1. KULTURA: ODREDJIVANJE POJMA POJAM KULTURE MOZEMO RAZMATRATI U TRI PRAVCA: 1.

Kada se pod pojmom kulture podrazumevaju oblici ljudskog izrazavanja vezanog za duhovno, intelektualno, mentalno i simbolicko izrazavanje. Sire posmatrajuci u to se ubrajaju prirodne i drustvene nauke, filozofija, religija i svi vidovi umetnosti i uže poimanje pojma kulture koje porezumeva prakticno sprovodjenje kuslturnog stvaralastva; 2.Kada se kultura posmatra kao oblik nacina zivota jedne zajednice kroz obicaje, vrednosni sistem, uzore i ideale (srpska kult., romska kul. Crnacka kult. I sl.); 3.Kaka se pod kulturom podrazumevaju odredjena svojstva individualnog ponasanja i način postupanja (ugladjenost, samokontrola, razboritost i sl.). Medjutim, pojam kulture ima i protiv pojmove, i to: 1.kada se radi o materijalnim aspektima drustvenog zivota (svakodnevno prezivljavanje, ekonomija, interesi i dr.); 2.kada se javlja kao suprotnost kultura drugih zajednica, i 3.kada se javlja kao kontrast u obliku sirovosti, divljastva, grubosti i sl. Pojam kultura u danasnjem znacenju pojavio se u drugoj polovini 18. veka, iako se sa “kulturnim sadrzajima” srecemo jos od nastanka ljidskih drustava, i vezan je za usku sekularizaciju dominantnog pogleda na svet i čoveka u njemu. Kao sveobuhvatna i sama sebi dovoljna celina, kakavu danas predstavlja, pojam kulture je mogao nastati i posebno se identifikovati tek kada je njegov predmet poceo da se sagledava kao deo modernog istrorijskog procesa, a on sam i kao predpostavka i ujedno kao rezultat istorije. Pojam kulture javlja se samo u zapadnoj civilizaciji, dok ostali civilizacijski krugovi iako sa odedjenim kulturnim sadrzajima nisu imali potrebu za se bave njegovim proucavanjem. U najopstijoj perspektivi kultura je zavrsni stepenik ljudske evolucije, u smislu unapredjivanja sigurnosti i kontinuiteta zivota, star najmanje milion godina; ona zavisi od sposobnosti stvaranja simbola kojim je obdaren jedino covek. Sa aspekta socijalne antropologije kultura je ono sto je nauceno, a ne urodjeno, odnosno onaj deo covekovog okruzenja koji je on sam stvorio, mimo i preko prirode – oko sebe. Mnogostrukost znacenja koja je pojam kulture poprimio tokom svog razvoja onemogucava konstituisanje jedinstvene definicije. Splet znacenja se moze posmatrati prema glavnim osama: -individualno-kolektivno znacenje; -procesualno – objektivirano; -normativno-neutralno; -univerzalno-partikularno. Sve one se medjusobno prozimaju i mešaju. Kada se, pak posmatra iz ugla politicke istorije Zapada i nastanka civilnog drustva shvatanje pojma kulture su usložnjava usled paralelnog razvoja jos jednog vaznog pojma a to je pojam civilizacije koji imaju gotovo zajednicke istorijske putanje razvoja. 1

Prilikom razmatranja pojma kulture, najtemeljnije i najoperativnije razgraničenje jeste ono izmedju kulture u humanistickom i kulture u antropoloskom smislu. HUMANISTICKO POIMANJE KULTURE jeste, prvo, selektivno i “kulturne” su samo neke aktivnosti i njihovi proizvodi; drugo, bar tendecijski, elitisticko, kada se njome bavi samo jedan uzak krug ljudi – stvaralaca i trece, normativno kada se ljudske delatnosti i njihovi rezultati mogu sagledavati u svetlu odredjenih univerzalnih vrednosti i kada se mogu procenjivati kao bolji, gori, napredniji nazadniji. ANTROPOLOŠKO ZNAČENJE KULTURA obuhvata sve ljudske aktivnosti i elemente nasledja, nije svojina jedne uske grupe vec čitavog drustva i vrednosno je neutralna: dakle svaka “kultura”, u smislu “celokupnog načina života jednog naroda ili jedne grupe” jednako je dobra. 1. POREKLO (HUMANISTICKOG) POJMA KULTURE U doba anticke Grcke kada su se visoko razvijali umetnost i filozofija kao baza mnogim kasnijim epohama nije postojao pojam kulture koji bi odgovarao danasnjem njegovom znacenju. Grci su razmisljali o sposobnostima i aktivnostima koje su čoveka odvajali od životinja i prirode uopste. Najblize danasnjem znacenju je bilo: odgoj, vaspitanje, obrazovanje, dakle rad na sebi ili kultura kao kultivisanje. Drugi pravac grckog promisljanja “kulture” tece preko ispitivanja veze izmedju običaja, licnosti i politickog uredjenja zajednice. Ovo srecemo kod Platona i Drzave, u kojoj on opisuje tipove čoveka karakteristicne za svako od urdjenja. Ovakav pristup sledi i Aristotel u Nikomahovoj etici u kojoj je drzava nosilac uloge vaspitača svojih gradjana, pa se tako vrlina ne shvata koa urodjena nego usadjena navikavanjem, aktivnim usvajanjem kroz upražnavanjem. Tako će se varvarstvo kao protivpojam “kulturi” razviti tek u novovekovnom poimanju, a od Grka će u daljem razvoju ljudskog drustva ostati sporovi oko elitistickog i demokratskog smisla “kulture”. ETIMOLOGIJA Koreni reci “kultura” jeste latinski glagol colo, colore, coluri, cultum, sa znacenjima: obradjivati, negovati, gajiti, stititi, postovati, ukazivati čast, uvažavati. Izvorno značenje u latinskom jeziku je vezana za poljoprivredu i označava negovanje svega onoga sto čovek uzima od prirode i prilagodjava svojim potrebama. Prvo metaforicko značenje u obliku cultura srece se kod Cicerona koji poredi “Cultura animi philosophia est” i poredi: kao što plodno polje ne daje plodove ako se ne neguje tako ni neobradjeni duh ostaje jalov”. U srednjem veku, kada je bilo opste religijsko ustrojstvo intelektualnog zivota, preostaje praktično jedino asocijacija sa bogostovanjem. Praktično ona u srenjem veku ima vrenosno neutralan pojam i cultus se može ukazati i u lažnim bogovima, demonima ili djavolu. Preovladjivalo je religiozno značenje – u danasnjem znacenju reci “kult”.

2

Medju modernim evropskim jezicima, reč nastaje najpre u francuskom pa zatim prelazi u engleski, nemački jezik. Znacenja su istovetna poznolatinskim: 1. poljoprivreda; 2. bogostovanje; 3. negovanje ljudskih duhovnih kvaliteta. Izmedju 16. i 18.veku, trece znacenje postaje sve uobičajenjije. Kao nezavisna imenica “kultura” postaje znacajna tek u 18. veku kada se pojam generalizuje i obuhvata knjizevnost, umetnost i nauku a potom i obrazovanje i vaspitanje. Kao apstraktna imenica sirokog znacenja u procesulanom i ujedno materijalizovanom smislu “kultura” se definitivno pojavljuje u izdanju Rečnika Francuske akademije iz 1798.godine. FORMIRANJE (HUMANISTIČKOG) POJMA KULTURE : 1. “Proces civilizovanja” podrazumeva modernizaciju pojma “kulture” i zapravo njeno proširivanje: a. s pojedinaca na ljudske zajednice, narode i čitavo čovečanstvo; b. s pojedinačnih oblasti na celokupnost ljudskih dostignuća, i c. s procesa kultivisanja ljudi i njihovog okruženja na rezultate tog procesa – kultivisane ljude i kulturne tvorevine. U procesu oblikovanja savremenog pojma predhodio je “proces civilizovanja”. Danas je uobicajeno da se za taj termin vezuje za : - materijalno – tehnicki napredak, - etikeciju medju-ljudskog ophodjenja, i - krupne kulturno-istorijske celine, imperijalne i nadnacionalne tvorevine (npr. Egipatska civilizacija i sl.). “Kultura” je pak rezervisana prevashodno za domen duha ili “duse”. Oba ova pojma primnejivana su na tri zajednicka polja: na čovekov duhovni razvoj, na ovladavanje prirodom kao i na racionalno uredjivanje odnosa medju ljudima u drustvu. Rec “civilizacija” potice od latinskog civitas = drzava odnosno civis = gradjanin, pa je znacenje civis i civitatis usko vezano za politicki (drzavni) domen. Zato je nasuprot “kulturi”, civilizacija je u samim svojim korenima politicki i kolektivni pojam. U periodu renesanse počinju da se razvijaju i nepolitičke konotacije civilitasa u smislu ponašanja karakterističnih za život na dvoru (ugladjenost, profinjenost, a posebno samokontrola). U daljem razvoju ljudskog drušva s pojavom apsolutisticke države nestaje srednjevekovno društvo koje karakteriše nizak stupanj društvene integracije i diferenciranosti i sve je prisutnija uloga sile u političkim stvarima. Zatim nastupa moderno drustvo, obeleženo razvijenom podelom rada, medjuzavisnošću i integracijom, centralizovnom državom koja drži monopol fizičke sile. Nova pravila ponašanja se najpre pojavljuju na velikaškim i kraljevskim dvorovima te je druga reč za njih courtoasie – budući da su se upravo tu pojedinci nalazili u najtešnjoj medjusobnoj zavisnosti. Termini civilite, civiliser, civilise, postaju sve uobicajeniji od 16. a narocito od 17. veka pa tako osim “lepog ponasanja” dobijaju i političko-pravna značenja. Tako se “civilnost” počinje da vezuje za gradjanske slojeve koji u to vreme jačaju i stiču samosvest. Tako civilizovano društvo kao “obrazovano društvo” počinje da sebe shvata kao suprotnost, s jedne strane, sveštenom, a s druge strane vojnom, plemičkom društvu. U takvom obliku ono je u tesnoj vezi s nastajućim pojmom civilnog društva. 3

Ruso je u epohi romantizma ostavio poseban pečat svojim kritikama modernog razvoja. “kultura” i “civilizacija” 4 . uobrazilju. U Francuskoj i anglosaksonskim zemljama.kulturno. I “kultura” i “civilizacija” u ovoj epohi simptomi su jedne desakralizovane koncepcije istorije: oslobodivsi se teologije. “Ogled o običajima i duhu nacija” – Volter koji je medju prvima proširio značenje civilizacije . U romantizmu se karakteriše kroz poeziju.g. Termin “civilizacija” prvi put zabelezen 1766. Prosvetiteljsko shvatanje civilizacije obuhvata praktično sve oblasti društvenog života: od uredjenja države koje treba da se oslobodi iracionalnosti i da se uredi u skladu sa načelima razuma. Zalaze se za uvažavanje svake kulture i za traganje za njene unutrašnje vrednosti. Opisuje istoriju civilizacije kao degradaciju čovekovih izvornih svojstava i urodjene nevinosti prirodnog stanja a društveni napredak kao produbljivanje jaza izmedju čoveka i prirode. On smatra da čovek može razumeti jedino ono što je drustveno . budući da ga je on stvorio. ROMANTIZAM Kantova ideja se u punoj meri razvija u romantizmu koji od druge polovine 18.kulture s individua na kolektivitete. pak. stvaralčki genij. i javlja se “u pravom trenutku” kao rešenje jedne narasle potrebe a predhodila su mu dela kao što je “Duh zakona” – Monteskje. Tako je tumačeno da protezanje na druge narode. kultura posatje odraz “duše” svakog naroda i suprotstavljena civilizaciji kao materijalnom (ekonomskom i tehničkom) napretku. procesualan i otelotvoren. pa i samog univerzuma. preko širenja znanja i obrazovanja do unapredjivanja pravila medjuljudskog ophodjenja i formiranja jednog prefinjenog i produhovljenog čoveka. Kant je pojmu kulture dao nove obrte tako što je kao prosvetitelj kulturu poistovetio sa razvojem uma. Ideje romantizma su pomogle da se suprotstave pojmovi “kulture” i “civilizacije” a sociogeneza ovoj postavci se smešta u Nemačku i situaciju nemačke srednje klase koja “kultur” počinje da koristi kao moto otpora napoleonovskim osvajanjima i prevlasti francuske “civilizacije” koja ih prati. Tako se pojam civilizacije formira kao višedimenzijonalan. Čovek je postavljen u srediste refleksije. On prihvata suprotnost izmedju prirode i kulture koji su osnova u prosvetiteljstvu ali pokreće vrednovanje dvaju polova. On naglašava ljudsku slobodu i izbor kao temelje kulture. individualan i kolektivan.veka pa do 19. na visokom stupnju nauke i umetnosti čovek postaje civilizovan ali ne i moralan jer moralnost ne spada u kulturu. ROMANTIZAM Epoha prosvetiteljstva odigrala je ključnu ulogu u konstituisanju pojma kulture i utvrdila je fundamentalnu suprotnost izmedju kulture i prirode. Dakle. Primenom ove ideje ona je svedena na častoljublje i spoljašnju pristojnost koji samo nalikuju moralu. veka sudeluje u oblikovanju “kulture” u onom poimanju koje danas važi. osećanja.3. ali je upozorio da razvoj nauke ne mora da znaci i poboljšanje čoveka. Tako VIKO formuliše neke ideje bitne za kasnije razmišljanje. PROCES CIVILIZOVANJA : PROSVETITELJSTVO. Dakle. Kant je ovde prvi put suprotstavio pojam kulture i civilizacije tako sto je kulturu okarakterisao kao moralnu i duhovnu a civilizaciju kao konvencionalnu i materijalnu. ideja istorije kao napretka čoveka predstavlja svojstvenu sekuralizovanu veru i s njom povezanu nadu u spasenje.

umetnost. bilo novoskovanih ili nanovo protumačenih bez kojih danas nismo kadri da mislimo: industrija. obrazovanja. toplo. uspostavljanjem jedinstvenog sistema obaveznog školovanja pod paskom države. te identifikacija države s kulturom i nacijom zapravo su različita lica istog procesa. Društveni pokreti su sekularizovani i umesto hrišćanskih vrednosti okreću se eksplicitnim ideologijama i organizuju se naspram nekadašnjih spontanih narodnih pobuna.. hladno. kulturu kritike i rasprave.na drugoj strani: organsko. Krajnji rezultat ovih promena je da svim većim revolucijama kasnog 18.. Društveno-strukturno zaledje im je zajedničko: industrijalizacija. polemički pojam suprotstavljen civilizaciji pa se tako odvaja “ljudski” od “materijalnog” razvoja za koje se počinju vezivati nizovi ključnih reči: . U isto vreme dok postoje parole civilnog društva koje se. površno. kultura počinje da predstavlja i nov ulog drzavne politike i počinje da igra nezamenjivu ulogu u konstituisanju moderne države – nacije. Ideološki nivo je kada se socijalne grupe iz domena civilnog društva počinju da prisvajaju reči kultura i civilizacija kao svoj moto. 4. urbanizacija. racionalnu. U kulturi rec je o “intelektualcu” kao posebnoj društvenoj ulozi i figuri. 1. Samosvesni subjekti civilnog društva praktikovali su i promovisali odredjenu vrstu kulture – nenasilnu. kulturu individualizma. Tako iz ovog perioda pojam kulture se podrazumeva kao: 1. normativan vrednosno pozitivan pojam. kolektivan jer sve vise govori o kulturama razlicitih naroda. klasa.na jednoj strani: veštačko. 3. veka predhodi intelektualna priprema. širenje pismenosti. demokratija. mehaničko. stvaralačko. i 19. iskreno.. U ovom ključnom vremenu odnos izmedju novooblikovanog pojma kulture i civilnog društva uspostavlja se na više nivoa. Posebno vazan proces je strukturna diferencijacija ili osamostaljivanje vrednosnih svera. na liberalnim načelima slobode i individualnosti. apstraktno. 2. 3. Podržavljenje i nacionalizacija kulture. “Kultura” se javlja kao deo skupa kljucnih reči. suprotstavlja despotiji državnog aparata.ostaju bliske po značenju... orginalno. KULTURA I CIVILNO DRUSTVO U 19 VEKU Formiranje humanističkog pojma kulture u bitnim crtama dovršeno je do sredine 19. Prosvetiteljstvo se u državnoj “kulturnoj politici” očituje na terenu obrazovanja. 4. kultura. kao ključne reči svog samorazumevanja. veka. Sirenje kulture kao obrazovanja značilo je i njenu nacionalizaciju. 2.. stereotipno. Romantičarsko nasledje je pak podsticalo 5 . spontano. Intelektualci otelotvoruju spregu kulture i politike – u domenu civilnog (ali i gradjanskog) društva i svojim udelom u društvenim pokretima koji se konstituišu u svom modernom ruhu. Romantičarska tradicija kritike civilizacije imaće bogatu budućnost sve do današnjih dana. . kulturu učestalosti.. kosmopolitsku.

“Kultura” postaje antiteza “tržištu” njegovom materijalizmu i načelu korisnosti. i početkom 20. ali je oruzije materijalne dominacije jedne klase nad drugom. gaseći jedini istinski izvor ljudske sreće. Materijalizam poreklo kulture pripisuje ljudskom rodu u materijalno – proizvodnoj delatnosti.Frojd postulira neotkoniv sukob izmedju prirode i kulture. aristrokratskom ruhu. Tome posebno doprinose kolonijalna osvajanja koja s jedne strane doprinose novim saznanjima o vanevropskim društvima i s druge se legitimišu kao poduhvati kulturnog-civilizacijskog imperijalizma kojima Evropa velikodušno pomaže u prevazilaženju zaostalosti. Ikao se “kulture” pluralizuju. Paradoks kulture je u tome što je ona iznikla iz ljudskog nastjanja da umanji patnju. Treca novina jeste klasna izdiferenciranost kulture – teza o “klasnim kulturama” koje su odraz u svesti. izazvan brojčanim uvećavanjem i političkim budjenjem radničke klase. Pa tako kultura zajedno da politikom i religijom spada u drušvenu nadgradnju sekundarnu i izvedenu iz materijalne baze. one se smeštaju na različite stepenice jedne iste skale. Novi kritičari. po čijem modelu se zasniva i nauka o drustvu. IMPERIJALIZAM I REVOLUCIJA 19. i uopšte negovanje tradicije. Otuda poznata odrednica da “ne odredjuje svest ljudi njihovo biće već obrnuto njihovo društveno biće odredjuje njihovu svest. Adorna. Marksizam i pishoanalizu spojiće mnogo kasnije KRITICKA TEORIJA Horkhajmera. Ovom 19. S.” Druga novina bilo je konfliktno i politizovano vidjenje kulture: kulturna dominacija sagledava se kao deo – posledica. Polovinom 19. Kultura je proizvod potiskivanje i sublimiranje urodjenih nagona (seksualnosti i agresivnosti) . vodi u neuorzu. Froma i dr. u svom elitiskitčkom. artikulišu strah od “gomile”. Markuzea. Tako kultura dobija i jasan klasni prizvuk koji će je ubuduće pratiti. Tako bolest predstavlja neizbežnu cenu kulturnog razvoja. oni istorizuju Frojdovu fatalističku nepomirljivost “principa zadovoljstva” i “principa realnosti”.veka. uravnoteženost i sveobuhvatnost kulture kao “kultivisanja svih ljudskih sposobnosti”. iz čega ce proizići novo značajno poimanje kulture. preko teze o dominantnoj ideologiji. veka pojam kulture počinje da se sudara sa brojnim protiv tokovima kao što su MARKSIZAM koji donosi nekoliko ključnih pomeranja u poimanju kulture. kulturu vide kao zbir najuzvišenijih ljudskih postignuća i najčistijih vrednosti odslikanih u figuri “umetnika” koji kao nadareni pojedinac. za razliku od konzervativaca. Uz pomoć marksizma. veku pripada i kontinuitet upotrebe “kulture” za kritiku nedostataka industrijskog društva. Frojd: Drugi bitan protiv tok pojavljuje se krajem 19. vek je obeležen opštom verom u progres zasnovanom na eksplozivnom razvoju prirodnih nauka. Kultura snosi veliki deo krivice za nasu bedu”. a rezultat je još više patnje “nasa tzv.nastanak ideje o “narodnoj kulturi”. sa psihoanalizom. otkrivanje narodnog stvaralaštva. S jedne strane oni kulturi priznaju relativnu samostalnost i identifikuju njen nezavisni doprinos 6 . Naglašavaju se sklad. Ovakva shvatanja kulture. Zapadno evropska kultura predstavlja vrhunac te tendencije. U kasnijem periodu marksizma pitanje kulture bice predmet žestokih sporova. pripadnik malobrojne elite koji je suprotnost vulgarnoj gomili. APORIJE KULTURNOG PLURALIZMA: PROGRES I SKEPSA.

Ralf Linton i Abraham Kardiner razvijaju pojam “bazicne licnosti” sa najucestalijim psiholoskim crtama koje su zajenicke clanovima jednog drustva. orginalna sinteza. od normativnog on postaje opšti pojam. zajedničkih odrednica kultura jedne zajednice zanemaruju unutardrustvena razlikovanja u kulturnom polju i preko sociologije. 5. Antropolozi opisuju kulturu činjenično onako kakao je nalaze činjenično u raznim društvima. koja otudjena od svojih izvornih kritičkih potencijala i spontane individualnosti.učvršćivanju postojećeg poretka dominacije naročito preko formiranja “autoritarne ličnosti”. S druge strane oni tragaju za mogućnostima istovremene i svestrane – ekonomske. osobenog u ljudskoj vrsti. narocito polnost u kulturno posredovane kategorije. te od drugih ljudi postaje poslušni igrač dodeljenih uloga. Tako kulturna revolucija postaje nužan deo opšteg preobražaja društvenog ustrojstva. Za antropologiju kultura je noseći pojam i preko nje antropolozi shavatju kulturu kao komplikovani odnos izmedju zajedničkog. a ne biološki proizvedene. čiji se elementi mogu razumeti jedino u njihovom izvornom kontekstu.antropološkom smislu. Glavna razlika u odnosu na humanistički pojam kulture jeste da. Rodonacelnik ovog pravca je ROBERT TEJLOR delo PRIMITIVNA KULTURA. koji je uvek jedinstveni totalitet. Smatra se začetnikom kulturnog relativizama. Čitavo delo posvetio je utvrdjivanju razlike i podrivanju tada vladajuće rasne teorije: razlike su kulturno (društveno). plod vlastite istorije. Drugi je smatraju odrazom sadašnih okolnosti ili opet neki odrazom drugih istorijskih slučajnosti. kolektivna i nastaje učenjem. Boasa poseban značaj daje privlačnostima “primitivnih kultura” i pojmu kultura u množini. Ovo shvatanje kulture preuzeo je i FRANC BOAS. 7 . On se zalaže da se svakoj kulturi treba pristupiti obazrivo uzimajući u obzir subjektivnu perspektivu njenih pripadnika. opet za neke elementima kulture se ljudi svesno služe i manipulišu a za neke osnovna načela kulture leže na nesvesnom nivou. i prva decenija 20. Njegovi naslednici su predstavnici škole “kulture i licnosti” koja je zasnovala pojam “kulturnog obrasca” koji svojim članovima pružaju nesvesnu semu postupanja i razmišljanja. a za druge je od njih nezavisna. Tu je kultura izjednačena sa civilizacijom. On preporučuje blisko upoznavanje s detaljima konkretne kulture. a sa svešću njienih pripadnika i sa svešću o kompleksnosti svakog klturnog sistema. veka karakterističan buran razvoj istraživanja kultura u pluralističkom i relativističkom duhu. U 19 veku kultura je oblikovana u suštinskom . antropologije i kulturnih studija definitivno razbjaju jedinstvo “kulture” u okvirima jednog drustva u mnostvo posebnih “kultura”. ANTROPOLOSKI POJAM KULTURE – EDVARD TAJLOR Antropološki pojam kulture svojim isticanjem kolektivnih. opisana dakle objektivna i neutralna. Za SAD je poslednja decenija 19. zbog specifične situacije tog društva kao konglomerata kulturnih različitosti koje su doneli doseljenici. koji nasuprot Tejlora kulturu prima kao samosvojnu celinu. Margaret Mid pretvara bioloske odrednice. političke i nagonske – emancipacije. dakle nema veze s biološkim nasledjem. Od samog početka kulturu poimaju na različite načine pa je tako za neke orudje za zadovoljavanje materijalnih potreba stvarnog života. opšteg i različitog.

osim gole prinude.kulturna duša može usvajati moralne. Dirkemova kultura za razliku od Marksove shvata kulturu kao zajedničku kulturu jednog društva a nikad se ne bavi raskolima u njoj. osećanja. On je univerzalizam zadržao samo u jednom metodškom obliku da bi postigao raskid izmedju Kulture i prirode. Ovde treba pomenuti i francuza Kloda Levi Strosa koji je zaslužan za raskidanje francuske vezanosti za apstraktni univerzalizam prosvetiteljstva. a strukturalna lingvistika postaje nov instrument u proučavanju kulture. “Kultura” tako postaje krupan ulog političkih borbi i neka vrsta borbenog pokliča. ustupaka i uzimanja u obzir odredjenih realnih interesa narodnih slojeva. 2. Kultura kao razlika u političkom polju je uhvaćena u svojevrsni paradoks: argumenti koje je postkolonijalna kritika koristila za oblikovanje “kulturnog fundamentalizma” gde su kulture zasebne. intelektualne i duhovne vrednoti.DIRKEM prakticno izjednačava “društveno” i “kulturno”: 1. Uvažavanje kulturnih posebnosti traže političke snage kako na “levici” recimo antirasistički pokreti – tako i na “desnici” – koja na tim osnovama nastoji da opravda restriktivnu politiku prema imigraciji iz zemalja Trećeg sveta i očuvanje nejednakosti unutar društva Prvog sveta. 2. antropologija i kulturne studije 20 veka definitivno razbijaju jedinstvo “kulture” u okvirima jednog društva u mnoštvo posebnih “kultura”. zato sto svaki društveni fenomen ima svoj simbolički aspekt a u pojedincu kao homo duplexu jedino drustvena – kolektivna . opažanja. neophodno mora postići saglasnost onih kojima se vlada. invalidi. Hegemonija nikad neuspeva u potpunosti i uvek se suočava s otporom i osporvanjem. pojmova plod su empirijske prerade postojeće duštvene strukutre. Tako se i sam pojam multikulturalizma shvata na dva načina: 1. 6. Antonio Gramši se usprotivio krutom ekonomskom determinizmu i istakao da se stabilnost kapitalističkog poretka. aspekt stapanja jeste jaka teza o društvenim (sociološkim) osnovama kulture: kategorije klasifikacije. obespravljene i one lišene javnog priznanja i predstavljanja kao što su: žene. Iako je tumačenje u smislu zaštite prava nacionalno (etnički) različitih grupa uobičajeno se ponekad a naročito u SAD proširuje tako da obuhvati sve marginalizovane. radikalno različite celine i zamena su rasnom pristupu. koji ima strukturu homolognu kulturi: i jedno i drugo funkcionišu na nesvesnom nivou i zasnivaju se primarno na sistemu razlike u okviru binarnih opozicija. Jedna linija tog razvoja nadovezuje se sa marksizmom i povezuje kulturu s klasom. beskućnici. Zahtevi u multikulturalističkim sverama zadiru u samu konstituciju moderne poltičke zajednice i pozivaju se na reinterpretaciju njenih 8 . čime se guše kritika i pobuna. Ovaj proces on naziva hegemonijom koja se sprpvpdi u kulturi i preko koje se artikulišu i nameću vrednosti i obrasci u skladu s interesima vladajućih klasa. Opšte primenljivo orudje proučavanja društva LeviStros promalazi u jeziku. Uspeh tih nastojanja pak zavisi od kompromisa. Kasnije u “kibernetskom sledu” Talkot Parsons kulturu predstavlja kao najviši nivo “odrzanja obrasca” koji je presudan za očuvanje društvene kohezije. homoseksualci. DRUŠTVENE DIFERENCIJACIJE KULTURE Sociologija.

. Metamorfoza značenja: reči civilizacije u smislu izobražavanja dobila je pravi sadržaj tek u krugu francuskog prosveiteljstva. Tako se sa ovim zahtevima u pitanje dovode temeljne postavke na kojima počiva zdanje modernog liberalno-demokratskog političkog ustrojstva društva. Ispoljavaju se u različitim oblicima.. Od početne jednostavnosti kad se pojmom civilizacija obeležavala suprotnost varvarstvu. a ubrzo zatim i pojam policie. kod nekih verskih manjina. Amerikanaca i većine ostalih zemalja Zapada i nema razlike od razvoja koji je bio kod Francuza. Dalji razvoj pojma civilizacija deli sudbinu prosvetiteljstva. slovenske zamlje kao Prosvestenje i nastavio da se širi po drugim kontinentima. danas se u toj kategoriji vrši razlaganje na medjusobno različita.. 9 . moderna. U drugim slučajevima. Sličnosti evolucije se ogledaju kod Engleza.osnovnih pojmova. civiltates označavali su sveru gradjanskog. U starim francuskim i engleskim rečnicima reč civilisation je takodje ušla kao pravnički termin sa jasnim značenjem “preokret nekog kriminalnog procesa u gradjanski proces” da bi kasnije i tu došlo do dopune značenja u smislu “poboljšanja naravi”. Latinski pojmovi civis. civilizacija. kojim se označavao isti proces u sferi društvenog i političkog života postali su preuski za sadrzaje koji su se nudili. ukazivali su na društveno poreklo. Što opet prouzrokuje stalne diskusije i debate o sopstvenim vrednostima... podrazumevajući pod tim pojmom moralno usavršavanje. CIVILIZACIJA Pojam civilizacija pripada nizu opštih pojmova najšireg obima u kojima se kristališu vrlo različiti sadržaji koji se opiru jasnom razgraničenju. Smatra se da je reč civilsation u novom značenju prvi upotrebio Markiz de Mirabo u svom delu Ami des hommes. a u kasnijim svojim radovima on će upotrebljavati istu reč u smislu sleda razvojnih stupnjeva društva. nošenje zara u državnim školama Evrope).. Tako dok se u svakodnevnom govoru bez ikakvih prblema komunicira pojmovima zapadna. pa samim tim i preciznom definisanju. civilis. istočna. noseći ideju civilizacije. ponašanje i zakonski položaj jedne grupe ljudi.. usvajanje dece). Započeo u Francuskoj kao lumijeres. svetska. talas je zapljusnuo Nemačku kao Aufklarung. pa čak i suprotna značenja. 7. Geneza pojma: pojam civilizacije pripada novovekovnoj tradiciji ali su njegovi koreni mnogo stariji. Nekada u proširivanju individualnih prava (sklapanje braka. Nekad se to opet javlja u vidu zahteva za izuzeće od pojedinih gradjanskih dužnosti nametnutih pozitivnim zakonima (obaveza služenja vojnog roka) a nekada sporovi uključuje sve te dimenzije (obavezno školovanje dece. Englesku kao Enlightement. posebna zajednica kulturalističkim argumentima dokazuje da ima pravo da svojim pripadnicima uskrati odredjena individualna prava koja im je garantovala. urbana i sl. u jeziku nauke ova se prividna jasnost pretvara u ozbiljan sematički problem. Pojmovi civilite i politesse: kojima je Volter označavao veliki pomak u moralnom i društvenom razvoju koji je razdvojio prosvećeno društvo od varvarstva. sferu državnog.

za razvoj trgovačkog duha. trogovaca kao posrednicke klase izmedju onih koji proizvode. patrijahatu i varvarstvu nego garantizmu. Kant zaključuje da Ruso nije mnogo pogrešio kad je vise voleo stanje divljastva jer je svet kultivisan u visokom stepenu naukom i umetnošću. On je svako usavršavanje smatrao uzrokom zla. sve do one tačke u kojoj civilizacija i kultura gube odnos komplementarnosti i počinju se otvoreno suprotstavljati. Engelsa potvrdjuju ovu promenu. Pojam kulturno-istorijskog tipa obrazovao se u toku preispitivanja prakticnopolitickog odnosa Rusije i Evrope. socijetizmu i harmonizmu kao superiornim fazama razvoja. Ancient Society – Morgan i Poreklo porodice. Prvi disonantni tonovi susreću se kod Rusoa koji je ukazivao da se civilizacija moze sagledai i na drugi nacin. Iako je očigledno da je Kant civilizaciju i kulturu vrlo jasno razdvajao. Njihova periodizacija razvitka na drustvo. zelenaštva. Krajem 19. ali mu mnogo nedostaje da bi se mogao smatrati moralizovanim. I kritički utopizam 18. privatne svojine i drzave F. ipak je činjenica da ih on nikada nije suprotstavljao: obe su bile u funkciji moraliteta kao najvišeg ideala razvoja ljudske zajednice. Civilizacija se ponovo počinje posmatrati kao najviša faza do koje je čovečanstvo stiglo u svom razvitku. Civilizacija je ovde definisana kao onaj stupanj razvoja društva na kome podela rada. Uporedo sa tokom sve dubljeg raskola izmedju civilizacije i kulture ide jedan tok koji dovodi ove pojmove u istu ravan. pa civilizacija i dalje znači viši stepen razvitka ljudskog društva i 10 . veka zanos tekovinama civilizacije u Nemačkoj naročito vidno opada. civilizaciju postaće široko korišćena shema istorije čovečanstva. varvarstvo. jednakost i slobodu. a time i novčanog kapitala. Pojam civilizacija sve manje prati prosvetiteljsko oduševljenje napretkom i vere u nastali svet. dostižu pun zamah i izazivaju prevrat u celom ranijem drustvu. veku nije prevladao različitosti iz predhodnog perioda. veka – FURIJEOV pre svega – suprostavio je dokaze na osnovu kojih je civlizaciju rangirao vrlo nisko: na velikoj skali od 36 stupnjeva razvitka koje čovečanstvo mora da proizvede civilizacija je bliza divljaštvu. ROMANTIZAM je period kada je vraćen ravnopravni značaj svim postignućima i kada je izvršena revalorizacija rezultata minulih epoha koje su doprinele boljem razumevanju definicije i klasifikacije fenomena civilizacija. Oduševljenje prosvetiteljstvom i revolucijom je splasnulo. Stupanj robne proizvodnje kojim počinje civilizacija ekonomski se oblikuje uvodjenjem metalnog novca. privatne zemljšne svojine i robovskog rada kao dominantnog oblika proizvodnje. SAVREMENO ZNACENJE – Pojam civilizacije u 20. kamate. Nju je smatrao glavnim krivcem za pad čoveka i za njegovu destrukciju. U njemu su očuvana gotovo sva odredjenja do kojih se došlo tokom dva veka njegove upotrebe i obe vrednosno različite konotacije: pozitivna – koja je proistekla iz optimističkog poimanja istorije kao progresa. pretvoren raznoraznim društvenim uljudnostima i pristojnostima. razmena izmedju pojedinaca koja iz nje proističe i robna proizvodnja koja objedinjuje oba procesa.Jedino u Nemačkoj razvoj pojma dobija novi pravac. dugotrajnog antagonizma slovenskog i germansko-romanskog sveta. Nije prihvatao nikakav napredak nauke i umetnosti kao kompenzaciju za izgubljenu dobrotu. Prevlast monogamne porodice i pojava države dovršavaju izlazak iz varvarstva i označavaju početak perioda civilizacije. Civilizaciju je optuzio za razvoj poreskog sistema kao sistema individua.

prema ruskom naučniku Bedjejevu. civilizacija se definise kao jedan složeniji oblik kuture. viši oblik kulture. MODERNO DOBA nastavlja da jedinstveni fenomen kultura – civilizacija razlaze na parove nepomirljivih suprotnosti: dokolica – rad. civilizacija modernog vremena maksimalno se odvojila od kulture. To bi bila “civilizacija koja je postala kultura” – sumira Markuze svoje vidjenje rešenja pojma kulture. Preovladjuje misljenje da je civilizacija stupanj u čovekovom razvitku. antropolozi i filozofi dali su veoma različite odgovore: od dva osnovna modela koji se preko mesovitog stalno smenjuju. Za jednu grupu teoreticara i civilizacije su jedinstvene. Mnoga odredjenja ovog tipa imaju osnovu u MorganEngelsovoj shemi razvitka ljudske zajednice. okamenjene ili žive. bede i straha. sa ekonomskim materijalizmom kao tipičnom filozofijom. Pojam civilizacije kao prostora. autentčnoj ili modifikovanoj ali se znatno razlikuju kad je u pitanju odlučujući kriterijum za definisanje civilizacije. Posle epoha varvarstva. nezadrzivo donosi univerzalizaciju. a relativizovale njihovu nasledjenu različitost. Novina u odredjivanju civilizacije prepoznatljiva je u implicitnom odnosu prema kategoriji kulture. civilizacija i kultura su dva razlicita fenomena – pojmovi su opozitni. moze biti razrešenje problema ljudske egzistencije. preko osam kulturnih krugova kako je učio Spengler. nastupa epoha religioznog preobrazaja koja. pa sve do 21 entiteta sa imenom civilizacija kako ih je na osnovu složenih kriterijuma izdvojio Tojnbi. kao za divljaštvo i varvarstvo. jednog kulturnog kruga. otvara i problem odnosa ovih krugova.negativna – koja pojmu daje izrazito pežorativno značenje. Najrasprostranjenija upotreba pojma civilizacija danas ne ide linijom njene identifikacije sa kulturom. Realisticka. kulture i civilizacije. neuporedive i bez medjusobnog kontakta i koje se medjusobno ne razumeju. U takvom tumacenju kulturni krugovi su poslužili da se smesti ogromni vanevropski istorijski materijal. duh – priroda. pa moderna 11 . vrsta u okviru roda koji se naziva kultura – pojmovi su subordinirdani. kako je to mislio Sorokin. Tome su doprinele sociologija i antropologija koje prihvataju tradicionalnu bliskost ovih pojmova. Sinonimska upotreba pojmova civilizacija i kultura u rečniku društvenih nauka mnogo je češća. zivot – smrt. koje su i danas u tragovima. deset kulturno-istorijskih tipova. najviši stupanj u socijalnoj evoluciji. svet bez izrabljivanja. demokratska. 2. i označava površinu na kojoj se nalazi jedna civilizacija. istoričari. ali ipak smatra da je čovečanstvo dostiglo onaj istorijski stepen na kome je tehnički sposobno da stvori svet mira. socijolozi. Tri su osnovna odnosa ove kategorije prema kategoriji kulture: 1. Podele izmedju civilizacije i kulture konstatuje i Markuze. antonimi. U tom smislu pojam se i dalje upotrebljava kao antiteza za primitivnu kulturu. usvajanje zajednickih simbola i vrednosti. kako je pisao Danilevski. Savremeno povezivanje i prožimanje kultura kao da ruši sve nasledne barijere: proces razmene iskustava i medjusobnog preuzimanja tehnike. Na pitanje o mnoštvu civilizacija koje su se u istoriji javile. proisteklo iz osporavanja dostignutih vrednosti. pojačavajući negativnu konotaciju pojma civilizacija. mehanicka i pragmaticna. civilizacija se ne razlikuje od kulture – pojmovi se upotrebljavaju kao sinonimi. 3. U tom smislu pojam civilizacije danas “podrazumeva i jedno geografsko odredjenje.

budistička tradicija. motiva tehnika. običaj. predavanja i održavanja ideja. socijalizacijska. politikološka. egipatske.. 2. vrednosti. U evropskoj i jugoslovenskoj umetnosti tradicija se pokazuje kao poseban oblik klasicizma tradicionalizma koji stoji naspram modernih. protestanska. religijska. kulturološka. vest. ima sve manji praktički značaj. filozofskih.. pokazuje helenistički kalem. civilizacija i dalje označava antitezu varvarstvu. a to je sve ono što su apostoli slušali od Hrista ili su to dobili po nadahnuću Svetoga duha ali to nisu zapisali vec su preneli 12 . epskoj. ili se difuzija odvija kroz kalemljenje kako to. antropološka. U hišćanstvu to je nalog Boga koji je poznat kao božansko otkrovenje. ali ne u vidu svetoga spisa. U osnovama svih teoloških i religijskih učenja tradicija ima posebnu ulogu i značaj. nisu izgubili svoju funkcionalnost. filozofska i brojna druga odredjenja. jedan preokret u novu. islamska. normi. izraza. Tradicija je skup vrednosti ideja. kvalitetno višu etapu čovekovog razvitka. folklornoj etničkoj i istorijskoj tradiciji. poruka. nauka) jeste proces prenošenja. psihološka. NIJE MOGLO KRAĆE !!! 8. materijala. Tradicija je višeznačna kategorija koja ima svoja sociološka. prema Danilevskom. Može se reći da bez tradicije ne samo da ne postoji ni jedna kultura u istoriji čovečanstva već se bez nje ne može pretpostaviti opstanak ni jedne ljudske zajednice. usmeno i pismeno s generacije na generaciju. pravoslavna. katolička.. verovanja. Moderni pojam civilizacije čuva barem tri bitna značenja koja ovu skepsu čine preteranom: 1. Jednako se govori i o umetničkoj tradiciji pod kojom se najčešće podrazumeva nasledjivanje starih klasičnih: stilova. totalitet njegovih tehničkih. načela obrazaca modela.TRADICIJA Tradicija (lat. prenošeenje s kolena na koleno. persijske i sl. naučnih. kakav je Biblija već kao poruke koje je crkva dobila u usmenoj formi. običaja koji su sadržani u «istorijskom pamđenju» kulturnom identitetu pojedinaca. estetskih. naroda i čovečanstva. moralnih i religioznih domašaja koji se ne moze razbijati na svoje materijalne i duhovne delove. ili se civilizacija širi oplodjavanjem tako što se orginalna kultura obogaćuje uzimajući materijal drugih civilizacija kao hranu za gradjenje sopstvenih oblika. Da li se civilizacija širi transplatacijom sa jedne oblasti na drugu. Postoje: hišćanska. estetska.civilizacija sve više dobija planetarni karakter.traditio: predanje. istorijska. legendarnioj. usmeno širenje priča. avangardnih pravaca i umetničkih pokreta. naročito ne tako da se oni medjusobno suprotstavljaju. kako to pokazuju grčke kolonije na Siciliji i u južnoj Italiji. kao kategorija kojom se organizuje istorijski fenomen. Tradicija nastaje usmenim. mitološkim i ukupnim folklornim stvaralaštvom naroda i stoga se osnovano govori o mitološkoj. civilizacija sve više poprima značenje integralne celine onoga što je čovek stvorio i stvara u svojoj praksi. pojam civilizacije i dalje pomaže da se organizuje geografski prostor: pojmovi vavilonske. grupa. 3.

Tradicija na odredjeni način utiče na psihologiju. sociološkoj i politikološkoj literaturi poznate su različćite definicije tradicije. Tradicija postaje oznaka države koja se zasniva na tradicionalnim koncepcijama i sistemu vrednosti koje ovlaplodjuju različiti sistemi vladavine. U sociološkoj teoriji. U osnovnim filozofskim odrednicama nalaze se i ona značenja koja govore o tradiciji kao univerzalnoj istorijskoj-kulturnoj pojavi koja omogućuje čovekovo trajanje u vremenu i odredjenom socijalnom prostoru. običaja. grupa. u odredjenoj meri nasušna ljudska potreba koja «krči sebi put do ljudskih srca time što ih u isti mah oslobadja i zarobljava». U sastav religijske tradicije spadaju i odluke vaseljanskih i niza lokalnih sabora kao i dela crkvenih otaca. delovanja organa vlasti i drugih subjekata političkog sitema. U svim poznatim psihološkim školama poseban značaj pridaje se uticaju tradicije na razvoj ličnosti i društva. pod tradicijom se podrazumevaju odredjeni načini organizacije društva. U najvećem broju poznatih odredjenja polazi se od opšte prihvaćenog teorijskog stava da je tradicija bitna predpostavka kontinuiteta kultura ili razvoja kultura koji u sebi nosi i raznovrsne oblike diskontinuiteta. kao modusu vivendi. ustanova i instituta. Filozofsko sociološki pristup pojmu tradicije predpostavlja takvo shvatanje tradicije koje obuhvata celokupnost ideja.narodu u posebnoj propovedi. kao što je slučaj i sa pojmom arheotip. Tako u Islamu sunan brani apsolutnu moć Stvoritelja. Četri su osnovna pristupa u odredjivanju pojma tradicija: 1. ali imati i simboličko značenje. načinom života. 2. Ustanovljena u rimskom pravu ona je mogla označiti prenošenje samog predmeta. 3. 13 . naroda i nacija. ukupnu duhovnu baštinu čovečanstva. Stoga je potreba za tradicijom. oblika mišljenja. kao i pogled na svet i ponašanje političkih partija i institucija. Sa razvojem savremenih društava. Ona se ne prenosi samo govorom (usmeno ili pismeno) već i načinom ponašamnja. s razvojem političkih nauka. U pravnim odrednicama pod pojmom tradicija podrazumevaju se oblici prenošenja imovine od jednog valsnika na drugog. ukupno teološko nasledje i versku praksu. O relevantnim značenjima pojmovnih odrednica: U antropološkoj. kao različitom delovanju tradicije u duhovnoj i materijalnoj kulturi. U filozofskom i sociloškom razmatranju prisutna su saznanja da se autoritet tradicije ne zasniva samo na dugotrajnom ponavljanju ponašanja i postepenom privikavanju na odredjene društvene zahteve već da se izvor tradicije nalazi u čovekovoj ontološkoj strukturi. Protenstantizam za svoju tradiciju ne priznaje božansko otkrovenje. Pravoslavlje u sastav tradicije uključuje užu. a katolicizam širu crkvenu gradju obuhvatajući u pojednostima i sve odluke rimskih papa. Psihoanalitički pojam kolektivno nesvesno zasniva se na pojmu tradicija. Religijska tradicija u opštem i užem značenju obuhvata istoriju svih poznatih religija i religijskih zajednica. kao uslovu svake kulturne dinamike. tradicija spada medju njena «najstarija pitanja». mentalitet i način života pojedinaca. Tadicije drugih nehrišćanskih religija imaju svoje posebnosti. i 4. kao regresu stagnaciji u kulturi. što ukazuje da je tradicija jedan od neophodnih uslova čovekovog života. ukupni sistem mišljenja. drevna bogosluženja i ritualna praksa.

Postoje dakle. oblika rada i proizvodnje. “stare vrednosti” . ne može biti aktivirana ukoliko se njen pojam ne izvodi iz žive društvene prakse. da su vrednosti ugradjene u strukturu drustva i kulturu. metafizička i mitološka značenja. U materijalnoj proizvodnji neposredno se iskazuje zamena tradicije napretkom. dakle. “nove vrednosti”. Saznaje da svaki napredak sadrži tradiciju. Vrednosti i njihovo poimanje najteže se smeštaju tamo “gde nam je najviše stalo. Složenost problema je u tom što čovek ipak. On živi. Prošlost svoju vrednost ispoljava uvek iznova u izmenjenom poretku u budućnost. i to čini na svoj način. MAPE KULTURE : KULTURNE VREDNOSTI Svako istorijsko društvo odredjeno je kulturnim i nasledjem civilizacije. verovanje. a taj isti proces zamene mnogo je sporiji i manje očigledan u oblasti duhovnog života i često ima samo simbolička. religija. onim vrednostima koje nisu samo dostignuće društvene i kulturne istorije. U raznovrsnim oblicima savremene kulture prenose se transponovane izvorne kulturne i preoblikovane vrednosti i obeležja. Nova teorijska i uopšte istraživačka inicijativa na polju sociologije kulture poklanja pažnju vrednostima svakodnevnog života. religije i načina života svake konkretne grupe (naroda). u sadašnjosti. nije isključivo biće neposrednih potreba. nego i nezaobilazan činilac svakoddnevnog ljudskog zivljenja. trajanjem u kome se vrednosti potvrdjuju. Zbog toga je u materijalnoj proizvodnji više nego u duhovnoj proizvodnji vidljivo prožimanje i medjudelovanje tradicije i napretka-razvoja. onima koje se tek uvode i uspostavljaju. Tako Karl Kosik kaže a ljudska stvarnost nije samo produkcija novoga vec je reprodukcija prošlosti. Iz ove definicije se vidi da su vrednosti determinante svih vrsta 14 . 9. Raskid s tradicijom u oblasti materijalne kulture jeste vidljiviji nego u oblasti duhovne kulture. prvenstveno treba da bude shvaćeno kao proces istorične totalizacije kultura: napredak i tradicija su uzajamno uslovljeni i dijalektički suprotstavljeni u odnosu su stvaralačke nacije. odredjeni smo i vrenostima u nastajanju. “fundamentalne vrednosti” i “univerzalne vrednosti”. Dakle to znači da svaka istorijska epoha i zajednica uspostavljaju sistem vrednosti polazeći od sebe i dominirajućih društvenih odnosa. Vrednost medjutim. “osvedocene vrednosti”. “starih” i “novih” vrednosti “vrednosti koje su uvedene i vrednosti koje nastaju u osporavanju izvesnog reda vec osvestanih valjanosti”. anticipira.Pozitivne funkcije tradicije iskazuju se ne samo u održavanju stvarnih-trajnih i univerzalnih kulturnih vrednosti vec i u tome što je tradicija prisutna u razvojunapretku kultura i predstavlja neotudjiv deo kontinuiteta svake nacionalne kulture. S duge strane. Sve ovo su svedocanstva. Sociolog Talkot Parsons smatra da su vrednosti “neizbezan elemenat drustvene akcije koja definiše pravac izbora i odgovarajaću obaveznost delovanja ». Mnoga istraživanja su potvrdila da spor počinje izmedju tzv.“neposredne vrednosti”. U materiijalnoj proizvodnju tradicija deluje kao celina: prenosi postojeci način proizvodnje i time omogućava nastanak novog. Običaj. “sadasnje vrednosti” ili vrednosti “prezenta”. Ovaj snop sistema vrednosti ukazuje nam na složenost govora o vrednostima u društveno-istorijskom kontekstu. ali i pamti. kreće se u sferi vrednosti i ciljeva. koja se pokazuju kao sadržaj folklora. ideologije i ostale duhovne tvorevine najprimetnije nose atibut tradicionalan pa je i razumljivo što su otpornije na promene i prisutnije u većoj meri nego što se može očekivati u savremenoj kulturi.

umetnost. Vrednost nije utemeljena na samom predmetu. šta hoćemo.) jer se nalaze u osnovi svih raznovrsnih oblika društvene svesti kao odredjeni standardi pomoću kojih se shvata poželjno ili nepoželjno. b. Pravila su u funkciji integracije. kao i radinost. Tako se zivot neke društvene i kulturne zajednice može slikovito uporediti sa igrom: kao sto je igra odredjena pravilima. Ljudske i društvene vrednosti su u funkciji očuvanja društvenog sistema i kulture. stavova. 15 . knjizevnosti itd. za razliku od subjektivističkih struja koje vrednosti smatraju atributima ljudi “odnosno da objekti nemaju nikakvu vrednost ukoliko nisu usadjeni ljudima koji te objekte procenjuju. Kako je reč o ljudskoj egzistenciji. vrednovanja umetnosti. nauka. Vrednosni ideali ili “svetinje” – kao što su pravednost. samu vrednost koja “lebi” izmedju ta dva cina. lepota. moć. Medjutim. Funkcionisanje vrednosti osigurano je nagradama i kaznama. subjekt koji pripisuje tu vrednost predmetu c. Interakcijska strana vrednosti često se ističe i ona ukazuje da su vrednosti “relativno stabilne. Covek se uči kulturi učeći pravila ponašanja. učitivost. Poremećaji i preokreti u sistemu vrednosti povlače za sobom velike i lančane poremećaje u celokupnoj kulturi. šta je važnije. Zbog toga predstavljaju središnju dimenziju ljudskog ostvarenja i osmisljavanja zivota. niti u samom subjektu. obicaji. Vradnosti se konkretizuju u odredjenoj drustvenoj strukturi pravilima ponasanja. delovanja i misljenja. tako je celokupan život u nekoj kulturi odredjen pravilima. predmet kojemu se pripisuje vrednost. ali i cenu i korisnost. aktuelno-socijalnim i individualnim činocima koji usmeravaju ponašaje svojih nosilaca ka odredjenim ciljevima. poštenje. moralnih sudova. Stavrnost i vrednost suprotstavljaju se kao ono što jest i ono što bi trebalo da bude. Koncepcija vrednosti jedna je od kljucnih koncepcija sociologije i na osnovu nje se pristupa istraživanju i objašnjavanju društvene realnosti i ljudske svakodnevice. koji ne trpe definiciju – pomoću njih se najčešće definišu drugi pojmovi. – različiti su zavisno od kulture. hrabrost i dobrotu. Vrednosti pružaju mogućnost da se zauzme odredjen stav.drustvenog selektivnog ponasanja – drustvenih akcija. nežnost itd. U nasem jeziku pojam vrednosti ima široku upotrebu i znači vrlinu. Pravila mogu biti formalna i neformalna. formirane medjusobnim delovanjem istorijskih.” U odredjivanju vrednosti moramo razlikovati: a. snagu. Dakle ovde su prisutne objektivne i subjektivne karakteristike vrednosti sto podržava marksistička koncepcija. implicitna i eksplicitna. filozofija. vrednosni se sistem po svojoj prirodi centrira oko poželjnog i nepoželjnog. religija. da se unese smisao u način i stil života. ujedinjenja pojedinaca i kulturne zajednice. vrednosti je ipak teško definisati jer spadaju u najfundamentalnije pojmove. opšte i hjerarhijski organizoavane karakteristike pojedinaca i grupe. Vrednosti su sira kategorija od pojedinih oblika društvene svesti (moral. Vrednosti su povezane sa životnim stilovima koji uvek znače odredjenu alternativu. Pojedinci se orjentisu pomoću vrednosti koje nam kazuju gde smo. šta u sebi ili zajednici treba podsticati a sta obuzdavati. čemu da se posvetimo. izbor i orjentaciju. ideologija.

kao i modele za akciju radi ostvarivanja izabranih ciljeva i promovisanja poželjnog načina života. Sociolog Kazimir Zigulski smatra centralnim problemom teorije kulture i socioloških istražavanja. već u odredjenom redu. Zato kulturni obrazac smatramo kao «smisaoni okvir orijentacije i integracije jedne zajednice koji obuhvata. mogu se uočiti sledeće: Nacin života je institucionalizovan oblik kulturnog obrasca. KULTURNI OBRASCI – NESVESNO USVAJANJE KULTURE Kulturni obrazac je uopšteni način ponašanja karakterističan za odredjeno društvo. Istorija vrednosti identična je sa istorijom kulture. vrednosti realno postoje u obliku obrazaca. pre svega. Medjutim. za grupu i njihove potopmke. Svrha takvog uopštasvanja je u pokušaju da se obuhvati veći kompleks činjenica. Tek na osnovu svega toga može se reći kakav kulturni obrazac odredjen narod poseduje i koliko je taj obrazac prefinjen i produbljen. U društvenom načinu življenja. koji se mogu posmatrati kao realizacija i materijalizacija vrednosti. stil i modalitet društvenog života. Svako mora da pronadje svoju kulturu kao način vlastitig življenja i vrednosti. Tako se javlja mogućnost za njihovo poredjenje. Kultura postaje delatna kao direktna snaga oblikovanja medjuljudskih odnosa i na taj način presudno odredjuje način.kulturne konstelacije se u svemu tome mogu utvrditi. Na taj nacin. On smatra da je vrednost neotudjiv atribut svakog kulturnog “blaga”. moral. 10. kao sistem uzajamno povezanih normi vrednosti – u vezi je sa matrijalnim uslovima života asocijacija ljudi i izražava osobenost njihovog 16 . živeći u društvu. biva obojen vrednostima kulture.» Kulturni obrasci obuhvataju «ne samo duhovni život i nauku. znakova i ponašanja. ocenjivanje i razmenjivanje. kakvi procesi i promene se u tom pogledu ostvaruju i koje temeljne postojeće socio . Mnogi istrazivači kulturne obrasce poistovećuju sa načinom života ističući da je «način života ili kulturni obrazac društveno omedjeno polje u kome se kreću pojedinačna svest i ponašanje». zabavu itd. Sociologija kulture treba da istraži “kojim kulturnim sredstvima se ljudi služe u oblikovanju i praktikovanju svojih medjuljudskih odnosa. Sa sociološkog aspekta vrednosti označavaju selekciju. bilo naučnika istrazivača ili običnog čoveka. Kultura u tom slučaju nije predmet posebnog izučavanja a ipak je poznata svakom članu zajednice. za koji je karakterističan kriterijum izbora stvari. Ocigledno je da je odnos prema stvarnosti. koje vrednosne ideje i sa kojim dometima važenja pri tome postaju delatne. jer vrednosti “boje” odredjenu kulturu i predstavljaju kulturne proizvode. norme ili ideje koje ljudi. visoko uzdižu kao važne za njih. vrednosne sisteme pomoću kojih pojedinci i drustvene grupe dolaze do razumevanja sebe i sveta u kome žive. Ljjudi reaguju prema duboko usadjenim kulturnim obrascima. vrednosti se nikad ne javljaju izolovano. Kultura se razlikuje po svojim vrednostima.Problem vrednosti polj. Otuda proizilazi veliki značaj kulturnih obrazaca. bez obzira na praktičnu korist i stvarnu važnost – smatra Kreber. Kulturni obrazac se ne može izgraditi kao kompletna celina samo prosvećivanjem i davanjem znanja o tudjim životnim iskustvima. pri čemu kulturni obrasci znacče kriterijume poželjnog u ljudskom ponašanju. da se one smisaono izraze i interpretiraju. nego i veru. «koji se manje poznaju a više osećaju» što je najbolji dokaz i svedočanstvo da se može govoriti o «nesvesnom stvaranju obrazaca ponašanja». privredu. obicaje.

ali koja.Svaka kultura izražava odredjena uverenja. 3. Posotoje. znaci i ponašanja. 11. vrednosti i poglede. Neki od tih problema svojsveni su članovima datog društva. delovanja i ponašanja koji se ponavlja i u okviru koga se javljaju i funkcionišu stvri. . Zajednički obrasci ponašanja koji su karakteristični za neku grupu izražavaju se različitim načinima na koje društvena zajednica reaguje na druge pripadnike te iste grupe i njihovu fizičku okolinu. U ovom smislu se govori o seoskom i gradskom načinu života i razlikama medju njima. 4. on je kao i svi drugi ljudi. kulturnim obrascem se može nazvati savaka norma. tako da je psihosocijalna diferencijacija uvek moguća. ali može imati i neke specificne vrednosti i obrasce ponašanja kao i raznovrsne načine rešenja ljudskih i društvenih problema. od odredjenog niza postupaka u rešavanju problema članova društva. odmah potom. 17 . Čovek je kao ličnost jedinstven. KULTURNI IDENTITETI – RAZNOLIKOSTI KULTURNIH TKANJA . Nastajanje bilo koje vrste identiteta je paradoksalno i ogleda se u tome što je sposoban da predstavlja sebe iako se stalno usmerava i prilagodjava drugima. pri čemu treba imati u vidu da neki elementi ili odredjene karakteristike mogu biti značajnije od drugih. Identitet je istovremeno individualna i kolektivna pojava koja čuva stare ali i preuzima nove elemente. one se mogu medjusobno osnaživati ili poništavati. jednakost. karakteristični za neku odredjenu kulturnu skupinu. 5. što znači da odredjena hijerarhizacija nije isključena. Tako dakle. Sve to dovodi do saznanja da se može reći da ne postoje dve identične kulture. Drustvo stvara odredjene kulturne vrednosti. jedan globalni društveni sistem može prihvatiti neke univerzalne vrednosti i mnoštvo kulturnih obrazaca. Kultura jednog društva sastoji se delimično. odredjeni oblik mišljenja. Ispod najopštijeg nivoa nalaze se zajednički obrasci ponašanja i delovanja. odražavaju se kroz različite načine na koje društvena zajednica traju – ukratko to je istovetnost. manje ili više zajedničlki za jednu kulturnu sredinu. Ovo značenje uvodi pojam individualnosti i. kao biloška jedinka.mišljenja i ponašanja. Istraživanje koncepta identiteta podrazumeva sledeće karakteristike: 1. prirodno.Navodi se pojam identiteta koji se koristi u matematici.IDENTITET podrazumeva da su osobe ili stvari specifične. zajednički svim ljudskim bićima. mnogi različiti načini rešavanja tih problema. Osobine koje su u osnovi identiteta mogu biti teritorijalne ili sociokulturne. kao društveno biće on je kao i neki drugi ljudi. Identitet je odredjen pripadanjem i posedovanjem odredjenih ososbenosti i odlika. 2. značenje koje podrazumeva istovetnost sa nekim ili nečim što je predpostavljeno. koji su. (iden što znači isto i identitet – ponovljano). Identitet je istovremeno stanje i proces budući da je u pitanju pojava koja je dinamična. . opisano ili zahtevano. drugi su univerzalni. s druge strane teži uravnoteženosti.

vrednosti i stilovi življenja. kul. jezika. prihvatanje ali i odbacivanje pojedinih karakteristika i obrazaca kulture.Kulturni identitet podrazumeva sve ono što čini odredjenu grupu ljudi pod uslovom da imaju iste ili srodne ideje. koji medjusobno približavaju i udaljavaju društvene grupe. Danas je aktuelno pitanje odnosa izmedju naučnog i tehnološkog razvoja i kulturnog identiteta. načina života. vrednostima i normama koje ove procese regulišu. Kulturni identitet je proces u kom se direktno sučeljavaju potrebe za univerzalizacijom pojedinih kultura i neminovnost poštovanja svih posebnosti. Radjanje u kulturnoj grupi ne znači ostvarivanje kulturnog identiteta. pojedinac postaje svestan svog kulturnog identiteta tek u poredjenju i sagledavanju kulturno-vrednosnih obeležja sa drugim družtvenim grupama. one se mogu posmatrati ili kao pritisak na kulture ili kao podsticaj za kulturni razvoj. tradicije. Jedna od bitnih osobina kulturnog identiteta jeste njegova kontrastivnost. Personalni kulturni identitet više je naglašen u razvijenim zemljama koje su zaokupljene pitanjima kvaliteta života nego u zemljama u razvoju koje su prinudjene da rešavaju egzistencijalne probleme.» To nas tera na zaključak da za svaku kulturu važi posebna istina. jedinstveno svedočstvo ljudske suštine i kao nešto svojstveno čoveku. Složenost kulturnog identiteta proizilazi iz činjenice da se upravo ovde direktno dotiču dve sfere stvaralaštva: sfera društveno-ekonomskog i sfera kulturnog 18 . Sve ovo govori da kulturni identitet treba da proučavaju mnoge nauke (sociologija. U zavisnosti od društvenog tretmana i razvojne uloge nauke i tehnologije. Pojedinci i grupe formiraju kulturni identitet usvajajaući kulturu u kojoj žive pri tome se od drugih pripadnika razlikuju po načinu života i mnogobrojnim drugim obeležjima. Kulturni identitet ukazuje na srodne ili istovetne kulturne elemente koji su utemeljeni u tradiciji – koji se u njoj prepoznaju i prenose putem obrazaca kulture. Iz ovoga sledi da se kulturni identitet izgradjuje u odredjenim društveno-istorijskim uslovima pod kojima nastaje i razvija se sama kultura. da samo pripadnik jedne kulture može da odlučuje šta je istinito i pravilno čime se unapred odričemo mogućnosti simultanog dijaloga a sa time i svake saradnje i komunikacije. bedu i siromaštvo velikog broja ljudi. već njihovu unutrašnju transformaciju. običaji. Tim se procesom utemeljuju ključne kulturne vrednosti i istovremeno poriče njihova hijerarhizacija. obrasci ponašanja. psihologija.) Usvajanje kulturnog identiteta ne znači apriori usvajanje kulturnih obeležja.Deride smatra da je «kulturni identitet nezamenjiv zapis univerzalnog nad pojedinačnim. Društvene strukture se menjaju zahvaljujući akcijama njenih pripadnika koji čine mrežu društvenih uloga i mrežu ličnosti koje deluju sa odredjenim ciljevima. menjanje i oblikovanje. Sociologiju pre svega zanima odnos društvenih struktura i kulturnog identiteta. tvoreniva kulture. tj. Kulturni identitet je povezanost pojedinca i njegovog identiteta sa kulturom društva. Kulturni identitet se formira zahvaljujući socijalnom učenju u okviru kulturnog nasledja koji čine jezik. Ima mišljenja da naučni i tehnološki razvoj ugrožavaju individualni i kolektivni kulturni identitet da guše orginalne doprinose kulturi. svakodnevnog života. afinitete i stremljenja.On se zasniva na svesti i saznanju o nekim zajedničkim karakteristikama. običaja. vrednosnog sistema itd. Kulturni identitet je svest o posedovanju odredjenih kulturnih obeležja koja su imanentna pripadajućoj društvenoj grupi i pri ćemu se nesmeju izgubiti iz vida personalne karakteristike pomoću kojih je jedna osoba prepoznatljiva kao pripadnik grupe. Ž. antropologija i dr. obrazaca ponašanja.

Problem kulturne vrednosti je jedna od najznačajnijih kategorija sociologije kulture. Ovaj sistem vrednosti se stiče u društvu na bazi postojećih društvenih uticaja kao i na bazi bioloških i ostalih sklonosti. Prema A. kulturne crte itd. Otuda je potrebno metodološko izdvajanje pojedinih elemenata čija interakcija sačinjava suštinu svake kuturne dinamike. pored ostalog i zbog promena društvenih uslova i okolnosti. kulturni model ili uzorak. treba obratiti pažnju i na prepreke za ostvarivanje vrednosti koje je video i preko averzije. Ove dve vrsta vrednosti su dijalekticki medjusobom povezane isto onako kao što su povezane i naše potrebe. statističke elemente kulture nego i dinamičke kulturne procese.).) i tek kad su one zadovoljene onda možemo ici na sekundarne (naučno istaživanje. Jedine psihološke prepreke težnjama jesu druge težnje. Ovo upućuje na razlikovanje dveju vrsta vrednosti: a) instrumentalnih tj onih koje nam služe samo kao privremena sredstva za postizanje drugih važnijih i konačnih ciljeva. Medjutim. kulturnimotor ili rezistencija. Razvoj se danas shvata kao integralni proces osmišljava kulturni identitet.. negativno izražene i odbojne težnje. tj. piti. Neke naše potrebe mortaju biti zadovoljene da bi druge mogle biti moguće: Ove prve se zovu primarne (jesti. odvratnosti. takva da omogućuje i izvesne promene u strukturi koje variraju od pojedinca do pojedinca i od društvene grupe do 19 .. Pod pojmom kulturne osnove se podrazumeva sistem svih onih kulturnih vrednosti. alternativnih načina življanja. dinamička sociološka kategorija koja se istorijski menja. onih vrednosti koje predstavljaju konačne ciljeve i ideale ljudske kulture. i b) bitnih vrednosti tj. sort. produženje i napredak u okviru društvenog života. U kakava su savremena. koji reinterpretira i pojavi najrazličitijih složenim društvima definisanja različitih 12. Ričardsu vrednosti su sve one tvorevine (materijalne i duhovne) koje mogu da zadovolje neku ljusku težnju a da pri tome ne dovedu do osujećenja neke druge njoj jednake ili važnije težnje..razvoja. Društveni značaj kulturnog identiteta ogleda se u potkultura. Tu posebnu ulogu ima proces socijalizacije kada pojedinac ili grupa se osposobljavaju da primaju odredjene kulturne vrednosti i da te kulturne vrednosti prenose na druge ili da ih dalje razvijaju. kulturna prerada ili reinterpretacija.(Kulturne promene i teorije o kulturnim promenama) Kultura je promenljiva društvena pojava. Takvi elementi su: kulturna osnova ili kulturna «matrica». Dijalektika vrednosti je medjutim. svojevrsnih dijalektata društvenog života. koje kao kulturni sadržaj služe da im olakšaju održanmje. spavati. kulturni fokus. Iz ugla dijalektičko-materijalističkog shvatanja kulture ona mora da izučava ne samo konstantne. karakteristika i crta koje poseduje neki pojdinac ili društvena grupa. potkulture predstavljaju puteve kulturnih identiteta. kulturni motivi.. razonoda. Kod Ričardsa srećemo najvažnije momente i protivurečnosti u teoriji vrednosti koje je postavio na osnovu psihološke teorije vrednosti. KULTURNA DINAMIKA .

ova reaguje na njih uzimajući u obzir već postojeću tradiciju. a pomoću kojih se deluje na pojedinca ili grupu da bi primili odredjeni kulturni uticaj. usavršavanju. Mi možemo delovati samo prihvatajući već postojeće sisteme vrednosti ili menjajući te sisteme. Prema tome svaki proces kulturnog izbora ili selekcije na ovaj ili onaj način uzima u obzir kulturni fokus kao nekakav kriterijum.. AKULTURACIJA DINAMIKE I ENKULTURACIJA KAO PROCESI KULTURNE 20 . na osnovu kojih pojedinac ili društvena grupa trpe neki kulturni uticaj.koji se sastoji iz relevantnih kulturnih crta i karakteristika. kao i društva u celini. Potrebno je shvatiti da mi kao pojedinci ili kao društvene grupe delujemo u društvu koje je već stvoreno pre nas i koje već poseduje nekakve sisteme vrednosti.. Tako svaki pojdinac ili društvena grupa. 13. Oni koji prenose neku kulturnu vrednost ili su zainteresovani da ta vrednost bude primljena u odredjenoj sredini. To ima za cilj postizanje uzajamne saglasnosti. nacionalni mentalitet.. Savremeno. neutralisanje. delimićno ili u potpunosti.Obuhvata skup kulturnih crta i karakteristika koje predstavljaju izvesnu relativno zaokupljenu celinu. jer sadrži manji broj kulturnih crta i to samo relevantnih. degradiranju. Kulturne promene se ne moraju ostvarivati samo u vidu prijema. svesno ili nesvesno iz odredjenog kultunog kompleksa koji na njih deluje. Ovo sve govori da pojam kulturnog fokusa je uži pojam od pojma kulturne osnove. Tako se u društvu odvija jedna neprekidna igra vrednosti: podudaranje. ovo nije pojava samo vezana za kulturu vec se javlja i u drugim oblastima.društvene grupe. Oni su u stanju da kod ličnosti koje primaju uticaj izazovu manje ili više automatske reakcije u smislu saobražavanja novoprimljenih kulturnih draži i uticaja sa već postojećim fondom kulturnih činjenica. obično vrše unapred izbor i delimičnu pripremu odnosno preradu za što bolji plasman u novoj sredini. Primer: kad na neku nacionalnu književnost i umetnost feluje neki novi stil. To su novostvorene kulturne vrednosti na bazi otkrića ili pronalazaka. KULTURNI FOKUS . kulturne osnove sa sopstenim sistemima vrednosti. Oni reaguju na te uticaje uzimajući u obzir odgovarajuće kulturne crte iz svojih kulturnih osnova. doslednosti. temperament i neke druge oblike iz sastava svoje kulturne osnove. prograsivno društveno kretanje podrazumeva i takve elemente koji se u sociologiji kulture nazivaju kulturnim novinama ili inovacijama. sukobljavanje ličnih. Zaključujemo da je kulturna prerada istovremeno jedan vid kulturne kreacije. kretanju. prenošenja ili delimičnog preradjivanja vrednosti jer bi u tom slučaju ostali samo na tradicionalnim vrednostima. veze i odredjenosti medju kulturnim vrednostima koje ulaze u sastav kulturne osnove datog pojedinca ili društvene grupe. biraju jedne a odbacuju druge kulturne crte. POJAM KULTURNOG MODELA – UZORKA . a ne na bazi mešanja. Taj deo kulturne osnove je fokus . šire društvene zajednice poseduju već kao manje ili više formirane. pozajmica ili prenošenja. grupnih i opštedruštvenih vrednosti. tehnika i sl. Tako Ričards ističe da sistem vrednosti se nalazi u neprekidnom reorganizovanju. Kulturni fokus se može sastojati iz dva dela elemenata: jedan njihov deo može biti povoljan za prijem neke kulturne crte a drugi nepovoljan. pravac.Je proces koji deluje na svakog pojedinca ili grupu preko raznovrsnih kulturnih uticaja.

Posebno ga je podržavao poljak – sociolog Malinovski koji je smatrao da ovaj pojam bolje odražava aktivnosti dveju strana ona koja prenosi i ona koja prima kulturni uticaj. susednog naroda u odredjenoj istorijskoj eposi kada se akulturacioni proces posmatra u prostornoj dimenziji. nego se. Česti slučajevi ostvareni su prilikom gostovanja pojedinih istaknutih umetnika. 21 . nega. nisu akti nego trajanja. dimije. kada neki radnik odlazi na specijalizaciju u inostranstvo on tamo doživljava uticaj druge kulture. Ovi procesi se mogu odigrati ne samo na teritoriji onih koji primaju kulturni uticaj nego i na teritoriji davalca. (Npr. obrazovanje i vaspitanje. kapitalizam se u naše krajeve prenosi sa severozapada iz Nemačke. veka). Npr. napominje se da u ovoj definiciji akulturaciju treba razlikovati od kulturne promene jer je ona samo jedan od vidova tih promena kao i od asimilacije. Lintona i Herskovica i prema njima ona obuhvata one pojave koje se javljaju kada krupe pojedinaca koje imaju različite kulture dolaze u trajni kontakt. U tom slučaju se može dogoditi da dve ili više kultura različitih društvenih grupa dodju u medjusobni dodir i utiču jedna na drugu. (nrp. na književnost renesanse i humanizma. Dalje se insistira na pravljenju razlike izmedju akulturacije i difuzije jer su to dva procesa koja se odigravaju u isto vreme. ali je difizuja samo jedan aspek procesa akulturacije i to širi pojam jer vodi računa i o promena kulturnih sadržaja koji su došli u dodir. gajenje. Austrije i to najintenzivnije tokom druge polovine 19. smatra se da je najranija definicija ovog pojma razvijena kolektivno od strane trojice američkih autora: Redfilda. Medjutim. Medjutim. Ovaj temin je prihvaćen u francuskoj stručnoj literaturi pa i u američkoj. naprotiv realizuju u toku jednog relativno dužeg perioda. koja je ponekad jedna od faza akulturacije. Ovi procesi nisu dakle stvar trenutka. ucenici Cirila i Metodija prenosili pismenost u srpske krajeve. drugi deo termina potekao je od latinske osnove i reči «cultus» koja u srpskom jeziku ima više značenja: obradjivanje. naučnika. Enkulturacija je rezultat kulturne interakcije koji se ostvaruje u toku kulturnog kontakta izmedju pojedinaca i društvene grupe. a u nekim slučajevima imamo posla sa svojevrsnim specifičnim kombinacijama prostornih i vremenskih kulturnih uticaja. kada turska nošnja utiče na nošnju u nekim našim krajevima i kada počinje da se nosi fes. kada je srpski jezik postao diplomatski na srpskom dvoru. šalvare i sl. Čitav taj dijalektički proces kulturne interakcije naziva se akulturacijom to je kada kultura jednog naroda dodje u dodir sa kulturom drugog. koji trreba da označi kako su promene koje se odigravaju u toku procesa akulturacije takvog karaktera da se ne ostvaruju naglo i odjednom kao neki trenutni akti.Promene koje se odigravaju u ljudskom društvu mogu se posmatrati kao rezultati koji se odigravaju bilo u prostornoj bilo u vremenskoj dimenziji. U tu svrhu spadaju kulturni uticaji predhodnih generacija. političara. Sam pojam «akulturacija» nastao je od prefiksa «ad». a u zavisnosti od svoga kulturnog profila može i sam da ostvari neki uticaj u dotičnoj sredini). ali su neki englski teoretičari predlagali da se on zameni izrazom «transkulturacija». kao i posledice koje iz toga proisteknu u prvobitnim kulturnim modelima jedne ili obeju grupa. Nekada se akulturacioni procesi mogu odigravati u medjusobnim dodirima društvenih grupa odnosno njihovih kultura i kada one pripadaju različitim vremenskim periodima.

proucavana je pretežno sa stanovišta etnocentrizma. Linton i Herskovits – predložili su pet različitih kriterijuma za klasifikaciju akulturacije procesa: Oni smatraju da u ovom postupku treba voditi računa da li se akulturacioni procesi ostvaruju u dodiru: 1. 3. kulturna antropologija je često pristupala proučavanju akulturacije «kulturalistički» (to je teorija koja vrši odvajanje kulturnog momenta od socijalnog momenta. izmedju globalnih populacija i nekih užih grupa. 2. unijačenju). 14. intenziviranja u pogledu drugih. izmedju prijateljskih i neprijateljskih društava. Nedostaci koji su se pojavili u pristupu problema mogu se svesti na sledeće: 1.Kritički posmatrajući tumačenje pojma akulturacije od strane Rože Bastida: on ukazuje da se za ovaj pojam uglavnom interesovali istoričari koji su pručavali uzajamna prožimanja raznih civilizacija ali od toga dalje nisu otišli i sačinili celoviti doktrinu. izmedju relativno homgenih i heterogenih civilizacija 22 . i da izvesni delovi dveju kultura u dodiru ne moraju da dodju u potpuni kontakt. adaptacija. 3. kulturne crte. Kasnije se ovim bavila etnologija koja se interesovala samo za arhaične i «primitivne» narode. sinkretizam. Naročito je naglašavao da se u izučavanju akulturacije mora voditi računa i o činjenici koja ukazuje na to da se kadkad odigravaju i relativni prekidi. R. Autori memoranduma: Redfild. diskontinuiteti u vezama izmedju ovih faktora. kulturna antropologija je najčešće proučavala ove pojave sa pozicija idealističke filozofije. 2. Ova proučavanja su bila diktirana uglavnom praktičnim potrbama misionara i kolonizatora pa se učenje o akulturaciji uglavnom svodilo na neku vrstu socijalne patologije a ne o istinkom učenju koje se uklapa u opštu teoriju o društvu. U složenim oblicima procesa akulturacije postoje istovremeno suprotne tendencije: elementi otpora u pogledu jednih kulturnih karakteristika i elementi pojčavanja. da neki pojedinci mogu da uzmu izvesne elemente stranih kultura a da pritom ne izvrše bitne promene u svojoj prvobitnoj kulturi. dajući prednost spritualnim elementima kulture. Bastid ističe pojavu koja se naziva «kulturna rezistencija» ili «kontra akulturacije» i koja u stvari predstavlja vrstu kulturnog otpora protiv nasilnog nametanja izvesnog sistema kulturnih vrednosti. asimilacija. uvažavajući pritom sve finese ovog odnosa posebno sa sociološkog stanovišta. koje ide od baze ka nadgradnji i obrnuto. (primeri sa jugoslovenskim narodima koji su se tokom svoje kulturne istorije opirali:germanizaciji. R. Kriterijumi na osnovu kojih se mogu raznovrsni procesi akulturacije svrstati u grupe. rakcija i sl. a Herskovits je analitički tretirao pojam akulturacije tvrdeći da je ona kreacija. Braun je medju prvima akulturaciju počeo da proučava sa sociološkog stanovišta. Bastid se zalagao za dijalektičko proučavanje akulturacije. a ne prosto sabiranje različitih elemenata. TIPOLOGIJA KULTURNIH KONTAKATA Antropologija je doprinela proučavanju akulturacije tako što je sačinila brojne monografije u kojima je obradjen ovaj problem u različitim sredinama i vremanskim situacijama a i tako što je pokušala da izvrši klasifikaciju kulturnih kontakata i obradila čitav niz analitičkih pojmova: selekcija. Ona je obradila i izvesna metode kao i tehnike za proučavanje akultracionih procesa. polazeći od pretpostavke da u izvesnim društvima mogu da se odigraju veoma krupne socijalne promene a da se pritom njihova kultura ne izmeni.

Uz sve to može se voditi računa. Drugi kriterijum upućuje na razlikovanje akulturacije koju vrše društva i kulture koje su unutrašnje homogene. kao o dodatnim kriterijumima. 5.) i ako se dodiruju kulture. Mesto ostvarenja i odvijanja procesa akulturalizacije je takodje znacajno (npr. nekad se akulturacija javlja na teritoriji kulkture koja daje kao sto je uticaj na ekonomske emigrante u privredno razvijenim zemljama. prisustvo ili odsustvo predvidjanja društvenih stvarnosti prilikom procesa akulturalizacije. kalsifikacija akulturacionih tipova. složenim i relativno bogatim sadržajima. ali gde se preradjivanje društvene stvarnosti obavlja uz predhodno poznavanje zakona kretanja i determinizma društvenih poromena i uz predhodno želje članova društvenih grupa da se u pozitivnbom smislu izmene postojeci društveni uslovi. pak na teritoriji koja prima uticaj. Pitt River je pošao od rezultata akulturacije i razlikovao sledece posladice uzajamnih kulturnih interakcija u dodiru dveju ili vise kultura: 1. Prvi kriterijum dozvoljava razlikovanje spontanih.otpor 4. nekada je. izmedju populacija koje su približno jednake po svome društvenom statusu i onih koji to nisu. monopol.potiskivanje sterosedelaca 2.apsorbovanje doseljenika od strane starosedelaca Iz svega vidimo da kriterijumi nisu izjednaceni niti je klasifikacija izvedena dosledno. homogenost ili heterogenost kultura koje stupaju u dodir. Da su ti kriterijumi biološkog. vec se ostvaruju prostom igrom kulturnih dodira. dakle kontrolisana.pobedu jače kulture uz istovremeno razbijanje starosedelackih kultura ili društvava 8.asimilacija 5. od onih kod kojih se ima posla sa unutrašnje protivrečnim. monolitne i relativno jednostavne. u zavisnosti od mesta odnosno teritorije na kojoj se ostvaruje kulturni dodir.4. čas socialnog a čas užeg kulturnog značenja. čija se specifičnost sastoji u tome što je akulturacija organizovana i planirana. Bastid je uprostio tipologiju uzimajući u obzir samo tri kriterijuma: 1. «zatvorenost» odnosno « otvorenost « društva i društvenih grupa medju kojima se obavlja kulturna interakcija. Kombinovanjem ovih kriterijuma može se razlikovati detaljnija i preciznija a istovremeno i složenija. kao što to cine misionari u Africi ili 23 .sukobe 7. kolonizacija) To su slučajevi kada se u cilju potčinjavanja potrebama dominantne grupe i radi obezbedjenja dominacije. Od ova dva suprotna oblika treba razlikovati treći.relativna segregacija (rasclanjanvanje) kulturne celine 6. snobovski krugovi i sl. u korist samo jedne od dveju ili više grupa (kao sto su porobljavanje. još o tome da li se akulturalizacija odigrava na teritoriji kulture koja daje ili kulture koja prima kulturnu crtu odnosno uticaj. i 3. prirodnih.mešanje došljaka i starosedelaca 3. Suprotno ovim postoje organizovani ali prinudni oblici. slobodnih akulturacija koje nisu dirigovane niti kontrolisane. 2. Treći kriterijum sugerira da postoje razlike u akulturacionim tipovima kada se medjusobno dodiruju kulture zatvorenih društava ili društvenih grupa (kasta. otvaranje po karakteru.

a na drugoj. Ona je. od nižih ka višim oblicima. ako su ekonomski. mentalitet. ne uvidjajući mogućnost većeg broja paralelnih linija razvoja i eventualne prekide kontinuiteta u razvoju. ili na bazi tzv. Nemci su tvrdili da su ljudi pod jednakim uslovima ili bar pod sličnim uslovima stvarali jednake ili slične kulturne tvorevine. kulturno-snažnije. organizaciono. Obrnuto: manje grupe ponekad mogu da budu uticajnije od većih i brojnijih. Tako je npr. nastojala da tu pojavu objasdni hipotezom o tome da se ljudski rod u izvesnim slučajevima i okolnostima vraća na znatno niže faze kulture. naprotiv. unutrašnje uzročnosti (kad pod uticajem poligamije nastaju neke nove sekte. kad je utvrdjeno postojanje divljih i varvarskih plemena u nekim delovima sveta. status quo. Ozbiljan nedostatak evolucionističkih teorija sastoji se u tome što su one na evoluciju gledale kao na jednosmerni razvitak.EVOLUCIONALISTIČKE TEORIJE – progresivna dinamika:Ove teorije su se javile u nastojanju da se suprotstave pogrešnim hipotezama teorije o degradaciji ljudske vrste i kulture. predrasude i stereotipi – kao sastavni delovi socijalne i individualne psihologije. regresivnom smeru. Na osnovu takvog shvatanja on je u toku procesa evolucije uočavao kao osnovne etape razvoja: divljaštvo. insistirale ne progresivnoj socijalnoj i kulturnoj dinamici. ali tvrdeći da kulturne razlike medju narodima ne potiču iz urodjenih rasnih ili drugih razlika. 2. 4. Zatim.Australiji. prikazujući čitavu jednu seriju strela primitivnih plemena na kojima je bila izrezbarena figura krokodila. 3. difuzionistička. Luis Morgan je društveni i kulturni razvoj tumačio materijalistički. ideologija. Dakle.) Neki faktori akulturacije mogu da deluju na taj način što se uzajamno pojačavaju. Za razliku od ostalih. Evolucionističke teotije su. Ova teorija je priznavala kulturne promene ali u obrnutom. kao i istina relativnih ali objektivno postojećih. Švajcarac Bahofen. neutrališu ili slabe. Haddon dokazivao zakonitost prelaza od realizma na konvencionalizam u umetnosti. pri istraživanju raznih oblika akulturacije treba voditi računa o čitavom nizu uslova i okolnosti kao što su: struktura društva. ali koje zadržavaju stare oblike braka. U evolucionističkoj teoriji je pozitivno još i to što je ona nastojala da otkrije zakonitosti društvenog i kulturnog razvitka. ona uvažavala uglavnom samo 24 . Veličina društvene grupe koja je nosilac kulturnih stremljenja pomaže širenju te kulture. regresivnih kulturnih kretanja. evolucionistička. Najistaknutiji predstavnici bili su Nemci: Vajc i Bastijan. ciklusna. Isto tako mora se voditi računa i o činjenici da li se akulturacija ostvaruje na bazi tzv. uzimajući za osnovu proizvodnju. 15. funkcionalistička 1. a ne na osnovu njihovih subjektivnih sklonosti. nauke. ideologije i to paralelno). idući od prostijih i jednostavnijih oblika ka višim i složenijim. One su objašnjavale pojavu nerazvijenih plemena zakašnjenjem u pogledu kulturnog razvoja. TEORIJE O KULTURNIM PROMENAMA Proučavanju kulturnih promena na dijalektički i materijalistički način predhodile su mnogobrojne gradjanske teorije. Medju tim teorijama su se naročito isticale po svojim pretenzijama sledeće četiri: 1. Akulturacija se može ostvariti medju društvenim grupama na jednom ili više nivoa (samo u oblasti tehnike. nego što je bio predpostavljeni prvobitni čovek. spoljašnje uzročnosti koja je ljudima nametnuta okolnostima izvan njih samih. ili u oblasti umetnosti. regresivnu teoriju degradacije.. varvarstvo i civilizaciju. One su negirale na jednoj strani.

«Totemistički». Palčiću... Indokine i Indije. CIKLUSNE TEORIJE . Značajno je napomenuti da predstavnici škole kulturnih ciklusa ističu. Crvenkapi. kao i u kombinovanju tih elemenata. Takve su. Ipak. «polinezijski» i još neke druge cikluse odnosno kulture. «Staroaustralijski». onda se mora kao pozitivno istaći to što je ona posmatrala procese kulturne dinamike kao kretanje izvesnih kulturnih celina. nedijaliktičko odnosno metafizičko gledanje na uzajamni odnos izmedju pojedinačnih kulturnih crta u okviru «ciklusa» kao celine 25 . Ali kako su ti isti elementi prisutni i u kulturama nekih južnoameričkih Indijanaca. a verovatnoća za to će biti utoliko veća ukoliko je broj tih sličnosti veći (kvantitet) a isto tako i ukoliko je složenost tih elemenata veća (forma). suprotstavila i jednostranosti evolucionističke teorije. Kriterijumi «forme» i «kvantiteta» kako ga je nazvao Grabner. Ako bi se kritički procenjivali rezultati škole kulturnih ciklusa koje je ona postigla u tumačenju kulturnih promena. ljudožderstvom. maskiranjem. Važna postavka ove teorije ciklusa je da ciklusi postoje u prostoru jedni pored drugih i da delovi jednog ciklusa mogu doći u dodir sa delovima drugog kulturnog ciklusa. to je trebalo da znači da uzroci ovih kompleksa leže u jednom te istom kulturnom sloju odnosno kompleksu iz koga proističu. Ova škola se takodje. kako se elementi iz kojih se sastoji jedan kulturni ciklus medjusobom ne nalaze ni u kakvoj funkcionalnoj vezi. a zapostavlja značaj i uticaj spoljašnjih faktora na rezultatem tog kretanja. Osnovni smisao ovog principa sastoji se u tome što se njime tvrdi da «interpretacija ili pozajmica kulturnih elemenata prkose udaljenosti». Snežani. maćehama i sl. A ako se utvrdi identičnost onda to znači da navedeni elementi proističu iz jednog te istog izvora. Jer što je veći broj sličnosti – utoliko je veća verovatnoća da je nešto moralo da se pozajmi. a ne izolovanih kulturnih crta. 2. materijalmne ili nematerijalne. ako se na njih primeni princip zanemarivanja distance – što je zahtevao Grabner. «Tasmanijski». Ovi su teoretičari kulture razlikovali više takvih ciklusa kao što su: ciklus «ratničkog luka» u Melaneziji. koja nije obraćala pažnju i na mogućnosti migracije kulturnih sadržaja. priče o Pepeljugi. čije su kulturne crte bile slične onima pomoću kojih je Grabner karakterisao kulturu naroda Istočne Papuanije tj. Npr: kod mnogih naroda postoje brojne sličnosti u narodnim pričama i bajkama. To znači da onda kada su dva elementa kulture. skloništima od trske i drveta. Jedan broj teoretičara kulture pod pojmom kulturnog ciklusa podrazumeva niz ili skup kulturnih crta koje se obično prenose u celini ili se na isti takav način pozajmljuju odnosno stvaraju u okviru odredjenih kultura. služi za izučavanje kulturnih promena na sledeći način: ako se ispolje sličnosti izmedju kultura dveju različitih grupa treba smatrati kao verovatno da su te sličnosti proizišle iz istog izvora. Dakle sve ove priče nisu bile orginalne i autohtone na teritorijama na kojima su utvrdjene. U vezi sa ovim pojavio se Grabnerov princip zanemarivanja faktora vremena i odstojanja. Objašnjavano je to primerom – Ankerman: «kulturnog kompleksa» medju stanovnicima Konga i Zapadne Afrike. sledećim kulturnim odlikama: tajnim udruženjima. logički identična i kada je utvrdjena njihova spoljašnja sličnost faktor distance može da se zanemari.Ove teorije obuhvataju u suštini dva različita značaja pojma odnosno termina «kulturni ciklus». njene zajedničke ograničenosti leže u sledećim odlikama: a.unutrašnje uzroke društvenog i kulturnog samokretanja. «egzogamnomatrijahalni» ili ciklus «dveju klasa» u istočnoj Australiji i delovima Indonezije. Biberčetu. ma gde bili pronadjeni.

To se rasprostiranje vrši mehanički iz jedne društvene sredine u drugu ili iz jedne društeno-istorijske epohe u drugu. Stoga nije ni čudo da su neki predsatavnici ove škole završili sa otvorenim rasističkim shvatanjem.b.Ovu teoriju predstavljau u osnovi dve škole: 1. TEORIJE O KULTURNIM FUNKCIONALISTIČKE PROMENAMA: DIFUZIONISTIČKE DIFUZIONISTIČKE TEORIJE: Ova grupa teorija objašnjava kulturne promene na taj način što ih smatra direktnom posledicom fizičkog rasprostiranja. Polineziju i Ameriku. ciklusna teorija u najboljem slučaju objašnjava «šta» se meša i menja u kulturi. Krober. Naime poznato je da je prema staroj egipatskoj mitologiji glavni Bog bio Bog sunca Oziris. koje su i same uzročnici kulturne dinamike. od čijih su se velikih blokova gradile poznate piramide i ogromni spomenici za vladare-faraone. c. iz čega je izvlačio zaključak o dinamičkoj superiornosti jednih nad inferiornošću drugih rasa i kultura. Ova grupa se odlikuje time što naglašava direktne kontakte i prosta mešanja kulturnih sadržaja dveju ili više kultura. insistirajući na celinama koje su karakteristične za pojedine kulture. Nastala je kao neka vrsta reakcije na evolucionističku školu o kulturnim promenama. koji je naporedo s tim bio i tvorac vremena. panegipatska ili heliolitgička – njeni predstavnici su: Grefton Eliot Smit i Peri. Da bi to dokazali predstavnici ove škole su izjednačavali egipatske piramide sa takozvanim meksičkim piramidama. kao i zaštitnik Egipta i Nila. zanemarivanje unutrašnjih protivurečnosti u pojedinim društvima i kulturama. zastupnici škole kul. Poznato je da je u ovoj kulturi važnu ulogu imao kamen. a nikako ne i «zašto» se menja. američka difuzionistička škola –Franc Boas. tvrdeći da su kamene osnove četvrtastog 26 . INA JOŠ JAKO MNOGO NEKIH TEORETIČARA ALI MISLIM DA JE OVO DOSTA 16. 2. i dr. Ekstremni difuzionizam je poricao da iste kulturne crte mogu da budu nezavisno otkrivene i razvijene u različitim delovima sveta.Goldenweiser. Posebno je ovo važno za Montandona koji je tvrdio da rase i kulture nisu kulturno izjednačene. ciklusa su nekad svesno a nekad nesvesno krijumčarili ideju da postoje izvesne «večne» kulturne vrednosti koje se nalaze kao prisutne u gotovo svim kulturama – kako bi na taj način ovekovečili odnosno konzervirali one kulturne vrednosti – koje su bile društveno-konzervativne. za koje se takodje verovalo da su sišli sa Sunca. Predstavnici ove škole su bili uvereni da su pomenuti elementi kulture prodrli ne samo u Sredozemni bazen i u Afriku nego čak i u Indoneziju. na sličan način kao što su to i spoljašni uzroci. d. Sapir. Tako je kult Sunca bio najvažniji kul ove civilizacije. Lowie. Izidin muž. širenja ili «difuzije» kulturnih vrednosti. Panegipatska ili heliolitička škola je škola koja je bila impresionirana starom egipatskom kulturom i civilizacijom u celini a posebno najvažnijim elementima te civilizacije: kultovima sunca i kamena. da bi istakla fakat o uticaju spoljašnjih faktora u kulturnim promenama.

orginalnog – u momentu njegovog emitovanja iz kmulturnog centra. suprotstavljajući se shvatanjima evolucionista. oni koji su prostiji – stariji. tako da se aktuelno stanje mnogo razlikuje pd početnog. prirodne i razumljive mogućnosti za mešanje. Tri su značajna principa: 1. Sapir je nagoveštavao da tim povodom treba da imaju bar tri metodske rezerve: 1. zapostavljala jeostale moguće indirektne kulturne uticaje. I dok je heliolitočka škola bila usredsredjena na to da rekonstruiše istoriju.kretanja medju stanovništvom u okviru odredjenog područija moraju. Ovakav tip ekstremnog difuzionizma je savremena nauka o kulturi odbacila priznajući. Ovaj je objasnio Wissler.rasprostiranje neke kulturne crte može biti brže u jednom nego u drugom pravcu. koji vremenski sleduju jedan za drugim. 3. 3. I sami pripadnici ove škole su ipak uvidjali ograničenost ovih mogućnosti. Tako je Boas mnogo pažnje posvetio problemu širenja izvesnih kulturnih crta. difuzionističke teorije su ispoljile i izvesne ozbiljne slabosti: 1. sužavajući polje ispitivanja na tzv. vec u najboljem slučaju verovatni zaključci o tome. Sapir je nastojao da razradi izvesnu metodologiju. «kulturne areale» znatno je smanjivala i mogućnosti upotrebe komparativne metode. Američka difuzionistička škola je svoju pažnju u izučavanju problema kulturne dinamike usmerila više na to da odgovori na pitanje «zašto» se odigravaju izvesni procesi kulturnih promena nego na pitanje «šta» se tom prilikom menja. u krajnjoj liniji.princip nužne predpostavke sa propratnim nizom dopunskih metoda: ukazuje na to kako treba gledati na medjusobno udruživanje elemenata u okviru jedne kulture. medjutim. posebno jezika. dovesti do takvih posledica da se izmeni karakter interpretacije. a oni koji su složeniji – maldji.oblika na kojima su počivali meksički hramovi iste po obliku kao i osnove egipatskih piramida i sl. svodeći ga na tvrdnju o širenju kulturnog uticaja iz jednog kulturnog centra. 3. po načelu koncentričnih krugova. 27 .istorijski najstariji oblik može da prodje kroz takve modifikacije koje će u znatnoj meri da izmene karakter sadržaja. Pored pozitivnih doprinosa proučavanju kulturne dinamike. insistirajući na teritorijalnim kulturnim dobrima. pomoću koje bi se uspešnije proučavala složena problematika kulturne dinamike. 2. Naglašavali su da se u tom pogledu ne mogu steći neka sigurna i apsolutna znanja o kulturnim kretanjima. Taj posao je onda delimićno preuzela na sebe funkcionalistička teorija. prosto i vremensko širenje kulturnih elemenata.princip ili metod toka kulturnih dogadjaja: predpostavlja da su od niza kulturnih elemenata. Slične podudarnosti ima i u odgovarajućim kultovima balsamovanja odnosno mumificiranja.princip interpretacije «neprekidnog širenja iz nekog kulturnog centra» koji je postao poznat pod nazivom hipoteze o dobu i područiju. 2. američka difuzionistička škola je stavila naglasak na njeno dokazivanje i opravdanje pomoću jedne strožije naučne metodologije. negirala je istoricizam u razvoju kulture Zbog svega toga moglo se dogoditi da ove teorije ne uvide neke bitne veze i odnose medju elementima kulturnih pojava. 2.

značilo da je svaki kulturni sadržaj u stvari posledica ili funkcija odgovarajuće potrebe čoveka koji živi u društvu. Funkcionalsti su uspevali da objasne neke kulturne pojave i promene. To je prema njihovom shvatanju. kalorično. Svi ljudi imaju potrebu. koje i same odredjuju na neki način dalju sudbinu te pojave. da lepše i privlačnije izgleda isl). ali i kulturnog sistema prema fizičkoj sredini. Tako su funkcionalisti mogli da objasne: otkuda kultura ishrane. često isticao devizu o tome da kad ne znamo ko je stvorio neku kulturnu instituciju. zahvaljujući sopstvenoj povezanosti. Izumrce onda kada više ne bude postojala takva potreba. Uvek se uz ono što je funkcionalno. onda odgovor ne to pitanje možemo naslutiti postavljanjem drugog pitanja koje glasi: kome je onda bila potrebna. a sve ono što je funkcionalno ne može da propadne. RedklifBraun. što je češći slučaj. funkcionalisti su ispustili iz vida da kad se jednom formira neka kulturna tvorevina onda ona može u izvesnoj meri i dalje da se kreće i razvija na osnovu svojih sopstvenih unutrašnjih «imanentnih» zakonitosti i pritom relativno nezavisno od spoljašnjih faktora. ali se ljubav brak i porodica kao i druge kulturne institucije i običaji koji služe zadovoljavanju ovih potreba toliko mnogo razlikuju da ih nikako ne mogu objasniti samo razlike u nivou i vrsti potreba. Potreba je svakako jedan od najvažnijih faktora kulturnih kretanja. vodeći računa o potrebama koje su ih izazvale i diktirale. Funkcionalisti su polazili od predpostavke da se nijedna kulturna crta ne javlja nezavisno od nekih potreba čoveka koje treba da budu zadovoljene. zašto se jedni ljude hrane siromašno nekalorično i oskudno. Odgovor svakakao leži u činjenici da se ne može čitava kulturna raznovrsnost objasniti samo pomoću potreba. Kad se stvari dijalektički posmatraju.Malinovski. koji su je uslovili. za održavanjem. (npr. kultura odevanja je posledica potrebe čoveka da se zastiti od hladnoće i toplote. Funkcionalisti su smatrali da će neki kulturni sadržaj postojati samo dotle dok zadovoljava potrebe radi čijeg je zadovoljavanja i nastao. Bio je uveren da je pogrešno uopšte i zamisliti postojanje nefunkcionalnih detalja i da sve ono što je nefunkcionalno jednostavno ne može da postoji. Bio je u krivu. Na tu primedbu funkcionalisti su odgovorili da su se promenile prvobitne potrebe i da se u novim uslvima ništa principijeno ne menja: pojava se sada razvija u zavisnosti od novih potreba.Mora se odmah konstatovati da su funkcionalističke teorije zapazile i kritikovale neke bitne slabosti i nedostatke difuzionizma. kao što im je s pravom bilo primećeno. čak nagon. Oni su obično polazili od biološke osnove čoveka. ili otkud varijacije na osnovu kojih nastaju novi kulturni kvaliteti. vitaminizirano i uz negovanje odredjene etikecije. pridruži i prilepi ponešto i od onoga što 28 . jer je smatrao da se struktura kulturne pojave ne može izučavati odvojeno od funkcionisanja te pojave. Malinovski je nastojao da utvrdi vezu izmedju pojedinih kulturnih elemenata medju sobom i u oviru kulturnog sistema. Medjutim. ali nikako nije jedini faktor. a drugi obilno. Najpoznatiji predstavnici funkcionalističkih teorija bili su: B. Plehanov kao jedan od najtalentovanijih i najobrazovanijih popularizatora marksizma odnosno dijalektickog materijalizma. Milman. onda se može zaključiti da kulturne tvorevine ne nastaju obično samo na osnovu jedne potrebe. već. Čak i kad uspevaju da objasne kulturnu pojavu – funkcionalisti ostaju nemoćni pred problemom: otkud to da se relatvno istovetne ili slične potrebe zadovoljavaju na različite načine. Ričard Turnvald.FUNKCIONALISTIČKE TEORIJE . ali ne. na osnovu većeg broja i to medjusobno protivrečnih pojava. Zbog ovoga su funkcionalističke teorije ograničene.

nije funkcionalno. Dakle uvek ima opasnosti da propadnu i najvrednije tekovine ljudske kulture, uprkos tome što su duboku funkcionalne. Sloboda stvaralaštva, mir i drugi rezultati kulturnog stvaralaštva uvek i ponovo su u opasnosti, iako je jasno da su kategorije koje spadaju u red gotovo vitalnih potreba kulture. Funkcionalisti su se, dalje, borili protiv istoricizma. Najozbilniji nedostatak funkcionalističkih teorija je to što one ispuštaju iz vida unutrašnje protivurečnosti, unutrašnje kretanje, samokretanje kulture, u korist spoljašnjih razloga i uzroka kulturnih promena. Sa aspekta dijalektičkog materijalizma funkcionalizam se oslanja na pogrešan odnosno nedovoljan kriterijum istinitosti, koji je sasvim pragmatički shvaćen kao funkcionalnost delova medju sobom i prema celini. Pravi i puniji kriterijum istinitosti je praksa, u najširem smislu te reči. 17. ANTROPOLOŠKE RELIGIJE I NAUKE TEORIJE FREJZEREVO POIMANJE MAGIJE,

Po FREJZERU: MAGIJA nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka, još nemoćnog da shvati one dublje, unutrašnje veze i odnose medju pojavama sveta. U osnovi misaonog procesa, koji stvara magijsku sliku sveta, nalazi se, dakle, «opažajno mišljenje», koje odlikuje primitivnu svest, nasuprot «pojmovnom mišljenju» visoko razvijenog, civilizovanog čoveka. Po svojoj suštini «pojmovno mišljenje» je naučno mišljenje koje poima uzročnoposledične odnose medju pojavama sveta. »Misaoni principi na kojima se zasniva magija... svodi se na dva principa: prvi, da slično proizvodi slično, ili da posledica liči na svoj uzrok, drugi, da stvari koje su jedanput bile jedna s drugom u dodriu produžuju da deluju jedna na drugu i na razdaljini, posle prestanka fizičkog dodira. Prvi princip Frejzer naziva «zakonom sličnosti» a drugi, «zakonom dodira ili prenosa». Primere iz naše tradicionalne prošlosti: kad je reč o zakonu slišnosti u praksi našeg seljaka, u času kada nailaze gradonosni oblaci, a on bi da ih spreči pristupa magijskoj aktivnosti tako što izbacuje sekiru u dvorište tako da oštrica sekire je upravljena prema nebu sa magijskim verovanjem da će se oblak «predvojiti» i time onemogućiti da grad padne na zemlju. Dakle radi se o zakonu sličnosti ili analogije, a vrsta magije je imitativna. Primer kontaktne magije, na osnovu Frejzerovog principa po dodiru primer je iz graditeljstva. Reč je o «uzidjivanju senke» (talasom). Dovoljno je da zidari nekog javnog objekta, škole, mosta i sl. nekom prolazniku kome nisu naklonjeni, «izmere senku» koncem i zatim ovaj «konac» polože u temelj, da bi se prema magijskom verovanju postigla dva važna cilja: «izmereni čovek» će posle odredjenog vremena izvesno umreti, ali će se stoga zgrada trajno održati. U ovom primeru je deo čoveka – njegova mera uzeta u senci «oduzeta» od Celine čoveka. Veruje se da se posedovanjem jednog (ma i sekundarnog) dela celine, stiče moć i nad samom Celinom, u ovom primeru, nad životom i telom prolaznbika. U savremenom životu primer sa Džemsom Dinom i kupovinom njegove odeće. Frejzeru nije bilo teško da ustanovi kako je «magija ne samo pogrešan sistem mišljenja, nego i pogrešan sistem prirodnog zakona». To je po njemu, besplodna veština i lažna nauka.U osnovi sam taj sitem znanja jeste «teorijska magija», dok se na drugoj strani «skup pravila koja ljudska bića ispunjavaju da bi postigli cilj, može nazvati praktičnom magijom. U pravu je kad kaže da vrač poznaje magiju samo sa njene praktične strane i da nikada ne analizira 29

duševne procese na kojima se zasniva njegova praksa i nikad ne razmišlja o apstraktnim principima koje njegove radnje podrazumevaju. Frejzter pak smatra da je zadatak istraživača da iza «lažne veštine», prakse koju čovek ili vrač preduzima, otkrije «lažnu nauku» Tako se dva temeljna principa magije oslanjanu na dve pogreške u primeni «asocijacije ideja». U prvom slušaju reč je o «asocijaciji ideja po sličnosti», u drugom se «prenosna magija» zasniva na «asocijaciji ideja po dodiru». On zatim naširoko dokazuje pogreške magijskog mišljenja, tačnije stava po kome stvari koje su «jednom bile u dodiru jedna s drugiom – jesu uvek u dodiru». Magija i religija: Pod religijom Frejzer podrazumeva umilostivljavanje ili pridobijanje sila viših od čoveka za koje se veruje da vladaju i upravljaju tokom prirode i ljudskog života. Iz ovoga sledi da i religija, kao i magija, sadrži dva elementa: teorijski – «veru u sile više od čoveka», ali i praktični – mogućnost da se delanjem, molitvama, obredima i žrtvama koje se prinose te sile «umilostive i zadovolje». Vera u postojanje viših sila, ali iza kojeg stava ne bi usledila molitva i obredi – kao ritualne forme da se te sile pridobiju – «bila bi teologija». Dakle, teologija je slična filozofiji, s tom razlikom što teologija predpostavlja verovanje u jedan natprirodni, nadnaravni svet. Teolog, za razliku od slepog vernika, ne mora da moli, njemu nije potreban nikakav ritual. On je teoretičar vere, a ne njen praktičar. Frejzer se zalaže da nemamo prava smatrati «religioznim čovekom» onoga ko nešto učini bez unutrašnjeg «straha ili ljubavi prema Bogu». Ako bi neko jednostavno obavljao jedan niz radnji u crkvi, npr., ali to ne bi činio iz «religijskog uverenja», takva radnja nije religijska. Ako neko pomaže drugom čoveku u nevolji, iz uverenja da taj čin predstavlja bogougodno delo, odnosno «milosrdje» takav bi akt bio blizak religijskom. Frejzer s pravom upozorava da se «dva čoveka mogu ponašati na potpuno isti način, pa ipak jedan od njih može biti religiozan a drugi ne». Dakle religija je vera u nadljudska bića koja gospodare svetom, ali i to da se ta bića mogu privoleti, molbama i žrtvama da izmene svoje odluke. U magiji i nauci stvar stoji drugačije. Frejzer veruje u neumitni tok prirodnih dogadjanja i to tako da se prirodne sile «ne mogu odvratiti od svoga toka ni nagovaranjem niti molbom, a isto tako ni pretnjama niti zastašivanjem. Druga važna razlika magije i nauke, s jedne strane: magije – kao lažnog i nauke – kao istinskog znanja, i religije, s druge strane, sastoji se u odgovoru na pitanja da li su sile koje vladaju svetom svesne, lične ili su bezlične i nesvesne. Religija polazi od toga da su te sile svesne i lične a nauka i magija, da su nesvesne i bezličlne, «objektivne». Osnovni stav Frejzera da je «stara magija bila temelj religije», te da je u evoluciji naše rase magija ponikla pre religije i da je čovek pokušao da prirodu potčini svojim željama samo pomoću bajanja, umiljavanjem i sl. Druga razlika izmedju religije i magije, po Frejzeru, jeste u tome što u svim zemljama sveta, u svim periodima sistem simpatične magije ostaje svugde i u svim vremenima bitno isti u svojim načelima i praksi, dok se verski sistemi razlikuju ne samo u raznim zemljama, nego i u svakoj zemlji u raznim vekovima. Dakle: «magija predstavlja jednu siroviju, prema tome i raniju fazu ljudskog uma kroz koju su sve ljudske rase prošle ili prolaze na svom putu ka religiji i nauci», a višu fazu predstavlja «tip naučnog, logičkog» ili «ne-opažajnog mišljenja». Kritika Frejzerovog učenja: Edvard Pričard ima u vidu tri njegova stava: 1. postojanje «afektivne i idejne sličnosti izmedju magije i nauke; 2. razvoj misli prolazi «kroz stadiijume magije, religije i nauke» i, najzad 3. iz ovih premisa izvedene su Frejzerove «analize magijske simbolike». On konstatuje da u 30

Frejzerovom pogledu dolazi do Tajlorovog racionalistički shvaćenog evolucionizma, prema kome postoji jasna razlika u stadijumima: niske svesti – u magiji, više- u religiji i najviše – u nauci, kao i to da su ovi stupnjevi proizvod istorijskih razvojnih faza društva. Pričarg magiju shvata ne kao «sistem veza medju predstavama, asocijacijama ideja» kako Frejzer tvrdi, već je « magija sistem ritualnih postupaka». Pričard smatra da svaki sistem magije se mora osnivati i na specifično kulturnim socijalnim razlozima pa tako magija nije jedinstven sistem verovanja i postupaka, istovetan za sve narode i kulture sveta. Otuda je i neprihvatljivo Frejzerovo shvatanje da je magija obavezan predhodni stupanj, a religija kasniji, pri čemu obe slede tehnološki razvoj društva. Prišard smatra da se primitivac nikako nije mogao posvetiti magiji a da nije nekim slučajem predhodno već ovladao kakvim takvim «tehnoločkim znanjima». 18. MAGIJA I RELIGIJA U TEORIJI BRANISLAVA MALINOVSKOG Malinovski smatra da ne postoji ni jedan narod, ma kako bio primitivan bez religije i magije. Niti postoji i jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj nedostaje naučni stav ili nauka. Magija i nauka, odnosno religija, idu zajedno. Dakle on zastupa ideju da u svakoj zajednici mogu se uočiti dva jasno izražena domena: duhovni i svetovni, drugim rečima – domen magije i religije i domen nauke. Po Malinovskom, magija «niče iz ideje o izvesnoj magičnoj, bezličnoj sili, koju neki nazivaju mana, neki arungvilta a indijanska plemena u Americi vakan, orenada, manitu i gotovo su univerzalna ideja na koju se nailazi gde god nastaje magija. Prvobitnim religijama, dakle i magiji i animizmu Malinovski pripisuje karakter «kolektivne svesti». Zajednica doprinosi formiranju prvobitnih opštih predstava, uključujući tu i totemizam. Malinovski definiše totemizam kao «blizak odnos za koji se pretpostavlja da postoji izmedju grupe srodnih ljudi, s jedne strane i vrsta prirodnih i veštačkih predmeta, s druge strane, i ti se predmeti nazivaju totemima odredjene grupe. On zapaža da primitivan čovek. mnogo više od civilizovanog, zavisi od grupe s kojom je u direktnom kontaktu i radi praktične saradnje i radi umne solidarnosti, tako da je primitivna religija bila u sustini stvar zajednice više nego pojedinca. Za shvatanje razlike religije i magije Malinovski predlaže uporedjivanje obreda koji se vrše pri rodjenju deteta (da bi se sprečila smrt deteta) s drugim tipičnim običajem – obredom kojim se slavi rodjenje deteta. (strana 31 PROČITAJ DRUGI PASUS OPISUJE PRIMER). Ovo nam pomaže da shvatimo složeni odnos «izmedju magije i religije» Dok su u magijskom aktu ideje i ciljevi uvek jasni, otvoreni i odredjeni u religijskom obredu nema svrhe koja je upravljena prema kasnijem dogadjanju. U regijskom obredu dominira njegova sociološko-duhovna funkcija, u magijskom, biološko-vegetativna egzistencijalna funkcija. Stvar je u tome sto u primitivnim uslovima «tradicija od najvećeg značaja za zajednicu» Dakle, red i civilizacija mogu da se održe samo strogim pridržavanjem znanja predhodnih generacija. Svako popuštanje slabi jedinstvo grupe i ugrožđava njenu kulturu, pa je stoga to društvo «svoju tradiciju učinilo svetom». Iz ovoga proizilazi jednostavan zaključak: magijska radnja ima cilj koji je praktičnog karaktera, pa je stoga ona okrenuta budučnosti, religijska radnja nema nikakav drugi cilj osim da očuva i integriše ljude zajednice pa je stoga

31

ne priznaje Boga od koga čovek zavisi.. Izmedju vrača i ljudi koji s njim savetuju. dogmi. Uostalom i magiju čine «verovanja i obredi. nadilazi ideju o bogovima ili duhovima. pak. što će reći. poput onog koje obrazuju vernici istog boga ili poklonici istog kulta». životinjama. Tako prema Dirkemovom shvatanju u magijskom činu ne postoji nikakva opštost. žrtvovanja. medjutim.spoljašnje manifestacije religije koje su najpre pojam natprirodnog kao «poredak stvari koji prevazilazi domašaj našeg razuma.. reke..okrenuta sopstvenioj tradiciji. dakle. izdvojene i zabranjene stvari. Ipak. (primer iz knjige oko rituala pogreba i sl. nebo. stenju.. DIRKEMOVO SHVATANJE RELIGIJE. obreda i ceremonija». dakle. Na osnovu te distinkcije on tumači i odnos magije i religije. a obred delovanje. koji se obraća «stvarima prirode. U objašnjenju fenomena religije Dirkem nastoji da celinu pojma religijskog definiše «samo u odnosu na delove». npr. Na drugoj strani.usmerena ka tehničkim i utilitarnim ciljevima. molitve. Tako je religija izrazito društvena stvar. a takva religija je i sam budizam za koji ne važi predstava o božanstvu. Elementi koji čine strukturu religijskog verovanja: 1. Verovanje i obred: Dirkem smatra da su «verovanja stanja mnjenja i satoje se u predstavama. jedina je razlika što su one nerazvijene – bez sumnje zato što magija. Ona takodje ima svoje ceremonije. – pročitati) 19. a obredi su odredjeni načini delovanja». praktični stav. Kao i religija. pesme i igre. Religija. Religija. i ona ima svoje mitove i dogme. već su ona stvar grupe i tvore njeno jedinstvo». Verovanje predpostavlja teorijski stav. zbog čega je religija manje više «složen sistem mitova. bilo biljkama. ne traći vreme pukim spekulacijama. već samo to..» Za religiju je. ona čini organsko jedinstvo sa tom zajednicom. Dirkem upozorava da postoje religije. suprotno verovanju Malinovskog u mnogim običajima postoji preplet magijskog i religijskog. Religijske predstave su kolektivne predstave koje izražavaju kolektivne stvarnosti. Upravo stoga religijska verovanja ne prihvataju svi članovi kolektiva «kao pojedinci. naime sistem verovanja i običaja koji sve svoje pristalice sjedinjuje u istu moralnu zajednicu zvanu crkva. nije nešto čime naprosto započinje život neke zajednice. Dirkem definise sve religije na dve osnovne vrste: a) naturalizam. da je ona delo kolektiva. zvezde. budući da budizam. Božanstvo kao spoljni oblik raligije i neka vrsta spekulacije o svemu što izmiče nauci. 2. Reč je o tome što religija nema početka. za razliku od hrišćanstva i islama. pak. MAGIJE I OBREDA Dirkem polazi od jasne predpostavke: ne postoji ljudska zajednica bez religije. suštinsko. kulturi i prošlosti. religija se odredjuje kao «čvrsto povezan sistem verovanja i običaja koji se odnose na svete. a zatim rekonstruiše sam sistem religije. da on radije polazi od toga da odredi elemente koji čine celinu religije. 32 . bilo velikim kosmičkim silama kao što su vetrovi. nema tajnih veza koje bi ih činile članovima istog moralnog tela. tj. da ne postoji magijska crkva.

b) Animizam čiji su predmet duhovna bića, duhovi, duše, geniji, demoni ili božanstva, pa ljudska čula nisu u stanju da opaze brojna duhovno-duševna božanstva animističke religije. Dirkem će pokazati da se teoretičari ne slažu oko toga koja je od ovih dveju religija prva. Dok je Tejlor smatrao da je animizam prvobitna religija, drugi pak, polaze od kulta prirode, iz čega proizilazi naturalizam. Tako se dinstinkcija ovih dveju religija svodi na dva kulta koja im stoje u osnovi: kult predaka i kult prirode. Pojam kulta je teško razgraničiti od pojma «religije». Ipak pojam kulta sačinjava jedan segment složenog pojma «religije» i označava «obožavanje» ili «obogotvorenje» 1) neke stvari, predmeta ili bića iz prirode – otuda kult prirode ili 2) obožavanje duša ili duhova predaka iz čega se izvodi «kult predaka». Dirkem brani gledište da se «kult predka počinje da razvija ... u izrazitijem obliku tek u naprednim društvima kao što su Kina, Egipat, grčki i latinski bogovi. Po njemu je neprihvatljivo stanovište da je kult predaka odlika društvenih zajednica na nižem stepenu njihova razvoja. Kult i obred: Dirkem je veoma plastično povukao razliku izmedju obreda i kulta. Kult se javlja kao «sistem raznih obreda, svečanosti i ceremonija čije je zajedničko obeležje da se periodično obnavljaju i to u pravilnim vremenskim razmacima. Takav je kult predaka kod Srba ceremonija Badnjeg dana. Takav je i kult jagnjeta u okviru mita o prolećnoj regeneraciji – Djurdjevdan. Dakle sasvim je nedvosmislen značaj pojma kult da se u tim svečanostima zbije i učvrsti veza medju članovima roda i zajednice i to u precizno omedjenim vremenskim periodima, što zavisi od kretanja Sunca. Obred, pak je vezan za pokretne, u vremenu slučajno nastale, a važne dogadjaje (sahrana, rodjenje, venčanje i sl.). Kada je reč o problemu prvobitnosti vera i pitanja kada nastaje religija Dirkem ističe da kada kolektivni život dostigne izvestan stepen intenziteta, budi religijsko mišljenje. Religija je ne samo sistem običaja već i isitem ideja kojima je cilj da izraze svet pa je ona: 1. s jedne strane jedinstvo sistema obreda, običaja i kulta što čini tzv. kultno-ritualnu ili praktičnu stranu religije, ali je religija s druge i 2. sistem ideja tako da ona poseduje teorijsko-saznajnu interkulturnu dimenziju. Razgraničenje pojmova nauke i religije po Dirkemu je da se religija i nauka kreću za istim ciljem, naučno mišljenje je samo savršeniji oblik religijskog mišljenja. Medjutim, činjenica je da je proizišla iz religije, nauka teži da je zameni u svemu što se odnosi na saznanje i intelektualne funkcije. Ali u jednoj dimenziji nauka nikako ne može da zemeni religiju, a to je religijska delatnost kao sredstvo da se «ljudi podstaknu da žive» pa je i besmisleno govoriti o sukobu nauke i religije. Dakle, nauka u odnosu na religiju, napreduje samo u interkulturnoj funkciji, ali je to samo jedna dimenzija. Od dveju funkcija koje je religija prvobitno ispunjavala, samo joj jedna teži sve više da izmakne: to je spekulativna funkcija. Kao zaključak se može izvući da je religija konstitutivni činilac društvene zajednice, ona vrši funkciju integracije ljudi. Ako njene istine, dogme i saznanja i nisu večni, ipak u religiji postoji nešto večno, a to su kult i vera, kao dve bitne potrebe čoveka. Dakle, uz saznajnu postoji i bitna potreba čoveka za verovanjem u tanscendentalna bića, ali i sklonost čoveka da obredima i svečanostima, kao estetsko-imaginativnoj dimanziji sudeluje u sjedinjenju sa svojim božanstvom. 33

20. MISTICIZAM I «PRIMITIVNI MENTALITET» U TEORIJI BRILA

LISJEN LEVI

LIOSJEN LEVI BRIL je zajedno sa Dirkemom najodlučniji kritičar engleske evolucionističke antropologije – posebno Frejzera i Tejlora koji su društvene činjenice objašnjavali «individualnim misaonim procesima». Mentalitet pojdinaca prema Brilu i Dirkemu proističe iz «kolektivnih društvenih predstava», koje su obavezne za svaku jedinku zajednice. Svaki tip društva, prema Brilu, ima svoj mentalitet, dakle, svoje običaje i ustanove kao aspekte svojih kolektivnih predstava. Prema Brilu, u ljudskom društvu postoje dva osnovna mentaliteta: primitini i civilizovani. Oni se odnose kao dva suprotna mišljenja, a razlika medju njima nije u stepenu, već je suštinska. Bril smatra da se kao civilizovani narodi Evrope razlikujemo od primitivnih naroda po tome što za osdnov kulture i života posedujemo logiku, trako da uzroke pojava obično tražimo u prirodnim procesima. Primitivna misao je potpuno drugašijeg karaktera. Bril kaže: Prilično drugačiji stav zauzima razum primitivca. Priroda u kojoj živi predstavlja mu se u sasvim drugačijem vidu. Svi predmeti i sva bića u njoj zapletena su u mrežu mističnih participacija i isključenja: ona upravo sačinjavaju njeno tkivo i rasporedjenost. Važno je prema Brilu da shvatimo da primitivac drugačije misli no mi. Medjutim, to ne znači da je on manje logičan od civilizovanog čoveka, ali je pitanje zašto on zanemaruje tzv. uzročne veze medju pojavama, već odmah usmerava na neku tajnu silu. Odgovor je u tome što im je kultura to nametnula. Ti ljudi su razumna bica, ali razmišljaju u kategorijama drugačijim od naših, pa takav tip mišljenja Bril naziva predlogičan dodajući da to ne znači alogičan ili antilogičan. predlogičan, naprotiv, znači da ovde ne postoji napor da se izbegnu protivurečnosti u načinu mišljenja pa je stoga predlogično mišljenje nenaučno i nekritičko, tj. da je primitivan čovek racionalan, ali da misli nenaučno i nekritičko. Pojam mistično u temelju je teorijskog pogleda primitivnog mentaliteta i Bril ovaj termin koristi u nedostatku boljeg termina. «Mistično» znači verovanje u sile, uticaje i činove koje čula naprosto ne primećuju, ne opažaju, iako su realni. Iz toga sledi da kada primitivac postane svestan jednog opažanja pojava, taj doživljaj pojava istog časa obojen je mističnim predstavama. On u njima vidi to što mu je tradicija i kultura nametnula, a ne objektivan sled činjenica. Moglo bi se kazati: taj čovek «vidi» jedan predmet isto kao i mi, ali ga drugačije «opaža» interpretira ga pod snažnim uticajem svoje tradicije. Kad svesno obrati pažnju na jedan predmet okoline, izmedju njega, subjekta i vidjenog predmeta isprečava se mistična predstava kojom predmet odmah biva obuhvaćen, reinterpretiran, preobražen i «sagledan» drugačije nego u svesti civilizovanog čoveka koji ga prima objektivistički bez predrasuda. Bril priznaje da i civilizovani čovek posmatra predmete saglasno svojoj «kulturi», ali je stvar u tome što se naša predstava podudara i sa objektivnim osobinama predmeta, pa je utoliko naše saznanje «objektivno». Kod primitivca se ono podudara sa njegovim subjektivnim osobinama pa je i saznanje iracionalno, iskrivljeno i nekritično.

34

To na šta će iz vidjenog sveta obratiti pažnju on bira po njihovoj većoj osćajnoj vrednosti, nego što to čini civilizovan čovek, pri čemu već i sam izbor odredjuju čovekova osećanja i interesovanja, želje koje su u najvećoj meri društveno uslovljene. Dakle primitivni ljudi primećuju pojave zbog mističnih svojstava koja im pridaju u kolektivnim predstavama, pa stoga i obačaju veću pažnju na svoje senke upravo zato što senke u njihovim predstavama znače duše.Tako je kod Brila osnovni princip magije kod primitivnog čoveka utemeljen na zakon «mističke participacije». Kolektivne predstave primitivca sastavljene su od «mreže participacije» koje su mistične. Pričard tumači osnovno Brilovo gledište tako da primitivac «pogrešno zaključuje jer je njegovo rasudjivanje uslovljeno mističnim predstavama njegovog društva.» Radikalno suprotno Brilovom gledištu, Klod Levi Stros – francuski strukturalista – antropolog svetskog glasa smatra da je primitivan čovek obdaren svojstvima uma potpuno sličnim onom koji poseduje civilizovani čovek, tako da je pomenuta razlika samo u stepenu, ne u kvalitetu, kako to misli Bril. 21. SVETO I PROFANO Razlikovanje pojmova svetog i profanog predstavlja najširu teorijsku osnovu tumačenja svetkovine. Ova tema je vezana za teoriju nastanka religije preko Dirkema i Frojda koje su koristili u sociologiji, antropologiji i drugim dodirnim disciplinama. Uvodjenjem pojma svetog postiže se dvostruka teorijska namera: otkriva se organska povezanost izmedju svetkovine i religije, i poreklo svetog u društvu što svetkovinu odredjuje kao prvorazrednu društenu pojavu . Dirkem je upravo u religiji primitivaca otkrio elementarni obrazac koji se ponavlja i u složenim društvima. Tvrdio je da u primitivnim religijama ritual ima primat nad verovanjem. On je rituale i svetkovine stavio u samo sedište stvaranja religijske ideje, smatrajući da prevashodno u trenutcima svečanog okupljanja, kroz obredne radnje i intenzivno osecanje pripadnosti grupi, društvo stvara religijsku ideju. Religija tako nije postojala da bi spasavala duše i odgovarala na etičke potrebe pojedinaca, već zbog održanja i dobrobiti društva. Dirkem razvija teoriju porekla religije, po kojoj rituali i svetkovine predstavljaju generatore razvoja ostalih oblika religijskog mišljenja i verovanja. Distinkcija izmedju dva suprotstavljena domena realnosti – sveto i profano za Dirkema je apriorni koncept svakog razmišljanja o svetkovini. Svetkovina je konstitutivni elemenat religije, što znači da se ne može misliti o jednoj, a da se druga ne uzme u obzir. Ovo proizilazi iz dve osnovne teze: 1. da je religija proizvod simbolizacije društvenog iskustva, te da je neraskidivo vezana za ideju društva o samom sebi; 2. da se religija radja u činu svetkovanja i da je taj čin izvor osnovnih i razvijenih religijskih verovanja. Sveto i profano se definišu «apsolutnimprotivstavljanjem» kao dve suprotne kategorije stvari koje jedna drugu odredjuju. Dakle ovo suprotstavljanje nije vrednosno što znači da sveto i profano nemaju analogiju u dobro-zlo, više – manje i nemoguće ih je vrednovati jer su pojava po sebi. Stvari koje se imenuju svetim ili profanim to postaju samo u odredjenom religijskom okruženju i sistemu razvrstavanja.

35

Bez svetkovina i rituala ne bi bilo religije. Sveto ne trerba identifikovati sa religijskim. Ovakvo shvaćena dihotomija sveto-profano. rada. u stvarnosti u nekim istorijskim trenutcima politika nosi isto toliko religijskih osecanja kao i sama religija i njena ritualna praksa slicna je crkveno-ritualnoj praksi. a bez samosvesti ono ne bi moglo da se poima kao objektivna datost. Jedan isti predmet može u jednom religijskom sistemu imati čisto upotrebnu vrednost. To znači da pojmovi svetog i religijskog identični. odredjene pojave i stvari doživljava kao svete. Iz toga proizilazi da su pojmovi ritual i sekularno nespojivi i da se ritual mora posmatrati samo u religijskom tumačenju. Društvo stiče samosvest kroz religiju. Dešava se da se u jednom istom religijskom sistemu menja priroda odredjene stvari ili pojave zvisno od toga da li pripada svkodnevnoj. Svako pomeranje iz ravni svakodnevnog u ravan svetog života. profanu egzistenciju. Dirkem kaže da svetkovine. Pojmovno odredjivanje svetovnog. a bez religije. komunikacija sa bogovima i evokacija natprirodnog. tj. ne bi postojalo društvo. materijalne stvarnosti. Iskustvo medjutim ukazuje da svetkovine i rituali ne mogu striktno da se vezuju za religiju. Medjutim. moralnog i uiopšte kolektivnog iskustva. Sveto se odredjuje svetkovinom. Poredjenje religijskih sa svetovnim ceremonijama. duhovnog. vrhunac društvenog života. kultu i ritualu kao elementarnim oblicima religije. Najviše istraživanja o problemu svetkovine preduzeo je Dirkem. često nailazimo na mišljenje da pojam rituala mora da se bliže odredi pojmovima sekularnog i religijskog. sobom nosi totalan preobražaj – destrukciju i restruktuiranje. Kako je politički ritual situiran u sekularnom domenu. svetog.Svaka religija na osnovu svoje specificne logike i principa organizacije religijskog materijala. neizostavno se postavlja pitanje 36 . Profano je vreme prolaznog iskustva. kada društvo postaje svesno sebe i stiče saznanje o vlestitoj nepobitnosti i moralnom jedinstvu. počinje da se raspoznaje kao izuzetno funkcionalna kategorija. tj. Oni su najčistiji vid ispoljavanja svetog. ličnih patnji. religija je izgubila ulogu sveprožimajuće oblasti mišljenja i delanja. U literaturi o ritualima i svetkovinama. zajednički skupovi. profanog je neophodno za teorijsko objašnjenje ovih dodirnih pojava. niti sveto sa religijom ili profano sa sekularnim. Ta samosvest se ispoljava i izražava u praksi religijskog života – obredu. Moderno društvo poslednja dva veka pomerila su granice religijskog i neriligijskog uvodeći ideologiju kao supstituciju za nekadašnja religijska verovanja. dnevnog života. već ga valja shvatiti kao transcedentni objekat religijskog ili sekularnog porekla sa kojim svetkovinama nužno komunicira. Obeležja političkog rituala izrastaju iz religijske praosnovice ritualizma. posebno onim sekularne prirode. utilitarnoj stvarnosti rada i ekonomskog života – vremenu svetog. već njegova različitost u odnosu na svakodnevno. Svetkovina je za Dirkema osnovni medijum simbolizacije religijskog. Sveto vreme je vreme svetkovine. da bi se tačno odredio domen na koji se odnosi. Od kada je politika postala čovekova sudbina. rituali bude verska osećanja podstaknuta prizorom uzavrelosti kolektivnog života. a da u drugom predstavlja svetost najvišeg reda. ono se raspoznaje kao takvo u trenutcima društvenog slavlja. onima koji obeležavaju neki veliki datum u nacionalnom životu pokazuje da suštinska karakteristika svetog nije religijska okrenutost onozemaljskom. Svetkovina je jedinstveno važan trenutak «osećanja pripadnosti samoj zajednici» u kome se sveto realizuje i kao objekat i kao subjekat kolektivnih predstava.

zvaničnom i nezvaničnom. Bloh: nagoveštava da postoje dva aspekta kulture. pojavljuje se kao direktan odraz interesa plemena. a često i posebne profesije imaju svoje moralne norme. «moralis». dok je drugi lišen svakog crkvenog dogmatizma. Moral se vremenom menja i sadržajem i ulogom i usmerenošću na život političke zajednice ili kolektiva u odnosu na druge oblike svesti.vladanje.praznicima i svetkovinama. bezvremenom. za razliku od pisanih zakonskih propisa. zahteva se da i politika bude prožeta moralol ali se u stavrnosti to retko dešava. statičkom poretku stvari.značemnja svetog u njemu. dve vrste komunikacije. zahteve kao episane regulative. i da je teško govoriti o totalno desakralizovanom kosmosu.) misaono transcedentiranje onoga što onemogućuje izgradjivanjemopšteg nivoa na kome počiva etika 37 . moralnih. ritualna forma saznanja. postupanja. naroda. Prvi. Moderno vreme i pored toga što se smatra da je izgubilo svaku vezu sa svetim. koja se zasniva na nepromenljivom. kod različitih naroda.) odredjivanje njegove biti 2. Pored različitosti moralnih oblika nastoji da se precizira: 1. neutilitarno ponašanje koje naziva ceremonijalnim običajima. klasa. ponašanja. Kritičari Dirkemovog tumačenja: Bahtin je analizirajući srednjevekovne karnevale podelu na svetovno i profano govorio o «dvostrukom vidjenju sveta». i drugi. podvrgnut promenama ekonomskog-društvenog i političkog života tj. a drugi na ovaj ali oba ističu veze izmedju čoveka i odredjenih duhovnih. On ističe da je praznik uvek imao neki duboku smisaoni sadržaj koji je bio vezan za pogled na svet. Zato ih ne treba shvatati kao vreme opuštanja. Takodje. a ne sociološka: prvi se odnosi na onaj svet. zabrane. Moral je istorijski odredjen. Izmedju religijskog i sekularnog ideala. 23. grupa. lekarska etika itd. Iz karaktera morala proizilazi princip tzv. običaje. vezan za praktične aktivnosti i zasnovan na univerzalnim pojmovima vremena i racionalnog saznanja. To je jedan od specifičnih ljudskih oblika i načina čovekovog opstanka. «mores» . kolektiva. prirodne i društvene pojave i rezidualnu kategoriju tzv. ekonomskih ili političkih vrednosti kao apsloutnih autoriteta. Jedan vezan za ozbiljnost hijerarhijskih odnosa svakodnevnog života u okvirima crkveno-državnog ustrojstva i podela. pravila. MORAL KAO SOCIOKULTURNI FENOMEN Reč moral potiče od latinske reči «mos» . mnoštva morala i jedinstva etike. vreme igre i dokolice nego kao trenutke koncentracije značenja i postoje samo onda kada im je pripojeno nešto iz «duhovno-ideološke» sfere.) njegova sistematizacija 3. Moral se nameće pojedincu ili čitavoj grupi svojom obaveznošću za delovanje i odredjeni način života. Zato je on različit u različitim istorijskim razdobljima.moralan. Dva različita pogleda na svet su živo iskustvo «dva različita vremena u kojima su ljudi živeli». norme. . pokazuje da je život svetog rezistentno na vreme. vladanja. mistike i strahopoštovanja i nahodi se u karnevalima. Tako unutar pojedinih skupina ili zvanja postoji novinarska etika. prosudjivanja i sl. Braun: ne koristi pojmove svetovnog i profanog ali razlikuje realne. razlika je ideološka. Moral sadrži odredjene propise.običaj. crkvenom i narodnom.

ne nedužan čovek. To su teorije okrenute budućnosti. Hegel tu individualizaciju izlaže na primeru Sokrata: «Sokrat je poznat kao moralni učitelj. istorijski gledano. Ukoliko bi se moralna sloboda otelotvorila u zbilju i moralnost realizovala. sveobeveznost. i zlo iz mržnje. seksulanog nagona. gde on traži kriterijum i princip za svoje društveno delovanje. U tome je velika uloga etike koja postojeću moralnu materiju prenosi ubuduće. Time Hegel naglašava bitni elemenat moralnog: 1. osvete i sl. U Kantovoj etici moralnost je smišljena kao sama čovekova bit. Oni se mogu svrstati u dve grupe: prva obuhvata utilitarističke teorije i druga obuhvata retribtivne teorije. valjanost za sve. Ako je dovedena do krajnih konsekvenci ta pozicija se pretvara u moralizam. običajna svest se pretvara u moralnu svest PROTIUREČNOSTI I PROBLEM – kod MORALA Moralno opredeljenje nosi u sebi ukazivanje na ono «kako bi trebalo da bude» što se na neki način suprotstavlja onom «što jeste». s jedne strane. Sloboda kao moralni problem postavlja se pre svega kao problem slobodne volje. On ukazuje kakvi bi trebali da budu medjuljudski odnosi. sebičnost. Moralan čovek nije onaj koji samo hoće i čini ono pravo. 24. Jedan od osnovnih problema morala jeste odnos egoizma i altruizma. pretpostavljanje vlastitih interesa nad opštim. Retributivne teorije okrenute su prošlosti tj. Prva oznagava kaznu zbog njenih dobrih posledica. žedji. usmerene su samo na ono što je učinjeno pa moralno opravdanje kazne proizilazi iz samog prekršaja koji je odredjeno zlo. u osnovi takvog pojma moralnosti leži neprevladani aristotelovski metafizički pojam praxisa koji pokriva tzv. Egoizam je samoljublje. ŠTA NIJE RELIGIJA: TIPOVI DEFINICIJE RELIGIJE 38 . pa se volja shvata kao bio-fizio-psihičko svojstvo poput gladi. onemogućavanjem prestupnika u ponavljanju prestupa. insistiranje na svojoj partikularnosti tj. nego onaj koji je svestan svog delovanja». A to spada u prvorazredni kulturno civilizacijski posao koji neprekidno radi na očuvanju istorijske baštine. To je prvi istorijski korak u procesu individualizacije pojedinaca u kojem dolazi do njegovog povlačenja u samog sebe. time se pravi razlika izmedju sudske kazne kao zla za predhodno počinjeno zlo. U aktruističkoj etici se zastupa stanovište osećanja povezanosi i pripadnosti ljudskom rodu. Ovakvo shvatanje volje je deplasirano i prvi Kant diže tu problematiku na nivo etičkog razmišljanja. one bi se ukinule kao takve i postale suvišne. moralni individuum moguć samo u izuzetku iz nereflektovane celine samonikle običajne zajednice 2. praktičnu spoznaju pojedinca unutar običajne zajednice. Altruizam je etički pravc suprotan egoizmu (živeti za drugog). Time dimenzija trebanja postaje apstraktna pošto zastaje na čistoj unutrašnjosti. Moralisti jesu učitelji morla koji na svet i život gledaju iključivo sa moralnog aspekta. Po svojoj biti moral označuje odredjeno društveno opredeljenje u odnosu na drugog čoveka. Pod voljom se tu podrazumeva težnja prema nečemu. Kao moralni problem kazna se postavlja sa stanovišta moralnosti.To transcedentiranje ima i smisao zaheva opšteobaveznost. Hege je najjasnije pokazao suproitnost izmedju bitka i trebanja. Na to pitanje postoje različiti etički odgovori. Stoga se u svakom moralnom obliku nalazi jedna koncepcija koja se upravo temelji na toj oprečnosti odnosno suprotnosti izmedju bitka i trebanja.

što znači da razlika izmedju ova dva pojma nije univerzalna.Religija je vera u Boga. Prema tome ako se religija teorijski definiše kao verovanje u boga. Šta je onda religija u slučajevima religija bez boga. budizam. jednostrana i bez vrenosti za razumevanje verskih tradicija koje ne znaju za boga. čak i onih koje nemaju ideje o bogu. onostranom. a istorijski ustanovimo da ima i religija bez boga. mnoge stare religije. onda je svejedno koja će se uzeti za predmet obožavanja (kamen. već u samoj prirodi. 4. kao što su: animizam. 2. pa svaka pojava dobija na vrednosti. konfučijanstvo. a može biti okružen bogovima a da u njih ne veruje. jer sve može biti sveto. verovatno se pojam nad-prirodno javio mnogo kasnije i vezan je za razvijanje religijske predstave: ako se religijsko izjednačava sa nad-prirodnim. vodi preko kritike poznatih i priznatih definicija religije. voda. Ako nema razlike izmedju svetog i svetovnog. Religija shvaćena kao odnos prema svetom nije dobro odredjena jer ima religija koje uopšte ne poznaju razliku izmedju svetog i svetovnog ili je ne pominju onako kako to razumeju ljudi zapadne racionalističke kulture. onda to znači da bilo koja religija.Najbolji. Može se reći: ako je apsolutna i mistična moć u svakoj pojavi. apsolutna i mistična moć. Religija se može ustanoviti bez ikakve potrebe za bogom. Prema tome sveto ima prednost u odnosu na božansko. ako se ovi pojmovi i jave u religijskom jeziku. Vera je širi pojam od vere u boga. drvo. ono što se smatra u jednoj kulturi prirodnim. Animizam je opšta oduševljenost bića.) Ne obožava se predmet. mnogi bogovi su nestali. 3. jer sve je sveto. onda ne bi bio moguć nikakav odnos izmedju čoveka i boga. a sveto nad – prirodno. kako ćemo onda razumeti neke religije koje uče da bog nije izvan ili iznad prirode. ako neko odredjuje religiju kao verovanje u nadprirodno. Tipovi definicija religije: 1. religija je ostala.Ako se religija odredi kao verovanje u sveto.. onda to ne znači da je ono u šta se veruje izvan ili iznad prirode. jer je ono postojano obeležje velikog broja religija. ali sve ne mora biti nadprirodno. taoizam. Ako definišemo religiju kao verovanje u boga. Dakle možemo zaključiti da su bogovi prolazni a religija stalna. nego smo rekli i da je religija relativno skorašnja pojava. Osnovne slabosti definicije religije kao verovanja i nad-prirodno odmah su uočljive: 1. šta ćemo raditi u slučajevima kad nad-prirodno uopšte nije sveto. 39 . onda nema načina da se pravi razlika svetog od svetovnog.Ako se religija odredi kao verovanje u nad-prirodno (transcedentalno). 3. Dakle čovek može biti religiozan i bez boga. jer ima vere bez boga. onda je naša definicija preuska. a zatim budizam i taoizam nemaju nikakve zamisli o nad-prirodnom. onda ne može biti razlikovanja izmedju pravoverja i praznoverja. onda je logički jasno da se nad-prirodno pokušava da odredi u odnosu na ono što se smatra prirodnim. ali i najteži put da saznamo šta je religija. koja u sebi nema elemenat nad-prirodnog – nije religija. dakle nekoliko velikih religija bez boga. 7. nego da je ono iznad ili izvan imena i oblika.koja u njemu boravi. 2. Pojam sveto je širi od pojma nad-prirodno.. u drugoj se drži neprirodnim ili nadprirodnim. Ako su bog i priroda jedno te isto. transcedentnom. 6. ako bi bog bio nešto posve onostrano i potpuno drugačije od čoveka. što ona svakako nije. onda smo iz definicije isključili ne samo religije bez boga. ima kultura koje u svom jeziku nemaju razlike izmedju prirodnog i nad-prirodnog. 5. već anima.

a ne traganja za besmrtnošću. unose i stvaraju red u svetu. ali svaki odnos zavisnosti nije religijski odnos. jer onda bez osećanja zavisnosti ne bi bilo religije. 2. i upućuje sama reč theoria. 6.. Ako je religija verovanje u nevidljivu stvarnost. dobro je bilo sinonim za red. onda se upada u autoritarnu religiju. već vera u boga objašnjava iskustvo reda: onaj ko vewruje u boga nalazi i red u svetu. Zašto bi nad-čulno ili nad-osetilno moralo biti religiozno.nade. onda to stvarno znači da bi svaki pogled na svet ili cela kultura bili isto što i religija. jer jedno ima svog logičkog smisla u odnosu na drugo. Ako bi se religija odredila kao verovanje u nad-čulnu stvarnost.Slično ovome je i ono poimanje religije kao verovanja u nad-čulno ili nadosetilno. verovanja i vrednosti. ako se zavisnost razume kao podredjenost. Ova teorija se može osporavati tako da: 1. koji takodje otkrivaju. apsolutno – Šlajermaher.Ako se religija shvati kao pokušaj izgradnje jednog sveta reda nasuprot svetu nereda. neograničeno. iz predložene odredbe religije takodje se ne vidi da ona vodi računa o religijama koje ne poznaju ideju o zagrobnom životu. 3. na što doduše. društveni. onda je to i filozofija i nauka i umetnost. onaj ko veruje u djavola stiče iskustvo nereda. kada Lukman poistovećuje svako prevazilaženje biološke prirode čovekove sa religijom. psihološko osećanje krivice ili religijsko osećanje grešnosti javlja se uvek kada čovek remeti ili narušava kosmički. ako bi izvor religije bio u strahu onda naša vera ne bi mogla biti vera ljubavi. već njihova suština.4. ili se u njima simboli koriste u svrhu oslobodjenja od života. koja se ne može čulima doživeti. unose i stvaraju red. Iskustvo reda ne objašnjava veru u boga. Greška i greh postoje samo ako postoji red u prirodi. 5. kao što su filozofija i nauka jer one počivaju na dve suprotstavljene ravni. društvu i duhu. Ipak i ovo shvatanje moramo kritički posmatrati: 1.. ritualni ili moralni poredak. 40 . 3. Slabost navedenog shvatanja religije sastoji se u tome što se ne vidi razlika izmedju religije i drugih sistema ideja verovanja i prakse. ako je čovek zavistan. onda se opet ne vidi razlika izmedju religije i nekih drugih sistema idaja. ni bog nije nezavistan. jer otkrivaju. onda se briše razlika izmedju religije i drugih simboličkih sistema jer su oni u krajnjoj liniji pokušaj prevladavanja života. Prema tome. jer je bog drugo ime za beskonačno.Ako se religija odredi kao duhovni izraz osecanja zavisnosti od nad-prirodnih ili prirodnih sila. Dakle naša zavisnost od nekog ili nečeg može biti kratka ili privremena. onda bi skoro sve ljudske delatnosti i ustanove imale religijski smisao. 7. jer njih ne zanima svet pojava.Ako se pod religijom misli svako simboličko prevazilaženje smrti. sva religijska osećanja ne mogu se svesti na osećanje zavisnosti. kada znamo za nad-čulne pojave koje nisu religioznog karaktera. čulne i nadčulne. a zlo za nered u svetu i ljudskom mišljenju. 4. ali naša zavisnost od boga ili od prirode je apsolutna i večna. onda bi svi teorijski pojmovi bili nužno religioznog porekla. radosti i sl. Ako se religija odredi kao način verovanja koji se temelji na predstavi o postojanju dve korenito različite stvarnosti. Za grčku mudrost. zavisnost nije ništa što bi ličilo na neslobodu i poniženje. 2. Čulno i nad-čulno jesu dva različita ali nerazdvojna oblika. onda se može izneti prigovor da je svaki odnos na neki način odnos zavisnosti. naime.

verovanja i vrednosti koji vernicima nudi okvir orjentacije. a to j velika greška.Erih From je odredio religiju kao okvir orjentacije u svetu punom neizvesnosti i nesigurnosti. 4. Rekapitulacija svih tipova religije: 1. ideja i vrednovanja. verovanja i ponašanja: imaju genus proximum. drugi put je suviše usko odredjen.8. Većina tih definicija ne omogućava razlikovanje izmedju religijskih i nereligijskih ideja. i time ukida razliku izmedju nje i njih. onda se iz ove odredbe ne vidi u čemu se taj oblik svesti razlikuje od drugih oblika svesti. jer odrediti pojam religije znači povući jasne granice u odnosu na druge bliske pojmove. onda se ništa pozitivno o njoj ne može reći: sama teorija otudjenja odredjuje granice razumevanja religije. Slabost ove odredbe religije je da izjednačava religiju sa bilo kojim sistemom ideja. kad i oni nude vrednosti i norme pomoću kojih vernik može da se snadje u svetu. koje takodje traže odgovore na to pitanje. 3.Ako se religijom smatraju sve one ideje. Jedna definicja religije mora da obezbedi da se prepozna ono što je religija od onoga što ona nije. verovanja i radnje koje se povezuju sa pitanjima o poslednjem smislu života i smrti. najveći broj definicija ne pokriva svu raznovrsnost religijskih iskustava. ali nemaju differentia specifica. po čemu onda neki filozofsko-etički sistemi ideja ne bi bili religija. Ako se religija odredi kao oblik društvene svesti. Po ovome se religija svodi na svesni život. 2. 11. 10. 41 . može se reći da je religija jedan od načina na koji se čovek raduje životu ili ga lakše podnosi. Većina iznetih definicija izražena je nepreciznim jezikom i u njih su često uključeni simboli a ne pojmovi. Ako je religija shvaćena kao oblik otudjene svesti. tako što svojim radostima i patnjama daje najviši smisao i vrednost. ne bi ušle u okvir religije. Slabost ove definicije religije ogleda se u tome što krajnji smisao može biti odredjen samo za neku zajednicu vernika. Istina je da su svi mislioci smatrali religiju nižim oblikom svesti. Ako je religija koliko svestan toliko i nesvestan čovekov napor da kroz menira svakodnevnog života otkrije out ka duševnom miru. From pod religijom podrazumeva «bilo koji sistem misli ili delovanja zajednički nekoj grupi. koji će izumreti kada se razviju viši oblici svesti. a možda ne samo pitanje. Ako se religija shvata kao sistem ideja. onda se ne vidi zašto filozofija i kjniževnost. Naučno mišljenje i počinje sa razlikovanjem. onda bi svaki izlet u prirodu imao čisto religijski značaj i značenje. koji pojedincu daje temeljnu orjaentaciju i objekat odanosti» onda se i svaka ideologija može smatrati religijom. Slabost ove odredbe religije jeste u tome što se iz jedne od značajnijih socio-psiholoških funkcija religije zaključuje na njenu suštinu.. vrednovanja i delanja. jer nudi upoutstva za ponašanje u situacijama izbora. što je daleko od istine. Većina definicija je ili preširoka ili preuska: jednom je predmet samo omedjen ali ne i odredjen. 9. dok za neku drugu zajednicu to ne mora biti uopšte smisao. Ipak. već se zasniva na ograničenom iskustvu svoje religije.

6. Takvoj moći nije ništa nemoguće. mistični.5. bilo gde i bilo kada. u čoveku ili izvan njega. početak svake vere je osećanje tajne. akcioni. isticanje verske tolerancije. 2. Sticanje i izražavanje iskustva sa tom moći ima za čoveka odredjeno značenje. Ovaj pojam posebno detaljno obradjuje R. Civilna religija je ravnopravna sa ostalim konfesijama. Svoje iskustvo sa apsolutnom mističnom moći vernici izražavaju na raznolike načine. b) ritual. Većina navedenih definicija ne pruža bog zna kakve mogućnosti da se prevedu u niz iskustvenih pokazatelja i tako proveri. polazeći od stava da se civilna religija. značaj ne samo za pojdinca nego i za grupu. Bilo da je apsolutna moć shvaćena kao lična ili bezlična. emocionalni. Ovo ukazuje na to koliko ovaj oblik religioznosti ima u izgradnji političkog bića gradjanina i političkog univerzuma u celinbi. kongitivni. 4. nagrada vrline i kažnjavanje poroka. verovanje u pravednost njegovog suda. 3. koliko posledica neuhvatljive prirode same religije. iskustvo sa njom i oblici izražavanja imaju odredjeno značenje. ali njihovi oblici jesu: 1. Prema tome religijom se može smatrati svako verovanje u apsolutnu i mističnu moć. doba ili zla – baš zato što se razlikuje od moći čoveka i što je beskrajno prevazilazi ona je za njega mistična. Za sve navedene odredbe religije bitno je da one ne teže ka razilaženju nego prevazilaženju razlika u jedinstvenom pojmu religije. da bi se izgradila pšravedna zajednica jednakih ljudi. muška ili ženska. može tretirati kao ravnopravan sistem vrednovanja i simbola. c) verska zajednica. Iskustvo apsolutne i mistične moći je starije od svih verskih sistema: ono se neiscrpljuje ni u oblicima prirodnog verovanja ni u objavljenoj veri u jednog ili više Bogova. iskustva sa tom moći može da izražava na kongitivan. a ne ono što je bitno za pojam religije. vidljiva ili nevidljiva. PRIGOVORI ODREDJENJU POJMA RELIGIJE I DRUGAČIJE DEFINICIJE RELIGIJE U svakoj religiji nailazimo na verovanje u neku moć koja je u potpunosti različita od moći čoveka. a onaj koji veruje u tu moć i sam se oseća jačim. U mnogim definicijama istaknuto je ono što je zajedničko svim ili većini poznatih religija. emocijalan. u odnosu na zvanične religije. Verovanje u apsolutnu i mističnu moć. društvo i kulturu. Istorijski oblici izražavanja tog iskustva su: a) mit. Svaka od navedenih odredbi religije ostaje nedovršena i nesavršena nije toliko posledica oskudne ili ograničene spoznajne moći njihovih tvoraca. a za zajednicu odredjen značaj. Osnopvna načela civilne religije u idealno uredjenoj gradjanskoj zajednici bili bi: poštovanje Boga. 26. belaj na primeru društva SAD. Univerzalna struktura religije postaje jasna kada se očisti od svih pojedinosti koje je čine nepreglednom. 25. praktičan i mističan način. ali ima specifičnosti koje izviru iz njenog mesta izmedju sekularne 42 . d) verska ličnost. CIVILNA RELIGIJA Pojam civilna religija upotrrebio je Žan Žak Ruso u osmoj glavi Društvenog ugovora. To su opšti religijski principi koji moraju biti osnova gradjanskih vrednosti i verovanja.

ni po doktrini ni po funkcijama. ali ih simbolički uobličava i upotrebljava prema zahtevima tradicije i državnopravnog ustrojstva. niti protestanska. tj. kulturnog. Religijska simbolika je naročito uočljiva u ritualnim radnjama. političke svetkovine i sl. Nacionalni praznici bi se mogli nazvati ritualnim kalendarom civilne religije. što znbači da se oslanja na osnovna verovanja koja u najširem mogućem dijapazonu inspirišu hišćansku doktrinu. vankonfesionalni. civilna religija znači «istinsko prihvatanje univerzalne i transcedentne realnosti» kao sastavnog dela živog političkog iskustva zajednice. Zato na ravni političkog života naročito u domenu simboličkog govora i radnji. Smisao civilne religije imala su i društva antičkog polisa i Rimske imperije u kojima su bogovi davali putokaze i obrazlagali smisao političkih poduhvata zajednice. a normativna ideologija ima primat u odnosu na slobodu izbora mišljenja i verovanja. u žestokoj borbi protiv samovlašća i autoriteta Crkve podare transcedentne vrednosti revolucionarnoj politici. za religijsku aktivnost jer se zasniva na sakralizaciji čisto političkog materijala. Ona nije katolička. Civilna religija prihvata osnovne postulate hrišćanstva i evocira njegove mitove. U najširem smislu.. ali je zasnovana na hrišćanskim načelima. kao elemenat kulturne i političke tradicije demokratskih društava nasuprot veštačkom proizvodu totalitarizma i autoritarnih režima. religijsko opredeljenje je lična. Medjutim novi kultovi (Kul Razuma. Ona ima totalitarnu prirodu. Kult Vrhovnog bića) nisu bili dovoljno inkorporirani u svest nacije. najčešće oslonjena na harizmatskog vodju ili čvrstu partiju. a koje dozvoljava slobodu veroispovcesti. pa su njihov značaj i emocionalno zračenje ostali samo pokušaj da se konstituiše novi. moralnog i političkog života političke zajednice. nacionalni i politički tip religioznosti. Moguće je naći oblike civilne religioznosti i u pokušajnima francuskih revolucionarnih prvaka da. U SAD koje obuhvataju različite narode i konfesije. pozivanbje nan religijske mitove isimboledaju religijski legitimitet političkoj zajednici. Poliitčka religija jekarakteristična za režime u kojima je kolektiv iznad pojedinca. Civilna religija i društvo: civilna religija je karakteristična za društva pluralističke demokratije. U društvu u kome pčostoji podvojenost izmedju crkve i države. ali se u najčistijem vidu prepoznaje u SAD i uopšte u zemljama u kojima je protenstantizam dominantni oblik zvanične veroispovesti. kao i u okviru najznačajnijih državnih akata. tj. katolika i Jevreja nadje je «zajednički imenitelj» za konstituisanje jedinstvenog sistema verovanja u difuznoj kulturnoj i religijskoj sredini.i duhovne svere. sa dominantnom ulogom protestanata. poutem agresivne ideologije poseže za proverenim metodama mitologizacije političkih vrednosti. Ona je nasuprot civilnoj supstituciji. Osnovna karakteristika političke religije je njeno poništavanje uloge zvaničnih religija i njihovih institucija. Pojava političke religije vezuje se za nove režime u procesu uspostavljanja gde vlast. Religija koja ispunjava politički život ne pripada ni jednoj zvaničnoj konfesiji. Civilna i politička religija: Civilna religija se često tumači i kao antipod poitičke religije. izmedju političkog društva i ličnog religijskog i moralnog opredeljenja gradjanina. Zato se religijska simbolika pozajmljuje podjednako iz Starog i iz Novog zaveta. jer se njeno dejstvo rasprostire na svim nivoima ličmog. kao što su inaoguracija predsednika. Ona se oslanja na čvrstu političku doktrinu koju operacionalizuje i usadjuje u 43 . privatna stvar pojedinca. politička zajednica se tumači kao «odabrana» i u bilo kom političkom trenutku ona zadržava taj status.

Naročito karakteristični oblici političke religije su vezani za sovjetski sitem posle revolucije i njegove države – satelite. manija. Nasuprot političkoj. dok politička religija sekularnu sadržinu zaodeva u religijsku formu. političkih parada. parcijalni intersi uzdignu na viši transcedentalni plan. «univerzalnim». tako da je svaki politički potez mogućno staviti u kontekst koji će svoje opravdanje crpsti iz «Providjenja koje nas rukovodi» kako je to isticano u doba vijetmanskog rata. One u nekim specifičnim slušajevima imaju dodirnih tačaka koje se otkrivaju na osnovu toga kako te različite tipove religioznosti koristi odredjeni režim. Medjutim. niti da se u raznim fazama razvoja političke zajednice one ne mogu mešati i kombinovati. ceremonija razvijenih antičkih civilizacija. «od Boga datim» putokazima. crkvenih liturgija. kao i u slučaju političke religije. Duboko uadjena verovanja civilne religije. 27. predstavlja repetitivnu. imaju nanose svog religijskog porekla. Pokušaj da se uspostavi politička religija je mogućno naći i u Francuskoj revoluciji. civilna religija ispunjava sekularne forme religijskom sadržinom. tj. kao i za nacizam. Iako je cicilna religija i po poreklu i po tipu religioznosti suprotstavljena političkoj releigiji. u najširem smislu. mogu voditi i tom cilju. saobrazi čirem religijskom verovanju otvara mogućnost da se. primarna i osnovana karakteristika političke religije. medjutim. Razdvajanje pojmova civilne i političke religije ne znači da jedan tip religioznosti isključuje drugi. 44 . do raznih slavlja širom društva. civilna religija nije u sukobu sa zvaničnim religiskim institucijama i izražava solidarnost sa njima. Radikala rez sa tradicijom. revolucioja je političku religioznost pokušavala da ostvari samo dok je trajala. Ritual obuhvata ogroman broj pojava. Dakle. ali i politička mapa sveta. političke religije su zato kratkog veka jer zavise od trajanja režima koji ih stvara nemajući duboku emocionalnu ukorenjenost u kolektivnoj psihi. visokostilizovanu radnju čiji motivi i ciljevi ne mogu biti objašnjeni racionalnim i utilitarnim razlozima. RITUAL Fenomen rituala: Ritual je specifičan oblik ljudskog ponašanja koji. U senci medjusobne netolerantnosti ponajviše se gradi i njihova sličnost. Tendencija civilne religije da političke vrednosti. netolerantnost je. pa i trenutne političke ciljeve. iako civilna. i ona je brzo prerasla u neku vrstu civilne religije. Ovaj aspekt civilne religije naročito se uočava u trenutcima akutnih političkih kriza (vijetnamski rat.svest naroda putem novih simbola i rituala potpuno odsečenih od tradicionalnog i kulturnog jezgra nacije. koji autoritarni a naročito totalitarni režimi žele da ostvare. Civilna religija je po definiciji tolerantna prema drugim religijama. od konvencionalnog i šematizovanog ponašanja životinja i neurotičara (opsesivna neuroza). dok nije neminovno tolerantna prema političkoj religiji. jean je od osnovnih razloga relativno kratkoročnog dejstva i slabog emocionalnog zračenja političke religije. zvaničnim konfesijama. predstavljajući izraz skladnog preplitanja religijskih verovanja sa nacionalnim idealima i političkim ciljevima. krajnje političke konsekvence u najzaoštrenijem vidu. budući zasnovana na demokratskim principima i pluralizmu političkih projekata. rat u Zalivu) kada politička akcija traži obrazloženje u «pravednim». preko magijskih i religijskih obreda primitivnih društava.

Amina. akt koji kontroliše verovanja.. socijalni mehanizmi. ono nalazi mnoštvo puteva i formi da bljesne snažnim sjajem.Ritual se u najčistijem obliku. da pokrene naslućene energije u vidu raznih fikcija. 45 . ritualizam se smatra jednim od univerzalnih oblika prikazivanja i doživljavanja društvenosti. cara Bokase i dr.vid kolektivnog iskustva koje podrazumeva specifične odnose i doživljaje članove političke zajednice. kao što je u vreme Francuske revolucije potiskivanje sveštenstva i kritika religije rodila kultove razuma. ali i na mnoge političke režime u postkolonijalnoj Africi sa spekularnim sakralizacijama vezanim za. . postoji ono koje politiku posmatra u širem antropološkom i kultunom kontekstu. što zavisi od toga koji se aspekt pojave ističe u prvi plan. Moderna civilizacija nije lišena veze sa svetim. neprimeren naučno-tehnološkoj civilizaciji i politici kao pragmatičnoj. svetkovina. U tom smislu moguće je razlikovati rituale civilne i političke religije. s tim što se u ovom drugom ističe «ludički» elemenat koji obeležava u osnovmnim crtama slobodu u ponašanju mimo krutih šema i pravila ritualnih radnji. On je u ovu teoriju uveo podelu društvenog iskustva na «sveto» i «prfano» postavljajući ih kao dva nespojiva i apsolutno različita domena. Zato se najčešće polazi od ovog. Politički ritual: definisanje pojma političkog rituala zasniva se na različitim vidovima semantičke i funkcionalne analize koje polaze od antropološkog i religijskog značenja tog pojma. S te tačke gledišta. Uprkos rasprostranjenom mišljenu da je moderno društvo obeleženo radikalnom sekularizacijom i ateizacijom. prepoznaje u običajima «primitivne» arhajske zajednice u čijem okrilju je nastao i nesaglediv spektar varijacija. Pojam rituala se alternativno ili uporedo koristi sa pojmovima ceremonija. Vrhovnog bića. fetišizacije. To se posebno odnosi na nacizam. ne samo inicijalnog već i najrazvijenijeg oblika ritualizma kao od obrasca na osnovu kog se tumače svi kasniji i dodirni oblici. doduše. religijskih rituala osnovni putokaz je Dirkemova teorija. «Sveto» je istovremeno objekt rituala.simbolički oblik samosvojne strukture logike koji istovremeno prikazuje i izaziva stavrnost. mitova. već naprotiv. spektakl. ideopoklonstva i sakalizacija. prevazidjeni oblik ponašanja. čak tirvijalnoj delatnosti. čime aktivno učestvuju u potvrdjivanju poretka. a politika kao prirodno tle na kome se on razvija. Političke svetkovine: Karakteristike rituala obuhvata pojam svetkovina. predmet na koji se on odnosi. a naročito kuilt Nacije. «Sveto» i ritual se medjusobno odredjuju. kratkovečne. ali snažne kultove Seku Turea. ispoljavaju psihički motivi. U njemu se. Uprkos rasprostranjenom mišljenju da je ritual zastareli. stilizovanu.: pojavu koja izražava emocije verovanja i stavove društva. ali i njegov proizvod. repetitivnu radnju. ali bitno na nju i utiče. osporilo ne samo smisao već i samu egzistenciju rituala. pokazuje se da je ritualnost ovih simboličkih oblika mnogo veća nego što se čini. radnju koja utiče na razrešenje društvenih konflikata i jačanje veza solidarnosti i društvene kohezije. u svojoj punoći. Politički rituali predstavljaju: . Za shvatanje rituala kao izdanka drevnih. koja se odnosi «na svete stvari». simboličko značenje i funkcije ovog oblika kolektivnog ponašanja. Bitne karakteristike rituala: on predstavlja simbolički izraz čoveka i društva – standardizovanu. Kakav će biti odnos prema političkim svetinjama zavisi od političkog sistema i načina na koji se one objektivizuju u ritualima. Religija kao opijum za narod izrodila je kult Staljina.

autoritarnim i totalitarnim ) nego u nego u pluralističkim i demokratskim režimima. ono se dogadja «kada izgleda da se simbol i objekat spajaju i doživljavaju kao savršeno jedinstvo celine». Zajedničku doktrinarno-operacionalnu delotvornost imaju svetkovine političkih pokreta različitih vrsta – od revolucija preko oslobodilačkih pokreta do retrogradnih i militantnih. Prva znači da su oni simbolički izraz prihvatanja političkog sistema i stvarne saglasnosti subjekata sa njegovim vrednostima i ciljevima. na njegovim razvalinama ili u njegovom embrionu. zajednički gotovo svim političkim svetkovinama. više nego bilo koji drugi oblik simboličkog govora. izražava nepodeljenu lojalnost gradjana prema sistemu. Politički rituali i svetkovine u čistim i jasnim obrisima dobijaju poseban zamah u trenutcima političkih i socijalnih kriza i konflikata. Prva funkcija je najčistije izražena u Rusoovom pojmu opšte volje. kao i oni u kojima postoji drastično neslaganje izmedju ideloških proklamovanih ciljeva i stvarne socijalne i ekonomske situacije. Suprotstavljeni aspekti svetkovanja medjutim. koji podrazumeva da svetkovina. Doktrinarna efikasnost je karakteristična za opresivne režime različitih tipova gde su rituali proizvod vlasti i birokrtatije. imaju zajedničku funkciju. nasledjenih oblika mišljenja i doživljavanja sveta sa novim. često i suprostavljenih principa socio-psihološke dinamike: tradicionalnih oblika ponašanja. gradjanskog treninga i uticanja na subjekte političkog sistema u pravcu prihvatanja proklamovanih ciljeva. Nigde nema toliko ritualnih radnji i praznika kao neposredno posle političkog preokreta kada političke i društvene napetosti nemaju načina da se izraze i regulišu putem legalnih procedura i institucija sistema. Zato za veoma razvijenim sistemima rituala posežu društva. podaničkim i parohijalnim ( siromašnim. da uvek. Funkcije političkog rituala u okviru političkog sistema: Pored opšte uloge u razrešenju krize. političku akciju koja nastaje nasuprot sistemu. Opšta volja je pogodno tle za različite interpretacije i manipulacije. Druga znači da rituali predstavljaju sredstvo obučavanja. na ovaj ili onaj način učrstvuju u razrešenju krize . jer dobija sadržaj i značenje koje joj podaruje odredjeni režim i njegovi nosioci. Uloga rituala je mnogo veća u tzv. U političkim svetkovinama ovaj princip igra posebnu ulogu u postavljanju konkretnog političkog sadržaja na šire tradicijske osnove kulture u kojoj 46 . Forma političkih rituala: Politički rituali i svetkovine imaju različite formalne mogućnosti kojima se izražava sadržaj i utiče na normiranje stavova. u raznim političko-kulturnim okruženjima je tradicionalizacija. i «stvar» i «predstava» jer jedino tada učesnici mogu da osete i proživljavaju njihovo skriveno značenje. da se ne bi sveli na dekor objekata prikazivanja. U tom smislu oni su subjekat i objekat tj. Prvi i osnovni princip.Političke svetkovine realizuju se u društvu u tačkama preseka mnogostrukih. vlasti ili ržavi. sredstva kojima politički sistem ili režim sebe doživljava i predstavlja. spajajući različite nivoe ličnog i društvenog pretpostavlja postojanje jednog posebnog stanja svesti koje Langer naziva «transformacijom». Delotvornost političkih rituala: Obrazac drevnih rituala. Ritualni simboli moraju raspaliti maštu saznanja i verovanja. izdvajaju se dve osnovne funkcije političkih rituala: ekspresivna i normativna. Političke rituale i svetkovine je moguće dvojako shvatiti: -kao «mirandu» vlasti. -kao političku radnju. aktuelnim političkim. Nekoliko formalnih principa igraju karakterističnu ulogu u oblikovanju ritualnog materijala.

Tome u prilog ide činjenica da u vreme rata rituali nestaju. potencijalna su opasnost ne samo za samouništenje svetkovine već i za poredajk kojim služe. što pruža sliku ulepšane političke zbilje i privremeno bekstvo u svet snažnih čulnih estetskih utisaka. Isključivost novih ideologija. Ovaj metod čini da ono što je novo «postaje staro» što pruža sliku o opšte prihvaćenosti i utemeljenosti rituala u narodnoj psihi i običajima. Krajnju konsekvencu transformacije svetkovine u nasilje predstavlja rat. Ovaj tip je karakterističan za pokrete i režime snažnog nacionalističkog naboja i militantne politike sa akcentom na euforični povratak prošlosti. Strogim pravilima i šemama rigidnog ceremonijala pokazuje se da nema sukoba u društvu. fascinacije. Tu dolazi do aktiviranja iracionalnih poriva. gase se i ono što ih je u miru podsticalo i stvaralo kao prirodni sastojak socijalne i pol.. Spektakl je posebno moćno sredstvo u stvaranju privida moći. Ovaj princip doprinosi da se svetkovine u političkoj svakodnevici situiraju kao najznačajniji trenutci sa značenjem totalne društvene pojave. uobličavanje političkog materijala putem stvaranja iluzije. jer čini da svetkovine budu trenutak opuštanja. što u osnovi znači prizivanje naznaka drevnih religijskih praznika. a ona je opet. prouzrokovana nestabilnošću vlasti. agresivnost njihovog nametanja. upravo onda kada su oni najveći. posticanja slepe sile kao jednog od veoma snažnih oblika i mogućnosti političke manipulacije. Analize političkih rituala pokazuju da su principi formalizacije utoliko rigidniji ukoliko su društveni odnosi manje demokratični. Razlozi za transformaciju svetkovina u izliv čistog nasilja nalaze se i u preteranom uplivu političkih i ideoloških koncepata na emocije. Peti formalni princip je spektakl. Politički rituali koncipirani prema ovom principu. Nasilje se tada otkači od svoje ritualom omedjene matrice a društvene tenzije i sukobi. Ova akpekt daje lakoću i prozračnost političkom materijalu. ali i za režime «u pokretu» u trenutcima kada sami politički dogadjaji spontano radjaju slavlje. kao i u opresivnim režimima totalitarnog tipa. Treći tip uobličavanja materijala je arhaizacija. Drugi princip je formalizacija. Njemu su sklona društva jakih država i u stabilnim političkim sistemima. Do odumiranja rituala i svetkovine dolazi silom njihove prekršilačke logike. Nasuprot ovom tipu postoji ludizam svetkovine što znači uvodjenje raznih igračkih i umetničkih elemenata u praznik. regulisani propisanim ponašanjem prerastaju u stvarnost agresije i destrukcije. Ovaj princip je karakterističan za militantne ideologije koje se nameću u vidu proročko-spasiteljskih vizija budućnosti. . a naročito verovanja ljudi.nastaje. predstavljaju vrstu «sertifikata» za ideje koje treba nametnuti. integrisanih kultura. priroda ponašanja mase kao i društvene i političke okolnosti mogu da navedu da se okviri dozvoljenog ponašanja prekorače i da se svetkovine pretvore i haos i krvoproliće. tj. dinamike. Ovaj princip organizacije karakterističan je za razvijena demokratska društva. dobrog raspoloženja. što u političkim ritualima pokazuje veliki stepen delotvornosti na planu ideološkog uticanja i u tom smislu stoji u funkciji nametanja političke vlasti. veselosti ali i prilika za ispoljavanje stvaralačke inventivnosti i slobode. 47 . stavranje novih mitova i obnavljanje starih. Maksimalna formalizacija je znak opresije.primer Hitlerov nacizam.

«Strukture». Zato je moguće porediti mitove iz najrazličitijih sredina i istorijskih perioda i otkriti u njima neverovatnu sličnost. UNIVERZALNOST MITSKOG GOVORA U najopštijem značenju mit je sveta priča koja govori o dogadjajima vezanim za deovanje božanskih ili polubožanskih bića.28. istih po strukturi. Zato je mit «seta priča» za razliku od drugih priča. sam medijum kroz koji se stvrnost izražava nužno podrazumeva sasvim odredjenu sliku koja zavisi od formalnih i strukturalnih zakonitosti samog medijuma.. ali i pored mnogoznačnosti i slojevitosti simbola postoji jasna logika i sintaksa mita. Svaki mit se predstavlja ali i doživljava kao faktički opis.»sheme». da je realnost kao činjenično stanje uvek moguće shvatiti i koncipirati prema modelu koji nameće sam ljudski um. On ima i posebnu emotivnu snagu i mobilizatorsku moć i stoga ima neospornu ulogu u svakom religijskom verovanju i društvenoj zajednici gde služi kao čvrst oslonac i sredstvo potvrdjivanja kohezije. osporeno u mnogim aspektima. zasnovano na apriornom obliku mišljenja ukazuje na tri važne činjenice: 1.. pokazuje se da je moderno uverenje da postoji radikalan rez izmedju primitivnih. Dakle. Mitološke konstrukcije su bezgranične. Podrobne uporedne analize pokazale su neobičnu sličnost ili istovetnost mitske misli. 3. rasporedjene oko jednog centralnog jezgra. te da je moguće da danas. društvenim kontekstima i medijima kroz koje se izražava imaju univerzalna svojstva. u vemenu koje je neodredjeno. Makar i fragmentarno on uredjuje svet besprekorno i sa te tačke gledišta predstavlja čvrstu tačku oslonca za svaku društvenu zajednicu. iz čega proizilazi da je naše znanje o činjenicama stvarnosti uvek maksimalno diskutabilno. Govori jezikom simbola. mitske svesti oblikuju i «stvaraju» ali i interpretiraju i osmišljavaju stvarnost na osnovu vlastitih principa. Mitovi pokazuju da njihova logika unosi red u stvarnost na osnovu untrašnje nužnosti tog načina mišljenja. mitska priča i mitsko mišljenje u potpuno različitim istorijskim momentima. antičkih društava i njihove sklonosti ka mitu i u moderne racionalistički orjentisane civilizacije. ali lišenih društrvenog autoriteta koji ima mit. Istraživanja mita u 20 veku sa različitih metodoloških pozicija dokazuju i pokazuju da se mit zasniva na «generativnim sposobnostima uma» ili na osnovnim podsvesnim ili arheotipskim supstratima. mitskih slika i strukture priča kod mnogih naroda. 2. ali koje se shvata kao nešto što postoji izvan običnog ljudskog iskustva. U tom smislu je mit «prava realnost» u odnosu na varljivo svakodnevno iskustvo koje se opravdava i dobija smisao onda kada se oslanja ili ugleda na mit. Mit se razlikuje od svih ostalih sličnih priča po tome što se smatra vrhovnim autoritetom u odredjenom društvu i u tom pogledu se može smatrati važnim elementom religije. motivima i sižeu. što vodi jednom te istom zaključku: da je mitološko mišljenje univerzalno svojstvo ljudske vrste. Mitsko oblikovanje stvarnosti. ali se najčešće odnose na jednu te istu temu. isto 48 . običnim iskustvom. Semaničke analize pokazuju savršenu koherentnost mita i sveta prikazanog u njemu uprkos čudesnosti i neverovatnosti mitskih priča.

Mitos označava autoritativan iskaz o onome što je otkriveno. San i drama su više okrenuti sadašnjosti – što se zbiva na psihološkom planu jedinke. ili se jednostavno banalizuje time što se mit svodi na manipulaciju centra moći. Boden govori o paralelnom razvoju mita i umetnosti. Od epohe prosvetiteljstva snaga mita opada. On je ralnost samim tim što postoji u psihi. I obrnuto. istina i lepota. neku istinu koju oni kojima se mit pripoveda mogu razumom da shvate. sa pozicija relativizma smatra opravdanjem svih povrataka unazad. a forma mita je epopeja. ali izlaže i dimenziju Svetovnog. MIT I SAVREMENA KULTURA: MLADOST Ni jedan fenomen moderne kulture se ne može razumeti a da se ne sagleda značajno prisustvo mita. Ukoliko se zagovara ideja o mitskoj svesti kao elementu strukture uma ili pontenciji čovekove psihe i mišljenja. S druge strane. statičnost njenih osnovnih struktura ili kategorija i u prvi plan se istakne realtivnost društvene situacije koja se oslanja na apsolutnu moć uma. Tako su u mitu prisutne sve tri najvažnije ljudske funkcije: religijska. s druge strane. Kao opšte svojstvo psihe mit je univerzalan fenomen koji nezavisno od vremena i područija ima zajedničke osnove. forma kazivanja. Stavu da je mit univerzalna kategorija ljudskog uma pridružuje se psihoanalitičko tumačenje. S jedne strane mit poseduje dimenziju Svetog. Mit je najstarija i dominantna forma primitivne zajednice. 3. 2. mitos u funkciji eposa nosi estetsku dimenziju. Istraživači mita se slažu da postoji uska povezanost izmedju reči. umetnosti i organizacije te zajednice. Karakteristična forma u kojoj se pojavljuje san je dinamika. mitos predstavlja kazivanje o nekom višem. Postoje dve tendencije: ZA i PROTIV mita. mitos nosi u sebi sadržaje iz Ovosvetnosti. 29. nazadnih društava. pruža ljudima istinu koju oni mogu razumeti. posebno u jJungovoj varijanti. kulturnog i istorijskog ambijenta u kome izrasta. uskaldjujemoelemente stvarnosti prema potrebama i zakonu mita. dok se mit i ep uvek okreću prošlosti. ukoliko se zanemari opštost mitske svesti. Ako bi hteli sva tri sloja da razumemo kao tri različite dimenzije smisla samog mita: 1. Tako živo prisustvo mita u ultra modernom svetu ostaje neobjašnjeno. Logos znači «razglašavanje glasa» pri čemu je značajna forma iskaza.kao i nekad. relativizam sociološkog ili istorijskog pristupa pobija se argumentom o samosvojnosti «konstrukata svesti». moralnih normi. otkriva. ka presudama i energiji iracionalnog. objavljeno sveto. saznajna i estetska: dobro. Hofman smisao mita vidi u «protestu protiv krajnjeg racionalizma» pa. mita i svetih priča u plamanskoj zajednici s jedne strane. Svetom biću koje se ne može dokučiti razumom već se samo naslučuje: ono se objavljuje. oni govore o onome što se već dogodilo. dok Karl Abraham upozorava na odnos sna i mita: san je izraz ličnog kompleksa dok je mit rezultat prvobitnih kompleksa čiji je stvaralac ljudska vrsta u celini. i rituala. iracionalnost ili robovanje predrasudama tradicionalističkih. onda takav stav. obe ove 49 . mit zauzima istaknuto mesto u okviru svake civilizacije. on objavljuje jednu teško shvatljivu istinu. Teorije o samosvojnosti mita opovrgavaju se argumentom po kome ništa pa ni mit ne postoji izvan društvenog.

mit se odnosi na ljudsku stvarnost 4. sve je to primitivna svest koja je preobražena u mitske likove i dogadjaje. Sociološko-istorijska škola tvrdi da mit odražava osnove duštvene strukture i jeste važan dokument za rekonstrukciju društvenih i prirodnih institucija. U doba prosvetiteljstva i racionalizma učinjen je odlučan udarac mitskom i religijskom mišljenju. ta se povest smatra potpuno istinitom i svetom 3.realnosti religijsku i ovozemaljsku mit zaodeva u ruho poetskog iskaza. Napušta se ideja da mitsko treba tražiti u elitnoj modernoj književnosti. sačinjava Povest dela nadnaravnih bića 2. Funkcija mitologije je da obavi harmonizaciju i dovede do većeg stepena reda u zajednici i time predupredi stenje haosa. Mit se upadljivo ispoljio u dramskoj književnosti. Mitska gradja je pouzdan dokument za rekonstrukciju istorijske realnosti jednog naroda. Prema Meletinskom mitologizam je karakteristična pojava u književnosti 20 veka i kao umetnički postupak i kao odnos prema svetu. sumnju i apatiju. istorijom. nauka i filozofija i 3. ali paralelno sa procesom demitologizacije tekao je i suprotan proces – remitologizacija. istorijskofilološka škola je utemeljena u romantizmu. Savremeni proces remitologizacije možemo posmatrati i kao kritiku zapoadnoevropske osnove kulture koju čini hrišćanstvo. Iz mita su se razvile tri osnovne duhovne aktivnosti čoveka: 1. religija i vera. saznanje koje slušaoci duboko iznutra proživljavaju uz pomoć rituala. umetnost i igra. Na pitanje šta je mit? u litearaturi se nalazi niz različitih odgovora a sve zavisi od toga da li se mitovi objašnjavaju funkcijama koje vrše u ljudskoj zajednici ili se njihova suština objašnjava širim strukturama: prirodom. Naturalistička škola govori da je mitologija samo odraz nebeskih pojava tako da su mitovi jedino o kosmičkim i meterološkim pojavama. U tim civilizacijskim «oskudnim vremenima» mit dobija fantanstičniju formu kako bi se suprotstavio pretnji agresije i uništenja kuturne ličnosti. Miletinski smatra da su se mitovi i obredi uvek obraćali čovekovoj individualnoj svesti radi prilagodjavanja pojedinaca društvu. upoznavanjem mita se upoznaje «izvor» stvari 5. Najmanje razvijene potrebe za mitskim mišljenjem mogu se zapaziti na srednjem društvenom nivou. Mnogi teoretičari smatraju da mit danas egzistira u svim formama kloje su društveno priznate. Bez obzira na naučna saznanja u našem veku još uvek nije sve objašnjeno. Prema Mirče Elijardeju mit: 1. Istraživači su uočili da je razlkika izmedju starih i novih mitova u tome što se današnji mitovi brzo demitiziraju i da je vreme njihovog trajanja znatno kraće. 2. Postoje šanse za stvaranje mita i potreba za mitskim mišljenjem. U savremenoj književnosti 50 . Mitologija je najvan odraz onog što primitivan čovek vidi i doživljava u snovima. kulturom. radi prebražavanja njegove psihičke energije u korist društva. upravo ono koje ljudima blisko i koje zahteva simboličku formu prikazivanja. Savremeni mit se radja u situacijama kada je na pomolu očita pretnja narušavanje kulturne ravnoteže i uništenje civilizaciuje. poeziji i romanu. a najvidljiviji su u teškim situacijama i ugroženim zajednicama. Etno-ritualistička škola u tumačenju porekal mita polazi od ograničenog materijala u drevnim kulturama. Savremene mitove odlikuje veća indivualizacija. Andre Žid kaže da u pozadini umetnosti mora ležati neko verovanje mitološkog tipa.

a delom potpuno združena. Tradicionalni sukobi ličnog i opšteg interesa i dalje ostaju. jer ljubav postaje utoliko relativnija ukoliko više hoće da postane apsolutna: čim jedna prava ljubav počne da dobija obično lice. tema sreće je vezana za temu sadašnjosti. U savremenom romanu uvodi se pojam nesvesnog čime se otvara put ka simboličkom-mitološkom. projektovan i identifikovan. Happy end je projektovano ovekovečenje trenutka blaženstva. Naravno. ali ljubav koja drugog čini izigranim uvek je krivac. ali i ideja – pokretačka snaga. čim oskudica i briga za osnovne potrebe popuste. naročito zločine počinjene iz strasti. njegovo pretvaranje u večno vreme. Tako se upotpunjuju dve teme sreće. Prve sistematske ankete iz sociologije filma 1930. Masovna kultujra gradi poseban lik sreće. Prva od zajedničkih crta je u tome što je. ali ljubav vrši. istorijsko vreme. postaje bljutava i ponovo se polazi u potragu za jednom pravom ljubavlju. sreća se uključuje u samu ideju života. izigrana ljubav se opravdava. ona podrazumeva jedan par. Tu je sreća mit. pokazale su da je love making mladih gotovo potpuno podržavao ljubavna ponašanja sa filma. doba detinjstva i doba strasti tako da ta dva stila izražavaju ono suštinsko u čoveku. prošlost i budućnost se stapaju u sadašnjost trenutka intenzivne sreće. Čim se stiša borba za goli život. koja joj oduzima večnost. sa strahom od istorijskih potresa. Svetsko vreme istorije pretvara se u bezvremeni svet mita i to se izražava prostorom. a njima nudi svoje uzore. sreća nije ni društvena ni usamljenička. uvek reč o pojdincu kao privatnom licu. jedna koja daje prvenstvo iealnom 51 . kratkim vestima. Ideja o sreći dostiže svoj zenit u individualističkim civilizacijama. Tomasa Mana i Dzemsa Dzojsa je imenovao za pionire u oblasti poetike mitologizovanja. Meletinski primećuje da je u delima mnogih pisaca mitologizam tesno povezan s njihovim razočarenjem u istoričnost. u projektovanoj mitologiji kao i u identifikacionoj praksi. Specijalizacija je ukidanje istorijskog vremena. Značenja sreće menjaju se zavisno od civilizacije. pričama sentimentalne štampe. Prema Brohu cela istorija evropske književnosti predstavlja razvojni put «dolazak mita i povratak mitu». Pojam «toka svesti» je na poseban način povezan sa mitologizmom. U tom. film nije celokumna masovna kultura. nalazi je u pustolovnom životu. 30. akciji. Razdvojeni su u liku pustolovnog junaka: on ne nalazi sreću samo u završnom uspehu. Roman 20. Ali skorašnji razvoj stvari dovodi u pitanje temu jedne prave ljubavi. Tematika ljubavi se na veoma različite načine očituje u raznim romanima. Masovna kultura daje prvenstvo sintetičkoj ljubavi. naročito zločine počinjene iz strasti. veka prenosi osnovne radnje i tokove u unutrašnjost. Mnogobrojnost jednih pravih ljubavi postaje unutrašnja rak-rana ljubavi.g. U tom. Ova dva vida su delom potpuno razdvojena. izigrana ljubav se opravdava. Broh smatra da su u mitu sadržane osobine oba doba. Zatim. koje je sproveo Herbert Blamer.mitološko vreme potiskuje objektivno. Isto tako. Putem ljubavnih tema vrši se direktan uticaj filma. MITOVI MASOVNE KULTURE: SREČA I LJUBAV Ljubav masovne kulture crpi svoje sadržaje iz života i stvarnih potreba. ali ne i ludoj ljubavi. Kratke vesti u prvi plan ističu prekoračenja koja ljubav vrši.

U masovnoj kulturi «muške» teme (agresija. na erogene znake. dakle. ljubavi. promašaje. blagostanja. Euforizirajuća mitologija je osporavana samo u umetnosti i kritici koje se nalaze na periferiji masovne kulture.. sreće. i gde svako oseća da nije lično pogodjen. Masovna kultura igra glavnu ulogu u savremenoj modi: ona je instrument neposredne demokratizacije aristokratizma: dopušta da običan svet na najbrži način podje za elitom. Masovna kultura je žensko-muška. Ona kao celina čini kompleksni sistem koji istovremeno podstiče i koči preteranost u ljubavi u korist jezgrene ljubavi. osim toga. 31. koja se manje odnosi na muškarce a više na ženu koja guta romane. ljubav. Kroz praktične rubrike ženske štampe (a isto tako i muške štampe) pod ženskom kontrolom se odvijaju ne samo kućni poslovi nego i ceo novi svet blagostanja – komfora. Ona potiskuje seksualne i strastvene mahnitosti.. Žena-uzor koji izbacuje masovna kultura liči na lutku za ljubav. gde sreću dovode u pitanje osećanje krivice.. to znači da se u filmovima. mikrokosmos osnovnih praktičnih vrednosti masovne kulture: afirmaciju pojedinaca kao privatnog lica. druga koja podstiče hedonizam svih trenutaka života koji živimo. smrt. I u ravni ženske mode masovna kultura nam otkriva pravu funkciju: obezbedjuje prilaz nedostižnim «olimpijskim arheotipovima».. uslovljena civilizacijom u kojoj su ublaženi najbrutalniji vidovi ljudskog postojanja (borba za život. ub istvo) su projektovane. film. tragedije na onu periferiju koja se naziva kratkim vestima. Štampa namenjena ženama predstavlja. na kukove.).trenutku u imaginarnoj projekciji. neuspeh. štampi.. u emisijama na radiju ili TV nalaze kako sadržaji koji interesuju muškarca. ali nužno stvara svoju sopstvenu mitologiju. Masovna kultura se trudi da na projektovanu periferiju progona tamne kutke smrtnog života.. vitke lepote. Ovaj mikrokosmos je. Empirijska sreća odbacuje mitologiju onozemaljskog. svim sredstvima se stavlja u službu identifikovane prijemčivosti. iz njihovog uticaja proizilazi da masovna kultura daje prvenstvo sintetičkoj ljubavi (duhovnoj. noge. blagostanje. tako i oni koji interesuju žene. Na sve ove pojave neobično velikog uticaja imaju masovni mediji TV. strepnje. najaktivnije jezgro 52 .. masovna kultura prirodno naginje veličanju ženskih vrednosti.) su identifikovane. «Ženske» teme (ljubav. Prava kulturna praksa vezana je za «ženske» vrednosti. omogućava da se postignu ta izrađena individualnost i privlačnost. Ove osnovne vrednosti su stvarno vrednosti sa ženskom dominantom. nadmetanje.. VELIČANJE ŽENSKIH VREDNOSTI Naslednica graddjanske kulture. Tako masovna kulturaostvaruje dijalektiku aristokratizacije i demokratizacije na svim nivoima. U isto vreme održava potrošačko ludilo čiji značaj kao ekonomskog stimulansa postaje sve veći u društvu Zapada. bedra. ali ne i ludoj ljubavi. Reklame i saveti su veoma precizno upravljeni na sekundarne seksualne odlike. na ideal tanke. porodično ognjište. udobnost. da bi najzad medju širokom publikom standardizovala uživanja aristrokratske nadindividualnosti. čija je dužnost da prikriva mračnije oblasti. telesnoj) nedeljivoj i potpunoj. pustolovina.

radio i televiziju nacija Zapada. Masovna kultura ima izvanrednu snagu osvajanja. To nije vladavina žene subjekta-predmeta već ženskih vrednosti u okviru kulture.ku. Jour de France i drugim časopisima muško-ženske štampe. A u drugim 53 . a koji sintetizuje vrline device i prostitutke. Jedno jedino objašnjenje je moguće. U uzoru savremene žene sintetizovana su tri imperativa: zavesti. postepeno slabljenje jakih seksulanih tabua omogućilo je njihovo pomirenje bar prividno. koje su oblikovale. Reč je o emancipovanoj ženi. ona je žensko-muška i obuhvata sve teme ženske štampe. gospodari u ženskom časopisu. Nije dovoljno samo potvrditi veličanje ženskih vrednosti. bilo da jesu ili nisu za žene. voleti. 32. Emancipacija žene se ne postiže samo drustvenim priznanjem već i transformacijom domaćinskog robovanja u kontrolu nad domaćinstvom putem električnih aparata. treba voditi računa i o otporima. tip američke lepote se nametnuo i Japanu – frizurama. Tako. devicama i prostitutkama. Vodeće teme vezane za oblast ženskog se takodje razvijaju u okviru masovne kulture: štampakoja nije namenjena ženama nije namenjena ni muškarcima. to je zato što je tu glavno identifikativni uzor privlačne žene. tako i u Pari machu. Čitave nacije su pred njom zatvorene. film. ali o ženi u kojoj emancipacija nije ugušila dve funkcije žene-gradjanke: zavodničku i domas'ni. udobno živeti. već se ocrtava i nameće uzor žene. uprkos ekonomskim razlikama masovna kultura prodire u razvoju u Aziji i Africi. devica je bila ideal ljubavnog osećanja dok je prostitutka inkarnacija seksualnosti. svojim snažnim podsticajem na podržavanje. Ne postoji identifikativni mučki uzor koji bi se konkurentski nametnuo. SAD i koje sačinjavaju ono što nazivamo maovnom kulturom.masovne kulture. Hrišćanska kultura je do krajnih granica suprotstvaljala teme žene-majke ili sestre temama sekularnosti. Uprkos etničkim razlikama. to je zbog toga što je ona još uvek identifikatorski subjekat čitateljki. u jednom uzoru žene čija je Ema Bovari bila nesrećna esenijanka. Retki su gospodari cover-boy-i. PLANETARNA KULTURA Nova ilustrovana štampa. kako u štampi za žene. a muške odlaze medju snove ili nalaze primenu u sportu i igrama. šminkom. Postoji zaista antinomija izmedju domaćeg ognjišta i ljubavi. skrivene veze nisu nikad prestale da se održavaju izmedju ove dve antinomske teme. Ako lice žene a ne muškarca. Ova podudarnost žene subjekta i žene predmeta obezbedjuje hegemoniju ženskog lica. koje sledi muško prateće božanstvo. Ali nadmoć ženskog se ispoljava u fenomenu cover-girl-e Žensko lice gospodari koricama časopisa. radio. kao Kina. televizija su se danas učvrstili u svim zemljama sveta. isto tako treba ispitati arhetip savremene žene. njihov ljubavnik – satelit. Kulturne teme. na odredjene oblike ponačanja. proširile su se na film. štampu. a ne neko koga treba zavesti. u okrilju masovne kulture. dok je predmet želja čitalaca. Ako u časopisima masovne štampe žena takodje baca u zasenak muškarca. ne samo da se ženske vrednosti otelotvoruju i počinju da deluju u društvu. Naravno. potajne. razvod ili tajna ljubavna avantura mogu da razreše ili da pomire tu protivrečnost. sličan onim velikim boginjama srednje Azije. potrošnju. Naravno. U SSSR džez i rok-en-rol stižu mladalačkom crnom berzom sve do Sibira.

Mas. tenis) nadovezuje se na stare ili tradicionalne igre. odevanje. kultura se poziva na afektivne sklonosti jednog univerzalnog imaginarnog čoveka. kulture je takodje i veličanje novog tipa čoveka koji se univerzializuje. Svugde gde se pojavi ona teži da uništi kulture hic i nunc. Ruši tradicionalne vrednosti. to će reći podloga zajednička ljudima svih civilizaciuja – tu zajedničku podlogu čini samo jezik slika svojstven filmu. porodica zadržavaju njen prodor. kultura povezuje te dve vrste univerzalnog: univerzalno elementarne afektivnosti i univerzalne savremenosti. fotografija. Ona je alhohol za narodne mase. mas. Njeni neprijatelji su sistemi koji žele da podrede potrošnju proizvodnji (kineski sistem). kosmopolitskim. Ona na svom terenu i nema pravog suparnika. tropski ritmovi (sambe. Širenje masovne kulture ne samo da je potpomognuto planetarizacijom jedne civilizacije. Ona će ključati. 33. nasledjene uzore. Mas. čine je i one prve i osnovne strasti. Kosmopolitizam mas.Pošto doprinosi njihovom slabljenju i njihovoj heterogenizaciji. ponašanje. Masovna kultura univerzalizuje ove potrebe. čoveka koji teži boljem životu. a njeni najvažniji sadržaji pripadaju oblasti ličnih osećanja potreba (sreća). Ne uništava sav folklor: stare zamenjuje novim. Ni sistemi zvani komunistički neće uspeti da zadovolje nove potrebe. ne više sintetizovan. pijenje koka-kole). primetimo da mas. filmovi. oglasi. reklame. To je skup folklora koji su se sjedinili da bi napravili univerzalno telo: dzez američkocrnačkog porekla. kao što je slučaj u SSSR posle Staljinove ere. kultura povećava tu nemoć. fudbal. Paradoksalna je činjenica da u istom trenutku kad izgleda da na celoj zemlji doprinosi pobedi vrednosti amerikanizma. kultura pomaže da se podrije gradjanska prevlast i američka nadmoć. televiziji. Svetski sportski folklor. Ali ova sanjarenja ostvaruju se samo u ravni mimetizma (nošenje jakni. Stoga će birokratski sistem koristiti masovnim sredstvima prinude da bi ugušio zahteve za potrošnjom. stripovi. mas. imaginarnih (pustolovina) ili materijalnih (blagostanje). Mas. bajoni). Posto se postavi problem o društvenoj nemoći gradjanske klase i srednjih klasa u nerazvijenim zemljama u razvoju. koji je utvrdio svoja pravila u anglosaksonskoj eri (ragbi. ona taj isti proces potpomaže. kultura donosi kulturne izvore za sve oblasti – ljubavni odnosi. kultura je društveni opijum srednjih klasa i gradjanske klase Trećeg sveta. država. podržava sanjarenje o životu na američki način kod velikog dela gradske siromačne omladine. Mas. pre ili kasnije orjentisati na razvoj potrošnje. kultura je po svojoj prirodi anacionalna. Ona se spotiče o sisteme i ideopologije koji odbijaju da ljudski smisao vide u individualizmu. Protivreči komunizmu. utoliko pre što će se birokratski poredak. 54 . antropološka priroda. a igra nezavisno od rada bila im je strana. već univerzalan po onome što ima u sebi od neposrednog konkretnog: jezik slika. Takodje se širi jezik.religija. IDEJA I POREKLO IGRE U uslovima života primitivnih rodovskih organizacija najveći deo vremena njihovih članova bio je utrošen za obezbedjivanje nužne egzistencije. Ovaj kosmopolitizam je dvostruke prirode: s jedne strane. adržavna.

Igra u savremenoj civilizaciji: Tamo gde politička praksa ostaje u predpostavkama represivne ideologije javlja se egzistencijalna stvarnost vlasti i mnoštvo svojih nejasnih modaliteta. tako se igra istrorijski gledano. Čovek sa stanovišta igre nikada nije tako intenzivno sputavan kao u periodu srednjeg veka. Ideje o igri. igra se javlja kao aktivnost u kojoj imaginacija i improvizacija omogućavaju da dodje do izražaja unutrašnje strane čovekovog života. (rodjena u Grčkoj). potrerba za opuštanjem. Huizinga nalazi da je latinska reč ludus-ludare izražava područije igre. Igrač u svetu igre otkriva svoju nemirnu subjektivnost i svoju potrebu za putovanjem 55 . Smisao i značenje igre Igra se potvrdjuje kao prisnost unutrašnjeg života. to što mogu da budu. Prvobitno su rimske igre zauzimali sve više prostora. konačno našla s one strane rada. igre prerušavanja (mimicry) i 4. razonodu. Ta sloboda je njen osnovni pokretaqč.U primitivnom društvima igra nastaje u okolnostima samoodržavanja i bila je prožeta radom. kao napor koji menja započeto. uvek rizikuje da se pretvori u nasilje. donete su u Rim. Igra može postati pokretač inertne snage. Ona se stalno nalazi i otkriva. Što je više čovek uspevao da organizuje svoje spontane aktivnosti to je sve više dolazilo do aktivnosti koje su sadržale i socijalno značenje. Ti modaliteti su veoma nepodesni za uzajamna i ranopravna dejstva partnera u domenu igre. Ako je igra vid protesta ne treba je isključiti iz razmišljanja o socijalnoj promeni. njena svrsishodnost. liturgijska i scenska prikazivanja kao i igre na sreću. I kad ima nejasnu formu igra nije senka čovekovih ludosti. Igra koja ne zna za svoje granice ne računa na ljudsku sudbinu i ljudsku potrerbu. Rože Kajoa deli igru na: igre takmičenja (agon). Ritmičke aktivnosti izražene kroz igru uticale su na osećanje povezanosti i stvaranja zajedničkih vrednosti. Kapitalizam čini prekretnicu zato što ekonomska delatnost postaje cilj za sebe. 3. takmičenje. Demonska moć igre razara i sebe samu. Igra čini mnogo da pomogne ljudima da postanu ono što jesu. neosporno je da se čovek sve dokle ne postane pojedinac ne može smatrati ni subjektom igre jer ona podrazumeva slobodan izbor. Ako se ne shvati da je cilj igre u njoj samoj. Igra koja računa na sredstva nasilja osudila se na to da pomrači svoju suštinu i svoje najblistavije mogućnosti. Kada su plemena išla u ratni pohod igra je bila manifestacija religije primitivnih društava. Kajoa kaže da u začetku igre postoji neka prvobitna sloboda. Igra i razonoda proglašene su poročnom aktivnošću. igre na sreću (alea). igre zanosa (ilynx). Usled procesa industrijalizacije dolazi do sve izrazitijeg odvajanja fabričkog radnog vremena od vremena za ostale aktivnosti. bile su besplatne i privlačile su najšire slojeve u nevidjenom broju. Svet igre privlači zato što se igra suprotstavlja jedinstvu čovekovog života i njegovoj delatnoj praksi. Igra ostaje u području neizvesnog. 2. jer navodno odvode čovekove misli od Boga. žeđ za razonodom i davanje maha mašti. onda se ne shvata ni njena suština. Nemoćna da se odupre pritisku spoljnih uticaja. Ona obuhvata dečiju igru. privida i poruge. Starogrčka civlizacija je koristila igru kako bi ostvarila svoj društveni cilj. neozbiljnoga. Tragajući za pojmom igre. Dobro su poznate proračunate «igre» u kojima se vlast pokazuje kao kamen spoticanja ljudskih vrednosti. Igra je potreba slobodnog čoveka. Rimljani su bili vični organizovanju zabava. Grci su davali veliki značaj vojnoj veštini i fizičkom uzdizanju.

takmičenje. a prati je osećaj napetosti i radosti te svest da je ona nešto drugo. čovek koji se igra. on označava takmičenje. igra se javlja kao aktivnost u kojoj imaginacija i improvizacija. On u predgovoru svog eseja Homo ludens kaže: «homo ludens. kao i igre na sreću. doprinose njihovom tačnijem odredjivanju i razvoju. kao njegovu suprotnost i nepomirljiv kontrast. šta više. POJAM I VRSTE IGRE HUJZINGA: Igra je dobrovoljna radnja ili delatnost koja se odvija unutar nekih utvrdjenih vremenskih i prostornih granica. koju ja nazivam paidia. ROŽE KAJO: u svom delu Igra i ljudi piše: «u začetku igre postoji neka prvobitna sloboda. liturgijska i uopšte scenska prikazivanja. a u drugom vežbanje. One u tvari ilustruju moralne i intelektualne vrednosti jedne kulture. privida i poruge. kao i onda kada označava «školu»: u prvom slučaju. autoriteta i dresura – postoji opasnost da sadašnji i budući svet ostane bez svojih pravih igrača. prema dobrovoljno prihvaćenim ali i beziznimno obaveznim pravilima. Eugen Fink vidi igru kao bekstvo od rada. Takva prvobitna moć improvizacije i veselosti. žedj za razonodom i davanje maha mašti. onda se neočekivano sužava zaintersovanost za igru. Skup pojmova «pričiniti se nečim» ovde je u prvom planu. Od te semantičke osnove. ludus se udaljuje kada označava javne igre. omogućavaju da dodju do izražaja unutrašnje strane čovekovog života i njegova autonomija. udružuje se sa željom za naobaveznom teškoćom. 34. kojoj je cilj u njoj samoj. Sama svest da je igra «nešto drugo» nego « običan život» ima smisla ako proširuje i prevazilazi granice realnosti. kao poseban vid razonode. odaje funkciju isto tako bitnu kao što je rad. Ona obuhvata dečiju igru. One. Usmeravanje igre na takve ciljeve ne samo da odlaže njeno živo prisustvo u sadašnjosti već je i lišava vlastitog delovanja. ako poništava nešto od tih granica i umanjuje prisustvo otudjenih socijalnih sila. po Hujzingi. razonodu. Igra se potvrdjuje kao prisnost unutrašnjeg života. i da pored imena homo faber zaslužuje svoje mesto. Od potpune slobode spontano izražene u igri do pravila koja otkrivaju njen institucionalni karakter. i ukupno uzevši. koje su uživotu Rimljana zauzimale tako važno mesto. napor koji menja započeto. Igra i društvena herarhija moći Autoritet hijerarhije ne unapredjuje svet igre već ga onemogućuje. Ceo prostor igre je ostao u oblescima institucionalizovane mrzovolje. Tragajući za pojmom igre on nailazi da je latinska reč ludus-ludare izražavala čitavo područije igre. s mnoštvom manipulativnih mehanizama i dobro smišljenih zamki ozbiljno ograničava i ugrožava čovekovu slobodu. Ta orijentacija. oslobadja latentno. Hese kaže da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta. Kad se u pedagoškoj praksi prelaz od igre ka radu iskazuje «igrajući se učiti». U izrazu «lares ludents –ludare znači «plesati». Izvršio je veoma uspešnu klasifikaciju: 56 .do sebe nepoznatog. nego običan život. Igra premašuje individuum i sebe samu. Ta sloboda je je njen osnovni pokretač i tu je poreklo njenih najkompleksnijih i najdoslednije organizovanih oblika. područije neozbiljnoga. za koju predlažem nazivb ludus. da bi se došlo do raznih igara kojima se bez preterivanja može pripisati atribut civlizatorske. poriće naviknuto. Svet koji dolazi nije naročito sklon neočekivanoj spontanosti i raznovrsnim mogućnostima igre. potreba za opuštanjem.

niti Homo sapiens. oslobadja latentno. može da bude jedan od bitnih indikatora osnovne usmerenosti kolektivnog života.) igre takmičenja (agon) 2. Razume se.umetničkog zajedništva stvara čovečanstvo i sagledava svoju beskonačnost. Homo sapiens i homo faber apsolutno dominiraju «medjusobno se odredjuju i nad-odredjuju». a ne druge. kao što tvrdi Herman Hese. dostojan ljubavi. ukoliko ne izražava obeležja uzbudjive ljudskeakcije. koji putem čulnog.» Slično mišljenje svojevremeno izložio je Ernest Fišer koji je tvrdio da smo «stvaralački čovek može da bude kompletan čovek». strast. nerazgovetne prostore osećajnosti i čovekovu «konkretnu univerzalnost» igra nema izgleda da se realizuje kao čin slobodnog stvaralaštva. ni zbog iskušenja ljudskog trajanja. na zanat gleda kao na rad. istražuje a ni jedinstvo svega toga. ali i pored toga. čovek koji se igra. U svom poznatom delu «Kritika moći» KANT je pokazao suštinsku razliku izmedju umetnosti koju on zove slobodna veština i zanata zla koji je rezervisao sintagmu najamna umetnost. Ukoliko ne brani čovekovu subjektivnost i stvaralačku raznovrsnost. koji s nekim drugim želi da postane jedno. ni onaj koji razmišlja. bez njihove slobodne i nadahnute egzistencije. «Na umetnost se gleda kao da ona može ispasti celishodno sama kao igra. ljudske doživljaje. niti je u njenoj blizini. tj. Edgar Moren pokazuje da se savremena tehno-ekonomska civilizacija temelji na «reproduktivnom shvatanju» čoveka. ni čovek koji radi. Ako je istina da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta. IGRA I STVARALAŠTVO Stvarajući u odnosu na život zbilje jednu vrstu «sekundarne realnosti» igra se potvrdjuje kao prisnost unutrašnjeg života. vać najviše zbog tvrdoglave navike da se igra suprotstavlja jedinstvu čovekova života i njegovoj delatnoj praksi. Verujemo da se očovečeni svet ne može ostvariti bez umetnosti i igre. užitak. mit – i što je ludens – igra. 57 . igra sa sudbinom. Autentična igra ne postoji bez izrazite estetske dimenzije. onda svet igre ne privlači samo zbog njegovih skrivenih dubina. tj.) igre prerušavanja (mimicry) 4. kako ona aktivnost koja je prijatna sama sobom. svaka igra nije umetnost. poriče naviknuto. čovek sposoban da voli.1. duhovnog. kao napor koji menja zatečeno. Praćena specifičnom svešću o drugačijoj realnosti u odnosu na stvarni život. zadovoljstva prerušavanja i privlačnosti zanosa nisu aktivnosti koje je mogućno sasvim precizno razgraničiti.) igre zanosa (ilynx) Kajoa pokazuje. ali i izazov svetu realnosti koji svojim grubim uslovima razara ili blokira spontanost bez koje se igra ne bi mogla zamisliti. 35. Iz pojma homo isključeno je sve što je «demens – san. u stvari da sklonost takmičenju. prisustvo jedne vrste igara. igra može postati pokretač inertne snage. zabava. Ono što ne sme da nedostaje jeste Homo ludens. Neophodno je Homo amatro. kao na ono zaposlenje koje je samo sobom neprijatno (mučno) i koje je privlačno samo blagodareći svojoj posledici usled čega može biti prisilno nametnuto. koji poznaje ljubav. niti da se približi umetnosti.» U nametnutoj igri ukida se njeno slobodno tvorenje. mudruje. kao kompleksna akcija novog. On konstatuje: «celokupan čovek nije niti Homo faber.) igre na sreću (alea) 3.

36. Dvoigra. On skreće pažnju na vremensku pravilnost i mehaničku regulisanost tehničke civilizacije. To je dvoigra produkcije. Dokazujući da nauka i tehnika polaze od veoma različitih inspiracija Zorz Gurvič je smatrao da je tehnika prožeta težnjom da dominira svetom. kao planetarna dominanta modernog doba. u osvajanju sveta. Ona po Gurviču predstavlja svet za sebe. Zahtevi za tehničkom efikasnošću. Možda je. što se dešava izmedju čoveka i robota. Tehnika ostaje i dalje «ograničeni kosmos». svet zive prirode. On zato ističe neophodnost ponovnog osvajanja mašine. često neumoljivi. I pored toga što tehnika nastoji «preuzeti brigu za sve što jest». igra je u kojoj su redukovane čovekove mogućnosti. gotovo da nije ostalo nijednog oblika ljudske realizacije i samorealizacije u kojima se tehničko dostignuće nije javilo kao suigrač. Ona se ispoljava kao nevidjena snaga koja može da otvori. savremenik se pasivno odnosi prema agresivnom svetu tehnike. rukuje i zapoveda. ali i da zatvori izlaz. nosi pečat prinude. čovekov svet čine sve siromašnijim i bezobličenijim. Navike koje reguliše sat i kalendar mogu ugroziti snagu samog čovekovog impulsa i dovesti do njegove otupljenosti. ali nije nimalo uvećala sposobnosti ljudi da inteligentno na njih reaguju. koji svoj zatvoreni svet svodi na automatsko funkcionisanje. kao «ono što zamračuje i što otkriva horizont». Budući da postoji mnoštvo svetova: svet mrtve prirode. Igra i ceo domen rekreacije i razonode opstaju u teskobi vremenskih ograničenja. Otuda je i razumljivo što ovaj autor neophodnost razumevanja «dominantne uloge» tehnike u modernoj 58 . ostaje osećanje gorčine i nemoći. Pošto ona podrazumeva upravljanje – akciju. Ž. Mamfordova analiza ambivalentnosti mašine – koja je instument oslobadjanja i instument porobljavanja čoveka. Medjuzavisnost čoveka i tehnike teško može izbeći dramu dominacije i potčinjavanja. da ostvari nezavisnost koja je sama sebi dovoljna. Fridman doveo je u neposrednu vezu «tehničku avanturu» koja se mora prihvatiti u sudbinu civilizacije. unifikacije i standardizacije. služeći ljudskim ciljevima ili ih negirajući – upozorava na ozbiljna protivurečja tehničkog progresa. Tehnička igra. da postane cilj za sebe. Igra sveta se zbiva kao igra medju igrama. da svojom parcijalnošću zameni celinu. a život je pritisnut prividom svrsishodnosti. svet koji ima tendenciju da se zadovolji sobom. da njime upravlja. Mamford pokazuje da je savremena civilizacija povećala zahteve za mehaničkim pomagačima efikasnosti. Ona se svodi na puko služenje vremenu. ako i uključuje saznanje. s tim što čovek nije razvio svoju igru u «punom bogatstvu» i relativnoj celovitosti. ljudski svet i društveni svet. kako bi se ona podredila ljudskim ciljevima i smislu egzistencije. čovek je još daleko od toga da se uklopi u «igru sveta» jer nije postao «gradjanin sveta». Lišen mogućnosti aktivne selekcije i moći razlikovanja. razmišljanje o dvoigri: čovek – robot pomalo prevremeno i pored svoje aktuelnosti i neumitne savremenosti. tehnika se javlja kao njihov posrednik ne pripadajući ni jednom neposredno. ali i redukcije. zbog toga. Otuda u razmatranju teme dvoigra: čovek i robot. to saznanje je u svom korenu specifično – pragmatično i aktivističko. ČOVEK ROBOT I IGRA MAŠINA Rečeno je da su tehničke igre prisutne u svim oblicima postojanja – od materijalne proizvodnje do misli koja se kibernetizovala.

iz te principijelne asimetrije izmedju dva tabora automatski proizilazi da je ishod utakmice unapred odredjen. On će u drugom delu «O mašinama koje uče i koje se same reprodukuju» posebno govoriti o učenju koje mašinama za izvodjenje igara omogućava da. Ovaj istaživač. kao da živi pre nego što se oslobode protivnika.. To je uvek nova kreativna formacija koju ni jedna mašina ne može da sledi ni predvidi. dalje. ali ritual. nije svejedno da li se radi o ograničenim ili neograničenim sposobnostima. Predpostavite da ste u situaciji da igrate šah sa takvom mašinom. On smatra da ono što važi za fizilčke igre važi i za nadmetanja u kojima preovladava intektualni elemenat. neočekivano. Tada se izgleda. A ritual kao 59 . šta zaključujete o protivniku. nešto od njene jednodimenzijalne pogrešivosti. znači «ubiti» protivnika. Ali – čitava američka mitologija to može da potvrdi – dobiti u igri na simboličan način. po snazi dominacije i pragmatizma. podseća na drevne rituale i na arhaične konstante u igri. na osnovu iskustava. Tada ćete utvrditi da će se pri ponovljenoj situaciji na tabli. zaboravlja da je ishod partije od 64 crno-bela polja uslovljen vrednošću individualnih kreacija. Viner misli da fizička nadmetanja i vrste igara za koje se predpostavlja da ih može igrati mašina imaju isti elemenat učenja pomoću iskustava i učenja protivnikovih ili sopstvenih navika. jer jedino ona dovodi do uspostavljanja ravnoteže izmedju dva tabora. Ovo je veoma značajno za celovito shvatanje igre.civilizaciji vezuje za kulturu koja bi morala objasniti svoj odnos prema tehnici. uz goleme razlike. jasno je da su prvi dobitnici.. izdržljivošću nerava.. da će se ponoviti. koje obično ne smatramo igrom. Viner pokazuje kako mnogi oblici borbene aktivnosti. koja sve više postaje univerzalna kategorija.. Ipak.» Pristalice nadmoći mašine u igri s čovekom pominju čovekove slabosti kao što su psihološka ograničenja i zamor igrača. On smatra da se ne postavlja pitanje mogućnosti konstituisanja mašine koja će igrati optimanu igru u smislu Fon Nojmanovih ideja. kao svetsk igra koja blokira svako transcendentiranje «izvan postojećeg».» Levi Stros dolazi do zaključka:»U velikoj biološko i društvenoj igri koja se neprekidno odvija izmedju živih i mrtvih. Ali. prisutna u svim vidovima individualnog i društvenog života.. pre liči na neku povlašćenu partiju odabranu medju svim mogućnostima. u svakom slučaju «moguće je konstruisati mašinu koja će igrati šah u smislu pridržavanja pravila bez obzira na vrednost poteza».. protivnikova reakcija javiti kao i prvi put. Ali. U nastojanju da se uspostavi veza izmedju tajnovitog čoveka i bezličnog robota. žele da mu pruže utehu da odigra još jednu utakmicu. usavršavaju svoju «taktiku i strategiju». Tehnička moć. Svaka igra definiše se pomoću svojih pravila koja omogućavaju praktično neograničen broj partija.. snagom karaktera. koji se takodje «igra». neophodno je podsetiti na ideje koje je obrazložio Norbet Viner u delu «Kibernetika» gde se pita o mogućnosti konstituisanja mašine koja igra šah. Zato on i nalazi da igre cvetaju u industrijskim društvima u kojima dominira planetarna tehnika.Viner kaže: « Velika slabost mašine – slabost koja nas je spasla da dosad ne potpadnemo pod njenu dominaciju – leži u tome što ona još ne može da uzme u obzir ogroman opseg verovatnoće koji karakteriše ljudske situacije. upornošću volje i nezaobilaznim samoljubljem. otkrivaju nešto od shematizma igre. obrazloženih u njegovoj «Teoriji igara». pokazuje da su u igri «sukobljavaju živi i mrtvi.

Igre u savremenoj civilizaciji upućuju na opasne granice koje su neodvojive od pada stvaralačih moći i ljudskih sloboda. To ima za posledicu uvidjanje druge bitne odlike njihove: mogućnosti da govor i jezik služe kao sredstvo povezivanja. dakle: svi ljudi imaju (potencijanu) moć govora. ima neizbežnu posledicu: čovek je izgubio. može se podrazumevati ono što je konstatovano još Koen tj. «socioplško izučavanje odnosa izmedju instrumenata artikulasanog govora. Uostalom o ovoj razlici dosta govori već i potreba koja je stvorila u različitim jezicima i različite termine za ove sadržaje ( u grčkom: »glosa» i «logos». van igrajućeg sveta. u latinskom «lingua» i «sermo»u francuskom «langue» i «parole»). smatra da je neophodno u igri izumevati «nespecijalizovano sudelovanje» u drami sadašnjosti i u svakodnevnom životu. Dakle: govor je opšta sposobnost i osobina svih normativnih jedinki ljudske vrste. dalje. komunikacije. Maršal Makluan veruje da svako pokoljenje teži da se potvrdi u igri.» Jezik čini sastavni deo kulture i kao takav je proizvod društva. bezuslovno «naginju automatizmu». na jednoj. već na prelazu sa jezika gestova. jezika i društva koje ga upotrebljava. To je gotovo neminovno učiniti utoliko pre što savremenici. DRUŠTVENI KARAKTER JEZIKA I GOVORA Autori koji su doprineli razvitku sociologije govora i jezika naročito se ističu: Žorž Grene. Uopšteno govoreći pod sociologijom govora i jezika. On je na gubitku! 37. na drugoj strani. posredovanja i integracije odnosno dezintegracije u društvu. medju pojedinim članovima ili grupama u društvu. on će reći da je igra mašina koja može stupiti u dejstvo jedino ako igraći pristanu da neko vreme budu lutke. Vajnrajha. Koen. u okviru postmodernih tendencija. još i u tome što se u jeziku. mogu se ponekad naslutiti društveni odnosi onih ljudi koji dolaze u uzajamni dodir. danas bi se mogao tumačiti kao neo – arhaizam. Ovde sociologija otvara potrebu: da se napravi razlika izmedju govora. kao i u govoru. Već i u govoru pomoću gestova za razliku od verbalnog govora (govora pomoću reči). mimika. Sasvim precizno definisanje jezika i govora i odsečno njihovo razgraničenje gotovo i da nije moguće. Ali baš ta činjenica da je jezik sastavni deo kulture govori istovremeno i o drugoj njegovoj veoma važnoj strani odnosno da on i nije samo proizvod društva nego istovremno i dobrim delom njegov kreator. Socijalna strana jezika i govora je vidljiva već i po tome što su jezici sredstvo kolektivnog opštenja.igra. budući da se društvo počev od izvesnog stupnja može uspešno razvijati tek usvajanjem jezika i njegovim korišćenjem u nizu svojih aktivnosti. Sa transformacijom kulture menjaju se igre kao njeni «verni modeli». Uveren da igre predstavljaju «vrstu veštačkog raja» ili «utopijsku viziju». U tom pogledu će čak i lingvistički stručnjaci veoma mnogo razilaze. neprestano prepliču uzajamni uticaji normativne i vizualne 60 . bez okolišanja. može se zapaziti rastuća složenost instrumenata govora odnosno jezika. i jezika. Društveni karakter jezika ogleda se. Sapir. grimasa i tikova na verbalni govor i posebno na artikulisani govor. Realizacija igre na koordinati čovek – tehnika. Boasa i naglašavali sociološku stranu govora i jezika. Medjutim. ali svi ljudi ne govore ipak istim jezikom. ali da se i ta opšta sposobnost konkretno ostvaruje pomoću niza razlkičitih jezika. za sada.

jezičkih ili lingvističkih «interferencija – podudarnosti» u sadržaju komuniciranja. Ali je biloška i društvena evolucija. Normativna komponenta jezika uvek vodi više računa o tome kakav bi jezik trebalo da bude (npr. Isti je pristup i kod ekonomskih odnosno proizvodnih uslova. Kao takav on predstavlja kondezovano iskustvo društva odnosno odgovrajućih društvenih zajednica.komponente. a posebno u oblasti govora i jezika. supstrat jezičkih promena. dok su druge vrste srodstava i drugačiji socijalni uslovi u drugim sredinama zavodili i drugačije jezičke izraze. iz nužde saobraćanja sa drugim ljudima». Klod Levi-Stros je primer kako se upešno postavlja veza izmedju srodničkih odnosa u primitivnim društvima i jezičkog izraza toga srodstva. Jezici lovačkih i pastirskih naroda se moraju razlikovati u leksičkom. Biološko srodstvo.. budući da svaki subjekat koji koristi jezik pripada nekoj duštvenoj grupi. Tako diferenciranje jednog jezika na dijalekte. pravopis u knjiđevnom jeziku).) Pošto verbalna komunikacija zahteva prostornu blizinu subjekata (kada se ne koriste sredstva tehničkog 61 . čak i upotpunjen skalom gestova i mimike. provincijalizme. pa i na značenja. u okviru odredjenog jezika. b) uticaj tzv. isto onako kao što se moraju razlikovati jezici naroda koji se bave moreplovstvom. pošto su proizvodni uslovi bitni uslovi za postojanje i napredak neke zajednice i pošto oni nameću odgovarajuću društvenu organizaciju. ljunjama. profesionalne elemente. Utvrdjeno je da životinjski govor. strahovima. ili jezici drevnih i modernih društava. Nauka je utvrdila da se i životinje služe glasovnim i drugim signalima da bi se medjusobno sporazumele o izvesnim nagonskim stanjima. srodstvo po krvi je uticalo na oformljenje jezičkog izraza srodstva. Ipak možemo reći da u normativnoj komponenti preovladjuju antropološki nad socijalnim. morfološkom i semantičkom smislu. s obzirom na najelemetarniju funkcionalnost u procesu opšenja. UTICAJI NA JEZIČKE I GOVORNE PROMENE Prema GRANE-u jezik je sredstvo komunikacije i u direktnoj zavisnosti je od subjekata koji ga koriste. čoveka. Engels je pisao: da jezik nastaje kao i svest tek iz potrebe. a u uzualnoj socijalni nad antropološkim momentima. a vizualna više o onome kakav jezik jeste u njegovoj tekućoj i praktičnoj upotrebi. žargone znači da društveni uslovi čine bitan deo. ekonomski nivo. 38. ma kako bio bogat zvučnim elementima. vanjezičkih uslova komuniciranja na funkcionisanje datog jezičkog sistema. ne prelazi granice emotivnog govora.. On nikad nije u stanju da predje granicu emotivnog govora i da se uzdigne na nivo označavajućeg govora. U prvu grupu uticaja spadaju ekološke karakteristike teritorije ili površine na kojoj se neki jezik govori i socijalne karakteristike grupa koje govore taj jezik (nivo kulturnog razvitka. Grane razlikuje dve vrste uticaja pod čijim dejstvom se te promene ostvaruju: a) uticaj tzv. termine i značenja. opasmostima. oblik. Jednostavno je shvatiti da duštvena organizacija nekog društva mora da se odrazi i na rečnik. suštinski odvojila čoveka od njegovih sronika iz životinjskog sveta. uslovljena telesnom konstrukcijom i preduslovima čoveka (uz rad i proizvodnju koji su se nastavili na ove predispozicija).

u raznim lingvističkim istraživanjima često navodjen primer severo . razni zanati i profesionalne grupe mogu imati svoj specifičan žargon). emigracija. to je onda razumljivo da neki procesi jezičke transformacije moraju da nastanu pod dejstvom ovih faktora. a ponekad čak i do značajnih jezičkih unificiranja u korist dijalekta koji se najčešće upotrebljava ili se najbolje. može smatrati da postojanje dijalektološke. pak. za koje je poznato da nisu imali pisani način izražavanja te su ostali bez svoje pisane istorije. reke pa i državne granice). izaziva porast učestanosti u jezičkim komunikacijama što sa svoje strane dovodi do modifikacije postojećih dijalekata akcenata i sličnih jezičkih oblika. Slično je kod lekara. akcenatske i druge raznovrsnosti. To su diferencijacije naglasaka fonetskih struktura. uspostavljanje novih veza i odnosa medju zonama koje su predhodno bile geografski. može se objasniti. Stoga se uopšte uzev. a zatim procesi lingvističkog ujedinajvanja u domenu francuskog jezika. upotrebljava u tom jeziku. imigracije. 39. na nivou promene značaja za postojeće reči). Takav je slučaj sa koegzistencijom različitih jezičkih sistema na jednoj te istoj teritoriji. porast uloge književnog jezika sa kulturnim prosperitetom i sl. Medjutim.Takav primer je kod romaskih jezika kada je diferencijacija izvršena od latinskog jezika kao jedinstvene osnove. najpravilnije. Njihovo isčezavanje. Nije slučajno da su granice odredjenih dijalekata podudarane sa izvesnim geografskim i fizičkim preprekama za širenje nekog elementa jezičkog sistema (planine. provincijalizmi kao pokazatelji drugih unutrašnjih diferencijacija dijalekata i njihovo prisustvo potvrdjuje nepovezanost lokalnih grupa o odnosu na širi region ili globalno društvo.američkih Indijanaca. Kao i obrnuto: odsustvo takve raznovrsnosti je na svoj način simptom potpunije društvene integracije na odredjenoj teritoriji. bravara. dok se dijaktološke diferencijacije vezuju prvenstveno za glasovnu i formalnu strukturu. koji omogućuju sporazumevanje prisutnih grupa ili društava. izmedju ostalog i time što se jedinstvenom jezičkom sistemu suprotstavljaju neke prirodne granice i zone. Druga grupa su.) S druge strane. Tako je npr. Postojanje pismenosti i pisanog jezika pokazuje superiornost u nivou kulturnog razvitka onih naroda koji se njima služe u odnosu na narode. unutrašnje sociološke karakteristike grupa mogu da utiču i na uslove komuniciranja te da na taj način izazivaju druge diferencijacije jezika i govora (npr. PROBLEMIO BILINGVIZMA Uticaj jezičkih interferencija za sociologiju je važan jer može da ukaže na prisustvo na datoj geografskoj teritoriji onih grupa i društava koji su različitog lingvističkog porekla. Zatim. Formiranje dijalekata. govori o postojanju smetnji za potpunu društvenu integraciju. telegrafija i dr. ekonomski i politički rasparčane. npr.) pošto geografska izolacija i teškoće u cirkulaciji ometaju normalni tok komuniciranja. zapaženo je u nauci da se ove jezičke promene vrše uglavnom na leksičkom nivou tj. grupe i plemena koji raspolažu sama usmenim jezikom odnosno govorom. što je imalo uticaja na njihov opšti kulturni razvitak i druga društvena kretanja.prenošenja glasa na daljinu: telefonija. sportista. vojnika i sl. zidara. istovremenim korišćenjem dva (ponekad i više) jezičkih 62 . je povezano sa porastom lokalnih struktura i organizacija (npr. No i u okviru jednoig te istog dijalekta mogu da se ispolje izvesne simptomatične jezičke pojave u zavisnosti od drugih družtvenih i grupnih karakteristika.

morfologija. Napuštanje jednog jezičkog sistema u korist drugog. pošto svaka osoba ima svoj maternji jezik koji interferira sa dugim nekim jezikom i na taj način utiče na njegovo korišćenje (izgovor. mada je ona od prvorazrednog značaja i veoma stimulativna. film. je ona mogućnost koja nastaje onda kada su jezici koji interferiraju po poreklu i odlikama različiti. radio. svedoči i sama činjenica postojanja maternjeg jezika. novine. To je pojava dvojezičnosti ili bilingvizma. sredstva masovnih komunikacija: «Naši dijalekti izumiru. ili posle udaja odnosno ženidbi sa ženama iz drugih društvenih grupa. knjige za narod. jurišaju na njih škola. Druga. juriša i TV. FRANC BOAS je tvrdio da se mnoge jezičke promene najintenzivnije odigravaju baš zahvaljujući nejezičkim uslovima odnosno zahvaljujući društvenim uslovima. ceo prestiž grada i sl.. po njemu. viši ( to po pravilu biva iz političkih. Slična stanja se mogu konstatovati i pri proučavanju izumrlih jezika (npr:jezik Maja). pošto njegova struktura ne može da prihvati interferenciju. Ipak moramo imati u vidu da bilingvizam nikada nije potpun. ekonomskih i religioznih razloga). Otuda i težnja da se stvore jezici koji bi bili funkcionalni ne samo po tome što bi olakšali komunikacije medju društveno raznosrodnim grupama. GRENE misli da trajniji društveni odnosi teže ka tome da ublaže ili likvidiraju bilingvizam u korist lingvističkog odnosno jezičkog ujedinjenja. sve više ujednačuje. dokazala da se ova tendencija može ostvariri na dva načina: Prvo. moramo imati na umu da u osnovi ima različitih društvenosti: one u životinjskom carstvu i one koja vlada medju ljudima.. rečnik) U svakom slučaju bilingvizam je pojava koja na svoj način može biti svedok privremenosti odnosno stalnosti odredjenih društenih odnosa medju pojedinim grupama. To znači da prilikom njihovog istraživanja naš pogled treba da bude uperen u postojeće društvene odnose. Posedujući integrativnu funkciju jezik je bio i ostao jedan od najvažnijih faktora nacionalne emancipacije u društvu. prestiž.sistema od strane istih subjekata. Jezik je jedno od najjačih orudja pomoću koga se vrši individualna i socijalna identifikacija ličnosti sa odredjenom sredinom. služenje vojnog roka. a da pri tom ne propadne.. u osnovi uvek ima za uzrok socijalne razloge tj. pošto su žene te koje u najvećoj meri uče decu jeziku. vanlingvističke razloge. ali baš taj elemenat je dosta protivrečan. Takav je bio primer iščezavanja galskog prema latinskom jeziku (koji je trgovački i administrativni jezik. On je izučavajući indijanska plemena u Americi i njihove jezike postavio hipotezu o tome da najsnažnije promene u jezicima tih plemena nestaju posle ratova i zarobljavanja žena u tim ratovima. jer na njih deluju opismenjavanje. Ali tom prilikom i jezik «pobednik» takodje gubi neke svoje specifične odlike: on samo služi kao osnova za stvaranje jednog zajedničkog jezika (takva je bila pozicija atinskog odnosno atičkog dijalekta u okviru unifikacije grčkog jezika). o čemu. uostalom. Medjutim. Tada se unifikacija vrši na štetu jezičkog sistema ili elemementa koji je manje razvijen ili iščezava. kao svesnim proizvodjačima da se ne bi palo u iskušenje kako je navedeni argument delakroa definitivan i neopoziv. jezik starih gradova) ili iščezavanje normanskog (jezika manjine plemića – osvajača) u odnosu na anglo-saksonski (koji je bio jezik autohtonih većina). unifikacija se vrši u korist jezika ili jezičkog elementa čiji je društveni ugled. Takodje. Na jednoj strani jezik se pod dejstvom tih istih faktora. sama društvenost nije dovoljna za razvoj jezika ove vrste. ako su dva jezika zajedničkog porekla i sličnih struktura. Istorija je. već i po tome što bi predstavljali osnovu za istinsko 63 .

nego ponekad i u smislu da oteža komuniciranje da zbuni. esperanto koji je zamislio lekar Luis Lazare. tako da je u 19. U kasnijem razvitku.g. sa osloncem na najviše institucije te vrste u bivšoj metropoli. «filibasterske» polemike (monolozi) u parlamentima nekih zemalja. objavljen 1887. nego je stavr u tome da se ona ne vrši sredstvima političke. koji se manje ili više uspešno služi neka prestupnička (devijantna ili kriminalna) grupa. te se i posle formalnog sticanja nezavisnosti zemlje u razvoju teško oslobadjaju stavrnog uticaja bivših kolonijalnih sila (npr. koja je inače neminovna. ali se termin kasnije razvijao u drugom pravcu. imaju za jedini cilj sprečavanje donošenja saglasnosti odluka. Tzv. podzemni) karakter.približavanje i sjedinajvanje izolovanih društava u jedno celovito. koji je razumljiv samo njima. iskustva. usvajanjem jezika kolonizatora za zvanični i priznati jezik sa svim posledicama koje iz toga proističu vrši se nesumljivo protežiranje interesa bivših kolonizatora. Na kraju. ARGO I NJEGOVI DRUŠTVENI KORENI I DETERMINANTE Argo je jedna specifična forma diferenciranja jezika odnosno govora društvenih grupa. u početku je označavala grupu golja. ima dosta elemenata društvenog uticaja i u stvaranju svih drugih tzv «veštačkih» ili «metajezika» (kao što su naučni jezik formula i drugih simbola ili olakšanja posredovanja i putem razvoja teorije informacije i komunikacije. ali takodje i proširenje ove posebne frazeologije. Sama reč «argo» koja potiče još iz 17. Dobri poznavaoci jezika i govbora tvrde da se argo javlja kao pojava u društvu već krajem 12. veka. istinski humano društvo na filantropskim osnovama (npr. veka. Nije redak slučaj da se «verbalizmom» kao golim redjanjem reči želi da prikrije neko raspoloženje ili odsustvo ideja. jezik može da služi čoveku ne samo u tom smislu što će mu omogućiti da opšti sa drugim ljudima i da prenosi odnosno prima iskustvo. 40. prosjaka i lopova. da bi skrenula pažnju sa svojih obmana. skriveni. veku Liire pod njim podrazumevao poseban govor i jezik skitnica. ekonomske i savke druge prinude na bazi ravnopravnosti jezika odnosno društvenih zajednica. prevara. Neke ekonomski razvijene zemlje i politički uticajne putem jezika vrše uticaj na zemlje u razvoju. Maruouzeau je preciznije definisao argo ističući da je argo «specijalni govor» koji je stvorio jedan parazitarni rečnik a koji upotrebljavaju članovi neke 64 . Stoga prvi problem nije u tome da li će se ili neće dozvoliti interferencija na planu jezika. Jer. Naime uvodjenjem i sticanjem obrazovanja na jeziku do jučerašnjeg kolonizatora. čak i za svakojake druge zloupotrebe.). veka i početkom 13. tako da je sve više primenjivan samo na jezik koji su negovale ove društvene grupe. više ili manje bogate. termin evoluira i dalje. Indija). Ne treba zanemariti i mogućnost zloupotrrebe jezika za razbijanje odredjenih društvenih zajednica ili. lupeža i prosjaka. Govorilo se najpre o žargonu argoa. više ili manje tehničke. a zatim samo i prosto o argou. Ti su autori dokazivali njegov kriptološki (tajni. mašinskog sprovodjenja i drugih pronalazaka i otkrića). više ili manje slikovite (pitorereskne) kojom se služe i ljudi koji obavljaju isti zanat ilivprofesiju. prekršaja i drugih neprihvatljivih postupaka.

zakržljava. a ovaj cilj se bitno sadrđi u potrebi grupe za odbranom. tapkaroša i sličnih grupa su nesumljivo duboko uticali na jezičku diferencijaciju. Argoi ulice. tehničkom. TAJNOST ARGOA Argo je nastao kao bitno tajni govor. a druge društveno podredjene). zato što su promene u rečničkom sastavu najintimnije povezane sa profesionalnom aktivnošću i tehničkom specijalnošću ličnosti i grupa. gotovo do u nedogled. Ali. šansona.društvene grupe ili kategorije u nastojanju da se izdvoje od ostale mase govornika. ALFREDO NIĆEFERO je ovaj problem posebno proučavao. No. izgovora i gramatike. 41. romana. ako može da učini da način govora postane «bogatiji» ili «siromašniji». itd. bistroa. odbrana grupe je centralna ideja i istovremno razlog za postojanje argoa. Tako je jedan od osnovnih zakona razvitka argoa sledeci: 65 . U izvesnim okolnostima argo može da menja stepen svoje popularnosti. koje su nezamislive inače. On je isticao da je argo specifičan način govora koji je intencionalno tj. subjektivniji. arhaičniji. kada se lična i kolektivna fantazija prepliću. Osnovnu razliku treba praviti u smislu odvajanja profesionalnih vrsta argoa od prestupničkih. otvoraniji. zatvoreniji.po meti tajan. kada se u argou vidi prvenstveno tajni jezik devijantnih grupa. 3. mutniji. uobičajeno da se govori o više vrsta argoa: o argou kasarne. je medjutim. radi potpunijeg karakterisanja ličnosti i situacija. ali je u kasnijim promenama elemenat tajnosti počeo da slabi. šatrovačka varijanta. slikovitiji. ekspresivniji. Već u zavisnosti od odredjene društvene grupe i sredine. pri čemu je uzajamni položaj tih društvenih grupa obično suprotan (jedne su obično društveno nadredjene. 2. ipak su specifičnosti leksičkog tipa najmarkantnije. Prema tome u jednoj sintetičkoj definiciji zahvatajući ovaj problem pod argoom bi trebalo podrazumevati specijalan govor. sa ciljem da se iz procesa komunikacije isključe druge društvene grupe. stovren i korišćen od strane izvesnih društvenih grupa. Tako se. Danas. Ipak je on danas još uvek u velikoj meri tajnog karaktera. Prema tome. jeste činjenica da su tendencije razvoja argoa dosta protivrečne. delikventnih varijanti argoa. objektivniji. etapa kada društvene oznake odnosno karakteristike postaju vodeća i najizrazitija odlika argoa. umetničke kritike. koristi argo. tipografskom argou. ono što je u svim tim promenama veoma zanimljivo. Postoje tri glavne etape u razvoju pojma i termina – pojave: 1. kakva je npr. moderniji. Specifičnosti argoa mogu da se ispolje na različitim planovima jezika i govora: u oblasti rečeničkog sastava (leksike). a jasno je da potreba za odbranom postoji prvenstveno kod onih grupa koje osećaju nužnost da sakriju svoje postupke i misli. dajući argou oblike i specifične boje. etapa u kojoj se zapaža nastanak posebne frazeologije. pozorišnom. dešava da argo čak prodire i u književni jezik odnosno da se i u značajnim književnim delima. prva etapa. recimo. sportskom i o argou različitih drugih zanata i profesija.

nego iz nekih drugih sporednih razloga. na mestu današnjeg trga Mober. postoje uslovi da se makar u početnoj i pročaznoj formi jave elementi ili nagoveštaji tajnog govora. ali da policijski islednici i nadzornici ne budu u stanju da shvate njihove namere. koje su često bile izrazito hijerarhizovane i smeštene u posebne kvartove velikih gradova. Ovi su formirali bande. prinudjeni često i kao profesionalni revolucionarri. počev od 19. pa se u vezi sa tim gubi postepeno i sama jezička odnosno govorna izolacija (iscezavaju organizovane bande. LAZAR SENAN je tvrdio da je argo tajni. uličica. kločari. «primitivne inivijacije» u tajanstvenim rečima prilikom učlanjavanja u neka tajna društva (ako su npr. sa podpunijim rečnikom i drugim lingvističkim oznakama. veštački i parazitni jezik koji se logikom okolnosti u novije vreme proširio i na one krugove koji nisu funkcionalno zainteresovani za njega. zaista se zapaža da već u tajnim formulama plemenskih vračeva. Ovo mišljenje nije potpuno netačno ali i potcenjuje snagu argoa. masoni) u tajnim rečima okulista i madjioničara. Isto tako nisu nepoznati ni primeri političkih ilegalaca. javljaju se zatvori. Na taj način je omogućena njegova asimilacija u tzv. Čak i u slučajevima formiranja nekih profesionalnih argoa moguće je primetiti u odredjenim prilikama elemente tajnosti. koji su udaljeni od svojih kuća i porodica i đive u otežanim životnim uslovima. sačinjen od čitavog niza lavirinata. Pošto ove grupe sve više prestaju da budu zavorene. da stvaraju tajne argoe. falsifikatori. progonjenika i zavorenika koji su bili. Na taj način on od proste zbirke reči postaje pravi i bogatiji jezik. Ugrožene grupe popravilu i najpre stvaraju svoj sopstveni argo (tapkaroši. Tako je u parizu svojevremeno bio poznat famozni «Cours des miracles».) razvijaju se književni jezik i obrazovanje koji eliminišu argo ili ga usvajaju u odredjenim prilikama i sve više slabe društvene pregrade izmedju pojedinih slojeva društva. prolaza i ćorsokaka u koje se i sama policija nije lako usudjivala da udje. Prema zapažanjima Giroa ovo je jedna od značajnijih zakonitosti u strukutiri i dinamici argoa. u kurtoaznom diplomatskom kodeksu. a argo gubi svoj prvobitni kriptološki smisao. popularni. a čije su grupe najčešće sastavljene od zemljaka iz pojedinih krajeva. to se njihov tajni jezik sve brze vulgarizuje i prelazi u šire narodne slojeve. često formiraju sopstvene argoe i korespondiraju a da ih sredina ne razume. u egzoteričkom govoru prilikom rituala tzv. nestaju posebni stambeni kvartovi i sl. LEKSIČKE. veka pa nadalje menjaju uslovi. Jer. MORFOLOŠKE I SEMANTIČKE PROMENE U ARGOU Argo je samo u prvim svojim začecima i samo interncionalno tajan. a da kasnije doživljava promene u smislu sve većeg širenja onih društvenih grupa koje nisu njegovi prvobitni tvorci i nosioci. rašireniji i organizovaniji. a pored toga i naročito tamo gde se ljudima postupa strogo. ganksteri isl). 42. Tako pečalbari i sezonski radnici. To dolazi usled toga što se. kako bi se mogli pismeno ili usmeno sporazumevati medju sobom. Zato Segan tvrdi da je danas argo isčezao i da se u moderno doba potpuno stopio sa modernim jezikom. O poreklu argoa dovoljno svedoči i činjenica da je on stvaran prvenstveno od strane udruženih kriminalaca.ukoliko je razvijenija potreba grupe (koja stvara argo) da se bori ili ukoliko argo postaje složeniji. Nestaje postepeno društvene izolovanosti onih grupa koje su stvarale argo. narodni govor. 66 .

Jer tek u procesu upotrebe može da dodje do izražaja težnja argotijera ka duhovitosti i izražavanju lične fantazije. (npr. sa već utvrdjenim i uobičajenim značenjima. treba voditi računa o tome da se često ne radi o stavrnom izšezavanju nego o tansformacijama u zavisnosti od okolnosti. Oni u svoj argo unose stručne izraze. Kave su to jezičke i govorne promene koje mu pomažu da se saobrazi novom društvu i novim društvenim situacijama. Reči se maskiraju ili deformišu na taj način što se umeću pojedini glasovi ili slogovi ili se pak uvode.).Pitanje je šta onda argo čini vitalnim i šta mu produžuje vek. U skladu sa ovom zakonitošću promene koje se odigravaju u oblasti argoa pokazuju tendenciju da sistematski snižavaju smisao složenijih ideja i to na taj način što sve apstraktne ideje svode na nivo nečeg konkretnog. ZAKON REGRESIJE U ARGOU ALFRIDO NIĆEFORO je zapazio jednu pravilnost koju je nazvao «zakon regresije» u argou. Nekada se negacija ili ravnodušnost prema nekoj stvari izražava terminima koji nisu ni u kakvoj bližoj vezi sa pojmovima koje označavaju: «pasulj». odnosno zamenjuju. gotovo nezavisna od predhodnih. oseća se potreba da se povremeno menja ključ kodeksa argoa. To naročito važi za slučajeve kada promene ove vrste predju u druge sredine i društvene grupe. one su u svakom slučaju od drugostepene važnosti. «filadelfija i sl. tuča «kokanjac»). podčinjavajući se jednom neumoljivom procesu degradacije. a da istovremeno omogućuje komuniciranje drugih. Zbog svih ovih i sličnih momenata kada se govori o iščezavanju argoa. koliko i prvenstveno u načinu njegove upotrebe. Ukoliko se takve promene vrše iz plezanterije. Sve to pokazuje da je argo istovremeno tvorevina koja u sebi sadrži mnogo izveštačenosti. Primer: tako je nos «sedište instinkta» jer se njime može da namiriše opasnost koja preti. medju studentima. Osim semantičkih promena u novije vreme se zapažaju i neke morfološke. To naročito važi za kritične termine i pojmove ( tako se za novac nalaze drugi termini: lova. 43. kao što po pravilu biva u modernom argou. Jedabn deo odgovora treba tražiti u promenama: a) semantičkog karaktera i b) morfološkog karatktera. igranka postaje «igranjac». ALBER DAUZAT je skrenuo pažnju na izvesne intelektualističke afektacije u argou studenata i intelektualaca. npr. Suština semantičkih promena je promena značaja i smisla reči koja isklučuju iz procesa komunikacije jedne ljude. parazitni glasovi prema odredjenoj uobičajenoj šemi. a sve što je intelektualno na nivo čulnog. somovi i sl. kombinacije ili prerade koje nastaju na bazi mešanja maternjeg i stranih jezika. koja istovremeno predstavlja ključ za takve intervencije argotijera. To ponekad biva čak i u sredinama obrazovanih ljudi. daju nova značenja. Primarno je to da treba izmeniti značenja ili afektivni ton. pa se tamo nastavi proces defomacije govora i jezika. PJER GIRO da se izveštačenost argoa ne ogleda toliko u načinima njegovog leksičkog stvaranja. I pored svega treba imati u vidu da se ovakve promene forme pojedinih reči ne vrše sasvim slučajno ili iz čiste zabave. Degradacija naročito teži da dobije komične forme baš zahvaljujući tome što se složene i suptilne ideje izražavaju 67 . U slučaju da se i ta nova značenja toliko rašire da postanu poznata i neupućenim odnosno nepoželjnim. Stoga se rečima.

koji se prenose sa socijalnog plana. a poetski elemenat argoa je jedan od najmoćnijih razloga njegovog opstanka. Poezija ovoga tipa znala je da izabere mesta svojih mnogobrojnih radjanja. koje su po nečemu slične. podmukla geneza. U čemu je razlika: Argo je društvena oznalka i tajni govor. Dakle uočava se prodor argoa i u oblasti književnog jezika. «mantilaši» itd. On prati civilizaciju. Tako će žena nazvati svoju vodenicu za kafu «moj mitraljez». To je napor da se komunicira sa sagovornicima iz drugih grupa. treba obratit pažnju na činjenicu da svaki jezik odnosno govor ima obično dve različite funkcije: a) da obrazuje reči kojima će da izrazi odnosno objektivno odredi pojedine stvari i pojave. nasuprot argou. Često u tim izrazima ima puno dvosimislenosti. to je lopovski fenjer. da nema snažnijeg i koloritnijeg jezika nego što je svakodnevni argo. Iz svega proizilazi da se može uspešno shvatiti dinamika jezičkih i govornih kretanja ako se ne uvidi i udeo argoa u tim kretanjima. sarkazma i ironije. Aliće se šaliti i na svoj račun nalazeći i u najtežim situacijama komične efekte. Mnogi su pisci bili primamljeni ovom poetskom misterijom. on se obogaćuje novim izrazima sa svakim novim otkrićem». kao neku vrstu psihološke ravnoteže. starija žena koja izdržava mladog ljubavnika je njegova «pekarka» i sl. sa jednom rudimentarnom gramatikom» Dakle po ovome sabi je jedan minijaturni fond (leksičkog. To su kategorije argoa i sabia. ravnodušnost i sl. antipatiju. u svim tim terminima postaje izrazitija nota ekspresivnosti i to je vrlo verovatno jedan od razloga brzog prodora nekih termina koje stvara argo za svoje potrebe. koja je doprinela ugroženim i opasnim klasama da mogu preživeti. ljubav: zaljubiti se je isto što i zacopati se. Seljaci će često u svom argou da se podsmehnu gradjanima koji postaju u njihovom rečniku «kaputlije». Lako je zamisliti čime se hranio ovaj argo. on je mamuza. možda na čudjenje velikog broja ljudi. te hoće da iz procesa komunikacije isključi pripadnike drugih grupa. ali vojnik će svoj mitraljez nazvati «vodenicom za kafu». Ni sama poezija nije pošedjena njegovog prisustva. Marsel Koen je definisao sabi kao «jedno umanjenje jezika. kada se vojnici dveju različitih vojski. Sabi je. Dakle. sastavljeno od malog broja reči koje su većinom uzete iz jednog jezika a koji ima prestiž u tom kraju. To nije ni sveća ni buktinja. koja su uvek branjena gotovo časnim izgledom i spoljašnošću. On je zatvoren govor grupe koja se brani i koja je izolovana. za koje predpostavlja da je mogu ugroziti na odredjeni način. uprkos svemu onom što ga opterećuje. napravljen da pretraži i pretrese ulične tmine i njihova opasna. i b) da formira one reči. pa ipak medju njima postoji načelna razlika. Argo u mnogo većoj meri unosi u termine i afektivni odnos govornika prema stvarima i pojavama o kojima govori.) 68 . pomoću kojih će govornik da izrazi svoj sopstveni odnos prema stvarima i pojavama (simpatiju. Što se tiče samog leksičkog sastava argoa. Karikira se npr. Ona zrači i iz najmračnijih ukrasa društva. Ukazuje se potreba da se napravi razlika izmedju dveju vrsta govornih i jezičkih transformacija.gramatičkog i semantičkog) koji ima zadatak da omogući kakvu takvu komunikaciju izmedju pripadnika raznih jezičkih odnosno govornih grupa. Jedna vrsta sabija je takodje i onaj govor odnosno sporazumevanje ili pokušaj sporazumavanja.banalnim terminima. koje govore raznim jezicima. okrenut ka spoljašnosti. prinudjene da se medjusobom sporazumevaju. Mnogi pesnici su pevali koristeći argo. Tako je Balzak pisao: «Recimo to. sa kojima je komuniciranje inače usled izvesnih okolnosti otežano.

U vezi sa prvim problemom. Univerzalna umetnička ili estetska vrednost ne vezuje se striktno niti za psihološki. Filozofija umetnosti one se mogu opet granati na još posebnije pristupe: u okviru psihologije na psihoanalizu. Ovde se polazi od ideje da su sve dimenzije stvaralačkog subjektiviteta u umetničko stvaralačkom procesu na delu i da razlaganje dela na tri sloja ima uslovni. mada to važi na odredjeni način i za sve ostale jezičke elemente u kojima ta veza nije toliko vidljiva na neposredan način. Psihologija 2. 69 .To znači da možemo razlikovati. a u drugima druga po redu funkcija. budući vezani za odredjene profesije i tehnike prerastaju u profesionalne argoe i njihov leksički fond je prevashodno sastavljen od termina sa provladjujućom tehničkom funkciojm. u biti «celovita» ličnost. iskazuje u celini svojih «posebnih» aspekata. nacionalnoj kulturi. socijalnu psihologiju. sabi i druge jezičke pojave ove i slične vrste. manje više.) kulturne i nacionalne karakteristike c.) individualne psihologije b. tri osnovne teorijske discipline: 1. već za univerzalnu. Delo takve ličnosti. dok bi se sociologija i psihologija umetnosti bavile onim «spoljašnjim» i sa gledišta estetske vrednosti «sporednim» planom dela. prema tome i umetnička. kao i svi njeni aspekti pojavljuju se u obliku nekog «nerazlikovanog jedinstva» Uočavaju se tri osnovna pristupa umetnosti. opšte-ljudske (antropološke) strane njegove ličnosti Nema nikakve sumnje da je svaka ličnost. danas se često susrećemo sa težnjom nekih teoretičara da se filozofija umetnosti ili estetika svede na sociologiju umetnosti – iz čega je proizišao i sam naziv za ovu tendenciju: «sociološka estetika» ili «sociologizam». «imanentno» i «spoljašnje». u bilo kojoj osobenoj. saobrazno ovome. metodološki karakter. u bilo kojoj temi. Polazeći od fenomenološke estetike razlaganje strukture umetničkog dela se vrši na dva osnovna plana: «estetski» i «vanestetski». Često je u jedno istom terminu sadržano kako njegovo tehničko tako i afektivno značenje. s druge strane. i okviru filozofije na estetiku i antropologiju umetnosti. u okviru sociologije na etnologiju umetnosti. umetničkom delu «imanentnog». dimenzija njegove stvaralačke umetničke ličnosti: a. Tako će se pokazati da se filozofija umetnosti i estetika bave ispitivanjem onoga «bitnog». značajno je napomenuti da mnogi argoi. Ovo razlaganje se izvodi prema ideji savremene fenomenološke estetike o postojanju slojevitosti umetničkog dela u kojoj se onda mogu «sagledati» sva ona tri pomenuta sloja. Sociologija 3. tehničke reči i afektivne termine. Suprotno tome. niti za socio-kulturni aspekt. da se u svemu što ona stvara. opšte-ljudsku. TEORIJSKI PRISTUP UMETNOSTI Uopšte uzev u delu jednog umetnika nalaze se objektivizacije više slojeva. pokazuju čvrstu vezu izmedju govora. odnosno jezika s jedne i društva. Dakle za sociologiju književnosti i jezika je jasno da argo. kao «bitno» i «sporedno».) univerzalne. U prvim dominira prvonavedena. humanu vrednost se može ostvariti u bilo kojoj harmoniji boja. 44.

ali samo u struji opštih stilskih tokova. istina političke. «duha vremena». tj. jedne društvene grupe. sveobuhvatno posmatra. a zatim. budući da «estetsko» u umetnosti uvek traje. teme i unutar toga posebno. pokazuje se kao univerzalna u najširem. traga za univerzalnim smislom umetnosti. 70 . Ona u tom procesu traži pomoć od estetike i kritike umetnosti koje odlučuju o tome da li je neki pojedinac uopšte umetnik. Umetnost predstavlja ono područije kulture na kome se istovremeno ukrštaju linije individualno-psihološkog. Dakle. kao i svaki drugi metod samo posredno dopire do estetskog osnova. U svemu ostalom oni se razlikuju. istoriju pojedinih umetničkih ličnosti. kolektivno-istorijskog i civilizacisko-univerzalnog subjekta. Estetika polazi od ideje da je tvorac «estetskog» u umetničkom delu civilizacijsko-istoriski subjekat. recipira umetničkod elo. odnosno.Psihologija umetnosti ispitivala bi umetničko delo kao izraz lične biografije i psihologije ora. i način kakao se delo doživljava od strane pojedinca. a sociologija umetnosti tragala bi u delu za objektivizacijama. strukture društva. Filozofski. religiozne svesti. Istorija umetnosti bavi se konkretnim činjenicama istorijskog razvoja umetnosti. koa suštinska dimenzija umetnosti. sociologija umetnosti ispituje onaj sloj u strukturi dela koji se nalazi pod uticajem kulturno-istorijskog subjekta i koji se odredjuje terminom «vizija sveta» ili «pogled na svet». humanom smislu. za onom suštinom po kojoj se fenomen umetnosti razlikuje od svih drugih. često i kao odstupanja od linija razvoja i kao započinjanje novih kretanja koja se povezuju sa društvenim i kulturnim promenama odredjenog društva i epohe. Estetika umetničko delo posmatra sa gledišta trajnog važenja njegove vrednosti. nacije i opšte – društvenih tokova. Sociologija umetnosti razmatra predpostavke i mogućnosti opštih odnosa: stilskih orijentacija. 3. tako da može prodreti do onog «bitnog» plana ili «estetskog». sloja.. da li je njegovo delo uopšte umetnička i estetska tvorevina. ali sama ne izvodi zaključke koji bi važili za sociologiju ili istoriju umetnosti. takodje. Ona. «mitologije». «Vizija sveta» kao svojstvena istina istorijskog subjekta. odnosno po čemu opisivanje rata izmedju Napoleona i Kutuzova u Tolstojevom «Ratu i miru» nije «istorijska hronika» već «umetničko delo».»istorije». aktu stvaranja i recepcije. traži pomoć sociologije i istorije umetnosti. postiže se pod ostalim povoljnim uslovima samo i jedino u neposrednom odnosu čoveka i dela. klase. jedne škole. dakle. kao neka vrsta «univerzalnog subjekta». Isto tako. epohe. naime. jedne epohe. Zbog toga što se estetika pita o smislu i suštini umetnosti ona traga za onim specifično umetničkim. dolazi u umetnosti do izražaja preko tzv. 2. koja je u stanju da doživi. «religije». Estetika. To specifično. sadržaja jedne škole. što čini suštinu umetnosti. Umetnički doživlja. pronalazeći «tipične» odnose i veze. ona daje pregled istorijskog razvoja jednog stila. estetika predpostavlja postojanje jedne mogućne – virtuelne publike. Umetnost zalazi u sve druge socijalne odnose i forme: morala i prava. «religijskih» i «moralnih ideja». 1. Što se tiče razlike izmedju sociologije i Istorije umetnosti zajedničko je da se vrši ispitivanje umetnosti u socijalno-istorijskom kontekstu.Psihologija umetnosti ispituje stvaralački proces autora kao individualnopsihološkog subjekta. prisustvom «vizije sveta». Vrednost umetničkog dela. procenjena u estetičkoj perspektivi.Filozofija umetnosti i Estetika su discipline koje uvažavaju autonomiju specifičnost umetničke forme i bave se odgovorom na pitanje: «Šta je to što «umetničku formu» razlikuje od drugih kulturnih oblika «filozofije».

s tim što se sve posmatra iz ugla pojave avangarde kao «eksperimenta» jer u udžbeniku se pod pojmom «eksperimentisanje u kulturi» ubraja i avangarda kao jedno od tumačenja ovog pojma. elektronsko. Ovo se ne može označiti kao popularizam već kao proces stvaranja kojim se prevazilaze diskriminacija i vrednosti kulturne tradicije. gubitak ljudskog identiteta. (napomena: sve izloženo se može kapirati na primeru oko našeg slikara Konjovića – skripta 271 strana) 45. ova kultura stvorila je plodnu podlogu za pojavu društvenih pokreta: ekološki. DAKLE SVE STO SE PRICA – PISE U ODGOVORU ZA PITANJE POD 47. AVANGARDNA KULTURA I UMETNOST 71 . Kao što društva stupaju u postindustrijska doba tako i kultura prelazi u postmodernu epohu. ali se njima ne odredjuje. Postmoderna kultura odlikuje se kulturnim relativizmom i raznolikošću. Kao takva. Iako neki teoretičari kulture upotrebljavaju pojam kasni modernitet. nepostojanje moćne političke ideologije i nestajanje političkih i religioznih centara. KULTURNI «EKSPERIMENT» AVANGARDE na ovo pitanje je isti odgovor kao pod 47. Postmodernizam je svojevrsna demokratizacija hedonizma i ima naglašene odlike antiinstitucionalizma. nije njihovo jednoznačno ispoljavanje. protiv pušenja. sukoba ideologhija i doktrina. medijsko i društvo visoke tehnologije. Posmoderna kultura vezuje se za postindustrijsko društvo koje se označava kao informatično. Postmodernizam je naziv za umetnost druge polovine 20. POSMODERNA KULTURA – PLURALIZAM ILI PUKOTINA U SISTEMU VREDSNOSTI Posmoderna kultura nastaje kao posledica sve veće ambivalentnosti i pluralizma koji su doveli do saznanja da prvobitno postavljeni ciljevi društva kao što su racionalni poredak i apsolutna istina nikad neče biti dostignuti. neku vrstu moralne agonije i samouništenja.filozofije i religije. sve je dopušteno. Na delu je novi kulturni pluralizam koji se manifestuje kroz proces totalne kulture. mita i jezika. Postmoderno doba i kultura doneli su talas nepoverenja u razum. Kulturni pokret postmodernizam razara tradicionalni način života ali ne predstavlja pokret koji osporava i prolazi. uvaženo je mišljenje da je termin postmodernost primereniji jer naglašava veću intelektualnost i oslobadja od stega tradicionalizma. Ovaj proces implicira da ne postoje suštinske razlike izmedju oblika kulture što naravno ne znači da se izjednačavaju niske i visoke kulture već se globalno smanjuje različitost. Terminom posmoderna kultura označava se promena odnosa izmedju kulture i svih drugih promena kako tehnoloških tako i onih koji se javljaju u strukturi društva. pacifistički. gubljenje razlike izmedju polova. Pojam postmoderan uvodi se kao pokušaj reinterpretacije istorije. AVANGARDNA KULTURA I UMETNOST POTPUNO JE ISTI ODGOVOR. vremena velikih protivurečnosti. Kulturu ovakvog društva karakteriše nepostojanje jakih subjekata (političkih i verskih vodja). 47. pokreti za zdravlje. veka. 46.

Avangarda je povezana sa transformacijom kulture i umetnosti. umetnosti i književnosti. kulturnog i umetničkog života. a izraz umetnosti ili književnosti izmeni. sveti pravac promene koja konačno treba da se nametne. tačnije moderniteta. Avangardna negacija ima sasvim spacifična obeležja koja je razlikuju od drugih negacija. Značaj avangarde je. ono što je do juće bilo novo ubrzo gubi draž. Kasnije. veka i početkom 20 u Evropi. Medjutim. Istorijski gledano avangarda počinje dramatizovanjem nekih konstruktivnih elemenata ideje moderniteta pa se tako tokom prve polovine 19. ipak nije tako. Kod avangarde se može uočiti njena unutrašnja dvostrukost. promene koja treba da sve istinski transformiše. Za jedne je imala značenje «eksperimentisanja u kulturi». Kaže se da je svaka umetnička pojava koja se svrstava u odredjene grupe ili škole. Pojam avangarde upotrebljava se i u nekoliko drugih značenja. odnosno radikalni pristup tranformaciji umetnosti. Avangardizam tog vremena iskazuje se prvenstveno kao pokret i zbog toga ključni značaj ima postupak a ne dovršeno umetničko delo. Avangardistički pokreti. ovo je uopšteni pristup po kom bi svaka promena u umetničkom ili književnom izrazu značilo avangardu. 72 . Avangardistički postupak pokušava da ispuni i one funkcije koje mnoga predhodna i kasnija umetnička dela ne samo što nisu mogla nego nisu ni htela da ispune: ideološku. s druge strane. težnja da se u njoj ostvare nove. veka ali i kasnije pojam avangarde – politički i kulturno. Umetnika avangarda je pokret. sa zahtevom da se dotadašnja struktura promeni. propagandnu. što ne znači da se nije proširila i na druge delove sveta. ulogu. korenite promene. Avangarda je umetnička i kulturna pojava. pokušaja da se raskine sa tradicijom i potraga za novim mogućnostima i novim smislom u kulturi. Ideja modernizma.Pojam «avangardna» vodi poreklo iz vojne terminologije i označava predhodnicu koja ide ispred vojske. dakle relativno mladim kulturama. avangardizam može biti izraz jedne sasvim osobene umetničke nemoći. gotovo da je nema. Ona je neka vrsta predstila. očigledno relativan. pri čemu su moralni i drugi normativni društveni kriterijumi sasvim sekundarnog značaja. pa tako uočavamo tri modaliteta transformacije umetnosti: 1) utopijski projekti revolucionarnog preobražaja društva kroz umetnost. za druge je označavala ono što je pomodno i escentrično. za treće je predstavljala mogućnost i put «emigracije iz buržoaskog društva u boemiju». život i društvo posmatraju kao umetničku robu. ovim terminom počinju da se označavaju nova kretanja i u drugim oblastima društvenog. Po pravilu avangarda se javlja u visokorazvijenim umetničkim i književnim sredinama. popularističku i društveno – provokativnu (ne samo boemsku). Smatra se da je zasićenost jednom vrstom izraza i jednom metodologijom prvi i najopštiji izazov svakoj avangardi. avangardna. Ipak. U kulturama koje nisu zasićene jednim stilom ili bogatom tradicijom. postaje «nešto više od radikalne i snažno utopijske verzije moderniteta». stav. Nasta je krajem 19. predstavlja u osnovi radikalnu kritiku prošlosti i potpunu prednost promenama i vrednostima budućnosti. ona nekada znači malu revoluciju ili bar pokušaj otkrivanja i prevazilaženja ali. preteča i u bukvalnom smislu te reči.

naročito oni revolucionarno nastrojeni. bliži utopiji od ostalih ljudi koji bi trebalo da je slede. moraju da se suče sa glavnim dilemama naše epohe. ljudi se navikavaju. Brz tempo i ritam promena skoro da umanjuju svaku njihovu vrednost. izmiče kontrola pojedinaca. Najnoviji avangardisti. Glavna razlika izmedju političke i umetničke avangarde u proteklom veku bila je u tome što je umetnička avnagarda uvek insistirala na nezavisnom revolucionarnom potencijalu umetnosti. Cilj im je isti: utopijska anarhija. U poredjenju sa starom avangardom. nova postmodernistička avangarda. Dakle. pojam avangarda dobija izrazito političke konotacije. G. danas. veliko je pitanje može li tako mala grupa zastupnika više kulture biti uspešna protiv masovne kulture koja se nudi preko mas media i predstavlja neodvojiv deo postojećeg samootuđivajućeg društva. da život treba radikalno menjati. ili obući drugi zaštitni kostim spram stvarnosti koja stimuliše umetnika. Kontrakulturni. PRETPOSTAVKE I KRITIKA MODERNOG UKUSA Postoji nekoiliko osnovnih oblika . Avngardna kultura ako želi prosperitet. običajnih i ideoloških normi gradjanskog društva u gestovima antiumetnosti 3) teorijsko i praktično formulisanje novog pojma umetnosti. tj. mora imati «unutrašnje mogućnosti za prisvajanje od sve većeg dela naroda. U oblasti umetnosti moguće je pobeći u fantaziju. ali je zbog neponovljive lične kreativnosti jedina alternativna masovnoj kulturi. uče se promenama. sistematičnije je zaokupljena teorijskim mišljenjem.Petrović konstatuje da «čak ako se pod avangardnom kulturom misli najvitalniji i najprogresivniji deo savremene kulture koja se bori za nove puteve u njoj. Avangardni pokret u kulturi ima neke izglede samo ako se udruži s avangardnim društvenim snagama koje teže revolucionarnoj. dok je politička avangarda pokušavala da opravda suprotno stanovište – da umetnost mora služiti i pokoriti se interesima. postmoderni i anarhistički trend nastupa sa andergraund kulturom. umetnika i umetničkog dela. bolje rečeno jedna od njenih glavnih struja. u kojoj dominiraju: umetnost. 48.g. Analogija sa vojnom terminologijom doprinela je privlačnosti obrnute filozofije. govoreći o statusu umetnosti i umetnika u industrijskom društvu. obe polaze od iste pretpostavke. red. celina nad delovima.tipova modernog ukusa i njima odgovarajućih umetničkih stilova. Izraz «avangarda» prvi je upotrebio Sen Simon 1895. organizacija. etičkih.2) destrukcija estetskih. srećemo dva osnovna tipa ljudi: 73 . Ali već izvan umetnosti «antinomije su toliko nabujale i vidljive da im treba ili podleći. Ipak. U savremenoj tehničkoj civilizaciji. On je doneo nove promene. Posle francuske buržoaske revolucije. zahtevima i potrebama politike. Onima koji su reprezentovali avangardu svidjalo se da budu duhovno. Postmodernistička avangarda otežava uspostavljanje odgovrarajuće lestvice vrednosti. Tako u gradjanskom svetu. Izazv je bila i tvrdnja da se masovna komercijalna kultura može prevladati avangardnom kulturom koja nije u suprotnosti sa narodnom kulturom. ili im dobaciti izazov. avangardu u početku uvek prihvata manjina ali to nije dovoljan razlog da se ona automatski proglasi «elitističkom». kvalitativnoj promeni postoječeg društva». Možda je ovo pravi put da se savlada masovna komercijalna kultura.

pre svega. koji mogu da zadovolje spoljašnje potrebe čoveka: estetski lepo ono što pruža maksimum zadovoljstva uz minimum zamora i utroška snaga» primetio je Spenser. formama zabave. 2. na emocionalnom planu lišen je zadovoljstva. koji su izvan ekstremnih doživljavanja sveta i realnosti. odnose prema svetu postojeće društvene stvarnosti? Sa gledišta istorijskog vremena. Bliže odredjenje ova tri tipa modernog ukusa dobija se u odgovoru na pitanje: kako se ove tri socijalne grupe. Iz toga proizilazi i njegova potreba da uskladi one neuskladjene ravni u emocionalnoj sveri. a na drugoj intelektualno plače. i čovek intelektualne elite – koji nije u direktnom kontaktu sa fenomenom racionalnog mrvljenja. 3. izvan situacije u kojoj se na jednoj strani banalno uživa.Intelektualna elita . ideji (avangardna umetnost) ili prema čistom nagonskom sloju.. izvan procesa rada. konstanta doživljaja koju implicira mehanizam civilizacije jeste negativna. najviše intelektualno saznanje. Dakle. postoje bar tri dominantna tipa «modernog ukusa»: konformistički. u biti avangardistički nastrojena. od svih dosadašnjih razlikuje se po tome što on svetu stvari u umetničkim delima ne prilazi isključivo iz estetski relevantne perspektive. 74 . nastoji da stvori. Iz umetnosti tradicionalnog tipa biće preuzeti samo oni sadržaji i teme. «kritička misao». komfomistički ukus i njemu pripadajući socijalni sloj. Na drugoj strani. traži. već se afirmiše najdublja istina vremena. zainteresovana i bitno estetski neprava pogleda u recepciji. konzervativni na prošlost. Avangardni ukus i stil «moderne umetnosti». što i dovodi do toga da «estetskog» u toj komunikaciji u osnovi nema. ideju. treći za revoluciju zakonito menjane postojećeg. «moderni ukus» zapaža se da je kulturno-istorijski razlog jedina pretpostavka ukupne estetske komunikacije.«Tradicionalistički» ili «akademski» stil ukusa. Predstavnici ovog ukusa slučajno su na poprištu savremenog zbivanja i stoga žele komunikaciju sa tvorevinama izgradjenim u epohama jednog drugačijeg već minulog «duha vremena». reč je o onim socijalnim slojevima kao njegovim nosiocima. drugi za involuciju – sa ciljem povratka starom. Prvi ja za status qvo. čime se izražava negativan stav prema savremenoj tehničkoj civilizaciji. konzervativni (tradicionalistički) i avangadistički i njima odgovaraju tri stila: stil industrijske kulture. «Moderni ukus» u celini. preko ukusa. komunikacije i doživljavanja njima odgovarajućih tvorevina. Prema zahtevu «jedinstva suprotnosti» on će težiti «jedinstvu suprotnosti». Umetnički stil i ukus su tipični kulturno-istorijski fenomeni. no kome to i nije neophodno da bi posedovao odgovarajuću kritičku svest o tragicizmu modernog doba i Čoveka u njemu. krećući se prema ekstemima. odnosno komunicira sa onim delima moderne umetnosti u kojima nema mesta pukom «čulnom zadovoljstvu». u proizvodnji i recepciji dela. masovni ukus.Čovek masovnog društva u procesu proizvodnje i društvene organizacije etetističkog i totalitarnog tipa. upravlja pogled na sadašnjost. tačnije da uravnoteži svoju prirodu u doživljaju sa onim tvorevinama. 1.čovek masovne kulture – koji se direktno suočava sa fenomenom racionalnog mrvljenja svoje privatne ličnosti i koji duboko oseća svoju izgubljenost i strah u veku industrijalizacije. U pogledu situacije koja karakteriše. a avngardistički na budućnost. u kojima dominirajuće mesto zauzimaju sada uživanje. realizam i avangardizam. kritički stav. zadovoljstvu (kič) i time osnažuje dva radikalno pristrasna. u sferi «slobodnog vremena». govor. već njihova recepcija dela u osnovi pada izvan i ispod zone «estetskog». izolovanim pojedinim segmentima dela: bilo prema čisto duhovnoj crti.

sa odsutnom «estetskom imaginacijom». prihvatiti kao vredna samo ona dela umetnosti u kojima dominira najviši tip kritičkih ideja i time prirodno odbaciti «tradicionalnu umetnost». TV. kritički stav i takvu strukturu koja izaziva «maksimum zadovoljstva» za relativno kratko vreme. problem je samo u tome što «moderna umetnost» tek onda može ispuniti svoj smisao kada bi pokrenule «mase». nesreća. radio. Ukratko. Kao što će avangardni umetnik i predstavnik intelektualne elite. a mase je. konzervativni i avangardni (romantički). izazivajući u masama revolt prema industrijskoj civilizaciji. čulno zadovoljstvo. mogućno zazvati «lošim ukusima». odnosno b) za dela avangardne umetnosti u kojima su prisutni: bol. Otuda ideologija intelektualne elite zahteva da se «umetnost avangarde» u celini podredi službi izazivanja kod mase onog istog osećanja užasa i neprijatnog. pre svega. Kritika modernog uzkusa: Sva tri tipa ukusa: konformistički. užas. uglavnom dve vrste opredeljenosti a) za dela koja imitiraju strukturu «klasične umetnosti»: zadovoljstvo. tako će subjekt «masovnog ukusa». kao nekritičku i navodno apologetsku formu tražeći savez sa filozofijom. omogućila i pojavu kiča. pa čak i « tradicionalnu umetnost» jer i ona sadrži kakvu takvu ideju. želi da doprinese «osvešćenju masa». Čovek modernog vremena kao depesonalizovano biće. nužnosti i slobode. a potom redovno zaboravlja kada se posle radnog vremena opusti i prepusti doživljaju «lake zabave» i «profanog zadovoljstva». teoriski «podstiče» proizvodnju avangardnih dela i potom sama komunicira sa njima. bude ovaplodjenje misli o tragiki opstanka. s obzirom na svet umetnosti. dovede do višeg tipa samosaznanja. razbijen na svoja dva osnona duhovna sedišta.traži ideju. nezadovoljstvo. «privida sreće». Nestala je sfera privarnosti. ružno. «Nesrećna svest» ukusa intelektualne elite je u tome što je ona prinudjena da idejno. «Poruka» tih dela. dominirajuće instance. medjutim. pomenuta tri dominantna tipa ukusa danas nisu više u funkciji estetske komunikacije. štampa i drugi mas-mediji. s obzirom na svet umetnosti. U modernim tipovima ukusa. stvoreni u doba visoke industrijalizacije i povećanog «slobodnog vremena». lepotu. koja podržava «modernu umetnost». Funkcija je avangarde da bude angažovana. nažalost. uslovno. do potrebe radikalne izmene takve stvarnosti. radikalno odbijaju. neprekidno oscilira izmedju uma i čulnosti. stalno upozaravajući na činjenicu da je naša civilizacija najgora od svih mogućih i da. upućena je «masi». harmoniju. Estetska imaginacija ovde simbolizuje pojam «nezainteresovanog dopadanja». nalazimo. bez umnoga posredovanja. sreću. KOMFORMISTIČKI UKUS KOMFORMISTIČKI – STIL INDUSTRIJSKE KULTURE – UPRAVLJA POGLED NA SADAŽNJOST – ZA STATUS QUO Mnogi autori se slažu da je «kuturna industrija». najviše intelektualno saznanje. pa ih je stoga. koje masa iskušava na emocijonalnom planu. uslovljeni su kutruno-istrijskim. Prema strategiji «avangardnog ukusa» ideja je bitan konstruktivni elemenat «moderne umetnosti». odbaciti sva ona dela koja su prožeta idejom. izvršiti selekciju i prihvatiti kao «upotrebljiva» ona dela u kojima su erotski sadržaj. sklad. komika. prepoznavajući u avangardi ono što već od ranije poznaje. ideološkim i psihološkim razlozima. Ideologija avangarde sadrži ideju da umetnost. pored niza 75 . 49. govor. disharmonija. Intelektualna elita.

Za kič osećanje. Abraham Mol kaže da je kič nedovoljno vezan za umetnost tako da svakoj umetnosti ima bar trunka kiča. Svuda se nailazi na surogate: privid estetskog se izdružuje sa lažnim vrednostima sentimentalizma i hedonizma. «Masovna kultura» je dovela do poništavanja razlike izmedju umetnosti i svakodnevnog života. Ričards. čak ni one koji se smatraju vlasnicima autentične avangardne kulture. moglo bi se reći da je izgradjeno na nostalgiji svesti za onim što je «spoljašnje». Prema Molu. i da ne poštedi ni jedan nivo». prodati rdjavu. što je približava hedonističkom sistemu uživanja vezanog za senzualnost». Suprotno tome. koja je van svakodnevnog života. ono što ne vredja naš duh uzvišenošću. odnosno kič je stvorio «mali čovek». Etimološki kič dolazi od engleske reči sketch ili pak nemačkog izraza koji u prevodu znači «nešto podmetnuti. O tome da i odredjene boje imaju mesta u izazivanju kič-raspoloženja Mol kaže: «naročito je prelaz iz crvene u ružičastu boju» česta «karakteristika upotrebe boja u kiču». Kič je prevashodno demokratski: on je prihvatljivo umeće (art). bioskop) a to odsustvo ritualnosti dovelo je do ravnodušnosti posmatrača. ali kada se jedna vrednost ustali i postane dovoljno «moderna». naporom koji nas prevazilazi – naročito ako taj napor treba da doprinese da prevazidjemo sami sebe. smatra da umetnik «u toku svoga posla. Suštinu «kičerskoga» on vidi u želji umetnika da «udovolji kupcu» te «njen veliki umetnik nije toga lišen». Mol greši kada tvrdi da se umetnost i umetnik svesno ulaguju kupcu. viša ekonomska klasa je organski protiv avangarde. Makar i samo površna semantička analiza vrednosti naših novokomponovanih pesama. «za prosečnog čoveka». Zadovoljstvo i «loš ukus» daljne su odrednice kiča. odmarajućem i umerenom». Zbog stalno prisutne reprodukcije i ponavljanja sve je postalo «poznato» i «javno» i «ogoljeno. bol. a često ide i na tržište tih vrednosti. kič se suprotstavlja «uzvišenom» i «avangardi». rodjenje i smrt pretvaraju u površinsko ganuće ili hedonističku igrariju. U kiču je «sama ideja lepote zamenjena idejom zadovoljstva. uvid u brojne primere svetovne arhitekture po provincijama. ali i «istinskojlepoti». u selima. Ta pojava se naziva «kič». Najzad po Molu «kič je društveno prihvatanje zadovoljstva putem potajnog učestvovanja u lošem ukusu. kod kojih se ljubav. Dakle. koje su činile njegovo najintimnije «privatno vlasništvo». Kić je stvoren «prema malom čoveku». doveli su i do poraza «maštovitosti i krativne aktivnosti čoveka». vikend kuće sa grobljima» epitafe na nadgrobnim spomenicima novijeg datuma. TV. Ovaj karakter je vidljiv kod pojava luperkiča. taj sloj ljudi iz snobovskih razloga počinje da se zanima za avangardu. 76 . jeftinu robu». nije sračunato i svesno angažovan u komunikativnom nastojanju». Nagli razvoj tehničke civilizacije – koja je oslobodila čoveka grubih i teških poslova – sa «slobodnim vremenom» ili dokolicom. Npr. iz svakodnevnog života nestala je ona «mitska aura». daje materijala za sagledavanje savremenog kiča u našoj kulturnoj sredini.korisnih efekata. čitulje u novokomponovanom ključu. otvorio je neslućene mogućnosti za brojne aktivnosti čoveka. Izgubljena je svaka «ritualnost» u davanju kulturnog i estetskog obroka od strane sredstava masovne komunikacije (radio. «prijatno» i «ukusno» su elementi kiča. S pravom se zaključuje da se «opasnost umetničkog izobličenja može svugde da ugnezdi. podvaliti. uopšte uzev. Kič prema Molovim rečima «čini svakodnevni život prijatnim pomoću niza ukrasnih rituala koji ga ulepšavaju». Ukratko mas mediji ukidaju «autentičnost proživljenog iskustva». po pravilu.

Ideja «nihilizma». sklada. Postoji «preosetljivost na kič svesti umetničke elite. tj. Upravo iz tog osećanja užasa sveta ukus «intelektualne elite» živi u uverenju da moderna umetnost izazivajući u masama osećanje «odvratnosti prema svetu» dovodi to osećanje do višeg nivoa izraza. Teoriski je zanimljiva Gicova opaska da «i u Frojdovoj teoriji umetnosti možemo da vidimo samo jednu teoriju kiča». «transcedentnu lepotu». i drugo. Time je Gic jasno ocrtao ideju i emocionalni ton koji moderna umetnost izaziva u tzv.izraza disharmonije.Čovek masovnog društva odbacuje avangardnu umetnost koja mu nudi osećanje negativnog zadovoljstva.. potreba mase za kičom».» 50. dakako sada u suprotnom smeru. afekti panike. Masa se medjutim. Renato Podjoli kaže da je «pojam avangardnog ukusa» neodvojiv od pojma «avangardne umetnosti» pa ih treba ispitivati paralelno. nije bilo poštedjeno da bude doživljeno kao kič».. kao prevladanim oblicima klasičnog principa harmonije. užas. lepog. On neće «ispitivati avangardnu umetnost kao umetnički rad. Prema tome. pseudo vrednosti. Stoga «najekstremniji antipod literaturi elite je. Uočavajući totalitarnost uma u proizvodnji i osećajući delovanje racionalnog mehanizma. Drugi pogled: U knjizi fenomenologija kiča. slabost. kako se širi u delima avangardne umetnosti. oglušuje o kategorički imperativ avangardnog uma. a njegov sadržaj čine sledeći elementi: «egoizam. kroz analizu stila i ukusa kao kolektivno-istorijskih kategorija. do samosvesti o potrebi menjanja «sveta». ideali». kao što smo rekli. osećanje smisla egzistencije tek u tragičnim raspoloženjima odlikuje modernu umetnost. U pravcu zadovoljavanja. zajedničkog psihološkog stanja. fabule. 77 . za modernu umetnost ostaje karakteristično da negativna raspoloženja: kao što su strah. prezasićena raspoloženja. već kroz ono što ona otkriva unutar i izvan same umetnosti. Ludvig Gic polazi od osnovnog stava: Kič je vezan za uživanje. odnosno. Mol je lucidno suprotstavio: privid spontanosti u kiču i idealno saznanje o tragici sveta u avangardi. kao jedinstvenu ideološku činjenicu». rastući prohtev za kičem kod širokih masa. AVANGARDISTIČKI UKUS Suština ovog usmerenja je u traganju za apstraktnim formama. Druga Gicova ideja potvrdjuje da su kič i klasična umetnost u nekom bližem odnosu. tj. dosada. Osećanje užasa čovek ima u kontaktu sa «mašinom» i «mehanizmom organizacije sveukupnog života». nego na osećanje. Što elita postaje ekskluzivnija. a ne lišavanja pozitivnog osećanja. tom čoveku nije potrebno da i u umetnosti traga za istim «sumornim osećanjima». gadjenje. Zbog činjenice što moderna umetnost afirmiše «metafizičku neprijatnost» sve to «vraća mase nazad kiču». osim ako je bilo nepristupačno. to se nezadrživo masa predaje kiču. prestravljenosti – dolaze na mesto harmoničnih rasploženja. U psihologiji «masovnog ukusa» rešenje problema je mogućno samo na onoj ravni na kojoj je i došlo do zasićenja: ne emocionalnoj ravni. i ne samo nju. «ne-čulnu» ili «ne-više-čulnu» lepotu. «avangardnom ukusu». Naime kič i klasična umetnost predpostavljaju istu «konstantu doživljaja»: pozitivno zadovoljstvo. klasično umetničko delo. «Skoro nijedno tkz. što je samo drugi izraz za pojam «uzvišenog» ili «ružnog» . Kič je sentimentalan i time potvrdjuje stav da je ideologija kiča usredsredjena ne na razum. Opšta formula kiča je «uživanje radi uživanja» i nasledjivanja.

Avangardna kultura pojavljuje se kao «kultura manjine». Naprosto. zbog čega ono «avangardno» i «klasično» u ovim umetnostima nisu predmet estetike. dok je pokret suštinski dinamičan i romantički. Specifična istorijska realnost kojoj se avangarda suprotstavlja je upravo ta masovna kultura. Snobovima je sve što «gledaju» u okviru filmskih i pozorišnih 78 . 4. 2. Najzad. fiziološke ideje. Pojam «škole» predpostavlja učitelja i metod. vezuju za sam avangardni pokret. Taj elemenat je antagonističke prirode. ideološki i pragmatični momenat avangardne umetnosti. za novo i dolazeće. Za naše razmatranje problema ukusa zanimljivo je Podjolijevo pravljenje oštre razlike izmedju «inteligencije» i «intelektualne elite» koju izvodi tako što smatra da je intelegencija utililitarna. obaveštenja i opštenja. koju nazivamo snobovskom. on je sa dobrim izgledima da bude uvršten u krug podržavalaca i. a to znači da ova elita «svesno prijanja uz levičarske ideologije» i time nastoji da podrži «anarhistički ideal» koji je «urodjen avangardnoj psihologiji». Uistinu. zahvaljujući širenju tehnika. No. suprotnost izmedju avangardizma i tradicionalne kulture istog je tipa kao i suprotnost izmedju avangarde i masovne kulture. nastave. koja se «bori i odbacuje širu kulturu kojoj se suprotstavlja». Zadatak «odabrane politike». pa je škola istovremeno i statična i klasična. dok intelektualna elita ostvaruje estetizam nezaiteresovanog dopadanja. Na trećem mestu je radikalno osporavanje svega postojećeg: avangadizam ruši barijere. pa je razlika «tradicionalne kulture» i «masovne kulture» samo u stepenu. razlika klasičnog i modernog je kulturno-istorijske prirode. najtipičnijem gradjanskom i industrijskom društvu. dovoljno je da se shvatilo kako se u biti avangardnog stila pojavljuju obeležja «aktivizma. dok se «intelektualna elita» i «njen ukus». recipijenata «avangarde» i nosilaca modernog ukusa. sve moguće «nove». u već postojećem izrazu. Inteligencija smatra umetnost izrazom neke moralne. pa je zato konzervativna. razara šve što mu stoji na putu.» Iz ovoga sledi i ideja da se klasična umetnost danas nezaustavljivo širi uz pomoć sredstava tehničke reprodukcije i mas-medija.Razliku u stilskom obeležju «avangardne umetnosti» i umetnosti ranijih epoha Podjoli vidi kao razliku izmedju «škole» i «poretka». katkada i kvazi-nove i kvazi-estetske orjentacije radikalno prihavtao kao stvar «vlastitog» ukusa i odobravanja. vidjena kao pseudo-kultura». protiv je svake promene u stilu. bez posedovanja istinskog estetskog stava. ideološke. ta «šira kultura često je masovna kultura koja se nedavno. već da sa razumevanjem prihvati datu revoluciju ukusa. Druga je odlika pokreta da se on stvara da bi podsticao «protiv nečega ili nekoga». Та komonenta je nihilizam. antagonizma i nihilizma» čime je odredjen tzv. 3. a da to «novo» dublje ne razumeva. ali ne i u kvalitetu. čime se poništava razlika i dolazi do stapanja «tradicionalne» umetnosti i «kića». Upravo stoga.. pojavila u modernom svetu i dostigla krajnju tačku razvoja u SAD-u. «Ukus» ili publika. kriterij tradicije i načelo autoriteta». Agonizam. «intelektualne elite» nije u tome da formuliše stalno važeći kritički sud. Možemo zapaziti da jedan krug publike. već iz same činjenice da neko uvek i svuda govori da je za «promenu ukusa». 1. Jedan od prvih vidova avangardnog pokreta je «aktivizam i aktivistički momenat». u formi. još više. ona je konzervativna. koja je merodavna da podrži avangardnu umetnost nalazi se na strani intelektualne elite.

Uostalom i snobizam je neophodan prateći elemenat. najmasovniji. Kao stvar orginalne intuicije umetnost ne mora da izražava «ništa drugo nego sebe samu». odnosno moderni umetnički ukus. u avangardnoj umetnosti dominantne sledeće kategorije: fragment. realističke umetnosti. na one koji prihvataju klasični. pojam visokoobrazovanih ljudi se ovde udvaja na dve strukturno različite kategorije. ili postojećem. «Inteligencija» je bliža tradicionalističkom ukusu zbog toga što je ona politički lojalniji sloj. klasičnoj kritici. Dorfles ističe da su nekada «naučnici i intelegencija» «podešavali svoj život i svoju kuću prema umetničkim delima svog vremena». proizilazi da je jedna od pretpostavki za diferenciranje: «lošeg» ili «kič ukusa» i «umetničkog ukusa» u nivoima obrazovanosti. koliko do sopstvenog izdvajanja prosečnosti radi ekskluzivnog položaja koji pruža status izabranih.Ideološka i filozofska osnova tradicionalizma jeste u indiferentnom i neaktivnom stavu prema stvarnosti. kao i književnici i filozofi nekada su bili na nivou 79 . u zemljama visoke industrijske razvijenosti koje zbog istorijskog razloga su manje više nacionalistički nastrojene. Kada je reč o razlici izmedju ukusa inteligencije i intelektualne elite. prema principu suprotnosti. Dok se «klasični kritičar» obraćao pre svega umetniku. u poredjenju sa Severnom Amerikom. Ostali. srednji slojevi. za same kritičare. dok su. tu se pojam tradicije često prihvata kao «kulturni kliše» politike i ukupne ideologije. pre svega. ili srednje obrazovani. Isto tako. Stoga se. osamostaljivanje sredstava i šok. Njemu nije suštinski stalo do «estetski» novog. Prirodno naučne grupacije. on živi u svetu obmane i neistine. neguju ideju o kontinuitetu nacionalne samosvesti. prema Podjolijevom kazivanju. On svemu novom i neobičnom nerazumljivom aludira. On učestvuje u stvaranju atmosfere «dešavanja». a sada žive u «ambijentima najgoreg ukusa» prošlog veka i neosetljivi su za «savremeni arhitektonski ambijent». dok «intelektualn elita» oličava progresivnu ideologiju i leve pokrete. Ako bi pak govorio za većinu on tada «stvara samo demagoški teatar ili konfekcijski teatar. pravi umetnički interes jedino i može tražiti na tlu Zapadne Evrope. Za razumevanje fenomena «avangardnog ukusa» potrebno je j da navedemo još i onu Podjolijevu misao o avangardnoj odnosno. Ukus i stil klasične umentnosti okrenuti su prošlom. Iz toga. avangardni kritičar se isuviše često obraća nekolicini kritičara svoje sopstevene sekte. 51. Zbog činjenice da avangardna umetnost negira totalitet treba zaključiti da su to kategorije klasične ili tradicionalne. Izgleda veoma podsticajno mišljenje Djila Dorflesa koji kaže da iznenadjuje činjenica da je «večina tzv. Avangardna kritika piše.ostvarenja «izuzetno». 2. TRADICIONALISTIČKI UKUS 1. kao što za čudjenje postaje stvarno dominantan umetnički postupak. Umetnik je «siguran da nikada ne govori za sve». naučnika koji imaju najvišu akademsku spremu i koji su ponosni na svoje odlične naučne titule) apsolutno gluva na ono što je umetnost današnjice. Renato Podjoli je tačno primetio da ukoliko je reč o ukusu na zapadnjačkom tlu. Tako u avangardi šok recipijenata postaje najviši princip umetničke intencije. Što se mentalnog sklopa samog «snoba» tiče. gravitiraju oko pojma «komformističkog» ili «masovnog ukusa». kultivisanih osoba (književnika. izdajući tako još jednu tradiciju moderne politike. prećutno bar.

o tome da je autentično samo ono delo koje otvara puteve i najavljuje novo. direktno suprotan Hegelovoj ideji «klasicističke» i «zatvorene» strukture umetnosti. bekstvo od loše zbilje. najpre. Adorno je utemeljio. budući da je saznanje koje ova dela impliciraju u osnovi neistinito. Pomenute koncepcije kulture. prema Adoprnu.Adronova kritika tradicionalne umetnosti i ukusa. kao i suprotnost dveju teorija koju kulturu sagledavaju kroz zatvoreni i otvoreni tip stvaralaštva što u Adronovoj interpretaciji dobija oblik spora izmedju tradicionalne i moderne umetnosti. zubog toga što se danas forsira tradicionalna umetnost. veru u moć tehnologijskog umnog totaliteta. kao i tipovi ukusa: klasičnog – čije stilski izraz «realizam». «slobodno lebdeće intelegencije». «Zabranjivanje jeste zaista bekstvo. Činejnica da je jedan deo inteligencije direktnije vezan za proizvodni proces gradjanskog industrijskog društva. inicirala istina nade. za onaj pojam umetnosti i kulture u kojem se potvrdjuje ideja o neidentitetu. u kojima se nalaze dve osnovne ontološke ideje: «identitet: subjekta i objekta». i «neidentitet subjekta i objekta». posmatrao iz perspektive dveju suprotstavljenih koncepcija ili stilskih opterećenja: klasicističkog i romantičarskog ideala. Lansira se mit zabave. kičom i šundom. estetike lepog i estetike ružnog.» Kultura industrijskog društva jeste kultura koja afirmiše prosečnost. To je kraj dijalektike. Želeći da izgradi nov pojam umetnosti. neautentično postojanje. utopiju». i to kao klasični i kao avangardni stil. u prvom redu. Moderna industrijska kultura «masovnog društva». Stoga proizilazi da će. temelji se. U dilemi koja u teoriji danas postoji: za otovreni ili zatvoreni tip umetnosti. no ne kao što ono samo to tvrdi. koncentrisanog i disonantnog. Utopijsko samo. 3. filozofiju ili ontologiju nemira kao otvorenu sliku sveta koja se najavljuje u ključnom pojmu: utopijskog. ali sada najvišeg filozofskog tipa. Totalitarni sistem se preko takve kulture potvrdjuje. Adorno traži da umetnost bude «razbijeno ogledalo» . «gnoseologiju umetnosti». zajedno sa zabavom. umetnost i dalje vršiti funkciju saznavanja. b) dok je drugi deo u poziciji tzv. Adorno spada u red onih marksističkih teoretičara koji su se kritički oštro odredjivali prema potrošačkom društvu. ograničenost njegova gledišta koje u teoriji iznova prihvata koncept «sadržinske estetike». ili estetike mimesis (odraz) i estetike piiesis (kreacija). «Samo apsolutnim negativitetom umetnost izriče ono neizrecivo. doduše. nego i o humanoj inteligenciji. a samim tim i ideju o održavanju 80 . i modernog – čiji je izraz «avangardizam». masovnom ukusu i tvorevinama masovne kulturne industrije. simbolizuje ideju reprodukcije. U tome. stil i ukus se diferenciraju oštrije nego u ranijim epohama. Do 18. On uopšte ne govori o mogućnosti trajanja umetnosti kroz istoriju. ona. pretpostavljaju suprotnost klasicističke i avangardističke estetike. Danas to više nije. koji ishodi iz interesa samog otudjenog rada.da bi se kroz krhotine savremenog nesavršenstva. kiča.stila vlastite savremenosti. kao ideal gradjanske kulture. Savremena kultura je apologija postojećeg sistema koja želi da očuva status quo. Adorno je tako kulturu savremenog društva. Dakle. svakako. Teza o «lažnosti» tradicionalne umetnosti. a reč je ne samo a) o prirodno naučnoj. Adorno je na strani otvorenog stvaralaštva. veka postojao je jedinstven stil čitave epohe: danas je u istoj epohi reč o brojnim stilovima pokreta. lepog i uzvišenog. na lažnoj pretpostavci da je zabava izbavljenje i spas. Oslobodjenje što ga obećava zabava jeste oslobodjenje od mišljenja kao negacije. nego do zadnje pomisli na otpor koja još može ostati u zbilji.

izazivaju u pojedincu sve veću tenziju. ali i potrerba za jednakošću. poplavom masovne književnosti. a) Komformizam je najprisutniji u kiču jer se užas mehanizacije najbolje podnosi i najlaše mu se povljadjuje u osećanju maximalnog zadovoljstva. za većim širenjem znanja. nego saznanje i istina produhovljenog tipa: predstavno slikovito i duhovito očulotovorenje istine «klasične» vrste. kao posledica diferenciranja javlja se potreba za rasterećenjem.. Posledica je sve veća potreba za kompenzacijom. KOMPENZATORSKA FUNKCIJA TRIVIJALNE KNJIŽEVNOSTI 1. Sve veća podela rada. iz ovoga proiszilazi i jedna karakteristična posledica: «pored potrebe za informacijom. U tom kontekstu javlja se i fenomen «masovne» i «zabavne» književnosti. samo mali broj pojedinaca uspeva da izrazi svoju ličnost. Prinudjen da neprestano obavlja isti rad. Levental kaže da «književnost u gradjanskom svetu je jasno odvojena od ostalih kulturnih delatnosti i može i sama preuzeti čitavo obilje različitih zadataka». U kiču – «istina» je u formi lažnog osećanja.Rodonačelnik nemačkog empirizma Zilberman. od toga da u romantici posluži kao pribežište eskapizmu («bekstvu od stvarnosti») politički razočaranih grupa.Prema Levantelu da je sociološko tumačenje književnosti uopšte. kao što pokazuje fenomen savremene zabavne književnosti. 2. dakle. bestelera. intelektualnog saznanja.. U epohi dominacije racionalnosti može biti «na nivou» samo sa stanovišta kritičkog promišljanja epohe. Po rečima Zilbermana. popularnih časopisa.postojećeg sistema. c) Jedino intelektualna elita uspeva da odbaci lažan sjaj banalnog i produhovljenog tipa konformizma i okrene se istini najvišeg nivoa: kritičkom uvidjanju besmisla moderne civilizacija. stripova itd. može postati instrument ideologije u pravom smislu reči». Ove tenzije «izazivaju potrebu za kompenzatorskom književnošću». ali i sve veću diferencijaciju. utemeljio je jednu spacijalnu sociologiju «sociologiju književne popularne kulture» koja se bavi kulturnim razvojem demokratskog i postindustrijskog društva. omogućili su stvaranje pretpostavke za medjuljudske odnose i za sve veću socijalnu mobilnost. Tko se dogadja da tempo života na jednoj strani traži što racionalniji tip ponašanja – u procesu proizvodnje. No. b) Da bi zadržala svoj relativno indiferentan stav prema «postojećem» intelegenciji su potrebni ne pouka zabava. «Može se čak zapaziti» kaže Zilberman. izvršen je prepad na akademske discipline čiji se tradicionalni zadatak sastojao u prikazivanju istorije književnosti i u analizi književnih dela». predstavnog ili slikovitog izraza saznanja. sticanje specijalnih znanja. a za zadovoljenje te potrebe koristi se književnost i/ili sredstva masovnih komunikacija». Kakva je. suvereno je pak branila monopol na ranije utvrdjeno predmetno područije tzv. koje završavaju u zahtevu za književnošću koja rasterećuje. zatim. dok privrženost elitnoj kulturi popušta. 52. kao i književnosti koja je «namenjena masama – oblast kojoj nauka o društvu do danas nije poklanjala posebnu pažnju». «visoke» ili «elitne» književnosti.» 81 . u tradicionalnoj – «istina» je u formi čulnog. Književnost. da trend za razvoj i primanje popularne kulture postaje sve jači. ili kao «utočište društveno frustriranih masa. i specijalizacija. socijalna struktura savremenog društva? Podela rada. dok se na drugoj strani javljaju emocinalne tenzije. Akademska nauka. u modernoj – «istina» je u formi najvišeg.

Za autora trivijalne književnosti presudan je izbor gradje. dopušta kritiku samo u onoj meri u kojoj je zagarantovana njena relativna neefikasnost. koja je u biti apstraktna. upražnjavajući puki artizam i estetizam. kritika Adirnove koncepcije umetnoswti kao kritike društva. ali ne i šira masa. Habermas zapaža da su umetnost i književnost danas na margini. kao suprotnosti ideji funkcionalizacije sadržaja. za trivijalnu književnost karakterističnu. kada je trebalo suprotstaviti se «vladajućoj ideji korisnog». predstavnik intelektualne elite treba da obavlja kritiku datog institucionalnog i funkcionalizovanog društva u kome vlada «proizvodnja roba za tržište». mada implicitna. On pokušava da ostvari jedinstvo proizvodjača i primaoca na prestajući da pretenduje na ostvarenje stvaralačke individualnosti.). one koje u «materijalnom životnom procesu gradjanskog društva u neku ruku postaju ilegalne. a želeći da ostanu kod «larpurlarističkog» opredeljenja. na tzv.» Odlučna i dalekosežno značajna teza Birgera je: «Razdvajanje proizvodjača i primaoca na rdjav način se ukida u trivijalnoj književnosti. Sartr je pokazao da su larpularisti. buduđi da ona ponavlja već formulisane teme. sociološko-ideološkom planu ispovedali apstraktnu kritiku društva. tj. To što u ovom društvu postoji samo «jedan pojam umetnosti» tzv. sekundaran». Tomas Najman je zapazio da je glavni nedostatak «trivijalne književnosti» u tome što je ona isključila umetničku subjektivnost.g. bezuticajna kritika. budući da je toj apstraktnoj društvenoj kritici otupljena revolucionarna oštrica. odnosno «trivijalna književnost» u biti «sekundarna književnost». koji reflektuje novu samosvest stvaralačke individualnosti a istovremeno prikriva njene realno istorijske uslove. samo je posledica žestoke borbe koja se vodila protiv «angažovane umetnosti». dok je za pisca «moderne umetnosti on. Sartr je umetnika koji su odbili da služe oficijelnim zahtevima buržoazije (od 1948. Birgter kaže: «Društvo. ali ne i kao revolucionarne. i to onda. Taj stav će se kasnije odrediti i kao «otudjenje umetnika od društva». «tržišno posredovana umetnička proizvodnja u gradjnskom društvu otudjila je proizvodjača i primaoca. a to pruža autonomni status umetnosti u gradjanskom društvu. izmedju ostalog. Zanimljivi su pogledi Petra Birgera koji podseća na to da se moramo čuvati liberalističke iluzije da u razvijenom gradjanskom društvu postoji navodna «slobodna konkurencija shvatanja umetnosti».» 3. Tu apstraktnu kritiku koja se manifestovala u hermetizmu forme. ali po ceni relativne bezuticajnosti. autonomistički pojam. Adorno je. odgovor na onu. dakle i u nepopularnosti dela. Bio je to otpor intelektualaca u nastajućem gradjanskom društvu. Estetizam je. naprotiv. medjutim. Ukratko. Ovo razdvajanje proizvodjača i primaoca rano se ideologizuje u kultu genija. medjutim. Birgerove opaske se mogu protumačiti i kao svojevrsna. a potpuna identifikacija sa delom negira distancu koja primaoca osamostaljuje u odnosu na delo. On umetnosti obezbedjuje slobodan prostor za razmatranje socijalnih normi. buržoazija je ocenila kao društveno dozvoljenu i ponajmanje opasnu. koja je čitao uski krug publike – umetnička elita. Pojam «autonomne umetnosti» nastao je kao posledica funkcije umetnosti u gradjanskom društvu. insistirao na elementu hermetičnosti i artificijelnosti teksta. i to negiranjem obeju instanci: serijski proizvod negira stavalačku individualnost proizvodjača. odredio kao revoltirane. koja služi hermetičkim 82 . Prava umetnost zadovoljava «rezidualne potrebe». «trivijalne umetnosti» i smatrao da avangardni umetnik.Neki drugi sociolozi kulture smatraju da je «trivijalna umetnost». totalnu prilagodjenost proizvoda «lažnim» primaočevim potrebama koje je proizvelo društvo.

masovnim potrebama. drugi.govorom i artističkim tekstom. Dok se u gomili ostvaruje spajanje ili sjedinjenje mnoštva u jedno zajedničko. Jedna od najbitnijih karakteristika teorija o masovnom društvu jeste to što izbegavaju da kritikuju temelje karakteristike industrijskog društva. na čulno i razumsko biće. neukorenjenosti i otuđivanja. jer preti njihova pobuna. Idealan tip ne predstavlja «tačan opis stvarnih pojava» ali može biti plodonosno i korisno sredstvo koje olakšava odvajanje grupa pojava i analizu njihovog karaktera. Delatnost malih društvenih grupa i njihovo suprotstavljanje koncepciji masovnog društva. urbanizacijom. ali uprkos tome on je neotporan. KONTEKST KULTURE MASOVNOG DRUŠTVA Masovno društvo je pojam i analitička konstrukcija koja se u sociologiji upotrebljava za označavanje niza osobenosti savremenog društva. u masi. bar u smislu one njene namere da doprinese menjanju datoga socijalnog stanja. Fabrički rad i grad kao lokalna zajednica. na tvorevine «avangarde». što znači da je stalno pod spoljašnjim uticajem i da se ponaša kao da se od njega očekuje. ali po cenu nesigurnosti. One nalaze svoju osnovu u istoriji sociologije i uzimaju u obzir nekoliko značajnih preokupacija ove nauke. Isto tako. kič-ukus i avangardistički ukus. na telo i duh. 53. birokratizacijom društvenog života rasprostranjenošću masovnih komunikacija i masovne kulture. Na osnovu ovih pretpostavki proizilazi bezperspektivnost avangarde danas. da se njegova aktivnost odvija po linijama individualnog izbora. u biti su logičan proizvod rascepa duha ličnosti u današnjem društvu. Kaže se da čovek u masi nije lišen samokontrole. Nasuprot «gomili» koja obuhvata manje grupe ljudi. uočavanje negativnih posledica industrijalizacije i urbanizacije. dovelo je do delimične modifikacije teorije masovne komunikacije: istraživači procesa komuniciranja nisu više skloni da u 83 . koja ljudima namaće ponašanje serijskog tipa. brane postojeće društvo kao društvo blagostanja koje zadovoljava sve veći broj stalno rastućih potreba. Zaključak je: masovno društvo je «politička formula» i ukazuje na to da se počinje strahovati od uspona masa. Najvažnija je. oslonjeni. svakako. Nastanak masovnog društva poveztuje se sa industrijalizacijom. slično hordi iz predistorijskog perioda «masa». Masovno društvo se posmatra kao «teorijska konstrukcija». od preobraćanja ljudi u mase. na njegovo fizičko i njegovo transcedentno. ali sa tradicionalnom društvenošću. rascep koji se nikavim artificijelnim sredstvima ne može prevladati. ljudi su fizički blizu ali su objektivno odvojeni jer svako čuva svoj integritet. Rasprave o masovnom društvu i danas su poprište žučnih sukoba izmadju zastupnika ovog koncepta i onih koji pokušavaju da ga ospore. analitičko sredstvo za istraživanje društva. standardizaciijom proizvodnje. postali su milje i dominantni okvir za rad sve većeg broja ljudi. Postignuta je usmerenost na intenzivno industrijalizovano društvo. Naprotiv. prvi na dela «trivijalne književnosti». «idealan tip». «Mase» su proizvod moderne industrije. i «masovno društvo» jesu moderni termini kojima se označavaju velike nepregledne grupe ljudi. raspadanje odredjenih primarnih zajednica pod pritiskom porasta stanovništva i brzih društvenih promena.

U pitanju je elitistička kritika masovnog društva.. . Masovno društvo.. Ova struja ističe da je potreba kritička analiza svega što takvo društvo donosi.koncentracija društvene moći i centralizacija odlučivanja. razvoja individulanosti . pojedinih delova klasa i slojeva. smatrajući njegovo postojanje izvorom svih zala koje donosi moderna civilizacija ili pak krajnje pesimistički vide njegovu perspektivu. Kao osnovne tendencije masovnog društva najčešće se ističu: . nastalo posredstvom cenmtralizacije ekonomske moći i političke valsti. «našlo se u protivrečnosti koju je samo stvorilo». još manje nekog mnogostrukog razvoja». Jezgro ove kritike jeste strah od propadanja aristrokratskog duha. Drugi pravac je optimistički usmeren i smatra da je nastanak masovnog društva nužna pojava koja je imanentna modernom svetu. integracije «u kojima se ljudi uvek ponašaju tako kao da deluju u masi.sve veće iščezavanje i slabljenje veza posredovanja izmedju pojedinaca i društva kao celine. javlja se kada nastaju društvene delatnosti širokog obima: masovna industrijska proizvodnja i potrošnja. povremenim i anonimnim odnosima. . 84 . Ortega i Gaset su smatrali da «pobuna masa» predstavlja krizu savremenog sveta. neposredni kontakt čoveka s čovekom. Konzervativci. smatraju da kultura treba da se zaustavi na granicama klasa. ona je nesposobna da sačuva duhovne vrednosti dostojne aristokratskog duha. krizu «koja nagriza narode. Masa ugrožava postojeće društvo. Razaraju se prvobitne primarne zajednice i zamenjuju sekundarnim.publici vide samo «bezličnu i atomizovanu masu». i to u manipulisanoj masi». Samo obrazovano gradjanstvo treba da stvara odredjena kulturna dobra.. Elitisti u principu poriču ideju masovnog društva. masovna urbanizacija i sve veće narastranje gradskog tkiva. ZAKLJUČAK: masovno društvo je povezano sa masom i masovnim odnosima. Masovno društvo je širenje odredjenog načina života koji raskida tradicionalne ljudske veze. nacije i civilizaciju».» Vidljivo je da se koncept masovnog društva interpretira i tumači na različite načine: u pitanju je najčešće preterani pesimizam ili preuveličani opštimizam. kao bitnu komponentu masovnog društva. već odredjenu grupu koja zadovoljava svoje potrebe.Prvi se ogleda u strahu za budućnost masovnog potrošačkog društva. da se opet podvrgnu aristokratskoj kontroli. poput Ortege i Gaseta. za sudbinu pojedinaca koji žive u njemu. Pojam «masovno društvo» je «neko dato društvo koje isključivo ili pretežno omogućava takve primarne integracije koje ne mogu postati zajednica i ujedno ne pruža mogućnost. Nekritičko i doslovno shvatanje koncepcije masovnog društva postalo je tokom poslednjih godina anahronizam u sociološkoj literaturi. da se ponovo podignu zidovi stare klase i mase. zbog gubljenja sopstvenog integriteta i individualnosti. zapažaju istraživači koji o masovnom društvu govore kao o društvu u kom su institucije tako organizovane za rad sa grupama ljudi da u njima postoji sklonost «da se na sličnosti u stavovima i ponašanjima gleda kao na važniju odluku nego na razlike u njima. Konformizam.izolacionizam i «vakum» u porodičnim odnosima i vezama.. njegov kontakt sa prirodnom okolinom.

Da bi se ovo postiglo. presudno uticala da vrednost kulture. 85 . značila je. MASOVNA KULTURA – OSKUDICA ILI BOGATSTVO Karakteristike masovne kulture uobličile su se u miljeu savremenog industrijskog društva. Mediji su širim društvenim slojevima omogućili da koriste odredjene kulturne sadržaje. čini se. radio. Od početka je masovna kultura bila povazana sa interesima kapitalističkog društva. da učini sve što i čovek. Razvoj masovne kulture omogućila su sredstva masovnih komunikacija kao tehnička osnova za njeno rasprostiranje (štampa. ka ujednačavanju različitih kulturnih nivoa. tzv. nejna orginalnost. Neutralno odredjenje masovne kulture naglašava da je ona stvorena prema normama industrijske proizvodnje. Masa je postala savremeno tržište. jer to omogućavaju modifikacija medija i komunikacija koje se nalaze u rukama snažnih državnih institucija. Najveći broj svojih potreba čovek zadovoljava putem tržišta koje redukuje njegov izbor. kič i šund. dovelo je do tzv. odnosno pojedincima iz raznih društvenih grupa i slojeva. kulturna publika postaje masovna. Masovna kultura je zavisna od tehnologije. ideološke i kulturne organizacije. koncentracija i centralizacija društvene moći i odlkučivanja ostaje dominantni okvir masovnog društva. Revolucija koja se dogodila u sferi masovnih komunikacija u uslovima kapitalističke civilizacije. Masovna kultura se javila sa pojavom «demografske eksplozije» i naglim preseljavanjem stanovništva u gradove za koje su stvorena kultura po meri – masovna kultura. postepeno nestajanje u polju industrijalizma. Masovna kultura je stvorila nov način percepcije. povećana socijalna mobilnost i raslojavanje društva. TV. Nastaju krupne unifomne političke. pojedinac je postao deo robe. obrazac mišljenja. standardizacija.Ove procese prati industrijalizacija života. Većina istraživaća masovne kulture ističe njen tržišni karakter i utilitarizam. moralo je doći do ujednačavanja različitih kulturnih nivoa. kreiranje jednog novog načina života u koji su prodirali komercijalni interesi i profit. Uostalom. Ona je igrala na kartu profita ili «muzike» koju je «svirao» kapital i ambivalentna je u svom značenju. homogenizacije. Sve je to uslvilo pojačanu komercializaciju kulturnih vrednosti i tvorevina. Tehnologija je učinila «da kultura prvi put bude upućena grupi a ne pojedincu». migracije velikog obima. Osnovnu osobenost modernog društva predstavlja seriska proizvodnja koja je. «tehničkog oblikovanja duha» i «industrije svesti». življenja i ponašanja. Tipizacija. Nekrtitčko verovanje da mašina može da zameni čoveka. istovremeno. i već od tog vremena ona je pridobila i manipulativne funkcije propagirajući odredjeni način života. bar kad je u pitanju kultura. Oni su učinili da se poveća stepen internacionalizacije i kosmopolitizacije kulturih vrednosti.) Pojava mas-medija značila je izvesnu demokratizaciju kulture u pokušaju da se smanje socijalne i kulturne razlike izmedju pojedinih društvenih grupa i slojeva. Njene su osnovne odlike: 1. proizvodnja prema odredjenim klišeima prete da unište autonomiju kulture. Ona je preoblikvala ljudske potrebe. Težnja ka smanjivanju socijalnih i kulturnih razlika izmedju pojedinih društvenih grupa i pojedinaca. Tržište uvek podrzumeva standardizaciju koja postaje jedna od glavnih odlika masovne kulture. da se širi pomoću tehničkih sredstava i da se obraća masi. 54.

Slabost masovne kulture je u tome «što sprečava ili otežava stvaranje novih dela kulture. Zbog toga neki istraživači masovnu kulturu imenuju kao vegetirajući. pravu kulturu stvara neponovljiva ličnost». svet slobodnog vremena. Sve izrazitiji reproduktivni karakter i sve manji produktivni karakter kulture masovnog društva. i težnji da taj smisao realizuje. Traženje i privlačenje sve većeg broja ljudi 3. nastaju zato što jedni pod masovnom kulturoom podrazumevaju kvalitet kulture. za razliku od smisaonog tipa kulture koji traga za fundamentalnim ljudskim potrebama. prava kultura je delo neponovljive autentične stvaralačke ličnosti. Narodna kultura i drugi oblici narodnog stvaralaštva ne pripadaju masovnoj kulturi. a treći kvantitet kulture – broj onih do kojih dopiru njeni sadržaji. autentična kultura je uvek stvaranje takvih vrednosti koje zahtevaju izmenu sveta. Narodna kultura je dokument jednog vremena. jer je dobar deo morala da ustupa državi. ona glorifikuje datu stvarnost. Danas se masovna kultura širi izvan pravog polja masovnih sredstava i obuhvata širok potrošački svet. Proizvodi masovne kulture retko ostaju trajne tekovine kulture. Ako prava i istinksa kultura znači «proces humanizacije».» Nesprazumi. što je uostalom i jedna od najbitnijih odlika masovnog društva. tradicionalnoj kulturi u školi. izraz njegovog duha. drugi način prenošenja. Ona je «kultura prezenta» jer insistira na aktuelnim i trenutnim vrednostima i postala je slepa za buduće vrednosti. Ona u najboljem slučaju traži uživljavanje. Polje masovne kulture od početka je podvrgnuto centralizaciji i kontroli. «Masovnu kulturu stvara profesionalizovani tim. masovna kultura je nametnuta odozgo. Antonjina Kloskovska smatra da pojam masovne kulture u osnovi «treba da bude neutralan. Nije slučajno što proizvodi masovne kulture nemaju vrednosti i nemaju izgleda da ostanu trajne tekovine kulture. «bogaćenje ljudske prirode» i ako se odnosi «na neku višu dimenziju ljudske autonomije i ispunjenja» onda. Masovna kultura ne traži kritiku. Neprestano povećanje stepena internacionalizacije i kosmopolitskog karaktera kulturnih vrednosti 4. smislom ljudskog postojanja. Masovna kultura je klišetizirani eho prosečnosti i bezličnosti. što ubija kreativne mogućnosti u čoveku». sa pozicija zahteva za autentičnom ličnošću. jer se u tom stvaralaštvu ispoljavaju neponovljive autentične vrednosti. jer sagledava datu stavrnost sa pozicija bogatstva ljudske prirode. humanizacije čoveka. Masovna kultura reprodukuje stavrnost ne humanizujući je. ipak je toliko selektivan da omogući izdvajanje kompleksa kulturnih pojava sagledivog i jedinstvenog u formalnom pogledu. Narodna kultura – masovna kultura: Za razliku od narodne kulture koja je rasla odozdo. već uglavnom umiru čim su upotrebljeni.2. dakle. po nekim autoirima masovna kultura nije u stanju da vrši one funkcije karakteristične za pravu kulturu. dovoljno širok da obuhvati pojave koje se danas javljaju u različitim društvenim sistemima i etničkim tradicijama. Ona nikad nije suvereno vladala sredstvima masovnih komunikacija. Pojačana komercijalizacija kulturnih vrednosti i tvorevina 5. Masovna kultura je 86 . Narodna kultura je autentičnija od masovne kulture. Ona je nastala u seoskim lokalnim zajednicama i nosi tradicionalna obeležja sa elementima neposrednosti i stvaralaštva.

deo koji se odnosi na njenu tipološku specifičnost.različita od kulture u antropološkom smislu. ali ona mogu nastupiti i u uslovima nestandardizovane i individualističke potrošnje i ponašanja. tzv. Ova vrsta mitova predstavljaja je opoziciju kultovima i mitovima masovne kulture. jer se ne javlja kao prostor autonomnosti.a) Tehnička sredstva opštenja stvaraju specifičnu sredinu u udaljavnju čoveka od realnog sveta i njegovih problema. već u društvenom položaju i psihologiji konkretnih društvenih slojeva. 55. 2. Drugo. b)Šire postojeće odnose izmedju ljudi i predstavljaju merilo individualnog bogatstva. 2. Ipak.postoji «masovno društvo «. Ozbiljni istraživači smatraju da koreni svega toga nisu u sredstvima. savremeni način proizvodnje intenzivirao je funkcije standardizovanog ponašanja kao spoljašnjeg pokazatelja društvnog položaja i formulisao nove tipove prestižnih potreba. načinu života i izmenjeni odnosi u porodici pokazali su drastične posledice po tradicionalni način života i otežali lično komuniciranje ljudi u starom. b)Njihovo korišćenje označava univerzijalizaciju čoveka. Drugim rečima. U našem vremenu dolazi do masovnosti u svim oblicima ljudskog života. Tehnička sredstva potpomažu i pojačavaju procese standardizacije. PROTIVREČNI KARAKTER MASOVNIH MEDIJA Tehnička sredstva opštenja. One ne proističu iz tehničkih stradstava opštenja. npr. Masovna kultura je postala rodno mesto svih modernih mitova. čije se socijalnopsihološke karakteristike pokazuju kao vodeće u savremenom društvu. Tendencije standardizacije nisu nikako univerzalne kao što se misli. Poreklo nje je stvoren mit o demokratičnosti masovne kuture. Kao «tehnički elemenat» sredstva masovnih komunikacija nisu strani savremenoj kulturi. njen su integralni deo. Mirče Elijade smatra da i elitna kultura ima svoje mitove medju kojima je najizrazitiji « mit ili kult teškoća». Razmatranjem ove antinomije može se izvesti zaključak: 1. masovni mediji nadoknadjuju lične i neposredne kontakte. Ova se teza zasniva na nekoliko predpostavki: Prvo . većina. Stvranje mitova masovne kuture nezamislivo je bez reklame strogo razradjenog i agresivnog marketinga. njegovu uključenost u život celokupnost čovečanstva. «belih okovratnika». masovni mediji se smatraju begom od života. uopšte nisu imali «intra – kulturni odnos». srednjih. Centralnu tezu ove antinomije predstavlja gubljene individualnosti. Treba imati u vidu da je ranije manjina sudelovala u svakom istorijski uobličenom ustrojstvu kulture – ostali. najveći deo najintenzivnijih mitova rađa se u krilu masovne kuture kao jedine koja se putem masovnih medija rasprostire svuda. to su bitne odlike savremenog načina života. Tome je doprineo razvitak masovne proizvodnje. dokonom stilu. Današnje promene u ritmu rada. koja predstavljaju osnovu masovne komunikacije i kulture se medjusobno isključuju prema nekoliko tvrdnji: 1. 87 . a) Tehnička sredstva opštenja karakteriše neizbežna standardizacija pri čemu se gubi i nestaje svaka individualnost. naprotiv. koje se temelji na predstavi o homogenoj strukturi savremenog kapitalističkog društva. samosvojnosti i ljudskog potvrdjivanja.

problem je u tome kako se koriste i upotrebljavaju. b)ona maksimalno. Kritičari savremene kulture predpostavljaju da se publika predaje svakoj novoj tehnologiji i da njome moćni mediji lako manipulišu. telegraf. Ona je srž mnogih pitanja koja su definisana kao sociološka i psihološka.a) Tehnička sredstva opštenja po prirodi su antidemokratska i njihovo funkcionisanje predstavlja mogućnost organizovanog nasilja. Oblik inovacije odredjen je društvenom kulturom. b)Sredstva opštenja proširuju ograničenost neposrednih kontakata i na taj način šire univerzalno opštenje.3.Makluan. kaže M. 5. Ona mogu prenositi i nuditi «smeće». automobil. Medijska kultura dominira mnogim vidovima društvenog života i od najvećeg je značaja za razumevanje kulture 20. Za masovne medije u savremenom društvu ističe se da su ravnodušni.) ili u širem smislu – odeća. Pošto kultura uobličava iskustvo. postaju čisto funkcionalni. avion. Svi masovni mediji (štampa. a)Tehnička sredstva umanjuju ulogu neposrednog opštenja. čoveka od čoveka.a) Sredstva masovnih komunikacija podstiču «prazninu» u slobodnom vremenu.. ona otvara neke pretpostavke o njima i o svetu u kome živimo.. Rešenje antinomije sredstava masovnih komunikacija nisu po svojoj suštini antidemokratska. Otudjenost kulture može se shvatiti samo kao otudjenost savremenog društva. ali i visoko saznajne sadržaje. MEDIJSKA KULTURA – PLANETARNA ČINJENICA NAŠEG DOBA Medijska kultura nije naziv samo za onu kulturu koju prenose novi masovni mediji ili sredstva masovne komunikacije. Neposredni odnosi gube primarni karakter. 88 . 56. Mediji utiču na opštu kulturu. da uništavaju svaku «kulturu» u ime marketinga i reklame. novac. 4. Zato treba ići dalje od apstraktnog suprotstavljanja individue i tehničkih sredstava i preći na analizu sistema u kome ta sredstva funkcionišu.radio. prvi put u istoriji. porodicu od susedstva. dobru zabavu i razonodu.TV. a istovremeno utire put stvaranju čisto funkcionalnih odnosa. radikalno demokratizuju društveni život. točak. ona to čini i sa načinom na koji ragujemo na nove tehnologije i nove medije. nego protiv monopolističke organizacije komercijalnog karaktera. Adornova kritika ipak nije usmerena protiv tehničkih sredstava koja nesumljivo mogu da doprinesu demokratizaciji kulture.. uslovljavaju stalno nezadovoljstvo i stvaranje novih briga i nevolja. nisu ništa drugo nago produžetci ljudskih čula. Kvantitativni porast neposrednih kontakata označava gubitak dubine istinskih ljudskih veza. bicikl. a kultura uobličava medije: opasnost od tehnološkog determinizma uvek postoji. veka. pisaće mašine. Kultura nam nudi načine da predvidimo ono što je nepredvidjeno i metode da se izborimo sa njim. ideološkog sadržaja i propagande za šta se ta sredstva često koriste. a tehnološki razvoj doveo je do radikalne kulturne transformacije. igre. b)ona omogućavaju slobodno vreme i predstavljaju praktično neograničenu mogućnost za zadovoljavanje potreba u slobodnom vremenu. telefon itd. time što odvajaju čoveka od društva.

njihovim mišljenjem. nezavisno od društvenih determinanti i društvenog uticaja koji zajedno deluju u složenoj komunikacijskoj situaciji. Pluralizam. b) posle fonetske kulture koja komunicira sa pojavom štampe. šarenila slika koje su drastično izmenila naš život. ali ne bez konkurencije. uz to pažljivo doziranom i na vreme puštenom u opticaj. Za razliku od tradicionalne humanističke kulture. Čovek gubi svoju individualnost u masi koja je heterogena. Posle a) usmene i predpismene kulture. neinformisana i neorganizovana. Sredstva informisanja pretvaraju se u džinovske glasno-govornike. To ne znači da će knjiga u civilizaciji slike nestati. samo su neki od vidova ispoljavanja manipulativne moći. češće kao primalac nego onaj ko aktivno učestvuje i može da ima kritički odnos prema informaciji. koja u kulturnom stvaralaštvu sama sebe održava: uživamo u delima. radiju. Ukratko. U obzir se moraju uzeti sledeći činioci: 89 . samo se menja njena medijslka uloga. Savremeni čovek upija medijsku kulturu. Masovni mediji nisu samo inovacije već i učestvuju u društvenim procesima. anonimna. Posedovanje i kontrola medija nije ništa drugo do rastući izvor društvene moći. Masovni mediji dobili su naziv u kontekstu društvene situacije koja ih je stvorila. Stvoren je mit o masovnim medijima koji imaju neograničenu moć nad ljudima. izmedju elitne i masovne kulture. Kultura bez granica i planetarna kultura ne mogu sa sobom poneti društveni zaborav nejednakosti. silovanje ljudi političkom propagandom. demokratija i sloboda trpe zbog koncentracije vlasti nad komunikacijama. zahvaljujući satelitima i neverovatnom ubrzanju prenošenja informacija. Svaka politička vlast vodi računa o medijima. Uvodjenje novih tehnologija prate šokantne psihološke. Pokazalo se da je kulturni imperijalizam ponovo na delu. avionu. medijska kultura nije više izolovana u vrmenu i prostoru. u sredstvima masovne komunikacije. Nema kulturnog iskustva koje bi bilo oblikovano s onu stranu medija. televiziji. Medijska kultura je ukinula granice izmedju kulture i tehnike. a komunikacija je sve. izmedju humanističke tradicije i sredstava masovne komunikacije. automobilu. Primaoci se smatraju masom i ne publikom. Na delu su totalna «masifikacija» i neverovatna mogućnost da se upravlja masama. delanjem i ponašanjem. Rascep na masovnu i elitnu kulturu direktna je posledica industrijskog karaktera masovnih medija. kulturnih i jezičkih barijera. Pojedinac se više posmatra kao objekat nego kao subjekat. razbuktavanje nevidjenog totalitarizma. društvene i kulturne poseldice. Ideja da smo svi mi pripadnici jednog globalnog sela». Tržišna manipulacija je složenija i suptilnija od estetičke. moderan svet svoju kulturu posmatra kao kulturu komunikacija. Mogućnost kontrole. Pluralizam mišljenja je anti pod jednom glasu. usamljena. Makluanova galaksija zamenila je Gutenbergovu galaksiju. Svedoci smo «informativne bombe. njihova se moć pokušava iskoristiti sa prevazilaženje etničkih. Mediji su najbolje svedočanstvo da većina značajnih novina u istoriji civilizacije donosi isto toliko nemira koliko i koristi. razlike. Otuda se govori o manipulativnoj svemoći masovnih medija. nastupa: c) elektronsko doba koje vrhunac dostiže u televiziji. Ove dve kulture se prožimaju.Kultura je komunikacija. način opažanja i postupanja. za jednu novu svetsku globalizaciju i standardizaciju. Nastupio je šok jer ljudi «svesno žive u Gutenbergovoj galaksiji a nesvesno bauljaju u Makluanovoj galksiji». ima svoju ideološku potku baš kao i ideje religijskog ekumenizma ili radničkog internacionalizma.

prilagodjavajući se novom senzibilitetu. g. ali su povezane sa dubljim promenama. INFORMACIONO DOBA I NJEGOVI UZGREDNI UČINCI Taj izraz se već neko vreme čuje na sve strane.1. umnogome. moć masovnih komunikacija ne počiva na sadržaju koji one nose. Priznaje se njegov specifičan jezik i polako otupljuju otpor kritičara. Od gigantske homogenizacije i standardizacije kulture kao potrošnje prešlo se na individualizaciju čoveka. Masovna kultura je postala mitska tvorevina našeg doba. To je u suprotnosti sa postupkom reprodukovanja masovnog društva. kada se medij počne koristiti na privatan i individualan način. raznolokosti. Rezultat je nestanak dve supre sile i ideološke razlika izmedju desnice i levice. 21. Masovna kultura standardizuje kulturne proizvode. ekspanzija komunikacione tehnologije kablovske televizije dovela je do razmasovljavanja. Na ovom stadijumu razvoja mediji su još uvek neprimećeni u širem društvenom okruženju. 2. Masa se razbija u specijalizovanu publiku i kontrakulturne grupe. Za nju je karakterističan pristup zajedničkog imenitelja: proširivanje i održavanje tržišta. nova kultura pokazuje tendenciju ka standardizaciji. Sredina u kojoj je zaživela kablovska TV smatra se npr. dogodila su se tri granična dogadjaja sa globalnim posledicama. heterogenom i anonimnom auditorijumu. za neke predstavlja samo igračku. javljaju se prvi kulturni kritičari koji ukazuju na suprotnost novog medija u odnosu na tradicionalno okruženje. masovne kulture i masovnog čoveka. već na samim komunikacijama i njihovoj unutrašnjoj strukturi. napetost izmedju medija i okruženja. Smanjuje se. Najvažnija odlika medijske kulture je ta što masu ponovo pretvara u publiku. Ljudi postaju proizviodjači i potrošači informacija. Priroda auditorijuma. Uočavaju se njegovi ciljevi usmerani na propagandu i profit. Informacije se momentalno troše. Rečeno na jedan drugačiji način izraz « informaciono društvo» je izgubio svoje značenje zahvaljujući informacio-nom društvu. bez ulaženja u dublji smisao. e) stadijum integracije – medij se stapa sa okolinom i čini njen nerazdvojivi deo. c) stadijum opasnosti – počinje dijalog kulture i medija. približava ih širokom ukus. vek je počeo 1991. Drugi važan dogadjaj je raspoad Jugoslavije i ratovi koji su ga pratili. prohodnost i javnost komunikacija. Masovne komunikacije su namanjene relativno velikom. d) stadijum specifičnosti – označava skoru pobedu medija. Te 1991. Stepen integracije ostvaruje se kad je moguća povratna akcija tj. Priroda komunikatvnog iskustva – fantastična brzina. potpuno integrisanom. Prvi je bio raspad SSSR-a. 57. Tragedije na Balkanu i u prvom i u drugom delu devedesetih godina bile su posredno 90 . Te promene su same po sebi samo talasanje na površini. g. b) stadijum služenja – sve veći broj ljudi razmišlja kako da iskoristi nove medije. Priroda komunikatora – masovne komunikacije su organizovane komunikacije i zasnivaju se na detaljno planiranoj podeli rada i velikim proizvodnim troškovima. Medjutim. 3. U svom razvoju mediji su prošli sledeće faze: a) stadijum noviteta – vreme kad je mali broj ljudi upoznat sa tehničkim inovacijama.

postalo je lakše i prikupiti znanja i organizovati akcije. ili da se zapali vatra bez sačuvanog žara bio je krajem poslednjeg ledenog doba moćan čovek. Tako informacija postaje sve značajniji činilac ulaganja u privredi. znanje i šum. 91 . agresivnije su i teže za izbegavanjem nego npr. Ponekad se kaže da je sam pad gvozdene zavese i kraj hladnog rata povezan sa razojem informacione tehnologije. Treći veliki dogadjaj koji se može vezati za vreme oko 1991. Kako da se odvoji žito od kukolja. i takvo tumačenje valja uzeti u obzir. Ima ipak razloga da se sumnja da je brzina smene režima tesno povezana sa promenama u informacionoj tehnologiji. i njen sve veći deo se prosledjuje preko interneta. komunistički režimi su pali kao domine u neverovatno kratkom roku. Samo nekoliko čudnih država kao što su S. sve veći deo stvaranja vrednosti obavlja se preko informacija. bar na kratak rok. za liberalizaciju u bugarskoj komunističkoj partiji ujesen 1989. Ljudi su u celoj Istočnoj Evropi brzo čuli za otvaranje granice izmedju Madjarske i Austrije. kasnije se pojavila akademska mreža. Onome ko želi da shvati svoje sopstveno doba. Istrina informacije su oduvek bile značajne. Uopšteno posmatrano. Internet je počeo da uzleće. Prvi korisnici bili su ljudi vezani za vojsku. za tendencije ka radikalnim promenama u Gorbačevo vreme u SSSR-u. Nama koji živimo u jednom takom društvu («mušterijama» kako nas nekad zovu) nisu najvažnija stvar koja nam manjka stolovi i stolice. Bitka za slobodne sekunde je u punom jeku. Od 1991. Svi stanovnici sveta redovno dobijaju sve više informacija jedni o drugima i istovremeno (zato?) sve je teže misliti nešto o svome savremenom dobu. a da se izbegnu povrede i smrt. informacija od decinformacija. U toj situaciji nastaje akutni problem sortiranja. možda bi se moglo reći da je najvažniji dokaz da živimo u informacionom društvu to što ima previše. već kontrola nad našim sopstvenim vremenom. preparirane glave bizona. postao je komercijonalno pristupačan. učešće sirovina u jednom mikro procesoru je 2-3%.. posebno u SAD. jeste komercijalizacija Interneta.g. ali je i broj korisnika bio ograničen.g. Internet postoji još negde od karaja 60-tih do 1983. a ne premalo informacija. novembra iste godine. To je povezano sa infromacionom revoluciom. Informacija je pokretačka sila današnje privrede. Kada se opozicionarima pružila prilika da opšte i interno i sa okolnim svetom preko elektronskih medija. Informacije se nameću spolja. Težak za razumevanje. Npr. ostatak vrednosti se satoji od informacije. pod nazivom ARPANET. već pažnja ciljne grupe. Najvažniji resurs za ponudjača nisu gvozdena ruda ili džakovi žitarica. Koreja i Burma pokušavaju iz sve snage da zaštite svoje gradjane od impulsa spolja. bitno od nebitnog. U informacionom društvu medjuprostori se ispunjavaju brzim vremenom. samoga sebe ili bilo šta drugo ne može biti cilj da stekne što više informacija. Onaj ko poseduje informacije o tome kako se može ubiti jedan mamut.podsećanje da etnički nacionalizam i fundamentalizam mogu biti žilavi protivnici hegemoniji SAD i globalizaciji. i tu naša priča ozbiljno počinje. Informaciono društvo u mnogo čemu ostavlja svoj trag na nama i kao potrošača i kao običnim gradjanima. auritarnim vlastima je bivalo sve teže da kontrolišu dostupnost informacija stanovništvu. Jednostrani državni propagandni aparat funkcioniše loše u informacionom društvu. Sirovine sve manje vrede. Vreme nakon hladnog rata je čudan period. Kada je Berlinski zid otvoren 9. što se sve više širilo tokom osamdesetih godina prošlog veka.g. U informacionom društvu postoji manjak slobode od informacija. S novim mogućnostima da se slobodno opšti preko granica.

detaljna podela rada unutar industrije svesti zakriva marginalnost. dakle. što proizvodi zbunjenost i nejasan identitet. Oba učesnika masovne komunikacije pojavljuju se ne samo kao prividni subjekti. vać i kao poslušni nameštenici i zahvalni objekti manipulacije. mitova itd. Naizgled neophodna i tehnološki opravdana. pored ekonomskog.Promene scena su brze. mnogostrano i zbunjujuće desetleće. Ono je predstavljalo prve. Taj tip promena je dublji nego širenje ličnih kompjutera. sistematsko posredovanje informacija (nastava) potrošnja. podjednako. Otpor je slab i nije koordiniran. stabilnost iz doba hladnog rata je nestala. PRIVREDNI SUBJEKTI KULTURNE INDUSTRIJE Potrebno je otkriti subjekte koji dominiraju procesima društvenog komuniciranja. Slobodan protok ideja istovremeno čini da se mnoge medju njima bore za prostor u našim glavama. Informaciono društvo se može opisati i ovako: težište u svetskoj privredi se pomerilo sa stvari na znake. u kome su SAD i Sovjetski savez označavali krajnje tačke. 92 . ili ekološki pokret. trpi i ideološki pritisak industrije svesti. Industrijska proizvodnja poželjnih modela mišljenja i ponašanja pogoduje očuvanju strukturalnih protivurečnosti u društvu. Ideje su. Proizvodnja znakova se menja besomučnom brzinom i zahteva drugačije oblike organizacije i veću fleksibilnost nego industrijska proizvodnja. ali su te dve stvari medjusobno povezane. nesigurne korake ulaska u informaciono društvo. Podela na levicu i desnicu u politici je postala nejasna. ne oružije. sloboda i otvorenost. Kulturna sfera izgubila je svoju nezavisnost a otudjenje koje se javlja u njoj nije jedina posledica bezočnog nametanja profilne logike. njihove emitere i kontrolore i najzad masovnu publiku. Deset-lece koje je sada ostalo za nama. predstava. Kulturni aparat iako ga čine svi oni koji stvaraju simbole i odredjuju ukuse koji će preovladati u masovnim medijima. bilo je pluralističko. ali se razbacuje parolama tipa fleksibilnosti. Moguće je jasno razlikovati tri funkcionalno razdvojena dela i nosioca industrijalizovane komunikacije: kolektivne stvaraoce ideja. ideološku izolovanost i političku nemoć i kulturnog aparata i masovne publike. Svi imaju više nego dovoljno informacija. Znaci teku slobodnije od stvari. Kapital odnos odredjuje osnovne subjekte klasnog društva i omogućava razvoj industrije svesti. Da bi smo shvatili naše vreme. povezanih kazivanja. Dve revolucije označavaju vreme u kome mi živimo: elektronska i multietnička. zamenjen je svetom sa jednim polom. i seli se po svetu – a zove se nacionalizam. Ideje i vizije su ono što dovodi i do pobuna i do seoba naroda. Dakle. 58. ili verski fundamentalizam. klasičnu industrijsku proizvodnju zamenila je industrija znanja i zabave. moramo prihvatiti da elektronska revolucija i multietnička kultura se odnose jedna prema drugoj kao lik i njegov odraz u ogledalu. On se zove tržišni liberalizam i individualizam. Njegov izum je robni modus duha i otudjena društvena sudbina njenih aktera: kolektivnog proizvodjača masovnih poruka. ali nismo u stanju da se odlučimo u koju fioku spadamo. Bipolarni svet. od velikih. Obe čine da se lični identitet odvaja od tradicije i korena. promenile režime u Istočnoj Evropi. tehničara industrije svesti i masovne publike.

nedelatna i nekritička. ne samo njena tehnološka baza. mnogo više. Dugotrajno i količinski veliko primanje masovnih medijskih poruka nije u skladu sa ograničenim sposobnostima njihovog mentalnog usvajanja. već iz osnova utiču i na strukturu proizvodne svesti. Izučavali su i selektivne mehanizme koji se javljaju u primanju medijskih sadržaja. industriji svesti odgovara ovaj privid o totalitarnom. Drugo. kritičari kulturne industrije otkrili su da pripadnik mase deli otudjenu sudbinu kulturnog aparata na drstičniji način. Tačno je da mediji masovnog komuniciranja posreduju nesimetričnu raspodelu ideja. Tako su potrošačke potrebe «izazvane» ne samo mansovnom medijskom ponudom «postojećeg reda stvari» uslovljene su.demokratski je ukinuto. institucionalnim sklopom i ideološkim funkcijama industrije svesti. a njegovo učešće u onom najvažnijem – «proizvodnji ideja u društvu» . harmonije i statusnih simbola. ideološka i umetnička svset apologetska i konzervativna. Čitav mehanizam industrije svesti. kulturnu i ideološku strukturu gradjanskog društva. samim tim i ideološke moći u društvu. ispoljava se kao snažno i prilagodjeno sredstvo koje pojačava valdajuće institucionalne modele i «ovekovečuje» postojeću političku. novi oblici posredovanja duha menjaju ne samo karakteristike društvene komunikacije. Markuze ističu da je glavni krivac za poraznu egzistenciju duha postojeći tehnološki aparat. Medjutim. Mnogobrojni stvaraoci stavljaju svoj talenat na raspolaganje gradjnskom ukusu i pristaju na proizvodnju poželjne slike o društvu. Ove teorije. U ritmu koji nameće kulturna industrija nije moguće sve doživeti. Industrijski planirano neznanje i klasna neosvešćenost masa pogodoju nesmatenom delovanju industrije svesti. Umesto bitne informacije koja bi pojedincu pomogla da produktivno oblikuje 93 . Preovladjuje predmetna svest koja neprestano potiskuje i iznutra briše stare. moralna. Izolovan je ne samo od kritičkog uticaja na vlast. iskustveno proveriti i vrenovati. isto tako. Budući da je preovladjujuća teorijska. Odgovornost je preneta na njen «neživi deo – tehnološku mašineriju». Kritičkom analizom njene duhovne matrice otkrili su kako kulturni aparat učestvuje u proizvodnji najrazličitijih simboličkih oblika sadašnjosti. Zaklanja postojanje stvarnih subjekata ideološke moći u društvu i skriva njihovo klasno poreklo. Diskretno «potura» kulturne robe u koje su ugradjeni gotovi motivacioni sistemi i odgovarajuće vrednosne orijentacije. Analizirajući podredjen položaj masovnog potošača. nagoveštavaju i brojne društvene posledice tehnloškog oblikovanja duha: prva se odnosi na izmenu oblika i sadržaja društvenog komuniciranja. kao nepotpuna. tehnokratskom modelu kulturne proizvodnje. niti sadrže autentični kritički odgovor masovnog primaoca. reda. Svest se mehanički struktuira. Otkrili su da oni uglavnom ne predstavljaju autonomne momente recepcije. Krizu medjuljudskih odnosa lokalizuje na marginalne slojeve. Kada analiziraju «ključnu poziciju» masovnih medija u industrijskom društvu jedan broj autora spremni su sa ospore tehnološki privid i u njegovoj osnovi prepoznaju skrivene ideološke razloge. površno naglasene i neobradjene sadržaje da bi mogla «uneti» nove.«Kulturni aparat» podredjen je ne samo komercijalnim već i ideološkim zahtevima industrije svesti. Adorno. neguje pozitivan stav prema patrijahalnom porodičnom jezgru i ostalim tranzicionim vrednostima.

Kulturna industrija u stanju je da osmisli modele ponašanja koji će usmeravati mase «ka imaginarnom pražnjenju agresivno avanturističkih poriva zabranjenih u stvarnom životu». uzore.»Nova industrija» postaja je svojevrsna zamena za gradjansku javnost i postepeno je ukinula kritičko mišljenje. sa vladajućom klasom.. čulni i doživljeni svet. Kulturna mašina se ne pojavljuje samo kao spoljašnji. zamenjivi posrednik vladajućeg načina mišljenja. Analiza sadržaja koji preovladjuju u masovnim medijima nije u stanju da nagovesti stvarne saznajne i stvaralačke moći društva. Snažan prodor imaginarnog u stvarno nameće mitove samoostvarivanja. završava se kao otkriće višestruke redukcije društvenih dimenzija procesa. sabotirala je komunikacijske osnove proizvodnje svesti: usporila razvoj društvene svesti i zarobila stvaralačke snage. Prećutkivanjem društvenog govora onih koji nisu ovladali pravilima ideološkog. da čuje. 59. junake. novonastale aktere industrije svesti nije moguće sasvim izjednačiti sa stvarnim subjektima koji zaista «upravljaju proizvodnjom i raspodelom ideja». vrednosti i perspektiva koje nudi industrija svesti. sličnih mentalnih pogona. u savremenom klasičnom društvu. masovnim oblicima njegove simboličke potrošnje i manipulativnim mehanizmima. koja je poverena industriji svesti još uvek nema osobine društvene proizvodnje.svoj svakodnevni život masovni mediji ga bombarduju zastarelim vrednostima gradjanskog sveta i kulturnog gospodstva. Treće. Oni se najčešće odnose na pojave i procese koji zbunjuju i uznemiruju industriju svesti. masovni mediji otvaraju prostor za javnu. Sredstva masovnog komuniciranja otvorena su prema onim sadržajima koje društvo o sebi hoće još jedanput. reprodukcija simboličkog pokreta. čije objavljivanje bi moglo da ugrozi njen povlašćen položaj u društvu. Zanemarila je oslobodilačke mogućnosti zatomljene u masovnim medijima i odložila revolucionarne perspektive izmene postojećih društvenih odnosa. prerade iskustva i organizovanog društvenog ponašanja. Ona spretno stiže i do čovekove potisnute prirode. ideologiju i praktična uputstva za lični život. utiskuje se u njegov unutrašnji. uspeva da zagospodari prostranstvima njegove intime. tj. Industrija svesti dovodi u vezu naizgled nespojive delove stvarnosti: industrijski pogon i duhovni proces. estetskog i komercijalnog žargona.. pomoću koga je moguće izazvati i kontrolisati društveno ponašanje masa. nevidljivim oblicima nadzora masovnog ponašanja. pokušaj različitih autora da udju u trag opšteg sistema javnih predstava. Sam fenomen industrije svesti kao industrijski oblikovan i tehnološki posredovan simbolički poredak. savremeni zahtevi opstanka gradjanskog društva nastoje da industriju svesti predstave kao medijum javne definicije stavrnosti. Medjutim. Četvrto. Manipulaciju je proglasila za stil i način društvenog života. Dakle. ponovo. ranija istraživanja pokazala su prividne subjekte. ZABORAV KOMUNIKACIJE U INDUSTRIJI SVESTI Bezlični znak koji industrija hoće da utisne na svaki ljudski proizvod i jednoobrazna maska koju navlači na procese oblikovanja društvene svesti unose neočekivanu pometnju u društveni život i pokušaje njegovog razumevanja i kritike. Unutrašnji trijumf industrijske svesti sastoji se u moći da obavlja stare i neprekidno podstiče nestanak novih. tj. Peto. opažanja. 94 . osnovni sadržaj industrije svesti odredjen je industrijskim umnožavanjem i tehnološkim rasprostiranjem društvenog privida. Isto tako postoje i sadržaji koje odbija i zabranjuje.

Sve više se može govoriti o «fabrikama» i «tvorničkom montiranju» društvene svesti. svoju potrebu. prate i prosečna društvena i kulturna očekivanja. uglavnom. ekrane i stranice pretvaraju u spektakularne «brbljaonice» u kojima isti ljudi stalno pokušavaju da saopšte nešto «novo» i «važno». Dakle. ne govore jedni drugima. Zaboravlja postojanje «drugog» manje moćnog. Obraćajući se nekom zamišljenom. koji ne protivreče otudjenim osnovama društvenog života. niti učinio društvenim. rasprostiranja. uopštene i lažne obrasce življenja. prisvaja pravo na javno označavanje društvenog života. Mnogobrojne učesnike i faze procesa samo naizgled povezuje tehznološka mašinerija masovnih medija i industrijalizovani postupci odabiranja ideja. stručnjaci i publika dobili su svoje specijalističke podgrupe a osnovne aktivnosti: stvaranje. «Neko» to tek treba da učini za njega. Zadržao je ulogu posmatrača. Masovni mediji ne rasprostiru istinite slike o društvu. Svoje talase. Džinovska institucionalna struktura masovnih medija zahteva velika proizvodna sredstva i finasijski kapital koji nije jednako pristuačan svim delovima društva. masovne kulture i oglašavanih proizvoda». Ideološki privid nastaje sa namerom da «nadvlada i pobedi stvarnost koja mu se ne pokriva». njihove simboličke prerade. Usavršava simbolički oblik kojim iskazuje sebe. obnavljaju iluziju o skladnoj zajednici lišenoj sukoba i napetosti. Javnost se postepeno odrekla «politički rezonirajuće. slanje i prijem poruka usitnile su se na mnogobrojne faze. najčešće. umnožavanja. Industrija svesti nasledjuje ovako «obradjene» pripadnike društva.prekomernu raspričanost «blagoglagoljivih» i «slatkorečivih» javnih «ličnosti». kritičke i nadzorne instance i pretvorila se u savremenu masu potrošača informacija. industrijski pogon posredovanja svesti nametnuo se kao 95 . potisnutog društvenog dela. zadovoljava svoje potrebe i potvrdjuje svoj društveni interes. «refeualizovano društvo» upravljačkih elita i politički nezainteresovanih masa sledeća je karakteristika društvenog karaktera u kome se pojavjuje industrija svesti. mediji masovnog komuniciranja nisu isključivi nosioci ideološki uslovljenog «razvoja» društvene svesti. Tako se očekivani društveni «dijalig» pretvara u uporedni monolog prisutnih na masovnim medijima. Svoje potrebe nije obelodanio.» U onim društvima gde su tradicionalni obrasci uticaja na pojedinca izgubili svoj ugled i oslabili. Poseduju. Javljaju se u sadejstvu sa ostalim «čvrstim institucijama» društvenog uticaja na pojedince. Onaj «drugi» nije dovoljno moćan da svoj govor predstavi kao javni i obavezujući za čitavo društvo. Osnovni učesnici procesa: autori. Fetišizacija podele rada i specijalizacija radne snage zahvatila je i procese masovnog komuniciranja. Njeni proizvodi su univerzalno primenjivi. Osim toga. Oni su funkcionalno objedinjeni procesima proizvodnje masovnog društva. Pripadnik mase pokidao je značajne veze sa političkom sferom. Dobrovoljnim pokoravanjem autoritetu. apstraktnom slušaocu ili gledaocu. i to baš posredstvom masovnih medija. Masovni mediji ispoljavaju se kao jedinstvena sila «fabrikovanja» društvene svesti. koja potiskuje ustaljene procese socijalizacije i nameće posebne tehnike ideološke i merkantilne standardizacije duha. spremna da ih prepusti svom nadzoru i nauči kako da «potvrdjuju postojeće odnose u mišljenju i delanju. niti su u stanju da čuju onog «drugog» kome se obraćaju. na koje ga navikavaju obrazovne i vaspitne institucije. U njoj simbolički moćniji deo društva izgovara. pojedinac trajno gubi «sposobnost raspolaganja nad jednim delom svojih psihičkih energija». kontrole i istraživanja efekata koje izaziva. budući da osim ekonomskih mogućnosti. Politički raslojeno.

a zaborav ljudskog opštenja označava nemoć i nemogućnost društvene proizvodne svesti. rasprostiru simbolički oblikovane poruke ka širokom. kako se danas upotrebljavaju. Socio-psihološki učinak ostvarene komunikacije ogleda se u prikrivanju istinite slike o svakodnevnom životu. ali veoma komplikovao ekspanzijom masovne kutlure. komunikacija koja preovladjuje u industrijskom društvu obeležena je postojanjem različitih institucija i tehnika kojima grupe specijalista. masovni mediji.. medijskom mašinerijom izazvana i izobličena komunikacija «oslobadja čoveka od suštine opštenja veze sa drugim čovekom». praznine i otudjenja. Edgar Moren – antropolog... NAPOMENA: pitanja 60. ne služe komunikaciji nego je sprečavaju. Ovakvom. čije reakcije uvodi u kružni tok potrošnje radi iskorišćavanja. dakle može znanje na jedno od ova tri biti dobar odgovor na sva tri. Izvorni smisao ljudskog komuniciranja se gubi.» Svest nastala iz «stvarne nužde opštenja sa drugim ljudima» u industrijskom pogonu umnožavanja. razbijenom i bezličnom auditorijumu – masovnoj publici. izrazitih klasnih antagonizama. Dakle. prosečnu poeziju. koristeći masovne medije. Ponekad se stvara utisak da je pojava industrije svesti izazvala procese duhovnog porobljavanja društva.. gubi svoja komunikativna svojstva. Kulturni sadržaji slobodnog vremena javljaju se i kao uslov za razvoj afiniteta i sposobnosti pojedinaca i kao uslov intelektualne lenjosti. Proces komuniciranja razbijen je na niz komunikacijskih aktivnosti koje obavlja veliki broj učesnika. Oblikovanje masovnog doživljaja stvarnosti je sterilno jer obnavlja «prosečne estetske vrednosti. Komunikacijska osnova proizvodnje društvene svesti u masovnim oblicima potrošnje duha pretvara se u svoju suprotnost – porobljavanje unutrašnjeg života i postvarenje ukupnog društvenog sveta.. koja se pojavila mnogo pre nego što je idejno društvo uspelo da «ustali» metode za masovno razvijanje stvaralačkih sposobnosti ljudi i njihovo kreativno angažovanje. što nalikuje visoko specijalizovanoj podeli industrijskog rada. SLOBODNO VREME – OSNOVA KULTURE Društveni značaj kulture promenio se ublažavanjem društvenih suprotnosti. Umnožavanje i rasprostiranje tako sačinjenih poruka čini se posredstvom velikih.. slobodno vreme stvara nasuprot 96 . Kritičko mišljenje.61. Vreme ekonomskih opštila je vreme «nesvesnoga i ravnodušnosti». Komunikacija je uglavnom jednosmerna.preovladjujući. umora. prosečne talente. Kulturna mašina se javlja kao moćna i privlačna zamena za zaboravljenu komunikaciju. delovanja i razvoja. stvaralački duh i izazovi transcedencije kao da su prognani iz masovne komunikacije. «psihičkog aparata» publike. Nije im stalo da povežu ljude kako bi oni razmenili svoje doživljaje. A masovno primanje poruka i odgonetanje njihovog značenja gubi obeležja saznajnog i stvaralačkog čina iskazuje se kao osvajanje unutrašnjeg. Oni ne dopuštaju da posaljilac i primalac deluju jedan na drugog. svedena na umnožavanje i raspodelu zamišljene slike o ljudima i njihovim potrrebama. dobro organizovanih i razvijenih tehnoloških sistema.. 60.. i 62 su povezana i teško se može razgraničiti odgovor.. krivotvorenju potreba i produkciji surogata za njihovo zadovoljavanje. Industrija svesti ostvaruje svoj uticaj na društvena ponašanja prilagodjavajući komunikacijske oblike proizvodnje svesti potrebama sopstvenog uobličavanja.

«Moderna kultura ekonomski je bazirana na principu individualnog takmičenja.». Pokazujući da se aktivno i pasivno ponašanje ne suprotstavljaju na «apsolutan način».profesionalnom radu. Postajući «stranac» sopstvenoj ličnosti. povezani su isključivo «idealima potrošnje» . pa je izvela zaključak da je neuroza rezultat poremećaja ljudskih odnosa u jednoj kulturi. patološke identifikacije u kojoj je jedinstvo ličnosti ozbiljno ugroženo. Dumazeder smatra da je centralni problem civilizacije slobodnog vremena sadržan u mogućnosti da se izazove aktivno ponašanje i aktivan stav. I zato što «potrošnja proizvodnje» postaje sastavni deo neposredne ljudske egzistencije i izrazit vid «potrošnje individualnog života». Sami ideali kulture slobodnog vremena. kao svoje egzistencijalno rešenje. poučena iskustvom o životu čoveka u kapitalističkim zemljama. ličnostima povezanim sa masovnom kulturom. naročito u SAD. Horkheimer pak tvrdi da je pretvaranjem privatnog života u slobodno vreme. Psihoanalitičari su utvrdili da ličnost koja nije sposobna da oslobodi svoj spontani uzrast i da potvrdi svoj identitet prihvata proces «samoidealizacije». bez svoje volje. kontrolisanu do kraja. Problemi sa neurozom nastaju u samoj osnovi čovekovog rada i životnog iskustva. Energija utrošena na samorealizaciji usmerena je na aktueliziranju «idealizovanog ja» . Izolovana individua mora da se bori sa drugim individuama iste grupe. on analizira tri «fundamentalne» crte aktivnog ponašanja: 97 . došlo je do toga da nestaje «dubina osećanja». On smatra da sredstva masovnog komuniciranja stavraju u slobodnom vremenu takav tip gledaoca koji je fizički odvojen od predstave i time stavljen. a slobodno vreme u aktivnost lišena duha. izmedju namera i ciljeva. Sa samoidealizacijom ličnost sve više odbacuje realno ja i stvarnost. ali on je sposoban da sruši vremensku distancu i redosled dogadjaja i da uspostavi jedan nov oblik trajanja. ona pokazuje da su naglašene teškoće ličnosti uslovljene pre svega ekonomskim odnosima. junacima predstava i igara. Poznato je da je jedan od bitnih uslova za svestrani razvitak ličnosti povećanje svesnosti o sebi samom. i gubi «konstruktivnu» energiju. u kojoj postoji odsustvo veze izmedju spontanih i logičkih razloga. postaje središte života. Postaje jasno koliko je masovna kultura «srećna» posledica «demokratizacije» društvenog i kulturnog života i kakvo je ona «orudje» nove društvene integracije. Prema Horneyu problemi ličnosti najpre su uslovljeni odredjenim kulturnim uslovima. Zbog toga se mnogi činioci koji su u razvoju poremećaja ličnosti smatrani kao nagonski i instinktivistički sada prepoznaju kao proizvod odredjene kulture i vaspitanja. Svakako je teško i gotovo nemoguće razgraničiti vrednosti imaginarnog koje se javlja u degradiranom i estetski neprihvatljivom vidu i koje postaje predpostavka za otudjenje ličnosti i onih imaginarnih vrednosti koje pomažu potpun stvaralački i spontani razvitak ličnosti. U visoko civilizovanim sredinama veoma je rasprostranjen oblik neurotične. u pasivno stanje. dok se u sadržajima masovne kulture samo manifestuje i produbljuje. Ovo je jedan od najčešćih vidova otudjenja ličnosti preko sadržaja masovne kulture. da ih potiskuje i često gura u stranu. uslove jednog novog privatnog života. Proces identifikacije može biti različit i po kvalitetu i po uticaju.sa filmskim zvezdama. Ističući uticaj kulutre na formiranje neurotične ličnosti. slobodno vreme se javlja kao onaj vremenski segment u kome čovek želi da se realizuje kao celovita ličnost. ličnost napušta zdravi ljudski uzrast. To je put u veoma raširenu neurozu savremenog čoveka. olimpijskim asovima.

Zato kulturna aktivnost.. Chauchard konstatuje da će slobodno vreme omogućiti da uspostavimo kontakt sa lepotom.. već da želi više. shvate. U jednoj ravnoteži izmedju opuštanja razonodom i harmoničnog razvoja.. život u kome bi se sačuvala suština slobode i slobodan izbor. koji nam je prijatan i koji nema nameru da pruži tehničko i profesionalno znanje. U tom ponašanju sadržina je i želja da se preuzme odgovornost. u naše neznanje i lažne potrebe. u drugima u ljudskim delima. ojasne ili koriste dela tehnike. 61. 3. ali ono se ne sastoji iz konformističkog prilagodjavanja kulturnim normama društvene sredine. Kad se govori o kulturnoj aktivnosti u slobodnom vremenu ističe se da je prisustvo ovih aktivnosti izuzetno značajno ne samo da bismo uvećali naša znanja.. Novi oblici kulturnog života. već da nas otvori prema svetu.1. već da bismo razmišljali. KULTURA U SLOBODNOM VREMENU Kvalitet slobodnog vremena sigurno će zavisiti od kvaliteta «duhovne zajednice» ali više od svega zavisiće od «kvaliteta ličnosti». nove potrebe. raznovrsne i bogate. koji potvrdjuje čovekovu individualnu specifičnost i otkriva njegovu ljudsku prirodu. 98 . Prema tome. sam rad kojem se slobodno pristupa. jer je spontanost kakvu trenutno posedujemo. jedinstvo aktivnog i misaonog života. kulturna potreba se prepoznaje kao vrednost koja će bitno uticati na čovekov unutrašnji preobražaj. obezbedile bi takvu kulturnu potrošnju u kojo će doći do punog izražaja subjektivna strana ljudske aktivnosti i težnja za samoostvarivanjemm. 2. Tako bi kuturna aktivnost bila isto što i aktivan život. U ovakvom shvatanju kulture u čovekovom životu i njegovom slobodnom vremenu. Slobodno vreme će omogućiti da živimo po svojoj volji i da sledimo naše spontanosti. Ovo ponašanje u najboljem slučaju trebalo bi da ostane u domenu kracije i invencije. Najpotpunija potvrda slobode i njena «realizacija» ispoljavale bi se u pronalaženju i potvrdjivanju ličnosti. svesnu i dobrovoljnu participaciju u kulturnom životu. Tako sve više je prisutno shvatanje da su pravi odmor i prava razonoda kulturne aktivnosti jer prava kultura nije teška i dosadna jer sama može biti interesantna forma razonode. Kulturna aktivnost se ne bi smela odvojiti od čovekovog slobodnog života koji bi do kraja odgovarao njegovim ljudskim potrebama. ličnost potvrdjuje svoje psihofizičke i intelektualne sposobnosti. aktivno ponašanje se protivi socijalnoj izolaciji i povlačenju. predstavljala prostor kontemplativnog i stvaralačkog. i da nam dozvoli da budemo humaniji – je rad koji se može smatrati slobodnom aktivnošću i adekvatnim sadržajem slobodnog vremena. periodično. sa ritmom i harmonijom u nama.. pa tvrdi da je slobodno vreme apsolutno potrebno da bi se izašlo iz ove iscrpljenosti u koju nas stavljaju loši uslovi rada i života.. Tako bi se istakao princip kulture i individualni doživlja života. u prirodi. znanja i umetnosti. aktivno ponašanje implicira. To bi bio rad slobodno izabran i sa moćima da humanizira i kultiviše koji otkriva čovekove raznolike sposobnosti. u stvri «okivanje» u naše predrasude. Po njemu čovek nije stvoren da se zadovolji onim što ima. pored relaksacije i razonode. aktivno ponašanje uvek implicira lični i slobodan razvoj. ona oslobadja «energiju» koja je u njoj prisutna. Ono predpostavlja napor da se osete.

Slobodno vreme u smislu latinskog otium sastavni je deo klime u kojoj se ostvaruje sintetička priroda stvaralačkog procesa i oslobadja znatan stvaralački potencijal. s druge strane. Slobodno vreme može biti lišeno svake napetosti. Mnogi sociolozi smatraju da je prihvatanje naučne kulture – slobodno izabrane od mase da bi bolje razumele epohu u kojoj žive i da bi njome bolje ovladale – isto tako problematično kao pripremanje ljudi za vršenje javnih i odgovornih poslova. pojavljuju kao «strateške» tačke koje su odlučujuće za nejednak kulturni razvoj društvenih grupa. kreativni blesak 4. ali ni bez svesnog opredeljenja ljudskog duha i slobode stvaralačkog izbora. Pad velikog broja tradicionalnih vrednosti i duboki mentalni preokret čoveka našeg vremena.Povratak kulture kao posebne delatnosti čovekovoj integralnoj praksi nije moguće realizovati bez čovekove vlasti nad materijalnim svetom. Njima ostaje napor pasivnog prilagodjavanja društvenom životu koji je daleko od stvaralačke samopotvrde i kulturne promocije. priprema kreativnog procesa 2. praćeni snagama kulturnog razvoja koje teže univrezijalizaciji i uniformisanosti racionalno organizovanog društva – stavlja ljudsko iskustvo i društvenupraksu pred potrebu obnavljanja uslova u kojima bi došlo do odbrane kulturnog stvaralaštva i njegovog integriteta. pažnje i koncentracije isto kao što može predstavljati slobodan stvaralački napor i sintezu stvaralačkog rada. i nad samim sobom i svojim unutrašnjim svetom. Kreativni proces se ne može ni zamisliti bez nepredvidivosti koja ga prati. inkubacija stvaralčkog sadržaja 3. s jedne. Tako razlike u obrazovanju. sinteza i verifikacija stvaralačkog sadržaja. nad prirodnom i veštačkom sredinom.KULTURA U TRAGANJU ZA STILOM ŽIVOTA 99 . Društeno»defavorizovani» slojevi nemaju mogućnosti za slobodnu inicijativu u izboru kulturnih aktivnosti i kulturnih vrenosti u onoj meri u kojoj imaju društeni slojevi koji nemaju briga oko osnovnih egzistencijalnih problema. Ovaj šablon sastoji se od četiri uslovno uspostavljene faze: 1. 62. Okolnosti koje utiču na stvaralačku aktivnost čoveka moraju dovesti u neposredniju vezu sa samim činom stvaranja. sa suštinom kreativnosti. Zbog toga je i sam čin stvaranja teško zamisliti bez iskustva koje je nastalo samousavršavanjem u slobodnom vremenu. Tako se potreba da čovek od maksimuma realizuje svoje sposobnosti javlja i kao ravnoteža izmedju opštecivilizacijskih uslova čovekove egzistencije i njegovog neprekidnog nastojanja da se približi svojoj suštini. više od razlika u ekonomskom nivou. Sveobuhvatnost kulture često je čini radiklano različitom od specijalizacije kao svojevrsnog izraza pragmatizirane proizvodne egzistencije.

Iako kreativni procesi u umetnosti i nauci imaju mnogo zajedničkih karakteristika. Konačan oblik umetničkog dela ostvaruje se u završnoj fazi kreativnog procesa. uključuje u sebe i one okolnosti koje se nisu ni mogle predpostaviti i koje se u delu još manje mogu identifikovati. mesecima i godinama kao proces posmatranja. mišljnja i delanja. U ovoj fazi je duhovni polet stvorio produktivnu maštu koja je nova i neizvesna koja traži ptueve za svoju kristalizaciju. Otuda njegova stvaralačka aktivnost sadrži neizvesnost. s jedne. isto kao što je nemoguće osvajanje totaliteta kreativnog procesa bez psihološkog iskustva. može da dovede u pitanje i autentičnost stvaralačkih otkrića i stvaralačkog rezultata uopšte. već mnogo više svojom razložnom stvaralačkom distancom. Očigledno. U daljoj evoluciji prva faza stvaralačkog procesa doživljava transformaciju koja je rezultat stvaralačke potrebe i sposobnosti da svoju unapred uspostavljenu koncepciju najtemeljnije psihološki oslobodi stvarajući svojevrstan subjektivan i slobodan poredak. To je etapa u kojoj je uspostavljen kreativni poredak koji više nije bilo koji ili bilo kakav poredak. već «jedinstveni poredak duha». opasnost i ponore umetničkog angažovanja. Neposredna povezanost druge i treće faze kreativnog procesa upozorava u kojoj meri je i nemoguće i nepotrebno hronološki odvajati stvralačke «etape». polusvesne ili nesvesne delatne sile kreativnog procesa dobijaju status osećanja koja imaju i svoju smislenost i svoje simbole. Angažovanost postaje onaj neophodni most izmedju neposrednih životnih činjenica i stvarnosti. integritetom stvaraoca. a slobodno duhovna delatnost traži uvek iznova lično opredeljenje i sopstvene kriterijume u procesu umetničkog stvaranja. Ambicija da se danas utvrde izvesne konstante kreativnog procesa u velikoj meri je otežana pluralizmom stiolova i tendencija. Sada. Dolazi do saglasnosti izmedju misli i osećanja. To iskustvo može sada odigrati presudnu ulogu u konačnoj realizaciji nastajućeg dela. Takva intervencija. raznovrsnošću stvaralaštva uopšte. Ovo je faza koja se smatrala misterioznom. Specifičnost svake umetnosti podrazumeva i posebnu prirodu samog kreativnog procesa.Analiza kreativnog procesa isključivo kao psihološki fenomen vodio bi uprošćenom tumačenju. iz koga može biti i isteran. njegova stvarlačka istorija. kao manifestacija metafizilke susptance kreativnog čina. koja u sebe uključuje i samu «zanatsku stranu» dela. U ovoj fazi na značaju dobija slučajnost i spontanost koji su bitne manifestacije slobodnog stvaralačkog čina koji rehabilituje nesvesno potisnuti smisao – da bi se taj smisao izoštrio i proširio. Tek onda kada se umetnik oseća u stvarnosti kao u sopstvenom domu. Estetsko iskustvo nije neposredno vezano za delo u nastajanju u velikoj meri odredjuje vid umetničke intervencije. Početak kreativnog procesa obuhvata period neizvesnog angažovanja stvaraoca. s druge strane. i umetničkog. tek onda kada nadvlada stvarnost ne samo svojim prisnim prisustvom. ipak izmedju njih postoje i znatne razlike koje proističu iz njihovih specifičnosti. Konstruktivizam u poslednjoj fazi kreativnog procesa može 100 . Ovo utoliko pre što je nastajanje umetnosti često praćeno «misteroznim okolnostima. konačno. on će biti u mnogućnosti da stvara autentično delo. ako nije rezultat superiorne kontrole.. već takva duhovna atmosvera u kojoj stvaralac nema pravo na eksperiment i promašaj. Uslovljenost stvaralačkog čina društenim ograničenjima nam daje zaključak da slobodu stvaranja ne dovode u pitanje samo razne cenzure i naznačeni prostor dozvoljenog i nedozvoljenog. samo nastajanje umetničkog dela. To je ona vrsta zaokupljenosti koja traje danima.

stil života predstavlja jedan od aspekata načina života. Slobodno vreme predstavlja vid egzistencije koji je dobrovoljno odabran kao najbolji način stvaralačkog samoispunjenja. pasivno – potrošački i indiferentni stil života. Uočljivo je da stil života označava skup svakodnevnih postupaka koji su zajendički za odredjenu grupu ili pojedinca. a stil života reprodukuje varijante životne delatnosti koje su moguće u okviru odredjenih društvenih odnosa. U tom procesu dolaze do punog izražaja i racionalne i iracionalne stvaraočeve aktivnosti. U ovoj fazi stvaranja umetnik shvata da svoje delo ne sme ograničiti i da mu ne sme uskratiti mogućnost komunikacije. 63. 101 . dodaju se raznovrsna ponašanja. Dakle. u poslednje vreme sve više sreće u raspravama i analizama koje su posvećene savremenim društvima i kulturama. dok faza inkubacije i iluminacije pripadaju psihobiološkom procesu slobodnog vremena u kome postoji izvesna forma opuštenosti i difuzije svesti.postati nasilje nad izvornošću umetničkog dela. stil života obuhvata i stavri koje su bilo rezultat bilo ciljevi i kojima se pripisuju odredjene vrednosti. Osim ponašanja. Kreativni proces uključuje jedno i drugo stanje. normi i pravila organizacije života grupa i pojedinaca. odnosno složena slika društenog položaja. Ako je način života celina ljudske egzistencije. postizanje pune koncentracije. Kreativnim ciklusom se čovekova sposobnost za ostvarivanje rada i njegova sposobnost za ostvarenje slobodnog vremena ne isključuju već upotpunjuju i prožimaju. Mogu se razlikovati: delatni (stvaralački). dok u slobodnom vremenu postoji izvesna forma dekoncentracije i opuštenosti. Drugim rečima stil života je karakterističan način ponašanja po kom se odredjena grupa razlikuje od ostalih. KULTURA KAO «EKSPLOZIJA» ŽIVOTNIH STILOVA Stil života je važan činilac u razumevanju vrednosti i raznovrsnih oblika ljudskog ponašanja i delovanja. Ovim se ne tvrdi da je slobodno vreme jedini i najvažniji preduslov za stvaralaštvo. U pitanju je termin koji se pojdenako može odnositi na društvene grupe i pojedince. koja čini stil života. Na celinu. Ako se kao mera uzme stvaralaštvo. može se govoriti o tradicionalnom. Svaki pokušaj izdvajanja i posebnog vrednovanja jednog od dva stanja kao «aktivnog» i «pasivnog» ne bi vodio dijalektičkoj analizi kreativnog procesa. stil života je je uži pojam i predstavlja izraz prihvaćenih standarda kojima se grupe i pojedinci rukovode pri postupanju u izboru poželjnog oblika egzistencije u okviru odredjene neposredne stvarnosti. Tu se najviše potvrdjuje da je čovek jedinstvo imaginacije i prakse. takodje. Na formiranje životnog stila ljudi utiče. njihova društvena aktivnost. Kontenplativnom odnosu prama sebi umetnik razvija i izražava stvaralačke sposobnosti. to znači da slobodno vreme nije suprotno radu i pored toga što u radu postoji «nešto» što se može smatrati suprotno slobodnom vremenu. prirode i duha. U pitanju su tokovi postupaka koji su usmereni ka odredjenim ciljevima posredstvom ljudskih aktivnosti. Ovaj se pojam. Tako u radu postoji koncentracija koja označava stavljanje u «pogon» svih sposobnosti i ukupne svesti. ali ono pruža najboju šansu za izražavanje stanja u kojem se nalazi stvaralačka sposobnost. Zapaženo je da pripremna i završna faza kreativnog procesa pripadaju psihobiloškom procesu rada koji oznčava stavljanje u pogon svih sposobnosti i ukuipne svesti. Način života izražava socijalne principe organizacije životne aktivnosti ljudi.

V. U istraživanjima se susreću i analize ekskluzivnog (elitnog) elegantnog i potrošačkog stila života. Mogućnost izbora ne znači eliminisanje drugačijih preferencija. U odredjenju stila života preovladjuju definicije koje ga povezuju sa načinom zadovoljavanja čovekovih potreba. Pokazatelji životnog stila mogu se ogledati na tri nivoa: prvi uključuje specifičnost životnog stila na nivou svakodnevnogh ponašanja i delovanja. društvenih i psihičkih pojava.» Stil života danas postaje jedna od dominantnih tema savremene sociologije. Pokazatelji stila života. koji kao odredjena celina izražavaju njegovu osnovnu životnu orjantaciju. dohodak. neophodno njihovo posmatranje iz aspekta izbora u okvirima svakodnevnog života.Pešić definiše stil života kao «skup obrazaca. Stil života zavisi od društvene podele rada. sadrži konkretne načine. pripadnost etničkim i drugim društvenim grupama. još uvek ne srećemo njegove jasne odredbe. dokolici. Veliki uticaj na formiranje odredjenog stila života imaju društvena moć. posebno klasne podele i od položaja koji pojedinci zauzimaju u odredjenom društvu. izuzetnim prilikama. izbora koji su manje ili više svasni. ali i vrednosnim. sredstva i rezultate ljudske delatnosti koji odredjuju i uslovljavaju odredjeni stil života i stilm ponašanja ličnosti. Razmišljanja o stilu života uključuju perspektivu izbora koji je pred ljudima u svakodnevnom životu. kvalifikacija. «Perspektiva izbora» svodi se na tvrdnju da je za razumevanje kulturnih. obrazovanje. sa oblikom egzistencije. jer se menjaju tokom ljudskog života zavisno od iskustva. to je mogućnost da pojedinac bira i menja odredjene stilove. da preispituje objektivnu uslovljenost svoga stila života. čovekov odnos prema svojoj i drugim drštvenim grupama i čovekov odnos prema drugom čoveku. odnosno kulturnim orijentacijama. pokazuje da je u izučavanje stila života kao celovitog sitema neophodno uključiti pokazatelje koji izražavaju strukturu i dinamiku stila 102 . Upotrebljavamo izraz «perspektiva izbora» kao ideal. čovekov odnos prema radu. kulturne i rekreativne čovekove potrebe. koje odredjuju izbor delatnosti i ponašanja u okviru odredjenih objektivnih mogućnosti. potrošnji. jer stil života možemo tretirati i kao izraz odredjenog egzistencijalnog koda. Iako je stil života interdisciplinarni pojam i predmet brojnih društvenih nauka. treći. stavrnih uslova egzistencije i očekivanja. Svakako. prestižnom. pritom je. Najkaće se može reći da stil života predstavlja tip ili način zadovoljavanja ličnih potreba pojedinaca. ali teško može biti nov i spacifičan koncept ukoliko ne bi obuhvatio vrednosti. uslovljeni odredjenim društvenim kontekstom. načinu zadovoljavanja ovih potreba. odnosno društvene grupe kojoj pripadaju.reproduktivno-imitatorskom. mogu se svesti na materijalne. a većina se slaže da su krucijalne humanističke vrednosti. pod grupnim uslovima društvenog života. neophodno praviti razliku izmedju relanog stila života i njegovog idealnog modela. ponašanja u sferi zadovoljavanja potreba i ciljeva pojedinaca. ilustrativno. kao i osobenosti kojima se on izražava. drugi. Stil života objektivno odredjen je različitim društvenim položajem. demonstrativnom i individualnostvaralačkom stilu života. najčeće se ovaj pojam predstavlja opsisno. Odredjivanje stila života podrazumeva pitanje uslovljenosti i idntifikacije elemenata koji ga čine. Da su vrednosti pokazatelji stila i kavliteta života. načinom ličnog i grupnog ispunjenja i sa obrascima ponašanja. Reč je o mogućnostima izbora u različitim situacijama. a bivaju uslovljeni objektivnim uslovima života pojedinaca. Način i stil života skerću pažnju na pitanja koja su specifično ljudska. Vrednosti su dakle promenljive.

Masovna potrošnja je posledica masovne proizvodnje. na odnos prema društvu u celini. u klasnom društvu. Ravnotežu izmedju ponude i potražnje ne regulišu potrebe potrošača. kao prvo produženog slobodnog vremena. 103 . materijalnim proizvodima. Danas se ne smatra potrošačkim ono društvo u kojem jedino vladajuća klasa živi dokoličarski u izobilju – kako to opisuje poznati soc. c) u orjentaciji na nivou svakodnevnog života i prema odredjenim ciljevima koji su karakteristični za pripadnike grupe. Budućnost stilova je neizvesna. Sve što je otudjuje izvan proizvodnje. već moć proizvodjača.života u celini. nego većina ljudi koja živi od plate i nadnice i snabdevaju se na tržištu. već i destrukcija odredjenih stilova i vrednosti. na kraju. POTROŠNJA KAO STIL ŽIVOTA Sve savremene privrede usmerene su na potrošnjun do krajnjeg mogućeg obima. jer poseduju izmedju ličnosti i društvene sredine. koju zastupaju ekonomisti u službi masovne proizvodnje. jer je svaka kultura način života dostupan i moguć za neku društvenu grupu. odnos prema samom sebi. posledica je. igraju veoma značajnu ulogu u formiranju odredjenog stila života. b) u korektivnom delovanju na ponašanje i stil života članova grupa. naročito male grupe. možemo reći da će se promeniti stil života zbog skraćenog obaveznog rada. Veblen. Karakteristika kulture savremenog društva nije samo sukob tradicionalnih i novih vrednosti. a sve klase i slojevi koji moraju da se izražavaju sopstvenim fizičkim i umnim radom žive u oskudici. Da bi se mogao održati sve brži ritam potrošnje potrebno je da se stavri što brže habaju ili zastarevaju. neke vrednosti nestaju i to ne ostaje nezapaženo. Promena životnog stila. ubirači rente i profita. masovna potošnja. Grupe. Reklama se često trudi da dokaže ljudima kako je «imati» . Zato su kultura i stil života bitne karakteristike po kojima se klse i slojevi medjusobno razlikuju. starih i novih stilova. prema kulturi i. Bogatstvo se. društvenim grupama i klasama. i kao drugo sadržajno bogatijeg slobodnog vremena. Karakteristike potrošačkog društva potiču iz proizvodnje i odnosa u njoj. 64. uvek realizovalo u stvarima.sve. Ovaj odnos prema stavrima utiče i na odnos prema drugim ljudima. te zbog višestruko većeg bogatstva budućeg društva. koje posredstvom tržišta nudi i omogućava izbor sve novijih i novijih dobara. danas je univerzalni ideal. Uticaj se ogleda:a) u prizvodnji ustanovljenih i ustaljenih obrazaca ponašanja koji su zajednički za pripadnike odredjenih grupa. koje nikad ne možemo zadovoljiti ili bar ne postoje nikakvi znaci da bi te potrebe proizvodnji rekle «dosta». u krajnjoj liniji ima svoje konsekvence u odnosima koji se uspostavljaju u procesima proizvodnje. Generalno. Potrošačko društvo. Realno je proizvodnja diktira potrebu. nasuprot kojima je stajao čovek kao subjekt. u kojoj ne sudeluju samo vlasnici sredstava za proizvodnju. Savremena teorija potražnje. kultura čitavog društva ne može postojati kao jedinstven način života. a «biti» manje značajno. Proizvodnja može biti velika tamo gde postoji velika sposobnost upravljanja nad ponašanjem individualnog kupca. zbog osetno većih mateijalnih mogućnosti. što se može reći i za stil života. Za potrošačko je društvo karakteristična tzv. ističe da kad je čovek jednom zadovoljio «fizilke potrebe» onda se pojavljuju «psihološke potrebe».

način i stil života odredjenog društva. reklamnim pritiskom. moda ogleda u različitim umetničkim stilovima. Menjaju. To je kratko rečeno. 2. mora se poći od analize načina društvene proizvodnje. 3. Ona je svuda oko nas i ne ogleda se samo u odevanju. najčešće. Dva momenta najviše doprinose uspostavljanju potrošačkog društva: 1. u odnosima u proizvodnji. ispoljavaju odnos prema njoj. svojim ponašanjem i stavovima. njihov odnos prema njoj. Potrošački mentalitet je prirodni ambnijent naučno-tehničke revolucije i svih promena koje je prate. prestižne potrebe.Potrošačka ideologija i psihologija stvaraju spacifičan tip ličnosti – čoveka potrošača sa standardizovanim ukusima i komformističkim navikama. 104 . istinske. Ovakva društvena klima podržava težnju da se ne zaostane iza grupe kojoj pripadaju.» Moda je deo kuluture svakodnevnog života. Ljudi dobijaju nematrijalne aspiracije tek kad zadovolje materijalne potrebe. neobuzdanost «granice rasta» 2. Takodje se stvara masovno potrošačko javno mnjenje koje potom diktira strukturu i tempo potrošnje. Kao celovita društvena pojava. Upravo zbog toga što su tendencije ka potrošačkom drutvu univerzalne. tj. «efektu ugledanja» pokazivanju socijalnog statusa i sl. a proizvodnja mora rasti da bi se ubirao profit. Da bi se proučile temeljne karakteristike društva koje se danas smatra potrošačkim. Zato u proizvodnji treba tražiti uzroke potrošačkog mentaliteta. takodje. Zato se moraju uzimati u obzir promene u družtvenoj podeli rada. dakle. a ne one ljudske. U prvi plan. već i u drugim kulturnoumetničkim oblastima i stilovima. Proizvodnja je rodno mesto potrošačkog društva. a možda već i njegov način života. ona je satavni deo kulture. Ona je u vezi sa simbolima i statusom koji su činjenice odredjenog društva i kulture. lansiranjem mode. Potrošačka orijentacija prožima savremeni kapitalistički sistem. MODA KAO STIL ŽIVOTA I «CARSTVO PROLAZNOSTI» Moda poseduje magiju. a upravo je ono veštački stvoreno i forsirano. odnosno prisvajao višak vrednosti. logika kapitala. one se mogu konačno prevladati samo univerzalnim preokretom svih uslova egzistencije i ljudske reprodukcije. ili da se ne razlikuju od grupe kojoj žele da se približe. razmeni i potrošnji. predmete za svakodnevbnu upotrebu – od posudja do odeće – jer su «izašli iz mode. kulturnim tansformacijama. izbijaju tzv. ona izražava sve što se dešava u svakodnevnom životu pojedinih grupa. u demografskom razvitku. Ljudi su ponekad spremni da menjaju sve što ne izgleda moderno: automobile. U umetnosti se. «kolektivnim psihozama» koje orjentišu na potrošnju odredjenih dobara. da je dostignu. svetsko tržište koje nalaže univerzalnija pravila potrošnje Da potrošnja ne bi jenjavala i da ne bi došlo do granica zadovoljavanja. 65. Potrošači podležu tzv. ali i savremena nerazvijena društva. treba je stimulisati reklamom. Potrebno je osigurati neprestano povećanje potrošnje kako bi rasla proizvodnja. moda ima odredjene karakteristike: 1. ali može biti i svojevrsna manija. kuće i sl. u socijalnoj strukturi društva. čija je jedna dimenzija. dekoraciji i nameštaju. moda je masovna pojava i mase. autentične.

1. Iako se najčešće svodi na odevanje. a ona je sve. Moda započinje upravo tamo gde prestaje ona «funkcionalistička» upotreba tela. Moda je širi i kompleksniji fenomen. nego postaje izuzetna ustanova. Moda je kao predmet proučavanja. 4. tamo gde se odeća koristi za postizanje stanja koje više nije uobičajeno. Za njih se tada kaže da su «moderni».istorijska stavrnost karakteristična za Zapad i samu modernost. kratkovečna i sigurno beznačajna u odnosu na druge probleme. vidljivi znak njenog jedinstva. Moda je univerzalni princip koji predstavlja jedan od elemenata civilizacije. moda se ogleda i na svim drugim područijima života (umetnost. Po mnogim istraživačima. telo je ipak nosilac koji se pridodaje staleškoj maski. Smeštena u ogromno trajanje života društva. kolektivnog mišljenja i osečanja. stil života može biti manifestacija kulture kao celine. Po pravilu. nakitom i dr. Ona je način ponašanja. 6. ona je jedno od onih ogledala u kojima se može videti ono što stvara našu najposebniju istorijsku sudbinu.4. Moda je na taj način medijum koju učvršćuje razlike viših klasa u odnosu na ostale. obrazac ponašanja kog se ljudi u odredjenim oblastima društenog života pridržavaju u nekom vremenskom periodu. moda predstavlja svojevrsno sredstvo adaptacije. izdiferencirane staleške ili klasne razlike potvrdjuju se i manifestuju u stvarnim razlikama izmedju društvenih grupa – u ekonomskoj moći koju poseduju i ugledu kao važnom pokazatelju društvenog položaja. Moda je povezana sa civilizacijom ali nije identična sa njome. Oblici ispoljavanja mode su raznovrsni. Čovek se za nju interesuje. Moda je društvena institucija i ima opšti karakter. Medjutim. izuzetno. Moda se izražava odelom. Za razliku od mode. moda se ne može poistovetiti sa prostim pokazivanjem taštih i osobenih strasti. odredjene vrste tkanine nisu svim staležima jednako dostupne. i način ponašanja prema odredjenim elementima društvene stvrnosti reflektuje modu. ali se sa njim ne može poistovetiti. sasvim zagonetna.) Modni stilovi i obrasci ponašanja odnose se prvenstveno na formalnu stranu društvenog delovanja i smanjuju se po odredjenim pravilnostima. 2. Moda je manje znak težnji klasa a više izlazak iz sveta tradicije. privilegovano. ishrana itd. stil. Ona preobražava čitavog čoveka. najraznovrsniji činioci utiču na promenu mode. Drugo. već je neobično. Ona je povezana isključivo sa 105 . Moda je povezana sa «stilom» ali se ne može poistovetiti sa posebnim fenomenom koji se naziva «stil». Ona igra odredjenu ulogu u evoluciji civilizovanog života. u hijerarhiji staleža. temelji se na dvema čvrstim predpostavkama: prvo. 5. osim toga što je u funkciji promena. Očigledno je da je moda izraz znatno dubljih promena u društvenoj strukturi nego što se na prvi pogled čini. već i na sva njegova izražajna sredstva. ona nije samo ukrašavanje čoveka. projekcija unutrašnje forme. postaje društveno . Ona se ne odnosi samo na čovekovo telo. Moda je način. rekreacija. Rene Kening piše da smo van stvarnosti ako definifemo modu kao veštinu ili istoriju odevanja. zabava. U stvari. Podredjenost odevanja staleškom ili kalsnom obrascu. 3. Glavne karakteristike mode sastoje se u tome da se nametne i iznenada prihvati kao novo pravilo i norma ono što je samo trenutak ranije bilo izuzetak ili ćud.

Lestvica snobovskog ponašanja je dugačka i može obuhvatiti skoro svaku oblast.potrošnjom. 106 . ne može se govoriti o modi. koji predstavljau nekritičko oponašanje stila života tzv. zabavom. Moda je veoma bliska konformističkom obrascu «biti kao svi» i u funkciji je prihvatanja odredjenih obrazaca prilagodjavanja. Bez obzira što se smatraju marginalnim u pogledu moralnih i vrednosnih kriterijuma. treba da pruži dokaz našeg novčanog položaja svim posmatračima već na prvi pogled. igra. Snob se ne snalazi u procesu vrednovanja te naopako rangira vrednosti. koji hoće da zaigra gospodina a nema za to ni smisla ni sredstava «pokondirana tikva». Po njoj reč snob vodi poreklo od latinskog «quasi nobilis» a označava tobožnju prividnu plemenitost. modom. S druge strane. sport. paradoks snobizma ogleda se u tome. rasipništvom i dokolicom. u suštini marginalno biće u pogledu moralnih odnosno vrednosnih kriterijuma. Najveći uticaj na modne tokove i tredove načeg doba potiče iz domena gde se telo obnavljalo na nov način: umetnost. Snob je ma kako ostvarivao svoje snobovske ambicije i ma na kom nivou društvene strukture. turizmom itd. a sve dok nije moguće slobodno odabrati stil odevanja. već i sa dokolicom. obrasci snobizma su vrlo često znali da preplave ljudsku svakodnevicu. SNOBIZAM . Može se svakom dogoditi da se svesno ili nesvesno nadje u poziciji snoba. «Snobizam je naziv za ljude siromašnog porekla. «višeg sveta». Snobovski stil ogleda se u težnji da se putem odredjenih obrazaca ponašanja. ples itd. sva područja društvenog života. snob je dobio ime po onom što nije plemičkog porekla (sine nobilitate – bez plemenistosti). Snobizam nije povezan samo sa umetnošću i kulturom u užem smislu. proceni i vrednovanje dostigne svet viših krugova. dajući primat manje značajnim i time obezvedjujući autentične kulturne i umetničke vrednosti. Slobodna igra označavanja svoga tela je pretpostavka bilo koje mode u užem smislu 66. svakako zbunjeno biće. civilizacijskih tokova i odredjenih društvenih konvencija. u situaciji rdjave i izokrenute slike vrednosti. običajima i manirima tzv. «višeg društva» u modi. U «Rečniku sociologije i soc. Prihvatanje ili neprihvatanje mode nužno se posmatra u kontekstu dominantne kulture. Strogo etimološki uzev. «fićfirić». gotovo nepregledno. manirima. Polje snobizma je široko. Posmatran sa društvenog i moralnog gledišta. Na taj način postoje odredjeni stil života jer su mnoge aktivnosti slobodnog vremena prožete snobizmom. Druga verzija je nešto laskavija za snobove. U Vujaklijinom Rečniku nalazimo da je snob «onaj koji se slepo povodi za modom. psihologije» ne pravi se razlika izmedju snoba i skorojevića. Zato ima mišljenja da ono što se naziva modom treba preimenovati u stil. primećeno je da: ukupnost kulturne i civilizacijske egzistencije treba da se ogleda u načinu na koji odećom izražavamo domete individualizacije. kao pojedinci i društvene klase.IMITACIJA I STIL ŽIVOTA Tokovi kulture uvek su sa sobom nosili snobizam kao marginalnu pojavu koja upozorava na pukotine u kulturi. uobražen čovek. tobožnjim umetničkim i intelektualnim perokupacijama i sl. što se lom i pukotina u sistemu vrednosti za snoba ostavruje na taj način što on daje prednost onim vrednostima koje su po rangu niže od društveno-priznatih i opšteprihaćenih vrednosti. Sve ove aktivnosti povezane su sa slobodom. razonodom.

zaštićeni od pogleda «običnih». mišljenima i uverenjime superiorniji od ostalih. recimo. dok se u pogledu konkretnih sadržaja snobizma medjusobno razlikuju. flertovanja.. poseduje jednu pozitivnu crtu jer sadrži orjentaciju ka višim kulturnim vrednostima i želju pojedinaca da dostignu veći kulturni nivo. dok su etika rada i profesionalne aktivnosti zanemareni. za razliku od istinskog posrtanja. Snobizam uvek označava pripadnost odrejenim zatvorenim grupama. ponašanja za stolom. pretvaranje snoba. 1. Klanovi su. naslednik. aktuelno i slavno». Da bi nastavili svoju egzistenciju morali su da izmisle novi autoritet koji će zameniti monarha. Snobovske grupe («klike») imaju svoje rituale i znake raspoznavanja. zatvorene društvene grupe i sami članovi daju sebi svu superiornost.Večina istrživača snobizam povezuju sa negativnim pojavama.» U literaturi se najčešće govori o: primarnom i sekundarnom snobu.. prepošteno licemerstvo» .. ličnost . Ako se to prenaglašava. Stvarne.. Primarni snobizam nastaje iz želje da se slede obrasci ponašanja nekadašnjeg dvora i monarha koji gube na značaju. 4. keiraće novi način življenja koji bi obuhvatao sitnice koje život znače: vezivanje kravate. Oni ih jednostavno odbacuju. Ima mišljenja da snobizam. Jednu od najpotpunijih definicija snobizma dao je Klenšan. načine odevanja. npr. Navike stvarane vekovima nastoje da se održe i posle promena koje su se odigrale.. hvalisavu i razmetljivu osobu» a Rečnik Francuske Akademije nauka kao « taštinu onih koji se izveštačeno ugledaju na javno mnjenje. autentične vrednosti mogu da budu ništavne za snobove. u naporu da ostavri željenu promociju. pritvorstvo i licemerstvo u onom slučaju kad snob želi da stvori iluziju kod drugih o sopstvenoj nehajenosti. u stvari. Snobovi pripadnici ovih zatvorenih grupa. mondenske manire. u svom mišljenju i svojim verovanjima trudi da pripadne nekom kalnu kroz imitaciju čiji se članovi obezbdjuju da budu superiorni u zajedništvu. udvaranja. Kod snobizma su u prvom planu dokoličarski obrasci ponašanja. Te nijanse u snobizmu upravo sačinjavaju najveće teškoće da se utvrdi pravi karakter konkretnog snobizma i da se razlikuje. Članovi takvih zatvorenih grupa slažu se da su u svojim stavovima. a prema novijoj varijanti iste enciklopedije «obožavanje svega što je u toku tj. Sebi i svojoj grupi dodeljuje se superiorna uloga u odnosu na druge grupe i pojedince.. To više nije pojedinac. kad mu ostvarivanje karijere polazi za rukom ili. bez obzira na negativne konotacije koje mu se pripisuju.» 107 .»Dvorovi nisu hteli da umru. 3. Osforski rečnik odredjuje snoba kao «neotesanu. mesta u kojima se okupljaju i u kojima se dive sami sebi. Poznavanje nečega što je u trendu može biti skorašnjeg datuma. koji poprimaju manire sa dvorova. Snob često susreće nekoga ko je još veći snob. može upasti medju skorojeviće. «Ustvari postoji odredjena hijerarhija medju snobovima i u pojedinim slučajevima znatno izražena. taj novi autoritet biče kategorija snobova. Po njemu snobom treba smatrati onog čoveka koji se «bar jednim delom svoje profesionalne aktivnosti ili aktivnosti u dokolici. Larusse snobizam odredjuje kao «pozu. razvijaće nove stilove ponašanja. smešnu afektaciju. Moderno se društvo sve više razvijalo ka svetu koji nije dokon i koji nema nameru da svoj život provodi isprazno. 2. da bi u izvesnim sredinama bili ili se osećali izuzetnim».

Regrutovanje snobova.) Snobovi žele da ostvare kulturno izjednačavanje na višem nivou. postaje snobizam običnog čoveka u svakodnevnom životu. Za soc. menatalitet i sistem vrednosti. izčeznuće sa bogatom dokolicom. «skraćen». razonode. MALOGRADJANŠTINA – OPROBANI STIL ŽIVOTA Mnogi istrživači su razmatrajući malogradjanštinu pravili razliku izmedju objektivnog aspekta (socijalne uslovljenosti) i duhovnog malogradjanskog sklopa ličnoasti. njegovog mentaliteta..) Kad postignu i obezbede društveni položaj. Deluju dve zakonitosti: Prva je da će neka društvena i kulturna sredina biti zaražena snobovskim ponašanjem brže ukoliko je bila u neposrednoj vezi sa primarnim snobizmom. U dokoličarskom ponašanju snobova ogleda se i osnovna socijalna funkcija snobizma koja je dvojaka: 1. onda oni ovde dolaze do izražaja. pretežno sa dvorova. obrasca ponašanja i stila života koji je često iskvaren. u visoko razvijenim industrijskim društvima srednji sloj je uticao na oblikavanje i «krojenje» načina đivota. namajući odredjene kulturne obrasce u svakodnevnom životu. «rdjavo skrojen». naročito kada je reč o preterano ambicioznim i nedovoljno kritičnim osobama ili grupama. kulture iz navedenih primera može izvesti zaključak od dalekosežnog značaja: osećanje zavisti i zatvorenosti najvažniji su elementi. Sekundarni snobizam pokazuje tendenciju spuštanja i obuhvatnja onih društvenih slojeva koji nisu bili u vezi sa dvorovima. tj. izvodjena je magična snaga malogradjanštine. snobovi nastoje da se još više odvoje i da na taj način povećaju kulturnu i socijalnu distancu izmedju sebe i onih društvenih slojeva i grupa koje smatraju nižim od sebe. Za njega je karakteristično razmatranje postignutim bogatstvom. Iz položaja srednjeg sloja. temelj je primarnog ili prvobitnog snobizma. uredjivanje stila i načina življenja prema jednom para . da se približe kulturnim vernostima i nivou razvijenih društvenih slojeva. turizma. Soc. pa je maliogradjanstvo često stizalo kulturnu hegemoniju. Tokom nastajanja i raspadanja nije naglo prešao iz snobizma «visokog» društva na snobizam društvenog taloga. neobična i egzotična. neka vrsta «generatora snobizma». kopiranja obrazaca življanja tradicionalne elite. oni nameravaju da ostvare sopstvenu kulturu. načina mišljenja. Druga se zakonitost zasniva na stavu da je neka socijalna sredina utoliko dublje dotaknuta snobovskim ponašanjem ukoliko je to zatvorenija sredina. 67. Malogradjanstvo je pokret srednje klase koja nije raspolagala viškom vrednosti. 2.Ali primarni snobizam. kao svet dokonih. Ideologija tradicionalnog malogradjanstva bila je okrenuta 108 .istokratskom obrascu. «sužen». Zatvorenost snobovskih grupa prisutna je i u sekundarnom snobizmu. Tom prilikom se vrši izbor odredenih umetničkih i kulturnih vrednosti na bazi kojih se može postati snob. niti je imala direktni vlasnički odnos prema sredstvima za proizvodnju. sporta. njen sklop. kulture smatraju «da ako snobizam uopšte sadrži elemente kreativnosti u kulturi i umetnosti. Potrebno je praviti razliku izmedju propadanja tradicionalnog i nastajanja novog malogradjanstva. Jednostavno rečeno. a time i društvenu promociju. Snobizam postaje odlika svih dokonih ljudi najrazličitijih slojeva u oblastima slobodnog vremena.

zataškava tobožnjom kulturnom spoljašnošću bez ukusa i duha.Malogradjanstvo se radjalo «izmedju čekića i nakovnja». 68. razmatranje bogatstvom uz istovremeni tvrdičluk. Važno je to da je roba iz inostranstva. 2. 3. Značenje kom stablu malogradjnina pripadaju skorojevići. Ako se tome doda površnost «kao selektivni mehanizam». truli sentimentalizam.. dok je novo malogradjansko «okrenuto sadašnjosti kao divinizaciji vlastitog konstitucijskog protivrurečja u njoj. Zato se pre može govoriti o malogradjanštini i o pojedinim malogradjanskim crtama i obrascima ponašanja koji se manifestuju kod nekog pojedinca bez obzira na njihovu raniju pripadnost. Mržnja prema drugima zbog njihove imovine i zavist jesu dalja paralelna osećanja koja karakterišu malogrdjanina. Oni sebe smatraju kulturnijim u odnosu na malogradjane.. snobovi se ponašaju kao da su mudri i prepametni. on se pojavljue u jednostavnom stavu. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljno po njega i njegove polsovne i porodične intrese. jedna ruka je pružena da uzme. U pogledu formalizma malogradjaninu su slični i snobovi. Malogradjanštinu karakteriše odsustvo etike rada. 4. Malogradjanina karakteriše preterana sebičnost koju pokušava da prikrije.U obe je varijante «horizont budućnosti za malogradjanstvo ostao beznadežno zatvoren. STIL ŽIVOTA SKOROJEVIĆA 109 . on ne može da se odvoji ni od čega. niti je njegova radikalna kritika. Kada se govori o ukusu malogradjanina misli se na kičerski ukus. indirektno nasrtljivo.prošlosti «kao svojevrsnoj divinizaciji tradicije». To je uslovilo da ono nije puka apologija postojećeg. slika se malogradjanina upotpunjuje. druga savijena da zadrži. o nečemu što je neprikladano i nastrano. 1. a spoljašnost i forma njegove su bitne karakteristike. Svesni svoje ograničenosti. oni prepotentno sude o svačamu kao sudije koje daju završnu reč. prihvatanje materijalnih vrednosti i bezobzirnost u borbi da ih se domogne. ali drugog zapitkuje o svemu. Malogradjanština se najčešće povezuje sa moralnim sudom. Malogradjanski tradicionalizam se suprotstavlja kritičkoj svesti jer se boji različitih mogućnosti koje mogu razoriti njegovu jednoobraznost. kao što žudi za svim.Ni u jednoj od ove «dve varijacije» malogrdjanstvo nije predstavljalo «autentični klasni i duhovni entitet gradjanske epohe». Iako su daleko od dobrog ukusa. «Malogradjanin želi da bude obavešten. policijski. Za snobove su važni autoritet. snob i kičlija. što ima loš prizhvuk. obrazac ponašanja koji je svoj vrhunac dostigao u kapitalizmu. rang. Egoizam je doživotna strast malogradjanina.» Malogradjanstvo luta izmedju «tradicionalizma» i modernizma. Malogradjanstvo je sloj istorijskog tipa. nedeostatak kulture koju. često anarhistička atmosfera i obrazac ponašanja. titula.Mit o starim dobrim vremenima i saglasnost sa duhom vremena idal je malogradjanina. Karakterišu ga poseban mentalitet i društveni sklop. bez obzira na kvalitet umetničkog dela. takodje. ali nikad ne priznaju da su onakvi kakvi jesu.

razvio se do opasnih razmera. Ovom se konstatacijom može započeti bilo koji psihološki sklop skorojevića. on obožava samo ono što je novo. Želja da bude superiorna osoba. i onda kad nema nikakve neposredne veze sa njim. on stvari dovodi u vezu sa sobom i sa svojom ličnom vrednošću. Ne treba zaboraviti ni kult nerada. prema spolja vidljivim elementima materijalne i duhovne potrošnje. Za skorojevića koji je proizvod našeg podneblja i mentaliteta važi princip: što čovek manje radi. da mu je sve 110 . Ova pojava je na najraznovrsnije načine prisutna u kulturi – od polemika pa sve do obrazaca ponašanja koji bi se mogao okarakterisati sloganom: institucija – to sam ja. Skorojević je neko ko se iznedrio uzdigao iz skromnog položaja u bogatstvo ili čast. Skorojevićki stil života napadno je uočljiv i znak je socijalnog raslojavanja. utoliko je uspešniji i važniji. Za profil skorojevića nije toliko važno ni to kako je neko nešto prisvojio da potroši. da postoji legitimno. To vodi u aroganciju. Iznenadno uzdizanje i neprikladnost položaja predstavljaju temeljnu odliku skorojevića. znatno bogatije od one iz koje je potekao. Stvaranje novih «kultova» i novih stilova sledeća je stepenica u njihovom uzdizanju. danas. Kult medja i deoba suštinska je karakteristika skorojevića. Skorojević kad se iznenada nadje na pragu bogatije sredine.Pored bezgraničnog moštva prohteva. on vredja i svoje vlastite. Količina materijalnog bogatstva. Mentalitet skorojevića. Medjutim. Opsesivna želja za novim ide do obožavanja. Sistemetizacija tih novih skorojevićkih kulotova u literaturi je detaljno opisana. Kao novi čovek. Društveno kulturni kontekst njegove psihologije ogleda se i vrednuje prema količini proizvoda i dobara (imovini). 2.U Rečniku Matice srpske nalazimo da je skorojević «onaj koji se odskora obogatio. istakao. Lestvica skorojevića je beskrajna. grupa ili nacija u osnovi su svakog skorojevićkog mentaliteta i obrasca ponašanja. On završava time što veruje. Sociološka analiza predpostavlja istraživanje konteksta. od svih karakteristika skorojevića. odnosno došao na viši društveni položaj. postaje njegova stalna preokupacija. postalo je merilo životnog uspeha. u krajnim slučajevima. upravo su krajnosti iznedrile mentalitet i stil života skorijevića. o svojoj vrednosti. Skorojević je tip čoveka «rdjave osobine prevazilaze mnoge njegove moguće vrline i tako uništavaju dejstvo ovih poslednjih». Kult novog i «modernog» je izazov za svakog skorojevića. Mora se biti u «trendu» u toku. nimalo ne birajući sredstva u ličnoj i grupnoj grabežljivosti u posedovanju kao jedinoj svrsi življenja. onoga što je zgrabljeno i prisvojeno. već koliko je prisvojio. bitna karakteristika skorojevića je gotovo megalomanska hipertrofija svoga ja.Proučavanje želja. lakog i brzog uspeha. preziranje drugih. U svakoj prilici. onaj koji nevešto oponaša stil višeg društvenog sloja u koji je odskora dospeo». ako ne i večito pravo prioriteta i da vredjajući interese drugih. društvenu i grupnu uslovljenost mentalnog sklopa skorojevića. apetita i potreba ishodište je svake analize skorojevića. On zaboravlja da su sopstveni apetiti ograničeni apetitima drugih. naročito onakav čovek koji je neprikladan svom položaju i oslanja se na svoj materijalni uspeh. širom otvara oči želeći da nešto više zgrabi. 1. U pitanju je dakle osoba koja je neočekivano došla do boljeg položaja moći i važnosti koristeći «metod» nametanja i arogancije. Mišljenjem o samom sebi. duh arogancije i prezira može biti najopasniji.

bez ograničenja ikakvog. omogućava «jedan individualistički koktel 111 . ravnotežu i povratak sebi. Medjutim. prepuštanje hedonizmu. izuzev onog koji mu stavljaju njegovi vlastiti apetiti. bar spolja. 3. Slika skorojevića se menajla ali nije izbledela ni do danas. igrama i sportovima.. koji su – budući bez skrupula – iskoristili sve vanzakonske mogućnosti jednog arhaičnog. Kad su vile otišle da ga traže našle su samo jedan cvet nagnut nad vodom. da kupe sve ono što njihovi sugradjani mogu videti na TV. prožimati sve sektore društva. i da svoje stare dobre radnje kindjure kako fimama tako i opremom. Stekli su – sve osim društvenog priznanja. manje ili više. «Naši su skorojevići u prvom redu ljudi koji su se od skora obogatili. koji se zaljubio u sopstveni lik koji je ugledao na mirnoj površini jezera. traganja za osvajanjem ličnog identiteta. uživanje u samom sebi. nemarno odevanje. Narcistička kultura povećava lepezu izbora i mogućnosti u privatnom životu.. koji gradi i preuveličava sopstveni kult. Novokomponovani skorojević je samo bogat. Ali. Danas je na delu prevrat odnosa pojedinaca prema društvenoj celini u korist individualističke logike i stvaranja lične i nezavisnije. treba i danas pažljivo analizirati. Narcistička kultura zanemaruje medjuljudske odnose. dok su drugi inferiorni i nesposobni. Pojedinac traga za sobom jer je lišen orjentira. Nizak nivo moralnosti pridodaje se ovim osobinama skorijevića. Njih nećete prepoznati po manirima i snobizmu. Ostale su dominantne crte koje su lako prepoznatljive. Naglašava se posebnost i persolalizacija pojedinaca u svim domenima. postoji i jedna druga kategorija skorojevića. Ova upozorenja o intelektualnim skorojevićima koji razaraju ili presvlače neke ljudske i društvene vrednosti. Tudja nadmoćnost i sposobnost njih boli. razumeju sve i da sve mogu. sigurnosti i samog smisla. KULTURA NARCIZMA – POMODNI STIL ŽIVOTA Novija kulturološka literatura sve češće koristi pojam narcistička kultura. Kad se video u jezeru više nije hteo da ode i vremenom postajao sve bledji i mršaviji i od čežnje na kraju umro. Novac im donosi moć da vide i da budu vidjeni. Napravljena je podela izmedju onoga što se naziva telom i onoga što se naziva duhom. «Oni se prave da sve znaju. samodopadanje. sociolozi kažu «anemičnog» društva. U pitanju su intelektualci. njima je stalo i do priznanja. hvata ga panika zbog statusa i stalno želi da se njegov hod razvija i prikazuje kao put do stepenice više. tudja vrednost je objekt koji treba dobro pazariti. ubuduće će. Narcizam.. On pokušava da afirmiše ljudsku meru. želja da se bude apsolutno svoj. ali na taj način da ga izvrgnu ruglu i posmehu. privatne svere. Narcizam označava zaljubljene u samog sebe. Oni su lepi i ugladjeni. tela i stresa. a ogledaju se u podvaljivanju prijatelju koji vas je pomogao. Figurativno. narcis je čovek zaljubljen u samog sebe. 69. Sve je više prisutan kult mladosti. kao novi način socijalizacije i personalizacije. Taj cvet su nazvale narcis. Za nju su atraktivni i jednostvni prirodni tokovi koji ne izazivaju sumnju u pogledu izgleda. Naziv dugujemo mladiću iz grčkog mita.dozvoljeno. Stoga počinju da svoje stare zanate pokrštavaju. najrazličitijim stilovima življenja.

ISPRAZNI STIL ŽIVOTA Dosada se ogleda u nezadovoljstvu.Pored vremenske oskudice javlja se i višak vremena koji nije upotrebljivo za delanje. nelagodnošću (dosada je loš pedagog). Njegova subjektivna. uznemirenosti. depresija. U savremenom društvu. Ali kulturna kretanja mogu ohrabriti narcizam. apatija itd. Neki autori izvor dosade vide ne samo u neradu. 70. Dosadu je teško pobediti. teskoba. rad. To psihičko stanje ne stvaraju kulturni uslovi: ono je karakterna mogućnost bilo kog ljudskog bića. 112 . ekonomskim depresijama. tako da u nekim okolnostima može izgledati zamoran u drugim patetičan. pustoš. naročito u savremnoj epohi. a u trećim kao zajedničko mučenje. afektivna. rad na pokretnoj traci. a njegovo ispoljavanje može varirati od razdoblja do razdoblja. učmalost. klonulost. U tom traganju oni grade i preuveličavaju svoj kult do narcisoidnosti. Dosada se može ispoljavati u nezaposlenosti. Ipak. neprijatnosti. dosada na lestvici nevolja stoji daleko iznad apatije. Kad jednom zapadne u apatiju organizam postaje inertan i takav ostaje sve dok ne nastupe neki spoljni stimulansi koji će ga spasti. Ipak smatra se da sredstvo protiv dosade nije prosto rad. razonoda i rekreacija predstavljaju suprotnost dosadi. izmedju ostalog i kao pretnju. njena isključivost i egoizam još uvek će je činiti samo kulturom pripadnika manjih grupa koji do detalja tragaju za svojom ličnošću. veliku muku (osećati napad dosade). daleko je od toga da je nevidljiva u sadašnjosti ili prošlosti. odnosno područje njene negacije. Svi su ovi oblici dosade svojstveni čoveku. Smatra se da aktivnost. Osećaj praznine života izražen je gotovo svaki put kad se pojavi dosada. a u klasičnom smislu znači veliki zaokret duše. glađu i revolucijom. Često se za dosadu kaže da je čama. Za dosadu se često kaže da je «moralni premor izazvan neradom» i da je propraćena nedostatkom intersovanja i monotonijom. utoliko će se manje dosadjivati. čista rutina izaiva dosadu. Narcizam je obesnaživanje kolektiviteta. za koju je previše karakteristična podela vremena.smisla u skladu sa procesom personalizacije».. propratna pojava je dosada. već delatnost puna smisla. koja omogućava razvitak ljudskih sposobnosti. Medju silama koje su uticale i utiču na formiranje ljudskog ponašanja dosada je jedna od najupornijih i jauniverzalinijih. Složene civilizacijske tokove savremenog društva ličnost doživljava. kultura mora obeshrabriti ljude da uzimaju i žive prema «receptivnoj orijentaciji» (primanje . Dosada je proizvod ponavljanja. jer se svodi na «traganje za zadovoljavanjem samog sebe koji istodobno sprečava da do tog zadovoljavanja dodje. premoru. zabava. teskobe i duboke uzmenirenosti. boleštinama. u nekoj mešavini očaja. Narcizam je po Seneti. U «Razmišljanjima o dosadi» Nizbet konstatuje: «iako se kao istorijski činilac jedva može meriti sa ratom. samoći. Tako npr. Otuda opasnost po njih i kulturu. pogotovo kad je čovek apatičan jer je apatija nedostatak reakcije na pritisak koji trpi organizam. Da bi podstakla narcizam. nastanak javnog čoveka. Po narodnom verovanju. Ukoliko je više tipova delanja punog smisla dostupno pojedincima negog datog društva i ukoliko oni više znaju da iskoriste te mogućnosti. DOSADA . lek protiv dosade jeste rad. već i u monotoniji svakodnevne grozničave delatnosti. a ni bezuslovno zahtevana delatnost. gube iz vida prisustvo drugih i medjuljudske kontakte. uzimanje). malodušnost.

to su činjenice sa koijma moramo da se sučimo i da uzmemo sve posledice nove tehloške ere..Po mnogim mižljenjima umetnička delatnost potiskuje dosadu. Religijski rituali bili su u funkciji oslobadjanja od dosade. prijatelji. 71.Rasel:»Ako želimo da život spasemo od dosade od koje nas oslobadja jedino katastrofa.. Smisao nasilja sastoji se u tome da se blokira slobodna 113 . moramo pronaći način da uspostavimo individualnu inicijativu ne samo kad su u pitanju trivijalne stvari već i kad su u pitanju stvari od istinskog značaja. (Brodski) Društvo sve više posatje mehanizovano i automatizovano: kompjutersko i kibernetičko doba je pred nama. Ritual prekida dugu i dosadnu istovetnost života i zbog toga je bio protivteža nečemu sto bi inače kod mnogih ljudi predstavljao osećaj zasićenoisti životom. bračni drugovi. Raskorak izmedju onoga što je čovek primoran da radi i onoga što želi da radi najneposredniji je uzrok dosade. ubrzo će vam doasditi vaš posao. Savremena tehnika proizvodi «alatke» koje su sinonim za dosadu. Drugi lek . pogled sa vašeg prozora.. Umetnost ne trpi kliše. pasivnu ravnodušnost prema životu. Na ovom se mestu vidi značaj obrazovanja koje ne treba da bude samo obrazovanje za društvo i za razvijanje vrednosti. NASILJE KAO STIL ŽIVOTA Reč «nasilje» u svakodnevnom jeziku označava prinudu na nešto i time je izražena suština pojma. Sve što ispoljava izvesnu regularnost obiluje dosadom. nesposobnosti pojedinaca da kreativno ispune dokolicu (slobodno vreme). Ona je dokaz da se može živeti slobodno i neotudjeno. Marčni i prazni časovi dosade rezultat su spoljasnjih ali i unutrašnjih momenata. Antropolozi smatraju da je njegov glavni zadatak sprečavanje dosade.strast kao lek protiv dosade ističu mnogi zbog činjenice da ništa u životu nije nastalo bez straasti. Dosada nije najstrašnija ali je najsvakidašnjija pojava i najrasprostranjenija bolest. Analiza dosade sa društvenog aspekta pretpostavlja razmatranje konkretnih društvenih uslova. deluje neizbežno da će ljudi u budućnosti provoditi više vremena u dokolici nego u radu. Nasilno odvajanje od željenog zanimanja jeste recept za dosadu. Treći – ritual se pojavio kao način da se ublaži životna dosada. ljubavnici. uvodjenje strasti u život 3. Dosada napada i bogate i siromašne. Na spisku eventualnih uzroka propasti civilizacije ona uzima veoma visoko mesto. Primetno je da dosada govori jezikom vremena. povratak ritualima Prvi lek preporučuje B. ponovo uspostavljanje individualne inicijative 2. Niko se ne može dosadjivati kao bogat čovek jer je on u mogućnosti da kupi vreme čija je karakteristika ponavljanje. Mogući lekovi protiv dosade su: 1. Kao potencijalno imućnima. Rad podešen prema sposobnostima radnika može biti najbolja odbrana dosade. Ali umetnost je različita od života zato nas ni ona ne može naučiti da izadjemo na kraj sa dosadom. Danas su to svetovni sportski i drugi spektakularni rituali. Veliki deo devijantnog i delikventnog ponašanja izvire iz dosade. kad su pojedinci frustrirani sa stanovišta kreativnog potencijala često postaju destruktivni.

Ipak ono je najneposrednije povezano sa društenom moći. kao sposobnost stvaranja i darivanja. Društvena kriza vodi lišavanju i žrtvovanju. Razmatranje zla ponovo čine aktuelnim život i smrt. vreme nasilja fizičkog i duhovnog. «To je moć kao moć upravljanja i vladanja. Zato što predstavlja sveobuhvatnu društvenu pojavu koja se može razumeti samo interdisciplinarno. Postoje tri bitno različita oblika moći: -moć kao puka moć ili snaga. grupno.Moć kao nadmoć i moć kao stvaranje i obogaćivanje ljudskosti nalaze se u nepomirljivoj suprotnosti. moć prisvajanja i otimanja. uključujući raspon od bioloških do humanističkih razloga. čednosti i izopačenosti. Svepristutnost nasilja iznedrilo je različite strategije za 114 . koja predstavljaju temelje društva. nego je zajednička čoveku. ukratko. čini moć kao puka i u odnosu na ljudsko. Drugi je oblik moć shvaćena kao višak snage. Moć kao puka snaga još uvek je nešto predljudsko.» Frojd je istakao: agresija i nasilje moraju biti strahovita preporuka kulturi čim odbrana od njih može da unesreći isto koliko i sama agresija i nasilje. životinji.» Treća koncepcija moći je ona koja se zasniva na «suverenoj svesti» i pronalazaštvu. Susrećemo ga u najrazličitijim oblicima. moć zapovedanja. kriminologiji itd. odnosa vladavine. možemo definisati kao uzurpaciju slobodne volje. po Ničeu «superšimpanza». . ostaje.. Nasilje je – prirodno stanje čoveka. društvo ima nasilje koje zaslužuje tj. agresije i trpeljivosti. društvo proizvodi nasilje za kojim oseća potrebu. «Nasilje. etičkog razmatranja i moralnog delovanja: pretpostavlja kritičko vrednovanje i zauzimanje stava. otudjenog ljudskog bivstvovanja. fenomen nasilja svedoči o svojoj složenosti i teškoj uhvatljivosti. Očigledno je današnje vreme.volja individua i da se one prinude na postupke koje propisuju oni koji vrše nasilje. o ljudskoj prirodi se govori kao o nečemu nepromenljivom. sledeći Ničea. socijalnoj psihologiji. nešto još ne-ljudsko. nesreće i krivice. pri čemu se u pomoć prizivaju najnovija dostignuća biogenetičkih disciplina. mogućnost otkrivanja i dovodjenja u život novoga. najčešće se apsolutizuju urodjeni instikti. u pitanju je moć «kao sposobnost. Tačnije. neutralna moć i snaga. uzajamnih razmena. u sociologiji. Raznovrsne dimenzije nasilja ukazuju da danas nema jedinstvenog uzroka nasilja. danas nije samo pitanje i stvar naučnog opisivanja i objašnjenja. mašini. prirodi. kao dominacija. Ono je gospodarenje jednih individua nad drugima. Rasprava o nasilju. onog što ga pokreće. Nasilje se može proučavati kao individualno. Biloško polazište je i danas zastupljeno tezom da postoji urodjena ljudska agresivnost. To je poseban. prirodan način opštenja jedne individue sa drugom i biće to sve dok se društvo nalazi na stadijumu svog «životinjslog» razvitka. To je moć nagomilane snage. oblik je neautentičnog. Prvu. -Moć kao nadmoć. institucionalno i medjunarodno.. zasnovano na spoljašnjoj prinudi. moć kao nadmoć i moć kao stvaralaštvo. dok čovek u masi . utiče na nesrazmerno povećanje agresije koja se u svojim daljim manifestaijama ispoljava kao nasilje. Ona je najpre i iznad svega pitanje etike. U izvesnom smislu. mogu se naći osnove za razlikovanje tri vrste moći. ekstremni slučaj odnosa gospodarenja i potčinjavanja. kao nadmoć. Termin nasilje se koristi uopšteno i njime se opisuje takmičarski duh sportista ali i svirepost i okrutnost belosvetskih ubica. Budući da moć i nasilje nisu isto. nade i beznadja. moć koja nije ništa specifično ljudsko. ugnjetavanja i eksploatisanja.

tip kulturnog čoveka. on se uzdržava od bezobzirnog zadovoljavanja svojih prohteva. pod uticajem spoljašnjih zabrana. Sve to u čoveku budi fascinaciju ili apatiju prema totalnom nasilju. paradokslano ali tačno. 72. usvojio norme koje iz njih potiču i koji se na taj način osposobio da sebi uskrati izvesna nagonska zadovoljstva izgradjujući tako istinsku kulturu zajednice i društvo kojem pripada. Nasilje se iz emisija zabavnog i razonodnog karaktera probija u svakodnevne vesti. najčešće ogoljeno od saosećanja i od bilo kakvog smisla. čine ih rentabilnim potrošnim proizvodom. kulturne. političke. Psihoanaliza pokušava da na osnovu svojih principa reši zagonetku kulture i nasilja – kulture nasilja. odredjene strahove. Očigledno je da su zabrane u funkciji nasilja. često bez dubljeg poniranja u njegovu suštinu. postala je skoro dežurna tema. veoma raznolik. Stoga se rešenje pitanja o poreklu reda u društvu ogleda u svakodnevnim i najprostijim oblicima ljudskog čina življenja. Kulturni simultant je onaj koji se ponaša kao moralna ličnost. da su. destruktivno i neljudsko.njegovo prevladavanje. neposrednija.» Još je nedovoljno procenjena uloga sredstava masovnih komunikacija u stvaranju preosetljivosti savremenika na nasilje. Nasilje. i otuda se. usled čega sleppo i bezobzirno stremi potpunom zadovoljenju svojih nagona i prohteva. racionalnim i podsvesnim putem. Psihoanaliza je razvila sopstvenu teoriju kulture po kojoj je kultura rezultat sublimiranja potisnutih nagona. traže masovni mediji i masovna kultura. nasilje kao ponuda jeze i užasa kojoj je prvenstveno stalo do komercionalnog učinka. «nasilje i lek protiv nasilja isto. Ova učenja posmatraju celokupnu kulturu kao nasilje nad prirodom. Poznato je davno da je zadatak kulture da u čoveku potisne sve što je životinjsko. ali je tačno da se zabranjivanjem postiže još više nasilja. tip kulturnog simultanta. Prirodni čovek je onaj koji nije u sebi razvio Nad – Ja. Čini se paradoksalnim. ali to čini iz straha od kazne. Društveni poredak ogleda se u skupu izvesnih normi kojima se regulišu uzajamni odnosi njegovih članova. Zaboravlja se na druge. Pošto društveni poredak čini bitan uslov kulturnog delanja i stvaranja. senzancionalistička informacija. ta sredstva donose sve potpunija. više nego pozitivna stanja pročišćenja i otpornosti. da jedno drugo uzajamno proizvodi. nasilno. stvarno ili fiktivno. Sa gledišta psihoanalize razlikuju se tri tipa ljudi koji čine savremeno kulturno društvo: 1. Ima mišljenja da se nasilje može prevladati samo nasiljem. psihoze i osećaj ugroženosti subjekta. tip prirodnog čoveka. Kulturni čovek je onaj koji je inkorporirao objektivne vrednosti. društve izvore nasilja: ekonomske. 2. ali nesumljivo je da nasilje stvara. Kad su u pitanju mediji. Nasije je odgovor na zabrane koje dolaze iz kulture. ŠIRENJE POJMA MODE NA DRUGA PODRUČIJA 115 . problem porekla kulture predpostavlja rešenje pitanja o poreklu društvenog reda. Normativni poredak društvenih i kulturnih zajednica veoma je složen. zabranjivanjem nasilja postiže još više nasilja. vaspitne. ali i kao kroćenje i savljadjivanje ljudske prirode. i prema prilikama u kojima ljudske zajednice žive. slikovita i potresna svedočanstva nasilja. 3.

velikih kolonijalnih osvajanja.. civilizacije su se vrlo retko ili nikada mešale sa drugim zemljama. o baroknom ukusu. ne samo o smanjivanju stilova. a time i mode. Ovo je pravo merilo za razlučivanje današnjeg ukusa od nekadašnjeg i važno je da se ukus ne brka sa stilom. stubova u obliku ljudskih likova u Chartresuu. o secesijskom ukusu. Lako nije govoriti o smeni ukusa u drevnim kulturama i civilizacijama. ali i do ponovnog rešpekta hedonističkog elementa.Pitanje koje se postavlja je da li se moda može preneti i na druga društvenokulturna područija? Da bi se dobio odgovor na ovo potrebno je bar donekle izjednačiti pojam mode s pojmom ukusa. Svaka smena stilskih razdoblja odgovara suštinskim preobražajima etičko-esejističkih. drugim civilizacijama i bile su autohtone i tako dugo ostajale. nego i o menjanju ukusa.. jedne od najzanimljivijih umetnički civilizacija . posebno u Engleskoj došlo do rasprava i ogleda koji se bave problemom ukusa. iz istog ćemo razloga. arhitekturu. protezanja evropske «civilizacije» na obe Amerike i dalje možda prvi put dolazi do širenja samo jedne civilizacije na vanevropske zemlje. Maje i sl. političko-društvenih i drugih okolnosti u narodu ili zemlji. niti o raspravljati o ukusima vezanim za Grčku.» Upravo je u tom razdoblju. Kinu. naprotiv. Dodiri koji su se dešavali bili su vrlo ograničeni i slučajni. muziku nakon prodora fenomena ukusa. «O ukusu se u filozofskom smislu reči počinje razmišljati naročito u 17.. renesansa kao o hirovitim i površnim «modama». veku. «idealno lepog» i s . u razdoblju procvata baroka. Indiju. fuge. madrigala. Pre toga doba. koji je prolazan i povezan s Zeitgeistom u svakom estetskom uživanju. počevši od tog razdoblja. gotika. pa ne možemo govoriti o velikim stilskim razdobljima kao što su romantika. Tada «biti-moderan» u njemu znači prihvatanje odredjenog ukusa. dovode do obezbedjivanja «biti» lepog. znači pravu generalizaciju i univerzilalizaciju ne samo kulture. Ti i mnogi drugi vrlo složeni razlozi dovode do usvajanja načela postojanja ukusa kao konstante koja odredjuje «dopadljivost» stvari i opravdava njihovo prihvatanje od odredjene ljudske zajednice. nego i običaja. jedne strane. iz vremena baroka znači pravi prevrat medju «klasičnim kanonima lepote». Razlozi su u tome što se svodjenje stilskih elemenata koji su sastavni deo nekog istorijskog razdoblja na puke modne elemente izazvalo bi učinak suprotan željenom dok – kod termina «moda» svakako možemo primenjivati na likovnu umetnost. o «evropskoj modi u Kini u doba Compagnie des Indes.. veka tj. ali neće biti preporučljivo govoriti o «modi» sonate. Zbog sukoba reformatorskog i protivreformatorskog duha. o «kolonijalnoj modi» u nekim komadima Chillendale nameštaja koji su napravljeni u novoj 116 . Ako se o ukusu s pravom može govoriti pre svega počevši od baroka. Dolazak baroka. odnosno u periodu u kojem je došlo do prve veće afirmacije buržoazije i velikih narodnih masa. Filozofi toga doba zapazili su da se kod ljudi pojavila jedna nova konstanta i da ta «konstanta-nekonstanta» već odlučuje. veka. moći proširiti pojam «mode» na kulturu i umetnost uopšte. Zato možemo razpravljati o «kineskoj modi» u engleskom porculanu iz 19. To je razlog zašto koncepcija ukusa iz 18. O pravom ukus se može govoriti tek od baroka jer je tada prvi put data presudna uloga problemu ukusa. a time i moda. Možemo govoriti o ukusu za egzotičnim. Termin «moda» obično se primenjuje i koristi pre svega za označavanje tipa odeće koji je svojstven odredjenom razdoblju. i 18.

U «Hippie komunama» možemo susreti mlade ljude iz dobrih porodica ili one koje potiču iz radničkih porodica. Isto će tako donekle biti umesno govoriti o «filozofskim». Doduše. Te se kategorije medjusobno razlikuju upravo po prilagodjavanju osobitim «modama u ponašanju».Engleskoj ili o kolonijalnoj modi neogeorgijanskih vila i palata u Lujzijani i Južnoj Karolini. a danas su. načina postojanja i ponašanja stekne prolaznu prevlast koja se. 73. ali u manjoj meri. ili pak onu «mladog angažovanog levičara» pripadali kategoriji državnog službenika ili uspešnog profesionalca. povezanoj s mnogo plićim i površnijim. to se dogodilo samo zato da 117 . Termin «moda» se može proširiti i na prave. stvarajući tako još jednu od osobitosti našeg vremena. to razlikovanje prema izgovoru koji se nije mogao slepo oponašati postojale su. Sigurno je da je stara podela na klase medjusobno podeljene prema porodičnom poreklu i prema imovini polako bledela da bi gotovo nestala. i u drugim zemljama. Lako ćemo utvrditi je li neka skupina mladih prihvatila «hippie» ili «young executive» tipologiju. istinske umetnosti ukoliko one pripadaju razdoblju koje je dovoljno blizu našem. Svi su uočili da u današnje doba je lako i uobičajeno razlikovati pojedince već na prvi pogled na bazi brojnih parametara koji se kreću od vrste odela do načina ponašanja. Tako je vremenom u SAD teško uočiti razlike medju društvenim klasama kojih pak u Evropi ipak ima. srećom. Indijanci) ili verska (katolici. No.). Evropi i drugde. Madjutim. U SAD postoje neka druga razgraničenja: etnička (belci. Te jezičke mode. uzvika. Britanija na prvi pogled mogli razlikovati službenik iz sitija od studenta s Itona. Činjenica je da u mnoge običaje koji su još do pre nekoliko vekova bili tačno utvrdjeni i neoskrnavljeni u današnje doba pregazili revolucionarni pokreti. rečeničnih obrta i danas omogućuje da se govornik pre smesti u jednu nego u neku drugu društvenu kategoriju. MODE U PONAŠANJU «Moda u ponašanju» je termin koji označava onaj osobiti skup ponašanja. protestanti isl. ili vremešni «bonvivan». pre negoli društeno-gospodarstenim motivima. može pripisati onoj osobitoj potrebi da bude up-to-date. Nije se slučajno govorilo kako je dovoljno da neko otvori usta da bi se prema načinu na koji priča odredilo pripadli kategoriji upper class. Dobro je poznata činjenica da neki tip govora. bez obzira na izgovor. sportski nastrojenog plemića i plemića zemljoposednika itd. ali ne zato i manje delotvornim razlozima koji odredjuju njen razvoj i širenje. Uvek kada neki pravac mišljenja. Jevreji. «naučnim modama» itd. istina je da su se još početkom ovog veka u razvijenoj zemlji kao što je V. samo delimično razumeva razloge povezane s poreklom i imovinskim stanjem. govora. mentaliteta. koji karakterišu svaku od tolikih društvenih kategorija koje čine naše društvo. gotovo potpuno nestale. u SAD. opšte prihvaćenih običaja itd. gestikuliranja. koja se umnogome razlikuje od stare pripadnosti odredjenoj klasi. Takva vrsta pristupanja «modama u ponašanju» ili njihovo prihvatanje povlači za sobom niz situacija u kojima su osobine pojedinih kategorija razvijaju i očituju. u to je doba klasna podela bila mnogo jasnija i uočljivija. sve se više uočava jedna vrsta težnje da se pripada ili da se barem čini kako da se pripada odredjenoj «stilskoj kategoriji» osoba – ako to uopšte možemo nazvati tim imenom. Pripadnost tim raznolikim tipologijama ponašanja. na upotrebu odredjenih izraza. je li sportista ili sindikalac. klasna netrpeljivost. nekonformistički stavovi. Medjutim. crnci.

naprotiv. ne možemo prenebregnuti činjenicu da postoji takav être manqué. iz sladokusnih pobuda. Umetničko delo ne treba da uljuljkuje već. Drugo. ne zavaravajući se optimističkom iluzijom da je po sredi puko pitanje ukusa ili pravog uetničkog kanona. diplome. etička rigoroznost. neometano prepustilo sopstvenoj nasladi. Ove dve činjenice su. Kult osetljivosti za umetnost mahom je sumljiva stvar. prilikom konkretizacije kiča previdja se činjenica da je davnašnje optuživanje umetnosti i proglašavanje umetnosti za jeres sadržalo iste one prekore koji se danas upućuju kiču. skrenuo je pažnju na kič-čoveka kao mogućnost ljudskog. Šansa koju pruža doživljavanje umetničkog dela bila bi u dostizanju onog odsustva interesa. Povezanost etičkog i estetskog. o čemu govori i Augustin: čovek koji nije voljan da dobro čini i da spozna istinu. Prvo. otkriva se time što zaljubljenik u čulnu fasadu umetniičkog dela izneverava sebe na moralnom planu: izolovanjem u privatan svet afekata on postaje neslobodan i neautentičan. odredjenoj društveno-političkoj grupi. naime to da su obojica kritikovali dejstvo umetnosti otkrivajući u njemu upravo karakteristike kičerskog. vać kao sve prisutna mogućnost od koje ni umetnost nije poštedjena. za koju je znao već Platon. U tim mnogim sličnim slučajevima moda postaje važnim i pogodnim načinom signalizacije ili čak društvenog promicanja.bi njihova mesta zauzelo isto toliko načina bivanja i ponašanja koji odredjuju nove linije razgraničenja i nove pripadnoosti odredjenom klanu. umetnosti ne bi dozvolio da bude (auto-nomna) umetnost već da bi se. kakvo se javlja kada mi se dopadne neko umetničko delo što prema meni istupa za moju osećajnost. dve činjenice. u nekoj maglovitoj službi lepoti. koji je de facto samo marginalni fenomen estetskog. potpuno ignoriše mogućnosti slobode umetničkog iskustva.nadvladava nad 118 . pa bila ona i uzvišena. na ono više puta spominjano preobraženje umetničkih dela u kič (objektivno-putem reprodukcija i subjektivno – kroz kičersko prisvajanje). Savladati se i prepustiti se. 74. pre svega. u umetnosti najviše sumnji ima kod izrazito nadarenih ljudi . I naše uživanje u tragičnim zbivanjima potiče iz rizične zone nasledjivanja dirljivim. Uporedimo li Tolstojevo užasavanje nad dejstvom Betovenove Krajcerove sonate i Platonovu kritiku pesnika lako ćemo uočiti nešto što isprva ne izgleda samo po sebi razumljivo. te je stoga lako opovrći prigovor da su kritiku izrekli skučeni duhovi. Dakle. u tesnoj vezi: latentna mogućnost kičerskog prisvajanja umetničkih dela opravdava bar deo rečenih prekora utoliko što skreće pažnju na egzistencijalne opasnosti koje se ne mogu osporiti. ili naučnog naslova i potvrdjuje pripadnost pojedinaca odredjenoj profesionalnoj kategoriji. Dozvoljavajući da čulni nagon doduše «sublimiran» . naime kič-čovek. S druge strane. Moramo voditi računa da su od Platona do Tolstoja. koja se često koristi samo kao izgovor da se. KIČ ČOVEK I KIČ SVEST – (primedba: mnogo tesko da se ukapira) Na prigovor da je suviše uopšten fenomen kiča. moglo bi se odgovoriti pozivanjem na.često i sami umetnici. taj način ponekad je tako delotvoran da vredi više od bilo koje potvrde. neprijateljski raspoložena prema umetnosti. da memljivu privatnost samouživanja podveode na krajnju budnost. što se može reći i za «l' art pour l' art». činovi su slobode. i to ne samo kao sociološka grupa ili žaljenja dostojna pojava jednog vremena.

Ono što je «izuzetno» pretvara se. Čini nam se.odredjenosti samo na etičkom planu. bilo da je reč o dogmatizmu ili o rakcionarnom okamenjenju. za čim je toliko čeznuo. privdno u duhu samog sveta vrednosti. Takav sistem kiča zaslužuje da se nazove opakim budući da se u ime lepote zaustavlja onaj beskonačni potez svake prave etike. medjutim. Vagner i njegov krug nisu za Ničea «descendence» i «resume» . Broh ovako tumači sa moralnofilozofskog stanovišta: u rasulu vrednosti koje je već Niče konstatovao ( a koje je naravno. ljudska ( i umetnikova) težnja ka beskonačnosti upravo onemogućava: «beskonačni čin etičke težnje tu se u jednom mahu zaustavlja. Brohova moralno-filozofska interpretacija kiča dobro nam je došla kao dopuna onoga što smo već rekli o pseudo-transcedencijama. ratnika itd. Prvi je Broh.» Pojednostranjenje umetničkog dela posredstvom kičerskog posvajanja. stavlja se u službu specijalizovanih mikro-kosmičkih svetova privatnosti i njihovih konačnih merila. oduvek bilo latentno prisutno) osamostaljuju se do tada hijerarhijski integrisane vrednosti zapadnog čoveka (Ničeov «hiljdu i jedan cilj»). na romantični način.» Kič-čoveku pripada u deo ona nesloboda i aestheticis. moglo bi se reći. mada pod uticajem Ničea i Kjerkegorga. u ime lepote. Brohu je zapala za oko ona «primitvna nategnutost» kojom se iznalazu fakta u reportažama. pa onda u svetu mašte pušta svojim erotičnim i slavoljubljivim nagonima na volju. Razumljivo je da u svakom velikom sistemu vrednosti počiva mogućnost samorazaranja. koju je sam prouzrokovao birajući u životu i u susretu sa umetnošću lak i udoban put sublimiranog zadovoljavanja. da Broh tumači i moderan anti estetizam. uspostavlja konačan etički «imitacioni sistem» koji se osmamostaljuje.njegovom razboritošću on se isključuje iz sveta realnosti i vrednosti koje transcendentiraju doživljavanje. osobenog za «estetski stadijum» u značenju koji mu je pripisivao Kjerkegor. Stoga se kič-čovek ispoljava na raznim nivoima – od najjeftinijih figurica za vitrine do «vrsnog» uživanja u umetnosti. koje smo mi analizirali u ravni estetskog. rastumačio tu opštost fenomena kiča. Frojdovoj teoriji o umetnosti nismo uspeli da vidimo nešto drugo do teoriju o kiču. Ničeova kritika Vagnera – bila ona objektivna ili ne – po metodi je u svakom slučaju uputnija. privatna merila bez apsolutne vrhovne vrednosti (svet trgovaca. Potom se. u «konstantno dogadjanje». Tako nastaju. a beskonačni etički zahtev srozava na kuvarski recept. medjutim. da je Broh bio omedjen time što mu nije pošlo za rukom da rastumači kičersko u okvirima estetskog. favoritom. zaobilaznim putem uvodjenja stvarnih promena u spoljašnji svet. već 119 . kakav se recimo javlja u stlu reportaža. «Umetnik je izvorno čovek koji se okreće od stvarnosti jer ne može da se izbori sa zahtevom da se odrekne zadovoljenja svojih nagonskih želja u njihovom primarnom obliku. kao «povratak na ravan kiča». U umetnosti kič predstavlja takav imitacioni sistem. Tako on na odredjeni način postaje junakom. Zanimljivo je. a da pri tom nije morao da krene onim krivudavim. On ipak nalazi put koji iz tog sveta ponovo vodi u ralnost: posredovanjem specifične nadarenosti oblikuje on svoje maštarije u neku vrstu realnosti a ljudi uvažavaju te maštarije kao dragocene reflekse stvarnog života. budući da Niče nastoji da kičersko prikaže pre svega na neposrednom dejstvu Vagnerovih dela. «etablira se galmadžisko-herojski svet krcat pobedonsnošću pretvorenom u kič».) I umetnost biva pritom sve manje prozirnom. stvaraocem. Ona je u Frojdovom smislu bez-vredna umetnost za njega je opaka jer se njome. kraljem. gradjan.

2. Modernizacija ukusa. ili u načinu njezina predstavljanja. Očigledno je da to sredstvo može biti jedan od kanala kojim se širokoj publici može delotvornije preneti poruka «dobrog ukusa» ili «lošeg ukusa». filmskog plakata. oni društveni stavovi koji su urodjeni kič mentalitetu. samo na ono što ne bi valjalo koristiti. nije mogla dovesti do analogne i sinhrone modernizacije ukusa publike za dela moderne likovne umetnosti. zloupotrebu domovinskih. sredinu u kojoj se traže i potiču oni osećaji. a što nažalost. reklamnim filmovima namenjenim prikazivanju u bioskopu i na TV. TV spektakla. tako da će običan čovek vrlo šesto biti u doticaju s delima moderne umetnosti – upravo preko reklamnog panoa. Elementi robe koja je odavno zastarela. Antropološki doprinos Ničeove kritike Vagnera fenomenologiji kiča proizilazi iz činjenice da je Niče otkrio sve momente kičerskog doživljavanja. Kako i gde se kič nakalemljuje na reklamu: 1. Neke od grafičkih formula. pogodjeni slikama koje su. upravo zato čto sadrže neke od «konstanti» takvog «načina postojanja»: zamenu pravih osećanja lažima. upotreba materijala koji nije izričit kič ili koji je čak prihvatljiv sa stajališta grafičko-slikarskog «ukusa». koji se uklapaju u različita područija koja samo malo pomalo analizirali. drži pravo oružije koje mšže voditi i usmeriti ukus običnog čoveka koji je tmelj našeg društva. REKLAME Reklamiranje je – posebno u svojim vizuelnim aspektima – jedno od najuspešnijih sredstava komunikacije našeg vremena – ono je revolucionarno delovalo na odnos izmedu sveta slika i sveta stvarnosti. one etičke težnje. Tako dobijamo široki raspon figurativnih elemenata.on i na pojedinim primerima pokazuje kako to Vagner «nadgovara nerve». koje su sve do juče bile isključiva baština kulturnih elita. tih kombinacija boja. iskorišćavnaje zastarelih društvenih klišea. prožetih lošim ukusom najgore vrste. S druge strane imaćemo drugo područije koje će se služiti tehnički i statistički prikladnim sredstvima. Dnevnim i periodičnim štampanjem i konačno. upravo s tom namerom. gotovo ekskluzivno. upotrebua kič materijala u stvaranju reklamne poruke. 75. ali se za reklamiranje predmeta koristie materijali koji se mogu smatrati kičem. koja se ostvarila na nivou visoke mode. uključujući i tehnike pomoću kojih se ono može izazvati. najčešće rabi u velikim količinama. može se potvrditi da su gotovo svi slojevi publike. izvan njihova pravog konteksta itd. a to će činiti – pa makar i rafiniranom veštinom – nastojeći prokrijumčariti one aspekte za koje smo već više puta rekli da su kič. verskih. starinska tehnika itd. Upravo je to jedna od najvećih prednosti i ujedno jedna od najvećih opasnosti reklame. «infiltriraju» i u vizuelnu poruku upućenu masama. Očito se ove misli na sredinu u kojoj deluje i kojoj naginje kič-čovek. mističkih tema. jer ona u svojim rukama. 120 . danas se i više nego što mislimo. Nema nikakve sumnje da je etičko-estetska «odgovornost» koja pritiska današnju reklamnu industriju velika. gotovo sve starosne skupine i staleži. Uostalom naše današnje razmatranje odnosi se samo na loše aspekte reklamiranja. napravili tehničari i umetnici uključeni u tu široku i raznoliku delatnost.

Primera jedne ili druge vrste ne nedostaje, zure u nas sa zidova kuća, sa železničkih vagona, iz predrigre u bioskopima, u TV predstavama itd. Imena istorijskih ličnosti i likova iz književnosti: Beatrice, Leonardo, Dante, Romeo i Djulijeta, često se koriste da bi privukli pažnju , a isto tako reklamiranom proizvodu daju obeležje svesnog statusnog simbola, dok povezivanje s daliekim i očaravajućim zemljama povećavaju draž nekog imena ili predmeta. Ali korišćenje neke zvezde (dakle simbola ženstvenosti i slave) za reklamiranje borbe protiv raka, uistinu je tragikomično. Čak i u svojoj dobrotvornoj ulozi (poticanje na prevenciju raka) reklama pribegava ili smatra da mora pribeći najgorim asocijacijama koje se poklapaju s čovekovim najvećim težnjama: bogatstvom, lepotom, slavom. Druga krajnost su brojni primeri u kojima se «dobra» reklama, grafički i koloristički dobro napravljena, poziva na kič osećaje i aspekte da bi što bolje prodala svoje proizvode. Ako su primeri koje smo u kratko naznačili neki od najistaknutijih medju kič reklamama, ili pak u kič načinu reklamiranja bilo kojeg proizvoda, ili u načinu makar i najboljeg reklamiranja nekog proizvoda koji je neosporno povezan s kič ponašanjem, vidimo koje zaključke ili koja upozorenja iz toga možemo izvući. 1. Prva je, a tome i najvažnija činjenica da umetnička vrednost reklame nije presudna za njezinu uspešnost (barem i svojim granicama, kao što ćemo još videti). Tako će reklama koja odražava izvestan ukus (poput onih koje su dizajnirali Nizoli, Stajnberg i dr...) kao i ona koja je odraz najgoreg ili zastarelog ukusa, moći izvršiti svoj zadatak. 2. S druge strane, moramo priznati da će, i više nego što predpostavljamo, dobra reklama ili reklama koja se služi sofiticiranim ili avangardnim grafičko-slikarskim modelima, postići itekako dobar učinak. Analogni proizvod koji je reklamiran na nov način postigao je znatan uspeh u javnosti i izazvao povećanje prodaje, iako je javnost bila posve nesvesna veza izmedju stila te reklamne kampanje i dela odredjenog pop umetnika, koje je poslužilo kao uzor. OVDE FALI NEKI BROJ STRANA U SKRIPTI.... da li se sad logički nastavlja..... Posebno treba istaknuti da podilaženje ukusu publike pomoću umetničkih zastarelih elemenata, što se često dogadja u reklamama, deo istog poretka koji utiče na nastanak mnogih kič dela, što možemo zahvaliti fenomenu stylinga. Štaviše, reč je o dvema pojavama koje se u svemu poklapaju: kada se radi prodaje nekog proizvoda pribegava nagovaranju koje je isključivo komercijalno i nema nikakvo funkcionalno ni estetsko opravdanje, upuštamo se u sramnu radnju koja, na duge staze, može biti samo kontraproduktivna i za sam proizvod kojeg se reklamira, ili za proizvod koji se sam reklamira nefunkcionalnom linijom stajlinga. 76. KONTRAKULTURNI KOMET (napomena: siroko da bi se shvatilo na sta se misli) Kada je čovek, zahvaljujući svom razumu, osigurao materijalne uslove potrebne za častan i produktivan život ljudske vrste, počeo se osećati teskobno, nemoćno u svom individualnom i društvenom životu, počeo se zaplitati u mrežu sredstava koje je sam stvorio i gubiti viziju jedinog cilja koji tim 121

sredstvima daje značenje – čoveka samog. Pobuna se desila na tlu krize gradjanskog sveta, krize koju E.From naziva suverenom ljudskom krizom: opradvani ponos na razum i duh optimizma oblikovali su zapadnu kulturu poslednjih nekoliko vekova. Studentska kritika, koja ipak nije uspela da se se oblikuje u koherentnu kritičku teoriju, je postala kritika celokupnog života današnjeg društva – vladajuće kulture. Studentski je pokret od samog početka, kako kaže Markuze, «poprimio oblik «kulturne revolucije» u kojoj su, osim političkih i ekonomskih revandikacija, našle svoj izraz i druge želje i druge nade: interes za jedan novi moral, za životnu sredinu dostojnu čoveka, za potpunu «emancipaciju čula» Marx tj. za oslobodnjenje čula od prinude da se ljudi i stvari smatraju običnim predmetima trgovačkih odnosa. U svoj raznolikosti pokreta sociolozi su uočili dva glavna toka: novu levicu i kontrakulturu. (Dakle ovo napred kao neki uvod u temu)! H.Markuze koga mnogi smatraju duhovnim inspiratorom studentskog bunta i kojemu se pripisivalo da je čak razradio taktiku nove levice, ovako ju je opisao: «Nova levica se satoji od političkih grupa koje su se postavile levo od tradicionalnih komunističkih partija. Te grupe dosad nisu uspele da sebi stvore nove organizacione oblike, njihova masovna baza ne postoji i one su, naročito u SAD, izolovane od radničke klase. Trenutci oslobodilačke i antiautoritarne eksplozije, koji su u početku odredili njihovu pojavu, sada već pripadaju prošlosti, ako nisu ustupili mesto nekom novom obliku autoritarizma. U svakom slučaju, orginalnost pokreta sastoji se u tome što je dao jednu novu definiciju samog pojma revolucije povezujući ga s novim mogućnostima slobode, novim potencijalnostima socijalističkog razvitka koje razvijeni kapitalizam u isti mah stvara i blokira. Drugi glavni tok studentskog pokreta sačinjavala je kontrakultura. Taj deo pokreta prevladavao je u SAD. I na rubovima kontrakulture, baš kao i na rubovima nove levice, smestile su se različite grupe, koje su imale malo veze s maticom. Kad bismo razmatranju tog dela pristupili sa stanoovišta masovnosti pojedinih skupina, vrlo je verovatno da bismo ono što smatramo maticom morali proglasiti sporednim tokom. Ali ma koliko pratnja bila brojna, ona ostaje pratnjom. To ne znači da i te grupe ne zavredjuju pažnju, no ovde nas ipak više zanima jezgro oko kojega su se okupile: novi stil života onih skupina mladih, «dece cveća» i članova zajednica što su se isključile iz društva obilja, koje su bile svesne smisla svoje akcije. Celovit prikaz kontrakulturnog omladinskog pokreta u SAD dao je Rozak u delu The Making of a Counter Culture koje preveo Zoran Drakulić – «Kontrakultura». Pod pojmom kultura Rosak podrazumeva način života, odnose medju ljudimam i odnos prema prirodi. U savremenom svetu on razlikuje dve kulture: dominantnu kulturu kao način života odraslih i kontrakulturu, način života malog dela omladine koja se radikalno, sve do isključenja, suprotstavlja kulturi odraslih. Termin kontrakultura očito nije sretno odabran, jer dopušta različita tumačenja, ali ćemo ga ovde prihvatiti ne samo zbog autora, već i zbog toga što je postao uobičajen. U čemu je bit sukoba izmedju dominantne kulture odraslih i kontrakulture mladih? Da bismo odgovorili na to pitanje, valja nam najpre razmotriti Rozakovo shvatanje dominantne kulture. Svet u kojemu živimo je industrijsko društvo gde je postignut visok stepen industrijalizacije i gde sve postaje predmetom čisto tehničkog istraživanja i manipulacije. Primarni cilj tehnokratskog društva je «efikasno obrtanje proizvodnog aparata». U tom društvu posebna i naročita uloga pripada ekspertima. «Velika tajna» tehnokratije i leži u tome što nas ona uspeva uveriti 122

da su vitalne potrebe čoveka «čisto tehničkog karaktera», da je analiza ovih potreba sada dosegla 99% kompletnost» i da su eksperti jedini koji «zaista znaju što govore». Temeljni čovekov problem u tom društvu je otudjenost: zapleten u mrežu «industrijskog aparata kojemu se divi sve do ideologiziranja» a koga ne shvata, čovek se nužno prepušta ekspetima i njihovim gospodarima. Kulturne vrednosti toga društva su visoka produktivnost, efikasnost, etika rada i potrošnje, kult znanjaj i naravno konformizam. Kvantiteta a ne kvaliteta ljudskog življenja postaje kriterijum društvene vrednosti. «Tradicionalna levica» pod kojom Rozak misli u prvom redu na radničke partije marksističke orjentacije nije uspela radikalno da se suprotstavi tehnokratskoj kulturi i razlog vidi u slabostima ideologije radničkog pokreta, u marksizmu i činjenici da se radnička klasa integrisala u tehnokratski sistem. Dakle, Rozsak zaključuje da u savremenoj kulturi odraslih ne postoji ništa što bi pružalo izglede za radikalni preobražaj postojećeg nehumanog sveta. On ukazuje na zaista malenu skupini kontrakulturne omladine ( i nekolicine njenih mentora) što dolazi (obučena u šljašteće šarene kostime pozajmljene iz mogih egzotičnih izvora – dubinska psihijatrija, ublaženih ostataka levičarske ideologije, orjentalnih religija, romantičnog Weltsmerza, anarhističke socijalne teorije i večne mudrosti». Iako je ta skupina malobrojna, ugrožena zastrašujućom sposobošću tehnokratije da da apsorbuje njen bunt i još uvek nejasno artikuliše smisao i viziju vlastite pobune, ona jedina nudi nadu. Osnovne snage društvenog sukoba u savremenom svetu nisu društvene klase, a ni nacije ni rase, nego generacije. Taj sukob ne izvire iz odnosa u proizvodnji (i raspodeli) nema politički karakter, već je to sukob dve kulture – vladajuće kulture odraslih i njoj protivne kulture mladih (kontrakulture). Ono što se danas odlučno zbiva u svetu je kulturni rascep koji je «po svojim implikacijama (premda očigledno još uvek ne i po istorijskom značaju) jednak rascepu koji je nekad razdvajajo grčko-rimsku racionalnost i hrišćansku misteriju. Ovo uporedjivanje slikovito i lapidarno izražava Rozakovo shvatanje biti sukoba i sasvim nas približava odgovoru na pitanje što to kontrakultura negira u dominantnoj kulturi odraslih. Bitna odlika savremene kulture odraslih je racionalizam. Apsolutno poverenje u racio, u svemoć znanosti tehnologije, stvorilo je novi mit – mit objektivne svesti, koji čini srž zapadne kulture, ali i najviši stupanj čovekova otudjenja, jer reducira čoveka na usko područije intelekta. Stoga je destrukcija mita objetivne svesti glavni zadatak kontrakulture. Kontrakulturna omladina to i čini svojim zanimanjem za novi stil života u kojem najveću važnost pridaje neintelektualnim svojstvima čoveka. Način na koji kontrakultura može prevladati tehnokratskukulturu odraslih i njen mit objektivne svesti je radikalno samoisključenje iz postojećeg društva, osnivanje novih zajednica (komuna) u kojima će se živeti novim stilom – u skladu s članovima nove zajednice i s prirodom. Razotudjenje čoveka nije primarno socijalni, nego je psihički problem, tj. čovek mora najpre promeniti sebe, da bi mogao promeniti svet. Kontrakulturni pokret je upravo takav pokret već izmenjenih ljudi, ljudi koji, odbijajući vladajuću kulturu, postavljaju temelje novoj budućoj kulturi i premda će biti potrebno nekoliko generacija naslednika kontrakulture, premda je njena budućnost «neobično krhka», kontrakultura je «jedino što imamo suprostaviti konačnoj konsolidaciji tehnokratskog totalitarizma». Marksistička kritika (uključujući i novolevičarsku) s pravom je prigovorila kontrakulturi zbog izvesnog defetizma. Doista je besmisleno veroivati da se oslobodjenje može postići učinivši sebe ovisnim o hemiskim supstancama, ili 123

Pojavom novih psiholoških teorija obrazovanje se znatno udaljuje od onog koje su dobijali odrasli. nasuprot grupacijama koje se nalaze u nepovoljnoj situaciji i čiju podršku očekuje. Dr Spok je napisao delo «Zdravorazumski odgoj dece» objavljen 1946. JEDNO STANOVIŠTE DVE KULTURE Kontrakultura je pojava prisutna uglavnom kod mladih ljudi (posebno studenata). Naivno je verovati da se samoisključenjem može postići radikalna promena društva. posebno u generaciji studenata gde će univerziteti postati pravi katalizatori nezadovoljstva mladih poreklom iz srednjih društvenih slojeva. makar i očajničkim činom. Primena ove teorije u praksi doprineće samostalnosti i narcisoidnosti jedne generacije koja ne oseća teškoće materijalne prirode i uživa sigurnost koja je njihovim roditeljima bila nedostupna. Savremeni kapitalizam. u kome su radikalno izmenjeni principi obrazovanja: on savetuje (inače pedijatar) majkama da u vaspitanju dece ne nameću nikakve traume niti stege i da kod dece podstiču samostalnost i inicijativu. nije samo uzdrmao krajnju desnicu u njenim fašisoidnim prentenzijama. Zbog toga je ta kritika ostala u granicama destrukcije postojećeg sveta: ona nije uspela oblikovati takvu viziju budućnosti koja bi pokrenula u akciju one društvene snage koje doista mogu izvojevati radikalne društvene promene. Nije ostavio trag samo u mladoj generaciji. odbacivanje reduktivne ideje o socijalizmu kojemu je cilj stići i prestići kapitalizam u proizvodnji materijalnih dobara prodrlo je danas i u deo organizovanih snaga radnika. Razlozi tog neuspeha su takodje poznati. zabljesnuo i nestao poput kometa. ne treba osporiti i stanovitu efikasnost njihovim nenasilnim metodama borbe kojima podsećaju na Gandijeve metode u borbi za oslobodjenje Indije.pak begom u misticizam. nego je uticao i na gibanja u radničkom pokretu. Cilj je bio da ona postanu bića ostvarene ličnosti. Povezivanje socijalizma i slobode. koji uživaju blagodeti dužeg školovanja nego ranije 124 . Tako. Ipak. Taj se bunt pojavio. kao osporavanje karakteristično naročito za godište izmdju sedamnest i trideset godina. vaspitavana u sreći. ma kako se blagonaklono i s razumevanjem odnosili prema njemu. znak malodušnosti a ne delatnost na promenama postojećeg sveta. Uzroci njegove relativno kratkotrajne sudbine poznati su: najvažniji medju njima je nepovezanost novolevičarske i kontrakulturne kritike gradjanskog društva s interesima potlačenih društvenih klasa i slojeva. Sve ovo će doprineti da ove generacije postanu pobunjenici. g. Samoisključenje je. Ali i pored svih kritika na kontrakulturu. kojim danas dominira tehnokratija zajedno sa svojim profesionalno visokoobrazovanim slugama – eksponentima. medju učesnicima bunta. Možda je preterano tvrditi da je studentski bunt bio uvod. ostvare svoje težnje i. na kraju. najava buduće socijalne revolucije. njihova nastojanja da. ne bismo smeli ravnodušno mimoići težnje tih mladih ljudi za toplim ljudskim zajedništvom. Na neki način stariji su sami začetnici promena mentaliteta koje će na kraju dovesti postojeće vrednosti u pitanje. pokret kontrakulture ostvaruju oni društveni elementi koji su često u privilegovanom položaju. 77. nema sumnje u to da je studentski pokret prošlog desetleća ostavio traga u savremenim društvenim zbivanjima. pokazao se sposobnim uvući i opasnije vidove protesta i pobuna od onih kakkve su bile studentske. Generacije 60-tih godina prošloga veka posebno su se razlikovale u pogledu obrazovanja.

Ona tako na svoj podmladak vrši uticaj na način koji je do tad bio nepoznat. bez sumnje Alen Ginzberg za koga mnogi tvrde da je «predhodnik kontrakulture». to društvo doprinosi industrijskom razvoju jedne već razvijene zemlje. on javno propoveda marksističke i neomarksističke stavove i poredi američki kapitalizam i imerijalizam sa čudovištem Molohom. Najuticajnija ličnost u toj generaciji. Kao i veliki broj studenata deset godina kasnije. Kritukujući potrošačko društvo u jednoj analizi. To su stvaraoci i ličnosti koji odlučuju da raskinu sa sredinom koju doživljavaju kao gušenje sopstvenog bića i napuštaju je bez odredjenog cilja. On je 1953. Ova generacija ima veoma veliku slobodu izražavanja: američka kultura dozvoljava marginalnim pokretima da se izraze i.generacije. u praksi. On se distancira od zajednice koju kritikuje i trudi se da svojim pretvaranjima izaziva šok. još jedan unutrašnji razlog krize medju omladinom. najbliži duhu pobune i hipi pokretu je. Veštački raj je. Los Andjelesu. a posebno hipi pokret. biti zamenjuje sa imati. ali u svojoj pobuni nisu davali političke dimenzije. uvek postojao. (dakle ne ko si nego koliko imaš para – mamino objašnjenje). Nameće se sećanje 125 . u godinama koje su predhodile radjanju kontrakulture. svojom elastičnošću. u intelektualnim krugovima se stvara tradicija jedne male grupe nekonformista. iako su motivi te pobune još nejasni. ovaj filozof je stekao brojnu publiku medju mladima od kojih ga mnogi smatraju guruom. Razvoju takvog stanja svesti znatno su doprinela dela nekih mislilaca. ubrzava nastajanje potrošačkog društva i njegovih protivrečnih vrednosti. jer ostvarivanje sreće vezuje pre za ono što je trenutno popularno nego za stvarni razvoj ličnosti i duševno spokojstvo. Ukratko. ali buntovnici 60-tih godina su ga veličali i učinili dostupnim čitavim generacijama koje su bile zavedene takvim slavopojkama. Posebno Herberta Markuzea: suština njegove misli o čoveku i društvu izražena je u dvema knjigama koje su imale veliki uspeh kod čitalaca: «Eros i civilizacija» i «Jednodimenzijalan čovek». Time je najavio političke teme koje će amaerička omladina 60-tih godina snažno izraziti. Ginsberg u avangardi kontrakulture dominira i smatraju ga njenim vesnikom. mašinom i ljudožderom. krvoločnim bogom. ali istovremeno širi protivrečne poruke. Bomenski pokret koji je nastao tih godina direktno obelodanjuje nastanak kontrakulture. Pobuna je za njih način izraza svojstven omladini. Može se reći da se. čak iako nisu čitali njegova dela. svakako. Ona će od velikog broja mladih napraviti «buntovnike s razlogom». Sve se odvija tako kao da je reč o nekoj potlkulturi koja je nešto drugačija i prema kojoj društvo pokazuje toleranciju drugima nedostupnu. godine došao u S. Ekonomski bum šezdesetih godina. Naredna decenija će ići još dalje. nadahnutoj marksizmom i psihoanalizom. Ono propoveda mateijalizam. Iz ovoga vidimo da kontrakultura u celini. Aktivni i nekonformistički intelektualni krugovi u SAD odavno postoje u Njujorku. razpolažu sa više slobodnog vremena i imaju manja ograničenja od svojih zaposlenih drugova. duguje ovoj generaciji. U vezi s tim je važno napomenuti da će stvaralačka moć ove generacije uglavnom biti izražena u književnosti a kreativnost kontrakulture će biti veoma prisutna u muzici. Francisko i posle dve godine objavio svoju poemu Howl (Urlikanje) koja je nagovestila neke teme pobune mladih – konkretno politički bunt i naklonost zadovoljstvima koja pružaju droga i seks. Podstičući potrebe pojedinaca. stvara mogućnosti za sopstveni razvoj.

Upotreba magičnog sveta i izmišljenog života. Oblikujući najvažnije elemente životnog stila. Omladinsku devijantnost trebalo je tek objasniti terminima mladalačkog pripadništva delinkventnim potkulturama. posebno kad je reč o politici i načinu života. istražujući obeležja stila svojstvena omladinskim potkulturama. poprima vidljiva kulturna obeležja. posebno u društvima gde deluje autoritarni politički stil i zloupotreba tradicionlalnih vrednosti. Britanski teoretičari potkultura uložili su napor da stvore smislenu istoriju posleratnih britanskih omladinskih kultura. Nagoveštaji potrošačkog društva uticali su da pojava potkulture postane značajna oblast naučnog interesovanja. postoji u kapitalističkom društvu. Sociološki odgovor na pitanje šta znače omladinski životni stilovi počiva na konceptu potkulture koji uvažava «posebna obeležja društvenih. prema vlastitoj proceni. zarastao u bradu. Sociolozi su prvi put upotrebili termin potkultura da bi skrenuli pažnju na različite kultune obrasce manjinskih grupa unutar «pluralističkih» društava. samo njima svojstvenih. uobličavajući novu teoriju potkultura. U svojim istraživanjima su razmatrali osobine rase. gde osmišljavaju stil kao gest protiv sudbine.na jednu karikaturu u časopisu Realist koja prikazuje dva hipika kako sede na zemlji.g. spaja «podzemne vrednosti» sa poželjnim znacima. kaže svom (svojoj) prijatelju (prijateljici): «Rekao sam ti da sumnjaš u sve. kako bi proizveo upadljiv protest na strukturalnom nivou i bio prepoznat na egzistencijalnoj ravni. 78. Potkulturna argumentacija engleskih analitičara razvijena je na otkriću da potkulturne grupe doživljavaju slobodno vreme kao isključivi poligon moći. Omladinske potkulture probudile su značajnu pažnju masovnih medija. Obeležja «izvitoperenosti» simbolizovala su odbijanje mladih da prihvate namenjenu sliku svog položaja u društvu kao jedinu moguću.. Nezaposlena omladina je projektovala doživljaj besperspektivnosti sa egzistencijalnog na simbolički nivo. Mogi autori razumeju stil kao «politički» odgovor na raznovrsne doživljaje podredjene mladeži iz bilo kog sloja. Markuzeova misao prvenstveno pretenduje da je humanistička i. smatraju da potkulturni stil nastaje kao reakcija na specifično iskustvo radničke omladine. sirovi materijal za oblikovanje potkulturnih identiteta. licem u lice. pola regije a. POTKULTURNI STIL KAO POLJE SIMBOLIČKE AKCIJE Povećanje slobodnog vremena. pokrenule su nove oblike kulturne potrošnje i uticale na pojavu tržišta stilova. uz čiju pomoć mogu umaći dosadi. pripadnik potkulture. odbacujući gušenje čovekovih sloboda koje. prema njoj. mladići i devojke tragaju za alternativnim vrednostima. približili su analitičarima svakodnevicu tinejdžera. etničkih i ekonomskih grupa. ali ti nikad nisam rekao da sumnjaš u Markuzea». Otkrivši kao očaravajuće uticaje simboličkog sveta. usmerili su se na izvore konstituisanja omladinskog identiteta izvan klasne 126 . propoveda potpunu slobodu. U savremenim studijama kulture preovladjuje teorijska orjentacija utemeljena na kritici nove teorije potkultura. Zainteresovani da obuhvate izdvojene osobine i pokazatelje života prestupničkih grupa sociolozi su usmerili pažnju neposredno na ikone stila. unutar kulture ili društva». Oni su drugačije tumačili poseban spoj mladalačke izvitoperenosti i klasnog konflikta. razvoj masovne kulture i pobuna mladih 1968. kroz stil. Jedan. Grupa istraživača iz Birmingena Frit i dr.

ROK MUZIKA I MASOVNA KULTURA Snaga i moć popularne muzike počiva na popularnosti. ponašanje. Potkulturni akteri teže da se potvrde u alternativnoj stvarnosti iz jedinstvenog razloga što ne nalaze svoje mesto u postojećoj. igrankama. Mladići i devojke se poistovećuju sa potkulturom koja je u stanju da izbriše ključnu razliku izmedju zakona društvenih institucija i dostupnog modela zajedništva. 79. pripadništvo grupi oni obezbedjuju zamišljenja. Povezivanjem sa izabranom potkulturnom grupom. kafićima. što je značajnije. Rok je muzika koja je pravljena za masovno 127 . odećom i držanjem. NAPOMENA: jako veliki odeljak o svemu i svačemu – možda pročitati pri kraju velike knjige. a pokazuje kako mladi izražavaju ono što žele i kako izlaze na kraj sa odabranim izgledom. dobija svoje puno značenje u potkulturama. izvan centralnih političkih tokova. huliganski». a izgled nazovu «nakaznim i izvitoperenim» . žargon. skriveni smisao koji uverljivo prenosi poruku i štiti tajanstveni svet. izvan centara moći. maldići i devojke teže da se izdvoje od primarnih društvenih zajednica kojima pripadaju i da se udalje od uloga koje su im namenjene. napadan. ili nasuprot dominantnom kulturnom diskusu. Razmeštajući uzroke i posledice. koja ga ispunjava i okružuje. pankeri. poseban rečnik. uz pomoć rok muzike. d) žargon. kao što su npr. c) pojava koja zavisi od izraza. Odbijanje društva «hrani» rituale otpora potkulturama. Analiza izrazitih osobina potkulturnog stila – sa kojim se poistovećuju velike grupe mladih – otkriva uverljive portrete stvalaca stilova i zaobilazne strategije sledbenika koji deluju paralelno sa institucijama. Raznovrsni modeli za konstrukciju stila obuhvataju izgled. izokrećući motive pokretača i oblike izražavanja sledbenika. napadne odeće. Muzika postaje masovna kultura kad udje u masovnu svest vrteći se na radiju i gramofonima. rokeri. frizur. družanje i značenje uslovili su željeni kontekst analize i relativizovali udeo političkog diskusa. a okupljaju se na osnovu sličnih muzičkih sklonosti i želje da osnaže odredjena raspoloženja. Frit tumači devijantnost mladih ne samo kao gest mladalačke pobune protiv roditelja nego i. kolektivitet mladalačkog bića. Potkulturni stil omladine odredjen je spojem četiri glavna elementa: a) imidž – spoljašnji izgled koji čini odeća. Kad mediji označe potkulturni otpor kriminalnim i zaspu ga uvredljivim atributima «prestupnički. Neposredna vitalizacija omladinskog otpora. hoda. akteri potkultura neprekidno se sudaraju sa memorijom kulturnog konteksta. Pokazatelji kao što su izgled. hipici i skinhedi.strukture. gotici. govor. nakit. Prepoznaju se medju sobom tako što nepogrešivo čitaju znake svakodnevnog ukusa onog drugog. sluša ili poznaje. slušanje muzike. Simbolički stilovi izražavaju zajednicu osećanja i ukusa. Potkulturni stilovi podržavaju nekonformističku aktivnu praksu ispoljavanja razlika.oni tako još snažnije podstiču aktere potkulture na nove «podvige» i žestoke «prestupe». Gotovo svi akteri omladinskih potkultura. izgovor. ponašanje i pogled na svet. po kafanama. muziku. izazivaju sa frizurom. sočnog žargona i drugih omladinskih izuma. vitalna «rešenja» različitih pojedinačnih problema. Samostalnim oblikovanjem stila u potkulturnoj zajednici oni odgovaraju na zatečene uslove poretka. b) muzika – koju pripadnik potkulture stvara. kao suprotstavljanje radničke omladine autoritetima srednje klase. držanja i gestova aktera.

ali njegovi najuspešniji proizvodi stvarno. finansijski uspeh roka odraz je njegovog psihološkog uspeha u manipulisanju potrebama adolescenata. Rok je oblik popularne umetnosti u meri u kojoj izražava suprotnosti i bavi se njima. motor da od različitih ljudi stvori simboličku zajednicu. stav u traženju provoda i njegovom odveć lakom nalaženju. kao poslednjeg utočišta izgubljenih duša. na strani proizvodjača i pozitivne reakcije. Rok je kapitalistička industrija a ne narodna forma. dok je njegov nategnuti spoj nezadovoljstva i krivice zadobio značenje gubitničke suprotnosti izmedju utopizma – Kalifronije. već je i sam ideal unutar sebe protivrečan: on je protivan ambiciji. On nalazi da je upravo ta suprotnost najizraženija u najsnažnijoj rok muzici: ambicija i upuštanje u rizik. rezultat autentično popularnih stavova i vrednosti. kao Zemlje obećane – i cinizma – Kalifornije. na strani publike – i popularne kulture – čija ideologija je takodje. je Elvis Prisley. sav rok ima istu psihološku funkciju a izbori u njegovim okvirima su bez značaja: odraz su jednako konkurentskih kalkulacija proizvodjača i slepe iracionalnosti potrošača. kao američke popularne kulture. U knjizi «Voz tajni» Greil Markus daje najutemeljeniju analizu roka kao popularne kulture i trvdi da rok. Rok funkcioniše kao masovna kultura. Izvor razlike izmedju masovne kulture – čija se ideologija da objasniti katergorijama stimulacije. u krajnjem.. ideološki uticaj ploča odredjen je onim šta se s njima dešava na pijaci.tržište. Drugim rečima. promašeni. funkcioniše pružajući osećanje zajedništva publici fragmentisanoj doživljajem takmičarskog kapitalizma. Rok biznis. osećaj za stil i podvig. pri čemu jedan od kritičara kulture Markus najviše ga zanima način na koji se američki rok bavi ideologijom jednakosti. Središni lik roka. Ovu napetost naročito snažno osećaju mladi čije je «slobodno» vreme slobodnije od slobodnog vremena odraslih i čijei 128 . kao takva . Masovna kultura tu ulogu igra uglavnom bezbedno – nacionalno poreklo javlja se uglavnom kao etiketa i kao konvencionalno pristajanje na jednu laž – laž da je reč o pravoj stvari. uopšte uzev. U tome jeste njegov značaj kao popularne kulture. sobom nosi naročite teškoće – ne samo da svakodnevno iskustvo protivreči idealu jednakosti. ideologijom koja. Tako je masovna kultura. počiva na dva velika tržišna otkrića: na otkriču omladinske radničke publike 50-tih i otkriću omladinske publike iz srednjih klasa 60-tih. ali i simbole kolektivne sigurnosti i utehe. i s te tačke rok je naročito dobar izraz problema mladalačke zajednice: on idealizuje kao trajno iskustvo jedno stanje koje nužno mora biti privremeno – mladjima je tako jasno da odrastaju. Shvatajući rok kao masovni medij i pokušaji da se njegovi proizvodi oglase za folk ili za umetnička dela su. Rock' n 'rol je postao rok i probio se u kulturu znatno šire zajednice bele omaldine. prema Markusu. kao i masovna kultura uopšte. Rok postaje popularna umetnost rano-mladalačke kulture u meri u kojoj uspeva da pruži istovremeno i simbole individualnih mogućnosti i sumnji. osećanju lične vrednosti u odnosu na zajendicu i kolektivnim predrasudama koje podržavaju nejednake u njihovim neuspesima. u odredjenom stepenu jesu i izraz i odraz preokupacija onih koji su njegova publika.. Po rečima kritičara masovne kulture. Drugo protivrečje koje prožima čitavu masovnu kapitalističku kulturu je protivrečje izmedju uverenja da radimo kako bismo uživali u dokolici i realnosti da uživamo u dokolici kako bismo radili.

kao i ostalo. Sve ovo govori da 129 . To je upravo ona strana odnosa izmedju kapitala i rada koja je bitan momenat civilizacije i na kojoj počiva istorijsko opravdanje ali i sadašnja moć kapitala. ali imaju i svoj civilizacijski momenat. kakva god bila umetnička i druga moć pojedinih pesama. Sociologiju pre svega zanima odnos društvenih struktura i kulturnog identiteta. da bi dao nove draži svojim robama. Važnost roka. koje su neophodne koliko za sutrašnju političku borbu. razgaljenosti i dobre volje. Društvene strukture se menjaju zahvaljujući akcijama njenih pripadnika koji čine mrežu društvenih uloga i mrežu ličnosti koje deluju sa odredjenim ciljevima. toliko i njegovoj formi. pa je zadatak proizvodjača masovne kulture. ploča i stihova. Kakve god da su bile njegove kulturne mogućnosti 60-tih i 70-tih godina je rok postao jedno kulturno tržište predvidivih ukusa i samovoljnih super-zvezda. Komentari roka danas tvrde da je. postao je jednom reči muzički biznis. otužnih radio programa i standardizovanog zvuka.rok je osnovno simboličko sredstvo za izražavanja tih rizika. idealističke verzije stvarnosti.» Kulturne robe mogu biti potpora moći savremenog kapitala. obrasci ponašanja. tumače činjenicu da ljudi uživaju u masovnoj kulturi kao razlog za depresiju i u «Osnovama kritike političke ekonomije» Marks kaže: «kapitalista ne bira sredstva da bi ih podstakao na potrošnju. počiva na vizijama i fantazijama koje dominiraju zbog svoje utopijske. naročito. 80. Iz ovoga sledi da se kulturni identitet izgradjuje u odredjenim društveno-istorijskim uslovima pod kojima nastaje i razvija se sama kultura. da bi naveo radnike na nove potrebe itd. Ipak. MULTIKULTURALIZAM I INTELEKTUALIZAM Kulturni identitet se formira zahvaljujući socijalnom učenju u okviru kulturnog nasledja koji čine jezik. izraz niza protivrečja dokolice koji postoji izmedju slobode i njenog ograničavanja. unutar granica prolaznih trenutaka opuštanja. proizvodjača ploča i medijskih ideologa da te opasne vizije kontrolišu. rok je izvor energije. vrednosti i stilovi življenja. kao popularna kultura. Kulturni identitet je povezanost pojedinca i njegovog identiteta sa kulturom društva. Treba imati u vidu da je uvek prisutno nastojanje da se rok svede isključivo na zabavu i da se osigura da vrednosti te zabave ostanu strogo unutar granica te zabave. najuspešniji rok te vizije prenosi tako snažno da one postaju kritika stvarnosti. izgubljena i da je u njoj pobedila industrija zabave. Pojedinci i grupe formiraju kulturni identitet usvajajaući kulturu u kojoj žive pri tome se od drugih pripadnika razlikuju po načinu života i mnogobrojnim drugim obeležjima. koji medjusobno približavaju i udaljavaju društvene grupe. Marksisti. Čak i kao najnezahtevniji muzički ton. u krajnjem. on će i dalje ostati užitak. Užitak u roku svojstven je koliko načinu na koji se on koristi. izvor moći i radosti koji i uznemirava i opušta – o čemu nam svedoči pank. običaji. ali i solidarnosti i aktivnog nezadovoljstva. Rok je. toliko i za sutrašnji rad.je hedonizam stoga «rizičniji» . Osnovni problem kapitalističkih proizvodjača roka u suštini je kontrola njegove upotrebe – ono što je tu ugroženo je ideologija dokolice. bar zasad. Jedan od razloga što je rok poslednjih godina najvitalniji oblik popularne kulture u tome je što on jasni izraz borbe koja se vodi: rok se istovremeno koristi i kao izvor samo-zadovoljavanja i individualnog bega. vrednostima i normama koje ove procese regulišu. sveopšta borba za kontrolu nad rokom.

Predstavnici interkulturalizma smatraju da su sve kulture podjednako vredne i pokušavaju da razviju ideju o njihovoj stalnoj interakciji. Pod pojmom multikulturalizam obično se podrazumeva oblik kulturne politike. običaja. koncept društva u kom ravnopravno koegzistira više kultura. Radjanje u kulturnoj grupi ne znači ostvarivanje kulturnog identiteta. Kulturni identitet ukazuje na srodne ili istovetne kulturne elemente koji su utemeljeni u tradiciji – koji se u njoj prepoznaju i prenose putem obrazaca kulture. Interkulturalizam eliminiše ovu statičnost i iskazuje se kao politika okrenuta čoveku. dok izrazi multus/plures impliciraju tek istovremeno postojanje više elemenata u ovom kontekstu – više kultura. kul. Već sam izraz inter (lat. gotovo je neostvarljiva zbog statičnosti i koja kao da ne predpostavlja stvarni ljudski kontakt. Sve je više mišljenja da ne treba težiti multikulturnom odnosu već interkulturnom zajedništvu u koje različite grupe uključuju jedna drugu radi zajedničkog cilja. obrazaca ponašanja. svakodnevnog života. prihvatanje ali i odbacivanje pojedinih karakteristika i obrazaca kulture. načina života.) Usvajanje kulturnog identiteta ne znači apriori usvajanje kulturnih obeležja. psihologija.kulturni identitet treba da proučavaju mnoge nauke (sociologija. U tako izmenjenim okolnostima sve se više govori o monokulturnom i interkulturnom zajedništvu. tradicije. već njihovu unutrašnju transformaciju. antropologija i dr. tvoreniva kulture. ali multikulturalizam (kulturni pluralizam) savremenih društava. jezika. Interkluturalizam predstavlja novu moguđnost i korak u zbližavanju i razumevanju različitih ljudi i kultura. 130 . kao politika koja teži prvenstveno ravnopravnom koegzistiranju kultura. a pod interkulturalizmom kulturna politika koja vodi prema interkulturnom društvu (društvu u kom je više kultura u fazi dijaloga gde se traga za novom kulturnom sintezom). Multikulturna društva jesu stvarnost. vrednosnog sistema itd.izmedju) upućuje na dinamiku i dijalog. menjanje i oblikovanje.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful