĊe u konaĉan dokument. U izveštaju koji je dostavila 11. juna 1993. godine konstatovala je da ima dovoljno elemenata na osnovu kojih Vrhovni savet odbrane moţe steći uvid u stvarno stanje uspostavljenih odnosa i doneti odgovarajuće odluke. Na primedbe naĉelnika, Komisija odmah 12. juna daje odgovor, a zatim Vrhovni savet odbrane postavlja novi zadatak Komisiji, koja, opet odgovara 27. juna. Dobijao se utisak da se time ţelelo da se što više odloţi donošenje odluke. Komisija je navela: da je Vojska u neposrednim aranţmanima bila oštećena za oko 100.000 DM, da je ta firma bez konkurencije, neposrednom pogodbom, trgovala sa Vojskom, a od ukupnih poslova te firme oni sa Vojskom ĉine 99 +odsto+, i da je imala prioritet u isplati potraţivanja. To je bilo više nego dovoljno za donošenje odluke o odgovornosti naĉelnika. Kasnije su kopije tih dokumenata dospele u javnost, tako da o tome nema smisla detaljnije govoriti. Zbog ĉinjenice da se pokretanje postupka o odgovornosti naĉelnika vremenski poklapalo sa smenom predsednka Ćosića, mnogi su razmišljali o toj uzajamnoj vezi. Kako je bio u pitanju neuobiĉajeni postupak smene šefa drţave i kako je završni ĉin u Skupštini neodoljivo podsećao na one nezaboravne partijske plenume, kad su ljudi proglašavani za neprijatelje, bez dokaza i prisustva, smatram neophodnim da o tom dogaĊaju iznesem neke detalje. Predsednik SRJ je u svom poznatom predizbornom intervjuu, izmeĊu ostalog istakao da iako njegov mandat po Ustavu ne zavisi od ishoda prevremenih izbora, on ga moralno uslovljava izbornim ishodom. Rezultati nisu ispunili njegova oĉekivanja, ali on je i dalje bio na funkciji predsednika, što će reći da su oni na vlasti smatrali da je bolje da tako ostane do daljeg. Onda je predsednik obrazovao Drţavnu komisiju o sluĉaju naĉelnika Generalštaba. SMENJEN PREDSEDNIK NA sednici Skupštine Jugoslavije, odrţanoj 5. juna 1993. godine smenjen je predsednik (Dobrica Ćosić). Kao krunski dokaz naveden je neki stenogram sa sastanka sa generalima u Dobanovcima, gde je rekao neke stvari koje su navodile na zakljuĉak o mogućem drţavnom udaru. Na samoj sednici stvar je postala problematiĉna zbog ĉinjenice da nisu izneti dokazi da li se zaista radilo o stenogramu ili ne i šta je to stvarno predsednik rekao. To je moralo ostaviti krajnje nepovoljan utisak, da se javno obara šef draţve na osnovu nejasnih optuţbi i bez njegovog prisustva. Naĉin voĊenja te sednice, neprimerna istupanja poznatih liĉnosti, halabuka i ostrašćenost, i ona prisutna parola u vazduhu **samo veĉeras** - podsećali su na ona zla vremena i budili su tuţne uspomene. KRAJ

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful