Komandanti osramotili komandose

26. mart 2003

Dok jedni tvrde da je iza formiranja ove jedinice liĉno stajao Slobodan Milošević, drugi smatraju da im je **tata** Mihalj Kertes, a treći da su je osnovali Jovica Stanišić i Radovan Stojiĉić Badţa.
Pišu Zagorka USKOKOVIĆ i SrĊan KRALJEVIĆ JEDINICA za specijalne operacije MUP Srbije više ne postoji. Vlada Srbije je rasformirala i razoruţala **crvene beretke**, a njenim pripadnicima oduzela legitimacije. Komandanti su u zatvoru, a objekte JSO na brdu Štolac u Kuli i Lipovici, kraj Beograda, preuzeli su pripadnici Ţandarmerije. Tako je, neslavno, završila jedna od najobuĉenijih i po mnogima najbolja jedinica specijlaca kod nas. NJihovu veštinu, meĊutim, na najgori mogući naĉin zloupotrebili su neki komandanti JSO . Oni su ubili ,prema saznanju vlade Srbije, premijera Zorana ĐinĊića, oteli i ubili bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ubili ĉetvoricu funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, napravili pravi masakr meĊu kriminalcima na beogradskom asfaltu , ali i na ulicama drugih gradova Srbije. Reĉju - zagazili do guše u kriminal... Posle saznanja da je na predsednika republiĉke vlade pucao potpukovnik Zvezdan Jovanović, pomoćnik komandanta **crvenih beretki**, a da je u pripremanju atentata, sa ĉlanovima zemunskog klana uĉestvovao i Saša Pejaković, pripadnik ove jedinice, kao i da je u svemu tome sumnjiva uloga ĉak i samog komandanta JSO Dušana Mariĉića Gumara - doneto je jedino moguće rešenje. O sudbini oko 300 specijalaca (stalni sastav) tek treba da se odluĉi. **SITO** NA MOSTU NJIHOV centar za obuku u Kuli, na brdu Štolc, kao i autobazu u Lipovici preksinoć su, bez otpora, preuzeli ţandarmi. Bez pogovora su uradili ono što im je nareĊeno - razduţili naoruţanje, opremu, uniforme, vratili sluţbene legitimacije, ambleme na kojima dominira stilizovana glava vuka... Za one pripadnike JSO koji nisu uĉestvovali u ovim zloĉinima govori se da će biti omogućeno da ostanu u policiji, preciznije Specijalnoj antiteroristiĉkoj jedinici (SAJ) ili Ţandarmeriji. Da li će to tako i biti ostaje da se vidi. Vest o rasformiranju **crvenih beretki** za tren je obišla celu zemlju. Najviše uzbuĊenja s razlogom oĉekivalo se u samoj Kuli, zatim u Vojvodini. Jake policijske i ţandarmerijske snage obezbeĊivale su preksinoć ceo put od Beograda do baze JSO. Pravo policijsko **sito** bili je na dunavskom mostu na Beški. Zaustavljeno je i pretreseno svako vozilo, legitimisani putnici... Mnogi su bili uvereni da je u meĊu **crvenim beretkama** u Štolcu utoĉište našao i jedan od voĊa zemunske bande, nekadašnji komandant JSO - Milorad Ulemek Luković, poznatiji kao pukovnik Legija ili Cema. Iako je još juna 2001. godine dobio otkaz u MUP zbog incidenta koji je izazvao u beogradskom Klubu **Bojan Stupica**, na proslavi roĊendana sada uhapšene folk pevaĉice Svetlane Cece Raţnatović, Legija je po svemu sudeći i dalje imao veliki uticaj na **crvene beretke**. Pretresom baza JSO u Kuli i Lipovici, meĊutim, nije pronaĊen Legija niti neko od pripadnika zemunskog klana Za njim, kao i njegovim kompanjonima Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom, voĊama najvećeg narko-kartelau ovom delu Evrope, još se traga. **MOMCI IZ BRAZILA** O VEZAMA JSO i zemunske bande odavno se šuškalo. Ne samo što je njihov bivši (ali samo na papiru) komandant Luković stao na ĉelo tog klana, već što su parama od otmica biznismena i krijumĉarenja droge kupovani stanovi za nekepripadnike **crvenih beretki**. Javno je reĉeno da je Šiptar u Novom Sadu skućio Dušana Mariĉića Gumara, zvaniĉnog šefa **crvenih beretki**. Tajna jedinica srpske policije i nekadašnji **Miloševićevi pretorijanci**, ali i **momci iz Brazila**, kako su sebe voleli da nazivaju ( ĉesto igrali fudbal u krugu Instituta za bezbednost na Banjici, gde je bilo sedište Resora drţavne bezbednosti, a neki od njih se ofarbali i u bebi-plavo, kao, recimo, Legija), za 12 godina, koliko su postojali, prešli su dugaĉak put.Neki od njih su od vrhunskih komandosa postali zloĉinci i kriminalci. Kome je odluĉio da formira jedinicu ovakvog tipa ? Jedni tvrde da je to bila ideja Slobodana Miloševića , tadašnjeg predsednika Srbije, drugi kaţu da im je **tata** bio Mihalj Kertes, nekadašnji drugi ĉovek savezne policije i ĉovek od neograniĉenog Miloševićevog poverenja. Ipak, kao pravi osnivaĉ **crvenih beretki** najĉešće se pominju Jovica Stanišić i Radovan Stojiĉić Badţa.

PRVI DANI RATA Poĉeci JSO vezani su sa razbuktavanje rata na prostorima bivše Jugoslavije. Vojni analitiĉar Aleksandar Radić smatra da je pobuna Krajišnika, avgusta 1990. godine, pokazala potrebu za specijlanom jedinicom koja je sposobna da vodi manevarsku borbu, ali i da obuĉava nove borce. Radić tvrdi i da im je dodatni posao bio da zaštite i obezbede transport oruţja iz Srbije do fronta. Zna se da je zadatak da formira novu jedinicu dobio je Jovica Stanišić.Uĉinio je to uz pomoć Franka Simatovića Frenkija, iskusnog operativca saveznog DB i Radovana Stojiĉića Badţu, tada voĊe specijalne policijske antiteroristiĉke jedinice. U prvo vreme u pomoć srpkom ţivlju u Krajini otišli su ljudi iz beogradskog podzemlja, koji su od ranije saraĊivali sa SDB. Iako su u prvim danima rata odigrali znaĉajnu ulogu,ubrzo se pokazala potreba za iskusnim borcima, ĉvrste discipline i vojniĉki ustrojenim. Tada je, kaţu, Mihalju Kertesu palo na pamet da se takvi ljudi okupe pod komandom vodećih policajaca. Prvi specijlaci odabrani su u Istoĉnoj Slavoniji gde je i formirana jedinica 1991. godine. Ona je na sebe preuzela najteţe zadatke. Ulogu manevarske jedinice u ratnom planu odbrane Krajine, dobila je grupa koju su formirali Stanišić, Stojiĉić i Simatović. Tako su roĊene **crvene beretke**. STAREŠINE ZA 12 godina postojanja **crvene beretke** imale su samo tri komandanta. Prvi je bio Franko Simatović Frenki, pa su ih mnogi sve do skoro nazivali i **frenkijevcima**. Po odlasku Jovice Stanišića sa mesta prvog ĉoveka DB, promenjen je i komandant jedinice. Novi naĉelnik tajne srpske policije Radomir Marković za šefa **crvenih beretki** postavlja Milorada Ulemeka Lukovića Legiju, Simatovićevog zamenika. Posle incidenta u **Stupici** Legija je dobio otkaz, a zamenio ga njegov pomoćnik Dušan Mariĉić Gumar. KAPA **CRVENE beretke** dobile su ime po boji kape koja je sastavni deo njihove uniforme. Tvrdi se da je bordo beretku, u Krajinu doneo - doneo Dragan Vasiljković, zvani Kapetan Dragan, koji je za sebe tvrdio da je bio u sluţbi australijskih oruţanih snaga. Ova kapa je, inaĉe, simbol padobranskih i specijlanih jedinica drţava Komonvelta. Jedinica koju su u Krajini formirali Jovica Stanišić i radovan Stojiĉić Badţa, prihvatila je tu kapu kao svoje obeleţje, ali je umesto bordo boje uzela crvenu.

Patriote sumnjive prošlosti
27. mart 2003.

Okosnicu ove jedinice, u zaĉetku, ĉinili su mladići sa beogradskog asfalta, znanci policije na Zapadu, koji su odraĊivali poslove i za DB. Obuka u 26 kampova, ali je glavni centar bio u Erdutu.
Pišu Zagorka USKOKOVIĆ - SrĊan KRALJEVIĆ JEDINICA za specijalne operacije konstituisana je 4. maja 1991. u periodu raspada prethodne Jugoslavije. Od nastanka je neprestano delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroţenosti srpskog naroda na njegovom celokupnom etniĉkom prostoru. NJena borbena dejstva su bila antiteroristiĉka, usmerena na spreĉavanje ratnih zloĉina, masovne odmazde i genocid. Zbog meĊunarodnih okolnosti bili smo primorani da radimo potpuno tajno. Ovako je, ukratko, jedan od osnivaĉa “crvenih beretki” Franko Simatović Frenki podneo izveštaj Slobodanu Miloševiću prilikom jedne od njegovih retkih poseta Centru u Kuli. - Prilikom formiranja njeno jezgro ĉinili su pripadnici naše sluţbe, milicije RSK i dobrovoljci iz Srbije precizirao je Simatović. KONFUZIJA ZBOG KAPE Sluĉajno ili namerno, tek prvi komandant “crvenih beretki” zaboravio je da kaţe i da su okosnicu meĊu dobrovoljcima ĉinili mladići sa beogradskog asfalta, koji su stekli zavidnu kriminalnu karijeru na Zapadu, ali i koji su, istovremeno, mnogo toga odraĊivali za saveznu sluţbu drţavne bezbednosti. Prošlost je zaboravljena, a oni su postali prave patriote, verujući da prvi put zaista rade prave stvari, pokušavajući da na taj naĉin zaborave na grehe mladosti. Istina je, meĊutim, da se ova jedinica pojavljivala na praktiĉno svim gorućim taĉkama na liniji razdvajanja. U poĉetku su, u Krajini, policijski komandanti organizovali sadejstvo sa jedinicama JNA koje su pruţale podršku iz tenkova i artiljerije, a sliĉna praksa se nastavila i u Bosni i Hercegovini.

Popularnost “crvenih beretki” u srpskom narodu neprestano je rasla. To su, meĊutim, iskorišćavale razne paravojne grupe, koje su stavljanjem na glavu francuskih kapa iste boje pokušavale da što više ućare za sebe, delujući izvan svake kontrole. Istu kapu poĉeli su da nose i neki pripadnici vojnih i policijskih jedinica, pa se sticao utisak da je pravih “crvendaća” mnogo više nego što ih je stvarno bilo. A, kada je doneta odluka da vojska prihvati crvenu beretku kao sluţbenu kapu pripadnika Korpusa specijalnih jedinica - konfuzija je bila potpuna. Tokom ratnih godina, MUP Srbije je nekoliko puta menjao zvaniĉno ime svoje jedinice, ali se uvek zadrţavala odrednica da im je uloga antiteroristiĉka. Nekako u to vreme njihovi amblemi ukrašeni su stilizovanom glavom vuka sa razjapljenim ĉeljustima, dignute prema nebu i uzdignutim maĉem ĉiji je balĉak okruţen sa ĉetiri ocila. Brigu o koordinaciji rada svih borbenih jedinica “crvenih beretki”, preuzeo je Simatović. Godinu dana posle osnivanja prebacuju se na podruĉje Podrinja, gde se glavni odredi zadrţavaju sve do kraja rata. Iz kampa za obuku na planini Tara i isturenih baza na terenu, pripadnici ove jedinice borili su se i na terenu oko Srebrenice. U blizini Bratunca pripremili su i improvizovani aerodrom sa koga su poletali laki jurišni avioni. ERDUT - GLAVNI CENTAR JEDNA od istorijskih akcija “crvenih beretki” je i operacija voĊena na podruĉju zapadne Bosne 1994. i 1995. godine. Bili su stacionirani na Petrovoj gori, predvodio ih je Stojiĉić, a glavne operacije voĊene su oko Bihaća. Vojni analitiĉar Aleksandar Radić tvrdi da je ovaj borbeni tim regrutovan meĊu krajiškim specijalcima, a u organizaciji DB, upućen kao pojaĉanje snagama Fikreta Abdića koji su se sukobili sa muslimanskom braćom iz bihaćkog Petog korpusa. Iako nisu spreĉile katastrofu popularnog Babe, “beretke” su ipak odigrale znaĉajnu ulogu u obnovi autonomne pokrajine Zapadna Bosna. Radić tvrdi da su već tada nosili maskirne uniforme ameriĉkog dezena. Deo “ crvenih beretki” u jesen 1995. godine prelazi u istoĉnu Slavoniju, gde pokušavaju da saĉuvaju kontrolu nad ostacima Krajine. Vojska je ĉuvala zapadne granice, dok su “beretke” većinu svojih snaga koncentrisale na isturenim poloţajima ka hrvatskim linijama. Na samom poĉetku ratnih sukoba “crvene beretke” su imale oko 26 kampova za obuku posebnih jedinica milicije RS i RSK. Glavni centar je bio u Erdutu, a ostali u Golubiću, Obrovcu, Plitvicama, Dinari, Graĉacu, Šamaricama, Petrovoj gori, Benkovcu, Liĉkom Osiku, Iloku, Leţimiru, Vukovaru, Doboju, Brĉkom, Bijeljini, Šamcu, Banjaluci, Trebinju, Višegradu, Ozrenu i Mrkonjić Gradu... Prvu javnu promociju “beretke” su imale prilikom “posredovanja” Jovice Stanišića, tadašnjeg naĉelnika DB i jednog od njihovih osnivaĉa, u oslobaĊanju oko 400 talaca UNPROFOR, koje je rukovodstvo RS “vezalo” u znak osvete protiv NATO bombardovanja srpskih poloţaja oko Sarajeva. Stanišić je tada bio liĉni izaslanik Slobodana Miloševića u pregovorima sa predsednikom Republike Srpske dr Radovanom Karadţićem. OSLOBAĐANJE TALACA UNPROFOR Slike osloboĊenih unproforaca, Stanišića i njegovih “vojnika” obišle su tada ceo svet. Na snimku, nedavno prikazanom na suĊenju Miloševiću pred Haškim tribunalom, vidi se da je tu akciju komandant JSO Franko Simatović Frenki ocenio kao izuzetno uspešnu. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i uspostavljanja mira na prostorima Bosne i Hercegovine, ali i novih odnosa sa hrvatskom stranom, “crvene beretke” su pretrpele radikalnu reorganizaciju. U proleće 1996. povukli su se sa svih ratišta. Svi odredi, do tada raštrkani na raznim stranama, povezani su u jedinstvenu formaciju brigadnog ranga. Dobili su zvaniĉno ime Jedinica za specijalne operacije (JSO) i direktno su bili potĉinjeni šefu drţavne bezbednosti Jovici Stanišiću, koji je izvršavanje zadataka poverio svom zameniku Simatoviću. Novom organizacijom jedinice, maja iste godine, broj pripadnika je smanjen na 593 specijalaca. U stalnom sastavu bilo je njih oko 75 odsto. Tako je od poĉetnih 54 pripadnika “crvenih beretki”, jedinica pet godina kasnije prerasla u vrhunski obuĉenu formaciju komandosa. SPOMEN-SOBA NA oko 50 lokacija na ratištima u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj, Kosmetu i na drugim ratnim podruĉjima poginulo je 47 pripadnika “crvenih beretki”, dok je 270 ranjeno. Prvi borac - Borjan Vuĉković - nastradao je 1991. godine u minskom polju kod kampa “Pajzoţ”. Na Kosovu i Metohiji poginulo je 11 pripadnika “crvenih beretki” i to od poĉetka marta 1998. do povlaĉenja snaga bezbednosti iz Pokrajine juna 1999. godine. U spomen-sobi u Centru na brdu Štolc nalaze se 33 slike specijalaca poginulih u borbama ili u udesima helikoptera, saobraĊajnim nesrećama, nesretnim sluĉajevima ili onih koji su umrli. CENTAR U KULI BAZA JSO u Kuli zvaniĉo nosi naziv Centar za obuku specijalnih jedinica “Radoslav Kostić”. Kostić je

bio istaknuti pripadnik “crvenih beretki” koji je poginuo 1994. godine. Resor drţavne bezbednosti preuzeo je ovaj objekat u februaru 1995. godine, a do tada je sluţio za prihvat izbeglica iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Objekat je kompletno renoviran, pošto je bio dosta ruiniran. Centar je bio meĊu prvim objektima u Srbiji koji je razoren u raketiranju NATO alijanse prilikom agresije na SRJ 1999. godine. Naravno, “Radoslav Kostić” je bio i jedan od prvih objekata obnovljenih posle bombardovanja. U centru na brdu Štolc, RDB je napravio poligon za obuku, strelište i heliodrom. Tu je i glavna zgrada u okviru koje je i spomen- -soba u kojoj su fotografije svih poginulih pripadnika “crvenih beretki”, velika zbirka oruţja i trofeji uzeti od neprijatelja tokom ratnih sukoba u kojima su uĉestvovali. Na Štolcu su i ambulanta, hangari, uĉionice i “društveno zabavne prostorije”, opremljene fliperima, videoigricama, bilijar-stolovima...

**Tigar** zvani Ulemek
28. mart 2003.

Milorada Ulemeka je u **crvene beretke** doveo Jovica Stanišić, tadašnji svemoćni šef resora DB MUP Srbije. Ĉin pukovnika po skraćenom postupku.
Pišu Zagorka Uskoković i SrĊan Kraljević PRESTANKOM ratnih dejstava na prostorima bivše SFRJ Jedinica za specijalne operacije uplovila je u mirne vode. U reorganizovanoj jedinici, te 1996. godine, bilo je potrebno naći još jednog vrhunskog specijalca. Ţelja Jovice Stanišića, tadašnjeg naĉelnika Resora drţavne bezbednosti MUP Srbije, morala se ispuniti - meĊu **crvene beretke** trebalo je dovesti Milorada Ulemeka (kasnije promenio prezime, odnosno uzeo ţenino), prekaljenog legionara i prvog ĉoveka Srpske dobrovoljaĉke garde Ţeljka Raţnatovića Arkana. Potonjeg idola meĊu srpskim borcima prvi je zapazio Stanišić. Preko Radovana Stojiĉića Badţe stupio je u kontak sa **tigrom** Ulemekom. Uskoro, Legija je prešao u redove **crvenih beretki**, koje je u to vreme vodio jedan od osnivaĉa jedinice Franko Simatović Frenki. Po dolasku u JSO Ulemek je postao Simatovićev miljenik i njegov zamenik. Frenki je u njega imao bezgraniĉno poverenje, kao i bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević. MILIONI EVRA NA smotri u Kuli, 4. maja 1996. godine, na kojoj je prisustvovao rukovodeći kadar srpske policije, **crvene beretke** zvaniĉno dobijaju ime - Jedinica za specijalne operacije. U opisu njihovog radnog mesta stajalo je - antiteroristiĉka dejstva. PredviĊeno je da **crvene beretke** budu opremljene i ustrojene po svim principima vojne organizacije. Formirani su pešadijski vod, artiljerijska veza, padobranci, alpinisti, avio i helikopterska eskadrila, ronilaĉka jedinica, kao i sanitetska i tehniĉka sluţba. Centar kopnenih snaga JSO bio je u bazi na Štolcu, dok je vazduhoplovna jedinica dobila bazu u Surĉinu i pomoćno letilište Lisiĉiji jarak. Koliko je uloţeno u radikalno reorganizovane **crvene beretke** ne moţe se precizno reći, mada brojka prelazi više desetina miliona evra. Samo na nove letnje i zimske uniforme, epolete i drugu odeću za oko 1.000 ljudi, potrošeno je oko 250.000 evra. MeĊu troškovima je bilo ĉak uraĉunato i pravljenje novih amblema. Promena u MUP Srbije, a prvenstveno u Resoru drţavne bezbednosti, dovela je i do rezova u JSO. Sa ĉela srpske tajne policije smenjen je Jovica Stanišić, a na njegovo mesto došao je general Radomir Marković. Samim tim, trebalo je sa ĉela **crvenih beretki** smeniti i Stanišićevog ĉoveka - Simatovića. BAZA - KOSMET NARAVNO, postavljen je novi komandant. **Crvene beretke**, koje su i dalje ostale njihov prepoznatljiv simbol, preuzeo je Legija, dok je njegov prethodnik premešten u Kolegijum DB, kao specijalni savetnik Radeta Markovića. Neposredno posle promena u JSO Ulemek dobija i ĉin pukovnika. Krajem 1996. i poĉetkom 1997. godine kada je postajalo jasno da na Kosovu i Metohiji poĉinje veliki sukob sa teroristima iz takozvane OVK, zahuktava se i nabavka oruţja i opreme za jedinicu tajne srpske policije. Kupovina oruţja organizovana je preko firmi na Kipru. - Prvi put sam Miloševiću rekao da nam je neophodno da obezbedimo rezerve strane valute da bismo kupili potrebnu opremu i topove za heklikoptere - opisivao je Marković kako je teklo naoruţanje njegove jedinice. Za JSO od decembra 1996. do marta 1999. godine, samo preko jedne kiparske firme kupljena je oprema vredna ĉetiri i po miliona dolara. Za taj novac kupljena su i ameriĉka terenska vozila, popularni

**hameri**, po kojima je ova jedinica postala takoĊe prepoznatljiva. Tih godina **crvene beretke** popunjavaju svoje redove i uz njih pristupaju i poneki pripadnici Specijalne antiteroristiĉke jedinice MUP Srbije. Posle nekog vremena mirovanja, **beretke** odlaze na Kosovo i Metohiju gde Šiptari sve više poĉinju sa osnivanjem svojih vojnih kampova u kojima su obuĉavali lokalno stanovništvo, buduće pripadnike OVK. Jedinica za specijalne operacije, gotovo sve vreme bombardovanja Jugoslavije, ali i dugo pre toga bila je na Kosovu i Metohiji. Prvi su upadali u mnogobrojna teroristiĉka uporišta takozvane Oslobodilaĉke vojske Kosova. Priĉalo se da su na tom planu - ĉišćenu terorista - uradili više nego iko. Ipak, javnost je o njihovim akcijama vrlo malo upoznata. DESANT S NEBA PRVU veću akciju izveli su marta 1998. godine i napali utvrĊeno uporište teroristiĉke bande Adema Jašarija i njegove porodice. U ovom silovitom napadu upotrebljene su leteće topovnjaĉe MI-24V i oklopni transporteri UPR-765. Takav stil borbe JSO je primenjivao u svim narednim akcijama na Kosovu i Metohiji. MeĊu obiĉnim policajcima **crvene beretke** su slovile za hladnokrvne ratnike koji koriste samo taktiku **spaljene zemlje**. U leto iste godine, u poslednjem trenutku, spreĉili su pad Peći. Uprkos ţestokoj ofanzivi albanskih terorista i panike koja je zahvatila srpsko stanovništvo obliţnjeg sela Goraţdevci, koje se kolektivno spremalo da se skloni u zbeg, **crvene beretke** su bile spas u poslednjem trenutku. Izvršile su desant iz helikoptera i šiptarske bande su rasterane. Jedinica za specijalne operacije dala je i veliki doprinos u pronalaţenju dokaza za poĉinjene zloĉine nad Srbima. Ostalo je zapamćeno da su obezbedili vaţne dokaze o zloĉinima terorista kod Radonjićkog jezera, pravog stratišta na kojem su pripadnici OVK muĉili i ubijali otete srpske civile i policajce. Interesantna je priĉa da su **crvene beretke** prvo zarobile jednog pripadnika teroristiĉke bande, koji im je opisao šta se dešavalo na obalama tog jezera i svojim priznanjem pomogao da iznenade OVK, a kasnije i oslobode neke zarobljene Srbe. O vojevanju jedinice tajne srpske policije po Kosmetu ispredane su razne legende, ali oni sami retko su se hvalili podvizima. Bivši predsednik Slobodan Milošević zbog nekih akcija Legiju, koji je predovdio **crvene beretke**, ĉak je nazvao - Bolidom. Tako ga je kasnije uvek oslovljavao. OPREMA I NAORUŢANJE U SVOM sastavu **crvene beretke** su koristile tri tipa helikoptera - Mi-24, B212 i **gazelu**. Ruski Mi-24 (NATO naziv **hind**) vremenom se pokazao vrlo uspešnim u borbi protiv ţive sile, oklopnih borbenih vozila i drugih ciljeva na zemlji i vodi. JSO koristi najmanje dva vojna modela ovoga helikoptera. Helikopter B212 je ameriĉke proizvodnje i helikopterskj jedici **beretki** je bar jedan. Osnovno oruţje **crvenih beretki** je automatska puška M70, domaće proizvodnje, kalibra 5,56 ili 7,62 mm. U njihovom naoruţanju je i mitraljez M84, kalibra 7,62 mm. Tu je i automatski bacaĉ granata AGS-17, kalibra 30 mm. MOĆNI **HAMER** JEDINICE za specijalne operacije postale su prepoznatljive po ameriĉkim vojnim terenskim vozilima **hamer**. Ovo vozilo je je specijalno poremljeno i blindirano. **Crvene beretke** koriste i borbeno oklopno vozilo BOV 3. Ovaj samohodni protivavionski top pokazao se kao najefikasnije sredstvo za uništavanje snajperista i vatrenih taĉaka u urbanoj sredini. U njihov sastavu su još i domaće borbeno vozilo M80A, kao i kanadski oklopni transporter **grizli**.

Legija izdao vođu
29. mart 2003.

Komandant **crvenih beretki** je 4. oktobra 2000. godine zatraţio sastanak sa Zoranom ĐinĊićem, što je bio jasan signal da okreće leĊa dotadašnjem šefu Slobodanu Miloševiću.
Zagorka USKOKOVIĆ - SrĊan KRALJEVIĆ KADA se ranih jutarnjih sati 5. oktobra 2000. godine reka ljudi iz cele Srbije, sa raznih strana, slivala ka Beogradu, pripadnici Jedinice za specijalne operacije Resora drţavne bezbednosti mirno su igrali fudbal. Sa njima je u krugu Instituta za bezbednost na Banjici bio i njihov tadašnji komandant Milorad Luković Legija. Na njih je, tih prelomnih dana, raĉunao Slobodan Milošević, dok su se njegovi oponenti nadali da će **beretke** ipak ostati sa strane. Odgovor JSO iznenadio je mnoge, osim njih samih. Tog jutra dok su **pikali** loptu na njihovim licima se nije moglo proĉitati da su sa **sobom rašĉistili** i

odluĉili kako će reagovati oni, koje su do tada nazivali **Slobinim pretorijancima**. Pripravnost jedinice je tog dana, po nalogu komandanta Legije, blago **povišena**. U komunikaciji sa ostalim policijskim jedinicama dobili su tajno ime - **momci iz Brazila**. U gradu je sve više **vrilo**. Narod je **zauzeo** Skupštinu Jugoslavije, **pali** su zatim jedan po jedan medij... Posle ulaska demonstranata u zgradu Radio-televizije Srbije u Takovskoj ulici, kroz policijske **motorole** se zaĉuo jedan glas: **Napravite mi prilaz, stiţem sa ekipom**. Samo mali broj policajaca znalo je da to stiţu **momci iz Brazila**. MeĊu gnevan narod sledećeg momenta uleteli su ameriĉki **hameri**, vozila po kojima su bili prepoznatljivi pripadnici JSO. Na sebi su imali vojne maskirne uniforme, gas-maske na licu, a iz dţipova su zlokobno virile cevi. KLJUĈNA ULOGA - I MI i Milošević raĉunali smo na njih - ispriĉaće kasnije jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije. Milošević se nadao da će njegovi **pretorijanci** završiti stvar najbolje po njega. Sa druge strane mi smo se nadali da će Legija odrţati reĉ. Ipak, niko od nas nije znao kako će ta jedinica da reaguje. Od njih su strahovali mnogi. Pripadnici JSO bili su prekaljeni ratnici, koji su iza sebe ostavili sva ratišta na bivšim prostorima Jugoslavije, a mnogi su imali i iskustva iz vojevanja po svetu. S razlogom su ih se mnogi plašili. Znalo se da sve zavisi od Legije, kojeg su njegovi vojnici slepo slušali. Tokom petooktobarskih dogaĊanja na **hamere** je nekoliko puta pucano. Ipak, ostalo je nejasno ko ih je tog dana izveo na ulicu. U knjizi **5. oktobar**, general Radomir Marković, tadašnji naĉelnik Resora drţavne bezbednosti, ispriĉao je da je on izdao nareĊenje komandantu Legiji da pokrene svoju jedinicu i iz Skupštine Jugoslavije izvuĉe napadnute policajce. - Jednog momenta komandant JSO mi je rekao da pucaju i na njih - ispriĉao je Marković. - Legija je odigrao kljuĉnu ulogu. Pod vatrom je izašao iz vozila, popeo se na haubu, skinuo masku i ljudi su ga prepoznali, oslovili sa Legija. On je rekao: **Šta je bre, braćo, aman, prestanite sa pucanjem**, i podigao tri prsta. Znaĉi niti se on predao, niti je ugrozio iĉiji ţivot. O ulozi **crvenih beretki** u tadašnjim dešavanjima niko sa sigurnošću ne moţe da govori. Ipak, liderima DOS nije bilo svejedno. Jedan od njih je kasnije ispriĉao da kad ih je video na beogradskim ulicama pomislio je da će ih sve pobiti. - Oblio me hladan znoj, noge su se ukopale. Bilo je zastrašujuće. Tog momenta sam shvatio zašto se Milošević najviše uzdao u njih. Strah je bio i pogledati ih. Narod je poĉeo da se sklanja. Ipak, Legija i društvo odluĉili su tog momenta da stanu na stranu naroda. Prave razloge niko ne zna. Dozvolili su demonstrantima da se vešaju po **hamerima**, da ih kite cvećem, ljubili su pravoslavne sveštenike u ruke... Miloševiću su otkazali poslušnost. Kako? - Kada je Legija video situaciju kod zgrade RTS pozvao je štab u MUP i rekao im da su ludi - ispriĉao je pokojni general policije Boško Buha, ubijen pre godinu dana. - Posle je Legiju zvao liĉno Milošević i tu je pukla veza izmeĊu njih. Komandant JSO je bacio **motorolu**, koja se raspukla kad je udarila o beton. To je bio i definitivno kraj izmeĊu njih dvojice. STRAHOVANJE PAVKOVIĆA JEDAN od vodećih ljudi tadašnje Demokraske opozicije Srbije, sada pokojni Zoran ĐinĊić, 5. oktobra uveĉe sreo se sa svojim ubicom. Prema nekim tvrdnjama on i Legija sedeli su u blindiranom dţipu. Legija mu je rekao da je **sve gotovo, da je Milošević aut, da nema povratka na staro i da je narod pobedio**. Lider DOS se, meĊutim, plašio i reakcije vojske, ali ga je komandant JSO ubeĊivao da će im on javiti da **ako budu intervenisali, JSO će udariti na njih**. Legija je tada izneo i podatak da pod svojom komandom drţi hiljadu i dve stotine boraca. - Pavković se plašio da bi Legija mogao da napadne Generalštab, što je glupost - svedoĉio je Rade Marković. - Nerealno je bilo oĉekivati da će JSO, u suštini mala jedinica, napasti toliko moćnu vojsku. Do sudbonosnog susreta izmeĊu ĐinĊića i Legije došlo je mnogo ranije. Zašto je komandant JSO odluĉio da **izda svog dotadašnjeg voĊu** Miloševića, u ovom momentu je teško reći. Ipak, on je 4. oktobra 2000. uputio poziv dr ĐinĊiću za sastanak. Stvarna uloga Milorada Ulemeka Lukovića, komandanta JSO, u dogaĊanjima od 5. oktobra moţda se nikad neće razotkriti do kraja. Da li je on taj koji je spreĉio krvoproliće na beogradskim ulicama, kako se tada javno pisalo i govorilo, ostaje da se nagaĊa. Ipak, sa ove distance moţe da se kaţe da je to u neku ruku moţda i taĉno, ali da su njegovi motivi za takav ĉin verovatno bili daleko od patriotskih. O svom susretu sa Legijom priĉao je javno i dr Zoran ĐinĊić. Opisivao je svoj susret sa njim kao nešto neprijatno, što je morao da obavi radi dobrobiti svih. Bio je 4. oktobar, negde oko 18 sati. - NJegov uslov je bio da doĊem sam, bez pratnje - priĉao je srpski premijer. Susret se odigrao u Ulici admirala Geprata, istoj onoj odakle će Legija sa sauĉesnicima ispaliti smrtonosne hice u predsednika srpske vlade dr Zorana ĐinĊića. - Mislio sam da hoće da me ubije, ali sam smatrao da vredi rizikovati. Znali smo da smo svi iz Demokratske opozicije na nišanu.

**ĈEDO** SLUŢBE ĐINĐIĆ je ušao u blindirani dţip. Legija je već bio tu. Komandant JSO rekao je da su **nareĊenja ekstremna**, da demonstranti ne smeju **da pucaju na policiju i upadaju u kasarne**. Budući premijer dao je reĉ da se to neće desiti. Rade Marković tvrdi da su odreĊeni sluţbenici DB odranije pokušavali da stupe u kontakt sa ĉelnicima DOS, kako bi se zaustavilo nasilje. U sve se uplela i vojna obaveštajna sluţba koja je znala za te kontakte. Posle susreta ĐinĊića i Legije smatralo se da DB više ne kontroliše **crvene beretke**. - Nijedno nezakonito i nelogiĉno nareĊenje JSO nije primio i nijedno nareĊenje nisu odbili. Sve što sam naredio da urade, uradili su - bio je kategoriĉan tadašnji šef tajne srpske policije Radomir Marković, govoreći s ponosom o **ĉedu** DB, **crvenim beretkama**. Posle uspostavljanja novog reţima, pripadnici JSO vratili su se svojim redovnim aktivnostima u bazama u Kuli i Lipovici, kraj Beograda. U tom momentu javnost nije znala kakve su sve zloĉine pojedinci iz ove proslavljene jedinice poĉinili, da su od njihovih ruku stradali i mnogi Srbi, opozicionari... Niko nije ni sanjao kakvu će tek krvavu ulogu pojedini pripadnici **crvenih beretki** imati na beogradskim ulicama, da će upasti do guše u kriminal, a na kraju ubiti i samog premijera, koji im se ispreĉio na tom kriminalnom putu. Posle 5. oktobra o Jedinici za specijalne operacije pisani su hvalospevi. Mali broj javnih liĉnosti upozoravao je, meĊutim, da su pojedinci iz te jedinice ogrezli u krvi, da je potrebno **crvene beretke** što pre rasformirati, da njih praktiĉno niko ne kontroliše, a ponajmanje MUP Srbije... Na kraju će se pokazati da je istina. Usledila je istraga o ĉetvorustrukom ubistvu funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, oruţana pobuna, istraga oko otmice i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ubistvo srpskog premijera Zorana ĐinĊića... Svi akteri ovih krvavih dogaĊaja bili su pojedini, ali kljuĉni ljudi Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. BOLJI STATUS INTERESANTNO je da su sve do dolaska nove vlasti i Dušana Mihajlovića na mesto ministra unutrašnjih poslova, pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije bili samo **vojnici po ugovoru**. Tek tada pripadnici **crvenih beretki** primljeni su u stalni radni odnos i dodeljene su im izuzetno visoke plate. Iako je 1999. godine JSO ušla u sistematizaciju Sluţbe drţavne bezbednosti, do tada su bili samo neregularna poluvojna formacija koja je korišćena za ratna dejstva, nisu dobili radne knjiţice. SDB je te godine promenila namenu ove jedinice i ona je sluţila za borbu protiv raznih oblika otmica i terorizma, a bila joj je namenjena i uloga u borbi protiv organizovanog kriminala. ODLIKOVANJE LEGIJI POSLE završetka NATO agresije na Jugoslaviju Slobodan Milošević je odlikovao Milorada Lukovića Legiju ordenom za hrabrost i poţrtvovanje, iskazanu tokom borbi sa albanskim teroristima i ekstremistima na Kosovu i Metohiji. Ordenje, u Predsedništvu Srbije, dobili su još neki pripadnici JSO, ali to kamere i fotoaparati nisu zabeleţili, jer je snimateljima i fotoreporterima nareĊeno da ih **preskoĉe**.

Vođin eskadron smrti
30. mart 2003.

Grupa beogradskih advokata zatraţila da se rasformira jedinica kojom je, po njihovim tvrdnjama, rukovodio Slobodan Milošević, a Rade Marković bio samo jedan od poslovoĊa.
Pišu: Zagorka USKOKOVIĆ - SrĊan KRALJEVIĆ PETI oktobar je polako padao u zaborav. Kao i njegovi kljuĉni akteri, ĉiju će stvarnu ulogu tek budućnost da objasni, pa i onu koju su odigrale “crvene beretke”. Verovalo se da su se povukle u svoju bazu, Centar “Radoslav Sekulić”, da treniraju, uĉe, opet daleko od oĉiju znatiţeljnika, sami sebi dovoljni. Onda je zemljom prostrujala vest - “uhapšene ubice sa Ibarske magistrale”, reĉ je o pripadnicima Jedinice za specijalne operacije Resora drţavne bezbednosti. Istraga oko pogibije ĉetvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove - Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Dragana Vušurevića i Vuĉka Rakoĉevića - krenula je sa mrtve taĉke onog trenutka kada su se policiji prijavila dvojica direktnih uĉesnika. Nenad Ilić Glavonja, koji je prema svom, prvobitnom priznanju, vozio kamion “mercedes” i Nenad Bujošević Rambo, pratilac ovog prvog na tom zloĉinaĉkom

putu, do tanĉina su ispriĉali šta se to desilo 3. oktobra 1999. godine. Do danas je ostalo nejasno zašto su ubice priznale delo. Ono što je dodatno zgraţavalo javnost, naviklu već na svakojaka zlodela, je ĉinjenica da su neki svedoci tog kobnog dana na Ibarskoj magistrali videli i Milorada Ulemeka Lukovića Legiju. Opisali su ga kao ĉoveka koji je pokazivao znaĉku Resora drţavne bezbednosti, a na desnoj strani vrata imao “istetoviranu ruţu”. Tu tetovaţu, po kojoj će biti prepoznatljiv svima, doneo je kao uspomenu na dane provedene u francuskoj plaćeniĉkoj vojsci - Legiji stranaca, po kojoj je, uostalom, i dobio nadimak. DVOJAC IZ “NISANA” KAKO se to elitna jedinica našla u kovitlacu strašnog zloĉina? Pred istraţnim sudijom Okruţnog suda u Beogradu, Bujošević je ispriĉao da ga je komandant Legija obavestio još jula 1999. godine da će ga pozvati tadašnji naĉelnik DB general Radomir Marković i zatraţiti da obavi jedan zadatak. Specijalnim telefonom, potom, uspostavljen je kontakt Markovića sa Bujoševićem i ĉuli su se povremeno sve do zloĉina na Ibarskoj magistrali. To je Bujoševićeva verzija dogaĊaja koja je dobila potvrdu i kroz presudu Okruţnog suda u Beogradu. Drugi pripadnici “crvenih beretki” Nenad Ilić naveo je u jednom delu isto što i Bujošević. Ispriĉao je da su oni bili obavešteni da će kritiĉnog dana u “audiju”, kome je trebalo prepreĉiti put, biti ĉovek koji finansira teroriste na Kosovu i Metohiji. Naveo je i da osim sa Bujoševićem, o tome nije priĉao ni sa kim. Kao ĉovek koji je vodio celu ovu “operaciju” naveden je general Marković. NJega je direktno optuţio sam Bujošević, ali je bivši šef tajne srpske policije to odluĉno negirao. Ono što u istrazi nije rasvetljeno do kraja jeste uloga samog komandanta JSO u tom ubistvu. Dvojica saobraćajnih policajaca, koji su tog dana bili na redovnom obavljanju zadataka na Ibarskoj magistrali, ispriĉali su istraţnom sudiji Nebojši Ţivkoviću da su neposredno pre pogibije ĉetvorice funkcionera SPO primetili beli “nisan” u kojem su bila dvojica muškaraca. - Mi smo hteli da zaustavimo kamion “mercedes”, ali su nas u tome spreĉila dvojica iz “nisana” - ispriĉao je saobraćajac. - Jedan od njih je izvadio i sluţbenu znaĉku. Na vratu je imao istetoviranu ruţu ili romboid. Posle objavljivanja ovih podataka oko 40 pripadnika “crvenih beretki” privremeno je istetoviralo ruţu na desnoj strani vrata, kako bi obezvredili svedoĉenje saobraćajnih policajaca i skinuli sumnju sa svog komandanta, pukovnika Legije. U svojstvu svedoka u beogradskoj Palati pravde saslušan je i sam Luković. Tvrdio je da je o dogaĊaju na Ibarskoj magistrali ĉuo iz medija, da Bujoševića dobro poznaje jer je kapetan i voĊa antiteroristiĉke grupe u okviru JSO, ali i da sa njim nikada nije razgovarao ni o kakvom atentatu a još manje mu davao instrukcije. LEGIJA PRED ZATVOROM LIDER SPO Vuk Drašković, koji je za dlaku tog 3. oktobra izbegao smrt, u nekoliko navrata javno je optuţio pukovnika Milorada Lukovića da je direktan uĉesnik atentata na njega. U bezbroj saopštenja Drašković je traţio od aktuelne vlasti da prestane da “štiti pukovnika Legiju”, koji je odgovoran za “mnoge zloĉine”. U nekoliko navrata “ĉovek sa ruţom” je saslušan, ali nikad nije protiv njega povedena istraga. Da li zaista nije bilo dokaza za osnovanu sumnju, ili je “presuĊeno po strahu”, u ovom momentu je teško reći. Bez obzira na ove “manjkavosti” nedavno su Bujošević i Ilić osuĊeni na po 15 godina robije, a Rade Marković je dobio sedam. Milan Radonjić, bivši šef beogradskog Centra DB, osloboĊen je optuţbi. Sud je, kako je reĉeno, uzeo u obzir prvobitne iskaze dvojice prvooptuţenih, iako su oni kasnije, tokom suĊenja, izmenili svoj iskaz. Kasnije su tvrdili da nisu poĉinili zloĉin, već da su delo priznali jer im je “reĉeno” da će tako spasti Sluţbu i omogućiti da se Miloševiću sudi u zemlji. Navodno, spremljena su im bila i laţna dokumenta, kao i za njihove porodice, kako bi se posle svega sklonili. Niko nije poverovao u ovu njihovu novu priĉu. Bura oko ovog sluĉaja nije se stišala ni do danas. PredvoĊene svojim komandantom “crvene beretke” su uĉestvovale i u hapšenju svog nekadašnjeg vrhovnog voĊe Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SRJ. Doduše, mnogi će celu tu akciju nazvati najblaţe reĉeno - trapavom. U noći izmeĊu 30. i 31. marta 2001. maskirani momci sa “fantomkama” na glavi krenuli su, prvi put, da Miloševića privedu istraţnom sudiji u Palati pravde. Bilo je pucanja, vriske, beţanja... Bivši predsednik ostao je, meĊutim, tamo gde je i bio - u vili “Mir” na Dedinju, svojoj poslednjoj adresi, van zatvorskih zidina. Sve te scene nalik onima iz jeftinih ameriĉkih kriminalistiĉkih filmova, obišle su svet. Mnogo kasnije će jedan od voĊa “zemunskog klana” Dušan Spasojević Šiptar, priĉati da je sa Legijom i svojim momcima i sam uĉestvovao u toj akciji. Samo tako je i moguće razumeti one slike ljudi u civilu sa fantomkama koji pokušavaju da preskoĉe zidine rezidencije predsednika Jugoslavije. Opet je stvar u svoje ruke uzeo Legija. Svedoci ovog dogaĊaja vele da se Milošević samo jednom obratio svom bivšem “pretorijancu”, reĉima: “Opet si protiv mene, već drugi put”, aludirajući i na 5. oktobar. Kada je Milošević tog poslednjeg dana marta odluĉio da se preda, u koloni koja se uputila ka Centralnom zatvoru bio je i dţip sa pukovnikom

Legijom. UKINUTI JEDINICU POSLE ovih dramatiĉnih dogaĊaja pripadnici “crvenih beretki” vratili su se u svoj centar, na brdu Štolc, u Kuli. Ĉinilo se da se ţivot vraća u koloteĉinu, ali je tada grupa beogradskih advokata javno od vlasti zatraţila da se rasformira “eskadron smrti” Drţavne bezbednosti, odnosno Jedinica za specijalne operacije. Advokati Rajko Danilović, Dragoljub Todorović i Nikola Barović uputili su pismo Vladi Srbije i njenom premijeru dr Zoranu ĐinĊiću sa zahtevom da se “crvene beretke” ukinu, a više funkcionera DB suspenduje, jer se sumnja da su “uĉestvovali u ĉetvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, otmici Ivna Stambolića i ubistvu Slavka Ćuruvije”. Ovi advokati, koji su inaĉe zastupali porodice u ovim sluĉajevima naveli su da je za potrebe bivšeg reţima ova jedinica likvidirala politiĉke neistomišljenike i delovala po obrascu “eskadrona smrti”. Oni su naveli i da “masakr na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ćuruvije i otmica Stambolića, predstavljaju jedinstven primer najcrnjeg, najogoljenijeg i najbrutalnijeg zloĉina, koji je jedna drţava izvršila nad svojim graĊanima u savremenoj Evropi”. - “Eskadronom smrti” je rukovodio diktator Slobodan Milošević sa porodicom, Rade Marković bio je samo jedan od poslovoĊa. Ostale poslovoĊe su bile Nikola Šainović, Milomir Minić, Milorad Vuĉelić, Jovica Stanišić... - tvrdio je advokat Rajko Danilović. - Osnovan je još u vreme rata u Hrvatskoj i Bosni, po uzoru na Savet za zaštitu ustavnosti SFRJ koji je takoĊe imao zadatak da likvidira neprijatelje drţave. Na ĉelu mu je bio Franko Simatović Frenki. Danilović je naveo i da se atentat na Ibarskoj magistrali dogodio samo desetak kilometara od logistiĉke baze JSO u Lipoviĉkoj šumi, a da su za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi angaţovali kriminalce. - Sadašnju DB treba ukinuti - traţio je poznati advokat. - Ubacivali su svoje ljude u partije koje nisu na vlasti, raskrinkavali ih i kompromitovali. Pljaĉkali su i finansirali reţim i sebe. Likvidirali su politiĉke protivnike “vladalaca” i postavljali se kao Ċavolja ili Boţija ruka koja poklanja ili oduzima ţivot. Samo mesec dana kasnije, ali zbog drugih okolnosti, Milorad Luković Legija napustio je ne samo “crvene beretke”, već i MUP Srbije. Dogodila mu se diskoteka “TvrĊava”, a potom i pozanti klub “Bojan Stupica”. Razlozi za te dogaĊaje tek sada su isplivali na površinu. DVA ULEMEKA ZAŠTO je Legija u svim svojim dokumentima promenio prezime Ulemek i uzeo Luković (suprugino) niko sa sigurnošću ne zna da kaţe. Zna se da je po razbuktavanju rata na prostorima bivše Jugoslavije Legija došao i prikljuĉio se Arkanovim “Tigrovima”, kojima je tada komandovao njegov stric Mihajlo Ulemek. Sinovcu je, kao vrhunski obuĉenom specijalcu, dao komandu nad skupom i elitnom jedinicom “Super tigrovi”. Na promenu prezimena, tvrde jedni, Legija se odluĉio zbog poternice Haškog tribunala, ali i da bi izbegao zabunu i vezivanje za strica. PO ZADATKU - NA JUG NOVE ratne akcije Jedinica za specijalne operacije, posle svrgavanja Slobodana Miloševića, imala je na jugu Srbije. Na vest o upadu šiptarskih terorista i ekstremista na teritoriju Preševa, Bujanovca i MedveĊe, krajem novembra 2000. godine, Vlada Srbije je naredila da se “crvene beretke” u punom sastavu upute na jug i stupi u akciju. Ipak, do oruţanih akcija, zahvaljujući mudrosti novog reţima, nije došlo. JSO je bio neka vrsta “grupe za odvraćanje i plašenje terorista”. Kada je krajem maja 2001. godine Vlada Srbije preuzela kompletnu kontrolu nad kopnenom zonom bezbednosti, “crvene beretke” su sa vojnim i policijskim jedinicama obavile svoj poslednji zadatak pod nadzorom svetske zajednice. Tvrdi se da su one uvek išle prve, ispred svih.

Čelnik zemunske bande
31. mart 2003

Posle incidenta u **Stupici**, zbog ĉega je uhašen, Legija je napusti JSO, ali je i dalje imao uticaja na rad ove jedinice. Kako je nastao poţar u kome je potpuno izgorela diskoteka **TvrĊava** u Kuli.
Pišu Zagorka USKOKOVIĆ i SrĊan KRALJEVIĆ UĈEŠĆE pripadnika Jedinice za specijalne operacije Resora drţavne bezbednosti u mnogim zloĉinima, ne samo sa kriminalnom već i politiĉkom pozadinom, svakim danom sve se više otkriva. Pored likvidacija,

pojedinci iz **crvenih beretki**, naroĉito njihovi komandanti bili su akteri i mnogih incidenata o kojima je javnost mesecima brujala. Sve to dovelo je do neslavnog kraja ove, po mnogima, kod nas najelitnije jedinice komandosa. Posle burnih petooktobarskih dogaĊaja i hapšenja Slobodana Miloševića, a dok još mnogi nisu ni slutili kakve zloĉine pojedinci iz jedinice nose na duši, ĉinilo se da za **crvene beretke** stiţu mirniji, gotovo penzionerski dani. Onda se poĉetkom maja 2001. dogodilo nešto što će jedinici za specijalne operacije samo ubrzati kraj. Posle paljenja kulske diskoteke **TvrĊava** rešali su se novi ekcesi i gotovo svima je bilo jasno da je JSO teško kontrolisati. Tadašnji komandant **beretki** Milorad Luković Legija sa najodanijim ljudima u noći izmeĊu 4. i 5. maja bio je u popularnoj vojvoĊanskoj diskoteci. Osoblje i neki gosti opisali su da su specijalci šenluĉili i pucali. Hici su pogodili i televizore u lokalu i došlo je do poţara. Sve se dogaĊalo pred zoru, u gotovo praznoj **TvrĊavi**. Zašto su pripadnici JSO pucali doskora je bila tajna. TRAŢIO LISICE PONAŠANJE komandanta Lukovića, pred sudom, pred kojim se vodio postupak zbog ovog sluĉaja, ocenjeno je kao **korektna saradnja**. U svakom sluĉaju u vatrenoj stihiji koju je izazvao izgorela je cela diskoteka. Šteta je procenjena na oko 300.000 maraka. Povodom ovog incidenta oglasio se i MUP Srbije, a u zvaniĉnom saopštenju navedeno je bilo da je **pukovnik Luković suspendovan do daljeg**. Svi su, meĊutim, znali da je Legija tamo gde je i bio, da i dalje komanduje **crvenim beretkama**. GraĊani, ali pre svega, ĉelnici opštine Kula, bili su zgroţeni dogaĊajem u diskoteci. Traţeno je da se jedinica izmesti sa tog podruĉja, ali njihovi zahtevi nisu nikoga mnogo uzbudili. Na proslavi 5. maja, tada Dana Resora drţavne bezbednosti MUP Srbije, gotovo istog dana kad je došlo do paljenja **TvrĊave**, Legija je u sveĉanoj uniformi i u belim rukavicama odrţao govor u kojem se na neki naĉin izvinio graĊanima ovog vojvoĊanskog grada. - Ja sam komandant jedinice i utoliko je moja odgovornost veća - rekao je Milorad Luković. - Ovo je zaista nemio dogaĊaj. Eto, ipak se desio. Nadam se da ovaj incident neće poremetiti poverenje koje je do sada, meĊu policajcima i graĊanima kule, bilo izuzetno. Siguran sam da će to poverenje olakšati oproštaj. Samo neki mesec kasnije Legiji se dogodila **Stupica**. Taj dogaĊaj okrenuo je njegovu policijsku, ali i ţivotnu karijeru u sasvim drugom pravcu. Za sobom je povukao i deo jedinice. Šta se dešavalo na roĊendanu popularne folk zvezde Svetlane-Cece Raţnatović gotovo se zna svaki detalj. Ovog puta, meĊutim, Luković se sukobio sa svojim kolegama iz SUP Beograd. Oĉevici su ispriĉali da je Legija u jednom momentu stao u zaštitu poznatog glumca Sergeja Trifunovića, da je došlo do pucnjave, posle ĉega je usledila intervencija policijske patrole. Legija ne samo da je drsko opsovao kolege, već ih je i razoruţao uz povike - **Ja sam Legija, ja sam bog**. Napetost je trajala nekoliko sati, jer je u pomoć patroli došla još jedna ekipa iz beogradske policije. Luković je, meĊutim, oruţje spustio tek kad se u poznatom beogradkom klubu pojavio general Zoran Mijatović, zamenik naĉelnika Resora drţavne bezbednosti. Tog momenta je komandant **crvenih beretki** i uhapšen. Prema jednoj verziji sam je traţio da mu stave **lisice**, a prema drugoj priĉi liĉno ga je Mijatović priveo u prostorije SUP Beograd. Na teret mu je stavljeno kriviĉno delo ometanja sluţbenog lica u obavljanju duţnosti i izazivanje opšte opasnosti. Istraţni sudija odredio mu je pritvor ali se ubrzo našao na slobodi. OSTAVKA, PA OTKAZ I POSLE ovog dogaĊaja MUP Srbije je reagovao saopštenjem. Posle toga Milorad Luković Legija ponudio je ostavku na mesto komandanta Jedinice za specijalne operacije. Ono na šta nije raĉunao tog trenutka je da ne samo da će ostavka biti prihvaćena, već da će mu biti uruĉen i otkaz. Oni koji ga poznaju kaţu da mu je bilo jako teško. Osetio se uvreĊenim i izdanim. Zapretio je i obećao starešinama, ali i onima za koje je smatrao da su odgovorni, da će ga zapamtiti. Svoje saopštenje poslao je novinarima. U njemu je naveo da je **ostavku podneo iz moralnih i drugih razloga**, izvinio se pripadnicima MUP ukoliko je **svojim ponašanjem narušio ugled ovog ministarstva**. Na kraju se obratio i **beretkama**: - Posebno bih se izvinio svojim oficirima, podoficirima i pripadnicima Jedinice za specijalne operacije i istakao bih da mi je bilo neopisivo velika ĉast ţiveti, raditi, ratovati i umreti sa njima - **crvenim beretkama**! Pove ovoga mnogi su se pitali gde će sada Legija? Vreme je dalo odgovor. Izabrao je najgori mogući put. Postao je jedan od najozloglašenijih voĊa zemunske bande, kriminalnog klana, koji je osumnjiĉen ne samo za mnoge zloĉine i otmice, već i ubistvo srpskog premijera Zorana ĐinĊića. Bez obzira na to što je formalno napustio **crvene beretke** Legija je i dalje, preko drugih komandanata, koji su ga slepo slušali, rukovodio Jedinicom za specijalne operacije. Tako je bilo, najverovatnije, i onog dana kada su **beretke** odluĉile da se pobune, pa i da izaĊu na ulice, blokiraju saobraćajnice... Formalni razlog je bio taj što su traţile da **više ne hapse Srbe, zakon o saradnji sa Haškim tribunalom**, ali i ostavku srpskog ministra policije Dušana Mihajlovića. Kako je krenula pobuna (mnogi će reći oruţana)

**crvenih beretki**? Pet meseci posle odlaska Legije iz jedinice, 8. novembra 2001. na pijaci u Obrenovcu uhapšena su braća Predrag i Nenad Banović, drţavljani Republike Srpske. NJih dvojica Haški tribunal je bio osumnjiĉio za zloĉine u logoru Keraterm, kod Prijedora. Nalog od MUP Srbije da ih uhapse dobile su **beretke**. Mnogo kasnije pokazaće se da je jedan od blizanaca greškom Tribunala uhapšen. Bilo kako bilo, naredne noći u Kuli je **poĉelo nešto da se dešava**. Sledećeg dana nekoliko pripadnika JSO napustilo je straţarska mesta u Uţiĉkoj ulici 12, gde je ţiveo tadašnji naĉelnik RDB Goran Petrović, kao i portirnicu Instituta za bezbednost na Banjici. MOTIVI PROTESTA KASNO po podne, istog dana, desetak pripadnika jedinice sa dva transportera i nekoliko blindiranih vozila blokirali su put izmeĊu Kule i brda Štolc, gde im je baza. U prvom reagovanju ministar policije Dušan Mihajlović istiĉe da **pripadnici policije treba da se drţe dalje od politike**. Bez obzira na sva upozorenja, u Centru za obuku specijalnih jedinica, u Kuli, **crvene beretke** iste veĉeri su odrţale, po prvi put u svojoj istoriji, konferenciju za novinare. Doduše, okupljenim poslenicima **sedme sile** podeljeno je samo saopštenje u kojem je bilo navedeno da se traţi obustava hapšenja svih lica sa haških poternica do donošenja zakona o saradnji sa haškim tribunalom, kao i smena ministra Mihajlovića. Dva dana kasnije desetine **beretki** sa petnaestak transportnih vozila **hamer**, zaštitni znak njihove jedinice, blokirale su autoput Beograd-Subotica, kod skretanja za Kulu. Pod punom opremom, naoruţani dugim cevima i sa maskama za lice, više od jednog sata stajali su na ovoj meĊunarodnoj saobraćajnici. Nekoliko ĉasova potom, Goran Petrović, naĉelnik DB je kao voĊe pobune oznaĉio komandanta JSO Dušana Mariĉića Gumara i Vladimira Potića, koji se javnosti tada laţno predstavljao kao **major Batić**. Iste noći delovi JSO helikopterima su iz baze u Lipovici, kraj Beograda, prebaĉeni u Kulu. Neki od tadašnjih ĉelnika Resora drţavne bezbednosti ovako su reagovali kada su ĉuli da su se **beretke** pobunile i da drţe konferenciju za novinare? - O ĉemu će da priĉaju?! Moţda o tome kako su ubile ĉetvoricu funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, ili, moţda, kako su oteli i ubili bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ili kako su poĉinili neke druge zloĉine... - bio je jedini komentar vrlo visokog rukovodioca RDB. Godinu i nešto kasnije na površinu će izbiti sva prljavština koja je okruţivala Jedinicu za specijalne operacije. Pored ostalih i to da su pojedinci iz njihovih redova ĉinili politiĉka ubistva, bavili se najprljavijim kriminalnim poslovima, zloupotrebljavajući ime jedinice na najgori mogući naĉin. RAFAL U EKRAN PREMA svedoĉenju nekih ljudi iz beogradskog podzemlja do pucanja u diskoteci **TvrĊava** došlo je onog momenta kada se na ekranu televizora pojavio Dušan Mihajlović i saopštio da su u Parizu uhapšeni Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum, Vladimir Milosavljević Budala i braća Simović. Besan zbog deportacije drugova, Legija je u pravcu TV ispalio nekoliko hitaca, koji su izazvali poţar. Već tada je bilo jasno da je komandant **crvenih beretki** nekim ĉudnim vezama povezan sa kriminalnom bandom Dušana Spasojevića. Ova petorka isporuĉena je zbog sumnje da je otela Miroslava Miškovića, predsednika **Delta holdinga**. Novcem od otkupa, navodno, kupljeno je nekoliko stanova za pripadnike JSO, pored ostalog, i za Dušana Mariĉića Gumara u Novom Sadu. KREATOR SVEGA - NE ţelim da se mešam u dogaĊaje vezane za bunt pripadnika JSO - bila je prva reakcija Milorada Lukovića Legije, na protest bivših drugova. Sada se, meĊutim, zna da je on direktno kreirao sav taj dogaĊaj. - Ne ţelim ni da ga komentarišem, ali znam da ti momci nisu retardirani i nijedan politiĉar ne moţe da ih na nešto nagovori. Oni zadatke izvršavaju srcem. Ako je istina da su dobili zadatak da uhapse kriminalce, a ispostavilo se to što se ispostavilo, smatram da su opravdano stekli utisak da se njima manipuliše, a oni to ne zasluţuju. Zvao sam Gumara. Pitao sam kako su i da li su jedinstveni. Odgovorio mi je da su dobro i da su zajedno.

Srbi izvan nišana
01. april 2003.

Ovde kod nas, u jedinici, postoji jedno pravilo koje kaţe da pripadnik ove jedinice ne sme da ubije Srbina, ni po koju cenu, poruĉivao je Legija sa stubaca **Identiteta**.

Pišu Zagorka USKOKOVIĆ i SrĊan KRALJEVIĆ PRVO, pravo pojavljivanje **crvenih beretki** u javnosti, bez maski, koje su postale njihov zaštitni znak, dogodilo se 12. novembra 2001. godine, petog dana oruţane pobune. Blokirani su autoput, kod beogradskog Centra **Sava** od ranih jutarnjih sati sa 18 **hamera** i ostalih vozila. Pred graĊane su izašli bez fantomki, mreţa ili marama preko lica, ali u uniformi i sa laţnim imenim. Prvi put su, bez ograda i **otvoreno** razgovarali sa novinarima i **servirali svoju priĉu**. Govorili su da je neophodan zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, da **neće da hapse Srbe**, insistirali na ostavci ministra policije Dušana Mihajlovića... Na braću Banović, koje su uhapsili (tvrdili su da je u pitanju greška), brzo su zaboravili. Javnost je bila zgranuta. Zar tako postupa jedna od najelitnijih jedinica u Srbiji, **mezimĉe** i **ĉedo** Resora drţavne bezbednosti!? NJihov nekadašnji komandant Legija se zapitao **u ĉemu će da protestuju ako ne u uniformi. I radnici štrajkuju u svojim odelima**. Istu argumentaciju dao je i tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica. Ceo svet su obišle slike maskiranih komandosa koji blokiraju meĊunarodne autoputeve. **MAJOR BATIĆ** ORUŢANI protest Jedinice za specijalne operacije, politiĉke stranke i funkcioneri su razliĉito okarakterisali. Za Demokratsku stranku Srbije to je bio **legalan protest koji ne ugroţava zemlju**, za Momĉila Perišića, koji je u to vreme bio zaduţen za pitanja bezbednosti u Vladi Srbije, pobuna **beretki** je bila **deo povezanog i smišljenog scenarija koji u borbi za vlast koriste neke politiĉke snage u zemlji**... Velimir - Velja Ilić, predsednik **Nove Srbije**, podrţao je protest pripadnika JSO, a njihove zahteve nazvao **opravdanim**. Da li je oruţana pobuna JSO bila politiĉki motivisana? Već iz prve izjave, osobe koja se predstavljala kao **major Batić**, a kasnije ĉesto menjala ne samo ĉin, već i prezime, bilo je jasno da je protest politiĉki inspirisan. On je naveo pored ostalog, da pripadnike ove jedinice teraju da rade nezakonite i protivustavne akte **mimo svoje volje**, aludirajući pri tom na hapšenje braće Banović, bez obzira što su na isti naĉin hapsili i svog bivšeg voĊu Miloševića, ali to, kako kaţu, **nije isto**. Pored toga, tokom svoje desetogodišnje istorije ĉinili su mnogo toga što se ne bi moglo podvesti pod zakonito, oĉigledno ne pitajući nikoga i po svemu sudeći - svojevoljno, pa i ubijajući srpske opozicionare. Ali, verovatno su postojala dva aršina kojima su se rukovodili. Mnogi graĊani koji su ih radoznalo zagledali kod Centra **Sava**, pitali su ih zašto se ranije nisu pobunili, zašto **nisu ustali protiv Slobe**, što se nisu pobunili **zbog prodaje Republike Srpske Krajine**... Dva dana kasnije pobunjenike u njihovom centru u Kuli posetio je i sam ministar unutrašnjih poslova Srbije. Nekoliko noći pre toga, gotovo tri sata sa njima je proveo i sam premijer Zoran ĐinĊić. Razgovori nisu dali rezultate. Posle toga ministar policije ponudio je ostavku Vladi Srbije. Bio je to epilog gotovo petoĉasovnih pregovora predstavnika pobunjenika i Mihajlovića. MINISTAR NUDI OSTAVKU - DOŠAO sam ovde dobre volje i ĉista srca da sa komandom JSO sagledam i rešim nastali problem koji je zapretio da dovede u pitanje sve napore demokratske i reformske vlade ĉiji sam ĉlan - rekao je ministar policije u Kuli. - Kao odgovoran ĉovek u ţelji da se okonĉa ova oruţana pobuna koja sve nas uznemirava i da se graĊanima Srbije vrati toliko potreban mir i neophodna bezbednost, odluĉio sam da o ovim razgovorima obavestim premijera ĐinĊića i staviću mu na raspolaganje funkciju ministra unutrašnjih poslova, jer me je on i postavio na mesto. Posle ovoga, jedan od pripadnika **crvenih beretki** izašao je za govornicu i naglasio da je **ostavkom Mihajlovića**, njihov osnovni zahtev ispunjen i da se **vraćaju redovnim aktivnostima**. Vlada Srbije hitno je, za sledeći dan, 15. novembar, zakazala hitnu sednicu. Ono ĉemu se jedinica nikako nije nadala dogodilo se. PonuĊena ostavka ministra policije nije prihvaćena. **Crvene beretke** premeštene su iz drţavne u javnu bezbednost, pod kontrolu generala Sretena Lukića i postale su posebno organizovana antiteroristiĉka jedinica koja će se **upotrebljavati iskljuĉivo po nareĊenju ministra uz prethodnu saglasnost Vlade Srbije ili tela koje ona odredi**. Ipak, ceo sluĉaj nije prošao bez **ţrtava**. Tadašnji naĉelnik DB Goran Petrović i njegov zamenik Zoran Mijatović podneli su pismene ostavke premijeru Srbije. One su prihvaćene, ali to nije umirilo **beretke** koje su nastavile protest u krugu svog centra na kulskom brdu Štolc. Novinarima su podelili saopštenje iz kog se videlo da ih je najviše pogodilo izmeštanje iz DB. Na Hag i Mihajlovića, kao da su zaboravili. Pregovori su nastavljeni, ali ovog puta daleko od oĉiju javnosti. Pod kakvim uslovima je došlo do stišavanja pobune u ovom momentu je teško reći. Po svemu sudeći onaj ko je zakuvao ĉorbu (Legija), bio je taj koji je i zaprţio. Iako zvaniĉno nikad nije reĉeno da je tih dana bivši komandant **beretki** bio u Kuli, mnogi su spremni da se zakunu da jeste. Na ĉelo DB došao je profesor dr Andreja Savić koji je obećao hitnu reorganizaciju kompletne sluţbe, kao i njeno izmeštanje iz Ministarstva unutrašnjih poslova

Srbije. - Problem sa **crvenim beretkama** nije rešen trulim kompromisima i nagodbama - bio je kategoriĉan ministar Mihajlović. - Nadam se da će svi koji su uĉestvovali u ovim dogaĊajima, iz bilo kog povoda, izvući zakljuĉke i da nam se ovo neće ponoviti. LISTA LIKVIDACIJA U MEDIJIMA se oglasio i Milorad Ulemek Luković Legija. U intervjuu listu **ID** (skraćeni naziv za **Identitet**), ovaj bivši komandant **crvenih beretki** osim drţanja lekcije o patriotizmu, naglasio je da u protestu JSO nije bilo elemenata pobune, jer **da je bila pobuna, ja ti garantujem, sve vladine organizacije bi bile zauzete, kao i televizija, MUP...** U tom obraćanju medijima, kroz, sada se zna, svoje i glasilo zemunske bande, s kojima je ubio premijera ĐinĊića, Legija je naveo i neke, zanimljive stvari, na primer: - Ovde, kod nas u jedinici, postoji jedno pravilo koje kaţe da pripadnik ove jedinice ne sme da ubije Srbina. Ni po koju cenu! Znaĉi i da je najveći kriminalac, ne smeju da ga ubiju. Vrlo interesantna, ali nadasve laţna izjava bivšeg komandanta **crvenih beretki**. Sada se zna da su neki pripadnici JSO ubili ĉetvoricu funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, pokušali da ubiju Vuka Draškovića u Budvi, oteli i zverski ubili bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, za šta im je, prema poslednjim policijskim saznanjima, Legija dao po 20.000, a ukupno 100.000 maraka. Veliki deo novca od nalogodavaca, naravno, zadrţao je za sebe. Koliko su pojedinci iz JSO **odradili** likvidacija i za ĉiji sve raĉun, u ovom momentu je teško reći. Ipak, neki, sada zaštićeni svedoci ispriĉali su i da su po nalogu Legije i Dušana Spasojevića Šiptara, ubili i poţarevaĉku braću Fiškal. Navodno, na Dragana i Zorana Ţivkovića pucao je pripadnik **beretki** sa nadimkom Ĉiroki. Za jedinicu od 200 ljudi mnogo je ubica, iako **oni nikad ne smeju da ubiju Srbina**. MeĊu njima je i Zvezdan Jovanović Zveki, zamenik komandanta JSO koji je uprljao ruke krvlju srpskog premijera. Komandant, sada rasformiranih, **crvenih beretki** Dušan Mariĉić Gumar našao se meĊu petoricom osumnjiĉenih za stradanje Ivana Stambolića. Na listu njihovih zloĉina, po svemu sudeći, još nije stavljena taĉka. NOVA ULOGA DA su **crvene beretke** i u sluţbi obiĉnih graĊana, javnost je trebalo da pokaţe njihova pokazna veţba na savskom pristaništu u Beogradu, 18. septembra prošle godine. Tada su se pripadnici Jedinice za specijalne operacije pokazale u sasvim drugom svetlu. Interesantno je da su prikazali svoje znanje i veštinu pri presecanju krijumĉarskih kanala, kao i spasavanju utopljenika iz reke. Prikazivanju nove uloge JSO, pored najviših rukovodilaca MUP Srbije i Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i ĉlanova diplomatskog kora, prisustvovao je i Milorad Luković Legija, koji se oduševljavao veštinama svojih dojuĉerašnjih kolega. Tada je javnosti predstavio i svoju novu frizuru, kosu ofarbanu u bebiplavo. NAMICANJE NOVCA NOVCEM od otmica uglednih biznismena i poslovnih ljudi delom je finansiran i ţivot pojedinih pripadnika JSO. Ne samo onaj profesionalni, već i privatni. Kupovani su stanovi, lokali, ali i novĉano obezbeĊivale porodice onih koji su **zaglavili** u zatvoru (kao Nenad Bujošević Glavonja i Nenad Ilić Rambo), osuĊeni za ĉetvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali). Interesantno je da postoje neka dokumenta od pre nekoliko godina iz kojih se vidi da su **crvene beretke** imale spisak direktora i njihovih firmi, kao i vlasnika privatnih preduzeća, koje je trebalo **uzeti u rad**, i tako obezbediti novac neophodan za nabavku opreme i oruţja, a za potrebe Jedinice za specijalne operacije. KRAJ