ЛАЗО М.

КОСТИЋ
доктор политичких наука
б. професор Јавног права
на Универзитету

СРБИЈА
или
ЈУГОСЛАВИЈА
ПОЛИТИЧКА СТУДИЈА

КЊИГА ПРВА

Издање пишчево
1957
ХАМИЛТОН

ШТАМПАРИЈА “КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”

ПРЕДГОВОР
Овде желим да кажем како је дошло до писања и издавања ове књижице.
Том приликом, нажалост, нећу моћи да избегнем многе личне моменте из мог
живота, који са књигом стоје у ближој или даљој вeзи. Читаоци ће сами
увидети да то није сасвим сувишно, па ће ми, верујем, то опростити. Мени је
стало да разбијем многе заблуде, али и многе клевете.
Ја никад нисам сматрао наше уједињење за ствар корисну по Српство. Ни
1917, ни 1918, ни доцније. Млад сам био, али сам живо пратио
национално.политичке проблеме још у гимназији, ништа мање него данас.
Због тога сам се и решио да студирам права и после нарочиту пажњу
посветим Уставном праву и Статистици. Као студент права ја нисам скоро
излазио са седница Уставотворне скупштине и њених одбора. Верујем: да сам
тада био за наше уједињење са Хрватима и, следствено, за Југославију, да бих
доцније, после свих искустава, променио мишљење. И сматрам да сви Срби
који су раније били за овакво решење морају сад да промене мишљење. И
ништа у томе не би било срамотног, ни чудног чак.
Али ја, који сам Хрвате проучавао у разним ситуацијама и увек са будним
очима, који сам посматрао просечног хрватског човека у његовим интимним
манифестацијама, зазирао сам од јединства с њима. И стално је са мном
владала опсесија да је “уједињење” са Хрватима кобно за Српство.
Први моји штампани написи изашли су у сарајевској “Српској Речи” још
1919. Писани у чисто српском и антихрватском духу. (Потпис: ЛМК).
Кад сам дошао на студије у Београд, 1919, (кад је отворен Универзитет),
ја мишљење нисам променио. Прво моје предавање одржано тамо, у
Студентском радикалском клубу “Словенски Југ”, у зиму 1919.1920 (не сећам
се тачно датума), носило је наслов: “Неколико негативних мисли о нашем
уједињењу”.
Дискусија која се потом развила била је за мене поразна. Не само што ме
нико није помогао у мојим експликацијама, него сам био нападнут у
најжешћој форми. Сви су се говорници окомили на мене, а нарочито доцнији

претседник клуба Михаило Живанчевић. Кад је предавање свршено, нико
инје хтео са мном изаћи из сале “Касине”.
Ово са поносом износим, јер, нажалост, ја сам имао право, а сви остали
говорници нису имали право. (Не знам да ли се у емиграцији налази неки
ранији члан тога Клуба, но читам у новинама да је сад гостионичар у Чикагу
бивши адвокат из Београда Туца Благојевић; он је присуствовао том.
предавању).
Ја сам при свом мишљењу остао и даље, за цело време постојања
Југославије, и у интимном друштву ја то нисам никад крио. Још су живи
многи који ће се тога сећати.
Но јавну пропаганду нисам вршио. Нити сам имао времена за то,нити
погодне трибуне. Нико не би пристао да овакве ствари штампа. Испочетка је
држава изгледала стабилна, и било би непатриотски поткопавати њене
темеље, тим пре што је изгледало (а тако је ваљда и било) да су сви Срби с
том државом задовољни. Кад је наишла криза државе, онда је следовала
диктатура, која је сваку мисао против заједничке државе сузбијала и
кажњавала. Где ми се дала прилика, ја сам српске посебне интересе ипак
штитио, нарочито у написима дневне штампе (најчешће у “Трговинском
гласнику”; после у “Српском Гласу”).
Али, углавном, ја сам живео живот лојалног грађанина. Иако сам сматрао
државу фаталном за Србе, ја је нисам саботирао. И често пута сам
помишљао: Ваљда милиони других, који су сви за државу, ипак виде боље од
мене.
Постао сам професор Јавног права на Правном факултету у Суботици
мало пре увођења диктатуре. Ускоро сам постао шеф катедре за Јавно право
(два мало старија професора Јавног права које сам затекао напустила су
ускоро Факултет: Д-р. Јован Стефановић отишао у Загреб, Д-р. Федор Никић
за помоћника министра просвете).
Ја сам узео да предајем Административно право, мислећи да ћу се ту
мање политички ангажовати. Слобода наставе била је потпуна, то се мора
признати. И ја сам постепено обрадио целокупно Административно право

Краљевине Југославије, прво и једино у држави (непотпуно је дао загребачки
професор Крбек) а и једино потпуно на српском језику (ранији уџбеници
Стојана Вељковића и Косте Куманудија нису завршени никада). С времена на
време сам суплирао и Државно право са Уставним (уосталом, као шеф
катедре, ја сам могао да предајем који хоћу предмет из Јавног права).
Израдио сам и уџбеник Уставног права у виду коментара. То је био и остао
једини уџбеник Уставног права у држави. (Проф. Слободан Јовановић је био
дао систем Видовданског устава).
И тако је иронија судбине учинила да ја постанем правним
интерпретатором Југославије, још усто диктаторске, мада сам био у
опозицији режиму, и нисам учествовао ни код једног пројекта закона или
уредбе. (То сам истакао у предговору III књиге Административног права).
На предавањима ја сам шибао режим слободно и отворено, не штедећи
никога (али у исто време сам увек нападао и комунисте који су једини и
сачињавали слушалачку публику). У књигама сам био много обазривији и
сталоженији, али сам и у њима давао израза свом демократском расположењу
кадгод ми је то изгледало погодно, тако да се ни данас не стидим ни једног
става из мојих штампаних радова.
Колико су они били либерални, послужиће и овај доказ. Тадашњи
доценат Уставног права у Љубљани и доскорашњи ректор истог
Универзитета под комунистима Д-р. Горазд Кушеј замерио ми је у једном
писму, захваљујући на послатом примерку коментара Устава, што сам у
њему јако ограничио права и прерогативе Круне. Ја сам му одговорио из свог
села у Боки, где сам био на феријама, да сам се држао начела: In dubio pro
populo.
Па ипак, мој коментар Устава је небројено пута цитиран у Сенату,
понекад и у Народној скупштини, у Влади, у дневним листовима (у стручним
радовима беспрекидно). Моје Административно право је било уџбеник за
испите жандармериских мајора. Итд.
Доказ да ја нисам злоупотребио слободу универзитетске наставе, која је
збиља била у краљевској Југославији без замерке. Ја сам дао систем Јавног
права диктаторске Југославије, мада нисам био ни за диктатуру ни за

Југославију. Ово сматрам нарочито потребним да изнесем да се не би из
наслова мојих радова закључивала моја беспринципијелност.
Кад је, 1931, донета Општа уредба о универзитетима, изједначене су
катедре на свим правним факултетима, али је свакоме од њих дат по један
предмет (заједно са катедром) на искључиво проучавање: Београдском
Шеријатско право, Загребачком Поморско право, Суботичком Етнополитика.
Факултетски савет је једногласно мени поверио организовање ове катедре,
установљење Семинара, припрему предавања. За модел Завода узео сам
Мањински институт при Бечком универзитету, набавио сав потребан
материјал и спремио предавања. Но до њих није дошло, јер је предмет био
необавезан и нико га није уписивао. Поред тога су изостала и обећана
материјална средства. Али ја сам био ушао у предмет сасвим савесно.
А кад сам прешао, као професор Јавног права на новоосновану
Економско-комерцијалну високу школу (у рангу универзитета), у првој
години није било Јавног права, па сам узео да предајем Статистику, коју сам
цело време продужио да предајем — успут (квалификацију сам имао
потпуну, јер ми је докторски рад био из политичке статистике а и уџбеник
сам дао из тог предмета, једини у Југославији).
Тако сам екс професо био у додиру са најважнијим питањима уређења и
функционисања наше државе.
Консултовања по уставним питањима нисам доживео од стране српских
државних вођа. Но пок. министар д-р. Корошец, неколико пута ме питао за
моје мишљење у врло деликатним ситуацијама државног живота, и увек је
наглашавао да му је свак на кога се обратио одговорио да само ја могу да на
то питање одговорим. Несумњиво су људи на тај начин хтели да се
дебарасирају шкакљивих питања, у првом реду г. проф. Слободан Јовановић.
Ја сам казао пок. Министру да и д-р. Кушеј у Љубљани, син његовог
пријатеља проф. Рада Кушеја, може такође да то зна. Но ја нисам ускраћивао
да дам своје слободно мишљење. Он ме није консултовао директно о
хрватском питању, али можда индиректно (питао ме о могућности промене
Устава, о питању престолонаслеђа итсл.).

Кад је, августа 1939, учињен “споразум” са Хрватима и установљена
Хрватска бановина, на српској страни је то произвело велики револт. Мени је
неколико месеци пре тога умро био јединац син, па нисам имао воље
низашта. Али сам ипак пратио ствари, и љутио се што ниједан правник
српски то није прокритиковао са правног гледишта. У то време тражио је од
мене г. претседник Слободан Јовановић да одржим у Српском културном
клубу неко предавање. Ја сам предложио да говорим о “Споразуму”. Г. Проф.
Јовановић није пристао никако, али ми је обећао да ће образовати један мали
гремијум правника и да ћу пред њим моћи да говорим. После неколико
недеља позвао ме да одржим предавање у малој сали Клуба. Било је око 15
стручних лица; претседавао је гпроф. Јовановић, записник водио г. проф.
Слободан Драшковић. Ја сам говорио седећи и без концепта; имао сам само
Уредбу у рукама. Кад сам констатовао извесне правне нонсенсе, г. проф.
Јовановић ми оте Уредбу из руке, узе наочаре и ја прекидох предавање. Он
онда ускликну: “Заиста су стари српски правници били римски јуристи према
овим који су израдили Уредбу”. Ни он сам није пре тога запазио страховите
правничке рогобатности Уредбе.
Тек затим, ја сам узео да писмено ово питање претресем. Али је цензура
била будна и — осетљива. Ја сам онда рашчланио предмет на пет-шест
мањих проблема, дао им неутралне наслове и, уз неке друге ствари, предао то
часописима: Браничу, Правосуђу, Летопису Матице српске итд. Срећом је
изашло све скоро у исто време и, кад су власти то запазиле и издале наређење
вишим државним тужиоцима да моје ствари не пуштају без питања
Претседништва владе, скоро све је било штампано што сам мислио рећи.
Декан Правног факултета пок. Ђорђе Тасић тражио је са мном мир, и ја сам
пристао на то. Јер сам био казао све што сам имао рећи.
Нећу претерати ако кажем да сам ту Уредбу разбио у парампарчад и њене
редакторе обелоданио као незналице. Мене је интересовала само правна
страна и питање начина како је до “Споразума” дошло. Да ли је он био
опортун, ситуацијом изазван, да ли су повређени били српски национални
интереси итд., ја нисам претресао. Али, правнички, то је био један уникум
дилетантизма и злоупотреба, а начин на који се поступало био је заиста до
крајности увредљив за српски, и само за српски народ. (Све се радило

кришом, на Плитвицама, на Бледу итд., као да се радило о очевини ових
лица).
И ја сам узео да браним правни поредак и српску част. Једини ја међу
свим правницима Југославије: хрватски су били за споразум, словеначки
незаинтересовани, а српски сви под воћством ових правних “стручњака”. А
разуме се, требала је и велика доза знања да се све оно пронађе што у Уредби
не ваља. За то није била довољна диплома правног факултета. Но и напори су
били потребни, и разне жртве. Свак није био за то спреман.
Политичке амбиције нисам никад имао, и кад ме г. Миша Трифуновић
запитао желим ли да ме бирају у Главни одбор Радикалне странке, ја сам га
замолио да то никако не чини, бар за извесно време. Па ипак, ја сам у почетку
рата, за време немачке окупације, вршио једну административну по суштини
а политичку по изгледу функцију: био сам два месеца комесар Министарства
саобраћаја. Први пут у мом животу ја сам активно учествовао у једној квазиполитичкој функцији, и то не већ у Југославији већ у Србији. Но, то је био
пуки случај, и ја га морам овде објаснити, молећи читаоце да ме извине за
дигресију, коју сматрам ипак веома потребном из два разлога: тој мојој
служби Српству, најистакнутијој и најуспешнијој коју сам икада вршио,
многи замерају, па чак разни конфиденти туђински из Женеве, Париза,
Лондона итд., то сматрају као политичку дисквалификацију; затим, њен
епилог стоји у тесној вези са предметом који у књизи расправљам.
Ја искоришћујем ову прилику да многе околности наведем док се оне
могу још контролисати и проверити, што је сваким даљим даном теже. Зато
морам да будем што конкретнији.
Рат ме је затекао у Крагујевцу, на војној служби. Кад је настало
повлачење, ја сам био болестан, и нисам могао да стигнем далеко. Моја
газдарица позајмила ми је цивилно одело једног другог резервног официра,
вишег чиновника Народне банке (чије име знам, а такође и газдарице). Ишао
сам за Београд пешке и таљигама. Кад сам дошао кући, издалека сам видео да
мога стана нема: отишао је у ваздух, а нико ми није умео рећи шта је са
породицом. Ја сам се попео на рушевину, и почео да ископавам поштогођ, да
ма шта спасим (у Мутаповој улици 43, IV спрат). То је било за мене фатално.

Нека лица која су се старала да се избегне хаос и највећа строгост окупатора
настојала су да се образује једна управа земље према одредбама
Међународног права. Велики део њих је становао баш у близини мога стана,
и један од њих (сада у емиграцији) замолио ме да објасним правну ситуацију.
Ја сам то морао чинити на више места, остављајући бедне ефекте мога стана
даљем пропадању и крађи. Моју консултацију описао је г. инж. Милосав
Васиљевић у листу “Искра” од 21 децембра 1954, у напису “Српска цивилна
управа под немачком окупацијом”.
Као правник, ја сам сматрао да је образовање једне администрације у
земљи не само сагласно са одредбама Међународног права него управо
обавезно. А као Србин сматрао сам да је оно судбоносно и неопходно за
биолошко одржање Српства нарочито кад су Хрвати образовали били своју
НДХ. (То исто мислим и данас). Разуме се да су у обзир долазили само
комесаријати а не министарства. Јер “комесар министарства” значи исто што
и привремени управљач док је прави титулар спречен да надлештво води. Ми
смо те праве титуларе видели у нашој емигрантској влади*. Шта су мислили
Немци, не знам.
Но тада (последњих дана априла месеца), нико још није знао колика ће
бити област под тим комесарима и шта је све урађено од несрећне
Југославије. А први број званичног немачког листа био је означен као
званични лист за окупирану Југославију. Тек други или трећи број био је
ограничен на Србију. Доказ како ни сами немачки окупатори нису били о
томе начисто.
Кад сам ја дао своје мишљење о комесарској управи, мислио сам да сам
поштеђен сваке даље сарадње. Но организатори ме нису више пуштали на
миру; тражили су да примим и један ресор у тој првој привременој управи
земље. Ја сам три дана и три ноћи одбијао (и за то имам масу сведока);
*Изгледа да је и емигрантска влада нешто слично мислила као ми, јер је
претседник Владе ђенерал Симовић држао доцније (ако се не варам, крајем 1941) два
дуга говора на Лондонском радију, и у првом је напао поч. ђенерала Недића што је
образовао владу. Требало је остати код комесарске управе, рекао је ђенерал
Симовић. Ја сам га лично слушао, а после је цео Београд то схватио као потпуну
рехабилитацију комесарске управе.

одбијао сам не зато што сам то сматрао непатриотским, већ зато што ја нисам
никад био активан политичар и администратор, што сам имао своје муке
услед бомбардовања стана и губитка сина мало пред рат, и што ја нисам
заиста ништа био крив ни за 25 ни за 27 март. А правдао сам се и тиме што
нисам Србијанац.
Ова последња одбрана се напослетку окренула против мене и учинила је
да сам морао попустити. Организатори су дали јасно на знање да се ни они,
као ни ма који други Србин, не слажу са територијом коју нам Немци од
милости пруже, већ хоће и кроз комесарску управу да покажу да је Српство
далеко веће и недељиво. Зато су од десет ресора три дали Србима ван Србије
(Ристу Јојићу, Црногорцу, просвету; Душану Летици, Личанину, финансије;
мени, Приморцу, саобраћај). Још су била два посебна комесаријата, за
избеглице и за цене. Оба смо поверили Србима ван Србије: Избеглички
Андрији Поповићу, Црногорцу; за цене д-р. Гојку Грђићу, Херцеговцу. Од 12
комесаријата пет.
Док су Немци претили да ће и преосталу територи ју поделити суседима
ако не образујемо власт, организатори су опет тврдили да Немци имају у
резерви другу готову листу њихових креатура и конфидената, али да се ипак
устручавају да њима повере управу земље. На челу те друге листе имао је
бити неки Словенац Данило Грегорић, а све чланове нисмо ни знали.
Говорило се да су ту: д-р. Лазар Прокић, Ђорђе Перић, Таса Динић итд.
Ситуација је била страшна и онај на кога се апелирало није могао да се
“друкује”. Формалног притиска није било; немачки преговарач д-р. Турнер је
стално понављао да нити наређује нити саветује, али је увек изнова
продужавао рок за по свега неколико сати.
Колика је забуна владала тада у Београду, нека послужи овај пример. Кад
сам видео први пут свога друга д-ра. Видана Благојевића за време окупације,
он ме питао зашто сам се примио тога положаја. Ја рекох како су ме ухватили
на рушевинама стана, а он вели да је одма побегао у Бајину Башту чим је чуо
да су тражили за комесара Министарства саобраћаја Милоша Бобића. Кад
чују да није у земљи, мислио је д-р. Благојевић, тражиће њега. И зато сам ја

ваљда добио саобраћај, технички ресор, одређен пок. Бобићу. (Д-р.
Благојевић је рекао да је тражен и г. Божидар Влајић за ресор просвете).
Ја нисам имао Бајину Башту да побегнем а нити један једини кревет да
спавам (и за време целог комесаријата спавао сам на патосу), а мени је
претстављено да од мог пристанка зависи опстанак Српства, па сам
напослетку пристао да се примим ресора за неколико недеља док нађу
погоднију личност.
Преговори су вођени у згради Средишње управе за посредовање рада,
преко пута Станице. У соби за преговоре била је само једна слика: малога
краља Петра II у црногорској ношњи. Та је слика била стално у тој соби, коју
сам познавао као и свој кабинет, јер сам био правни експерт поменуте
Управе. Али је уз њу било раније и много других уметничких слика. Да ли су
их Немци украли или иначе дигли, код преговарања није била никаква друга
слика него краља Петра.
Ја сам говорио преко тумача, мада знам одлично немачки. Тумача су
многи познавали од раније, јер је био у Београду неки културни аташе или
томе слично. Ја га знао нисам.
Кад је образована управа, отишли смо доле у другу собу код
командујућег генерала Ферстера да нам да декрете. Много сам се бојао да не
тражи од нас заклетву или што слично, коју не би више нико имао куражи да
одбије. Но било је сасвим друкчије. И код њега је била само једна слика:
краља Петра у соколској одори. Он је одржао говор на немачком, који није
био превођен. Сумњам да га је ико целог разумео до мене. Захвалио нам се
што смо вољни да помогнемо своме народу. Казао је да има да радимо само
оно што сматрамо да је у његовом (народном) интересу, да Немци никад неће
од нас захтевати нешто што би се косило са нашом националном чашћу. Да
примењујемо своје законе уколико нису у супротности са прописима
окупатора. Итд. Ја сам оставио у земљи прилично тачну репродукцију тога
говора, који ме необично импресионирао. Верујем да је генерал говорио
искрено, јер је наскоро био смењен.
Ја сам те његове експликације много пута искористио. Кадгод је од нас
захтевано нешто што није било у интересу српског народа, ја сам избегао да

то наредим, а на седницама комесарске управе одржаваним два пута недељно
гласао сам против таквих предлога. Једини ја. Данас су три бивша комесара у
емиграцији, и они ће то несумњиво потврдити. Но и у записницима, ако су
сачувани, то стоји. На стотине има таквих примера, које овде не могу
наводити. Разуме се да смо сви морали извршавати наредбе немачких власти,
па и ја, али су они често хтели да ми сами доносимо одлуке у њихову корист.
Ја сам то, као правник, увек осећао и увек енергично одбијао, позивајући се
на речи генерала Ферстера да то не сматрам у интересу мога народа. Савест
ми је у том погледу више него чиста, и не знам да ли би неко други на мом
месту то исто радио.
После пет недеља ја сам дао усмену оставку, и комесар Правде Момчило
Јанковић је казао да ће се он постарати да се уважи. Но оставка није била
уважена. Ја сам дао писмену оставку после даље две недеље, 21 јуна 1941.
Сутрадан су Немци упали у Русију, и мене је Милан Аћимовић замолио
телефоном да не ургирам оставку, јер могу Немци да је сматрају као акт
симпатије са Русијом. Ја сам казао да је не ургирам али је и не повлачим.
Оставка је уважена тек 10 јула 1941. Тога дана сам читао у “Времену” листу
нове комесарске управе, где је за саобраћај био наведен Ранисав Аврамовић.
Са мном заједно су отпали Ристо Јојић и Јеша Протић, претставници друге
две демократске странке, али нигде у новинама није речено да смо ми отпали.
Сигурно да мало ко зна све ове перипетије, али сви који пишу о
догађајима из тог доба мора да знају да сам почетком јула престао бити
комесар. А нико, ама баш нико, то не износи. Кажу да сам био комесар и
испада да сам то био цело време рата. Заиста, не много отмено, али ни
објективно.
Ја сам своју оставку испочетка мотивисао био својим поремећеним
здрављем, нарочито нервима, што је заиста био случај. Но после сам дао
детаљно образложење: да ме на то натерало убијање Срба у “НДХ”, и да не
могу слушати страхоте које прво доносе железничари. Казао сам у акту
Команди Србије да су Немци за убиства својих сународника рат навештали (у
немачком оригиналу стоји “извлачили мач из корица”), а ми не можемо своје
несрећне сународнике да узмемо ни у новинску заштиту. Много копија тога
акта оставио сам у Београду (у Министарству саобраћаја, у Министарству

унутрашњих послова, у Комесаријату за избеглице итд.). Ја сам дао оставку
док још нико у Србији није био од Немаца убијен (ни Србин ни Јеврејин).
Кад све посмотрим шта је било, ја се не само не стидим тога свога
комесаријства него се њиме поносим. Случај је хтео да ми тај положај буде
поверен, и ја сам га, иако сасвим мимо воље, вршио као Србин и патриот, и
то увек исти. Случај је баш хтео да га због Хрвата примим и због Хрвата
напустим.
Кад ми је доцније поч. генерал Недић покушавао да повери функције
(министарство, претседништво Државног савета итд.), ја сам увек одбијао са
мотивацијом да сам ја доста дао и доста жртвовао за Србију и да то треба сад
и други да чине. Опет сам био сасвим искрен.
Но за цело време рата је тражено од мене или да нешто напишем или
одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио
истим образложењем: Врло радо ћу то учинити, али ја да бирам тему. Кад су
ме питали за тему, ја сам казао да хоћу да жигошем хрватске злочине према
Србима. То је увек било одбијено, неки пут од Немаца а неки пут од наших
који су знали немачко расположење. И тако ја цело време рата ни слова
публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам почетком 1944
пошао у Шуму). Ни многи други нису ни писали ни говорили, али нико то
није од њих ни тражио. А кад сам без свог знања добио неку функцију (као
деканство Правног факултета), ја сам одма давао оставку. Нисам хтео чак да
пишем ни у “Просветном Гласнику”, органу Министарства просвете. Ако се
иједан Србин може да похвали са антиколаборатерством, то могу ја. Они од
којих колаборација није тражена, не могу ничим да се хвале, нити друге да
нападају, јер нико не зна како би се понели да је од њих тражена сарадња.
Мора се признати да је Комесаријат као целина извршио лепу улогу у
српском интересу. Утицао је на смирење духова, легализовао органе власти,
преузео све пребегле чиновнике, одредио плате и пензије, дао помоћи
породицама заробљених официра и подофицира итд. А највише што је
учинио, то је примање избеглица из Маџарске и, нарочито, оног ругла од
државе, тзв. “НДХ”. Хрвати су у Загребу били констранирани да је
образована каква-таква српска управа, и они су више него једанпут Немцима

причали да су сви Срби комунисти почевши од њиховог Патријарха до
последњег сељака. Да није било комесарске управе, можда би око пола
милиона српског живља било мање. Хрватима је комесарска управа прва
онемогућила њихову акцију тоталног истребљења Срба, па јој то никако не
могу опростити. Сви Хрвати одреда, јер су сви једнако желели да Срба
нестане.
Чим сам за време рата био слободан, ја сам сакупљао сву могућу грађу за
прочишћавање нашег односа са Хрватима. Велики део досада публикованих
дела већ је био зачет за време рата, бар у глави.
Све су, дакле, моје националне преокупације и за време рата, као и пре
њега и после њега, биле усмерене према Хрватима и сва моја настојања да их
изобличим и прикажем онаквим какви су. Моје функције за време рата само
су појачале и интензификовале те моје смерове. И зато овде о њима мало
више говорим.
У лето 1942 добио сам био позив из штаба ген. Михаиловића да израдим
пројекат устава нове, послератне Југославије. Поруку ми је донео један млађи
колега, доцнији члан штаба ген. Михаиловића. Нашао сам се у веома
незгодној ситуацији, баш с обзиром на мој став према Југославији. Ипак сам
напослетку дао мишљење да наш заједнички живот са Хрватима није могућ,
и учинио сам правне сугестије разлаза. Све сам то мало детаљније описао у
листу “Канадски Србобран” од 3 маја 1956, и на тај чланак се обазро часопис
“Демократска Мисао” у бр. 15 од априла.маја 1956. Нећу да понављам:
Резултат је био негативан; мој елаборат је одбијен a limine, али сам и ја после
тога био ослобођен сличних задатака.
После Рата сам се, срећним стицајем околности, обрео у Швајцарској. Но
тада сам био осуђен на скоро потпуну инерцију у националном погледу.
Живео сам у логорима (две године), међу самим странцима; нисам знао ко је
мој у животу; очекивао сам преселење у другу земљу, итд. Новине сем
једних, нисам ни добивао. Поред тога, швајцарске власти су ми биле
забраниле сваку политичку и журналистичку делатност, под претњом изгона
из земље. (Колико сам могао дознати, то чак није ни било на тражење

комунистичких власти Југославије, већ по разним доставама неких српских
емиграната из Женеве.).
Па ипак, ја нисам сасвим мировао. У листу мога уваженог најужег
земљака г. Ива Радова Паландачића “Уједињено Српство” (доцније
“Јединство”), ја сам редовно писао уводне чланке под разним шифрама. Ти
чланци су одма пали у очи српској емигрантској публици (углавном старој,
јер нове још није било у Америци), али нико није знао ко је писац. Уредник
није био за сувише жестоке наступе, но ја сам ипак, кадгод ми се дала
прилика, освртао се на хрватске злочине и њихов став према Србима. Поред
тога, ја сам у многим написима био доведен у ситуацију да браним бившу
Југославију од хрватских и комунистичких лажи. Уопште су Југославију
бранили у емигрантској штампи само они који нису били тамо у одговорним
функцијама нити имало привилегисани, док одговорни фактори бране само
себе али не и систем владавине бивше Југославије. Много сам оригиналних
написа тада дао, и био бих срећан кад би било могуће издати пробране
чланке у засебној књизи.
Из логора морао сам ићи на рад као и сви други. (Ја нисам тражио неки
повољнији положај за себе, а најмање улогу конфидента, преко које многи
емигранти привилегисано живе у иностранству). Но нисам дуго остао у
фабрици. Лекари нађоше да то није за мене, и би ми одређена социјална
помоћ.
Чим сам се мало опоравио, почех да радим баш на овој књизи. То је било
у првој половини 1948. Тада сам био ухватио везу са многим емигрантима у
свету. И у преписци видех да су сви, ама баш сви, и даље за Југославију. Ја
сам им износио разлоге против, али тада увидех да нема смисла појединцима
износити те разлоге, које они нити хоће да приме нити другима да саопште. И
онда се реших да напишем књигу о томе, као плод мојих дугих размишљања
и праћења ствари.
И написах је још тада, у лето 1948. Но издавача нисам имао. Замолио сам
мог старијег колегу проф. Мирка Косића да је изда у својој библиотеци, где
су већ биле изашле једна књига од г. Адама Прибићевића и једна његова, пок.
Косића. Он је тобоже хтео, али је најпре казао да је штампарија отишла у

Немачку, затим да је књига велика итд. Имам још много његових писама из
1948 и 1949. Кад ме посетио први пут 1949 мој ранији ђак и “ратни друг” (из
Шуме) Милорад Пејовић, долазећи из Женеве, ја сам му дао рукопис да га на
тенане прочита код куће. Он га је дао и својим колегама и сустанарима гг.
Милораду М. Драшковићу и Страњаковићу (“Бранку Лазићу”). Имам једно
велико писмо од г. д-ра. Драшковића од 21 октобра 1949 пуно одушевљења
за рукопис и жалим што нисам овлашћен да бар неки пасус овде пренесем.
Мени је стало само до тога да докажем да је рукопис још лета 1948 био готов
за штампу.
Али се није нашао издавач мада сам се на многе стране обраћао и људи
ми обећавали, а после одустајали. И тек сада, после више од осам година,
дала ми се могућност да дело штампам о свом трошку, у ствари на кредит. Ту
могућност ми је пружило Уредништво “Канадског Србобрана” коме од срца
захваљујем. Нарочито захваљујем свом драгом млађем другу из Карловачке
гимназије г. мајору Лазару Ђ. Стојшићу на помоћи око коректуре, растурања
итд.
Разумљиво је да је рукопис за ово време често ревидиран и допуњаван, а
пред само штампање да је цео прегледан из основа, да би се довео у склад са
новим стањем ствари. Но суштина је остала иста. И код овог рукописа се
буквално обистинио Хорацијев постулат Nonumque premature in annum (нека
се штампа после девет година). Разуме се да је и Хорације тиме хтео да каже:
Нека се ствар контролише и исправља пуних девет година па онда тек
публикује. Буквално је овде тако поступљено, опет силом прилика (јер да се
издавач нашао пре, и књига би пре изашла).
Но, у току прерађивања и допуњавања, обим књиге је страховито
нарастао. Кад сам почео да рачунам, испало је да би изнела око 500 страна
обичне осмине. Толики кредит мени није било могуће добити, а нити толики
ризик примити на себе. Књига би била знатно скупља и прођа знатно мања. И
онда сам се решио да издам само један део књиге, прве две главе, док би
остале главе остале да се доцније издају, у једној или чак две књиге.
Многи су детаљи морали бити чак изостављени. Но то су само детаљи, ја
понављам, а не основне мисли и главни аргументи. А штета је и за детаље,

јер се њима најбоље и најнепосредније приказује стање ствари. Али се нешто
морало жртвовати да би књига, ма и скраћена, угледала света.
Приближни садржај осталих глава налази се на крају ове књиге. То је у
ствари најбоље и најоригиналније обрађени део, за кога је сам проф. Косић
рекао да је мајсторски обрађен (а он је био врло штедљив у похвалама туђих
радова). То је и разумљиво: тај централни део садржи државно-правна
разматрања, која су досад потпуно занемарена од наших политичара који се
овим предметом баве, а која спадају у најужу домену мога занимања. Ту су
дати заиста аргументи који ће читаоце да пренеразе. Разуме се: ако дође
уопште до издања тог другог дела. Зависи све како ће први део проћи: Ако он
покрије трошкове и ако Бог да здравља, одма бих дао у штампу другу књигу.
Но, кад би се — којом срећом — нашао издавач за остале делове, да сам
сноси трошак а и евентуалну материјалну корист од дела, ја бих му рукопис
дао без речи и без иједног цента хонорара или накнаде трошкова, чак ни оних
који тек доцније наилазе (поштарина за рукопис, коректуру итд.). Немам ни
најмању намеру да зарадим нешто овим књигама нити уопште да продајем
своје умне продукте намењене Нацији. То нисам чинио ни досад никад (мада
то нико живи не верује, јер људи увек од себе полазе).
И молим читаоце, на крају, да ми заиста верују да цео овај рад проистиче
из чистог мог уверења: да ме нико није наговарао да га пишем а камо ли да
ме новчано помогао. Напротив, врло многа лица су ме одвраћала да ово
штампам, из разлога које ја ценим, али које не могу да усвојим.
Ветинген (Швајцарска)
на Митровдан 1956.

Л. М. Костић.

ПРВА ГЛАВА
НАЧЕЛНА РАЗМАТРАЊА

I. УВОДНЕ РЕЧИ
Здружите се, громи и потреси,
Земљи српској друго лице дајте,
Е нечистом ногом окаљата.
Његош, Шћепан Мали, I, 20-22.
I.
Иако је наш експерименат са Југославијом оставио тако болне ране и
трагичне последице на Српском народу, још се увек појављује један велики
број Срба који пледира за југословенску државну заједницу. Нарочито се
ранији истакнути политичари не могу ослободити ове опсесије и ове шимере.
Као да смо опчарани, зачиљени, замађијани, не можемо се отрести
југословенске авети. Она нас све више стеже, хоће да нас удави, а ми молимо
да нас не напушта. Осећамо сву штетност њену, све неприлике које нам
доноси, и опет се ње не можемо лишити. Као оно у причи што је шегрт
чаробњаков, у отсуству газде-мајстора, призвао духове, али није умео да их
се после отараси, тако се ни ми не можемо ослободити југословенске утваре,
коју смо 1918 непромишљено призвали. Та аветиња нас мори, тишти,
уништава, упропашћује, а ми је и даље одржавамо и верујемо у њену
спасоносност. Као да је мора некоме помогла!
Ми смо у историји починили много грешака, али тешко да смо икада
једну овакву. На светло и славно српско име, које од Душановог времена
никад лепше није звучило и сијало, ми смо добровољно примили једну
југословенску хипотеку. Платили смо за њу више интереса у крви него у
целој својој историји. Та хипотека постоји и даље, за моменат ми нисмо у
стању да је скинемо. Али, за случај да наиђе повољан тренутак за њено
скидање, да ми опет повратимо своју “пословну способност”, чују се гласови
да је не треба ни онда скидати. Ти гласови долазе и од виђених личности,
национално беспрекорних (на друге, који само у Југославији виде свој лични
пут и своју политичку каријеру, не бих се ни освртао).

Ови присташе Југославије једва износе аргументе у корист свога
гледишта. За њих је Југославија један аксиом, једна непроменљива стварност,
која стоји ван сваке дискусије.
При таквом стању ствари, при том “устројству духова”, шта да се ради?
Или пустити да ствари теку као што теку, држећи се оне народне: Ко ће
криву исправити Дрину? Или чекати актуелан моменат па онда ствар
претресати? Или пак још сада, и стално, звонити на узбуну?
Ми смо се решили на ово последње. То је патриотска дужност сваког
Србина, да указује на опасност и да покушава разбити обмане, нарочито
обмане које могу да имају катастрофалне последице за Српство. То је
двострука дужност онога који “мало више види”. — Ако се не могу убедити
они коју у емиграцији воде прву реч, сама српска емигрантска маса биће
ваљда више доступна разлозима. Она је, пре свега, на својој кожи осетила
“добробити” Југославије, а затим, она је мање ангажована обзирима и
обећањима. Ако већина нас Срба исто мислимо и исто желимо, нема те силе
која ће нас натерати на противно. Они у Домовини су застрашени и
дезоријентисани, ми морамо да им донесемо готове формуле. А, како се чује,
идеја разједињења, дисмембрације Југославије, тамо се не само тајно
пропагира, већ највећи део Срба неће ни да чује за нешто друго. Она је
буктала кад смо ми земљу напустили, сви су изгледи да је сада још јача.
И у нашој емиграцији се чују гласови чисте Србије, без икакве
неприродне везе. Али се то износи само у новинским написима, који су по
својој природи ефемерни (реч је грчка, и значи: једнодневне важности).
Читавих засебних едиција није још било који ту идеју пропагирају. А оне би
биле неопходно потребне, исто као што би биле потребне и књиге које
пледирају за Југославију, но без фраза и реторике, које аргументе пружају и
на тај начин поштују читалачку публику. Ја бих био срећан кад би ова
књижица изазвала плодну публицистичку делатност по овом најосновнијем
питању нашег националног бића и наше будућности.
Греше они који сматрају да наша публицистичка делатност треба да је
упућена само према иностранству, да би се оно заинтересовало за нашу
ствар. Пре свега, те наше ствари ретко ко у иностранству и чита, исто као

што ми не читамо едиције Летонаца, Естонаца итд. Не треба се заваравати, не
треба трошити улудо и новац и енергију. — Затим, иностранство се руководи
својим а не нашим интересима. Оно ће нас помоћи само колико њему
конвенира. Ако ми не будемо знали шта хоћемо, нико неће бити у стању да
нас помогне.
Тек ако смо једанпут начисто са собом, ми можемо уверавати и своју
околину, своје пријатеље, у даном моменту и иностране савезнике. Јасан став
импонира свакоме. Ако се убеђење тако прошири да постане опште, тешко ће
му се неко смети да супростави. Ако дође моменат привођења у дело, оно је
већ готово, спремно да се реалише. Погрешно је рећи да је то “доцнија
брига”, cura posterior; да прво треба створити услове за слободно одлучивање,
да не треба спремати ражањ док је зец у шуми. Није то баш тако. Нико не зна
како ће се и којим темпом ствари развијати. Ко је нпр. очекивао 1948 сукоб
Коминформа и данашње владајуће клике у Југославији? Ко је очекивао две
године доцније рат у Кореји? Ко, пак, 1956 покрете у Пољској и, нарочито,
Маџарској? Симултани рат на Суецу, итд.? Ствари могу да се заиста вуку
годинама, али могу и сасвим ненадно да постану актуелне. На владајућу
групу у Југославији иностранство врши притисак да дозволи вишепартиски
систем. Клика се томе опире што може више. Али докле, то је питање.
Чему, напослетку, шкоди један јасан став? Ако је до борбе сваки ће се
боље тући кад зна за шта се туче. Са много мање ентузијазма бориће се Срби
ако буду уверени да ће све остати како је било пре. За своју посебну државу
бориће се и они и Хрвати боље него за фалсификовану Југославију.
Ови проблеми се не могу мирно ни решавати кад крв тече. А ако се не
сложимо у главним потезима за једно основно гледиште, можемо опет да се
нађемо пред једним fait accompli.
Комунисти су нпр. тачно знали шта су хтели. Они су израдили свој
програм у Јајцу 1943 и консенгветно га спровели. Нису се обазирали ни лево
ни десно. Ђенералу Михаиловићу је недостајао у том погледу конструктивни
план. Његови борци нису имали јасне претставе будућности за коју се боре.
Има изгледа да су исте силе спречавале тада израду једног српског програма

које то и данас спречавају. Па ако га ми сами сад не израдимо, постоји
опасност да опет учинимо исту грешку и доживимо исти неуспех.
II.
Одбрана Југославије у српској емигрантској штампи више је него
мизерна. Њу врше махом они који су најмање позвани и који не умеју ништа
ново да кажу. И шта онда раде? Декламују и вређају. Одбрана Југославије
свела се на фразе и увреде. Признајем да има и изузетака. Најсјајнији
изузетак претставља г. Адам Прибићевић, који мимо другога познаје прилике
на оба фронта, и који се не жаца да увек каже шта мисли па била коме право
или не. Он не избегава “шкакљиве” теме као што други чине, па зато, хтео не
хтео, често пута заврши неки напис у сасвим супротном правцу. Тако, ово
пишем по сећању, јер сам услед сеобе моје папире разасуо, он одговара
једном словеначком листу који се изјаснио против Југославије и каже да ће
ипак за Србе бити најбоље да гледају своја посла и да не жале жртве за
Југославију јер би и за саму Србију биле ништа мање. — Други пут одговара
неком Хрвату који наводи као пример братскe коекзистенције живот Енглеза
и Француза у Канади, и пита се зашто не би тако живели Срби и Хрвати под
хрватском влашћу у Југославији или ван ње. Г. Прибићевић наводи онда шта
су све Хрвати Србима учинили, наводи у свој драстичности, и тиме, бар за
мене, одбија могућност заједничког живота. Итд. Један чланак сам ипак
нашао у “Гласу канадских Срба” од 29 јуна 1950. Несумњиво случајно али
ипак зато символично у видовданском броју, Адам Прибићевић полемише са
уредништвом “Наше Речи” у Паризу, које је узело у одбрану чак и Анту
Старчевића, и закључује: “Не поведу ли Хрвати борбу против
Старчевићанства и не победе ли у њој, ми нећемо моћи у миру живети не под
једним кровом већ ни под једним небом. Клица рата тињаће под пепелом док
неки историски ветар не одвеје пепео и не распали жишку у пожар, као и
1941 што је”.
Остали писци, као што рекох, употребе само по једну фразу и
триумфално очекују аплауз. Нпр. фразу да су Југославију хтели сви највећи
српски умови (што је проста лаж), или да је то једини начин да сви Срби и
сви Хрвати остану на својим домовима, итд. 99 других аспеката, или чак 999,

остављају недирнуте. Ако их неко упозори на то, онда, у оскудици
аргумената, прибегавају увредама.
Један канда официр. г. М. Митровић каже да је против Југославије само
шака “политичких шарлатана”, г. Марко С. Марковић, књижевник, да је
пледирање за засебну Србију “дрека безумника и неваљалаца” (Хрватска
Зора, рујан-листопад 1956), г. Радоје Кнежевић, професор и публициста, каже
да су од стране Срба против Југославије само они који су се васпитавали на
Хитлеровој књизи “Моја борба”. Итд.
И то је заиста доказ да им недостају и аргументи и, што је код
недостатака аргумената редовна појава, такт. Сами се срозавају на паланачке
политиканте.
Ја желим овде показати како се ствар мора третирати на високом,
научном нивоу. Не прескачући ништа, не мимоилазећи ништа. Бранити свој
став аргументима из живота и науке. Политичке науке, правне науке,
социологије.
Опет смо на једном непријатном терену, квази личном. Заговараоци
Југославије толико су огрезли у свом мишљењу и толико нетолерантни, да
оспоравају свакоме да о томе пише ако не пише у њиховом духу. Од њих је
потекла реч, и то скоро у исто време из Париза и Лондона, да нпр. одбрана
српског карактера Босне потиче од “доконих” одн. “беспослених
емиграната”. А емигрант у питању бавио се стално тим пословима и
формално је за то више компетентан него ма ко у српској емиграцији. У
емиграцији је продужио, такорећи, исти посао. И дочекује да му они који
никакве везе немају са предметима које третирају чине приговоре
нестручности и беспосличности.
Но, разуме се да формалне квалификације нису све, нису чак ни довољан
основ да се некоме унапред верује. Стварне квалификације су много
значајније и много убедљивије. А шта значе стварне квалификације? Значе
то: проучавати један предмет дубоко и свестрано пре него се приђе његовом
третирању у јавности. Онај ко има формалне квалификације то ће постићи
лакше, али ипак после великог труда. Јер свака конкретна тема има своју
физиогномију и своју посебну проблематику. Највећи финансијер Србије био

је Пачу, доктор медицине. Најбољи познаваоци Уставног права, после
Слободана Јовановића, Стојан Протић и Јаша Продановић, први природњак а
други литерат. Оба су најпре ствар свестрано и озбиљно проучавали.
То треба да чине и заговараоци Југославије ако желе да продру са својим
аргументима. Нека се окану фраза и увреда, јер ће се иначе све то једанпут
окренути против њих. Фразама се оперише на политичким зборовима, и то не
у старим демократијама и не у маси која се тешко распаљује.
Баш кад је реч о фразама, нека ми је дозвољена једна реминисценција.
При крају рата ја сам био у једном логору у Немачкој (у Немачкој сам све
време провео по логорима, а не у Бечу и другим местима као они који се
кочопере својом прошлошћу), где су се налазили скора сами Збораши.
Једнога дана говорио сам о демократији и пледирао за њу као за најбоље
државно уређење. Потпуно без успеха. Један од учесника спомену случај који
се, ако се не варам, десио пре рата између г. инж. Милосава Васиљевића и
професора Унизерзитета у Скопљу д-ра. Душана Недељковића. Овај
последњи, иначе крипто-комунист, пледирао је једном за једнакост у
демократији. А инж. Васиљевић му рече: Кад је тако, што он не пусти свога
служитеља на катедру. И сви се слатко смејаху, и сви мене исмејаше. Ја им
само толико рекох: Фразама се ствари не решавају, још мање крилатицама. И
споменух случај Јаше Продановића који је бранио свој антимонархиски став
овим речима: Шта би било да је краљ Петар имао само једног сина? (мислећи
на принца Ђорђа). Може се изнети стотина аргумената за монархију, а ваљда
исто толико против ње. Али оваквим фразама се жели закључити дискусија,
учинити апсурдним свако против-доказивање.
Нека се, дакле, заговараоци Југославије окану фраза и проучавају тему
озбиљно и свестрано, па после девет година, као ја, изађу са својим новим
аргументима. Могу они онда, евентуално, и мене да убеде да нисам у праву.
Али фразама не могу ме убедити никако, увредама још мање. Ако им је до
ствари, они ће тако поступити.
Најчешће се каже да је против демократије онај ко је против Југославије.
Они који то пишу једва знају, али ће пре бити да сасвим не знају, шта је
демократија, а веома магловито шта је Југославија (као федерални комплекс).

Не знају скоро ништа, а стручњацима хоће да увредама затворе уста. Чему то
на крају служи?
“Збораши”, који су једнако интразигентно за Југославију као и 27
мартовци, више се служе небулозним проповедима у корист Југославије него
фразама. Они напросто “попују”. Причају о братству, јединству итсл. Али,
разуме се, преко хрватских покоља прелазе као да их није ни било. То мора
да чине сви који су за Југославију по сваку цену.
Сви они просто отписују српске жртве, готови су на пуно праштање. Али
они сами не праштају “својима” противницима. Људи око 27 марта не
праштају никако људима од 25 марта, а ни лица од 25 марта не праштају
никако онима од 27 марта. А Хрватима праштају великодушно и једни и
други. “Збораши” не праштају комунистима ни најмање, не налазе ни речи
разумевања за њих, али тзв. “усташама” готови су све да опросте. Јер без тога
Југославије нема. А Хрвати су учинили бар сто пута више злочина према
Србима него комунисти. И учиниће их опет. Ја свакако не желим да браним
југословенске комунисте, међу којима је најактивнија била антисрпска
струја, али ме љути, бескрајно љути, кад читам како српски народ страда
данас у Југославији више него икад у историји. Можда да страда горе него
под Турцима, као народ, ја сам тако мислим. Али страдања под чистим
Хрватима била су бар милион пута гора него она данас. Но то не смеју ни да
спомену заговараоци Југославије. И онда као да те злочине багателишу или
их чак не признају.
Говорити како треба да живимо сви у братству и љубави, то је исто као
поставити постулат да сви морају бити здрави, или да сви морају имати
довољно средстава за живот. То је поповање: Будите савршени као што је
ваш Отац небески савршен! Или чак то је проста демагогија. Јер ни онај који
крилатицу поставља не верује у њу, али очекује лаки успех међу онима
којима не да да мисле.
Треба се вратити на терен здраве и солидне дискусије. То баш жели ова
књижица. Да убеђује или пружи подлогу да писац буде разуверен. Ништа се
не сме крити од народа. Когод има нешто нова да каже, макар какав нови

аргуменат да пружи, треба му створити ситуацију за то. У пајмању руку, не
ометати га.
Јер питање о коме је реч судбоносно је за све нас. Не тиче се само оних у
Паризу или Лондону или Минхену, већ свих нас: Ради се о нашој кожи, nostra
res agitur. Ако се ми тамо и не вратимо, имамо ми своје породице тамо, “своје
миле и драге”. Ја не видим да би ко ту могао имати приоритет над другим,
најмање пак да неко сме да све каже а други ништа. Каква је то та
“демократија” на коју се позивају заговараоци Југославије а коју оспоравају
својим опонентима?
Сваки од нас српских емиграната има једнако право да расправља ове
проблеме, јер нико није више или мање овлашћен, нико није мањи или већи
Србин. Ако се већ сме чинити нека разлика, онда само ова: Прече право има
да говори и да буде слушан онај који више зна, који јс ствар проучавао, који
излази пред српску публику са аргументима, сматрајући је зрелом да сама
одлучује, а не са фразама које се упућују безсловесној маси.
Ниједном Србину се не сме спорити право да ова питања третира, а народ
ће умети да слуша оне који или више знају или боље ствар расправљају. Тога
се канда боје заговараоци Југославије по сваку цену кад хоће противницима
да запуше уста (и то с позивом на демократију!!!).
Нико нема монопол националног мишљења. То значи да сваки, руковођен
националним побудама, може да изнесе и да заступа своје мишљење. Не мора
он имати мандат од народа, не мора бити ни “политички човек”. Ради се о
заједничкој ствари свију нас укупно, и сваког посебно, о нашој заједничкој
будућности.
Из тог основног става проистекли су ови редови. Њихов је циљ указати на
опасност и открити истину. У њима ће се појединачно испитати и одмерити
могућности нашег заједничког и посебног живота. Сва преимућства и све
незгоде. Обе стране медаље ће се показати, али наличје више, јер оно у
Југославији долази до изражаја, медаља је само на ту страну окренута.
Ствари ће бити посматране са свих датих гледишта. И то отворено, јасно,
неприкривено. Све чињенице треба узети у обзир и све аргументе

употребити. И све слободно изразити, без икаквих обзира сем обзира на
срећу народа коме припадамо.
Вечним прикривањем истине, сталним обзирима према онима који
најмање обзире заслужују, камуфлажом, лепим речима и неприродним
експектативама не помаже се народу.
Овде говори Србин Србима. Објективно, колико је то могуће, искрено до
максимума. Не може се рећи да говори sine ira et studio, јер сав пламти због
несреће коју нам је једна југословенска компонента нанела. Његов став није
миран, али је промишљен. Он апелира више на разум него на сентименте. И
своје сентименте сузбија где може, а камоли да их на друге преноси. Он
упозорује на опасности и указује на могућности.
Писац ове књиге води рачуна само о српским интересима и само од њих
полази при свакој дискусији. Кад би нашао да је_Србима боље у Југославији,
он би био за Југославију. Шта ће са другима бити, то му је сасвим
индиферентно, чак и са Црногорцима ако нису Срби, одн. ако неће да буду
Срби.
Писање и штампање књиге у околностима које су наведене несумњиво
има и негативних последица, но канда, ипак, више позитивних, што баш
желим овде нагласити:
1) Никакве цензуре нема код штампања књиге, ни државне ни групне, или
било какве друго, инти писац мора код конципирања да о томе води рачуна.
Такву слободу не пружа у Отаџбини чак ни демократија.
2) Пошто књига излази као едиција пишчева, он не мора да води рачуна
ни о издавачу, што се иначе, бар у крупним и начелним питањима, не може
мимоићи.
3) Писац је пре рата био редов у партији којој је припадао, а после рата је
избегао партиско везивање баш зато да би у расправљању политичких
питања остао слободан. Тако, за њим не стоји нико да му да политички
ауторитет или ослонац, али га зато нико и не омета да каже све што му је на
срцу. Он својим изјавама не обавезује никога него себе, што сматра за велико
преимућство. Јер политички човек који може да игра некад политичку улогу

у земљи, не би требало да се тако стриктно опредељује и себи веже руке за
друга решења. Партиски претставник још мање.
4) Писац није чак ни члан никакве организације у емиграцији, ни српске а
камоли југословенске (оваквој већ због самог имена не може да припада).
Зато ниједна организација није његовим експликацијама везана, али ни он
сам ма каквим програмом или ма каквим ставом српских емигрантских
корпорација. Оне га не могу демантовати, јер он и не покушава да говори у
име њихово. Оне могу само заступати друго мишљење, као што га може
заступати и сваки поједини Србин.
Писац нема намеру да врбује присташе за своју тезу. Он чак верује да
неће многе Србе ни убедити, толико је јерес југословенска узела маха у
њиховим срцима. Али се лако може десити да он убеди Хрвате у корист
Југославије за њих. Са тог становишта не полази, то је већ рекао, нити га се
Хрвати и њихова судбина тичу. Али ће многи Хрвати, кад прочитају и запазе
гвоздену логику у излагањима из којих произлази да је Југославија за Србе
пре штетна него корисна, многи ће се од њих поколебати у свом негирању
Југославије. Тако да ова књига може најзад имати сасвим супротан резултат:
да појача тежњу за Југославијом, баш код оних компонената који су јој
најпротивнији били.
Но то није такође пишчев циљ. Он хоће само да истину износи и српске
интересе брани, па пукло — куд пукло!
Ово је више анализа него агитација. Али, нека се схвати и као агитација.
Аргументи су ту, чисти и голи. Нека их свак узме у посматрање и оповргне
ако су нетачни. Они се провлаче кроз целу књигу, која је, из архитектонских,
али и из практичних разлога, прилично разбивена. Само у својој целини могу
се сви ти аргументи правилно оценити. Разбивеност тражи каткада и
понављање, мада не у истој форми. То треба имати у виду.
Сушествена идеја ових редака јесте: осудити Југославију и дочарати
Србију. Југославија је била на лажи и обмани заснована веза оних који
никако не спадају заједно. Сви експерименти да се та теза афирмира, пропали
су. Догађаји из 1941 премашили су страховања и највећег песимисте.

Ако нам Бог и судбина пруже још једанпут могућност да организујемо
слободну националну државу, ми се ове неприродне везе морамо безусловно
отрести. Чак и онда, кад би нам живот самима био тежи и мање сношљив. Јер
та заједница води “на дуги рок” неминовној пропасти Српства.
Али, срећом, ми не само што можемо живети без Хрвата и Словенаца,
него чак можемо боље живети без њих него са њима, То је баш оно што ова
књига има да докаже: quod est probandum.
Циљ нам је, дакле, враћање Српству и Србији, поновно оживљење наше
древне и славне нације, пробуђење наше националне свести, поновно
васпостављање наше државне самосталности.
С Божјом помоћу ми ћемо успети!

II.БАНКРОТСТВО УНИТАРНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Male parta, male dilabuntur. Naevius.
(Што рђаво настане, рђаво и нестане).
I.
У једној ствари сви се данас слажу, и Срби и Несрби. Нико не пледира
више за унитарну Југославију, нико је канда и не жели. Сви увиђају да су у
том погледу учињене огромне грешке и бар такве грешке нико не жели да
понавља. Како ни данашња, друга Југославија, није унитарна, то унитарност
припада прошлости. За нашу будућу оријентацију аргументи против
јединствене и политички централизоване Југославије сасвим су излишни. Па
ипак, неки од њих морају се, бар у рекапитулирајућој форми навести, јер
могу имати реперкусије и на другојаче државно уређење. Уосталом: Superflua
non nocent.
Унитарна Југославија имала је погрешну полазну тачку и лажну
идеолошку основу. Из ње су морале да се породе само штетне последице.
У основи унитарне Југославије лежала је фикција да смо ми, Срби,
Хрвати и Словенци, један народ, да смо етнички једно. А нико живи није
веровао у то што је тврдио.
Ми заиста нисмо једно. Никад у историји није постојала свест о нашем
националном јединству, као што ће се то у доцнијим главама (нарочито у
следећој) подробно приказати. Ми смо имали различиту судбину, различити
историски развитак, различите интересе, стремљења, осећања, свест.
Народност је једна психолошка веза, један духовни осећај заједнице, дубоко
укорењен и неизгладив. Он се не може мењати, још мање декретирати.
Од свих дефиниција народа, ниједна није имала толико присташа и
следбеника као дефиниција француског социолога Ернста Ренана, коју је дао
на једној славној конференцији на паришкој Сорбони 11 марта 1882.
Он је ту казао да ни раса, ни језик, ни вера, ни географија, ни заједница
интереса не сачињавају нацију, иако су ово драгоцени елементи њене
структуре. И Ренан изречно каже: “Нација је велика солидарност настала

осећањима жртава већ учињених и спремних да се чине. Она претпоставља
прошлост; но ипак она се кондензује у садашњости у једној опипљивој
чињеници: пристанак, јасно изражена жеља да се продужи заједнички живот.
Постојање једне нације, то је (опростите ми на метафори) свакидашњи
плебисцит, као што је постојање појединца вечна потврда живота. Нација
нема право, какво је имао краљ, да каже једној покрајини: Ти мени припадаш,
ја те узимам. — Покрајина, по нама, то су њени становници; ако ико у овом
послу има да буде саслушан, то је становник. Нација нема никад прави
интерес да анектира или задржи неку покрајину против њене воље.
Глас нације је, на крају, једини легитимни критериј, такав на кога се треба
увек враћати. Човек није роб ни своје расе, ни језика, ни вере, ни тока река,
ни правца планинских коса. Велика агрегација људи здрава духа и топла срца
ствара моралну свест која се зове нација. У колико ова свест доказује своју
снагу жртвама које захтева уступање појединца у корист целине, она је
легитимна, она има право да постоји. Ако се појаве сумње на њеним
границама, консултирајте становнике о којима је реч. Они заиста имају право
да имају своје мишљење у овом питању....”
II.
А како стоји са духовном заједницом и солидарношћу Срба и Хрвата? О
томе су написане код нас хиљаде лажних фраза, али без икакве
документације и убеђења. Уместо одговора њима, ми ћемо се овде позвати на
највећег српског научника XIX века, Стојана Новаковића, који је и то питање
једном бар начео.
У Архиву за словенску филологију под уредништвом познатог хрватског
научника Ватрослава Јагића, написао је Стојан Новаковић једну повећу
студију, изазвану појавом Јиречкове Историје Срба, под насловом “Српски
проблеми”. У наставку те студије, књ. XXXIV, 1913, на стр. 203, Новаковић
се бави питањем “Инкохеренције старог југословенског живота” (расправа је
француски објављена). Тамо стоји на почетку:
“Ако посматрамо данашњи положај Срба и Хрвата, њихов број и
истоветност њихових националних психологија, једно несхватљиво питање
се пред нас поставља: како то све није могло да образује једну хомогенију

целину са националног гледишта; откуда неспособност да се и најмањи
резултат ту постигне; како су прошли векови а да нам нису презентирали бар
покушај, оглед, коју било политичку манифестацију из којих би се видела
тенденција ка јединству или заједници културе и моралних интереса? Само
1848, за време покрета југословенске револте против устаничке Маџарске,
могле су у Аустро-Угарској да се утврде извесне манифестације
унионистичке народности српске и хрватске, које су биле изазване
маџарским шовинизмом. Јер нити средњи век нити епохе које су му
следовале ништа слично нису познавали.
Међу полуварварским народима средњег века који су били прожмани
старом цивилизацијом грчко-римском, истоветност културе није могла да
произађе него из истоветности вере, јер је вера тада била једини диспензатор
културе.
Сад треба приметити да Срби и Хрвати, узети у етнографском смислу,
нису имали ни истоветност религије ни истоветност културе....”
И писац, сасвим конзенкветно, закључује да о истоветности народносној
није у прошлости могло бити ни речи.
Немачко-маџарски етнограф Александар Сана написао је после Првог
рата (1921) једну топлу књигу о Југославији.
(“О земљама и народима Југославије”, на немачком), па ипак писац није
могао а да одма у почетку (стр. 5) не напише ово: “Док су још живели
заједно, Јужним Словенима није изгледало уједињење све племенске браће у
једну државну заједницу као највиши идеал”. И онда цитира Чеха Ј.
Перволфа, професора универзитета у Варшави: “Јужни Словени не могу
једни друге да подносе, не могу да живе једни поред других у миру, и, ако се
помире с времена на време, опет се свађе разбукте, јер се они међусобно мрзе
— тако је писао историчар Византије Перлоф у својим “Славјане”. (Перлоф је
издао неколико књига под заједничким насловом “Словени”, од 1886 до
1893). И то је писао Перлоф као резултат испитивања вековне историје
Јужних Словена. То нису фразе, већ историске истине.

За време последњег рата издао је један амерички професор Политичке
географије уџбеник тога предмета (Samuel van Valkenburg, Professor of
Geography, Clark University, Elements of Political Geography, New York, 1942).
У XVII капителу тога дела, који носи наслов “Етнографска структура
народа’’ он се бави и Југославијом, па каже изос. (стр. 250-251):
“Комплицирана етнографско-национална структура увек је основа
слабости једне државе. Време може да ублажи етнографске контрасте и да
споји групе, али треба много времена док се национално јединство постигне.
Југославија је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Не водећи рачуна о
другим, националним мањинама и о Словенцима, то је држава састављена од
две велике јединице, Срба и Хрвата. Обадвоје су Словени и говоре исти језик
али је то једини заједнички фактор....
Захваљујући заједничком пореклу, обе групе су биле сједињене, али оне
нису говориле исти културни језик. Срби су бројно јачи, хтели су да
управљају новом државом и један покушај демократије дао им је власт.
Резултат је био трагичан. Место узајамног заједничког рада, настадоше свађе,
убиства и хапшења....
Време је зрело за неко решење, јер се комплицирана етнографска
структура показала као сувише велики терет за ову малу државу....”
III.
Српски народ је имао до савршенства израђену националну свест, о чему
ће бити више речи иза овога (у следећој глави). Да су Срби имали изразито
развијену националну свест онда кад ју је мало који други народ имао, а
нарочито не њихови суседи, то су тврдили многи меродавни страни писци, и
ми ћемо то — Боже здравља — изнети у некој другој књизи (нпр. у књизи:
Тако су говорили странци о Србима, ако се нађе издавач). Овде ћемо навести
само хрватског најистакнутијег историчара Ферда Шишића, који се у књизи
“Ј. Штросмајер и јужнословенска мисао”, I, 1922, стр. 122) жали да средином
прошлог века “Хрвати бијаху искључиво житељи уже географске Хрватске”,
док су се остали звали Славонци, Далматинци, Бошњаци итд. А у примедби
каже да “код ових православних људи наших српска свијест бијаше веома

снажно и дубоко развијена, кад код католика мало њих — осим у Хрватској
— зна да су национални Хрвати”. (Разуме се да нису ни били Хрвати баш по
напред наведеној дефиницији Ренана).
Као Срби, ми смо се органски развијали, тако васпитани, тако
одуховљени. Као народност били смо једно, али смо били држављани и
поданици разних власти, и домаћих и туђих. Та околност је баш наш
национализам распирила до усијаности. Сви смо тежили да се ујединимо под
једном влашћу, разуме се домаћом. Та тежња је колико логична, толико и
природна. Познати социјалистички писац Карл Кауцки пише у својој
брошури “Србија и Белгија у историји”, изашлој 1917, на стр. 39: “Најдубљи
мотив у српском конфликту, то је тежња Српског народа за народним
уједињењем, једна тежња, која потакне на извесном културном степену са
једнаком нужношћу као и тежња за савременом демократијом”.
Први светски рат је изазван и од Срба вођен у циљу уједињења свих
Срба; тек је доцније, 1915, у Нишу настала преоријентација ратних циљева
Србије са жељом за уједињењем свих Срба, Хрвата и Словенаца. Како је до
тога дошло, и ко је томе био кум, још није рашчишћено у нашој најновијој
историографији. Разни обзири то су онемогућивали до сада. Морални и
политички значај те тзв. Нишке декларације ми ћемо испитати у четвртој
глави. Сада ћемо навести неке речи министра Мише Трифуновића са седнице
Министарског савета Краљевине Југославије одржане у Лондону 9 јуна 1943.
(према листу “Наша стварност”, број 9, Џоханесбург, децембар 1955). Између
осталога министар Трифуновић је казао Крњевићу и комп.: “Ми, Срби,
борили смо се заиста 120 година за ослобођење и уједињење свих Срба, али
још пре него смо постигли тај циљ, ми смо, уз велике жртве по Српски народ,
прогласили да нам је циљ ослобођење свих Срба, свих Хрвата и свих
Словенаца, да хоћемо дакле Југославију. Ово смо казали у Нишу.. .У току
прошлог светског рата Пашић је лепо говорио да ослобођење и уједињење
морају ићи природним и демократским путем. Ми Срби имали смо да се
бринемо за ослобођење српских земаља, а Хрватима и Словенцима да
помогнемо да се ослободе а да им остављамо на вољу да се касније нама
присаједине. Југословенски одбор и неки одлични странци заступали су идеју
народног јединства, интегралног Југословенства. Пашић је попустио,
прихватио ту идеју, и борили смо се за Југославију. Ви Хрвати сте одма

после ослобођења сакупили 200 хиљада потписа и послали их у Женеву
против Југославије....”
Срби под туђином осећали су се, истина, Србима, али њихове националне
декларације и манифестације биле су од власти забрањиване или
пригушиване. Није се смело то много истицати. Гдегод су Хрвати сами
вршили власт, они су забрањивали и српско име и сва српска националиа
обележја (нарочито писмо), а ако је неко манифестовао жељу за српским
језиком, оглашавали су га “велеиздајником”. То је код Срба произвело жељу
не само за слободом већ и за србовањем. Хтели су да се једанпут насрбују: да
се слободно опредељују као Срби и само као Срби (не уз ма какав други
придев), да истичу српске амблеме и заставе, које су до тада морали крити, да
се поносе што су Срби, да пркосе околини што су Срби. Да се национално
издувају, засите, једном речју “насрбују”. Дотада национално или презрени
или гоњени, желели су да покажу да “па мрзану кућа остаје”, да је дошло и
“њихових пет минута”.
Морало се то дозволити бар за извесно време, док се национални
ентузиазам слегне и стварност покаже у свој својој голотињи (јер и у својој
држави не тече мед и млеко, и тамо се порез плаћа, и тамо треба “засукати
рукаве” и радити итд.). Та фаза заноса не сме се прескочити. Масе имају
много шта детињастог, један инфантилни комплекс, о коме психологија маса
мора да води рачуна. То је једна неминовна етапа у формирању нације, једна
интеррупција трезвеног процеса, једно desipere in loco како би Хорац рекао.
Прескочи ли се та етапа, нешто недостаје, осећа се празнина, развитак не иде
својим током, може да настане кржљавост или други неки недостатак. Non
saltus in natura!
Наши први људи у уједињеној држави који су били преузели власт нису
водили рачуна о овој психолошкој неминовности. Напротив, баш онда кад су
Срби видели свој сан испуњен, своје националне тежње остварене, вође им
саопштавају да они уопште нису Срби, већ нешто друго, ново, дотада
нечувено, са новим називом, новим амблемима, заставама, паролама. Ако се
неко заклињао на српску заставу и заиста је није изневерио, сад је одједанпут
она изневерила њега. (Да ли ће он исту верност показати новој застави, или
неће веровати ниједној, то је питање).

IV.
Актом власти створена је нова народност, одозго, без питања оних којих
се тиче. Указом, декретом: народност је буквално декретирана. И свак се
морао покорити том декрету. Српство је морало бити жртвовано, морало се
претходно извршити национално самоубиство, да би се створила нова
народност. Највећи део људи морао је да научи којој народности припада, јер
он то није знао. А народност је најинтимнија и најсуптилнија веза људи које
је човек и у сну свестан, и због које живот даје. Сад је настала нова народност
без корена, без традиције, без услова пресперитета. А уколико се више
увиђало да је она неприродна, у толико се све више форсирала. А
декретирати народност значи декретирати осећања, значило би исто што и
декретирати љубав. Да ли је то могуће?
Срби су примили као нужност југословенску пародност, друге
компоненте Југославије нису ни као нужност. Настала је пометња: место да
се три народности стопе у једну, појавила се четврта, тобоже скупна, али коју
је мањина примила. Отада биле су у Југославији ове четири народности:
Југословени, Срби, Хрвати и Словенци. Срби су се поделили, а они други су
остали компактни.
Кад је наишла 1941, Срби су ваљда и даље хтели да остану Југословени.
Али нису могли. Околина их није као такве признавала. Не само Хрвати, него
и Немци и Италијани. Ови су их вратили у оно првобитно, па су Немци
одводили Србе у ропство, а Хрвати их таманили као дивље звери. Никоме
није југословенство помогло. Јер није довољно променити народност за
самог себе, већ треба и околина да то призна. Као што се нове државе
признавају у међународном поретку, мора да се признавају и нове
народности. Само што се држава као правна творевина признаје правним
актима, народност као унутрашњи феномен адекватним уверењем околине.
Хрвати, који сами нису постали Југословени, нису то веровали ни Србима.
Они су их “разоткрили”, вратили “у пређашње стање”, и убијали зато што су
друго него Хрвати. А ови су баш хтели да буду исто!!!
Они који верују у празноверје, рекли би да се народност не сме
некажњиво мењати. Као ни породица, ни слава.

Али оставимо те трасцедентности. Народ је реално страдао и то не само
физички и биолошки, већ и морално. Од припадника једне старе и часне
нације, давно изграђене, која је оставила свој светао траг у историји, постали
смо једна аформна маса која тек има да се уобличи, једна нова национална
група која треба да се претставља, приказује, афирмира. Постали смо један
народ без традиције, “тиква без корена”, новајлије, никоговићи. Јер по
црногорском схватању, није никоговић онај који потиче од слабих родитеља,
већ онај који потиче од предака о којима се никад ништа чуло није, који тако
рећи нема родитеља: од никога, нико!
Велики италијански књижевник половине прошлог века, Шибенчанин
Николо Томазео, у једној својој поруци “Далматинцима”, саветовао је ове да
остану код свог националног назива а не да се декларишу као Хрвати, “да се
не би, у жељи да би се показали као браћа, одрекли отаца”. И онда додаје
Томазео: “Никаква лаж не би била луђа, грешнија, кукавичнија и
бескориснија”.
Све би се то од речи до речи могло да примени и на Србе који хоће да
постану Југословени. Да би постали нечија сумњива “браћа”, одричу се
својих сопствених отаца. Јер њих нису произвели и родили “Југословени” већ
Срби; ови су били њихови очеви којима деца окрећу сад леђа и либе се њих.
V.
Ни тиме није исцрпено сво зло које нам је донела југословенска
народност. Она је била подлога за доцнији панславизам и
интернационализам. Југословенство је правдано не само блискошћу народа
који га сачињавају, већ, још више, снагом коју у заједници пружа. Што смо
већи, то смо и јачи. Кад је већ та идеја набачена, онда је било логично да ће
се наћи људи који ће рећи: са Бугарима смо још јачи. Други ће их
надлицитирати речима: Словени сви заједно кудикамо су јачи. Напослетку ће
све да баце у засенак претставници интернационале. Све те три струје дошле
су до изражаја у данашњој “Федеративној Југославији”, истина сукцесивно.
Прва Југославија утрла је пут другој, оваквој каква је (то значи комунизму).
Заиста, чим се напусти строга, нескретљива национална линија, и
народност као вековни сједињујући принцип, онда настаје лутање, беспуће,

дезоријентација. Траже се нове везе, нови идеали, нови циљеви, али нико
незна где ће се све то зауставити. Јер је народност сама претпостављала једну
стабилизацију као вековни историски продукт. Он је добио био своје
сталожење и није га требало дирати. Quieta non movere!
Чим један народ изгуби додир са прошлошћу и традицијом, престаје бити
народ. То је сад једна маса, национално невезана и неоријентисана, која има
слободу да се опредељује тамо где нађе за, сходно и пробитачно. Она личи на
једно нахоче, које не зна којој породици припада и за кога се тражи што
богатије склониште. Место национално условљених идеала настају утилитаристичке тежње.
Ми смо 1918 били ишчупани из свог српског корена. Хтело се од још два
стабла, све заједно накаламљена на неку дивљу подлогу, направити моћно
југословенско дебло. То је било неприродно, и није успело. Али смо се ми
отргли и удаљили од свог корена, чије су нас жиле вековима национално
храниле. Сад нам не остаје ништа друго него реплантација, враћање стабла у
свој пређашњи корен. Та операција не успева лако. Али што се доцније
предузима, то је успех тежи и сумњивији. Има изгледа да још наши
национални, српски корени нису усахли.
Ето до чега нас је довела наша непромишљена денационализација 1918
године! Јер друкчије се тај процес не може назвати. Циљ му је био
интеграција Југословенства, национална синтеза свих Срба, Хрвата и
Словенаца, постепено амалгамисање та три сродна али до тада посебна
народа. До овог циља се није могло стићи док сваки дотадашњи фактор не
жртвује своју индивидуалност, док се не “разнароди”, денационализира.
Срби су једини то прихватили и, ето, до чега су доведени. И колико тешкоћа
да се повратимо на старо, да се ренационализирамо. У потпуности ће нам то
једва успети: онакав национални жар као што смо га имали до 1918 тешко
ћемо повратити икад. Јер су се већ сумње појавиле у нашу народност.
Свак се пита post festum шта нам је то требало 1918. Да смо рат изгубили,
да смо се обрукали, да смо оцрнили своје име па да се стидимо с њим пред
свет изаћи, не би поступили друкчије него што смо поступили. Хрватима је
све то требало да пређу преко својих пораза, да прикпију своје бруке и

срамоте, своја зверства и дивљаштва. Словенцима јер су били мали и
државно-политички незрели, али нама то ни најмање није требало. Па ипак
смо жртвовали Српство и Србију кад су они били на врхунцу части и славе.
Променили смо фирму кад је она стекла највећи углед и кредит. Credo quia
absurdum, мораће да каже сваки ко то чује и сазна.
Југословенство је била фикција. Као таква, морала је бити кратког века.
Ficta cito in naturam suam recidunt. Али нас је та фикција коштала више
жртава него иједна стварност у нашој историји.
И тек после свих тих жртава дошли смо себи, али само донекле.
Напустили смо јужнословенску националну идеологију, али не и
јужнословенску државну идеју. А оне су нераздруживе ако се жели сачувати
сама држава. Ако се дисмембрирамо и вратимо у своје саставне делове као
нација, југословенска држава губи свој супстрат и још мање ће се моћи
одржати. Пређашња конструкција је била логична, али нереална. Садашња је
и нелогична и нереална. Ми можемо да трошимо и време и снаге у једној
државној заједници која се по законима логике не може одржати.
1918 ми смо жртвовали своју народност. Од народа смо жртвовани на
“племе”. Али од 1929 нисмо се више ни као “племе” смели појављивати.
Диктатура је желела “укидање племенских разлика”, потпуно националну
нивелизацију. Ми смо Срби и то послушали, други нису. Словенци су успели
да очувају своју посебност захваљујући своме језику и свом географском
положају, Хрвати услед мржње на Србе, Муслимане је компактне и посебне
сачувала вера, мањине њихов језик и крупне диференције према другима.
Нас није ништа више одржавало као посебну групу, све смо се више губили у
општој југословенској маси.
Срби нису преузели били никакве каутеле да сачувају своју посебност
(било народност, или племе, или само неку групу). Други су се, међутим, на
разне начине обезбеђивали. И кад је дошла 1941, сви који су били обезбеђени
појавили су се као привилегисани повериоци према југословенској стечајној
маси (то је уосталом правни ред). Србима је припадао бедни остатак, само
онај део где уопште Несрба није било, значи део на који нико није аспирирао.

А сви су ови привилегисани повериоци, кад су већ свој део добили,
нашли у њему ипак велики број Срба, и то баш у време кад су Срби били
проглашени vogelfrei, као дивљач коју свак може да тамани. Ништа није било
природније него да ове групе које су се сад домогле Срба покушају да их
утамане како би накнадно своје територијалне прохтеве оправдали.
1944 понова је васпостављена Југославија, али су повериоци остали
углавном при својој пљачки. То ће се увек догодити оној групи, која се као
група почиње да колеба, меша, сама себе негира, која будно не пази на своје
посебности на само своје “групне интересе”.

III. НЕПРИЛИЧНОСТ ФЕДЕРАТИВНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Развеза је боља слабе везе.
Његош.
I.
Унитарна Југославија припада прошлости: Споменула се, не повратила
се! Федеративна Југославија припада садашњости и — ако ми не будемо
сложни, будни и отпорни — припашће будућности. Пошто се за прву не
заузима више нико, сва наша тежња мора бити да покаже злосутност,
штетност за Србе, па чак и неприличност ове друге.
Мора се признати да се ни заговараоци федеративне Југославије не
залажу за њу са неким жаром н нарочитим одушевљењем. Овога је било бар
донекле 1918, сад га нема никако. Аргументи су суви, трезвени, тихи,
пригушени. Утилитарни обзири преовлађују. Ако је 1918 био закључен брак
из љубави (у то се бар веровало), сад се саветује само брак из рачуна. Али, то
је понован брак, после једног крвљу праћеног развода. “Супружници” су се
добро упознали, “непремостива мржња” је данас већа него пре. Изгледи иа
опстанак брака минимални су, или никакви.
Сад се, истина, тражи разграничеље интереса, separatio bonorum итсл., али
заједница сама ствара увек нове потешкоће и производи нове сукобе. Љубав
би била каткад у стању да их или сасвим отклони, или бар моментано склони,
рачуни то нису у стању.
Аргументи у корист федеративне Југославије махом су телеолошкоопортунистички: “ми смо уједно јачи, безбеднији, имућнији, срећнији” итд.
Они ће се у следећим одељцима подврћи посебној анализи и критици, сваки
посебно. При томе изнеће се разлози “против” тамо где их нема нити може
бити “за”. Овде остаје да се заузме став само према неким ирационалним
теориским тврдњама.
а) Наша крвна веза (Срба, Хрвата и Словенаца) остаје и даље идејни
супстрат државне заједнице. Само се овога пута не тврди да смо једно, чак ни
да смо браћа, већ само да смо рођаци. Вероватно је то тачно, мада су Хрвати

1941-1944 године гласно наглашавали да они нису словенског већ келтског
порекла. Према томе нису нам ни рођаци.
Али, пођимо од претпоставке, која се не може лако одбацити, да смо
рођаци. Рођаци не живе заједно већ одвојено. Пре је то било друкчије,
нарочито на Словенском југу. Ту су постојале породичне задруге где су
заједно живели и веома далеки сродници. Данас су се те задруге углавном
распале, или су на путу да потпуно ишчезну. Рођаци живе одвојено један од
другога, сваки са својом посебно књиженом имовином, са својом зградом,
својим домом, тором и обором.
Они могу понекад према туђину и да иступе солидарно, али нормално се
највише између себе трву и препиру. Нигде више размирица него између
рођака и комшија. Зато сваки најбрижљивије чува свој интерес баш према
комшији-рођаку. Породични живот српског народа показује све већу
индивидуализацију.
Држава је једна велика породица. Народна расположења и схватања
према заједници не могу бити друкчија овде него онде. Нема никаквог
изгледа да Српски народ хоће да образује своју државу на потпуно опречним
принципима него што образује своју породицу.
б) Ми имамо заједнички језик, кажу. Заиста, то би био знатан разлог да
имамо и заједничку државу. Моћ језика је још увек велика. Дух народа се
ниучему тако не очитује као у језику, и држава базирана на заједници језика
везује своје чланове јаче него ма чим другим.
Али, у Југославији нема заједнице језика. Устав од 1921 био је створио
фикцију језика “српско-хрватско-словеначког”. У ствари, словеначки је језик
био особен, али је постојала тенденција да се он све више прилагођава
српско-хрватском. Закони су доношени сви у српско-хрватском језику, а и
војска је само њега употребљавала. А шта се догађа иза тога? Хрвати силом
стварају свој језик различит од српскога. То чине за време рата, али то многи
продужују и после рата. Онда се ствара на силу први пут у историји
македонски језик. Словенци на то с правом реагују чувајући и развијајући
своју посебност. Југославија нема један државни језик него три, па чак и
четири, усто два алфабета. А говорних језика је више. Хрвати имају два

особена језика (кајкавски и чакавски) који се од књижевног језика разликују
бар толико колико “македонски” од српскога. Па су македонски ипак
осамосталили на штету српскога. Разлог јединства језика отпада.
Но апсолутан тај разлог није никад ни био. Има много посебних држава
са истим језицима. Нпр. Немачка и Аустрија (да не спомињемо Швајцарску,
Луксенбург и Лихтенштајн), онда Данска и Норвешка, затим Енглеска,
Аустралија, Канада, Сједињене Америчке Државе итд. Фламанци говоре
једнако као Холанђани, али чине државну заједницу са Белгијанцима
(Валонима) а неће да чују за Холанђане. Итд. Пре су ови примери били
далеко чешћи.
Баш поводом словенских народа, Тома Масарик је више пута хтео да
отрезни занешењаке за панславизам и уопште спајање разних народности у
једну. И у књизи на немачком језику “Ка руској историској и верској
филозофији”, I, стр. 265, каже дословно: “Ако се нека целина осећа као
посебан народ и ако је као народ литерарно организована, то онда одлучује та
воља, а не граматика или истраживање језика”. Просто као да је имао у виду
наш случај са Хрватима.
Но још нешто кад је реч о језику: Једнак језик треба да значи јединство
осећања, јединство погледа на свет, јединство изражавања истих жеља,
јединство мисли и воље. То је код нас и Хрвата сасвим супротно. Наш
заједнички језик нам служи само толико да грдње једне стране она друга
разуме без тумача. Да ли је то довољан разлог да имамо и заједничку државу?
У новој федеративној држави не би се ни словеначки ни македонски језик
задовољили пасивном улогом и формалним признањем: питање језика би
тамо државу тресло и слабило, а не јачало.
в) Не може се такође тврдити оно што би многи заговараоци Југославије
по сваку цену хтели да тврде али не умеју увек да формулишу, не може се
тврдити да између Срба и Хрвата постоји нека судбинска повезаност, да смо
по усуду целина (немачки: schicksalmaessige Gemeinsamkeit). Све до XV века
ми никад нисмо били под истим државним кровом, а отада били смо и
заједно и, далеко више, одвојени једни од других. Ни у Србији, ни у Црној
Гори, ни у Турској није уопште било Хрвата, а ни у ужој Маџарској. У

многим пределима хрватским није било Срба, па смо опет живели и
напредовали. И никоме вековима није падало напамет да се државно спојимо.
Међутим, Чеси и Немци су имали ту судбинску повезаност, можда и
Словенци са Немцима, можда и Хрвати са Маџарима, па су се ипак одвојили,
и то не на своју штету.
г) Даље: Ми у читавој својој историји нисмо имали неке компликоване
државне облике, неку федерацију или томе слично. Наш народ се просто не
би умео снаћи у једној таквој држави са више степена, у једној заврзлами са
дуплим држављанством итд. Наш, српски, народ воли јасне и прецизне
организационе форме, што је он доказао у целој својој прошлости. (Хрвати,
напротив, душу дадоше за неке компликоване државне форме, јер их они
такве имају седам-осам стотина година, и само такве форме пружале су им
иначе лажну слику њихове посебне “државности”).
Примера за ово имамо много у целој српској прошлости. Навешћемо
један веома интересантан из првих година обновљене и још нестабилизоване
Србије.
На заједничкој седници војних руководилаца и Правитељствујушчег
совјета одржаној у Београду 21 августа 1807 донесена је следећа декларација
о будућој организацији Србије (сачувана је само у немачком преводу): “Наша
је заједничка жеља да како смо се до данас потпуно сами против све силе и
навале непријатеља умели да бранимо и ималн среће да га увек сузбијемо,
тако хоћемо и убудуће: да ми ни од кога не зависимо и да створимо сасвим
независну државу, исто онако као што је некада наша земља била самостална.
Хоћемо да под руководством нашега Совјета и под заповедништвом наших
данашњих старешина и руководилаца то и одржимо — државу слободну,
независну и самосталну. Желели бисмо само да нам инострани дворови не
сметају у нашим операцијама и то ако бисмо ми, идући ка даљим успесима,
освојили нове градове и ослободили нашу браћу. Јер ми смо чврсто решени
да успоставимо потпупе границе Србије. Ако би нам нека од великих сила у
једној или другој ствари пружила у помоћ пријатељску руку, ми ћемо то
примити са дубоком захвалношћу и одаћемо за то пуно признање. Али исто
тако ћемо се одлучно одупрети свакоме, ма ко то био, ако би нас хтео
присилити на друге поступке и мешати се у наше ствари. У том случају

решени смо да се супроставимо док иједан од нас траје. Ми смо одлучили да
ову непроменљиву одлуку испунимо и да покушамо и даље са досадашњом
срећом. Од јаничара и султана се немамо чега бојати. А ако би нас ко други
хтео спречавати, ми ћемо заиста умети да се од њега одбранимо. —
Конференција се сагласила са овим и сви јамче један за другога да се у свему
слажу са декларацијом”.
Ову, можда инстиктивну, црту Српског народа за простим и јасним
облицима државног уређења, где се одма уочава и свачија компетенција и
свачија одговорност, појачала је, веома вероватно, успомена на Душанове
дијадохе. Њихову улогу је заиста његошевски обележио Владика Раде са
стихом: На комаде раздробише царство! И кад је то написао, он је говорио
“из главе цијелога народа”. Народ хоће своје ма и мање, али чисто и
неспорно своје.
д) Ако неко спомене садашњу, комунистичку федерацију, он није у праву.
Пре свега, ништа садашње народу се не допада, нити би хтео да задржи, чак и
кад би добро било. Само зато, што је комунистичко и титовско. Нарочито ако
“друга настане судија”. Српски народ види још у комунистичкој федерацији
своју дисмембрацију, кидање свог живог тела. Већ због тога он у најмању
руку зазире од федерације. А затим то треба стално имати у виду: данашња
Југославија није федералистичка. Она је то само по имену, лажном као што је
све у њој лажно (једнако су лажне и остале компоненте назива: “народна” и
“република”).
Садашња Југославија није федеративна, јер централна или, како они зову
савезна власт, може увек да се меша у ствари “република”. Ове немају
уставом гарантовану самосталну сферу, која се не би смела дирати, нити
постоји уставни суд, који би спречавао прекорачење надлежности. И чисто
“републичне” компетенције бивају од “савеза” обавезно регулисане (нпр.
закон о универзитетима итд.)Али, највећу негацију федератизма претставља
Централни комитет Комунистичке партије Југославије и његов шеф Јосип
Броз. Они наређују штогод нађу за сходно, и никад се још једна федерална
јединица није побунила против тога. Права федерација изгледа сасвим
друкчија него што се практикује у данашњој Југославији, и она је Србима

туђа. (Данашњу, пак, не би примио нико, чак ни Хрвати, сем да им се
гарантује на челу државе Хрват, као што је сад Јосип Броз).
II.
Федеративна Југославија се замишља као једна заједница три националне
компоненте. На само такву би пристали и “званични” претставници Срба. То
значи да би заједничка држава имала три “члана”, три дела, три федералне
јединице. То је условљено њеном националном структуром. Али једна
федерација од три члана претстављала би један државноправни уникум, као
што би и архитектонски била јединствена зграда на три стуба. Мени бар није
познат такав пример. Практичне потешкоће и правне незгоде биле би просто
несавладљиве. Из даљих излагања то ће се јасније видети.
Чак и само првобитно уређење, стартовање или почетно организовање,
заснивање федерације, мени изгледа неизводљиво познатим правним
методама при стању у коме се налазимо. Федерација значи буквално
повезивање или сајузивање (отуда сојуз, савез). Постојеће државе пристају да
своју сувереност једним делом ограниче у корист заједнице коју намеравају
да образују. Пристанак има да буде јасан и код свих истоветан, као код
полагања заклетве (швајцарски федерати се зову на немачком буквално
“заклетници”).
Конкретно то значи, да се имају прво образовати Србија, Хрватска и
Словенија, па да се онда од њих створи југословенска федерација. Ако се
тако поступи (а ја не видим неки други логичан и правно могући пут), сви
аргументи против образовања посебне Србије отпадају (иако не аргументи
против њеног даљег засебног опстајања).
Овај се правни постулат или игнорише или багателизира. Међутим,
немогуће га је избећи. Ја бих иначе желео знати како људи уопште
замишљају стварање југословенске федерације ако уопште о томе мисле. И
шта јој узимају за oснову, коју правну организацију? Да ли Југославију од 1
децембра 1918, од 6 јануара 1929, септембра 1931, 26 августа 1939, Јајце из
1943? Или какву другу имагинарну Југославију? Или пак пустити свакога да
претходно јагмом захвата па да се онда погађа уз начело: malior est causa
possidentis. Бојим се само да Срби не би извукли краћи крај.

Наши људи траже федерацију, али живе у унитаристичким концепцијама.
Ако они замишљају да једно заједничко претставништво може ту ствар из
основа решити, онда се грдно варају. Не ради се о “самоуправи” (израз који
се Србијанцима тешко може одузети), већ се ради о федерацији. Ова се не
може одозго наметати. Кад би то било могуће, лепо би се ми Срби провели:
били бисмо сигурно надгласани и враћени вероватно у границе од 1941 или
1944 године.
Ако се мисли на “споразум” или “нагодбу” (омиљенa теза Хрвата, где се
све тајно обавља и фишкалски надмудрује), ко је властан да преговара и ко да
одређује делегате? Хрвати би у том случају захтевали опет исту или бар
сличну гарнитуру као 1939. А неке групе Срба у Лондону и Паризу већ саме
себе предлажу за тако нешто. Да деле Српство као да им је од оца остало!
То, свакако, ниједан Србин, нарочито не Србин с ове стране Дрине, неће
примити. Значи да ће с наше стране морати да буду легитимни делегати
Српског народа. А они могу бити легитимни претставници и пуномоћници
Српског народа само онда ако их српски легитимни органи именују. То опет
претпоставља да постоје Србија и српске власти. Тако исто морају да постоје
легитимни претставници хрватског и словеначког народа. Иначе свак може
накнадно оспоравати, и то с правом, ваљаност таквог акта.
1918 било је још донекле могуће извести федерацију, јер су постојале две
српске пуноправне државе, и затим делови оцепљени од Аустро-Угарске и
организовани путем народних већа као државе de facto. Данас је то теже, за
моје правне појмове неизводљиво. Чак и један парцијелни експедијенс у
спорним пределима, као што је плебисцит, код нас је једва изводљив, јер би
он значио ратификацију хрватских зверстава из последњег рата. Без већ
постојећих државноправних субјеката нема могућности федерисања.
Постојеће, иако формалне и лажне, федеративне јединице такође много
отежавају префедерисање. Данашња подела у државе извршена је у
очигледној жељи распарчавања и цепања Срба. Али образоване јединице
покушале би већ по закону самоодржања да остану и даље, позизајући се на
стечена права, на досадашње “успехе”, на предузете и изведене мере. Сви би
их Несрби помагали, јер сви имају исти основии циљ: слабљење Српства.

Већ у почетку би настала цењкања и уцењивања Срба, вероватно чак и
блокирање сваке акције да би се добило на времену или да би се
иностранству показало да Срби ометају ствар и имају прејаке апетите. Наши
партнери могу рачунати на једну штампу, раширену по целом свету, која ће
њихове захтеве и њихов став унапред да помаже. То је католичка штампа. Ми
немамо неко слично средство да им га супроставимо.
Несумњиво да би било доста, чак и много потешкоћа, код образовања
самосталне Србије, али далеко мање него код образовања југословенске
федерације. Јер у Србији не може бити федерација. Може бити, и мораће
бити, знатна аутономија, али не федерација. Аутономија, пак, регулише се
уставом, по систему већине. Нема нагодаба и споразума.
Несумњиво ће постојати и територијалне потешкоће код образовања
засебне Србије. Може се десити да нам узму наше етничке територије (нпр.
Кордун, Лику итд.). Али ми то не морамо признати. Остаће један отворен
проблем, са апелом на иностранство или чекањем погоднијег момента. У
федерацији мора Српски народ као такав да пристане на територијално
разграничење, да уступи делове свога подручја туђину. Овај стиче на њих
неспопни titulus aquirendi за сва времена и за све ситуације. Не можемо ми
после рећи: то смо признали само за случај федерације. Штогод препустимо
Хрватима, Македонцима итд. као федералну јединицу, тога смо се одрекли за
вазда. Ако нам пак нешто отму, или нас велике силе натерају да препустимо,
наша морална обавеза је далеко мања. Ми се тих предела не одричемо.
Није то само случајно што д-р. Мачек неће да преговара са Србима у
емиграцији док му ови не гарантују хрватску територију, док се питање
српско-хрватских граница не реши. И није случајно да ниједан од српских
политичара неће у то да улази мада ништа више не жели него споразум. Пред
свима стоји уклет споразум Драгише Цветковића и д-ра. Мачка и сећање на
расположење Српског народа. А нико не даје ни себи ни другоме рачуна како
он замишља да се може извести наше разграничење (на који начин). То ће
бити много теже нега ико сања баш ако останемо заједно.
У сваком случају, српска позиција у федерацији била би гора и
прекарнија него ако образујемо потпуно своју, самосталну Србију. А једина

та околност, наш, српски просперитет, мора да нам буде руководно начело
при заузимању става по овом питању.
III.
Овај одељак ја остављам онако како је био раније написан и откуцан. У
међувремену заговараоци Југославије међу емиграцијом напуштају тројну
поделу будуће федеративне Југославије и сматрају да Босна и Херцеговина
треба да остану засебна федеративна јединица. Неки чак усвајају у
потпуности садашњу комунистичку поделу.
Ја о свему томе мислим да расправљам у следећој књизи, четврта глава.
Ниједно питање није ми стручно ближе од овога и нигде нећу моћи да
говорим са таквим познавањем ствари као овде. Верујем да ћу довести у
страховиту забуну све оне који уопште федерацију предлажу на било ком
основу. Разоткрићу им околности о којима ни сањали нису.
Али за сада мора да се жигоше само начин промене овог мишљења. Сами
“најзваничнији” и најгрлатији претставници југословенског решења наше
будуће државе износе, и непитани, да су пре били за тројно а сад за четворно
или неко више федерално решење.
То је у реду: политичка мишљења могу се мењати и прилагођавати датој
ситуацији и новом искуству. Али је једна ствар овде нечувена: Та иста лица
стално истичу демократско решење овога питања (а како би изгледало то
демократско решење та лица уопште нити знају нити то могу знати, јер им
недостаје и стручна правничка спрема и политичко искуство; но и о томе ће
бити подробно говора у IV глави). Ако неко други, позван и стручан, о томе
пише, они кажу да је беспослен емигрант и да никакве важности нема шта он
пише: јер ће, забога, “све народ сам да реши”.
А они ауторитативно чак сматрају једно решење једино исправним, час
потпуно супротно, као комунисти. Ко им се противи, није ни стручњак, ни
патриота, ни поштен. И то све завију у тако лепу форму, да оставља утисак, ја
ћу се постарати да тај утисак што пре ишчезне.

IV. ПСИХОЛОШКИ ЕФЕКАТ СРПСКОГ ИНСИСТИРАЊА НА
ЈУГОСЛАВИЈИ
Чест је слава, светиња народња.
Његош, Горски Вијенац, 2317.
I.
Хрвати неће никако Југославију. Ниједна група, ниједна истакнута
личност. Има их само неколико старих политичара, који се могу на прсте
избројити, и иза којих не стоји нико. Практично, цео је хрватски народ
против Југославије, а за Хрватску, “самосталну”, “независну”, или како је већ
крсте. То је случај са хрватским политичарима у емиграцији, где се налазе
заиста најјаче хрватске политичке личности. У земљи може бити само горе.
Тамо су за Југославију само комунисти, али је питање да ли ће и они бити за
Југославију ако па њеном челу не буде више Хрват диктатор.
Српски политичари, међутим, највећим делом су за Југославију. И то не
тихо, интимно, већ гласно и бучно. Они чак оспоравају српски патриотизам
Србима који нису за Југославију, сматрају их антидемократима или чак
фашистима.
И ти српски политичари знају да су Хрвати против Југославије, па ипак
зато не мењају свој став, чак ни интензитет своје агитације. Не спремају се
чак ни алтернативно за Србију, сматрају Југославију као аксиом, као једино
могуће решење.
А ако случајно неки хрватски државник који пут, за Божић или другом
приликом, да неку енигматичну изјаву која није сасвим уперена против
Југославије, српски Југословени просто триумфују. Више пишу о томе него о
животним проблемима српског народа. Одма констатују да нису ни Хрвати
против Југославије. А ови се, разумљиво је, смеју: риба се ухватила на удицу!
Ако се Хрвати изјасне понекад, и то сасвим нејасно, за Југославију у
начелу, они дочаравају такву Југославију где ће они, као данас, водити прву
реч и где ће им граница бити у Земуну и на Дрини. Југословенски Срби

прелазе преко тога и српској јавиости просто саопштавају: И д-р. Мачек је за
Југославију, итсл.
Ја их заиста не разумем, јер се у њихов патриотизам не сме сумњати.
Неко вели да је то утицај средине у којој живе, јер тобоже компентентне силе
света неће ни да чују за распарчавање Југославије. Ми ћемо се на то
осврнути. Али у исто време одговорни хрватски политичари дају и тим
силама на знање да не желе Југославију. Они гледају “своја посла” и раде за
свој народ*, док наши политичари гледају туђа посла заузимајући се за
Југославију, што значи у најмању руку једнако за наше крвне непријатеље
као и за нас саме. Резултати не могу по нас испасти никако повољни.
Али овде је о нечему другом реч. Хрвати неће никако Југославију. По
свим објективним мерилима, она је њима сто пута потребнија него нама. А
наши траже Југославију и поред хрватског опирања. Тиме се наш став пред
иностранством и пред целим светом који логично мисли само погоршава. А
ево зашто.
1) Хрватима то служи као најјачи пример да ми не можемо без њих а да
они могу без нас. Даље, да их ми експлоатишемо и желимо даље
експлоатисати, а да се они морају против тога борити крајњим средствима.
2) То је доказ за Хрвате да они у рату нису над Србима починили никаква
недела, јер ниједан нормалан човек не би тражио заједницу са онима који су
тобоже починили таква дела каква им “великосрби” и “србокомунисти”
импутирају.
*) То су радили увек, чак и за време последњег рата Хрвати чланови краљевске
владе у изгнанству, док су се српски чланови Владе заузимали за Југославију, па и за
Хрвате. Револтиран, на седници Министарског савета од 9 јуна 1943, пребацио је
министар Миша Трифуновић хрватским члановима Владе: “Сада, чим смо дошли у
иностранство, ви Хрвати почели сте радити за себе, за своју хрватску
индивидуалност. Развили се и открили своје жеље. Ви хоћете велику Хрватску у
којој би било и последње хрватско село....“ “Претседник Владе (Слободан Јовановић)
изразио је ову исту мисао кад је рекао да Хрвати желе да, поставе своје хрватско
питање на међународни терен. Тиме је потрефио и моје уверење. Ја мислим да сте ви
Хрвати дошли у Америку и Лондон да створите своју хрватску државну
индивидуалност на међународном терену. Ви хоћете свој национални и државни
индивидуалитет....“

Напротив, то је доказ да су Срби за време рата требили и убијали Хрвате, па
сад покушавају да то и даље чине. А Хрвати се дистанцирају од тога. Они
хоће свој дом без заједнице са Србима, тако да се овима никаква неправда не
може учинити. Срби су ти који неправду и доминацију желе, који и “даље”
злочине над Хрватима хоће да продуже, живећи у Хрватима наметнутој
заједници са њима.
3) Ако дође макад до неких преговора између претставника нашег и
хрватског народа, њихова позиција је већ самим тим знатно повољнија него
наша. Јер смо ми ти који молимо Хрвате да буду с нама, а они се буне против
тога. Ми морамо да молимо, да се понизујемо и да попуштамо у битним
стварима, јер ми хоћемо заједницу а Хрвати је неће.
За мене је најтеже то стално понижавање од стране наших водећих
политичара. Ја мира немам видећи како нам срамоте нацију и част. Јер како
друкчије да се оквалификује стално мољакање наших злотвора и крвника да
нас ипак приме у своје друштво? И што су они, тамо они, Хрвати, поноснији
и дрскији, ми смо беднији и понизнији. Напослетку, морају нас презирати и
они и цео други свет.
Кад бисмо ми имали мало поноса, ми би престали са тим капацитирањем
Хрвата. Кад би чак наш разлаз с њима значио пуну нашу пропаст, ми бисмо
из моралних разлога рађе примили ту пропаст него даљи живот с њима. Једна
немачка пословица гласи: “Боље крај с мукама него муке без краја”. А камо
ли онда кад нам је самима боље!
Људи од 27 марта су не само најгрлатији него и најнетолерантнији
заступници Југославије. А они су били за 27 март, за беду, пропаст, расуло,
највећу несрећу Српства да би се сачувала част. Тако бар претстављају ствар.
А и сад се још више ради о части, а много мање жртава можемо да очекујемо
него 1941. Наша несрећа без Хрвата не може бити никад онаква каква је била
несрећа од 1941, чији су главни виновници били баш ти исти Хрвати.
Разумљиво је да овај наш став шкоди и нашим интересима. Ми на пример
не можемо ни да постављамо питање гаранције да се никад неће поновити
злочини иад Србима из 1941-44. Јер онај који моли не поставља никакве
услове. А затим, Хрвати ће рећи да се тада није ништа ни десило. Могу чак

тражити од српских претставника изјаву да се тада није ништа према Србима
десило, односно да Срби никад неће то питање постављати. Срби би морали
и на то пристати. Јер они хоће заједницу са Хрватима пошто-пото. Они ће
напослетку примити формулу: Појео вук магарца. Јер је њима заједница са
Хрватима важнија од икаквих српских интереса. Они већ и не виде те
интересе друкчије него у заједници са Хрватима.
Заговараоци Југославија међу Србима уопште не смеју изнети никакав
податак који би Хрвате срамотио, док Хрвати свакодневно износе најгоре
податке о Србима. Срби не смеју истину да кажу о Хрватима док ови, о нама
само лажи сеју, и то не на “хрватском” већ и на енглеском језику. Срби не
смеју чак ни да се бране од хрватских “освада”, да не би Хрвате
озлојеђивали. Једини изузетак међу категоричним присташама Југославије
чини г. Адам Прибићевић, који, бранећи Југославију, не жртвује српске
интересе и упућује на адресу Хрвата многе њима неповољне истине. Код
других ни трага од тога. Напротив, ако неко други изнесе научно фундиране
истине о Хрватима, они му онда покушавају завезати уста, и они у Паризу, и
они у Лондону, и они у Минхену (у Америци су Југословени много
обазривији, јер тамо није никако популарна одбрана Хрвата*). Као да би нама
шкодило да имамо за сваки случај магацин података о хрватским манама и
пороцима, које би некад и сами Југословени у одбрани морали њима да
пребаце.
Ја не знам како се то слаже са општим карактером Срба, то стално
мољакање и понижење. Ниједан Србин појединачно не би тако поступио ни
под коју цену, чак кад би знао да ће иначе пропасти он и читава његова
породица. Неће наш човек да се понизује ни кад проси девојку ни кад се
труди за индивидуално пријатељство. Увек наиђе један моменат кад би пре
главу дао него што би даље мољакао.
*) У Америци се наши Југословени служе сасвим другим средствима (под
Америком разумем и Канаду): они махом подмећу српским новинама југословенски
оријентисане написе под примамљивим насловима (нпр. Титова најјача карта итсл.).
Све пишу са псеудонимом или иницијалима, који су, веома вероватно, лажни.
Извесне српске новине ухвате се на тај лепак, мада сам више пута на ове појаве
упозоравао.

А зар Српски народ као целина да буде другојачи него сваки Србин посебно?
Да буде понизнији, скрушенији, нижи? Без достојанства, без поноса, скоро
без части.
Претставници колектива, нормално претставници држава, морају бити
далеко поноснији него што су појединачно. То је случај одувек, откад се
прати дипломатски поступак. Необично се пази на то да се претставник једне
земље не понизи. А “претставници” нашег, Српског народа, који, и по својим
жртвама и целом свом држању у рату, има право на посебан часни третман,
претставници тога народа свакодневно се понижавају пред народом који је
највише злочина учинио у овом рату и за кога је Рузвелт казао да га треба
ставити под међународно старатељство. Мој мозак стаје кад на то помислим,
и осећам понижење какво никад у животу осетио нисам.
Сва ова лица која тако бедно пузе пред Хрватима сматрају да говоре у
име Српства. То им се не може ни признати а ни оспорити. Док немамо
званично српско претставништво, нико нема веће или мање право да говори у
име Српства. Јер такве се ствари не расправљају у своје лично име. Но,
интересантна је и овде необјективност и нетолерантност српских
Југословена. Они себе сматрају претставницима Српског народа, иако без
легитимације, а свакоме противнику ту улогу споре. Чак га и вређају. И то
све у некој господској и углађеној форми да на примитивце чине утисак.
Као награду за овакво држање према Хрватима, ови проглашују те
концилијантне личности са српске стране пактибилним, тј. да само с њима
могу да преговарају. Овакав став хрватске емигрантске штампе из половине
1956 довео је чак уредништво паришког часописа “Радикал”, које је
југословенски расположено, у оправдану љутњу. И уредник каже само
толико да ће се, ваљда, и Срби бар малчице питати кога ће да овласте за
пактирање и преговарање.
Хрвати су стварно увек досад сами бирали претставнике са српске стране
са којима хоће преговарати, док су они као преговараче изашиљали најгоре
хрватске шовинисте и србождере. Разуме се да би они и данас послали једног
д-ра. Крњевића, који не мрзи Србе мање од Павелића. И Срби би га примили
без речи, а браниоце Српства би прогласили за издајнике. Можда је ту кључ

целог овог умиљавања Хрватима. И није немогуће да у одсудном моменту
доживимо тзв. “јефтимбу” са српске стране. Јефтимба је хрватска реч,
противност “дражби”. Обе значе лицитацију, но дражба лицитацију на више,
а јефтимба лицитацију на ниже: ко пружа мање, повољније услове? Све се
бојим да би међу Србима нашли понуђаче.
Хрвати су мајстори да проналазе што јефтиније преговараче. Ко не
верује, нека прочита напред цитирани говор министра Мише Трифуновића на
седници Владе у Лондону 9 јуна 1943. Он је том приликом рекао Хрватима:
“Ми смо постали скоро смешни: толико смо путовали у Загреб и на састанке
са хрватским претставницима, и постигли смо па и потписали тај споразум, а
Ви Хрвати сте га отказали и отишли. Одбацили сте споразум са Српским
народом, да бисте дошли на власт путем Драгише Цветковића”... Путем
јефтимбе. (Под “ми”, Трифуновић разуме претставиике српских демократских странака — опозиције).
Све у свему, заговараоци Југославије са српске стране дају Хрватима на
знање да не можемо без њих, тамо њих. То Хрватима, разуме се, диже реп. И
они међу Хрватима који виде да је њима заиста много боље у Југославији
него без ње, и они “тврде пазар”, и они се праве као да су против Југославије,
да што више очерупају или уцене.
Они поступају сасвим правилно са свог гледишта. И камо среће да се
наши Срби на њих угледају па да тобоже пледирају за Србију иако су
интимно за Југославију. Једна reservatio mentalis била би свакако кориснија
него овако отворено изјашњавање за Југославију. Могло би се чак десити, у
шта ја не верујем, али бар теориски није немогуће, могло би се десити да
извесни Хрвати буду за Југославију кад бисмо ми били против ње. Али ни о
томе не воде рачуна заговараоци Југославије.
Али чак и да је већина Хрвата за Југославију, као што је и већина Срба,
опет бисмо ми морали бити спремни и за другу алтернативу, за самосталну
Србију. Јер ситуација може њу да донесе бар исто онако као што може да нам
наметне Југославију. Ако ништа друго, морамо имати јасан појам о својим
српским националним тежњама које српска држава може да оживотвори и
ујемчи. Ако ни тога немамо, спаса нам нема.

II.
Многи српски заговараоци Југославије, скоро сви, иду и даље у свом
вансрпском ставу дочаравања Југославије. Они стално истичу како је
Југославија једнако потребна и корисна Хрватима као и Србима.
Овде заиста Хрвати мора да се револтирају. Као да они сами нису у стању
да одмере своје интересе, као да су малолетни, као да су им потребни тутори
са српске стране који ће их упућивати што је за њих, Хрвате, корисно и
пробитачно.
Наш, српски стид се тиме само повећава.

ДРУГА ГЛАВА
ЕТНИЧКИ
И
ТЕРИТОРИЈАЛНИ
ПРОБЛЕМИ

V. ПОПУЛАЦИОНО.ЕТНИЧКИ БИЛАНС ЈУГОСЛАВИЈЕ.
И биће људи, ал’ Срба неће.
Ђура Јакшић.
I.
О бројном стању српске народности не може се говорити све до XIX века.
Нити је појам народности до тада био чист, нити су прави пописи
становништва вршени. У многим деловима Српског народа нису вршени ни
кроз цео XIX век (у Турској, у Црној Гори, у Босни до 1880 итд.). Сви укупни
бројеви Српског народа изношени до XX века, само су апроксимативни, и,
као такви, не много тачни. Средином прошлог века, нпр., Шафарик је
сматрао да Срба има у свету око пет милиона, а Хрвата свега 800.000. Његове
процене усвојили су били сви знатнији етнографи и географи света, оне су (за
цео славенски свет) биле најмеродавније. Можебит да је мало и претерао
Шафарик, јер је он сматрао српском целу Далмацију и целу Истру. Тада су
објективни критерији народности били меродавни, а не субјективни. Али је
свакако то најбољи доказ како смо средином прошлог века били ми
таксирани, нарочито у односу на Хрвате.
Ако се посматрају поједине српске етничке групе, територијално
размештене, да се, за онај део ван Турске, пратити бројни развој у XIX веку
прилично тачно. Он је, једном речју, био повољан. Срби су показивали ретку
виталност и тада као и у целој својој историји. У свакој покрајини где је
Србин живео, он се и множио. И поред болештина, исељавања итд., број
Срба не само није опадао, већ није био ни стационаран. Он је растао. Чак и у
оним покрајинама где је Србин био грађанин другог и трећег реда, где је био
запостављен и гоњен. Нигде, ван Турске, није српски народ губио на свом
волумену, па ни тамо (у Турској) где је компактно живео. Речено је за
Херцеговину: Херцеговина цео свет насели, а себе не расели. То се може
рећи и за многе друге крајеве Српског народа, нарочито за Црну Гору.
Срби су дизали устанке, били су гањани, чак и убијани. Али су се
одржавали са несмањеним, напротив са повећаним опсегом. Огромна је
витална снага Срба. Ратове и буне смо имали увек са великим губицима, али

чим се борба сврши, и настане један релативни период мира, сви се српски
губици одма надокнаде, настаје једно биолошко опорављење, а затим раст,
напредак.
Ми смо највише расли из себе, органски, и то брзо као ретко који народ
света. Природни прираштај за целу Европу на којој је статистика вођена, био
је у Србији, Бугарској, Босни и Херцеговини, у крајевима где Срби живе,
(изузев Бугарску) највећи. Уколико су ти крајеви били мешани, као нпр. у
Босни, диферирајућа статистика по вери показује опет највиши прираштај
баш Срба православних.
Отпадништва (апостазије) за последња два века практично није било
уопште, чак ни појединачног а камоли колективног (изузетак чине сасвим
експониране и од матице Српства удаљене групе Срба у ранијој Маџарској,
уз северни ток Дунава). Србин је остајао веран Српству гдегод се он налазио
и под каквим год условима живео. Шта више, он је асимилирао један
приличан број истоверних али инородних сажитеља: Цинцара, Влаха, Грка,
Арбанаса, Бугара итд. Његов морални углед је у XIX веку, и почетком овог
века, био тако велик, да су се многи католици на приморју, специјално на
јужном Приморју, прогласили Србима, заједно са својим клиром. И другде је
тога било, и ако у мањем опсегу: у Бачкој, Барањи, Славонији итд. И
муслиманска елита на нашем етничком подручју, у Босни и Херцеговини, у
Санџаку, у Црној Гори и Метохији, осећала се и признавала српском, бар
једним делом. Јевреји у Србији сви од реда, у Босни многи.
Изгледало је да се ширимо једним неслућеним темпом, да постајемо
огромни, да све препреке нашем развоју преброђавамо без тешкоћа, да
апсорбујемо све око нас. Кад је још и Јужна Србија била ослобођена и
присаједињена, није било сумње да смо не само проширили већ скоро и
консолидовали све наше националне позиције.
Али гле чуда! Чим смо се ујединили у Југославији, ми смо почели и
бројно да губимо као Срби на свим линијама. Католички Срби се одметнуше
од нас и пређоше највећим делом у Хрвате, многи Муслимани такође нас
оставише. Све што је урађено у страним државама, кроз деценије, изгубили
смо такорећи преконоћ у “својој” земљи. Јевреји се декларисаше за

Југословене, као што је раније речено, Македонци се такође почеше одвајати
од Срба кадгод им је то изгледало могуће. Српство није више претстављало
неку привлачну тачку, већ пре одбијајућу. За несрећу дође још 1929 појкушај
краља Александра за интегралном Југославијом и Југословенством, који су и
многи Срби усвојили. Отада, па до данашњег дана, неће да кажу да су Срби
већ Југословени. То још више важи за нашу емиграцију него за оне у
домовини. Можебит да су многи заиста престали бити Срби “у корист”
Југословенства (док је сваки Хрват то остао).
Елем, Српство у Југославији, још до рата губи на свим линијама. Post hoc,
ergo propter hoc. Ко није хтео веровати да је Југославија за то крива, рат га је
морао уверити.
Тада је скоро све што је Југославија у својим недрима хранила и неговала
скочило да Србе потамани, директно потамани. У првом реду, свакако, наш
дин-душманин, а усто и најнекултурнији, најдивљачкији народ Европе,
Хрвати. Ови су добили на пешкеш изразито српске пределе, да ту кобајаги
оснују “независну” “државу” “Хрватску”. И пошто пуних осам векова и више
нису имали државу, схватили су да је главна мисија државе у ништењу и
убијању сопствених грађана. По старој, увреженој традицији, друге,
нормалне државе, навештају рат ако поданик неке стране државе убија њене
грађане. А хрватска “држава” сматра за своју основну мисију да она сама то
чини. И прокламовала је као неотступни свој задатак “чишћење” Срба из
"Хрватске”, њихово физичко истребљење. Тад је почело такмичење какво
нови век није доживео: ко ће више и ко дивљачкије, зверскије, да Србе
тамани. Убијани су на буљуке, хиљаде, десетине хиљада одједном.
Убијали су и други непријатељи, то је тачно: Немци, Маџари, Арнаути,
Бугари итд., али и по броју и по начину убиства то све далеко заостаје за само
малим процентом онога што су чинили Хрвати сами. Српске жртве за време
рата, то су по превасходству жртве од хрватских зверова.
Пало је такође и у рату много Срба, нарочито 1944 и 1945. Пало их је да
би Хрватска добила повећање своје територије. Кад су комунисти добили
власт у Србији, онда су продужили убијање, али не више деце и жена, као
што су чинили Хрвати, већ непријатеља комунизма, какви су Срби углавном

били. Комунисти су их просто прогласили за “слуге окупатора”. Било је
доста таквих убистава, али процентуално не више од једног процента онога
што су Хрвати побили. Па и то су побили под “руковођством” Хрвата Јосипа
Броза и дружине. Јасна је ствар да би српски комунисти, да су били сами, и
да је од њих звисило, много мање Срба потаманили (случај са Чешком то
најбоље доказује; тамо ниједан Чех није био осуђен на смрт због
“колаборатерства”).
II.
Тамањење Срба као такво није могло да се продужи у самој Југославији,
не њихово биолошко истребљење. Али комунистичко руковођство је било
кивно на Србе преко сваке мере. Из више разлога, а највише што су му они за
време рата дали највећи отпор. И да му смањи волумен и још преосталу
снагу, комунисти су прибегли једном другом средству: они су читаве групе
Срба одвојили од Српства и указом прогласили за самосталне, несрпске и
антисрпске народности.
Створили су тако народност “македонску” и “црногорску”. При томе су,
разуме се, дали и Црној Гопи и Македонији границе које њима конвенирају.
У тим границама не сме да буде Срба. И сад имамо ову ситуацију: Пре рата, и
пре Уједињења, сваки је Црногорац био Србин. Бокељи су бар толико били
Срби, чак и католици у великом делу. Становници јужног Санџака нису били,
нити су могли бити нешто друго него они из северног Санџака, значи Срби.
Данас ту нема званично ниједног Србина. Чак ни породица писца ове књиге
није више српска, јер јој то указ комунистички забрањује. При томе указу
нарочито су одвратну и издајничку улогу играли црногорски комунисти.
У Македонији било је Срба у свим временима. Било је и Несрба, ваљда
још више, али је било и Срба. И није било лако декларисати се као Србин.
Смрт је претила таквим лицима са свих страна. Па ипак се србовало. Данас
нико тамо не сме да се назове Србином. Оно што му је Турска дозвољавала,
не дозвољава му Југославија. Ето колико је Југославија штетна по Српство!
И на томе не мора да стане. Главни вођа садашње Југославије Јосип Броз,
у једном свом говору одржаном јула 1951, истакао је, између осталога, да
због равнотеже националности ниједан народ у Југославији не може имати

већину, мислећи свакако на апсолутну већину. Ту је био отворен и изјавио
оно што смо ми наслућивали, и што су се лукавији од њега устручавали да
изјаве.
Сад нам је јасно због чега су и створене ове две лажне народности: да би
се онемогућила супремација Српства. Броз не спомиње Српство, али је
очигледно да се пасус на њега односи. Јер су само Срби били у стању, и
стварно су пред сам рат постигли, апсолутну већину становника. Словенци то
нису могли постићи никад, а ни Хрвати уза сво убијање Срба. Срби су је већ
били скоро постигли. Како су они веома витални, постојала је оправдана
могућност да је постигну још једанпут у блиској будућности. Да се то сасвим
онемогући, Срби су имали да буду декомпозирани, парцелисани,
демембрирани.
Све је то донела собом Југославија, искључиво Југославија. Она то
омогућује, она то чак својим постојањем просто чини неминовним. Бројна
надмоћност Срба доводи до супрематије Срба, а то неће нико, ниједан други
народ. Или треба напустити Југославију, да би се сачувало преостало
Српство, или треба очекивати даљу парцелацију и даље тамањење Срба. Ту је
кључ целог проблема.
III.
Узевши све укупно, нама је Југославија донела страховите жртве у нашем
националном билансу. Жртве огромне, нечувене. Колике су бројно, тешко је
установити, не само сад него уопште: за саме ратне жртве тачни и прецизни
подаци не постоје, шта више нема уопште могућности да се до њих дође. Сви
бројеви који се употребљавају, произвољни су, плод су мање или више
основане шпекулације. Чак и да смо ми у нашој земљи, под нашом
националном влашћу, не бисмо могли ове бројеве утврдити правом и
директном статистичком методом, али бисмо истини били далеко ближе. Јер
статистичка метода тражи за сваку јединицу прецизан и неспоран податак о
смрти, начину смрти, времену итд. Тражи податке о годинама старости
убијених лица, њиховим личним обележјима итсл. Тражи строгу
индивидуализацију. Чим не постоје сви ти подаци, нема ни праве статистике.

А колико је наших људи побијено да им се ни трага не зна, колико је
пропало по збеговима, растргано од зверова итд.? Ни Немци што су стрељали
нису регистровали, а камоли хрватски злотвори.
Немогуће је то, треба бити начисто, дати праву статистику наших жртава.
Поједине отсеке, било територијалне било временске, моћи ће појединци да
статистички обраде, али не сву територију на којој су Срби страдали (и у
заробљеништву, и у концентрационим логорима, итсл.).
Али, ако се не могу дати прецизни статистички подаци, мора се покушати
да се дају бар удаљенији, индиректни. А то методолошки није немогуће.
Једна од најуобичајенијих и најефикаснијих метода за то обрачунавање јесте
упоређивање података пре дела и после дела. Другим речима: изношење
броја Срба пре рата и после рата. Мањак би претстављао губитак.
У конкретном случају је незгода што пописа није било ни непосредно пре
рата нити одма после рата. Тим се умањују сигурни закључци, али не
онемогућују. Јер на основу података из више пописа да се математичком
операцијом тзв. интерполације или екстраполације приближно утврдити
колико је становништва могло бити у ма којој временској тачки.
Ми ћемо овде, остајући на статистичком терену, упростити поступак до
крајње мере да би га нестручни читаоци могли пратити, па ипак покушати да
квазистатистички установимо обим српских жртава последњег рата.
Сви народи света показали су највећи прираштај људства баш у овом
веку, више за половину овог века него за два-три века раније (највећим делом
због савлађивања епидемија). А како је са Србима? Ево биланса.
После страховитих жртава у Првом светском рату које је Српство
поднело (сама Србија је имала преко пола милиона жртава), први попис у
Југославији извршен почетком 1921 нашао је Срба округло пет и по милиона.
Следећи попис, извршен почетком 1931 нашао их је осетно преко шест и по
милиона. Доцније није попис вршен у Краљевини Југославији. Али на основу
чисто научних евалуација установљено је да би Срба почетком 1941 имало
бити скоро равно осам милиона. Јер се прираштај становништва рачуна по
рачуну интереса на интерес, а прираштај Срба је био већи него просечан. И

то се ради само о Србима православне вере. Да је стопа прираштаја задржала
исти интензитет, ми бисмо већ почетком 1948 рачунали са девет милиона
Срба. А тада је баш вршен попис становништва у комунистичкој Југославији
и пронађено је Срба мало више од шест и по милиона. Два и по милиона
мање него што се очекивало и него што је по природним законима морало да
буде.
Срећом, ти бројеви нису потпуно реални. Има и фикције у њима. Јер су
1948 одвојени, насилно и фалсификаторски, од српског стабла тзв. “посебни
народи”: Црногорци и Македонци. Попис је нашао оних првих преко 400
хиљада, ових других двоструко толико. Значи да броју од шест и по милиона
Срба треба додати још милион и двеста хиљада. Јер се две статистичке
величине могу упоређивати само онда ако им исте особине служе за основу
(једнака обележја, једнака територија итд.). Значи да је Срба 1948 било седам
милиона и три четврти (скоро равно толико).
Али баш из истих разлога треба учинити и једно смањење. У броју Срба
од 1948 налазе се и 160.000 муслимана који су се као Срби определили.
Међутим, они у краљевини Југославији нису као Срби обележавани. Треба их
одбити од садашњег броја ако се хоће биланс према ранијем стању да
израчуна. Вероватно да још има Срба католика, а има свакако и
“Црногораца” и “Македонаца” који раније нису као Срби били обухваћени
(Муслимани и католици Боке који су хтели да се определе као Црногорци).
Тако да треба, због упоређења, опет одузети четврт милиона. Срба је, значи,
било 1948 свега седам и по милиона. А с правом се очекивало пуних девет
милиона.
Ја молим читаоце да не сумњају у стручност и савесност изношења ових
цифара. Оне су реалне. Биланс Срба у Југославији за равно 40 година износи
минус од милион и по душа. Нешто што је убијено и погинуло, а друго што
се није родило. То стоји у казуалној вези. Најмање половина је оног првога,
ефективних жртава, махом од хрватских зверова.
Кад се говори о милион српских жртава у последњем рату, ти бројеви су
веома блиски истини. Може да буде нешто мање, али може да буде и више од
тога. Ја рачунам са три четврти милиона фактичких жртава и исто толико

изостале принове (они који су убијени не могу више да чине принову).
Damnum emergens et lucrum cessans, правнички речено.
Комунистичке власти у Југославији свуда истичу да је Југославија дала
последњег рата милион и седамсто хиљада жртава. Ови подаци су такође
релативно тачни (апсолутна тачност се не може очекивати, она се
методолошки не да постићи). Али само оно што југословенски званични
кругови прећуткују, то је да од милион и седамсто хиљада жртава сами Срби
су поднели милион и по, а сви остали народи Југославије двеста хиљада.
То прећуткивање није случајно и није без тенденција. Оно је чак и
неморално. Јер се на основу њега нпр. траже од Италије области за Хрватску.
Зато што су Хрвати убили за време рата више од пола милиона Срба, треба
их наградити новим територијама од исто толиког броја. У историји
човечанства није било таквог примера: да победници награђују своје
противнике зато што су ови убили стотине хиљада њихових савезника.
Какав нам је етнички биланс оставила Југославија, нека покаже и овај
детаљ. Попис од 1948 показао је у “Народној републици” Хрватској 544
хиљаде Срба. Према природној експектативи требало је већ тада да има близу
800 хиљада Срба на истој територији. С друге стране, у “Народној
републици” Србији било је 1948 око 170 хиљада Хрвата. Међутим, по
природном развоју није се могло очекивати ни 30 до 40 хиљада, од чега
половина у Београду, а половина у Срему. Овде је урачунато близу сто
хиљада Буњеваца и Шокаца, који никад нису били Хрвати, нити би то били
да нису потпали под Југославију. Осталих тридесет хиљада и више, то су
похрваћени странци. Да није било Југославије, они би остали Немци,
Маџари, Словаци итд. Сад хоће пошто-пото да су Југословени. Како због
вере не могу постати Срби, а највећи део и из пркоса, постају Хрвати.
То је само један детаљ. У Босни и Херцеговини је још горе. Тамо су
потомци свих могућих куфераша постали Хрвати и огорчени србождери, без
обзира да ли су порекла немачког, чешког, пољског, маџарског или кога било
другог. Свуда смо у губитку сем у Војводини, где национални биланс
показује једну веома повољну релативну слику (захваљујући избацивању
Немаца из земље). Ту смо достигли јаку релативну, у последње време чак и

апсолутну већину, на коју бисмо још дуго природним развитком морали да
чекамо.
IV.
Не треба се заваравати: перспективе за будућност нису ништа боље и
повољније ако останемо у Југославији. Ми смо и даље највећи народ у њој,
чија се снага приближава апсолутној већини. Чим још мало ојачамо, опет ће
доћи сецирање, ампутација, кидање са живог тела. Југославија је земља
“равноправних народа”, и никоме се неће дозволити премоћ базирана на
огромном броју. То је јасно истакао Јосип Броз, диктатор Југославије. Сем
тог политичког разлога, тако драстично исказаног, постоје и други, нпр.
психолошки. Онога који тако штрчи у заједници, који је и већи, и бољи, и
јуначнији, и племенитији, који је витешки и моралан, сви ће други, пигмеји и
дегенерици, да га нападну кад им се да прилика за то, а то значи кад буду без
помоћи. Друге се компоненте Југославије не могу помирити са нашом
врсноћом, нарочито наши дин-душмани Хрвати. И они ће нас опет напасти
чим им се укаже прилика. Истина је то, да се 1941 неће више понављати. Али
ће Хрвати наћи другу и другојачију прилику да нам све свете. Јер је то њима
главни циљ и главни мотив њиховог националног делања, док се ми заносимо
југословенском шимером. А сваки народ има у историји моменте слабости и
пада, када је напуштен од свакога. Хрвати чекају, и деценијама, и вековима,
док дође тај по Србе страшан моменат и онда ударају на њих. Споредно је то
за Хрвате с ким ће бити заједно у настојању да униште Србе.
Истина да би и Срби у Србији имали те судбоносне моменте, и да их
самосталност државе не може сасвим ослободити историски неминовног
пада и дизања. Али Срби у Србији гледали би само српске интересе,
спремали би се за тај моменат, и не би били занешени и замагљени
југословенским фантомом. Унутра јединствени, материјално и духовно
спремни, свесни момента и наше сталне историске мисије, ми би смо умели
да дочекамо непријатеља и да му покажемо како није ни пробитачно ни
јефтино бити против нас и покушати наше уништење. У Југославији,
међутим, ми морамо као “брата” да третирамо нашег највећег крвника и да
ништа не предузимамо и ништа не припремамо да му се супроставимо кад
покуша да нас ништи. А он нема ни другу мисао ни другу тежњу.

Југославија је кобна за наш национални опстанак, то треба да увиде сви
њени заговараоци. Или бар нека нас увере у противно, овако детаљно и
убедљиво као што ми чинимо овде. Са простим фразама не спасава се народ.
Заиста је у Југославији загарантован просперитет свих народа који је
сачињавају сем Срба, шта више на рачун Срба. Сви се на њихов рачун множе
и шире. На њиховим згариштима шире се Хрвати. Они добивају територије
које ни у сну сањали нису. У Македонији се Срби из других крајева
депоседирају и терају, а домаћи не смеју бити Срби. У Црној Гори је такође
Српство забрањено, у Босни је запостављено, у свим другим крајевима се чак
и мањинама повлађује на рачун Срба. Сва наша колонизаторска политика на
пример и на Косову и Метохији дошла је у питање. Ми смо формално
изгубили у Југославији све што смо стекли у Србији.
А никакве наде нема да у Југославији даље на ма којој позицији покажемо
етнички напредак. Чак и наша емиграција, и нова и стара, нећа показати
жељу да се икад врати у Југославију, док би се велики део повратио у
националну чисту Србију.
Југославија не може бити атракциона тачка ни за кога, најмање пак
етнички магнет који привлачи разасуте делове. Јер Југославија није никакво
и ничије национално жариште. Баш зато што је огњиште многих, није
огњиште ничије. Она не претставља ни један одређен национални облик, ни
један сигуран национални појам.
Емиграција бројно није велика, али ни бројно она није за потцењивање.
Многи су однарођени или су на путу однарођења, али још увек има бар сто
хиљада старих и нових (скоро само нових толико) емиграната који би се по
свој прилици вратили у Србију. Један знатан број свакако. Њихов број значи
у даним приликама много више него аритметска цифра показује. Они долазе
са огромним искуством, са познавањем језика, са познавањем страних земаља
и њихових посебних метода рада, долазе као привредно израђени људи у
привредно заосталу средину, долазе са приличном имовином, са везама у
иностранству итд. Биће и школованих, али су нама много потребнији
привредно оспособљени, упућени у модерне процесе привреде.

Наша емиграција би могла, ако се само прилике промене у нашој
несрећној земљи, да буде важан фактор нашег привредног и националонг
препорода. Она ће доћи са прекаљеном националном свешћу, увиђајући шта
значи Отаџбина. Али Србину само Србија може бити отаџбина. За
Југославију он неће мењати своју једнако туђу средину.
Довољно је накупљено доказа да под југословенским поднебљем наше,
српско национално стабло кржља и трули, да у склопу Југославије ми
нестајемо и ишчезавамо.
Ја не знам на чему базира веровање да после може бити друкчије или чак
боље. Експерименат је учињен једанпут и два пута. Резултати су
поражавајући. Откуда сад нада да трећи пут може бити боље?
Ја сам убеђен да међу Србима који желе Југославију има веома добрих
српских патриота, да је чак већина таква. Али су они робови једне своје
фиксне идеје, мономани, које стварност не може да преокрене. Кажу за
једног немачког филозофа да су га ђаци упозорили како његове извесне
теореме долазе у сукоб са чињеницама. Он је тобоже одговорио: “У толико
горе по чињенице”.
Можебит да тако нешто мисле и ови наши непоправљиви Југословени.
Само би такав одговор практично значио резигнацију са судбином Срба,
нешто налик: утолико горе по Србе. Један од таквих Срба-Југословена,
професор права на Београдском универзитету (Д-р. Божидар Марковић) казао
је стварно, кад су му рекли да су Хрвати убили триста хиљада Срба: “Нека
убију још триста хиљада. Ми морамо заједно живети”. А и после њега, чак у
новије време, чује се тако штогод. То је већ национални дефетизам, нека ми
је дозвољено рећи. Преко тога се више не може прелазити.
Хрвати су убили још толико после ових речи пок. професора Марковића.
Али се не задовољавају с тим, већ се спремају и на даља убиства. Други с
њима заједно, и сокољени од њих. Наши хоће још један експерименат
Југославије, хоће да Српски народ и даље буде Versuchskaninchen (кунић за
експерименте). И постоји ли један број жртава преко којега не смемо више
прелазити, или ће наши Југословени остати Југословени па ма колико Срба
пропало?

Не треба губити из вида да народни организми, исто као и појединачни,
не могу одолевати сувише великим и честим ударима. У медицини се зна
колики проценат крви може да истече једној особи па да се она више не
одржи у животу. Нешто је слично и са народним организмима. Још неки
експерименат, и нас неће бити. Испуниће се, не дај Боже, пророчке речи
Ђуре Јакшића:
Небо ће плакат дуго и болно,
Јер неће бити Србина.
До нас стоји да то спречимо. А то само онда ако се разортачимо од својих
злотвора, ако се осамосталимо, прикупимо заједно као Срби, постанемо опет
своји. Ако увидимо да смо етнички индивидуалитет, у шта наши преци никад
нису сумњгли.Индивидуалност значи буквално недељивост, самосталност,
посебност. Једна посебна садржина тражи и посебну, себи одговарајућу
форму. Национална индивидуалност не трпи никакву легуру, није то
анорганска материја. Она се губи у легури, топи се, ишчезава као
индивидуалндст.

VI. НАЦИЈА И ДРЖАВА
У светској историји броје се само они
народи који сачињавају једну државу.
Хегел.
I.
Данас је опште усвојено гледиште, које ћемо поближе претрести, да сваки
народ има тако рећи легитимну тежњу, да има право, да образује своју
сопствену државу, да се уједини под једном влашћу и једним воћством, да
добије своју сопствену националну зграду под својим именом, да политички
дође до видног изражаја. Док то не учини, он се не може сматрати ни свој ни
слободан. Народи се духовно разликују један од другога, државе спољно.
Народност је садржина, држава спољни облик колективне посебности. Свака
супстанца мора да има и свој облик, њој прилагођен. Иначе се тешко може
трајно одржати. Држава је најефикасније уточиште нације у афирмирању
своје посебности, најтврђи штит за њену ексистенцију. Forma dat esse rei.
Разуме се да само једна сасвим формирана нација има ту неодољиву
тежњу за посебношћу, нација свесна себе, своје посебности, своје важности и
своје снаге*) Срби су то били од вајкада. И никад се нису задовољавали
неким палијативима, неком сумњивом “државношћу” без праве суверености
и пуне слободе, нису никад чинили “нагодбе” с којима би своју самосталност
делили или уступали, нису никад у историји замењивали своје српско име
неким другим. Нити су били Илири, нити Југословени све до кобне 1918.
Итд.
Једна мала оаза Српства, Црна Гора, није никад признавала туђег
господара. Она је бивала гажена и каткад потчињавана султану, али то
Црногорци нису сматрали као трајно решење и нису му се покоравали.
Србија је пре једног и по века као феникс васкрсла из свог пепела, и одма
*) Отуда тек сад, у половини XX века, стварају се журбом многе државе у
Африци и Азији. Није то досад спречавао само колонијализам, већ и недозрелост тих
“народа“, помaњкање националне свести код њих. Управо због тога су и били
колонијално потчињени, јер нису испуњавали реквизите за слободну државу, у
првом реду свест о националпој посебности, о народној индивидуалности.

хтела да буде само своја и потпуно своја (као што је то раније изнето у једној
од првих одлука обновљене Србије). Колико је муке и крви требало док је то
постигла. И обе су те српске државе морале сталним просипањем крви да
бране постигнуту самосталност1). У никакве се компромисе упуштале нису.
Обе су те државе сматрале да су предодређене за кристализационе тачке
окупљања целог Српства, док напослетку није улога Пијемонта прешла
искључиво на Србију, која је била далеко већа и снажнија. Али даље од тога
није нико мислио ни хтео. Ујединити цело Српство и под једним државним
кровом, то је био крајњи циљ свих српских родољуба, на свим странама, и у
ослобођеним краљевинама и у неослобођеним деловима Српства под
Турском и Аустријом. Ништа мање, а ништа ни више. У појединим
манифестима, здравицама, политичким студијама после ослобођења бивало
је проширивано: на све “Југословене”, на све Балканце, на све Словене, на
све Хришћане итд. То кад је моменат захтевао, и кад су политичке
констелације показивале могућност ширих акција. Али ниједан Србин није
интимно желео ништа друго него уједињење свих Срба *). Нису ваљда
1) Као куриозум треба навести како је и трећа српска држава поштовала и
глорифицирала своју посебност. То је Дубровник, о чијој је владавини хварски
песник Ханибал Лучић написао у првој половини XVI века:
Сам себи јест ставил законе, по којих
Липо т’ је управил сам себе и својих.
Њим се је хтил дати, а веће никому
Водити и владати у дилу свакому.
На савремени српски језик преведени ти стихови гласе: “Он (Дубровник) сам
себи је дао законе, по којима је ваљано (лепо) владао собом и својим (грађанима).
Њима се је радо потчинио али никоме друго, да га води и управља у сваком смислу”.
*) Професор Виктор Новак сложио је читаву књигу цитата о југословенској идеји
(“Антологија југословенсве мисли”), где се махом радило о пригодним изјавама
ефемерног варактера (те мисли данашња минхенска “Искра” крчми скоро у сваком
броју не наводеЧш извор). Међутим, могло би се цитирати бар стотину пута више
изјава најкомпетентнијих српских личности, датих у најозбиљнијим тренуцима и
најофицијелној форми у току читавог XIX и почетком XX века, о српском основном
циљу: уједињењу целокупног Српства и само њега. Ја немам могућности да то овде у
туђини обрадим, али сам случајно за време штампања ове књиге читао велико дело

Косовци и Скопљанци очекивали од Југославије спас, нису ваљда то
очекивали Босанци, Херцеговци, или Војвођани, Бокељи итд.? Свак је само
чекао српску војску, свак је упућивао своје погледе на Београд или Цетиње.
Свак је очекивао уједињење Српства, и ниочему другом није ни мислио, нити
је шта друго желео. Кад су ишли на вешала, наши људи у Босни,
Херцеговини, Срему, Боки итд. викали су “Живела Србија”, а не живела
Југославија. Сви су наши ратови за Ослобођење вођени под паролом “За Крст
часни и слободу златну”. Какав крст, молићу лепо: да није латински? И какву
слободу? Да није ону коју нам Хрвати доносе? Нико није ни знао да се
Југославија спрема и примиче. Ја нећу претерати ако кажем да 99% Српског
народа није уопште знало да постоји југословенски покрет, па чак и сама та
реч.
Душана А. Лончаревића, бившег дописника аустриског Коресподенцбироа у
Београду, под насловом “Постанак Југославије” (на немачком, 1929), и хоћу, при
коректури, да нешто надодам баш из овог домена:
Стр. 60: Прослава стогодишњице Првог српског устанка на нову годину 1904.
“После помена одржаног на гробу Кара-ђорђа, уз ванредно снажно учешће народа,
дат је банкет, на коме су и претседник Владе Сава Грујић и краљ Петар славили
неумрле заслуге Карађорђа у борби за крст часни и слободу златну и дали израза
нади гојеној од целокупног Српства да ће ускоро да се испуни завет Карађорђев:
ослобођење целог српског народа. Да би се још и појачала ова национална
манифестација потпретседник Скупштине Љуба Давидовић, послао је из Београда
Краљу у Тополи поклонствени телеграм, у коме се у име целог српског народа,
заветује да ће Срби за реалисање Карађорђевог завета све добровољно жртвовати а,
ако треба, и животе дати”.
Дипломати великих сила хтели су баш тога дана да брискирају Краља, а
Дончаревић каже да су успели противно, да се баш тога дана он “прогласи за
стегоношу велике националне идеје: уједињења целокупног Српства”. Тада се
“српски народ заклео краљу Петру да ће му се слепо покоравати у привођењу крају
дела започетог од његовог неустрашивог деда, Црног Ђорђа, пре сто година:
ослобођењу и уједињењу целокупног Српског народа”.
Стр. 95: 17 октобра 1905 српска Скупштина даје одговор на престону беседу
краља Петра од претходног дана. “Никола Пашић је одржао један говор у коме је
изложио национални програм Радикалне странке односно Српског народа”. После
задобијених слобода за које се Странка увек борила, она се “сад окренула
консолидовању унутрашњег положаја, да би Србију учинила достојним Пијемонтом

Одједанпут, они се нађоше као Југословени а не више као Срби.
Преконоћ променише своју народност, које су били толико свесни као мало
који народ света, и којој су били толико одани. Настала је дезоријентација;
више од тога: равнодушност према народности. Кад се народност може
указима мењати, кад се мора напуштати духовна веза негована вековима и
цементирана крвљу генерација, онда сама веза уопште лабави, обесвећује се,
постаје ствар момента, реглементације, трансакције. Чак, могло би се рећи
опортунитета. С нацијом је као таквом готово. Нова се не створи а стара
ишчезе.
Није народност одећа која се меља и нова прави кад се стара отрца. То је
најсветија и незаменљива веза људи. Ко је кадар њу да промени, тај ништа
више свето нема. То је превртљивац, несолидан тип. Достојевски је с правом
казао да свакоме његова народност означује пут ка Богу. Она је далеко више
од вере. И кад то важи за појединца, шта да се каже за целокупност једног
народа који се премеће час под једним час под другим именом, који се час
шири а час сужава као спужва? Може ли се ико више поуздати у такав народ,
може ли му дати важност?
За нову, југословенску, народност није заиста нико хтео да се бори 1941.
Реч “Србија” распаљивала је све племенито и велико у човеку. Реч
“Хрватска” распаљивала је на злочине и недела. Али реч “Југославија”
остајала је уопште без одјека. Та реч нема тона да занесе. И комунистички
На страни 33 поменутог дела износи Лончаревић стање под Миланом и каже: “У
истој години, у којој је закључена несрећна Тајна конвенција, новооснована
Радикална странка је унела у свој Партиски програм извојевање потпуне
независности Србије, обезбеђење народне суверености и уједињење целокупног
Српства”.
Стр. 253: На тајној седници Народне скупштине од 25 децембра 1908, одржаној
поводом анексије Босне и Херцеговине, рекао је министар спољних послова д-р.
Милован Миловановић из. ос. и ово: “Захваљују!ћи руско-енглеско-француском
синдикату питање Српског уједињења налази се у истој фази у којој се налазило
италијанско питање у години 1856. Питање српског уједињења, то је само питање
кратког времена....”
У целој књизи, где се износи сав политички живот Србије од 1903 до 1911, нигде
ни помена о југословенству.

покрет је морао да изабере друге идеале, а не васпостављање Југославије,
јер она никоме није била за срце прирасла, нити се ко показао спреман да за
њу као такву гине. “Југословенски” назив је Дражи Михаиловићу много више
шкодио него помогао.
Они који су сматрали да је Српство недовољоно да сагради свој државни
дом, морали су увидети да већи дом води неминовном дробљењу и смањењу,
евентуално потпуном ишчезнућу Српства. Морају отпасти још у почетку
читави делови националног тела да би се створила — Аустрија или томе
слично. Да ли су компензирани ти губици извесним користима? Ни најмање.
Напротив: губици су ефективни и стравични, а добици сасвим фиктивни и
несигурни.
II.
Југославија је образована најпре са претпоставком да смо већ једно, Срби,
Хрвати и Словенци. Кад се установило да нисмо једно*), онда се покушало
свим средствима да назор постанемо једно. Образована је једна држава без
довољно унутрашњег оправдања и онда се принудно хтело то оправдање
накнадно створити. А никад се не може наднадном погрешком отклонити
претходна. Сад су две грешке које се кумулирају, и исход не може бити
сумњив. У праву важи правило да оно што је испочетка манљиво не може
временом да се исправи (quod ab initio vitiosum est non potest tractu temporis
convalescere), а камо ли накнадним грешкама. У нашем случају форма је
претходила садржини, што такође није нормално. Све је почивало на лажи и
обмани.
Наши Југословени по сваку цену налазе и за тај случај оправдања. Они
истичу, како између државе и нације постоји узајамност узрока и последице,
*) Било је нама наклоњених странаца који су покушавали да укажу на тешкоће
које долазе од разлика између Срба и Хрвата (иако је већи део наших пријатеља
слепо примио паше фразе о једном народу). Тако је Луј Леже, професор Славистике у
Паризу, упозорио још 1884 у своме путопису по земљама Словенаца, Хрвата, Срба и
Бугара, да разлике између појединих делова Бугара (укључујући ту и Македонце) “не
очитују онако дубока разликовања као што су она која деле Србе од Хрвата”. Он је
то запазио у једној мирној атмосфери наших односа. (Цитирано према Auguste
Gauvain, L’Europe au jour le jour, V, 1918, р. 351).

постоје узајамни утицаји (Wechselwirkungen). Свака народност жели да
створи своју државу, али и свака држава са диспаратним становништвом
жели да тако духовно и идејно повеже своје грађане, да се ови накнадно
сматрају као једно, да се стопе у једну народност. И заиста социологија и
наука о држави уче да је држава сама један од најмоћнијих фактора у
образовању народности. Дуго времена је била чак и најмоћнији, претежни,
понегде једини фактор стварања народности.
И то је тачно, али само историски. Веома је вероватно да је тако настала и
наша српска народност, такође и хрватска и многе друге. Српска народност је
настала онда кад модерни појам народности још ни издалека није био
створен. И после, више држава у којима смо живели нису могле да растворе
оно што је немањићки период створио. Много је он био конструктиван у
сваком погледу, да ми то једва и данас можемо правилно оцeнити.
Народности су се стварале у току векова, и тај процес није свуда још
завршен. У Европи је углавном завршен. У току XIX века провело се тако
рећи фиксирање народности, у етапи коју је столеће нашло. После тога,
померања су у Европи незнатна, више теориска (са изузетком донекле
Балкана). И од тада, државе у Европи немају више утицаја на стварање
народности. Ако га имају, онда је он само негативан.
Баш тамо где су се разне етничке групе принудно спојиле, наилазило је
трвење (трвење је увек последица неприродне близине), и место припајања
долазило је до удаqивања и у згодној прилици до разлаза између тих група.
Да би се опрли конфузији (стапању), поједини делови су увек истицали оно
што их раздваја, чак и тамо где су разлике биле минималне или незнатне. И
ако су до тада ове групе биле једна према другој индиферентне, сад су
постале непријатељске.
Примера можемо да нађемо много, баш у оним државама које су
почетком овога века претстављале конгломерате нација: Турска, Аустрија,
Маџарска, Русија. Сваки је народ ту мрзео друге, нарочито њему суседне
народе и, кадгод jе могао, с њима долазио у сукоб. И ми смо Срби у томе
партиципирали у три прво наведене државе. Али узмимо један још ближи,
искључиво свој пример, пример Босне и Херцеговине. Тамо живе већ

седам/осам векова, ако не и више, људи скоро истог кова, истог соја, истог
језика, истог порекла. Дели их само вера. Они живе увек под истом влашћу.
Па не само што се нису стопили, већ су диференције све веће, јаз између њих
све оштрији. Или узмимо пример Чеха и Словака, чија нам је паралeла
присна. Они се нису никад у историји осећали као једно, али није ни свађа
међу њима било, ама баш никаквих. Тeриторијално су били јасно
разграничени, једни су припадали једној, други другој половини Монархије
(једни Цислајитанији, други Транслајитанији). Интереси им се нису
сукобљавали. Напротив, у захтевима словенских народа Монархије према
Бечу и Пешти били су увек солидарни. Чим су се ујединили, настао је између
њих расцеп и лом, сличан нашем (само што Словаци нису били зверови као
Хрвати). Данас Словаци никога више не мрзе него Чехе, више канда него што
су икад Маџаре мрзели.
И Срби и Хрвати ретко су се кад волели, али се никад нису тако мрзели
као кад су заједно спојени у једну државу. Нарочито Хрвати су били пуни
иједа, да се напослетку онако дивљачки раскале на Србе. А с Маџарима је
прекинута свака свађа оног момента кад су се од њих одвојили (тј. Хрвати).
Многи су тврдили да тешкоће које је прва Југославија налазила, да су то
“дечје болести”, које се морају проћи док дете очврсне (то је нпр. тврдио д-р.
Грга Анђелиновић, али и други). Али дечје болести однесу врло често и само
дете, па до пуног узраста и не дође. Ако прва присподоба важи за
Југославију, важиће сигурно и ова друга.
Тамо где су народности формиране морале би се оне уништити да се
створи једна нова народност. То не изгледа могућно, нити то социологија
учи. Она учи само да заједничка држава ствара једну народност од маса још
неформираних у народности. И то у једном дугачком процесу, који се не
одвија органски, нити без жртава, чак жртава у крви. Ми смо Срби једна
савршено формирана народност, као што је показано раније. А и Хрвати су
углавном формирана народност, и Словенци отскора истина, али тим
радикалније. Никакве наде нема да ће се од њих образовати једна
југословенска народност, којој би ове све три жртвовале своје народности.
У колико се пак понова вратимо нашим пређашњим, а то значи правим
нацијама, онда Југославија као држава не почива више на националној

основи, она нема више raison d’etre, она је анахронизам и парадокс у свету
националних држава.
III.
Међутим, држава Југославија мораће, по нагону самоодржања, настојати
да разлике између појединих компонената ублажи и онда сасвим отстрани. А
то значи да сваки ужи национализам убије.
Има у српској емиграцији одличних патриота који нису против државног
југословенског оквира, али сматрају да у таквој држави Срби морају само
своју бригу бринути. То је нпрмишљење г. д-ра. Божидара Пурића и г. д-ра.
Слободана М. Драшковића. Али је то практично неизводљиво:
центрифугалне силе не могу одржати заједницу. На то ћу се вратити у
доцнијим излагањима (друге књиге).
Нека ми је овде дозвољено цитирати мишљење једног немачког
професора Географије, које је 1896 године у најбољем светском географском
часопису изразио (Prof. D-r. Friedrich Ratzel, Die Gesetze des raeumlichen
Wachstums der Staaten, Petermanns Geographische Miteillungen, 1896, S. 97 isl.):
“Држава признаје вредност националне свести која одржава заједницу и
покушава (тамо где она није јединствена) да је вештачки створи као свест о
држави, и то спајањем разних народа”... .Али свакој држави то не успева.
Видели смо нпр. Аустрију. И проф. Рацел каже даље да “између првобитне
праве и уске племенске државе прошлости и садашњости чија културна снага
није била довољна да учини јединственом шарену етнографску подлогу”.
Такве државе осуђене су на пропаст, од које их ништа спасти не може. То
је неминовност којој се немогуће одупрети: или има да нестане посебних
компонената које ометају јединство државе или има да нестане државе као
такве.
Једино комунизам, који неглижира народности и не сматра их битним,
једини би он био у стању одржати заједницу и поред националних
непребродивих диференција. На то ћу се питање такође вратити у другој
књизи, где ће бити посебно третирано. Али, ако ми нашу државу сматрамо
националном а не интернационалном, и ако све околне државе буду

националне, и можда све остале европске државе, и Југославија мора постати
национална, тј. искључиво југословенска (у првом реду антисрпска) или је
мора нестати. Tertium non datur.
IV.
Нека лица дају заједничкој држави управо фантастичан значај. У једном
канадском листу писао је негде 1951 или 1952 један господин који је тек тада
напустио био Југославију, да су тамо скоро сви за Југославију, јер већ седам
генерација не знају за неку другу државу сем Југославије. Ово је већ један
апсурдан аргуменат, којега не би требало побијати. Само га је требало изнети
да се види чим се служе oни који немају јачих аргумената, или бар да се види
какве све глупости новине пуштају у своје редове.
Да је Југославија неопходна зато што седам генерација, а то значи за
седам година, нису имали другу власт, то би значило да ниједна држава после
седам осам-година не би могла да се замени. За тако кратко време она би
одржајем , (узукапијом) стекла неповредност и стабилност.
Пре свега, седам генерација не значи много, а најмање значи све у једној
држави, која је састављена од 60-70 “генерација”. Затим, далеко је то од
истине да се сталним животом у једној земљи ствара навика и љубав према
њој, да се никаква друга не само не жели него ни замишља. Ми смо живели
четири и пет векова у Турској. Нисмо знали ни за какву другу земљу сем ње,
па смо се дигли против ње. Моји преци живели су неколико векова под
Млецима а један пун век под Аустријом па су и они и цела њихова околина
желели увек другу, своју земљу. А Аустрија је баш била велика и веома
разнородна. У њој је свак могао чак добро да живи. Али су Срби хтели своју,
српску државу. И што су дуже у Аустрији живели, све су јој мање били
наклоњени.
Идимо даље. Узмимо случај из наших дана, пример Југославије саме. Она
је постојала, прва Југославија, нешто више од 23 године. За то време се што
родило, а што однеговало 23 “генерације”. И све оне, заједно са старим
скочиле су на Југославију чим им се указала прва прилика. Све сем српских.
Провеле су дакле те генерације у Југославији троструко више времена него
нове генерације кад је писао своја мишљења овај господин. И живели су

свакако боље него седам генерација у другој Југославији, јер иначе тај писац
сам не би из ње бежао. Па су је ипак напустили и издали, тражећи и
преферирајући све друго само не Југославију.
Овакви аргументи су заиста недостојни штампе уопште.
V.
При образовању југословенске државе, Срби су највише штетовали.
Морали су да жртвују две своје потпуно слободне и суверене краљевине,
признате и од пријатеља и од непријатеља као изразито српске и само српске.
А колико је само жртава требало док су ове државе постале суверене и
међународно признате! Други партнери нису имали да изгубе ништа. До тада
су били скоро искључиво под туђом влашћу, сад су бар донекле и под својом
влашћу. Срби су у Југославији морали да деле власт не само у новим српским
пределима које су часно задобили (ратом и борбом), и где је српски народ
прижељкивао њихову управу, већ и на територијама својих двеју слободних
држава. Оне су их често и просто жртвовале, и то онда кад су као победници
скоро суверено могли да захтевају и да створе чисто српску државу доклегод
допире етничка српска територија. Хрватима би тада опет остале reliquiae
reliquiarum као неколико пута раније. Па ипак са новим редом ствари они су
били незадовољни а Срби задовољни. Они који су се борили на противној
страни и ниједну кап крви нису пролили за уједињење свих Хрвата у једну
државу. Погрешна је наша тврдња да смо ми Хрвате ослободили, и та тврдња
нам није донела сигурно ни моралне ни неке друге користи, јер се нико не
може против своје воље ослободити. Хрвати се нису у првој Југославији
осећали слободни, јер они слободу сматрају тамо где сами владају и
противнике могу по вољи да склањају са овога света. Али једно стоји ван
спора: Ми смо Хрвате ујединили први пут у историји у једну једину државу,
нешто 1918, а нешто 1944, и тиме им дали могућност да се чак шире на наш
рачун. Довели смо напослетку до тога, да Хрват влада као диктатор над свим
српским областима уопште, и место два краља са две владе ми имамо једва
неколико послушних помоћника хрватског диктатора, неколико ађутаната и
ордонанса хрватског тиранина.

Ето до чега је довела југословенска шимера! И они који је понова
заговарају не могу да нас убеде да нећемо опет тако нешто доживети чак и
кад би се ослободили хрватске диктатуре. А колико ће требати крви да се
само ње ослободимо!
Ми немамо ни права да инсистирамо на мерама које само могу, мада и не
морају, испасти за нас катастрофалне. Српска нација је стара много векова, и
имала је до сада бар 40 правих поколења. Наша генерација није власна да
проћерда све што су друге стекле и нагомилале. Ми смо Српство наследили и
тако наслеђено морамо га предати својим потомцима. Да бисмо то били у
стању, први је услов стресање југословенског блата докле га још можемо
стрести, пуно ослобођење од хрватског баласта.
VI.
Ми смо Срби умрли као међународни субјекат. Нико више о нама не води
рачуна. Нико нас не спомиње међу страним посетиоцима или гостима. Нигде
више о нама помена у дневној штампи, у политичким публикацијама, у
лексиконима и енциклопедијама. Најмање у виду похвала. Ове су почеле са
слободним српским државама и нестале с њима. Ми не сачињавамо више
историју, што рекао Хегел, нити историски ишта претстављамо.
Ми немамо свој дом, своју кућу, своју државну зграду. Ми смо
бескућници, као барабе. Провизорно смо под киријом у туђој, мешаној,
“колективној” кући, где је наша слога са сустанарима једнака слози сустанара
у комунистичким становима.
Ми нисмо у задрузи, ако би неко хтео ту паралелу да повуче. Јер задруга
претпоставља не само истоветност порекла, већ она претпоставља заједнички
живот још од првог заједничког поретка. Код српске задруге није било
повезивања онога што је дотад самостално или особено живело, већ,
напротив, одржање првобитне заједнице и поред сталног ширења. Но, и ту до
извесне границе: кад се та граница прешла, настаје подела задруге, која је
била тако редовна појава да су у нашем обичајном праву постојала
најдетаљнија правила о томе. До поделе је долазило или ако је задруга била
сувише разграната или ако није било међу задругарима слоге, без које
задруга није могла да екзистира.

Паралела између наших кућних задруга и живота у Југославији не може
да се одржи. Пре би се одржала паралела са колективним задругама
комунистичке Југославије. Ту би било све у стилу. Или сустанари
комунистички или “задругари” комунистички. На то личи свака Југославија,
и комунистичка и некомунистичка.
Трвења су у њој неминовна, просперитета не може бити. Најбоље своје
снаге морамо трошити на умиривање непријатеља који нам је “у недрима”, и
морамо попуштати тамо где иначе никад попустили не бисмо. Држава где се
то ради мора остати закржљала а не напредна.
Српство се са таквом државном творевином никад неће задовољити нити
ће то решење сматрати трајним. Оно ће у таквој држави бити само под
киријом, желећи вечно, као сваки српски домаћин, да једном опет озида своју
кућицу, “своју слободицу”. То одговара Србиновој психи и когод покушава
нешто противно, он покушава нешто неприродно. А то се одржати не може.
Не треба заборавити ни да кућне задруге не могу више данас да се одрже.
Јер преовлађује доба индивидуалисања свуда где комунизам не врши његове
одвратне експерименте колективизације. Паралела са задругама иде
напослетку сасвим у прилог засебне Србије.

VII. ВЕЛИКА ИЛИ МАЛА ДРЖАВА
“Будале, они не знају колико важи реч:
Половина је више него цело”.
(Плеон хемизи пантос).
Хезиод, Дела и дани, V, 40.
I.
Заговараоци Југославије највише оперишу са аргументом велике државе:
у данашње доба — кажу они —само велике државе могу да просперирају, да
се одрже самосталне и привредно и војно. И баш Србе је ухватио један
комплекс величине, који не може ништа да растера. Треба покушати ипак
довести их разуму.
Величина је само један од квалитета држава, који несумњиво мора да се
узима у обзир, али коме се не може признати предоминантан а камоли
искључив значај. Јер кад би се само према њему опредељивала врсноћа
државе, ја не знам зашто смо онда рушили Аустрију. Ајде де Турску, то је
била земља без јавне безбедности, феудална, ропска према Србима и
хришћанима уопште. Али у Аустрији се живело добро, и то је била правна
држава са неограниченим привредним могућностима. Један Далматинац је
имао једнака права у Бечу, у Галицији, у Чешкој. Свуда се могао слободно
кретати и свуда наћи какво хоће запослење. А ми смо Срби рушили Аустрију
с правом, јер смо ми хтели своју државу. Ми смо претпостављали кудикамо
мању државу, само да је она наша, своја.
Сад одједанпут тражимо велику државу. Рећи ће се: Аустрија је била
један конгломерат народности, а ми хоћемо склоп ако не истоветних а оно
бар веома блиских народности. Али није важно што су оне блиске по
објективним мерилима кад се субјективно гложе и крве више него икакви
најљући непријатељи. Несагласност између саставних делова данашње
Југославије далеко је већа, по интензитету, него несагласност народа бивше
Аустрије. Многи су се међу њима мрзели, али се нису тако таманили. Срби
немају непријатеља већег него што су Хрвати, сви други народи заједно нису

му толико непријатељски расположени као овај сам. А Хрвати су у Аустрији
били балансирани и задржавани другим народима, тако да је њихов
злочиначки дух мање долазио до изражаја тамо него у Југославији. Овде су
нам далеко опаснији, ако не актуелно а оно виртуелно: кад им се укаже
прилика. “Ми хранимо гују у њедрима”.
Ми можемо безбедније и пријатније живети под једним кровом са неким
Кинезима или Турцима него са “рођаком” који нам о глави ради. Ту мира и
просперитета нема.
Ни привредно благостање не зависи само од величине државе, већ и од
многих других фактора: богатства минерала, плодности земље, радљивости
становника, могућности размене добара итд. Идеал је заиста једна аутаркна
земља, себи довољна и независна од иностранства (у привредном погледу).
Али то није ниједпа земља света. Највише се приближују томе идеалу
Совјетски Савез и Сједињене америчке државе, али га постигле нису (сад им
нпр. недостају елементи за атомску или водоничку бомбу, итд.). У једној од
следећих глава ове књиге показаће се да “велика” Југославија не даје никакву
предност у овом погледу “маленој Србији”. Чак напротив!
Има у свету малих држава које су сиромашие и оних које су богате. У
Европи се нигде боље не живи него у малој Швајцарској и Шведској, а у
свету једва да се негде горе живи него у Кини и Индији. А то су две
најмногољудније државе света. А у целом свету је данас релативно
најбогатија “држава”, у ствари један минијатурни шеихат на обалама
Персиског залива, по имену Кувеит. Тај шеихат има свега 16 хиљада
квадратних километара и око 150.000 становника. Он није ни члан
Организације уједињених нација, толико је мали и безначајан. А у њему је
тако богатство петролеја, да не само нико не плаћа порез, већ ужива
социјалне благодети какве ниједна културна држава света није кадра да
пружи својим грађанима. Једно је дакле сигурно, да ни привредно благостање
не зависи само од величине државе. Чак би се могло тврдити да често стоји у
обрнутој пропорцији са величином заједнице.
Па и у војном погледу не може се говорити о апсолутној супериорности
великих држава. Често су мале државе победиле велике. Али несумњиво да је

величина дпжаве један, бар апстрактно узевши, гарант за отпорност у рату.
Није лако освојити сасвим велика пространства, то је Русија доказала 1942
као и 1812. И овога последњег рата само су велике државе успеле да спрече
непријатељску инвазију. Али шта значи велика држава? Услед нових ратних
оруђа, пропорције су се промениле и оно што је пре било велико данас је
скоро патуљасто. Данас су велике у војном смислу само три-четири државе
света. Све остале су мале, или “уподобљене” малима. Узмимо примере из
последњег рата. Нису биле само мале Холандија и Белгија, већ и Пољска, чак
и Француска. Све су те државе Немци једнако прегазили као и Југославију,
ниједна није могла да пружи и најмању битку отпора. У будућем рату то ће
бити још страшније.
Могле би мале државе само примити битке да спасу част оружја или да
одложе непријатељске акције на неком другом месту. Али то не дају ни
средње државе зато што су средње или релативно велике. То дају храбре
државе, то дају државе чије је становништво пожртвовано, патриотско, а не
које су по простору веће. Такво нешто могла је да да и давала је Србија. Тако
нешто не може никад да да Југославија. (И о томе ће се доцније говорити).
У току историје било је много држава сасвим малих које су се одржале и
афирмирале, док су велике државе пропадале знатно брже и сигурпије. Не
треба ићи далеко у прошлост, нпр. у стару Грчку, нити у средњи век код
наших недалеких суседа (Италијана, Немаца). Ми ћемо узети примере из
наше властите прошлости. Имали смо ми у средњем веку тако моћне државе
да се Визант тресао од њих, па су ипак као политичке формације ишчезле без
трага. И Рашка одн. Србија и Босна. А две мале српске државице, Дубровник
и Црна Гора, одржале су се вековима и скоро непрекидно. Једна се од њих
одржала памећу и лукавством, а друга храброшћу и сталним физичким
прегнућима. Али су се одржоле обе: мале, сићушне, једва видљиве (требале
су велике географске карте да се оне уопште разабиру). Ето нашег домаћег
доказа да величина државе не гарантује њену сталност, њено одржање.
Средњевековна српска држава је пропала кад је била разбивена. То је
историска стварност и она се стално истиче. Али, пре свега, од мале Рашке
постала је велика Србија XIII и XIV века. А затим, сви српски историчари,
почев од Константина Философа па до Стојана Новаковића, Владимира

Ћоровића, Јиречка итд. сматрају да је клица те пропасти у сувише великој
распрострањености Душановог царства и његовој империјалној
мегаломанији. Њему је било мање стало да уједини разбивено Српство
(Босне, Херцеговине, Приморја итд.), него да добије круну Византа. Држава
је постала сувише велика а разнородна и — пукла је чим је творца нестало.
То је било Душаново царство у правом смислу речи, а не српско царство, и
после Душана није било нити је могло бити прејемника. Држава се распала у
молекуле, док би, да је органски расла, била и органски одржана. Нејаки
Уроши су чешћа појава у историји него Душани Силни, и с њима се мора
рачунати. А Енглеској је сасвим свеједно ко је на њеном челу кад земљу
држи кохезија незазисна од владара.
II.
Баш поводом питања величине држава и савремсног рата, вреди истаћи
неколико куриозитета из прошлог рата.
У њему су учествовале све европске велике државе, и све средње осим
Шпаније која је била сва искрвављена од грађанског рата тек завршеног.
Најмање државе тзв. патуљасте државе, сасвим су од рата поштеђене
(Андора, Сан Марино, Монако, Лихтенштајн). Али и неке мале државе са
пуном државношћу, са међународним значајем, успеле су да се држе од рата
пострани, нпр. Швајцарска, Шведска, Поптугал, Ирска. Све државе са малим
бројем становника, неке баш са свих страна окружене противничким
земљама. Како је до тога дошло? Тешко је рећи, али се из тога може тврдити
да нису обавезно мале државе само залогаји у устима великих.1)
Ми ћемо ићи и даље. И на једној и на другој страни ратујућих биле су и
мале државе. Неке су ступиле милом, неке силом. Али ниједна није ништа од
територије изгубила. На страни побеђених све губитке сносе само велике
државе, Немачка и Италија (на крајњем истоку само Јапан). Средњим
државама (Пољској и Румунији) наметнута је измена територије, при чему су
1) Исто тако у Првом светском рату могле су се одржати ван неутрално само
мале државе: Швајцарска, Холандија, Данска, Шведска, Норвешка, Португал,
Шпанија, да не говоримо о патуљастии државама, које су скоро увек од рата
поштеђене.

углавном обештећене. Мале државе остале су потпуно интегриране у својој
територији: Маџарска и Бугарска, а да не говоримо о Аустрији и Албанији,
код којих је створена фикција невољног и несамосталног ратовања (као код
Хрватске, која је чак највише у рату добила).
Има нешто што у данашњем поретку мале државе више штити него
велике. Ове мале државе нису практично ни ратну штету плаћале. Уговор о
миру са њима је закључен после релативно врло кратког времена, са
Немачком није још ни данас, 11 година иза свршетка рата.
У рату су страховито страдале све државе, и велике и мале. После рата
све је предузимано да се ране залече и да се привреда подигне, и тамо и
овамо, и код малих и код великих држава, и код “пријатеља” и код
непријатеља. И гле чуда: прво су се од рата привредно опоравиле мале
државе, прво је тамо привредна ситуација нормализована, прво су тамо
укинута сва привредна ограничења, прво се појавио просперитет и изобиље
баш у тим малим земљама. Као пример се наводе Данска, Норвешка, Белгија,
Холандија, Луксенбург. И њихове валуте су боље од валуте великих “сила”.
Енглеска тек 1954 укида последње остатке рационализације. Све је сад
друкчије него што је било пре само неколико деценија, кад су велике државе
значиле све, а мале само њихов прирепак.
Немачка је показала неслућен привредни просперитет кад се ујединила,
1871 и даље. То је тачно. Но кад се разјединила, 1944, изгубивши још усто и
рат и две трећине привредних извора, показала је још већи просперитет,
какав сами национални економи крсте чудом. То у најмању руку значи да
величина државе није сама по себи и гаранција обиља и просперитета. Ако
народ има унутрашње врлине, оне ће и у мањој држави доћи до изражаја.
Иначе неће им помоћи ни највећа државна творевина. Кад су старом
немачком маршалу грофу Хинденбургу објашњавали шта је све предузео
Мусолини за напредак Италије, овај је завртео главом и рекао: “Ипак ја не
верујем да ће Мусолинију поћи за руком да од Италијана учини нешто друго
него — Италијане”.
Данас се на међународном терену мале државе нарочито повлађују, и то
не само релативно већ и апсолутно. Релативио нпр. јер имају једнако право

гласа у међународним форумима као средње и чак сасвим велике државе.
Само су у Савету Уједињених Нација пет горостасних држава снабдевене
правом вета, а у свим другим међународним организацијама глас најмање
државе важи као највеће. То значи да један становник Јемена, Либанона, Сан
Доминга, Салвадора итд. има сто и двеста пута већи утицај на та тела него
грађанин Индије, Русије, чак и Сједињених држава Америке. То се раније
није могло замислити. — Апсолутне привилегије ових држава очитују се у
томе, што велике силе увек предлажу и сама тела именују за претседнике
њихове претставнике, за главне функционере, понекад чак за арбитре. То је
све услед суревњивости и заоштрених односа између великих сила. Оне рађе
примају претставнике малих држава него својих супарника. Немогуће је нпр.
замислити да главни секретар ОУН буде грађанин неке велике силе. Па чак
оне не смеју да шаљу војнике за међународну “полицију”.
Како је све то било друкчије пре само неколико деценија, нпр. на почетку
овога века. Велике силе су кројиле судбину света не обзирући се уопште на
мале државе и не питајући их за то. Ове су своју судбину дознавале тек после
завршене конференције великих сила. А место садашњих “полициских
акција” раније су велике силе слале своју флоту да принуде мале на
попуштање. Ox, quae mutation rerum!
Већ између двају великих ратова почело је било мажење малих држава.
Оно је сад добило карактер сталне праксе. Разлоге не можемо утврдити, али
неке можемо претпоставити. Пре свега ту је допринела флотантност појма
“велики” и “мали”. Ранији велики постали су сад “мали”, или су на путу да
постану. У прве рачунајмо Немачку и Италију, у друге Британију и
Француску. Колоније су отпале. Колонијалне земље су постале слободне и
чланови међународних организација. Раније је постојала борба за њихову
територију, сад за њихову наклоност. И она се безобзирно спроводи. Страх да
се нека држава не прикључи комунистичком свету и лицитације једног и
другог света подижу вредност малих држава. Мале државе имају већу
могућност опредељења и лавирања, док су велике везане разним пактовима и
геополитичким неминовностима. Оне морају да показују већи стабилитет
политике баш због своје величине. Зато, опет, што у међународним
гремијумима мали глас важи као велики, велика је јагма око тих малих
гласова. Једном речју, на међународном пољу царство малих настаје.

III.
Мора се признати да је ипак још и у савременом човечанству жеља за
великом државом некако иманентна, и да свака држава има нагон да постане
већа. То је атавизам, ако се сме тако рећи. То је снага традиције, предања,
личног и колективног одгоја.
Пре савремених националних држава преовлађивале су династичне
државе, базиране на моћи и величини. Њихове границе допирања нису биле
омеђене ма каквим принципом. Зато су владале империјалистичке
тенденције: свака је држава настојала да се шири у свим правцима, колико
год је могуће више. Нове области давале су јој нову снагу, а нови поданици
били су њени работници и робови. Што већа држава и шира област, то су и
међународни углед и међународни утицај ове државе били јачи. Тако је од
памтивека: непосредни наследник првог цара (Цезара) добио је ванредно
признање од народа титулом augustus. То није испочетка значило ништа
друго него “проширивач”, “повећалац” земље (од глагола augeo, повећавати).
После је то остала тежња и титула свих најмоћнијих владалаца (сад се већ реч
август преводи као “узвишени”).
Настала је једна манија која се назива државна мегаломанија, или
грандомаиија. Свак хоће да је већи него што су му Бог и судбина доделили.
То напослетку доводи до сукоба и ратова.
Стари грчки философи и политичари сматрали су као основу сваког
друштвеног зла тзв. плеонексију. Плеонексија значи тражити увек више,
захтевати још, не умети се заситити. А сама реч буквално значи “имам доста”
(плеон, ехеи). Јер махом траже више они који имају доста. И колективи и
појединци пате од те болести. Владаоци нарочито од ње пате; Платон на
једном месту говори о плеонексији владајућих (архоната).
Данас је грандоманија добила национални вид, зато што су нације језгра
државе. А та национална грандоманнја још је гора од искључиво државне, јер
она не само што тражи величину, већ силом намеће свој лик онима којима не
припада и који га не желе. Да би се та грандоманија оправдала, постављају се
разни принципи “животног простора”. Као да један народ може да лишава
други народ животног простора, као да на то само изабрани народи имају

право. Још чешће се наводе историски аргументи. Ако је један народ икад у
историји заузимао извесну територију, он полаже “историско право” на њу. А
сваки је “историски народ” имао момената експанзије, махом врло
краткотрајне, као што је имао и момената слабости, махом дуготрајних. А сви
народи статуирају историска права на основу те крајње моментане снаге, а не
на основу вековне немоћи и слабости. Пошто су се на свакој територији разне
државе одмењивале, то се јављају паралелни захтеви разних карода на исту
територију, образложени истим историским правима. То мора напослетку да
доведе до сукоба и ратова.
Мали народи показују више те мегаломанске црте него велики, бар код
нас у Европи. Познати су као мегаломански народи Маџари, Чеси, Пољаци и,
разуме се, више од свих других, Хрвати. Ту је болест дошла до кулмена, то је
таква посувраћеност да се човеку гади. Код свих других народа, национална
мегаломанија ипак има извесне границе: прво, у борбеној снази народа који
хоће да осваја; друго, у асимилационој моћи. Код Хпвата не постоје те
границе, јер се они сами не боре за своју дпжаву, а ако је добију на пешкеш,
асимилација им није потребна: они просто убију све који нису Хрвати. Тако
схваћа државну мисију и тако поступа са својим грађанима један народ
данашњице. На тај начин могу захтевати и Београд, и Пешту, и Беч, и
Цариград, јер су и ту имали понекад неког свог чиновника или бар “хрватбашу”. А њихова историја уопште је само један систем фалсификата. О томе
се говори на другом месту (у једној засебној студији).
Има и код Срба извесне мегаломанске црте, мада мање него код њихових
суседа. Срећа би била и за наш народ и за његову будућност кад би те црте
потпуно нестало. Ми имамо толико доста свога, да нам туђе није потребно.
Не треба због једне мале области стварати непријатеље и споља и унутра, не
треба бити дужник без потребе. Због туђе територије, мора држава бити
вечно на опрезу, мора се увек бојати освете, одржавати огромну војску итд. А
хомогеност, највеће државно добро, тада јој недостаје.
Први услов нашег националног оздрављења јесте да одбацимо шимеру
велике државе, да се ослободимо грандоманије. То значи покопати једанпут
за вазда неприродну и за нас катастрофалну идеју Југославије. Али то значи и
не оперисати са бесмисленим изразима као што је нпр. “Велика Србија”. То

је мегаломанија, то је нонсенс, то је чиста contradictio in adjecto.
Мегаломанија је ако ми хоћемо да се упоређујемо са “Великом Британијом”.
Контрадикција је кад сe каже велики за онога кога је Бог мaлим или само
средњим створио. То је песма о малом Јови. Нонсенс је ако се тражи нeшто
више него што нам припада'
Ми хоћемо Србију, и то онолику колику су наши преци у сталним
борбама запосели и национално одухотворили. Само толику. Ништа већу, али
ни мању. Само ако се на другој страни јаве безобзирни захтеви за нашим
земљама, само тада се мора одговарати равном мером. Интрасигентност се
мора показати само према оним народима који убијају иноверију. Њима
препустити нешто од стране нашег националног живља значи исто толико
колико овај живаљ оставити зверовима на милост и немилoст. Никоме се не
сме награда давати зато што је убијао своје грађане. Према свима другим
суседима боље је показати предусретљивост и компромисност него
интрасигентност.
Постоје, разуме се, народи који су тако мали, који живе на тако бедној
територији, разбивеии и неприродио раширени, који се тешко могу
задовољити са својом националном територијом. Они онда нужно постају
болесни мегаломани, и сваког дана мењају теорије о земљама које њима
припадају. Једанпут су то историска права, други пут савремена, вера,
статистика итд., како им кад годи. Не треба нам се много окретати да
докучимо те народе, који ће напослетку постати спрдња цивилизованог света.
Ми Срби имамо, стицајем историских прилика и захваљујући сталном
пожртвовању и активности наших предака, који су у свему били велики, ми
Срби имамо једну јединствену територију националну, прилично, релативно
бар, компактну, лепу по својој форми, дивну на изглед, плодну као ретко која
у свету, свака стопа проливена крвљу наших предака, и, авај, наше браће и
наше деце; ми имамо оно што мало који народ око нас има. Шта да тражимо
више? Да ли може бити срећно ако тражимо више? И да ли ћемо живети
боље ако добијемо више? О свему томе треба наши Југословени да дају себи
рачуна.

IV.
Напослетку на ово прилично апстрактно излагање треба утврдити да нити
је Југославија велика држава нити би Србија била изразито мала. Она би
обухватила око две трећине Југославије. Ако се много полаже на саму
величину, ни она се не би могла у Србији потцењивати. Мање би се изгубило
на терену и становништву него што би се добило на другим пољима.
У науци није ни рашчишћено питање које су државе велике, мале или
средње. Критерији су различити и час преовлађује један а час други. У
уџбенику Политичке географије професора у Грацу Ота Маула, издатом
1925, расправља се то питање у танчине (стр. 118 ид.). Ни простор сам, ни
број становника, ни снага појединих држава нису једина мерила њихове
величине. “Светска важност државе не зависи само од простора и броја
народа, него од целе државне структуре. А она се не може морфографски
установити....” Само су простор и број народа “извори енергије државе који
се могу најлакше и најсигурније обухватити”.... “Но само у скупу са свим
силама које граде државну зграду може се закључити на животну снагу и на
значај једног политичког организма....” Простор и бројно стање
становништва, то су само “латентне енергије”. “За сваки политички развој
снага треба да се латентна енергија претвори у кинетску, а баш тај
преображајни процес није зависан од броја становника и територије државе,
него од заједничког задирања свих снага које државу граде ”
На стр. 628 дели проф. Маул државе према снази на велике, средње и
мале. Међу средње државе у Европи наводи само: Белгију, Холандију,
Шпанију, Румунију и Пољску. “Највећи део осталих држава има да се уброји
у мале или патуљасте државе....” Према томе и Југославија. Значи: уколико
би се Србија одвојила од Југославије, била би свакако знатно мања, али своју
категорију величине у Политичкој географији Не би мењала (Оttо Maull,
Politische Geographie).
Да Србија може сама да ексистира, она је то доказала не само у старој,
већ и у новој, тако рећи најновијој историји. И то мала Србија, без излаза на
море. Како не би могла данас да ексистира, три-четири пута већа, са
најбогатијим пределима Европе? Много је то теже за Словенце, а такође и за

Хрвате. Ови би имали једну земљу са географским немогућим обликом, две
пруге које се природно одбијају од себе. Па кад они траже самосталност,
макар то био и блеф, што ми да се бојимо?
Маркс и Енгелс су једанпут рекли (Укупна Дела на немачком, I, 470):
“Ми понављамо: сем Пољака, Руса и у најбољем случају Словена Турске
нема ниједан Словенски народ будућност, из простог разлога, што свим
осталим Словенима недостају први (основни) историски, географски,
политички и индустриски услови самосталности и способности за живот”.
Под балканским Словенима су та два писца разумевала Србе и Бугаре.
(Gesammelte Schriften, Stuttgart 1917).
Руски ђенерал Фађајев, присташа величине и снаге, казао је у другој
половини прошлог века (Мањи списи, стр. 41): “У наше доба, кад је Европа
подељена у неколико великих маса — јер само онај има право да постоји ко
је у стању да подигне пола милиона војника, — .... шта значе националне
развалине, као што су Чеси, Хрвати и остали?” Он Србију не спомиње у
историске развалине, док Хрвате изразито тако означава. Не знам да ли би
ђенерал Фађајев и данас остао при пола милиона војника. Србија је увек
кадра да их да. И то каквих војника, где један бар толико вреди колико два
другде!
Проф. Виганд издао је 1889 године једну студију у Лајпцигу под
насловом: “Национална настојања балканских народа”, у којој на петој
страни наводи следећи цитат: “Сваки већи народ, везан заједничким језиком,
има право на националну ексистенцију и самоопредељење”. Нажалост не
наводи од кога је цитат узео, али он сам даје објашњење цитата: “Тежиште
лежи у речи, “већи”; то је неодређен појам. Па ипак се може да повуче једна
гранична линија, иако не сасвим оштра, између малога и великога: “тако
велика” мора да буде нација, да је она способна да буде самостална у
социјалном и економском односу. Земља мора да је тако велика и тако
устројена да земљиште народ храни, или је индустрија тако устројена да
претставља еквиваленат за потребу која недостаје”. И затим Виганд изречно
признаје балканским Словенима, специјално Србима и Бугарима, способност
самосталног државног живота. О Хрватима се не изражава; то нас се

уосталом тако мало тиче. (Prof. Wlegand, Die nationalen Bestrebungen der
Balkanvoelker).
Нама Србима нико није оспорио могућност самосталног живота, а сами
смо је доказали. Што онда да се ми ње либимо, док је остали тобоже
пропагирају, они који не могу бити самостални. То је био главни разлог што
су Хрвати убијали Србе у њиховој краткотрајној криминалној држави.
Мислили су да је дошао погодан историски моменат да те крајеве очисте од
Срба и тако обезбеде Хрватима. Да ли ми да дамо још једанпут Хрватима ту
шансу?
Не само што ми нисмо мали, него наши суседи нису већи од нас, као што
ће се показати доцније. И ми ћемо као Срби бити боље “прилагођени
амбијенту”, док као Југословени претстављамо за суседе сувише великог
комшију, и они се удружују против нас, тим пре што сматрају ову величину
неприродном.
Кад би заиста безбедност и благостање државе зависили само од
величине државе, било би пута и начина да имамо велику државу и без
Хрвата. Проф. М. Косић предложио је у календару Американског Србобрана
за 1951 заједницу православних балканских народа (Србије, Бугарске, Грчке
и Румуније), који имају сличну прошлост, верску кохезију и минимална
трвења (ова би сe дала сасвим отстранити). Али наши ошамућени
“Југословени” не могу да виде другу државу до Југославије, ни другу
“величину” сем југословенске.
V.
Примери из нашег дела Европе показали су да и демократија и слобода
сигурније могу да се развију у мањим него у већим државама, и да су
трајнији у тим мањим земљама. Видеће се зашто је то тако (у следећим
главама).
Но у малим државама је демократија далеко ефикаснија и појединац
значи више. Ту постоји једно антагонистичко правило: Што је држава већа,
моћ појединца је мања. Где у држави са општим правом гласа има 10 хиљада
гласача, сваки од тих гласача значи нешто. Где их је сто хиљада, сваки гласач

значи десет пута мање; где их је милион, сто пута мање. Па ипак; и ту значи
нешто, али где их је десет милиона, заиста поједини глас значи веома мало.
Модерни социолог Феликс Сомари казао је у књизи “Криза и будућност
демократије” ове значајне речи: “У колико је већа и разноврснија држава, у
толико је народ од мањег утицаја”.
Највећи швајцарски научник, културни историчар Јакоб Буркхарт, казао
је једанпут да мала држава зато постоји “да би се на свету бар једно парче
земље нашло где је највећи део припадника државе грађанин у пуном смислу
речи”. И онда мало даље каже: “Јер мала држава нема уопште ништа друго
сем праве, стварне слободе, чиме она идеално потпуно уравнотежује
(балансира) снажне предности велике државе, чак и њену моћ”. И завршава
Буркхарт са констатацијом да је у малој држави деспотија немогућа. (Jacob
Burckhardt, Weltgeschichtliche, “Kroener”. S. 34/35).
У малој држави су грађани по правилу више заинтересовани за јавне
послове, као у некој великој општини са пуном аутономијом. Они су
политички увек будни и активни. Демократија не само по форми већ по
суштити лакше се спроводи.
Ми имамо данас великих држава које су неоспорно унутрашње слободне,
али само на северу света (САД, Енглеска, Француска). На југу Европе, и код
Словена уопште, тешко је наћи велику земљу која би у исто време била
слободна. Није то била Русија (нити је данас), није био Визант, није Турска,
није Аустрија, није чак ни Душаново царство. Величина овамо иде на рачун
кохезије, а свака држава мора по свом бићу да покуша васпоставити кохезију.
То значи принуду, противност слободи.
И патриотизам народа стоји обично у обрнутој пропорцији са величином
државе, о чему ће даље бити речи (у последњој глави).
Немачки политички философ Тома Абт казао је још пре 150 година
између осталога и ово: “Рекао сам већ горе да се у републикама жар за
домовину баш у тој сразмери смањује у колико њен предео расте. Монархије
су обично већег опсега. Због веће снаге коју услед тога имају, оне су и
сигурније од сасвим честих напада. Ова сигурност производи више сталежа у

друштву, а ови сталежи један другом припремају више угодности. Угодност
пак чини да све више слаби ревност борити се за домовину, она се не
подудара више лако са тешкоћама борбе....”
То каже у првом главном делу књиге о Отаџбини. У петом главном делу
каже Абт: “Казао сам горе да љубав за отаџбину јењава ако се предео државе
много прошири. У највећем броју срца она губи своју постојаност. Као да
много тога од земљишта на које се простирала бива однешено, корени се
разоткривају, они постају расклиматани; опор ваздух им шкоди, и један
непромишљен корак може да их избаци на површину”. (Преузето из дела:
Thomas Abbt, Vom Tode fuer das Vaterland, 1861).
Зар се не може све ово у потпуности применити на Југославију између
два рата, а последња реченица на 27 март?
Тако и јавни морал опада са величином државе, чак морал уопште. У
мањим односима човек је ближи заједници и зависнији од ње. Он јој је
приснији, он је под њеном строжијом контролом. Отуда онај веома високи,
скоро патријархални морал старе Црне Горе. А ван ње Црногорци ни
издалека не показују исте моралне скрупуле:
Јер су својим привикли горама,
И како се од њих поудаље,
Чини им се да се изгубише.
(Шћепан Мали, 11, 763).
VI.
Као мото овога одељка стављена је чувена изрека Хезиода да је половина
виша од целога. Треба потсетити којим поводом је он то рекао. Хезиод је
имао брата Перзеса. После очеве смрти требало је да оба брата добију једнак
део имовине. Али судије доделише Перзесу и половину Хезиодовог дела.
Овај је своју половину (у ствари четвртину од очевог имања) тако лепо
обрађивао и управљао да је надокнадио штету, а братов део се све више
смањивао услед његове нерадљивости. Сматрао је да има доста и да не мора
тако много радити.

Аналогија је, нажалост, сувише очигледна са нашим националним
инвентаром. Да смо 1918 узели половину онога што смо узели од АустроУгарске, то бисмо могли евентуално и задржати и консолидовати. А овако
постоји опасност да изгубимо још много и од наше половине. Исто тако, да
смо имали мањи део Македоније, тешко би се баш код нас извео тај покушај
македонизације, од којега су поштеђене и Грчка и Бугарска.
И народ каже за ове прилике: Ко тражи веће, изгуби и оно из вреће. А
Његош је, на њему својствен начин, певао: Веља крушка у грло западне.
Ниједан прави Србин не жели да своју државу смањи без нужде. Али је
често потребна ампутација да би се остатак спасио.
Ми смо 1918 учинили једну скоро катастрофалну грешку. Треба је
признати, и предузети све да се она не понови. Humanum est errare, sed nullius
nisi insipientis in errore perserverare.
Понекад само једно проширење државе доводи до преливања као једна
капља воде у препуној чаши, и цела држава је пољуљана, често и сасвим
пропала. Интересантно је овде навести шта говори о заузимању Босне и
Херцеговине познати немачки публициста In der Maur: “Да ли је повећање
снаге на Балкану од стране Аустро-Угарске, које је иницирано било
окупацијом Босне и Херцеговине, претстављало заиста прираштај снаге или
ексер на одру Дунавске монархије, данас се може, свакако, само историски
расправити. Тада пак, прираштај земље значио је прираштај снаге”. (Gilbert
In der Maur: Jugoslavien einst und jetzt, 1936).
Још је еклатантнији и временски ближи случај Хитлера. До Данцига је
ишло некако, због Данцига је изгубио све што је стекао, што је Немачка
вековима стицала, свој живот итд. У плеонексији, државници не знају где је
доста, и у сталној тежњи за туђим изгубе напослетку све.
Грци су имали уопште мале, патуљасте државе, и у тим државама
поникли су основи наше културе, појавила су се уметничка и научна дела
која ни данашњица не може да престигне. И људи су се осећали срећни у тим
малим државама, не жалећи и не тражећи никад веће. Напротив, најбољи
политички теоретичари старог века заговарају изречно малу државу, а нико и

ниједан велику. А гдегод спомињу грчки писци државу уопште, они имају у
виду њихов полис, државу-град.
У својој “Републици” сматра Платон као идеалну државу ону која је
“хикане каи миа”, а то значи: себи довољна и јединствена. Хиканос значи
управо како Србијанци кажу: “оно што стига”, што задовољава, с чим се
човек мора помирити да не падне у плеонексију. Држава је хикане ако је
својим пространством задовољна (а задовољност је највећи циљ свих живих
бића, и индивидуалних и колективних), ако не очекује и не тражи ни од кога
ништа, чије су границе Бог и људи определили, а народ им се повицује и
разумом и осећањем. Али према Платону, држава мора да је уз то, и пре тога,
јединствена, компактна, хомогена (миа).
На другим местима своје “Републике” и у другим делима Платон још
отвореније истиче да здрава држава успева само у уским односима. Своју
експерименталну идеалну државу он замишља са свега хиљаду грађана, а на
другом месту он предлаже за такву државу масу од само 5040 породица, с
тим да тај број остане сталан (он је дељив са свим појединачним бројевима).
Аристотелу је, пак, тај број изгледао чак сувише велики. Он је такође
противник велике државе, још отворенији. Док Платон сања о идеалној
држави којом имају да владају философи (а то не може бити велика држава),
дотле Аристотел види идеал државе у њеној еуномији, “благозаконодавству”,
у добрим и ваљаним законима. А баш то није могуће постићи у великој
држави. У седмој књизи Политике, кап. 4, каже Аристотел изречно: “Према
томе што искуство учи, тешко је или чак немогуће да се једна многољудна
држава управља по благозакоњу. Бар ми не видимо ниједну једину државу са
еуномним гласом која би трпела многољудство. То се све да разумом
доказати. Закон, то је постављање једног доброг поретка, и добри закони су
идентични са добрим поретком. А један сувише велики број не може да се
подвргне поретку уопште”. — На истом месту мало испред каже Аристотел:
“Највећи део верује да срећна држава мора бити у исто време велика. Па кад
би то била и истина, они не знају која је држава велика а која мала. Они
одређују величину државе према броју њених грађана, али се мора мање
гледати на мноштво а више на унутрашњу снагу. Држава која има снагу да
своје задатке најбоље реши, то је највећа држава”.

Аристотел иде толико далеко да он оспорава карактер државе
заједницама са сувише становника. То је етнос, каже он, али не полис. А Грк
није могао ни да замисли другу праву државу сем полиса.
Највише је пореметио и порушио у пракси Аристотелове идеје његов
ученик, Александар Македонски. Али је он у исто време порушио грчку
државност уопште и грчку културу, аутохтону, старогрчку. У првом реду
онемогућио је слободе грађана које је само малољудни полис гарантовао.
Задатак државе је, према Аристотелу, “добро и угодно живети” (калос каи
агатос зеин). Он се може постићи само у мањим заједницама. По Аристотелу,
држава мора да је прегледна (еусиноптос). То је било схватање и многих
других Грка. Прегледна је држава где скоро свако свакога познаје.
Непосредна демократија тешко би се дала извести у другим односима.
Данас је прегледност много лакше постићи него у старом веку. Штампа,
телекомуникације, брзе саобраћајне везе итд. омогућују милионима да долазе
у везу и да, се познају. Па ипак и томе има граница. Начело прегледности
тешко да је и данас изгубило од своје важности, нарочито у демократијама.
Ове имају плоднији терен у малим него у великим државним творевинама.
Старе демократије имале су скупштине од по неколико хиљада чланова.
Аристотел не може да замисли полис у коме не би херолд (ови имају обично
стенторски глас) целу скупштину својим гласом надвикао. Данас постоје
мегафони, телевизије, новине у милионе примерака. Однос величине се мења,
али принцип остаје. И нису све државе постигле техничке уређаје за масовну
“прегледност”. Најзад ту и традиција “игра улогу”. Људи се посматрају и
опште на уобичајени начин, и само на тај начин. И мали често пред великим
добију страх, не сналазе се, дезоријентирани су. Баш наш народ у маломе
налази задовољство и смисао живота, јер је у малим односима растао.

VIII. ХОМОГЕНА ИЛИ ХЕТЕРОГЕНА ДРЖАВА
Чудне бруке, грдне мјешавине!
Његош, Горски Вијенац, 1886.
I.
Није величина државе сама та, која ствара благостање, која државу чини
снажном и стабилизираном. Није то чак ни најглавнији фактор стабилности и
просперитета. Друго се од државе тражи ако се жели њен пун и несметан
напредак. Тражи се да су њени чланови, њени грађани, духовно повезани, да
има што више околности које их спајају а што мање које их раздвајају. То се
зове хомогеност. Реч је грчка и буквално значи једнородност. Противност јој
је хетерогеност или разнородност.
То је особина коју ништа друго не може да замени и да надокнади.
Хомогеност се рефлектује на унутрашња чувства грађана, она чини да сви
једнако осећају и раде за државу. Што је више особина које су заједничке
целом становништтву, то је и хомогеност постигла већи степен, то је и
патриотизам интензивнији. У том погледу ниједна држава новог века, а веома
мали број у целој историји, није постигла била ону хомогеност коју је
показивала Србија у XIX веку и почетком XX. Не само да је цело
становништво било исте народности, истог језика, исте вере, већ чак и истог,
скоро истог друштвеног сталежа, истог економског благостања. Многи су
писци то истакли као један нечувен и невиђен идеал (ти ће цитати бити
вероватно ускоро штампани). Није онда чудо што је Србија учинила чуда од
јунаштва и испунила до краја своју државну мисију. — Скоро исто стање је
било и у другој српској држави, Црној Гори. Једино што је тамо народ сам
истакао разлику на кућиће и никоговиће која није подупирала хомогеност.
Али су зато никоговићи показивали ванредна јунаштва да би их народ
рекласирао, уврстио у ред јуначких породица. С друге стране нико није тако
јасно као Црногорци запазио шта значи народна хомогеност у држави кад су
се решили на Истрагу Потурица. Тада се хомогеност очитовала у вери (као
још неколико векова на Балкану), јер је и супротно становништво било истог
етничког порекла. И ниједан песник, а тешко и који политички доктринар, да

је онако темељно образложио потребу хомогене заједнице као што је то
учинио Његош у Горском Вијенцу.
Међутим, и наше старе државе су биле прожете том идејом и спроводиле
су је некад до крајње консенквенције. Немањићи су, бар од Светог Саве, све
чинили да преко вере васпоставе духовно јединство Српства. Те тенденције
су у Душановом законику нашле своју кодификацију, постале су обавезне
државне норме. Овом питању су посвећени чланови 6 до 10 Законика, где је
углавном реч о латинској јереси. Члан 6 наређује да се јеретици “поврате у
хришћанство”, и онда се прописују разне норме како да се то чини.
Последњи, десети члан, статуира санкцију: “И ако се ко нађе да као јеретик
живи међу хришћанима, нека се опали по образу и нека се изагна...Није
смело, дакле, да буде ниједног изузетка од правила једне вере у држави.
Слично је било у Дубровнику кроз више векова. Тамо православац није
могао ни да преноћи у оквиру градских зидина, ни само једну ноћ. То је
свакако онда прописано кад је Србија била немоћна, 33 године после
Косовске битке. Али од онда стално практиковано. Кад је 1667 Дубровник,
услед једног страшног пожара, изгубио велик део свога становништва, власти
нису дозволиле да се досели неколико стотина православних српских
породица из околине (махом из Херцеговине) сем да пређу, као и ранији
досељеници, у католичку веру (што су ови одбили да ураде). Тек за време
руске царице Катарине II и њених претња репресалијама, Дубровчани су
дозволили православнима боравак и цркву.
Тако се тада штитила чистота оног обележја које је најизразитије
означавало хомогеност одн. хетерогеност државе. Није то био српски
специјалитет. После Реформације проглашено је опште, скоро обавезно
начело: Cujus regio, illius religio. Али су српске државе, и пре тога, и после
тога, и независно од тога, одржавале чистоту својих квалитета. Државне вође
су инстиктивно осећале шта то значи за одржање и будућност државе.
Данас се верска хомогеност не сматра примордиалном, мада верско
јединство и верски мир чине сваку државу јачом. Данас је друштво свуда у
модерним државама толико издиференцирано, да једна социјална и
економска хомогеност није више могућа. Њу су покушали да проведу

комунисти, запостављајући сваки други облик хомогености, али нису успели
ни најмање. Никад није било у Српству као целини већих класних разлика
него данас у комунистичкој Југославији. Нови газде безобзирно стварају слој
комунистичког паразита који стоји изнад народа, чији живот и благостање
надмашују бар сто пута начин живота просечног трудбеника.
Ни у другим државама, нигде нема пуне економске једнакости. Али се
настоји да разлике буду што мање и што неупадљивије. Баш се зато осталим
облицима хомогености посвећује све већа пажња. Нарочито хомогености
националној. Сам израз се буквално на њу и односи. Кад се каже једнородан
(генос је род), мисли се на исто порекло, на припадност једном народу. И тај
постулат све државе покушавају да спроведу. И што је најважније, спровеле
су га баш земље око нас, наши суседи, и пријатељи и непријатељи. Тиме су
постали снажнији него су икад били.
Овде се најбоље може видети прекаран положај Срба. Док смо раније
били најчистија и најкомпактнија држава на Балкану, а може бити и у целом
свету (свакако у источној Европи), дотле сад стојимо у том погледу горе од
иједног нашег суседа и најгоре у Европи изузев Русије. Ево примера. Грчка је
била одувек, а нарочито од 1912 веома хетерогена. Имала је Цинцаре,
Арбанасе, Словене, Турке. Нарочито много Турака. Ове је скоро све послала
у Турску и заменила са својим сународницима из Мале Азије. Било је око
милион и по Турака. Скоро сви су отишли, а толико је дошло грчких
сународника. Грка у целој Грчкој до 1918 није било ни 70%, а сад одједанпут
има их преко 95%. У грчкој Македонији сачињавали су грдну мањину,
одједанпут их је преко 90%. Цинцари и Арбанаси који су тамо остали
(Арбанаси махом православне вере као и Цинцари), сви су скоро погрчени.
Оно мало Цигана и Јевреја поубијали су нешто окупатори, а нешто је
побегло. Остало је у Македонији само око сто хиљада Словена. Они сад беже
у Југославију. И кроз најкраће време, Грчка ће бити сто процентно
национално хомогена, а верски је већ то одавна.
Много година пошто сам ово написао нашао сам у листу Ноје Цирхер
Цајтунг, у броју од 11 марта 1956, један чланак под насловом “Посета у
Солуну”. Тамо стоји м.о.: “Становништво се данас састоји готово
стопроцентно од Грка.... Словени су се повукли иза граница или су

асимилирани. Нестали су и Јевреји који су до Првог рата сачињавали већину
у Солуну....Од 60.000 Јевреја који су још 1940 у Солуну становали остало их
је још 1600....” И тако даље. А колико је било Турака? Сам Кемал Ататурк је
ту рођен. Нека се упореде Солун и Скопље, где данас не сме да буде ниједног
Србина.
У Бугарској је било око пола милиона Турака, које они сад силом терају у
Турску. Јевреји су се скоро сви иселили. Македонци су побугарени. Грци су
већ давно замењени македонским Словенима. Нема тамо скоро никога другог
сем Бугара, који сви припадају истој вери.
Маџарска је била конгломерат народности какав свет није видео. Уз
најжешћу маџаризацију ипак нису могли они да добију већину Маџара до
1918. После је држава била јако смањена и доведена у етничке границе. Али
је ипак на 10 милиона становника имала око милион Немаца и милион
Јевреја. Немци су великим делом избачени из земље, Јевреји уништени. Нема
данас у Маџарској практично ништа друго до Маџара.
Тако је сад и у Ческој, где је трећина ранијих становника Немаца
избачена. Остали су сами Чеси. У Пољекој, где су источни крајеви са
Украјинцима одузети од Руса, где је преко три милиона Јевреја уништено,
где су Немци избачени из земље итд. Пољаци од несигурне релативне већине
постали су једини становници земље.*)
*) Да је стање пре последњег рата било у Пољској очајно, показао је и сам ток
рата. Али је интересантно да су многи истакнути странци упозоравали Пољаке на то
још код образовања њихове државе. Но није помогло ништа. У том погледу је веома
занимљиво сведочанство чувеног швајцарског публицисте Вилијам Мартена. У
својој јако запаженој књизи “Државници Светског рата”:, немачки превод из. 1930,
стр. 270, стоји ово:
“Сатима сте могли причати Дмовском (пољском револуционару и једном од три
родитеља Пољске 1918) да величина и јачина нису синоними, већ често оне
противурече. Говорили су му да ће Пољска бити толико слабија уколико је већа, јер
ће онда бити опкољена непријатељима и ослабљена иредентистичким покретима у
унутрашњости. Дмовски није никад разумео ове коптемплације и без страха је
навалио на своју отаџбину страховит терет петероструког иридеитизма: руског,
украјинског, литавског, немачког и чешког”.

И Италија је бар за 95% хомогена, Аустрија исто толико, Немачка
практично за 100%. И све друге европске државе су хомогене скоро до
потпуности изузев само донекле Шпанију и Румунију. Али су и оне
релативно хомогене. Владајући народ имаће тамо приближно око 80%
припадника.
Па и у осталим деловима света преовлађују данас хомогене државе, такве
државе које се једипе могу очувати. Погледајмо нпр. Турску која је била
ругло од мешавине народа, како је данас хомогена!
А Југославија? Она је још далеко хетерогенија него што је била пре рата.
Ту су створене нове народноети, које нико ни у сну није претпостављао. И
властодршци се хвале да у Југославији постоје 16 народности, које све
тобоже живе по начелу “братство-јединство”. То је једна дрска фикција коју
су само комунисти могли да створе.
Али та фикција напослетку погађа саму срж Југославије као такве, као
националне државе. Држава има 16 народности, од којих су у најбољем
случају само пет југословенских. Тих пет претстављају огромну већину
становништва али мањину народности, којима треба да се призна
“равноправност”. Хрвати тврде и то “плебисцитарно доказују” да уопште
нису Словени већ Келти, Готи итд. Онда је југословена још мање. А и
Македонци као народ нису словенског порекла. Итд. Југославија, таква какву
је данашњи властодршци претстављају, демантује сама себе. Русија је била
поштенија кад је створила интернационални “савез совјета”, а не народности.
Југославија је била неискрена кад је у ранијем дому народности пристала да
буду претстављене само југословенске народности (плус Босанци).
Пре рата је Југославија била такође веома хетерогена. И по начелу
самоодржања чињени су покушаји хомогенизирања гдегод је то било могуће.
Садашња Југославија не само да је то све поништила васпостављајући
“пређашње стање”, већ је створила нове народности, разуме се на рачун
Срба. Ови су већ око 1933 имали апсолутну већину становника, сада имају
једва слабу релативну већину.
По својој хетерогености Југославија је ругло данашњице. И она је била
предодређена да постане комунистичка, јер се тамо не тражи национална

хомогеност. Само тамо; ту су разни совјетски и други сојузи место хомогене
етничке заједнице. И зато није чудо да је Југославија онако бедно отказала у
војном погледу 1941, док се Грчка прославила, као и Турска нешто раније
(после обадве у Кореји). Нема патриотизма без хомогености, а нема ратног
пожртвовања и јунаштва без патриотизма.
Данас су у Европи сасвим хетерогене само две земље: Совјетска Русија и
Југославија. Ова последља још хетерогенија него Европска Русија, а можебит
него Русија уопште. Она је предодређена да буде комунистичка ако се унутра
не очисти и етнички не хомогенезира.
Треба видети каква су чуда учиниле државе кад су се очистиле од
иноверије и постале потпуно хомогене. Нпр. Турска, нпр. Грчка, садашња
Немачка, Јапан итд. Свуда је настао полет, привредно благостање, воља за
живот. А у хетерогеним државама сва се снага троши на узајамне размирице
појединих делова државе, и на њихово утишавање.
Оно што се сад пред нама збива у Маџарској (приликом последњег
прегледа овог текста у јесен 1956) могуће је само зато што је Маџарска сад
хомогена. У предтрианонској Маџарској то би било потпуно немогуће, јер би
тада све народности устале да одбране или извојују своја национална права.
Поновила би се 1848. Тешко би се и сами Маџари тако борили да се не боре
само за себе.
Па и покрет Драже Михаиловића, као изразито националан покрет
потпуно је успео и имао је скоро пуну подршку народа само у српски
хомогеним деловима Југославије. То је проста ствар: само у њима није било
шпијуна и страних конфидената. Покрет је био југословенски, али су га само
Срби носили.
У комунистичкој Југославији влада моментано “национални мир”, јер
тамо влада уопште мир гробља. Али несугласице не само што латентно даље
живе, већ се и све више шире, добивају на замаху. Формула “братствојединство”, која је једнако апсурдна колико и лажна, само је фасада којој је
циљ да прикрије постојеће несугласицс. Ни ти се формулама надокнађује
хомогеност нити ствара прави мир. Напротив, стање се прикрива да сукоб
лакше и жешће букне кад дође моменат, јер: ficta in naturam suam recidunt.

Постоје тамо многе стварне и измишљене народности које се између себе
слажу као рогови у врећи, и које само чекају да покажу своју посебност, и
према режиму, и једни према другима. И мото овог одељка односи се баш на
данашњу Југославију: Чудне бруке, грдне мјешавине!
За комунисте су нације само језичне заједнице, према којима се не морају
државе образовати. И најразноврсније нације могу бити повезане заједно
комунистичком идеологијом и праксом; због њихове језичне посебности даће
се могућност припадницима свих језика да читају Маркса, Енгелса и Лењина
на свом језику.
Но комунисти се јамачно варају ако сматрају да су националне
диференције без икаквог значаја за опстанак државе. Нису то ни верске
диференције, како су они већ увидели, а етничке ће бити још мање. Што су
латентније, то је већа опасност њихове експлозије. Једанпут је Југославија
била позорница тих ужаса, нема изгледа да ће се то моћи и још једанпут
избећи.
Али кад дође до слома, и кад друга настане судија, Србија ће се вратити
старој пракси, желећи где је то могуће и коликогод је могуће да васпостави
хомогеност.
II.
Мило ми је што се на моју тезу о хомогености могу да позовем још на
једног српског писца, кога иначе не знам. То је Здравко Томић, који је у
чикашкој “Слободи” октобра 1953 написао једну студију поводом 500годишњице пада Цариграда. На крају те студије каже дословно: “Тим
поводом Срби треба да повуку историску поуку из једне неоспорне
чињенице: Средњевековна српска држава, изграђена урођеним јунаштвом и
високим особинама српског народа, изгубила је своју виталност када је
изгубила свој чисто српски карактер. Ни пола столећа није протекло од
крунисања Душана Силног “Цара Срба, Грка, Арбанаса и Бугара”, а његова
се творевина срушила као кућа од карата, јер су Грцима, Арбанасима и
Бугарима били и остали туђи и Срби, који су ту државу створили и њихова
династија.

Пет векова доцније Срби су, дивовским замахом, без ичије помоћи,
понова извојевали слободу и успоставили своју државу, која је у току сто
година стално расла у снази и политичком значају, док се 1918 није утопила у
државу Срба, Хрвата и Словенаца. Овом кобном политичком комбинацијом
српски народ и српска династија изгубили су своју националну оријентацију,
а туђински елементи, од почетка непријатељски расположени према српском
народу, учинили су све да му помраче националну свест.
Није прошло ни четврт столећа од подизања Југославије на темељима
грађеним од српских костију, а та на изглед моћна држава пропаде,
исцрвоточена туђинским елементима, којима су и српски народ и његова
династија били и остали туђи.
После недавно тешког искуства Срби су непоколебиви у својој свесности
да српском народу не може бити опстанка ни напретка без своје националне
државе. Срби Црне Горе, Босне и Херцеговине, Славоније, Војводине и
Србије и сувише су скупо платили српски експерименат а да би допустили
његово понављање”.
Нека ми је овде дозвољено позвати се и на једног црногорског главара
који говори из српске народне свести. То је једна анегдота саопштена у
збирци Мићуна Павићевића “Црногорци у причама и анегдотама” I, стр. 82,
али је ја, нажалост, морам превести са немачког из књиге Герхарта Геземана,
бившег ректора Прашког универзитета под насловом “Херојска форма
живота” (изашлој 1943, у ствари другом издању његовог чувеног дела
“Црногорски човек”). На страни 165 он наводи ту анегдоту овако:
“Један сељак из племена Васојевића пожали се војводи Лакићу Војводићу
да у његовом селу нема слоге. Војвода га саслуша па му рече: Испричаћу ти
једну од мојих прича, да знаш што је једнакост а што неједнакост. Сакупише
се десет хиљада кучака против хиљаде вукова. Старешина кучака посла
уходе да виде стање код вукова. Ови се приближише вуковима, пребројише
их и повратише се у логор. Старешина их упита колико их је било и ког соја.
“Било их је око хиљада, сви исте боје, зеленкасти, главе су били наслонили
на шапе — и чекају”. — “Против њих не можемо ништа учинити”. — “Како
ништа. Нас је десет хиљада а њих само хиљада. Ми можемо да их

растргнемо”. — “Не можемо, јер су они сви исте врсте, а код нас има:
шарова, гарова, кусоња, бледих, жутих и других”.
III.
Највећи грчки, а можебит и светски, политички доктринери Платон и
Аристотел дотицали су се у својим радовима и питања хомогености. Платон
у “Законима” (IV књига) расправља питање о саставу становништва једне
државе. У прилог хомогености наводи: јача унутрашња повезаност, јединство
грађана везаних истим пореклом, истим дијалектом и истим светињама. У
корист хетерогености истиче, да је отпор против државних прописа мањи.
Аристотел налази да је опасна по државу “неистоврсност”, а то значи кад
је она састављена од недовољно хомогених делова. Као што у рату, каже он,
и најмањи јарци (прокопи) и њихово преброђавање слаби компактност бојних
редова, тако исто слабе и мале неједнакости компактност грађана.
Познати немачки писац Бек каже на једном месту (Мањи списи, II, 107):
“Према томе је велико добро државе ако у њој не постоје разна
вероисповедања, и кад је владајућа кућа исте вере са народом”. Швајцарски
чувени научник Јакоб Буркхарт је казао баш у својој студији о Држави (Три
Потенце: Држава, Религија, Култура) да “држава може да буде тим снажнија
уколико хомогеније одговара једном целом народу”.

IX . НАЦИОНАЛНА СТРЕМЉЕЊА У ДРЖАВИ
Своје с туђим није смијешано,
Од туђега свагда туга бије.
Његош, Шћепан Мали, IV, 30.
I.
Хомогеност државе, то је идеал коме свака савремена држава тежи. Али
национална подлога државе, то је нужност која се не може у данашње време
избећи. Нација данас чини духовни супстрат државе. Према њој се држава
образује, према њој се опредељују државне границе.
Раније је то било сасвим друкчије, све до Француске , револуције. Тада
ниједна држава није се обазирала које ће народности обухватити. Напротив,
држава је од разних народности стварала једну. Маџарски правници наводе
да су први Арпадовићи државу једног језика називали крхком (нестабилном)
и глупом1). Раније је држава образовала народност, а сад народност образује
државу. Хистерон, протерон!
Данас је то опште усвојено правило да се свакој народности обезбеди по
могућности засебан државни живот. Зато се данас и питање велике или мале
државе ставља у зависност од величине народа који државу образује. Има,
истина, у пракси коректура овога начела, границе се ретко где могу повући
сасвим према националном распореду, ратови и њихов исход изазивају
померања у једном или другом правцу. Могу да буду спорни извесни
гранични, периферни предели, али гро области унапред је дат. И колики је
народ, толика ће углавном бити и држава. Народа има великих, средњих и
малих. Такве ће бити и државе.
Разуме се да и сам појам народности задаје некад у пракси доста
потешкоћа. Нису етничке групе неке сасвим омеђене заједнице, чији се
волумен може у свако доба лако утврдити. Народност у модерном смислу је
1

) Стефан Арпадовић (“Свети Стефан”) рекао је тобоже: “Не бих дао пару за
народ који не говори него један језик”. Хроничари и коментатори еу превели на
латински те речи овако: Regnum unius linguae imbecile est (Дражава једног језика је
слаба, ломљива).

један продукт XIX века, и сам процес развоја није још свуда дефинитивно
завршен. Има још увек национално не сасвим опредељених група, има
колебљивих, флотантних, има их без довољно националне свести уопште,
има их мемикрираних итд. За неке се отимљу две народности, и ови лавирају
час овамо а час тамо. Нису то само Македонци, има их и међу
најкултурнијим народима, доста је потсетити на Елзас-Лотарингију. Неки
народи опет својатају извесне етничке групе, које неће да чују за своје
адоптивне родитеље, чак кад их ови прогласе “цвиећем” свога народа. Сем
тога, процес асимилације и с једне и с друге стране не мирује никад (што
значи да поједини мањи делови отпадају а поједини опет расту). Најзад, и сам
критериј народа је различит, махом конструисан због ових несигурних
делова, да би се они обухватили. И променљив: један пут се за критериј узме
једна, други пут друга основа. Нарочито док су тзв. објективни критерији
употребљавани за обележење народности.
Та неодређеност појма народа и тешкоће конкретног омеђивања чине
многе државе нестабилним. Оне верују да имају националну подлогу, а
немају је. Или чак не верују у то интимно, али убеђују и себе и друге да је то
случај. Јер руководно начело остаје: засебан народ — засебна држава. То је
начело нарочито триумфовало 1918, на оснозу тзв. 14 Вилсонових тачака.
На основу њега створена је и Југославија. Створена је нажалост на
подлози лажне претпоставке: да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. А
они нису један народ. Словенци већ нису један народ са Србима ни по
објективном критерију, Хрвати то нису, јамачно нису, по субјективном
критерију. Јер они не сматрају да су са Србима један народ а ни Срби то
раније нису сматрали, док им се није тако рећи ова мисао наметнула.
Чак је сумњиво и по објективном критерију да ли су Срби и Хрвати један
народ. Има много писаца који ту тезу заступају, и домаћих и страних, али их
има такође много који је побијају. Јединство српског и хрватског народа
конструише се само на основу истог језика. На то треба приметити да није
истина да Срби и Хрвати имају исти језик, бар не исти “говорни језик”. Они
имају само приближно исти књижевни језик, утолико што су Хрвати
усвојили српски језик као свој књижевни језик. А говорних језика они имају
више, и сви се бар толико разликују од српског као словеначки или

“македонски”. Али и да је њихов језик исти, баш сасвим исти, са нашим, и
онај који говоре и онај којим пишу, не мора из тога произлазити једнакост
народа, чак ни у објективном смислу. Баш поводом нас казао је француски
научник Рене Милет (у Ревији оба света, 1889, стр. 347): “Ако се према језику
цени народност, чини се софизам сличан ономе економиста шегрта кад
бркају богатство са новцем који му је само симптом”.
Још конкретније и јасније изразио се швајцарски журналиста и политичар
Хајнрих Дроц. Он је почетком 1929 отпослат у Југославију као дописник
једног од најбољих европских листова “Ноје Цирхер Цајтунг” (Нови
Циришки Лист) да објективно прикаже стање после прокламовања
Диктатуре. Своје дописе штампао је исте године у Цириху у књижици под
насловом “Нови режим у Југославији”. Он је сумњао у правилност
југословенске државне идеје. А о језику каже: “Значај једнакости језика
прецењује се. Филозофи би могли баш на основу посебности српске и
хрватске језичне употребе, почевши од самих формула поздрава, да прикажу
особености оба народна карактера..(Стр26).
Француски антрополог Евжен Питар у једној својој књизи о Народима
Балкана наводи заједничко порекло Срба и Хрвата у прапрошлости, тамо на
северу Карпата, али и разлике од момента кад су се доселили на Југ. Он
дословно каже: “Историја треба да објасни недостатак политичког и верског
јединства који је учинио од Хрвата и Срба.. два становништва савршено
опречна. — Та два народа су као близанци који су се сасвим млади одвојили
један од другога и који су живели потпуно засебно. Промене постојања дале
су им различита својства, а резултати одгоја опречна. Један народ је постао
католички, други православни. Писмо првога од њих се изводи помоћу
латинске азбуке, другог помоћу ћириловске азбуке. Они нису задржали
ништа заједничко осим језика. Али у српско-хрватској земљи, језик, макако
значајан не ствара сам собом јединство. — Народност се више афирмира
вером него ма каквим другим социјалним изразом. То је карактеристика
великог дела Европског Истока..
То пише у почетку одељка о Србима (стр. 34). А на страни 42, после
расправе соматолошких и антрополошких облика становништва, писац каже

да “изгледа могућно да су Срби и Хрвати, већ давно; пре прелаза Карпата,
показивали хетерогено груписање”.
II.
Колико је лажно, смешно чак кад се тврди да се на југословенској
народности радило од вајкада, да је то била тежња генерација. У ствари Срби
нису ни знали да постоје Словенци, а “Македонци” су тек знали још мање.
Словенци су једва знали за Србе, али хиљаду пута мање него за Чехе, за
Македонце никако. А сад се хоће све то претставити као нешто што чак не
може живети једно без другога. Кад је нешто засновано на таквим лажима, не
може имати опстанка, то је јасно. Југославија је сама упознала и приближила
извесне компоненте своје, ујединила их само у једноме: у мржњи према
Србима. Ко то не види, треба да иде окулисти. Ако види а не признаје, онда
му лека нема.
Данас у социологији доминира субјективно опредељење народности. То
је духовна повезаност лица која желе да буду исто. Није доста да имају исту
прошлост, исти језик, већ и заједничка стремљења, жељу за заједницу, исте
идеале. У томе се свему Срби и Хрвати диаметрално разликују. Управо,
сваки народ света нам је ближи од хрватског. Са сваким се можемо пре
својатати и саживети него са њима. То је морало бити испочетка јасно
свакоме ко је пратио нашу прошлост и из ње хтео да црпи регулативе
будућности.
Хрвати су пришли нама 1918 са несумњивом менталном резервацијом да
нас минирају и напусте кад им се за то пружи прилика. Они сад отворено
признају да су Трумбић и Мештровић 1918 ургирали присаједињење Србији
зато што је ова била победничка, па да прво не би заузела пределе које
Хрвати ревиндицирају за себе, а затим да би Хрвати били сакорисници
привилегија које победници уживају, и моралних и материјалних (нпр. ратне
оштете).
О томе има безброј доказа у самој хрватској штампи. Мада морам овде
штедети простор, ипак ћу нешто навести, да уверим и најневерније. Навешћу
нешто из књиге Влаха Раића “Хрватска и Србија”, 1953, из одељка
посвећеног Анти Трумбићу. Раић је био Трумбићев интимус, и овај му је чак

диктирао један део политичких мемоара. Оба хоће да оправдају Трумбићев
став за време Првог рата. Ево шта између осталог пише Раић на основу
Трумбићевих изјава (стр. 58):
“Трумбић је истицао да је сматрао мање опасним за будућност Хрватске
Пашићеве великосрпске концепције него проведбу Лондонског пакта, и,
скопчано с тим, комадање Хрватске. Трумбић се у подкријепу овог свог
гледишта позивао на тадању међународну ситуацију. Трумбић је страховао
да би се Италија и Србија споразумиле... Сидни Сонино, талијански министар
вањских послова и главни фактор приликом доношења Лондонског пакта,
имао је много афинитета са Пашићем у погледу рјешења хрватског питања...”
(стр. 61): “Велика Британија и Француска су истицале да је за њих и даље
обвезатан потпис Лондонског уговора, којег се Италија грчевито држала.
Положај је Србије био повољан, јер је била стекла глас вјерна и храбра
савезника, те што је могла у прилог својих захтјева истаћи да је на подручју
које је тражила за себе висок постотак пучанства српске народности..(63):
“По мишљењу дра Трумбића био је веома повољан резултат очувања готово
потпуне цјелокупности хрватског народног територија у тому, што се,
увелике и као реакција против српског пресизања, по први пут након
стољећа, од политички и управо растрканих дјелова хрватског народа,
поставила чврста основа за унутрању кохезију Хрвата и тиме утро пут
стварању хрватске нације, са јединственим народним програмом. Све би ово,
мислио је д.п. Трумбић, било у питању, а и у повољном случају требали би
деценије да се оствари онај напредак који је учињен за непуних 20 година да
су, као посљедица Лондонског уговора, велики дјелови хрватских земаља
били отргнути од уже Хрватске”.
То и много сличног признаје чак и Влахо Раић, један од највећих
клеветника Срба у емиграцији. Ја сам ово накнадно унео да поткрепим своју
првобитну тврдњу најауторитативније. Раић признаје, на основу изјава
Трумбића, да није било до тада, хрватског народа, да је Југославија “утрла
пут његовом стварању", да је она први пут ујединила до тада раштркане
делове хрватског народа, да се то не би иначе никад провело или доцкан, да
Хрвати нису иначе, због чега другог, прихватили Југославију итд.

Срби су поверовали да Хрвати хоће братство, да су се канили прошлости
и да увиђају потребу заједничког живота. Примили су и од њих
прокламовану фикцију једног народа. То је била основна грешка, протон
псеудос, како каже Аристотсл. Из ње су неминовно проистицале даље
грешке, које су довеле до катастрофе. Кад је једна државна заједница зида на
тако несигурним постаментима, њен пад је незадржив.
III.
С друге стране, јединство српског народа самог за себе било је изведено
до крајњих граница, у форми и у опсегу који се једва дају премашити.
Српски народ, који је у XIX веку, делимично још у XX, живео у више
држава (четири-пет-шест) показивао је јединствен случај кохезије као ретко
који народ света. Његово духовно јединство је образовано далеко пре XIX
века. Са једним изузетком оног дела који живи у Македонији. Јер по ком год
критерију да се обележавао народ, српски народ је тај критериј испуњавао до
дна.
Пођимо од језика, као најуобичајенијег и најплаузибилнијег обележја
народности. У Српском народу истоветност језика постигнута је до
кулминације, постигнута је као код ниједног другог народа, не само великог
него ни малог. У Српском народу уопште нема тако рећи дијалеката, нити
учени говоре друкчије него прост народ (што је странце запањивало). Српски
народ, распрострт на једној огромно великој територији, чији су делови
удаљени по више стотина километара, чак и хиљада, који су вековима
одвојени били баријерама државних граница, говоре свуда исто, ама
букванло исто. Не само да сви говоре српски, него су сви “штокавци”. Једино
једна мала разлика постоји између екавштине и ијекавштине. Не да се
замислити случај да се два Србина, из којих било крајева, не разумеју
потпуно кад сваки говори онако како је код куће научио. Тога нема ни код
Немаца, ни код Италијана, ни код Француза, Енглеза, Арбанаса итд. Тога
нарочито нема код Хрвата. На онако малој територији на којој живе, једни су
кајкавци, други чакавци, трећи (нови) штокавци. Један другога не разуме ни
сваку другу реч.

Накнадно сам нашао и при коректури додајем шта је о томе написао
познати србождер и хрватски опуномоћени писац “Л. фон Сидланд” (у ствари
псеудоним) у његовој књизи “Јужнословенско питање”, која је за време
Првог рата изашла на немачком у Бечу а за време другог рата преведена на
хрватски у Загребу. Е, баш у том преводу на стр. 318, стоји:
“Као у свему другом, тако су Срби много јединственији од Хрвата и у
језику. Они имају заправо само два говора, екавски и иекавски, а оба су
штокавска, те се међусобно разликују много мање него три хрватска наречја:
кајкавско, чакавско и штокавско...
Кајкавско нарјечје је неоспорно производ миешања етничке и језичне
мјешавине Хрвата и Словенаца, између којих уобће нема јасне етничке
границе...
Политички разлози играли су и код Срба и код Хрвата одлучну улогу у
избору књижевног нарјечја. Тако су кајкавски Хрвати банске Хрватске
изабрали иекавску штокавштину, коју заправо и не познаваху...
Хрвати изабраше једно нарјечје које бијаше страно тадашњим културнополитичким вођама, који говораху кајкавски..
Енглески писац Алфред Стид, у предговору (стр. 3) своје књиге “Србија и
Срби” писане од низа сарадника говорио је о разним дијалектима српског
језика и онда тврдио: “Но све су те разлике у језику тако мале, да се ипак сме
рећи да Срби имају јединство језика и у говору (а не само писму). Данас је тај
језик развијен до таквог савршенства да се може сматрати најбољим
словенским језиком и то ће несумњиво довести до тога да ће он заменити
хрватски и бугарски језик”.
(Alfred Stead, Servia by the Servians, 1909).
Сви Срби, са малим изузецима, имају исту веру. Под вером не треба
разумети само хришћанство, ни само православље. Они имају исте верске
обичаје (зато вероватно веру и зову закон), до у најмање ситнице. А то
амалгамира кудикамо више него догматска учења. Многи су обичаји
предузети још из паганског доба: и божићњи, и ускршњи, и ђурђевдански
итд. А свуда су скоро исти: и на Косову, и у Војводини, и у Боки, Шумадији,

Кучима, Кордуну игд. Ако се неко нађе хиљаду километара од своје домаје у
једном удаљеном српском пределу, он неће запазити да није код куће.
Празноверице исто спајају као и права вера, а и једно и друго је код свих
Срба исто.
Срби имају једно писмо. Оно исто којим су писали у Средњем веку,
првобитно, оно с којим су почели писати. Никад не мењано, једва само мало
модифицирано. А то није случај са осталим народима. Погледајмо само оне
Далматинце који се не осећају Србима: прво су писали глагољицом, после
ћирилицом (Пољички статут је писан ћирилицом!), а сад латиницом. Како
они да повежу своју прошлост и садашњост?
Баш кад је реч о вери и о писму, наше црквене књиге имају дословно исти
текст као и за време Светог Саве. И кад утврђујемо своје етничко јединство
између себе, ми савремени Срби, у исто време утврђујемо континуитет духа
и тела са својим прецима.
Ми имамо исту историју и, што је још важније, потпуну свест и сазнање
да имамо исту историју. Не постоји ниједан други народ на свету — то су
утврдили странци, велики странци — нема ниједног другога народа на свету
чији су неписмени чобани знали прецизно своју далеку прошлост као што је
случај са Србима. Не постоји крај у коме Срби живе, и тамо где су сасвим
удаљени од наше историске позорнице, а да у танчине не знају, и одрасли и
деца српска, све своје средњевековне јунаке и мученике. Свуда је култ
прошлости био исти. Свак је сматрао Немањиће, Марка, Милоша итд. као
своје личне претке. Свак их је својатао, а то значи сматрао присно својима.
То је највећа вера у исто етничко порекло. Ретко шта веже тако чврсто и
интимно као ова вера у заједничко порекло од хероја. То је био случај са
старим Грцима, али су њихови хероји били локални, и зато се није могао
развити свегрчки национализам. Код нас и Топлица Милан и Старина Новак
и сва позната лица из историје једнако припадају сваком Србину. Покушајте
да му га одузмете, да га отуђите од њих!
У том погледу јединство Срба претставља један невиђени миракул. Срби
из Босне знају српску историју у танчине, а појма немају о босанској
посебној историји, Срби из “Хрватске и Славоније” знају такође у детаљима

српску историју, али ни најмање хрватску и славонску, Срби из Далмације
такође знају само српску историју. У школама су учили аустриску историју,
али је нико запамтио није, а српску нико није заборавио. Црногорци су знали
своју црногорску историју, то је тачно, али само као продужење опште
српске историје. У овом погледу једва да се неки народ света може
упоредити са Србима.
Неколико особина које су код Срба до екстрема развијене и које су свима
заједничке, не налазе се код других народа уопште. А оне су више него ма
које остале околности допринеле повезивању Срба и афирмирању њихове
народности. То су слава и народне песме.
Слава је чисто српски обичај, али је зато свесрпски. Где је Србин, ту је и
слава, и обрнуто. Срби католици на Јужном јадранском приморју једнако
славе Крсно име као и њихови православни суседи. Ако је спорно да ли је
неко Србин, Слава ће то показати. Ниједан други народ света нема тако
сигуран критериј разазнавања народности.
А народне песме нису ништа мањи и ништа особенији, оригиналнији.
Гдегод је живео, Србин је има исту забаву и исту разоноду: певање уз гусле и
слушање доброг гуслара. Начин гуђења и појања био је исти, садржај песама
био је исти, у целом Српском народу једнак. Свесрпски јунаци свуда су
слављени и узношени, локални знатно ређе. Кад сте у једној кући видели о
зиду обешене гусле, знали сте да је то српска кућа; кад су се недељом људи
окупљали око гуслара на једној пољани или узвишици, знали сте одма да је
то насеље српско. И онај који није језик разумео.
Срби су живели под разним газдама, под разним режимима, под веома
различитим условима живота. Колика разлика између живљења у Турској и
Маџарској, на Тимоку и у Боки Которској. А свуда се слави Крсно Име, свуда
се у песмама воздижу исти национални јунаци, на исти глас, уз исте струне.
То код других народа нема. Погледајте Хрвате: шта има заједничко у
обичајима, у схватању, у одушевљењу између једног далматинског Бодула и
хрватског Загорца? Постоји ли игде још на тако малом подручју један народ
којега ништа не везује?

Највећи кит српске заједнице, то су заједничка или бар једнака страдања
Срба свуда по свету. Сви су били гоњени и злостављани од Турака, од
Арбанаса, од Немаца, од Маџара, нарочито од Хрвата. Довољно је било звати
се Србином, или осећати се Србином, па бити изложен највећим мукама и
патњама. То је заједницу цементирало више него ма шта друго.
Ништа није теже него сачувати националну свест једног народа који је
подељен између многих држава. А Срби и овде претстављају невиђени
изузетак: Они су образовали своју народност, односно афирмирали је, кад су
се налазили под влашћу пет-шест држава. Они су не само у Србији и Црној
Гори били Срби, већ и у Млецима, у Аустрији, у Маџарској, у Хрватској, у
Турској. Свуда су се означавали као Срби и осећали као Срби. И свуда су
знали да су једно са онима у другој држави. О свему овоме се говори у књизи
“Спорни предели Срба и Хрвата”, коју издаје Амерички институт за
балканска питања. За остале српске суседе то се уопште не може тврдити.
И кад је на тај начин српска етничка заједница била извајана до
савршенства, постала рекао бих монолитна да ту реч нису неписмени
комунисти узурпирали за себе, кад је српска национална мисао већ
триумфовала и српска државност, захваљујући двема херојским српским
војскама, оној из Србије и оној из Црне Горе, била пред пуним остварењем,
кад је само требало учинити потез или просто изрећи само једну реч па да сви
Срби буду под истим српским кровом и у истом српском дому, појавила се
југословенска шимера.
Требало се национално преориентисати, а то значи извршити
фалсификате. Требало је установити да ми нисмо више Срби, него нешто
друго. А то друго није имало још ни имена и било је у повоју. Било је усто
сасвим лажно. Хрвати су набацили идеју веће заједнице, јер су знали да би
иначе били скресани на своју праву националну територију. А њихова
мегаломанија тражи бар три пута толику. И они су то преко Срба, помоћу
Срба и против Срба имали да спроведу. Будућност је показала да су они
имали право а Срби не.
Видело се из ових излагања колико је требало напора и колико векова да
се формира српска народност. И она је формирана у једној чистоти и

узвишености као мало која. У данашње време свака народност жели да буде
држава. А то не бива увек лако; за то је потребан погодан историски моменат
који се једанпут у веку јавља, или још ређе. Ми смо га Срби имали и —
пропустили смо га. Више од тога: злоупотребили смо га. И место триумфа
доживели смо катастрофу.
Оно што се збило не може се учинити као да се није збило: Facta infecta
fiery non possunt. И то би могло да се апсолвира једном болном прошлошћу,
да се из њега извуку поуке за будућност. Нажалост, Бурбони нису ништа
заборавили и ништа научили. Данас имамо једнаке заговараоце
југословенства као 1918. А Хрвати гледају своја посла и настоје да нас што
више забаве југословенством да би нас дезоријентисали, денационализирали
и напослетку опет ништили.
После експеримента који смо учинили у скорој прошлости, после
нечувених патња које смо доживели, је ли постало свакоме јасно да између
нас и Хрвата не само нема етничке заједнице, већ постоји непремостиви јаз?
Гдегод се ми налазимо заједно, ту је крајља хетерогеност, а не хомогеност. А
хетерогеност доводи до немира, до свађе, до смутња, до крви, напослетку до
расула и срамоте. Да ли ћемо то умети да избегнемо бар убудуће?
IV.
У стварању југословенске етничности показао се у пракси један
куриозум, који по свој прилици није био очекиван. Поред три основна врела
која су сачињавала југословенство, и која су имала да дају укупну супстанцу
и сав садржај, наишли су и неки други мали изворчићи који су показивали
тенденцију да директно утичу у југословенско море, а не преко српских,
хрватских и словеначких река. Другим речима образовале су се директне
југословенске етничке групе мимо Српства, Хрватства или Словенства. Неке
су од њих биле образоване, друге у ембриону, или бар потенцијално у
образовању. И није се ту радило баш о малим количинама људства.
Прво су то били Муслимани српског језика у Босни, Херцеговини,
Санџаку. Скоро један цео милион. Интелигенција је била подељена на Србе и
Хрвате. Масе нису уопште имале развијену националну свест. Звали су се
просто Муслимани или Турци. И нису хтели бити Срби, још мање Хрвати.

Постојала је могућност да они постану непосредни “Југословени”, четврта
или пета компонента, односно да постану просто Југословени без икакве
претходне националне декларације, ништа друго сем “Југословени”.
Друго су Македонци. Многи су се од њих осећали Србима, али многи и
Бугарима. Пошто ово друго није било сасвим пробитачно, садржавало је
извесне нелагодности за декларанта, то је њима добро дошла формула
југословенства. Бајаги су и Бугари Југословени, и признајући се као
Југословени, ови Македонци су сматрали да тиме своје бугараштво не
демантују. Разуме се да у Југославији није никоме могло бити забрањено да
се назива Југословеном и да се тако опредељује. Српству Македоније задат је
био тиме страшан ударац и створена скоро легална подлога за доцније
формално отцепљење “Македонаца” од Срба.
Трећа је група претстављала два мала племена српског језика у Бачкој.
Тако зване Буњевце и Шокце*). Буњевци су живели углавном на северу
Бачке... Шокци око Дунава, с једне и друге стране (у Бачкој и Барањи).
Раније је био већи део Славоније настањен од Шокадије. Становници су се
само тако звали. Мада се реч и данас често чује, шокачко становништво
Славоније је у току времена хрватизирано (због исте вере). Али оно у
Војводини није уопште имало никакве везе са Хрватством, једнако као ни
Буњевци2). За многе је од њих, нарочито интелигенцију, била спасоносна
идеја Југословенства. Они су увиђали своју сродност са славонским
Шокцима, своју верску истоветност са Хрватима, итд., али у исто време
живели су вековима заједно са Србима, у крајевима где уопште Хрвата није
*) Да је цео културни свет Буњевце и Шокце сматрао Србима доказ је и
последњи “Велики Брокхаус“, највећа немачка енциклопедија. У последњем издаљу
(слово “е“ 1956) сматра Шокце и Буљевце Србима, мада је тај лексикон после рата
узео сасвим антисрпску тенденцију.
2) Као најбољи доказ нека послужи факат да је у Народној скупштиии
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца постојао Буњевачко-шокачки клуб, који је
бројио, ако се не варам, шест чланова. После су многи Буњевци пришли Хрватској
сељачкој страици, а и знатан део Шокаца. И то у Краљевини Југославији. Данас као
Хрвати стоје на челу Српске Војводине (Геза Тиквицки итд.)!

нигде било, и нису желели да се Србима замерају. Прибежиште
Југословенству била је за њих једна формула Богом дана.
Не ради се овде о једној великој групи, то је тачно. Док су Муслимани
српског језика допирали до скоро милион, а тако исто и “Македонци” (пре
рата ипак знатно мање), дотле Буњевци и Шокци нису никад прелазили више
од сто хиљада лица. Ја сам приближно рачунао око 70.000 Буњеваца и око
30.000 Шокаца. Тачан број није се могао утврдити. Али ће их бити толико
чак и данас (велики природни прираштај они не показују).
Четврту групу су сачињавали многи југословенски Јевреји. Нарочито они
ван Србије, али су их и србијански с временом били почели да “опонашају”.
Јевреји ван Србије имали су махом стран матерњи језик: немачки, маџарски,
шпански, а нису хтели да их уврштају у те народности. Хтели су, затим, да
лавирају између Срба и Хрвата не желећи учествовати у њиховим
несугласицама (у Словенији Јевреја практично није било). Па су и они нашли
спасоносну формулу директног Југословенства. Бројно су били слаби, око
50.000 душа (свега је Јевреја било око 70 хиљада).
Да ли је то све било пробитачно по саму идеју Југословенства и њену
реализацију, тешко је рећи. Несумњиво то није рушило идеју, било јој је
формално конгруентно, али основно начело које је било постављено код
образовања Југославије овим је било, ако не демантовано, а оно сигурно
дезоријентисано. Појавили су се неки фактори који тобоже Југославију
потпомажу а који нису били предвиђени, нису стављени били “у предрачун”.
То је у најмању руку довело до забуне, до дезоријентације. Југославија је као
целина могла бити задовољна, али та Југославија као целина била је ипак
састављена од својих националних делова, у стварности је постојала само
кроз њих, и добро односно зло само кроз њих могла да цени. Оно што
ниједној основној компоненти Југославије није годило није могла ни целина
да прихвати као корисну ствар. Јер се Југославија још ни из далека није била
осамосталила, ни појамно ни функционално. Она сама није могла да
аперципира нити сама да своје интересе спозна, још мање да их брани. Тако
је била замишљена, тако образована, тако је и дејствовала. Променом и
поједностављењем имена није се променило на ствари ништа: Југославија је
остала само скупни појам, агрегат три компоненте којих се није могла никако

отрести. Сад су дошле нове, непредвиђене компоненте. У најмању руку то је
пореметило равнотежу и створило забуну.
Али то је већ прошлост. Ове нове југословенске компоненте нису се
могле одржати. Доказ, бар донекле, да нису биле предодређене да постоје, да
нису имале виталност.
Јевреји су највећим делом уништени од стране Немаца и Хрвата, они који
нама, Србима никад нису могли бити од штете. — Буњевци и Шокци су
углавном похрваћени. Истина, више формално него ефективно, јер маса тог
народа се означава као и пре, и не зна уопште шта је то “Хрват”. Али деца
иду у школу и постају Хрвати хтели-не хтели. “Народна Република Србија”
мора све у својој моћи да учини да од ових грађана створи Хрвате. Неколико
интелектуалаца се осећа још увек српски, али они бројно не значе ништа. —
Македонци су проглашени за посебан народ и четврту односно пету
компоненту, четврти или пети точак југословенских кола (јер су надошли у
исто време и “Црногорци” као засебан народ). Ово проглашење је извршено
указом, одозго, не питајући народ. Вероватно би га многи примили
добровољно, али је више него сигурно да га многи не би примили. Ова ствар
свакако није дефинитивно решена, али Македонци који би били само
Југословени без нижег и основног националног ступња неће се више канда
никад појавити. Или ће бити Срби, или Македонци као народ. Вероватно
биће подељени.
Остају само Муслимани. Код ових се није ништа указом наређивало, и
они су подвргнути природном процесу национализације. У статистикама,
које су у данашњој Југославији реглементиране, Муслиманима је дозвољено
да могу тројако своју народност да означе: Србин, Хрват или Муслиман. У
овом последњем случају каже се “Муслиман неопредељен”. Формула је
правилна, ја сам је први употребио у Статистици избора народних посланика
за 1923. Али она значи у исто време да је процес национализације у току, да
је неопредељеност само један провизоријум. Јер у суштини тај израз значи да
се очекује нечије опредељење, да се неко колеба, не може тако лако да се
одлучи на коју ће страну1).

За сада, неопредељени Муслимани чине највећу масу становништва
Муслимана српског језика. Њих је 1948 било преко осамсто хиљада, скоро
сви у Босни и Херцеговини (око 17.000 у Србији). Али се преко 160 хиљада
Муслимана том приликом определило за Србе и 29 хиљада за Хрвате. Од
нешто преко сто хиљада Муслимана српског језика у “Народној Републици
Србији”, пет шестина су се декларисали као Срби. Они махом живе у
Санџаку. Али и у Босни три пута више него што се декларисало као Хрват.
Па ипак је у Босни са Херцеговином око 85% Муслимана национално
неопредељено. То је било 1948. Врло је вероватно да је процес
национализације узео сад више маха и да ће опредељених бити све више,
неопредељених све мање. Али у ком правцу ће се опредељење кретати, ми не
знамо. Подаци од пописа извршеног 1953 нису још публиковани с обзиром на
веру.
Тек, оне струје које су изгледале непосредно и примарно југословенске
нестале су, канда у неповрат. Ми понављамо: није сигурно да ли су оне
Југословенству биле пробитачне. Али је јасно да са њиховим ишчезавањем
југословенство губи извесне своје токове, ситне или крупне, мутне или
бистре, али их тек губи. Оно тиме свакако не постаје јаче. Ако изгуби још
усто и једну од својих главних потпора, основних компонената, онда губи сав
смисао и сву могућност живота.
V.
Националитетна политика данашње, комунистичке, Југославије сва је
импровизирана, неуједначена, контрадикторна. Нема у њој ништа сигурно и
1

) Зашто комунистичка власт која све реглементира није овде реглементарно
поступила, није могуће утврдити. Разне су верзије, а једна од највероватнијих ова.
Комунисти су хтели да створе босанску народност, као и Венијамин Калај тако да
свака “република“ претставља засебну народност. Али се томе противио д-р.
Шубашић, који је хтео да преда власт само под најповољнијим условима за Хрвате.
Прво је тражио да се нико не кажљава за “усташке” злочине, а затим интегритет
“хрватских" територија. Тито му је све испунио, само није могао да цепа Босну. Али
је одустао од стварања босанске народности. И он и Шубашић су били убеђени да ће
се Муслимани изјаснити као Хрвати, и да ће онда Босна накнадно припасти
Хрватској. А у међувремену треба све предузети за приближење Босне Хрватској (о
томе у следећој књизи).

логично сем жеље за омаловажењем или чак негирањем Срба.
Створено је, као што је неколико пута овде речено, пет народности! Од
шесте се одустало. Сваки Југословен морао је да се изјасни за једну од тих
пет народности: српску, хрватску, словеначку, македонску и црногорску.
Једино је Муслиманима Босне и Санџака остављена слобода да се не
определе за извесно време, да причекају са опредељењем. Сви други морали
су да се определе: и приликом пописа становништва (то је за ове ситуације
најмеродавнији моменат) и иначе кадгод имају да попуњују личне податке
или дају “генералија”. (Ми смо у Аустрији нпр. уписнице у нове разреде
гимназије звали “национале”, јер се у њима налазило и питање о народности,
које је сматрано најважнијим; национале је свак звао те формуларе а не само
ми Срби). Власт у садашњој Југославији у стању је да контролише народност
својих поданика у разним ситуацијама (код тражења легитимације, пасоша,
итд.). И она то чини увек, и пази да се неко не би огрешио о народносне
указе. Јао ономе ко би написао Србин место Црногорац! У најмању руку не
би добио што тражи, али веома често би био просто проглашен фашистом.
Ђетићи који више воле власт просто кажу: Свакоме је слободно да буде
Србин, али није фашиста. Те морамо да гонимо!
Али Југословен не сме да буде нико, директни Југословен. Јер су
властодршци, преко Броза, Ђиласа, Пијаде итд. пронашли да је ранија,
краљевска Југославија (“монархо-фашистичка”) хтела то нивелисаље на бази
југословенства, а нова хоће заштиту свих постојећих народности. Ниједна не
сме да нестане нити да се утопи у нешто друго! И нико не сме да се изјасни
као Југословен.
То је ишло толико далеко да је неки Живко Милић у београдској
“Политици” од 24 марта 1956 написао једну козерију под насловом
“Југословенска синтеза”. Морам је навести овде иако штедим простор јер сам
плаћам сваку штампану страну. Елем, долази статистичар у собу овог писца и
“пописује га”. Даље препуштамо писцу:
— Јесте ли све записали?
—Све, сем ваших идеја — одговори статистичар. — Али, видите,
заборавио сам вашу народност. Које сте ви народности. То, додуше, није

нарочито важно — ви схватате политику ове земље и овог друштва, наравно,
али ипак — које сте народности. Србин, Хрват, Словенац?
—Не, драги друже.
—Македонац, Црногорац, Италијан? Мањинска припадност? Странац?
—Не, не, драги друже.
— Национално, значи, неопредељен?
— Напротив. Врло опредељен.
— Па кажите, морам да попуним рубрику.
—Ви такве рубрике немате у формуларима.
—Ми да немамо неку рубрику? Ви сте смешни... Чекајте само да видим,
какву рубрику хоћете. Дакле?
—Народност југословенска.
— Југословенска. Па наравно, — говорио је човек. — Југословенска....
југословенска.... југословенска... види, заиста нема. Нема народности
југословенске... .Треба рећи нешто друго.
—Значи, нема рубрике?
—Нема.
—Значи, треба је увести!
Статистичар је очито био збуњен што, ето, нема једне рубрике. Сасвим
извесно, он је веровао да постоји....”
Као што се види, и у садашњој Југославији неко хоће да буде Југословен,
директно и само Југословен, али му не дају (писац козерије каже да су му
родитељи били две вере и две народности)1. А статистичка управа се хвали
кроз своје публикације да први пут у историји становници Југославије имају
право да субјективно изразе народност како хоће. А не дају му да буде
Југословен, као што ни Бокељу не дају да буде Србин итд. Ако случајно сам
попуњава формулар и каже да је Југословен, они га врате у своју првобитну

народност, коју нагађају (о томе поближе у књизи “Спорни предели Срба и
Хрвата”).
Ајде, рецимо да је то начело: нема непосредног југословенства, као што
га заиста не би могло бити. Али ван статистике и адмиинстративних аката
југословенских власти*), не само што се признаје југословенство, већ се нико
не сме друкчије да означи!! Нарочито у новинама, јавним органима, посебно
према иностранству! Све се обележава као југословенско, а нарочито ако су у
питању Срби. Не сме се за име Божје употребити израз Србин, ни за
прошлост а камоли за садашњост. Неколико примера ће бити наведени у
одељку X овога рада. Сијасет података ја сам изнео у емигрантским
новинама, а неколико стотина исечака из југословенских новина стоје још
код мене необрађени. Јер то се понавља сваког дана и требале би читаве
књиге да се све то само спомене.
Југословенство је декомпозирано само да се ослабе Срби, да се покаже
како су тобоже Срби знатно мањи него су се приказивали, па кад је све то
учињено а Срба опет остало доста, треба их помешати са осталима да
њихово, искључиво српско, не остане више ништа.
1) Морам, нажалост, и овде да учиним једну допуну за време коректуре. Ту скоро,
пре неку недељу, било је у Београду суђење Миловану Ђиласу, оцу и куму
црногорске народности у исти мах. И кад су читане гепералије оптужнице, у којима
је стојало да је оптужени Црногорац, он је скочио као ватром опарен и тражио да се
то исправи: да није Црногорац него Југословен. И суд је, како саопштавају стране
новине, учинио исправку. То је противно сталној пракси код јавних аката. Но далеко
већи куриозум је у томе што Ђилас демантује себе: он се одриче црногорства, али у
исто време остају његови закони који то одрицање свакоме друго забрањују. И сад
настаје оваква гротескна ситуација: Да сам ја у земљи, морао бих бити “Црногорац“,
а сам Ђилас то не мора бити. Истина, ои се није вратио српству нити би на то суд
икад пристао, али је то само доказ више да су све нове народности имале само један
циљ: да ослабе и потресу Српство!
*) Но ако треба Српству нашкодити, онда се и у официозним (полуслужбеним)
публикацијама опет појављују Југословени а не Срби. Тако у официозној
Енциклопедији Југославвје (уредник М. Крлежа), стоји у првој свееци само колико
Југословвна има у Бачкој и Ванату (а Хрвата, разуме се, у Барањи).

Јесте, то су интенције комунистичке Југославије, и читаоци ће одма рећи
да се то неће поновити у националној Југославији. Варају се; само постојање
Југославије неминовно, на дуги рок, до тога доводи. То није била тежња ни
првобитне Југославије 1918, али се после десет година то показало као
пожељно. То није била, вероватно, тежња ни друге Југославије 1944, али се
после неколико година то показало као обавезио. Не може постојати
Југославија без југословенства међу осталим националним државама, па, или
ово мора да се побије — хтели га или не хтели — или Југославије нестаје. А
свако афирмирање југословенства значи неминовно слабљење, негирање па
чак и смрт Српства. То је један процес који се не да избећи ако останемо у
заједничкој држави. То је био случај у Италији, у Немачкој, у Швајцарској
чак и Сједињеним америчким државама. Томе лека нема.
И, кад бих ја био демагог и фразама хтео да решавам наше националнополитичке проблеме, ја бих читаоцима поставио питање: “Хоћете ли да
останете Срби или да се српско име затре?” — И то би било скроз реално
питање. Али ја хоћу и даље да аргументима а не фразама оперишем.
VI.
Само су Срби и Словенци били носиоци државне идеје у првој
Југославији, само су они били “државотнорни”, само се на њих држава могла
да ослони. Хрвати су јој били до сржи противни, и све су чинили да је унутра
минирају. Како је у земљи било још веома много националних мањина, то су
ове нашле у хрватском држању свој модел, који су подржавале до
виртуозности. И у земљи није било ни пуних 60% становника који су државу
желели, а преко 40% оних који су је рушили гдегод су стигли. То је огромна
несразмера, ниједна заједница се не може одржати на тим пропорцијама. Јер
је много лакше рушити него градити и одржавати. Ни два-три градитеља не
могу да надокнаде оно што један поруши. При толико деструкције са разних
страна, конструктивност Срба и Словенаца била је недовољна да спаси
државу.
Црвоточина је расла, и стабло које се зове Југославија било је већ 1941
сасвим труло. Али изнутра, тако да многи то нису запазили. Нарочито то
нису опазили или нису хтели да опазе владајући. И стабло се срушило, као

што мора свако разједено и расточено стабло да се сруши. Југославија је
имала да буде, по замисли оних који су је створили, једна национална
држава, а у ствари је била све друго пре него то. Она је била анационална и
антинационална да би завршила тамо где јој је био природан крај: у
интернационалности. У сваком случају, Југославија је, свака, пун контраст
националности и никад таква држава не може да постане (тј. национална).
Ако ми успемо да се ослободимо хрватског баласта и да оснујемо своју
сопствену државу, своју Србију, наши национални односи биће из основа
измењени, а створиће се још подлога да се радикално измене. Истина,
националних мањина имаћемо још и тада, чак у знатној мери. Али срж
државе сачињаваће један народ, чију унутрашњу кохезију и духовну
повезаност нико не може да оспори, један народ који је умео и који ће увек
знати и хтети да се заложи за отаџбину. То је српски народ.
То је од огромног значаја. Гдегод нема пуне хомогености, постулат гласи:
једно моћно језгро које је у стању да државу одржи и да јој пружи довољну
духовну супстанцу1).
Ако држава није хомогена, да је што мање хетерогена, да се хомогености
приближује и да има изгледа да је спроведе на природан и частан начин. То
би баш био случај са нашом Србијом.
Срби ће чинити у њој огромну бројну надмоћност. Још одма, у почетку,
они ће несумњиво сачињавати три четвртине целокупног становништва. Да
1

) Старогрчки генијални философи су и овде бар предосетили проблем, а донекле
га и истакли. Аристотел примећује да племенска хетерогеност води лако до устанака,
до револуција, јер држава не може настати “из било какве гомиле“ (Пол. V/3).
Аристотел не захтева пуну етничку хомогеност, али мисли да треба да постоји бар
једно етнички хомогено језгро ако држава има да постоји. Њему могу да се придруже
страни елементи, који се постепено асимилирају и најзад стопе са народом који чини
срж државе. Ово стапање канда и Платон има у виду кад каже да при оснивању једне
нове државе “са многих страна извори или потоци утичу у једно језеро“ (Закони,
V/7).
Исту тезу о образовању америчке народности заступа B. N. Murray Butler,
Building the American Nation, 1923. p. 31. (О томе поближе Alfred Verdross, О античкој
правној и државној философији, Беч, 1948, стр. 149).

не би остали само на апстрактним тврдњама које се не могу контролисати, ми
ћемо наше наводе покушати да конкретизирамо.
У српским деловима Југославије већ према оном капитулирајућем
“Споразуму” Цветковић-Мачек живело је пре рата око равно десет милиона
становника. То је за 1939 израчунао био сам Јосип Смодлака. Данас ће тај
број бити осетно већи, јер Србија сама није у рату имала тако енормне жртве,
а и у осталим деловима је виталност Српског народа многе губитке
надокнадила. Али рачунајмо са бројем од десет милиона, јер је он округао, па
се лакше дели и парцијелно приказује.
Срба би ту било око седам и по милиона, разуме се са Црногорцима и
делом Македонцима, који не би хтели да буду нешто друго него Срби (то не
искључује признање македонског језика и њихове језичне посебности).
Остатак од једне четвртине отпао би на мањине. Међу њима би најзнатнији
били Шћипетари са око 700 хиљада, онда Маџари и Хрвати са по 400 хиљада,
неопредељени Муслимани са око 600 хиљада, и сви остали 400 хиљада.
Уколико су ови бројеви нешто мало повећани у последње време, повећани су
и бројеви Срба бар у истој сразмери. Однос остаје исти.
Ми ћемо са мањинама поступати коректно и пажљиво, како доликује
једном културном народу. Не само да их нећемо убијати (та ми нисмо
Хрвати!), већ их нећемо ни депоседирати, нити им правити ма какве сметње
за њихов опстанак. Али, свакако, ми ћемо желети да спроведемо једно
национално пречишћавање земље, једну етничку пурификацију гдегод је то
могуће, без насиља, без претња, без истеривања (ми нисмо ни Бугари!).
А да се на том пољу доста извести, на миран и поштен начин. Пре свега
разменом становништва. Ту у првом реду долазе Хрвати, који ни сами не би
хтели да остану у Србији и који ће покушати на све начине да иселе Србе са
своје територије (ако наша будност и међународна пажња не дозволе поновно
убијање Срба). Разуме се да о модалитетима и броју треба преговарати
(принципијелно исти број емигрираних Хрвата и имигрираних Срба). То већ
за веома кратко време појачава наш проценат од 75 на 79, на скоро четири
петине.

Затим долазе Муслимани српског језика. Данас су се скоро сви
Муслимани Санџака определили као Срби, без икаквог притиска. И један
знатан број Муслимана у Босни са Херцеговином. Природна је ствар да ће тај
број у самосталној Србији расти без икаквих корака од стране власти, чак и
од стране српског становништва. Ми их нећемо проглашавати “цвиећем”, ми
их нећемо мазити, ми им нећемо обећавати ништа што не можемо извршити,
ми их нећемо гонити да убијају своје земљаке као што су Хрвати радили. Али
ћемо с њима поступати коректно и каваљерски. Ни у чему неће бити
запостављени Србима православним. Да ће се они сами од себе србизирати, о
томе не може бити сумње. Наш проценат ће већ самим тим даље расти. Ми
ћемо за веома кратко време, за две-три године далеко пребацити квоту од
четири петине становника.
Очигледно је да ће и неки други Југословени, који су се тек ту скоро, пре
неку годину, прогласили Хрватима, да ће и многи од њих рађе хтети да
остане на својој плодној земљи и да се понова приближи Србима него да се
сели у Хрватску. Мислим на Буњевце и Шокце.
Доћи ће, разуме се, и исељавање, хтели га ми или не хтели. Исељавање
малих етничких група које су од своје матице јако удаљене и којима прети
природна опасност однарођавања. Нпр. Пољаци, Украјинци, Словаци, Турци.
Ови последњи већ у велико напуштају Југославију, која томе чини разне
сметње и не даје им никакву накнаду за остављено имање. Ми бисмо,
напротив, дали им пуну накнаду за имање ако се реше да напусте земљу.
Самих Словена ми имамо око сто хиљада, а толико исто Турака. Нека пође
укупно сто хиљада, један проценат мањина мање, један проценат Срба више.
Ми имамо у Војводини око 60.000 Румуња, а толико исто Срба у
Румунији. Ако изменимо то становништво, у самој Војводини ми бисмо
имали место 53 више од 56% Срба. То је огромна разлика, која Војводину
чини већ неспорно српском. Ако још дођу друга исељавања и замене, ми
постижемо квоту од две трећине у веома кратко време. А никад у познатој
историји није један народ тамо био тако бројно заступљен.
Има мањина које нам не задају никакву бригу. Нпр. Власи у Источној
Србији, чији број уосталом стално пада. Затим Цинцари, којих има свега

десетак хиљада, Цигани, Бугари итд. Они су увек заједно са Србима живели и
Србима се осећали. Ми сами их нисмо хтели примити као потпуно своје. Али
после тако дугог заједничког живота, и то решење сазрева.
Као што се види, много се тога може учинити у погледу националног
прочишћавања земље, без принудних мера и без неморала. Постоје само две
мањине које нам задају велике бриге и чије проблеме не можемо лако
решити. То су мањина арбанашка и маџарска.
За ону прву покушано је било решење у првој Југославији, за време владе
д-ра. Милана Стојадиновића. Негде око 1936 године, он је био са Турском
начинио споразум да ова прими знатан део Арбанаса са Косова и Метохије, и
Влада је припремила била две милијарде динара за ту акцију. Неке
невидљиве силе тај су план осујетиле, и то у корену. О томе је јавности врло
мало познато. Несумњиво ће се некад знати и више. Да је тај план постигнут,
колико бисмо имали мање жртава последњег рата и колико бисмо боље
национално стојали!
Маџари су остали у нашој земљи и поред оних страхота које су учинили
према Српском народу 1941-1942. Јер их је хрватско-комунистички режим
намерно задржао. Ни ми их нећемо гонити уколико нису криви за почињене
злочине над Србима. Очигледна је ствар да ће један део сам побећи пре него
ми дођемо. Али ће то бројно бити мали део. Проблем Маџара у нашој земљи
остаје и даље. Они су нам заиста непожељни после искуства од 1941. Тада су
донели одлуку да одма напусте Бачку и Барању сви Срби, Јевреји и Цигани
досељени после 1918. То је било афиширано, и ја сам један афиш имао у
рукама. Не би било нимало неприродно да и ми једнако поступамо, па
кажемо да се иселе из Војводине сви Маџари чији су се преци доселили
после децембра 1860, када је укинута Српска Војводина. Не би било
неприродно уопште да се са сваким народом поступи онако како је он
поступио са Србима последњег рата. Јер само тако могу “зорно” да увиде шта
су учинили.
Али то Срби неће чинити чак ни према Маџарима. То ће чинити само
према онима који покушају још једанпут да требе Српство.

Значи да се мора наћи неки други пут да се реши проблем националне
мањине Арбанаса и Маџара у нашој земљи. То ће бити предмет старања
државних вођа и претставника народа. Ја лично сматрам то питање толико
важним за наш државни и народни просперитет да се не бих жацао ни
уступања делова наше државне територије да би се тај проблем скинуо с
дневног реда или бар учинио сношљивим, а то значи кад би се тиме отселило
и преостало становништво исте нације, бар у већем делу. (Ја знам да су
једанпут Маџари били вољни да уступањем Барање све своје ревиндикације
према нама задовоље).
Јер је боље имати своју чисту територију и нешто мању него велику
територију за коју вазда имамо да стрепимо. Ја морам да то кажем, иако знам
да ће ме наши људи за то напасти. Нека верују само у моје најискреније
побуде. Компактност и хомогеност Србије важнија је од неколико стотина
квадратних километара.
VII.
На потпуну хомогеност не можемо ипак рачунати за још дуго времена.
Баш зато што ми не желимо нити хоћемо да употребимо насиље, остаће увек
један знатан број мањина у нашој земљи, у Србији. То има незгода као што
смо видели, али има напослетку и добрих страна. Не само што имамо залогу
ако се Србима негде друго зло деси, већ и из још једног разлога, који мени
никад не би пао на памет, али кога сам нашао код Плутарха. Он је забележио
једну опомену победницима у страначкој борби на острву Хиосу (првој
демократији света) још пре две и по хиљаде година. У њој дословно стоји:
“Не гоните напоље све (побеђене) непријатеље, већ оставите неке међу вама,
да не бисмо ми сами, лишени непријатеља, заподели борбу између себе”.
Историја се понавља, и правила заједничког живота једнака су сад као и
пре два и по миленија. Нека остане нешто иноверије код нас, али само да није
моћна. Да нас може приводити свести, али не доводити у забуну и несрећу.
Мањине могу уопште да буду од благотворног утицаја на владајући народ.
Не треба ни други постулат националне концентрације, окупљање
целокупног националног живља под заједнички државни кров, спроводити до
крајњих конзенквенца. То мора да буде идеал, то мора да важи као начело

које треба свакако спровести у основним цртама. Али неки мали изузеци
доносе некад нацији више користи него штете. Јер је давно речено да никаква
већа несрећа не може да погоди један идеал него његово потпуно остварење.
Идеал је онда нестао, нема га више. Он је испуњен, конзумиран, прогутан.
Идеал, то је тежња, жеља, настојање да се нешто оствари. Кад је остварено,
престаје и тежња, често чак праћена разочарењем (дезилузија), јер остварење
није донело све оне последице које су очекиване. Чим се испуни мисија,
настаје једна учмалост, лабавост, духовна празнина. За одржање постигнутог
није могуће произвести исту напетост духова као кад се иде за стицањем
нечега.
Ренан је казао: Les institutions perissent par leurs victories, што значи:
Установе пропадају са својом пoбедом, чим победе. А кнез Бизмарк казао је
поводом захтева за уједињење целе Немачке, das man den Soehnen den Enkeln
auch noch etwas zu tun uebrig lassen muesse, што значи: Треба нешто оставити
и синовима и унуцима да ураде!
Велики су умови који су изрекли све те речи, и право су имали.
Код једног стопроцентног народног уједињења, као што је скоро било
наше, српско, 1918, нестаје велики национални идеал, престаје будни интерес
за националну ствар, да се о борбености и не говори, настаје учмалост,
индиферентност, национална апатија. Уколико има пак у народу још
идеолошких и идеализирајућих снага (а у Српском народу било их је и биће
их увек), оне се окрећу неким другим циљевима, ваннационалним, често онда
наднационалним и анационалним. Томе много треба приписати да је наша
високошколска омладина постала интернационална, док су све студентске
омладине суседних народа (Хрвата, Маџара, Бугара) биле хипернационалне.
Ове су имале један национални циљ, док су Срби били у том погледу
засићени. Како је друкчије реагирао Београдски универзитет на српске
националне интересе до 1914 и после 1918! А омладина, нарочито школска,
даје тон и правац колективним стремљењима (разуме се у слободним
земљама; у тоталитарним то даје власт). Политички не би било апсолутно
погрешно задржавати једну подлогу за национална надахнућа и одушевљења.

Разуме се да се ван српског језгра смеју оставити само компактна насеља
и не сасвим удаљена од српске државе1). Мале оазе, удаљене од националног
стабла, треба свакако преселити. Због њих се не може ни распалити
национални интерес до крајње мере.
Наша одбрана и наше залагање за те своје сународнике могу бити
ефикаснији него кад би се они налазили у истој држави, али једној посебној
федералној јединици.
Друкчији је став према иностранству а друкчији према унутрашњим
националним ексцесима. Ми нисмо нпр. према Хрватима никакве
репресалије предузели кад је 1934 убијен краљ Александар, иако је судска
истрага несумњиво утврдила да су интелектуални убице били Хрвати. Чак је
било забрањено да се то јавности саопшти. Међутим, ми смо вршили извесне
репресалије према Маџарима, који су само у другом плану и сасвим посредно
за то убиство били одговорни. 1914 је Аустро-Угарска навестила Србији рат
за сличну појаву, а своје домаће Србе је много више штедела. Тамо где нису
Хрвати владали, Србима није ни длака с главе нестала.
Па и за време тзв. Бановине Хрватске малтретирани су и убијани Срби на
више места. Хрватске власти нису ни истрагу вршиле, а “српске” одн.
југословенске у Београду правиле су се као да то не знају. Никакав протест,
никаква претња, никаква одмазда. Све тобоже у интересу унутрашњег мира.
Унутра, заиста, треба имати много више обзира него споља. Хрвати су
наше обзире тада сматрали, као слабост. И тада и 1941 могли су се уверити да
не постоји опасност никакве освете ако се Срби убијају. Југославија
заштићује убице а не жртве. У интересу мира и “братства” мора се само
прелазити преко српских жртава.

1

) Прота Манојло Грбић пише у своме великом делу “Карловачко
владичанство“, како су Срби у Хрватској могли да одрже своју домену где су били
комнактни и близу осталог језгра и поред свих насртаја хрватског католицизма на
њих, и онда дословно каже (II књ. стр. 152): “Поуздано можемо рећи да нам не би
отели ни Жумберка да само није био сувише оцијепљен и осамљен од осталог
народа“.

Како је све то било друкчије док је постојала самостална и независна
Србија. Ако је до 1912 један Србин био убијен у Турској од качака, комита,
турских органа или томе слично, наше новине у Србији позивале су на
узбуну, народ се ускомешао, влада је слала дипломатске ноте, четничке трупе
су слате за одмазду. Није се ни преко једног случаја прелазило ћутке. Тако
исто кад је хрватска руља у Сарајеву и Загребу после Видовдана 1914
малтретирала Србе и пљачкала српске дућане. Сав Српски народ у Србији и
Црној Гори дигао се као један човек, спреман на рат који је примио. Ја сам се
нашао при демонстрацијама на Цетињу кад се јуришало голим рукама на
аустриско посланство.
VIII.
У сваком случају Србија, остављена сама себи, може несметана и
неузнемиравана ниоткога да се посвети својим специфичним задацима и да
гледа само интересе свога народа, да преузима само оно што њој и њеном
народу користи.
Нико јој при томе неће опструирати и интригирати, бар не унутра. Она
неће морати да се стално обзире десно и лево, да овога не увреди, да се од
онога сачува. Од народа се неће ништа више крити, он ће сам учествовати у
постављању и извођењу националног програма.
Тиме смо дотакли једно питање административне природе, али ипак
зџачајно за наш национални живот. Потребна је једна систематска, на дуги
рок замишљена национална и етничка политика (етнополитика), која је
раније била потпуно занемарена. Раније се све то вршило од случаја до
случаја, једна је влада демантовала другу. Ово су, међутим, ствари које
прелазе значај једне владе и њене ефемерне политике. Потребно је једно
посебно надлештво, снабдевано релативном самосталношћу и моћним
компетенцијама које ће се бавити овим проблемима. Оно би имало да
израђује и извршује национални програм, којега би највиши државни органи
ратификовали. Ове се ствари не врше на парче. Оне су бар толико важне
колико наоружање државе, и треба им бар толику пажњу посветити.
Мора се признати да у првој Југославији није било ни лако водити
смишљену и конзенгвентну етнополитику. Држава је била за Србе сувише

велика, а етничких проблема било је на десетине. Сваки је тај проблем био
потпуно различит од другога. Колика разлика између Метохије и Бачке!
Сваки је проблем требало засебно проучавати и засебно третирати. Ту је
морала наука да се узме у помоћ.
А то третирање довело би одма до зле крви, и унутра и споља. Морало се
водити рачуна о сународницима наших мањина у суседству, где имају
засебне државе. Постојале су многе сметње у Уговорима о миру,
Трианонском и Сан-Жерменском. Наша држава је испуњавала све те одредбе
дословно.
Ми нисмо имали ни довољно људи за насељавање ни довољно исправних
чиновника да нас код мањина репрезентују и да српске интересе упознавају и
чувају. Тип нашег Србина националисте отпре Првог светског рата, пуног
идеала и одушевљења за националну ствар, нестао је био скоро сасвим. Наше
чиновништво је свуда ствар кварило место да је помогне. Најбољи су у рату
погинули.
Колико би у овом погледу лакше поступали и колико би се више постигло
да је Србија остала неколико деценија само при аквизицији Јужне Србије.
Ова би је могла национално консолидовати, слично, иако не сасвим једнако,
као новодобивене области 1878. Тамо није учињено било практично ништа,
јер су то омели узастопни ратови од 1912-1918. А кад су ратови били
свршени, нашли смо се у Југославији, са несразмерно мање интелигенције, са
прорешетаним становништвом услед рата, са “испуњеним”, а то значи
напуштеним идеалима. Тада је сматрано да је све решено, а тада тек су
заправо настали сви етнички проблеми. Ми нисмо били кадри да их решимо.
“Веља крушка у грло западне”.
Највише је, разуме се, сметња долазило и ту од Хрвата. Прво, што смо се
увек морали њима бавити и сву пажњу скретати са других ствари. Затим, ту
су Хрвати повлађивали све антисрпске струје, саботирали сваку нашу
етничку акцију а у исто време потстрекивали разне мањине да нам
постављају немогуће захтеве. Они су помагали сепаратистичке тежње
Македонаца, качачки отпор Арнаута, “федерализам” Црногораца итд. Својим

опструкционим примером дали најбољи рецепт мањинама како се руши
држава. Они су државу учинили слабом и неотпорном и према другима.
Сам Адам Прибићевић то индиректно али сасвим јасно признаје овим
речима: “Да није створена Југославија, Срби би далеко пре средили прилике
у Ј. Србији и Војводини, јер су вечите унутрашње трзавице потхрањивале
наду противдржавних елемената у расуло државе”. (Чланак у Гласу
Канадских Срба: “Отклик на Клиц Триглава” у броју од 4 фебруара 1954).
Ипак је нешто, иако недовољно и несолидно, урађено на националном
пољу у првој Југославији. Настао је рат. За неколико недеља све су наше
тековине на етничком сектору бачене у воду. Више од тога, Хрвати су
образовали једну “државу” која тачно одговара њиховом карактеру и
менталитету. Ту су пришли истребљењу Срба староседелаца. И ми смо
бачени за неколико деценија, ако не и векова уназад. Све што су генерације
стварале, једним потезом је порушено.
Ако изузмемо хрватска зверства и окрутности окупатора, где се радило о
чистим Србима, другде су се показале слабости наше националне политике,
наши палијативи и шепртљанство. Србија је нпр. за само три деценије била
тако цементирала јединство становника својих јужних округа (Ниша, Врање,
Лесковца, Прокупља), да су они ратове и окупације који су настали у
четвртој деценији њихове припадности Србији издржали са једном ретком
националном постојаношћу. Ниједан једини пример издајства није се тамо
појавио. А рат који је настао у трећој деценији постојања Југославије
декомпозирао ју је у трен ока и показао примере издајства, које није нико ни
у сну могао да предвиди. Не појединци, већ милиони, ратосиљали су се те
државе и прилазили у ком било виду њеним најљућим непријатељима.
Дошла је друга Југославија. Политика расрбљивања и однарођавања свега
што се српски декларисало, постала државни програм, који се није крио.
Српство које је једва изнело живу главу из рата, ломљено, рањавано, бијено и
мучено, проглашено је кривим за све праве и измишљене патње прошлости.
И све је опет навалило на њега. На јавним зборовима утркују се Броз, Пијаде,
Колишевски и сви други узурпатори власти у Југославији ко ће више и горе
Србе да изгрди (раније је Ђилас носио рекорд). А присутни Срби не само што

морају да слушају, већ и да аплаудирају. Кад бандити срамоте њихов народ и
њихове претке, њихове подвиге којима се свет дивио, ови морају да јавно то
одобравају. Ако то не чине, куку њима*). Све се етничке и квазиетничке
групе задовољавају на рачун Срба. Ови нису више ни издалека заступљени у
водећим државним положајима сразмерно своме броју; Иноверија је
завладала Југославијом у тежњи да Србе учини најнижим објектом власти. У
Аустрији и у Маџарској имали смо више значаја него у данашњој
Југославији.
И доклегод буде Југославије и Југословенства ми ћемо бити у опасности
да понова не доживимо сличне ситуације. Може наше стање да се побољша,
али опет у једном по нас неповољном моменту да дође до експлозије. Наша
национална супстанца је најмање у Југославији заштићена.
Сви који мисле друго, варају се. А питање је да ли и мисле друго или само
из разлога, који се не могу сасвим утврдити, мада се могу претпоставити,
пледирају за једно решење које се не може бранити. Некима се омакне па
изјаве: нека погине још 300 хиљада Срба, ми морамо заједно са Хрватима.
Али нико од њих не рече: ја ћу дати свој живот или живот своје деце за
одбрану Југославије или Срба у Југославији. Нека гину још 300.000, али мало
удаљених од тих патриота југословенских.
Какав ће конкретно изгледати наш етнополитички програм, у обновљеној
и уједињеној Србији, не можемо овде говорити. Зависи од околности под
којима ћемо примити и вршити власт. Не знамо ни колика ће нам земља бити,
ни кога ћемо у њој затећи.

*) Као еклатантан пример између хиљада нека послуже ова два стиха које је
спевао и кроз државна издања пропагирао некдашњи најмилији ђетић Ђиласов
Радован Зотовић, званични песник комунистичке Југославије. Пародирајући песму
Војислава Илића “Вардару“, овај ђетић пише:
А Вардар, ријека српска, под мостом Цара Душана
Испира клозете, носећи Јегејском мору.
Срби су то морали читати и — одобравати! Иначе, куку њима.

Али теориски, тај програм се да овако по прилици поставити:
Концентрација Српства, која захтева прикупљање разасутих делова по свету,
враћање емиграције, увођење удаљених Срба из туђине, којима прети
денационализација, а ми сами немамо изгледа да те крајеве ревиндицирамо.
— Национална пурификација земље коликогод је то могуће моралним и
исправним средствима, не чинећи другима што не желимо себи. — Забрана
сваког прозелитизма, и верског и националног, против Српства. —
Привилегисање Срба увек где се ради о једнаким условима. — Унапређењем
српске културе на историско-националној бази. — Бескомпромисна заштита
српских интереса и у земљи и у иностранству, не жацајући се ни рата ако се
ради о заштити српских животних интереса. Ако неки други сусед покуша да
према Србима изврши један pro mille оних злодела што су Хрвати учинили,
морамо предузети неминовне репресалије према њиховим сународницима
код нас, а евентуално и оружану борбу. — Целој државној идеји дати српски
облик и српску националну мисао, српски национални интерес поставити као
основну максиму делања и регулатив сваког јавног рада, као summa rei
publicae.
Тада бисмо заиста убрзо постали један од првих народа и једна од
узорних земаља Европе.

X . ЖРТВОВАЊЕ СРПСКИХ НАЦИОНАЛНИХ ОЗНАКА
Српској капи свуд име погибе.
Његош, Гор. Вијенац, 258.
I.
Много пута је истакнуто да смо ми у Југославији изгубили многе, и
најзначајније. наше националне символе: заставу, грб итсл., да смо их
жртвовали због лажног јединства, а да их други жртвовали нису. И то онда
кад су ови символи постали славни и поштовани од целог света.
Иако је испочетка, све до јануара 1929, постојала Краљевина националног
тројства, установљена је била, више спонтано, заједничка и јединствена
југословенска застава. То је начелно исправно, у колико она није имала да
надомести већ само да допуни националне заставе, као државни символ.
Али је интересантно то, да је у Србији одма затим нестало српске заставе
и да је потпуно заменила ова нова, “југословенска”. На свечаностима у
Београду ви нисте од сто застава могли наћи једну српску, после баш
ниједну. У хрватским крајевима није било тако: тамо су демонстративно
вешане хрватске заставе свуда сем на државним надлештвима. Кад је војска
добила нове, југословенске заставе, и кад је неки одред војске пролазио
Београдом уз заставу, сваки је мушкарац скидао шешир као да је српска,
славом овенчана, застава. И писац ових редова. У Хрватској то није чинио
нико. Срби су без икаквих задњих намера укопали своју славну заставу и
пригрлили неку нову, непознату, чак туђу.
Јесте, у западним српским пределима, ова застава је сматрана као туђа,
као хрватска. И заиста је била грешка што је узета изокренута хрватска
застава као државни символ. Могао је остати исти ред боја, само вертикално
уместо хоризонтално. Овако, на много места је застава вешана погрешно,
тако да је место југословенске у ствари хрватска застава долазила до
изражаја. Нарочито у унутрашњости Србије. Али и у Београду испочетка. Ја
сам, као студент са још једним колегом из Боке, упозорио 1920 године
десетину надлештава у Београду да су истакли хрватску место “државне”
заставе. А у мом селу, у Боки Которској, нису парохијани никако дозволили

да се при црквама веша “хрватска бандијера”. Кад је мој отац, месни парох,
добио наредбу да се мора истаћи државна застава, он је сазвао збор виђених
парохијана и сву елоквенцију употребио да сузбије противљење државној
застави. Он је казао да то није хрватска застава чим су боје изокренуте. На то
ће један сељак: “Како није хрватска бандијера? Познајете сви латинског попа
Грацију из Ластве. Обрните га наопако. Ко је он? Опет латински поп!”.
Данас, у комунистичкој Југославији, задржана је иста “југословенска”
застава, али са петокраком звездом. Задржане су на папиру покрајинске, али
не националне заставе. Тако у Србији и Црној Гори српске, опет са
петокраком на плавом пољу, али њих нико и никада не истиче, нити сме да се
усуди да то чини. Чак ни српска “републичка” надлештва.
Наши емигранти, вајни Срби, носе такође на риверу југословенску
заставу, једнако као што оснивају југословенска удружења у којима нема
никога сем Срба.
Са грбом је слично. Раније је био састављен од три националне
компоненте. Сад је са комунистичким символима и јединствен. Само су
републикама продужени тобоже национални грбови са петокраком. Али док
хрватски грб има поред шаховске табле и ознаку мора и река, дотле српски
има само четири оцила без крста. Њега су лишили најсрпскије и
најсимптоматичније ознаке. А Срби у Босни немају ни то: њих симболизује
“босански грб”. Оне у хрватској хрватски.
Раније химна била је такође тројака и мелодиски немогућа. Хрватска
химна, саставни део ове заједничке химне, толико је последњег рата
компромитована, да ниједан честит Србин није у стању да је мирно слуша а
камоли да јој почаст указује (устајањем, у ставу мирно итд.). Јер су уз њене
звуке и са њом као символом мрцварени и убијани Срби на свим странама
где је она одјекивала. И наредбе за зверско убијање Срба и саопштења о
извршењу тих наредаба давана су уз звуке те химне.
II.
Али на самим тим символима није свршено. Све се више запоставља
наше стародревно национално писмо, ћирилица, и замењује усташким

писмом. Треба упозорити да је још и првој Југославији негде у почетку
тридесетих година била сазрела мисао да се уведе латиница као једино
званично и народно писмо у Југославији. Краљ Александар је дао био
пристанак и указ је био готов, и само се енергичној интервенцији
блаженопочившег патријарха Варнаве може захвалити што тај указ није
публикован и није ступио на снагу. Његова интервенција је утолико помогла,
што је он изнео да ништа више него један такав акт не би Македонце привело
Бугарима. То је било одлучно, а не српски интереси и српска национална
традиција.
Шта би било да се то догодило? Ми бисмо једанпут постали народ
тоталних аналфабета, јер Срби, нарочито из Србије, не би више умели да
пишу ни да читају. Млађи би још научили латиницу, старији би пали у
аналфабетизам без своје кривице. Све што је деценијама рађено на српској
просвети, све би пало у воду. Синови не би умели више да читају писма
својих отаца, сва стоваришта српских књига изгубила би потпуно своју
вредност, морали бисмо потпуно да прекинемо са прошлошћу и традицијом,
помало па се не би нашло никога ко би у цркви могао да чита. Морала би се и
тамо увести латиница. Ми бисмо се још више дистанцирали од Руса,
Украјинаца и Бугара, с којима ћемо опет некада морати да будемо у присним
односима. А верује ли неко да би се тиме Хрватима приближили? Не, ни
најмање. Напротив, то би их још више понукало да нас презру, па онда
презрене потамане.
Истина да је тај предлог потекао још пре првог Светског рата од самог
Јована Скерлића. Али Скерлић није доживео Хрвате у заједничкој држави, он
ни самог Старчевића није озбиљно схватио, и, напослетку, он је био сувише
догматичар и кабинетски радник доста туђ самом животу. А он свакако није
себи довољно дао рачуна о свим указаним последицама. Скерлић није
сматрао да се тај акт уједиачења ствара напречац, најмање указима. Он је
мислио да то генерације спроведу, с вољом, разумевањем, узајамним
попуштањем, заједно са увођењем латинице као заједничког писма, он је
предлагао такође усвајање екавштине као јединог српско-хрватског наречја.
Вероватно је влада Петра Живковића и то хтела да спроведе пре двадесет
година, али тим не би прву грешку поправила него јој надодала другу.
Хрвати би то сматрали као атак на њихову “посебност” и њихову слободу, и

онако слаб глас наших владајућих у то доба, био би у свету још и погоршан.
У овом погледу треба усвојити стару латинску мудрост: Caesar non supra
grammaticos, што слободно преведено гласи: Нека се власт не меша у питања
писмености.
У другој, и надамо се, последњој Југославији, власт није принудним
актима, најмање правним актима, сузбијала ћирилицу, тим пре што је то
писмо које је усвојио нови македонски “народ”, и што је првих 4.5 година
комунистичка Југославија била уз Русију, а ова има само ћирилицу као
“државно” писмо (уједно као писмо међународних организација под влашћу
комуниста). Али чим су се дистанцирали од Русије, комунистички
властодршци Југославије “на челу с другом Титом” почели су систематско
сузбијање ћирилице. У војсци је она скоро сасвим укинута, у свој “савезној”
администрацији, у привреди итсл. Јосип Броз је никад и нигде није
употребио, а у исто време ни екавштину. Сваки његов говор одржан у коме
било језику мора српска штампа да репродукује у ијекавштини, иначе може
доћи до ликвидације уредника. Његова мржња на све што је српско најбоље
се може тим илустрирати. Он утврђује да су Срби и Хрвати два народа, да
имају два писма и два наречја, али његове изјаве не смеју да се дају у
српском наречју. Смеју и словеначки, и “македонски”, и у свим језицима
мањина, свуда се смеју, чак и морају репродуковати на начин како те етничке
групе говоре и пишу, само је то забрањено Србима.
Пошто је диктатор тако јасно манифестовао своје антисрпско
расположење у том правцу, то остали комунистички “руководиоци” чине све
могуће да подржавају “великог вођу” и да га надлицитирају. Чак и српска
надлештва, тзв. Народне Републике Србије, и она помало уводе латиницу као
званично писмо. Ја имам публикације Завода за статистику и евиденцију
Народне републике Србије, које су чак шапирографиране само на хрватској
латиници. Све да би се потчињени додворили своме врховном шефу. Чак и
натписи на јавним местима, у самој Србији, сви су скоро латиницом. У
новинама је била пресликана спомен-плоча поводом отварања једне
хидроцентрале у најисточнијој Србији, код Сурдулице (чини ми се Власина).
Текст само латиницом.

У Војводини се још од почетка “уредује” латиницом, сада и у Босни,
скоро без икаквих изузетака. У Србији такође. На Сајму текстила у Лесковцу
није било могуће наћи једног слова ћирилицом. Кажу ми Швајцарци који
долазе са монтаже из Србије (нпр. Костоца) да је у администрацији сама
латиница. Итд.
Све фирме у Србији имају ознаке искључиво у латиници, обично
иницијале или неке лозинке, па и целе речи, нпр. Метал, Дрвар, Промет,
Рипањ, Електро-Србија. Чак и у Македонији. Ја сам о томе писао доста у
дневној штампи, али је то немогуће све публиковати, па сам решио да
прикупљам даље податке и сличице, да их једанпут, ако Бог да здравља,
обзнаним.
Разуме се да су пасоши за иностранство сви у хрваштини и на
француском језику, чак и пасоши издати у “Народној републици Србији”, док
то никад није било ни у самосталној Србији ни у Црној Гори, а ни данас у
Бугарској и Совјетском савезу. Сви експортни артикли имају само хрватске
ознаке (нпр. “Сухомесната фабрика Јухор у Светозареву”), као да ће странци
боље разумети хрватску латиницу од српске ћирилице. Туристичка агенција
“Путник” служи се само хрватском латиницом. Чак ни њене табле у Београду
не смеју бити у ћирилици. А московски “Интурист” има само ћирилицу. Све
што је намењено иностранству (дописне карте итд.), све је дато искључиво у
латиници. Пре рата је Србија и Црна Гора то чинила српским писмом и
француским. Но то није била Југославија.
Сви натписи на бродовима, железницама итд. дати су само у латиници.
Истина, иницијали државне припадности су у оба писма (разуме се: ћирилица
на другом месту, као увек), али сва ближа обавештења само у латиници. О
авионима да и не говоримо. Ако се човек зажели ћирилице, мора да посматра
совјетске авионе или совјетске лађе.
Свакако рекорд у презиру ћирилице показује фабрика фармацеутских
производа “Галеника” у Београду (Земуну). Она не само што наслове лекова
даје у латиници већ и сва обавештења (нпр. код лека Пургарол). У самом
Београду се не сме народу у ћирилици рећи како да се лечи. Он не мора ни да

се лечи ако не зна латиницу. У бившој Аустрији су чак лекови имали
обавештења и у ћирилици (у крајевима где Срби живе).
Машине ћирилицом су потпуно нестале из промета у држави која се зове
Југославија. Увозе се само машине латиницом. А једна фирма у самом
Земуну која има лиценцу за израду машина марке “Оливети” дала је у
новинама оглас о продаји машина свих врста, и једном простом речју, на
крају, саопштава да су све машине латиницом. Али, додаје, ако неко жели
ћирилицу, мора то нарочито нагласити и додати 20 хиљада динара. Зашто
додати толико новаца? И зашто у земљи где више од половине становништва
треба да пише ћирилицом, зашто их не производити упоредо? У
иностранству се могу набавити машине ћирилицом по истој цени као
латиницом на ком било језику. Зашто да оне у Југославији толико више
стоје? Одговор је прост: да их нико не би наручивао. Опет ујдурма и подвала:
такве машине се могу набавити, али их само нема на лагеру, треба их
наручити изричито и додати малу суму од двадесетак хиљада динара.
Но нажалост није боље ни у емиграцији. И ту свак купује стране машине,
јер тобоже може да пише на разним језицима. А обично не зна никакав
страни језик, бар не толико да може на њему да пише. Они који знају стране
језике, они имају сви машину ћирилицом (поред стране). Све је ово довела
Југославија. Јер Руси, Украјинци и Бугари немају латинице и сваки од њих
одма набави машину свога писма. А ми туђега, онога који нам је највише јада
задао. Пишу наши људи и у земљи и у емиграцији оним писмом којим су
власти “НДХ” давале наређења за наше истребљење.
Да су наши стари тако радили, нас као Срба не би више било. Но они су
друкчије поступали. Ја сам скупио цео низ података о борби за одржање
нашег националног писма у садашњем стању и желео бих да то издам у
засебној брошури. Но не верујем да ћу наћи издавача. За те ствари српска
емиграција има мало разумевања а вољу да помогне нимало.
Београдске књижаре издају многе књиге у латиници, новосадске у
већини, босанске скоро све, као што и сви стручни часописи издавани у
Београду, нарочито ако се односе на целу земљу, сви се штампају латиницом.
Биоскопи су већ и у првој Југославији имали текстове само латиницом. У

Хрватској, пак, ћирилица се једнако сматра као акт уперен против “братствајединства” као и увек раније. Тамо се сад штампају монументалне
енциклопедије, опште и стручне, за које је држава дала многе милионе, све у
латиници. Чак и цитати свих српских књига, и старо-српских
(словеносрпских), дати су у латиници, док су, разуме се, цитати руских и
бугарских књига дати у ћирилици. Уредништво, на чијем челу стоји познати
србождер Мирослав Крлежа, хоће као да покаже да је раније ћирилско
штампање књига било грешка која се не сме поновити. Не сме Србе ништа
више ни да потсећа на ћирилицу. Луксузна издања Енциклопедије
Југославије имају као неки печат на корицама са комунистичким грбом. Око
њега два пута стоји “Енциклопедија Југославије”, али оба пута латиницом.
Ни ту се не сме чинити никаква концесија писму омрзнуте нације.
У Југославији се дакле латиница уводи via facti, без указа, али шефови већ
налазе пута да потчињеним то објасне као државни разлог, тобоже из обзира
практичних. Ако се неко буни, оптуже га и осуде на основу повреде начела
“братство-јединство”. И зато Срба има десет пута више него других осуђених
по том параграфу, више него усташа. Јер ови немају разлога да се буне. Кад
би се ћирилица форсирала, бунили би се ови и били би осуђивани. То се
избегава: нареди се, тајно, употреба латинице и ко се томе противи, осуђује
се због нетолерантности и шовинизма. И онда, разуме се, све се мање људи
буне, па чак, у страху, и приватно пишу латиницом. То ми у Аустрији нисмо
у мирно доба доживљавали!
Ако Југославија остане неколико година, ми ћемо бити лишени ћирилице
неосетно. Ми ћемо изгубити једно крупно национално обележје, ми ћемо
бити мало више расрбљени, денационализирани. Још лакше ћемо пасти као
народ неком будућем завојевачу, кад једно по једно национално обележје
напуштамо.
III.
Највећи наш губитак на том пољу претставља свакако занемаравање,
потискивање и најзад потпуно сузбијање српског имена као таквог. Оно се
конзенгвентно и стално спроводи у садашњој Југославији, а нажалост и наша

емиграција не само да се томе не супроставља, већ се држи и нехотице истих
антисрпских директива антисрпске клике која данас влада у земљи.
Тамо, истина, постоји “Народна република Србија”, и сам назив земље је
свакако дозвољен, и свега што је са земљом у вези. Али у тој земљи не живи
ни две трећине Срба, остали су подељени по другим “републикама”. Многи
од њих не смеју се уопште називати Србима све кад би то и хтели, већ
“Македонцима”, “Црногорцима” итд. Остали смеју да се зову Србима, али
никакве културне везе не смеју да одржавају са осталим Србима, везе које би
манифестовале свесрпску солидарност.
Тако нпр. постоји удружење књижевника НРС (Народне Републике
Србије). Ту не могу да буду зачлањени књижевници из Босне, Боке,
Херцеговине, Далмације, Баније, Лике итд., сем ако они живе и дејствују у
Србији. Исто тако постоји УЛУС (Удружење ликовних уметника Србије), али
Србин из Босне, Херцеговине итд. не може бити члан тога удружења, а камо
ли неки из Црне Горе, Македоније итсл. У пракси се појавио овај апсурд: У
тим удружењима културних радника Срби ван Србије воде прву реч и они се
скоро искључиво налазе на челу удружења, зато што Срби из Србије
очигледно бојкотују та удружења. Али су то људи који живе у Београду,
дакле у Србији, становници Србије. Уколико се неки прави Србијанац налази
у управи таквих удружења, то је по правилу Јеврејин. Остали веома ретко,
очигледно да се испуни форма.
Тако је и у удружењу музичара, новинара итд., а да не говоримо о
професионалним удружењима. Нигде се не смеју оснивати свесрпска
удружења. Није то ситница, нити је то случај. Владајући хоће потпуно да
сузбију свесрпску солидарност и истоветност. Не сме доћи до изражаја
српска књижевност као таква, већ књижевност “народне републике Србије”.
Пре првог Светског рата ми смо имали на том домену свеукупну српску
солидарност, иако су књижевници српски живели у неколико потпуно
самосталних држава. Једнако је сматран српским књижевником, и само
српским, Петар Кочић из Босне, Алекса Шантић из Херцеговине, Марко Цар
из Боке одн. Задра, Мирко Королија из Далматинске Буковице, Пеција
Петровић из Лике, Анђелко Крстић из Македоније, Глигорије Божовић из
Санџака, Никола I из Црне Горе, да само по једног свуда споменем. Данас

ниједан од њих не би смео да буде члан удружења српских писаца, већ
босанских, хрватских, црногорских итд.
То је директно уперено на разбијање Срба, да се нигде не манифестује ни
њихова духовна повезаност. Чак се сугерира Војводини да оснива самостална
удружења гдегод је то могуће, тако да се и војвођански јавни и културни
радници морају солидарисати са маџарским, румунским итд., али само не са
осталим српским. То је систематско рушење српске културе као такве.
Једино корпорације и установе које су постојале у Србији до Првог
светског рата са ознаком “српски” задржале су ту ознаку, али је круг
деловања опет ограничен на Србију. Тако нпр. Српско лекарско друштво,
Српско хемиско друштво итсл. Нова морају имати и у самом наслову ознаку
“Народне републике Србије”.
Међу ова друштва са српском ознаком спада и “Српска академија наука”,
која је пре рата звата Српска краљевска академија. Мора се признати да она
проучава односе у свим српским областима, да може имати чланове одакле
хоће (чак и несрбе) итд. И остале српске области немају засебну академију
наука. Но, оне имају своја “научна друштва” којим је одређена слична улога.
А пре веома кратког времена (у лето 1956) читао сам једну ствар која ме
потресла. “Савезно извршно веће” је одлучило да академије наука могу своју
делатност проширити и на друге “републике”. Текст одлуке нисам читао, али
се све бојим да није ту прописано која академија може да шири делатност на
неку другу републику. У том случају би се лако могло десити да Загребачка
академија која случајно носи назив “југословенска”, прошири делатност над
Босном а Београдска над Црном Гором. Нажалост не могу добити аутентичан
текст одлуке, али, знајући расположење владајућих, и овде претпостављам
нешто немило.
Код свих других корпорација не сме српско име као такво да дође до
изражаја ни у самом наслову.
Рећи ће се да то важи и за Хрвате. Принципијелно да, али иначе не. Јер
Хрвата ван Хрватске слабо и има, само у Босни и Херцеговини. А њихови
писци из тих крајева сви живе у Хрватској не само католици већ и
Муслимани. Претседник удружења хрватских писаца, то је један Муслиман

(свакако из Босне), чије име у књижевности никад пре не чух. Нешто мало
новопечених Хрвата у Војводини сврстано је у војвођанска културна
удружења.
Све је то продужење даље систематске политике разбијања Српства, која
неће остати без трага. Све је то у крајњој конзенквенцији плод нашег
“уједињења”1).

1

) Прослављен је, истина, Први српски устанак под тим називом. Али, пре свсга
прослава је била pro foro interno, “за домаћу употребу“, иностранство о њој није
ништа дознало. Затим, кад се не би рекло Први српски устанак, морало би се рећи
Карађорђев устанак, а то је за антисрпску клику у Београду још горе. Најважније је
то, да се Устанак односи на Србију. Ту се признаје увек Српство и српски карактер, у
жељи да се на Србију и ограничи. Све је то смишљено и све у истом антисрпском,
духу. Овом прославом се чак хтело бацити мало прашине у очи Србима, који су
свакако и сами почели били протестирати на запостављање и дискриминацију
српског имена. Тиме се ништа није променило у антисрпској идеологији и пракси
владајућих кругова данашње Југославије.
Један детаљ кога сам накнадно сазнао мора се због своје никантности саопштити
српској емиграцији. Члан Државног одбора за прославу 150-годишњице Првог
српског устанка био је хрватски књижевник Мирослав Крлежа. Само по себи то би
била лепа пажња према Српству да један истакнути хрватски литерат буде званични
претставник Прославе. Али се он о том устанку овако изразио: “До Србијанског
устанка долази послије осамдесетгодишње аустриске окупације, када се раји
објаснило да се може живјети и без Турака“. (М. Крлежа, О неким проблемима
Енциклопедије, Прештампано из “Републике“, Загреб 1953, стр. 8).
Читаоци су запазили да се устанак зове србијански, да је он последица аустриске
окупације, да је ова трајала 80 година, да су окунатори раји објаснили да може
живети и без Турака итд.
Све је ово тако озлоједило једног српског историчара, д-ра Радослава Поповића,
да је Крлежи пребацио “својеврсно патриотско одушевљеље засићено бечким и
другим реминисценцијама од пре Првог светског рата“, “подгрејавање старих
концепција и расположења", “његова савремена варијација на давнопрошле и
озлоглашене К. und К. теме у свом “пречишћеном“ и “марксистичком облику“,
“какав понор oд неиживљених инстиката и антидијалектичког мишљења“. (Прилози
за историју Првог српског устанка. Необјављена грађа, Београд 1954, стр. 6).

Појединци, знајући за такав став југословенских “руководилаца”, утркују
се ко ће више запоставити и заменити српско име. Свуда се замењује са
“наш”, “југословенски”, “наших народа” итсл. У једној веома лепој
публикацији коју је поводом 600-годишњице Душановог законика издала
Београдска академија наука, уводну “студију” написао је претседник
Академије проф. Александар Белић. Ниједном речју, на тој расправи од више
страна, није он споменуо реч “српски”. Ни један пут. Не сме чак ни Душан да
се истиче као Србин, да се не би замерило Македонцима, или самоме Јосипу
Брозу. То није јединствен случај.
Никола Тесла се на пример означује свуда као “југословенски научник”.
Свуда без изузетка, мада се он увек изјашњавао као Србин. С друге стране,
београдска “Политика” говори о Валтазару Богишићу као хрватском
научнику, мада је он сам за себе говорио да је Србин. Д-р. Владислав Стакић,
у емиграцији говори о Џиву Гундулићу као хрватском песнику, то што никад
ни Ватрослав Јагић није тврдио.
Приликом прослава Његошевих било је забрањено да се икад и игде
спомене Његош као српски песник. Ко се о то огреши, разуме се да би
изгубио бар слободу. Морало се увек тврдити “црногорски песник”, “наш
песник”, “југословенски песник”, “песник наших народа”, “највећи син Црне
Горе и највећи песник нашег језика” (Политика од 24 јануара 1952), само не
српски, мада ниједан пссник наш није више истицао Српство од Његоша и
ниједан није у целом свом бићу и по својој исповести био већи Србин. Али
зато читам ту скоро да су у Загребу, радећи на Енциклопедији, пронашли 150
“хрватских” писаца, који су пре више векова писали на латинском језику, и
досад нису уврштени међу хрватске писце, нити је ико живи знао за њих. И
културни опсег сваке друге народности се надувава док се српски стално
смањује.
Анђелко Крстић, српски књижевник из Македоније, који је само српски
писао и само се српски осећао, назива се “наш писац”, “један од
најзначајнијих живих претставника наше књижевности” итд. (Политика од 1
новембра 1951).

Као даљу карактеристику навешћемо још само један број београдске
“Политике”, и то од 17 јуна 1954. На стр. 3 говори да је “југословенски
сликар” Паја Јовановић прославио у Бечу 95 годишњицу живота. — На стр. 5
говори о “песнику Мачве” Јанку Веселиновићу. — На стр. 11 анонсира роман
“наше познате књижевнице” Десанке Максимовић. — На стр. 5 Академско
културно-уметничко друштво Београдског универзитета, које има да гостује
у Минхену, назива се “југословенска хорска група”. У једном једином листу
толико фалсификата и толико негирања Српства, у једном београдском листу
nota bene!
И Цвијића зову “наш научник”, али Назора хрватски песник (у другим
бројевима листа). Српско се име мора запостављати и сузбијати гдегод је то
могуће и кадгод би оно Српском народу могло бити од користи.
Још би се хиљаде оваквих примера могло навести. Ја сам их и наводио у
емигрантским новинама више пута, али би их требало понављати сваког
месеца, што је неизводљиво. Сад просто сабирам и регистрирам такве вести,
па, ако дође погодан моменат, моћи ће се публиковаги. Ово неколико овде
изнетих примера служи довољно као илустрација како се поступа са српским
именом у Југославији.
Још један детаљ је у овом погледу интересантан. У Војводини, која спада
у “ширу” Србију, основана су после рата многа позоришта: маџарска,
румуњска, словачка, чак и једно “хрватско” у Суботици, у којој је 1910
године било по званичној статистици 0.03% Хрвата. Никад никакве традиције
ни културе хрватске није тамо било, а још 1850 постојало је тамо “Србскодилетант содружество”, које је 12 маја те године дало претставу “Цар Лазар”
од Исидора Николића-Србоградског. Па не само што није тамо основано
српско или бар српско-хрватско позориште него у то доба, после
“Ослобођења” ниједно српско позориште, тј. под тим именом није постојало
у Војводини. Чак и Новосадско, најстарије и за дуго времена најбоље српско
позориште, вековни расадник српских позоришинх снага, није се смело звати
српским одмах после рата. Тек више година иза рата, кад је хајка на Србе
нешто попустила, усудили су се Новосађани да свом позоришту врате српско
име.

Толико далеко иде ово “ниекање Србства” од стране данашњих хрватских
газда Југославије, да чак ни нашу веру неће да зову српском. Они тај назив не
могу да забране, јер црквени Устав га предвиђа. Али државне власти саме
годинама нису хтеле да тај назив употребљавају, већ су увек говорили о
православној вери и цркви (слично је и павелић говорио последње две године
своје владавине). Удружења свештеника која је образовала комунистичка
влада а која Свети архијерејски сабор није признао, називају се само
православна. Баш тиме хоће да се пркоси црквеној јерархији. И само
захваљујући непоколебивости патријарха Гаврила, коме нису могли ништа,
“руководиоци” Југославије нису могли забранити самим црквеним органима
да употребљавају ознаку “српски”. Они су хтели оцепити “македонску” и
“црногорску” цркву, што им до данас није успело, али још увек српско име
сами сузбијају гдегод им је могуће. Треба ли још више доказа о опасности
која нашој нацији прети баш од Југославије и у Југославији. Пре Првог рата
је наша црква и у Босни називана српско-православном, у Карловцима је
патријарх зван српским, у Скопљу је био српски митрополит итд. Власти су
то признавале: аустриска, маџарска, турска. Само не признаје власт
“југословенска”. Дотле смо дотерали у Југославији и са Југославијом.
Српско се име нигде у иностранству не сме споменути кад се ради о
југословенским званичним претставницима. Чак ако би у неком одговору на
здравицу или томе слично било споменуто српско име, учтиво се замоли да
се тај пасус измени или изостави. То је један од разлога да су амбасадори и
посланици Југославије већином Несрби. Ових последњих нема ни трећина
која им по броју припада, и то само у државама у којима Српство не може
доћи до изражаја (нпр. Аргентина или Данска), или где се Срби нарочито
мрзе (нпр. Бугарска).
Али то ништа не смета властодршцима Југославије да искоришћују
српски морални капитал гдегод је то могуће, но, разуме се, без ознаке
сриског имена. Кад је Јосип Броз био у Енглеској и Грчкој, свуда је говорено
о нашем традиционалном пријатељству, о два заједно проведена рата итд. И
Јосип Броз, који је у Првом рату био аустриски наредник а у Другом
командант партизана, много се радовао што Енглези и Грци, против којих се
борио у оба рата, наглашавају стално пријатељство наше и њихово. Они

мисле на Србе, али се Срби не смеју једном речју споменути, да не увреде
светлога госта.
Ја ћу навести само оно што сам данас читао у новинама, 5 јуна 1954. У
Политици од 2 јуна сто ји под насловом “Претседник Тито одао почаст палим
борцима у Првом светском рату” да је Јосип Броз положио венац у “Плаву
гробницу многих хиљада бораца наше земље палих у Првом светском рату и
сахрањених у морске дубине између острва Крфа и Вида”. Ни ту се једном
речју не сме споменути Србија и српска војска, већ војска “наше земље”1).
Швајцарске новине од данашњег дана доносе извештај са изложбе
“југословенских средњевековних фресака у Цириху”. То су махом српске
фреске, са свега две-три католичке, које су с њима стрпане да би се српско
име изгубило. Ја се нисам могао уздржати а да не протестирам код
швајцарских органа који изложби дају кров. Питао сам какве су то
“југословенске” фреске из средњег века кад сама Југославија постоји свега 25
година, а ни назив није пре 100 година био познат. Они су се одма извинули,
исти дан, и променили наслов овако: “Средњевековне фреске из Југославије”.
Приватно су најзад изјавили да југословенске власти изречно забрањују сваку
употребу српског имена, и да ће повући копије фресака ако се та њихова
жеља не поштује. Може ли бити већег доказа србождерском карактеру владе
Југославије која тобоже и Србе заступа?
Наше, српске, сународнике ван земље називају такође Југословенима, а
остале по њиховом специјалном обележју. Говоре о “југословенској” мањини
у Румунији, ниједан лист ниједном приликом није казао “српска” мањина,
1

) Следећи дани показали су још изразитије ову тенденцију “заниекања
Србства“, коју је Јосип Броз донео собом из Хрватске и коју огњем и мачем спроводи
по несрећном Српству. Танјуг јавља 4 јуна, да ће новчани дар Јосипа Броза општини
Крф (то је сигурно од оца наследио) предати општини вицеадмирал Јосип Черни, а
затим дословце стоји: “Том приликом вицеадмирал Черни положиће венац на
гробницу југословенских војника палих у Првом светском рату“. Два дана доцније
јавља “Политици" њен специјални дописник из Зејтинлика да је “Претседник Тито
положио два велика венца — један на костурницу-маузолеј у којој је сахрањено 6000
погинулих југословенских војника у Првом светском рату“. Може ли се замислити
већи безобразлук и већа увреда погинулих Срба? Увиђају ли наши “Југословени“ на
томе куда води та јутословенска синтеза?

док опет говоре о словеначкој и хрватској (!) мањини у Трсту, о хрватској у
Бургенланду, македонској у Грчкој итд.
И наша емиграција чини са своје стране штогод може да српског имена
нестане. Она се свуда и свагда означује као југословенска, носи
југословенске амблеме, креће се само у кругу југословенске идеологије и —
horribile dictu — назива свој језик југословенским. Да већ о странцима не
говоримо. Ни један од хиљаде који зна да постоји Југославија не зна да не
постоји “југословенски” језик. Српској капи свуд име погибе.
IV.
Али, ако ми српско име напуштамо тамо где нам је оно корисно и часно,
оно нам се враћа и невољно где нам јаде задаје. Југословенска смеса нас не
ослобађа да сносимо одговорност и за оно што смо криви и за оно што ни
најмање нисмо криви, док остали делови Југославије кроз југословенство
сакривају своја злодела. Неколико примера само.
Наши подвизи овога рата, колико их је било, приписују се сви
“Југословенима”. Сам пуч 27 марта 1941 назива Черчил у својим мемоарима
“југословенском револуцијом”. Кад је наишла окупаторска војска, сви су се
Хрвати отресли од 27 марта и сву кривицу бацили на Србе, само на Србе.
Хитлер је то исто учинио у једном говору, од кога ме језа хватала кад сам га
слушао. Казао је да ће нас тако казнити да српски генерали неће никад више
помишљати на пучеве. Он је и испунио шта је претио. Сав се бес једног
неурачунљивог манијака сручио на некриви српски народ. Хрвати су му
помогли и надлицитирали га у односу 1:100. Па ипак, од тога су свега Хрвати
имали користи, а ми неслућену и ненадокнадиву штету. Савезници их не
само нису жигосали, већ су их сматрали као њима погодније. Јер се само тако
може разумети да су ти “савезници” бомбардовали Београд и остале српске
градове пред крај рата, а поштедели су хрватске градове.
Споља нас нико ни у заштиту није узео, моралну заштиту. Узимани су
Јевреји и Пољаци, али не Срби. Све се завршавало на вестима о “грађанском
рату”: Јужни Словени убијају Јужне Словене. Ми смо сви стигматизирани
као дивљаци који се између себе кољу под заштитом или по жељи окупатора.
Праву истину нико није смео да сазна. Осовина је забрањивала да се истина

прошири. Уколико је нешто истине допрло до Енглеза, ови су забрањивали
да се даље шири. Испочетка кије било јасно због чега. Сад је јасно: јер су се
Енглези надали да ће код поделе Југославије добити интересну сферу на
западни део. Зато га нису ни бомбардовали, зато га нису хтели ни жигосати.
Источни, руски део имао је да плаћа за све. А на несрећу, то су били Срби,
део нечега, а не народ.
Генерал Михаиловић је називао своју војску “Југословенском војском у
Отаџбини”, и као таква је била позната широм света, мада је у њој било 99%
Срба и 1% Словенаца. Да су партизани били југословенски, о томе не треба
сумњати, мада је и код њих било бар 85% Срба. И док су Хрвати клали Србе
и рушили све српске споменике, дотле су српски отпор и српске жртве само
њима користили. Они су заиста умели да их искористе. Колико су се морали
смејати Крњевић и дружина кад су у Лондону сазнавали да се Срби од
Хрвата тамане и да се једновремено све српске жртве приписују
“Југословенима”. Они су оно прво форсирали а ово друго морално
искоришћавали.
И ту скоро је у Америци један конгресман (1956) поднео претставку
своме Дому, у којој говори о борби Хрвата Михаиловића за време рата. Такве
вести нису изолиране ни сасвим ретке.
И у данашњој Југославији, којом влада један хрватски диктатор, нама се
импутирају злодела режима. Тако нпр. кад је било суђење Степинцу, од
хрватских судова, по оптужби хрватских власти, по наредби хрватског
диктатора, католичка штампа у иностранству (а она је веома моћна и
распрострањена), приказала је суђење као дело православља и великосрпства.
Степинац је заиста био колаборатер par exellence, несумњив присташа
истребљења Срба. Али њему не би зато од комунистичког режима ни длака
са главе пала, да се није после огрешио према самом комунистичком режиму.
То је био једини разлог суђења и осуде. Само због иностранства стављена му
је на терет колаборација (као што је стављена и свим другим непријатељима
режима, док су колаборатери Хрвати који су постали комунисти награђени
највећим звањима). Кад је архиепископ Степинац био осуђен и увелико
издржавао казну, појавила се велика струја у иностранству која је тражила
његово помиловање. Тито је одговорио да га не може помиловати јер би то

довело до грађанског рата: православни би се побунили против тога. Он је
сад сам бацио, веома свесно и перфидно, сву кривицу на Србе одп.
православне зато што Степинац “чами” у затвору. А њих није нико питао
нити је о њима водио рачуна. И шта би се они бунили кад нису смели да се
буне кад се од њиховог живог тела кида Македонија и остале српске области,
кад над њима владају други усташе итд.? Кад би они смели и могли да се
буне, бунили би се против много чега пречега. И заиста, кад је после
неколико месеци Јосип Броз суверено помиловао Степинца, нигде ниједан
протест са српске стране*). Он је то знао, али му је згодно дошло и да
Степинца не пусти и да Србе опањка. У једним америчким новинама је чак
било написано да је Тито Србин убио Хрвата Михаиловића. Ко то може да
демантује? Данас још увек се на нас Србе бацају грешке комунистичке
Југославије која више од свега Србе мрзи. Срба је највише, пре су они
владали, па је за многе то и данас тако остало. А католичка штампа то
намерно шири. Хрвати нарочито гдегод стигну. Одричу се Тита (и неки наши
безумници, иначе неписмени људи иду им у прилог).
Ако се ипак нешто дистингвира на страни о Југославији то се све чини у
корист Хрвата: нпр. да су се они уздржали од гласања, да су они одбили
колхозе, да је код њих режим много либералнији итд.
*) То све није сметало једног угледног хрватског емигранта да још почетком 1957
упути српском патријарху Викентију отворено писмо, молећи га да се, с обзиром на
наведену изјаву Јосипа Броза, заузме за пуну слободу кардинала Степинца (који је
сад конфиниран у свом родном месту). То је, разуме се, даља и врло прозрачна
хрватска ујдурма, којом се жели бацити на српску Цркву криница за Степинчево
интернирање. Јер патријарх Викентије нити ту нешто може пити би му власти
дозволиле да се меша у то. Затим, он није никакав репрезентант Срба слободном
вољом биран. Даље: он би се ваљда пре заузео за ослобођење два српска јерарха која
заиста невино страдају и која су конфинирана у једном запустслом босанском
манастиру: митрополита Арсенија и владику Варнаву. И ако се за њих заузме, ту му
нико не може прпговорити мешање у туђе ствари. Али, и кад би све то било могуће и
дозвољено, заиста би било непрпаично захтевати од једног српског јерарха да се
заузме за највећег анти-православног прозелиту овог века. Он се не буни против
Степинчеве слободе, као што се не буни ниједан Србин, али да Срби моле за слободу
и даљу активност онога који је мирно гледао и као vicarious castrensis благосиљао
преверавања и убиства Срба, то је заиста нечувена импутација од стране
бескрупулозне нације.

Једино је ово последње истина, друго је све лаж. А ово последње је
истина, јер Јосип Броз тако хоће. Странцима који једва имају основни
географски појам о Југославији као целини, њени унутрашњи односи нису
познати, нити су вољни да географски диференцирају. То ни ми не чинимо
код сложених држава, нпр. Швајцарске и Сједињених држава. Ми знамо за
сегрегацију, али нико код нас у Европи не зна за друкчији став јужних и
северних држава, за француску и немачку Швајцарску итд.
Тако се увек дешава кад настане “смеса назива”, смеса имена (confusion
nominum). Недостојни и без заслуга то увек искоришћава за себе. Побегли
усташи су од савезника примљени и добро третирани, јер се они нису после
рата показали ни као усташе ни као Хрвати, већ као Југословени (свакако док
су се осетили безбедни). Та смеса назива учинила је да хиљаде најокорелијих
зликоваца и најгорих побегуља “спремних за дом” не само избегну казну за
злочине учињене над Србима, већ и да спремају друге сличне злочине.
Сасвим доследно и правилно, кад се ми нисмо били раније дистингвирали. А
то ће се поновити опет ако се не будемо накнадно дистингвирали. Тим пре
што и наша емиграција покушава увек да опере Хрвате од тих злочина,
ограничујући извршиоце на мали број усташа или “старчевићанаца”.
То је судбина сваке масе, од које обично једна страна има само користи а
друга само штете. Код нас буквално тако: сву корист имају само Хрвати, сву
штету само ми. Бар данас, од почетка Другог светског рата. А такве периоде
се не могу избећи с времена на време.
Чак између двају ратова су Хрвати искоришћавали југословенску
деноминацију да се увуку у разне кругове и да ту или шпијунирају на штету
Срба или да Србе пањкају. Они су у Француској, Енглеској, Сједињеним
државама итсл. били Југословени, малтене Срби; у Аустрији, Маџарској,
Италији, Бугарској, Немачкој били су Хрвати. Та нивелација назива помогла
им је много, више него ма шта друго, да спремају нашу пропаст.
Хрвати су одувек играли једну срамну политику и показивали бедно
држање у тешким часовима. Њима свакако иде у рачун да своје грешке и
своја недела пребаце на један шири круг, где су мање специфицирани, мање
видљиви и уочљиви. Они су се већ много векова извежбали у томе. Час су

Аустријанци, час Илирци, час Хрвати, час припадници круне Св. Стефана
(пардон: Стјепана), па онда Словени, Југословени, затим Келти, опет
Словени и Југословени итд. Национални жонглери какве свет није видео
нити доживео.
Ми ничим несрпским нисмо имали да се подичимо откад је Југославија
створена. А све што је било српско велико, све су то присвојили и
искористили наши крвни непријатељи, одузели су нам и славу и корист.
Наши крвници присвојили су наше заслуге, а нама подметнули њихову
срамоту. Због њих смо једнако морално као и биолошки страдали. Па опет ми
и даље инзистирамо на Југославији и с њом неопходно скопчаном
југословенству, а Хрвати се тобоже тога ратосиљају.
Како је све то жалосно и тешко! Са каквим поштовањем и одушевљењем
је свет говорио о Србима у првој половини XIX века, кад су Карађорђев
устанак и песме Вука Караџића открили Европи Српство и његове светле
особине. Не може човек да чита са миром те изјаве првих људи тадашње
Европе о славним подвизима и највишем домету песништва код Срба, не
може човек а да се не узбуди и затресе од поноса. Почетком овога века
славопојке Србији су се поновиле, Црној Гори нису пи престајале. И све смо
то ми жртвовали да се удружимо са најневаљанијим народом Европе, и то
баш онда кад смо и морално и политички стојали можебит најбоље у целој
својој историји. Унели смо највећу активу коју је један народ у заједницу
могао да унесе, примивши саму пасиву са друге стране. И данас се о Српству
уопште не говори и сви српски славни подвизи или се приписују смеси
(“Југословенима”), или се уопште заборављају. Гдегод је раније био
употребљаван српски назив у индексима, лексиконима, разним компендијима
итд., свуда је сада замењен са југословенским. Ако овако потраје, српског
обележја ће и формално сасвим нестати.
V.
Док смо заједно били, ми смо нашу част Хрватима остављали да се њом
користе, а ми смо се морали задовољавати њиховом срамотом. Сад тражимо
потпуно одвајање, па нека свак добије што њему припада. Suum cuique! И
части и срамоте. А ја сам потпуно уверен да ћемо ми Срби у том случају

умети опет стећи за себе част и поштење, а препустити Хрватима оно у чему
их нико досад није надмашио. Само тако ћемо се ми показати у правом
светлу са својим националним именом, а и Хрвати ће се разголитити и
појавити “непатворени”, да се цео свет од њих уклања.
Они који сматрају да то није толико значајно могу да се грдно варају. До
нашег раздвајања може доћи ако чак сви ми то не желимо. И вероватно ће
доћи. Али до нашег разграничења мора доћи свакако. Ми у том случају
морамо апелирати на бар моралну потпору Европе и целог културног света.
Њу можемо очекивати само онда ако докажемо да смо ми увек били ваљани,
поштени, храбри, да смо држали своју реч, да смо се борили и страдали за
савезнике, да се заносимо духовним благом више него материјалним итд.,
док наши противници показују све супротне особине.
Али није довољно то тврдити. То треба и доказивати. Најбоље и
најефикасније наводима из страних објективних дела и великих личности. С
друге стране износити све негативно о нашим највећим непријатељима,
држећи се опет оне Његошеве: “И чувај му образ ка он теби”. Хрвати не
мирују. Раде и видљиво и невидљиво против нас, лажу и обмањују странце.
Служе се чак и народним песмама да нам напакосте, налазећи у њима понеки
непријатан стих (док су с друге стране цео век радили на томе да нам те
песме украду). Гдегод нађу нешто неповољно против нас, они то надувају и
употребе. А ми се само млако бранимо, пазећи да их не увредимо. Ако тако
продужимо и даље, онда треба бити начисто да “време ради” за Хрвате. И не
само време, него и они сами и ми сами. Како ће изгледати решења наших
спорова, можемо замислити.
Југословенска шимера која нам је толико јада задала не да нам опет ни да
се спремимо за одсудан моменат. И ја вичем на узбуну ако још има времена.
Вратимо се Српству да би спасили Српство и физички и морално. И ствари
означујмо онаквим какве јесу. Иначе, “твоја пропаст из тебе”.
VI.
Било је и раније, у историји нашег народа, покушаја да српско име
заменимо или уступимо за неко друго, илирско или слично. И сви

компетентни Срби томе су се успротивили без компромиса. Ни да чују о
томе.
Вук је писао да је луд сваки онај који би одобрио да ми напустимо наше
славно име и да примимо неко друго, мртво, које за нас ништа не значи.
Патријарх Рајачић каже да Срби и Хрвати нису исти народ иако су браћа:
сваки има своје посебно име, посебну историју, засебан језик. “Срби се неће
одрећи свога имена нити за љубав Илирства нити Југословенства, нити
Хрватства”. Светозар Милетић је говорио 1846: “Ми имамо своје народно
име, које никоме не натурујемо, али кога се никоме за љубав не можемо
одрећи. Хоћемо да останемо Срби, а нећемо да будемо ни Хрвати ни Илири”.
Лукијан Мушицки је био од хрватских власти оптужен да сувише често
употребљава српско име. Он је онда спевао једну оду, која је постала била
програм тамошњих Срба. Строфа те оде је гласила:
О име Рода! Неће те срећни син
Изневерити! Светиња с’ Народу
Ти Сербском! Свештеник је сваки
Србљин при свештеном огњу твоме!
Један врли Србин, Павле Арсеније Поповић, писао је 1839 у “Српском
народном листу” који је излазио у Пешти, под насловом “Шта смо ми, шта
ћемо бити и како ћемо се звати” измећу осталога следеће: “Хрвати су Хрвати,
а Срби су Срби, и само су утолико једно, уколико су Славени, као и сва друга
различна славенска колена, која нигда ником досад није пало на ум једно с
другим замршивати, и оно што није једно силом у једно сузбијати. Зашто да
се ја зовем Илир на моме језику а не Србин? Слоге ради? То је жалосна и
скупа слога да ја моје народно име оставим, а још жалостивије ако се држи да
она само тако може бити и обстати, а иначе не. Ко се са мном као Србином не
може или неће да сложи и коме ја као Србин нисам брат нит мио ни драг, с
тим ја нисам ни рад сродити се нити ћу се зато отимати. Нека се отима и
срађа ко хоће... По свему ја мислим, дакле, да се нама треба држати завјета
бесмртног певца и Родољупца који вели:

Сербљин, Серб, син сербски
Сербкиња, Сербче,
Свој да чувствују лик!
Тај и под пером буд’ жив”.
(Овај податак је узет из књиге прота Димитрија Руварца: Ето што сте нам
криви, Земун 1895, стр. 22. Име писца чланка он је погрешно био означио,
као поп Аркадије Петровић. У мом примерку књиге сам је писац то исправио
на Павле Арс. Поповић).
Ето, како су се Срби тада опирали сваком покушају збркавања њиховог
имена са којим било другим. Тада, кад Срби нису ни издалека били све оно
постигли што су постигли 1918. И само, одржавајући пуну чистоту свог
имена и свог народног бића (то је двоје недељиво), Срби су успели да се
афирмирају, ослободе, уједине и прославе. И онда су све одједанпут бацили у
воду својим југословенством.
Горки је казао једанпут (ја сам то у гимназији читао, али не знам где):
Постоји бело и постоји црно; ако их помешаш, настаје прљавштина. Заиста је
овде постојало бело српско и црно хрватско, да би се обоје спојило у
југословенску прљавштину.
Наши су стари инстиктивно осетили куда води та смеса, и они су a priori
одбацили и сваку дискусију по томеНи до покушаја није дошло. Principiis
obsta! Томе у многоме можемо захвалити што смо доживели и слободу и
самосталност, да то онда проћердамо. Но грешке чине сви народи, па и наш.
Само ако неко и данас, после свих искустава последњих година, пледира
југословенство, онда заиста тешко човек може веровати у његову чисту свест
или у часне побуде.
VII.
Као фактори очувања Српства, као његови корелати, јављали су се кроз
целу српску историју вера православна и слава српска.
Вера је данас у Југославији запостављена, одбачена, прокажена. Не само
православна, то се мора признати, већ и свака друга. Но нас се тиче само

православна. Она је, као што се рекло, живела у симбиози са Српством, и, ако
је нестане, питање је да ли ће то Српство моћи да преживи. Ниједна друга
вера није била заштитник једне народности, и, ако се она гони, тиме се вређа
начело слободе вероисповести, врши се атак на савест људи. То је случај са
свим верама Југославије. Али се само гоњењем православне вере врши
истовремено атак на, српску народност, погађа народност као таква. Прогони
се вера српско-православна, спутава се и персекутира у исти мах и Српство и
православље. Јер су они нераздвојни.
Ми смо одма у почетку Југославије жртвовали свој календар, за чије смо
се одржање вековима борили и због кога смо велике жртве претрпели. И он је
био једна од ознака православља и с њим нераздружног српства. То смо
жртвовали без протеста.
Ми смо Срби имали два општа српска празника, који су подједнако
слављени у свим крајевима где Срби живе: Видовдан и Савин дан. Видовдан
је слављен најсвечаније нпр. у манастиру Раваници где су биле свете мошти
кнеза Лазара и где се слегао сав српски народ околине на тај дан. Затим на
Далматинском Косову, на Превлаци у Боки Которској, где је било седиште
прве Зетске епархије, на правом Косову итд. То је био дан завета и дан
смотре. Он је напуштен да се слави још у краљевини Југославији.
Свети Сава је био сведен на школског свеца, али се бар као такав славио у
краљевини Југославији, у свим српским школама. Данас му ни трага нема. А
у њега ни Аустрија није смела да дира, и то давно, скоро пре два века. Нека
то овај пример докаже.
Пресељени Срби у Аустрију славили су многе свеце, међу њима велики
број српских светитеља. Царица Марија Терезија је својим Рескриптом од 19
јануара 1775 знатно смањила број православних празника и укинула све
српске светитеље осим, Св. Саве како директно стоји у Рескрипту “народног
свеца Саве, којега је Синод одредио за заштитника Српског народа”. (Прота
Манојло Грбић, III, стр. 29).
Слава је одувек била најизразитија ознака Српства. Она се у Југославији
не сме јавно славити. Пре нису новине смеле, или нису хтеле, ни
саопштавати да неко не може да слави. Тек од 1956 дозвољавају да се напише

да је неко спречен примати посете тога и тога дана. Ни под коју цену се не
сме означити Светац коме се служи.
Истина је да су многе од ових забрана резултат безбожне комунистичке
политике а не национално-југословенске. Но ја ипак не верујем да би се оне
тако стриктно вршиле у комунистичкој самосталној Србији, где скоро сви
људи бар од детињства припадају истој вери и сваки има свога Свеца.
Напослетку, ми не знамо шта би било у Србији, али видимо шта је у
Југославији. Поред осталих српских вредности и српских особина, одузимају
нам и забрањују веру и славу. Хоће да нас лише свега специфично српског,
хоће да нам потпуно одузму српску националну индивидуалност. Југославија
је предодређена да је одузме, а не да је очува.

XI. ТЕРИТОРИЈАЛНЕ НЕЗГОДЕ СРПСКО-ХРВАТСКОГ
РАЗГРАНИЧЕЊА
Наједно се боље разбирамо.
Његош, Горски Вијенац, 314.
I.
Заиста најјачи аргуменат који употребљавају присташе Југославије, то је
у наслову исписани. Српски и хрватски народ су тако измешани, да се између
њих никако не може да се повуче гранична линија. Само заједничка држава
гарантује како свим Србима тако и свим Хрватима могућност да остану у
својој држави не селећи се никуд.
Ти су аргументи тачни, они се не могу спорити, још мање оповрћи. И кад
би између нас и Хрвата заједнички живот уопште био могућ, они би имали да
добију превагу над свим другим аргументима. Али кад тај живот није никако
могућ, мора се тражити неки exodus, био какав био. И кад сами Хрвати неће с
нама, ми морамо рачунати на територијално разграничење и бити спремни на
њега.
Решења која ће се наћи никад неће задовољити свакога. Али их не треба
сматрати ни баш апсурдним, а камо ли немогућим. Данас не постоје између
држава кинески зидови као што су постојали некад. Данас се чак не полаже
пажња ни на природне границе, као што је то доскора био случај. Пре се то
бранило војним, “стратешким” аргументима. Ту је сад баш настао такав
преокрет, да раније природне границе, састављене од река, планина итсл. не
претстављају данас никакву, ама баш никакву препреку за инвазију
непријатеља. И док су пре заиста све државе имале, више-мање, неке спољно
видљиве међе, данас то није случај. Најновије разграничење држава показује
такве и природне и географске куриозитете да то у ранијим епохама нико
живи примио не би.
Два су еклатантна примера тих разграничења. Индија— Пакистан с једне
стране, Израиљ—Јорданија с друге стране. Пакистан показује један уникум
досад невиђен: он је подељен на два дела, која између себе немају
територијални континуитет. А скоро све границе између Пакистана и Индије

у ужем смислу неприродне су. Јер се приликом разграничења нико тамо није
обазирао на природност граница, већ на живаљ у појединим областима.
Ко погледа карту Палестине, видеће само неке цик-цак линије, без
икаквих природних међа. Истина, то је провизорно решење. Али на то треба
само споменути ону француску реч: Il n’y a que le provisoire qui dure. “Само
провизорно траје”. А затим: Ни дефинитивно решење граничног конфликта
јеврејско-арапског неће моћи донети повољније границе. Јер у Палестини и
нема скоро природних граница, а ниједна страна неће да жртвује своја
насеља због неких “природних” међа.
Тамо је чак и главни град Израела великим делом на територији друге
државе, Јорданије, и људи су се помирили с тим стањем, које је заиста
неприродно. Слично је и са Берлином, који је, истина, окупиран, али већ 12
година— Код неких нових државних предела у Азији границе су одређене
према географскнм појасима а не природним баријерама (нпр. Северна и
Јужна Кореја, Вијетнам и Вијетминт).
То су, свакако, претераности. Јер ако данашња стратегија не полаже
много на државне границе, оне морају имати заштитни карактер у мирно
доба, а то значи полициски и царински. Нове државне творевине немају ни
то. (Чак ни трианонска Маџарска, Ирска итд.).
Између нас и Хрвата је тешко, веома тешко, спровести граничну линију,
али је ипак лакше, много лакше него између поменутих и још многих других
држава.
II.
Затим, ако бисмо ми и остали у истој држави, сви заговараоци Југославије
без изузетка сматрају да таква држава треба да буде федеративна. Значи да
мора опет доћи до разграничења. То разграничење неће, истина, имати
међународно-правни значај, али ништа мање тим неће бити заметно и тешко.
Сваки ће део једнако потезати на своју страну, да ће до компромиса још теже
доћи. Док границе између двеју држава бивају утаначене на међународним
конференцијама, уз видљиво или невидљиво садејство великих сила, и свака
страна их напослетку прими као нешто неминовно, дотле се унутрашња

разграничења у федеративној држави протежу у недоглед, стварају злу крв,
отежу сва друга решења и напослетку могу да се покажу неостварљивим.
У конкретном односу између Срба и Хрвата, свака би страна тражила све
оно што сматра својим једнако као да је у питању дефинитиван разлаз. И све
оно што би добила, свака страна би сматрала дефинитивно својим, а на оно
што је добила противна страна не би резигнирала. Сукоби се не само не би
изравнали, већ би се пружили у бесконачност.
А нама нема спаса, нити између нас може бити мира, док наше границе
дефинитивно не утврдимо, уз пуно признање једне и друге стране да нема
шта више да тражи од суседпих области. Једнаке напоре ћемо морати имати,
бар једнаке, ако се разграничимо споља или “унутра”. Они који тај моменат
разграничења продужују, не чине добро ни самој југословенској целини. Они
само одлажу ствар која се мора једанпут дефинитивно решити, и загорчавају
наш узајамни живот.
А они који сматрају да треба оставити у нашој земљи опет области које су
“ни царске, ни Давидове, ни спахиске” чине још већу грешку. Они
перпетуирају нашу главну јабуку раздора. Тај чвор се мора резрешити кадтад, и што пре, то боље за обе стране и за мир у овом делу света.
Напослетку једна више теориска медитација, која ипак илуструје стварно
стање. У федерацији не постоји једна једина држава, већ слој двеју држава:
посебна и укупна држава, поддржава и држава, одн. држава и наддржава
(према томе да ли се ради о чистој федерацији или конфедерацији). И
држављанство је дупло у једној сложеној држави: свак мора да је грађанин
посебне државе да би се сматрао грађанином укупне државе, нико не може
непосредно постати држављанин југословенски. Значи да ипак неће сви Срби
бити под истим државним кровом ни у федеративној Југославији, биће само
под једним надкровљем.
Вечито наше наглашавање да сви Срби треба да буду под истим кровом,
коликогод разумљиво и поштено, много је у суштини шкодило српској
ствари. Свак указује на мегаломанију Срба, који хоће сваки педаљ земље где
се Србин налази. Што они то не траже за себе већ за Југославију, преко тога
се прелази. А Хрвати, који по разним теоријама сматрају својим све земље

где су они тобоже некад живели или које је Аустрија била заузела, земље у
којима Срби сачињавају већину или знатну мањину, просто ове потамане,
верујући да ће тако отпасти и српски прохтеви за тим земљама. Све је то
последица мешавине, чије пределе свак сматра за своје а у исто време стрепи
за њих. Без новог територијалног разграничења, праведног и трајног, ми
нећемо моћи сачувати ни оно што је неоспорно наше. Место да обухватимо и
сачувамо све, можемо баш изгубити све, што се умало није и десило пре
десетак година.
Без нашег узајамног разграничења, не можемо ми ни наше мањинске
проблеме да решимо. А сав одијум због мањинске политике у Југославији
пада на нас Србе, јер се Србија и Југославија идентификују кад нам то иде на
штету. Свет сматра да Срби стране народе краду, па су онда вољни да
свакоме верују који против Срба нешто износи, и свакоме друго признају
спорну територију само не Србину. Данас нпр. свет са симпатијом прати
ширење “македонске народности”, мада се она намеће више него иједна
друга народност овога века, намеће се не само Србима, већ и Турцима,
Арбанасима, Цинцарима, Грцима итсл. Свет верује и у црногорску
“народност”, само не у српске националне аспирације. Кад се пак једанпут
оне поставе јасно и прими чак страна арбитража, највећи део приговора због
наше националне политике отпашће по себи.
Колико су питања разграничења код нас важна, показују примери обе
Југославије. Административне поделе на области и бановине довеле су до
таквог нерасположења Хрвата да се оно може сматрати као главни квасац
свих даљих незгода у унитарној Југославији. Дошла је после “Бановина
Хрватска” која је Србе, нарочито Србе западних области до пароксизма
озлоједила. Комунисти су у Јајцу разделили и раскомадали Србију, и тако је
остало до дана данашњега. Нема Србина који би то примио. И нема Србина
који ту земљу више сматра својом. И све су ове територијалне поделе рађене
без питања народа, све сем прве (поделе на области), с којом Хрвати нису
били испочетка задовољни и који нису одмах на њу пристали (тек доцније
Радић).

Да ли да експериментишемо даље, или једанпут да покушамо
дефинитивно разграничење, па пукло куд пукло. Међудржавно разграничење
има, као што је речено, и извесних предности над унутрашњим. То се не
може извести преконоћ, са експертима који не знају ништа, ама баш ништа,
сматрајући народ који се овамо или онамо пушта као жабе које нико не пита
кад се баре затрпавају. Јавно мишљење је много будније и реагира оштрије, а
ипак зна да се мора чинити компромис. Код унутрашњег разграничења свака
страна мисли да се могло постићи више, и она која је политички јача скоро
диктира. Примери баш из Југославије то најбоље показују.
За време Првог светског рата Србији као таквој признате су биле скоро
све територије у којима Србин живи: цела Босна и Херцеговина, цела
Војводина, Далмација, до Сплита итд. На Конференцији мира ми смо могли,
да смо на томе инзистирали, добити и још повољније границе. Оне би биле
међународно признате Србији као таквој, и нико не би смео у њих дирати а
да не повреди међународни поредак. Рецимо да би нас ипак напали Хитлер и
Мусолини, и да би се Хрвати домогли неког дела тих области за време рата,
они би их аутоматски морали напустити после рата, чиме би оне још једанпут
биле признате Србији од међународног форума.
Али није сасвим сигурно да ли би нас уопште напали Хитлер и
Мусолини. Хитлер је у крајњој линији имао аспирације у Словенији, а
Мусолини на приморју претежно хрватском. Према нама ни један ни други
нису имали територијалних прохтева, према српском етничком “подручју”,
али су имали анимозитет према српској власти зато што је она
партиципирала у суверенитету над тим областима и што се с правом
рачунало да их она никад неће препустити добровољио туђину (док су знали
да ће то Хрвати без речи учинити као што су заиста учинили 1941). У крајњој
линији, ми смо изгубили много српских области да би одбранили интегритет
хрватских и словеначких, да би ове чак повећали. Хрвати су нам убили близу
милион сународника, навестили рат западним савезницима итд., да би још од
нас добили многе територије. Постојање Југославије може увек да доводи до
ових ситуација.
Док су се у Југославији неки заваравали тиме да је све наше, као што би
требало да буде и све осталих компонената Југославије, Хрвата и Словенаца,

дотле су се ове друге компоненте потрудиле да свој посебан део што јасније
обележе. Словенцима то није било тешко; они су имали испочетка јасну своју
територију, најпре у две области, после у једној бановини. Хрвати су успели
да испуне августа 1939 максимум својих територијалних тежња. Али остатак
државе на истоку није признат као српски, већ опет нека неопредељена
југословенска маса. У другој Југославији Србија је ограничена на стање
отпре 1912, са малим корекцијама. Само ако се рачунају аутономне области,
шта значи оно што Србима не припада потпуно, онда је Србија приближно
добила колико су јој били омеђили Хитлер, Мусолини, Хорти и Павелић. И
тада је Србија имала, нешто мање, аутономне области: Банат и Косовску
Митровицу. Док су Хрвати у својој “Народној републици” обухватили скоро
четири петине и правих и фиктивних Хрвата у Југославији, ми у целој Србији
нисмо ни две трећине, а у тзв. ужој Србији ни половину (разуме се,
рачунајући “Црногорце” и “Македонце”).
Није чудо што је цео свет навалио на српске територије у петој деценији
овога века, јер правих српских територија, признатих као таквих, није уопште
било. Постојала је само југословенска нерасправљена маса, од које је заиста
сваки имао право да тражи што више. Југославија је једнако и њихова као и
српска. Не само Хрвата и Словенаца, већ и Арнаута, Маџара, Македонаца
итд.
Србима, строго узевши, није учињена неправда, јер они нису после 1918
имали своје, неспорно своје и само своје територије. Они су се сами утопили
у једно море које се назвало југословенско. Нико им није крив што их је море
прогутало. И то ће бити увек ако се не утврди шта је српско, уз готовост да се
то брани по сваку цену, да се никоме ништа од тога не даје, да нико и не
помишља да у то дира.
Онима који су мислили да је и од југословенске смесе увек лако извући
српски део, може се рећи да је то једнако лако као из једне кајгане извући
одређено јаје. Кад се нешто смеша без видних ознака, нико га више не извуче
целог. Једном изгубљена индивидуалност не може више да се
индивидуализира. Срећом још није испржена сасвим југословенска кајгана, и
патње овога рата повратиле су интимно Српству многе који су били на путу
да га напусте. Постоји последња шанса, односно појавиће се последња шанса

кад се сруши друга Југославија са њеним комунистичким режимом, да се
дефинитивно и јасно обележи српско етничко подручје, да Србин зна шта је
његово и да се за то своје бори као лав, као његови стари. Ако и ту шансу
пропустимо, Српству више спаса нема.
Многи ће рећи да то значи рат између нас и Хрвата, пошто ће по свој
прилици сваки инсистирати на својим прохтевима. То није искључено, али
један овакав рат ће искључити сталне сукобе и ратове у будућности. Да
поновимо немачку пословицу која каже: Боље крај са боловима него болови
без краја. Ако се не поделимо, ми рат нисмо уклонили већ само одложили, и
то можда страшнији, и то не један већ више њих. Ни од рата не треба дакле
презати, мада га треба избегавати до крајњих граница.
IV.
Свако разграничење између нас и Хрвата доводи собом размену
становништва као неминовну последицу. Она се неће моћи избећи. Она је чак
и пожељна без обзира на наше моментано разграничење, пожељна баш са
српског гледишта.
Ми смо се Срби заиста, више судбином гоњени него експанзивним
тежњама, предалеко ширили и територијално развлачили. А у наше
концентричне редове увлачили су нам страни господари туђе и нама
непријатељски расположене слојеве. Истина је да крајњи биланс није за нас
неповољан. Ми смо, по свој прилици, више етничке територије добили него
што смо изгубили. И ми је имамо доста чак необично богатих, лепих, нама
присних територија, које смо све и увек крвљу заливали. Нико нам их није
даривао. И зна се која је наша компактна етничка област, она је јасно
обележена на свакој етнографској карти. Зна се наше континуелно
национално подручје.
Али има много наших извучених насеља, етничких иверака, мање или
више удаљених од националног језгра, или у близини тога језгра али етнички
дисконтинуетних. Нема изгледа да би их могли некад добити за нас. А то је и
тешко уопште претендовати. Јер би нам те територије донеле на једног
Србина неколико инородника које не бисмо лако апсорбирали, јер бисмо
изгледали мегаломани, који за туђим руке пружају (као Хрвати или Маџари),

и јер не бисмо имали онда довољно нашег елемента на страни да га заменимо
за страни елеменат код нас. Главни свој циљ: националну пурификацију
земље ми бисмо на тај начин отежали или чак онемогућили.
Кад-тад, ми ћемо морати да се приберемо, да се прикупимо, збијемо
заједно, да из својих редова отстранимо оно што је страно, тзв. “страна тела”
(corpora aliena). Ми то морамо учинити у циљу самоодржања. А хоћемо да
учинимо на начин поштен, миран, достојан људи и Хришћана. Нећемо
никога терати да напусти своју домају, али ћемо створити такве психолошке
и материјалне услове да наши сународници сами нама похрле.
Тешко је то захтевати од људи да напусте крајеве у којима су вековима
живели, где су угледали свет и они и њихови далеки преци, које су сматрали
као своје дефинитивно сместиште, брањено вековима животима својим.
Тешко је то захтевати од људи. Али је још теже оставити их далеко од својих
сународника, да вегетирају и најзад неминовно угину. Да изгубе свој етнички
карактер, а то је једва мање од самог живота.
Треба навести још један аргуменат који ће психолошки можда деловати,
бар мало, умирујући. Срби који треба да се иселе из области где су слаби и
немоћни и изложени пропадању заиста се ту налазе неколико векова: два и
по, три, четири. Они су се ту сасвим одомородили и генерацијама не знају за
другу домовину. То је тачно. Али њихови преци нису намеравали да ту
остану, то су сматрали привременим склоништем док се народ ослободи. Они
су то ослобођење очекивали неколико векова пре. Дошло је неколико векова
доцније, кад су се потомци усталили и прилагодили новој средини. Сад
њихова селидба личи на поновно исељење а не на повратак, на емиграцију, а
не репатриацију. Па ипак, они иду тамо где су њихови преци желели, они
испуњавају аманет предака. Остављају земље примарно туђе да би населили
своје, првобитне своје, даљу отаџбину одн. дедовину. Ако се задржимо на
емоционалним моментима (место на рационалним) губици су мањи него што
изгледа.
И туђа и наша сопствена искуства довољно доказују да националне оазе,
удаљене од свог језгра, не могу трајно да се одрже. Узмимо прво пример
Маџарске. Пештанска влада је насељивала Маџаре по свој територији “Круне

Св. Стефана”. Хтела је да маџаризира целу тадашњу Угарску, иако су мањине
биле бројно јаче од самих Маџара. Та тежња је, према томе, била сама по
себи ненормална. А оно што је неприродно не може се испунити. Ако се
неким пуким случајем и испуни, не може се одржати. Маџарску је претекао
Трианонски уговор у моменту кад је била још сасвим далеко од циља. По
њему, Маџари који су били удаљени од центра, отпали су и припали
суседним државама (Србији, Румунији, Словачкој, Аустрији, Русији, овој
последњој посредно). Да се, међутим, Маџарство ширило природно, најпре уз
пределе чисто маџарске, да се колонизација вршила концентрично и
наслоњена на национално средиште, и Трианонска и данашња Маџарска биле
би много веће. Маџари су, међутим, колонизирали периферију државе, а
између центра и те периферије живеле су друге народности. Периферни зид
Маџара био је сасвим слаб да ове раније маџарске мањине одвоји трајно од
њихових сународника ван земље. Требао је један јачи повод па да се тај
маџарски зид сруши, и да ови Маџари, удаљени од свог центра, буду за
матицу изгубљени.
Ми смо такође заувек изгубили своје насеобине у Горњој Маџарској
(Ђур, Комаром, Сент Андреју, Чепел итд.), изгубили смо Жумберак на
граници Словеније, у Хрватском приморју нема ни помена о некдашњим
нашим ускоцима, у околини Скадра су само наше цркве или њихове
рушевине остале (као и у Горњој Маџарској). Једно или два насеља још
преостала (Враца идр.) били су осуђени на пропаст. У овом рату тек што
нисмо изгубили Лику, Кордун, Банију, Буковицу и Равне Котаре у
Далмацији, Метохију, Бачку итд. Наши непријатељи, у покушају да истребе
Српство, прво су се окомили на сасвим истакнуте и од матице удаљене
српске пределе. Где су Срби били компактнији и ближи своме језгру, боље су
се одбранили (а могли су лакше и бекством да се спасу). Где су били чисти
Срби, непријатељ се није поуздао да их нападне. Хрвати сами нису смели ни
да привире у Србију и Црну Гору па чак ни Боку Которску, јер колико би их
дошло, толико би лешева остало.
Ми морамо извући поуке из тога. Морамо се сконцентрисати, спојити,
приљубити. А то је опет немогуће без извесних територијалних жртава и
напуштања експониране и танке етничке територије. Штогод је удаљено од
националног језгра и националног корена, губи сокове потребне за одржање.

Првом неповољном приликом усахне и угине. — То су буквално membra
disjecta, која се морају ортопедски спојити или пустити да сасвим угину. Као
таква одржати се не могу, нити то може ико нормалан да очекује. Или једна
друга метафора: Ми смо се, стицајем историских околности, сувише расули
из нашег националног речног корита. Огромне падавине и друге катастрофе
преплавиле су наш предео и избациле нас далеко од матице. Негде смо
успели да створимо нови ток, или да проширимо стари, али на више места
удаљили смо се сасвим од реке и задржали на барама које је ова при поплави
створила. Оне морају током времена бити расушене. Одмакла вода мора се
вратити у своје корито, сад знатно шире и јача.
Ако постигнемо расељавање и измену становништва, последњи
аргуменат за одржање Југославије отпашће. Једна територијална
концентрација има толико преимућстава, да све друге незгоде изравњава, па
чак и претеже. И код мртвог земљишта, у приватној економији, препоруча се
тзв. комасација земљишта, а камо ли у најсавршенијој и човечанству
најпотребнијој заједници као што је држава. Прилике за исељавање и за
размену становништва нису тако честе у историском збивању. Да се та
измена изврши лако и без потреса потребни су нарочито погодни моменти.
Они су били нпр. 1918 да се, на нашу несрећу, нисмо ујединили. Код расула
данашње Југославије појавиће се опет, иако ни издалека онако повољни као
1918. Ако их тада пропустимо, можебит да их никад више нећемо имати.
Биће сеобе иако останемо у федеративној земљи. Нико неће хтети да
остане у подређеном положају туђе федерације кад може уживати сва права и
све користи у чисто својој. А и шикане ће се појавити од стране појединих
федералних јединица, у то се не сме сумњати. Најзад и наши веома истакнути
емигранти кажу да не би остали под хрватском влашћу ниукаквом виду. Чуо
сам да се у том погледу спрема један манифест целом слободном свету од
највиђенијих људи западних српских предела. Али овде хоћу да цитирам
једног просечног српског интелектуалца из тих области, кога лично не
познајем, и то из листа који није ненаклоњен Хрватима. Г. д-р. Ђорђе
Малешевић пише у листу “Савез Земљорадника”, број од јануара 1955, мо. и
ово:

...“Ми верујемо у народну мудрост: Кога су змије уједале и гуштера се
боји. Нема “хрватског Србина” било у земљи, било у емиграцији који би
пристао да буде изван државне заједнице у којој живе његова остала браћа
Срби. А ни помена да уђе у неку Самосталну Хрватску Државу. Па и сутра,
по паду комунизма, кад се створи Федеративна Демократска Југославија, они
Срби који би евентуално остали у федеративној јединици Хрватској, тражиће
максимум заштите од Централне федералне владе за миран и сигуран живот
својих породица”....
Сеобе се неће нзбећи ни у том случају. Само ће бити дуготрајне и без
краја. Колико то има добрих страна, има и рђавих. Консолидација етничког
територија одлаже се деценијама.
Биће, разуме се, великих тешкоћа увек. Хрвати су својим зверствима
донекле олакшали, а донекле отежали извођење ове акције. Само нека они не
мисле да ће добити премију због својих злочина. Али једна арбитража
објективног иностранства многе ће потешкоће отклонити.
Само, ми морамо на то бити спремни. Спремни духовно, спремни у
елаборатима итд. Не треба жалити за понеким губицима, јер засада је у
питању само губитак територије, која се може надокнадити. Ако ти
разбивени и експонирани делови Српског народа остану под туђином, а један
део ће морати свакако да остане, изгубићемо и њих и територију. Хрвати ће
чекати понова погодан моменат да их се курталишу, зверски како су научили.
Вук мења длаку али не ћуд!
Сваки од нас вредеће двоструко ако се прикупимо сви уједно. Нико нас
више неће моћи раздвојити и нико наше отсечене делове уништавати. Јер их
ми нећемо ни имати. Све што је наше биће уједно, или тако близу нас да ћемо
га моћи бранити. Ми ћемо и сами тада бити не само телесно већ и духовно
ближи једни другима. Лакше ћемо се бранити, лакше и споразумевати:
Наједно се боље разбирамо.

XII. ОБЗИРИ ПРЕМА СЛОВЕНИЈИ
Прате та сауту, ме та тон алон фронеи.
Менандер.
(Гледај своја посла, и не брини се за туђа).
Има један разлог сентименталне природе који све Србе спречава да олако
отстране идеју јужнословенске државе, овакве или онакве. То су обзири
према Словенији одн. Словенцима.
Ови су се заиста и за време постојања наше заједничке државе и после
њеног слома показали лојални и према Југославији као целини и према
Србима посебно. Њима на Југославију није могло бити криво: она их је
спасила од националне пропасти отргнувши их из немачког загрљаја, они су
у њој уживали један привилегисан положај условљен њиховом
територијалном одвојеношћу и језичном особеношћу. Код куће су управљали
сами, а у заједничкој држави су делили са Србима власт, не примајући ипак
одиум мржње на себе.
Па ипак, Словенци су били захвални и верни. Нарочито у невољи, у
годинама 1941-44. Ниједног Србина нису убили, већ су и спасавали многе ако
су били у стању. Никакву кривицу нису пребацивали на Србе. У рату су се
храбро борили, било је доста официра у армији генерала Михаиловића.
Једном речју, били су национално коректни и исправни.
Међутим, ми не можемо бити у државној заједници са Словенцима а да
не будемо у заједници са Хрватима. Та заједница, пак, (са Хрватима), за нас
је толико кобна, да никакви други обзири не могу да је изгладе и
компензирају.
Наш нагон самоодржања тера нас да образујемо властиту српску државу.
Морамо се, нажалост, одвојити од Словенаца. То ће бити болно и за нас и за
њих, али другог излаза нема. Ми ћемо се растати као пријатељи, истински и
заиста трајни пријатељи (избегавам толико злоупотребљену реч “вечни”
пријатељи).

Просторно, ми ћемо остати скоро у истој раздаљености, бар компактна
српска маса од словеначке масе (неколико наших истакнутих етничких
изданака у близини Словеније мораћемо да повучемо). Нећемо бити много
удаљени једни од других, и многостране везе које смо за ових неколико
деценија развили моћи ће и даље да се продужују. Нису то само културне и
политичке везе, већ и крвне (колико је само наших људи оженило Словенке и
обратно!).
Сад ће између нас да се раскречи хрватска држава. Ма да ће бити
католичка, не верујем да ће је Словенци присно поздравити. Позната је ствар
да су Хрвати у прошлом веку покушавали да етнички прогутају Словенце,
називајући их “Планинским Хрватима”, што је створило према њима велико
нерасположење. За време заједничке државе никад није успела ни најслабија
комбинација хрватско-словеначке спреге против Срба. Не верујем да ће се
она појавити ни после нашег одвајања, Словенцима је сувише позната
хрватска мегаломанија и нетрпељивост, а они се згражавају и над хрватским
злочинима према Србима. Напослетку, ни Хрвати неће више заједницу
ниским.
Словенија ће морати да остане сама, окружена непријатељима са свих
страна, у прилично прекарној ситуацији. То ће јамачно учинити да буду још
више упућени на наше пријатељство, које им ниједна српска влада неће
ускратити. Не само дипломатске, већ и културне везе између нас и њих дају
се интензифицирати. Ако будемо у војном савезу (што је веома природно),
они могу код нас слати своје војне питомце итд. Ми их нећема никад
оставити без потребне заштите уколико им она буде потребна и уколико је
они желе.
Ми можемо, истина, лакше без њих него они без нас. Али пријатељство
на тако солидним и идеалним основама не може нам никад бити сувишно. А
и они сами могу данас далеко лакше да образују своју посебну државу него
раније. Они су, захваљујући нама, ослобођени и уједињени чак у једну
административну област први пут у историји. Да пре кратког времена није
постојала ни словеначка солидарност ни словеначка национална свест (скоро
до почетка овог века). Они су били Крањци, Штајерци, Приморци, Корошци
итд. Један мали део био је под Маџарском (Прекомурје).

У Југославији су они образовали чврсту националиу свеет и национално
јединство, подигли своју културу, израдили и усавршили свој књижевни
језик, основали Универзитет и Академију наука, организовали управу и
судство итд. Једино што нису имали своју војску. Али су њихови официри и
подофицири (нарочито жандарми) били у целој Југославији код куће. Данас,
у комунистичкој Југославији, воде углавном спољну политику целе земље.
У свим областима државне делатности Словенци су извежбани и
упућени. Они, са гледишта “кадрова” — како кажу комунисти — могу да се
афирмирају. Словенија може стати на своје ноге, може и сама да се одржи;
оспособила се за самосталан живот. Много тога има да захвали Србима,али
јој је све мање потребна њихова директна помоћ. Сад може бити сасвим sui
juris, пристигло је време еманципације. Као самостална држава, она не би
била најмања у Еррони, а са осталим квалитетима не би изостајала иза својих
суседа.
Раније би било много опасније пустити Словенију саму, било би мање
човечно и мање увиђавно. Данас то није ни за њу толико безнадежно. Она ће
бити “мирољубива”, и према својој снази и према карактеру својих грађана.
Неће изазивати никога. Национално је толико очишћена, да ће једва ко имати
ревиндикације над њеном територијом. Ако се одрече Корушке (што ће
морати да учини ако жели реалну политику), она може бити у савезу са
Аустријом и са Немцима. Ако с нама закључи савез, зна да га је закључила са
нацијом која држи реч и не пушта пријатеље у тегоби.
Ако уопште координирамо наше акције, ми нећемо бити изолирани и
отстрањени. Поштујући још више индивидуалност један другога, ми Срби и
Словенци нећемо бити мање пријатељи него што смо били пре. Наш крвник,
који сигурно ни њима није пријатељ, раставио нас је физички, али не
духовно.
**
*
Поводом неких нових вести које сам сазнао пошто је рукопис био сложен,
морам и овде приликом коректуре да нешто додам.

Читао сам у листу “Радикал” који излази у Паризу, број за септембарновембар 1956, да је тамо боравио новембра месеца претседник Словенског
народног одбора д-р. Миха Крек и да је том приликом избегавао да се јасно и
недвосмислено изјасни за Југославију. На позиву за банкет француског
друштва Пријатеља Југославије стојало је. изос. да се он бори за “ослобођење
Словенаца”. То је озлоједило неке Србе и саме Словенце који живе у Паризу
и они приговарају г. претседнику Креку дволичност. Тако у “Радикалу”
директно стоји: “Претседник СЛС не може без линије, ‘цикцак’. У четири ока
са Словенцима југословенским оријентисаним и са Србима — ‘Живела
Југославија’! А пред објективом шире јавности — каква суптилна опрезност!
Борба за ослобођење Словенаца. А Југославија?!”
Ја лично мислим да је г. д-р. Крек испао више мудар него дволичан. Он је
државник свестан своје одговорности, и није луд да се сасвим везује за једно
решење које му не изгледа сигурно. Ја лично верујем да је и г. д-р. Крек, као
и огромна већина Словенаца за Југославију. Али он није сигуран да ће
Југославије бити, па неће да себи отсече сваку отступницу. Тако раде
неодговорни фактори а не водећи политичари. И Срби, место да му
приговарају на томе, требало би да се поуче његовим примером.
Зна д-р. Крек шта Југославија претставља за Словенце, али исто тако зна
да нема Југославије ако је Хрвати неће. И он зна расположење хрватских
водећих кругова боље него ми. Кад би Словенци граничили и са Србима и са
Хрватима, они би претпоставили заједницу са Србима заједници са
Хрватима. Али су њихови водећи политичари свесни да само преко Хрватске
они могу бити у заједници са Србима. Ако нестане Југославије, није немогућа
нека државно-правна или међународно-правна повезаност Словенаца и
Хрвата. Читао сам код француског публицисте Огиста Говена (“Европа из
дана у дан”, XI књига) да су за време Првог светског рата Словенци били
испочетка само за државну заједницу са Хрватима. Кад су Хрвати пришли
Србима, нису то ни Словенци могли одбити. Тек за време заједничке
Југославије настале су емоционалне везе Словенаца и Срба.
Ако буде дошло до гласања, Словенци ће у већини бити за Југославију.
Али треба знати да то није за њих једина алтернатива. Постоји још читав низ
државних формација у пројекту, које имају у виду Словенце и ови неће

ниједну да одбаце. Ја их не могу све набројити. Али неке: самостална
Словенија, заједница са Хрватском, Федерација дунавских земаља,
Хапсбуршка федерација, Унија католичких земаља средње и источне Европе,
Интермаре, Југославија у досадашњем саставу, Југославија са Бугарима,
Балканска унија итд. Јосиф Матл, професор Градачког универзитета, канда и
сам Словенац, каже у једном скорашњем предавању после отштампаном у
часопису “Der Donauraum” под насловом “Уобличење Дунавског предела и
хрватско-српски спор” да има много пројеката Дунавске федерације од којих
је пола туцета њему познато: три чешка, два маџарска, један пољски и један
хапсбуршки. Итд.
Сами су Срби који не дозвољавају другу солуцију већ Југославију која
скоро што их није уморила. Свака друга компонента Југославије спрема се за
разне комбинације, које могу да се појаве и са вољом њеног народа и против
његове воље. Само Срби свуда и стално вапију за Југославијом и пропуштају
све моменте да се спреме и за друге солуције.
Баш ово држање претседника Крека треба да им отвори очи и да им
покаже како и сами треба да поступају. Један сличан поступак д-ра Крека у
заједници са д-ром Мачком био је индигнирао самога Адама Прибићевића да
је у Гласу канадских Срба, број од 4 фебруара 1954, ускликнуо: “Српски
народ је пресит овог уцењивања: ‘Нећемо Југославију ако нећете учинити
или дати ово или оно’ и постаје све хладнији према Југославији”.
Пок. Прибићевић је главом ово казао, мада није повукао пуне
конзенквенције из тога. Други Срби неће то ни да кажу, већ су за Југославију
и онда кад је нико други неће. Тиме се несумњиво не јачају ни шансе за
Југославију ни положај Српског народа уопште.
Ја сам захвалан г. д-ру Креку што ми је дао прилику да и то изнесем не
мењајући нимало свој став према Словенцима, које истински волим. Желео
бих само да српски политичари поступају као он, чак и онда кад су интимно
за Југославију. Нека раде и за њу, одн. за Српство у њој, али и ван ње ако то
мора бити. А ја сматрам да то треба да буде баш у интересу Српства.
Мото овог одељка, који је можда био за раније написани део мало и
неадекватан, добија после овог додатка пуно оправдање: Нека свак прво пази

своје бриге јер их други неће место њега пазити. И Словенци своје, али и
Срби своје, а онда тек заједничке.

XIII. НАМЕТНУТИ ПРИМЕРИ СА СТРАНЕ
Duo cum faciunt idem, non est idem.
Adelphi, V, 3.
(Кад двојица чине исто, то није исто).
I.
Пропагатори Југославије, и наши и страни, позивају се увек на примере са
стране да докажу како је наш заједнички живот не само могућ већ и тако рећи
узајамно условљен, неминован. Ти примери имају само веома релативну, ако
уопште имају неку важност, јер “кад двојица чине исто, то није исто”. Сваки
случај има своју посебну индивидуалност и своју нарочиту физиогномију, да
никако не може сасвим личити на други случај. Истоветности уопште нема,
има само веће или мање подударности, и, ако се истичу само те подударности
а пренебрегавају све различности, које су далеко веће, онда слика не може
никако бити верна. То је обмана.
II.
Највише се и нама и свим осталим народима истиче као пример
Швајцарска, где тобоже неколико векова живе становници разних језика и
разних вера једни поред других, живе као браћа. Овај пример најмање може
да нам служи за углед, јер су диференције огромне, а и стање се приказује
нетачно. Тај аргуменат треба заиста потпуно разбити као оружје агитатора за
Југославију.
Пре свега, није истина да Швајцарци мирно живе заједно више векова,
већ све до пре сто година, а то значи за пет и по векова, водили су сталне и
непрекидне борбе између себе. Још 1848 вођен је тзв. Sonderbundkrieg, где су
се католички кантони дигли били против протестаната и њихове премоћи у
федерацији. Тек отада имају пун мир. Иначе је увек ратовао кантон против
кантона, вера против вере, језик против језика. Француски и италијански
предели били су вековима освојене и “придодате” земље појединих немачких
кантона, где су их ови експлоатисали веома јако.

Ако хоћемо аналогију са Швајцарском, онда морамо бити спремни на
међусобне ратове од пола миленија, на међусобно потчињавање,
искоришћавање итд. Данашња Швајцарска је продукат многовековног
настојања, лутања, борења. А наши пропагатори указују на готов продукат,
не спомињући ниједне речи како је до њега дошло. Ако хоћемо пример
Швајцарске, морамо се вратити далеко у прошлост, да би после пет-шест
стотина година постигли данашње благостање Швајцарске, данашњи њен
мир и коексистенцију њених народа.
Кад неко очекује да се ми одма покажемо као данашњи Швајцарци, то ме
потсећа на оног сељака који се на отслужењу кадра чудио зашто мора да се
прођу све старешинске лествице па да се постане ђенерал, кад би могло да се
то постане одма.
Сличност се налази нарочито у три народа код нас и у Швајцарској.
Међутим, ни то не одговара истини. Швајцарска нема у свом крилу ниједан
народ као целину, већ само мале окрајке три велика народа, који су суседи
Швајцарске. Ниједна од тих етничких група не претставља више од 4% своје
језичне матице. Свака матица пак будно пази да њени “сународници” (она их
таквим сматра) немају штете од хелветске заједнице, и свакој мањини у
Швајцарској отворен је пут њеним рођацима у иностранство. Три цела
народа би се, свакако, много теже спојила заједно и одржала у заједници. А
само такав пример одговарао би Југославији.
Швајцарска је некад претстављала најсиромашније и најзапуштеније
пределе трију великих нација. Зато се ове нису ни противиле да ти предели
од њих отпадну. А две од њих (Немачка и Италија) биле су још далеко од
уједињења, нису имале једну изразито националну државу, која би се могла и
смела да противи цепању “етничке територије”. Швајцарска је постала давно
пре победе националне идеје у Европи и пре образовања националних
држава, тако да је она створила лако швајцарску народност.
Затим, “језичне групе”, или “културни кругови”, како у Швајцарској
називају разне етничке групе, немају уопште никакве крвне везе између себе,
нису никакви рођаци. Њихова заједница је чист “брак из рачуна”, а не из
љубави. То чини, ма коликогод изгледало парадоксално, заједницу чвршћом.

Да потсетимо само на ону народну: “Ако немаш крвника, мати ти га је
родила”, или на речи бабе вештице у Горском вијенцу (стихови 2149—51).
Нарочито ту нема заједнице језика, која је основа сваког нашег спора са
Хрватима, и која чини да аспирирамо на исте пределе. Нема у Швајцарској
ни етничких “међугрупа”, које се према потреби опредељују час за ове час за
оне конфедерате. И нема уопште националних мањина.
Сами Швајцарци налазе смисао своје заједнице у различности “културних
кругова” (diversite dans l’unite). Вишејезичност је, како сами кажу,
“неопходна политичка основа федерације”.
Швајцарци имају више вера, одн. две главне вере, као и ми. Само што се
код њих вера не поклапа са језиком, најмање пак са народношћу. Становници
немачког језика су и једно и друго, француског углавном протестанти (али не
сви), и талијанског углавном католици. Час се у Савезу групишу протестанти
разних језика, час “Немци” разних вера итд. Све то отежава устајале
фронтове. Једанпут веже поједине грађане вера, други пут језик, трећи пут
кантон онд. крај у коме живе, затим занимање итд. Све је то код нас сасвим
друкчије. Где се вера и народност поклапају сасвим, где једна другу покрива,
ту су фронтови непомични, могућност маневрирања минимална.
Потешкоћа за територијалну поделу нема, јер су признати кантони као
такви, а ови су постојали много пре него Швајцарска конфедерација или
федерација. Две главне народности су подељене на низ кантона, од којих су
неки мешани (па и Италијана има ван Тесина, у Граубиндену два среза). А ми
хоћемо поделу на такве јединице које обухватају целу народност. И нама би
заиста конвенирала подела на кантоне. Али би их ми морали стварати, јер их
нема, а затим Хрвати их не би примили никад, јер се увек уљуљкују неким
“историским правима”.
Подела на области по Видовданском уставу могла је послужити као
основа за образовање таквих кантона (са многим коректурама), али је она
блокирана потпуно држањем Хрвата. Они би пристали само на такве области
где би они могли друге и да тероришу и да убијају.

Кантона има врло много за тако малу земљу (22 одн. 25). То је благодет,
јер се код сваког важнијег одлучивања врше груписања ad hoc. Тако нема
сталних фронтова, и омогућено је повремено балансирање толико потребно
једној сложеној држави.
Швајцарска је мала и по свом географском положају потребна многим а
не само једном. Суревњивост суседа, по језику сродних, не дозвољава да је
само један прогута, а сви се не могу сложити у томе. (Интересантно је да
наши Југословени пледирају за велику Југославију и наводе као узор малу
Швајцарску. А већ сама Србија била би два-три пут већа од Швајцарске).
И државна организација Швајцарске претставља један уникум у Европи,
који се не може подражавати. На челу државе не налази се једна личност, већ
колегијум, “сабор” од 7 лица тзв. Бундесрат. У њему су заступљене све
важније групе државне. Ми не можемо у монархији имитирати Швајцарску, а
ни у републици са једним претседником. А кад би на челу имали колегијум,
никакав се посао завршио не би. Или би јачи отстранио друге (као кнез
Павле), или би се држава распала.
Сам вековни заједнички живот данашњих Швајцараца исконструисао је
многе заједничке особине, тако да Швајцарци говоре понекад о типу
“алписког човека” (homo alpinus). Швајцарска, мала по пространству, има
врло интензивне саобраћајне везе. Свак путује од детињства, и свак зна целу
Швајцарску. Додири су чешћи, упознавање лакше, амалгамација
остварљивија. У Швајцарској свак припада неком кантону, и то са поносом
наглашава, али мало ко живи у свом кантону, ретко где половина
припадника, понегде много мање. То је један куриозум Швајцарске.
Тамо влада и један дух толеранције, који још нигде друго на Европском
континенту није постигнут. Није га само произвела коексистенција разних
“културних кругова”, него и стално присуство странаца (Швајцарска већим
делом живи од туризма).
Вечита неутралност, коју силе гарантују Швајцарској, и коју швајцарски
правници приказују као једну привилегију in favorem tertii, коју, дакле, други
морају да поштују а Швајцарска може и да поштује и да не поштује, та
неутралност је веома јак ферменат заједнице. Ту нема страха од ратова, од

бомбардовања, од патња. Никоме пак не пада на памет да нама тако нешто
гарантује.
Али, оно што најчвршће држи хелветску заједницу, то су материјални
интереси, привредно благостање. Давно је речено, и данас важи као опште
усвојена крилатица: “Point d’argent, point de Suisse. Ту није било већ давно
оскудице и ни привредне патње, странци одржавају валуту, други воде ратове
да би Швајцарска из њих вукла користи, све шпионске мреже света воде кроз
њу (а за те се циљеве не штеди новац), она је центар и седиште разних
међународних установа и конференција, итд. Нико не жели да тако мирну и
богату земљу напусти, да би се изложио немиру, сиротињи, беди итд.
Данас је Швајцарска релативно најбогатија земља Европе, а можебит и
целог света, и то одржава заједницу више од чега другога. Западни кантони
нпр. свесни су тога да би у склопу Француске били обични периферни
департмани без икаквог истакнутог значаја у држави. Овако су самостални
кантони, “републике”, седишта међународних организација, културни
центри, у којима се, баш због неутралности Швајцарске, школују разни
краљеви, принчеви и магнати света.
Ови наводи јасно ваљда показују да скоро никакве сличности нема
између нас и Швајцараца, и да је свако упоређивање овде бесмислено. Зато
нико и не анализира кад упоређење захтева, просто каже: Кад Швајцарци
тако лепо заједно живе, зашто не можемо и ми? Опет фраза!
Не, ми нисмо исто, и тамо где могу живети Швајцарци, не можемо ми, и
како они живе, не можемо ми. Све је, све скоро код нас друкчије него тамо.
III.
Могли би се, напротив, навести многи нама ближи и одговарајући
примери, из којих се види да заиста блиски народи неће заједно, иако су чак
привредно један на другог више упућени него народи Југославије. Нпр.
Шпанци и Португалци, чији се језици не разликују више него наш и
словеначки, затим Финци и Естонци итд. У овом веку су се одвојили
Швеђани и Норвежани који отада живе боље и у већој “љубави”, затим

Енглези и Ирци, који такође један језик говоре. А нико се није спојио сем нас
и “Чехословака”. Тамо је криза заједнице једнака као код нас.
Чак толико јужноамеричких и средњеамеричких земаља које говоре само
шпански живе одвојено и не мисле на заједницу, десетак арапских земаља на
обалама Средоземља итсл. Али најприличнији пример за нас су Холанђани и
Фламанци. Имају исти књижевни језик као ми и Хрвати, скоро исти говорни
језик, али две вере и два историска пута. Све ћете пре спојити него њих.
Фламанци хоће и са Французима, само не са Холанђанима. И оба та народа
живе срећно, раздвојени један од другога, живе чак и без свађа које су раније,
док су живели заједно, биле свакодневне. То је пример на кога треба да се
угледамо ако баш хоћемо да стране примере копирамо. Никако Швајцарска!

XIV. ЈУГОСЛАВИЈА КАО ЗАШТИТНИК СРПСТВА
Тешко мени без мене!
Лукијан Мушицки.
I.
Браниоци Југославије су ваљда најдаље отишли кад су њу безмало
прогласили као најефикаснијег заштитника Српства. Ту носи рекорд г. Радоје
Л. Кнежевић у свом напису “Наша Југославија” у “Гласу Канадских Срба” од
6 јануара 1954 (Божићни број). По њему, није Југославија крива за злочине
Хрвата: “Српски народ клан је у масама кад је југословенске државе нестало;
онда кад је на разобрученом простору узео да дивља национализам који није
хтео Југославију...У заједничкој држави тај национализам је непотребан и
бесмислен...”
Другим речима, Југославија је најбољи гарант против разбуктаног
национализма и насиља која из тога произлазе. А ми мислимо сасвим
обрнуто: Југославија је развила поједини национализам до крајности, до
пароксизма, сваки национализам сем српског. Док је овај био потпуно учмао
и намерно сузбијан од српских вођа, дотле су разбуктани били национализми
других етничких група, и то разбуктани на једној само основи, на мржњи
према Србима и на жељи да се разбије заједница државна којој припадају.
Очекивао се само погодан моменат за то. И он је дошао био 1941.
И пре је постојала мржња између Срба и Хрвата, о томе не може бити
сумње. Али док су Срби били у једном подређеном положају према
Хрватима, док су само становали на “њиховом” подручју, скоро бесправни,
дотле су их ови и толерисали. А кад су Срби поставили своје захтеве да и
сами политички нешто значе, да неће да буду објект већ и субјект власти, да
им се мора признати политичка и социолотка важност која из њиховог броја
проистиче, онда је код Хрвата потекла жеља да Србе физички истребе, бар на
“њиховом” подручју. Југославија је узрок ових убистава, causa remota, али
causa.
Још у једном смислу се може Југославија оптеретити за убиства Срба у
срамотној држави: Хрвати су убијали Србе и због тога јер се нису бојали

освете. Они су знали да Срби пате од југословенске шимере, и да ће због ове
избегавати да Хрватима врате равном мером. Они су просто предосећали да
ће се наћи Божидари Марковићи који ће казати: Нека убију Хрвати још
300.000 Срба, ми морамо живети заједно. Мора бити Југославија. — Они су
предосећали, а можебит и знали да ће једанпут целом Југославијом да
диктаторски влада Хрват и да ће они остати некажњени за своја недела.
Како би све друкчије било да су они имали против себе једну слободну
Србију, или да су претпоставили да ће је имати. Само ова би била у стању да
загрми и да задрхти нож у рукама народа-убице. Не треба ићи далеко у
прошлост па видети како су Срби светили своје убијене сународнике. Нпр. у
Македонији почетком овога века, у околини Црне Горе пуних неколико
векова. Тада се мало ко смео да усуди да дигне руку на Србина. А кад се зна
да Србин неће Србина да свети, онда свака фукара покушава да витеза бије.
Тада кад му се укаже за то погодна прилика. А те прилике историја пружа
увек с времена на време. Оне се не могу сасвим избећи.
Југославија је у крајњој линији крива за убиства Срба у прошлом рату.
Кад би се у крајевима ван Србије убијали Срби, српска држава би имала
могућност и средства да апелира на савест Европе, да упозори на геноцид
који се спроводи, да поднесе чак жалбу Уједињеним нацијама. Овако јој је
све то ускраћено. То је “унутрашња ствар” једне државе, то је
“братоубилачки рат”. Срби су због Југославије потпуно незаштићени.
Не може се чак спорити да се и у данашњој Југославији Срби убијају баш
зато што су Срби, што су српски националисти. Не само Дража Михаиловић
и његови витези, већ и многи други скромнији а не мање искрени Срби.
После рата у Југославији убијено је бар десет пута више Срба него Хрвата
(ово тврди један статистичар). Убијане су преостале жртве да би се
поштеделе убице. Нека се неко тамо усуди да истакне неправде према
Српству у комунистичкој Југославији, он је: “ликвидиран“. Југославија је
сама, “као таква”, допрла дотле да не дозвољава ни теориску одбрану
Српства. Не демантује ли то најбоље тврдње г. Кнежевића?
У данашњој Југославији се не убијају Срби у следству “подивљалог
национализма”, то је тачно. Али се убијају зато што су Срби. А да је

образована чак и комунистичка Србија, српских жртава би било знатно мање,
можда скоро ништа. Чехословачка нпр. није ниједног министра прашке владе
за време окупације осудила на смрт, ниједног јединог, (док је већ словачке
министре и поглавнике осудила на смрт, јер су то били обични квизлинзи).
Па било је убијања и у Краљевини Југославији иако не масовног. У
Бановини Хрватској већ су убијани Срби, а да власти никад нису тобоже
пронашле убицу. И то на десетине или стотине. То је био фанал за доцнија
убиства, фанал дат у самој Југославији.
Појединачних убистава политичко-националног карактера било је за цело
време Југославије. Нпр. срески начелници су убијани у Хрватској, па уредник
“Новости” Тони Шлегел итд., когод се за Југославију експонирао био је у
опасности. А убиства Пунише Рачића у Народној скупштини више су нам
шкодила него иједан акт прошлости.
Но било је убијања, масовних убијања, на нашем Југу, од стране качака и
комита, на шта се надовезивала акција власти. Итд. Не може се фразама, ма
колико биле завијене у лепу форму, прикривати стварност.
Повратимо се мало унатраг. Крајем 1915 и почетком 1916, па и пуне две
године затим, Бугари су убијали Србе у окупираној Србији, не много мање
зверски него Хрвати, само у далеко мањем опсегу (они су ипак штедели
децу). Нису их убијали што је нестало Југославије, већ што је било
моментано нестало Србије.
За време Другог рата, убијали су Србе, поред Хрвата, и припадници
других народности: Маџари, Немци, Италијани, Арнаути итд., не зато што је
нестало Југославије, већ зато што је нестало било српске војске и српске
одбранбене снаге. Срби су само тамо без милости убијани где их други Срби
нису могли бранити. И Србе су убијали само они који се тада нису Срба
бојали, јер ниједан српски непријатељ није мислио да ће га Југословени
спречити у истребљивању Срба.
Још једна конзенквенција из цитираних ставова г. Кнежевића. По њему,
само је Југославија заштитник Српства, али било каква Југославија. Чак он у
свом напису има у виду једнако комунистичку Југославију као и краљевску.

Испада да ова треба да остане колико хоће ако постоји опасност да се
Југославија декомпозира. Боље и комунистичка Југославија него слободна
Србија.
Сад, или је то г. Кнежевић заиста мислио (а тако неминовно произлази из
његових излагања), или није био свестан својих речи одн. фраза. Понављамо
да се наш национални проблем не решава фразама.
Даље г. Кнежевић тврди да је “дивљи национализам” настао у
“разобрученом простору кад је југословенске државе нестало”. Ко гарантира
да неће још једанпут нестати те државе? И онда ће опет пригушени
национализам да оргија, зато што је био пригушен. Иначе би се развијао
нормално у својим државама и свак би био на опрезу. Знало би се куд смера и
шта хоће.
Треба, напослетку, рећи да 1941-1945 Југославија није била правно
нестала, већ само фактички декомпозирана. И баш та околност што она није
била дефинитивно пропала, баш та околност била је један од најглавнијих
разлога да се зверства над Србима врше. Тим убиствима и уништењем Срба
хтело се спречити поновно васпостављање Југославије.
Но, ако је заиста Југославија једина кадра да брани од убистава Српство
итсл., или ако бар то људи верују, онда није смео да дође ниуком случају 27
март, нити да се на тај начин ексистенција Југославије ставља под питање.
Јер извршиоци 27 марта морали су свакако рачунати са даљим
конзенгвенцијама и са распадом државе која је о концу висила. Ако то нису
знали, како да им верујемо за оно што тврде у будућности?
Фразе могу најлакше да се изрекну и да погоде онога који их поставља,
као аустралиски бумеранг.
II.
Но и друга његова тврдња да егзалтирани национализам није у
Југославији могућ, већ је делимично обеснажена. И данас још гаје се и
организују сви могући национализми у Југославији на штету српског. Само је
овај забрањен, само се његово истицање кажњава. А други се сви повлађују.
Хрватски управљач Југославије Јосип Броз не може да одржи никакав говор а

да се не очеше о “великосрпску клику”, која је владала у првој Југославији.
Колико то да је потстрека хрватском национализму и свим другим, а колико
то Србе има да застраши! А један бастард македонски, Лазар Колишевски,
напада сваки пут “великосрпску буржоазију”. И то не говори он само у
Македонији, већ по целој Југославији. Затим Пијаде, Ђилас итд. Колико сам
пута на Радију Београд слушао нападе на “великосрпство”, колико сам пута
то читао у београдским новинама! И спикери и типографи могу бити деца
кумановских јунака, али они то морају репродуцирати.
Сви се други национализми повлађују, чак у далеко изразитијој форми
него је то био “великосрпски” национализам до рата. Треба потсетити на
“македонски” национализам до 1949. Рат је стварно вођен на јужним
границама Југославије; ова је захтевала од Грчке Солун са околином где нема
ни 10% Словена данас. И сви Срби су морали да траже те пределе за
Македонију, мада су их одбијали за себе, и сви Срби би морали да дају
животе за те крајеве ако би били мобилисани. — После је дошло питање
Трста. Умало није Југославија ступила у рат за Трст, који је претежно
италијански. Да су Срби тако нешто за себе тражили, како би их онда Јосип
Броз, Колишевски, Ђилас и дружина жигосали! Београд је морао да
демонстрира, Срби су имали да се боре и да гину за Трст, а вође словеначког
народа у емиграцији оспоравали су Србима право да износе своја мишљења о
Трсту. Пре Трста било је питање Корушке, чак и Бургенланда за Хрвате.
Словеначки национализам се вештачки стимулира, и то “великословеначки”,
као и великомакедонски. А српски се не сме споменути.
Између два рата српски национализам је бивао врло често сузбијан и
гушен од власти. А он је и сам нестајао јер је био испунио свој циљ. Остали
национализми су мање или више подземно буђени и пирени. Они су тињали
да једног дана букну. И видели смо како су букнули.
После рата су образоване две нове нације на рачун и на штету Срба. То су
потпуно нови национализми, који се морају свим вештачким начинима
повлађивати. И данас у Македонији, центру некдашње српске величине нико
не сме рећи да је Србин. А има Срба, само се не смеју тако изјашњавати.
Црна Гора, најчистија српска област, и најзаслужнија за очувцње Српства,
данас мора да се Српства одрекне. Тамо може човек при попису све рећи да

је, само не Србин. И у свим другим крајевима се стално пази да неки Србин
не истиче своје Српство, док се све друге народности смеју да истичу и
афирмирају. И вероватно, ако Срби нису потпуно изгубили националну
свест, да српски национализам сад подземно тиња да би једног дана дошао до
свог пуног израза. У Србији, он би био отворен и регулисан; овако је отргнут
свакој контроли. А изгледа да није он сам такав. Сви који долазе из
Југославије причају како се Хрвати и даље спремају да продуже своја
зверства из времена последњег рата.
Није, дакле, у заједничкој држави поосбан национализам “непотребан и
бесмислен”. Он се практикује, и то на тај начин, да једног дана може да
доведе и до спољне експлозије а не само унутрашње. Македонски
национализам се толико надувао да може лако да дође опет до страховитих
сукоба ако му се супростави српски национализам, који се опет вештачки
задржава. Ако би ма који Србин казао данас да је Скопље српско*), он би као
рушилац “братства-јединства” био страховито кажњен, доскора би чак и
главу изгубио. А да каже да Солун није југословенски, или Трст, опет би му
се исто десило.
У Југославији су задовољене све националне тежње осим српских, све на
рачун српских. И сви национализми су тако настали и тако се одржавају, да
једног дана опет букну, у крв против Срба.
Као сваки Југословен, и г. Кнежевић се противи уопште посебном
национализму. Другим речима, тражи да га нестане, да га замени
југословенским национализмом. Јер без национализма народ не може
опстати. Значи да је и г. Кнежевић, као искрени Југословен, противан
Српству уопште. Није ово ни извртање ни демагогија, већ анализа његових
речи и логична последица његовог става. Не дивља ниједан национализам,
већ је то најсветија и најузвишенија екзалтација коју људи доживљују.
*) Чуо сам ту окоро да су једној мојој родици која је случајно пре неколико
година била у Скопљу, на више места рекли “српско ђубре” кад је тражила да јој
понове српски шта су казали. Имам о томе аутентичне доказе. А да је неко у
Београду казао коме “македонско ђубре”, не би више видео Божјег светла.

Ништа ми у историји не бисмо могли постићи без екзалтираног
национализма, чак и без “шовинизма”, како га неки крсте. Ниједна држава не
може настати без тога, а ни одржати се. Градуације: тихи, сталожени,
распаљиви, разбуктани итд. национализам, само су теориског значаја. У
мирним временима је сваки национализам тих и латентан, да се распламса у
моментима кад је екзистенција или слава народа у питању. Да се распламса
кад га прилике изазову. А те прилике наступају с времена на време па хтели
ми то или не хтели. Без разбуктаног српског национализма не би било ни
Куманова, ни Битоља, ни Кајмакчалана, ни Сарајевског атентата, ни Црне
Горе, ни Српске Војводине, ни Српства уопште.
Интересантна је ствар да се у последње време у Београду једнако тако
жале на “разбуктали национализам” Ели Финци, Давичо, Данон, Бихаљи,
Мерин итд., уз неке Србе (Марко Ристић, Велибор Глигорић идр.). Ја сам о
томе опшипно писао у чикашкој “Слободи” од 22 фебруара и 15 августа 1956
(“Разбуктани национализам у Србији”). У Југославији мора Српство да
сасвим нестане да би се југословенство афирмирало и Југославија одржала.
Ја то још једанпут тврдим. А сви Југословени морају национално једнако да
мисле, па били комунисти или емигранти.
Емигранти југословенски расположени по сваку цену за Југославију
мисле и резонују у длаку једнако као и југословенски комунисти. То је чудан
паралелизам. Тако нпр. ако читате југо-комунисту Марка Ристића или југофашисту (неофашисту) Марка С. Марковића, изгледа да је једно перо то
састављало. Брат је Турчин свуђ један другоме!
Чак и горње речи г. Радоја Л. Кнежевића којима је цело ово излагање
посвећено, усвојене су буквално од неких других емиграната, нпр. од шефа
Радикалне странке у екзилу г. Стевана Тривунца. Он их скоро дословце
понавља у једном говору у Енглеској, објављеном доцније у листу “Радикал”.
То је само разлог више да се оне побију без икаквих обзира.
Кад би могао да се образује укупни југословенски национализам, искрено
и спонтано као што се сваки национализам ствара, он би учинио излишним
уже патриотизме и ови би ишчезли. Тада би наступио у земљи национални
мир, чак и благостање једне хомогене државе. Али тај југословенски

национализам се показао као недоношче, у њега нико више не верује, па ни г.
Кнежевић.
А шта је његов покушај донео у прошлости? Да су многи Срби примили
његову идеологију, да су га прихватили, да су му се исповедали, и да су ипак,
чак вероватно баш зато били уништени физички. Позната је ствар, коју је и
Сава Косановић истакао у српском издању књиге Светозара Прибићевића
“Диктатура краља Александра”, да су Хрвати за време рата убили
првенствено југословенски оријентисане Србе (он каже да су убице
“усташи”, али то не мења на ствари ништа).
И у лондонској “Поруци” од 16 марта, коју добих иза сасвим свршене
коректуре, пише г. Већеслав Вилдер у комеморацији поч. Адаму
Прибићевићу: “Павелић је поубијао оне најбоље Србе, најчвршће присташе
народног јединства, да тако убије и југословенску идеју”. Па то је баш оно
што и ја тврдим да су Срби можда убијани зато што је Југославија постојала
и да је не би било (quia erat i ne sit, ne fiat).
Из тога јасно произлази да Срби који напусте Српство и прихвате
југословенство не само што се тиме не заштићавају од осталих
“југословенских” грана, већ, напротив, постају тиме њихова омиљена мета
напада. Ништа њима не помаже што су они престали да постоје као Срби и
утопили се у југословенство, кад их друге гране још увек сматрају Србима.
Они их издвајају из југословенске масе и онда убијају као Србе. Ови су
престали да постоје Срби за себе, али су то остали за српске непријатеље. И
као изроди нису кажњени од Срба (ови су их чак у најмању руку разумели),
већ су убијени од оних због којих су били вољни да жртвују своју народност.
Догодило им се слично покрштеним и понемченим Јеврејима у Немачкој.
Кад се говори о “дивљем национализму” који је довео до толике крви,
ваља бити конзенгвентан и рећи све до краја: ко је крв лио и зашто. Свако
пледирање за Југославију прелазећи преко те главне препреке постојања
Југославије није нимало фер. Јер овако неутрално стилизоване речи
остављају утисак “братоубилачког рата”, “грађанског рата”, “међусобног
клања” итд.

Ако се каже да су убице били усташи, што је само делимично тачно, онда
бих ја само толико казао: “Усташе” нису постојале пре Југославије, они су
њен плод. Њихов разбојнички “поглавник” је то јавно и недвосмислено
потврдио у Аргентини да је усташтво реакција на Југославију као такву.
Кад би горња формула гг. Кнежевића и Тривунца била усвојена, из ње би
произлазило ово: 1) Да ми Срби нисмо ни вољни ни способни да себе сами
бранимо већ да се због тога на друге морамо ослонити; 2) Да онога од кога
нам опасност прети морамо примити у државну заједницу и да се тек тако те
опасности решимо; 3) Ако су то Маџари, и њих треба да примимо у
заједницу, и Арнауте итд.; 4) Да не смемо тада да се бранимо од покушаја
истребљења, јер је то “братоубилачки рат”; 5) Што више непријатеља
Југославија садржи, то ће нама Србима бити боље и сигурније; 6) Но никако
ми не смемо развијати свој национализам, специјалан српски, а можемо и
морамо свеукупни: југословенски, словенски, балкански итсл. На част му и
таква држава и такав “национализам”!
Али, ако се горње речи г. Кнежевића, дубље размотре, изнеће на
површину једну страховиту околност: Не тврди он, нити може да тврди, да ће
у Југославији нестати националног антагонизма, већ да он неће смети доћи
до изражаја. Углавном, то је тачно. Али, какве су даље последице тога?
Полициска држава и крајње осуство слободе. Перпетуирање диктатуре које
било врсте. На то, напослетку, воде аргументи г. Кнежевића. Решење које он
предлаже личи на ово: пет-шест људи се стално гложе и никако неће у миру
да живе. Одлука: набавити један велики кавез, затворити их у кавез и свуда
око кавеза поставити наоружану стражу. Морају “живети” заједно. А Боже
нас сачувај таквога живота!
Српство се може ослободити, одржати и одбранити само ако има своју,
искључиво своју државу, ако се оно само о себи стара, ако оно само себе
штити. Тешко њему ако се његова заштита повери Хрватима, Македонцима,
Арбанасима на Косову, Маџарима у Бачкој итд. Тешко нама без нас!

ДОДАТАК
Пошто је остало нешто страна до краја табака (а књиге се и штампају и
плаћају по табацима), то желим да учиним овде неке мале допупе већ изнетих
аргумената, било зато што сам их раније изоставио штедећи простор, или
што сам накнадно до њих дошао.
I.
У одељку I казао сам како се најчешће овако озбиљно питање, као што је
питање нашег будућег државног здања, решава фразама. И навео сам како се
све може фразама доказивати уколико су оне срачунате на један брз и јефтин
ефекат. Те фразе су махом тачне и убедљиве јер не дају читаоцима одн.
слушаоцима да мисле. Оне су тачне, као што је давно речено за друге
прилике, у ономе шта тврде али су нетачне у ономе што изостављају, што
мимоилазе.
Ја сам на страни 21 навео једну фразу и једну противфразу ради
илустрације, јер се не односе директно на предмет расправљања ове књиге.
Изнео сам као методолошку илустрацију. Овде бих додао још неке.
Нпр. комунистичка аргументација да колхози производе јефтиније уз
употребу свих техничких средстава. Теоретски то је сасвим тачно али је
пракса показала супротне резултате. Јер су код набацивања аргумената
пренебрегнути сви други моменти, нарочито психолошки, што је буквално
случај и са аргументацијом у корист Југославије.
Исто тако се и дандањи чују аргументи у корист старе и пропале
(споменула се — не повратила се!) Аустрије. Чак и у веома објективној, нпр.
швајцарској штампи. Стално се понавља како је Аустро-Угарска била
богомдана привредна заједница, где су се тако складно допуњавале посебне
привреде појединих крајева. И то је стопроцентно тачно. Али се овде прелази
преко питања доминације извесних народпости и жеље осталих да саме
собом управљају.
Аустро-Угарска би у још једном погледу могла да се постави као идеал
нашим Југословенима: само она, а не Југославија, гарантује склањање свих
националних припадника под исти државни кров. У таквој Аустро-Угарској,

којој би се припојиле Србија и Црна Гора, припали би сви Срби: и они у
Румунији (око 60-70 хиљада), и они у Маџарској (око 10.000), и у Бечу, Трсту
итд. Њој би припали сви “Хрвати”: и они у Бургенланду (Васеркробатен), и
Буњевци у Маџарској, па сви Словенци: и из Корушке, и из Приморског, и из
Горице. Ето куда воде аргументи од фраза!
Хитлер је водио ратове због “животног простора”, који је заиста
недостајао тадашњој Немачкој. И све је било спремно да тај ппостор добије.
Он је напослетку скучен на далеко мањи део од оног са кога се штартовало.
Диктатура се увек предузима тобоже за “спас државе”. И то је веома
често тачно, тј. аргуменат је искрен. Но резултати су најчешће супротни, како
баш пример Југославије показује.
Ауторитативни се режим образлаже паролом једног домаћина кога треба
сви да слушају. Немци су између ратова створили били шлагворт: један
народ, једна држава, један вођа. Итсл. А резултате сви знамо. Јер су ове
пароле, маколико тачне, биле само једностране.
Да пређемо на аргументе нама ближе. После 27 марта 1941 Мр. Черчил је
био узвикнуо у Доњем Дому да је “ Југославија нашла своју душу”. Цео свет
је могао очекивати најближе конзенквенције те екскламације: помоћ
Југославији, тада и после. Она је изостала.
Том приликом је Черчил казао да је сада један и по милион најбоље
војске европске против Хитлера. Он је искрено мислио, али није водио
рачуна о духовном устројству те војске.
Итакодаље. Стотине би се још противфраза могло наћи фразама наших
Југословена о неопходности Југославије и спасу Српства у њој. Комунисти су
ту надлицитирали остале, грађанске Југословене. Уопште је комунистима
својствено набацивање шлагворта и парола. Сад их имају: Братствојединство, производна средства онима који производе, ко не ради нека и не
једе, радничко самоуправљање, активна коегзистенција, пролетери свих
земаља уједините се итсл. Наши Југословени не могу никад комунистичке
Југословене у томе престићи.

Овај одељак завршавам речима познатог немачког грецисте С. Хирцела,
који у својој дивној студији о грчком праву (Темис, Дике и Сродно; стр. 389)
каже: “Такви шлагворти имали су у сва времена добар курс, услед неке
комотности мишљења: с њима изгледа да је речено све што треба”.
На партиским зборовима и код ексхортација масе они ће бити увек
неопходни. Код академског расправљања они се морају сасвим избегавати;
више од тога: свако оперисање са паролама или шлагвортима, са фразама
уопште, дисквалификује једну расправу са академског гледишта, оно је чини
неакадемском.
II.
У одељку VII ове књиге заступљено је мишљење да мала држава не мора
ео ипсо да буде економски у подређеном положају. Званични подаци о
светској привреди за годину 1956, изашли марта 1957, то потврђују
фрапантно. У годишњем извештају организације GATT (Општа утаначења о
царинама и трговини) истиче се са нарочитим нагласком да мале
западноевропске државе стално повећавају своје учешће у светској трговини,
и Извештај поименце спомиње: Белгију, Луксенбург, Данску, Холандију,
Норвешку, Шведску и Швајцарску.
Тамо чак стоји да се та тенденција јављала и пред Први светски рат, а сад
понова и још изразитија. Значи да треба једна подужа периода мира и
благостања, па да мале државе привредно дођу до свог пуног изражаја.
Напротив, учешће великих држава у светској привреди опада релативно
стално. У спољној трговини је учешће Велике Британије опало за пет година
(од 1950 до 1954) од 23,4% на 20%, Сједињених Америчких Држава од 28,2%
на 24%, а те мале државе су партиципирале у светској трговини 1950 са
22,2%, а 1954 са 23,1%. Тада су далеко за собом бациле Велику Британију и
скоро достигле Сједињене америчке државе. За тих пет година је учешће
Немачке и Јапана у светској трговини, обе државе побеђене у рату, порасло
од 10,3 на 17,6%.
Узроци тој појави не могу се засад статистички утврдита, али појава сама
демантира све оне који у малој држави виде економску пропаст народа.

У исто време док је ова публикација штампана вођени су преговори шест
западноевропских земаља о заједничком тржишту, и ти преговори су
повољно закључени. Учињен је акт револуционарног значаја. И мали
Луксенбург, да не говоримо о Белгији, или Холандији чије би паралеле са
Србијом биле далеко ближе, у преимућству је привредног живота великих и
привредно најусавршенијих европских земаља.
И Србија би морала да се удружује и привредно веже са својим суседима.
Она би имала и еластицитет и слободу које јој у Југославији недостају. А у
Југославији, то ће се видети у другој или трећој књизи овог дела, све на
основу аутентичних података, Србија је осуђена на привредну пропаст.
Читаоци и не сањају колико је Србија у данашњој Југославији привредно
запостављена и експлоатисана.
III.
На страни 118 изнето је како се српске мањине у иностранству називају
југословенским, док се остале специфицирају. Мислим да се није могло даље
отићи него што је отишао у једном говору у Приштини “члан претседништва
Обласног одбора Социјалистичког савеза” Фадил Хоџа, одржаном 20 марта
1957. Тај говор, очито не само инспирисан већ редигован из комунистичког
центра, тврди да је арбанској мањини у Југославији добро и да ужива сваку
заштиту. У Арбанији је сасвим друкчије са “југословенском мањином”:
Црногорци у Враки,Торанциу, Шиштавецу, и Македонци у околини Корче
немају нпр. ниједну,.своју школу..Дакле, молим: У околини Скадра је
“црногорска” мањина, то су све Црногорци а не Срби који немају црногорску
школу. И пок. академик Никола Вулић из Скадра није био Србин, већ
“Црногорац”! То се Чак тврди и мимо Ђиласа, кад је овај у хапсу.

Неки технички пропусти у књизи
И поред најбудније пажње промакли су се неки технички пропусти у
књизи, што свакако није за чудо кад се зна да се коректура врши преко
Океана и још многих земаља.
Тако су нпр. на страни 12 два ретка поновљена; треба просто избацити
ретке 19 и 20.
На стр 22 је један ред, 22 одоздо, наопако увучен, но да се ипак лако
читати.
На стр. 61 последњи ред испало је из текста неколико речи које чине
реченицу нејасном. Цела реченица треба да гласи: “Између првобитне праве
и уске племенске државе почетка (и данашње модерне државе) постоје многе
државе прошлости и садашњости... ”
На стр. 124, ред 24, изостављена је веза “за”: треба да гласи: “пледирају за
југословенство”.
Пошто су многи умеци учињени за време коректуре а цео текст није био
код писца, то су каткад поновљене ствари које се већ у књизи налазе. Али,
тога је мало, нису употребљене исте речи, и, напослетку: Superflua non
nocent, или још боље Repetita juvant!
Молимо читаоце да то узму у обзир и да нас извине!

САДРЖАЈ
Страна
Предговор……………………………………………………………………...3
ПРВА ГЛАВА: НАЧЕЛНА РАСМАТРАЊА
I Уводне речи……………………………………………………………….17
II Банкротство унитарне Југославије……………………………………….25
III Неприличност федеративне Југославије………………………..............33
IV Психолошки ефекат српског инсистирања на Југославији……………40
ДРУГА ГЛАВА: ЕТНИЧКИ И ТЕРИТОРИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ
V Популационо-етнички биланс Југославије……………………………..47
VI Нација и држава………………………………………………………….56
VII Велика или мала држава………………………………………………...65
VIII Хомогена или хетерогена држава……………………………………..78
IX Национална стремљења у држави………………………………………85
X Жртвовање српских националних ознака……………………………...108
XI Територијалне незгоде српско-хрватског разграничења……………..126
XII Обзири према Словенији………………………………………………135
XIII Наметнути примери са стране………………………………………..139
XIV Југославија као заштитник Српства…………………………………143
Додатак……………………………………………………………………...150

ПРИБЛИЖНИ САДРЖАЈ СЛЕДЕЋЕ КЊИГЕ
ТРЕЋА ГЛАВА: СПОЉНО-ПОЛИТИЧКИ И ВОЈНИ АСПЕКТИ
XV. Спољно-политичка ситуацнја земље.
XVI. Заступање вационалних интереса на страни.
XVII. Уједњена Европа и ми.
XVIII. “Жеље великих сила”.
XIX. Ратне перспективе.
ЧЕТВРТА ГЛАВА: ДРЖАВНО-ПРАВНИ МОМЕНТИ
XX. Да ли су Срби везани енунцијацијана политичког карактера (Нишком
декларацијом, Башком резолуцијом, итд.) ?
XXI. Да ли су иначе чиме везани у организацији државе (заклетвом
итсд.)?
ХХII. Питање врховне извршне власти (монархија или република).
ХХIII. Проблеми сложене државе.
XXIV. Доношење устава.
XXV. Разграничење материјалне надлежности.
XXVI. Број федералних јединица у Југославији.
XXVII. Црногорска федеративна јединица?
XXVIII. Босанско-херцеговачка јединица?
XXIX. Колаборација федератирних јединица у пракси и функционисање
државног механизма.
XXX. Политички систем владавине (демократија итсл.).
XXXI. Владавина невидљивих сила и неодговорних фактора.
ХХХII. Органи власти (јавна служба).

ХХХIII. Градови и седишта власти.
ПЕТА ГЛАВА: ПРИВРЕДНИ И СОЦИЈАЛНИ АСПЕКТИ
XXXIV. Привредна богатства и привредна аутаркија српских земаља
(народно-економске могућности).
XXXV. Привредно запостављање и експлоатисање српских земаља у
Југославији.
XXXVI. Питање репарација.
XXXVII. Саобраћај.
XXXVIII. Туризам.
XXXIX. Државне финансије.
XL. Социјалне прилике.
ШЕСТА ГЛАВА: КУЛТУРНИ ФЕНОМЕНИ
ХLI. Културни задаци.
ХLII. Питање језика и писма.
ХLIII. Литература.
XLIV. Национална наука.
ХLV. Религија.
XLVI. Правна политика.
XLVII. Јавна заштита националних интереса (обавештајна служба, радио,
пропаганда итд.).
СЕДМА ГЛАВА: ДУХОВНИ АСПЕКТИ
XLVIII. Силе које одржавају заједницу. (Психолошки услови живота).
XLIX. Расподожење народа.
L. Администрација у служби нације.

LI. Морална инкомпатибилност.
LII. Мир и благостање као циљ државе.

ИЗ ОЦЕНА ПРЕДРАТНИХ РАДОВА ПРОФ. КОСТИЋА
Университетски уџбеници проф. Лазе М. Костића били су од стручне
штампе најповољније оцењени, сви без изузетка. Овде ће се навести само
неколико реченица најпозванијих рецензената, Несрба (једног Руса, једног
Словенца и једног Бугарина), и то датих у страној стручној штампи, до које је
могуће доћи, а све као одговор онима који бацају крилатице о “доконим
емигрантима”.
Проф. Александар Маклецов из Љубљане саопштавао је сваке године
новости из кривичноправног домена у Југославији у водећој
криминалистичкој ревији Немачке “Часопису за укупне кривичноправне
науке”. Године 1937 приказао је један рад Костићев по питању да ли су
народни посланици и сенатори “чиновници” у смислу Кривичног законика.
Том приликом је упозорио да је Костић “писац јединог и веома драгоценог
коментара
Устава
Југославије”.
(Zeitschrift
fuer
die
gesamte
Strafrechtswissenschaft, Jahrg. 1937).
Д-р. Стефан Сагадин, претседннк Државног савета Југославије и
некадашњи хонорарни професор Административног права на Правном
факултету у Београду, приказао је прву и другу књигу Административног
права Краљевине Југославије од проф. Костића у специјалном Часопису за
источноевропско право, који је издавао Источноевропски институт у
Бреслави. У броју за октобар 1936, д-р. Сагадан је изос. писао:
“... Лазар Костић пише Административно право Југославије и материју
коју пружа постојеће право обрађује у тесној вези са теоријом
Административног права модерве државе....
Умтројство јавне управе он разлаже према свим принципима поделе
познате модерној држави и савременој теорији Административног права,
указујући увек на постојеће норме; практична и теориска вредност тих
подела и разликовања уопште узев правилно је оцењена.
Приказивање права државних службеника је прва светематска обрада ове
материје у југословенској литератури.
Друга књига буди код нас нарочнти правнички интерес....

Излагање је јасно, готово разумљиво за свакога, у сваком отсеку је
наведена домаћа и страна литература иако не исцрпно....
Књига Лазара Костића је добра, солидна, самостална обрада постојећег
југословенског Административног права и ми очекујемо трећу завршну
књигу са радошћу. Као укупно дело, оно ће моћи сасвим добро да се постави
уз слична дела Иностранства”. (Zeitschrift fuer osteuropaeisches Recht, Im
Auftrage des Osteuropa Instituts in Breslau, Heft 4. N. F. 3. Jahrgang, 1936. S. 290
ff.).
Професор Административног права у Софији, Петко Стаинов, који је
неколико година после овог рата био министар спољних послова Народне
републике Бугарске, писао је опширан приказ у “Годишник на Слободен
Университет” у Софији аа г. 1937. Тамо на крају стоји (према сећању): “Оно
што је у немачком Јавном праву Фриц Флајнер и у француском Жозеф
Бартелеми, то је у југословенском Лаза Костић”. (Поменута лица су корифеји
Административног права Европе).

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful