časopis za književnost i teoriju

POLJA
broj 454

godina LIII

novembar – decembar 2008 Novi Sad

Izdavač: Kulturni centar Novog Sada Direktor: Laslo Blašković Urednik: Alen Bešić Redakcija: Maja Erdeljanin (likovni urednik), Sonja Veselinović, Maja Solar Administracija i plasman: Milja Petrović Rukopise slati na adresu: Kulturni centar Novog Sada, 21000 Novi Sad, Katolička porta 5, sa naznakom „za Polja“ telefon: 021/528-972, 672-3148; fax: 021/525-168 E-mail: poljans@eunet.yu polja@neobee.net http://polja.eunet.yu Rukopisi se ne vraćaju. Priprema: Vladimir Vatić Štampa: „Futura“, Petrovaradin Časopis se finansira sredstvima Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada, Ministarstva kulture Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu. Likovni lajtmotiv ove sveske su radovi sa Novosadskog oktobarskog likovnog salona. Na naslovnoj strani je rad Milice Škrbić.

GDE JE ŠTA

GLASOVI
Radovan Beli Marković: TEČE KUD JE TEKLA 5 Miloš Kordić: PAS NA LJULJAŠCI 9 Nikola Malović: ČAROBNI ŠTAPIĆ, NIMBUS 2012. SOUL Mirjana Đurđević: KAJA 18 Ivan Lalović: SRCE MAHMUDA DERVIŠA 27 Jovana Žujević: RAT LISTOVA 30 14

VRT: SAVREMENE MULTIETNIČKE AMERIČKE KNJIŽEVNICE
(priredila Aleksandra Izgarjan)
Aleksandra Izgarjan: SAVREMENE MULTIETNIČKE AMERIČKE KNJIŽEVNICE Maksin Hong Kingston: BEZIMENA ŽENA 44 Ejmi Ten: IZBOR MOJE BAKE 53 Barati Mukerdži: DŽEZMIN 57 Džulija Alvarez: ĆERKA IZUMA 66 Herijet Malen: OCRNJIVANJE 74 Debra Megpaj Erling: LUIZ I ŽUTI NOŽ 75 39

ILUMINACIJE
Stiven Maju: KAKO ČITATI 85 Boško Tomašević: PESNIŠTVO PAULA CELANA I BESKONAČNOST KNJIŽEVNE INTERPRETACIJE 98

ZLATNA GREDA
Bojan Jovanović: PSIHOLOGIJA INATA 116

LICE
Silvija Monros Stojaković: TORTILJA LJUBAVI 123 Kristina Peri Rosi: STANJE IZGNANSTVA 125 Hulio Kortasar: PET PESAMA ZA KRIS 131

2008) 159 Sonja Veselinović: DOMIŠLJANJE ARHEOLOGIJE (Enes Halilović: Listovi na vodi. Svitak. 2006) 165 Slobodan Jovanović: NIKAD ZAKASNELI OSVRT (Ljubinko Pušić: Pisanje grada. Beograd. Geopoetika. Zrenjanin. ODLOMAK IZ JEDNOG ROMANA 143 DUPLO DNO Eva Lipska: NJUTNOVA POMORANDŽA GRAVITACIJA Tanja Kragujević: BESKONAČNI BILBORD I ZRNO SOLI 149 150 RAZMENA DAROVA Vladimir Gvozden: „DEČAK JE KASNO PROGOVORIO” (Vladimir Tasić: Stakleni zid.DOZIVI Adrijen Rič: DVADESET JEDNA LJUBAVNA PESMA 133 Rihard Obermajer: PRETPOVEST. 2007) 162 Anđelko Erdeljanin: OD CVEĆA DO KRAJNJIH ZVEZDA (Paun Petronijević: Prebelo jedro. Beograd. Adresa. Novi Sad. Požega. 2008) 156 Milica Mirković: ISKUŠENJA I ISKUŠAVANJA GRANICE (Mirko Demić: Molski akordi. Prosveta. Agora. 2007) 167 SVETLA KOMORA Danijela Purešević: TELO U NOVOM MILENIJUMU 172 Sanja Kojić Mladenov: IDENTITET NOVOSADSKOG SALONA – ISPITIVANJE NOVIH MOGUĆNOSTI 173 SAOPŠTENJE KOMISIJE ZA IZBOR RADOVA I DODELU NAGRADA 174 KO JE KO 175 . Prometej. 2008) 148 Nataša Polovina: NA MARGINAMA MITA (Dubravka Ugrešić: Baba Jaga je snijela jaje. Novi Sad.

kao u staroj priči: uz konjski topot i sitno rzanje. s tim što se i ovde. bejaše odgovor na mnozinu zametli-pitanja. kojom je za sve buduće spomenike.. u kralja Aleksandra po noći „prečukan”. zapravo: na ukopanim direcima gdešto zacepljena talpina. kadšto i jeditih. „iznosili saznanja” o kakvim se na ovom svetu ni slutilo nije.ako Bog da. Ali sve u svoje vreme. u štimu šapatnog „antrenuza”. ovda-onda. Kažu da bi se. obdan i po triput. dok se „preko puta” kameni dostojnici izmenjuju likom. najvećma o nepokajanim dušama. neharmonisana i bez ikakva procédé-a. pročešljavše golicavi temat. U MRAKU IH DRŽE „U mraku ih drže. Kamenog kneza su oretko pominjali. žustro negodujući kako zbog onog „sramnog prečukavanja” tako i zbog varoške nove regulacije. kadšto i bez kočijaša. proliv-glagoljem isprva činjaše. time i za njegovo „mramor-izobraženje” („. a i stara se moda kanda povratila – u pogledu crnih odbora i sa dušama raznih petljavina. koja i sama spomenički odavno figuriše.. poviše Belog Valjeva iste su „nebeske prilike”. inatno proznačavala i prosukana duša o kojoj bi se na pomenutoj klupi uprav govorilo. promakne kroz tešku kolubarsku noć. iz bokora zadivljalog cvetja oko kamenih kralja Aleksandra nogu. ožičicu do u podgrlac uzloareno podižući ubeneđenom slišitelju. premda kralju Aleksandru dinastički na rečima odan. osnažujući kazuističke domislice naoko pametnog pričaoca.. u vezi sa sudbinom proskitanih duša. načisto stešnjen plac. Eh. razume se!”) određen u parku iza Pivare.GLASOVI Radovan Beli Marković TEČE KUD JE TEKLA Kolubara teče kud je tekla. nerazdvojimi s onog sveta pajtaši. „podalje od čaršije”. izmenili pâsom. kojem se sama priča. svako je mogao valjevske priče dokono da sluša. zašto da ne?. kao što – u kudli manjem broju. poput kakvog priviđenja). na opšte začuđenje. spomeničkim likom i obličjem. na kojoj za dvojicu komocije uvek imađaše – kao na stražnjem sicu starog fijakera (kakav. vele. kao i po njihovim tajnim ispostavama). a i na svom mestu. kao i na drugim mestima (po nazovi salonima i mehanama. teozofski obično nespremnom i spram svake „fantazije” unapred uščuvanom. o kojoj su najcrnje stvari pronosili upravo oni koji. za koje se čulo da ih. za revere jedan drugog svako čas potežući. doduše – i oko Kamenog kralja navikom činjahu. to jest: onog koji bi s punom titulom poreske glave splitao dotične duše naskroz ludu odiseju. rečenom modom. A na rabatnoj onoj klupi. u večeri pozne. putem koji nikuda ne vodi. Kamenom knezu. osim što su se sami Valjevci. ćudljivi geometer i oglašeni komita. ali nije zaboravljana pogana mu duša. u kakvom memljivom podrumu”. pod čijim bi natkrovom. Kalabić. Jedino je N. kao i neslane uz njih dopričke. u priličnom broju. ali i u partajičnim centralama i crnim odborima. sirote i 5 . sačinjene silom dvorskog intimata. pogotovo otkako je Kameni knez. držao stranu.. oko njegovog „nepomen-spomena” užizahu sveće. ta napola trula klupa.

Ni zauzimljive gatalice ne uspevahu da sokrase ni jedno predgatanje. kako bi „samu stvar” lično izvidili. vrebao je Natalije Prodanovićeve mladu i mekanu dušu. zapamćeno je. o kakvom se i u jednoj pesmi pripominjaše... ništa nisu izmudrovali. u pogledu ove. gospodin Jović.. zbog njegovog đavolstva.” O ovom frent-šlajferu (koji je pobudio sumnju već i stoga što ga nikad niko u Belom Valjevu ne bejaše ranije video) i o njegovom udesu prednavedena priča. ponad pokojeg od rečenih notata. ali ne toliko o poganstvu neznanog opskuranta koji je sa zabludelim dušama petljao. krajnje nezgodne. ljudi! U nosu mi je ovo malo duše. A tog veštaka („čovek sa strane. Od raznih subjekata različito odslikavan. čijim sledstvom bi sreski jedan načalnik uvardao proskitanih duša osen-vijališta. duše?. ponukalo da sa svojih stolica stenjući ustanu. dobro. usrhivaše se. s proskitanim dušama afere. nisu se probistrile načalnika Jovića misli. uvećavajući pri tom čitavu gungulu.. pa i šale da zameće na račun nedužnih nevoljnika koje bi žustri Valjevci. Po rebrima. poput 6 . ponad policajno mu doturene Kolubarske nepočimke. a ni sâm načalnik. ali vlast se. mogao je i sa načalnikom policije doveka krigle da iskreće i o sasvim običnim stvarima da razgovara. Aman. ili odvažni sugrađanin?”) ne mogaše niko prepoznati. iz gornjih sela smušene babe. a i po trbuhu. dočim bi. na rešetaljci činovničkog poimanja. Što da me i vi ne istučete. Vratite mi torbu. s tim u vezi. udrite!. njihovim tolkovanjima ne mogaše zadovoljiti. što je i pojedine iz Sekulić Hotela „starosedeoce”.. svaki čovek na noge ćipio i zabezeknut se pri tom podbočio. među kojima i takvih imađaše da bi samo Bog mogao znati koliko u tome bejaše istine. duboko zamišljeni. naročiti veštak domamljuje – prema pogodbi. Ni uz čibuk. preda se uzimali. gdeno se pokajane duše skrašavaju. pobogu. U eteričnim i harmonijski uzvišenim oblastima. na stvari: zalud-knjige o zalud-poslovima.. možebiti i rečenog veštaka. što je zabrinulo kako crkvene tako i svetovne vlasti. Tucite. „Pokorno blagodarim”.. dosta kazuje. koliko o tome šta sve i poslednjoj šuši može dati maha da se ustoboči i za važno držanje vidno se postara. Suproćeni dojavi.već „izdušene”. zajedno s dejstvenim i nedejstvenim filosofije profesorima. ako sam već tu?. o nepokajanih duša podnebesnom ražnjanju. Na prožuteloj hartiji.. a makaze bez tocila kako ću oštriti?. kažu. dašta nego po rebrima. sama po sebi.. u daljnim tamo nebesima. ali čemu pretres!? Kakve. bez lica i imena vavek ostajući. nahađahu se različnih duša odiseje. prepanuto očima šarajući. a ponekad i u ozvezdano nebo. nekakvog delovodnika prohirenih duša. tocila su unutar.. ako se baš mora. neupravnim mastilom. kapom kašalj prigušujući. nisu ostavljali ni ocedak kakve suvislosti. da se i ne govori o naznaci nekakve putanje. ne mogaše se „predmetno osentati”. gasnulo je svako umno prožizanje i rečeni profesori. „Mene svi tuku. a s pomoć nekakvog raskandila – i predaje ih (u teglama. dok je gerga uzloarenih amala oko njega sužavala kolo. pouzdanog traga. siromaški odeven jedan čovečuljak. u Načalstvo su tajno prizivane. ćutke i hladno!) onom Crnom odboru „na staranje i dalji postupak”. IZ KOLUBARSKE NEPOČIMKE * Potporučnik Milan Vasiljević.. Oglašene gatalice. pokušavali su da se razaberu u poretku neshvatljivih stvari. Valjevski pak poglavari. kao u bolesničku šetnju da se nakanjuju. pogledujući oko sebe..

u neodređeni noćni sat. kao i na javi: sigurno i sviklo. možebiti i davno utuljena zvezda. bono umilna kao žiška pretprazničkog kandila. mekanih očiju i mirna pogleda. na volove izdirao. ispijajući ad numerum poliće.. na vascelom nebesu sama. čije priče za gotov groš niko nije uzimao. za telesnost svoju moraš biti s razlogom zabrinut! * Visoka. čizme-brzalice i plavetnih lampasa konjičke čakšire. kraj česme zastao. a ne. vele. uplivom snevačke „gramatike”. ublizo tebi. više u pometenoj mu pameti negli uistinu.. Šumele su lipe. kao neka krila u noćnoj mrklini. a neko se prodrtim glasom. u pogledu civilnog statusa − mrtvi ili živi? − prizvanih svedoka). tokom svakog od onih snova. učinjavaše se. na službi i inače. tokom rakijaškog ludog nadmetanja sa Slavkom Simanićem. ponad bošče s izveščale haljinama i ubogim rubljem).. Ah. u pesničkoj oskudici i proznom neimanju. dvatriput Savu Savanovića pripominjao. ona zvezda. bestelesan neko zakikoće. nedaleko od rečene kuće. A kad god da bi se. u komotnom jeger-hubertusu. valjevski nazor-književnik. slučajem neko video. odavno smirenog glogovim kocem. u takvim snevanjima. trebalo je telo moje dublje ukopati. jedina je prozarivala ajduka Bojovića razbojničku dušu (bestidno ustumaranu oko privida krčmarice Janje). šta da se radi? Oficiri bi se morali kud i kamo bolje čuvati od svojih bolova i uspomena. * Hronološki nerealno (s obzirom na godinu. u kojima je. Ali po običaju. na vascelom nebu sama. do pred zoru u zadivljalom parku da uzdišu. utubljen ne samo kao verbalni injurist. u žutu kućerinu naspram trošarine.. ne mogu o tome vama da govorim. gotov da prokrklja: „Dodajte mi šinjel s čiviluka!” I sve bi se to. s psačanskih tamo rasputa.” * Ako se. već kao izvanrednog i opunomoćenog inspektora šuma. navodi se da je N. i s pravne strane ne osobito čisto. na drugu stranu okrenuo. Oficiri su pijanci i kartaroši. mrtav bi se žandarm Mitar kao živ nakašljao. dok bi odnekud. možebiti prebiva. u psačanskog kmeta kući. gotova je da šapne njegovo ime. tandrkali šerpe i tiganji − naskroz suproćeno onom o čemu su i valjevske novine potanko javile: „Slatko je žandarm Mitar večerao. ali ne kao vampira. koga je sâm načalnik Jović na štaciji sačekao i trodnevni mu pansion na opštinski trošak u Sekulić Hotelu galant abonovao. kao kradljivac mehanskih viljušaka i „pročeg 7 . Kalabić.. dok mu se oprljena duša majala okolo (poput kakve sluškinje koja cmizdri i bogoradi. s mrtvog žandarma Mitra svlačio mundir. kadšto se nagorkim mírom i ovako okazujući: „Ne.. ne poimajući da gospojice Prodanovićeve stidljiva duša − kojoj se zaupokojene molitve jošte čitaju − i u stručku pelina. sve to.” Ako je. odjednom izmeštalo u žandarma Mitra samački kvartilj. kao poručnik Vasiljević. već i kao osioni nametnik. i po zakonu. uz šenktiš Bristol mehane. fijakeristom. Miroslav Šević. ali ga je ajduk Bojović.. među raskriljene šifonere u sobi na spratu. na korak oda nj. ajduku Bojoviću. * Milujući kao mačku crni šešir na levom kolenu. geometer..nekog ko za milost uzaludno moli. na daleke spremajuć se pute.

a kisela derva. dočim se njegova duša sasvim pogrešno. u sebi pri tom negodujući što nijedno od tri valjevska groblja nije na oceditom. ne bilo primenjeno. fijakerista. okazujući kao otužni miris pod pazuhom. nipošto! * Na tegobnu poslu sa malo zarade. pernati oblik poprimila. načalnika Jovića činovnička duša. Ne. ličio je na čoveka koji osluškuje iz budućeg svog nebića zimomorni cvokot. kao leptirica sviđa. Ne zna se ko je. (Odlomak iz romana) 8 . zbog nečuvene proskitanosti. * Sava Savanović se pod ovim Suncem.escajga” besprizivno obvinjen. * Jedik su svi odložili i tanjire odgurnuli. po mehanama sve Kolubare. čija je duša. gospoje Milade. u Glišićevom knjižestvu i drukčije. najvećma se neotesano. zna se. s tim u vezi. očebrsnuti bolestima i prostačkoj oholosti vazda izvrženi. nekakvom Ćor-Miloju mešte N. * Zveronaravne dušurine maju se u krošnjama kiselih dervesa. kuljavom kelneru obraćao. izgranula rastačkana fleka. kad je sred belog stolnjaka. proskitanih duša motrioci kao smutljivci su konduitno zabeleženi − u Kolubari i Belom Valjevu osobito.. tokom gala-večere u Sekulić Hotelu kojom gospodin Jović jubilovaše načalničkog zvanja desetu godinu. u drugu klasu odsekom spadala.. izniču na mestima velikih bruka i bestiđa. budući da je pomenuta duša. kadšto i po hodnicima Načalstva valjevskog. Frivolne šale. Kalabiću. kao da je krv iz nosa nekom kapala. osorljivo se Slavko Stamenić. kao politički neutralac izjavljuje. gdekad i neznancima. može biti i nekog ćurana osopština?”. prema N. tad. kamčeći u Bristol mehani publičnu podršku. šapatno izgovorio ime davno upokojene načalnikove kućedržice. „Oprem. ukazno zabeležena i zakonski svakom rukom zaštićena. a i u Srbiji vasceloj slabo im se piše. jošte ponad zaroškog onog groba. Kalabićevim tolkovanjima. dobro! Da l’. ne valja se zametati.

tako i za riječi. Postoje šumovi njihova lova i šumovi čaše dok se ispija vino i guta juneća džigerica na naglo. smrtni šumovi staraca kada se oni: šu-šu. U Narodnoj kuhinji ni danas nisu u kuvani kupus stavili ama ni jedno jedino parče govedine. postoje glagoljica. Postoji tama i njeni trepeti na usnama grešnika. Te postoje i svileni.. za sebe. u čije se šumove slivaju ogrebotine i ostali krastavi zaušnjaci.GLASOVI Miloš Kordić PAS NA LJULJAŠCI POSTOJE ŠUMOVI Postoje šumovi čije uši usvajaju isključivo za sebe. latinica: u istom šumu na davno osušeno drvo. 9 . tiho. Dok grao starci jedva da dišu na riblja usta.. ćirilica. Postoji pogana vatra. I njen Heraklit postoji sa školjkom mora za pisaćim stolom. Postoje dlijeto i burgija: kako za drvo. Postoje trepeti tame i u njima ključ za mučenja. Postoje žilavi i narogušeni starci na crtežima po pećinama Altamire. Na usnama isposnika postoji čađ što miriše na crni hljeb. Ne zna se ni kad će iz čega da kane ptičja krv. Zvjerinje mlijeko čuva se za gladne. u redu rada i pojedinačnog životopisnog stvaranja. a mučeći se. Postoje pustinje. Postoji Hrist i njegov nož za grešnu riječ.

pak. šljive opadaju. 10 .. i tako dalje. I podložni su digitalnim edukacijama. Pa borci imaju vremena da na kiosku zdrave hrane kupe sjemenke bundeve i da ih ljupaju: protokom vremena na brzinomjeru. I takvi mogu da pamte brze biciklističke staze. za našu budućnost. umjesto njih. kao i oblačenju sakoa u skladu s intencijama novih sistema vrijednosti.. Ukoliko su označene. iz dana u dan. još uvijek uče. I šire se aritmetičkom progresijom. pa šta im dragi Bog dade. u brzoj Kini i u zemljama gdje se vožnja na biciklima njeguje od malih nogu. Dok se ovi naši. čak i predugo. sve brže brzine u pitanju.. staze nisu označene. pa preko tramvajskih pruga.BICIKLISTIČKI ŽIVOT BORACA ZA NAŠU BUDUĆNOST Borci za našu budućnost nose sakoe na štrafte i voze bicikle sa što većim brojem brzina. Pa zapjevamo: Vetar duva. i vožnja se ubrzava. pojedini borci mogu da zaustave bicikle i da se spuste pod tužne vrbe. Jer samo takvi su najzdraviji. pa iz biciklističke torbice da izvade limenku piva. uz pivo. pa njih dvojica preko parkova. A i mi se često žrtvujemo: hladimo se. U našoj budućnosti naši borci vide se u cvjetnoj Holandiji. Kako bi baš oni što brže. čije su brzine nezaustavljive. Pouzdani su na svakom treningu. Ukoliko. Poneki od boraca priveže i svoga psa za bicikl. Pa im je i odmor. u hladovinu.. Njihovi bicikli su bezbojni.. crne mi se.. zaista ponekad neophodan. Jer tu su.

sjenicama.. 11 . itd. mijauču. Kad zađem u park pa se sa psima. mačkama. velim. S neba nam se rugaju anđeli. Moja žena. sa kojom sam u parku kao da smo jedno: ona. nožem... da se sjeckamo: njima krvavo.. a ne podnosi.. oni bi da laju. padaju naše pobjede.. Ljuljka se kao Mjesec u oku nekoga ko se baš nadojio crnim vinom. nasitno.. piskutaju.. čim ga je ugledala kako se on onako. dok će za mene i žvakaća. Kao što sam i ja... veli.. pa mljackaj do mile volje! S neba pada sunce. naši sivi nadimci. viljuškom. zrnasto. oni bi da se. ja. pa da im ugađam. čavke. u pergament se upisuju životinjska i naša imena. na primjer.. a režeći: na nju. slobodno: Lutalica! To je onaj bez naših zuba. kiše padaju i pucaju kao po staklu. i osama nam se smijulji s neba. naši zarđali lanci i oštre uzice. svejedno.. Kao što je i svaka druga vedra duha životinja – životinja. kao i ja.PAS NA LJULJAŠCI Pas je vedra životinja. Dok je jedan od tih vedrih pasa zasjeo na ljuljašku pa se on hrabro: naprijed-nazad.. kad se uhvatim da se igramo. po nebu se vijore zastave.

umire siva sperma po smrdljivim toaletima. 12 .. vaginalna kiša. umiru ubistva u romanima Agate Kristi. zvižde. U njima umiru prvi i drugi razredi. ne kreće im se po ovom mrazu. neće. otrovane. upravo krenuli. po šupljim i u našim mislima ljutim prerijskim stanicama. Umiranje im je usklađeno sa udaranjem čekića u točkove: u gluvim noćima. po globalnom otopljavanju. A jutros je u prozore naših trulih vagona počela da sipi žućkasta. Otpravnici vozova mašu. pa ne mogu. Dok mi svaki čas pogledavamo u ogromne stanične časovnike: da li ćemo stići u mrtve gradove u koje smo. iz svojih spaljenih knjiga. Iako naoko sporo. u metilni alkohol izobličeni vagon-restorani umiru. One napuštaju svoje gole gradove. ulaze pod trulu zemlju. a izlaze slijepe. one umiru ravnomjerno.. Željeznice umiru vodoravno.ŽELJEZNICE UMIRU VODORAVNO Željeznice umiru vodoravno. Probušene poput svinjskih mjehura u sjećanjima na žmirkava i pougljenisana noćna putovanja. Ništa tu više ne pomaže: željeznice umiru.

bauci. duva ljepak. prosjaci. U njima se grizu ljudi. 13 . U njima iz izloga visoke mode izlaze vjenčanice pa se u crkvama vjenčavaju same sa sobom. i sa oštrim zubima. vještice i ostale cice-mice. ruše se udžerice.. pisci. religije sa svojim molitvama. Iz naših kao grožđe malih gradova odavno su izašle Majke Božije. U gustim šumama svakoga od naših malih gradova živi po jedna čangrizava i sva nekako oker mala baka. vaške. podmukli mitovi. U svakom od naših malih gradova ispuštamo po jednu ionako mrtvu svoju dušu. psi.. U njima žive anđeli. đavoli. I svi su oni sisati mali gradovi. i s velikim ušima.. jure se nezaposleni. nestale su melem-riječi. takođe. jutarnje falš-pjesme iz kojih nam je pucalo zdravlje. Za život su naši mali gradovi baš demonski mali gradovi. Naši mali gradovi su kao stjenice. uzdižu se aluminijumske i od staklosti vještački oplođene zgrade. mediji. Pa sve kao da su jedna mala baka. pa sve kao da mirišu na ispušene cigare svoje erotske mladosti. buve. Naši mali gradovi su kopije drugih malih gradova: množe se i mrljaju ispod indigo papira... žuborasti i vječno su pospani. U njima su svi vozovi – noćni vozovi. Naši mali gradovi su prepuni podmuklih ubica i neopreznih samoubica. nestale su staklene flaše s mlijekom ispred vrata naših stanova. U njima se puši trava.NAŠI GRADOVI SU MALI Naši gradovi su mali. I vukovi i njihove Crvenkapice. i sa ostalim cicama-micama. s pticama i s toplim picama.. Hristovi.. knjige..

. uzvratio nuklearnom paljbom. kad me taj tip iznervirao samo tako. Radio je na GSM i UMTS mrežama. Potom sam spavao more than 24 hours. Prebacio mi je. surfovao sam.Nikola Malović ČAROBNI ŠTAPIĆ. kako mi majka ulazi u sobu i pod LCD-plus monitorom ostavlja jestive ponude. ali sam isto tako naslućivao kako ću da načisto puknem samo ako li ga se ne dočepam. filmski Hari Poter. prećutane su u opisu. da sam tehnološki po svemu sudeći u odnosu na njega inferioran. Otac je jeo neku ribu. Načuo sam da je negdje proizveden Nimbus 2012. Do zore me karao. Nisam mogao da vjerujem da vidim to u šta sam gledao. Te sam se noći kupao u 7 znojeva i do jutra pravio baj-pasove da mi samo fatalno ne nastrada hard. Nakon bitke s vitrualnim neprijateljem prespavao sam i sutrašnji ljetnji dan do podne. opet. u čemu je možda i ležala Nimbusova tajna. U kurac više s tim. rođendan. jezikom popularne igrice Irangedon. bingo! Eto ga. s internom memorijom od isto toliko giga. do temelja mi je lik sravnio i Jerihon i Hevron i Virsaveju i Kadis Varniju – ali u Jerusalim mog harda. da je za bežičnu konekciju bio na raspolaganju Bluetooth posljednje generacije. i otac je. vidio sam. kao npr. ja nisam mogao. Ali ono baš. kroz kapke. i nastojao sam da ga nađem. Nimbus telefon ostao je skup. Tek sam od sljedećeg doručka ja uspio da kroz san uberem rukom parče sira. Mnoge stvari. i na četu. Rekoh roditeljima kako se pojavilo nešto upravo čarobno što bih želio da posjedujem za moj 18. kad se vratio s posla. Neopozivo. Ovako ili onako. jer drugog stola u sobi sem kompjuterskog nije bilo: doručak. što je značilo da podržava brzi protokol za prenos podataka HSDPA od 666 GB. pun odluke: nema više ispraznog četovanja. Pio sam sok od borovnice. hiphip-ura!. Opazio sam. NIMBUS 2012. nakon čega sam mu poslao seriju dizajniranih kurčevitih emotikona.. morao sam da ga imam. 14 . memorijsku karticu od 100 GB. Jebi ga. SOUL Bio sam na nekoj mnogo dobroj travi. Simbolično kaže li se. Od cijene su mogle trepavice da mi otpadnu. Ubio sam se da sačuvam hard i sve što je na njemu. Naslućivao sam da nemaju toliko para. Soul. odnesen. a ja sam već iznova bio na netu. Do te me mjere bio urnisao onaj lik. Soul je od prateće opreme imao CD ROM. Cijena je ostala ista. Najedanput. Oporavljen. ručak isto. opaskom. Čim sam vidio kako taj tip telefona s bilborda reklamira Danijel Redklif. Poludio sam za rečenim tehnološkim egzemplarom. Majka me poljubila u glavu. USB kabl i stereo slušalice. premda sam pogled bacao na očevo vino. dok je pažnja posvećena trivijalnostima. a na koju je ovaj. i večera. U susret ljetnjoj sezoni lansirano je čudo. Serijom virusa. da odjebem. Protrljao sam oči iza mnogog gledanja u sitan font. kroz sekvence. ipak nije uspio da ujaše virusnom konjicom.

GLASOVI
U estetskom je smislu Nimbus 2012. bio inovativni biser. Ni nalik telefonima koje su koristili svi. Bio je to u pravom smislu Čarobni štapić, boje kedrovine ma šta to značilo, s virtualnom komandnom tablom zasnovanom na senzorima. Displej se bio kružni, dužine 3.14 inča, i sezao je do dna štapa, s rezolucijom 1.200 x 2.400 piksela u najjeftinijoj varijanti. Naravno da je ekran nudio odličan kontrast i vidljivost u uslovima intenzivne sunčeve svjetlosti, sa svih 18 miliona boja, čistih i bez ikakvih vizuelnih manjkavosti. Roditelji su planirali da mi kupe čamac tipa light gliser ili skuter tipa vespa. Nisu imali pojma u kom sam filmu. Otac je računao da ću barkom ili vespom svejedno, ja da imam sve što on nije mogao da ima u njegovo vrijeme. More riba. Razmišljao je na klasičan, analogni način, kao normalac, što je i bio. Direktorčić u društvenoj firmi koja se nije snašla kad su uzeli da je komadaju tajkuni iz vladajuće koalicije. Majka je bila još žešći normalac, premda vladar u kući, profesorica srpskog, toliko tvrdoglava da nije uzela zaozbiljno da sluša ni Erwinu, feminističku prvakinju što hodočastiše svake subote po parohiji, te kazivaše mojoj majci, brk u brk, feminističku abecedu i promjenu po licima i vremenima: Ja – feministkinja; Ti – vladarka u kući; Žena – biti – superiorni pol... Nimbus je i na ekranu monitora, onako živo zarotiran, predstavljao spravu punu iznenađenja. Stekao sam utisak da se po prvi put, ono, i ne radi o spravi, o izumu ili nadgradnji svih tehnoloških generacija izuma, već o sasvim živom pomagalu, koje svoj živ identitet dokazuje u ruci svakog njegovog very own vlasnika. Načisto sam se navukao na 2008. Soul. Imao je integrisane kamere izuzetnih performansi, sopstveni operativni sistem s mogućnošću sigurnosne personalizacije, te nizove tastera u gornjem dijelu štapa – praktičnih utoliko više što se njima moglo da računa na sve pogodnosti zaista revolucionarne Nimbusove funkcije. Numbus 2008. Soul čitao je misli. Porezala mi se nožem u kuhinji majka kad je čula koliko košta mobilni telefon do koga mi je toliko bilo stalo. Smogao sam hrabrost i proslovio cijenu. Čak sam je smanjio za jedan cent, da psihološki zazvuči manje, 9.999. Otac je uto prekrižio pogrešan broj, pokazalo se tokom izvlačenja lota, koliko ga je samo Nimbusova summa ujela za uvo. Da sam bio obazriviji, i cijenu prošaputao tren kasnije, otac bi jamačno ubo sedmicu. Ovako je, šesticom, vratio neke sitne dugove, pa smo opet bili, pred moj 18. rođendan, na istom, ni tu ni tamo. Nekim štedljivim pak čudom, roditelji su i dalje imali dovoljno da mi kupe light gliser, ili vespu. Ali ne i ono čime se najbolje moglo da nagradi punoljetstvo njihove krvi, to jest ja. Nisu imali ni izbliza za mobilni telefon što ga je reklamirao Danijel Redklif – Harry, i sa bilborda – i sa svake, što je vrijeme više odmicalo – radio i TV stanice. Novine da ne pominjem. U strip oblačiću, čitao sam svuda po gradu jedno te isto Harijevo: „Pure Magic Technology! Make Money And Try It!” Prvih dana iza očeve šestice bio sam očajan. Gledao sam staru moju Nokiu s prezirom; bila je shit. Pozivi, SMS, kamere, radio, sve prevaziđeno. U jednom sam je trenutku pljunuo, baš sočno. Hrrk, taj rad. Nastavila je Nokia da funkcioniše, ok, ali je Nimbus mogao i pod vodom. Bio je otporan na udarce, na sve, čak i na talase iza aktivirane najveće pretpostavljene iranske nuklearne bombe.

15

Djevojka je pokušavala da me odobrovolji usnama. Iz straha od samoće valjda, sve je bila spremna da uloži samo da mi se nađe u snovima. Mojim je snovima pak suvereno vladao novi Nimbus 2012, Soul, mobilni telefon, ne ona. U obliku čarobnog štapića, uzan, svemoćan, multimedijalan, s dvije ključne opcije: Keyboard & Mind. Mogao sam ga ručno programirati eda bi mi se oglasio galebovim krikom svaki put kad bi neko pokušao da me prevari, a isto sam mogao i mišlju. Za to je bio zadužen, skapirao sam između redova Uputstva na sajtu, inovirani sistem WOLDEMORT, neprovaljivo-neprovaljiva tehnološka perverzija. Nimbus je upravo bio mobilni telefon koji vidi, ako se Nimbus 2012. Soul uopšte mogao da naziva mobilnim telefonom. Jer to ni po čemu nije bio, sem po funkciji po kojoj je čovjek mogao poznati čovjeka i s njim se na daljinu gledati tokom razgovora. Nimbus je bio inovacija veća od svakog očekivanja. Bio je veće otkrovenje od Glasa iz kupine. Bio je to tehnološki hrist. Sem radija, obične i kablovske TV, Interneta, Super Google Eartha i ostalih regularnosti, čudo je čitalo misli svih ljudi u mimohodu, do dometa od 999,99 stopa, pod uslovom da oni čije se misli pretvaraju u digitalni tekst na displeju, ili u slike ako bi u originalnim zamislima bile jasne – imaju ili biometrijsku ličnu kartu kodiranu sertifikatom 666, ili identičan takav pasoš uza se. O tome što stvarno misli moja djevojka, nikad nisam mogao da znam. Voli li me ili se proserava. Zato mi je bilo do Nimbusa. Ili da budem sasvim iskren, do najbolje drugarice moje djevojke mi je bilo. Mala normalka was very hot, samo takva, u stvari nenormalka, jer je i dalje imala staru ličnu kartu, ne-biometrijsku, u kurac, i ja šta sam pa mogao? Da čekam? Da čekam da mi roditelji kupe gliser, ili vespu, pa time da je muvam, ili šta? Kad može da jebe država, što ne bih mogao ja? Umirao sam od želje da malu posjedujem. Djevojka, po gradu znana kao moja, češće me ljubila dolje negoli gore, ubijeđena da ću tako duže da joj trajem. Koja glupača. - Je l’ nemate za Nimbus? – upitao sam bez mnogo uvijanja roditelje, prvo majku, pa oca. - Pa, zar su light gliser ili vespa loš izbor? – kalkulisali su, stipse roditeljske. – Ni nakon novog kola lota, Nimbus ne možemo da si priuštimo... – rekao je otac. – Mili, tvoj se otac opet izrazio pogrešno – oglasila se majka s dozom prepoznatljivog Erwininog uticaja, i dalje normalka, jednako mi vrijeđajući uši: – Nimbus ne možemo da ti priuštimo. Preskup je. Ali zar je barka-vespa malo!? Budi razložan... O, privolio sam se ja razlogu i logici još kako. Nije mi majka jednom citirala pisce koji su slovili kako čovjek, ako nešto žarko želi, na kraju to i dobije. Vjerujem da su svi pisci, majci, željeli da postignu slavu, da ih čitaju u Njemačkoj ako su Rusi, ili obratno, ili su pisali o ljudima koji u Parizu žele da se obogate ako su bili tek siroti studenti s arapskih obala Mediterana. No to nema veze sa mnom. Moja ambicija bila je da budem dio Systema, da budem digitalan do mjere da i sâm posjedujem magičnu tehnologiju oličenu u obliku čarobnog štapića Nimbusa, što ga je, sad već preko svake mjere u odnosu na realno siromaštvo u obalnoj državi, reklamirao Danijel R. Haripoter. Pred izlogom butika Man`s Secret na glavnom gradskom trgu buljio sam u te tijesne erotske gaće. Gaće su bile pune kite, i to moje, u mislima. I svaka je žena buljila samo u mene, na plaži. U mislima. Pokazalo se, ne samo u mojim.

16

Jedan je Englez, titravog štapića – upravo Nimbusa 2012. Soula, prišao mi, i pokazao kako je, pritisnuvši okom opciju SERBIAN, iščitao sve moje aktuelne mentalne slike. Budući da se još nije snalazio s tehnologijom, kako reče, htio je da mu potvrdim ako njegov čarobni, magic wand, ne kazuje istinu. Odmjerio sam čilca od glave do pete. Nemam pojma ni kakve je patike matori nosio, a jeste neke, no je, gle! imao Nimbus! I zaista, sve o čemu sam netom promišljao, čičica je imao na displeju, na srpskom. I to ćirilicom. Poželio je Translate i u trenu dobio prevod svih mojih potajnih želja. Osmijehnuo se slavodobitno, kao gladni lav pred dječačićem koji je iz neznanja otvorio rezu na vratima zoo-kaveza. Imao me učitanog, ko golog. Upitao je da li bih želio da mu vidim ostale mnoge performanse, ali da to ne bude na vrelini glavnog gradskog trga, nego u hotelu u kome je odsjeo, tu iza ćoška, na mjestu kudikamo intimnijem i s većom mogućnošću svih oblika Nimbusove neprikosnovene konekcije... Očaran tehnologijom, pristao sam, kao njen rob. Hipnotisan, slijedio sam jebenog penzosa. Englezove misli nisam mogao da čitam, ta kako bih, iako sam iz jezika imao svih godina – 5. Vidovit nisam bio. Pun slutnji, zato jesam. * Svi znaju da ne želim da pričam odakle sam pukao šest rata, odakle mi novci za vidoviti mobilni. Glavno je da sam jedan od rijetkih što ga u ovom trenutku uopšte posjeduju. Niko me više ne može da očita a da ja to ne znam. Niko više ne može da mi siluje privatnost. U gliseru dobijenom za 18. rođendan vozao sam djevojku tek jedno popodne. Programiran, mobilni štapić počeo je da se oglašava galebovim krikom – i da vibrira u trenu kad mi je riba vriskovima prijavila da lažno svršava. Blagosloven da si Nimbuse, slava tebje! Nisam se dvoumio ni časak. Svukao sam ribu s kurca i bacio je, onako golu, u more. Potom i sve njene krpice. Upalio motor i odjezdio. Pa se vratio, turirao mašinu, napravio tri počasna kruga oko bivše cupike, očitao na displeju: – Jebo te Mrzim te! – vidio da u sebi nema nikakvih jasnijih slika, i nestao do uvale pune mojih tehnoloških ispisnika. Sličan sličnom, digitalan digitalnima. Jebi ga. U vrelini ljeta, u idiličnoj lučici punoj maslina i fensi plažnih baldahina, bacio sam sidro i svukao plavo-bijelu majicu. Pritisnuo sam magnetnu opciju Hemoglobin, te mobilni štapić time prilijepio uz veliku butnu venu – mada sam mogao i uz aortu, što bi po slovu Uputstva bilo nešto opasnije po zdravlje – skočio, i iz mora nikao punih gaća. Oko mene se rastezala uposlena golotinja pod plažnim baldahinima. Jedna mala provirila je kroz zavjesu iza ramena svog ljubavnika i vidjevši me, u sebi rekla: Mmm. Pročitao sam je na displeju. I vidio je jasno u MNE slici, u Memory New E-picture, na šta je to njeno Mmm trebalo da liči. Krenuo sam k ribi, krckajući pod stopalima svu plastičnu plažnu galanteriju i elektroniku, naočare, maske, neke tehnološki inferiornije telefone po ruksacima, CD-ove i fleševe... Gazio sam pravo. Jebalo mi se. Ali ono, baš.

17

ali i grebe. što je samo njima dvoma smešno. penjem se!” Gđa Đurđević. da ti se ja gore ne penjem! Probošću te.” Na to joj inžinjer Đurđević. čista empirija. Opružio se koliko je dug. sedi gđa Đurđević. klati nervozno nogama u kućnim papučama.. dlakavu. obično dobaci: „To ti je zato što pušiš!”. i dok si reko kriv jekser već je bio na drugoj grani. te ne haje za njene pretnje. ujeda i otima se kao i svaka mačka. Mačak. be-bi-li”. „vidi kako imam lepu. pa se onda. Spazio je vevericu. Malopre je mamiliju. Uzme je u naručje. pa je tako prezime fasovao još pre nego što su mu pod rep pažljivo pogledali. očito 18 . Rusa. poznata beogradska književnica i još poznatija učiteljica mačevanja. tako da o nekakvom daljem pentranju nema ni pomena. strugnuo kroz noge. i zvera okolo. da ne preskoči ogradu i onda kuku i naopako. ovo je već pogrdno. prislonjene merdevine. silazi. Gđa Đurđević ponadala se da će moći da ga skine sama. Damama se u krštenicu ne zagleda. kao i obično sklona je preterivanju. žuljim se!” Bilo je proleće. među nama rečeno. pa jedan dan negde iza ručka. supružnik. Đurđevići nemaju dece. što je s repom skoro metar. juri pogledom krpčiće svetlosti koji sa ćarlijanjem vetra munjevito menjaju mesta po šarenom ladu. pljucne košticu i nastavlja da se preganja s gornjom granom. jer glupan posle ne ume da siđe. niti im se viri preko ramena kad stanu na kantar. repatu bebu. Pentranje po drveću mu nije dozvoljeno uopšte. „Bebili. gade. mesec maj. uzbere po neki crveni plod i stavi ga u usta. nosa je okolo i gnjavi: „Ko je moja be-ba... recimo jedino toliko da je već i sama pojava ove gospođe na najdonjoj grani trešnje neprimerena građanskom redu i nosivosti starog drveta. a ne vezuju kera otkad im je Bebili treći put ugazio šeboj. Uživa. Dobili su ga kao sasvim malog. Otkad komšije iz broja 16 ne vezuju kera. prevrne na leđa. kad je izašla na verandu da osmotri vreme. njemu je izlazak u dvorište dozvoljen samo u ljudskoj pratnji. Kinešče  „Bebiliiiii! Bebili Mačkilijevna. neka dva metra od zemlje. gospođa povremeno iživljava na mački. Bebili Mačkilijevna je on. mater ti tvoju. u dvorištu jednospratne kuće u Pocerskoj 14. od prijatelja. A Bebili. silazi dole. Uz deblo stare trešnje. večito ga inžinjer Đurđević skida. Veverica u trećoj avliji.Mirjana Đurđević KAJA – odlomak iz romana – 2. na kraju balade.. kako da se obuče za čaj sa Pidžinom. Na najnižoj grani. Bebili na gornjoj grani to odlično zna. pri tom se bebili dere kao i svaka beba.

Nju su zapravo najviše zanimale mašine. sem železničkog. on ju je i spazio. još će jedared do trovanja olovom doći kolko duboko udiše najnovije vesti. pošla bi inače s njim. Šest ili osam. najmanje tri su nužna na ovoliki promet s Pančevom i Zemunom. veliki se vašar napravio. dabogda sve popadale s tog ringišpila naglavu. a mi ćemo u eru aeronautike skelom! I to bukvalno. rastvori novine i pokrije se njima po glavi. zauzela busiju da dočeka Bebilija ako se smiluje.” Kakogod. nasmejao se. na koje su ove prethodne gledale s aeroplanskih visina. ni da mu je došla unuka. ako. Poklon za debelu godišnjicu braka. Muka je hvata svaki put kad pomisli na prelazak preko reke! Nije joj jasno da prestoni grad nema poštena mosta. Kinešče?!?!?! U taj su se mah. koji se kod njega uvek zove: „Da pročitam Politiku. možda nauči od nje čemu merdevine služe.GLASOVI ništa od toga! Nije džaba kao devojka govorila da se neće udavati ni za šta što nije bar deset coli od nje višlje. ići će se sad i na ovaj novi. Pidžin i devojčica bili okrenuli. Koje je ostavila malom vrtiguzu nakon što je pažljivo sišla. De Hevilendov. u neko Dojno polje prema Bežaniji. pravim tornjem i savremenim osvetljenjem u Beograd sletati i nešto ozbiljnije od onih krilatih šklopocija.. računala je još tada. I odista. ako. inžinjer Đurđević ima savršenu visinu za skidanje mačaka s drveća. „Ne može. Nadala se da će sad. Ne samo zato da bi imala o čemu da sladi inžinjeru Đurđeviću uz večeru. rekla bi da i par putnika manje prima od Galeba. Ali ovo dete ne može biti njegova unuka. Lindberg preleteo Atlantik. naime. beogradski. izeš metafore. molim vas tiketu za noćni let do Bukurešta!”. Podglavila je cicano jastuče pod krsta. pomoćnikovica i sporadičnim primercima načelnikovica. 19 . skelom preko Save. Bebili da se strmekne ili supružnik da se pojavi nakon što odrema jedan kratak san posle ručka. s kakvom je preklane letela u Peštu. A gđa Đurđević brzinom Caudron Galeba vrti elise po glavi ko bi to. i evo hitaju joj u susret. I još joj otero NSU uzinat. Načekala se na skeli onoliko. njime bi se. zavalila se i prebira jučerašnje događaje. kakav je jesenas gledala na aeromitingu u Parizu.. Ko se prvi smiluje. malo je. „Dobar dan. zgodan dvomotorac. a mogao je tramvajem. autom. preko Save pa u božju mater. Hitro je s verande donela fotelju od pruća i stavila i nju pod trešnju.. Prvi put ga vidi. neznatno manji engleski Zmaj. kao i tout Belgrade. pa ono kod repa je Pidžin?! Vodi za ruku neko dete?! Pre dva dana su jahali po Banjici i ništa joj nije rekao. Čekaj. naj. Ni da će biti ovde.. pa da se izede živ što nije pošao sa njom. izmotava se u sebi.. sa četiri travnate piste. može da domaši Bebilija i s poslednje prečage merdevina. nasred platforme za ukrcaj-iskrcaj gordio se jedan ganc novi Caudron Galeb. pa u krug. pošto je njena bolja polovina opet imala zakazan važan radiodifuzni eksperiment u Rakovici. Za ove obične izvolite vozom! Naspram Galeba. ko bi dole sad bi gore. stigla je. malo je falilo kući da se vrati. mahnuo. Na otvaranje Međunarodnog aerodroma Beograd. pašće vlada od nedelje. od Beograda do Pariza dobacilo s jednim sletanjem po gorivo i za možda šest sati! Al nema skoro okruglih godišnjica braka. ne bi li im ostavila vremena da je ogovaraju. skela nije u pogonu! Skeledžija udaje ćerku.. već personalno. krenula je sama.” Onako dubinski. Na brzinu je popila šampanj sa jatom gospođa ministarki. i ljubazno se udaljila. ko što se na pančevački aerodrom išlo skelom preko Dunava. žalimo slučaj.

. u poslednjem Pidžinovom pominjanju gđi Đurđević. gromko se smeje Pidžin. draga moja. ćerka mog prijatelja. veoma inteligentna. Ćerka doktora Erenžana Hara-Davana iz Herceg Novog. I podučava mačevanje. da vašu Perl Bakovu ipak neka mračna tajna drži u toj Kini! Polumračna! I sad je kod vas sklonila svoje Kinešče od ove najnovije istrage stranaca s posebnim osvrtom na Amerikance. gđa Đurđević. alijas Pi Džej. Kaja Hara-Davan. A ovo je Kaja. i deset godina”. koja ceo život. Bolje ti pristaje nego Pi Džej. treptati ko svraka na jugovinu. „Nego je sad njih i Kineza. ima nekakvu bivšu doktorantkinju. ne puštaju ruke i naopako se gledaju. opet pakovala u privremeni zbeg. pa brže-bolje poče da objašnjava: „Kajo. osim što joj se sklonost opasnom življenju ne proteže čak do Kine. što je za jednu književnicu velik kompliment. s neznatnom primesom crnogorskog primorskog dijalekta. nasmrt ozbiljna. odande je redovno isteruju. A redovno je pominju. doduše blizu je tim Đenovićima. sem povremenih školovanja. štonobisereklo. dok joj Pidžin ljubi ruku. a ko šeta Kinešče”. Đurđevićka. pa pruži ruku dlanom prema gospodinu Džonu Dajniliju Prinsu. priznajte. dok devojčica izvlači desnu ruku iz njegove leve i pruža je Đurđevićki. Ona je književnica. više književno-teoretski. „A ti si Pidžin?”.„Pidžin! Kakvo iznenađenje!” Najednom joj sinu moguće objašnjenje. a niko je ne tera. koja za sebe misli sve isto. dete je izgovorilo na čistom srpskom. nikad mi ne bi palo na pamet da Đavo ima crne oči. i koja svoje možda ne tako izvrsne pripovesti bez ženiranja objavljuje – ima teoriju: gđa Bakova krije u Kini neku strašnu tajnu. kloni se publiciteta. Njenom profesoru nije jasno kako jedna tako odvažna i opasnom življenju sklona žena. „Hm. pomislila je gđa Đurđević i dodala glasno: 20 . jer odlično zna da Pidžin nikada nije bio na Jadranu. kako vama mozak radi”. znam! Bila sam pogodila.” Sve sem tih neobičnih imena. zadeva se u sebi gđa Đurđević. zbog čega je gđa Đurđević stala. kolko milijardi? I malo im da ih u sentence trpaju. ako ga ne vara zemljopisna karta koju je proučio nakon razgovora s doktorom. upravo je shvatio da je Kaja Astrahan zamenila nekim toponimom koji mu nije sasvim jasan. „Ćutite.” „Iz Herceg Novog?”. kod svake političke turbulencije. ovaj put u svojstvu negdašnjeg profesora Kolumbije. „Od sada ću te i ja zvati Pidžin. u Japan. velika i mala. prekide ga podozrivo Đurđevićka. odgovorio je zbunjeno.. ovo je moja prijateljica. Perl Bakovu. čim se situacija primiri. koja piše izvrsne pripovesti – često mu šalje rukopise – nema kuraži i da ih objavi. Balkan joj je više no dovoljan. malo im je njih i Rusa dvesta miliona?”.” „Bože. ništa ne govorite. „Dobar dan. kao da ga zaustavlja. i to kose.. umešala se i mala. Na to joj Pidžin uvek kaže da ona nema teoriju nego bujnu maštu. već su ih krenuli žive uvoziti u Crnu Goru?” Pidžin primećuje neregularnost situacije. da ove dve. da”. misli dok trepće. Šta više. al dobro ste me zabavili. Nije imala gde bliže?” Radi se o tome da Pidžin. obrazovana i literarno nadarena. sedi u Kini. u Boki. gotovo stroga. a ona se ponovo vrati.. Upravo se. „Grešite. američkom poslaniku u Beogradu. „Ne znam ko sad ima bujnu maštu. alijas Džon Dajnili Prins. „Šta je.

šofer treba do doveče da odveze Kaju u Belu Crkvu?! Ponudio je gđi Đurđević da je odbace do kuće. ima preko sedam metara. Usput je. u prizemlju. ali ne može da ga odbije. Njoj Pidžinov bejzbol strašno liči na klis i maške. do šofera. nemoj. ne bez ponosa. gospoja. ali se kroz krošnju trešnje sunce više nije probijalo.” „Kod mene u sobi. buni se devojka.„Je li? I ja mu to kažem! A koliko ti imaš godina. Zblanuta. dvanaest godina i prilično je neuhranjen. Eto konačno neke vajde od bejzbola – pogodak! Iz sobe se prvo začu neko komešanje. mnogo je trapava. devojko. bio širom otvoren. ja ću ga probuditi da siđe po mačku. A Maruškin smisao za humor je original švapski. ni kako nije ponela papuču. odgovorila joj je Kaja odsečno. Maruška ne stiže ni da upamti treba li ili ne treba da obaveštava gospodina gde mu je žena. Maruška se teško rasanjiva. istina. Potražila je po torbici ukosnicu. i tada su zakazali viđenje za danas u pet. da ne galami jer onaj gore spava. reci gospodinu da sam otišla s Pidžinom na čaj. inače bi već dozivao džezvu. Zato je mali prozor devojačke sobe. „Slušaj pažljivo. kroz tutnjavu motora. „Papuča. skroz-naskroz.” „Ama. Gđa Đurđević skide papuču. Niste mi rekli da vam treba. poderaću novu čarapu. na spratu. spava ko zaklan! Ni iz kuće niko nije davao znake života. a ne samo Pidžin. Zato je s one gornje debele grane visio Bebilijev tigrasti rep. kako ja da ga skinem kad vi niste mogli”. ko i ona sama što je original banataska Švabica. „I šta ću sad još ovde engleske pandure da izigravam za redovnu platu?” To je Maruška prisluškivala kad je inžinjer Đurđević neki dan u šali rekao kako će da uposli na kontrakt džandara Peru. pa gđa Đurđević uze da rezimira: „Đavo ima crne. Bebili je gore. teško bi išlo. Prozor spavaće sobe.” 21 . bio je priklonjen. slušaš li ti mene ili još čmavaš. do kupatilskog. ne stiže da kaže kako ne zna kolko je sati. ako ni zbog čega ono jer kola američkog poslanstva imaju prednost na skeli. što šparta Mileševskom. čula da njih dvoje pozadi ćaskaju sve u šesnaest. Za redovnu platu! Ja idem da se spremam. lepotice?” „Dvanaest”. pažljivo nanišani i zafrljači papuču pravo kroz prozor. o nekakvim kamilama. i bezobrazno se popela prva na prednje pomoćno sedište bjuik roudstera. neću ga buditi. Kolko je sati? I gde mi je papuča?” Gđa Đurđević to tako često. na šta je naravno pristala. Pet?! Kolko li je sati? Koliko dugo ovde metaniše? Gđa Đurđević podiže pogled ne bi li zaključila štogod iz položaja sunca.” Razgovor utroje se nastavio nategnuto još neko vreme. čak se i derište par puta grleno nasmejalo. pa se na prozoru pojavi Maruškina čupava glava. gde mi je papuča? Ne mogu bosa. pa da ga ne ubije promaja. zaspao. radi šta znaš al mu ne daj da zbriše kod onih divljaka u avliju. i uopšte neke čobanske igre. pomisli gđa Đurđević. Što je potrajalo koji minut. U Pocerskoj je izašao da se pozdravi sa njom. rafalno. Nek se Pidžin ubriše da će mu ona sedeti s ovim neprijatnim derištetom. dobro odmeri rastojanje. ili sedi ovde dok ne proba sam da se skine. Ili ga skidaj. da pričvrsti šešir. „Samo ja u ovoj kući ne spavam posle ručka!”. supružnik još uvek čita Politiku. a onda i da dođe u dvorište. Ne. da skida Bebilija s trešnje ko engleski pandur. kose oči. ne. „Jao. sedi tu i ćuti! Čuvaj drvo. da bi Pidžin nakon pet-šest replika pogledao na sat i rekao da oni žure. i pokaza devojci prstom prvo da ćuti. povremeno mu malo sparinguje. rastrgnuće ga ona džukela. kamena s ramena.

odgovara i namiguje. Gđa Đurđević se skinula. nalik Pidžinovim. vidite kako ste uduvani?” „Piću čaj”. zemlja se trese. neka kaljuga u Zorinoj. u minut! A sve se urotilo protiv mene. posebno jer su joj od srednje pene na gornjoj nausnici ostali debeli beli brkovi. to Pidžin gđi Đurđević tepa Kiti.„Jooooj. „Jooooj.. ko mi te dade i ko izmisli dunavsku skelu. poslednja reč tehnike. The first English-Serbo.”. Gde ste našli budiste u Beogradu. „sešće na motorbicikl. da vam propadne plezir da ste u nečemu prvi. sluti Maruška na zlo. kad vidi da je prošlo četiri”. budibogsvama!?” 22 . i sva zajapurena se sručila na stolicu kraj Pidžina. bez ruku.” „Znala sam”. „Uostalom.. otresla prašinu sa suknje. nešto se prosulo. „i ja sam tek stigao.” „Pobedili ste”.” „Pidžin. Kupite sebi rečnik. pogledala na ručni časovnik. Umalo da zakasnim. A šta znači ušššljiskati? Maločas ste.” „Preko mene?” „Posvetiću ga vama. okruglo je pet. a mrdneš li više Slavije. ali teško da bi se koji mogao meriti sa parkiranjem motorbicikla NSU-750. znate li da nanovo kaldrmišu Kralja Milana? Granolitom. draga”. bogorada gđa Đurđević i skakuće na jednoj nozi ka kući. how about that? Dakle? Birajte! Ja sam žena kompromisa. Pa sam morala da obilazim..” „Kitidraga će iz ovih stopa preći u Gecu Kona i kupiti vam bar dva različita. nasmeja se Pidžin i vrati pribor za terensko bavljenje lingvistikom u džep. Ili ću ovog časa početi da govorim engleski.. mal se nisam ušljiskala..” „Hoću. ceo tiraž. „Govorite. Šta ćete piti. Od Bebilija na početku do kralja Milana na koncu. „Vrlo dobro. levo-desno od Mekenzijeve. „Tačna. draga. ja ne znam šta oni u opštini.” Vadi iz unutrašnjeg džepa malu beležnicu i penkalo.” „Odlično! Kelner.. zbog nečeg drugog sam insistirao na ovoj čajanki danas.” „Smirite se. Njega kaldrmišu svake godine. na pola metra od astala za kojim sedi američki poslanik u Kraljevini SHS i pije pivo iz velike krigle. ceo Savinac. po ovakvom lepom danu. još jednu kriglu Bajlonijevog stouta. model iz 1925. Samo se nagla do krigle i zagnjurila u nju. Kiti. ništa ne opravljaju. ali moram prvo da ga napravim. idite više s milim bogom s tim zapisivanjem. Kiti. za-du-va-na. jako detinjasto. „i nisam uduvana nego zaduvana..”  Postoje razni načini da jedna dama svoj entrance u Ruskog cara učini efektnim.. srednja pena. pa to radi jedino kad su nasamo. ali je on mnogo lepše vaspitan od nje. tante ze kukuriku. za gospođu. pa ako se opet sjendeči negde biće doveče cirkusa u kući. reče mu i otpi dobar gutljaj piva. nehajno zagladila kosu – ni zaštitnu kapu i naočari nije bila stavila. strahota jedna.

Sad. jer je poznato da se ženskadija u tom uzrastu najviše modi. Ja sam mu ga dao. a on posle ni u jednom rečniku. pa i po Beogradu. mora se i to priznati. a izvadila bi i sveščicu da beleži. Tako da nije nikakvo čudo što je Pidžin ispričao Kiti u detalje sadržaj prvog poglavlja ove pripovesti. Ili mu se to nije uklapalo u imidž naučnika-lafa. množina kreveta. To mu je što mu je.Džon Dajnili Prins. i slike po zidovima su vedrih boja. I nije bilo teško. kako je objasnila Pidžinu. a gospođa Prins voli Kiti kao rođenu kći koju nema i više nego rođenu snaju Marian koju ima. ali taj institut kuburi i sa prostorom i sa sredstvima. zagrebao po dnu fonda za izigravanje najvećeg svetskog dobrotvora. namerno. i nastavlja priču.” „Mogli su vas zaustaviti žandari. svaki dolar na tri strane. na svojim antropološkim ekskurzijama po beogradskoj opštini. Mada je. Hteo sam da budem malo sam. šofer je imao slobodan dan. već je na njih bio upućen iz Departmana. engl. najčešće uz istovremeno bavljenje kakvim sportskim aktivnostima. koji rado prikazuje Kiti? Uz drugu kriglu prešlo se na nastavak zbog kojeg je književnica izvadila i muštiklu. s kuferima. poslanik SAD u Kraljevini SHS. kao što je već rečeno. Prećutao je jedino fakat da budiste u Beogradu nije pronašao sam. ubrzo je shvatio da se on gđi Đurđević ispoveda češće i poštenije nego što se ikad ijednome svešteniku ispovedao. druga je godina. niti je smeo koga drugog da pita. sa svima sem sa gđom Đurđević. neko se potrudio da sašije zavese u cvetnoj šari. Odveli u obilazak. a sve zahvaljujući obostranoj vedroj naravi i nepresušnoj energiji. čak ni relejno. Ovako nekako: Gospođa Prins je na nagovor muža sakupila nešto devojačkih haljina i obuće po diplomatskom Beogradu. bolničkih. samo da je ima uz sebe i da nije malopre zbog toga ismevala Pidžina. što da vas lažem. po komodama i ormanima pre nego što iskamče od oceva novce za letnje obnavljanje garderobe. ali neuslovno. to njihovo unakrsno ispovedanje. I u samom američkom Poslanstvu je prikupljen pun kufer donacija. i optužiti da švercujete ženski veš za Rumuniju”. šegači se Kitidraga. za prekjuče. Druga i važnija – Pidžin i inženjer Đurđević gaje međusobno poštovanje i uvažavanje. ali su prethodno morale biti oprane. Gospodin Prins je. I ona njemu. nagurana u spavaonice gušće nego u bolnici. U kojoj je stigao u taj institut. mo- 23 . lako je mogla biti neka njena psina u pitanju. „Dža ili bu!”. partija tog fonda namenjena Kraljevini SHS je izuzetno skromna i triput obećana. nije uspeo da pronađe šta to tačno znači. vidi se da je za tu priliku sve pod konac doterano. draga. ali našlo se nešto. s neodobravanjem je zaključila gđa Prins i pozvala devojku da nosi u vešeraj. šegači se i Pidžin. sa svoje strane. practical joke. pa nije smeo. I to mu manje-više sa svima polazi za rukom. uvek znatno veselije i opuštenije nego ono kad se oprost od popa traži. gde su ga lepo dočekali. Gospođu Prins je uhvatilo u leđa i nije bila voljna da se trucka do Bele Crkve. na svoj račun. Kiti. u subotu. Kod nje nikakva površnost u prijateljstvima ne prolazi. njoj samo takve stvari na pamet padaju. „I tako sam pošao sam. često i nenošenih. „A kad sam se vraćao mogli su me optužiti da švercujem Kineze u Kraljevinu?”. uz prvu kriglu piva. kad je manje diplomatskih obaveza. jedna je stvar. Dobro. što čaršija njima redovno ispira usta. voli da sklapa površna prijateljstva gde god se zatekne. pa su njihove majke bile vrlo rade osloboditi se viškova. ali to je već bilo u domenu službene tajne. što jes-jes. U međuvremenu je njegov sekretar stupio u kontakt sa Donskim devojačkim institutom u Beloj Crkvi i najavio posetu njegove ekselencije.

pomislio je da je nepoverenje vezano uz Kajine kose oči. o tim Kajinim izmišljotinama. Nataša Mihajlovna... trudio se da ne zvuči previše zainteresovano.” Baca jedan trijumfalan pogled u pravcu Nataše Mihajlovne. meni lično i još jednoj vaspitačici. i mogu li onda da je vidim?” „Naravno. Kaja je rekla. pokušao je da se našali. sad je na njega bio red da se iznenadi. eto je odmah. to joj je mlađi brat. ulazi. šta drugo da joj kaže. posle boljševika. „Zdravo. podelili im po jednu jabuku iz veš korpe. onaj o lažljivim Kinezima. „Oprostite. ”Pa da dolazite da je vodite.” „Šta?”. Jednako prodorno.. slagao je. „Kaja Hara-Davan?”. a iz njenog pogleda se nije moglo rastumačiti da li je zabavljena ili preplašena. Iskrena da budem. pa nekoliko užurbanih koraka prema njemu. nismo joj verovali. nego. kao onaj dan posle službe. ne. „Da ćeš doći da me vodiš na otvaranje Aerodroma. nastavila je Nataša Mihajlovna. da. nismo joj poverovali da vas uopšte poznaje. odraslo.. pod uslovom da je vratite do sutra uveče. da bismo malo doveli u red i njih i prostorije. istina je. ljutnuo se. „Pa ona i jeste u srodstvu sa Čingisom. aerodroma. pa se Nataša Mihajlovna raspričala.raće tu nešto ozbiljnije da se preduzme. Kaje ni od korova.. jednom. kniks-klimoglav upraviteljki. Morao je da pita: „Ovde uči.. nešto nije u redu?” „Ne. u ponedeljak je propitivanje iz ruskog. znate već. nije znao. Tako da nije mogao da se „iznenadi”. „budući da ste prijatelj Hara-Duvanovih. kod lame. ako se ne varam. gleda ih kroz prozor upraviteljkine kancelarije kako se šetkaju po dvorištu posle užine.. ne može da izostane. samo je počela sitno tresti glavom levo-desno. „Zdravo. došao si?” „Jesam”. dovoljno slično da bi Pi Džej prečuo: „Dobro. doduše još nije kan. ali nikad se ne zna”. „kada smo objavili deci da dolazite. koja je stajala kraj njega.” „Šta?”.” Vidite – vodite.. kako da vam kažem. šta priča ovo dete? „Mislim da bi to bilo u redu”.. pruža ruku i gleda ga. Nataša Mihajlovna. opet kniks-klimoglav. brže-bolje potvrdi Nataša Mihajlovna. teška srca. s obzirom na njenu. ali je odglumio razumevanje. kako ste vi njen prijatelj i zapravo dolazite da je vodite. to je bio njegov prvobitni plan. upitala je žena u neverici. naravno”.. U šta li se uvalio? „I onda onomad”. iznenadiće se što vidi poznato dete. Kuc-kuc. dođavola. vrlo pogrešno rekao.. kao njegova Sara. ženski. što samo krupnije.. javlja se i Nataša Mihajlovna. Naravno. i ćerka jednog mog prijatelja. a ova sleže ramenima. bože moj. ergele koja je čeka u Kalmikiji. Koja kao da je čekala iza vrata da je pozovu. preko klinike njenog oca na Mediteranu. od srodstva sa Džingis Kanom. Sve su to tamo već velike devojke.. što starije od Kaje. mislim da je Kaja”.” Ne. pošto je to jedan od omiljenih njujorških stereotipa. tako zainteresovano izbečila u njega da se na časak prepao da je nešto vrlo. „Da. ode do vrata i doviknu nekom kroz hodnik da pozove Kaju Hara-Davan. Hara-Davana?”. uz prozor.” „Nisu mi verovali. „Sklonost fantazijama.. Zato se upraviteljka.” Kog sad.” 24 .. D-r..

Osim ako ne biste želeli još nešto da pogledate? Ili još jednu šolju čaja. to su bila dva najlepša dana koje sam proveo u poslednjih nekoliko godina. do Grčke kraljice i natrag. Ispitala me je sve o konjima koje imam. nisam baš toliko glup..... što će reći da je bar deset abrova na temu ko s kim šeta Mihajlovom ulicom u po bela dana poletelo na deset krajeva varoši.. draga. idi spremi se. Kaja. i u čemu je problem?” „Problem je u tome što je Kaja puna. stvari su mi u hodniku”.. petljala je dalje Nataša Mihajlovna.. Đurđevićka započe: 25 .. da se okrepite. sama sam kriva. vaš ruski je izvanredan. „I posle?” pita zgranuta gđa Đurđević. hmmm. zamišljeno reče Đurđevićka.” „To pišite propalo! Ne dolazi u obzir. Pokušala je da me ubedi da je nekako osećala da ću doći.” „A šta je gospođa Prins rekla kad ste joj se pojavili s Kineščetom na vratima?” Kiti ispituje ko policija. dižite se. kao da su potpisale neki prećutan ugovor o nenapadanju. Moram i da razmislim. Dobro. znane i neznane. smeje se Pidžin. oboje imaju dugačak korak. Pidžin je ljubazno skinuo šešir bar desetak puta. kako da se izrazim. Ne znam!” „Pidžin. čak se i za vaše časove mačevanja raspiti. Planova za budućnost!” „Normalno!” „Sa mnom!” „Verili ste se?” „Kiti. zaista. dete je prosto čulo da ću doći i pokušalo da me privoli da joj ispunim želju.”. ništa više od toga. „i ona je rekla da je nekako osetila da će imati goste.. Problem je. nastavlja Pidžin mnogo opuštenije. „Šta je bilo posle?” „Posle je sve bilo pesma”. Uspelo joj je. Gđa Đurđević se nije mnogo obazirala na prolaznike. Kada su se vratili za svoj sto u Ruskom caru. „hajde. Kiti. jer su ovakva sedenja s intermecom bila već poznata osoblju lokala. koji ih je dakako čekao.” „Spremna sam... Ništa”. Čiča-miča. I ne kajem se. ona je bila zamišljena. moram motorbicikl i da vratim kući. pozvala se na jahanje.Tek sad se našao u nebranom grožđu. draga. Vratićemo se posle ovamo na po jednu moku. ne gledajte me tako. i prijatelj našeg naroda. posle dve krigle.” „Koji sa mnom Kaja nije potpisala”.. Pa reče nešto prilično glupo za jednog vrhunskog diplomatu: „Zaista?” „Ne bih želela da pomislite da je zato što ste dobrotvor. ne izmotavajte se. Na koji đavolji aerodrom – i dalje mu ništa nije bilo jasno. Nego.. ali. prekinu je Kaja i Pi Džeju nije preostalo ništa drugo nego da krene za detetom.... „Kaja mi je objasnila kakav aerodrom. „Mongolčetom. i obrnuto. a velika joj je želja da se provoza avionom. i kada su naručili po moku i seltersku vodu.. „Doduše. čitala je o tome u novinama.. Ko me vukao za jezik.” Šetnja je bila kratka.. priznajem. Bila je fina prema Kaji..” „Dobro... Idemo da prošetamo problem štraftom.

„Prvo ću vam postaviti nekoliko pitanja na koja ćete mi odgovoriti kratko, jasno i pošteno. Može?” „Naravno.” „Za početak, da li vi u tom detetu zasigurno vidite dete ili možda vidite – ženu?” „Kiti, idite molim vas, šta pričate koješta? Pa Kaja je mlađa od moje unuke!” „Nisam vas pitala od koga je mlađa, nego kako je gledate?” „Ama... To je potpuno nerazvijeno...” „Eto vidite šta vi gledate!” „Ne gledam nego vam objašnjavam. I otkud vam uopšte... Šta vam pada na pamet!” „Otkud ja znam. Tamo na istoku svakakvih čuda i običaja ima. I šta ja znam o tajnama budizma?” „Kiti, draga, ne budalite, sekta ko sekta. Kao što je i Kaja dete ko dete!” „A vi biste s tim detetom i ubuduće rado provodili vreme? Iskreno!” „Iskreno, bih. Nedostaju mi izleti sa Sarom, naša istraživanja i... Kiti, draga, odaću vam tajnu, moja unuka je moja najbolja prijateljica na kugli zemaljskoj, ja odrasle uopšte ne mogu da razumem! Valjda se zato i družim sa vama”, reče nasmeja se, ne baš sasvim iskreno, pre kao čovek koji smehom pokušava da prikrije kako mu je neugodno. „Ne pletite, Pidžin! Dakle vi biste malo zamenu za odsutnu unuku? Iskreno!” „Da. Ne, nije to najvažnije, nego bih zaista želeo nekako da pomognem, i oko školovanja, i uopšte, mnogo je težak i surov život imala za tako malo dete, i tako je posebna, a taj njen otac...” „Taj bi sigurno imao nešto protiv da se vi družite s njegovom ćerkom dok on sedi u Boki Kotorskoj.” „Užasno je posesivan. Taj će da poludi i kad čuje za ovaj izlet, osećam!” „Nekako ga razumem.” „Šta ste rekli?” „Ništa, nego, da rezimiramo – vi iz najčistijih namera običnog dede želite da pomognete u školovanju i društvenom životu jednog siročeta, doduše pristojno usvojenog i zbrinutog, a pri tom biste rado i sami učestvovali u tom detetovom društvenom životu. Sa druge strane, imate indicija da će se usvojeni roditelj detetov tome protiviti. Je li tako?” „Malo je suvoparno, ali... Tako nekako.” „Slušajte me dobro šta će vas sad posavetovati trenutno najbolja psihološkinja u srpskoj književnosti...” „Šta ste rekli?” Pidžin se najedared prenuo, lice mu se ozarilo, vadi beležnicu i penkalo. „Psihološkinja! Ovo moram da zapišem pa se ljutite do sutra. Samo u srpskom postoje tako divni ženski rodovi za...” „Smirite se, Pidžin, samo vas zavitlavam, ta reč ne postoji!” ”Lažete!” „Koliko i vaša Kaja. Čik proverite!” „Vi ste jedna... Nije važno, stali smo kod saveta.” „Tako je. Vrlo je jednostavan. Ukoliko želite svoju usvojenu unuku Kaju, da se tako izrazim, sa blagoslovom njenog usvojenog oca, tog D-r. Hara-Davana, vi ćete, blago nama, njemu pomoći da sazida svoj budistički hram u Beogradu. Prosto ko pasulj. Tačka!”

26

GLASOVI
Ivan Lalović

SRCE MAHMUDA DERVIŠA
Da li je to, odista, bilo srce čoveka, pitam lekare hjustonske bolnice koji su operisali Mahmuda Derviša, pesnika. Ne, odgovaraju, kad smo otvorili grudni koš imali smo šta da vidimo, zaprepašćeni: ptica slomljenog krila, u pesku bola rođene zemlje, ubogog kljuna, retkog perja, a u šupljim kostima odjekivali su davni meci, ručne bombe, kamenje i psovke gonioca. Šapatom je molila za san, molila da je ne dotičemo.

PRIREDBA
Ženo, upali sveću, mrak je sasvim. Sad pogledaj oko sebe. Trepere predmeti, sablasno, liči na priredbu mrtvaca. Scena se ljulja, zidovi samo što se ne sruše na nemi aplauz, na tiho neverstvo usana. I ja sam deo ansambla, primeti kako lelujaju bivši udovi, drhti bivše lice.

27

O NEPOBEDIVOJ SVINJI
Rekao bih da je svinja volela život, borila se svojski, skvičanje, parajuće i prkosno, kao jedino joj oružje, razleglo se sokacima na periferiji grada. Mi, koji smo stajali na prozorima, nemo pušeći jeftine cigarete, od visoke ograde ne videsmo žrtvu, ni ruku dželata. Žena krivih nogu, potom, otvori kapiju da vodom, iz gumenog creva, otera krv iz avlije. Ali, džaba džigerica i čvarci, slanina, kolenica, plećka i pršut kada se o svinjskom otporu i danas sluša u mesnoj kafani.

28

svako na svojoj strani rime.KOROV Ne diraj. ne kosi. biće hlada za očeve. samo korov nemoj! Od korova se ne vidimo. ne pomišljaj korov da mi otrgneš. poštedi korov! Treba mi čaj od koprive za nepoznate bolesti. divlji koren za stihove. Sve mi uzmi. gorka trava za mađije. od korova se ne čujemo. Dok je korova biće mleka za podmladak. 29 . Ne seci. Hrane biće za prepise ni o čemu nizašta.

Korijander je izgovarao nešto glasnije naglašavajući prvo i drugo rrrr. veličinom. Noina očaranost nije bila erotskog već jezičkog porekla. hrapavo i nekako vlažno.Jovana Žujević RAT LISTOVA Ana i Noa upoznali su se u knjižari Gavran u Ulici javora. a sve i da je neko nešto naslućivao. nije mogao da ne zastane i pročita nazive koji su se nalazili na nalepnicama sa cenom. Štaviše. Da su ostali zaposleni u supermarketu ikada čuli Nou kako izgovara nazive začina. Činilo se da je to san svakog zaposlenog. šššššuštavo. uzdajući se da će ih njihovo dejstvo držati u ljubavnom zanosu sve do jutra. zar je uopšte važno da li sanjaš žene i muškarce ili odrednice u rečniku? Uostalom. jer niko za nju nije ni znao. on je u njihovom nazivu video. Noa je bio diplomirani filolog engleskog jezika i književnosti. te se njegova duboka i postojana 30 . pomislili bi da je neizostavno opsednut travkama zbog njihovog afrodizijačkog dejstva. ali Noa je bio zadovoljan i svojim sadašnjim zaduženjima. plodan pesnik i prozni pisac koji nikada ništa nije objavio. čuo i namirisao lakoću postojanja i humor Kurta Vonegata. Noa ih je takođe izbegavao kad god je to mogao. Zamišljao je maj i bosonoge ljude kako trče po travi. tupo. što je Noi delovalo surovo. Noa je voleo svoj posao. Majčina dušica i bosiljak budili su u njemu detinju nežnost i toplinu. konzervama pasulja. Ruzmarin mu je unosio nemir. dodaje u njega sitno iseckane masline. oblik. jer mu se činilo da ta reč zaslužuje da bude izgovorena baš tako. Leblebije nisu bile naročito omiljene među kupcima. miris. Izvesnih noći i sami su ih dodavali u jela u količinama mnogo većim od onih propisanih u receptima. Smatrao je da slovo z u ovoj reči nekako štrči. a potom ga maže na zemičke. šaputao je. bio je siguran da ukoliko se bokononisti ikada pričešćuju. to čine baš leblebijama. nekada čak i bojom slova kojim je bio napisan. To ih ne bi nimalo začudilo. Supermarket ga je podsećao na rečnike u slikama koje je prelistavao kao dete. ali samo da sebi ne bi dozvolio da prasne u smeh koji bi kasnije bilo nemoguće obuzdati. Kad god bi prolazio pored njih. lapsus. Noa je tamo odlazio svakog popodneva posle završenog radnog vremena u obližnjem supermarketu. kukuruza i tunjevine. Šafran. svaka stvar imala je pravo ime. ali ga je istovremeno uzbuđivalo gotovo isto onoliko koliko mediteranskog kuvara uzbuđuje miris ovog začina. čvrstina ili mekoća neke namirnice bili su nevažni u poređenju sa njenim nazivom. Prvog dana dali su mu dugačku kecelju boje peska sa slikom crnog luka na sredini. gde su kupci mogli da pojedu sveže napravljene sendviče i popiju tek isceđen sok od voća po sopstvenom izboru. Za razliku od ostalih koji su leblebije svrstavali u zdravu hranu. Vremenom će napredovati i dobiti priliku da radi na kasi. Noinu opsednutost rečima niko nije smatrao neobičnom. Uživao je okružen mlečnim proizvodima. kesicama pirinča i teglicama egzotičnih značenja. Međutim. a možda čak i da meša krem sir. Menadžer mu je rekao da svako mora da počne od slaganja robe u rafove i voća i povrća u velike zelene korpe. odnosno vrstom. Ukus. Sve je bilo tako jednostavno i raznobojno. začina.

Noa je neko vreme osluškivao pitajući se da li će devojka s druge strane polica promrmljati nešto. „Nazdravlje!”. a on se sa takvima nije družio. Narušavao ju je jedino šum javorovog lišća koji je dopirao kroz odškrinute prozore. gotovo onoliko savršeno koliko i „nazdravlje”. ali da joj zato toplo preporučuje Buku i bes od istog pisca po ceni od samo tri dolara i devedeset devet centi. Noa je redovno provodio sate u knjižari antikvarnih i polovnih knjiga koja je dobila ime po poemi Edgara Alana Poa. boji glasa i daru za pisanje bilo je toliko teško odoleti da su reči odavno odustale od pokušavanja. Sedeo je tako jedne letnje srede oko šest časova po podne podvijenih nogu na podu knjižare.. hiperbola. Noa ih je obrađivao kao što vešti vajar obrađuje komad gline. Ana se izvinila prodavcu što ga ometa u čitanju i pitala ga da li u knjižari postoji neki primerak romana Dok ležah na samrti u mekom povezu.. jer bi to nesumnjivo značilo uludo trošenje vremena koje bi u suprotnom mogao da provede prepuštajući se sanjarenju i strasti. Pročitao je jednu celu stranicu i okrenuo list. Želeći da ona potraje. Čuo je kratko i klizavo buć. uklapa u rečenice. a ne od nešto mekšeg i savitljivijeg kartona. ali mu to nije bilo ni najmanje važno. poverenje i slatke perverzije koje su ih spajale. vratio se potom na svoje mesto s osećanjem da je kako-tako uslužio mušteriju. pevuši. Nije se obratila njemu već sitnom ostarelom prodavcu koji je sedeo iza pulta blizu ulaza u knjižaru i čitao Pukovniku nema ko da piše. ali mu nikada. prijateljstvo. ljubav. Međutim. Nekoliko sekundi kasnije usledila je i druga. Njegovom poznavanju fonetske transkripcije. Ni Noa nikada nije imao novca za knjige trvdih korica. Osim toga. sve dok Ana nije progovorila. Noa nije mogao da je vidi sa mesta na kome se nalazio. deli na slogove. Bila je to prilika da joj se Noa zahvali i tako uspostavi vezu. a Ana desnu. Bez oklevanja se vratio Gospodaru muva. Ana je govorila drugačije. Reči su mu dopuštale da ih do iznemoglosti izgovara. obrće. Pomisao kako bi samo nekoliko koraka dovelo do njihovog susreta bila je dovoljna da se naježi kao da po njemu mile insekti. doviknula je Ana s druge strane polica. i prelistavao roman Gospodar muva rukama koje su mirisale na pomorandžinu koru i tečni sapun od badema i kamilice. premda su i dalje crvenele od pojedinih metafora. Načitani čovečuljak. Sam Noa nikada se nije trudio da pronikne u poreklo svoje opsednutosti. Slučajna prva nota dueta narušila je tišinu knjižare. mogli su se opisati samo jednom rečju: idila. Čitali su istom brzinom.GLASOVI ljubav prema rečima mogla i time opravdati. baš nikada nije palo napamet da ih izloži i dozvoli ljudima neosetljivim na jezik i književnost da ih kritikuju. Poslednji sat na poslu proveo je puneći korpe pomorandžama i sada je mogao da se opusti u tišini knjižare. Donekle. Noa je podigao levu obrvu. Zaključio je da joj engleski nije maternji jezik. ali ga je u tome omela slika kocke leda koja upada u čašu vode. naslonjen na police. 31 . prevrće. Nikada čak nije ni putovao u inostranstvo. rečnik im je bio veoma oskudan. Istog trena učinilo mu se da se našao usred drvoreda topola. Stranci su suviše ružili njegov jezik mešajući glagolska vremena i zaboravljajući na upotrebu članova. zapisuje. Kinuo je iz sve snage kao da je osetio mekani dodir maca na nosu. Veza između Noe i reči. Ona je bila stranac. Zatim je prodavac pomerio nekoliko knjiga na polici i saopštio Ani da trenutno ne raspolaže nijednim primerkom romana koji je tražila. Noa je to shvatio kada je izustila pridev meki kao da traži povez sačinjen od paperja. ali izbor poveza nije bilo ono čime mu je Ana privukla pažnju. nestrpljiv da dozna šta je bilo s pukovnikom. kontrasta i drugih stilskih poza. Ana je učinila to isto.

bila je toliko preplašena da bi nekakav dosadan posao sa radnim vremenom od devet do pet mogao da je udalji od književnosti i natera je da govori i piše birokratskim jezikom da se prijavila za letnji kurs na prestižnom koledžu za jezike u inostranstvu. rekla je Ana Noi dok je otključavala poštansko sanduče. pronađe pijacu. tokom puberteta prešla je na čokoladu i obilno začinjena jela. Iako se još nije najbolje snalazila sa mapom. vratio je na mesto. Ana je smelo odlučila da tokom prve nedelje boravka u gradu. Pitao ju je da li u jelovniku ima nepoznatih reči koje bi mogao da joj objasni. Neizvesno je da li bi se nastavio do svitanja. Ona je. priželjkivao je da pročita naziv neke supe naglas kako bi mu već jednom prekratila muke. Nije znala šta će učiniti po isteku ta dva meseca. Kada joj se Noa pridružio. „Hoćeš li sa mnom na supu?” „Je l’ Kafkinu?”. Tako se obrela u knjižari Gavran gde je zbog igre koju će otada nazivati ratom listova užasno ogladnela i upoznala Nou. U trenutku kada su se našli u restoranu i počeli neusaglašeno da okreću listove u jelovniku. Kao mala je žvakala kosu. Noa je klimnuo glavom. nije nju toliko privukao njegov izgled koliko to što je odavao utisak hodajućeg književnog lika koji tek što je ispao iz priče u nastanku nepažnjom pisca i sada luta svetom uporno pokušavajući da se u nju vrati ili pak nađe mesto u nekoj drugoj. u četvrtoj godini gimnazije grizla je nokte. ali se nije pomerio s mesta. Iznenađen njenim potezom. narušivši tako jednolični ritam dueta. sve sitničarnice. ali bila je sigurna da će već nešto iskrsnuti. sad ću ja”. bila gladnica po prirodi. Kada joj je Noa ponudio da odu na supu. potajno se nadajući da će Ana izgovoriti keleraba ili patlidžan pogrešno i time mu dati ra- 32 . Pošto je diplomirala. uzvratila mu je prisetivši se naslova knjige koju je pre dva dana otkrila u jednoj drugoj knjižari. Bio je srednje visine. galerije i knjižare kako bi znala gde se nalaze.Dva minuta kasnije Ana je okrenula tri lista jedan za drugim. zapravo. obišao police i obratio se devojci koja je još držala knjigu u jednoj ruci. Bio je u paničnom strahu da je odlazak u Aninu sobu u studentskom domu posle samo četiri dana poznanstva velika greška. Duet se pretvorio u lepet krila noćnih leptira oko svetiljke. kao što to uvek biva u knjigama. jer je Noa iznenada zatvorio knjigu. Odevao se nekako apa-drapa. a onda se skrasila na Filološkom fakultetu odlučivši da do kraja života guta samo strane jezike i knjige. Dogodiće se slučaj koji će nesumnjivo odrediti dalji tok njene priče. Noa je posumnjao da želi da provodi vreme s Anom. Pitao se da li zaista vlada engleskim jezikom tako dobro ili mu se u knjižari samo učinilo. Počela je da prelistava knjigu bez namere da stane. Ana je pomislila da joj drugi slučaj nije ni potreban. imao nešto dužu svetlosmeđu talasastu kosu. kada je krenula u školu gutala je slova i reči. postalo je nemoguće odrediti vrstu takta. pre nego što počnu predavanja i druge obaveze. Noa se ozbiljno zamislio da li da i sâm okrene nekoliko listova ili samo jedan i tako doveo do pauze na koju Ana nije znala kako da uzvrati. ali. bradu i brkove od svega nekoliko dana i krupne plave oči. pa levo. * * * „Samo pravo uz stepenice. Činilo joj se da miriše na pomorandže. uopšte uzev. što se Ani veoma dopalo. Dok je u tišini prelistavala jelovnik.

zlog da ode. Nije morao dugo da čeka. Ana je ubrzo naručila supu od karfiola sa dodatkom celera. Suprotno očekivanjima, Noa je osetio ono isto što su u njemu do tada budile jedino definicije iz rečnika Semjuela Džonsona: slova u stomaku. Sve što se dogodilo posle toga bilo je obavijeno maglom, jer je konobarica predložila da naruče i bocu belog vina, što je Noa prihvatio, smetnuvši s uma da u svakoj supi u restoranu već postoji izvesna količina alkohola. Ana je veselo lovila komadiće karfiola po tanjiru i brbljala o pastoralnom romanu u španskoj književnosti uz tako pažljivu upotrebu književnih termina da je Noa greškom posolio supu tri puta, misleći da joj dodaje biber i ruzmarin. Dok je pokušavao da utoli žeđ vinom, činilo mu se Anin glas postaje dalek, ali je zato imao utisak da njihove tanjire povezuje njena dugačka plava kosa rasuta po stolu. Nikada pre nije video nekoga sa prirodno plavom kosom i crnim očima sa tamnim trepavicama. Njena lepota bila je oličenje kontrasta, stilske figure koju je veoma cenio i često upotrebljavao, što je odagnalo pomisao da ga je uzbudila jedna žena. Posle treće čaše vina video je kako mu se ruka sporo udaljava od tanjira u pravcu Anine kose da bi ubrzo osetio njene vlasi među prstima. Ana se nasmejala i promrljala nešto o novom šamponu sa dodatkom kašmira, pa je Noa sasvim prirodno zaslugu za mekoću njene kose pripisao magiji i spokoju za koje mu se učinilo da ih ova reč poseduje. Ili je kašmir tako zvučao izgovoren iz njenih pomalo napućenih usana sa ukusom vina. Ne, nikako, oblik, boja i punoća jednih usana zavise od reči u čijem izgovaranju one učestvuju. Noa je još mislio o tome kada je poljubio Anu kasnije te večeri. Oprostili su se na ulazu u njenu zgradu, a potom je otrčao do kuće nestrpljiv da se zatvori u sobu, smesti u krevet pored nekoliko knjiga poezije i rukama prelazi preko njihovog i sopstvenog tela dok sve to ne počne da sanja. Iako nije uzeo ni gutljaj vina sledeća dva dana, tajanstvena magla nije nestala. Sati koje je provodio u supermarketu proticali su sporo. Menadžer ga je ukorio što je kozmetiku slagao po abecednom redu, a ne po vrsti i marki proizvoda. Noa je morao da uloži napor da bi prestao da zamišlja Anu kako izgovara nazive šampona sa ekstraktom bisera i sapuna od lotosovog cveta i usredsredi se na posao. Posle završenog radnog vremena išao bi po nju u knjižaru Gavran, a zatim bi kupili sladoled i uputili se do jezera gde bi neko vreme prelistavali književne časopise. Noa je posle toga odlazio kući i nadahnuto pisao pesme do duboko u noć, a Ana je raspakivala svoja dva kofera, slagala garderobu u ormar i raspoređivala drangulije po sobi, trudeći se da sve završi pre nego što počnu predavanja. Noa nikada nije radio vikendom, pa su u subotu otišli da Ani kupe pernicu i ostatak dana proveli čitajući na klupi u parku. Noa je čitao knjigu u Aninom krilu, a ona onu u njegovom. Povremeno bi nailazio na takve opise prirode i duševnih stanja glavnih junaka da ga je obuzimalo ushićenje. Nekim čudom ti trenuci poklapali su se s onima u kojima bi mu se Ana malo približila, pognula glavu ka njegovom krilu, kosom mu okrznula stomak, blago pritisla knjigu, okrenula list i rukom prešla preko njega nekoliko puta da bi se priljubio uz prethodni. Kada je sunce počelo da zalazi, zatvorili su knjige i Ana je pozvala Nou da nastave čitanje u njenoj sobi. Premda je ta rečenica bila jednostavna i zahtevala samo osnovno poznavanje jezika, Ana je upotrebila određeni član kome tu uopšte nije bilo mesto i pogrešno izgovorila bar dve reči. Noa se s razočarenjem prisetio da je ona stranac, a da kod njih nedovoljno poznavanje jezika izađe na videlo pre ili kasnije, ali nije hteo da bude ne-

33

uljudan i odbije poziv, jer je, bez obzira na sve, žudeo da istraži svaki kutak Anine sobne biblioteke. * * * Noa je stajao pred vratima Anine sobe sa nekoliko njenih pisama u ruci posmatrajući je kako pretura po torbi u potrazi za ključem. Buntati po torbi, tako je Ana nazivala tu radnju, i premda Noi nije bilo poznato da ovaj glagol uopšte postoji, smatrao je da oblik i zvučnost ove reči veoma jasno oslikavaju nervozno premeštanje stvari uvek u potrazi za najmanjim predmetom u torbi koja po obliku podseća na džak. „Evo ih. Konačno. Kaži mi, jesi li gladan? Mogli bismo da naručimo picu. Ja sam nešto gladnjikava”, rekla je pre nego što je gurnula ključ u bravu. Noa se naježio zbog ovog nemogućeg prideva i na trenutak zaboravio na strepnju da bi u Aninoj sobi mogao da ugleda jedino knjige napisane na njemu nepoznatim jezicima. Ne samo da je bio gladnjikav, nego je imao i utisak da neko već četiri dana bunta po njegovom srcu. Da je Noa tada znao špansku reč birlibirloque u čije će ga značenje mnogo godina kasnije uputiti jedna argentinska mađioničarka, bez sumnje bi je prošaputao kada je ušao u Aninu sobu. Dok se ona izvinjavala zbog nereda, Noa je zadivljeno prelazio pogledom preko zidova koji su podsećali na stranice ilustrovanog dvojezičnog rečnika. Svaki komad nameštaja i sitnica imali su na sebi nalepnicu sa svojim imenom na engleskom i španskom jeziku. Ana je objasnila da je ovo najdelotvorniji način za usvajanje novih reči i čuvanje od zaborava onih davno naučenih. Prozorska stakla bila su delimično prekrivena samolepljivim žutim i zelenim papirićima u obliku listova javora na kojima su bile ispisane pojedine gramatičke konstrukcije, ali i stihovi koje je Ana volela, a preko puta prozora veliko ogledalo stvaralo je privid da je svaki kutak sobe ispunjen rečima. Baš tu, između prozora i ogledala, Ana i Noa osetili su uzbuđenje, ona zbog njegove talasaste kose i plavih očiju, a on zbog svih reči kojima se moglo opisati njeno telo. Te iste noći na sobu se spustila magla, pa nije poznato kako je doneta odluka da se Ana i njene reči već u ponedeljak presele kod Noe. Prvih nedelju dana zajedničkog života proteklo je u ponovnom raspakivanju kofera i preuređivanju Noinog stana. Ana je bila zauzeta posećivanjem raznih predavanja kako bi izabrala ona najzanimljivija i najkorisnija, pa se Noa posvetio lepljenju ceduljica sa rečima na nameštaj. Kada ih je sve potrošio, zamolio je kolegu iz supermarketa da mu izradi nalepnice poput onih sa cenama proizvoda. Ana se nije bunila što je ih nalazila na hrani i svuda po kupatilu, ali je smatrala da je besmisleno lepiti ih na odeću, čarape, pa čak i donji veš odbijajući da ih tako nosi. Bila je to prva nesuglasica između njih, koju nisu uspeli da reše ni narednih mesec i po dana tokom kojih je Noa nastavio da lepi nalepnice, a Ana da ih odlepljuje. Otada, Noa će tu njihovu igru nazivati ratom nalepnica. Premda nije naročito voleo nijednu od ove dve reči, sam naziv mu je zvučao snažno i poetično. Poezija se u Noinom stanu nalazila čak i na frižideru čija je bela površina bila prekrivena magnetima sa rečima. Svako ko je ikada kročio u taj stan nije mogao da odoli, a da ih ne pomeri i tako napravi poneki stih. Po odlasku prijatelja, Noa je beležio one stihove koji su mu se najviše dopali, a potom iznova raspoređivao magnete prepuštajući se nadahnuću. Ana je činila to isto

34

od dana kada se uselila. Volela je magnetnu poeziju, jer nije morala previše da se napreže da bi smislila stihove koje je Noa smatrao naprosto božanstvenim. Mnoštvo reči bilo joj je nadohvat ruke, neke izazovnije od drugih, ali sve do jedne napeto iščekujući da budu izabrane. Prožimala bi je jeza dok bi pomerala magnetiće po vratima frižidera, ne zbog tupog, klizavog zvuka njihovog kretanja, već zbog Noine blizine i onoga što će uslediti. Voleo ju je kada ga je zapitkivala kako se nešto kaže ili piše i šta znači izraz koji je tog dana čula od bibliotekarke. Iako joj je Noa davao veoma iscrpne odgovore, često ih potkrepljujući primerima iz književnosti, Ana je i mesec dana kasnije bila jednako radoznala. Noa ju je, doduše, te nedelje viđao ređe nego uobičajeno, jer je provodila vreme učeći u biblioteci sa novim prijateljima čiji je maternji jezik uglavnom bio španski. Brinula ga je mogućnost da bi Anin izgovor mogao da se pokvari pod tolikim uticajem španskih reči i nekoliko puta mu se učinilo da joj pri izgovaranju glasa r jezik vibrira što je u engleskom jeziku bilo nedopustivo. Ove misli toliko su ga tištile da je odlučio da ih odbaci i iznenadi Anu večerom i posebnim poklonom. Bile su to dve drvene kutije sa po jednim malim otvorom. Jedna od njih bila je prepuna ceduljica sa omiljenim Noinim rečima. Leptirica. Bilo je dovoljno da je Ana protrese i reč bi joj se našla u ruci. Suton. Na poleđini ceduljice nalazilo se objašnjenje i poneki primer. Leksikon. Pošto upamti reč, mogla je da je odloži u drugu kutiju. Sedef. Kada se jedna kutija isprazni, postupak je trebalo ponoviti i tako obnoviti naučene reči. Noa se potajno nadao da će mu to što će čuti Anu kako ih izgovara pomoći da odabere reč nad rečima za kojom je već dugo tragao. Da ga je neko pitao da opiše njene osobine, ne bi bio u stanju da to učini, ali je čvrsto verovao da će je prepoznati kada je jednom čuje ili ugleda. Ani se toliko dopao poklon da je zamolila Nou da joj nabavi još dve drvene kutije kako bi mogla da ih koristi i za učenje španskih reči. Nije ni slutila da će ga ovaj predlog uznemiriti. „Kutije su namenjene isključivo učenju engleskog jezika, Ana. Zar ne vežbaš španski svakog drugog dana na tim vašim okupljanjima? Lertulije, tako se zovu?” „Tertulije, Noa.” Razgovor se nije nastavio, jer se tada dogodilo ono što će Noa iznova proživljavati u ružnim snovima sve dok mnogo godina kasnije ne bude upoznao argentinsku mađioničarku. Noa je, naime, slučajno posekao desni kažiprst, ne nožem, niti otvaračem za konzerve, već listom iz romana Sputnik ljubav. Nije bilo krvi, ali je osetio peckanje, a potom je prst počeo da mu pulsira. Međutim, fizički bol bio je zanemarljiv u poređenju sa duševnim. Od svih ljudi na ovom svetu izdala me je knjiga, mislio je. Ana je bezuspešno pokušavala da ga uteši. Trudila se da ge ubedi da je zategnut odnos između njega i knjiga prolazan, ali je posle nekoliko dana odustala, jer ni sama više nije bila sigurna u ono što govori. Čak ni to što je prestala da odlepljuje nalepnice sa svoje odeće nije pomoglo. Noa je narednih dana bio zabrinut i zbog posla. Menadžer je bio izuzetno zadovoljan njegovim radom i predložio mu je unapređenje. Bio bi zadužen za pravljenje sendviča, a ako se dobro pokaže, dozvoliće mu i da u krem sir dodaje sastojke po sopstvenom izboru i tako izmisli novu vrstu namaza. Povišica bi mu omogućila da kupi još knjiga i nove police za njih, ali, uprkos tome, Noa nije mogao da prihvati unapređenje, jer bi ga ono udaljilo od prostora koji je smatrao rečnikom u slikama i primorao ga da razgovara sa nedovoljno

35

Bio je siguran da će njegova čula upamtiti ovaj trenutak. a đonovi na cipelama postajali su mu sve tanji. Ana se jedne večeri vratila kući ranije nego inače. Ali nije on uzeo olovku. za Nou je značila da je verovatno zapostavila svoj maternji jezik. pritiska mu stopala o papir i nemilosrdno ga vuče po njemu. trepnula nekoliko puta i namrštila se. već je ona zgrabila njega. Pokušavao je da odagna ove misli i iskoristi Anino odsustvo da se posveti pisanju. S obzirom da je bila Noin odani čitalac. Osećao je kako ga steže oko struka. Onda se dosetila da je to verovatno učinio namerno. Doduše. i dalje pružalo zadovoljstvo. jer je u nekoliko navrata video sebe između dva lista na mestu obeleživača i uplašio se da će ispresovati sopstveno telo ako zatvori knjigu. pa je maglu u stanu objasnila globalnim zagrevanjem o kome su svi brujali tih dana i posvetila se ispravljanju teksta. Nije bila stručnjak za nauku i atmosferske pojave. ali su se slova u njegovom stomaku sudarala i grebala mu sluzokožu kad god bi pomislio da ih može biti još. Prvo što je Noa ugledao kada je stigao bila je zbirka Jejtsovih pesama u Aninim rukama. Ana ga je zapitkivala o Jejtsovom životu i stihovima od kojih je Noa mnoge znao napamet. 36 . Vraćao se kući smrknut. prešla kažiprstom preko njene površine od male žute gumice do grafita i osetila nalet nežnosti. Moguće je da bi ostala tako sa olovkom u desnoj ruci sve do Noinog dolaska da je ubrzo nije okružila retka magla nepoznatog porekla. Bolela su ga kolena. Miris sveže skuvanog jela dopirao je sa postavljenog stola desno od fotelje u kojoj je Ana sedela. pa je morao da se lati olovke i papira od koga je zazirao još od onog nesrećnog događaja. Rukopis je bio Noin. morao je da izbegava obeleživače za knjige. čije se sve boje stapaju u jednu kada je zakotrljate po stolu. pa je odlučila da ih skupi. Koristila ju je u posebnim prilika i zarezivala je samo kada je to bilo nužno. Činjenica da je tako dobro vladala engleskim. Nasmešila se. Zabrinuta za njega. uprkos brojnim obavezama. prišla prozoru i videla mirno letnje veče kao i svako drugo. ali pojavile su se prepreke. ali bilo je toliko mnogo pravopisnih grešaka i progutanih slova da joj se činilo nemoguće da bi on ikada tako nešto napisao. Nekoliko listova papira bilo je rasuto po stolu. a Ana uglavnom nije bila tu da ga oraspoloži. svetlosive korice knjige oslonjene na tirkizno krilo. Prekorevao je sebe što je ikada zavoleo izgovor jedne strankinje. skuvala Noino omiljeno jelo i obukla tirkiznu haljinu. Odlučila je da ga iznenadi i da mu posle večere posluži ispravljen tekst uz parče kolača od borovnica. Udahnula je duboko. Čavrljali su uz poneki gutljaj vina i podizali i spuštali pogled ka onom drugom isto onako usaglašeno kao što su u knjižari Gavran pre gotovo dva meseca okretali listove. Trgla se.obrazovanim mušterijama. Imao je utisak da se menadžer drugačije ponaša prema njemu i da samo čeka priliku da ga otpusti. jednu od onih šljokičastih i šarenih. Dok su večerali. ali je i dalje bio potišten i napet. Želeo je da osveži njihovu vezu tako što će joj zadati pravopisnu vežbu kao što je činio kada se tek uselila. bacila je pogled na prvih nekoliko redova teksta. Kupila je belo vino i buket jasmina. Stoga ga i nije toliko čudilo što se sada okrenula trećem jeziku. Potražila je pernicu i izvadila grafitnu olovku. Čitanje mu je. pa se olovka nije mnogo smanjila od dana kada ju je dobila od Noe. već to što se Ana tako brzo i lako tu uklopila. Provodila je sve više vremena sa profesorima i prijateljima u učenju i zabavi koja nije uključivala njega. Nije mu smetalo što nije pozvan u društvo koje je govorilo njemu nerazumljivim jezikom. pre nego što se duet pretvorio u rat. Odbio je ponudu bez oklevanja. međutim. Nekoliko tipki na tastaturi nije radilo.

Ana je uzdahnula i prebacila rečnik na sto da bi se nakratko odmorila. Držala ga je na krilu. Potom je prišao Ani. Stavila je parče kolača i ispravljen tekst na veliki okrugli tanjir trudeći se da ne umaže papir prelivom od borovnica. Noa bi svaki put samo odmahnuo glavom i nastavio da korača ulicama i vrzma se po ćoškovima.Noa je posle večere otišao da se istušira. Posmatrao ju je dok je vikala na njega kako je lud i molila ga da se skloni. tačaka i zapeta. pa su je od njegove težine i brojnih nepoznatih reči bolele butine. premda je bilo zaista mnogo grešaka. a potom počeo da čita tekst čiji je sadržaj već znao. Samo se okrenuo i otišao iz stana. Svako ko je video Nou u sledeća tri sata. tražeći reč nad rečima u izlozima prodavnica i galerija. Dok su se borovnice i sipkavo testo izmešani sa njegovom pljuvačkom pretvarali u kašu. Kad god bi primetio neki natpis. Hteo si malo da me mučiš. naočare. namirisan i mokre kose. Nije joj rekao ni reč. Lutao je tako. Noa se zagrcnuo i ispljunuo kašu koja se razlila po listovima papira. U istom trenutku kada je Noa. napravio nekoliko koraka. ispustio je umrljane listove papira iz ruke. Mislim da sam sve dobro uradila. novčanik. pa je oduševljeno zagrizao kolač. približio svoje lice njenom. zar ne?”. zaustavio se pred vratima sobe. Ana ga je pogledala s osmehom. On bi joj možda i oprostio da to nije značilo da mora da oprosti i sebi i da u tom trenutku pramen plave kose nije zavodljivo pomilovao otvoreni jednojezični rečnik španskog na kome je počivala Anina šaka. pa ih je naglo otvorio. u banci i sladoledžinici. mrštila se i desnom rukom prevrtala stranice ogromnog rečnika pod nazivom Klave u tvrdom povezu. koje je bilo moguće razmazati prstom. Kako sam mogao da napravim toliko grešaka? Otkud Ani pravo da ih ispravlja? Kada je uopšte sve to naučila? U trenutku kada je Ana vratila rečnik na krilo i otvorila ga negde na sredini. Video je sebe kako se okreće u potrazi za izlazom na mestu gde se delovi dva lavirinta ukrštaju i Anu kako ih bezbrižno crta dok šapuće reč lavirint na španskom. a zatim bi se savio. sat i druge sitnice koje je lako izgubiti. pa sam htela da ti pokažem koliko sam napredovala otkad živimo zajedno. a nekoliko prolaznika mu je čak i ponudilo pomoć da nađe ključeve od stana ili kola. ali nikako nije htela da sklizne prema grlu kako bi je progutao. Ana je vrisnula i bezuspešno pokušavala da je izvuče dok je Noa i dalje pritiskao tvrde korice ispod kojih se nalazilo više od hiljadu stranica. Pola sata kasnije masirala je levom rukom poleđinu vrata. u drugoj sobi primetio kolač i tekst na tanjiru. „I? Je l’ ti se dopada iznenađenje? Borovnice i ispravljen tekst! Pronašla sam ga na stolu. a potom se povukla u sobu da za sutrašnji čas književnosti pročita nekoliko kratkih priča savremenih španskih pisaca. što je Ani pružilo priliku da pripremi iznenađenje. rekla je šaljivim tonom. otvorio je rečnik i video Aninu pomodrelu šaku. ubeđena da će Noa biti ponosan na nju. Uzeo ih je. zastao bi da ga pažljivo pročita. Kada je dva minuta kasnije ućutala i kada je osetio da mu je suza kapnula na ruku. morao se upitati za čim traga. sklonio joj pramen kose s rečnika i zaklopio ga iz sve snage zarobivši joj šaku unutra. Kada mu se učinilo da ona prstima mazi strane reči isto onako kao što je znala da mazi njega. na pešačkim pre- 37 . nekada čak i čučnuo da vidi da koja reč nije slučajno ispala u travu ispod natpisa ili se zavukla ispod obližnje klupe. Kaša u njegovim ustima postajala je sve ređa. Borovnice su Nou podsećale na borovu šumu u blizini kuće njegovog nastavnika engleskog jezika iz osnovne škole. Noa je posmatrao lavirint tamnoplavih slova i žvrljotina koje je bilo nemoguće izbrisati i još jedan lavirint svetlosivih slova.

. jer je ionako nameravao da probudi Anu. Ana i Noa.lazima. Reči su iskočile. ali nije upalio svetlo. Ana nije dosadna reč. na parkingu. palindrom. Obradovao se kada tu nije pronašao ništa. a Noina svest o tome da nema kuda da ode i činjenica da je grad bio projektovan tako da pre ili kasnije završiš na mestu sa koga si krenuo.. prohladna i vetrovita.. a drugo malo. Otvorio je vrata stana. Zastao je ispod prozora spavaće sobe koja je bila u mraku i setio se Ane. Mrtvi beli papirići ležali su jedni preko drugih u kutijama bez postave.. vinuvši se u slatkast vazduh ispunjen mirisom borovnica. 38 . tako dobro se slaže uz reč Noa. Rastužila ga je besprekorna vidljivost u sobi. jer je prvo slovo a veliko. Razgovaraće sa mušterijama. Tada je upalio svetiljku na stočiću pored kreveta. doveli su ga do kuće. u kutiji za izgubljeno-nađeno. Noa je prišao krevetu i pružio ruku da joj pomazi toplu plavu kosu. Noć je postajala pusta. Bilo je kasno.. i slaže se uz sve ostale reči. crnooka reč od tri slova. Mešaće krem sir. Noa je izvadio telefon iz džepa i pozvao menadžera supermarketa. Dok su vrludale padajući sporo poput krupnih nepravilnih konfeta. ne.. Pazeći da se ne saplete na neku od knjiga na podu. Očaj ga je naterao da baci pogled i na nalepnicu na jednoj kanti za smeće.. Bacio ih je uvis. Tirkizna. plavokosa.. ali nije mogao da čeka do sutra da bi mu rekao da prihvata unapređenje. već se odmah uputio u sobu koračajući na prstima potpuno nepotrebno. Dok je trčao uz stepenice da bi stigao do stana. pratila ga je magla koja se iznenada pojavila iz nepoznatog kutka noći i uspela da se uvuče u kuću pre nego što je postala isuviše gusta. autobuskim stanicama. ali je napipao samo dve hladne drvene kutije. Zgrabio je kutije i skinuo sa njih poklopce koje je odmah zavrljačio ka napuštenim zidovima.

u svojim delima ispituju vezu između nacionalnog identiteta i jezika. Proces prevođenja se odvija na tri nivoa u tekstu. Vezana za Bezimenu ženu i njeno dete. ali označava i pripadnike bele rase koje su Kinezi doživljavali kao bića sa drugog sveta. Uspeh njihovih književnih dela doveo je do decentralizacije američkog književnog kanona koji je do tada uključivao samo pisce anglosaksonskog porekla. centra i margine. Na primer. sa pomalo neuobičajenim konstrukcijama. Problematizacija kanona američke književnosti. Barati Mukerdži. Navedene književnice u svojim delima fokusiraju se. Time što uporedo koriste dva jezika u svojim delima – engleski koji je jezik dominantne zajednice i kineski. Kingston upotrebljava sintagme „na put”. One istražuju šta znači biti dvostruko marginalizovan u američkom društvu – kao žena i kao pripadnica manjina. Još važnija je njena metaforična upotreba reči „duh” koja u kineskom funkcioniše kao kletva. na neraskidivu vezu između nacionalnog i rodnog identieta. koji uvek podseća čitaoca da se radi o tekstu koji opisuje manjinsko iskustvo. usko je povezana sa nacionalnim identitetom američkog društva. pa samim tim nema ekvivalent u engleskom jeziku. prošlosti i istorije. Na prvom nivou. Budući da neke od njih pripadaju prvoj generaciji imigranata (Džulija Alvarez i Barati Mukerdži). Isabel Allende Maksin Hong Kingston. Džulija Alvarez. „Zlatna planina” i „brza venčanja” kako bi pomoću doslovnog prevoda reči sa kineskog stvorila istorijski okvir koji je uticao na Kineze da imigriraju u Ameriku. Time što istražuju različite aspekte multietničkog identiteta američkih zajednica. pre svega. književnice doslovno prevode reči manjinskog jezika kako bi ih približile govornicima engleskog. kao i način čitanja i razumevanja književnih tekstova uopšte. a neke su potomci imigranata (Maksin Hong Kingston i Ejmi Ten). Ejmi Ten. One utiču na čitaoca da promeni svoje viđenje Drugog time što ga suočavaju sa sličnostima i razlikama između dominantne i manjinske kulture koje su predstavljene u tekstu. Alvarez i Mukerdži koriste i jednostavan engleski. Herijet Malen i Debra Megpaj Erling pripadaju grupi književnica koje su promenile američku književnost. Ten. Kingston i Mukerdži suočavaju čitaoce sa osobenostima stranog jezika i navode ih da učestvuju u procesu prevođenja. ali u isto vreme one funkcionišu kao simbol Drugog. koji su jezici manjinskih zajednica – Alvarez.VRT Aleksandra Izgarjan SAVREMENE MULTIETNIČKE AMERIČKE KNJIŽEVNICE What is truer than truth: the story. Ten. reč duh simboliše njihovo postojanje van poretka. Ten doslovno prevodi titule u kineskoj porodici kako bi američki čitaoci stekli utisak o iznijansiranoj porodičnoj i društvenoj hijerhiji koja ne postoji u anglosaksonskim društvima. španski ili hindu. ove književnice dovode u pitanje ideju da pojedinac mora da se potpuno asimiluje da bi postao punopravni građanin Amerike. koji podražava jezik kojim govore doseljenici dok 39 . naravno.

Mukerdži i Erling koriste elemente fantastike i magijskog realizma kako bi suprotstavile kulturne obrasce dominantne i manjinskih zajednica. Ten. reflektuje položaj koji u društvu imaju naratorke tekstova. Kingston. Erling. Kingston. običaje i kulturu iz kojih su potekli. Erling opisuje običaje i verovanja indijanskog plemena Sejliš. zadržavajući bogatstvo zvučnosti i slikovitosti. već im omogućavaju da uporedo postoje. Mukerdži opisuje život u ruralnoj oblasti Indije i implicitno suprotstavlja indijsko verovanje u proricanje sudbine sa američkim verovanjem da čovek sam određuje pravac svog života. niti ih zamenjuju. Sukob fantastične stvarnosti manjinskih grupa i pragmatične američke stvarnosti podseća čitaoca na često oštru politiku američke vlade prema imigrantima i pripadnicima manjina koji su bili primoravani da se potpuno asimiluju i da odbace jezik. enkodirani jezik. veoma je čest u tekstovima multietničkih književnica. Luiz je. Inkorporisanje reči manjinske kulture u jezik dominantne i mešanje kodova postaje i subverzivni čin jer podriva poziciju centra koju engleski jezik ima. sa posebnim naglaskom na tradicionalno viđenje braka. Hibridni jezik ili treći jezik razvija senzibilitet čitaoca prema jeziku i njegovim osobenostima. To ih stavlja u poziciju imigranta koji mora da savlada elemente dominantne kulture. Kingston opisuje kinesku tradiciju i porodičnu strukturu. On je odraz njihove stvarnosti koja se sastoji od različitih fragmenata i način na koji stvaraju prostor u kojem te različitosti mogu da postoje. Ten. Na trećem nivou dolazi do stvaranja hibridnog jezika. kult mrtvih. Za 40 . hibridni jezik. Alvarez pomoću neuobičajenih idioma i poslovica koje su spoj španskog i engleskog. ili tzv. Na drugom nivou.pokušavaju da savladaju pravila engleskog. koji je mešavina reči i struktura dominantne i manjinske zajednice. One u isto vreme ispituju elastičnost engleskog jezika i njegovu otvorenost za strane elemente. na primeru Luizine porodice čiji su preci čuveni šamani. Ten se u opisu porodične fotografije takođe bavi kultom mrtvih i običajima u staroj Kini. jezik njihove intime. jer je dominantna zajednica vidi kao Drugog čije kulturne odlike treba izbrisati kako bi morala da se asimiluje u dominantnu kulturu. ilustruje kako nasleđe indijanskih plemena nestaje pod decenijama kulturne represije. Ona suprotstavlja percepciju braka i statusa žene u kineskom i američkom društvu. kao i mnoga druga indijanska deca. jer su indijanski identitet i jezik sistematski uništavani u Americi. koji je spoj dominantnog i manjinskog jezika. jer je svojstven usmenom predanju i narodnom govoru koje je u središtu njihovog interesovanja. ispitujući načine na koje funkcioniše. Književnice na ovom nivou prevoda ne potiru jedan jezik drugim. Spoj manjinskog jezika sa dominantnim povlači za sobom i korišćenje elemenata manjinske kulture. Alvarez i Mukerdži smatraju da je hibridni jezik neodvojivi deo njihovog stvaralaštva jer je to jezik sa kojim su odrasle. Nelagodnost koju čitaoci osećaju zbog toga što ne razumeju delove teksta omogućava im da bolje razumeju položaj imigranata i pripadnika manjina i njihovu nesigurnost u novom jeziku. običaje u vezi sa venčanjem. Alternacije između dva jezika. Književnice njime žele da stvore jezik koji bi preveo govor imigranata koji žive u manjinskoj zajednici i govore njen jezik. iako se nalaze u američkom društvu. čitaoci na osnovu konteksta moraju da pretpostave značenja reči iz manjinske kulture koje nisu prevedene. U tom smislu. primorana da ide u katoličku školu i govori samo engleski. ritual kažnjavanja pojedinaca. pokazuje da njena junakinja Laura nije savladala engleski i da se ne uklapa potpuno u američko društvo. Nepoznate reči funkcionišu kao kognitivne praznine koje čitaoci moraju da popune da bi razumeli tekst.

hispano-američku i indijsko-američku kulturu u robu. fragmentaciju. Ejmi Ten. Prošlost i sećanje funkcionišu kao semiotički prostor u kojem etnički i rodni identitet bivaju preoblikovani. koje naglašava poražavajući rezultat imperijalizma i rasizma koji počivaju na idejama dominacije. Otkrivajući vezu između istorije i fikcije. sugerišu da se istorija ne sastoji samo od jedne verzije događaja. Prošlost je otelotvorena u jeziku i kulturi manjinske zajednice kojoj se naratorke vraćaju kroz sećanje. Malen takođe ironično pokazuje kako američka kultura pokušava da pretvori azijsko-američku. Međutim. Herijet Malen i Debra Megpaj Erling koriste alternativne modele narativne strategije koje su svojstvene ženskom stvaralaštvu: enkodiran jezik. 41 . dok sadašnjost pripada američkoj kulturi i jeziku. U priči Alvarezove. suvenire koje smeštaju pripadnike manjina u ograničenu kategoriju Drugog. magijski realizam. koji opisom slavne prošlosti afričkih plemena želi da Afroamerikance učini ponosnim na svoje poreklo. u slojevitom procesu društvenog samooblikovanja. Prošlost se sastoji i od potisnutih priča koje su suviše bolne da bi se prepričale. reflektuje se ne samo u narativnim strategijama. cikličnost. Barati Mukerdži. flašbekove. istorija i kultura konstrukcije koje su potrebne društvu da bi moglo da funkcioniše kao celina. Njena parodija diskursa reklama ismeva stereotipno viđenje manjinskih zajednica i ograničenost onih koji nastupaju sa pozicije centra. palimpsestičnu strukturu. Priče o zemlji porekla postaju imaginarni tekst koji odražava nostalgiju imigranata i egzile u kojima se nalaze. priče o prošlosti pomažu književnicama da problematizuju pitanja identiteta i jezika. Potraga književnica za njima i želja da ih otkriju i iznesu na svetlost dana svedoči o njihovom shvatanju važnosti artikulisanja zatomljenih priča žena koje nisu bile deo zvanične istorije. Malen evocira prošlost afričkih plemena Ibo. kao i prošlost porodice u zajednici. Pokazujući da su nacionalni identitet. Džulija Alvarez. decentralizovanu naraciju. Pominjanje treće reke po veličini na crnom kontinentu je očigledna paralela sa pesmom „Crnac priča o rekama” Langstona Hjuza. Maksin Hong Kingston. Prelazi naracije između prošlosti i sadašnjosti takođe ukazuju na nestabilnost pomenutih kategorija. Hausa i Joruba pre nego što su njihovi pripadnici odvedeni u roblje i naterani da se stide boje svoje kože. One imaju za cilj da ukažu na odnos između stvarnosti i fantazije. istorije i fikcije. duplicitet. već da se uvek iznova stvara. Fiktivnost identiteta. povezivanje odvojenih segmenata naracije. njen tekst sadrži i gorko podsećanje na prodaju dece u roblje. već i formama koje autorke koriste. Inspirisane pričama žena iz svoje porodice i zajednice kojima žele da daju glas. Yolandu i njene sestre deca gađaju kamenjem jer govore španski i pogrdno nazivaju „Spiks”. povezana sa fiktivnošću istorije i stvarnosti. Zemlja porekla tako funkcioniše i kao korelativ Americi i kao podtekst priča sa potpuno drugačijim kulturnim kontekstom i istorijskim referencama od onih koje nalazimo u dominantnom američkom društvu. Umesto „istorijskog teksta” u procesu prevođenja u američki kontekst. što je skraćenica od „Hispanics”.časne sestre indijanska religija i kultura je nazadna i primitivna i one pokušavaju da nateraju decu da ih se odreknu. Zemlja porekla se od geografske lokacije pretvara u imaginarnu teritoriju u kojoj književnice mogu da artikulišu svoju različitost i dvostruku perspektivu. one u isto vreme dovode u pitanje njihovu legitimnost. historiografsku metafikciju i usmeno predanje. višestruke zaplete. utiče na to da njihova proza sadrži autobiografske elemente. jezika i identiteta. Autobiografska fikcija pruža im slobodu da iznova stvore sebe u procesu sećanja dok se vraćaju u sopstvenu prošlost.

Džez. a u Americi od Džasmin u Džezmin. Na primeru ličnog iskustva svih junakinja očigledno je da patrijarhat ugrožava sve aspekte života žena. pa autobiografska fikcija za nju postaje način da se suoči sa svojom multikulturalnošću i podeljenim identitetima. jer je muž poredi sa cvetom jasmina. Fokusirajući se na priče žena. što je naravno tipično anglosaksonsko ime.kako bi otkrile šta je oblikovalo njihov identitet. koji rezultira ne samo porobljavanjem žena. njene sestre i majka bore se protiv strogog patrijarhalnog katoličkog društva u Dominikanskoj Republici i hispanoameričkoj zajednici koje im ne dozvoljava da se ostvare kao žene. kod Alvarez Yo. Ta mogućnost nije data ženama. M. da dožive avanturu. ali i želja da se dokažu. U svim tekstovima očigledna je kritika patrijarhalnog poretka. fokus književnica pomera se na makrokosmički nivo društvene istorije. kod Ten žena za zamenu. Imena junakinja reflektuju njihov generički karakter i pokazuju kako se njihove sudbine prelamaju na društvenom planu. Autobiografska fikcija im takođe omogućava da podriju dominantnost američke kulture i samo jedan način predstavljanja manjinske kulture. Ten u pričama o ženama iz svoje porodice pokazuje do koje mere su one žrtve društva. zbog koje je njena porodica morala da pobegne u Ameriku. Alvarez opisuje diktaturu Truhila. koje odgovara preovlađujućoj beloj srednjoj klasi u Ajovi u kojoj se našla. Ten želi priču o ženi koja je smogla snage da pro- 42 . Imena junakinje Barati Mukerdži takođe odražavaju njeno prilagođavanje načinu na koje je drugi vide: u Indiji se od Džoti pretvara u Džasmin. Kod Kingston to je Bezimena žena. Džo. Alvarez se okreće prošlosti da bi opisala imigrantsko iskustvo svoje porodice. što joj dopušta da porodične priče o tragičnoj sudbini žena promeni u priče o snazi i otporu. ne dozvoljavajući joj da stvara stereotipe o pripadnicama manjina koji im oduzimaju individualnost i ljudskost. Mukerdži sukobe muslimana i indusa u kojima Džezminin muž biva ubijen. Treba joj preteča čiji život nije samo puka lekcija iz preživljavanja. U romanu Džulije Alvarez. koja sećanje vidi kao kreativan čin podložan promeni. Sve autorke se oslanjaju na usmeno predanje žena u svojoj porodici i osećaju obavezu da ispričaju zatomljene priče ne samo svojih porodica. već i pretkinja koje nisu imale prilike da dobiju glas u istoriji zbog toga što su bile žene i članice manjina. Yo se u Americi pretvara u Džo. Malen spominje porobljavanje afričkih plemena i uništavanje njihove kulture i istorije. Po njenim rečima. H. Dž. Davanje glasa ženama nalazi paradigmu u priči o Bezimenoj ženi. čije ime na španskom znači „ja”. već i čitavih nacija. Kingston nastoji da otkrije priču o njoj ne samo zato što želi da joj dâ glas i ispravi nepravdu koju joj je nanela porodica zatirući njeno postojanje. Nepoštovanje društvenih pravila povlači ozbiljne reperkusije i rezultira smrću Bezimene žene i njenog deteta. jednu percepciju. jer biraju smrt. koje su primorane da ostanu u domovini. pritisnute mizoginijom i uskim viđenjem uloge žene koju im nameće patrijarhat. održavaju tradiciju i brinu o starima i deci. kao i potiranja identiteta robova u Americi. Sa mikrokosmičkog nivoa pojedinih priča. što simboliše njenu asimilaciju. To je naročito vidljivo u naraciji Ejmi Ten. Kingston smešta radnju u istorijski okvir Opijumskih i građanskih ratova u Kini. već priča o otporu patrijahalnom poretku. prikriveni autobiografski likovi omogućili su joj da spoji dominikanske i američke delove svoje ličnosti. H. Stav da istorija i prošlost nisu date kategorije omogućava im da ih reinterpretiraju. Džesi i na kraju Džejn. književnice se odupiru rasizmu i seksizmu dominantne bele zajednice. nagnali muškarce da idu u Ameriku. B. Bezimena žena plaća visoku cenu zbog toga što su ratovi i siromaštvo.

Kingston pokazuje kako azijski Amerikanci moraju da se odrede prema svom identitetu. Luiza Debre Megpaj Erling pokušava da utekne tradicionalnom indijanskom braku koji je sputava. da prihvati viđenje muškarca kako će njen život izgledati. njihove junakinje ponekad uspevaju da razlike okrenu u svoju korist i odbijaju da vide sebe kao žrtve. jer ne mogu da razluče šta je to u njima što je svojstveno samo kineskom društvu. Time što ne predstavljaju naratorke koje su se savršeno prilagodile. To što zadržava za sebe delove prošlosti. asimilacije i života u novom jeziku. Džezmin zna da ona nikada neće zaista postati Džejn. ako ne za sebe. One odbijaju ideju da postoji samo jedna verzija događaja koja postaje okamenjena institucionalizovana istorija. omogućava joj da preživi. potrazi za kulturnim korenima koji ne pripadaju dominantnoj američkoj zajednici. U procesu stvaranja svog multietničkog identiteta. Junakinje Dž. Pružajući različite verzije. kao u slučaju Malen i Erling. Alvarez takođe uče kako da uspešno nađu kompromis između zahteva dominantne američke zajednice i manjinske dominikanske. sve autorke osvetljavaju teškoće sa kojima se suočavaju njihove junakinje kao žene i pripadnice multietničkih zajednica. kao što pokazuju autorke. egzila. koji je reflektovan pričama o imigraciji i egzilu. kao u slučaju naratorke Kingston i Ten ili o pripadnicama afroameričke i indijanske zajednice. da prekine život kad joj muž umre. odvajaju ih od pripadnika dominantne zajednice. jasno je da uvek razmišljaju kao pripadnice dve kulture. podrivajući tok vremena i naracije.meni život. u isti mah. Sve su vrlo svesne svog manjinskog statusa. kako bi joj ta priča poslužila kao izvor inspiracije. Njihov identitet zauvek ostaje podeljen. Džezmin Barati Mukerdži odlazi iz Indije zbog toga što odbija da bude žrtva zloslutnog predskazanja. koji su u središtvu njihovih života. Ali. što pruža mogućnosti za različite interpretacije. Problemi imigracije. Čak i kada se radi o drugoj generaciji imigranata koji su se rodili na američkom tlu. podložan promenama i (re)interpretacijama. što im nije nimalo lako. podrivaju ideju monolitne istorije. ne znači da ih potire. ove književnice su svesne da svaka priča ima nebrojeno mnogo verzija jer se menja sa svakim pričanjem. Zbog usmene tradicije na koju se oslanjaju. a šta zahvaljujući filmovima. autorke shvataju da je on konstrukcija. međutim. a šta američkom. 43 . upravo njena moć prilagođavanja koja je svojstvena imigrantima. a ne samo jedne. onda za svoju ćerku. šta je nastalo kao rezultat porodičnih priča. one.

njihove oči kružile su kao reflektori. U to vreme kuća je imala samo dva krila. U rano leto. Hranili su i čuvali slepe putnike i pomagali im na Kubi. Jedna žena je zavitlala pile čiji je vrat presekla. Sećam se da sam pogledala tvoju tetku jednog dana kada smo se oblačile. Čuli smo glasanje stoke dok umire – pevce. Umrljali su krvlju vrata i zidove. Oni koji su imali dugačku kosu prebacili su je preko lica. Baliju. rekla mi je majka. Njihovi fenjeri su bacali odsjaj na mračnu vodu koja je oticala kroz sravnjene nasipe u poljima pirinča. nisam primetila pre toga kako joj je stomak porastao kao da je progutala lubenicu. i na kraju užasno stenjanje bika. mada nismo ni pokušali da ih zaključamo kako bi ih sprečili da uđu. Ali nisam ni pomislila da je trudna dok nije počela da liči na ostale trudnice. razumeš. ostavljale su crvene otiske. verovatno muškarci i žene koje smo dobro poznavali. trebalo je da rodi. čupajući pirinač. Kao ogromna testera. a nazad se video beli pojas crnih pantalona. Svi su slali novac kući. jer joj je muž bio odsutan već godinama. krv je u crvenom luku šikljala po njoj. To je bio poslednji put za tvog dedu. seljani su poharali našu kuću. Seljani su u isto vreme provalili kroz vrata na prednjem i zadnjem delu kuće. „ono što ću ti sada reći. Kažemo da tvoj otac ima samo braću zato što je to kao da se ona nikada nije ni rodila. Bacila se u porodični bunar. u porodičnoj dvorani gde su slike predaka i stolovi bili oko nas i gledali pravo napred. 44 . Kada su se muškarci vratili. Havajima i u Njujorku. U Kini tvoj otac je imao sestru koja se ubila. Oni koji su imali sreće da dobiju ugovore mahali su sa palube. govorili su. Sa noževa im je kapala krv naših životinja. Neki su plakali. Samo par dana nakon što je naše selo proslavilo par brzih venčanja 1924. Nije mogla da bude trudna. Niko nije ništa rekao. košulja joj se zadigla napred. Poznate divlje glave su kao plamenovi besnele na prozorima. – da bi se osigurali da će se svaki mladić koji je krenuo ‘na put’ odgovorno vratiti kući – tvoj otac i tvoj deda i njegova braća i novi muž tvoje tetke su otplovili za Ameriku. Neki su vezali bele trake oko čela. seljani su nas opkolili. Nismo uopšte pričali o tome. prasad. Žene sa kratkom kosom namestile su je tako da im je stajala uspravno. uokvirene glave. redovi ljudi su vijugali preko naše zemlje. čiji su zubi bili niska od svetla. Onda su počeli da bacaju jaja i da kolju našu stoku. Selo je takođe brojalo dane. Zlatnu planinu. Šake položene na prozorska stakla. izgradili smo još dva i tako zatvorili unutrašnje dvorište i treće kojim je otpočeta gradnja drugog dvorišta. Kako su se seljani približavali. Isprva su bacali blato i kamenice na kuću. nose bele maske. One noći kada se rodila beba. ‘Srešćemo se u Kaliforniji dogodine’. Skupili smo se u sred kuće. ruku i nogu. tako smo mogli da vidimo da neki od njih.Maksin Hong Kingston BEZIMENA ŽENA – odlomak iz romana Ratnica: memoari devojaštva među duhovima – „Ne smeš nikom da kažeš”. Neka lica su se zaustavila da bi piljila u nas. dugo nakon vremena kada bi to moglo da se desi.

Ne bi ti se svidelo da te zaborave kao da se nikad nisi ni rodila. Tvoja tetka se porodila u svinjcu to veče. majka je pričala priče nalik ovoj. Neće dodati ništa. morala bih da počnem ovako: „Sećaš li se tatine sestre koja se udavila u bunaru?” Ne mogu to da pitam. pačija jaja i turšija od voća i povrća pokuljali su napolje. osim ako je na to ne natera Nužnost. Zapušile su porodični bunar. Prevrnuli su velike zemljane ćupove koji su bili visoki do pojasa. takođe predstavljaju pretnju na slične načine – uvek pokušavaju da sve razjasne. Neki od njih su uzeli posude koje nisu bile razbijene i odeću koja nije bila pokidana. upadljivu ili običnu. puštali smo zmajeve visoko. Mi koji smo pripadali prvoj generaciji rođenoj u Americi morali smo da otkrijemo kako se nevidljivi zid koji su imigranti izgradili oko našeg detinjstva uklapa u postojanu Ameriku. Odsekli su komade mesa sa mrtvih životinja. Nemoj da pokažeš ocu da znaš da sam ti rekla. Testirala je našu snagu da uspostavimo stvarnosti. umirali su mladi i daleko od doma. Sledeće jutro. priče na kojima smo odrasli. Rasturili su ognjište i bacili u njega novu tkaninu. donosi kući sa polja paradajz čudnog oblika i jede hranu ostavljenu za bogove. Moja majka mi je rekla jednom i za svagda sve korisne detalje. a šta su filmovi? Ako želim da saznam kakvu odeću je nosila moja tetka.VRT Seljani su grunuli kroz oba krila. Mi deca skakali smo od sreće kad bi nam roditelji doneli sa posla kornete sladoleda koji se topio. Američke filmove smo gledali samo za Novu godinu – Oh. ‘Svinjo. Pocepali su njenu odeću i cipele i polomili joj češljeve. Sada kada si dobila menstruaciju. Seljani su budni. Nakon što je 45 . navodili ih na pogrešan trag krivudavim ulicama i lažnim imenima. uvek pokušavaju da imenuju neimenovano. Ona sadi povrtnjak. On se nje odrekao. jecali su i grdili dok su nam uništavali kuću. Moraju da pokušaju da zbune njihove potomke. uzeli su šećer i narandže kako bi blagoslovili sebe. pretpostavljam. Imigranti su zbunjivali bogove time što su preusmeravali njihove kletve. Pokidali su njeno tkanje sa razboja. Kineski Amerikanci. Starica sa susednog polja mahala je metlom iznad naših glava i pustila duhove metle. našla sam nju i bebu. ono što se desilo njoj može da se desi i tebi. koji za njih.’ ‘Duše. ušli su čak i u sobu tvojih dede i babe kako bi našli sobu tvoje tetke koju je delila sa mnom dok se muškarci nisu vratili. kada pokušavate da razumete šta je ono u vama što je kinesko. mrveći ih pod nogama. ludilu. obala reke koja oblikuje njen život. Nemoj da nas poniziš. Ali miris prolivene turšije nas je i dalje štipao za nos. kako možete da razdvojite ono što je svojstveno samo detinjstvu. a ne travnjak. Kad god bismo uradili nešto lakomisleno.” Kada god bi morala da nas upozori na život. Iz ove sobe je izraslo novo krilo za jednu od mlađih porodica. Oni u doseljeničkim generacijama koji nisu mogli da prihvate brutalno preživljavanje. Posle toga smo pokupili pirinač i vratili ga u vreće koje smo zašili. od onoga što je kinesko? Šta je kineska tradicija. kad sam otišla po vodu. siromaštvu. Mogli smo da ih čujemo kako u kuhinji lome naše posuđe i udaraju šerpe. jednoj porodici.’ ‘Svinjo’. Kinezi koje znam kriju svoja imena. prelepa lutko sa Beti Grejbl jedne godine i Nosila je žutu traku sa Džonom Vejnom sledeće. vašoj majci koja je obeležila vaše odrastanje pričama. Kada su otišli. trošili smo energiju. na privremenom boravku u Americi menjaju imena kad god im se promeni život i brane svoja prava imena ćutanjem. mešajući se u smrdljivoj bujici.

Noćima kada su moji roditelji pričali o životu u domovini. iznajme. Moja majka je pričala o napadu kao da ga je videla. Neki muškarac joj je naredio da legne sa njim i da bude njegovo tajno zlo. kamenuju. koja je bila snaha u drugom domaćinstvu. Snahe su živele sa svojim svekrom i svekrvom. Možda je radio u susednom polju ili joj je prodao tkaninu za haljinu koju je sašila i nosila. Možda su je izbacili iz kuće kako bi izbegli napad osvetnika na svoju kuću. trebalo da žive odvojeno. Pitam se da li se maskirao kada se pridružio napadu na njenu porodicu? Možda ga je srela u polju ili na planini gde su snahe skupljale drva za ogrev. kao što bi učinili Japanci koji su mogli da postanu samuraji ili gejše. videla bi samo crno belo lice na zajedničkoj fotografiji koju su muškarci snimili pre odlaska. Ili je možda on nju prvi primetio na pijaci. na kraju krajeva. vodili su ljubav. Nemoguće je da je moja tetka bila usamljena romantična duša koja se odrekla svega radi seksa. „Ako kažeš porodici. već je prožimao sve. stajala je pokorno pored najboljeg petla. koji jedu čak i postavu bubca – da li su takvi ljudi mogli da iznedre bludnu tetku? Biti žena. Preljuba je ekstravagancija. toliko različit od njenog supruga. kineske porodice bi odvratile pogled. 46 . naš umorni otac izbrojao je preostalu sitninu na mračnom putu do kuće. Mora da se sretala sa njim i drugim prilikama osim zbog seksa.svako od nas samo jednom bio na ringišpilu. Mora da ju je njegov zahtev iznenadio. U tradiciji koja počiva na uzajamnoj vezi. Ne bi prestupnicima dozvolili da odu. Onda je otišao za Ameriku. Ali žene su sa seksom rizikovale trudnoću. Žene u staroj Kini nisu birale. Kada joj je porodica našla mladića iz susednog sela za mladoženju. Umesto da im dopuste da otpočnu novi život negde drugde sami. Skoro da je zaboravila kako je izgledao. moćne starešine su terale ljude koji su nešto pogrešili da jedu sami. već bi ih hranili samo ostacima. a onda užasnuo. tako da može da ga savlada.” Niko nije pričao o seksu. u kineskom sinonim za brak je „uzeti snahu. Obojica su izdavala naređenja: ona ih je sledila. Rekla je tom čoveku: „Mislim da sam trudna. Da li su ljudi koji uzgajaju sopstvene piliće i jedu njihove zametke i glave kao delikatese i kuvaju noge u sirćetu za zakusku. roditi ćerku u doba gladi već je bilo dovoljno rasipno. gde je hrana dragocena.” On je organizovao napad na nju. glasovi bi im postali napeti. Nije joj bio nepoznat. Drugi muškarac nije bio.” Njeni svekar i svekrva su mogli da je prodaju. a time i živote. platili smo s osećajem krivice. Strah nije prestajao. i obećala pred svima koje su sreli da će biti njegova zauvek. Dođi ponovo sledeće nedelje. ponekad bi pominjali „sto za otpadnike”. ali bi im oči svejedno gorele od prezira. Ali poslali su je nazad njenim roditeljima. Želim da njen strah traje samo onoliko dugo koliko je trajalo silovanje. time joj je prednost bila osigurana. Da ne bude strah koji se produžava. a ne sa svojim roditeljima. I možda je mogla da odvoji silovanje od ostatka života da samo nije morala da kupuje ulje od njega ili da sakuplja drva u istoj šumi. Imala je sreće da je on bio njenih godina i da mu je bila prva žena. Kada bi pokušala da ga zamisli. njegove zamene. ostavljajući samo kamenje iz bubrega. Ubiću te. čiju svrhu su još uvek razmatrali. Moja tetka mora da je živela u istoj kući sa mojim roditeljima i jela za stolom za otpadnike. ikada. taj tajanstveni čin nagoveštava sramote koje mi nisu spomenuli. uvek je radila onako kako su joj naredili. Poslušala ga je. mada su ona i moja tetka. jer u selu nije bilo stranaca. prebiću te. Prve noći kada ga je videla.

Pa ipak. uhvaćena u sporom protoku vremena. Ako ne mogu da vidim njen život kako se grana u moj. začešljala je iza ušiju. Podigla bi kosu sa čela. izgledalo je kao da su se na zidu pojavile senke dve guske. vezala petlje i namakla ih na kažiprste i palčeve i povukla dvostruku nit duž čela. moja tetka je pokušavala da češljem stvori jedinstvene uvojke. Uvrnula bi konac. da je očuvaju bezbednom za povratak. izdala je porodicu. Lako je moglo da se desi. Posmatrala je nekog muškarca jer joj se sviđalo kako je začešljao kosu iza ušiju. suprugom i stričevima „na put” i postali zapadnjaci posle nekoliko godina. Temeljne. Da bi ostala zaljubljena. Na imanju pored mora. među varvarima. a ni muškarce. to se ne uklapa. Kada bi spojila prste. a najmlađi. Nakon što su moji baka i deda dali ćerku porodici njenog supruga.Ona je bila jedina ćerka. Kada je porodica delila dobra. Treba samo gledati kako nestaju kao cvet trešnje. često se bavila sobom pred ogledalom. ako pokušam da je zamislim kao slobodnu ženu koja uživa u seksu. oči bi joj zasuzile kao da ih bodu iglice bola. linija. rekla mi je majka. ne pruža mi nikakvu pomoć kao preteča. Mogla je tako da napravi punđu da crni pramenovi kose pobegnu i vijore na vetru ili da tiho uokviruju lice. koju su njena braća. Moja majka je primenjivala istu metodu na mojoj sestri. moja prethodnica. igra svetlosti. konac bi se uvrteo i uhvatio dlačice. pošla je ka onome što je uporno opstajalo. Samo se od nje očekivalo da neguje tradiciju. Želela je da se okrene za njom. i tako je moja tetka prešla granice koje nisu ocrtane u prostoru. „Bila je upletena i svejedno mi je bila do kolena. Zamenila nas je za čaroliju koja nestaje sa umorom. Onda bi povukla nit i vešto iščupala dlačice. Ali možda je moja tetka. Nikakve gluposti nisu dolazile u obzir. izabrao je obrazovanje. Čak i pogrešno svetlo može da izbriše ono što najviše voli kod njega. onda ga ponovo uvila duž razdeljka i iznad obrva. „Bila je tako dugačka da mi je golicala kolena”. a da to niko ni ne primeti. pletenicu koja nije zalepršala kada je vetar zamro. da moja tetka nije uživala u suptilnosti svoga prijatelja. nagađala je koja bi ga boja ili oblik zainteresovao.” Za ogledalom. žena koja se brinula o svom izgledu brzo bi zadobila reputaciju ekscentrika. Verovala sam da izraz „za dlaku uhvaćen” 47 . Strah od užasnog zla koje se krije u zabranjenom. očistila konac. duboko ukorenjene žene imale su obavezu da održavaju prošlost i brane je od poplave. međutim. kao žica i kost. trojica braće su uzeli zemlju. Sve udate žene su sekle kosu kratko iznad ušiju ili je skupljale u zategnute punđe. Otvorila bi prste. Na dan venčanja devojke bi se pokazale sa dugom kosom poslednji put. Ali retki nagon ka odlasku na zapad spustio se na našu porodicu. menjajući ih stalno kako bi pogodila pravu kombinaciju. ali samo su starije žene na našim porodičnim fotografijama imale punđe. već da je bila divlja žena koja je volela da pravi džumbus. meni i sebi. rešili su se celog imanja i svih opasnosti. mogli da zanemare. korak. moj otac. Ne znam nijednu takvu ženu. zvuk. Zbog toplih očiju ili blagog glasa ili sporog hoda – to je sve – par vlasi kose. četvorica njene braće otišli su sa ocem. Nijedan stil se nije mogao lako pretvoriti u razigrane pramenove zbog kojih bi srce moglo da zastane. Rad na održavanju tradicije zahteva da se osećanja koja igraju u stomaku ne pretvore u delo. učinila je njene želje tananim. pustila da joj snovi nadođu i izblede i posle nekoliko meseci ili godina. ili joj se svidela linija njegovog torzoa zakrivljena u ramenima i prava u kukovima kao dugački znak pitanja.

Ali. Ako bi posvetila sebi samo malo više pažnje od čupanja dlačica i čišćenja bubuljica. Ali pošto žena koja češlja kosu može da izbaksuzira početak. Da bi se usredsredili na nejasnoće. Možda su je neobično voleli. drugi. verovatno mog oca koji je bio najmlađi. Svi su posedovali samo radnu odeću i svečanu. uplašeni da bi njihovi pogledi. Žene su ličile na velike morske puževe – nosile su uvezana drva. od skoro izrasli u muškarce i žene. moja tetka je retko kad imala priliku da izgleda najbolje što može. time je prizvala nesreću za čitavu tu godinu. Probola je vrelom iglom i isprala ranicu hiperoksidom. jedinog brata koji se nije vratio u Kinu. bila je jedina. Možda su već pre toga morali da zauzdaju svoju radoznalost i otišli su. nikada nisu izgovorili. za nju. mogla je da još neko vreme živi kao njihova ćerka. Beda ih je bolela i to je bio prevashodni razlog zbog kojeg su otišli. osmeh kao nijedan drugi. ali majka je rekla da smo sretne što nam nisu uvezali stopala kada smo imale sedam godina. seljani bi počeli da je ogovaraju. boginje i ratnice stoje uspravne. da ga nisu interesovale samo zadnjica i sise. ljudi su se jedni drugima unosili u lice i vikali iz sobe u sobu. predstavljali su pretnju idealu pet generacija koje su živele pod istim krovom. Moja baka ga je naterala da poništi trgovinu. tačno na mestu za koje je u almanahu pisalo da određuje zlu sudbinu. Nadam se da je čovek koga je moja tetka volela cenio čisto čelo. Mora da su je svi jako voleli. Kada je konačno dobio sopstvenu ćerku. zato što su ga tamo jednom zamenili za devojčicu. dok su im majka i sluge skidale zavoje samo par minuta svake večeri kako bi pustili krv da jurne nazad u vene. međutim. Krišom bi se češljala. razmenjuju novac i hranu. razmažena i zagledana u ogledalo zato što ju je porodica obasipala pažnjom. I kao što je bilo za očekivati. mnogi drugi muškarci su je posmatrali. porodicu. selo i samu sebe. Kosa i oči koje mogu da zavrte pamet. Pa ipak sigurno bi se oslobodila neka čudesna lepota kada bi radnica ostavila svoj teret i ispravila leđa u luku. Kinezi se ne dive pognutim leđima. Neke priče opisuju mog dedu kao drugačijeg od bilo koga. sestrići. dragocena kći. rekla je. morali su da izbrišu osobine svoga pola i da izgledaju jednostavno. nemodulirane nalik američkim tonovima. Sanjala je o ljubavniku tokom petnaest dana Nove godine. kao polje puno ptica koje se gnezde.znači da su zatvorenika vezali koncem za depilaciju. vremenu kada se porodice posećuju. a svečanu su nosili samo za proslavu nove godine. Jednoga dana je doneo bebu devojčicu. osim mog oca. Braća i sestre. Takva svakodnevna ljupkost. obožavao ju je. „bio je lud od kad ga je Japanac ubo bajonetom u glavu.” Stavio bi svoj penis na sto i smejao se. čak i nakon mnogih godina koje su proveli daleko od sela gde su dozivali prijatelje preko 48 . Naročito boli kada se čupaju dlačice sa slepočnica. Imigranti koje znam imaju bučne glasove. braća bi je takođe posmatrali da su bili tu između dva putovanja. Dok je njena kosa privlačila njenog budućeg ljubavnika. bebe i opran veš na leđima kao puževi kućice. umotanu u braon kaput iz Amerike. nije bila dovoljna mojoj tetki. mogli da uplašeni polete i budu uhvaćeni. Trgovao je i zamenio jednog sina. Jednom je moja tetka našla pegu na bradi. jedva su dočekali priliku da je uzmu nazad od svekra i svekrve. konačan razlog zbog kojeg su napustili kuću koja je vrvela od ljudi. Kada je njen suprug otišao. Sestre bi sedele na krevetu i plakale zajedno. rođaci. Ujaci.

javna. U tišini su davali i prihvatali posude sa hranom. kako da privlačnost učinim posebnom. fizičku predstavu pukotine koju je izazvala u „zaokruženosti”. koliko opasan. a ne savijenih kao u goluba. vreme i zemlja su je držali u ravnoteži. dostojanstvena i časna. Privlačnost može tako tvrdoglavo da se otme svakoj kontroli da čitava društva koja počivaju na organizovanim odnosima među ljudima ne mogu da održe red. Ali za porodičnim stolom. oluju koja bi u sebe uvukla čitavo nebo. Deca i odrasli se po tome ne izdvajaju. međutim. Roditelji su proučavali natalne karte verovatno ne toliko da bi se uverili da će brak biti sretan koliko da bi sprečili incest u stanovništvu koje ima samo stotinu prezimena. ni prokaženi niti iko od onih koji su jeli. niko nije smeo da govori. što je kineski ideal ženstvenosti) i govorila nečujnim glasom. Među bogatašima i siromasima.” „stariji brat” – stopetnaest srodničkih titula. crnci i Japanci – mogli bi takođe da se zaljube u mene. bilo koji drugi – belci. Dete zauzeto jelom koje bi uhvatilo činiju samo jednom rukom dobilo bi upozoravajući pogled. nije ga optužila kako bi bio kažnjen sa njom. nečujno sam dodavala „brat” imenu svakog dečaka koji bi me možda pozvao na igranku kako bih ga izbaksuzirala. ali odnos sa čovekom izvan porodičnog kruga ne bi bio ništa manje omražen. Svaka reč koja pada iz usta je novčić koji je bačen. Možda je on bio neko iz njenog sopstvenog domaćinstva. U seoskoj strukturi. Ali. Ali jedno ljudsko biće koje plane u nasilju moglo je da otvori crnu rupu. čak ni kad vežu ljude jedne za druge od detinjstva i podižu ih zajedno.polja. mašem obema rukama i vičem preko biblioteke: „Ej! Volite i vi mene!” Nisam imala pojma. 49 . prstiju isturenih napred. Svi seljani su bili rođaci. Neusklađeni parovi su prekidali budućnost. tako sam izbaksuzirala i samu sebe – niko me nije pozvao na sastanak. gde su članovi porodice najbliži jedni drugima. Zadržala je ime muškarca za sebe kroz porođaj i smrt. koja je trebalo da bude otelotvorena u istinskim naslednicima. činila mi se mnogo razumnijom. Koliko je onda beskoristan seksualni manirizam. Svako ima osam miliona rođaka. „mlađi brat. Zaokruženi trenutak ispunjen pažnjom pripada svakom ponaosob. Naša porodica je dozvoljavala romansu do izvesne mere. pokušavajući da se pretvorim u američki ideal ženstvenosti. kako da kontrolišem njen pravac i silinu. Uplašeni seljani koji su zavisili jedni od drugih da održavaju stvarnost. Da bi sačuvala ime čoveka koji ju je oplodio. duhovi su treperili među živima. i titule koje su vikali bučnim seljačkim glasovima nisu dopuštali da porodične veze ikada budu zaboravljene. Nisam mogla da sprečim moju majku da se dere u bibliotekama ili preko telefona. bila posebno pažljiva. Ako bih postala lepa na američki način kako bi se pet ili šest kineskih dečaka u mom razredu zaljubilo u mene. Hodala sam uspravno (pravih kolena. Kao da sam osećala atavizam dublji od straha. Kineska komunikacija je bučna. tajan i odvojen od njihovog. a više nalik devojčicama. Trebalo je da ustanem. pa bih mogla da im posvetim pažnju. Postali bi manje opasni. Samo bolesnici moraju da šapuću. porodila se u tišini. otišli su do moje tetke kako bi joj pokazali ličnu. naravno. Svaki muškarac dokle je pogled dopirao bio bi neutralizovan kao ljubavnik – „brat”. plaćajući cenu odraslih mlada i dajući miraz ćerkama kako bi sinovi i ćerke mogli da se ožene ili udaju za strance. ali moja tetka je koristila tajni glas. Sestrinska pažnja. Seljani su je kaznili zbog toga što je postupala kao da može da ima privatan život. Brak sadrži obećanje da će se stranci pretvoriti u prijateljske rođake – čitava nacija rođaka. braća žene svoje usvojene sestre kao golubice.

Duše! Mrtvi duše! Duše! Nikada se nisi rodila. umrećemo. Ponekad je vizija svakodnevne utehe potiskivala stvarnost: videla je porodicu kako se s večeri kocka za trpezarijskim stolom. osetila je bol kako se vraća.Da je moja tetka izdala porodicu u vreme velikih žetvi i mira. pomislila je. radosni što su se jednoga jutra pojavile mladice pirinča. jer ona je bila suviše kratkovida da shvati da je njena preljuba već povredila selo. svaki korak bio je juriš u bespuće. Selo su morile pošasti duhova. vrtela se sve brže i brže. Okrenula se na leđa. dovoljno daleko od kuće da im ne čuje glasove. Nakon što su seljani otišli. i bacila se na zemlju. ratovi sa Japanom i poplave. „Previše su me povredili”. Pre nego što je sledeći grč mogao da je spreči. daleko iznad nje zauvek. u večnoj hladnoći i tišini. Seljani su ubrzali točak vremena. naizmenično je postajala telo i vreme. postala je zločin u vreme kada je selu bila potrebna hrana. druga vrsta bola. razoren dom. možda je mogla da izbegne tako surovu kaznu. da je povrede. Kada su se ove slike rasprsle. Smrt dolazi. Kada je osetila da se porođaj približava. „Ovo je žuč i ona će me ubiti. Seljani su došli da pokažu mojoj tetki i njenom ljubavniku koji se skrivao. Ali muškarci – gladni. Unutra. a nova krila dodata mnogim kućama. da će se talasi posledica vratiti nepredvidivo. Ta zaokruženost morala je da bude svedena na meru novčića kako bi mogla da vidi njen prečnik: kazniće je na dan rođenja njenog deteta. zvezde su se još više udaljile. ležala na tlu. bila je nezaštićena nasuprot prostoru. Smrt dolazi. okrugli prozori i činije za pirinač – svi ti talismani izgubili su moć da upozore porodicu na zakon: porodica mora da bude cela. Ljudi koji su odbijali fatalizam kako bi mogli da izmisle pomoćna sredstva kao što su pravda i krivica. koja je možda mogla da bude samo greška u vreme izobilja. njihovi fenjeri su rasuli svetla po poljima naspram njihovih kuća. nije mogla da je obuzda. Kao da joj je cela koža bila oderana. da verno podupire porodično stablo time što će rađati sinove koji će se brinuti o starima i mrtvima. kada se rodilo mnogo dečaka. Poricali slučajne okolnosti i otimali krivicu od zvezda. umorni od sađenja u suvoj zemlji – bili su primorani da ostave selo kako bi mogli da pošalju porodicama novac za hranu. Satima je ležala na tlu. veća i veća. mladi su masirali leđa starijima. bez druga. bila je usamljena jedinka plemena. pohlepni. telo i osobenost kao da su nestali. kao oni sada. Videla je kako čestitaju jedni drugima. Prijalo joj je da oseti ogradu koja ju je okruživala. spazmodična. bio je daleko. Preljuba. Ta bol ju je ohladila – hladna. Crni bunar neba i zvezda se udaljavao. telom joj je prošao grč. svetla tačka u tmini. bol deteta. Moji brat i sestra su umrli u Kini od nepoznate bolesti. koja više nije bila njena. koji će se zauzvrat brinuti o porodici. Ubila si nas. Podigla se na noge kako bi se bolje borila i setila se da su se žene koje su držale do starih običaja porađale u svinjcima ne bi li zavarale ljubomorne bogove što udeljuju bol. a onda se opustila. grejala ju je. Vidi šta si uradila. okrugli dovraci. nekad prerušeni. Agorafobija se uskovitlala u njoj. usmerava se na njeno telo. otrčala je do svinjca. nikad neće biti kraja strahu. 50 .” Pritisnula je čelo i kolena na zemlju. pomislila je da su je povredili. Postala je jedno sa zvezdama. bandita.” Otrčala je u polja. a porodica je razbila tišinu i klela je. okrugli stolovi koji se po veličini uklapaju jedan u drugi. Okrugli mesečevi kolači. koji neće da uzimaju prasiće. stalna vrsta bola na površini. insistirali su na kažnjivosti. bez doma. Crni prostor se otvorio. Otvoriće joj oči da bi videla neumitnost. Popela se preko ograde i kleknula u prljavštinu. „Aija.

Ali kako će to sićušno detence bez porodice naći njen grob kada nigde neće biti nikakvog belega. čak i posle smrti. Tokom dvadeset godina od kada sam čula ovu priču nikada nisam pitala za detalje. ta žena koja je nosila dete kao stranu izraslinu koja ju je razboljevala svakoga dana. moraće da moli druge duhove za hranu. uvek lišena svega. i ležala je sklupčana tamo. Ljudi koji mogu da upokoje mrtve mogu i da ih proganjaju i vređaju i dalje – to je neka vrsta obrnutog obožavanja predaka. Ali ima još nešto u toj zaveri ćutanja: žele da učestvujem u njenoj kazni. kučence. Njena izdaja ih je toliko raspametila da su se postarali da će patiti zauvek. Pokuša- 51 .U trudovima. preklinjući je da mu da svrhu. piletinu. ni na zemlji ni u porodičnoj dvorani? Niko joj neće dati ime koje će pripadati porodičnoj dvorani. postoji neka nada za oproštaj za dečake. podigla je bebu i otišla do bunara. ostavljaće hranu za njen duh. Prava kazna nije bio brzi napad seljana. bilo potrebno da spere ljagu sa imena i da bi jedna pogrešna reč razjarila srodnike čak i ovde. seljani koji idu u polja stajali bi pored ograde i gledali je. Okrenula bi joj lice nadole u blatu. da bi sama reč „tetka” mogla da ozledi oca na neki tajanstveni način. kao duh. Tvoj otac ne želi da čuje njeno ime. Verovatno je bila devojčica. počelo je da se migolji i bacaka dok ga nije gurnula do grudi. niti izgovorila tetkino ime. Pošto se odmorilo. Dete bez porodičnog stabla ne bi joj učinilo život lakšim. Pomeralo je glavu tamo-amo dok nije našlo bradavicu. para i tamjan se dižu iz svake zdele pirinča. haljine. nos. oni mogu da se ponašaju kao bogovi. Uvek gladna. To što je ponela bebu do bunara pokazuje da ju je volela. Onda je počelo da ispušta male zvuke dok je sisalo. Majke koje vole svoju decu vode ih sa sobom. Nikada se nije rodila. podignute zadnjice. Stegla je zube koliko je bilo dragoceno. meso i pirinač zauvek – mirisi im se isporučuju u dimu i vatri. Povukla ju je na stomak. malo prase. Otkopčala je široku košulju i zakopčala je preko deteta. nogice su joj bile lepo složene jedna ispod druge. „Nemoj nikom da kažeš da si imala tetku. ne znam ga. I učestvovala sam. Zahvaljujući porodičnom stablu imaju obezbeđena papirna odela. već bi se vuklo za njom. Ono će se brinuti o njenoj duši. oboje su osetili istu sirovu bol razdvajanja. Pri njegovom rođenju. Pun mleka. Mislila sam da je mojoj porodici. mali duh je spavao. stvrdla je grudi da ne bi poteklo mleko koje je njegov plač oslobodio. U tom miru. Moraće da se bori sa duhovima na raskršćima za nekoliko kifli koje osećajni građani ostavljaju kao mamac da bi ih odvukli od sela i domova tako da duhovi predaka mogu da na miru uživaju u gozbi. nakon što se nastanila među doseljenicima koji su nam bili komšije u zemlji predaka. ljupko kao malo tele. Povela je dete sa sobom u pustoš. novac za duhove. a ne duhovi. papirne kuće.” Verovala sam da seks ne sme da se imenuje i da su reči tako snažne. sigurno manju od bilo čega ljudskog i mogla je da oseti da je ipak bila ljudska – prsti na rukama i nogama. a očevi tako krhki. Inače bi je napustila. već to što ju je porodica namerno zaboravila. papirne automobile. Kada se probudio. da otima i krade od onih koje živi potomci daruju. ranu koju samo porodica koja bi se okupila oko njih može da zaceli. nokti. Možda je njen odlazak u staju bio poslednji odgovoran čin: zaštitiće ovo dete kao što je štitila njegovog oca. U zoru. Pred jutro. konačno ga je izbacila napolje. Posegla je rukom da bi dodirnula vrelu gomilicu koja se mrdala.

čekaju tiho pored reke da u nju povuku svoju zamenu. a ona je izvršila samoubistvo iz inata.vajući da utiče na Kineze da brinu i za osobe izvan svojih porodica. Moja tetka me proganja – privlačim njen duh. udavila se u porodičnom bunaru. mokra kosa im visi. iako nisu napravljene u origami oblike kuća i odeće. jer posle pedeset godina zanemarivanja. Dobra se ne raspodeljuju između duhova na ravne časti. Mislim da mi ne želi uvek dobro. koža im je naduvena. (S engleskog prevela Aleksandra Izgarjan) 52 . Ja odajem njenu priču. Moja tetka zauvek ostaje gladna. bez obzira čiji su oni preci. njihovi duhovi jecaju. Kinezi su se oduvek veoma plašili davljenika. samo ja joj posvećujem stranice papira. predsednik Mao nas podstiče da posvećujemo naše papirne replike duhovima istaknutih vojnika i radnika.

Ali vidite one bele trake na njihovim suknjama? Bele cipele? To je znak da su u žalosti za bakom moje majke Divong. „Zvala me Baobej”.” Majka mi je ispričala da je slika snimljena u Hangzou. da učestvuju u još jednom svečanom obredu za nju.VRT Ejmi Ten IZBOR MOJE BAKE U mojoj radnoj sobi. oko 1924. budistički hram. sa 8 godina. oko 1924. sa ljudima koji nisu imali veze sa mojim američkim životom. Moja majka (u sredini). Kada sam prvi put videla ovu fotografiju kao devojčica. verovatno u proleće ili jesen. Hangzou. rekla mi je majka. činila mi se egzotična kao da dolazi iz mesta i vremena daleko od mene. naslonjena na stenu je moja baka Džingmej. Kina. Na prvi pogled se čini da su na izletu. na pisaćem stolu. „To znači blago. Monasi koje su unajmili za tu priliku otpevali su prikladne reči. Žene su došle na mesto na slici. Izgleda kao da ima osam godina. Pogledajte njihova uvezana stopala! Pogledajte tu smešnu damu koja je iščupala kosu iznad čela! Ona ozbiljna devojčica je moja majka. Iza nje. stoji stara porodična fotografija u jednostavom crnom okviru na kojoj su pet žena i jedna devojčica ispred paviljona na obali jezera. koju su još zvali i „žena za zamenu”. ako je suditi po odeći. Žene i devojčica išle su u krug i držale 53 .

” A sada pogledajte malu ženu sa kiselim izrazom na licu. Bila je udovica siromašnog naučnika. Nu-Pei. Da bi pokazao koliko je nezadovoljan. Duma je bila tetka moje majke. Ali onda. da sama Duma ima iskrivljenu prirodu. ima taj izraz. jer je njegova smrt 1918. prekršivši naredbu porodice da ostane zauvek udovica. koja je volela Dumu. a onda spalile velike gomile novca za duhove kako bi Divong mogla da se uzdigne do višeg mesta u svom novom svetu. Džingmej. moje bake. „Duma je umrla na isti način na koji je živela. „Velika Majka” je ona žena kraljevskog držanja sa očupanim čelom koja sedi na steni. za razliku od njene sopstvene ćerke. Odbila je advokata i udala se za drugog čoveka. Ovo je takođe fotografija sa tajnama i tragedijama. Toliko je bila ispečena da je jedva preživela. poživela je još samo godinu ili dve nakon što je snimljena ova slika. kao i smrt miliona drugih koji su umrli tokom velike pandemije. Zarekla se da će radije umreti nego da bez potrebe živi i jedan dan duže. međutim. mnogo je patila”. Žena u tamnom kaputiću pored nje je njena služavka koje se moja majka seća samo kao žene koja je čistila. često se žalio da mu je porodica izabrala ružnu devojku za suprugu.upaljene mirišljave štapiće. Moja majka je bila ta mala nećaka i do kraja života je imala ožiljak na vratu. ali celo lice Nunu Aiji bilo je prekriveno ožiljcima od boginja. stalno je vređao Džjou Ma i kritikovao način na koji sprema jela. Porodična legenda. Ali primedbe na kuvanje njegove prve žene nisu prestale. iskoristila je neki tajanstveni način zbog čega je tri dana umirala polako. dobila je dve bračne ponude od dve porodice. ali ne i kuvala. moja baka. Ona je sestra od ujaka moje majke Nunu Aiji. Postoji razlog zbog kojeg Ujakova Žena. bile veoma moderne. Ali Divong. Tokom jedne od njihovih žučnih rasprava za večerom. Kasnije se razvela od muža – što je bio veoma smeo postupak za ženu u to doba. Nunu Aiji je na kraju prihvatila drugu ponudu advokata – ovoga puta da postane njegova konkubina broj dva.” rekla je moja majka. kako je neko rekao. I ubrzo nakon toga je umrla. „Šta je drugo mogla da uradi?”. rekla je moja majka. moj deda ujak. „snažno. ćerka njenog dede i njegove „prave žene”. Trebalo je da budu one koje su imale sreće u životu. čoveka koji je imao nesreću da umre od gripa baš kad su ga postavili da bude zamenik sudije u malom okrugu. Samo nagađam da se radilo o gripu. 54 . Nije je bilo briga što se prva ćerka Dume rodila sa grbom – znak. „Pričalo se da je imala sreće što ju je advokat još uopšte hteo. Kada se razbolela od bolesti koja je bila lako izlečiva. nešto više od godinu dana nakon što je snimljena ova fotografija. baka moje majke. zbog toga što nije uopšte mogla da iznađe način kako da izdržava sebe i ćerku. Džjou Ma. zato što je bila „previše snažna”. razlog zbog kojeg su upozorenja prenošena s kolena na koleno u našoj porodici kao zaveštanja. odbila je da pije bilo kakve lekove. gurnuli su sto i lonac kipuće supe se prevrnuo i prolio po vratu nećake. Porodica Velikog Ujaka konačno je ugovorila brak sa porodicom lepotice koja je postala njegova druga žena. svoju poćerku. rekla mi je majka. A nisu bile seljanke već su živele u velikim gradovima. Srećom po nju. „Dragocena tetka”. Kasnije se Duma ubila. Nije prestala da posećuje Dumu kada se preudala. Pogledajte lepu ženu koja je naslonila prst na obraz. Njen muž. Ne možete to da vidite. kaže da se duh čoveka koga je osudio na smrt vratio iz pakla i ubio ga. Klečale su i molile se. Svaka od ovih žena propatila je zbog užasne sudbine. Duma. prezirala je Dumu. Išle su na plesove i nosile odeću sa stilom. bila nagla. žena za zamenu.

čak ni sa najbližim prijateljicama.” Na kraju se rasplakala. zar to nije ono što su već izabrali da će verovati? Tokom toliko godina. ženi koja je verovala da je smrt jedini način da promeni svoj život. nema veze. bogataševog prvog sina. Nije imala izbora. kako i zašto? A ono čega se ljudi sećaju.” Rekla sam joj da razumem. „Nemoj nikome da kažeš”. „Pokušala sam da ih skinem”. bogataš koji je voleo da sakuplja lepotice ugledao je moju baku. Kada sam sa majkom otputovala u Peking. Moja majka je bila dobra žena. saznala sam da je moj ujak našao način da isti teret sramote skine sa svojih leđa. a pola njenog muža. a ne nesrećne sudbine). a to je da priča priče. Bila sam njen život.” Pokušala je i da ide njenim stopama. Ja sam bila njena ćerka. „Nisi živela u Kini tada. i naredio jednoj od svojih žena da je pozove da igraju ma-džong. mnoge od njih o svojoj baki. Pričam joj kako bi ona ispričala svima. Moja majka nikada nije mogla da priča o sramoti što je bila ćerka konkubine. kako mi je rekao. Nismo imali obraz! Nismo nikome pripadale! To je sramota koju nosim kao teret koji nikada neću moći da skinem s leđa. „Nemoj da ideš mojim stopama”. rekla mi je majka. monasi su vezali lance oko nogu moje majke kako ne bi odletela sa duhom svoje majke. koja ima psa i mačku koje je razmazila (to što nema decu stvar je njenog izbora. Još kao mala često je govorila o tome da će se ubiti. ne mora nikog da pita za dozvolu da nešto kupi – zato što sama zarađuje za život. „Bila sam njeno blago. ražestila se. rekla je svojoj ćerkici. puna cena. „Kako možeš da razumeš?”. godine – pre svega. Moja majka je plakala kada je to čula. koja je već bila postala udovica. 55 . radi ono što joj je važno. Jedne noći ju je silovao. moja porodica verovala je da je moja baka bila žrtva društva. Ne znaš kako je kad nemaš nikakav status u životu. izopštivši je na taj način iz društva. Razmišljam o tome šta je moja majka rekla. Moja baka postala je konkubina tog bogataša i povela je ćerku na ostrvo blizu Šangaja. Složili smo se da je moja baka izvor snage za celu našu porodicu. i da ta njena unuka ima sopstveni novac. Često gledam ovu fotografiju i mogu slobodno da kažem da moja baka nikada nije mogla da zamisli da će jednoga dana imati unuku koja živi u kući koja je pola njena. Zar prošlost nije ono čega se ljudi sećaju – ko je šta uradio. koja je. Konkubina je bila kao neka vrsta prostitutke. Neki rođak je jednom grdio moju majku: „Što pričaš ćerki te beskorisne priče? Ona ne može da promeni prošlost”. A moja majka je odgovorila: „Može da je promeni. Eto tako može da se promeni prošlost”. Kada je rodila dečaka. da bi zbacio režim koji je naterao njegovu majku da postane konkubina. rekla mi je jednom. kako bi ispričala celom svetu da znaju šta je moja majka propatila.Nekako u vreme kada je snimljena ova fotografija. na još jednom izletu. Rekla sam mu da pišem o svojoj baki u romanu. Učlanio se u Komunističku partiju 1963. „Ljudi to ne mogu da razumeju. Ni manje. iz visoke klase. Objavio je priču o svojoj majci. ni više. Nikada nije prestala da oseća poriv da to učini. sebi oduzela život. On je bio sin kojeg je moja baka ostavila kada je otišla. na žalost. da može da kupuje – pedeset posto popusta. Na sahrani moje bake. koja je plakala na njenoj samrtnoj postelji. Ostavila je sina za sobom kako bi mu sačuvala obraz. ubila se tako što je progutala sirovi opijum koji je stavila u pirinčane kolačiće što se prave za Novu godinu.

U radnoj sobi. To je ono što nas oslobađa. sećamo je se na drugi način. do trenutka kada je moja baka rekla mojoj majci da ne ide njenim stopama. Gledam u fotografiju moje bake. plačemo. oslobađa nas da se nadamo da možemo da iskupimo iste te uspomene za malu devojčicu koja je postala moja majka. Znamo da prošlost može da se promeni. (S engleskog prevela Aleksandra Izgarjan) 56 . razbijene u paramparčad. Zajedno pišemo priče o onome što je bilo i što je trebalo da bude. razarajući bes. Zajedno dolazimo do grobnice uspomena. zamišljamo prošlost drugačije. ali još uvek tu. vraćam se u prošlost. Otvaramo je i oslobađamo ono što je previše dugo bilo sahranjeno – užasan očaj. ili što je moglo da bude ili još uvek može da se desi. Moja baka i ja idemo jedna pored druge. Možemo da izaberemo čega ćemo se sećati. Bolujemo. taj izbor. Ali onda uviđamo da je nešto preostalo: nade. Možemo da izaberemo u šta ćemo da verujemo. tugujemo.

Prepelice su skakutale. zagušeno zumbulima i izmetom bizona koje su dečaci iz sela prali uzvodno. bila sam brza i spremna sve da probam. Tada sam imala samo sedam godina. „Ne!”. Veverice malene poput miševa jurile su preko mojih ruku. „Ne verujem ti”. Drveće je bilo pognuto. isprepletanog korenja.” Podigao me je na noge i pokazao mi puteljak koji je vodio iz šume ka okuci reke. viknula sam. napravila mi je ranu na čelu u obliku zvezde. naredio mi je čovek sa ogromnim ušima. ako je to potrebno. Kroz to oko oni su virili u nevidljive svetove. U pričama koje je naša mama recitovala. Vukla sam svoj naramak ka reci. Ležala sam mirno. „Ono što treba da se dogodi. Reka je tu stvorila mirno jezerce. Ne možeš da znaš šta me čeka u budućnosti!” „Kako hoćeš”. srećne devojčice sa rukama glatkim poput putera. „Sada sam ja mudrac. Astrolog je ponovo pao u trans. vrisnule su moje sestre. Ja sam bila ništa. „Idi nađi svoje sestre”. rekao je astrolog. uzviknula sam. Moje starije sestre. Nevolje su krenule prema meni. astrolog je prislonio svoje blago savijene dlanove na uši – njegov satelitski tanjir okrenut ka zvezdama – i predvideo da ću ostati udovica i zauvek napustiti taj kraj. dogodiće se.VRT Barati Mukerdži DŽEZMIN 1. „Sudbina je Sudbina. Astrolog je smotao svoju pohabanu prostirku i gurnuo stopala u gumene sandale. ruku izgrebanih i ogrubelih od lišća i trnja. Uvek sam mislila da me štite ženski duhovi. prokleta. grabeći vodu kantama iz skoro presušenih bunara. Nisam misila da sam ništa. najsvetiji mudraci razvili bi treće oko na sredini čela. krijući se i tražeći me u visokoj travi.” Osetila sam slatki miris zimskog divljeg cveća. Mrzela sam to mesto. Jedna grančica koja je štrčala iz naramka drva za potpalu. Kada je Behulinom mladoženji bilo suđeno da umre od ujeda zmije u noći njihovog venčanja.” Potom me je snažno lupio po glavi. Dobisi su ispirali veš na kamenim pločama. kao da su tu bili ukorenjeni duhovi starih žena. „Ti si jedan ludi starac. Domaćice su se raspravljale. koja sam skupila pre toga. ispuštajući lešnike. „Sad ćeš imati ožiljak na licu do kraja života! Kako će ti porodica ikada pronaći muža?” Iščupala sam se iz njihovog brižnog stiska. cerekajući se. ispod banjan drveta u selu Hasnapur. „Devojčice ne bi smele ovde da lutaju same. Zubi su mi se usekli u jezik. Zvezda je krvarila. Žene su pepelom ribale plehane posude. još uvek su se kupale na stepenicama koje su vodile u reku. Pala sam. Nekada davno. prošaputala sam. Bila sam bespomoćna. boje smeđeg mulja. usporene. „Šta se dogodilo?”. „To nije ožiljak”. a potom krenule da brišu moju krvavu zvezdu skvašenim krajevima svojih velova.” 57 . da li bi njegova smrt bila sprečena gradnjom tvrđave od čelika? Začarana zmija proćiće i kroz čvrste zidove. „to je moje treće oko”. čestica prašine u solarnom sistemu.

Sada imam dvadeset četiri godine. na mestu gde se naša zemlja blago spušta ka 58 . ti pripadaš ovde. Koprcala sam se i ritala nogama od besa. Bad hoće da se udam za njega. u okrugu Elsa u Ajovi. Ovo je prvi put da Darel sam seje. rekao je. telo se prepolovilo. Darela. Petnaest stotina ari zemlje Lucovih i Riplmejerovih presecaju nekoliko ribnjaka i ledničkih nanosa. Dosada je neka vrsta luksuza. Ajova je dosadna i ravna. 2. jedna uz drugu. Iz kuhinje mogu da vidim jedinog Lucovog sina. kako obrađuje zemlju. Smrad je ostao sa mnom. Telo mu je bilo trulo. mrtvo telo malenog psa. sve dok ih ne prekinu vrhovi javora i žbunovi zove na kraju naše zemlje. ali dosada je sama po sebi jedna vrsta dešavanja. Ima mnogo stvari koje ja zaslužujem. Ljudi misle da smo venčani. a onda su oba dela brzo potonula. Osetio se oduran smrad iz tog prelomljenog leša. Darel izgleda izgubljeno ovih dana. Ono što je moja prednost je sledeće: nije bio u invalidskim kolicima kad smo se upoznali. natopljeno vodom. zgrabile svoje krčage i moj svežanj drva. kao da ga je voda držala slepljenog. On je bankar u malom gradu. Kasno je majsko popodne u suvoj sezoni i sunčevi zraci uokviruju vrhove brežuljaka poput morske pene. rukama sam odgurnula meko. ali svaki put kada podignem čašu vode ka usnama. širine desetak kilometara. oči pojedene. poput malog dečaka. nije mu dozvoljeno da bude impulsivan. Zemlja Riplmejerovih: Badova i moja i Duova. Tejlor nije bio u pravu. Džin Luc je imao skoro sto trideset kilograma i bio mu je potreban svaki kvadratni centimetar. ali nisu sve dobre. Ivice uzoranih polja izgledaju kao pačvork prekrivači u raznim nijansama od svetlozelene do sivo smeđe. Točkovi njegovog traktora prekriveni su prašinom finom poput pudera. ‘zvanično’ kaže on. Ima ga i Joti Vijh. Zaslužuješ bolje. Tejlor je smatrao da dosada podrazumeva odsustvo dešavanja. živim u Badenu. u proširenoj klimatizovanoj kabini ogromnog traktora. pre nego što se beba rodi. potom skreću preko talasastog mora zemlje Lucovih. Džejn Riplmejer ima račun u banci. rekla sam. Imam dvostruko manje godina od njega. Badov otac je osnovao Prvu banku Badena iznad berbernice. Kako ti možeš da odeš iz Njujorka. i izgledam kao prava strankinja. Otplivala sam do mesta gde je reka bila zlatna od sunčevih zraka koji su se prelamali kroz izmaglicu. sada Bad njome upravlja iz lepe niske zgrade između kopirnice Kvik Kopi i nove apoteke Drag Taun. na trenutak ga osetim. Iznenada. i otrčale da potraže pomoć od žena pored bunara. U trenutku kada sam ga dodirnula. Znam šta ne želim da postanem. Tejlor nije želeo da pobegnem u Ajovu. rekao je. Nisam ga napustila kada se to dogodilo. u drugom gradu. Ajova nije ravna. Bliže.Moje sestre su se sitnim koracima popele uz klizave stepenice. niti je to okrug Elsa. Kako neko može da ode iz Njujorka. Mi smo od onih koji se venčavaju. Takav je i Pandžab.

prev. a Džinov otac bio je poreklom iz Davenporta. ne vidim kraj malog carstva koje posedujemo. Višnu i Šivu. kao što su to obično radili u januaru.2 na primer. (Prim. On voli brzinu i akciju: odobriće kredit onima koji su spremni da rizikuju da posade nove sorte ili probaju nove metode. i mirođiju. kupio bi sebi najnoviji model mašine u prodavnici poljoprivrednih mašina: ogroman traktor sa klimatizovanim kabinama i muzičkim stereo uređajem. Džin je čak sa strane na traktoru nacrtao zvanični logo Kabza. uglavnom. Juče je svratio na večeru. A on mi je dao svoje: Mjuzial. Darel ima sestru u San Dijegu. Hiljade ari je isuviše mnogo za nekog ko je diplomirao na Univerzitetu Severna Ajova prošlog leta. Razočaraju se ako na stolu nema nečeg indijskog. Radio Shack – lanac prodavnica tehničke robe. ali on nije muškarac kakav je nekad bio. Džin je obično govorio Badu: „Ako bi spojio naše farme tačno kod Lupa. pasulj i svinje. Džin Luc je uvek igrao na sigurno: kukuruz. Bad bi se šalio. dala sam Badu novo trojstvo o kome je mogao da razmišlja: Brahmu. Kerol se preselila tamo da bude bliže njoj. Prošle zime Džin i Kerol Luc otputovali su u Kaliforniju. koji je imao četrdeset i četiri godine. protezali bismo se od stadiona Vrigli do stadiona Komiski. Ljudi počinju da se navikavaju na moje bućkuriše. ugušio se parčetom neke meksičke hrane. Senka. Zemlja koja se podiže iza Senkinih šapa liči na oblačiće prašine. Badov otac je odrastao u južnoj Ajovi. a pre nego što je trebalo popunjavati poreske prijave. Posle dobre godine. a u Davenportu Kabze. pun snage.) 59 . Radio Šek. U Otumvi je televizija prenosila Kardinale. i ja ga ne krivim. dalje od svinja i hladnoće i radnog vremena farmera. logo Hokija. a nedovoljno pokretan – ali kupovinu bi uvek odobravao. ali ja ne mogu da pretpostavim kakva je njegova predstava o stvarnosti. Džin. kaže. Tipičan traktor Kabza. Svi konobari bili su ilegalci koji su se razbežali i posakrivali čim je pozvana policija.) Eng. pošto bi im pristigao novac.1 Odanost bejzbol klubovima prenosila se s očeva na sinove. koje su isečene do visine gležnjeva. i otvori franšizu. Džin je vodio računa o svim našim poslovima na farmi dok je Bad bio u bolnici. probija se kroz stabljike kukurza. (Prim. On je samo godinu dana mlađi od mene. Sada Bad hoće da uradi to isto za Darela i farmu Lucovih. Ponašam se prema njemu kao prema nevinašcetu. Darel pominje prodaju. udatu za nekog mornaričkog oficira. Uvek se potrudim da upotrebim njegove začine. Darelov ogromni crni pas. čak i ako moraju da mašu rukama pred otvorenim ustima. Meni se činilo kao da piše ABz. Kada pogledam kroz dvorišni prozor u kući Majke Riplmejer. Darel je imao devojku koja je živela s njim prošle jeseni. Farmerski pas zna da ne treba da oštećuje lišće biljaka.” Za tri i po godine zajedničkog života. On bi voleo da ode u Novi Meksiko. Prošlog leta Darel je iz Kalifornije naručio rasad iz „Orijentalne bašte začina” i posadio ga za mene – korijander. 1 2 Američki bejzbol klubovi. čak i kada bezglavo juri za lasicom ili poljskim mišem. Sa svim tim starim stanovnicima iz Ajove u južnoj Kaliforniji. Darel je preko tog loga nacrtao drugi. nada se da neće dugo biti udovica. Bio je toliko težak da ga Kerol nije mogla podići da ga spasi zahvatom za spasavanje od gušenja.zemlji Lucovih. fenugrik i oko pet vrsta čili paprika. Bad kaže za sebe da je on kardinalski bankar u zemlji Kabija. Brok i Gibson. ali je zbrisala u Teksas posle prve snežne oluje. prev.

Badu je beskrajno teško čak i da izgovori sve to. Videćeš. pokušala sam da ga smirim. Bad je rekao. ali to bi ga pogodilo i ne bi onda progovorio ni reč do kraja večere. taktični i učtivi na svoj način. koji se nikada ne hvale. pašće kiša”. Nosim dete Bada Riplmejera. Imali bi noćni golf sa osvetljenim stazama. diuretike. Uglavnom je u pravu. teniski tereni u starom i oronulom ambaru. Sredom uveče bi organizovali veče za dame. Povrh svega. kako će se klub zvati?”. mora da pije pilule za stomak. Njegova kosa je gusta i uglavnom seda. Čula sam reč ‘zagonetan’. otud skromnost.. Želi da može da kaže. Ali izjeda ga to što je u pravu. Ljubičaste iskre u tirkiznom jezercu. On je iz sveta gde jezik koji govoriš predstavlja ono što jesi. Nešto na indijskom. Čak se smatra da Danci i Šveđani mogu biti povremeno nepredvidivi. Farmer zavisi od previše stvari koje su van njegove kontrole. Baden je ono što zovu bazična nemačka zajednica. Zbog toga što je nepokretan mnogo se lakše uznemiri. Bad. „Vremena se menjaju. Skromni ljudi. Okruženi su pravilima lepog ponašanja. Plan je da se ambar preuredi u prostorije kluba. Oni nisu Amiši. „Kad si toliko zapeo za taj teren za golf”. kao što je to uradio Harlan Krener. „što sam ne kupiš franšizu za golf?” „Ne bih mogao da gledam kako mi ljudi gaze po poljima”.Sinoć nam je rekao da su ga posetila dva čoveka iz Daltona. 60 . pitao ga je. Rekla sam: „Darel neće morati da proda farmu. akvaparkovi i sportski centri.” Bad je verovatno u pravu. Igralište. „Koji je to farmer odavde dovoljno lud da igra golf noću tri ili četiri puta nedeljno?”. Bad je ljutito vikao na Darela. petkom za parove. Kasnije te noći. Bad i Džejn Riplmejer s ponosom objavljuju. Bad mi je kasnije rekao da su ona dvojica iz Daltona veliki biznismeni.” Pocrveneo je. Ne znam šta će uraditi sa svinjcem i ugrađenim rezervoarom za svinjsko đubrivo. Zagonetni Šveđani. Oči su mu sada manje sjajne. Oni su konzervativni ljudi sa modernim pogledom na svet. u okrugu Džonson. i pokazali mu planove za postavljanje golf terena na farmi njegovog oca. noćni termini za golf. odgovorio je. maže razne vrste krema za kožu. Nije mi se sve to činilo kao loša ideja. Onda sam uzela njegovu veliku ružičastu šaku. ne indijskom. Napraviće sličnu franšizu golf terena kakvi već funkcionišu na zapadu. golf tereni. Pošto je zemlja tako jeftina. Za večerom. „I onda. krvni pritisak. Ako ih prekrše. Tajanstveni Danci. Piste za avione. ne postoji indijski jezik”. što se tiče genetskog nasleđa. Htela sam da kažem Darelu: „Misliš nešto na hindu jeziku. Farmeri se menjaju. Darel je pokušao da se našali na taj račun. sa zlatnim staračkim pegama i crvenkasto žućkastim dlačicama. „Mislio sam da ćeš ti smisliti neko lepše ime. „Ambar”. i stavila je na svoj stomak. ali imaju istu vrstu plavetnila koje nisam nigde drugde videla. Čak je i Vrigli dobio osvetljenje. sa restoranom i dodatnim prostorom za opremu i vežbanje. Darel je prilično uzbuđen zbog svega toga. pitala sam Darela. četvrtkom veče samo za neženje. rekao je Darel. a farmeri toliko očajni.. ali vole sve da rade na starinski način. zna se kakve će se strašne stvari dogoditi. i to što mora da pomene sve one negativne strane kada klijent koji hoće kredit želi da čuje samo one pozitivne. On želi da se venčamo pre nego što se dete rodi. Farmeri su u ovom kraju vrlo slični seljacima sa kojima sam ja odrasla. ali nekada je imao crvenkasto plavu kosu i sjajne plave oči. oni brzo otkupljuju ogromne površine koje kasnije neće služiti za poljoprivredu.

Jednoga dana ćemo preuzeti kuću Majke Riplmejer. Ponekad pomislim da sam mu spasila život time što se nisam udala za njega. tako neobeležen. kao i uvek nedeljom. Nije mahao rukama da se ugreje niti duvao u dlanove. Možda sam iz severne Kalifornije. Ne bi ga zanimalo proročanstvo starog fakira ispod banjan drveta. napominje. Nikada ranije nije nosio kaput. Imao je na sebi majicu kratkih rukava na kojoj je pisalo Aloha svima i teksas jaknu. Pored Bada on je izgledao tako sićušan. Bad i njegovo osmoro braće i sestara rođeno je u ovoj kući. obloženu ciglom i sa stubovima na prednjoj strani. Bad je bio ranjen u bici između moje sudbine i moje volje. svratili smo u Mekdonalds. ide u treći razred srednje škole. To je bio njihov dom dvadeset i osam godina. nagađaju. ali svaki put kada zaškripim kolima na prilazu kući i parkiram svoj stari auto marke „Rebit” između zarđale i zapuštene mašinerije i praznog silosa. vrlo jasan i umirujući. Sa sobom smo poneli novi đubretarac. ali nije. Kada smo se uselili. Bio je januar kada je Du stigao u De Moin iz Honolulua sa pratnjom iz agencije. pripadamo ovde. sve te nadograđene prostorije uljuljkaju me u pomisao da svi mi Riplmejerovi. sada ima sedamnaest godina. Vetar je bio leden. to ga plaši. Ranije je to bila kuća nekog najamnika. Karen je mogla praviti probleme. Meni obično kažu da nemam akcent. dodali smo veliku novu dnevnu sobu. u drugoj neasfaltiranoj ulici pošto se prođe salon Madam Kleo. ostavivši svoj novi kaput na sedištu. Agenciji nije smetao Badov razvod. Ranije je bio Du Tijen. Karen je dobila njihovu raskošnu kuću na tri sprata. a on nas je čekao nasred parkinga u svojoj Aloha svima majici kratkih rukava. nisu dalje ništa ispitivali. što i nije loše. Kad smo se vraćali u Baden. niti osetio hladnoću. Bad nije kao Tejlor – nikada me nije ispitivao o Indiji. dok smo se mi utoplili i zaključali auto. u kuhinji glavna Majka Riplmejer. Kuća koju je kupio posle razvoda niska je i široka. On daje u arendu tri stotine ari za seno. Agencija je bila očarana idejom da Bad ima ženu iz Azije. „Udaješ se za mene?”. Du je bio jedno od siročadi za koje je bilo teško naći porodicu. 61 . Moj otac je podigao nas devetoro na trideset hektara. Nikada ranije nije video sneg. Du kaže da se ti glasovi stvaraju pomoću kompjutera. I danas je. Moj glas je poput onih glasova koje čujemo preko telefona. okruženi sa tri stotine hektara zemlje. Madam Kleo šiša i pravi frizure u jarko ružičastoj geodezičnoj kupoli. Du je Riplmejer. poput boginje. Osećam se tako moćno. Kuća izgleda mala i prljava sa neasfaltiranog puta. Jedva je znao engleski kada je stigao. sada ga govori tečno. ali ne govorim ni kao ljudi u Ajovi. sa nizom dozidanih prostorija. čekamo ovde. U poslednje vreme uvek čujem znak pitanja posle svega što izgovori. iako je svašta doživeo. kaže. to je prva kuća u kojoj se može živeti.Obavio je drugu ruku oko mog vrata i snažno me poljubio u usta. Do tada. čak i mi pridošlice. kao što su nam rekli. Otišli smo kod Majke Riplmejer na nedeljno pečenje. To je nekada bila trosobna kuća. i jednu malu spavaću sobu kada su nam iz agencije za usvajanje dece u De Moinu javili da je Du krenuo za Hong Kong. mada je ponekad prezriv. Dobar je đak. Imao je četrnaest kada smo ga usvojili. bilo je minus 35. Du je izleteo iz auta. Iz pravca Badena. „Kao Kisindžer”. Kada je okončan razvod Bada i Karen. ali sa akcentom. Kada smo parkirali.

Younkers – naziv robne kuće u Ajovi. koja je učila zanat u Otumvi. Ako i pričam o Indiji. O Aziji bi razmišljao jedino kao o tržištu soje. Čak i ovde. to je kao kada pogleda ime u mom pasošu i vidi ‘Jyo–’ i na samom početku shvati da njena usta nisu stvorena da bi proizvodila takve glasove. vičući bogu smrti: „Jama. Želeo je da nadoknadi pedeset godina ‘sebičnosti’. Sudbine su tako zamršene u modernom svetu. brinući se o tome da redovno sređuje frizuru i nokte u salonu Madam Kleo. Moram da pazim koje priče pričam. Moram da pazim šta kažem. skupljam vodu u prazne plastične flaše soka od narandže. Seljaci kažu da kada se razbije glineni krčag vidiš da je vazduh unutra isti kao i vazduh spolja. Mogla bih da joj pričam o suši u Hasnapuru. Ne može ni da zamisli selo u Pandžabu.Onoga dana kada sam došla u Baden i ušla u Badovu banku sa Majkom Riplmejer tražeći posao. Jednom je bio u Pekingu sa delegacijom bankara i posetio Kineski zid. Šest meseci kasnije. kako neki bog može da ih rasplete i ispravi? Godinu dana posle toga. Njeno venčanje bilo je nešto najraskošnije što je selo ikada videlo. Bad Riplmejer bio je razvedeni muškarac koji je živeo sa jednom Indijkom u kući najamnog radnika. Azija ga je transformisala. Ovo je jedan od njenih srednje-loših dana. ali moje priče kod nje izazivaju nelagodu. koji su bili oženjeni i imali farme u obližnjim okruzima. napravila od njega neustrašivog i osećajnog čoveka. Tužna priča bi bila priča o ženi godina Majke Riplmejer koja još uvek radi na svojoj ljusci. kako on to kaže. Majka voli da kuva. 3 Eng. uzmi me sebi”. mleka. Madam Kleo. i bilo koje druge posude koje nađem. U dvadeset prvoj godini njen muž je umro od tifusa. devojke kojoj sam zavidela jer je živela u zidanoj dvospratnoj kući sa pravim prozorima. što znači da će nas bockati do večeri. činije. oženjen s Karen i otac Badija i Verna. Naša koliba bila je od blata. U Hasnapuru. a Bad je bio prikovan za invalidska kolica. Setila sam se Vilme. Bad je bio visok i vitak pedesetogodišnji bankar. Ona ima sedamdeset i šest godina i vrca od života u Junkers3 pantalonama i sakou. U početku sam mislila da možemo da razmenimo koju prvoklasnu priču o siromaštvu. videla je da nema unutrašnjosti i spoljašnjosti. U Hasnapuru žena može biti stara i kada ima dvadeset i dve. Mi smo samo ljuske iste Večnosti. čaše.) 62 . Nije da je neprijateljski nastrojena. kako pored isušenog bunara mirne i blage žene podivljaju zbog poslednje kante blatnjave vode. Ne smetaju joj moje priče o Njujorku i Floridi zato što je bila na Floridi više puta i videla dovoljno slika Njujorka. prev. Vilmina priča nije tužna priča. Sledećeg dana je pozvao agenciju. a završili u tajlandskim zatvorima. Jedne noći je video specijalnu emisiju o ljudima koji su pokušavali da pobegnu iz Vijetnama na splavovima i brodovima. * * * Majka Riplmejer priča mi svoje priče iz vremena velike ekonomske krize. dodali smo Dua u naše živote. pričam o svojim roditeljima. (Prim. i sa dvadeset dve ona se polila kerozinom i bacila na peć. Prosto. osam kilometara van grada. ali ovog popodneva je ljutita. ukrotila je njenu sedu kosu u lokne. Otac joj je dao u miraz crvenog sportskog marutija i frižider. Vilma se zapalila zato što je razbila svoj krčag.

a Karenina majka. uglavnom zbog toga što njegovo ime na engleskom 63 . a sestra koja je bila udata donosila mu je žive krabe i crve za jelo kadgod je mogla da se išunja iz svog kampa. „Vidi ono čudo što leti!”. ali ja sam pročitala reklamna slova na njegovom kombiju. i svi su bili rođeni ili bar kršteni sa srebrnom kašikom u ustima. Du i Skot. pružili su se na tepihu. gledajući emisiju Monster Truck Madness. koja ima osamdeset dve. zbog obrazovanja. Bad ima petoro braće i tri sestre. znam to. Majka voli da se šali.Preživela sam mnogo suša. Ima jednog brata u Miniapolisu i jednu sestru u Omahi. Prošle godine njihov je humanitarni fond skupio 18000 dolara za Etiopiju. „Tako je!” Blato se podiže za tenkom zvanim Crveni razbijač. zašto sam otišla. prema Badovoj priči. koji je rekao da je to za njegovu unuku. Neposredno pre razvoda. Zna da tu ima još nešto. u fijoku ispod kreveta za ćebad i rezervne jastuke. po imenu Vern Riplmejer Junior. starija braća su uzgajala ribe borce. Kamioni protiv tenkova. Karen je žustro zagovarala predlog da Majku smeste u Luteranski dom za stare. „Drži se!” Razbijač je osnova Ševi Blejzera zavarena na tenk iz Drugog svetskog rata. U Sajgonu je živeo u kući s velikom porodicom i bio je srećan. Pokazala mi je svoju zalihu aluminijumskih folija. Majka ne misli da je to suludo. Ne mogu a da ne pomislim kako sve to liči na krater od eksplodirane bombe. Kaže da joj se više sviđam od Karen. Majka sluti da ja imam drugačiju predstavu o porodici. osim da je njegova mama odsekla kosu. Svi ostali žive u Teksasu i Kaliforniji. bilo je: „Imaš televizor? Kupiš?” Pričao je kako je gledao televiziju u svojoj kući u Sajgonu. Posle razvoda. i to ne tako davno. U školi ga zovu Jogi. Kakva slučajnost. Neli!” Du sada ume isto da viče kao i Skot. Prekrivači Majčine grupe prodati su jednom ćelavom. Da li Du ikada pomišlja na te stvari? Ne znam o čemu on razmišlja. Prvo što je Du pitao Bada. Skot viče. iako je Karen odrasla baš ovde u Badenu. Kažem joj. Velika kriza je i od nje stvorila skupljača. imala sam misiju. Ni po čemu se ne može zaključiti iz koje zemlje se emituje ova emisija. Majka je došetala do televizora. Od jednog brbljivog radnika iz agencije smo saznali da je Duovu majku i braću zaklao neki ljubomorni ludak u polju. Sto je postavljen i sve je spremno. na bolno lošem engleskom preko prekookeanske telefonske veze. drugi u izbegličkom kampu. čiji otac radi dole u fabrici kukuruznih zaslađivača. uredno umotane u flanelski čaršav. U skraćenom ponovljenom snimku gledamo kako Crveni razbijač rastura središte neke močvare. jedini drugi dodir porodice s Azijom. Kažem. Imao je dva života. pri čemu ih tenkovi uništavaju. Du je napravio cvetni aranžman od ranog cveća. jedan u Sajgonu. Želim da je poštedim od previše stvarnosti. a ja sam ispolirala zbirku srebrnih kašika. „Vau. „Uzimala-davala”. ali nije sela. Majka je tražila od Karen da vrati kašike. još uvek dolazi po nju kada idu na sastanak njihove grupe za šivenje pačvork prekrivača pri Humanitarnom fondu luteranske crkve. kaže Bad. Ona se pita. nasmejanom čoveku iz Čikaga za hiljadu i sto dolara. puzeći bliže prema ekranu. umro je u Koreji. I ja dolazim iz devetočlane porodice. Shvatili smo suštinu. Ona trpa folije. Ne priča mnogo o izbegličkom kampu. nakon što su dobili vize. Jedan brat. što je uglavnom tačno. Kupili smo satelitsku antenu onog dana kada smo prvi put pozvali Dua telefonom u Aziju.

„Gledaj ga. Ljudi sa kacigama mi pokazuju znak pobede. pita Skot u šali. „Globi?”. Ali on je pravi jogi.” Naručila sam najnoviji model invalidskih kolica. koji je dolazio i odlazio iz sela u džipu humanitaraca. „Skuvaću ako kažeš kako se to zove. Ja nisam bila zapadnije od Linkolna u Nebraski. „I ako vas dvojica operete pasulj”. o godinama između Indije i Ajove.zvuči kao ‘Ju’. automatizovana i vrlo lako pokretljiva. sem sahiba za vakcine. „To je čista glupost. „Ne kuvate ono žuto. kaže on. Svi su rešili večeras da pobede. 64 . Nismo imali zubara u Hasnapuru. Jel’ mogu sad da idem?” „Sveti Toledo!”. Dobro ide sa svinjetinom. gđo R?” Primećujem razočarenje. Doktor je rekao: „Imao sam pacijenta koji je izbušio svoje metke i okačio ih na lanac oko vrata. Džin mi to nikad ne bi oprostio. Majka se uključila.” Bad mu je rekao da ih baci. To ga je skoro ubilo pre dve godine. Dobra vremena. preleću preko ustalasanog blata. Jurnuo je kolicima bliže Duu da vidi Pitona. šapućem. dodajem. želim da kažem Badu. najbolja vremena dolaze. verujte mi. Dugo vremena nismo imali ni doktora. tata!”. Stavila sam ostatke sinoćnjeg matar panira u mikrotalasnu. skupljaju se slobodni i grudvičasti kišni oblaci. Sada je to njegova farma. Razmišljaj o bankarstvu kao o svom poslu. u redu je. nadajući se da će i on nešto podeliti sa mnom. Ispričala sam mu moje priče o Indiji. Du je uzviknuo. Na ekranu neka vozila. Svake noći granica se sve više bliži. Nije želeo da vidi kako su se spljoštili odbijajući se od njegove kosti. Zavidim mu na zubima. Cura za tuču. Doktor je iz Montane. Odnela sam gobi alu na radionicu Luteranskog humanitarnog fonda prošle nedelje. Ne donosi moralne odluke umesto Darela.” Vidim da se došaptava sa Duom. Kada završim on obično kaže: „To je horor. uvek suzdržan. „Jeste li već naučili da ih dignete na zadnje točkove. Pomerite se. Polako menjam čula ukusa stanovnika okruga Elsa. Bad se suviše upliće. zar ne. Moji zubi izgledaju kao da su izrešetani. Du ima sedamnaest godina i nosi protezu. Nitro ekspres. i Du sleže svojim mršavim ramenima. Pomerite se. „Gledaj kako poleće!” Bad spušta finansijske izveštaje i planove iz kojih je nešto zapisivao. gospodine R?”. a ja mogu da gledam na terene za golf. čije je finansijske proračune analizirao.” Skot mi se nasmejao i sevnuli su njegovi savršeni zubi. „Ohoho!” Nasmejao se. Bad se dogurao u kolicima iz svoje radne sobe. Proteza je bila poklon za Božić koji je tražio. da Skot ostane na večeri?” „Ako se sa tim slažu njegovi roditelji. Dovoljno blizu. „Mama. „Ne mogu da dozvolim da mali to uradi!” Mali je Darel. Ludačka očekivanja. Preko izbeljenog tla Badena u Ajovi. tanana kao bubice. što me neće ubiti. Otac i sin gledaju kako čovek-zmija pobeđuje ostale. „To čudo daje tom tipu krila!” Piton je sebi napravio specijalne podesive amortizere. Prodajom može da zaradi pola miliona. kupi svoju franšizu i kuću.

To nije vizija koju treba podeliti s Badom. „Toliko snažno duva da nikad neće naći put od štale do kuće. Bad se šali.” „Pomisli koliko ljudi tamo može da se prehrani sa trideset i pet dolara. za Dua. Njegov otac je bio Vern. Nada i bol. Majka se muva po sobi paleći lampe. „To će zavisiti od savesti stranaca na Božić”. Tamo. svetla tačka usmerena na živote koji će doći. mrak. Bol i nada. u paklenim pustinjama. „Šta misliš koliko se može dobiti? Trideset pet? Četrdeset?” Na beloj svetlosti lampi duhovi lete prema meni. „Jesi li videla prekrivač?”. Nisam sigurna šta Majka zamišlja.” Tamo. Na ivici sveta. Moje treće oko sija. O. I ja sam dovoljno srećna. pita.” Njene ruke kupe čestice prašine koje ne mogu da vidim. Džejn. Prvi letnji svici svetlucaju. sigurnost. Ljubi moju bradu. Ovde. Bar za sada. zaraslim džunglama. Čovek može da nastrada po ovakvoj oluji. Džoti. „Jadni Vern. On je srećan. „Hoćeš li poljubiti ovu staru ludu?” Smeši se. „Možda dobijete i više od trideset i pet. Smirujem ga dodirom. misionari spasavaju ugrožene. Saginjem se nad njegovo široko lice.” Bad me gleda uplašeno. ljigavim močvarama. kapke i slepoočnice. obraze. Ali za mene. Džasmin. greju hladnu bledu zvezdu mog ožiljka na čelu.Majka nervozno korača između dva prozora. Njegove usne prelaze preko mog čela. Limun žuto popodne uleće unutra kroz pokidane komarnike. On spušta svoju glavu na moj kuk. Osećam kako me vuku suprotstavljene sile. čudo! čudo! (S engleskog prevela Diana Prodanović Stankić) 65 .

Laura Garsija je neko vreme stalno smišljala neke pronalaske. sa novinama na španskom jeziku raširenim preko grudi i naočarima naslonjenim na noćni stočić. smerna i ukočena lica. koje su izgledale neobično jer behu toliko uveličane da bi se videlo mesto na kojem može da se prikači specijalni nastavak ili funkcionalnija drška. Istinske riznice blaga. kao čestitke od farmaceutskih kompanija sa reklamama za sedativ ili antibiotik ili kremu za kožu. U krilu bi joj ležao jedan od bezbrojnih blokčića koje bi suprug donosio iz kancelarije. za kojim su tragale žene. Laura bi sa ćerkama zadivljeno stala na pokretne stepenice. Mami! Laura bi im odmahnula rukom i isterala ih iz sobe.Džulija Alvarez ĆERKA IZUMA Mami. Ideje bi joj se rađale posle obilazaka robnih kuća. Ideje bi stavljala na papir tek kasno uveče. Laura bi ih pomno slušala i postavljala inteligentna pitanja. kada bi sve poradila po kući. Ćerke bi se kikotale kada bi u kuhinjskoj fioci ili na polici toaleta na prizemlju otkrile čudne škrabotine.. u koje je odlazila zajedno sa ćerkama kako bi se divile čudima ove nove zemlje. Kada bi imao slobodnu nedelju. okružena sa četiri ćerke. u početku – za to nije hteo ni da čuje. Pokazala je sestrama svoje otkriće. jer bi Laura. Skicirala bi poznate stvari. zlokobno zagledanim u mrak sobe. počinjala nešto da smišlja. Dok bi se vraćale kući. ćerke nisu uspevale da uvuku majku u razgovor koliko god da su se trudile. Jojo Kada su se doselili u ovu zemlju. Karlos bi vodio svoje devojke do Kipa slobode ili Bruklinskog mosta ili Centra Rokfeler. Papi. kada bi se činilo da ima vremena za njih – obično su imale problema u školi ili su želele da ubede oca da ih pusti da odu u grad ili u tržni centar ili bioskop. problem taj što. misleći da ova mlada majka. a onda bi ih zadirkivala kako su upravo to one merdevine koje je Jakov sa anđelima video kako se penju prema nebu i spuštaju sa njega. barem što se tiče Laure. nesumnjivo savršeno odgovara profilu kupca novog frižidera sa automatskim otapanjem ili veš mašine velikog kapaciteta sa ciklusom pretpranja. sedela i smišljala izume. poduprta jastucima. Ay – beše to njena poštapalica – objasnila im je da je to dečija čaša sa pregradom. a njihov otac – kao ni majka.” Problem se svodio na činjenicu da su one želele da postanu Amerikanke. pitale majku šta ona to radi. Čim bi malo zastale pored neke izložene robe. A ona je u svom osvetljenom uglu. prišla bi im prodavačica. 66 .. nalazile su se u magacinima sa kućnim potrepštinama. usred bela dana. ali bi u poslednjem minutu rekla kako će još da porazgovara sa svojim suprugom. Njen suprug bi već sat vremena džonjao na svojoj strani kreveta. devojkama. Dok bi im objašnjavali sve funkcije aparata. sa uveličanom slikom ugrađene slamke. ali to su bila čuda stvorena za muški um. poput raščerečenog telohranitelja. nadahnuta onim što je upravo videla. a one su. Ćerke bi pokušavale da popričaju sa njom uveče. „S vama je. Jednom je Jojo bila ubeđena da je mama nacrtala muški zna-se-već-šta.

„Kukita. praiskonsku tamu. mama. Strovalila se na krevet i ispružila blok papira. koje su pokazivale da je ona. Ona je bila dovoljno dobra Mami. osim kada bi želele da oseti kako ih je izneverila u ovoj zemlji.” „Ay. kao da je neki kamen upućen njenoj deci pogodio i nju. sudeći po licu majke. Pogrbljena nad stolićem. da joj sine dobra ideja i tada bi otrčala u sobu kod Jojo. pošto je pre toga završila sve kućne poslove. ponašaj se kao Rimljanin. stvarno loša mama. govorila bi ona kada joj se neko ulagivao. sa papirima u ruci. „U ovoj zemlji.” Jojo. Mami!” „Morate da idete. Dešavalo se. Kukita?” Jojo je na trenutak proučavala grubu skicu. meku. Laura se vratila olovci i blokčiću.” (Jojo je dosađivala majci da joj kupi istu mašinu kao onu što je otac doneo da kod kuće popunjava formulare). to me ojača”.” Jojo je izjurila iz spavaće sobe i otišla u svoju.” Oči bi joj se razrogačile od zabrinutosti. u slučaju da se zaborave. koja gunđa. coktala i cepala listove. Ali majka se uvek pretvarala da drugi greše: „Čime ste ih provocirale? Za rat su potrebne dve strane. Mami!” vikala bi dok bi joj oči žmirkale. „Biće vam žao kada završim u Belviju!” Govorila je na engleskom kada bi se prepirala s njima. „još uvek zelena iza ušiju”. dok konačno to nije sklonila u stranu i uzela da čita Njujork tajms.VRT „Oteraćete me u ludnicu!”. zajapurena lica. šta je ovo. govorila je u ime svojih sestara i suprotstavljala bi joj se u spavaćoj sobi: „Više ne idemo u školu. Sapun koji štrca iz tuša kada se ručica okrene u određeni položaj? Instant kafa u koju je već pomešana kompleta? Kapsule sa vodom koje se stave u saksiju da bi se oslobodile posle određenog vremena i tako zalivale saksije dok nisi kod kuće? Privezak za ključeve sa tajmerom koji bi otpao pre nego što istekne vreme za parkiranje? (Po kucanju tajmera bi se ključevi lako pronašli. sada je ona laskala ćerci: „Unajmiću ti sekretaricu”. grdi i deli savete. ona bi se brecnula: „Kada si u Rimu. a sestre su u prizemlju još uvek gledale televiziju. ili Torokuša. znate to. pevušila je. No. Zar želite da nas izbace iz zemlje?” „Zar želiš da nas pobiju? Danas su nas gađali kamenjem!” „Što me ne ubije. kada postanem milioner. sa isključenom plafonjerom i upaljenom stonom lampom koja je oštro osvetljavala samo papir. Kukita!” Beše to doba dana kada se Jojo posvećivala sebi. „Upropastićeš tako oči!”. škrabala je. „Još bi i pečene ševe da ti padnu s neba”. te bi ovlaš pokucala na vrata koja je pre toga otvorila. „Da vidiš šta ću da ti pokažem. Jojo se činilo. zaustila bi Laura i pritiskala prekidač od plafonjere. No. ona je krišom pisala pesme na novom jeziku. A njen engleski beše zbrka pomešanih idioma i poslovica. Kukita. ali grozan roditelj devojaka. „Šta misliš. nezakonito je ne ići u školu. pretila im je kada bi joj dosađivale.) Čuveni 67 . Ćerke je nikada nisu oslovljavale sa „mama”. „Oh. „Ja pišem. govorila bi. kupiću ti pisaću mašinu. Kada bi joj suprug uporno skretao pažnju da sa ćerkama treba da govori španski kako ne bi zaboravile maternji jezik. u sobi utonuloj u toplu.” „Baš ti hvala. rasterujući tako svaku stidljivu strast koju je Jojo plavim tragovima rukopisa izmamljivala iz lavirinta osećanja.” Ona je tim imenom tepala svakome ko joj je bio miljenik. ponekad.

Zamerale su joj što troši vreme na glupave izume. zaokupljene smišljanjem drangulija koje će da olakšaju život američkim mamama. Neka se bavi nekim projektom. „Branik od automobila. držeći olovku u ruci. ćošak po ćošak.” Jojo slegnu ramenima dok je majka cepala komad papira i pažljivo ga presavijala.” „Ko zna. kao i o mnogo čemu što ih je zbunjivalo u novoj zemlji. osnovne stvari oko kojih im je trebala pomoć. „to je ono što treba u svakome domaćinstvu: tuš kao u autoperionici. „Sećaš li se kada smo se kolima odvezli na planinu Ber i tek tada sahava-ti-li da smo zaboravili da na pi-ka-nik ponesemo i otvarač za konzerve?” (Ćerke su je neprestano ispravljale. Znaš i sama da su Amerikanci ionako već sve izmislili. Možda im je promaklo nešto važno. ključne. tvrdila je). ključevi koji otkucavaju kao paklena mašina i prtljag na povocu!” Postala je njihova porodična šala da o majci govore kao o Tomazi Edisonki ili Bendžamini Frenklinovoj. Nema u tome nikakve štete. pokazuje na različita svojstva ovog neverovatnog čuda. kao da namerava da ga sačuva. Mami. Ponekad bi joj se usprotivila Jojo: „Zašto to radiš. sećaš li se?” (To je bilo pre nego što su se pojavile konzerve sa prstenom za povlačenje – takav izum je i njoj pao na pamet. sada njima dobacuju da su spics? I zašto su uopšte došle u ovu zemlju? To su važne. U najužem krugu njihove američke porodice. „Kada smo bili spremni za jelo. (Prim. „Ali ima li to ikakve svrhe?” „Ah. Četiri devojke su često o tome razgovarale. Trebalo bi da ga patentiraš. da shvate ko su one zapravo. nismo imali čime da otvorimo konzerve.) 68 . njoj treba takva vrsta priznanja. silna energija njihove majke postala je pravi ventil za njihovo samoopredeljenje. u hijerarhiji stvari. Ako je strpljiv i miran. ona ga baci u košaru i nasmeja se. ali je ona uporno tvrdila da se to baš tako izgovara). Dok one pokušavaju da nađu mesto u Americi i među Amerikancima. čije su pretke pogrdno nazivali micks. „Ma neka. „Garsija de la Tore”. predstavljajući se po dolasku u Ameriku i sa devojačkim i 1 Šp. zadirkivala ju je Jojo. Karla. primetila je najstarija. Mami? Nikada ništa nećeš zaraditi. „Pa naravno”. a koju nijedne sekunde nisu dobijale od majke.” Još jedan pogrešan govor i ona bi počinjala da joj. Tako jednostavno i nužno. i zašto irska deca.pronalazak – kada se naknadno pogleda – beše štap kojim bi čovek vukao kvadrat. „Pola od jednog ili dva tuceta drugog. No.” Ovo poslednje beše jedna od mnogih dominikanskih poslovica koje je uvezla u svoj haotični engleski. kofer na točkićima. „Da li sada znaš šta je ovo?” Jojo odmahnu glavom. zar ne?” „Da. „Daj malo! Mućni glavom. svrha. u stvari. ali ovaj deo je sklopivi otvarač za konzerve. prev. zašto bi baš sve moralo da ima svrhu? Zašto ti pišeš pesme?” Jojo je morala da prizna da je majka u ovom slučaju u pravu. Ali pre nego što je izašla iz sobe.” Nijedna od četiri ćerke je nije ohrabrivala u tome što radi. U zavičaju joj je ono automatski stizalo samim tim što se prezivala De la Tore. pesma se činila važnijom od nokšira koji svira muziku kada malo dete sedne na njega. S lica joj spalo oduševljenje. izgovarala bi pažljivo Laura svaki slog. bolje joj je da izmišlja toplu vodu nego da nam sve vreme duva za vratom”. čak i burro1 može da se popne na palmu. kao da izdaje demanti. magarac.

kako bi pomogla ćerki. Preletala je pogledom po sobi – ćerke su već pognule glavu – i setila se da suprugu treba pomoć u kancelariji. „Vidiš. još jednom se desilo da je uzela u ruke olovku i blokčić. tražeći rukom naočare koje su mu u žurbi ispale. isti onaj koji je slušala u Dominikanskoj Republici pre nego što su otišli. Uveče bi vodila knjige. Niko nije mogao da je natera da uzme knjigu i uči.” Upravo je kofer sa točkićima zaustavio Laurinu ruku – on joj je na kratko pomutio um. (Prim. Taj plagijator je pokupio za sebe sav kajmak. Naglo se uspravio. Dokazaće ovim Amerikancima šta pametna žena može da učini pomoću olovke i blokčeta papira. tako da čovek ne mora da nosi težak teret u ruci dok putuje? Neko mi je ukrao ideju i zaradio milione!” Mahala mu je papirom pred licem. zar ne bi bilo čudno i tužno ako Mami završi u Belviju? ”¡Ya! ¡Ya!” pokazala im je na kraju rukom da izađu iz sobe. na čijem reveru beše zakačena kartica sa njenim imenom. mada su se. prev. da vidi kako razmišljaju Amerikanci. Skoro da je u tome uspela. Nekoliko dana u nedelji. sve vreme se zlokobno smejući poput ludaka iz filmova. Svake večeri je volela da pre spavanja čita Njujork tajms. prev. Kuko! Sećaš li se kada sam ti pokazivala kofer sa točkićima. Ali prazni osmesi su joj govorili da nikada nisu čuli za to ime. odabrala da za Dan nastavnika održi govor pred celim školskim većem. Kad ti kažem. Verovatno su sve mislile na isto. ”¿Qué pasa? ¿Qué pasa?” Šta se desilo? U glasu mu je odjekivao strah. jer je negde pročitala da pomoću njih narkomani mogu da saznaju adrese doktora i provale im u stanove. Jojo je bila užasan đak. ona je u njihovoj zemlji. „Nema smisla piti prosuto mleko. Posmatrale su majku i međusobno se zgledale. Tamo su uvek bili na oku policiji. u to nema sumnje. jednoga dana će me mimoići moj brod!” Mahala je prstom prema njemu i ćerkama. odlazila bi sa njim u Bronks. čak je imao i uspeha u poslu. Ko ima vremena da izmišlja glupe stvari! No. Neka. U Americi je bio bezbedan. (Prim. sav novac. Iskoristila je tu priliku da pospremi fioku pored instrument table njegovog automobila i da pobaca sve nalepnice sa adresama iz magazina razbacanih po čekaonici. Dok je išla u školu u Dominikanskoj Republici. SIM2 je konačno došao po njih. Njegov Centro de Medicina u Bronksu uvek je bio pun bolesnih i nostalgičnih ljudi. Ali u snovima. Na kraju krajeva. „Ay. a vrisak njegove žene samo mu je potvrdio tajni strah: nisu uspeli da im umaknu. u potrazi za špricevima. Jojo je išla u deveti razred i nju je nastavnica engleskog jezika.) Šp. noću u krevetu preplašeno došaptavali. sestra Meri Džozef.sa udatim prezimenom. Bolje joj je da se drži kuće. glupan. Devojke su se okupile u sobi. Jedanput je toliko glasno ciknula da je probudila supruga. obučena u beli blejzer. Nisu mogli da razgovaraju. Ali u Njujorku joj je trebalo da se nekako skrasi. pokazaće im ona. popunjavajući u stupcima koliko su para zaradili tog dana. pošto su domaćini bili neprijateljski 2 3 Skraćenica za tajnu policiju u Dominikanskoj Republici. vidiš! Ovaj čovek nije bobo!3 On nije držao svoje žarače u ostavi. a njega su i pratili. naravno. on se vraćao tim groznim danima i dugačkim noćima. noseći ceger pun sredstava za čišćenje i krpa.) 69 . Kakvog smisla ima takmičenje sa Amerikancima kada oni uvek imaju prednost.

Slavim sebe i pevam. Ali Jojo se otarasila guske samo da bi imala posla sa gusanom. Kada je Jojo završila. A ovde je naišla na čoveka od krvi i mesa. No. (Njegovi omiljeni behu skromnost. Tog vikenda je nekoliko puta za trpezarijskim stolom recitovao svoj govor koji je kao najbolji đak u srednjoj školi održao na kraju godine. u nadi da će na brzinu smisliti nekakav prigodan i neobavezan mali govor. te su teško razumele formalnu i kitnjastu očevu dikciju. Jojo je čitala poeziju tražeći u njoj nadahnuće – Vitmanove pesme u staroj knjizi sa izrezbarenim koricama. Jojo se našla u panici. Reči pesnika su je istovremeno i šokirale i uzbuđivale. Ja ću ti pomoći. Konačno je na engleskom zvučala kao ona sama! 70 . Iz noći u noć. ispisavši na kraju pet stranica. dodiruje čoveka.) Laura je sedela na suprotnoj strani stola i činilo se kao da ga jedino ona sluša. Vikend pre nego što će u ponedeljak pre podne zasedati školsko veće. u komi. pročitala je svoje reči i oči joj zasuziše. Moj stil najviše ceni onaj ko pomoću njega nauči kako da razori učitelja. Ali nije znala kako da izađe iz ove situacije. kako je govorio otac.nastrojeni.. Te nedeljne večeri. „Nešto će ti naići ako se opustiš. Laura je pokušavala da je smiri. U njenom glasu se još uvek osećao blagi strani naglasak i ona nije želela da pred svima govori i tako se izvrgne ruganju drugarica iz razreda. Mami. Beše sviknuta na opatice. ne obazirući se ni na šta. Konačno je te noći počela da piše.. Ko dodiruje ovu knjigu. koju je otac kupio u dobrotvornoj prodavnici pored kancelarije. „Molim te. osvrnuvši se samo jednom. ostavi me na miru. Ukazivao je svojoj ćerki na koji način da govori. koji u svojim pesmama bljuje i smeje se i znoji se. beng! Pre osamdeset i više godina”. Laura se tiho smejala i neprestano okretala lenju Suzan oko stola kao da je ona pogonska sila. glavni pokretač njene pažnje. U srednjoj školi opatice su na časovima engleskog naglas čitale njene priče i školske sastave. Ali ona je bila sasvim obamrla. upućivao je na velike govornike i njihove trikove. na literaturu odgovarajućih sentimenata. kako ni on nije mogao da smisli šta će reći u Getisbergu. da ugleda oca kako se na vrhovima prstiju šunja hodnikom. a zemlja negostoljubiva. Stoga je ona pustila korena u jeziku. sedela bi za stolom. da proveri da li su bile u kupatilu pre nego što krenu na porodični izlet. starih i debelih monahinja. Trebalo bi da joj to bude „velika čast”. i odjednom. na pesme sa porukom i pročišćene tekstove. Baš kao što kažu Amerikanci. „Seti se gospodina Linkolna. Molila je majku da ujutru nazove školu i kaže im da je Jojo u bolnici. Jojo i sestre su zaboravile dosta španskih reči. Najpre nije htela da piše govor. preklinjala ju je Jojo. a onda nije mogla da smisli šta da napiše. poče ona da recituje. nužda je ćerka izuma. Otac je stalno virio kroz vrata da se uveri „da li je ona ispunila svoju obavezu” – što je fraza koju je koristio kada su devojke bile mlađe.” Majka je tog vikenda svu energiju usmerila da pomogne Jojo da napiše govor. košmarni prizor sebe kako drži govor pred zadivljenim nastavnicima kao da joj je zakočio maštu. Takođe joj nije trebalo mnogo da shvati kako među vršnjacima neće postati omiljenija ako bude pročitala pohvalu samostanu punom sumanutih. molim te”. pohvala i tišina u trenutku kada emocije dostignu vrhunac. Ali nijednu reč nije mogla da napiše.

Kada je završila. lica rumena od zadovoljstva postignutim delom. ponovo se zainteresovao za sudbinu svoje države. Čim je Karlos ugledao suprugu i ćerku kako jedna za drugom ulaze u sobu. Onda ću ti ga ja prekucati. Umesto toga. mahao je Karlos glavom. Kuko”. prljajući posteljinu nekvalitetno štampanim inostranim tabloidima. „Šta fali. Ja slavim 71 . poduprt jastucima. pitala je Laura. „Iza Tajmsa ne ostaju takvi tragovi!”. Majka joj klimnu glavom u znak da može početi da čita. pripremala ga je Laura za ono što sledi i utišavala televizor. važi?” Pođoše hodnikom. Lice joj beše blago. spustio je novine. a potom bi majci dobacivala pogled pun pitanja. a? E pa. Svodi se na puko hvalisanje. Gurnula je ruke u vatru. gunđala je zašto čita novine u krevetu. odgovorila bi mu kada bi joj muž duhovito uzvratio da oboje dele istu prljavu naviku. Pre nekoliko nedelja. Činilo se kao da je u srdžbi osakatio sam jezik i sada ništa ne stoji između njih i njegovog sirovog. naći u centru pažnje u ovoj zemlji! Želim da ovaj predivni. jer nije ispunila neophodan uslov da rodi sina). Ali Laura se već navikla na ovdašnji život. nijedanput ne podigavši pogled. Jojo nije trebalo mnogo ohrabrenja. svaka prošaptana reč koja je dovodila u pitanje vlast mogla je da im navuče na glavu tajnu policiju u crnim folksvagenima. Jedva čujnim rečima na španskom. beše pomalo posramljena s koliko je ponosa uživala u svojim rečima. majka i ćerka. „Šta fali njenom govoru?”. Lice Laure je sijalo. Na kraju su i njene oči zablistale. kao da mu je žena konačno rodila sina i došla da mu to saopšti. predivni govor čuje i otac pre nego što ode na spavanje.Čim je završila prvu verziju. U spavaćoj sobi. „Šta faaali njenom goovooru?”. toplo i ponosno. reći ću ti šta fali. Karlosova bezuba usta razvukla su se u mračnu nulu. Ali ovo je Amerika. Jojo stade ispred njih. Ali ona mu nije otvoreno rekla da se ne slaže sa njegovim planovima. pozvala je majku u sobu. naše će se ime. zaklonivši prizor vojnika koji se iskrcavaju iz helikoptera i ućutkavši izveštaje o razmeni vatre i eksplozijama. U njemu nema nimalo zahvalnosti. Nije želela povratak u zavičaj u kojem je. i pročitala govor od početka do kraja. slepog besa. a onda se okrenuo Lauri. a donja usna joj pade. kao da su svuda oko njega bubice tajne policije i doušnici. još uvek budan Karlos je. kao što bi rekla majka. Pošto je oborena diktatura. da sa njim podeli ponos. nego kućni rob visoke klase. govor!” „Predivan je. Bolje biti nezavisan niko i ništa. a lice mu se razvedrilo. prošaptao je supruzi: „Dozvolićeš joj da to pročita?” Laurine obrve se izviše. u vazduhu su se opet osećale sloboda i nada! On se još uvek pitao da li bi trebalo da se sa porodicom vrati u zemlju. bila samo supruga i majka (i to neuspešna. Njegov bes je uvek ulivao više straha kada bi govorio na iskvarenom engleskom. Jojo se okrenu ocu. čitao jučerašnje novine iz Dominikanske Republike. Pogledom je probadao Jojo. Sada se išlo u spasilačku misiju u džungle jugoistočne Azije. Stvarala se istorija. zahvaljujući tebi. U zavičaju. Kod jedne ili dve fraze se pravila kao da zvuče dvosmisleno. Izraz njegovog lica zgranuo je i majku i ćerku. „Ay. Privremena vlada je nameravala da održi prve slobodne izbore posle trideset godina. to se odigravalo na obalama Dominikanske Republike. prezivala se ona De la Tore ili ne. Njegova proteza se već kezila u čaši vode pored noćne lampe. tako da je kroz vilice samo prošuškao: „Govor. Ljudi mogu da kažu šta misle. Laura je pažljivo slušala Jojo kako naglas čita govor.

„Htela si da je pustiš da pročita. Papi. Amerika! Nisi više u divljačkoj zemlji!” U međuvremenu..”. triput. rame uz rame. „Nećeš se takvim glasom obraćati.. Shvatila bi da je otac izgubio braću i prijatelje pod diktaturom Truhilja. morala da se penje na podijum kako bi govorila. Prizivao je kletve da joj se sruče na glavu. u kojoj je. „Jesi li poludeo? Pocepao si govor koji ona treba da sutra da pročita!” „Jesi li ti poludela?” Odgurnuo ju je od sebe. Punih ruku iscepkanih papirića. gorko je plakala i sakupljala ostatke govora. ovo je Amerika. zabranjujem ti da pročitaš taj govor!” Laura skoči na noge. I neumesno. Bila je niskog rasta i čitav govor je izgovorila stojeći. ali bez uspeha. pozivao se na autoritet sebe kao oca da joj otvori vrata! Stezao je kvaku. Da se plaši svakoga u uniformi: devojke iz Parking servisa koja prodaje karte. To je nepoštovanje nastavnika. Na njemu behu napisane reči ljubavi suprugu. dvaput. nesrećnom progonjenom čoveku. Ako bi lopovi ponovo provalili. imali bi da se pozabave sa još jednim krugom zaključanih vrata. koji je Jojo držala. „Ali. „Uništio ga je. ili joj to beše navika iz manastirske škole za devojke. Gledale su u Karlosa. muzejskog čuvara koji mu prilazi da ga upozori da se ne približava previše omiljenoj Gojinoj slici. On strže posteljinu sa sebe i takođe skoči na noge... verovatno to ne bi učinila. Izgubila je svaku nadu. Jurili su se hodnikom. a porodica bila u stanu. Karlos je bio izvan sebe. u nadi da će da ih složi pre nego što sutra izađe pred nastavničko veće. Konačno. bezbroj puta. uletevši u sobu taman da zaključa vrata. cvilela je Jojo sa šakama punim sitnih papirića. pogledao je osvetnički i ljutito. Jojo beše na kolenima. tu uvredu na račun svojih nastavnika?” „Uvredu na račun nastavnika?” Laurino lice se zgužvalo kao papir. Da je samo na trenutak promislila. Uskoro će biti opkoljen punom kućom nezavisnih Amerikanki. da bi bila prodornija. „To je neposlušno. i pred njenim razrogačenim očima ga iscepkao jedanput.. na koja se otac bacio čitavom težinom.. Da se čak i posle mnogo godina zgrči od straha kada na ulici pored njega prođe crni folksvagen. okrenuo se prema Jojo i viknuo: „Kao otac. Laura je posle jedne provale u stan unajmila bravara da na vrata od svih soba stavi kvalitetne brave.” U srdžbi je zaboravio na strah od špijuna koji svuda vrebaju – svaka njegova optužba beše za decibel glasnija od prethodne grdnje. Nije bilo dosta što mu se ćerka pobunila. Da će ga do kraja života progoniti slike krvi na ulicama i noćnih odvođenja. Novine na španskom se razleteše po sobi. Jojo je razmišljala šta je najgore što bi mogla da kaže ocu. 72 . uništio ga je”. u sitne parčiće. ona ustade i prozbori omrznuti Truhiljov nadimak: „Ćapita! Ti si jedan Ćapita!” Ocu je malo trebalo da registruje podrugljivi nadimak pre nego što se bacio na nju. u znak da se sprema da sada ona održi govor. Klečeći na kolenima.samu sebe? Ja sam najbolji učenik koji uči kako da uništi svoje nastavnike?” Ismevao je i izvrtao njene reči. nego joj sada i majka priskače u pomoć. Zgrabio je list sa govorom. poče ona. ali Jojo beše brža. Ali iz tih parčića papira nije mogla da razazna ni reč. Njeno utočište je sačuvala majčina ljubav prema različitim izumima. „Jesi li lud?” nasrnula je na njega Laura. Stala je pored Jojo. doslovno.

plastičnom navlakom kao preko tostera. ljutiti glas majke kako se podiže. „Ćeri moja. bilo je.” Iz njega je srdžba konačno iščilela i on se smirio. podupiračem koji omogućava da papir stoji uspravno dok kuca. šta je bilo. a zatim je njegove reči prevela na engleski. Nekoliko puta je viknuo njeno ime. Te večeri. otvori. pre nego što je Jojo. ispod koje beše nalepnica sa njenim inicijalima. Osluškivala ga je dok se s naporom provlačio kroz uska vrata.” Na prizemlju je Jojo zatekla oca kako na kuhinjski sto postavlja novu novcatu električnu pisaću mašinu. Nadmašio je samoga sebe dodacima koje je naručio: plastičnom fasciklom sa drškom. „Nemoj da razvaljuješ moje nove brave. opravdavanje. a potom pokušaj da se otvori kvaka. „A to sam ukrala iz govora tvoga oca. Lora ga je prekucavala. ozbiljne i samo sebi važne glasove televizijskih reportera koji izveštavaju o ratu. ali su obe znale da joj je drago što je majka došla. Opatice su bile polaskane. da ne upada prašina u mašinu. tegleći u rukama krupnu i tešku kartonsku kutiju. u koji se povukla čim je čula kako se njegov automobil zaustavlja ispred kuće. Zatim. automatskim graničnikom margine. Sutradan se Jojo vratila da se pohvali svojim uspehom. samoodbranu. kako ga ubeđuje. Pred ulaznim vratima je pažljivo spustio paket i pretresao sve džepove. „Otac nije hteo da ti naudi. „On samo želi da te zaštiti. školski uspeh Jojo označio je kraj Laurinih izumiteljskih dana. na njenim vratima se začu tiho kucanje. jecala je Jojo. za Jojo nije bio njen poslednji izum. kertridžom sa brisačem. na sprat se pope majka da je zamoli da siđe i pomiri se s njim. Otac je sporim korakom prilazio kući. nego govor koji joj je napisala. pisale na blokčiću koji je Lora nekada koristila za vlastite originalne izume. koji su u porodici svi upamtili. Kao da joj je posle toga majka pružila olovku i blokčić i rekla: „Okej. smrknuta lica. Pusti. kao što je predložila Laura na kraju govora. Kofer na točkićima. Jojo je čula njihove korake kako se gube hodnikom. šaptala je majka. Moraš mu oprostiti. dok je pored nje stajala Jojo i ispravljala imena i reči. govor koji su majka i ćerka. stig’o je tata.” (S engleskog preveo Predrag Šaponja) 73 .” „Idi”. izdaleka. „Kukita. Zajedno su smislile govor – dve male stranice oveštalih komplimenata i uljudnih opštih mesta o nastavnicima. poterane nuždom i bez imalo originalnosti.” Konačno. u potrazi za ključevima. je l’ se sećaš? Sećaš li se da je on to spomenuo na kraju?” Citirala ga je na španskom. Vrata kako se zatvaraju. Malo kasnije. očevo mrmljanje.„Lolo”. koji te mnogo voli”. da joj je potreban trenutak protesta kako bi spasla svoju čast. (Da je samo imao Laurin lanac koji otkucava!) Jojo začu u prizemlju škljocanje brave. Jojo ga je ugledala kroz prozor hodnika na spratu. pokušavala je da umiri supruga. začula pucnjeve i eksplozije. objašnjavao je sa dna stepeništa. sada je na tebe red. Tapšala je dok je Jojo pokušavala da joj dočara taj trenutak. Kukita. Kuća se na trenutak stišala. Kada su ga konačno sastavile. „Kukita?”. Tako nešto ni majka ne bi mogla da izmisli! No. ali mu ona nije odgovarala. prigušene glasove. svi iz publike su ustali da „ovacijama pozdrave naše posvećene nastavnike”.

koliko košta barel crnačke boje? Iako su robovi. da vam odblokira či i otvori čakre? Hej. pretpostavljajući da sam be­ značajna. koji behu blago. prev. Vi ste kutija sa krejonima. preživljavali sa škrtim sledovanjima hrane. izblede boje. U tami nečija duša vrišti. Pesma nije teritorija.) 2 Vrsta školjke (Cypraea moneta) koja je služila kao novac u Africi i južnoj Aziji. a ne konji pušteni s ulara ili lenji mornari. razbijena roba se plaća! Ne primamo čekove. da li bi naslednici blaga trebalo da okrive sirotu enigmu jer nisu imali rečnik? Da li gradonačelnik zahteva pravdanje svakog metka ili skup­ ština grada prosto zanemaruje kvart crnih odbornika? Ako se ne slažem sa vašim verova­ njima.Harijet Malen OCRNJIVANJE Da li smo iznenadili naše učitelje cepidlake i njihove sumnje u majušni mozak crnog deteta. Hausa i Joruba. hoću li ja još više ocrneti ako ne održim reč? ISTRAŽIVANJE CRNOG KONTINENTA Ovaj san nije mapa. prev. A šta kažete za jin­jang minđuše. pripisujete li to mojoj zanemarljivoj moći opažanja. Boli kada bosonog hodaš Po ljušturama od kaurija2. (S engleskog preveo Predrag Šaponja) 1 Naziv za crnce iz Surinama i Karipskih ostrva koji su bežali sa robovlasničkih imanja i nastanjivali se u planinama. (Prim. da vam dovedu energi­ ju u ravnotežu? Kristalna ogrlica u duginim bojama. koji ih je podsećao na čistog mališana sa kutije sapuna za pranje rublja? Koliko je blatnjav Misisipi u poređenju sa trećom najdužom rekom najtamnijeg kontinenta? U ze­ mlji Iboa. Nemaju šta da izgube osim majica stiglih sa hemijskog čišće­ nja. (Prim. Deca bez pratnje biće prodana kao robovi. Od loptice voska bi se napravila predivna dekorativna sveća za vudu oltar pokojnog Santerija Petra.1 koji behu nepokorni Afrikanci. SUVENIR IZ BILO ODAKLE Obojeni ljudi. Snevač počiva u berbernici Obloženoj afričkim busenjem.) 74 . nimalo vredna osvrtanja? Da li moje sitničavo bavljenje trivijalnim pitanjima negira moju sposobnost dobronamernog pregovaranja? Iako se na španskom odmetnicima nazivaju Maruni.

Batist je bio starog kova i svi su se nadali da neće biti kao nje­ gova majka. „On zna te stvari zato što mu ih duhovi govore”. suvim rukama dok joj je njegov glas golicao uši. reče baka. Dok su izlazili iz školskog dvorišta. ali on ih je znao. Tkanina koju joj je dao bila je nato­ pljena njenom krvlju. Rekao bi to majci noć pre nego što se cvet pojavi i uvek bio u pravu. Svetica. a Batist joj je dao svoju maramicu. Da joj se lice presijava. Nadneo se nad nju. Bilo je nečeg u Batistu. Njena baka je odnela novac Prljavoj Lasti. Sada je sin Prljave Laste želeo nešto od Luiz. šapućući joj. na tako vedar dan da su oblaci na nebu nestajali kao rasplinuti duhovi. Osetila je da je sestra Bernard odvukla Batista od nje. Morala je da legne na pod u školi i blago zabaci glavu. Sestra je pritisnula hrbat Luizinog nosa. Bilo je to u proleće. Sestra Tomas Bernard ju je podigla i rekla joj da ode u kupatilo da se umije. Znao je priče koje niko sem najstarijih staraca nije znao. Luiz je dr­ žala maramicu na licu. Osećala je kako joj se krv hladi. „Vratili smo ovo nazad”. Osetila je da je pustio reku ka njenom srcu. Batist se osmehnuo Luiz i podigao svoju krvavu maramicu da bi joj pokazao sve što je izvukao iz nje.VRT Debra Megpaj Erling LUIZ I ŽUTI NOŽ Stari Brak Kada je Luiz Beli Los imala devet godina.” Onog dana kada je umrla Luizina prabaka. kao upecana riba kad je ponovo puste u vodu. sko­ rena i crna od krvi. a potom se setila da je Batist stajao blizu nje dok ju je školska medicinska sestra ubacivala u auto. Luizine šake su bile hladne. Luiz isprva nije shvatila. Krivonogi i prašnjavi Batist čučao je pored nje. Batist je prorekao njenu smrt. iako mu nikad nisu bile ispričane. Bila je zgužvana. Potiljak joj je plesao sa srebrnim zvezdama i Luiz upade u snove. Glas mu je bio u njenom uhu. Zamislila je da joj dobuju damari na slepoočni­ cama. Bilo joj je vruće i spavalo joj se. Batist Žuti Nož joj je dunuo neki sitan prah u lice i rekao da će nestati. Znao je stvari koje mu nisu ni govorili. ali krv čak ni tada nije stala. Jedna zvečarka je prošlog leta dodirnula zadnji deo bakine suknje dok je ova sedela na liniji za igru štapovima. koja je želela da ga vrati. Da joj koža gubi boju. držeći joj nežno glavu svojim hladnim. šapućući priču. Kijala je sve dok joj nije potekla krv iz nosa. „On je po­ slednji od naših starih i opasan je. Stidljivo je pitao medicinsku sestru da mu vrati maramicu. kao jaje na svetlosti sveće. Držala je maramicu koju joj je Batist bio dao. postiđena zbog sve pažnje koja joj se ukazivala. otičući sporo između prstiju. On je bio sin Prljave Laste. Setila se da je Batist Žuti Nož u jednom trenutku kleknuo pored nje. žene zvečarke. rekla je njena baka. Baka joj je stezala ruku dok se trepćući budila. Glava joj je bila prazna. Znao je mnogo ranije od ostalih kada kamasija isklija. Luizin 75 . Majka Batista Žutog Noža mogla je da natera zvečarke da izvrše njene zapovesti. Nezgrapni Batist. Da pati. Baka joj je rekla da ga se kloni.

pomodrela mesta na kojima se krv zauvek sakupila. Luiz je ćutke stajala iza svoje bake. smaknuo je omču sa ždrepca kojeg je držao i brzo krenuo prema njemu. Stara Mačiz je preživela sve. Prevrtala je kamenje i tražeći prebirala po žalfiji i travi. Imao je dve bele mrlje koje su mu oblačile licem. Dobri Mark. dok su mu bele pletenice bile zataknute za pojas. Bacila je pogled na Batista i videla da mu je pogled zamućen. Muškarci iznenada čučnuše. viknuo je. Naslušala se priča o njemu. zatvorio je vratnice korala i uputio se uzbrdo ka Batistu. klateći se napred­nazad i zarivajući tanke prste duboko u crnu zemlju dok je njegov deda radio. A nakon što je starica umrla. prepipavajući. klimajući glavom. ali on se nije ni po­ merio. ali opet je bio najmrkiji Indijanac kojeg je Luiz ikada videla. „Vidi možeš li naći guštera. Ali Luiz nije mogla da čuje Batista. Se­ deo je podalje od drugih.” Luizin pradeda. dečak kojeg jedva i da poznaje. rekla je. ali ništa nije videla. zla. tražeći nešto. Tog dana Luiz je sedela na brdu sa majkom. ali opet se sećala Batista. Luiz je u to vreme imala šest godina. a Batist je. rekavši da Batist verovatno ima tuberkulozu. Konji su se zbili u jedan ugao korala dok su se radnici okupili u podnožju brda.” Luiz se spustila na sve četiri zajedno sa muškarcima. Stara Mačiz je tek počela da pripoveda neku priču kada je Batist ustao. Stara Mačiz je progovorila. Prečešljavala je travu vrhovima prstiju. „Potraži guštera”. rekao je. Mada ga se najviše sećala zbog onoga što se dogodilo tog dana. mesta na kojima je bolest umrla ispod njene kože. dečak crn poput dabra stajao je sa čudnom samouverenošću u kojoj je Luiz još tada uočila nevolju. Luizina baka je potapšala Luiz. rekla joj je baka polušapatom. „Gušter je pocrveneo. Nosio je kaiš koji je nekada bio oglav na konju njego­ vog dede. Luiz je još uvek pamtila lice Stare Mačiz. Luiz je isprva mislila da se Batist boji Stare Mačiz i da je odlučio da sedi podalje od nje. Stara Mačiz je vole­ la da prevlači zglavcima po Luizinoj kičmi. bakom i Starom Mačiz – njenom prabakom. čak i velike boginje. kako je mo­ gao da vidi i čuje ono što drugi Indijanci nisu. Nisu ga pozvali dole u koral kao ostale dečake. ali baka je rekla da joj je lice oduvek bilo izbrazdano. Gurnula mu je stopala. a Luiz je podigla pogled kako bi videla njegovu kosu posečenu nožem i njegovo tamno lice. Vi­ dela je Dobrog Marka kako prstima prolazi kroz izbledelu travu. volela je da joj se smeje kad bi Luiz pala ili za­ plakala. došao sa svojim dedom da gleda. Oči lenje.pradeda žigosao je konje u polju na brdu. toliko mršav da mu se prljavi tur pantalona obesio gotovo do kolena. I ostali muškarci su prestali da rade i okrenuli se da vide šta muči Batista. „Smetaš mi”. Tapkali su rukama po zemlji. Luiz se sećala da se starac nagnuo iznad Batista i slušao. „Batist je video daždevnjaka”. sećala se. Kada je deda video Batista da stoji. a nije odvraćao pogled čak ni kada mu se ona kreveljila. kad god bi se povredila. Luizina majka je zavrtela glavom. baka je rekla Luiz da je Stara Mačiz jednostavno bila takva. jer to je bila jedna od retkih prilika kada ga je videla izvan škole. Deda ga je ostavio samog u tišini na brdu. „Pomeri se”. „Nećeš ga naći”. Uzela je grančicu i njome prebirala po zemlji. rekla mu je. Luiz se pitala da nešto nije bilo u redu tog dana sa Batistom zato što je zurio u nju. kako je njegova majka imala moć zvečarke. Batist Žuti Nož je dopuzao iza nje. a potom se sa obe ruke uhvatila za teme. govori kako nešto ne može uraditi. Trepavice su mu svetlucale i videla je bljesak njegovih crnih dužica koje su se izvrnule 76 . Nije joj se sviđalo da joj Batist.

Svetlost vatre postaje svećica. Zaključani smo ovde. Kukovi uski. gotovo plave. Sneg se toliko zaledio da ti od njega ostaju modrice. Plavičasti jezičci u dnu plamena spaljuju sivkastožuti ariš. glatko i zategnuto. Čula je neki glas na sejlišu. spretno i vešto poput vetrića u prolazu. jezive. I nije dala Batistu da zadrži maramicu natopljenu krvlju. a onda samo beonjače. Dugo je zurila u rep. Kako je starica uspela da otme njenu krv iz čvrste pesnice Batista Žutog Noža. Sećala se priča o svom pradedi: tajni rituali podučavanja vračeva na kojima su ih slali da nađu iglu usred noći kada je temperatura padala ispod minus četrdeset. nadajući se da joj neće ispasti kroz nezakrpljenu rupu. Njegova bela svetlost pretvara se u jutro. Videla je prabaku kako stoji na brdu. Zmije spavaju u dubokim rupama prekrivenim snegom. Luiz je usnila jedan san koji ju je ispratio iz duge noći u jutro. Luiz je zamišljala mnogo šta i zaustavila se na zglavcima sestre Bernar koji su jako udarali. Sneg se sija. Batist joj se prikrao s leđa i tutnuo u ruku zvečar­ kin rep. miljama daleko od mesta na kojem su drhteći nagi stajali. i njegovog ružnog osmeha? Baka joj nije odgovorila. iglu ispuštenu negde u snegu. potom nestaje u belini. pred beskrajnim snegom. Crni prah drveta u beli pepeo drveta. Sad ispredamo svoje priče. sa izbačenim rebrima. Zvečarke su tihe.3 ni muški ni ženski. Ali taj rep je postao sila prema kojoj je gajila strah. potom nestaje u belini dima. Nagi čovek duva kroz zube. Znala je ko ju je vratio. nag čovek stoji pored crvene vatre. Kada je Luiz imala četrnaest godina. „Neće biti dobro”. već snu koji je poput miliona staklenih perli obojenih vodenim bojama držala u svojim malim šakama. Hladno je. potom nestaje. Leđa su mu suvonjava. 3 Salish (engl.) 77 . Snežni i drveni prah. osećanje koje nikada ranije nije iskusila. Čovek stoji pred belim zvezdama. ispucale usne mu zvižduću vatri. Nije znala šta da radi s njim.nazad u glavu. Danas se njima koristi izuzetno mali broj govornika među Indijanci­ ma. rekao je za­ tvorenih vrtoglavih očiju. Plamen baca odsjaj visoko na krov bakine kuće. Luiz je pitala baku kako je vratila maramicu. Nekako je izvukao njenu krv iz mrkih ruku Prljave Laste. Nije dala dečacima da se igraju sa mrtvim zvečarkama niti da guraju štapove u usta uginu­ lim pticama. Videla je kako oblaci nestaju u vetru. a onda ga gurnula duboko u džep. Postojani vetar raznosi beli pepeo kako bi stanjio prigušujuće površi vrele prašine. prev. Deda ju je spasao. Lice mu je lice žene. Njegovo zviždukanje doziva veliki vetar sa snega. Luiz nikada više nije pitala baku za maramicu. I znala je da je cena toga bila visoka. Nanosi snega su oštri kao britva. Bio je to poznat san.) – porodica indijanskih jezika koji se govore na severozapadu Sjedinjenih Država i u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi. a prašnjava izmaglica menja svetlo kao što mulj menja vodu. Nikada više neće pričati sa Batistom Žutim Nožem. Ispred bakine kuće. (Prim.” Luiz je videla prljavštinu na tankom rubu pan­ talona Batista Žutog Noža. Toliko je daleko da ti krv miriše kao ulje na jeziku tvojih baka. „Neko će umreti. Treperi. vreo i hladan. a zatim je Stara Mačiz padala unazad i padala dok joj je vetar dizao maslinastu maramu sa glave. Glas se nije obraćao njoj.

zaobišla bi ga i pričala kao da on ne postoji. kao novi mišić. Batist je mogao da joj privu­ če pažnju samo kada je jahao svog konja Šampanjca. slatku od mirisa mladog ko­ renja. On više nije postojao za nju. kada ju je čuo da govori kako bi volela da proba šampanjac.) 78 . Baka je naterala Luiz da zakopa zvečku na brdu i obeleži mesto sa tri crvena kamena. u hladu jedne smreke. Prestala je da osluškuje šapat opiljaka ispod škriljastih stepenica bakine kuće. „Ona pripada meni. „Držite se dalje od nje”. Luiz je videla kako se osmehuju jedno drugom. pitala ju je baka. Iskopala je duboku rupu. to ju je on više pratio. Kada je otišla na igru štapovima u Dikson. (Prim. Prljava Lasta je bez ćebeta sedela u prašini na liniji za igru štapovima. Visoka trava je nicala oko nje i sa vrelinom joj šaputala. „Tako je možemo izbeći”. da bi mogla da ga izbegne. Odmakla se polako od gomilice kamenja.„Zašto to samo nisi bacila kada ti ga je dao?”. Batist je trljao Himokusinu smeđu nadlanicu o svoje bedro i onda je odveo do linije za igru štapovima. dok su ostali zurili u nju. Oči su joj bile sitne i mirne. Kada bi se zaustavila da pomiluje konja. Gledala je u pod dok je baka govorila. krila se gotovo sat vremena ispod automobila plemenske policije koji je vozio Čarli Ritajuća Žena. pa je duboko udahnula vazduh u pluća. Pre­ tvarala se da ga niti čuje niti vidi. Luiz nije žurila sa zakopavanjem. Potom je što je brže mogla zatrpala rupu. Pažljivo je umotala zvečku u tanku rukavicu koju je nosila da bi zavarala rep da se nije udaljila. držala je oko na Luiz. otvo­ rivši šaku kako bi pokazala kosku sa crnim ivicama. držeći se za ruke sa Himokus Tri Haljine. Batist bi svima kod uršulinki4 počeo da govori kako će oženiti Luiz. Kada bi joj se iz bilo kog pravca približio iza leđa. kako je sebi govorila. Nije znala kako da kaže baki da se zvečka počela mrdati čim ju je ubacila u džep. ali joj je taj trenutak olakšanja došao zajedno sa osećanjem da je nešto izgubila. Luiz je laknulo. u ulju koje joj je uništilo svečanu haljinu.” Što ga je više zanemarivala. rekla je. Padala je. Osetila je topli dah svoje majke i sklupčala se u mračni san. niti se barem osvrnuo prema njoj. Ležala je dopola ispod vrelog automobilskog motora. Osećala je kako joj zvečka podrhtava na nozi. zgrćući zemlju podlakticama i gra­ beći je šakama. a kada bi uputio osmeh Himokus. Kada je Luiz ustala da iz kose otrese suvu travu. Luiz nije odgovorila. Batist je bio crn i poput životinje. zato što joj je Melvina Veliki Dabar rekla da je Batist traži. kao da je cela zmija još uvek bila zakačena za nju. Pogledala je u njih dvoje preko puta. Glatko. Samo je njegova majka. da bi onda videla Batista kako prolazi pored nje. Luiz je našla snagu u ignorisanju Batista Žutog Noža. Snovi su je celu tu noć gutali. Prljava Lasta. izgledao je gotovo privlačno. On je za nju postojao manje nego duh uginule mačke njene se­ stre. Batist je nije ni pogledao. i plašila je se na neki način koji joj je davao snagu. Tražila ga je pogledom. 4 Pripadnice katoličkog „Reda svete Uršule”. Čak je dao ime konju zbog nje. pazeći da se ne osvrne i ne otkrije bilo kakvu želju da tamo ostane. Našla je najlepše me­ sto na brdu. i premda je i dalje igrala. prev. Zapalila je cigaretu i pokušala da se usredsredi na brazgotine na smrekama pored puta. rekao bi. promatrala Luiz. odmeravajući korake. ravno kamenje u blizini Svrakinog brda presijavalo se na suncu. Spavanje joj je prijalo i počela je da se oseća lagodno.

Luiz je duboko uvukla ustajali vazduh bakalnice i izašla napolje da se suoči sa vrelim suncem i Batistom Žutim Nožem. bolju. Sva njena usredsređenost i sva njena pažnja bile su i pre toga i tada usmerene na Batista. Sada kada je on odustao od nje. Možda se zavaravala kada je pomislila da izgleda bolje od onog kakva jeste. ali je prekasno shvatila da je njena baka bila u pravu. A na bolnoj svetlosti. srebrne kao zimska kiša. Osetila je njego­ vu požudu u čvrstoj vrelini svojih grudi. ali je prigušivala ruka­ ma svoj smeh kada bi pogledala u Batista. a ona ga je viđala samo ponekad. Osećala se umorno i glupo. Sunce je bilo toliko vrelo da je mogla da izbroji dlake kose ispod 79 . Procenjivao je svaku uzburkanost vode. Luiz se činilo da je ljudi gledaju zato što misle da bi trebalo da bude ljubomorna na Himokus. Čula je kako se voda odbija o njegove telesne šupljine. Pitala se da ne čeka Himokus. a ona je koračala oklevajući. Nije mogla da zna kakvu mu je snagu opet dala. Nije hteo da prekine svoje bdenje. Kada bi Melvina Veliki Dabar prošla kraj nje sa svojom sestrom Mevis i kada bi je obe pogledale i okrenule se da sakriju osmehe. „Luiz”. A stojeći u po­ lju. prošavši pored njega. opuštenih ruku. a neće ni sada. Prošetala je glavnim redom. posegnuo je za njom. Stajala je pored prašnjavog drveća. ka stenama. Čula je već kako stare žene govore njenoj baki da je pripazi. bežala je od njega godinama. osećajući da su joj ruke suve. Luiz ga je dugo posmatrala. Nije je uhva­ tio tada. Luiz je imala samo jednu noćnu moru za sve te mesece kada ga je zanemarivala. Mogla je da nami­ riše jesenje ivice lišća. Himokusina kosa bila je teška. Ramena su mu bila uvezana i vukla nešto što nije mogla da vidi. Trebalo je zauvek da ga ignoriše. ne pre nego što je bacila po­ gled na njega kroz peskirani prozor dok je odlazila. Luiz se osetila malom. Batist je u tom snu bio starac koji uzvodno pliva rekom. u smiraj letnjeg dana. ka vodi. Bio je zaljubljen u neku drugu. Pitala se da li je svi sažaljevaju zato što je Batist uspeo da nađe neku novu. „Pazi da nema tuberkulozu”. dok joj je hiljade udica na strunama koje su vukla mala olova povlačilo vrhove bradavica i teške ušne resice. A kada je Luiz ponovo videla Batista Dugog Noža samog. a na njenim glatkim rukama ocrtavali su se mišići. govorile su. Luiz je shvatila da se nije klonila Batista. ali on se nije pomerio. Iz uzburkane vode. Rekla je sebi da je problem možda oduvek bio u njoj. bila je na sigurnom u Malikovoj prodavnici. svaki neodlučni talas. Stavila je ruku na potiljak i ose­ tila kako joj biju damari. sa belom i krtom travom oko članaka. Po­ smatrajući. ka stenama. Himokus je bila starija žena. Osećala je tvrde crte svojih rebara. slatkim i karto­ nima svežih jaja. Luiz bi šutnula prašinu prema njima. O kostima njene karlice visila je tanka tkanina haljine. Stomak joj je bio uvučen i prazan. Struk joj je bio širok. Nije bilo razloga za brigu. i tako sjajna da je ličila na vodu. počela je da se pita da li je uopšte jurio za njom. Bilo je proleće bez kiše. On je izgovorio njeno ime dok je išla prema kasi. Ignorisanje je samo pojačavalo njegovo pri­ sustvo u njenom životu. rekao je. mada je on više nije gledao. Izbegavala je svaki njegov šapat. sklanjala se od svakog njegovog pogleda. Znala je da ne želi Batista Žutog Noža i njegovu pažnju. Čekao ju je.Nije znala kako da se oseća. a ona se po prvi put za nekoliko godina okrenula prema njemu i nasmejala. Mrlja od ulja na njenoj haljini se širila. osećala je svoja velika koščata kolena. On je stajao tačno ispred prodavnice. bezbedna među rafovima sa puterom od kikirikija. Polja su se odricala jutra u velikim talasima vrućine.

kao uporni vetar prema kojem se morala pognuti da bi stekla snagu. Ona je usredsre­ dila svu svoju pažnju na to da se skloni od njega. ostavivši vlažan otisak. Polako je disala i slušala. Izbacio je dim kroz usne nameštene kao za poljubac. i duboko unutar podruma. Zastala je i promenila hod da bi se sa­ krila od sina Prljave Laste. Okrenula se prema njemu. debelu zvečarku koja je godinama nasamarivala njenu porodicu. „Čuješ li da ja pričam s tobom?” Luiz je znala da nešto nije u redu. A znala je da će prići bliže i Batistu. ali nije želela da se suoči s njegovim pogledom. koji je svake godine bio sve duži. Naslonio je svoj obraz na njen. Sada. Glas mu je bio spora voda koja teče dubokim kanalom. Nabi­ la je jezik na prednje zube i pokušala da misli na Rodžera Malana. Prešla bi ponovo put da bi bolje pogledala jelena polo­ mljenih kostiju. tanke zidove njegovog srca. Na devedeset metara od njega. Vetar se smirio. Dah mu je bio gorak. Batist je drpao nabreklinu na svom međunožju dok je pričao sa njom. Čak je i njegova majka govorila da on može jesti jabuke kroz drvenu ogradu. žute zube. Polja su bila puna oštrog koro­ va. Luiz je uzmakla. sa majušnim srcem koje bije o tanke. ostavljajući izbledeli duh svoje košuljice. topla zemlja i slabašni. Znala je da je ne dodiruje. Videla je da je pio. Videla je iza sebe Batista Dugog Noža. Malikova radnja krila je uredno poslagane konzerve supe. Kresnuo je o svoj rajsfešlus šibicu koja je buknula u žut plamen i zapalio lulu nabijenu raznim lišćem. čudnu potre­ bu koju nije razumela. krijući se iza tegli sa vo­ ćem i lanenih vreća punih isečenog suvog mesa. a njoj su oči zasuzile. žutilo je oivičavalo beonjače koje kao da su bile skuvane. Nije htela da ga poljubi. Pogledala je nadole preko sunčano­srebrnih brda i videla da se nešto kreće. „Ne pričaš sa mnom”. Nije više mogao da je dodiruje. Trudila se da zadrži tu sliku. šapnuo je. i vuče nju. Izbliza je mirisao drugači­ je. Vide­ la je podrum svoje bake. poput meseca. Ta misao ju je ostavila bez daha kao i oblake. videla je svet sa ogromne udaljenosti. Osmotrila mu je lice. Udahnula je vazduh prepun vetra. Potiljak joj je bio napet kao da se svaka pora na njemu zatvorila. Sinulo joj je iznenada da Batist može biti i lep i ružan. Zamislila je da joj je glava glatka kao svetlucavi. Oko smeđeg središta njegovih očiju. neobični miris sagorelog kreča koji prekrivaju sve što je nečisto. Bila je ubeđena da Batist zna šta misli. Težina joj je ispunila pluća kao zelena voda. „Luiz”. Bio je kiselog ukusa od ustajale telesne soli. Njegovo prisustvo je bilo neobično. manjeg od kolibrija. 80 . Iznenadila se kada se nagnula da dotakne jezikom debelu resicu njegovog uha. Osetila je potrebu da mu priđe bliže. Pio je danima. na njegove velike. rekao je. istu onu potrebu koja ju je terala da izbliza pogleda unutrašnjost malih usta na mrtvim životinjama. a on se na­ cerio. nije više ličio na Batista koji je držao Himokus za ruku. kada mu je ponovo za­ okupila svu pažnju. Videla je skrovišta svih sakrivenih zmija. Nakrivio je glavu prema njoj kao da može da čuje kako joj srce kuca. otekli jezik prelazio preko leve dojke. okrugli mesec visoko iznad njihovih glava. I. Luiz je pokušala da se ne osvrće. ali joj je nje­ gov hrapavi. povrće i korpe jeftinih slatkiša. humku kamenja koju je kiša izglačala. Osećala je kako se vlažna vrelina diže sa njegove kragne. Otvorio je usta iz kojih je virio jezik crven poput daždevnjaka. Slatka. Osećala se tromo na mestu na kojem je stajala.dlana. Usta su mu bila puna njenog imena.

očiju svetlih od tvrdih i crnih leđa muva. Luiz je mogla da čuje glas Prljave Laste. Videla je na Džoku ribara kojeg nije znala. Luiz je znala da je Prljava Lasta u kući. Stražnja vrata bakine kuće bila su širom otvo­ rena. neka promaja usko­ vitlanog vazduha. a iza njih. Dok je stupala na trem. Dok se približa­ vala. da bi mu potopila kosti u vodu. još zmija. Crvenokrili kosovi bili su tihi. ranjivog kao i njegovo sun­ cem oprljeno teme. Pomislila je na pastrmke. okruženog sa svih strana smeđim kamenjem i zvečarkama debelim kao lišaj. Luiz je čula zvuk zvečarke koja se povlači. Florens se oba puta uzverala tamo gde je zvečarke nisu mogle dohvatiti. Koračala je pažljivo kroz žalfiju koja joj je sezala do kolena. na­ bubrelim od kiše. tupe oči i krljušt na leđima koja zvecka dok otvaraju usta prema belim krilcima iznad vode. Tek petogodišnja Lorejn Mali Losos vrtela je vijaču dok joj je smeđa zvečarka šuškala pored vrhova cipela. Suvi korov je pucketao od zvečarki. Vazduh je bio čist i vreo. Naučila je jezik polja. Spora struja se uvijala u srebrnoj. glatki kravlji trag koji je vodio oko bare prema kući.Tanušna zvečarka spavala je u vlažnoj senci bakinih drva. Iznenadan vetar zalepi joj otpo­ zadi haljinu za noge. ali ova je nije slušala. Nastala je pauza u šašu dok je duboki povetarac vukao prašinu prema nekom uzvišenju. Videla je Prljavu Lastu kako ide prema bakinim vratima. Nikada nije prestao da je posmatra. Pogledala je bolje natopljeno korenje topola koje se protezalo do oboda bare. ali dan je bio toliko sunčan da Luiz nije mogla da prodre pogledom kroz mrak u ku­ hinji. Luiz je bacila pogled na usku senku ispod linije večeri i videla rastrzane repove lasti koje su se krile od vreline. Njena sestra Florens čučala je na vrhu nadstrešnice u kojoj su stajala drva. Prozori na kući presijavali su se na belom suncu. a zatim zelenoj boji usnule senke. Videla je svoju sestru kako juri pevca tamo­ ­amo ispred plavnog zemljišta u čijem su korovu vrebale čeljusti stotine zmija sa nežnim otrovnim zubima. zatim još talasa i blago. koračala u krug po kuhinji njene bake. Videla je školu uršulinki i zmije u polju blizu igrališta. govorila je njena baka Prljavoj Lasti. Florens je stavila prst na usta i pokazala Luiz da stane. Zmije. Oko nje se osećalo neko kretanje. Videla je krajnji rub makije i utabani. Zaklonila je suzne oči od zrnaca prašine. a dolazila je i onoga dana kada je Luizina majka umrla. Videla je mrtvu zmiju koju su dečaci okačili na nadgrobni krst časne sestre iz Francuske. Prljava Lasta je hodala. Čuo se ritam vode koja je sporo tekla potokom. i tiho šištanje. Suknja joj je nežno padala preko debelih kukova i bila toliko istanjena 81 . da bi otrčala kući.” Luiz se odmakla od njega da bi krenula. Bacila je vrećicu sa potrepštinama da bi brže trčala. nalik zvuku suvog pirinča „Izlazi mi iz kuće”. Prljava La­ sta je mirno stajala nasred kuhinje. i bilo joj je na jedan kratak trenutak žao i njega i sebe. Čula je iz velike daljine Batista Žutog Noža kako joj govori: „Udaj se za mene. sitni vez u korenju trave. poput svadbene povorke. poznato krivudanje koje razdvaja travu. Bacila je kamen u baru i vi­ dela iznenadan pljusak vode. plašeći se više da je Prljava Lasta u kući njene bake nego ijedne zvečarke na polju ili putu. Videla je zmije na putu koje su automobili u prolazu iskidali i izgnječili. Osećala je tupu knedlu topline u grlu i pokušala da guta. Okrenula se od njega i po­ čela da trči. Videla je poput mleka bele oči hi­ ljadu avgustovskih zvečarki. pružale zvečarke. zadižući suknju da bi izbegla bodlje metličice. Mogla ga je mrzeti do­ voljno da bi ga uvukla u sebe. Iza nje su se. na njihove posmatračke. Prljava Lasta je došla na bdenje Staroj Mačiz.

sigurna da bi razaznala prlja­ vomrku put Prljave Laste ispod njene izbledele suknje. Luiz se nije bojala Prljave Laste. a Luiz se okrenula i videla zmiju kako gmiže uz stepenice prema njoj. Zvečarka kliznu niz stepenice. ostavljajući stomakom trag u prašini. tako vrele. baka je rekla Florens. a samo njeno prisustvo bilo je jedan šuštavi zvuk od kojeg je soba utihnula. Čarli Ritajuća Žena podigao ju je iz kreveta. sa podignutom zvečkom. čvrsto ukopana i nacerena. „Ti i tvoje pretnje niste ovde dobrodošle. bledo i sivo. ali baka je izašla da pomogne Florens da siđe sa nadstrešni­ ce. boje ispranog drveta. nešto dalje od bakine male kuće. Jedna zvečka za njenim pojasom gotovo je dodirivala pod i Luiz pokuša da zamisli koliko je duga bila zmija sa koje je skinuta. Pogledala je brda. da bi se opet potom pojavila još dalje. tiha. Pokušala je da ne gleda pomno njene kukove. smatrala je Luiz. Pitala se ima li nešto više. Svežina je šumela podom od linoleuma. a ponekad bi je nagib puta zaklonio. „Hoću da odgovoriš mom sinu”. „Pristani da se udaš za njega ili će nekoga u tvojoj porodici ujesti zmija. reče baka. Nije želela da provede ceo život u rezervatu. Još uvek je mogla da vidi Prljavu Lastu kako hoda u daljini. a Luiz je videla majčino lice dok se on okretao prema vratima. Ovo je moderno vre­ me. Čak je i žmureći mogla da vidi crveno sunce. Luiz pogleda daleko prema planinama Mišn. reče Luiz dovoljno glasno da se čuje. Luiz je očekivala da je baka izgrdi.na nekim mestima da se Luiz pitala da joj možda ne vidi kožu. a uskoro i nevidljiva na obodu korova. mislila je. bojala se osećanja koja je Batist budio u njoj. Prljava Lasta je piljila kroz otvorena vrata. bojeći se da će možda videti naiz­ meničnu šaru dijamantske zvečarke. „Vidim da ne vaspitavaš svoje unuke kako treba”. Luiz je stajala na tremu i gledala kako Prljava Lasta prelazi polje i izlazi na put. ne možemo zveckati kostima da bismo lečili groznicu. Prljava Lasta pucnu jezikom i zmija stade i sklupča se na tremu. čula je baku kako govori i za trenutak pomislila da se obraća njoj. činilo se da sve spava na popodnevnom suncu. Prljava Lasta pljesnu jednom ru­ kama. „Idi sad”. a slabašan miris krastavaca popucalih od sunca dizao se iz vlažnih uglova prostorije. nešto dalje od istih puteva kojima je svakoga dana hodila. Nije se bojala zmija. „To me ne izne­ nađuje. rekla je sestra Sajmon razredu. obezbojeno. Bojala se sebe. veliku. ne­ što dalje od Batista Žutog Noža. Grizla je nokte i gledala vilin­konjice dok su se naginjali ne bi li dotakli korov. Uzavreli vetar je dobovao po vratima. „Nemoj da si takva kukavica”. Ta žena je nosila pojas od zmijske kože i zvečarke. Pramenovi kose i odsečeni nokti sa nogu neće vas spasti od mećave. ali kada je prešla preko poslednjeg brda. Nebo je bilo umorno na vrućini. Njena baka je odmeravala metlu naslonjenu u uglu sobe.” „Neću terati Luiz da radi ništa što ne želi”. Luiz je čula kucka­ vo premeštanje zvečarki ispred kuće.” Luiz je čula da Prljava Lasta nosi živu zmiju oko struka. Išla je ravnomernim korakom. Vratiše joj se stare misli. Prljava Lasta pogleda Luiz škiljavim očima podle pijanice. rekla je Prljava Lasta. Luiz je više nije mogla videti. reče Prljava Lasta. „Ne možeš bežati od stvari kojih se bojiš”. Izgledala je tako slabašno. Setila se svoje majke dok su je iznosili iz sobe. nepredvidiva zato što nije pijanica. Lice joj je bilo ote­ čeno. Luiz onda shvati da je Prljava Lasta donela odluku.” „Kučko matora”. uskomešane kapi krvi joj ispre­ doše crnilo ispred očiju. smeđu zvečarku sa žutim očima. rekla je njena baka Prljavoj Lasti. Reka je bila nepomična. gotovo 82 .

„Hoću li umreti?”. Čak je i tada mislila na Batista. pitala je Florens. rekla joj je baka. reče baka. Jara se talasala na kraju puta. natmureno srce. toliko otečena da je Luiz osetila zagasitu krv u dnu lobanje. a Luiz se pitala da možda ne želi da privuče pažnju. „Da bi lenji ljudi hodali”. 83 . Dah joj je ispunio pluća. Batist je bio svugde. reče baka. Baka je stala. ošamućeno. Izgledalo je kao da šepa. Poželela je da veruje da bi joj majka mogla reći šta da radi da je još uvek živa. Luiz je primetila da su sestrine oči usporene i mirne.kao svetica. Koračala je iza bake i hodanje joj je prijalo. lošim lekovima i snazi starog braka. a kada se okrenula da pogleda Florens. Videla je dva sitna otiska zuba na članku svoje sestre iz kojih je curela krv. Luiz se osvrnu prema Florens. Tog leta boje borovnice. bacila je cveće i pohitala ka njoj. a sunce se presijavalo na njima. „Obožavam proleće”. Na licu joj se caklio znoj. Išle su prema Permi. Čula je šuškanje papira o korov. na Batista koji se nadvija nad njom na podu učionice. Mogla je da razazna tanane vene duž majčine vilice. Polja su zavijala. vene tirkizne boje njenih slepoočnica. Poželela je da skoči sa trema i brzo otrči prema planinama.” Luiz otrča od Florens kao da ona beži. „Gospođa Žuti Nož”. rekla im je baka. šapata i daha koji udiše njeno natmureno. Luiz se sećala kako je kroz otvoren kuhinjski prozor prisluškivala baku i tetku koje su razgovarale o izboru muškaraca. a teški. pitala je baku. Luiz! Trči!”. Florens je dobacivala Luiz. „Gospođa Žuti Nož. Ali nije mogla da zna da li trči prema njemu ili od njega. Baka je obećala Florens bocu nezbit oranžade ako ceo put do tamo prepešači bez kukanja. Okrenula se i iza sebe videla Florens usred skoka. nakon što joj je majka umrla. „Mislim da me je ubola pčela”. rekla je baki. Pupavice su gusto izrasle pored puta i baka zastade da bi ubrala nežne izdanke pre nego što procvetaju. kao sveta Bernadeta. Ona je bila mala. Vrane su razgo­ varale na stubovima ograda. Luiz potrča prema njima. Leva noga joj je toliko otekla da je debela dokolenica počela da se cepa. Videla je skakavca koji je skočio Florens na rame. lenjivice”. bosonoga devojčica na samom početku dugog leta i zamišljala kožnu torbu. Ponudila im je obema ukus indijanskog celera. Njena sestra se polako pomeri da bi sela. „Ne vucite se”. Groznica joj je iskrzala predivnu kosu. Florensina noga je bila crna poput planina Mišn. Delovala je pogureno. „Hej. Hodala je ispred njih. crnu od masti sa mnoštva ruku. Luiz je vijala sestru i obe su se tako glasno smejale da je baka rekla da će uskoro zaplakati. „Zašto vidimo vodu na kraju puta kada tamo nema vode?”. Luiz se setila kako je preskakala jarugu. ali korak joj je bio nesiguran. „Idi po pomoć. koje uvrću osmuđene vrhove njene kose. Florens je pokušala da istrgne stabljiku Luiz iz ruku. Luiz oseti strah. crni dim se izdiže u belo iz njegovih zuba. kao da se tek probudila iz grozničavog sna. Osetila je majčin slatki dodir još jednom i ni­ kad više. koja je dodirnula Luizino lice dok je majka prolazila pored nje. Luiz je potrčala da bi je sustigla. Baka je čučnula pored Florens i svukla joj dokolenicu. Baka skide maramicu sa glave i protrlja ujed. Florens je skaku­ tala na desnoj nozi. Kosa joj je u dve debele pletenice visila ispred lica. doviknula joj je Luiz. Baka je gulila stabljike cveća. Florens se nasmejala. dok joj krv otiče.

Ljudi su civilizovani. Trčala je sa suncem u grlu. Zmije neće ujedati naše neprijatelje zato što im mi to kažemo. mogla je da čuje sestru Sajmon. Električne miksere i mašine za pranje veša. Nije ovo srednji vek. toliko vrelim. (S engleskog preveo Igor Cvijanović) 84 . da su milje ispred nje usporile. Imamo telefone i pisaće mašine. Vi Indijanci mo­ rate razumeti. rekla je sestra indijanskoj deci kada su im usne zadrhtale od njenih ideja. Trčala je da uhvati vodu na kraju puta. Trčala je da spase sestrin život. Vodu u kućama. Ja sam ovde da vas izvedem iz mraka sujeverja. postanite svesni ovog sveta. Osvestite se. ali ptica vam nikada neće reći kako da svijete gnezdo.Kolena su joj bila preslaba da bi je držala. pa je grabila rukama. Možemo razgovarati sa divljim životinjama dok nam lice ne pomodri. ljudi pu­ tuju s jednog na drugi kraj sveta samo radi odmora.

Šezdesetih i sedamdesetih godi­ na.3 Poput nove kritike koja 1 O ovoj kritičkoj teoriji. kritika književnog odgovora se pridružila mnogima odavde i iz inostranstva koji su problematizovali hegemoniju nove kritike i u drugim tekstovima pronalazila drugačija formalna svojstva i izmenjene književne efekte2. koju su praktikovali Volfgang Izer. u: Steven Mailloux. 2 Razradu teorije tumačenja v.: Harvard UP. Stiven But i Stenli Fiš. Fiš u knjizi razvija metakritičku pozi­ ciju koja dovodi u pitanje deskriptivne zahteve primenjene kritike čitalačkog odgovora. iako se ponekad čini da nisu dovoljno dobro shvaćene osnovne premise ovoga pristupa. U eseju ću najpre izložiti osnovne crte moje metakritičke pozicije. koje se manife­ stuju kroz specifične kritičke poteze. 163­73. vrsta teksta koju je stva­ rao taj pravac kritike bio je prepoznatljiv po nivoima jedinstva. Stoga ovaj esej ima dve namere: da razjasni pojedine zablude u vezi sa ovom granom kritike.ILUMINACIJE Stiven Maju KAKO ČITATI: TUMAČENJE I KRITIKA ČITALAČKOG ODGOVORA Poslednjih nekoliko godina znatno se povećalo interesovanje za kritiku čitalačkog od­ govora. The Implied Reader: Patterns of Communication in Prose Fiction from Bunyan to Beckett (Baltimore: John Hopkins UP. Takve interpretativne konvencije su zajedničke pro­ cedure za stvaranje značenja i sastoje se od interpretativnih pretpostavki. v. Mass. potom ću u odeljcima I. 1982). Odeljak III počinje i završava se sa daljim razvojem moje metakritičke perspektive. II i III ponovo predstaviti osnovne interpretativne pretpostavke i kritičku praksu velikog dela kritike čitalačkog odgovora. konvencije angloameričke nove kritike su dominirale u SAD pedesetih i šezdesetih godina. ”On the value of Hamlet”. a između tih teoretskih objašnjenja nalazi se detaljan pregled specifičnih deskriptivnih poteza koje čine kritičari čitalačkog odgovora. 1980). pružajući detaljan opis pretpostavki i strategija. Interpretive Conventions: The Reader in the Study of American Fiction (Ithaca: Cornell UP. Ova dvostruka namera iziskuje da naizmenično predstavljam kritiku čitalačkog odgovora kao takvu i sagledavam njene zahteve izvan njenih premisa. 1974) [IR]. Svaki kritičarski pristup obuhvata skup interpretativnih konvencija koje se primenjuju kako bi se razjasnili književni tekstovi. u: Stanley Fish. str. Stephen Booth. Na primer. Is There a Text in This Class? The Authority of Interpretive Communities (Cambridge. obrascima i slikovitosti izlaganja.1 Kritičar usvaja te konvencije (i biva usvojen od njih) u pokušaju da opiše. celom romanu ili čitavoj književnoj tradiciji. kao i da iznese metakritičku perspektivu koju primenjuje kritika čitalačkog odgovora kao primer kako pristupi književno­ sti generalno funkcionišu. 3 Potonje reference u tekstu na dela ovih kritičara biće praćene sledećim skraćenicama: Wolfgang Iser. U ovom eseju. Istorija književne kritike je hronika pro­ mena ovih zajedničkih interpretativnih strategija. ironičnim tenzijama i objektivnim značenjima. Reinterpretations of Elizabethan 85 . koncentrišem se na najčešće prikazivanu verziju kritike čitalačkog od­ govora. bez obzira da li se radi o jednom stihu. obrazloži i objasni bilo koji diskurs.

Self-Consuming Artifacts: The Experience of Seventeenth-Century Literature (Berkeley: U of California P. Džerald Prins i njegovi sledbenici se fokusiraju na čitaoca u tekstu. An Essay on Shakespeare’s Sonnets (New Haven: Yale UP. nego pasivni posmatrač u procesu čitanja. 137­76 [VH]. Dejvid Blajh i Norman Holand na potpunu dominaciju aktualnog čitaoca nad tekstom. dok Stenli Fiš često ispituje tekst koji „ne propoveda istinu. Volfgang Izer se fokusira na „pukotine” u tekstu koje stimulišu „krea­ tivno učešće čitaoca” (IR. Stanley E. 1). Fish. 2nd ed. 275). Suleiman & Inge Crosman (Princeton: Princeton UP. Reader-Response Criticism: From Formalism to Post-Structuralism. Među tim različitim pretpostavkama je i ona koja određuje odnos između čitaoca i teksta – na primer. str. Izer opisuje mnoga čitalačka iskustva u kojima čitalac sam za sebe razjašnjava pojedine stvari. I. pošto imaju zajednički fokus usmeren prema čitaocu. Takođe. But. Suleiman. v. naj­ pre ću detaljnije ispitati interpretativne pretpostavke koje leže u osnovi ove verzije kritike čitalačkog odgovora. za Blejka i Holanda. Drama: Selected Papers from the English Institute. str. 86 . nego traži da čitaoci otkriju istinu za sebe” (SA. Stephen Booth. str. Fish. The Reader in the Text: Essaus on Audience and Interpretation. v. 41­45. Susan R. značenje je proizvod interakcije čitaoca i teksta. Fiš i njihovi sledbenici. Buta i Fiša. ur. 1969). itd] u kojima učestvuje um čitaoca tokom čitanja četrnaest stihova” (ESS. dok Stiven But u analizi soneta ističe „čitalačka iskustva koja su rezultat višestrukosti organizacija [formalnih. (Berkeley: U of California P. Interpretive Conventions. zaklanjajući mnoge interpre­ tativne pretpostavke koje se ne smatraju zajedničkim za različite kritičare čitalačkog od­ govora. za Izera. kakvu praktikuju Izer. Norman Rabkin (New York: Columbia UP. But i Fiš na interakciju idealnog čitaoca sa tekstom. Stoga je tipičan čin učešća čitaoca (koji ima središnje mesto u ovom tekstu) onaj koji leži u čitalačkom dopri­ nosu lekcijama koje mogu da se izvuku iz teksta – recimo. Izer. 1980). opisujući te pretpostavke i kritičarske poteze koji iz njih proizilaze. Delimično zahvaljujući sadašnjem trenutku u istoriji kritike (sa njenim reakcijama protiv intencionih i afektivnih grešaka). ur. No. a u odeljku III ću ih analizirati. str. Surprised by Sin: The Reader in Paradise Lost. str. ideoloških. ur. Tompkins (Baltimore: John Hopkins UP. Pretpostavka da čitaoci čitaju Sve kritičarske strategije o kojima raspravljam u odeljku III pretpostavljaju da postoji takav čitalac koji je više aktivni učesnik. 1971) [SS]. 19­65. razjasniti jednu uticaj­ nu verziju kritike čitalačkog odgovora i istovremeno joj omogućiti da posluži kao primer teze da svi kritičarski pristupi funkcionišu kao skupovi interpretativnih konvencija. 4 Za detaljno poređenje različitih pristupa čitalačkog odgovora. U svo­ joj praktičnoj kritici. 1972) [SA]. Mailloux. str. str. Stanley E. kritika čitalačkog odgovora nije samo puki skup interpretativnih konven­ cija – pre bi se reklo da se ona sastoji iz različitih skupova okupljenih pod jednim kritičkim terminom. 1980).joj je prethodila. logičkih. 1969) [ESS]. ”Introduction: Varieties of Audience­Oriented Criticism”. 3­45. fokus okrenut čitaocu postao je naročito upadljiv. 154). umesto da mu se one kažu (IR. značenje je kreacija koju stvara pojedinačni čitalac. IX). Jane P.4 U odeljku II predstaviću kritičarske po­ teze koji se čine prilikom opisivanja ove interakcije. Ili da ponovimo: za Prinsa je čita­ lac kome je posvećen tekst („pripovedani” ili narratee) deo značenja same pripovesti. Nadam se da ću.

osobi „sa obrazovanjem. XII). U svom najsnaž­ nijem obliku. VI. U sledećem odeljku. Jonathan Culler. već o tome „šta ono čini” (Booth. što je čini sposobnom da doživi iskustva koja je autor želeo da pruži”. 138).5 U ovoj verziji kritike čitalačkog odgovora. str. str. Drugim rečima. But opisuje „nizanje činova u razumevanju publike” (VI. mnoštvo slika – sva ta formalna svojstva. str. sredine i krajevi. usvojiću interpretativne konvencije kriti­ 5 Fish. gde smo navikli da ga tražimo. v. kritika koja se ograničava na pesmu kao ’objekat’ neće biti dovoljna da zadovolji svoje pretenzije (SS. 406). nego u interakciji između toka štampe (ili zvu­ ka) i aktivno posredujuće svesti čitaoca­slušaoca” (SS. 280). od onih lokalnih (kao što su stilske figure. Interpretativne pretpostavke bilo kojeg kritičarskog pristupa stvaraju verovanja na či­ jim temeljima kritičari ostvaruju svoj poduhvat. preciznije: čiji se čitalački odgovor opisuje? Izer se poziva na „podrazumevanog čitaoca” iz naslova njegove knjige. Structuralist Poetics (Ithaca: Cornel UP. poput Fišera. jezičkom kompetencijom i sličnim. To je termin koji. Izer i But. Ključno pitanje za ove kritičare je identitet čitaoca čija iskustva portretišu ili. stranice o „književnoj kompetentnosti” 113­130. 1975). str. po njemu. takva kritika i sâmo značenje vidi kao „događaj. Izer spominje i „obrazovanog čitaoca” (str. str. prednost ukazuju vremenskom modelu čitalačkog iskustva nad prostornim. počeci. koga Fiš opisuje kao osobu „koja je kao čitalac dovoljno iskusna da internalizuje svojstva različitih književnih diskursa. Х). 87 . U aktualnoj književnoj praksi. opise koji često poprimaju formu razgovora. Da bi se opisale ove reakcije. str. str. a drugo vremenskih obrazaca – a pošto se značenje rađa u kontekstu ovog drugog. 1). str.U takvoj praktičnoj kritici. 139). str. Mailloux. ali ne na stranici. Is There a Text in This Class?. IX­X). itd) do čitavih žanrova” (SA. Od koristi je distinkcija koju je Fiš napravio između formalističke kritike i one koja se zasniva na čitalačkom odgovoru: Razvijanje zapleta i argumenta. bliskog srodnika „ideal­ nog” ili „informisanog čitaoca”. ali ne o „onome što jedno delo govori ili pokazuje”. nešto što se dešava. Ono što Fiš kaže za Izgubljeni raj važi za većinu tekstova o kojima raspravlja kritika čitalačkog odgovora – um čitaoca postaje „pozornica poeme” (SS. ne postoji nužna povezanost između vidljive forme dela i forme čitalačkog iskustva – prvo predstavlja kompleks prostornih. svi ovi teo­ retski konstrukti postaju identični „nameravanom čitaocu”. a strukture u koju su one upletene jesu strukture odgovora. obuhvata istovremeno „i prestrukturiranje po­ tencijalnog značenja teksta i čitaočevu aktualizaciju ovog potencijala kroz proces čitanja” (IR. Takođe. postaju tokom čitanja komponente odgovora. 58). čije tehnike navode čitaoce prema nameravanom odgovoru. autor po­ staje manipulator čitalaca. kritičari čitalačkog odgovora usvajaju vremenski model procesa čitanja. pozornica delovanja premešta se sa književnog dela u um čitaoca. Cf. str. Tako je i sa kritikom čitalačkog odgovora: interpretativne pretpostavke o čitaocu i vremenskom procesu čitanja pružaju osnovu za strategije praktične kritike. za „izvedenu nameru” v. 94­113. primetna kada se odmaknemo od čitalačkog iskustva. dok se Izer koncentriše na „potencijalni vremenski niz koji čitalac neizbežno mora da uvidi” (IR. 160­61. interesovanjima. Interpretive Conventions. Kritičari čitalačkog odgovora nude opise te interakcije. stavo­ vima.

Bezanson. 8 Melvil. on ne bi smeo da opisuje razgovor između rudara u oknu u kojem će svi oni biti zatrpani. Gospodin Melvil skoro uvek izbegava ovo pravilo. Moguće je još jedno tumačenje: Ismail zaista nestaje kao pripovedač. 1970). ”The Flawed Grandeur of Melville’s Pierre”. 88 . 30­58. Hershel Parker & Harrison Hayford (New York: Norton. 1­10.ke čitalačkog odgovora kako bih pružio jedan duži primer. dok druga strana zastupa gledište da je Ismail. Herman Melville (Berkeley: U of California P. ali njegov nestanak služi estetskoj svrsi.7 Moje gledište sledi poslednje tumačenje. u: Leon Howard. ur. 1978). Moby-Dick Centennial Essays. Melvil je omalovažavajuće govorio o „plemenu ’široke čita­ lačke publike’”. pikareskne putopisne priče) i koristio ih za vlastitu vrstu pričanja istine. Kritičar londonskog Spektejtora zvoju zabrinutost izražava sledećim rečima: „Neki kritičari su usvojili kanon da u roman ne bi trebalo uvesti ništa što bi za pisca bilo fizički nemoguće da sazna – prema tome. Dillingham. 535­60.. New Perspectives on Melville. 516­23. i pritom ne­ prestano krši jedno drugo. tako. ”Hawthorne and His Mosses”. 7 Primere ovih tumačenja v. 162. 25 October 1851. Ishmaels’s White World (New Haven: Yale UP. „u potaji. deo po deo”. ”Moby-Dick: Work of Art”. Izvan stranica svoje proze. nestao. Faith Pullin (Edinburgh: Edinburgh UP. Harrison Hayford & Hershel Parker (New York: Norton. počinjući roman u autobiografskoj formi i menjajući pripovedanje ad libitum”. II. ur. ur. Pripovedača koji nestaje ja razumem kao posledicu Melvilovog brižljivog retoričkog plana – podučavanja čitaoca kako da čita. 1851). ”The Narrator of Moby-Dick”. 49 (1968). Literary World. str. str. str. 1967). Melvil je u romanima upotrebljavao forme popularne među tom publikom (avanturu lova na kitove. William B. Walter E. 12. koji su najodgovorniji za činjenicu da je čitanje „deo genijalnosti koji pri­ vlači najmanje pažnje”. ur. senzacionalne gotske romanse. str. zapravo. A iste te knjige otkrivaju istinu „čitaocu sa okom sokolovim”. 1953). u kojem ću se poslužiti kombi­ nacijom nekih od kritičarskih poteza o kojima raspravljam u odeljku III. Preštampano u knjizi: Moby-Dick as Doubloon. žalba na promenu forme iz autobiografske u pripovedačku nagoveštava kasnija pitanja o tome šta se u poslednjoj četvrtini romana desilo Ismailu kao pripovedaču. 17/24 August 1850. str. Svi citati iz Mobi Dika su uzeti prema ovom izdanju. počinje Pjera sa name­ rom da napiše romansu kao za ženski časopis. da piše knjige koje se prodaju jer „površni preletač stranica” ne može tačno da proceni šta su one. London Spectator. Paul Brodtkorb Jr. 20­29. Pisao je sa prikrivenom dvostrukom na­ merom: da zabavi i obmane široku publiku. English Studies. MLN. (?) juna 1951.9 6 The Whale. 9 Brian Higgins & Hershel Parker. ”Ishmael and the Problem of Formal Discontinuities in Moby-Dick”. Glauco Cambon. istovremeno stvarajući za pronicljivijeg čitaoca duboko psihološko istraživanje. 1965). namenjenu širokoj publici. 76 (1961). Mansfield (Dallas: Southern Methodist UP. Tyrus Hillway & Luther S. Ostali citati su iz knjige: Herman Melville. 176. 8 Prvi citat u ovom pasusu je iz Melvilovog pisma Natanijelu Hotornu od 01.6 Iako su prve kritike bile rezultat epiloga koji je nedostajao u britanskom uzdanju knjige (objavljene pod naslovom Kit (The Whale)). str. Kritičari najčešće dolaze do jednog od dva zaključka: jedna strana u ovoj raspravi tvrdi (poput kritičara iz Spektejtora) da je Melvil stvorio umetnički problem menja­ jući pripovedače usred priče. Analiza uzorka – iskorišćeni pripovedač Pitanje pripovedača koji nestaje iz romana Mobi Dik zbunjivalo je kritičare još od prvih pri­ kaza te knjige. Oba do­ kumenta su preštampana u knjizi: Norton Critical Edition of Moby-Dick.

kao problem: pravi identitet „Crnog parlamenta” (poglavlje 2). 89 . Iako nijedan melvilovac ne bi trebalo da bude odgovoran zbog onoga što ja radim sa njihovim uvidima.Svoju retoričku pažnju u Mobi Diku Melvil fokusira upravo na ovom „čitaocu sa okom sokolovim”. DeMott & Sanford E. ”Unnecessary Duplicates: a Key to the Writing of Moby-Dick”. 13. 128­161. Morovitz (Kent. Čitalac ga je iskoristio naučivši svoju lekciju – lekciju o tome kako se čita roman. „On nas umoljava da se suočimo i. Morton L. ako možemo. pružio i sasvim drugačije objašnjenje od onoga koje ja sugerišem za nestanak Ismaila kao pripovedača. Kirk povodom Mobi Dika primećuje da ta slika „pruža koristan model. najpre u združenosti značenja sa Ahabom. navedenih kroz ra­ zličite slike”. str. a to što 10 Harison Hayfors. sve ove rane zagonetke spremaju čitaoca za komplikovaniju zagonetku o Ahabu i kitu. Papers on Language and Literature. Ross. Moje tumačenje Mobi Dika izvedeno je iz eseja i predavanja Harisona Hejforda. 1975). dok se Ismail bori da mu objasni „simbol” Belog kita. čitalac je prošao kroz kompletan trening.10 Na misterije iz prvog poglavlja nastavljaju se ostale. izgled same propovedao­ nice. Kirk. dugujem zahvalnost i Hejfordu i Parkerovoj jer su me naučili kako da čitam Mel­ vilovo remek­delo. Podučavanje čitaoca nastavlja se i kasnije. Studies in the Novel. u „Mobi Diku” i „Belini kita”. objasnimo značenje niza analognih situacija. sećanje na jednu „misteriju” iz detinjstva (poglavlje 4). kako otac Mejpl uspravlja merdevine kojima se penje na propo­ vedaonicu. Ako je dobro savladao lekciju. u razvijenijoj formi. 384). ”’Loomings’: Yarns and Figures in the Fabric”. Posebna navika uma koju Ismail ohrabruje u čitaocu najbolje ilustruje (kao što je pokazao Harison Hejford) prvo poglavlje: gomila (u koju je uključen i čitalac) suočava se sa misterijom mora. što je čin koji „mora simbolizovati nešto neviđeno”. Takođe bih dodao da je Hejford u jednom od poslednjih članaka. ”Moby-Dick as an Education”. 71­73. njegova tumačenja je. kako se koristi misteriozni „otirač za vrata”. (Carey H. ”Moby-Dick: The Challenge of Response”. Ismail nestaje kao pripovedač u kasnijim poglavljima jer čitaocu više nije potreban učitelj. zaparloženu sliku” iz krčme Spauter11. objavljenom u Pulinovoj knjizi. ur. ne samo otkrivanjem novih informacija. nego i navikavajući čitaoca na tumačenje. Artful Thunder. šta znače tetovaže na Kvikvegovom telu. pošto Ismail sve izlaže kao zagonetku. Stigavši do poslednje četvrtine romana. tako „pune značenja” (poglavlje 8). Prva poglavlja romana pripremaju put za kasnija. Od prvog poglavlja Loomings (igra reči: „naziranje” ili „tkanje” – Prim. nije mu više potreban eksplicitni vodič kako bi ga ohrabrio da od svega što vidi stvara zagonetku. mapu za Nantaket (poglavlje 15). Ohio: Kent State UP. 11 U jednoj od poslednjih analiza čitalačkog odgovora. str. [1977]. Keri H. „blatnjavu. Ismail (nastavnik na kopnu) uči čitaoce da uvide bogatstvo značaja posled­ njih poglavlja. Robert J. U prvim poglavljima. koje podsećaju na „beskrajni kritski lavirint”. vlažnu. „šta biste pomislili o ovom ljubiča­ stom nitkovu koji trguje glavama” po imenu Kvikveg (poglavlje 3). struktura čitalačkog odgovora može se dodatno razložiti. str. na mene prene­ la Heršel Parker. na specifični način čitanja. No. Cf. ali i uznemirujuću inicijaciju za samozvane tumače Mobi Dika”. Zapravo. a potom i u njegovoj višestrukosti značenja. Prema tome. Čitanje Mobi Dika tako postaje proces učenja čitanja. On sada uviđa značenje prirode svih stvari samih po sebi. prev. 6 (1974). Ismail ohra­ bruje čitaoca da „zaroni” u potrаzi za dubljim značenjem priče. Svoju lekciju Ismail na jednom mestu eksplicitno obrazlaže: „Sve ove stvari nisu bez značenja” (poglavlje 7).). 123. „tajanstvene i zbunjujuće priče” koje kazuje gostioničar.

problem koji se može rešiti. III. Obrazovanje čitaoca i obrazac njegovog odgovora ukazuju na vremensko strukturisanje Mobi Dika. dok ga njen drugi deo – ’u kojem je već bio’ – potire” (SA. The Living Temple: George Herbert and Catechizing (Berkeley: U of California P. situaciju i osobu sa kojom se sreće pretvorio u problem. str. Ovo tumače­ nje ne samo što rešava problem pripovedača koji nestaje. a ne smisao (često pojednostavljen) do kojega se na kraju stiže” (Fish. str. Is There a Text in This Class?. 1978). Čitaocu se najpre nešto pruži. Recimo. Lekcija je jasna: „Pročitaj ako možeš” (poglavlje 79). strategija koje proističu iz unutrašnjeg jezgra premisa i koje su u međupovezanosti. Sledeći jezgroviti primer te strategije preuzet je iz Fišove analize odlomka iz Sv. već i baca izvesnu perspektivu na još jednu kritičarsku kontroverzu: tokom pripovedanja se ne menja Ismail. 365­69. Neke strategije imaju i dodatni odnos. koji predstavlja finiji oblik osnovnih poteza. 170­73. kao što su. Ovo pitanje se istražuje i postavlja se teorija. Obrazac Ismailovih zago­ netki koji opisuje Hejford takođe je i precizni opis čitalačkog iskustva: „suočavanje­istraži­ vanje­nerešavanje problema”. Ismail i podučeni čitalac uvek iznova priznaju da „iako u svemu tome vreba izvesno značenje” (poglavlje 99). tako i za čitaoca. opis uzastopnih aktivnosti čitanja i analiza obrazaca odgovora. SA. nego od interpretativnih konvencija koje upotrebljavaju (i sačinjavaju) taj dokaz. nego čitalac u procesu čitanja. Opis uzastopnih aktivnosti čitanja najčešći je potez koji čine kritičari čitalačkog odgo­ vora o kojima ovde raspravljam. na primer. Kritički potezi Uspeh ili neuspeh prethodnog kritičarskog nastupa zavisi od ubedljivosti – ne od do­ kaza. kako za Ismaila. 90 . misteriju čije potajno značenje nije mo­ guće pratiti do svog krajnjeg razjašnjenja” (Hayford. 12 Stanley Fish. potrebno je zaroniti dublje nego što Ismail može da ode” (poglavlje 41). poglavlje „Mobi Dik” počinje problemom šta beli kit predstavlja Ahabu. već „neuhvatljivi fantom života” (poglavlje 1). str. Njihovi opisi vremenskog čitalačkog iskustva često idu odeljak po odeljak. Svi kritičarski pristupi obelodanjuju sličnu mrežu strategija.12 Te konvencije (kritike čitalačkog odgovora) sastoje se iz interpretativnih pretpostavki o ko­ jima sam raspravljao u odeljku I i kritičarskih poteza koje ću ovde da klasifikujem i opišem. bilo da su iz ve­ dene iz opštih pretpostavki ili kao varijacije drugih kritičarskih strategija i njihovi usavršeniji oblici. tvrdio bi Fiš. red po red. koji su izve­ deni iz usvajanja vremenskog modela čitanja. niti očigledno značenje simbola. str. ono se ne može uvek izraziti. XII). str. ne­ kad i reč po reč. Čitalac se podučava da sledi pri­ mer Ismaila (i kasnije Ahaba) kako bi „svaki predmet. Ovi kritičari u fokus postavljaju „um tokom čina razjašnja­ vanja. a potom se to oduzme.ovi stanovnici unutrašnjosti otkrivaju nije lako rešenje misterije. 41). Avgustina: „Prvi deo rečenice – ’Stigao je na mesto’ – ustanovljava svet nepromen­ ljivih i zasebnih objekata. Fish. kao primer nam ovde mogu poslužiti varijacije u ravni čitalac­protagonista. 121­122). Neki od tih poteza u bliskoj su vezi jer potiču iz istih interpretativnih pretpostavki. Za razliku od toga. Ovaj obrazac se ponavlja u kasnijim poglavljima. veliku pažljivost u Ismailovom „brižljivom neredu” (poglavlje 82). ali se poglavlje završava Ismailovim priznanjem da ne razume zašto posada sledi Ahaba: „Da bi se sve to objasnilo.

baš kao i ja u analizi uzastopnih zagonetki iz Mobi Dika. Da bi ubedili druge kako je njihova deskriptivna tvrdnja valjana. 91 . 15 (1975). Pokušaj da se opišu te uzastopne aktivnosti i vremenski obrasci zapravo je pokušaj da se premosti jaz između kritike i čitanja: „za čitalačko iskustvo teksta bilo bi istinitije da go­ vori o nizanju trenutaka koji donose različite efekte”. biti univerzalniji od mojih vlastitih. str. str. on tvrdi da su namerne 13 Carole Berger. ali na takav način da se pretvori u sredstvo za dublje razumevanje” (The Living Temple. X) But u raspravi o Hamletu koristi odgovore drugih kritičara kako bi prikazao zbrku za koju tvrdi da je vidi u čitalačkom iskustvu te drame. Izer i drugi primenjuju istu stra­ tegiju na duže odlomke. vidljivu u nizanju iskustava čitanja dela”. str. Fiš je našao jednostavniji obrazac u Izgubljenom raju: „greška. Prema tome. Ovaj obrazac igra središnju ulogu u Butovoj tezi da je drama „podjed­ nako i odlučno nekoherentna i odlučno koherentna” (VH. 35). 544. Takođe sam opširno citirao odgovore kritičara i urednika koji su pre mene proučavali sonete. koji se najpre dovodi u pitanje. Slični vremenski obrasci postulirani su kroz čitavu Fišovu primenjenu kritiku. str. But piše da se „u Hamletu među publikom redovno javlja osećaj neočekivanog i blagog raskoraka”. njihovi komentari. moja analiza Mobi Dika primenjuje „obrazac suočavanja­istraživanja­nerešavanja” koji Hejford primenjuje za Ismaila kao opis čitalačkog iskustva koje pruža roman. The Impossible Observer: Reason and the Reader in 18th-Centrury Prose (Lexington: UP of Kentucky. On je u skoro objavljenoj knjizi pokazao kako pesme iz Herbertove zbirke Hram (The Temple) deluju tako što „pozivaju či­ taoca na prerani interpretativni zaključak.holističko tumačenje rečenice Sv. čitalac se „najpre ohrabruje da se pozabavi pretpo­ stavkama koje verovatno već gaji. Butov „Predgovor” najbolje ilustruje ovo sredstvo upotrebljavanja dokaza koji su izvan vlastitog čitalačkog iskustva: Odgovori koje pripisujem mom hipotetičkom čitaocu soneta ne mogu. 139). 140.14 Kritičari čitalačkog odgovora daju opis čitanja koji je identičan činu kritike i tvrde da u svojim analizama precizno predstav­ ljaju vremenski proces čitanja. nego u strukturu čitalačkog odgovora. Studies in English Literature. Još ranije. 17­18. a zatim biva prinuđen da preispita i obezvredi te iste pretpostavke” (SA. Na primer. ispravka. ”The Rake and the Reader in Jane Austen’s Novels”. beleške i ispravke za sada najbolje dokazuju da odgovori koje opisujem nisu lični. str. 1500-1900. 1979). 42). (ESS. Avgustina zanemaruje ovo vremensko iskustvo i pruža samo osiromašeno značenje izvedeno iz tog iskustva. uputstvo” (SS. str. kritičari čitalačkog odgovora često pribegavaju sredstvu navođenja reakcija drugih čitalaca. Uphaus. 10). Pokušao sam da demonstriram da su odgovori koje opisujem verovatni kod čitaoca sviknutog na elizabetanski idiom.13 Srodna strategija se takođe zasniva na pretpostavci o vremenskom modelu čitanja: bilo kakav obrazac koji se nađe ne smešta se u tekst. str. Ovaj obrazac je složenija verzija od onog koji je opisao u prethodnoj knjizi: u „samokonzumirajućem artefaktu”. Slično tome. Takav potez pokazuje da i „forma ima vremensku dimenziju. a potom se iznova postavi. u krajnjoj liniji. 14 Robert W. But.

Po Butu. pesnik Izgubljenog raja u središtu obraćanja ima 15 Roger R. prepoznavanje dvosmislenosti postaje značenje (Is There a Text in This Class? str. 116). Na primer. Po Fišu. 150­151). str. ali s njime ide u drugačijim pravcima. Ova strategija je manje deo analize orijentisane prema čitaocu. U stvari. a valjanost svojih opisa potkrepljuje dokazima u vidu reakcija drugih kritičara. kao i na druga pisma u koji­ ma Tekeri tvrdi kako ne želi da „uzdiže svoje čitaoce. 219­21). ”William Blake and His Reader in Jerusalem”. već da ih ostavi u bedi” (IR. U stvari. 31. 309. (Madison: U of Wisconsin P. Prvi potez iz ove grupe pokazuje kako je čitalački odgovor predmet priče. Sličan potez čini i Rodžer Ison u analizi čitalačkog odgovora pesme „Jerusalim”. on uzima kritičarsku kontroverzu oko značenja odlomka i koristi je kako bi pokazao da su dva protivrečna značenja podjednako dostupna. Sledeći niz poteza predstavlja zapravo usavršavanje ove osnovne strategije. str. ova strategija prikazivanja odgovora kao teme ponekad prerasta u tvrdnju da je čitalac subjekt u tekstu. Njihovo tumačenje je za mene potkreplje­ nje konačnog čina koji postuliram u obrazovanju čitaoca – savladavanje lekcije. a više argument u prilog njene kritičarske respektabilnosti. Recimo. 137). Wittreich Jr. Odnosno. str. 59). u svojoj prepisci. Prva grupa kritičarskih poteza izvodi se iz osnovne pretpostavke da bi kritika trebalo da analizira vremensko čitalačko iskustvo – kritičar čitalačkog odgovora pokušava da opiše uzastopne čitalačke aktivnosti i obrasce odgovora. on tvrdi da autor „u svome čitaocu evocira nešto slično stanju o kojem govori” (ESS. Viljem Blejk pokazuje dužno poštovanje prema čitaocima”. Druga strategija – akumuliranje spoljašnjih do­ kaza kako bi se pokazalo da autor vodi računa o čitaocima – ne koristi se radi podržavanja pojedinačnih analiza. Sličnu strategiju primenjujem i u analizi Mobi Dika kada navodim percepciju Melvilo­ vih kritičara da Ismail nestaje kao pripovedač. Što se tiče Šekspiro­ vih soneta. Stuart Curran & Joseph A. SA. IR. 38). kao i kod ostalih kritičkih poteza. Tako otkrivamo Izera kako se poziva na pisma u kojima Ričard­ son izjavljuje da „priča mora ostaviti jedan deo posla i čitaocu”. koja počinje sledećom rečenicom: „Uvek iznova. But izlaže da je „nelogična koherentnost – koherentno ludilo” koje doživljava publika Hamleta zapravo „redovna tema različitih protagonista” drame (VH. iz čega kao rezultat sledi nestanak učitelja. Svi ti potezi ili na neki način smeštaju čitaoca unutar teksta ili prikazuju podudarnost između elemenata u tekstu i čitalačkog iskustva. a ne da je rešava. Takav dokaz koristi i Fiš.15 U sličnu retoričku svrhu. Takva procedura ne samo što opravdava fokus prema čitaocu. 92 . 29. Još jedna osnovna strategija jeste navođenje direktnih pozivanja na čitaoca u tekstu o kojem se raspravlja (Iser. marginalijama i pesmama. str. str. str.nekoherentnosti u tekstu nagnale kritičare da predlože takve scenske izmene koje bi „objasnile Hamletov neshvatljivi bes prema Ofeliji u prvoj sceni trećeg čina” (VH. str. nego da bi se podržao čitav poduhvat koncentrisanja na čitaoca. Blake’s Subime Allegory. tumačenje kritičara ne uzima se kao „ispravan” odgovor. iskoristio sam Melvilovo pismo i njegov esej o Hotornu – kako bih pokazao da zajedno sa autorom analiziranog teksta delim isti naglasak na čitaocu. str. Hamlet postaje „tragedija publike koja ne ume da se odluči” (VH. nego postaje i deo opisivanja čitalačkog iskustva. uz njegov uobičajeni zaključak da čitalac treba da prepozna i iskusi dvosmislenost. ur. Druga strateška primena čitanja drugih kritičara jeste u pokazivanju koliko je autor uspe­ šan u hvatanju čitaoca u zamku. već kao dokaz da je autor ohrabrivao „pogrešan” odgovor kako bi kasnije mogao da ispravi svog čitaoca (na primer. 172). 152). 1973). Easson.

„čitaoca. dok u raspravi o Herbertovoj poeziji. možda neugodno insistira” (Uphaus. 1). Prefinjeniji oblik ove strategije jeste upotreba komentara protagonista kao čitalačkih odgovora. Ne iznenađuje što i kritičari čitalačkog odgovora primenjuju ovo sredstvo (Booth. Još interesantnije su varijacija koje se izvode na ravni čitalac­protagonista. 22). (1) kritičara koji imaju čitaoca koji je svoja ži­ votna iskustva identifikovao sa protagonistima. recimo. srodan kritičarski potez prikazuje na koji način kontekst i događaji. str. Opšte je mesto u tradicionalnoj kritici identifikovanje čitaoca sa protagonistima. But takođe otkriva „model iskustva čitave drame” (VH.. Još konkretnije. na kojima Filding „čini različita zapažanja o ulozi čitaoca kao stvaraoca”. 147). str. Fiš pokazu­ je u Izgubljenom raju kako Majklovo učenje o Adamu iz Knjige XI podseća na Miltonovo obraćanje čitacu kroz čitav spev (SS. Sledeća grupa kritičarskih poteza koje ću opisati usmerava se na odnos čitaoca prema pripovedaču i protagonistima. Ovaj poslednji potez u finijem obliku ukazuje na specifični model u tekstu za čitavo iskustvo čitanja. 117). za nazovi­tu­ mače Mobi Dika” (v. But takođe navodi primer za ovu povratnu strategiju kada piše: „Pošto se kralju preti u prvoj sceni. A u mojoj analizi Melvilovog romana. Moraju se povlačiti razlike između. po Izeru. 173). ’Jerusalim’ se može čitati kao pesma o doživljaju čitanja ’Jerusalima’” (Easson. str. Umesto da smesti čitaoca unutar teksta. i (3) kritičara koji pro­ sto obznanjuju da su postupci protagonista ogledalo čitalačkih aktivnosti tokom procesa 93 .. 150. Još jedan potez kritičara čitalačkog odgovora jeste beleženje na koji način pripovedač eksplicitno komentariše čitalačke aktivnosti koje kritičar pretpostavlja. str. „’Jerusalim’ je ogledalo stanja čitaoca”. U Hamletovoj „pesmici o per­ cepciji i istini”. tvrdi Ison (str. 18). Na primer. Ra­ spravljajući o Vašaru taštine. koji su već u tekstu. str.. 39). to je upućivanje na čitaoca koji ispunjava prazan prostor. IR.. 110­111). 165).. tako je i razumevanju publike zaprećeno od strane prve scene” (VH. Izer pronalazi „na jednom mestu u romanu alegoriju zadatka čitaoca” – u kratkoj sceni koja sadrži „promenu gledišta tipičnu za način na koji su zapaža­ nja čitaoca uslovljena u čitavom romanu” (IR. 142). na njegovo imaginativno učestvovanje (IR. Fiš tvrdi da „ono što se dešava u pesmi” – „postupci” govornika – podudara se sa „onim što se de­ šava u čitaocu i sa njim” (SA. Poglavlje Roberta Aphausa o Guliverovim putovanjima ilustruje ovaj po­ tez. isto kao što niz događaja u prozi to čini u protagonistima” (VH. VH. o odnosu između autora i čitaoca. naglašavajući da se na „prenosu sa očigledne fikcije na [životno] iskustvo čitaoca. korespondiraju sa čitaočevim iskustvom tog tek­ sta. Izer ističe mesta iz Džozefa Endrusa. str. str. Potencijal autorefleksivnosti ove strate­ gije vidljiv je i u Isonovom eseju o Blejkovom „Jerusalimu” – to je „pesma o samoj sebi. str. fusnotu 11). But piše da Horacijevi komentari „opisuju mentalno stanje koje se evocira u gle­ daocima određenim dramskim predstavljanjem događaja. str. 314). navodim strategiju kritičara čitalačkog odgovora koji Ismailov pokušaj da protumači sliku iz krčme Spauter naziva „korisnim modelom. 309). Iser. Najjednostavnija iz ove grupe je strategija (tradicionalna u raspravama o satiri) koja ističe implicitna upućivanja na život čitaoca izvan sadašnjeg iskustva čitanja. str. Recimo. koji je takođe i subjekt speva” (SS.. Ovde se odeljak iz odgovora čitaoca uzima kao predstavnik celine. str. (2) kritičara kod kojih je čitalac svestan sličnosti između svog čitalačkog iskustva i postupaka protagonista. str.

U ovom potezu. glavna briga postaje opis takvog samo­vrednovanja. kao u opisu Gordosti i predrasude koji je napisala Kerol Berger: „Umesto da nas vodi do preciznog prosuđivanja o Darsiju i Vikamu. str. On ga sprečava da stekne simpatije prema junaku” (IR. u kritici čitalačkog odgovora. Treći potez koji sam gore spomenuo ne uzima u ozbir svesnost či­ taoca – kritičar prosto prikazuje podudarnost između postupaka protagoniste i odgovora čitaoca. Aphaus. tvrdi da se u Guliverovim putovanjima pažnja čitalaca ne skreće na neke od „arbitrarnih fine­ sa koje su u sferi kraljevskog”. 178). recimo. str. već na izvesne „sumnjive distinkcije. str. Ostinova stvara iskustvo analogno Elizabetinom po svojoj zbunjujućoj složenosti i podložnosti iskrivljenom viđenju stvari” (Berger. Recimo. što je samo korak od toga da čitalac sudi o sebi. u kojoj su i govornik i čitalac združeni u sličnim dezorijentisanim i poučnim iskustvima: „Poput pesme ’Kuka’ (Holdfast). Isti potez čini i Fiš u raspravi o Herbertovoj poeziji. Ovde čitalac sudi o protagoni­ stima u tekstu i o sebi u svakodnevnom životu. čitalac je „istovremeno i učesnik u akciji i kritičar vlastitog postupka” (SS. pak.. str. na primer. i ’Istinska himna’ (A True Hymne) se odvija u stadijumima koji. XIII). U jednom takvom potezu. Srodan potez je opisivanje čitaoca koji ispravlja sebe. Fiš ne identifikuje čitaoca sa protagonistom. U drugoj varijaciji ove strategije. koje čitalac podsvesno može da prihvati ili svesno da podupire” (Uphaus. Sokrat i Fedar vredno grade sliku o idealnom oratoru.čitanja. Takvo razdvajanje od protagonista je nužno kako bi se oni prosudili. ali ne i protagoniste. već ih suprotstavlja. Ovaj potez napušta ravan čitalac­protagonista i njenim opisom ovde započinje poslednja serija kriti­ čarskih strategija o kojima ću raspravljati. Poslednji potez u kojem se primenjuje odnos čitalac­protagonista razdvaja međusob­ no tu dvojicu „glumaca”: „U Fedru postoje dva zapleta. U ovom potezu. već postupci koje on izvodi tokom procesa čitanja teksta koji je prouzrokovao te postupke. što se razlikuje kroz raznolike kritičarske poteze. kritičar pokazuje na koji način je čitalac prisiljen da sudi o vlasti­ tim postupcima i stavovima. izvedenim izvan njegovog čina čitanja teksta. čak i u tradicionalnoj kritici. reprezentuju istovremeno i nivoe čitaočevog razumevanja i faze u duhovnoj istoriji govornika” (SA. No. Izer pokazuje kako Vašar taštine „odriče čitaocu osnovnu fokalnu tačku orijentacije. pokazuje kako autor Džozefa Endrusa ohrabruje osećaj nadmoći na takav način da čitalac na kraju postaje postiđen („uhvaćen u zamku”) tim osećanjem (IR. Situacija u kojoj čitalac sudi o protagonistima je česta. čitalac postaje sudija vlastitim čitalačkim odgovorima. Izer. 13). 94 . već sugeriše da u nekom neodređenom vremenu posle početnog osećaja nadmoći čitalac postaje njome postiđen. 539). pri čemu čitalac nije svestan te sličnosti. Fiš opisuje verziju herber­ tovskog „dvostrukog kretanja” u kojoj „govornik i čitalac dele društvo i ovaj drugi postaje kritičar i ispravljač reči i misli onog prvog” (SA.. Fiš primenjuje drugu strategiju kada tvrdi da se „veliki deo značenja pesme saopštava” čitaocu preko njegove svesti o tome da je Adamovo iskustvo u pesmi „paralelno” sa čitaočevim za vreme čitanja pesme (SS. 200). 107). 17). str. Ovde je sličnost između postupaka protagoniste i aktivnosti čitaoca učinjena delom iskustva čitanja. čak i kada je donese­ ni sud rezultat prethodne identifikacije ili sličnosti. str. dok čitalac iz istih reči i fraza izvlači radikalnu kritiku tog ideala” (SA. 44). 29). Izer ne ukazuje precizno na trenutak upadanja u zamku. kao u prvoj pe­ smi. Ovde predmet suda nije svakodnevni ži­ vot čitaoca. Kao što Fiš tvrdi za Izgubljeni raj. str. str. str.

4­9). IR. grešenja i ispravki iz teksta. Ovo me vraća na poslednji par strategija koji se primenjuje u kritici čitalačkog odgovora – opis dva različita. 1959). 102). 119).Za razliku od njega. U kritici čitalačkog odgovora. „čitalac se neprestano poziva da stavi na proveru i odmeri [moralne] uvide do kojih stiže kao rezultat preobilja situacija koje mu se nude” (Iser. on ovu praksu nastavlja da primenjuje u Izgubljenom raju u sasvim drugačijim i nepriličnim situacijama. Međutim. Čitalac potom ukorava sebe zbog „slabosti koju svi ljudi odaju u susretu sa elokvencijom” (str. Fiš navodi citat iz Miltona: Complete Prose Works of John Milton. U analizama čitalačkog odgovo­ ra. zapravo njegovo vlastito” (Fish. SS. Prividnu logičnost njegovih argumenata čitalac će raskrinkati tek posle intervencije Miltonovog epskog glasa. Čitalac tako biva „prinuđen da još jednom prizna da je zlo. nalazimo izjave koje opisuju takvu nameru autora: Mensfild park uključuje i „testiranje čitaočeve moralne pronicljivosti” (Berger. čitalac biva preneražen kada otkrije Satanu dostojnog divljenja. koja smo razvili ranijim čitanjem”. str. 95 . kao što je moralno iskušavanje čitaoca. str. Oba procesa pretpo­ stavljaju da čitalac uči više kao aktivni učesnik. Obrazovanje čitaoca stoga „nije toliko poduka. PMLA. čak ni čitaočevo samovrednovanje nije konačno odmorište. Recimo. dezorijentaci­ ju. Tipičan je njegov opis Okrivljenog čitaoca: počinjući sa pretpostavkama iz epske tradicije i hrišćanskog mita.16 Uništena očekivanja rađaju razočaranje. nego kao pasivni posmatrač. str. koje vidi pod svakim krevetom. Isku­ šavanje se tako pretvara u upadanje u zamku. SS.17 Dakle. Ernest Sirluck (New Haven: Yale UP. Fiš i But neprestano opisuju tačno one trenutke kada se čitalac okreće prema sebi zbog specifičnog tekstualnog događaja ili izjave. 967. već i pokazuje kako on precizno otkriva trenutak u kojem čitalac postaje vlastiti kritičar. prema kritičarima čitalačkog odgovora. zbunjenost. Takva izneverena očekivanja naročito su bujna u čitalačkim iskustvima koja opisuje Fiš u Iznenađenosti grehom (Surprised by Sin). Ovaj primer ne samo što ilustruje kako Fiš koristi izneverena očekivanja u svojim analizma. 642 (SS. Poslednji potez o kojem ću raspravljati jeste kritičarevo prikazi­ vanje da je suđenje o sebi sredstvo pomoću kojeg autor prosto obrazuje čitaoca. pošto se čitalac ohrabri da prosuđu­ je o svakoj reči i postupku demona iz Pakla. u Izgubljenom raju. ovi efekti se ponavljaju u primenjenoj kritici čitalačkog odgovora. ur. 41). koliko uplitanje”. str. str. čitalac biva upleten u „vlastito 16 17 Howard Anderson. 86 (1971). str. 21). izneverena očekivanja čitaoca nikada se ne posmatraju kao cilj po sebi. 535). Stoga je samo­ kritika rezultat neosnovanih pretpostavki. ali srodna procesa: učenje čitanjem i učenje kako se čita. Hauard Anderson pruža jedan od mnogobrojnih primera koje bih mogao da citiram: „Stern svaki put manipuliše nama tako što namerno izneverava naša očekivanja od forme pripovesti. moram objasniti kritičarski potez od kojega to zavisi – radi se o opisu čitalačkih očekivanja i njihovom izneveravanju. u Vašaru taštine. Milton stavlja čitaoca na isku­ šenje „prilagođavajući iskušenja našim sklonostima i potom nas neposredno suočavajući sa dokazima o našoj grešnosti” (Fish. Pre bi se reklo da je takva dezorijentacija uvek sredstvo autora da postigne neki značajniji cilj. kao što je ona sa čovekom iz Rajskog vrta koji još nije pao. Pre opisa preciznijih specifikacija tog preokreta. II. Poslednja izjava u ovom nabrajanju ukazu­ je na specifičnu primenu dezorijentisanja čitaoca od strane kritičara književnog odgovora: po njima tekst protivreči čitaočevim očekivanjima kako bi ispravio njegove postupke. uništenih očekivanja. ”Tristram Shandy and the Reader’s Imagination”. str.

ali njemu se to neizostavno dešava” (SS. Ali ono što se odigrava je nešto sasvim suprotno: kritičarski performans is­ punjava kategoriju „čitalačkih iskustava” sadržajem vlastitih interpretativnih poteza. opis čitaoca kao subjekta teksta u isto vreme je i opravdanje za fokusiranost na čitaoca. nego i služe kao argument za čitav poduhvat čitalačkog odgovora. 970). 47). ove stra­ tegije nisu proste tehnike koje primenjuju kritičari kako bi opisali tekst i odgovor. a taj opis istovremeno pruža dokaz koji legitimiše fokus usmeren prema čitaocu. Kao i svi kritičarski pristupi. U ovom slučaju. str. Fiš primenjuje sve ove kritičarske strategije u analizi čitanja Izgubljenog raja. Dakle. Opis ovog drugog procesa (učenje kako se čita tekst) paradigmatski je potez za kritiku čitalačkog odgovora. Upravo njega koristim u analizi Mobi Dika kako bih razrešio srž pro­ blema u tumačenju: Ismail „nestaje” jer je odslužio svrsi podučavanja čitaoca kako da čita knjigu. varijacije na analizi ravni čitalac­protagonista i verzije o či­ taocu koji sudi o samome sebi. fusnote pod 1 i 2). Kritičarski potezi o kojima sam raspravljao najčešće su strategije u primenjenoj kritici čitalačkog odgovora. But zapaža da „osim činjenice. Štaviše. Tačno je da kritika čitalačkog odgovora teži da što približnije iznese sadržaj čitalačkih iskustava. str. čitalac „nastavlja zapo­ četo. za koja se uvek pretpostavlja da prethode kritičarskom performansu. 49).prosvećivanje” (Fish. Vratimo se samo na jednu ilustraciju iz prethodne rasprave: kritičari čitalačkog odgovora često imaju tumačenje da je čitalac subjekt teksta. Ono što Izer ovde opisuje jesu lekcije teksta (uče­ nje čitanjem). 34­35). Na jednom mestu. Ovde tumačenje 96 . kritičari opisuju kako prethodni odlom­ ci iz teksta pripremaju čitaoca da sudi. tumači i čita kasnije delove teksta. drama nam još saopštava kako je trebalo da reagujemo” (VH. I opet Izer: „Potencijalna iskustva prva dva monologa [u Buci i besu] služe da bi izoštrila čitaočevo kritičko oko. kritika čitalačkog odgovora je skup interpretativnih konvencija koje sačinjavaju ono što kritika teži da opiše. str. a ne lekcije o čitanju tog teksta. Očaran retorikom Satane. Ovde čitalac uči da čita. izneverena očekivanja guraju čitaoca prema otkriću. Eseje iz romana Tom Džons Izer opisuje kao „vodiče” koji čitaocu pokazuju „kako treba da sagleda­ va tekuće događaje” (IR. U svim ovim primerima. SS. manifestacije interpretativnih konvencija koje sačinjavaju taj tekst i njegove efekte (v. Anderson tvrdi da „Stern koristi primer pogrešnog rasuđivanja sporednih protagonista kako bi upravljao či­ taočevim sudom o glavnim protagonistima u budućnosti” (Anderson. 160). One su. čiji je on deo. U iskustvima koja portretiše Izer. str. njihovi usavršeniji oblici u vidu uočavanja čitaoca u tekstu. str. stvorila novu pozadinu naspram koje će on suditi o Džejsonovim očiglednim postupcima” (IR. zapravo. Raspravljajući o Hamletu. No (da se još jedanput vratim na svoj metakritički položaj). on prikazuje da je rezultat ispravki od strane epskog glasa „usvajanje novog načina čitanja”. str. str. učenje čitanja postaje učenje čitanjem. tumačenja (predstavljena kao neutralni opisi) ne samo što funkcionišu kao ovlašćenje za specifično čitanje. a uplitanje čitaoca u moralne sukobe tera ga da formuliše rešenja za vlastite sukobe (IR. Ovaj kritičarski potez se ingeniozno umnožava u kritici čitalačkog odgovora. 14). rešen da ne bude više uhvaćen u istu mrežu. 149). tako da mu se može pokazati koliko je teško ispravno čitati tekst (i svet). Ta strategija deluje opisiva­ njem odnosa čitaoca prema tekstu (on je njegov subjekt). Opisivanje ovog kumulativnog treninga omogućile su sve grupe kritičarskih poteza o kojima sam raspravljao: opisi vremenskih čitalačkih odgovora.

u stvari. NY: The Whitston Publishing Company. Bila bi. ovo važi kako za moj metakritički položaj. str. ni idealistička – ona je reto­ rička. ur. Interpretive Conventions. Critical Inquiry. u krajnjoj liniji. greška kada bismo o ovom argumentu rasuđivali kao o začaranom krugu koji bi mogao da se izbegne. tako i za kritičke analize koje opisujem). Steven Mailloux. Ovo je. 18 Hermeneutika koja se ovde zastupa u krajnjoj liniji nije ni realistička. V.rađa dokaz koji čini neospornim pokušaj da se takvo tumačenje učini na prvom mestu. onda je kritičar taj koji nas. ”Truth or Consequences: On Being Against Theory”. 1984). 296-315. New Literary History. 399­407. (Troy. 760­766. Victor A. ”Convention and Context”. 14 (1983). međutim. oba ova eseja isprav­ ljaju epistemološki idealizam kakav se otkriva u: Mailloux. 192­207. (S engleskog preveo Predrag Šaponja) Izvornik: American Critics at Work: Examinations of Contemporary Literary Theories.18 Ako nas je tumačenje ubedilo. Cramer. Svaki čin kritike ubedio bi nas da usvojimo njene konvencije i „pišemo” tekst koji ona „opisuje”. 97 . (Naravno. str. poseban slučaj načina na koji funkcioniše svaka kritika: činjenice ne prouzrokuju tumačenja. tumačenja sačinjavaju činjenice. 9 (1983). uči kako da čitamo.

Pri tome Gadamerova filosofska hermeneutika nudi jedan dalekosežan obrazac koji glasi: „Svaki je susret sa jezikom umetnosti susret sa nezaključenim događajem i (takođe) sam deo toga događaja“.2 Pošto je ova zakonitost primenljiva na svako književno-umetničko delo en generelle na koji način je. ali se hermeneutika o njegovom iskustvu ne pita šta i kako ono misli sebe samo. bilo da je filosofske. beskonačno proizvodeći nove kontekste na način apsolutno nezasitljiv“. već da ga otvori u njegovoj pojedinačnoj istini. Beskonačna tekstualnost i igra značenja. Beskonačnost interpretacije sadržana je u samom delu. kaže Gadamer. da se stavi među navodnike. hoće mnogostrukost književno-umetničkog dela ne da iscrpe. Razlog tome je činjenica da se „nijedan kontekst ne može zatvoriti u sebe“. estetske ili istorijske prirode. Derrida). Context/. str.1 budući da svaki deo toga konteksta „može da se citira. 4 Ibid. Pitajući se šta je razumevanje književno-umetničkog dela mi učestvujemo u otkrivanju njegove istine. pitamo se. 5 Ibid. prev. u njegovom autohtonom iskustvu.4 pri čemu samo razumevanje (hermeneutika) „štaviše pripada susretu sa samim umetničkim delom. događaj. 18. posledica je onog što ovaj filo1 Žak Derida: Potpis. 22. Slobodan Novakov. kontekst /Signature. ona produktivna kada se radi o nekom hermetičkom delu? Celokupnost hermeneutike jeste ona oblast u kojoj se mora tražiti odgovor na ovo pitanje. 98 . Event. 172-197.3 To znači da književno-umetničko delo ostaje u biti neiscrpivo (i ono to. Sarajevo. 3 Hans-Georg Gadamer: Istina i metoda /Wahrheit und Methode/. prev. str. u: „Delo“ 6 (1986). str. zna samo od sebe). o čemu u svojim radovima govori Žak Derida (J.Boško Tomašević PESNIŠTVO PAULA CELANA I BESKONAČNOST KNJIŽEVNE INTERPRETACIJE (O HERMENEUTICI HERMETIČKOG PESNIŠTVA) Svaka interpretacija književno-umetničkog dela potencijalno je nedovršiva. 130. 2 Ibid. a u okviru jedne beskonačne tekstualnosti koja je faktum sveta Pisma (l’écriture). tako da se samo iz ove pripadnosti može osvetliti način bitka (kurziv naš) umetničkog dela“. Ta beskonačna tekstualnost u kojoj se značenja proizvode procesom cepljenja (značenje značenja) i nedovršivim implikacijama značenja niukom slučaju ne obesmišljava napor niti pisanja niti pisanog tumačenja.5 Ovim stavom Hans-Georg Gadamer i nehotice ističe u prvi plan pojam sveopšte tekstualnosti unutar koga se svet onoga što se interpretira i svet same interpretacije razumevaju kao deo jednog i istog događaja koji propituje bitak onoga šta se na taj način iskušava. str. 1 (1977). Veselin Masleša. „Glyph“. 1978. čime on prekida sa svakim datim kontekstom. Jer ona. 129. „već o tome šta je ono uistinu i šta je njegova istina“. str.

preko Trakla. Svaki tekst se. Valerija i Rilkea stiže se u podnožje onoga što to pesništvo sledi. 99 . 8 Harald Weinrich: Linguistische Bemerkungen zur modernen Lyrik. str. u duhovnim naukama deluje jedna paradoksalna zakonitost čija se neobičnost sastoji u tome da ukoliko je jedan tekst autoritativniji i snažniji utoliko će više novih tekstova proizvesti. ta 6 7 Jacques Derrida: L’ Ecriture et la différence. proistekla je iz teme ove Celanove pesme. godine kada je pesnik objavio zbirku Mak i pamćenje (Mohn und Gedächtnis) sa pesmom „Fuga smrti“ (Todesfuge) kao središtem zbirke.9 „Sve budnijim smislom za elipsu“. 11 Hugo Friedrich: Struktura moderne lirike. Ante i Truda Stamać. Zagreb. neprestance iz svojega ‘više ne’ u svoje ‘još uvek’“.12 Celanovo delo je nemačkoj javnosti. 117. (. svuda postoji ta igra tragova o kojoj u svojim radovima7 govori Derida. SNL. Idući tragom njegovog pesništva uistinu je nužno preći jedan vek evropskog: od Malarmea. u P. veoma je pogodno za propitivanje hermeneutičkih koncepata nastalih tokom poslednjih pedeset godina. elipsa. „postala opštim estetičkim principom. u knjigama: Positions (1972). „Akzente“. „pesma pokazuje. Po svedočenju Ota Pegelera (O. 1968. kako je još za života pesnikovog primetio Harald Vajnrih (Harald Weinrich). ona traži jednu drugu pesmu u sebi samoj. str. o njenom smislu za elipsu i sklonosti ka umuknuću.10 Već sa ovih nekoliko reči definisano je područje našeg hermeneutičkog propitivanja ovog pesništva: tamnost (hermetičnost). 39. Ta pesma ga je proslavila. poput „pesmovati posle Aušvica“. Celan: Snježna dionica. 1967. 1978.) Verujem da je to. kaže pesnik. to je neporecivo. a potom i evropskoj. Pöggeler). prev. onda barem tamnoća dodeljena pesništvu za volju susreta iz neke – možda samozacrtane – daljine ili tuđine“ – Paul Celan: Meridijan. Truda Stamać. Napisana pesma zacelo završava. Zagreb. jaku sklonost ka umuknuću“.. naime tamnoće o kojoj govori Celan u svom darmštatskom govoru 22. i proizvodi preoblikovanjem drugog teksta. „da bi mogla opstati ona se priziva i dohvaća. 10 Paul Celan: Meridijan. oktobra 1960 godine.6 U tom smislu. Što se tiče tamnosti (hermetizma i hermetičnosti) o njoj je još s početka druge polovine dvadesetog veka kao o diferencirajućoj činjenici savremene lirike pisao Hugo Fridrih (H. Upravo ona pesmu prekomerno izdvaja iz uobičajene saopštavajuće funkcije jezika. 427/292. 1969. 9 „Moje dame i gospodo. Friedrich) u svojoj čuvenoj knjizi: Struktura moderne lirike (Struktur der Modernen Lyrik). Marges de la philosophie (1972). 12 Citirano prema navodu u knjizi Huga Fridriha: Struktura moderne lirike. umuknuće: tri termina koja stoje u samom središtu poetološkog koncepta lirike dvadesetog veka.11 Ono što sâm Celan govori o tamnosti savremene lirike. Govor prilikom dodele nagrade „Georg Büchner“ u Darmštadu 22. danas je običaj pesništvu prigovarati zbog njegove tamnoće. kaže Fridrih. kako bi je održavala u nekom treperenju kojim ona više izmiče no što se približuje“. Stvarnost. Na primer. prev.8 „jedan vek evropske lirike“ („ein Jahrhundert europäischer Lyrik resümiert“). Dissemination (1972). u čitaocu. 152.ILUMINACIJE sof naziva „igrom sveta“ u kojoj „jedan uopšteni tekst vazda pribavlja daljnje veze. postalo poznato 1952. veka takođe zapisati: „Poezija je upućena na onaj viši oblik značenja. 153. str. zajedno sa Adornom. „Zatamnjenost je“. ali takođe. korelacije i kontekste“. uostalom. 1969. u piscu. u ćutanju“. L’Ecriture et la différence (1967). u poslerartnoj Nemačkoj razmišljalo. koji se nalazi u nerazumljivosti. Pesničko delo Paula Celana. ako već ne kongenitalna tamnoća. str. str. njegova hermetičnost u kome se dâ rezimirati. ali ne prestaje. Španski pesnik Pedro Salinas će povodom teme „tamnost i hermetičnost“ u pesništvu 20. Tema o kojoj se.. oktobra 1960. veoma se dobro slaže sa Fridrihovim uočavanjem hermetičnosti te iste lirike.

1959). 240. 213-225. bila je to jedna stvaralačka skepsa koju je pokretao gotovo utopijski nagon za drugim. kao oruđe. 15 Paul Celan: „Loszukommen von den Worten als blosse Bezeichnungen“. behu tada u svim ustima. 14 Paul Celan: Meridian. Godine 1955. Celan je uvek tvrdio da se ono prapesničko nalazi u jednoj protivnosti i naspramnosti spram istorijskog vremena. drugačijim jezikom. das wollen und wollen sie nicht verstehen“). Celan je dobro razumeo da je njegov pesnički jezik za druge „taman“. str. 1972. jezik se s jedne strane borio sa strahotama stvarnosti. kao na primer Harald Vajnrih (H. str. dahtao. 1986. 246. str. oznake za nešto što leži u samoj stvarnosti. on je. Neki tumači. „Ich möchte in den Worten wieder die Namen der Dinge vernehnen“. Pesma je. Srpskohrvatski prevod govora povodom nagrade grada Bremena nalazi se u knjizi Paul Celan: Snježna dionica. međutim. imao isti taj jezik koji mu nije bio po volji. Glauben Sie mir – jedes Wort ist mit direktem Wirklichkeitsbezug geschrieben. Ipak. str. izgrađeno je na temelju te skepse. 17 Ibid. u: Der glühende Leertext. ka shvatanju jezika kao „razgovora“ (Gespräch) unutar istorijskih mesta koje subjekti zauzimaju u tom razgovoru. Paul Celans poetologische Texte. Weinrich). kako nas sam obaveštava u svom bremenskom govoru. skupa sa središnjom njenom pesmom. metapoeziji. reči treba da postanu imena. 1986. 128. 109-122. jezik kao zatvor. pod hiljadugodišnjim naslagama raznovrsnog smisla koji je jedna reč nosila. to vi ne želite da razumete“16 („Mein letztes Buch wird überall für verschlüsselt gehalten. Citirano prema navodima iz knjige Dorotheee Kohler-Luginbühl: Poetik im Lichte der Utopie. Kao pesnik.13 Celan je. kaže Pegeler. „Worte werden Namen“. pa u tom kontekstu svoga pesničkog verovanja objavljuje zbirku Rešetka jezika (Sprachgitter. počev od zbirke Rešetka jezika. Međutim. On se borio protiv „postvarenosti“ (Verdinglichtem) reči. međutim. 100 . str.14 Celan je različitim prilikama izjavljivao isto: doći do reči kao čistih oznaka. Paul Celans poetologische Texte. Njegove želje išle su u pravcu korespondencije (sveze) između jezika i stvarnosti (unutar čovekove privatne povesnosti). 1993. ka restituciji jezika u pravcu njegovih početaka. On će to ovako formulisati: „Prapočetni trenutak pesništva jeste jedna protivnost prema istorijskom vremenu“17 („Das Ursprungsmoment 13 O tome šire piše Christoph Jamme u radu Paul Celan: Sprache – Wort – Schweigen. Formulacije iz „Fuge smrti“. to što je Celan priželjkivao nije bilo u korespondenciji sa stvarnošću jedne opštevažeće upotrebe jezika. videli su u njemu nastavljača malarmeovske tradicije u pesništvu koja u jezičkoj moći samoj sagledava „mimesis sveta“. pokazivala jednu protivstvarnost. Annäherungen an Paul Celans Dichtung. zasnovala je Celanovu pesničku slavu.15 dakle. Ali ne. Sâm to nije tako shvatao: „Za moju poslednju knjigu veruje se da je tamna. „da bih se orijentisao.knjiga. 16 Navedeno prema: Dorothee Kohler-Luginbühl: Poetik im Lichte der Utopie. on je morao biti razočaran stanjem jezika. Sâm Celan video je u svome pesništvu nemoć jezika. da bih za sebe shvatio stvarnost“ („um mich zu orientieren. u rečima uistinu i ponovo sagledati stvari. Verujte mi – svaka reč u njoj napisana je u najneposrednijem odnosu prema stvarnosti. objavio je Celan zbirku pod naslovom Od praga do praga (Von Scwelle zu Schwelle). Počev od te knjige počelo se govoriti o Celanovoj poeziji kao o metajeziku. u: Ausgewählte Gedichte. Njegovo delo. a za pakt reči sa razumom (Pakt mit der Vernunft). pisao pesme. jer je. um mir Wirklichkeit zu entwerfen“). Pesnik je želeo da svojim delom pokaže stvarnost. Aber nein. s druge.

sondern eine �rscheiDas nungsform der Sprache. Pesništvo je. Ona je istovremno i nešto što je u-topijsko. Paul Celan: Gespräch mit Gregor Laschen. 1993. jedna. 190). ka jednom „adamskom prajeziku“ sadržana je izvesna fenomenološka nota koja sledi ideju o potrebi za „identitetom između 18 19 Ingeborg Bachmann: Literatur als Utopie. U zahtevu za povratkom jezika ka samim stvarima. nastaje iz očigledne skepse koju Celan ima prema saopštavajućem jeziku. približava. 214. pak. u: O Paulu Celanu. 12. koliko je Ja neko određeno Ja“21 („Das Du ist so sehr und so wenig Ich. Taj jezik treba da bude dovoljno moćan da može da prenese u pamćenju i kroz pamćenje zadržanu patnju. datum koji je Celan. u: Hans-Georg Gadamer. Ono. Jezik koji stoji protiv toga jezika jeste jedan protiv-jezik. dok je u svetu informacija sasvim obratno i drži se samo do one reči koja je u biti nepovesna (geschichtslos) i informativna. kao i u svom bremenskom govoru. 28 20 O tome videti komentar Kristofa Jame-a u: Christoph Jamme: Paul Celan: Sprache – Wort – Schweigen. biti još govoreno. der Frankfurter Vorlesungen. nego tek jedan pojavni oblik jezika i. odnos između toga Ja i Ti jeste u bitnom jedan saopštavajući odnos. Pesništvo. U svom poetičkom spisu Razgovor u planini (Gespräch im Gebirg) Celan će. und es ist auch nicht nur Sprache“). ono je uvek „na putu“ ka Drugome. dakle. Bachmann). dakako. upravo onako kako je to obrazložila u svojim frankfurtskim predavanjima o poeziji Celanova prijateljica iz njegovih bečkih dana. Službeni list SRJ. o kojoj će u radu. već i na temelju tih naznaka mogli bismo da sagledamo korene Celanovog hermetičkog pesništva. Ona nastaje od rana koju joj je nanela stvarnost. 2002. 101 . „tako jako i tako malo neko određeno drugo Ja.des Dichterischen ist ein sich querstellendes Aufbegehren gegen die historische Zeit“). wie das Ich Ich ist“). str. takođe. 21 Hans-Georg Gadamer: Wer bin Ich und wer bist Du?. str. U svakoj pesmi upisan je „20. godine u jednoj vili na Vanzeu (Wannsee) održana čuvena konferencija o „konačnom rešavanju jevrejskog pitanja“ u ondašnjem nemačkom Trećem rajhu. 1986. kako veli Hugo Fridrih. te bi to bio „povratak ka jednom bespogovornom naivitetu“ („Rückkehr zu einer unbeRückkehr dingten Naivität“). Pesnik Celan i piše iz tog (njegovog) pamćenja prošlosti. Filozofija i poezija. protiv-reč (Gegenwort). već pokazano. (srpski prevod Saša Radojčić. Taj zahtev u umetnosti pesništva ostvaruje se unutar „kriptične reči“ koja više izmiče svojoj saopštavajućoj nameri. nužno usmereno na povest i u tom smislu ono je realistično. 1965. „Ko sam ja i ko si ti?“. kako bi ono bilo bolje predočeno. zastupati gledište o neophodnosti da se barem u pesničkoj reči naiđe na jedinstvo reči i stvari. str. pesnikinja Ingebrog Bahman (I. Utoliko „pesma nije samo jezik. kao čovek koji je prošao nacističke logore. morao da zapamti. 5. „tamna“ u okvirima onoga šta i kako nešto saopštava. budući da je toga datuma 1942. stoga. sa jednim Ti koje je. dakle. ona nije samo jezik“19 („Das Gedicht ist nicht Sprache. Pesma govori o tajni toga susreta (Geheimnis der Begegnung) sa Drugim. kako kaže Gadamer. Pesnička reč je u tom smislu usamljena i. str. u knjizi Der glühende Leertext. Ukoliko bismo sa zadržali na ovim ovde tek samo naznačenim stavovima Celanove poetike.18 a što je i Celan u jednoj rečenici naznačio u svom bremenskom govoru. koje je u sebi zadržalo povest patnje. Pesnička reč je. gde bi ono što je imenovano i znakom iskazano bilo jedno i isto. januar“. nužno. no što joj se. gde jedinstvo sveta i spisa ne bi bilo samo obećano.20 Iskazati i „pokazati“ taj realizam zahteva izvesnu „odsutnost“ realnoga. Ipak. odnos unutar koga neko Ja nekome Drugom nešto saopštava.

) Der glühende Leetext. ciklus Kristal daha. 102 . već sa kafkijanskom porukom objavio upravo postojeću stranost između sveta i jezika. bio bi. stvari ostaju bez imenovanja. nav. die Dinge ohne Benennung. falsches Double neben der Dingwelt. kao izvesna iskrivljena dvostrukost spram sveta stvari. Pesma. 1987. pesnički tekst bi u tom slučaju bio „prevod“ sveta koji je Bog stvorio. U tom smislu Monika Šmic-�mans (M. ohne Übersetzung ins wort: unlesbar also auch sie“). U: Psalm und Hawdalah. Zum Werk Paul Celans. između jezika i sveta“. i one. Jake ure daju za pravo pukotinskom satu. na raspad sveta na dva: na svet reči i znakova i svet stvari. ne sadrži čitljive oznake koje bi bile čitljive spram drugih oznaka teksta. Njegovi znaci ostaju bez stvarnih referenata i utoliko su nečitljivi. 23 Monika Schmitz-�mans. nečitljive“23 („Die Sprachwelt steht unverbunden. 95. Celan. U: Otto Pöggeler. i stoga. spram „sveta-kao-teksta“ jedan „metatekst“. als ein inkogruentes. onog Celana koji je ispevao „Tenebrae“. Cristoph Jamme (prir. ne dâ se nužno i razumeti“24 („Was lesbar ist. „Tibingen. Ti. matrix“. januar“. Ihre Zeichen bleiben ohne wirklichen Referenten und sind insofern unlesbra. „Radix. „Psalam“. Sve dvostruko. str.znaka i stvari. to pokazuje na taj način što tu nečitkost sveta najpre imenuje. neprevedene u reč. i proglasio taj svet nečitljivim: Nečitkost ovoga sveta. läßt sich nicht 22 Monika Schmitz-�mans: Paul Celan und schriftmetaforische Tradition. nečitljivo je spram međusobnih odnosa delova i celine. zapravo. str. prir. U tim zbirkama. Štaviše. J.. uklešten u svoju najdubljost izmičeš sebi zauvek.. Problematika „nečitkosti ovoga sveta“ („Unlesbarkeit dieser Welt“) zapravo jeste jedan topos koji za predstavu ima svet „kao tekst“ (Welttext) koji je čitljiv. Nečitljiva je jer ostavlja otvorenim pitanje odnosa toga o čemu ona zapravo govori i onoga kako i šta govori. U uobičajenom smislu reči. Budući da to tako nije. via negativo. Annäherungen an Paul Celans Dichtung. dakle. a potom je na pesnički način daje. P. pa stoga tek u onome što je na osnovu toga razočarenja proizašlo nalazimo pravog Celana. Ova Celanova pesma je uistinu jedna nečitljiva i posve tamna pesma. Ryan: Die „Lesbarkeit der Welt“ in der Lyrik Paul Celans. 95. Strelka. rad. bila su to samo zastupana gledišta. 1993. Pesnički poredak stvari zahtevao je drugačije pristupe pesmovanju stvarnosti. promuklo. Ono što se može reći povodom ove Celanove pesme može se reći i za Celanovo delo u celini. Rajan (J. čak i ono što je čitljivo (reči kao takve). Ryan) ovako formulisati: „Ono što je čitljivo. zbirku Snežna deonica. Schmitz-�mans) veoma dobro zapaža kada povodom navedene Celanove pesme kaže kako „svet jezika stoji nepovezan i nekongruentan. ciklusima i pesmama ispevao je Celan ne slaganje sveta reči i sveta stvari.22 No. Uočena nečitkost sveta ukazuje upravo na tu podelu. 24 J. To će J.

str. Upravo ta imena koja nedostaju traži i nalazi pesnik. „Pesnička reč“. 1990. kaže Celan. Pesmovanje je jedno kazujuće nalaženje bitka“27 („Das wesensnotwendig Zu-Dichtende liegt in dem verborgen. jer ono pokazuje na delu to traženje. a koje glasi da se čitajući jednu pesmu valja uvek vraćati njenim rečima. vratiti se samim tekstovima i pokušati ih tumačiti. „Pesništvo nam“. Sa ovim uputstvima. Ali ono (pesništvo) utemeljeno je u bivstvujućem kao put kojim se ide ka „kazivajućem nalaženju bitka“ („sagendes Finden des Seins“). sondern es ist ein reines Finden eines reinsten Suchens. kaže dalje Gadamer. Bitnost o-pevanoga je ono što se u bivstvujućem kao bivstvujućem nikada ne može da nađe. a to je njena posebna odlika. Predmet pesmovanja jeste bivstvujuće kao takvo. dakle. valja nešto činiti. Međutim. Ali to pesničko pro-nađeno nije jednako pro-nađenom jednog bivstvujućega. Stoga ono pronađeno u njegovoj pojavnoj formi pred čitaocem izgleda nepoznato. 123. glasio je njegov odgovor. u trajnosti toga nalaženja koje je uvek i samo nalaženje leži tajna Celanovog pesništva. Gadamer: Gedicht und Gespräch.. neuhvatljivo u okvirima pukog informativnog diskursa. nego je ono nešto čisto nađeno jednoga čistog traženja. budući da se „u samoj reči potvrđuje ono o čemu se govori“25 („es ist das Wort selbst. was vielmehr. naime. was sich niemals irgendwo und irgendwann und irgenwie als etwas Seiendes-Wirkliches innerhalb des Wirklichen antreffen und finden läßt. 103 .-G.. str. između odsutnosti i prisutnosti. sâmim rečima. čitati i čitati. GA. nikada i ni na koji način unutar stvarnoga ne može sresti kao nešto bivstvujuće-stvarno. odvraćajući na pitanje kritičara kako je moguće razumeti njegovu poeziju: čitati. ali u jednom dužem izvodu kojeg je ovde nužno navesti. može biti samo pronađeno. Drugim rečima. Dichten ist ein sagendes Finden des Seins“). jesmo mi sami. das das. koje se ne drži bivstvujućeg. u: Martin Heidegger. To prethođenje dolazi iz stranoga i nepoznatog. naizgled. Das wesenhaft Zu-Dichtende ist das. das sich nicht an das Seinde hält. vom findbaren Seienden aus gesehen. prezentira samu sebe“. nedokučivo. Odnos bivstvujućeg spram tubivstvujućeg jeste ontički 25 Hans-Georg Gadamer: Utihnjuju li pesnici? (Verstummen die Dichter?). Original u: H.unbedingt verstehen“). wovon es redet. „katkad prethodi“. hermetično. Aber dieses dichtende �rfinden ist nicht das �r-finden eines Seienden. U istom smislu o svojoj poeziji govorio je i sâm Celan. 26 Ibid. gledano sa stanovišta bivstvujućeg. i gradi se unutar jedne posebne pesničke dijahronije: jednoga „već-ne-više“ i jednoga „još-uvek“. nur erfunden werden kann.26 („Das dichterische Wort präsentiert sich selbst. 149. zugleich verbürgt“). Nem. U svojim Predavanjima o fenomenologiji o unutrašnjoj svesti o vremenu Huserl će jednom uzviknuti: „Ali za sve to nedostaju nam imena“ („Für all das fehlen uns die Namen“). koje je uvek in statu nascendi i. indem es etwas präsentiert“). 27 Martin Heidegger: Hölderlins Hymne „Der Ister“. stoga. strano. 53. Ono je stoga kriptično i. „Pesma se uvek potvrđuje na ivici same sebe“ („daß das Gedicht sich nur am Rande seiner selbst behauptet“). postoji jedno hermeneutičko pravilo koje smo naučili od Gadamera. povodom pesmovanja govori i Hajdeger: „Ono bitno o-pevano (Zu-Dichtende) boravi u skrivenosti i ono se nigde. i koje. ma kako bila dobrodošla. reći će Celan. Bd. Upravo u tom „kazujućem nalaženju bitka“. hermetično. Nalazi ih. U istom kontekstu. was sich in Seienden als Seiendes niemals finden läßt. to strano i nepoznato koje nam dolazi u susret i na izgled prethodi. „prezentirajući nešto. ipak. jer nađeno jeste ono što je oduvek pripadalo pesništvu.

30 Heino Schmull: Sobald das Gedicht wirklich da sei . Ono ljudsko čoveka („das Menschliche des Menschen“) zasniva se na onom „egzemplarnom bivstvujućeg“ („exemplarisch Seinde/n/“) čoveka koji svoje tubivstvovanje („Dasein“) zapitkuje o smislu bitka. rekli bismo.“ – mi to ne znamo. 230 104 . pesnik pesništva. već o jednom univerzalnom i univerzalističkom pokušaju otkrivanja onoga što Sv. tiho. Augustin naziva distentio animi koje se nalazi stešnjeno između prošlosti. Specifika Celanove beskonačne Knjige sadržana je u njegovom pesničkom hermeneutizmu nacrta opstanka. Emergenz in Dichtung und Poetik Paul Celans. na hrpu zemlje. tiho za sebe zaklinje raskrita joha. Paul Celan.. jer mu je on blizak. 1983. str. pedalj široko. str. 1976. 109. odnosno biti čoveka.odnos koji se iskazuje. koliko i mišljenje vremena. Stoga se svaka pesma i nalazi u „bezpočetnosti“ („Ursprungslosigkeit“). jedna beskonačnost mogućnosti interpretacije. Zašto? – Svakako stoga što se jedno pesmovanje. str. ona hoće da bude tražena i zadobijena“29 („Wirklichkeit ist nicht. Navedimo pesmu u celini: U zakutku vremena. s obzirom na jedan terminus tehnicus. sa koje duhovne i kulturološke razine započinje Celanova pesma čiji početni stihovi glase: „U zakutku vremena. nikada ne može naći u situaciji da vreme misli u njegovom kauzalnom razvitku i isto tako što je nemoguće da se uspostavi ikakav „kontinuirani prelaz od reči ka stvarnosti“30 i vremenu. pojmom „blizina“ („Nähe“). Mnogo više zato što je priroda knjige koja stoji uvek u jednom lancu knjiga i tekstova beskonačno interpretabilna. čiji je zadatak iznalaženje odgovora na fundamentalna pitanja čovekove vremenitosti. Wirklichkeit will gesucht und gewonnen sein“) idu upravo u pravcu traženja koje sprovodi tubivstvujuće. sadašnjosti i budućnosti. u: Randgänge. pri čemu se ne radi samo o nacrtu opstanka „tu“ i „ovde“. 168. zapitkujući o njegovom smislu. 3. onda Celanove reči „stvarnosti nema. On je. Jedan hermeneutički osvrt na to pesništvo mora stoga uvek biti jedan krug u kome se ogleda. 2001. Kako ustanoviti odakle. Bd. takođe. Tek na ovom mestu došli smo do naših ključnih polazišta s kojih možemo da započnemo analizu Celanovog pesništva. „Blizina“ je nešto što pripada blizosti bivstvovanja i tubivstvovanja. u poeziji Paula Celana pokazalo se hermetičnim... čuče prostrijeljena pluća. Taj pokušaj iznalaženja odgovora nije nailazio na manje otpora nego što su ta ista pitanja na isti taj otpor nailazila u filosofiji. 28 29 Jacques Derrida: Finis hominis. Ono što je u filosofiji u pogledu pitanja o vremenitosti bilo još od Avgustinova vremena aporetično. ali i povesnosti.28 U tom smislu ukoliko reč „bitak“ u jednom pojednostavljenom smislu shvatimo kao stvarnost. Nikako samo stoga što je Paul Celan bio poeta doctus. pre pesnik tubivstvovanja čiji prikaz u njegovom pesništvu ostaje taman. Pesnik Paul Celan nije. a to može da čini stoga. Celanovo pesništvo odražava jednu „poetiku vremenitosti“ („Poetik der Zeitlichkeit“).. idući na putu prema bitku. Svaka knjiga ima svoju beskonačnost. („nach dem Sinn von Sein“). kao Helderlin.

stoga. budući da ga u prvim stihovima nema. Pesnik je u toj pesmi neko koga nema. ko je on. te je stoga. mi iz pesme ne možemo da zaključimo. Svaka „strofa“ pesme donosi po jednu sliku. toj poetici ponovo. vrpce svijetla pripaljuju me krunske štete plamte. te sintagma „sat kuca“ daju jednu sliku pustoši unutar trajanja i ljudskog „vremenjenja“. trajanja u sopstvenom (malom i nevažnom) „zakutku vremena“. „Junak“ ove Celanove pesme upravo je to Se. No. to znači nužno se konfrontirati sa izvesnim Malarmeovim stavovima. neustanovljenosti.na granici polja krilati sat kuca zrnce snijega iz vlastita kamenog oka. ona čak nije „uramljena“ ni naslovom. koji u toj pesmi ne postoji. Njegovo pesništvo. Ona je jedna među mnogim Celanovim pesmama koja dijagnostikuje „stanje“ Celanovog pesništva: njegova polazišta. Mi tu sintagmu „prevodimo“.. na rastakanje koje „ima karakter izgubljenosti“. neupadljivosti. Vratimo se. Pesništvo (umetnost) „tu u određenom smeru iziskuje određen razmak“. Ono postoji na način nepravosti. Da tu pesmu ispisuje pesnik. No. Kada to tako prevedemo onda ostale slike iz prethodnih „strofa“ postaju čitljivije. U protivnom postoji opasnost da se pesništvo o istoriji odveć povoljno izrazi. ono „‘najrealniji subjekt’ svakidašnjice“. dakle svega što stoji u egzistencijalnom opisu karaktera Se. takođe.. ona nije jedina pesma koja svoj nastanak duguje toj izvornoj bespočetnosti. Pesma dolazi iz otvorenog prostora. Da pesma dolazi iz otvorenog prostora svedoči i njen poslednji stih. njegovu duhovnu poetiku. već je napuštaju da bi se tema vremena vratila u stihu „sat kuca. na nekakvo minimalizovanje tubivstvovanja. Konsekvetno promisliti Malarmea. Ali sledeći stihovi ne nastavljaju temu vremena. pesma govori o vremenu. Pa. prema toj činjenici mora – to smatra sâm Celan – biti obavezno. Pesma. Doba kada se pevalo iz perspektive jednog Malarmea je prošlo.“ i ponovo iščezla u stihovima-slikama koji pesmu nastavljaju i ubrzo je dovršavaju. za sebe u reč „ljudi“. nešto što nema lica. stoga. Sudeći po prvom stihu pesnik želi govoriti o vremenu. Da li je pesma htela da kaže da je ljudsko trajanje („vremenjenje“) u celosti jedna pustoš? U toj pustoši postoji biće koje je i samo obeskorenjeno. Na kraju pesme pojavljuje se i jedan lik („pripaljuje me“). Pada nam na pamet Hajdegerova analiza svakidašnjosti tubistvovanja i bezličnog Se (man). na to nikada ne bismo pomislili. 105 . Sintagma „prostreljena pluća“ i reč „polje“. stavljajući pred sebe zadatak samoosvešćenja pesništva nakon Katastrofe. Reč je o jednoj prosečnosti. Mi ne znamo šta znači sintagma „krunske štete“. kaže Hajdeger. ipak. s obzirom na istorijsko vreme u kome peva svoje Oeuvre. i nije mogla drugačije nastati do iz „bezpočetnosti“ koju i sama opisuje. To Se ukazuje. Nismo sigurni da to „ja“ nešto zapisuje i isto tako nismo sigurni ko tu govori. stvara neposredno posle Drugog svetskog rata. stoga. Povezujući prvi i poslednji stih zadobijamo jednu sliku koja je slika čovekovog „vremenjenja“. pesma kao da oponaša vizuelnu sliku vremena kod slikara Dalija. bolje reći ona se postepeno penje do „čvrstog jezičkog lika“ vremena. Pri tome. Celan. njegovu poésie pure i duhovni nazor koji iz toga stava proishodi kako predlaže Celan u svom darmštatskom govoru. Ono je jedno Svako.

prev.“32 Između Celanovog pesništva i Hajdegerove filosofije postoji jedna tamna.. sa jednom bezličnošću. 156 (Up. Nijedno ime koje bi imenovalo: njegovu istozvučnost vezuje nas ispod svijetla svoda što ga je čvrsto ispjevati. – Ponekad se čitaocu čini da je svaka Celanova pesma jedan poetički iskaz koji stoji u funkciji duhovnoga nazora koji pesnik ima o svetu. nav. rad. između brojnih ostalih. 1994. daje nekakvu naznaku unutar koje se. šta imenovati? Ispod svetlog svoda neimenovanje može samo sebe imenovati. koji sâm pripada njegovom bitku. po Celanu nekakav uobičajeni put izmedu reči i stvari. Nasuprot pukoj artistici. ali ipak prisutna srodnost gledanja na svet. Nema imena koje bi moglo (nešto) imenovati. sondern durch es hindurchginge“). Pesma počinje negacijom. iako nije u dovoljnoj meri relevantan za tumačenje Celanovog pesništva. način njegovog putovanja do bića i sâm put ostaju u neosvetljenosti koja je neosvetljenost samog pesničkog puta. Zato se u Celanovom pesništvu često srećemo sa jednim stranim ja. str. Naprijed. Ali. 201 106 . naime njegovu „bačenost“. nego je propao u svet. Pesništvo samo po sebi. U jednom razgovoru sa Majnekeom (Meinecke) Celan će reći: „Postoji artistika. Štaviše. str. upravo to. aber es gebe auch eine andere Sprechweise. „Od sama sebe kao faktičkog bitka-u-svetu tubitak je. No. str. može poći na put tumačenja Celanovog pesništva. dakle. valja da bude ispevano.Razmak spram artizma. upravo to „pridruživanje“. jeste iskušavalačko. verujemo. 200. za razliku od Štefana Georgea (S. kao i sâm bitak. za koga ne znamo ko je. ipak. U ovde navedenoj pesmi potvrđuju se znaci toga srodstva. 32 Martin Heidegger: Bitak i vrijeme. Stéphane Mallarmé und Paul Celan. svakako. a. Propadanje jest egzistencijalno određenje samog tubitka i ono ne daje nikakav iskaz o njemu kao Postojećemu. i ona može da bude najvišeg kvaliteta. Neimenovano bi valjalo ispevati. Ovaj podatak. § 38. Celanova privatna biblioteka u Parizu bila je popunjena mnogim do tada objavljenim Hajdegerovim radovima koji su bili pažljivo čitani i pesnikovom rukom podvlačeni. Hrvoje Šarinić.. (Bablja sunca. 29). i nije propao u neko biće na koje nailazi ili ne nailazi tek u toku svojeg bitka. die das Artistische nicht umginge. ispevati jedan čovekov egzistencijal. Valja. A. str. pesništvo vodi svoje „pesničko Ja“ kroz nehumano koje je odraz dešavanja i istorije. V) I ova pesma je tamna. 1985. George) koji na kraju pesme „Reč“ (Das Wort) 31 Podatak pronađen u: Petra Leuther: Wege durch die Zeichen-Zone. ali postoje i drugi načini govora koji artistički načini govora ne prevazilaze. „njegovu istozvučnost“. und sie könne von höchstem Rang sein. kao propadajući već otpao. Tako smo ponovo stupili na tlo Hajdegerove filosofije. Tačnije.a.33 Ono je uvek na nekakvom putu koji nije. no ostaju unutar njega“31 („�s gebe Artistik. 33 Up. kako bi sebe moglo ponovo da zadobije.O. Martin Heidegger.: Meinecke. Zagreb. Neimenovano valja da bude ispevano – to znači ono što stoji izvan jezika i tek u njegovoj neimenovanoj blizini valja da se pridruži Postojećem.

3. u oblasti ni reči. kao i filosofija. ni stvari. ranjena dobit jednog svijeta. kao i u filosofiji. 266-274. i obih jedino ime. Šta ova pesma kazuje? Već iz trećeg i četvrtog stiha prve strofe pesme na temelju dvostruke negacije može se izvući jedna diskurzivna poruka koja obuhvata obe strane negacije. 1970. „Pesništvo je“. Unutar filosofije to je fenomenologija. najbližem. ide ka tom nalaženju bitka bića. no. tražeći stvarnost“ („mit seinem Dasein zur Sprache geht. Svojevremeno je Beda Aleman (B. izguljeno iz dubine: ni riječ. Hommage à Paul Celan. Pesmovanje je jedan od mogućih pristupa. Allemann) u ogledu „Pesma i njena stvarnost“ (Das Gedicht und seine Wirklichkeit)34 ukazao na jednu Celanovu pesmu iz zbirke Prisila svetla (Lichtzwang) koja glasi: Blijedoglasno. može da se kaže da je ovom pesmom tematizovana problematika stvarnosti. ni stvar. reći će Hajdeger. kroz traženje. Reč „nalaženje“ u ovom slučaju označava nekakvo traženje koje-je-na-putu. ipak. Celan negira da ikakav odnos između reči i stvari postoji. Međutim. U Celanovom pesničkom vidokrugu stvarnosti nema. U jednom najdaljem smislu. u ovom slučaju relacija koja postoji u stvarnosti između imena i sveta. naime pojam i reč „ime“. U pesništvu. Nr. s pravom na let u tebi. „kazujuće nalaženje bitka“. bitak bića je tek ono što je tematizovano. Celanov bremenski govor raspreda upravo priču kako pesnik „sa svojim bićem gredi ka jeziku. stoga. wirklichkeitswund und Wirklichkeit suchend“). u: �tudes Germaniques. Otuda prilaz toj zakritosti valja osigurati. U ovom trenutku sećamo se da je Celan jednom rekao kako „reči treba da postanu imena“ („Worte werden Namen“). 107 . Ne nalazimo li se time u jednoj svojevrsnoj oblasti misti34 Beda Allemann: Das Gedicht und seine Wirklichkeit. Ono iskušavalačko pesništva na njegovom putu ka biću pre se nalazi u oblasti između rečenog i ne-rečenog. To javljajuće pokazivanje (gledano kao nekakav „fenomen“) koje je pristupačno empirijskom iskustvu ukazuje samo na zakritost strukture bitka. Ime (pojam koji može da se čita i u smislu grčkog logosa) jeste naznaka nečega što se ne pokazuje i koja je (tek) „ranjena dobit“ sveta koji se pokazuje i koji je nekakvo javljajuće pokazivanje. Ne želeći da na pesmi neprimeren način tumačimo njene poslednje stihove. Pesništvo. ne možemo da se ne upitamo: nije li upravo pesma ta „ranjena dobit jednog sveta“? Svet se poseduje samo u jeziku.kaže: Tako sam se s tugom naučio odreći / Da nema stvari gde nema reči (So lernt ich traurig den verzicht: /Kein Ding sei wo das Wort gebricht). s pravom na pad u tebi. zadobijena. str. ranjen stvarnošću. ona tek mora da bude tražena i tek tako. odnosno nauka o bitku bića – ontologija. valja da se zapitamo šta označava reč „ime“? Ukoliko ovu reč povežemo sa na kraju pesme upotrebljenom rečju „svet“ onda ovaj susret dveju reči u pesmi označava jednu osobitu vrstu susreta koji možemo da tretiramo kao pojavu kojom se obznanjuje izvesna relacija.

�s sucht es auf. es braucht dieses Andere. Hölderlin. S druge strane. a unutar jezika. kako i Celan naglašava. njegovu odsutnost“35 35 Fabian Stoermer: Hermeneutik und Dekonstruktion der Erinnerung. iako je Celanova pesma upućena Drugom. Jezik (reči) pesme stoji spram jednog mogućeg „odgovaranja“ („�ntsprechen“). Pesma koja se upućuje drugome svaka je stvar. ovaj odnos moguće je i tako tumačiti što će se shvatiti da upravo Drugi. Pri tome se ovde radi o umuknuću koje je njena differentia specifica. No. Celan zastupa upravo nesvodivost Drugoga. karakteru koji je jedna od najznačajnijih njegovih oznaka. das auf das Andere zuhält. a što se odnosi na jevrejsku tradiciju koja drži da je ono Najviše neiskazivo. W. tako i onaj kome se pesma obraća svojim „Ti“ donosi svoju drugost („Anderssein“). ona to drugo treba. Na taj način dospevamo u područje Celanove poetike koja govori o dijaloškom karakteru njegovog pesništva. U tome kretanju od svoga „ne-više“ ka svome „uvek još“ pesma se stalno nalazi na putu. Stoermer) je s pravom primetio da u oblasti gde Husserl ukazuje na „‘živu sadašnjost’ kao pradimenziju sveg intencionalnog života i gde on Drugoga razumeva kao intencionalnu modifikaciju Sopstva. Pojam imena sadrži nešto utopijsko. kao što je i samo apsolutno pesništvo ono čega „zasigurno nema“. Drugim rečima. „Pesma teži drugome. ono je u pesmi uvek odsutno. Celan je i inače takvom stavu spram pesništva bio sklon. stoji uvek „pod uglom nagiba“ („NeigungsNeigungswinkel“) onoga koji govori. Ne može biti apsolutnog pesništva tamo gde se mora voditi razgovor. es braucht ein Gegenüber. „pod uglom njegove ljudskosti“ („unter Neigungswinkel seiner Kreatürlichkeit“). Verlag. Taj govor stoji kao takav naspram nekog drugog koji taj govor treba da čuje. str. utoliko je više prostora ostavljeno onome Drugom. čega „ne može biti“. Ovo gledište zastupa �manuel Levinas. eine Gestalt dieses Anderen“). 108 . Oba subjekta pesme. U toj istovremenosti nalazi se i njena tajna susreta sa Drugim. Jedes Ding. govor. Dakle. ne može biti apsolutnog pesništva tamo gde se živi u istoriji. čak i tamo gde se pesma mora orijentisati prema principu povesnosti „pesma pokazuje jednu jaku sklonost ka umuknuću“ („eine starke Neigung zum Verstummen“). U tom smislu Fabian Štermer (F. njen govor dakle. Ono „tu“ pesme jeste oblik njene „samosvesti objektiviteta“ („Objektivitätsbewußtseins“). es spricht sich um zu. u pojmu imena u osnovi skriven jedan pojam onoga Najvišega (Name des Höchsten). Ukoliko više govor jedne pesme poseduje individualni karakter. jeder Mensch ist dem Gedicht. potrebno joj je nešto nasuprot. Ona je nešto što istovremeno postoji „za sebe“ i „izvan sebe“. Fink. „Ja“ dospeva u oblast svoga oslobođenja. I kao što onaj koji govori „Ja“ u pesmi donosi svoju stranost. gde se u pesmi mora govoriti pod „uglom nagiba svog opstanka“ („Neigungswinkel eines Daseins“) i gde je pesma „po svom najprisnijem biću sadašnjost i prisutnost“ („seinem innersten Wesen nach Gegenwart und Präsenz“). Pa ipak. Ono „uvek još“ pesme jeste. „Još-uvek“ pesme. 2002. Pesma postoji na jedan paradoksalan način: naime u istovremenosti jednog svoga „ne-više“ („sein Schon-nicht-mehr“) i jednog svog „još uvek“ („in sein Immer-noch-zurück“). u prisutnosti istorije.ke? Nije li. Über Gadamer. njegova stranost i drugost biva kroz „Ja“ time potvrđeno. Kroz lik onoga koji sluša i kome se pesma obraća svojim „Ti“. obraća mu se. Tako se događa susret. Ona ga traži. svaki čovek lik je toga drugoga“ („Das Gedicht will zu einem Andern. nalaze se u sadašnjosti i prisutnosti ovoga trenutka-tu. pita se i sâm Beda Aleman. U ovoj zakonitosti pesme Celan je sagledao njenu fenomenološku bit. u povesnosti. jednom stranom „Ti“. 158. Derrida.

takođe kratku. uočavamo njen uvodni deo. nije isključeno. Melanholija koja proističe iz ove pesme stvarna je melanholija Celanovog pesništva. Ukratko. a tamo ima malo ljudi“36 („Wir leben unter finsteren Himmel. iz njegovog života. und – es gibt wenig Menschen“). 109 . i mi još jednu Celanovu pesmu radi ilustracije jedne od najvažnijih karakteristika njegovog pesništva. Konstatacija: „kako Ti izumireš u meni“ (da li je treba čitati sa uzvikom. U finalu pesme to izumiranje povezano je sa zadržanošću (reč: „stojiš“) toga stanja u „jednoj truni života“. „Ti“ je nekakva nekadašnja bliskost koja po neminovnosti nečega nestaje. i na samoga Boga. a ko si Ti? (Wer bin Ich und wer bist Du?. I ovde.(„Wo allerdings Husserl die ‘lebendige Gegenwart’ als Urdimension allen intentionalen Lebens aufweist und den Anderen als intentionale Modifikation des Selbst konzipiert. katastrofičan je. Orijentaciona reč ovde je „izumreti“. seine Abwesenheit in Geltung“). Kao i u mnogim pesmama ono na koga se „Ti“ odnosi je nejasno. onoga koji „Ti“ izgovara i samog toga „Ti“ ne samo u sferi slika. setzt Celan gerade die Irreduzibilität des Anderen. Pesnik kaže: „ti izumireš“ i tim oblikom sadašnjeg vremena drugog lica jednine pokazuje na delu nekakvu trajnost. Slika nestajanja je ukrućena u jednoj večnosti. kad si konačno dopuzala. ili ne. budući da je celo ono upravo na tome zasnovano. 1973. ovde je opisano nešto što bi se moglo definisati kao nestanak Drugoga iz subjektovog vidokruga. Pitanje ko sam Ja. stoga. Pročitajmo ovde. kao i u drugim Celanovim pesmama. mi ne znamo) može da se odnosi na neku osobu ali. glavnu temu i „sabiranje celine u finalu“. Pročitajmo još jednu pesmu. Stoga toga „Drugoga“ Celan i određuje nikako drugačije nego kao izvesnog „Boga daljine“ („Gott der Ferne“). maja 1960. nego i u njihovom zbiru. Odnos. iz ciklusa Prisila svetlosti: Ležasmo već duboko u makiji. pak. Odlučujemo se za jednu kratku pesmu iz zbirke Prisila svetlosti: Kako Ti izumireš u meni: i u poslednjem rasporenom čvoru daha stojiš s jednom trunom života. Nije stoga Celan uzalud u jednom pismu Hansu Benderu napisao: „Živimo pod mračnim nebom. 1986) i čiji je podnaslov „Komentar uz Celanov ciklus Kristal daha“. 36 Paul Celan: Pismo Hansu Benderu 18. U pokušaju traženja odgovora na to pitanje Hans-Georg Gadamer napisao je i knjigu koja se upravo tako i zove: Ko sam Ja. moguće. a ko si Ti u Celanovom pesništvu jedno je od ključnih pitanja. Reč „izumirati“ ima jednu negativnu konotaciju u smislu nekakvog prelaska u neživo stanje.

str. Pesnička reč može da se sagleda u pogledu procene njenog značenja u njenoj dvosmernosti: s jedne strane ona upućuje na sebe samu. već i nešto što sadrži svoja više37 Hans-Georg Gadamer: Wer bist Du und wer bin Ich?. a povodom zbirke Prisila svetlosti. stoji u naslovu zbirke kojoj pesma pripada. o tome ne možemo sami suditi. Da značenje sintagme „prisila svetlosti“ može ići u oba pravca koje smo spomenuli. Pre se mora reći da u tom pesništvu i nema metafore u jednom širokom smislu reči. da ostaje nesumnjivo. kako kaže Gadamer. Preciznosti unutar kriptičnog i hermetičkog pesništva nema. No. 224). 117. nekakve odrednice za reč „Bog“. odlučuje u samom pesništvu“. Razlog tome je: „prisila svetlosti“. U tom pismu od 7. da li je interpretacija pesme koju smo ovde ponudili jedna „realna interpretacija“. Nejasno je ne samo ko „dopuzava“ i kojima. U prvom slučaju „kontakt“ je ostvaren dopuzivanjem jedne osobe drugima. kaže Gadamer. U drugom. no je izraz pukog odmeravanja stvarnosti. „odvažuje se na splet jezičkih konotacija čija skrivena sintaksa se ne može dokučiti niotkuda drugog do iz pesama samih“37 („Celans Wortentscheidungen wagen sich in ein Geflecht sprachlicher Konnotationen. U prvom govori se o jednom kretanju jedne osobe ka onome što je označeno jednim „mi“. preko jezičke zajednice. recimo i to. Naprotiv. daß ich mit diesem Buch ein Äußerstes an menschlicher �rfahrung in dieser unserer Welt und in dieser unserer Zeit eingebracht habe. „na kraju. reči pesnika Celana. Celan je izričito odbijao da se njegove pesme i delovi pesama čitaju kao metafore. nije učeni kriptogram. ich darf sagen. Ako reč „svetlost“ razumemo u smislu nekakve „svetosti“. uvek su precizne. Hermeneutičko pravilo je da se sve. onda prisilu najmoćnijeg Bića shvatamo u jednoj odbojnosti. u svakom slučaju stoji sledeće: „Verujem da smem reći da sam sa ovom knjigom sabrao jedno izvanredno ljudsko iskustvo u ovom našem svetu i u ovom našem vremenu. aprila 1970. no je nejasno i samo krertanje „lica“ u pesmi. I nikako u tom pesništvu nije sve samo metafora. nego je nešto što je svim ljudima kao pripadnicima određenog sveta. verujemo. Odredba „prisila“ stavlja drugu reč uz koju stoji („svetlost“) u jedan negativan kontekst. Unseld). „Celanovo opredeljenje u pogledu reči“. Pesma je posebno teška za tumačenje. dessen verborgene Syntax von nirgends andersvorher erlernbar ist als aus den Gedichten selbst“).No nismo mogli ipak posumračiti do tebe: vladala je prisila svjetla. a s druge strane ona nikada nije samo nešto što upućuje na samu sebe. unverstummt und auf dem Wege zu Weiterem“). godine izdavaču Sigfridu Unzeldu (S. („Ich glaube. Svetlost koja svojom prisutnošću prisutna lica na nešto prisiljava jeste neka svetlost nad kojom se nema uticaja. U jednoj tako kratkoj pesmi postoje dva različita kretanja. No. 110 . upućeno. Bio je potpuno u pravu. O kakvoj ili čijoj svetlosti je reč. „mi“ ide u pravcu nepoznatog „Ti“. kako i stoji u jednom Celanovom pismu njegovom izdavaču – mi ne znamo. međusobno suprotna. Da li sintagma „prisila svetlosti“ ide u pravcu jedne negativne teologije ili ona ne stoji ni u kakvom odnosu spram izvesnog „vjeruju“. u drugom on nije ostvaren kada „mi“ dopuzuje do nepoznate osobe. (srpski prevod str. neutuljeno i na putu ka Daljem“. Pesništvo. takođe se ne zna. Sintagma „prisila svetlosti“.

Pa ipak. U tome smislu Beda Aleman će takođe konstatovati da ne postoji jedan kritički „metajezik“ („Metasprache“) zahvaljući kome bi se moglo govoriti o lirici. da bih se obavestio gde se nalazim i kuda idem. kaže Celan. Nr. wo ich mich befand und wohin es mit mir wollte. kako Gadamer kaže. sve privatno i okasionalno i ono što može biti samo puka informacija koja se odnosi samo na spoljašnje momente dela. pa ipak moguće doseći samo unutar približavanja njemu. tamnom pesništvu uopšte. Ali šta to praktično znači u pogledu same interpretacije? Jezik je neizgubljen – to znači ono dato u jeziku pesme je moguće doseći. i to valja imati na umu. Postoji jedno nepisano hermeneutičko pravilo koje se odnosi na tzv. u pesničkom delu.slojna značenja nastala tokom vremena njene upotrebe. nego kada se govori o kriptičnom. 3. 185/186. tumačenje jednog datog teksta mora biti sprovedeno. uopšte uzev. pred njegovim delom dakle. str. Ili. a sasvim je druga stvar naći se pred onim što je on stvorio. dakle. ne? Gadamer je uvek govorio da ono kriptično u pesmi uvek moramo tražiti da bude razjašnjeno u samom jeziku. i sa time pokušati izaći na kraj. Postoji. Hermetični i tamni oblik (forma) izraza mora biti prilikom interpretacije respektovan. U pesmi jezik je neizgubljen. 77. celokupan jezik jednog pesničkog teksta. U tome ga podržava i sâm Celan koji kaže da jezik u pesmi. naprosto. 271. 2002. Ipak. 111 . kako bih sebi predstavio stvarnost“40 („In dieser Sprache habe ich. hermetičkom. Jezik zanemljuje. Pa ipak. „ja sam tih godina i godina potom pokušao da pišem pesme: da govorim. um zu erkunden. 1970. U pesmi autorova reč više nije njegova. Bd. 40 Paul Celan: Gesammelte Werke. da bih se orijentisao. jedna tzv. tim pre što i inače svaki tumač mora da bude isključivo orijentisan na samo delo i da zaboravi. posebno u hermetičkom pesničkom delu. Vietta)38. U konačnoj svojoj određenosti u pesmi se sve svodi na reč koja je „svoja sopstvena kazanost“ („eigenes Gesagtsein“). „U tome jeziku“. O tome govori i Gadamer u jednom razgovoru sa mlađim kolegom Silviom Vietom (S. na jezik u kome – i tu Gadamer citira nemačkog pesnika Gintera Ajha (G. Jezik pesme ide i sâm kroz mrak jezika. III. ostaje činjenica da je jedna stvar kada pesnik unutar diskurzivnog jezika objašnjava razloge za svoj rad. O tome govori i ovde već navođeni Beda Aleman kada tumačima skreće pažnju da je metodički uvek sumnjivo „reči jednog lirskog teksta upotrebiti kao pojmove unutar književno-kritičkog govora o tekstu“39 („die Wörter eines lyrischen Textes als Vokabeln und Begriffe des literaturkritischen Spredie Begriffe chens über den Text zu verwenden“). Od jedne interepretacije 38 39 Up. na ovom mestu želeli bismo da još jednom postavimo ključno pitanje našeg rada: kako razumeti Celanovo pesništvo? To je ono odlučujuće pitanje ne samo kada se govori o Celanovom pesništvu. „zaključane“ (tamne. ostaje neizgubljen. hermetične) oblike (pesničkog) izraza i koje glasi da se tumačenje mora čuvati da te „zaključane“ oblike izraza prevodi u jednostavne oblike. Tako se ponovo vraćamo izvorno hermenutičkoj problematici. in jenen Jahren und in den Jahren nacher. str. um mir Wirklichkeit zu entwerfen“). Gedichte zu schreiben versucht: um zu sprechen. U: �tudes Germaniques.: Hans-Georg Gadamer – Silvio Vietta: Im Gespräch. „odbijajuća struktura jezika“ („Verweigerungsstruktur von Sprache“) koja pokazuje da stvarnost ponekad ne može da bude shvaćena unutar jezičkog polja. Beda Allemann: Das Gedicht und seine Wirklichkeit. �ich) – „reč i stvar padaju zajedno“ („in der das Wort und das Ding zusammenfallen“). um mich zu orientieren. uprkos svemu.

I kao što je jedno književno delo razgovor između jednog Ja i nekog Drugog. str. U toj fazi preokretanja“. već i višeslojno. kaže Derida. kao posledica prirode samog jezika. Saopšteno u: Hugo Huppert: Sinnen und Trachten. ali ono tu istinu dela nikad ne sustiže. 44 Žak Derida: „Struktura. kaže Derida. Kao što kaže Fedar. „mračnu“ (zatamnjenu) višeslojnost. Jednu konačnu interpretaciju u okviru takvih ishodišnih zakona valja. odnosno ontološkom smislu. „pol označitelja uporno 41 Hans-Georg Gadamer: Wer bist Du und wer bin Ich?. Zakoni savremene hermeneutike tumačenja književnog dela ustoličeni su u izvornoj otvorenosti značenja i koje je posledica uvida da zatvorenih sistema nema. arche-a. mora. tako se i priroda beskonačnosti interpretacije mora posmatrati kao trenutak jezičkog realizma. bez pridržavanja svoga roditelja. prev. Međutim. telos-a. Miodrag Radović. energeia itd). koja je znak za nekakvu stalnost neke prisutnosti (znak nekakvog eidos-a. u: Bela mitologija. tako je i sâmo tumačenje razgovor koji ide u pravcu otkrivanja istine. die �nd�s gültigkeit besitzt“). str. 42 112 . str.) Biti pesnik. polazi samo na put da se. u stvari. sadržano je u ostavljanju traga i kome je potrebnije da taj trag bude uvek produžen. Dati joj da govori sama. dakle. u stvari. kako je Derida pokazao. što ona može samo u napisanom. a što čini jednu od glavnih karakteristika Celanove poezije. kao ni to da je on sušti prelom u totalitetu. to znači umeti dati reč. Celan je bio svestan da njegove pesme poseduju ne samo tzv. (. 149. otkrovenja. napisano. onda se uvek mora misliti o izvesnom nadomeštaju značenja. Novi Sad. Takođe.43 Pokušaj jedne interpretacije da dosegne „seminalnu pustolovinu“ dela zasnovan je na razumevanju da izvesno središte značenja dela postoji. str. te da se njegova navodna apstraktnost. 1990. u: Bela mitologija. kada je jezik u pitanju. sâmo pisanje. ‘kotrlja levo-desno podjednako do onih koji se u to razumeju i onih koji sa tim nemaju posla’“. 135 (srpski prevod str. znači ne znati jezik. poigrište beskrajnih zamena u okviru jednog konačnog skupa“. već. redom razloga ili dedukcijom. kako se sâm izrazio. u prirodi svake književno-jezičke tvorevine. Pesma kao takva poseduje svoje „prećutne tišine“ (izraz je Deridin). ne samo sâme interpretacije. 43 Žak Derida: „�dmon Žabes i pitanje knjige“. nema. iskustvo pisanja kao takvo. naprosto. jer se već stavio u položaj označiteljske supstitucije. Takođe. posmatrati kao „trenutak realizma“42 („Momente des Realismus gelten müssen“). „filosofskim diskursom. beskonačnost interpretacije jeste nešto što već inherentno stoji u prirodi. I kao što je Celan bio svestan da je njegovo delo ne samo tamno. ideja o središtu strukture potiče iz metafizike u kojoj se određenje bića tumači iz nekakve zamišljive prisutnosti (présence). no višeslojnost koja proishodi i iz samog njegovog položaja kao pesnika kome takođe stoji izvan moći da „stvari pokaže sa svih strana“ („die Dinge allseitig zu zeigen“). ali koje. Središta nema. naslepo.se ne može zahtevati da bude konačna. 32. 234). no presečen jednim otkrovenjem. „Uopšte ne može da postoji interpretacija koja poseduje konačnu važnost“41 („�s kann überhaupt keine Interpretation geben. 113-114. „Hteti smanjiti taj jaz pričom“. o mogućnosti da značenje bude dopunjeno na temelju prostog kretanja suplementarnosti. Žak Derida tako i definiše pisanje. S druge strane. kao i dela jezika sve postaje „polje igre. kao posledica pisanja (l’ écriture) uzetog u njegovom pojmovnom. Bratstvo-jedinstvo. U okviru takvog razumevanja... opšte uzev. naime „kao nemogućnost za jedan lanac da se zaustavi na nekom označitelju koji ga ne bi ponovo pokrenuo. adekvacije istine. znak i igra u diskursu humanističkih nauka“. zaboraviti.44 Ako se od toga skupa očekuje nekakvo značenje.

kako ga Derida tumači. No. recimo to tako. nego je takođe satkan od razlika sila koje značenje istovremeno ukidaju proizvodeći ih. delo ovog pesnika i razumevao u skladu sa pravilima jedne jezičke rešetke i više radio na „omrežavanju“ značenja pojedinih Celanovih pesama i njihovih principa. Event. Biblioteka delâ koja tumače Celanovo delo je ogromna. smisao leži u rečima. Tumači se bore da odgonetnu Celanovu preciznost i gustinu teksta. bio poeta doctus. Sh prevod u: „Delo“. 46 Jacques Derrida: Potpis. franc. načelno gledajući. 1 (1977). Davanje značenja jednom pesničkom tekstu putem njegovog tumačenja proizvod je razlike silâ smislova. znati razjašnjavati ga. On je. 113 . nego što je težio da ovaploti njihovo (nepostojeće) jedno i jedinstveno značenje. nekakva proizvoljnost. Uvek se. tako je i svako tumačenje (kao pisanje) to isto. tom zakonu. str. Context/. razume se. učeni pesnik koji je itekako imao veze sa spoljašnjom stvarnošću. 1986. naime. Književna zajednica – Novi Sad. kontekst/ Signature. 1993. izvestan „prepis“ (Umschrift) „pored kojeg i dalje postoji original“. po svojoj suštini. i ono to i čini. 45 Jacques Derrida: Positions. a manje je tumačio.46 Celanovo hermetičko delo podleže. kako smo ovde već spomenuli. događaj. Stoga je Žak Derida u knjizi Schibboleth. pesničko delo uvek je u situaciji da nešto tumači. mi nikada nismo dovoljno duboko spušteni u njegovu dubinu. ta stvarnost data je u jednoj vanrednoj neprozirnosti. krčio put koji mu je otvarao stazu vodilju u već utisnuti trag toga pesništva. reči same za sebe uzete nemaju nikad nekakav jednosmeran smisao nego tek u mnoštvu smislova jedne reči i u zavisnosti od konteksta može da se razabere njen smisao. „Glyph“. To je. On je. I ono što pesnik daje nije. Često zapadaju u interpretaciju koja je i sama mistična i nejasna. ma kako to na prvi pogled izgledalo. Sâm trag (Spur). te se i u njemu zbiva izvesno dodavajuće tumačenje smisla izvornika koji je. Vladimir Milisavljević. jeste nekakva nevidljiva razlika unutar već prokrčene staze koju je sačinio pesnik. i sâm tumačeći.suprotstavljamo vladajućem autoritetu označenog“. str. Ipak. Zato Hajdeger i kaže: „Jezik jest: Jezik. te odnos samih reči među sobom nije tako koncipiran da se smisao može sam od sebe složiti. I kao što je izvorno pisanje nekakva – ostajući i dalje unutar terminologije Žaka Deride – „izvorna razlika-odgoda“. 47 Jacques Derrida: Schibboleth: Pour Paul Celan. stoga što i sâm izvorni tekst nije nekakva apsolutna značenjska prisutnost. što ga imenuje taj stav. to jest. Paul Celan nije bio poeta vates u smislu kako je to bio Helderlin. Da bi se ovaj stav razumeo mora se umeti suočavati sa jezikom. to jest u odnosu na sâm pesnički tekst. prev. 76. a u odnosu na pra-trag. Oktoih – Podgorica.47 knjizi koja je posvećena Celanovom pesništvu. „nijedan se kontekst ne može zatvoriti u sebe. mora imati u vidu da tekstovi pesnikâ uspostavljaju jedan susret koji valja da bude shvaćen kao susret između bitka i jezika. 18.45 Drugim rečima. Jer. 6 (1986). Padnemo li u bezdan. Postavlja se pitanje šta ono tumači? Svako pesničko delo daje sopstveni odgovor na ovo pitanje. Odnos reči prema predmetima. original 1972. Prevod na nemački 1986. Jezik govori. on ne sadrži uopšte nekakvo apsolutno značenje. Navod iz razgovora Žaka Deride sa Žan-Lujem Udebinom i Gijem Skarpetom. Unutar te razlike koja pokušava da „prevede“ izvorni tekst i da ga protumači sadržane su samo transkripcije značenja. Kada je reč o jeziku. njegovo uvek ostajuće zagonetno značenje. To je posao filosofa i hermeneutičara. ne padamo mi u prazninu. Duga –Šamac. U rečima leži iskustvo sveta. No. pratio tragove Celanovog pesništva. na srpskom Žak Derida: Razgovori.

49 Martin Heidegger: „O biti jezika“ („Das Wesen der Sprache“). Događa se nešto što „diskvalifikuje“ sâm subjekt u odnosu na „moć jezika“. Branko Despot i Ivan Salečić. pak.. stürzen wir nicht ins Leere weg. 50 �mil Staiger: Die Zeit als Einbildungskraft des Dichters (Vreme kao uobraziljna snaga pesnika). prevod str. 51 Martin Heidegger: „Bit jezika“ („Das Wesen der Sparche“). a više na bitak. koju treba shvatiti i kao jednu hermenutičku naznaku. Ako bismo ove reči primenili na Celanovo pesništvo. no i nužnost pesničke upotrebe reči. „treba da postanu imenima“. onda bismo mogli da kažemo da se njegovo pesništvo nalazi upravo na putu ka jeziku u specifičnom smislu reči. „Reči“. der in dem letzten Vers ‘ich selber’ sagt? �iner. fallen lassen. 13. Bit jezika je ono što je bitstveno („Wesende“). 51. Stoga i pevanje i mišljenje jesu nekakvo traženje. Ako svaka hermeneutička teorija upućuje da se tekst ima čitati kao „tkanje reči“ i u odnosu na reči koje su u njemu i iz kojih će se crpsti značenje. reći će Hajdeger. Stoga je „tamnost“ ne samo posledica. 323. Stoga. naime. Jezik pesničkog dela hoće da pokaže bitak. „Reč“. taj odnos. nalazi se put kojim treba ići prema Celanovoj poeziji.) Stoga je bolje pokušati reći: on ne raspolaže jezikom. Naprijed – Brkić i sin. kaže Hajdeger. imajući u vidu Celanovo „tamno“ i „hermetično“ pesništvo. na nekakav odnos između pevanja i mišljenja. 1963. ono otvoreno otvorenog.374. Govor Celanovog jezika „treba tražiti u govorenome“. ko upravo sada jeste najmanje on sam (. u: Martin Heidegger: Kraj filozofije i zadaća mišljenja. die Sprache verfügt über ihn“). Deren Hoheit öffnet eine Tiefe“). 114 .. U ovim naznakama dâ se razabrati mnogo šta. uvek daje i jedan novi odnos.) So ist man denn versucht zu sagen: er verfügt nicht über die Sprache. pesnikov misaoni odnos spram jezika koji. hrv. hrv.Mi padamo u visinu. no jezik raspolaže njime“50 („Der Begriff ‘Subjekt’ ist fast hinfällig. Zagreb. Denn wer ist das noch. i to traženje koje je „na putu ka jeziku“ („unterwegs zur Sprache“). izvornik str. Heidegger: Unterwegs zur Sprache. den dieser Satz nennt. Idući Hajdegerovim tragom slično će istaći i �mil Štajger (�. mi pitamo: je li on uistinu raspolagao jezikom koji mu se nametao? Nemajući potrebe da zapadamo u nepotrebnu mističnost. str. Govoreno daje odnos između reči i stvari. Wir fallen in die Höhe. opšte uzev. Uzvišenost te visine otvara neku dubinu“48 („Die Sprache ist: Sprache. Staiger): „Pojam ‘subjekt’ je skoro oronuo. Izvornik: M. U ovoj Hajdegerovoj naznaci. Ono što leži u samoj stvarnosti jezik sâm daje. Jezik se manje odnosi na čoveka. opet upućuje na nekakvo susedstvo koje postoji između spevanog i onoga u pesmi mišljenog. Odnos pevanja i mišljenja pokazuje se uvek kao nekakvo pitanje o temelju. izvornik str. Pevanje i mišljenje vode jezik nazad ka njihovom zaboravljenom izvoru. utoliko više što sama reč u svojoj dubini nosi taj odnos i o tome se temelju pita. kažemo: jezik u pesništvu „iskače“ iz jednog ontološkog izvora. Die Sprache spricht. 1959. Ono čisto „govoreno je pesma“. pripada 48 Martin Heidegger: „Jezik“. „daje bitak“49 („Das Wort gibt: das Sein“). der gerade jetzt am wenigsten ein Selbst ist (.. Pokazivanje toga otvorenog zahteva drugačiju upotrebu jezika od one kojom se svakodnevno služimo. setimo se govorio je Celan. upućuje dakle. prevod str. onda uputna „formula“ glasi: „Bit jezika: Jezik biti“51 („Das Wesen der Sparche: Die Sparche des Wesens“). Polje toga traženja jeste samo pesništvo kome je stalo da iskaže stvarnost. str. 193. „Ljudi nisu gospodari jezika“.. dakle nešto što leži u samoj stvarnosti. Jer ko je to još koji u poslednjem stihu kaže: ‘ja sâm’? Neko. 200. 381. Wenn wir uns in den Abgrund. hrvatski prevod Marijan Cipra. str. On misli dalje i prapočetnije nego sam čovek. pokazujući ga. 1996.

Pesnik Celan je u svojoj lirici takođe izričito zahtevao taj povratak na pesništvo koje će iznova probuditi najizvorniji san pesništva. kako je to uvideo i Hajdeger. stoga. Ona je posledica nužnosti koja stoji u onome što to pesništvo ispituje. koje započinje sa pitanjem o biti jezika koje je njegovo prapočetno pitanje. povratak imenu. prevod str. logosu. izvoru. Ono je ontološko u smislu da pokazuje u svojoj biti bitan odnos („Wesensverhältnis“) spram pevanja. istini. pokazujući najpre svoj bitan odnos spram jezika. postavljajući sebi zadatak – „nužnost izričitog ponavljanja pitanja o bitku“. Pesnik Paul Celan se u svome pesništvu upućivao onome najsvojstvenijem jezika. trajnim zadatkom filosofske i pesničke hermenutike. kako kaže Hajdeger. Taj povratak zahtevao je traženje koje se nužno moralo uputiti u najtamniju tamu svojega Pitanoga. nikakva tamnost. Sva pitanja o bîti (nečega) danas su pala u zaborav. te stoji na samim počecima pevanja i mišljenja koji su susedni ogranci istoga – jezika naime – to se pesništvo Paula Celana pokazuje unutar tih relata. Pitanje o tamnosti (hermetičnosti) Celanove lirike razrešava se tako u svetlosti njegovog bitnog odnosa spram pesništva. Budući da je bitak nešto posve tamno. i mišljenja. 115 . naime da jezik kazuje bitak. bitku. 201. ali stoga istinito. uistinu.„onome što sve o-pućuje i njemu je najsvojstvenije“52 („eignet dem alles Be-wegenden als dessen �igenstes“). Beskonačnost svake interpretacije takođe je svodiva na pitanje o izvoru i biti jezika. Ova prikladna reč često u svetu stoji neprepoznata. Stoga tamnost Celanove lirike nije. „govori prikladna reč“. hrv. To dvoje uvek idu zajedno. naime bitak sâm i koga ima tamo gde. dakako. izvornik str. 382. 52 Ibid. Tumačenje te reči ostaje.

već ono što ne želimo to radimo. motiviše činjenje nečeg drugog. dakle. još jednom od porodičnog miljea u kojem odrasta i u kojem se vaspitava pojedinac. Različiti izrazi osporavanja pokazatelji su izvesnih psiho­ loških odlika koje u nesvesnom tipu reakcija odražavaju dublje crte ličnosti. ili činimo ono što hoćemo prema identičnoj formuli „hoćemo zato što hoćemo”. Pokornost i prinuda Pođimo. Ukoliko sagledamo taj proces u okviru tradicionalnog patrijarhalnog sistema vrednosti. prema poznatoj formuli „nećemo zato što nećemo”. mi se inatimo. suprotnog svo­ jim interesima. suprotstaviti se zbog samog suprotstavljanja a ne zbog cilja koji bi se time postigao. Poput prkosa. Učiniti nešto iz inata. onda možemo uočiti pojačanu represivnost i rigidnost u komunikaciji između starijih. koja 116 . Te naredbe često su manifestacija gole sile roditeljske moći. pa se pod unutrašnjom ili spoljašnjom prisilom objaš­ njenje daje u ravni racionalizacije kao vrsta odbrane kojom se prikriva tamni naboj volje da se nešto učini ili ne učini. a apsolutizuje sama želja. Budući da vlada otuđenom voljom pojedinca. kada ne činimo ono što bi trebalo. zbog inata ili terati svoj inat znači manifestvovati svoju volju. ali moralno ne­ dostojnu nagradu. samo zato što to nećemo. Tautološki argu­ ment inata je infantilan i iracionalan. kao nosioca kulture. Za razliku od pojave da ne činimo ono što želimo. volja se kroz samovolju iskazuje postupcima suprotnim stvarnim životnim interesima pojedinca. inatom se svesno relativizuje značaj predmeta želje. inat je zato više instinktivno protivljenje nego rezultat svesnog delovanja. Osujećenost u ostvarenju željenog cilja. Odbijajući da učinimo ono što se od nas traži. i inat se može ispoljavati aktivno i pasivno: nešto se može uraditi iz inata. svojim prkosom odbacujemo primamljivu.Bojan Jovanović PSIHOLOGIJA INATA Iako i prkos i inat imaju zajedničko poreklo u suprotstavljanju. Ne uzimajući sebe kao sredstvo za ostvarenje cilja već sebe kao osnovni cilj. samovolja relativizuje značenje cilja. ali se i iz istog razloga može i ne učiniti ono što treba da se uradi. racionalnog i objektivnog promišljanja. Umesto afirmacije svoje volje postignutim uspehom. Tada izostaje jasan cilj težnje jer se sopstvena volja ne usmerava ka njegovom ostvarenju već u njenom samopotvrđivanju. dok je inat suprotstavljanje radi samog suprotstavljanja. Međutim. Pomeranjem akcije htenja ka objektu manje vrednosti ne donosi zadovoljstvo njegovim dobijanjem. U takvom ambijentu deca se odgajaju ne samo da budu poslušna već i pokorna u prinudnom izvršavanju naređenja svojih roditelja i starijih. već samo potvrdu individualne volje. Prkos proističe iz potrebe za suprotstavljanjem radi ostvarenja određenog cilja. Pokušamo li da osvetlimo taj naboj onda bi trebalo da potra­ žimo njegove kako individualno­psihološke korene tako i socijalno­istorijske okolnosti koje su uslovile formiranje ove karakterne crte. i mladih koji usvajaju te vrednosti. oni se međusobno bit­ no razlikuju.

Njegovo nezadovoljstvo iskazuje se stalnom potrebom da ispravlja ne samo svoje već i tuđe nepravde. roditelj mu odgovara: „Zato što sam ti ja rekao to da uradiš!” Smisao i razlog se. znači ubijanje i poništavanje sopstvene volje. dete će kao mladić ili devojka poseban otpor pružiti u vreme puberteta kada će nastojati simbolički da se oslobodi sputavajućeg autoriteta i time steći pretpostavke za dalje samostalno odrastanje. pa makar to bilo i pogrešno. ropska potčinjenost pretvorila je slobodoljubivog i pravdoljubivog čoveka u nezadovoljnog pojedinca. str. nauka i religija. Na isti način pokazuje se i zavist prema drugom kada on postigne određeni uspeh. U inicijacijskom mitu ovaj odnos je iskazan motivom ubijanja zmaja. str. 13. pojedinac se suprotstavlja svom ocu ili ujaku. V. Međutim. str. Uslovljeno da se povinuje naredbama. Ta konstrukcija predstave o drugom udaljena je od realnosti za dimenziju utvarnog koja je proizvod samouverene oholosti. već na čistoj volji drugog koja traži slepu po­ kornost u izvršavanju te naredbe. 117 . „Masovna psihologija i analiza Ja”. 258. Prosveta. Jerotić. Darovi naših rođaka II. Umesto svog autoriteta. Zato kada se dobije prilika da se ispo­ lji. Izvršavanje. Beograd. 3 Upor. 3 O inadžijskom obrascu ponaša­ nja možemo govoriti kao posledici autoritarnih naredbi i prisili njihovog bespogovornog izvršavanja. Kada svoje odbijanje da izvrši naredbu obrazlaže time što ne vidi njenu smislenost i ispravnost. Prosveta. Freud. Naprijed. Dete se protivi toj naredbi na isti način. na ovaj način tuđe. 2 Za razliku od Engleza koji tek kada budu pitani za savet i mišljenje odgovaraju prema obrascu: „Da sam na tvom mestu. odnosno samovoljom koja ne traži nikakav motiv. 1986. „Seks i potiskivanje u primitivnom društvu”. Dimitrije Mitrinović uočava 1 Zavisno od nosioca te moći. a stvoreni inadžijski mentalitet ispoljava se i bez konkretnog motiva za bunt. Dete povremeno iskušava granice te svoje male snage ne izvršavajući izrečena naređenja i radeći po svojoj volji. 1971. roditelj ga prisilja­ va da mora da učini ono što mu je rečeno. roditelj koristi moć autoritarnosti. razlog i uzrok u drugom. Korene tog ponašanja. možemo prepoznati u tradiciji vekovne borbe za slobodu i pravdu. Malinovski. ja bih uradio to i to. daje savete drugima i nudi sopstvena rešenja za spas drugog. Na detetovo pitanje zašto da uradi upravo to što je naređeno. Zagreb. ne zasniva na razumljivom argumentu.2 Istorijske okolnosti Dugotrajne nepovoljne istorijske okolnosti samo su dodatno uticale na stvaranje obrasca inadžijskog ponašanja vezanog za iracionalni bunt koji ne donosi nikakve nepo­ sredne koristi već samo štetu. kada je reč o srpskom inatu. 228­229: B. roditeljeva reakcija ima za cilj da svoje naredbe učini neupitnim tako što sankcioniše njihovo neizvršavanje. Beograd. jer smatram da je to najbolje”. voljom. 1993. Međutim.1 Vaspitan u ovakvom ambijentu. kada nije u prilici da naređuje. Budući da taj otpor nije dovo­ dio do željenog i konkretnog uspeha. pojedinac nasleđuje obra­ zac ponašanja.ZLATNA GREDA je takva zbog detetove nemoći da joj se suprotstavi i iskaže svoju volju. bez obzira na njihovu neopravdanost i pogrešnost. u Magija. Budućnost jedne iluzije i drugi spisi. on kao odrastao stalno nameće svoje sta­ vove i mišljenje. – S. tako da se kao odrastao član društva ponaša istovetno prema mlađima od sebe. dakle. Govoreći o neuređenom poretku i stanju nekog neprekidnog vrenja u svim zemljama u kojima je živeo srpski narod početkom dvadesetog veka. ona se izražava inadžijskim iracionalnim suprotstavljanjem. tako i tako.

Ekmečić. odnosno slabljenje i nestajanje negativnih i anahronih psiholoških crta. Z.”4 Negativno značenje inata po­ sebno je izraženo u domenu socio­kulturne patologije.9 Optimističan u odnosu na verovanje u konstantnost suštinskih pozitivnih odlika nacionalnog karaktera i moguću promenu. a ne pred početkom njegovim. vezana i za izvršavanje ličnih obaveza pojedinca prema društvu i obavezu njihovog poštovanja. najčešće mislimo iza svršetka dela. nervozan. način na koji se izraz lične volje ispoljava u sferi javnog života čini inat smetnjom u normalnoj komunikaciji. Beograd. 1996. koja karakteriše i likove u pri­ poveci „Kapetan Marjan”. Literarno delo i nacionalni mentalitet. U romanu Pop Ćira i pop Spira inat se ispoljava kao „paorski nemešag”. 1991. Delta pres. Jugoslavija­ publik. kako smatra Ekmečić. Sabrana dela. 579. 26. poslovica br. 4250. 288.8 Ukazujući na negativne karakterne crte srpskog naroda Skerlić veli: „Sangviničar. Beograd. str. U tom kontekstu on piše: „Upravo. Beograd. Sarajevo 1908. srpski narodni ilustrovani kalendar za 2001. cjelokupni naš život boluje od oskudice misli. koji karakteriše ove banatske sveštenike. Upor. Ibidem. 2000. Najveća većina naših radnji. Upor. 7 Stevan Jakovljević će napisati: „Ova urođena inadžijska crta naroda srpskog počela se odmah ispoljavati”. Konstantinović. pa se inati”. osobito u unutrašnjoj. Beograd 2006. tom. Pisci i knjige 5. više negativan no pozitivan. više rušilac no stvaralac. od neshvaćanja položaja stvari: mi još uvijek. stranačkoj politici. Ovu ocenu istoričara LJ. Narodna knjiga. Na ta pravila javne komunika­ cije. str. BIGZ. zavisno od sredine. nije potekla iz razložitih i principijelnih uvjerenja. 116. 8 Z. Geca Kon. bitno od nebitnog. Međutim. Srbija. Nolit. 11 M. „Spadaju li i mane u nacionalni karakter”. Mitrinović. upućuje i narodna poslovica: „Plati. 6 Vukove narodne poslovice . inadžijska crta smatra se crtom srpskog nacionalnog karaktera. 10 Na primeru književnih dela Pokošeno polje Branimira Ćosića i Timor mortis Slobodana Selenića. Skerlić. Uz sevap i hatar. razdražljiv. 118 . stvarna i temeljna ubeđenja od površne političke retorike. Danica. njena kultura i njena književnost. str. str. str. mržnje i sličnih nedostojnih motiva. deformiše naš javni život nedovoljno odvojen i zaštićen od privatnog života. „Demokratizacija”. Zoran Konstantinović ukazuje kako se u negativnim uslovima okupacije razvijaju pre mane nego li vrline kao nacionalne osobine. Beograd 1986. Iz istorije i književnosti II. a pojedini pisci isticali su da je ona urođena Srbima.s registrom ključnih reči. zavisti. 12. Srpska trilogija 1/II. br. Kovačevića navodi S. nego iz inata. spadaju u njegov nacionalni karakter. inat je treći činilac koji. 239. ona se različito ispoljava. U romanu Vukadin glavni lik odlikuje se ovom osobinom. principe od kaprica. 1923. Skerlić nije mogao da pretpostavi da će upravo u promenjenim socijalnim i životnim uslovima tokom Prvog svetskog rata i stva­ ranjem nove države doći do formiranja nepovoljnih okolnosti u kojima će upravo nega­ tivne nacionalne karakteristike da dođu do izražaja. Srpska književna zadruga. rđav sluga ali i rđav gospodar. Vukova zadužbina. Bosanska vila. svoje društvo i u svoju književnost”. kao i svoje vrline. rukovodeći se u životu više ‘inatom i sevapom’ no razlogom i po planu – današnji Srbijanac je sve svoje mane.neophodnost da duh naše javnosti bude trezveniji i razboritiji kako bi bio sposoban da razlikuje glavno od sporednog. Beograd. Jovanović u ogledu „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”. Stevan Sre­ mac je u svojim delima naznačio ovu karakteristiku i u širem kontekstu nacionalnog men­ taliteta.6 Izražena u javnom ponašanju.7 Opisujući inat kao karakternu crtu svojih junaka.10 Ukoliko i mane jednog naroda. sebičnosti. kako se smatra.11 onda je i inat jedna od karakteri­ 4 5 D.5 Iako spada u oblast privatnog života. 2. preneo i u svoju državu. 9 J. 120. Konstantinović.

ukoliko postoje kul­ turna i verska pravila da se u vreme velikih praznika to ne čini. Jerotić. Književnost 11­12. Prkosimo kada u nemogućnosti da očistimo kuću. takav pojedinac podleže eskapistič­ kom iskušenju da inatom iskaže iracionalni bunt prema svojoj okolini. slave. od hrišćanskog prkošenja. Prelaz u drugu sredinu nije motivisan potrebom ostva­ renja uspeha i samopotvrđivanja izvan svog kolektiva. pojedinac odlazi iz nje u tuđu. on simbolički kažnjava druge. Ne slaveći iz inata. pojedinac manife­ stuje svoju slobodu. valja sagledati u kontekstu celovite. dok se ljubavnim osećanjem 12 V. Nanoseći štetu sebi. str. paganskim inaćenjem nastoji se manifestovati sopstvena volja koja. ponekad i rivalsku ili neprijateljsku sredinu.12 Ova pojava pokazatelj je plitkih hrišćanskih i dubokih paganskih korena koji se na iskušenju istrajnosti potvrđuju promenenom vere. rađale su se velike ljubavi koje. zarad ostvarenja tog cilja. četku i krpu umesto usisivača. Prkos tumačen kao inat Uprkos određenim nepovoljnim uslovima. bira i uzima bračnog partnera iz inata. zbog nestanka struje i vode. Paganski koreni Iako su Srbi uspevali da iz prkosa i u najtežim okolnostima ropstva sačuvaju svoju pravo­ slavnu veru. ne bira sredstva. Bolesnik koji odbija da se leči iz inata čini to da bi napakostio samom sebi. Ne nailazeći na očekivanu podršku svoje okoline. Međutim. ali na način koji senči njegov izbor onom slepom voljom suprotstavljanja radi suprotstavljanja. 119 . Umesto prkosnog odgovora na postojeće izazove i savladavanja postojećih teškoća. uspemo da održimo higijenu stana. Kažnjavanje drugih kao samokažnjavanje Karakteristični oblici inadžijskog ponašanja pokazuju da se ono javlja u svim prilikama kada prioritet potvrđivanja svoje volje relativizuje značaj samog cilja i svrhe postupka. nisu mogle biti plod inata. jer prkosimo radi prkosa. ulaga­ njem većeg napora nego do tada. Za razliku. „Otkud prevere u balkanskih naroda”. a mi uprkos tim pravilima. Inaćenje iz zlobe i mržnje odvodi u zlo. isprovocirani pojedinci su iz inata menjali religiju ili veroispovest i prelazili u islam ili katoličanstvo. ateističkom tvrdoglavošću i inaćenjem. pojedinci su odnos prema svom duhovnom nasleđu izražavali osporavanjem. onda se inatimo. To znači da i inat. 1409. svakako. dakle. Istu osvetoljubivu poruku on šalje i kada zbog nemogućnosti da se oženi ili uda za onog koga želi. radimo po svom. donoseći vodu iz susednog kraja i koristeći metlu. Beograd 1996. Međutim. Održavajući tradiciju proslavljanja krsnog imena.stika srpskog nacionalnog mentaliteta. Srbi su i u vreme komunizma prkosili nepovoljnim okol­ nostima. realne i istinite slike o kolektivnim psihičkim odlikama i manama. a time simbolično kaznio svoje bližnje koji mu nisu verovali da je bolestan ili mu u bolesti nisu pružili očekivanu negu. kada su se te okolnosti promenile i kada su se stvorili uslovi da se slo­ bodno slavi i obnovi tradicija. poput drugih negativnih obe­ ležja.

Nezadovoljni takvim stanjem. već da trenutno iskaže moć svoje volje. godine skup­ štinsku većinu. Međutim. a ne i inatiti. Zaslepljeni svojim osećanjima. radi. njihovo odugovlačenje sa dogovorom o formiranju vlade nagoveštavalo je i mogućnost novih izbora kao način izlaska iz postojeće političke krize. zbog svog narcizma i nemogućnosti dogovora postale same sebi smetnja da se volja građana i ostvari. ali ispunjeni osećanjem pravde zbog kažnjavanja onih koji su ih prethodno izneverili. inaćenje igno­ riše relevantnost pretpostavljenog cilja kao željenog objekta. jer inat nije pozitivni pokretač da se živi. motivski se pogrešno određuje. Voleći se zbog sebe samih. ne dovodi se u pitanje njihov objektivni kvalitet već se manifestuje sopstvena poli­ tička volja vezana za moć vladanja ili osporavanja vlasti. umetnički stvara. narodna skupština često se pretvara u arenu sukobljavanja najnižih strasti i nadmetanja u nipodaštavanju i omalovažavanju protivnika. Takvim postupkom ne bi glasali shodno svom političkom uverenju. svesni štete koju bi sebi pričinili. Inadžija nema za cilj da preinači postojeće stanje u svoju korist. pretnjom da neće glasati za njih već za njihove političke pro­ tivnike. skriva duboku motivisanost slepe volje koja stoji iza takvog čina. pojedinac se suprotstavlja 120 . u recepciji i tumačenju sredine koja postupke i ponašanja pojedinaca doživljava kao suprotstavljanje sebi. Budući da su demokratske stranke koje su dobile izbore. Za razliku od inaćenja kao izraza slepe sile osporavanja ili potvrđivanja. oni su spremni i na najveće žrtve da bi prkosno istrajali u svo­ joj ljubavi. samo zato što se tako hoće. Bez obzira na suštinu skupštinskih predloga.može samo prkositi. krajem 2006. svako prkošenje označava se inatom. pobeđuje. Inat kao prkos radi prkosa pokazuje svoju tamnu stranu. Ne uspevajući konstruktivnim postupcima da utiče na tok željenih promena. Iako se takvoj sredini može činiti da joj se ljubavnici svojom vezom inate. politička arena je realnost u kojoj se moć volje i pokazuje u svetlosti težnje da se nezavisno od objektivne procene određeni predlog nameće ili osporava. Političko inaćenje Kada su partije demokratskog bloka dobile na izborima. birači su upozorili na inadžijsku crtu svog mentaliteta. a ne čine to da bi se bilo kome inatili. Nedovoljno jasno razgraničenje prkosa i inata uzrok je neadekvatnom korišćenju ter­ mina inat. oni prkose okolini koja ne pokazuje razumevanje za njih. već iz inata. pojedini birači te političke grupacije zapretili su da će u slučaju novih iz­ bora da glasaju za suprotnu radikalnu stranku. već od moći da se nametnu kao rešenje i primene u praksi. Suprotstavljanje. U senci tanatosa Za razliku od prkosnog suprotstavljanja kao načina da se stigne do cilja. bez obzira na objektivnu efektnost. Potvrđivanje predloga ne zavisi od njihove objektivne procene da li su stvarno dobri ili loši. pa je kao nedozvoljenu nastoje raskinuti i osujetiti. Formulacijama tipa „proradio je naš inat” kao efekt narasle moći koja je dovela do promene i preokreta. U domenu političke borbe. njihovim apriornim osporavanjem od strane opozicije ili vlade. realnost te emocionalne veze je drugačija.

bilo pojedinačne u vreme individualnog sazrevanja tokom detinjstva i adolescencije. Međutim. privoli drugog za ostvarenje sopstvenih interesa. Iako tom prilikom i inadžija trpi štetu. inatom se. stvara i određeni inadžijski mentalitet stalnog i često objektivno bezrazlož­ nog. Terajući inat drugima. Inadžiji je strana diplomatija. Za razli­ ku od prkosa kojim se izražava otpor i bunt protiv postojećih okolnosti. snažnijeg od svoje moći da bi mu se suprotstavio na drugi način. uprkos snazi argumenta. čineći izvesne ustupke. Inat je izraz iracionalnog bunta koji svoju negativnost pokazuje u destruktivnom i samodestruktivnom ponašanju. nastoji iskazati argument snage negativne volje koja se nameće umesto realnosti. Suprotstavljanje i težnja da se uvek uradi suprotno ispoljava se u izmenjenim i povoljnim okolnostima i prema dobronamernim inicijativama. inat je pokazatelj naše zarobljenosti negativnim odnosom prema drugom. odustaje se od svakog kompromisa i radi se suprotno. Inat je ona vrsta samovolje koja priziva kob. odnosno pokazujemo koliko je ona nejaka u disciplinovanju naše volje da ostvarimo željeni cilj. On. zaljubljenost u sebe. on pokazuje da je neslobodan čovek i da njime gospodari slepa sila čiji nalog sluša i ispunjava. prkosi se radi prkosa. uprkos postojećim pravili­ ma. jer ga greje energija inata. Inaćenje je svojevrsna osveta nad onim što oličava prepreku. po svojoj volji. uprkos sopstvenim interesima da se tako ne postupi. bilo kolektivne u vreme ropske potčinjenosti. suprotstavljamo se svojoj racionalnosti. Inadžiji nije stalo do promene već do gesta volje koji nije usmeren ka ostvarenju nekog vrednog cilja. vezane za osporavanje i neprihvatanje postojećeg stanja kao načina formiranja svoje individualnosti. jer je inadžija u vlasti nečeg višeg. podići će visoku ogradu. nastoji uvek da uradi nešto na svoju ruku. sa kojim je u sporu. Za inat susedu.postojećim okolnostima i svoje razočarenje iskazuje očajničkim gestom inata usmerenim i protiv sopstvenih interesa. Narcizam pojačava strah od smrti. U tom smislu ovakvo suprotstavljanje ima svoju duboku tana­ tološku senku. Ta destruktivnost je radi destruktivnosti i donosi prolazno zadovoljstvo oslobađanja od postojećeg neinvestiranog naboja. mogućnost da. Iza inata stoji narcizam. Ne­ moćan da pobedi sebe. a inat je porok. on tuđu štetu koja može biti i manja od njegove doživljava kao ličnu korist. Mogućnošću da se prkosi smrti. potvrđuje se život. uverenost u sopstvenu isprav­ nost. ali subjektivno duboko motivisanog suprotstavljanja datim okolnostima kao načina potvrđivanja svoje volje. bez obzira na štetnost svojih 121 . Zbog sopstvenih duboko ličnih psihičkih potreba da se iskaže negativitet svoje volje. Rečju: prkos je vrlina. Dugo sprečavanje ispoljavanja sopstvene volje. Poruka inata. Iako su u međuvremenu prestali objektivni razlozi da se takav stav i dalje ispoljava. dok se inaćenjem sa životom poni­ štavaju njegove osnovne vrednosti. koja se ispoljava u situa­ ciji promene okolnosti i gubljenja prvobitnog značenja činioca prema kojima se izgradio negativan stav. Osvetničko svojstvo inata sadržano je u želji da se suprotstavljanjem nanese šteta drugome. Negacija kao uslovljena reakcija Inaćenje je iracionalno suprotstavljanje očiglednim i neopozivim činjenicama. a to što će i njegova kuća da bude u većoj senci od susedove njega ne brine. a inatom se suprotstavljamo smrti osporavanjem i negiranjem i samog života.

videćemo njegov duhovni i emocio­ nalni nemir pred drugim. adekvatnije i autentičnije reakcije. Time se ne iskazuje. Jerotić. već prema drugom. Ukoliko ovu osenčenost našeg bića. 5. onda u inatu kao crti mentaliteta možemo prepoznati i konkretne uzroke psihopatoloških poja­ va javnog društvenog života. Novi Sad. jok”. pa zato nije ni čuo. ali mu neretko nedostaje sposobnost da isto tako ubedljivo kaže šta hoće. Odabrana dela knj. uslovljava donošenje loših odluka činjenjem pogrešnih izbora. S. Instinktivna i preovlađujuća reakcija negativiteta. Ukoliko je izražavanje negacije dublje motivisano kao odre­ đen obrazac reagovanja. mišljenje i postupak. „nemoj”. iskazu­ je se karakterističan prerefleksivni oblik saznanja stvarnosti kojim se manifestuje unapred formirana predstava. V. „Kako slušamo jedni druge i kako bi trebalo da se čujemo”. prkošenja radi prkošenja. Koliko je žilava crta inata u mentalitetu naših ljudi najbolje se vidi u njihovoj uobičaje­ noj komunikaciji. u stvari. Sagovornik se. 30­38. kada se bez obzira šta sagovornik kaže izražava neslaganje sa njim već onom prvom karakterističnom reči: „ne”. Taj evidentni. Suženih mogućnosti empatije. on se negira da bi učesnik u verbalnoj komunikaciji istakao svoju volju i sebe. njegovu imaginaciju više podstiče mogućnost ne­ giranja negoli potvrđivanja. „nije”. pojedinac nastoji da opravda sebe tako što ih ponavlja. nije pažljivo ni slušao. Približavanje Bogu. koje se izgovara pre nego što se uopšte zna šta se zapravo hoće. 122 . Matica srpska. i zato gluv za glas drugog koji do njega i ne dopire. Sagovornik se. već se uzima neka njegova izgovorena reč. Iz kulture i umetnosti. već mu se suprotstavlja radi suprotstavljanja. onda pojedinac svojim postupkom potvrđuje moć karakterističnog načina mišljenja i ponašanja koji ga je mentalno oblikovao. 2002. zapravo. odnos prema kazanom. 1969. nego što se zavoli zbog njegovih izraženih vrlina. sagledamo i u smislu kolektivnog. ali neprepoznati negativitet projektuje se na drugog koji se lakše zamrzi zbog njegovih sitnih mana. neki njegov stav i povodom toga izražava svoje suprotstavljanje. Suočavanjem sa poraznim ishodom svojih postupaka. verbalni inadžija je u stalnom suprotstavljanju i su­ kobljavanju. To ponavljanje podgrejano je buntom koji izvire iz nesporazuma sa okolinom i težnje da joj se nametne svoje viđenje kao objektivna istina.13 Uslovljen na ovaj način. 318­319. Povremeno ili stalno iskaziva­ nje ovakvog odnosa prema drugom posledica je naučenog ponašanja. Veći osporitelj nego afirmator. dakle. Takvim ponašanjem i mišljenjem izražava se karakteristična crta mentaliteta. 13 Upor. str. Bez sposobnosti da bude u funkciji dijaloške komunikacije i rea­ guje shodno izrečenom i saslušanom. ne osporava u ravni onog što je izrekao.postupaka. Tim čestim i prepo­ znatljivim „neću”. Razmotrimo li poziciju tog apriornog negatora. bez obzira na to šta je rečeno. Ova­ kva psihološka dispozicija otežava suočavanje sa sobom i priznavanje sopstvenih grešaka koje ojačavaju tamnu stranu naše prirode. ili „ma. Frojd.14 Ono što je on u suštini rekao nije povod dijalogu. Niš. koja spada u individualno­psihološke karakteristike ličnosti. on ume jasno i argumentova­ no da objasni šta neće. „Nelagodnost u kulturi”. 14 Upor. Prosveta. koji se apriori osporava i negira. inat se otkriva kao vrsta psihološke zavisnosti pojedinca od takvih postupaka koji nesumnjivo ograničavaju mogućnost njegove slobodnije.

Ta. uz to. a ona da ih ipak ugasi. pak. dopunjavanja. Jedna. zastupnici pravnih naslednika Hulija Kortasara. skraćivanja. činilo se. međutim. Druga Urugvajka će se. iz koje. ili je u sebi sve vreme. ne­ davno objavljena u svetu a i kod nas. potpisnica ovih redova dodatno zašla u knjižaru. U stvarnosti je tada zaista i postojala Urugvajka koja je autora planetarnog romana kamernih sladokusaca nadahnula da uobliči taj neuhvatljivi lik. u prevodu pomenute potpisnice. upravo po volji pomenutih naslednika. našla i neke daleke odjeke. kamoli da se dotaknu i svim čulima prožmu pri punoj svetlosti pamćenja svakog zajedničkog časa. ta Urugvajka nije kasnije uhvatila korak sa Kortasarom. pod naslovom „Drugo lice medalje”. Verona” napisana takoreći u produžetku antolo­ gijske priče o tome kako dva lica istog novčića neće nikad moći da se vide. sklanjajući se od prolećne kiše u Barseloni. i pisanjem. upitao je izuzetno blisku osobu koja. Pod naslovom „Ćao. nije iz sveta književnosti. i ona je objavljena na srpskom (kao priča. nestvarnu i u stvarnosti. objavljena je na španskom bez smetnji. on bi da ostavi upaljena. šta misli. već počev od pisanja. ipak. priča. autor svakako nije mogao da nasluti da će na svojoj koži da doživi još jednu temeljnu podudarnost. u vezi s tim je napisao dve priče. iz Urugvaja. deset i više godina pošto je u svom romanu Školice za glavnu junakinju već bio postavio Magu. Takvu jednu ženu. Zašto ta druga strana medalje nije mogla da bude ni na španskom objavljena onda kad je „Ćao. naravno. u vreme patriotske piraterije. u knjižari toplih isparenja. Oni su joj ovoga puta objasnili da se jedna Kortasarova priča. Dakle. ili zato što je onda sama potka 123 . ta priča je i na srpskom objavljena. kao što je upravo rečeno. u samoj priči. prizivao. Gotovo odmah potom. znači. Pošto ju je na tom safariju po Keniji upoznao. u stvarnosti. Jedina smet­ nja. odnosi na Urugvaj­ ku koju je autor te priče stvarno upoznao u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka na nekom afričkom safariju. I o tome kako je tamo. Osim ako nije celokupnim ustrojstvom svoga bića. proizlazi da smetnja nije u vezi sa paljenjem ili ga­ šenjem svetla. tek je nedavno objavljena na španskom. Prevodilac ove druge priče.LICE Silvija Monros-Stojaković TORTILJA LJUBAVI Ili o tome kako je. negde sebe njome predodredio. jer je nameravao da još radi na njoj u smislu doterivanja. Kortasar je tada napisao i priču u kojoj se ispostavlja da smetnja ono dvoje junaka iz prethodne priče nema uopšte veze sa elektrikom. ili su se pak u tami suštinski dokučili i tako opet uzajamno upamtili. a i upravitelji Kortasarovom zaostavštinom. Koji su. Našla se u Barseloni. koja kao takva ne podleže obavezi prethodnog izmirivanja autorskih prava. ali se tu tek postavilo pitanje o suštinskim smetnjama. Da li Kortasar nije dao da se ta druga priča tada objavi. Dok je uobličavao Magin lik. Verona”. i sa nekim izdavačima. ne kao deo čitave zbirke ili čak čitavih zbirki priča). bila su svetla koja. pojaviti u Kortasarovom životu desetak godina posle one koja je ovekovečena u književnosti.

124 . čak. objavljenoj 1984. ili smrt. Ima nešto i u sazvežđima. Jasno. pomi­ nju se još i Bašo. Kristina Peri Rosi piše celim svojim putem. jer mu se ta priča stvarno desila. Trideset i šest je inače broj ključnog poglavlja Školica što se tiče katarzičnog dejstva. i Sernuda. kojoj u toj knjizi Kortasar posvećuje ovde priložene pesme u prevodu – jer pre­ vod je tek san. Pa čak jedino ili najpre u ljubavi. među ostalima. da kažemo. Delete. ili najpre. pošto je njoj dovoljno i po dvorištu da. nije potrebno ništa dodatno reći. Kristina Peri Rosi. U toj Kortasarovoj pesničkoj knjizi. Još jedna hunta. nakon smrti Hulijeve konačno nađene Kerol. U sazvežđima slutnje. s tim što mu se tada dešavala i bivša već žena. dok je bio u veoma Žil i Džim braku sa svojom drugom ženom – inače Ukrajinkom koja je tada bila urednik kod „Galimara” – posvetio i više negoli „Pet pesama za Kris”. na kontinentu što inače služi kao zadnje dvorište u kojem će se spoljni moćnici igrati lego­kockica sa pojedinačnim sud­ binama. on je veoma pažljivo slušao šta je u vezi sa postavljenim pita­ njem odgovorila osoba koja niti piše niti nešto preterano čita. E. stvaralaštvo. Treća sreća. Kad smo ovog kišnog proleća sve ovo ispričali barselonskom izdavaču i upravitelju Kortasarove zaostavštine. koji je prošao i kroz izgnanstvo. Kortasar je toj Urugvajki iz dveju svojih priča iz druge polovine sedamdesetih. i to u svojoj trideset šestoj godini. da nije Kerol umrla pre Hulija. jer mu se i desilo. veoma odavde – a koja nipošto nije iz filma književnosti – čim je pročitala prevod. jer se to njemu i desilo. „Trkač se sapliće”.bila. iz uvoza. Sve već znamo. Naravno. „Samoubi­ ce A. da sad ne objašnjavamo šta u žargonu Špani­ je još znači izvedenica iz te reči. njegove treće žene. A Kris. Inače. „Tarzanov krik”. Gumica. po svoj prilici.” ili „Put u Apokalipsu”. samo je rekla: „Pa. napisane tek da se pisanjem izbriše gumica. i Kamings. nedavno je dobila još jedno priznanje za svoje istraj­ no. Makar do vlasti ovi naši tek stigli pošto se između sebe poruše kao čista plastika. u saradnji sa domaćim vlastodršcima. da: „tortilja” na španskom znači kajgana. da bi to što mu se desilo i preživeo”.. Dobila je i prvu nagradu „Rafael Alberti” za pesme koje su za ovaj preplet raznorodnih strasti takoreći isključivo preuzete iz zbirke Stanje izgnanstva. Onda se on zadivljeno složio. D. u množini voljenja. nakon produžene patnje. Kristina Peri Rosi je i autorka podeblje knjige sabranih priča. sada trajno nastanjena u Barseloni. O Kortasaru. i da nije sve u znanju. nije hteo da se objavi to što je napisao. sada po Kortasa­ rovoj volji i naslednica. peva. čiji su naslovi. u knjizi pe­ sama Izuzev zalaska. „Klub neodlučnih”. mi koji toliko volimo Hulija.. Napisao ju je. Tek. ostvareni – i sama je pesnikinja. dakle „tortiljera”. Kako bilo. A napisao je priču o tome. eto. „Kao brat sestri”. a svedeno. kao što je tako­ đe upravo rečeno. Uostalom. Kortasar nije tu priču objavio. škakljiva. na osnovu svog pesničkog pristupa i najsurovijem stanju činjenica. Kao da su i one. u godini Kortasarove smrti. svedene. kad je u Urugvaju na vlasti bila još jedna vojna hunta.. Osoba. sam je Kortasar objašnjavao da je svako objašnjenje samo dobro prerušena greška.. Pesme Kristine Peri Rosi o višestrukom a nepojamnom bolu veoma su. Znamo čak.

MAMINO PISMO Mamino pismo: „A ako svi odu. koji ostajemo?” IV Sanjala sam da me odvode odavde u još gore mesto. ovde. 125 . VIII Od putnika imamo nerazumnu geografiju ono može biti let – progonjena ptica – gubimo ono što dobijamo a dobijeno izgubljeno je u letu. najbolje je ne biti izgnan. šta ćemo da radimo mi. GRČKIM PESIMISTIMA Najbolje je ne rađati se. kćeri.LICE Kristina Peri Rosi STANJE IZGNANSTVA I Ovde me boli. kod domovine. ali u slučaju rođenja.

Tumaraju ulicama još nisu novi jezik naučili pišu pisma koja ne šalju godina dana čini im se kao mnogo vremena. XII Na toliko kilometara razdaljine niko ne može da ostane veran. ni pas. koji živi u drugoj kući. XI Jedna kuća jedna slika jedna stolica jedna lampa jedan šimšir zvuk mora izgubljeni. X Upravo umorna sita iznurena razdražena tužna svim mestima ovoga sveta. 126 . jednako su teški kao mamino odsustvo.IX Od zemlje do zemlje izgnanstvo je slepa reka. Ni drvo koje smo posadili ni napuštena knjiga.

Ali kada jedna reč ispisana na margini na stranici na zidu pomaže da ublaži bol mučenog. bilo bi ljudskije 127 .STANJE IZGNANSTVA veoma brzo tako daleko prilično loše uvek teškoća reči besna dugo čudno stranac šta još drvo samo gledam drugačije sve XIV Nijedna reč nikada nijedan govor – ni Frojd. književnost ima smisla. ni Marti – nisu uspeli da zadrže ruku spravu mučitelja.

128 . XVI A kad bi stigla kad bi krv stigla do reke ptice bi poletele crvena riba prolivena krv plava ptica talasi kao oči razrogačene. IZGNANSTVO Take your hands nauči me da kažem na tamnom jeziku jedne engleske ptice. XXII Onaj starac koji je prao sudove u jednoj kafeteriji Sen­Žermena a noću prelazio Senu da bi se popeo do svoje sobe na osmom spratu bez lifta bez kupatila bez sanitarnih uređaja bio je urugvajski matematičar koji nikada nije želeo da putuje u Evropu.NEĆE STIĆI DO REKE Krv neće stići do reke ako reka promeni mesto a plave ptice – plave kao tvoja senka žene na ogledalu – pevaju s druge strane reke zbunjujući žandare. Ja sam ga gledala u oči ali ništa nisam videla.

za vas” Izgnanstvo je kada se jede moral. pas nije kriv znate. psi vojske. pre toga. ipak sam ga primila Soba je bila vlažna bila je hladna već dva dana ništa nismo jeli samo hleb i voda pisma su donosila rđave vesti s Druge strane „Šta je za vas izgnanstvo?” reče mi i ponudi cigaretom Ne odgovaram na pisma da ne kompromitujem familiju. druže. moral je i dalje na visini. 129 . ne oskudevaju ženama za parenje „Šta je za vas izgnanstvo?” Verovatno će vam za članak dati novac mi već danima ne jedemo „Moral je na visini. svakog dana se pare sa lepim devojkama sa lepim ženama. druže. druže.XXIII I dođe novinar ne znam odakle da nas pita šta je za nas izgnanstvo. psi vojske snažne životinje jedu svakog dana. to su jaki psi. sestra je nestala. Ne znam odakle je bio novinar. od visine. moral je na visini. „Pedru su iskopali oči pre nego što sa ga ubili od batina. jedu svakog dana. druže. druže. „Recite mi šta je izgnanstvo. moral je netaknut” slomljenih prstiju. od pre dva dana samo moral i jedemo. samo malo pre toga” „Voleo bih da mi kažete šta je izgnanstvo za vas” „Alisiju su pet puta silovali a posle su je bacili psima” Dobro izdresirani.

ljubav – poželeti vrelu belu kafu koja neće koštati pet franaka dok smo tražile gde ćemo najzad prenoćiti a da ne privučemo plavce a ti si cedila i samo dno sam opušak poslednje cigarete u paklici. jer ja sam ipak kulturna i civilizovana. uprkos svemu uprkos ako bez gde kako kada ali pre toga. bezbolno. rekoh ti one noći na Pon­dez­Aru. ruke su nam se tresle od hladnoće – hladnoća. te ljubav samo s prezervativom vodim. (Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković) 130 . Svakako da će naša osveta biti ljubav to što i dalje možemo voleti moći da se voli. Veronik.XXIV Naša osveta je ljubav. naravno. kunem ti se – reče mi Veronik – volela bih mnogo bih volela da pošaljem u materinu nekoliko zlotvora.

negoli hemijski. I tamo te sa druge strane činim svojom dok se ti sa svojom prijateljicom igraš noćnih igara. Jejts. B. Autobiografija 1. Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvačka. 2. V. U stvari mnogo i ne marim što će tvoje dojke zaspati na plavoj simetriji drugih dojki. lavirint gde moguće je biti lagano srećom ispunjen i bez niti ili konca rastrojene Arijadne bez pene bez čaršava bez butina. 131 .LICE Hulio Kortasar PET PESAMA ZA KRIS – and I am melancholy because I have not made more and better verses. Već znatno iza mezzo camin di nostra vita ukazuje se teritorija ljubavi jedan. pre mentalni. Ja bih ih samo prignječio golicanjem svog dodira pa bi se ti nasmejala upravo kad treba iako je potrebno bilo i za očekivati da samo zajecaš.

(Tačna ispravka: to što smo se na kraju dana sreli na šetalištu. (Voleo bih da poveruješ da je ovo smešna igra nadoknada kojom sebe tešim zbog udaljenosti.) 5. Odlično znam šta dobijaš kad se izgubiš u zadovoljstvu.3. 4.) (Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković) 132 . Nastavi onda da plešeš na ogledalu drugog tela pošto si se meni tek ovlaš nasmešila. Jer je to tačno ono što bih i sam osetio.

Skice. vampirima naučne fantastike. pesma koju bih nekom da pokažem. Mnogo ranije. praska metala. budilnik nas je razdvojio. verzije. a ja želim da joj pokažem jednu pesmu koja je pesma mog života. oklevam i budim se. Znam da sam sanjala. obmanjenim plaćenicima što se saginju pod bičem.. Moramo da shvatimo naše živote neodvojive od onih užeglih snova. Znam šta sam sanjala: naša prijateljica pesnikinja ulazi u sobu u kojoj pišem danima. ispegavljeni ožiljcima.. pesme rasute su svuda. Smejem se i ponovo tonem u san u kome gorim od želje da te pokažem svima koje volim u kome gorim od želje da se slobodno krećemo zajedno. a ipak bujno pupe naše životinjske strasti ukorenjene u ovaj grad. Sanjala sam da si pesma. i crvene begonije što opasno blista sa prozora na šestom spratu iznajmljene zgrade. II Budim se u tvom krevetu. pod silom gravitacije. recimo. jednostavno kao da koračamo kroz smeće natopljeno kišom. koja kotrlja busenje duboko u vazduh koji isparava. kroz senzacionalističke svireposti naših komšiluka. što nije nimalo lako. Niko nije ni pomislio da ćemo ovde doći. 133 . Poljubila si mi kosu da me probudiš. Ipak. Želimo da živimo kao drveće. kao javori što bukte kroz sumporni vazduh. i mi moramo da idemo. sramota.. Sad si za stolom satima.DOZIVI Adrijen Rič DVADEST JEDNA LJUBAVNA PESMA I Kad god u ovom gradu ekrani zatrepere pornografijom.. ili dugonogih devojaka koje se igraju loptom na srednjoškolskom igralištu.

IV Kad se mlada svetlost proleća prelomi na običnim zidovima. puštam Ninu Simon koja peva Here Comes the Sun. i neutešno plačem. što ova čudna iskrivljenost u vremenu ponavlja: nismo više mlade.. Oči su ti večne. zelene varnice irisa u rano leto. savršeno skrojen. I otvaram pismo dok ispijam ukusnu kafu. zarobljenik. Znaš. koga muče u zatvoru: Moje genitalije su predmet takvog sadističkog iživljavanja i stalno me drže budnog u bolovima. Pez Doradu. 134 . Uradi sve što možeš da preživiš. Vučem ceger sa namirnicama i jurim ka liftu. i dalje ideš ka meni u istom tempu.. prodavnici cipela. nezaceljene rane pucaju u suzama još više.III Nedelje moraju da nadoknade sve godine u kojima si mi nedostajala. a noge mi poskakivale čistijom radošću? Ili se naginjala kroz prozor nad gradom da oslušnem budućnost kao što slušam žilama naštimovanim da na njima sviraš? A ti. ukusnu muziku.. na koga kreštim – Za ime Boga. Dodirujem te i znam da se nismo rodile sutra. otvaram prozor.. moraš mi pomoći da umrem. a nekako. Onda ulazim u kuhinju da raspakujem kese. i tebe nema u mom naručju. Jer nismo više mlade.. a nekako. Da. telom još uvek i lakim i teškim od tebe. pomoći ću ti da živiš.. i oni još uvek kontrolišu svet. Da li sam sa dvadeset šetala ulicama izjutra. Iza njih muškarac. zeleno-plavi dragušac okupan izvorom. i ja tebi. kuvam kafu. i ja tebi. vraćam se od tebe. robi sa popustom. uglađen. Iz pisma ispada kopija nečeg što je napisao dvadesetsedmogodišnji muškarac. sa dvadeset smo mislili da ćemo živeti večno Sa četrdest pet želim da znam gde su nam granice.. i ti meni. stariji. mislim da muškarci vole ratove. zadržite ih! Histerična žena – kaže dok mi se sklanja s puta. I moj neizlečiv bes. Vrata mi se skoro pred nosom zatvaraju..

Da. ili sastave male. mogle bi se izleći razjarene oči čudovišta. i duhove umetnika – njihove ruke sklopljene su vekovima – koji su umrli na rođenju. lako: čim otvoriš knjige. a mi još uvek moramo da zurimo u odsustvo muškaraca koji nisu hteli. žena koje nisu mogle. Vekove nenapisanih knjiga. ovim činom prevođenja. sa takvom kontrolom raspona i granica nasilja. savršeno su jednake mojima – samo je palac veći. da bi na kraju svako nasilje bilo prevaziđeno. svedoke – u pustinjskom pesku. moraš da se suočiš sa naličjem svega što si volela – police i klešta spremno čuvani. nagomilane iza ovih polica. brnjica kroz koju čak i najbolji glasovi moraju da mumlaju.. tišina koja sahranjuje neželjenu decu – žene. ali ipak u obzir moramo uzeti Svifta koji je prezirao žensko telo. i Geteov strah od majki.. Klodea koji je klevetao Žida. iglene tesnace velikih kratera koji na svojim stranama nose prste ushićene žene što krupnim koracima ide do sibiline izbe ili Jelisejske pećine – takve bi ruke mogle sprovesti neizbežno nasilje sa takvom hladnokrvnošću.V Iz ovog stana punog knjiga. da govore sa našim životom – ovom još uvek neiskopanom rupom po imenu civilizacija. ovim polu-svetom. pod teškim vilicama. VI Tvoje male ruke. a slavio njen um. mudre žene spaljene na lomači. 135 . takve bi ruke mogle pravilno da okrenu nerođeno dete u porođajnom kanalu ili da navedu izviđački spasilački brod kroz ledene bregove. koje su za mašinama ili volanom ili dodiruju ljudsko lice. ili u mnogim rukama poput ovih. duži – Mogla bih da poverujem svetu u ovim. Kenet kaže da slaže knjige tako da može da gleda u Blejka i Kafku dok piše. devijante.

ličim na Filokteta u ženskom obličju. a kako sam iskoristila ratove da pobegnem od pisanja najgorih od svih stvari – ne tuđih zločina. znajući da namerno samoubistvo nije moj posao. ključ. Da li je sve ovo približno zavijanju žderavca koje menja pesmu divljine? Kada sam daleko od tebe i pokušavam da te pretočim u reči da li te samo koristim. dok ne legnem na rt nad tamnim morem i dole vidim crvene stene na mestu gde mi bešumni uvojak beline govori o udaru talasa. i hramljem dugačkom stazom. E pa. Štagod da se tamo izgubilo. ali odavde hoću dalje s tobom.. Žena koja je negovala sopstvenu patnju sada je mrtva. ne čak naše sopstvene smrti. IX Tvoja tišina danas je jezero gde potonule stvari žive. već nemogućnosti da želim našu sopstvenu slobodu dovoljno strasno da bi sparušeni brestovi. to je gotovo. Obožavam taj ožiljak koji mi je ostavila. masakri izgledali samo kao simboli tog skrnavljenja nas samih? VIII Vidim sebe pre mnogo godina na Sunionu. ja i živim.. i zamišljam silinu te vode sa te visine. čak i tvoje u nekim drugim godinama. od vode zamagljena istorija bolesti. Ja sam njen potomak. a ipak sve vreme gajim i odmeravam tu ranu. dok pišem ove reči. Plašim se ove tišine. boreći se sa iskušenjem da mi bol postane zanimanje. kao reku ili rat? A kako sam iskoristila reke. Čak i mulj i oblutak sa dna zaslužuju treptaj priznanja.VII Kakva bi to zver pretvorila sopstveni život u reči? O kakvom pokajanju govorimo? – pa ipak. već druga lica. potrebno je i tebi i meni – nekakav sat od starog zlata. 136 . Ne vidim svoje lice tu. bolesne reke. boli me naduto stopalo. Želim da vidim kako podignute kaplju i suše se na suncu.

ovog nerazgovetnog života. Čekam vetar koji će mi ovoga puta nežno otvoriti ovu vodu prekrivenu čaršavima i pokazati šta mogu da uradim za tebe, koja si uvek neimenovano imenovala za druge, čak i za mene. X Tvoj pas, miran i bezazlen, drema među našim kricima, naša prošaputana zora kuje zaveru od naših telefonskih poziva. Ona zna – šta ona zna? Ako ovako drska tvrdim da čitam iz njenih očiju, nalazim u njima samo sopstvene životinjske misli: da stvorenja moraju naći jedno drugo zarad telesnog uživanja, da glasovi duše putuju kroz telo dalje od onog što je ograničen mozak mogao da predvidi, da zemaljske noći postaju hladnije za one na istom putovanju, koji žele da dodirnu jedno stvorenje-putnika čistog do kraja; da smo bez nežnosti svi mi u paklu. XI Svaki vrh je krater. Po zakonu vulkana svaki od njih ima jasan i večit izgled žene. Nema visine bez dubine, bez vatrenog jezgra, iako se naši slameni đonovi raspadaju na stvrdnutoj lavi. Putovala bih sa tobom na svaku svetu planinu i tamo pušila kao sibila nagnuta nad svoj tronožac. Pružila bih se ka tvojoj ruci dok se penjemo uz stazu, da osetim kako ti arterije sijaju u mom stisku, i nikad ne propuste da primete taj mali cvet nalik na dragi kamen, nama nepoznat, bezimen dok ga ne preimenujemo, što prianja uz stenu koju polako menja – taj detalj izvan nas, koji nas vraća nama, bio je ovde pre nas, znao je da ćemo doći, i videti dalje od sebe. XII Dok spavamo, okrećemo se kao planete što kruže po svom ponoćnom polju: dodir je dovoljan da nam pokaže da nismo same u kosmosu, čak i kad spavamo:

137

san – utvare dva sveta šetaju kroz svoje utvarne gradove, i skoro da govore jedne drugima. Prilazim tvojim promrmljanim rečima Izgovorenim pre toliko svetlosnih – ili mračnih – godina da mi se čini da čujem sopstveni glas. Ali glasovi su nam različiti, čak i kad spavamo, i tela tako slična, ipak su tako različita. i prošlost što nam odzvanja u krvotoku natovarena je različitim jezicima, različitim značenjima – u bilo koji letopis sveta koji delimo moglo bi se upisati novo značenje: da smo bile dva ljubavnika istog pola, dve žene jedne generacije. XIII Pravila se krše kao toplomer živa se prosipa po iscrtanim sistemima negde smo na selu koje nema jezik ni zakone, jurimo gavranove i cariće kroz klisure neistražene još od zore šta god radimo zajedno čista je domišljatost mape koje su nam dali zastarele su godinama se vozimo kroz pustinju pitajući se da li će voda izdržati halucinacije se pretvaraju u jednostavna sela muzika na radiju postaje jasnija – nije ni Rosenkavalier ni Gotterdammerung1 već ženski glas koji peva nove reči na stare melodije, tihim basom. Flauta na kojoj sviraju žene izvan zakona. XIV Ta tvoja predstava pilota potvrdila je moju predstavu o tebi: rekla si, On se uporno strmoglavljuje u talase, namerno dok mi sklupčani u otvorenom prolazu povraćamo u plastične kese već tri sata između San Pjera i Mikelona. Nikad ti nisam bila bliža.
1

Štrausova opera Kavaljer s ružom i Vagnerova opera Sumrak bogova. (Prim. prev.)

138

U ovoj zagušljivoj kabini u kojoj se tek venčani parovi zbijaju jedno uz drugo u krilu i zagrljaju, dodirujem ti butinu da nas obe utešim, ti svoju ruku stavljaš na moju, i ostajemo tako da zajedno patimo u sopstvenim telima, kao da je sva patnja fizička, dodirujemo se u prisustvu stranaca koji ništa ne znaju i nije im stalo dok povraćaju svoju ličnu bol kao da je sva patnja fizička. ((p)lutajuća pesma, nenumerisana) Šta god se desilo s nama, proganjaće me tvoje telo, jer ljubav vodiš prefinjeno i nežno, poput poluuvijene lepeze napupelog lista paprati u šumi koju tek što je ispralo sunce. A butine, putene i darežljive među kojima je moje lice toliko puta svršilo – kriju nevinost i mudrost mestašca koje je moj jezik pronašao. Proganjaće me i živ, nezasit ples tvojih bradavica u mojim ustima – tvoj dodir na meni, snažan, zaštitnički, u potrazi za mnom, tvoj čvrst jezik i nežni prsti koji stižu do mesta na kome sam te godinama čekala: u svojoj ružičasto-vlažnoj pećini – šta god da se desi, tako će biti. XV Ako bih i ležala sa tobom na onoj plaži gde belu, praznu i čistu zelenu vodu greje Golfska struja ne bismo mogle da ostanemo tu i ležimo zato što bi vetar nanosio fini pesak na nas kao da je protiv nas ako pokušamo da se odbranimo i ne uspemo ako se odvezemo na drugo mesto da spavamo jedna drugoj u naručju u krevetima uskim kao zatvorski madraci i budemo umorne i ne spavamo zajedno jer ovo je sve što smo pronašle pa smo tu i došle – da li je sve to do nas? Ako se čvrsto držim okolnosti mogla bih da ne osetim odgovornost. Samo ona koja kaže da nije izabrala, na kraju je gubitnica.

139

bez sjaja. morem okupana. Jednom i ti pričaš priču 140 . XVIII Što duže živim. natrpane našim četkicama. bočicama na mesečini – kroz slani voćnjak u izmaglici. protiv nas i u nama. Samo naznake da je kasetofon trebalo da uhvati nekog duha u nama: kasetofon koji nije samo svirao. pored očišćene natkasne. daleko od mene.XVI Tamo gde si ti. ležeći pored tebe posmatram crveni zalazak sunca kroz ulazna vrata kabine. ni ispaštanja. u nama i protiv nas. I nema pehara sa otrovom. Tristan i Izolda jedva da je priča. nežnim usnama na kojima bol i smeh zajedno spavaju. i susedstva u koja se selimo i na kraju ih zavolimo. ovako smo isprobali ljubav. Ovo ostrvo Menhetn dovoljno je daleko od tebe. i knjige koje nas menjaju. knjigama. zalivski topla. slučajnosti se dešavaju. uz Mocartov g-mol na kasetofonu tonem u san uz muziku mora. Gledam kako spavaš. i znam da ti je lice na gore okrenuto. već je trebalo da nas sluša i pouči one posle nas: ovo smo bili. i ja sam sa tobom kao avgustovska noć što je uspavana. I mada nismo heroine. i ovo su sile koje su u nama bile. sve više mislim – dok kiša pada na autoput što vodi na zapad a crvena svetlost na Riversajd – čudo je kad su dvoje zajedno. XVII Niko nije ni osuđen ni predodređen da nekog voli. žene bi bar trebalo da znaju razliku između ljubavi i smrti. s druge strane grada. u našim životima kao automobilske nesreće. i da polusvetlost traga za tvojim darežljivim. a opet blizu: Čujem te kako dišeš večeras.

dok drhtanje prodire na površinu tvojih reči. nazvao slanim otuđenim morem. Jer. Sada si deo fuge preko nečeg što je. To je ona sa kojom sam pokušala da govorim i čija se povređena. noću dok Hadson treperi pod svetlima Nju Džerzija A u zagađenoj vodi ipak se ponekad čak i mesec ogleda nazirem ženu koju sam volela. kao spora lopta i lagani lob pri čemu puna koncentracija postaje rutina – pogledaj u lica onih koji su to izabrali.) Kad bih mogla da ti pokažem – Da su dve žene zajedno delo koje ništa u civilizaciji nije pojednostavilo. da. Nešto: procep svetlosti – ? Negde između tuge i srdžbe. XIX Zar postaje sve hladnije kada ponovo počnem da se dodirujem. Kao što osećam kako se zora probija kroz svanuće. izrazita glava udaljila od bola.o svom životu. koji nekako uvek tek što nismo vodili. odvija se u mojoj glavi. kako se davi u tajnama. da je dvoje zajedno delo herojsko u svojoj običnosti. neki viktorijanski pesnik. besa. otvara se. Priča o našim životima postaje naš život. Takve mi reči padaju na pamet. XX Taj razgovor. dovoljno za mene. u oko zime. grada. kad se čvrsta veza kida? kada se golo lice što je gledalo unazad polako okrene i pogleda u sadašnjost. dok joj strah seče grlo i guši je kao dlaka. i sada tone sve dublje i dublje 141 . prostor u kome sam usamljena Adrijen. osećam otuđenost. I postaje sve hladniji. siromaštva i smrti i usne se razdvoje da kažu: Nastaviću da živim? Da li zvučim hladno kada ti u snu ili u ovoj pesmi kažem: Čuda ne postoje? (Odmah sam ti rekla da želim običan život. sigurna sam. Menhetn je ostrvo.

143-154. Biram da budem plesač na toj svetlosti. plavo i tuđe kamenje velikih oblina koje je zamreškao kamen ispunjava svetlost letnje noći koja se uzdiže sa dna horizonta – kada sam rekla „procep svetlosti” na ovo sam mislila. Biram da ovde hodam. poluukaljanoj tamom. I da iscrtam ovaj krug. nešto više od kamena: žena. nešto što se kreće tim prostorom. teške senke. New York-London. ”W. a koja se može izabrati bez usamljenosti. The Fact of a Doorframe. W. str. A ovo jednostavno nije Stounhendž niti bilo koje drugo mesto do misao bačena nazad tamo gde je njena samoća. 142 . velika svetlost. Selected poems 1950-2001.gde ne može da me čuje. podeljena. Norton & Company”. XXI Tamni dovratak. ne tako lako i bez bola kojim se definiše krug. i uskoro ću znati da sam pričala sa sopstvenom dušom. 2002. ipak. 1974-1976. (S engleskog prevela Marija Rakić-Šaranac) Izvornik: Adrienne Rich. boja kamena koji pozdravlja mesec.

Tek dan nakon sudbonosnog susreta sa C. Posmatrao sam fasade. a stolice naslagane na stolove. (Do pre nekoliko dana meni nikada nije pala na pamet misao da sam živeo jedan stvaran život. Uvod Dopustite mi da ispričam kako je šetati gradom jednog avgustovskog popodneva. Kada sam progledao. svako obećanje koje nije održano. korak za korakom biva savladan osećanjem da je potrošio sav život. U suton sam video kako svetli beli brojčanik na satu jednog tornja. a iznad krovova hotela oblake koje vetar više nije nosio. U tom trenutku znao sam da će mu nedostajati taj kraj – on se više neće snalaziti u svom životu. kada sam navratio do vaše kuće.DOZIVI Rihard Obermajer PRETPOVEST. razjasnilo mi se da ipak ima stvari koje su neopozive. neodređeno udaljenom odande. Bio je neobičan način na koji je on oklevao i upitno gledao oko sebe. Pozorište Tražio sam nešto što sam izgubio. uvek će mu nedostajati upravo taj kraj. Video sam uske dimnjake. Danas sam otkrio da je u tim godinama na kraju ipak ispričano sve. brz dim. Čak i tada. Gledao sam niz ulicu. Odjednom sam se ovde osetio strano. Ona su se cvileći zatvorila za njim. dugo sam stajao tamo i prisluškivao šum kišnih kapi koje su padale na lim kojim je bio prekriven bunar. da još ništa nije odlučeno. To nas nekada obuzme. Jedna stara dama u crnini pokušavala je da zaustavi taksi. 143 . pre nego što je otišao. više ne može odlučiti da hoda dalje nego. kao da svi ti ljudi oko mene imaju zajedničku prošlost iz koje sam ja bio isključen. Bio sam malodušan ovde u gradu. Ljudi su po kiši šetali pognute glave.. svako poverenje koje je iznevereno. svejedno koliko god ga odlagali. za koju uopšte nisam nadležan i u koju nisam posvećen. a taj vazduh je slabo udisala publika koja gotovo da je još jedva živela. u kojima život preti da postane tužno podražavanje samog sebe. Napustio je pozorište pre kraja. da bi razumeo. snabdevajući svežim vazduhom jedan stari pozorišni komad. Jednog takvog dana zamislivo je da se neko. Kao obuzet. pred staklenim prozorom prodavnice narandži. balkone sa trbušastim stubovima i cvetne žardinjere na simsovima. svaki izgovor. a daleko u pozadini. baštovani su sadili drvo. kada se sve ono što nam pripada svodi samo na rastopljene dane u žilavosti leta. Gurnuo je dvokrilna vrata koja iz osvetljenog pozorišnog foajea vode ka stepenicama.. još sam verovao da iznenada moram požuriti uz stepenice. Oko bunara su se još igrala deca.) 2. Prozori u prizemlju bili su zaštićeni moćnim rešetkama. Neki kafići su već bili mračni. ODLOMAK IZ JEDNOG ROMANA 1. ko sam šeta gradom. u stavu kažnjenog deteta. Na ulazu u pozorište još uvek su se tiho njihala vrata. gde u stvari pripadam. skamenjen od tuge. svako oklevanje. video sam jednog čoveka kako izlazi iz pozorišta. šta se sa njim dešava.

a da nisam sačekao kraj). nekada sam morao biti pronađen.. Nisam mogao da propustim da ne osmotrim vrata. Oni su mi ga poslali. a moj pogled ništa nije zadržalo. Strepeo sam da ovde nisam dospeo slučajno. Neki čudnovati obzir nas uzdržava od toga da ustanemo s naših mesta i da napustimo pozorište pre kraja. time bismo odustali od godina koje smo izdržali do tada i priznali bismo sebi da su one protraćene. a jednog dana pogledate oko sebe i čudite se koliko malo je koristilo iskradanje iz vlastitog života. Napokon. a to bi značilo učiniti nešto što je tako nečuveno i nezamislivo. da ovde ne smem da se zadržavam. (Kao da sam pokušao da pređem neku granicu sa nevažećim dokumentima). još uvek je prodirao tihi ton. da je svaki trenutak oslovljen i izgovoren od strane jednog prolaznika koji mi je s leđa stavio ruku na rame i šapnuo mi na uho.Ujedno sam osetio nečuvenu slobodu o kojoj sam slutio da mi je niko nije smeo dopustiti. Tog čoveka nisam sreo slučajno. da ustajem od stola i da napuštam svoje mesto. nikakav zaborav. Bio sam nemiran i kao u potrazi za nečim što opravdava moj nemir. Oni su zahtevali tugovanje na koje imaju pravo. Računao sam s tim.. Kako sam dospeo ovde? Osećao sam se zatečen. Bila je to strepnja. Ja u stvari uopšte nisam smeo postojati. Moglo bi biti i uobraženje. Bojao sam se ceo dan. Nije postojala nikakva udaljenost. Ko je bio čovek koji je upravo izašao? Zbog čega tako iznenada. što bi se umetnulo između mene i moje prošlosti. pa mi se ona onda ponovo pojavljuje u obliku jedne ostarele žene. kao da sam još uvek u svojoj fotelji na svom mestu i da buljim u vrata i prosto se igram mislima. Lomljive. da bih dospeo u slobodu. Ipak. Njihanje krilnih vrata još uvek nije prestalo. vredne sažaljenja. sve vreme čekao sam na taj momenat. (Ličnosti komada: Tu je najpre moja majka. da uzimam svoj mantil iz garderobera i koračam stepenicama prekrivenim crvenim tepihom (uobražavam čak i tresak mesinganih štangli koje pričvršćuju tepih). da ovde uopšte ne bih smeo da budem. nikakvo vreme. poput malog staklenog žezla uz čiju pomoć njena groznica gospodari nama). Još uvek sam slušao njihov plač. doduše tiši. (Između železnih drvaca žice stajali su uvenuli buketi cveća. godine između nas stajale su prazne. Jedan jedini korak je 144 . nego da bih imao pred očima ulaz u pozorište. Jednom sam bio sklon da je vidim u ulozi domaće kraljice koja vlada nad nama zahvaljujući svojoj bolesti. Ostao sam da stojim i da prisluškujem. U suštini. (Verujemo da te stvari nikada ne bismo zaboravili. Nisam se mogao večno skrivati i izbegavati svoju sudbinu. još pre nego što je predstava bila završena? Tokom celog dana sam se već nalazio u čudnovatom raspoloženju. i ne samo taj dan. i što bi me čuvalo od nje. strepeo sam od toga šta će mi doneti taj susret i za šta će mi dati povoda. Bio sam siguran da su mi oni poslali na vrat komad izgubljenog života za koji se nisam mogao ispravno brinuti kada je bila prilika za to. Godinama sam verovao da će on prestati. previd života koji istrajava u tome da bude življen. Nadao sam se da ne mora bezuslovno biti tako. a u postolju je bio slepljen vosak od sveće). da sam neko takve vrste koja nikada nije smela nastati i nikada nije smela živeti. Gledao sam prema njima. ali svakako se ništa ne menja time da li je plač tih ili glasan. a koje sam im ja uskratio. kao da smo iznenada povukli pištolj u duelu koji se rešava mačem. (Iskrao sam se iz njega. kao iz prostora u kojem nisam zatvorio vrata. to je sada bila osveta. u senku platana. A sada sam znao šta me je gonilo sve vreme. Dan je još uvek bio u životu. neodoljive na nesiguran način. obećanje je ostalo neispunjeno. Odande. ali mi se dogodilo. ništa.

kako smo tamo proveli godine sa samo nama poznatim propisima i pravilima. sa otkucavanjem zidnog časovnika. te protiv mene obračunava godine koje su od tada protekle). . sa mirisom ribe.. kao da je pomireno sa letnjim popodnevom. a trenutak je napokon minuo i postalo mi je svejedno šta će ona kasnije još reći. polako se odmičući jedan od drugog. pokazuje u neodređenu daljinu. nastavljamo korak za korakom. samo me posmatrate.Naveče sedite pred svojim tanjirima sa pasuljem i rinflajšem. Osećao sam se uskraćen za slutnju koju je trebalo da osetim u tom momentu. da ih nisam mogao međusobno razlikovati i više se nisam mogao drugačije sačuvati od toga. poput zgažene trave.dovoljan. smatram da posedujem gotovo potpuno znanje o tome. zaleđeni za sto. nego uz pomoć neodređenog i gotovo umrtvljenog mira koji nas je uljuljkivao u sigurnost. i polako. od tada mi se uvek čini sumnjiviji i pogrešniji. gledate u budućnost kao u prazninu koju strpljivo ispunjavate svojim pogledima. kao da odaje moja sećanja. Živimo dalje. biće uvek dovoljan. u satu raste u visinu ogroman broj i broji godine. poput aktera dvoboja koji u praskozorje. gde mene treba pronaći. prilika je protraćena. Moja majka je još neko vreme ostala da stoji na prozoru. Zaboravljamo ko smo bili. sazreva i dalje u čudnovato tihi svet koji ostaje netaknut svim promenama. prošlost se usmeravala prema tragovima mojih koraka i pratila me je. stoje okrenuti leđima jedan drugom. Veče je zastalo na pola puta.. (Ali upravo to je ono što tu nesreću širi u vremenu. neko se morao odvažiti. za nešto što tom trenutku daje težinu. Ovde se prekida vaš dan. kao da je istrajni glas nekog sekundanta i dalje brojao moje korake. hladnog čaja i groznice. tiho otkucavanje zidnog časovnika. ko vas je izdao.) Sećam se svog oca u stavu jednog sokolara. gurnuta u nedostižan svet ka kojem ne vodi nijedan put. pokazuje na mene. Cela kuća je bila ispunjena 145 . pokriveni ranom izmaglicom. a ipak traje i dalje. biće obračunato protiv mene. Dugo nakon što sam prošao. uzdignutog pištolja sa velingtonom i crnim redengotom. Tamo mi ništa ne treba oprostiti. Ne krećete se.. i tanjira sa suvim voćem: naši glasovi.. Vreme koje je od tada proteklo. Zaboravljamo ono od čega smo se plašili. zaboravljamo ono što smo nekada bezuslovno želeli da iskusimo. na šumskom svetlu. u kojem niko ne umire. njegova ruka ostaje ispružena. kao da je već zaboravila ono što joj je upravo palo na pamet. Kada pozno svetlo padne u tu sobu i sunčevim zrakom osvetli pokrenuta zrnca prašine. Moralo se samo još dogoditi. a svaki dan u kojem se ništa ne događa. što mu osigurava mesto u mom sećanju. sve to mi se činilo tako ravnomerno podeljeno na te dane. Naš sukob širi se u vremenu i raspada poput supstancije u razrešavanju letargije i navike. (Na zidu iza vas. Ona odsutno pomera vazu sa lalama ka ivici i sa osmehom se okreće ka stolu. to se ne bi izdržalo. Sada želite da saznate ko vas je napustio. To je svetlo na kojem zapažamo da smo previše vremena proveli u društvu starih tepiha. a naša vlastita prošlost će biti beskonačno udaljena. Sve je bilo spremno za to. držite otvorena vrata mojoj budućnosti i posmatrate me. kao da je sve to potpuno samorazumljivo. miris parketa zagrejanog suncem. kao da vremenu ukazuje na pravac u kojem ono treba da mine. zar ne?) Čekao sam na odlučujući događaj koji bi naš život neopozivo promenio. razređuje se poput otrova koji gotovo da više i ne deluje. Rasporedio sam nas u toj sobi tako da je svako bio udaljen jedan korak od toga da se sruši u nesreću. Kada bi se život odjednom urušio. radio.

u životu koji nismo gnjavili po sobama kuće. U osnovi sam mislio da ona nikada neće prestati da zarad mene stoji tamo na prozoru i da će strpljivo čekati da sama uvidi svoju zabludu. ali još uvek traje – (ispunjava se vremenom poput kapi koje postaju sve veće i teže. da će nadoknaditi taj nedostajući trenutak u kojem ona kazuje šta joj leži na srcu. ali se to nekada ipak pojavi na svetlu dana. a ipak izostali i nedogođeni momenti. ne smemo ga prokockati. u jednom susednom svetu u kojem je sve izostalo i nije se desilo. nije li njima u parku naloženo da prikažu život. izmiče da se sve promenilo. Nije li u prolaznicima ostalo nešto od opreznosti s kojom akteri u dvoboju koračaju stopu po stopu po travi vlažnoj od rose šumskog svetla? Oba čoveka koja dolaze iz hale železničke stanice. Ruke je oslonila na prozorsko okno i duboko je udahnula. utekao u sporedno vreme u kojem ona sama dalje govori i dalje oblikuje nemir. ravnodušna tuga očuvana u trenutku. Pogledaj se. ne čini li se i tebi da su oni još uvek nesigurni. u neugroženim predelima prošlosti. u jednoj drugoj sobi. povlači se u daljinu. A ipak. Iznenada sam pridavao težinu gestovima i pogledima koji su mi se ranije uvek činili beznačajni i po prvi put imao sam osećaj odluke o onome šta činim ili propuštam da bih doprineo nesreći koja će se neizbežno obistiniti. To je tvoj život. kao i svi drugi pre njega. ono se tada nije moglo dogoditi. pošto je bilo previše neodređeno i tiho: ne čini li ti se da život nadoknađuje prelazni trenutak. krstari taj trenutak koji je ranije utisnut u vaše duše. To nisam mogao precizno imenovati. Ukoliko je tako. Promisao nas na drugi način priprema. kao da će taj osećaj i dalje rasti i da će nastojati da se razjasni. Vidiš decu kako se igraju kraj bunara i pitaš se da li možeš da pokloniš poverenje njihovoj razuzdanosti. Našoj pažnji. a da ga mi ne primećujemo. ali je izostalo. trenutak koji je zapravo trebalo da prođe. potmula rezerva našeg promašenog života). A taj trenutak. dama u crnini koja doziva taksi. prepušten sam sebi. Otada me ne napušta osećaj da je nešto što se odavno moralo obistiniti. da svaki metak koji je zaostalo u letu još uvek nije iscrpeo sve svoje mogućnosti. on drži ruku na 146 . ali će se neizostavno dogoditi. dok napolju duva topao vetar i prostire zidom nemirne senke kestenovog lišća. u kojem moja majka drhteći stoji na prozoru. Nisam li morao računati s tim da svi ti priželjkivani. Bio sam siguran da se nije dogodilo ništa više od toga. on treba da ispuni važan zadatak.takvim započetim i nikada do kraja dovedenim gestovima. u jednoj nepriznatoj sporednoj liniji naših dana. podmlađuje se i ne prolazi) – previše je važan. pošto je još bilo previše neodređeno i tiho. prizivani. (Negde među tim prolaznicima postoji jedan koji drži kod sebe metak poput časovnika. da oni negde i dalje žive i da na kraju čekaju na nas? Otada osećam da me sudbina posmatra. trenutku. Tamo on drži svoj veliki govor: na svetlu večernjeg Sunca koje kroz lišće pada u sobu. ali to tako ne ide. U ponekim trenucima mislio sam da osećam blizinu tog drugog vremena koje tiho protiče pored nas. jedna užasna nesreća koja je samo odložila svoje posledice. (Možda je njen glas. osetio sam da se nešto neopozivo promenilo. ali se ti sam u njemu više ne pojavljuješ. Ona okreće glavu i užurbano provlači dlan kroz kosu. par koji ulazi u tramvaj. kao da se sada oslobodila velikog tereta i da nešto želi da kaže. ti si stranac iz jednog potpuno drugačijeg vremena i sveta. zajedno s onim što je htela da kaže. U stvarnosti. da ih nosi tlo stvarnosti. Godinama iza nas. kao da ih ujedinjuje osećaj da ne bi mogli da nazovu sami sebe. da još uvek nije sve obavljeno i da sudbina na drugačiji način drži spremnim ono što se tada nije moglo dogoditi.

zaliha je potrošena. i nije li trebalo i ja da budem otad? Ne treba li još uvek da sedim na svom mestu u tami sale da bih sledio svoj istinski 147 . opruga naše povesti bila je razapeta. a da nije dostigao cilj. prelaze ulicu. Nigde više ne nalaziš utočište. tiha pauza. Postoji mesto na kojem vreme ne prolazi. začuđeno ga vadi i pokazuje svoje krvave ruke).. te da treba da se dodirnem. Pogledao sam niz ulicu.. Gledao sam ka ulazu u pozorište. S tim više ne računaj. (Kasnije sam posmatrao kako na obali malog jezera u parku jedna majka nutka svoju ćerku komadom hleba – treba li ona da ga baci labudovima.”. Dozvolio sam sebi slobodu da u gradu postoji takav trenutak. momenat u kojem me napušta moja prošlost da bi vodila svoj vlastiti život.grudima. Gde god bih se kretao moja tuga je klizila. nekada bi i toj prošlosti ugasla snaga. a u sledećem trenutku sadašnjost se javlja nepomućena prošlošću poput svetlog dana. U tom trenutku moja ličnost poprimila je oštro ocrtanu formu. za onim što sam tamo ostavio. samo meni nisu dopustili da zaboravim. a ja sam iznenada bio sam. Niko osim mene nije znao šta se tamo desilo. a sa mnom i dan. od kojeg više ne možeš natrag. Pogledaj se. ništa se nije promenilo: ljudi i dalje žure.. Izbačen si iz svog vlastitog života. pa se iznenada skupilo na neznatno malom mestu. kao da obija svoje džepove i traži ga. ulaze u hodnike kuća. Odjednom sam pojmio da sam bio sam s tim. odlaze u kafiće. penju se na stepenice. nezavršen i nedovršen. Ostao sam da stojim. U stvari sam očekivao da će gore na garderobi moji roditelji podići svoje mantile i oklevajući izaći napolje. poput ogromnog broja iz usta sekundanta usred jednog odavno zastarelog dvoboja. da će se posmatrati žmirkajući i zadovoljno utvrditi: isto je jesenje poslepodne kao i prošle godine. kada jedan život zaostaje. Ipak. Uobrazio si da bi uvek moglo tako biti. ili da ga sama pojede? Bilo je tako kao da su se pojavile moje uspomene i da su me mimoišle. sasvim neprimećena. bez mene – „. Koliko dugo traje dok begunac ne postane skitnica? Mogu li koraci učesnika u dvoboju s udaljavanjem sve manje zaklinjati tlo. nedostajao je upravo onaj momenat koji bi me mogao dovesti u vezu sa mojim životom).. ali ti se u njoj više ne pojavljuješ. da bih ponovo pronašao svoj stari život? Gledam na oživelu ulicu u svežem večernjem sumraku. pošto više tome nije pripadala. ništa ne menja. Napokon dolazi momenat u kojem si izgubljen za taj život. Zaključio sam da je moja povest ovde započela – u tom kratkom trenutku.. To je tvoja prošlost. kome zapravo pripadaju te uspomene. ali jedna od onih koje su prispele nije bila među njima. glas sekundanta je utihnuo. u kojem ta prošlost nalazi svoj kraj. kakav je upravo bio. neočekivana. bila je jedino što je preostalo. a započinje jedna druga. mogu li nekada napustiti svaki obzir. poput nečega što se protezalo. a započinje novi. Čekao sam da li će neko izaći iz pozorišta i pratiti čoveka. da moram da tragam za sobom. pa se nakon nedelja odlučiti čak i na plesne korake. u sukobu koji još uvek nije prestao. „. još gore.. bila je nešto što sam jedino ja morao da nosim sa sobom. Premalo si se odvažio. predaleko udaljen od sebe. gde ono raste u visinu. To je drveće od prošle godine. još uvek ništa nije obavljeno.”. Može li biti da sam stvarno tako daleko. sekundanta koji uporno dalje broji korake duelanata i nikada ne zaboravlja da oni svoje poreklo imaju u dvoboju za koji neće nikada biti oglašeno da je završen. na jednoj slučajnoj tački vremena.

i znao je sve moje misli. Tek zadocneo. Napokon nas je svet postavio u pravilne međusobne odnose. ali ipak sam ostao. Sada je vodio vlastiti život. tako da sam se u njemu morao pojaviti. Znam da je trebalo da dolazim i da odlazim kao i svi drugi. Šta vredi svaka druga uspomena. tvoj pogled ništa ne zadržava. Možeš me videti. pripremajući sebi sve. gde ih više ništa ne sprečava. iskušava svoje obeštećenje. drži nam raspoloženje da bismo bili zaokupljeni njime. I ukoliko se komad igrao u stranom gradu. neporecive egzistencije tek dugo nakon što smo ga živeli. a ja sam osetio da mu to ne smem priuštiti. odvijaju i postaju događaj: svaki čas. gde su naše laži i tajne shvaćene i oslobođene iz svojih zavičajnih mesta. (Ti gledaš prema meni. Tek kada su oni prošli. u prošlosti. da naš život sazreva do istinske. Sa njim koji mi je pripadao. dugo nakon nas. da ostanem kod njih. Iza nas započinje izgon svakog najmanjeg obuzimanja gneva. (Sa nemačkog preveo Dragan Prole) 148 . ponavljajući razmenu reči svojih roditelja. život dolazi do svog prava. jedna prošlost čeka na naš život. bez mene). Godinama kasnije život se odvija pred sobom. Naši snovi se ostvaruju godinama posle nas. I ukoliko se razum buni protiv toga. pošto sam se plašio da će se on povrh mene povezati s mojim uspomenama i da će se urotiti protiv mene. stvari se usmeravaju. U sobi je bilo tiho. u kojem svaki trenutak koji je sa naše strane površno doživljen. Svoj povratak bih najrađe odložio zauvek. Zaostajem tamo. godine između nas stoje prazne. sa njim po strani išao sam kroz život. da bih odatle gledao svoj život koji danas vodim? Na izvestan način zapravo sam verovao da ću još jednom postojati. u kojem ću ostati nepromenjen na mestu koje sam napustio pre nekoliko godina. da bi delovao tek satima kasnije. u odloženim događajima. iza nas. Sumnjam da život uopšte i nije određen za nas. Nisam li ipak zakasnio? Dodirujem se kroz kuću noću. dugo nakon što je minuo u prošlosti. što nam se pruža. izrasta u život i tek onda. Treba li zaista da izbrišem taj trenutak? Ipak ne mogu dopustiti da on potone u prošlost i da vodi vlastiti život. neke druge godine. Mi smo tu samo zato da vreme kroz sebe sprovedemo u prošlost. prezreo i raspuknut. svakog najneznatnijeg podsticaja. zakasneo. u trenutku je zanemeo. kao da ponovo poseže za životom koji nismo uspeli da doživimo. kada je iznenada. kao da je prošlost njegov autentičan element. kao kroz zamračenu salu. Da li si ikada bio poput mene? Teško ti pada da poveruješ da sam ja ono što si ti bio. slaveći kao da je život nešto što samo prolazi kroz nas. (Tako se konačno dogodilo ono što sam od početka očekivao i zbog čega sam sve uopšte započeo. u miru minulog dana. Satima nakon što smo dopustili da se događa. radilo se o nama. vreme deluje poput čudesnog otrova. u njihovoj šeprtljavo precvaloj jeseni. Iznenada on više nije odgovarao. i sa kojeg od tada posmatram svoj život koji danas vodim.zadatak. u kojem se tek razvijaju naše sposobnosti. svaka površna napetost među nama počinje da buja u skrivenom. čvrstim koracima otišla do prozora. poput zakasnelog gledaoca koji se tiska kroz uske redove da bi pronašao svoje mesto. ukoliko ta nedostaje?) Tako sam sada zamišljao. u razgovoru sa samim sobom. moja majka ustala sa svog mesta i brzim. to je bio naš komad. odvija se istinski život. verujem da je prošlost naš autentičan element.

(S poljskog prevela Biserka Rajčić) 149 . Na sebi nosi zajedljivu boju proigranog života. Prislanja uvo na vlažnu zemlju. Ismeva sekunde. Dok leži ispod rasejanog drveta na nju pada čovek. Semenke suncokreta. Možda antičkog Rima.DUPLO DNO Eva Lipska NJUTNOVA POMORANDŽA GRAVITACIJA Srećem je na trgu starog grada. Otkucava puls dolazećih uputstava. U vojničkom pamćenju čuva smenu straže.

sred milenijumskih zamki. Lipska ovom poimanju vazda dodaje bolnu ironiju. unutarnju boju odela. I sada. u iskonskom 150 . Realnost nas naseljava – te i ne želeći. kaže: ležali smo povaljeni / na dnu hrama apsurda //. Gospodin Kogito. pojačane novovremenim hibridima. ove protivnosti su poredak stvari o kome nam govori i Adam Zagajevski: uronjeni smo u stvarnost. i svaku nijansu sveta primiču oku – kako bi. on je već mrtav – bezdetan. svet je u viziji Eve Lipske naglavce okrenut. Lipska svoj stih. čije biblijske razmere. greškama prošlosti. nismo tek gledaoci. od samog početka pevanja. više i ne postoji. sa krojem epohe. Vršac. kao plodovi opali sa drveta života / koji trunu zasebno. nepopustljiv deo naše unutarnje kuće i bića. 1999) i sa upravo preciziranim saznanjem da je i Bog priznao / da je samo čovek. u vrtoglavim mutacijama tog virusa rokade. sterilnih „aluminijumskih pejzaža” i „hipertrofiranih istina” – kako nam već punu deceniju predano predočavaju prevodi Biserke Rajčić – poetski glas Eve Lipske (1945) neguje preciznu rekonstrukciju scene u kojoj se „bol od sveta” vraća kao nemogućnost da uskladimo ličnu. 2008) pesnikinja nam predočava sa dostojanstvom učesnika u odsudnoj drami. prečica su u iluzivno umrežene i zaslepljujuće puteve za nikud. Setićemo se. Upada nam u reč. u novoj zbirci Njutnova pomorandža (Kov. i iznajmljeni. piše Josif Brodski. nemogućim ukrštanjima lakoće postojanja i njegove ispražnjenosti. govorimo iz nje. koja odustvo „intenzivne nege” povezuje sa brzinom pada. sred šumora imperije stvari. zapodeva svoje euforije. Ona je manje ranjiv. Upreden od opreznog slavlja trenutka. sa jednim jednim nalogom – da budu „poput rođenja”. sapliće nas novim ubojitostima. nejasnostima fatuma i istorijskim zabludama – i ubrizgava sveže sedative u već inače utuljen vrutak pobune. Kobnost te greške u kodu. „namešteni život” i stvarni pejzaž – koji. već i učesnici na bini. u dnu beskrajnog bilborda. upravo u „Zapisima iz Mrtvog doma”. zamenu za život nameću kao isključiva ishodišta naših sudbina. na kojoj je maestralno istrajavao i veliki Zbignjev Herbert. 2.Tanja Kragujević BESKONAČNI BILBORD I ZRNO SOLI Kada je o Muzi vremena reč. Jukstaponirane. osiromašene budućnosti. U fatalnom ubrzanju. Oksimoronski združeni. Nekom neshvatljivom presudom lišeni „ambicije postojanja”. Lipska nas uvodi u splet poražavajućih kontradikcija. mode. koje otiru „naočare za kratkovidost”.. Sa humorom i saosećajnošću. a to nas ne oslobađa nemoći da uredimo naš svet. Okovane nasleđem vrste.. a kao „pozorište brze usluge” i „menica bez pokrića”. povratak boja. njeni lucidni uvidi i suptilni apostrofi postojanja. uistinu. ona vidi. stavlja u spreg sa fenomenima svakodnevne i epohalne smrti. „veliko-malo carstvo” postojanja. i štiti. pred usudom koji je „dolazeći na svet / izgubio razum” (zbirka Ja. što neometano kohabitiraju u svakom našem trenu: tu su i brbljivost sveta i odsustvo jezika.

Nekada je ova opomena bila tek „ptica koja više ne nasleđuje krila”. možda tek zrnce soli. „igra reči na prometnom kolovozu. upravo kao i obeznačeni pojam Knjige. „usmeravana daljinski”. kako kažu njeni stihovi. na preostali prostor scene izvodi. a ipak potpun: na otpali plod pada čovek. U kontrasvetlu zalaska. sam životni smisao. nalik probuđenosti instinkta pobune. poput preokreta sile gravitacije. i poezija – u svom „nepismenom”. / Na saobraćajnici stiha”. iz koje. prikladni je sinonim nehaja i „proćerdanog života”. u prethodnoj kod nas objavljenoj zbirci (Negde drugde. makar i u obrnutoj projekciji. umesto listova. mrtvom snu – jednovremeno gase. Ni trajanja. zaboravljamo i da nas nema. 151 . zaustavile potpunu negaciju same ideje postojanja. koje helderlinovski uspostavljaju pesnici.DUPLO DNO rebusu sila koje i inače pomamno vrte i nevoljko obnavljaju naš svet. bljesak njenog stiha. „Rasejano stablo”. Već davno u toj slici nema pesnika. Umesto mudrosti. Postoji. ispada lišće. bez kojeg se i svet. Preokret drame je nestvaran. nad svežim ambisom sveta i „ismejane sekunde”. kako kaže Lipska. 2006). Danas. pak. samo trenutak nepažnje.

dok razvijeni intelektualizam i enciklopedizam u ovom slučaju nisu narušili izvorni duh književnosti kao priče koja je tu zato što ima nešto da nam kaže. 2008) Prvi roman Vladimir Tasića Oproštajni dar (2001) zapažen je pre svega zbog uverljivosti i privlačnosti priče. s odlaganjima. finoj niti smisla koja je precizno protkana kroz Stakleni zid. odnosno odlučuje da postane pisac (na kraju knjige imamo namernu vremensku zbrku u vidu pripovedačke poente: vreme „realnog” odrastanja odvaja se od vremena autopercepcije pripovedača kao dečaka koji ne može da odraste). nedavnom stvarnošću. U dosadašnjem radu Tasić se afirmisao kao pažljiv posmatrač sveta. Romanu svakako ne nedostaje ni aktuelnost. Pre nego što se vratimo na ovo važno pitanje. Otrgnuti pojedinačnu sudbinu od sveprisutnih stereotipa je težak izazov pred kojim se književnost našla u vreme trijumfa medijskih slika zaodevenih u plašt lukave umetnosti utehe. Tasić pokušava da mu iziđe u susret tako što najpre gradi priču kao univerzalnu. čini se. ali odlikuju ga razlike na tematskom planu i u stilu pripovedanja koje je ovde zadobilo tonove zdravog lirizma. deformacija. Stakleni zid je pokušaj da se ispriča priča o nečemu što je već predmet mnogih priča. kao vešt tvorac fikcije na osnovu krhotina proživljenog iskustva. korak po korak. pa možda čak i informacija. svestan rizik u koji je autor stupio hrabren koliko plemenitom toliko i utopijskom idejom da književnost još uvek može biti oneobičavanje. zadatak izazovan. Kiša i hartija (2004) obeležen uspelim prelamanjima tehnološke i ideološke savremenosti kroz formu i likove romana. Novi Sad. a potom joj. pridodaje „lokalnu boju” i prepoznatljive znakove „naše” stvarnosti. dok na samom kraju tekst odlazi u neodređenu budućnost u kojoj dečak ostvaruje svoju sudbinu. pokušaj književnog „obračuna” s neposrednom. To je. Tasićev poslednji roman je još jedan uspešno ostvaren vid „prostorne forme” (Dž. složenost egzistencije dočarana je bez suvišnih reči. U pitanju je. ali ne i hladnoće pripovedača. dok je drugi. Treći roman Vladimira Tasića Stakleni zid po izvesnim osobinama blizak je prethodnim ostvarenjima. Neobično je što je pisac u tome uspeo u tolikoj meri da čak i čitaoci nenaviknuti na modernističke eksperimente mogu sebe pronaći kako bez velike muke levitiraju na jednoj tananoj. Uspešno je ostvario učinak distanciranosti. dakle. Frank). Čitanje romana predstavlja zadovoljstvo. trebalo bi da sagledamo koji su osnovni elementi od kojih se sastoji Stakleni zid kao metafora. Adresa.Vladimir Gvozden „DEČAK JE KASNO PROGOVORIO“ (Vladimir Tasić: Stakleni zid. Shodno tome. a ipak temelji se na neobičnom opisu radnje do koje ćemo dopreti tek ako složimo kockice aspekata događajnosti raštrkane kroz glavne tokove i rukavce teksta. što doprinosi uspešnom komponovanju elegičnih tonova u doba sveopšteg cinizma i relativizma. s obzirom da se vremenski okvir pripovedanja najvećim delom odnosi na razdoblje od kraja osamdesetih do 2007. ali nimalo lak. na početnim stranicama čitalac stiče utisak da je ovo još jedan roman o uobičajenom porodičnom trouglu (otac-maj- 152 .

kanadski početak hladnog rata. Dečak je anti-Edip. Tako nas kraj romana vodi na njegov početak. Tasić nadalje. Osnovni kostur priče popunjen je različitim sadržajima koji roman čine aktuelnim i interesantnim kao vid kritike savremenosti. ostaju samo priče onih koji su ih s manje ili više uspeha do tada nosili. brusi i buši porodični trougao kao ugaoni kamen stare psihoanalize. U stvari. za života bila. svi sede u čarapama osim domaćina) u salonu porodice Knežević koji počinju da posećuju s nastankom krize u Jugoslaviji (u pitanju je humorna parodija Prusta. kroz njenu neispričanu priču (koja se mora ispričati) u život porodice stupa jedan novi „svet” u brojnim obličjima i ulogama. u SFRJ. jer kroz nju. Sve se okončava njegovom odlukom da svoj islednički mentalitet i maštu nasleđenu od majke usmeri na legitimne. za uzrocima rđave sudbine. odnosno da postane suvereni. samostalni tragač poznat pod imenom pisac. C i D. pogotovo Jedne Svanove ljubavi. već je i za formiranje dečaka presudna. potragu junaka za analogijama. Roman započinje veoma snažnim opisom života samohrane majke i sina u Kanadi. u pitanju je majčina sestra. arheološko prebiranje po prošlosti. događaj koji je doživeo dečakov otac i koji je matrica svih njegovih budućih iluzija. Tokom radnje romana. u stvari. mesec dana pre dečakovog rođenja. označava razgradnju njihovog najdubljeg Ja kroz naglašavanje ranije zanemarenih aspekata egzistencije. učinila prisutnijom u dečakovoj porodici nego što bi to ikada. a kasnije još i shvatanje da ni ogromna daljina ne odvaja od „zanimljivih vremena” koja su nastupila „kod kuće”. pomoću čega se u tekst uvodi niz pseudo-dokumentarnih prikaza obaveštajnog miljea koji 153 . prihvatljive ciljeve. kako lokalne tako i globalne. odnosno plod složene i nesrećne veze muškarca i žene koji su emigrirali u Kanadu očekujući bolji život koji nikada nije došao. Smrt ju je. u trougao sve više stupa i četvrti član. upad ustaških terorista 1972. odnosno u aprilu 1994. novinarka koja je pod nepoznatim okolnostima preminula u Beogradu. a imaju vrednost i kao samostalne celine: dirljive dvorišne rasprodaje na ulicama Toronta gde dečakovi roditelji kupuju svoj prvi nameštaj i istovremeno počinju da razumevaju surovu stvarnost u koju su stupili sa svojevrsnom naivnošću. Takav postupak uvođenja odsutnog lika kao pravog pokretača radnje podrazumeva raslojavanje priče. pripovedanje je uglavnom usmereno na lik dečaka. Ovde možemo navesti tek nekoliko primera izuzetnih i zanimljivih opisa koji doprinose osvetljavanju važnih niti pripovesti. za vlastitim greškama i. B. ili. ali i suptilan omaž Crnjanskom u emigraciji). Roman se pripoveda unazad. ukazujući na neminovni i neželjeni udeo socijusa koji razbija interpretativnu čauru subjekta i njegovih mogućih traganja za ličnom pričom. slabo plaćeni poslovi majke i alkoholizam oca. Dakle.RAZMENA DAROVA ka-sin). prepliću se aktuelna stvarnost i prošlost. Umesto boljeg života nastupio je razvod. saznajemo da se između pripovedača i dečaka može povući znak jednakosti što doprinosi utisku kruženja i opštosti kobnog fatuma za koji mislimo da je u središtu našeg sveta. Smrt sestre je tačka posle koje maske padaju. godinu. uvođenjem lika sestre koja je živela i stradala u „starom svetu” početna slika u romanu se raslojava i mi sve više saznajemo šta se iza nje nalazi. a prva i poslednja rečenica romana su istovetne: „Dečak je kasno progovorio”. u „staroj zemlji”. uvodeći nas u atmosferu oskudice i poraza. godine. kružok srpskih emigranata i njihovih oskudnih navika (npr. tačnije rečeno. obeležen aferom Guzenko. paradoksalno. verovatno. Te priče postaju temelj identiteta samog dečaka u godinama u kojima postaje mladić. kao što se i inače prepliću u našim aktuelnim životima. kroz četiri poglavlja A. na kraju romana. smeštenog u 2005. naposletku. ona ne samo što je prisutna.

a ona preuzela brigu o dečaku. deluje na prvi pogled kao prava očinska figura za dečaka. Roditelji koji se oko ničega ne slažu. pravde i obmane. mora da pronađe ravnotežu. bez dobrog razloga. isprepletena priča o ocu i majci. usamljen i tih. te da li je žrtva poraženi ili pobednik. koja je. nisu izišli na kraj sa sirovom istinom. Drugi mediji. on mora da pokuša da razume ko je bila majčina sestra. već kao dve zasebne pripovesti o ljudima koji su se konačno razišli. čistijem i srećnijem životu. odnosno vlastito mesto između karaktera oca.navodno. Dečak koji odrasta u takvoj atmosferi. koja se ovde svodi na problem istine kao „konačnog zbira nedorečenosti“. pa i ona o zaverama. zašto je postala žrtva. Majčina sestra novinarka napisala je: „Preživeli će biti nevini” (što. krivice i kazne. odnosno da li je ona u pravu. već surova. i ta strašna dijalektika „sive zone”. što je logička posledica njegovog stila života i podsvesne želje da i on igra ulogu žrtve. u pričama o porazu tzv. traumatična dijalektika dobitnika i gubitnika. Majka je. u beskrajnu istragu. ne kao jedna. špijunira prodavce i kupce. relativno imućan. Ono što dečak treba da otkrije nije jednostrana istina. posle smrti sestre. „tajni kupac”. odnosno izgleda i varke. u aprilu 1994. u slučaju majke je to gorko-ironičan trenutak u kojem žena bolesno opsednuta tajnim službama. kucajući upravo na mašini koja je ostala za žrtvom pisanja. teret je koji dečak mora da prikaže u pismu. gotovo epohalni zadatak. Kroz lik oca je na zanimljiv način dočarana dijalektika unutrašnjeg i spoljašnjeg. „običnih” ljudi. obično pred ekranom računara i otuđen od vršnjaka. Opis svakog lika sadrži vrhunac: u slučaju oca to je momenat kad završava u bolnici. 154 . isto tako. s jedne strane. početkom osamdesetih sanjali o boljem. konkretnog i neponovljivog života žene koja je nekoga volela i htela da je neko voli. što je uvek teško i složeno pitanje. a koji su ipak jednom davno. i uživala u ukusu smokava. u književnosti. No. melanholičan. naučeni da će biti na dobitnoj strani novčića istorije. verujući ocu. Iznad svega. može da ponudi odgovore na pitanja što nas progone (još jedna gorka parodija. nije daleko od čuvene rečenice Prima Levija: „Preživeli su najgori”). jedini pravi medij za priču o stvarnosti? Roman o odrastanju trebalo bi da bude priča o mladom čoveku koji se uhvatio u koštac s životnom imanencijom u žudnji za potrebnom transcendencijom. ovoga puta popularnih žanrova trilera i krimi romana). naličje je surovo: on je slab. zaverama. Lajt-motiv romana jeste stav da je stvarnost uvek ružnija nego što se misli. pre svega zato što nisu pronašli pravi medij za obračun sa istinom. povučen. istine i laži. čitav svoj život pretvorila u obaveštajni žanr. dok se nisu razveli. Pred njim je veliki. Ona mora da pokuša da rastera dim „bezgraničnog tumačenja” u kojem se „olako gubi stvarnost jednog izgubljenog života. sklon opijanju i depresiji. i svirala je usnu harmoniku u mraku. Vešto je. u naivnim mitovima koje kujemo kao škrte ostatke negdašnjih herojskih kodova i. Velike priče. književnosti je data poslednja prilika. Dečak treba da shvati da su njegov otac i njegova majka gubitnici koji su previše maštali. slažu se da trenutak otkrovenja treba što duže odlagati. s druge. i jela marinirane pečurke direktno iz tegle. Uspešan profesor i biznismen. majke i majčine sestre. a to je da ispripoveda priču koju nisu uspeli da ispričaju ni otac ni majka. dobijaju svoj epilog u beznađu ekonomskog determinizma u kojem svako postaje zaverenik. jer su. razume se. S druge strane je majka. živela život najvećma u skladu s njegovim željama i interesima. zašto je ubijena. sve u svemu. od oficijelne do lične istrage. idealima i herojima dobija zaposlenje „tajnog kupca” u jednoj kompaniji u Kanadi. ili zašto se ubila. prema verovanjima dečakove majke. Da li je onda književnost. oličena. u „starom svetu”. za koju će se opredeliti dečak.

u neodređenom trenutku u budućnosti. ali izvesno je da je Tasićev roman dobar izazov da promislimo šta (i kako) književnost uopšte može da kaže ljudima ovde i sada.” Književnost u Staklenom zidu. jer ih smatram sekundarnim za ocenu knjige kao književnosti).. u bezlično zbirno ime. naravno. odnosno jednu dublju političnost koju je izvanredno opisao Akile Bonito Oliva: „Omogućiti znaku da govori znači koristiti posebno pravo na život”.i uzimala časove slikanja. ali ne i u traganju za načinom da se ispriča priča „koja ne ostavlja mesta za spokoj”.. Lament nad Beogradom je devedesetih opravdano zaprepastio i onespokojio salon Kneževića u Torontu. procenjivane. „prirodnoj sredini”. a nešto ranije i Bodlerove stihove iz pesme „O Tasu u tamnici Ežena Delakroa” koje je volela i koje će možda ponovo zavoleti njegova majka: Âme aux songes obscurs.“ Uprkos prividnoj političnosti (njene implikacije su u ovom prikazu namerno izostavljene. velike patriote i protivrečne subjekte. da nisu krivi. naposletku. ukalupljivanja. to više nisu. slabe. / Que le Réel étouffe entre ses quatre murs. kako bi ga lakše pripitomila. ni žene. oni se čak povremeno prodaju u pakovanju subverzije ili kritičkog mišljenja. stari majstore. već u sublimacijskom susretu s četvrtim akterom priče s kojim se mimoišao u vremenu i prostoru. kako bi psiholozi rekli. od surove koliko površne proizvodnje drugog. junak romana. i setne seni. a to je da singularnost egzistencije spasi od zle i poročne manije uopštavanja. odnosno u porodičnom trouglu. ućutkala ili likvidirala. ponavlja ritmične reči iz Portreta umetnika u mladosti: „Stari oče. Verovatno je svest o odgovornosti književnosti razlog zašto dečak koji je kasno progovorio. budi uz mene sada i uvek i pomozi mi”. 155 . Stoga je dečak sebe na autentičan način pronašao ne u svojoj. fikcionalne likove Staklenog zida koji su odjednom sebe videli u ogledalu: „Samo. Vrednosti i literarnost Staklenog zida biće. U tom smislu on prihvata „ideologiju izdajnika”.. / nego neke nemoćne. kao oneobičavanje i kao deformacija. čini se da je Tasić pisac koji donosi najliterarniju moguću odluku.. / što mi kažu da nisu zveri. još jednom pokušava da pruži otpor cinizmu koji pojedinačnost pretvara u tip. Ostaje da se vidi kako će to biti protumačeno u društvu u kojem se odavno previše cene samozatajni intelektualni konformizam i raznovrsne predrasude. ni ljudi živi.

već samim naslovom. njenim manifestacijama i ulogama. koja u prvi mah izgleda precizno osmišljena da bi kod čitaoca odagnala svaku semantičku nedoumicu (da bi dešifrovala ono što je u romanu nasleđe mita. Dubravka Ugrešić traga za osobenostima Baba Jaginog lika. o ovom problemu progovorila humornim tonom. a da veza sa bajkom bude još čvršća. u kojima se ova junakinja najčešće pojavljuje. 2008) Ideja o osnivanju edicije u kojoj bi istaknuti pisci objavljivali iznova ispričane mitove potvrđuje da ni savremeni čovek bez mitova ne može. Pažljivijem čitaocu naročito će biti interesantan odnos između autorkinog pokušaja rekonstrukcije mita i „konstrukcije” romana. pomažu i sporedni likovi. Mehanizme identifikacije ženskog subjekta s vlastitom majkom Dubravka Ugrešić odgonetala je još u Muzeju bezuvjetne predaje. o jednoj od onih starica „koje isprva ne primećujemo”. između ostalih. Beograd. zapravo je vrlo zavodljiva. ambivalentne i raznovrsne. Prvi deo knjige je (prividno) autobiografski: pripovedač – koji se u dobroj meri može poistovetiti sa onim što Eko naziva eksplicitnim autorom – u prvom licu pripoveda o svojoj majci koja starost provodi u zagrebačkom naselju. ma kako se ponosio činjenicom da je prevazišao ono „naivno poverenje” u fantaziju. i – utkivajući ih u priču i likove svog romana – markira arhetipske vrednosti koje i danas prepoznajemo u pričama o zloj starici kojima plašimo malu decu. Geopetika. ali koje su svuda oko nas. trodelna kompozicija ove knjige. ono što je u novom staro). čitaoca upozorava da će se naći „u raljama” teškog zadatka. U liku svake junakinje pomalja se nešto od mitološkog profila Baba Jage. da bi u romanu Baba Jaga je snijela jaje. Naime. koji prati boravak tri starice – Pupe. autorku su liku Baba Jage privukle ruske bajke. Izbor Dubravke Ugrešić da napiše roman o liku Baba Jage zanimljiv je iz više razloga: rečnik slovenske mitologije otkriva da je ova zlobna i ružna starica uglavnom sporedan lik. pa se u tumačenju romana pokazuje kao prilično nepouzdan argument. mladi maser Mevludin. Na poziv edicije Mitovi da oživi priču iz bilo koje mitologije sveta. Ono što komplikuje kompoziciju romana kao celine jeste njegov treći deo. U drugom delu romana pripovedanje u prvom licu zamenjeno je glasom „sveznajućeg pripovedača”. odnosno. pre svega zahvaljujući „narativnim pomagalima” preuzetim iz ruskih bajki. koji se čitaocu fingirano predstavlja kao odgonetka prethodna dva dela. čije su funkcije svedene.Nataša Polovina NA MARGINAMA MITA (Dubravka Ugrešić: Baba Jaga je snijela jaje. Prisustvo „mita” ovde je neposrednije i čitalac ga snažnije oseća nego u prvom delu. Dubravka Ugrešić odgovorila je romanom koji. Bajkoviti ton ove celine u skladu je sa tipizovanim zgodama i nezgodama u kojima učestvuju tri prijateljice. kakav je. Balansirajući na granici između mita i bajke. Kukle i Bebe – u jednom češkom welness-centru. S druge strane. uz zauzimanje odgovarajuće distance. razjasnica koja direktno i 156 .

Strah od Baba Jage nije samo strah od njene zlobe. čine ravnopravnim tri celine romana Baba Jaga je snijela jaje. sporedan. Iz dobro izabranog ugla i do tančina osmišljene pozicije. za čitaoca koji želi da veruje da su mogućnosti čitanja raznovrsne ovo neće biti samo feminističko štivo. neka vrsta recenzenta naručene knjige o Baba Jagi! Zaista. pripovedača. nego čitalac sa čijim se poverenjem treba poigravati. Uostalom. ili tek upozorenje svima onima koji su zaboravili na nepravde što ih žene vekovima trpe. Dubravka Ugrešić za čitaoca stvara jedan poseban svet u kojem. autora. Poziv Abe Bagay s kraja romana da se ne zaborave sve one napaćene žene koje vekovima žive u vlasti muškaraca. ali nema sumnje da je forma ono što čitalački susret sa mitom čini igrom koju je teško prekinuti. provodi vreme sa njenom majkom. Aba Bagay je samo jedan od likova knjige D. Jer. gde kao (tobože) velika obožavateljka autorke/pripovedačice dolazi u Zagreb. bugarska folkloristkinja koja je. Aba Bagay svojim ponašanjem kod nje izaziva antipatiju i nepoverenje. dakle. od onoga što bi nam ona mogla učiniti. Čini se da produbljivanje problema (ne)jednakosti i (ne)ravnopravnosti polova ipak nije ono što Dubravka Ugrešić vidi u mitu o zloj starici Baba Jagi. Pored staračke džangrizavosti. s istom vrstom rezerve. niti strah od žene kao takve. trebalo bi interpretirati i poruku kojom se roman završava. nevažan. taj ključ treba uzeti sa rezervom. ipak. koji – u ovom slučaju – piše uredniku edicije i naručiocu romana. igre tumačenja. Pri tom. a koju Aba Bagay u formi pisma šalje uredniku: ovaj feministički poklič gotovo da je poziv na pobunu. Reklo bi se da najzanimljivija literarna okolnost jeste to što se u ulozi „dešifranta” u ovom delu javlja Aba Bagay. a i dalje živ – kao Baba Jaga. 157 . a potom sa naratorkom obilazi Varnu. Uprkos tome što bi roman Baba Jaga je snijela jaje mogao imati snažnu feminističku auru (jer bi njegova interpretacija u kontekstu feminističkih teorija svakako bila najjednostavnija). i da se bude na oprezu. Ma koliko se stoga čitaocu u prvi mah činilo da je Baba Jaga za početnike ključ za razumevanje romana. ako mit zaista nije „ono što je nekad bio”. radi se o pravom faktoru komplikacije: jer Aba Bagay pojavljuje se i kao lik u prvom delu romana. zapravo. onda je najveći izazov autora koji pokušava da reinterpretira mit tako što će ga rekreirati niko drugi do – sam čitalac.RAZMENA DAROVA nedvosmisleno treba da ukaže na vezu priče sa mitom. Ovaj roman nije tek obična pobuna protiv koncepta „Baba Roga – Deda Mraz”: to je priča o tome kako svaka žena postaje Baba Jaga. kao autorka priručnika Baba Jaga za početnike. autorkino eksperimentisanje sa formom romana u funkciji je relativizacije onoga što se obično naziva „glavnom porukom”. urednika edicije. ali uredniku koji je i sam – bar između korica ove knjige – samo jedan od likova. Teško je reći da li je struktura romana Baba Jaga je snijela jaje jedan od načina Dubravke Ugrešić da premosti jaz između „verujućeg” i „vernog” čitaoca. jer još uvek nije pronađen lek protiv starenja. A tada počinju neke druge igre. ne mora biti jedina i najveća pretnja koju izriče ovo delo. Preklapajući tri različite perspektive. S druge strane. Sve ove okolnosti. Jer. već strah od starenja i od pomisli da svaki čovek vremenom postaje zaboravljen. čak i po završetku čitanja knjige. nije sve tako jasno kao što se na prvi pogled čini. jer bi se vojska tih žena mogla osvetiti za sve nanete nepravde. danas to više nije čitalac čije poverenje valja steći. Ugrešić. Na isti način. posebno starije žene. relativizujući tačku gledišta i poigravajući se sa pozicijom likova. Dubravka Ugrešić skreće pažnju na stereotipe vezane za stare ljude.

već najpre u činjenici da nema ničega stereotipnog u priči o tri starice koje odlučuju da „pod stare dane” posete welness-centar i tamo uživaju u raznovrsnim programima za podmlađivanje. ipak. tvrdoglavo nepriznavanje vlastite zaboravnosti. a onda čitavo pre podne provedu praveći redove u čekaonicama domova zdravlja. u mitskom svetu sve se može u sve preobratiti. Otuda i bajkovitost drugog dela nije samo u njegovoj narativnoj strukturi. Konačno. kad već nije mogla da bude mitski junak neizmernih moći. dirljivo brojanje tuđih smrti iza kojih se krije strah od kraja – sve su to svedočanstva o tome da kurs iz privikavanja na starost ima samo jedan. uvek početnik. Dubravka Ugrešić problematizuje i one aspekte starenja koji izazivaju izvesno saosećanje. bankama? U prezentu. svaki drugačiji koncept izgleda nezamisliv i – bajkovit. čak ni uz svo „naivno poverenje” da ćemo biti večno mladi. Zato bi roman Baba Jaga je snijela jaje mogao biti i roman-putopis o tome kako se stiže na marginu života. početni nivo. prvi deo bi mogao nositi naslov Starost za početnike. ali starost se nikada ne preobraća u mladost. 158 . Pripovedačica se ovde javlja kao svedok starenja sopstvene majke. brzo i lako. čak i svojoj. likovima i bajkovitom zapletu. mnogo brže nego što bi se moglo očekivati. samo simbol starosti koja se ne može pobediti. nije bajka. ustaju u cik zore. zabludu po zabludu. A Baba Jaga je. kako se postaje „sporedan lik”: jednostavno. kolekcionar znakova što svedoče o prolaznosti majčinog života: požuteli heklani stolnjaci kojih starica odbija da se odrekne. i da je čovek u starosti. u poštama. Život. Ako je treća celina romana naslovljena Baba Jaga za početnike. Zar u tim godinama ne bi trebalo da ostaju u svojim stanovima. društva i dostojanstva. stereotip po stereotip.zaboravnosti i isključivosti. prema kojima mladost najčešće nema razumevanja. ispijaju jutarnje kafe sa komšinicom.

a urušava svaki smisao i sistemi vrednosti. porodice. dinamični dijalog začinjen crnohumornim dosetkama dočarava bogohulno ruganje statui Hrista skinutoj s krsta. Naime. Ta slika priziva novozavetne predstave uz inverziju vremenskog sleda događaja. bilo da glume ili posmatraju. operi ili pozorištu. ili ćute svoju muku i tugu. uskogrudost.RAZMENA DAROVA Milica Mirković ISKUŠENJA I ISKUŠAVANJA GRANICE (Mirko Demić: Molski akordi. a ti okovi sputavaju Demićeve junake više no fizičke barijere. slični junaci). Otvarajući njegovu zbirku kratke proze. bilo da pričaju ili pišu svoja sećanja i ispovesti. ratnih sukoba. Agora. netrpeljivost. suprotstavljajući bezdušno ismevanje jevanđeljskom oplakivanju mrtvoga sina Božjeg koji se žrtvovao za sav ljudski rod. s onog sveta. ali je mesto pripovedača svedoka-učesnika ovde zauzeo svedok-posmatrač oličen u portretu starca na fotografiji na zidu. Izuzimajući okvirne priče. emotivnih. duhovnih i društvenih slomova i ožiljaka koji za njima ostaju. sunarodnika. potrta je i prostorna i vremenska granica. ali i nerazumevanje. Završna priča (ne računajući „Kadencu”. Demićevu zbirku. kao u nekoj koncertnoj dvorani. kao varijacije dominantnog problema – granice. naglašavajući iščašenost i izobličenost ljudske surovosti. tekstovi u Demićevoj zbirci nisu grupisani prema izrazitijim kriterijumima (uži motivski krug. s punim potencijalom raznolikosti koju taj pojam i njegovi pojavni oblici nose. Time je postignut zanimljiv efekt pogleda s druge strane. tamničke rešetke i zidovi duševne bolnice. uvek se trude da prekorače „rampu”. dodatak koji suštinski odudara od tkiva ostalih tekstova. i u oba slučaja reč je o preplitanju sakralnog i oskrvnuća. kako prema publici. tako i u sopstvenom vremenu i okruženju. Sve priče objedinjene su širim tematskim krugom unutar kojega se grupišu nekolika motivska jezgra. pa i za svoje mučitelje i za grešno potomstvo koje ga blati sve do naših dana. nemi svedok je prozborio. zamišljenu ili stvarnu granicu. 2008) Svojom najnovijom knjigom Mirko Demić priređuje čitaocima Concerto grosso (kako stoji u podnaslovu) u jedanaest stavova i dosledno u molskom tonalitetu. u uvodnoj priči pod naslovom „Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum”. čitalac će zakoračiti na trusno područje istorijskih preloma. učesnici i svedoci. suvremenika. užasima rata. od bližnjih. međa koja deli junake od ostalog sveta. iako se na njih odnosi) takođe je svedočanstvo iz prethodnog rata. pripovedači. Ključni pojam svih priča u Molskim akordima jeste granica. Granicu nameću istorijske i političke prilike. s izvesnim impulsima hiršćanske simbolike. Zrenjanin. obrubljuju priče hronotopski situirane u milje nedavnih ratova na našim prostorima. ali su pravci njihovog međusobnog delovanja suprotni. preci se nastavljaju u potomcima i život se ne gasi uprkos stradanjima i haranju. već se nižu u hronološkom poretku po vremenu zbivanja u svakom od njih. strah i otuđenje. Budući da je zajednički imenitelj svih ovih priča politički 159 . Akteri Demićevih priča. nakon uvoda koji oslikava ratne okolnosti i izvitoperene aktere bratoubilačkih sukoba u kojima se bude najmračniji porivi. poput rama.

nikada potpuno ukorenjeni ni u narod. neprilagođeni poželjnim modelima mišljenja i istupanja. „Žitije Nikole Čučkovića”. Helderlina. Demić je svojom knjigom obuhvatio oko vek i po srpske. i samo se granice bola ničim ne mogu prevazići. naciji kojoj pripada i zajednici u kojoj živi. Opredeljujući se za kratku prozu. Pesoe i Kiša. nastojeći da relativno jednostavno. odbačenosti i sputanosti. te Dušan Srezojević i Fridrih Helderlin u „Molskim akordima”). koji ponekad doprinosi dramskoj napetosti ili iskazuje dileme i suštinske stavove junaka. Čehova. ponižava i odbacuje (Petar Kočić i Sava Mrkalj. zanesenjaštvom ili čežnjom. do Gombroviča. do stanovišta sveznajućeg naratora ili oneobičenog posmatrača-paciensa u vidu uramljenog portreta. preko epistolarnih ili dijaloških obraćanja drugom licu. zaluđeni ili ludi. satrpetna ili suparnička. Za razliku od političkog kruga. Jedino je nesreća. tako i pisce poput Vajlda. pa i slom živaca. Pokušaj prelaska granice uočljiv je i na formalno-kompozicionom planu Demićevih priča. Bilo da igraju političke priče („Život je predstava za druge”) ili pričaju političke igre. bez beleženja. odnosno jugoslovenske književnosti. okovani dužnošću. Stigmatizacija i marginalizacija. 160 . ali i slična sudbina u okruženju koje ih ne razume. pisac se trudi da na nevelikom prostoru ostvari što veću raznolikost narativnih postupaka. pokušavaju da iskorače iz te teskobe. Likovi Molskih akorda uvek su u nekoj vrsti rascepa. a znani i neznani junaci ovih priča. bilo kroz aluzije i motive u samim pričama ili kroz moto kojim otpočinje većina priča. Pozicija pripovedača varira se u širokom luku od ličnih ispovesti u ja-formi. množinskih oblika u kazivanju svedoka-učesnika. bilo srodnička ili sunarodnička. jasno kazivanje. da ćutanjem ili pisanjem ponište sebe. prećutne ili otvorene mistifikacije pisama. Ukoliko sâm pripovedač nije i glavni junak priče. ni u književnost (Ignjatović. priče u kojima dominira dijalog. s kojima ih veže umetnička i intelektualna bliskost. Koder). osveži neobičnim pripovedačkim pozicijama i formama naracije. iako dve suprotne krajnosti. izopšteni i odbačeni ili svojevoljno povučeni do granice samoponištenja. koji s naših prostora iskoračuje jedino prema Rusiji. a ti problemi prelomljeni su kroz likove književnika. moralnog ili duševnog. „Luk i voda”). čak uslovljenost sudbine junaka političkim strujanjima. kako antičke i biblijske tekstove. Adam Pribićević). do nedavnih građanskih ratova i uličnih protesta na samom kraju XX stoleća. Možda su među najuspelijima upravo odnosi srodnosti po izboru među piscima različitih epoha.kontekst. krug literarnih doziva Demićeve zbirke mnogo je širi i priziva. žele da se izgube u masi. Srezojević. Tako su se u ovoj zbirci našle ispovesti u obliku dnevničkih zapisa ili uhvaćene u svesti junaka. vrlo se često među njima uspostavlja veza. Jedan od dominantnih motiva ovih priča jeste i preispitivanje ličnog odnosa junaka prema otadžbini. Drugi su izgnanici koji teže da se utope u novu sredinu. neopterećeno stilskim bravurama. podjednako sigurno vode ka nepoželjnosti. ili su pak izolovani. od revolucionarne 1848. Neki od njih izlaz traže u paralelnim svetovima izborom po srodnosti s duhovima iz drugog vremena. sputani društvenim okolnostima ili sopstvenom nemoći. tuga i patnja siguran put za sve. na kraju svi oni ipak ostaju ničiji. trežnjenje od ideala. svesno ili nesvesno odnarođene patriote (Ignjatović. zatočeni u kaznionama i ludnicama. slom vrednosti. da zatru svoj identitet koji ih izdvaja i obeležava. U prelomnim trenucima svako od njih doživljava spoznaju bezizlaznosti. a tako i svoju gorčinu („Nomen nescio”. Omer-paša Latas. ali i običnih ljudi na koje se obrušila lavina političkih previranja. ideologijom. državnika. rastrzani između sopstvenih osećanja i nametnutih uloga. ni u politiku.

Mirko Demić je molskim minijaturama istupio na „rampu”. talentom i stradalničkom sudbinom. strukturne. problem nerazumevanja okoline za posebnog. nemogućnost (u smislu nemoći. posebno u burnim vremenima i na prostorima stalnih previranja. i potrebno mu je samo malo više pouzdanja u snagu sopstvenog izraza i poverenja u literarni senzibilitet publike pa da njegova proza prevaziđe granicu. Iako nema neangažovane književnosti. odnose i značenja koja je autor imao na umu stvarajući ih. koja se ponakad graniči s nepoverenjem prema čitaocima. motive. teško je u tome naći pravu meru. kao i izokrenuta perspektiva svedočenja fotografije pretka o docnijim zbivanjima i viđenje potomaka iz vizure onostranog. kao i promišljanje smisla. iskorenjenosti. Osnovna slabost Demićeve proze jeste njegova lična stvaralačka nesigurnost u snagu svog izraza. međusobni odnos književnosti i politike. žanrovske i poetičke. Demiću ne polazi uvek za rukom da savlada ograničenja i uzleti ka vrhuncima savremenog proznog stvaralaštva. u izvesnom smislu. tematske. zagraničnog. zatiranja prošlosti i neizbežnost sećanja i pamćenja. reklo bi se. Borhesovski manir nije se uspešno nakalemio na Demićeve priče umnogome različite prirode i inspiracije. nadarenog pojedinca. koja zaključuje piščev veliki koncert kratke proze. pa stoga često pretrpava tekstove nepotrebnim objašnjenjima. ipak opterećuje ovu prozu. svrhe i snage umetničkog stvaranja. pokušaji potiranja. osećanje nepripadanja. jer pisac ume da iznenadi i zadrži pažnju kako smenjivanjem različitih narativnih postupaka. rasvetljavanjima aluzija. izlišan disharmonični dodatak koji sužava upućivačko polje priča na one konkretne junake. sluha i osetljivosti umetničkog nerva čitalaca. nisu posledica zanatske neveštosti ili nedostatka svežine ideja. Uza sve težnje da se prekorače i ponište nasleđene i nametnute granice. Saznanje o tome „šta je pisac hteo da kaže” ograničava čitaoce i umanjuje snagu i vrednost inače solidne i interesantne proze. metafora. ali i nehtenja) prilagođavanja.čak kultura i jezika. zapadajući u praznu raspričanost. utisak o kvalitetu i snazi kompozicije umnogome zavisi i od nadahnuća interpretacije. 161 . Mada je poslužio kao plodno motivsko jezgro i još jedan od vidova konkretizacije pojma granice. a gotovo dosledno insistiranje na uplivima političkih činilaca u literarna strujanja u opsegu proze Demićevog stvaralačkog daha i dometa nije najjača strana priča. tako i zanimljivim izborom motiva i uočenim intertekstualnim dozivima. Upravo je „Kadenca”. da pomeri međe i uglove posmatranja. Ipak. ali bliskih duhom. Presudni kvalitet njegovih Molskih akorda jesu univerzalne ljudske dileme. najslabija karika knjige. Ukupni utisak o proznom koncertu Mirka Demića i njegovim pokušajima da uskladi oscilacije na osetljivoj granici književnosti i vanumetničkih elemenata ostaje u senci pojedinačnih uspelih priča kojima piscu polazi za perom da uskomeša ustaljeni poredak. Ta pomanjkanja. zagrobnog.

Halilović zaključuje: „Da bar znamo kakav 162 . onoj materiji proživljenog i iskustvenog. vezuje se koliko za relaciju govornik-slušalac. Možda su i najzanimljivije one pesme u kojima se može naići na autopoetičke reference i promišljanja. Halilović se poštapa istorijom. koji nekada pokušava da realizuje u tri-četiri stiha. Halilovićeva nova pesnička knjiga Listovi na vodi poetički se ne razlikuje mnogo od njegove knjige kratkih priča Kapilarne pojave (2006). Veoma je za ovu dimenziju njegovog stvaranja važna kazivalačka crta pesama. Podudarnosti je možda previše i uvek je to jedna od one četiri priče. i ta mudrost što prethodi tački kao konačnoj i svačijoj poenti. ali na večni način”. a nekada u daleko dužim pesmama. A opet isto. razvijajući pažljivo narativnu nit.Sonja Veselinović DOMIŠLJANJE ARHEOLOGIJE (Enes Halilović: Listovi na vodi. pa sasvim deseto nešto. mitologijom i raznim skazanijima. tako. ali / šta mogu učiniti sa jednom reči i jednom mitologijom”. Beograd. arhetipsko. pa treće. Kolektiv se i gramatičkim oblicima provlači kao referentna tačka pesme. Tehnika sabiranja značenja i poentiranja u malom. Njegove kratke priče i pesme crpele su svoju građu iz istog čvorišta mitologija. Česte su deiktike kojima se naglašava aspekt kazivanja. pak. a ponekad ni u tome. Prosveta. a posebno prvo lice jednine ili množine prezenta kao dominantno vreme. budući da se nekome nešto kazuje uvek sa željom da se na kraju postigne određeni efekat i uticaj na slušaoca. iskosa pogleda. toliko i za relaciju zajednica-govornik. jednako je prisutna i u njegovim pričama i u pesmama. jer onaj ko priču doživljava. skočio u vodu da spase njegove listove i utopio se. Shvatajući to. Sve se događa prvi put. nije Halilović u svakoj pesmi podjednako uspešan dok primenjuje ovaj svoj postupak. potpuno je nevažno. poigravajući se statusom životne mudrosti kao takve. Da bi nam ispričao svoje pesme. stihovima: „Znamo da je postojao nekad pisac Valgije Ruf. na kome se insistira kao na jednom od ključnih elemenata pesme. To da li Enes Halilović Borhesa smatra za svog duhovnog oca ili uzor. odnosno priče koja se prenosi. pa treća. ali ipak ne u potpunosti. Halilović dolazi do svog specifičnog pristupa građi. doživljava je po prvi put. Takva je i legenda po kojoj je Mastej. Često je. Daleko je bitnija činjenica da je Halilović umeo od njega da nauči šta može sa jednom reči i jednom mitologijom – reč da ponavlja dok se iz nje ne izrodi druga. Naravno. dok ne počne da znači drugo. Komunikacijski proces. pa sedma. Pisao je još Borhes: „Nema ničeg starog pod suncem. 2007) Poznati argentinski pripovedač napisao je jednom: „Video sam nešto belo na nebu. Razlika je možda samo u količini naracije i njenoj ulozi. Sabiranje životnog iskustva u konvencijama kratke priče ili pesme traži makar zrno ili iluziju nakupljene mudrosti. Kažu mi da je to / Mesec. i pouke i poente kao momenta postizanja efekta u tekstu. / Ali ništa mu od spisa nije došlo do nas”. mitologiju da nakrivi. sin ovoga pisca. a svoje reči upravljale prema sličnim poetičkim zahtevima i smernicama. samo jedna od konvencija. Pesma „O Masteju” počinje.

U ovoj pesmi. tumače / Da su ljudi u tom gradu vjerovali kako se iz 163 . Jednostavnim. / Slutili bi kakve elegije / Zgubi Valgije Ruf”. neočekivani obrt. arheologije. U pesmi „Toga candida rimskog kandidata” nailazimo na stihove: „Tumače arheolozi život i smrt. da bi njihov autor uplitanjem istorijskih referenci doveo do ukrštanja planova i problematizovanja obaju. // U vremenu postoji / Kazivanje u Koje nema nikakve sumnje”). u hladu poezije / Čitam maslinu. i da ga niko ne pronađe. deinde philosophari. No. Ona svoj smisao nalazi tek u konkretnom čitaocu. pesmi o otkrivanju pisca koji „piše samo na zadnjim stranicama debelih knjiga”. Kontemplativna. svekolika je književnost rasuta po vodi. ko je stvarni pobednik u vekovnom nadmetanju („Plače li Grčka danas? Zavidna da li je ona? / Kud ostaju svi polisi njeni. Halilović se ne zaustavlja na tom meditativnom nivou. Njena vrednost za istoriju književnosti može biti srazmerna broju privrženika koji bi se bacili u vodu u nastojanju da listove sakupe i sačuvaju. kud ode suparnik Rim?”). ona večita. U pesmi „Smokva i maslina i Gora sinajska” osvetljava se međuuticaj iskustva i opevavanja iskustva: „Danas. Tako se u ovoj pesmi najzanimljiviji redovi nalaze u sredini („Mnogo je zemlje iza čela. // I mislim na dan / Kad sam // U hladu masline / Čitao poeziju”. Bez čitalaca. neukrašenim jezikom uvodi Halilović u nekim pesmama čitaoca u svoju naporednu postavku vremena prošlih i vremena iskazivanja. Nekolicina pesama nastaje oko određenih anegdotskih ili aktuelnih događaja. ali. No. koja glasi: „Kad bi zaista postojao / Orfej. Odzvanjanje arhetipskih slika u nesrodnim i udaljenim tačkama istorije. kostiju. // Da li bi čitao poeziju?” Pomalo čak i insistira autor Listova na vodi na različitim varijantama skrivenog pisca. mnogo je nas u zemlji. ali onaj pravi. koja proizlazi iz pravovremene spoznaje. dostaje i samo jedan. nesvesnog pisca. ne doprinose u dovoljnoj meri ukupnom utisku.RAZMENA DAROVA je čitalac bio sin mu Mastej. Čini se da je u dužim pesmama teže postići efekat ili obrt kojima teži energija izraza ovog autora. pronalazimo one listove na vodi iz naslova zbirke. koje se ponekad vezuje za neki konkretni detalj današnjice. radoznao i istrajan čitalac. kao da želi da ukaže na to da su rešenja nedoumica gotovo uvek ona najjednostavnija. ali ne simplifikuju. Za tom mišlju pesnik ide i u „Slučaju”. Njegovo promišljanje bića poezije odražava se i u minijaturi „Kad bi”. čije se umeće graniči sa magijskim. da bi na kraju u jedno sabrao čitav taj niz ljudi koji uporno liče jedni na druge. Tako u pesmi „Santo subito” polazi od zahteva naroda na sahrani Jovana Pavla II da se on odmah proglasi svecem. te zatim priziva stari sukob Grčke i Rima da bi razmotrio ko je dalje dospeo. koji je za delo primaran i uvek prethodi procenama istorije književnosti. Tamo ga može pronaći posvećenik. preispitivanje porekla uvođenjem motiva groblja. Na osoben način prelistavajući istoriju. Pesnikova usredsređenost na proživljeno možda prati i onu drevnu mudrost – Primum vivere. pronaći će sam sebe kada naredni put bude čitao Tihi Don ili 1001 noć. prezrenog pisca i čitaoca tragaoca. u pesmi „Prvi i zadnji” odbrojava do islamskog pesnika i mistika Rumija i persijskog vladara Kira i dalje. dakle. beleže. Potencirajući finale pesme. i ovde se provlači kao dominantna crta pesničke slike. sve to uspostavlja jedan pesnički svet u kome se naporednosti uočavaju. alhemijskim moćima. istočnjačka smirenost. njemu je potrebna priča. narativni segment. za život dela. pesnik katkad ide nauštrb celine. pak. koji bi mogli da ukazuju i na određenu ulogu i sudbinu književnosti. Ponegde se Halilović i podsmehne nastojanjima arheologa da protumače davno nestali svet. a zapravo liče na zemlju. budući nenaglašeni.

Plutarhu. Potreba za širom komunikacijom kroz pesmu. 164 . Ona nije ujednačena po svom estetskom domašaju. budući da pesnik ne može imati dovoljno kredibiliteta za javnost da bi se uopšte mogao napraviti ludim. obrađuje i „Pismo Plutarhu”. A ni pesnika skrivenim. / Da se okrijepi na putu / I novčić. deluju bombastično u celini ove ipak dosta suptilnije zbirke. Uprkos svemu tome. u grobu ćelavog čoveka. Takvu problematiku. Kada je reč o našim rodovima. sukoba dveju vizija. ali čitaoca svakako ne ostavlja ravnodušnim. nije Halilović uvek toliko uspešan u poentiranju i zaokruživanju pesama u Listovima na vodi.. javno. a istovremeno i svest o tome da pesnika retko ko za ozbiljno uzima i uvažava njegove reči. Njihovo teoretisanje suočava se sa problemom kada u jednom grobu pronađu češalj. „Ako si nekad čitao stihove svoje. to su dve ključne okosnice Halilovićevog pesničkog izraza. da plati prevoz”. Pa možda i prikaz u malom njenog unutrašnjeg trvenja. I Enes Halilović je načinio zanimljivu knjigu. budući neočekivano jednostavna – „Mora da je imao biografiju”. pred ruljom tom. ljubavnika ili skitnice. Pozivajući se na Solonovo pevanje o Salamini. poezija pronalazi svoje moduse opstajanja. Kontrast glasnogovorništva na radio-talasima i želje za zamicanjem u predele detinjstva. stihovi „Nazadak pogodio i Napredak” ili „Dobio šećer. Naravno. tananu emociju dočarava pesma „Usputni autoportret u iščekivanju jutra kada će sunce izići sa Zapada”: „Nazirem. I tu Halilovićeva završnica zvuči efektno i ubedljivo. poetičkih programa. U „Novoj arheologiji”. Takvu finu. bez hljeba ostao”. u suštini.groba putuje / Na onaj svijet pa je mrtvome potrebna čaša. smrt gora od smrti svih”.” Ovo je jedna od retkih pesama u kojima se lirski subjekt povlači u intimu i odriče se glasne komunikacije i svoje žive jezičke veze sa kolektivom. / Ti više nikad ne moraš da se napraviš lud – / A to je. možda neki krupniji smisao od komunikacije ne treba ni tražiti. na trgu / Kakvom il bilo gdje. u inkognito travara. uprkos uklopljenosti u dominirajući ton pesme ili pak sociolekt. jedna je od najlepših pesničkih slika ove zbirke. recimo. s obzirom na to da pesnik nekada ide više za efektom nego za dubljim značenjem ili uobličenjem celine.. on uviđa sav besmisao takvog pokušaja danas. // pod brdom gdje sam rođen / neko zamiče ka borju čija je smola tekla kroz moje rane strofe / i kasne simfonije. sitnoj istorijskoj boraniji.

travu i zvezde („do krajnjih zvezda”). I sam je dobio ime po ptici. 2006) Bio jednom divan pesnik. o pojedinačnoj ptici (ševa. ta mala ptica (kadikad – tica). U devetnaestom veku. i ljubav doživljena ili samo željena. Jedna pesma nosi naslov „Mala ptica”. godišnjice rođenja (izbor i pogovor Milijan Despotović). i moglo bi se reći da je poetski „najproduktivniji”. a sve u kontekstu intimnog doživljaja. a ima primera i u dvadesetom. U tako mladim godinama pesnik već zna da mu je poezija najjača spona sa životom. Tom pesmom nagovešten je kompletan tematsko-motivski krug pesništva Pauna Petronijevića. možda najbolje iskazuju spoj patnje i čežnje za lepotom u punom (kristalisanom) sjaju. Tragikom slomljene mladosti snažno se doima u pesmama ljubavnog bola. pesnik peva suzdržano. o jatima. Svitak i UKS .Podružnica za Zlatiborski okrug. O svojim bolesničkim snovima.. „Želja i oproštaj”. raskošnoj ptici iz dvorske bašte (u njegovom slučaju reč je o bašti pesništva i bola). čije su izabrane pesme „(izbor iz obimne pesničke zaostavštine”) objavljene povodom 70. Jedan od njih je Paun Petronijević (Ribaševina. to je bio čest slučaj.. U tome krugu lepote je i žena. „svenuto cveće” i ptice. u srpskoj poeziji. izdvojivši iz same pesme reči za uvodni naslov – Do krajnjih zvezda. tu su „bedra zrele žene” i „čežnja daleka”. lepoti ptica („ptice kao najlepši znamen”). a ona.RAZMENA DAROVA Anđelko Erdeljanin OD CVEĆA DO KRAJNJIH ZVEZDA (Paun Petronijević: Prebelo jedro. grlica. U njoj je „sabrana visina oka od veđa do krajnjih zvezda”. besanim noćima i postojanim mukama tela Pauna Petronijevića. ali otvoreno i upečatljivo imenuje boljku u svim njenim vidovima. U njegovim pesmama ima i tuge i žala za nedostignutim. „U očima se svet svršava” i dr. Impresivna je simbolika ptice u Paunovoj poeziji. ima svesti o bolesti i smrti. „Inat na kraju veka”. što duboko pogađa i srce čitaoca. „Poruka” i dr. bez naslova. Pesme „Pastir traži dno neba”. Paun peva o ptičijem letu. Priređivač je dobro izabrao uvodnu pesmu. Požega . Zagledan je pesnik u cveće („cveće svih boja”). („Do vriska me boli ljubav jedna”). Od nepunih 27 godina. U nekim sti- 165 . kao što su „Glas koji nešto želi da kaže”.Užice. Čitavu muževnu mladost proveo je bolujući. bez patetike koja traži samilost. rečite metafore u naslovima koje bolničku dijagnozu pretvaraju u esenciju bola. „Trnje i cveće” i „Zasej me cveće moje”. Takav čitalački doživljaj čine i druge pesme pomenutog ciklusa – „Pismo majci Raji”. pa umro mlad. a nije klonuo duhom i potonuo u depresiju. i kroz druge pesme proleti. Tu je teskoba pesnika iskazana simbolom brodova stisnutih „kao ptice uhvaćene u procep nevine”. u slojevitom spletu emocija i misli. Taj simbol je najviše prisutan. ali njegovim stihovima ipak dominira zdravo osećanje za lepotu i radosti života. 1936 – Bežanijska kosa. „i opet ptice” što ga „umornog muče” i misaona nit „na jednoj čistoj stazi na jednoj dobroj stopi”. o odbegloj ptici. ždral itd). U ovom izboru se nalazi ciklus Crveni kašalj i u njemu pesma „Mi grudni”. 1962). Paun je bolovao dvanaest.

” 166 . Jedna i nosi naslov „Misli”. U sličnom ključu (parabole) mogu se čitati i pesme u ciklusu Nosim svu penu. Mala ptica je tako prerasla u višeznačnu parabolu.hovima zapažamo oba velika početna slova: Mala Ptica – kao ime i prezime. Pesnik razmišlja o čoveku. o onome što ostaje. osuđen na kratak (prekratak) život. o svemu što život čini. u kojem je karakteristična „Bela pesma”. Nisam ni ja shvatio nikog. iz navedene pesme: „Jedan dan vedri može ko brana sve bure bola da srećom spreči. kao i u drugim tekstovima. Mlad pesnik. o prolaznosti. o životu govori zrelo i mudro. nalazimo bogate naslage pesničke misli. U njoj. predlaže da obavezno razmislimo barem o dva Paunova stiha. za kraj ovog kratkog osvrta. Ovaj čitalac. o životu. u kojoj se može sagledati sav život pesnikov i smisao života. I svaka njegova misao podstiče na novo razmišljanje o večnim i uvek novim pitanjima.” „Nije shvatio niko mene.

tada još kao bezimenom bulevaru pod brojem 1. u Svečanoj sali Platoneuma. Istini za volju. godišnjice Dana oslobođenja Novog Sada (23. oktobar 1944). realizovanom 1963-1983. te da se među tada eksponiranima nalaze neke od ličnosti danas mladih i aktivnih urbanista. otvorena još uvek za moguću dopunu. 13. moram ovde upozoriti na činjenicu obznanjenu u pomenutom „DaNS-u”. sa svojim nedovoljno definisanim konceptom i gde su se zatrle šanse da on bude.RAZMENA DAROVA Slobodan Jovanović NIKADA ZAKASNELI OSVRT (Ljubinko Pušić: Pisanje grada. kolegijalnom posvetom. čija se postavka popunjava od sredine prošlog veka sve do danas. godine. U nizu priča. sam po sebi. godine pod imenom Bulevar 23. citirao sam i neke od konstatacija koje je na račun Bulevara. Urbana svakodnevica. kapija i drugih detalja i slojeva graditeljske baštine Novog Sada. koju je novosadska izdavačka kuća Prometej izdala krajem leta. po cenu dogovornog urbanizma”. i „DaNS”. Bilo je to još jedno predavanje u nizu „Priča o gradu”. kaže: „ Koliko sutra neko će se možda sa pravom zapitati šta je to što je kvalitetu grada doneo Bul. svojim slajdovima. Predavanje je bilo upriličeno povodom. govorio sam o Bulevaru oslobođenja. sa tezom da taj bulevar nije samo puka saobraćajnica. septembra 1998. Govoreći o Bulevaru oslobođenja. sa izgradnjom uz oba lica i u zaleđu. Isto veče. 2007) Arhitektu Ljubinka Pušića sreo sam 24. već je. veka. oktobra 2007. 63. uz pomoć ilustrativnog materijala koji je snimio umetnički fotograf Aleksandar Plačkov. pasionirani ljubitelj „ajnforta”. Prometej. svojevrsna galerija arhitekture. godine. zastupajući tezu da se identitet grada brani kulturom. oktobra. 9. uručio mi je svoju upravo odštampanu knjigu Pisanje grada. 5). decembra 1992. oktobra. 23. januar 1999. pa i po posledicama na urbanističko-arhitektonsku sliku grada. kritičku valorizaciju i zaokruženje. dotičući se povodom njegovog trasiranja i realizacije. urbanističkog razvoja i života Novog Sada – galerija na otvorenom. tada još. aprila 1998. da je: STVARALAČKA OMLADINA NOVOG SADA U AKCIJI. pred članovima Novosadskog kluba. Iz profesorske tašne izvadio je i sa uobičajenom. projektanata i graditelja 167 . u ideji začetog početkom šeste decenije 20. čitavog konteksta poratnog razvoja. pomogao majstor fotografije Srđan Stevanov. započetih 8. aprila 1989. objavio dr Ljubinko Pušić. jedan od onih koji su uvršteni u knjigu Pisanje grada. u „Dnevniku” od 13. i ne samo njega. Novi Sad. u čijem održavanju mi je tada. nagoveštavajući dalje: „Koliko sutra doći će neki novi urbanisti (a mora se priznati da ih poslednjih godina nikako nije bilo) koji neće pristajati na kompromise van stručno obrazloživih argumenata. jezikom i prostorom („Dnevnik”. 24. a naravno. pored drugih. ne znajući još da je i taj tekst: „O kom urbanizmu je reč”. u prostorijama Društva arhitekata Novog Sada u Miletićevoj 20. govorio je i dr Ljubinko Pušić. sa podnaslovom „Urbana svakodnevica”. pod naslovom „O izgradnji grada Novog Sada”. urbanistički i arhitektonski koliko-toliko artikulisan”. godine pre podne. str. Autor knjige.

vodio sa novinarkom Nevenom Simin). Imajući u vidu sve što se dešavalo poslednjih decenija. deo tekstova iz Pušićeve knjige pročitavao u feljtonu „Dnevnika”. Mislim da su me neki bar poslušali. . Ivanović. pre svega treba sagledavati na nivou idejnog koncepta i u svetlu razvojnih elemenata ukupnog poratnog rasta grada i svih uslovljenosti za to. Zalažem se za kulturni dijalog kao takav. Mislim. Rodžers. koji iz njega ne žele i ne mogu da pobegnu. znači da smo u gradu” (Draško Ređep. odnosno NE PUCAJTE NA URBANISTU. oslobođenja i činjenice o efektima njegove izgradnje sa obodnom arhitekturom. ekološki efektivni i dobro dizajnirani” (R. „grad utočište”. T. decembar 2006). Ne želim sada i ovde ni da branim institucije koje su se urbanizmom u Novom Sadu bavile. Sve ruže Srbije. godine (u knjizi Pisanje grada. međutim. kako je govorio naš veliki Dositej i kako to knjigama. jer istina je da su gradovi u funkciji ličnih kontakata ljudi. 56. smirenije i odgovornije. a pri svemu tome dijalog jeste osnovni indikator gradskosti i prepoznavanja grada. 1979. 2. daleko više. „Knjige. Nije mi. 1985. Ne zatvoren u urbanističke institucije grada. kako Pušić kaže. da stoji još uvek onaj davni i poznati naslov jednog teksta dr Zorana Manevića: NE PUCAJTE NA ARHITEKTU. „koji se profesionalno bave gradom. 107). tehnike i prakse jer je to. da su „srce naše kulture i pokretači ekonomije”. poštenu i kompletnu raspravu. Ali.savremenog Novog Sada (D. vraćao sam se često i vraćam se detaljnim iščitavanjem. Ž. Treba rađe razgovarati. tolerantnije. 116-120) koji glasi: „Ja se pre svega zalažem za stručnu. jer nisu samo oni krivci za sve. Samoj knjizi. Mogao sam da ih preporučim za čitanje prijateljima koji novaca za knjige nemaju. niti da „aboliram” „stručne” i „nestručne” koji su bili akteri urbane politike. Polić. kolegijalnu. ali za stručni dogovor jesu. U pravu je Pušić. ukoliko tako nešto uopšte postoji. ljudi koji su „zavisnici grada”. prema „DaNS-u” br. cilj zadržavanje na primeru povodom koga je Pušić kritički izrazio nezadovoljstvo urbanističko-arhitektonskim promašajima za kakve očigledno smatra način prosecanja i izgradnju Bulevara oslobođenja i ne samo njega u Novom Sadu. na osnovama poznavanja materije i činjenica” (detaljnije u razgovoru koji sam za „Dnevnik”. On sam po sebi mora biti demokratski. a ne zvona i praporce” dakle. S. Da bi obezbedili kvalitet života i održivosti trebalo bi da budu „socijalno uključivi. Firanji. A. Aranđelovac. 168 . jer danas se gradom svi bave”. Razgovori sa Matićem. Od tog „svi” (da li) i onog „niko” (da li). da su takođe potrebne svestranije analize i rasprave. češće. 12. jer grad još uvek ima dovoljno arhitekata i urbanista koji nisu učestvovali u njegovom zatvoreno-dogovornom kreiranju. koji ova knjiga i njena tema zaslužuju od onih autoru sličnih ljudi kojima je. ni iz njihove svesti nikada ne treba da se izgubi saznanje da će se grad razvijati i graditi i posle njih”. Obradovalo me je kada sam. knjige. argumentovanu. ovde i za nas čini arhitekta Pušić. ostajem sklon dodatku: „Ne bi trebalo ni u prenosnom smislu pucati na urbaniste kao na nekakve krivce za sve moguće i nemoguće nedaće i nepodobnosti naših novih naselja. Značajan i indirektno-potvrdni stav mom komentaru može biti završni citat Pušićevog teksta iz 1989. stvar detaljnijeg i svestranijeg razmatranja. razmene ideja i trgovine. međutim. čini se. Karadžić i neki drugi koji zavidne karijere postižu u inostranstvu). kako je to govorio Dušan Matić: „Mi razgovaramo. str. Ferik. nakon prvog preleta po sadržaju tekstova u njoj. str. Taj pomak mogu učiniti samo oni koji razumeju i vole ovaj grad. Nije mi cilj ni to da se oštrini datih ocena suprotstavljam komentarom da ideju o Bul. međutim. uvek sa osećajem dužnosti na osvrt bar. tokom ovog proleća. a dobru knjigu vole.

a zaboravljeno pravo na grad ipak povrate”. opredelio za lični. nesporno. kao delu učešća građana „u javnim častima i upravi” grada. I eto nas. dr Ljubinko Pušić (Novi Sad. izgubljena ili oteta. još češće bila nedostignuta. te niza tekstova u stručnoj publicistici. te o onim aspektima urbaniteta i urbane prakse koja nam je često. urbanitet Vajmara. ponovo pred pitanjem koje logično sledi: ima li u svim tim razmišljanjima. kolektivnog ispisivanja gradova” ( Bogdan Bogdanović. odlukom da u najnoviju svoju knjigu složi 77 kraćih tekstova (Pušić ih naziva minuskulama) nastalih između 1981-2004. Varšave. Njegov izdavač takođe. Naslovima i sadržajem koji se tiču tema istraživačkog i naučnog rada. 24. kako je govorio Aristotel (Franjo Petrić. od 1987. otuđena. april 1989. nekog kontinuiteta u cikličnoj razvojnoj spirali ili je sve to samo stalno obnavljanje kroz vreme nekih večitih istina o gradu? Ima li tu nekog pomaka? Kada. „Politika” 10. jun 1999. sećam se svakako i onih već davnih pitanja velikog Nikole Dobrovića „O jedinstvu i zasebnosti arhitekture i urbanizma i njegove varljivosti” („Šta je urbanizam”. 6-7). kod nas retko uspešnih i vrsnih znalaca „zaboravljene veštine čitanja i razumevanja gradova” koji nam je sopstveno čitanje grada predstavio i posebnom knjigom pod tim naslovom (Ljubinko pušić. taj nije miran. objavio. citirao Perikla: „Ko ničim ne učestvuje u stvarima svojeg grada. godine. „Politika”. 13. Praga. „Grad i budućnost”. ljude. U svom ogledu na temu Za i protiv grada. podsećam na Bogdanovića i svu njegovu dokumentaciju i argumentaciju na koju se. a. 1995). učinio je svakako. Bolonje i drugih evropskih gradova. svojevrsni su lični refleksi njegovi na stvarnost urbanog okruženja u kome živi ili u kom se sticajem okolnosti kretao i povremeno boravio. Bogdan Bogdanović je apelovao da se ta „od vajkada divna majstorija i veliko ljudsko. mentalitet. Pušić oslanja i kojom se kao njegov đak inspiriše („Gradoslovar”. Sretan grad. Koliko god da evociraju i apostrofiraju zapažanja vezana za život. tri decenije od Bogdanovićevog apela. „Dokle dopire ljudski glas”. dodatnih pitanja i rasprava. knjigom Pisanje grada. u svim tekstovima reč je zapravo o Novom Sadu ili o bliskom Beogradu. Kao jedan od onih. posle sedam zapaženih knjiga koje je. „Dnevnik”. urbanolog i redovni profesor sociologije grada i sociologije okruženja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. svi Pušićevi tekstovi. skoro pre tri decenije. pa i prakse koju je kao urbanista upražnjavao. Drugi kreće ka stalnom podstrekivanju stručne i šire javnosti na borbu za puno učešće u javnim poslovima pisanja grada. mart 1963)! Knjiga Pisanje grada pobuđuje dva toka – dve linije mogućih odgovora. do 2007. podsećanjima i apelima za obnovom drevnih veština i praktičnih pokušaja kolektivnog ispisivanja gradova i pisanja grada. novembar 1979). kao i dnevnoj štampi. i „Grad i rat”. „DaNS” br. prakse i mogućnosti „kolektivnog ispisivanja gradova”. „Urbs i logos”. Branko Maksimović. zanemarene veštine koju je protomajstor Bogdan. nazivao „još značajnijom i budućom veštinom zajedničkog.Arhitekta. „O sreći u gradovima”). dakle. od kojih su samo dva do sada bila publikovana („O kom je urbanizmu reč? Grad mora da bude važniji od malih urbanističkih kalkulacuja”. politikom manipulisana. 1975) ili kako je naš uvaženi arhitekta i urbanista. Novi Sad. Amsterdama. 1952). „Grad i smrt”. vredan kulturni gest. dodatni doprinos zalaganju za vaspostavljanje one druge. Čitanje grada: Između duha i materije. Jedan ide ka problematizovanju ideja. 26. jer „samo je onaj građanin pravi koji učestvuje u tim javnim častima i upravi”. godine. nego je rđav građanin” („Pravo građana na urbanizam 169 . Pušić se sada. Zagreb. neopravdano i pravovremeno manjkala. str.

za preuzimanjem odgovornosti. 47. Pušić nas podseća na činjenicu da nam je grad ponovo u burnom procesu još jedne faze „permanentne rekonstrukcije”. Postojanje dve Hrvatske. ili da je u fazi tekuće „razgradnje”. „Urbani prostor menja svoj oblik.” Da! Ali. dok „modeli deklarativne demokratije”. na iste povode svakodnevlja i kasnije: uverenjem da će se pisanje grada kad-tad rehabilitovati ili se uspostaviti kao društveno smisleni napor i praksa. Savremena arhitektura je.) Zašto? Zato što bi. otkrivaju se novi sociološki aspekti arhitekture kao kulture prostora. U svakom slučaju menja se i značenje urbanog prostora. a potom i fizički osete pozitivne ili negativne strane i posledice tih promena. urbanizam. kako bi se izrazili urbanisti. tako i na Fakultetu tehničkih nauka. čini mi se. Novi Sad. potrebno je intenzivirati rad i angažman struke i politike. pa i „interno. svesni ili ne njegovog odvijanja. na putu povratka suštastvu umetnosti građenja. Na obe linije. zaštitu. po prirodi stvari. januara 1966). kada kroz četiri decenije budu odlazili u penziju kakav će odgovor imati na pitanje jesu li i šta su ostavili iza sebe kao njegovi bivši studenti. Sa istim uverenjem danas osećam potrebu da pobudama kolege Pušiću pružim podršku u beleženju i detekciji svih onih pojava koje jesu „urbana svakodnevica. pak. Staza obrazovanja. Grad u istoriji Evrope. „rastakanja” grada (termin Pušićev). da bi voleo da ih čuje. Ko ume da čita taj će to razumeti! Nepismenima. 26. Zagreb. Građani koji taj proces proživljavaju. značaja i uticaja na sopstveni život i život grada. Beograd. rasta. potrebu za kritikom. izgradnju i mnogo šta drugo u funkciji grada ometaju upravljanje delovima teritorija „odozgo”. učenja i privikavanja urbanom redu i zakonu. prema „DaNS-u” br. najpre instinktivno. a Novi Sad ima svoje Dane arhitekture. budući arhitekti i urbanisti ili angažovani građani mogli da odgovore na ono duhovito izrečeno očekivanje dr Ranka Radovića u pristupnom predavanju prilikom osnivanja Novosadske arhitektonske škole (1977). tek tako edukovani. čini mi se. potrebu istinskog dijaloga u funkciji i na tragu jednog novog pisanja grada.org. U simbiozi rada sa studentima. Svoj zakasneli osvrt na Pušićevo Pisanje grada. „Politika”. str. Centar za nove medije Kuda. 2004). slabosti sistema institucija i ustanova. te u njegovom kritičkom reago- 170 . jer urbani prostor nije uvek i nije samo urbana teritorija (Saskia Sacen. prvi su koji. naravno. sa perspektivom da ih dugotrajno ili trajno snose. Dok se pomenuti proces širenja. kako bi rekao Tit Lukrecije Kar. raznih zavoda za planiranje. 24). (Beograd organizuje Nedelju arhitekture. već je moguće i bez zidanja novih zgrada. Nove društvene ontologije u doba totalne komunikacije. na odseku arhitekture ili kroz rad sa građanima i među njima. septembar 2004. treba škola. a do nje staza sazrevanja i tolerancije. a povodom urbane svakodnevice. 2003). pišem još uvek sa istim onim uverenjem koje sam imao objavljujući u „Dnevniku” svoj prvi prilog (13. Pušić skromno i izokola urgira potrebu za javnošću. jer je urbanizam prevashodno pitanje politike i autonomije gradova i preuzimanja odgovornosti za njihov razvoj (Leonardo Benevolo. Dodao bih: otvaraju se mogućnosti za sociologiju arhitektonskih kultura.svog grada”. u svoj mnogostrukosti izraza i pravaca. putem stvarne demokratije. maj 1979). ČIP 3/12. doživljavaju ili ga samo usputno prate. a urbanu transformaciju prate sukobi liberalistički usmerene većine i velika grundiranja dojučerašnje arhitekture i urbanizma” (Stefano Boeri. kako na Filozofskom. menjanje oblika moguće je ne samo enormnim obimom gradnje. kulture. odvija tempom i obimom koji ima dalekosežne posledice po psiho-fizičko stanje građana i njihovu elementarnu bezbednost.

realizacija planova uz poštovanje i kontrolu građana. kretanja koje mu može revitalizovati srce (coru). mogu vratiti dignitet urbanizmu i arhitekturi kao disciplinama. Za osvrt na knjigu prof. Naravno i podršku otkrivanju uzroka i posledica stanja. Potrebna su javna i kritička reagovanja. namera o nekoj gradnji. ili ga može dalje obezličavati i u nekontrolisanom širenju i ruženju uništavati. prenameni. istraživanju i naučnom pristupu problemima ne samo rasta. izrada i usvajanje planova od strane kompetentnih i nezavisnih. jer se Novi Sad i prostorno i vremenski nalazi. Beleženja promena i javno izražavanje stavova povodom zbivanja i promena u vremenu i u prostoru aktuelnih dešavanja (prilikom donošenju odluka. jedini proces koji može biti plodotvoran ukoliko je uspostavljena. oživljavaju ideju o urbanom forumu koji su mnogi evropski gradovi praktikovali. pa ni sekciju Udruženja urbanista Vojvodine i pored toga što je broj mladih kolega koji se urbanizmom u Novom Sadu bave znatan. izdržljivosti i potencijala ljudi i prostora.vanju na očigledne ili još zapretane devijantne pojave i primere naše. nezdravo nabujalo telo grada. pak. podno Tvrđave. eventualno dobrim ili lišim posledicama. još jednom. za čitanje Pušićeve knjige. a može biti i jalov ili čak kontraproduktivan. deo jedinstvenog procesa stvaranja novog i danas. te provođenje prakse zasnovane na kritičkoj analizi. 1968). Tačno je da Novi Sad još uvek nema udruženje svojih urbanista. 171 . planova. Formulisanje odgovarajuće urbane politike (eto zadatka za novu gradsku vladu). izostanak iskustava tehnike urbanizma. a tradicijske probleme razvoja društva i kulture osobito. Novi Sad. Vreme je za delovanje. dakle. već i strukture. ali i šire urba-arhitektonske stvarnosti. Imperativi učinjenih grašaka. dr Ljubinka Pušića nikada. On ima svoju budućnost. a i Novi Sad ga u nekim rudimentima začinjao. na primer). Vreme je dakle. moderne tržišne privrede i demokratskih društvenih odnosa). o rezultatima. I nema druge istine do one da su rušenje čuvanje i građenje kao i kroz istoriju što su bili. jer Novi Sad jeste grad svoje sudbine. ukoliko takve društveno-ekonomske podloge i kondicije nema ili ako. na raskršću puteva i kretanja napred. hitnu intervenciju i odbranu grada. Tačno je da Novi Sad ima delujuće Društvo arhitekata i časopis „DaNS”. komunalni standard i komfor. ali da je rušiti lako. Ipak. a ne samo poštovanja planske dokumentacije i uslova nadležnih službi. već i sva nakaznost i građevinsko-tehnička manjkavost tekućeg rasta grada nalažu. br. Smisla za to ima. degradacionih procesa. stekla se ili se stiče odgovarajuća podloga za njega (postojanje i efikasno delovanje suvisle zakonske regulative. uređenju ili preuređenju prostora. kvalitetu takve podloge i njenom postavljanju ne dajemo sopstveni doprinos. demokratičnosti odnosa struke sa javnošću. graditi kreativno izuzetno teško („Polja”. Pušićeva knjiga jeste podsećanje na stotinu povoda i za ovaj nikada zakasneli osvrt. njegovo lice i dušu. 119-120. već takođe i svestrano uljuđeni i oljuđeni prostor življenja. Njihova misija nije samo krov. te aktivan odnos institucija i njihov stručni i moralni odziv na savremene. Ako je pročitaju kreatori politike i prakse promena ili stalnosti našeg građenog okruženja (kako je govorio Ranko Radović) ona može delovati stimulativno. U tom smislu pisanje grada jeste i u prenesenom i u bukvalnom smislu. izostanak elementarnih pravila i normi. nije kasno. osvežiti infrastrukturni krvotok i vratiti mu prepoznatljivost lika i slike grada na Dunavu. valjanih revizionih komisija koje rade po kriterijima znanja i iskustva. Odbranu koja treba da bude oličena u dejstvovanju na svim frontovima mogućeg oživljavanja i objedinjavanja reakcija građana na uveliko orošavljeno i izubijano.

inicira i pruži niz novih uvida. ljudsko telo. kako na lokalnom. ali i aktuelne umetničke produkcije u Vojvodini. do bodi-arta i performansa. čitanja i tumačenja. Tumačenja ljudskog tela.Danijela Purešević TELO U NOVOM MILENIJUMU Tematski okvir i fokus ovogodišnjeg Novosadskog salona glasi: Telo u novom milenijumu. Već desetinama hiljada godina unazad. veoma provokativnih paradigmi. Treći milenijum započeo je u znaku novih. ideološkom. pa sve do kloniranja. odnosno poništavanja autentičnosti jedinke. koji se tiču statusa ljudske telesnosti na početku trećeg milenijuma. U novom milenijumu telo se promišlja. poetski i medijski. preko različitih implikacija plastične hirurgije. shvaćena u najširem smislu. U istoriji umetnosti i civilizacije telo jeste veoma ubedljiv i verodostojan nosilac vremenskih stigmi. idealizovanih i onih ostvarenih u ključu „estetike ružnog”. od figurativnog slikarstva i skulpture. zatim. no. Telo može da bude tretirano i kao subjekt i objekt. želela sam da ona. svakako. ljudsko telo. da bi u novije vreme i sâmo telo postalo umetnički materijal. tako i na globalnom nivou. ima središnju poziciju.) ključu. nudi široko polje mogućih pristupa i interpretativnih modela – u rasponu od tradicionalnih do smelih inovativnih. religijskom. jedno od najtemeljnijih stvarnosnih i egzistencijalnih uporišta. 172 . vizija. kao i promišljanje pozicije čoveka i brojnih novonastalih fenomena i paradigmi u vremenu sadašnjem. Tema Telo u novom milenijumu. ili jednom rečju – čovek. gender. raznorodnih eksperimenata koji se tiču multiplikacije ljudske jedinke. mimetičkih i alegorijskih. od samih početaka delatnosti koja se vekovima naziva umetnošću. Tema akcentuje aktuelni trenutak i pruža mogućnost reagovanja umetnika u raznorodnim medijima. ono se najčešće prikazuje kao žrtva globalnih hiper-konzumerskih uragana. ono može biti shvatano i interpretirano u estetskom. a što bi trebalo da iscrta jednu sasvim autentičnu mapu aktuelne pozicije čoveka. Granica između virtuelnog i stvarnog sve je umekšanija. bilo kako bilo. formalno. genetskog inženjeringa i sajber tela. istorijsko-političkom. tumači i shvata u proširenom polju: u rasponu od radikalnih rodnih teorija. (itd. odnosno njegove predstave. Predlažući ovu temu. postaje oslonac koji se sve snažnije relativizuje. kreću se između magijsko-ritualnih i religijskih.

identiteta i socijalnog okruženja. 2004. Koliko je salon značajan za afirmaciju mlađih stvaralaca vidljivo je i na ovogodišnjoj izložbi. tzv. umetnosti u plinovitom stanju. ističu različite tematske. Problem tela u savremenom društvenom kontekstu predstavlja možda jednu od najpri­ sutnijih tema. čine Novosadski salon bitnim reprezentom aktuelne umetničke scene. Iv Mišo (Yves Michaud). otvorenost Novosadskog salona ka celoj teritoriji Vojvodine. Slikarstvo je. mase i strukture umetničkog dela sa jedne strane. Šta umetničku scenu čini savremenom i inovativnom. koliko su predstavljeni radovi stvarni reprezenti trenutne situacije u umetničkoj sceni Vojvo­ dine i koliko je umetnička scena Vojvodine bliska internacionalnim umetničkim praksama? Aktuelnu umetničku scenu ne čine zastupnici neke zajedničke orijentacije. intimnog i javnog.1 kao i mnoge slične. informacija i postprodukcije. Afirmacija autorskih. što ukazuje na isto­ rijsku povezanost slikara i salonskih izložbi. medijske i kontekstualne mogućnosti savremene umetničke prakse. realnosti i fantazije. ali i suprotne. Naklada Ljevak. tematskih i problemskih izložbi koje bi na različite načine pristupile takvoj nepreglednoj i neuhvatljivoj savremenoj umetničkoj situaciji. anti/ne-relacione teorije na­ stale posle nje. 1 2 Nikola Burio (Nicolas Bourriaud).SVETLA KOMORA Sanja Kojić Mladenov IDENTITET NOVOSADSKOG SALONA – ISPITIVANJE NOVIH MOGUĆNOSTI Po svojoj koncepciji Novosadski salon okrenut je promovisanju aktuelne umetničke scene. slobodnijem i aktivni­ jem učešću umetnika van Novog Sada ideja je koja pruža velike mogućnosti razvoja Salona s ciljem njegovog značajnijeg pozicioniranja u kulturnom prostoru Vojvodine. Relaciona estetika Nikole Burioa (Nicolas Bourriaud). najprisutniji medij na Novosadskom salonu. jer ona u savre­ menoj umetnosti još od osamdesetih i posle transavangarde definitivno više ne postoji. skulpture. te se neminovno postavlja niz pitanja. Relaciona estetika. Umetnički radovi predstavljeni na Novosadskom salonu istražuju ovu temu kroz različite umetničke pristupe: kroz odnos tela i identiteta. 2001. u cilju uočavanja i definisanja pojedinih umetničkih tokova. kao i na sličnim izložbama. objekti i video­rad. koje nalaze načine i mesta svog ispoljava­ nja u neprestano promenljivom savremenom socijalnom prostoru. kroz uticaj stripa i urbane kulture na čoveka. Zagreb. Inovativni eksperimenti i novi senzibiliteti karakteristični za umetničku praksu mladih.2 što pruža široki opseg umetnicima u svom umetničkom angažovanju. kao i analiziranje odnosa materije. tela i robe u savremenim masovnim medijima i reklamama. fotografije. crteži. tela i istorije. na kojoj su najprisutniji umetnički radovi umetnica/ka mlađe generacije. prisutna je i na Novosadskom salonu kroz iniciranje njegovog tematskog okvira – Telo u novom milenijumu. Takođe. digitalne grafike. Pored slika na Novosadskom salonu su takođe prezentovane: grafike. Centar za savremenu umetnost. i tela i akta sa druge. a dovoljno široku da omogući što obuhvatnije sagledavanje umetničke prakse i delovanja danas. autoportreta i portreta danas. nego su u pitanju veoma različite individualne poetike. ispitivanje seksualnosti. Beograd. 173 . kao i novih pristupa u umetnosti. Umjetnost u plinovitu stanju.

a koji su nastali u protekloj godini.SVETLA KOMORA SAOPŠTENJE KOMISIJE ZA IZBOR RADOVA I DODELU NAGRADA Uvažavajući predlog Organizacionog odbora da TELO U NOVOM MILENIJUMU bude odrednica ovogodišnjeg 37. likovnih kritičara i teoretičara umetnosti. NOVOSADSKOG SALONA. umetnika. borave ili su za nju na neki način profesionalno vezani. NOVO­ SADSKOG SALONA. odlučeno je da se NAGRADA 37. U delokrugu rada koji se odnosio na žiriranje. od strane autora koji na teritoriji Vojvodine stvaraju. ČLANOVI KOMISIJE Danijela Purešević Ljubomir Vučinić Dragan Živančević Sanja Kojić Mladenov Maja Erdeljanin 174 . odabrani su radovi koji su po mišljenju komisije u kontekstu ovogodišnje teme. komisija formirana od galerista. U skladu sa poslovnikom Salona. dodeli Tadiji Janičiću za delo „Beautiful Relation Friend Ships”. komisija za izbor radova i dodelu nagrada formirala je niz izložbi u pet galerijskih prostora Novog Sada. na Salonu bude izloženo 48 dela od ukupno 44 umetnika. opredelila se da od 220 ra­ dova koje je na javni konkurs podnelo 154 autora. Rukovodeći se pomenutim principima pri valorizaciji materijala.

Snimio je preko četrdeset alternativnih filmova i priredio niz autorskih zbornika tematski posveće­ 175 . Novi Sad). Tripmaster Monkey: His Fake Book (1989). Nešto slatko (1994). Za intimnu negu (1985). kao i radova iz oblasti američke književnosti i teorije pre­ vođenja publikovanih i predstavljenih u zemlji i ino­ stranstvu. Deda Rankove riblje teorije (2004). drugi. Autorka je monografije Neprekinuta crna priča (2002). školovao se u Vojki. Stokton. Niš). Tuzla). Ubistvo u Akademiji nauka (2002). A meni neprijatno (2005). Igor Cvijanović (1979. Zrenjanin). „Brana Cvetković“. Smešne pesme (2002). pot­ puno posvetila pisanju. Živi u Njujorku. Kokoštrklja (1996). radio drame. How Tia Lola Came to visit Stay (2001). Piše pesme i priče. Poluteške beleške (1976). 1950. Jacuzzi u liftu (2005). knjige eseja i publicistike ­ Something to Declare (1998) i Once Upon a Quinceañera: Coming of Age in the USA (2007). Objavila je sledeće knjige: poezija ­ Homecoming (1984). Prevodi sa engleskog. gde trenutno piše magi­ starski rad na temu karakterizacije u izabranim ro­ manima britanskog pisca Martina Ejmisa. završio je studije Engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fa­ kultetu u Novom Sadu. „Svetozar Miletić“. The Secret Footprints (2001). Živi i radi u Beogradu. Anđelko Erdeljanin (1941. Živi u Novom Sadu. Razmišljator (2005). Bezdušna opasnost (1999). gde radi kao do­ cent na predmetu Američka književnost. studije etnologi­ je završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. A Cafecito Story (2001). SAD). „Car Uroš“ i dr. gde radi kao asistent na odseku za komparativnu knji­ ževnost. knjige za decu. objavila je slede će prozne knjige: Čas anatomije na Građevinskom fakultetu (2001). romani ­ How the García Girls Lost Their Accents (1991). Najveći konj u Srbiji (2008) i dr. In the Time of the Butterflies (1994). Vojka). Diplomirala je na Univerzitetu Barkli u Kaliforniji. Bavi se prevođenjem i radi kao predavač u centru za stra­ ne jezike „Lingva“ u Novom Sadu. magistri­ rao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Predavala je kreativno pisanje i engleski jezik na više univerziteta u Americi. Objavio je sledeće knjige: Jovan Dučić putopisac: ogled iz imagologije (2003) i Činovi prisvajanja: od teorije ka pragmatici teksta (2005). Zavrzlame (1977). Before We Were Free (2002). Prevodi sa engleskog jezika. knjiga za decu ­ Gift of Gracias: The Legend of Altagracia (2004). The Woman I Kept to Myself (2004). SAD). Bojan Jovanović (1950. Knjige: Pamet protiv uma (1970). Finding Miracles (2004). Živi u Novom Sadu. Srpski aforizmi (1997). Živi u Novom Sadu. China Men (1980). Živi u Ouklandu. Staroj Pazovi i Novom Sadu (diplomirao jugo­ slovensku književnost na Filozofskom fakultetu). treći čovek (2006). Kalifornija. Vojka (1997). magi­ strirala je i doktorirala na odseku za anglistiku Filo­ zofskog fakulteta u Novom Sadu. Aždajin osmeh (2004). aforiz­ me. američka književnica dominikanskog pore­ kla. Saving the World (2006). „Stražilovo“. Objavila je sledeće romane: The Woman Warrior: Memoirs of a Girlhood Among Ghosts (1976). Treći sektor ili sama žena u tranziciji (2001). In the Name of Salomé (2000). The Other Side (El Otro Lado) (1995). Prvi. zbirku priča Hawaii One Summer (1987) i dve knjige eseja: To Be the Poet (2002) i The Fifth Book of Peace (2006). Sitne zverke i barabe (2004). Aleksandra Izgarjan (1972. ali se od 1998. Njujork. američka književnica kineskog porekla i profesor univerzite­ ta. 1940. Mirjana Đurđević (1956. ¡Yo! (1997). Parking svetog Savatija (2003). Beograd). Lake pesme (1979).KO JE KO KO JE KO Džulija Alvarez (Julia Alvarez. Kalifornija. Radio u „Sremskim novinama“. Radio Novom Sadu i još nekim ustanovama. Čuvari svetinje (2007) i Čim preživim ovaj roman (2008). književnu kritiku. Dobitnik je sledećih nagra­ da: „Radoje Domanović“. Svet je mali (1985). Vladimir Gvozden (1972. Prevodi sa en­ gleskog jezika. Nikom ništa (2004). „Zlatna kaciga“. Seven Trees (1998). Maksin Hong Kingston (Maxine Ting Ting Hong Kingston.

Odlomci božanstva (1997). priče i pripovetke – Konjanik (1982). pet godina je radio kao na­ stavnik u nekoliko srednjih škola u provinciji. Objavio je sledeće knjige: poezija – Postojalo jedno more (1966). pripovedač. makedonski. 3 knjige eseja i 5 publicističkih dela. Pesme su mu prevođene na engleski. Drangulije samoće (2001). Živi u Zemunu. slovenački. Kuća iza oblaka (1999). kao i nekoliko knjiga za decu. ruski. Komogovina. diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Nazivi dolazećeg (2005). Pod pseudonimom Hulio Denis 1938. romanopisac i esejist. 1944. Član je Akademije arhite­ kata Srbije. nemački. alternativnim znanjima. Putevi posle (2006. Za­ stupljena je u više antologija savremene srpske poe­ zije u zemlji i inostranstvu. Pančevo) diplo­ mirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakul­ tetu u Beogradu. Beograd). sa drugim autorima) i Stara barka (2007). Sanja Kojić Mladenov (1974. mistici. Objavila je sedamnaest knjiga poezije i sedam knjiga esejističkih i književno­kritičkih tekstova. Živi u Novom Sadu. Sudbina i magija (2007). KLopka za dušu (2002). kritiku i publicistiku. San o Borhesu (1998). Živi u Beogradu. Propoved mrava (1993). I na nebu i na zemlji (2003). Slobodan Jovanović (1937. prozu. francuski. delu M. Đavolov šestar (2001). Pet godina kasnije objavio je dramu Kraljevi (Los Reyes). Radi kao naučni savet­ nik Balkanološkog instituta SANU. Brisel. Najava zime (1990). Elijadea. nemački. Kao protivnik vlade Huana Perona. preveo je špansko izdanje Robinzona Krusoa Danijela Defoa. stručnim publika­ cijama i medijima. etnopsihologiji. Senta). Objavio je sledeće knjige pesama: Bacanje kamenčića (1973). Objavio je 4 knjige poezije. koja je bila zasnovana na mitu o Tezeju i Minotauru. kustos­ kinja i selektorka mnogih projekata koji se tiču polja recentne umetničke prakse i novih medija. Karakter kao sudbina (2002). Od 1952. Trojanovića. Dinosaur (1977). holandski. Presudan uticaj na njegova dela imali su i Alfred Žari i Lotrea­ mon. diplomirao je na beogradskom pravnom fakultetu. Autorka. Frojdovom antropološkom pesimizmu. karaktero­ logiji Srba. Bel­ gija – 1984. Disanje leda (1985). Bavi se prezentacijom i publikovanjem arhi­ tekture u Vojvodini. godine radio je kao prevodilac za UNESKO. Grumen (1971). bri­ tanskoj antropologiji. Magija srpskih obreda (1993). mesijanstvu. 176 . Peščana majka (1996). Petrinji i Zagrebu. objavio je zbirku soneta na koju je kasnije gledao sa potcenjivanjem. Tajna lapota (1999). mađarski. Više od petnaest godina bavila se iz­ davačkim radom. mađarski i slovenske jezike. Izabrane pjesme (1999). negativnoj utopiji. Ivan Lalović (1975. Izrezano oko (1982). magiji. Hulio Kortasar (Julio Cortázar. muškarcu i ženi. Crna biljka jabuka (1995). Živi u Nišu. je emigrirao u Francusku. Tiho pristajanje (2004). 11 knjiga pripove­ daka. Govor pećinskih senki (2004). Čajkanovića i S. Caprag (1976). Džojsovoj poe­ tici. Bliskost dalekog (2005). ne znam zašto (1999). Duševni odblesci (2005). Banija). tamnoj strani ljudske prirode. kao i promocije mladih umetnika. Izme­ đu ostalog. Živi u Beogradu. Objavio je sle­ deće knjige poezije: Skrovište (1997). Novi Sad. Kao tačke u praznini (2005). Odavde do rata (1972). Dobitnica je značajnih domaćih priznanja. Ne znam gde. argentinski pesnik. Pariz). školo­ vao se u Jošavici. srpskoj Vizantiji. Rezači drame i kruha (1989). Piše likovnu kritiku i objavljuje u katalozima izložbi. Deset godina uređivao je ča­ sopis za arhitekturu „DaNS“ i bio predsednik Veća Tabakovićeve nagrade. istraživač i praktičar – konzervator spomenika kulture. Tanja Kragujević (1946. Osim broj­ nih naučnih i stručnih radova. Iako nikad nije diplomirao na Univerzitetu u Buenos Ajresu gde je studirao na Fi­ lozofskom fakultetu. postao je profesor francuske književnosti na Nacionalnom univerzitetu u Mendozi. V. arhitek­ ta. Kustoskinja je izložbi aktuelne umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodi­ ne u Novom Sadu i članica Asocijacije za vizuelnu umetnost i kulturu Visart. bugarski. Živi u Novom Sadu. 1914. Duh paganskog nasleđa (2000). Spavač čistog sna (1968). Bio je urednik više listova i časopisa. Senke u tami (2006). autor je i sledećih antropoloških dela: Srpska knjiga mrtvih (1992). 1951. beloruski i esperanto. španski. na grupi za Opštu književnost sa teorijom književ­ nosti.nih poetici sažetosti. teoriji ri­ tuala. italijanski. Za­ stupljen je u više antologija. Kost između obala (1981). Temerin). Hadrijanove memoare Mar­ gerit Jursenar i priče Edgara Alana Poa. 5 romana. Komogovini. Dušolovac (1989). gde je živeo do kraja života. Pesme su joj prevođene na engleski. Nasljedne pjesme (1992). a bavi se i književnošću za decu. Miloš Kordić (1944. Piše poeziju. Propušteno (2005).

gimnaziju i filološke stu­ dije završila je u Beogradu. Kavaleri staroga premera (2006). jedna je od najviše prevođenih poljskih pesnikinja. Živi u Novom Sadu. Recyclopedia: Trimmings. U to vreme piše Dom mirne mladosti (1979). Radovan Beli Marković (1947. Ra­ dio je kao novinar valjevskog lista „Napred“ (1978­ ­1994). „Račanska povelja“. američka književ­ nica indijanskog porekla. Živčana japija (1994). magistrirala je na na odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. te zbirku pesničke proze Živa smrt. Sophistry. Švapska kosa (1989). politički funkcioner u Lajkovcu i upravnik lajkovačke Gradske biblioteke. La Hoja. godine kao prevodilac. završila je Akademiju likovnih umetnosti. Prozu i eseje objavljuje po periodici. radila je kao urednik u jed­ noj od najvećih poljskih izdavačkih kuća – „Vidav­ njictvo Literackje“. Do danas je objavila ukupno šesnaest knjiga pesama. and Composition (2006). Predaje američku poe­ ziju. Pragmatism (1995). Eva Lipska (Ewa Lipska.Arijana Luburić-Cvijanović (1977. a priče u periodici i antologijama. Stiven Maju (Steven J. Orkestar na pedale (2004). engleskom i makedonskom je­ ziku. 1950. Svoj književni rad zapo­ čela je 1976. Disciplinary Identities: Rhetorical Paths of English. S*PeRM**K*T. Rhetorical Power (1989). Lipska je uvek isticala da se od njih sasvim razlikuje. SAD). Muse & Drudge (1995). diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. u Ostinu i Univerzitetu Kalifornije. doktorirao je na Univerzitetu Ju­ žna Kalifornija. 1988) i Rhetoric. Alabama. „Branko Ćopić“. I sledeće četiri knjige nosiće slične naslove. Milica Mirković (1980. Herijet Malen (Harryette Mullen. a do danas se 177 . Novi Sad). Florens. Predaje englesku i komparativnu književnost i retoriku na kalifornijskom Univerzite­ tu Irvin. afro­američku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu. Pragmatism. „Nolit“. Male priče (1999). Ćorava strana (2007) i Kolubarska trilogija (2008). u Montani. 1957. Druga zbirka pesama. Živi i radi u Herceg Novom. Objavio je knji­ gu kratkih priča Poslednja decenija (1998). „Bora Stanković“. Knez Miškin u Belom Valjevu (2002). i radi kao lektor na Radio Novom Sadu. Živi i radi u Lajkovcu. ne samo u Poljskoj. Objavljuje u periodici. „Žak Konfino“. magistrirala je na odseku za anglistiku na Filozof­ skom fakultetu u Novom Sadu. u Vošingtonu. SAD). nagradu „Laza Kostić“ i Nagradu za prozu Banjaluka 2008. Crni kolač (1983). Diplomirala je engleski jezik i književnost na Univerzitetu Tek­ sasa. Za svoje stvaralaštvo dobila je više visokih nagrada i priznanja. Silvija Monros-Stojaković (1949. Godine raspleta (1992). „Meša Selimović“. Debito­ vala je 1961. Objavila je sledeće knjige poezije: Tree Tall Woman (1981). Vošington. Lajkovcu. Argentina). a priredio je knji­ ge Interpreting Law and Literature (sa Senfordom Levinsonom. Peraški goblen (2003) i roman Lutajući Bokelj (2007). 1953. Setembrini u Kolubari (1996). objavljene 1978. Reception Histories: Rhetoric. školovao se u Ćelijama. Kalifornija. i sve do Pete zbirke pesama. Zastupljen je u nekoliko antologija pripovedačke proze. u San Hozeu. Poslednja ruža Kolubare (2001). „Biblios“. Krakov. and American Cultural Politics (1998). gde radi kao asistent na nekoliko predmeta iz engleske i američke knji­ ževnosti. Nesumnjivo. godine. Debra Megpaj Erling (Debra Magpie Earling. Trimmings (1991). 1945. Živi u No­ vom Sadu. a prvu knjigu pod nepretenci­ oznim naslovom Pesme objavila je 1967. Objavio je studije Interpretive Conventions: The Reader in the Study of American Fiction (1982). Kikinda). američka pesnikinja. S*PeRM**K*T (1992). „Stevan Sremac“ i dr. Stare priče (1996). Lajkovačka pruga (1997). novele u dramskoj formi Kapetan Vizin – 360 stepeni oko Boke (2002). Lazarevcu i Beogradu. Piše oglede iz istorije književnosti i književnu kritiku. Devet belih oblaka (2003). Nikola Malović (1970. Objavila je roman Parma Red (2002). Speech. Magistrirala je na Univer­ zitetu Kornel. Spokejn. u Kaliforniji. Blues Baby (2002). Mada generacijski pripada pesnicima „Novog ta­ lasa“. nemačkom. Objavio je knjige: Palikuća i Tereza milosti puna (1976). Nagrade: „Ivo Andić“. Redovna je profesorka na katedri za engleski jezik i književnost na Univer­ zitetu Montane u Mizuli. Od 1970­1980. SAD). Limunacija u Ćelijama (2000). osnovnu školu. Mailloux. and Muse and Drudge (2006). Sleeping with the Dictionary (2002). Kotor). Objavila je studiju o elementima fanta­ stike u prozi Salmana Ruždija pod nazivom Ruždi i more priča (2007). Buenos Ajres. Bio je član redakci­ ja „Književne reči“ i „Književnih novina“. Poljska). objavljenih na srp­ skom. Živi u Mizuli. Živi u Irvinu. za koji je dobio stipendiju fonda „Borislav Pekić“. Ćelije).

1970. Novi Sad). živi u Barseloni. Barati Mukerdži (Bharati Mukherjee. Austrija). istoriografije. objavio je broj­ ne tekstove u književnim časopisima kao što su „Kolik“. Ried. Živi u Novom Sadu. Urugvaj). Član Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA – Sekcija Srbija i ULUPUDS­a. Objavila je Poslednje Kortasarove školice (prepiska sa Kortasarom. Moja Argentina (putopis. Simović. filozofi­ je. Radila je u uređivačkim odborima i objavljivala tekstove u mnogim časopisima. Preselila se 1975. 2005). politikologije. filmologije. bavi se prevođenjem slovenskih književnosti. između ostalih. indijsko­američka spisateljica i profe­ sorka. zbog otvo­ rene lezbijske tematike.. na ka­ tedri za modernu umetnost. završi­ la je studije slavistike u Beogradu. istoričar umet­ nosti i likovni kritičar. Grad nad gradovima (elektronski odgovor Milosrdnom anđelu. 1989). Kal­ kuta. godine u Španiju. sa Klarkom Blezom). Zahvaljujući istovetnom poznavanju srpskog i španskog jezika. Leave It to Me (1997). Od 1984. Diplomirala je istoriju umet­ nosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi u Beogradu. Objavila je oko četrdeset knjiga različitih žanrova. zbirke priča Darkness (1985) i The Middleman and Other Stories (1988). magistrirala je na na odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Andrić. drame. Dragan Prole (1972.. Mi. diplomirala je i magistrirala na odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. godine radi kao likovni kritičar i urednik u Re­ dakciji za kulturu TV Beograd (RTS). Kovačević i dr). Svoj prvi roman. Objav­ ljuje u periodici. eksperimentalni roman Brod budala (La nave de los locos. Stručno se usavršavao u Nemačkoj. gde je dobila državljanstvo. proza. Objavila je oko 70 knjiga prevoda (poezija.SVETLA KOMORA ogledala u monografskoj i kritičkoj esejistici. 1941. Novi Sad). romane Ljubavni pasijans (Solitario de amor. 1992) i Ljubav je teška droga (El amor es una droga dura. kao i tri knjige publicistike: The Sorrow and the Terror: The Haunting Legacy of the Air India Tragedy (1987. Ortegina Klepsidra (ogledi o filosofiji Hosea Ortege i Gaseta. (roman. Um i povest. 1940. Od 1990. filozofija. memoare Days and Nights in Calcutta (1977. Danijela Purešević (Beograd). Pre­ daje na katedri za engleski jezik na Univerzitetu Berkli. Belgiji i Austriji. a od 2005. 1984). 2006). aktivistkinja u borbi za ljudska prava i slobodu govora. 2004). teatrologije. Član je udruženja pisaca iz Graca i dobitnik brojnih nagrada i stipendija. Jelašnica kod Niša). Autorka je većeg broja radova iz oblasti kognitivne lingvistike. 2001). Preveo je nekoliko knjiga i članaka sa nemačkog jezika. Živi i radi u Beču. zaposlen je u zvanju docenta na odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Ogledalo ljubavi (prepiska Olje Ivanjicki i Leonida Šejke. 1994). Jasmine (1989). Biserka Rajčić (1940. istorije umetnosti. Political Culture and Leadership in India (1991) i Regionalism in Indian Perspective (1992). gde radi kao predavač za engleski jezik. Nataša Polovina (1980. austrijski književnik. 2002). Objavila je sledeće romane: The Tiger’s Daughter (1971). kao i više zbirki poezije. Nemačka). od kojih je Evohé (1971) izazvala skandal kada se pojavila. a nije zanemarljiv ni njen pionirski doprinos prevođenju katalonske književnosti (Kortasar. Mon­ tevideo. Diana Prodanović-Stankić (1975. The Holder of the World (1993). Marijas. Hamburg. prevela je u oba pravca preko sto bibliografskih jedinica. Der gefälschte Himmel (Lažni raj). Indija). poeziji i u romanesknoj. gde radi kao asistent na predmetu Srednjovekovna književnost. politi­ 178 . 2000). Montero. 1999). Wife (1975). Salvador Dali (monografija. „Manuskripte“ ili „Lettre“. Objavio je dve knjige: Huserlova fenomenološka ontologija (2002). Nastaviće se. jugoslovenskoj i međunarodnoj likovnoj sceni. kao likovni kritičar aktivno deluje na srpskoj. R. Rihard Obermajer (Richard Obermayr. teorije knji­ ževnosti. teologije i dr. Živi u Beogradu. Sve u svemu – zbirka ćutnji (po­ ezija. Hajdeger i Hegel (2007). Desirable Daughters (2002) i The Tree Bride (2004). Kristina Peri Rosi (Cristina Peri Rossi. Živi u Novom Sadu. sa Klarkom Blezom). urugvajska spisateljica i novinar­ ka. Piše ogle­ de iz istorije književnosti i književnu kritiku. Prevodi sa engleskog jezika. objavio je 1998. doktorirala je komparativnu književnost na Univerzitetu Ajove. esejistika. estetike. Poslednja noć Dostojevskog (La última noche de Dostoievski. Od 1962. Bavi se istraživanjima kreativne upotrebe jezika. Živi u Novom Sadu. putopisnoj i epistolarnoj prozi. 1991).

On Lies. Predrag Šaponja (1972. apsolvent je na odseku za španski jezik i hispanske književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. francuskog i austrijskog PEN­a. Piše eseje. Poetry and Commitment (2007). 2000) i dvadesetak pesničkih zbirki. An Atlas of the Difcult World (1991). and Silence: Selected Prose 1966-1978 (1979). Heidelberg. uključujući: Of Woman Born: Motherhood As Experience and Institution (1976). a dobitnica je i prve nagrade na 39. Your Native Land. Secrets. Leaflets (1969). Dobitnik je nagrade Društva književnika Vojvodi­ ne za prevod godine (2007). Preveo je knjige Doris Lesing. Objavila je sledeće roma­ ne: The Joy Luck Club (1989). kao i niz tekstova u časopisima neka­ dašnje Jugoslavije i Srbije. književnu kritiku i poeziju. Tokom jednogo­ dišnjeg boravka u SAD­u studirala je hispanistiku i teoriju filma na Univerzitetu u Vermontu. Živi u Sausalitu. Godine 1974. and Poetry: Selected Prose 1979-1985 (1986). the Chinese Siamese Cat (1994). Objavlji­ vala je priče u periodici. doktor književ­ nih nauka. Blood.. Novi Sad). Prevodi sa španskog i en­ gleskog jezika. Alis Manro.) i knjige: Pisma iz Praga (1999). The Kitchen God’s Wife (1991). kao i zbirku eseja The Opposite of Fate: A Book of Musings (2003) i dve knjige za decu The Moon Lady (1992) i Sagwa. Fox: Poems 1998-2000 (2003). od čega deset knjiga iz oblasti književne teorije i nauke o književnosti. Kalifornija. Član je francuskog Dru­ štva pisaca. Živi i radi u Kragujevcu. koja je osvojila nagradu „Aladin Lukač“ za 2006. jedna od ključnih figura ne samo američke. gde joj je štampana zbirka Obe strane sveta (2008). Pored ovih. Nancy. Merilend. Bread. Boško Tomašević (1947. pe­ snik. gde trenutno pohađa i post­ diplomske studije. dobila je „National Book Award“ za zbirku Diving into the Wreck (1973). kritičar. Moj Krakov – iz kulturne arheologije grada (2006) i Šopen. Will to Change (1971). Ajris Merdok. Novi Sad). Berlin. Ejmi Ten (Amy Tan. Sonja Veselinović (1981.. napisala je i više kritičko­eseji­ stičkih knjiga. Profesor po pozivu na univerzitetima Frajburg/ Brsg. u Kaliforniji.. Antikvarnica na kraju grada (2005). Do sada objavio trideset pet knjiga. Diplomirala je na Koledžu Redklif 1951. Žorž Sand i njena deca (radio drama s CD). Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Živi u Santa Kruzu. književni teoretičar. SAD). i iste godine osvojila „Yale Younger Poets Awards” za zbirku pesama A Change of World. Your Life (1986). diplomirao je engleski jezik i književnost na Filozofskom fakul­ tetu u Novom Sadu. Bečej). diplomirala je komparativnu književnost na Filozofskom fakul­ tetu u Novom Sadu. Živi u Beogradu. 1929. godinu. Jovana Žujević (1984.KO JE KO kologija i sl. već svetske feminističke poezije 20. SAD). Živi u Beo­ gradu. esejist. Pored navedenih objavila je sledeće knjige poezije: The Diamond Cutters and Other Poems (1955). Arts of the Possible: Essays and Conversations (2002). Necessities of Life (1966). Živi u Novom Sadu. Beograd). Luiz Velš. Dark Fields of the Republic: Poems 1991-1995 (1995). Živi u Insbruku. 1952. američka književnica kineskog porekla. piše poeziju i prevodi sa engleskog. The School Among the Ruins: Poems 2000-2004 (2006). nedeljnom dodatku „Los Anđeles Tajmsa“. The Hundred Secret Senses (1995). Kragujevac). Objavila je tri zbirke poezije: Naličje mene (2001). Midnight Salvage: Poems 1995-1998 (1999). What Is Found There: Notebooks on Poetry and Politics (1993). Oukland. jedan ro­ man (Zakasneli izveštaj jednoj akademiji. Baltimor. 179 . Evrop­ ske Akademije nauka i umetnosti. sto­ leća. Mišela Fejbera. Telephone Ringing in the Labyrinth: Poem: 2004-2006 (2007). Marija Rakić-Šaranac (1982. The Dream of a Common Language (1978). Adrijen Rič (Adrienne Cecile Rich. u Kaliforniji. Dobitnik je brojnih do­ maćih i stranih nagrada za prevodilaštvo. The Bonesetter’s Daughter (2001) i Saving Fish From Drowning (2005). A Wild Patience Has Taken Me This Far (1981). Živi u Novom Sadu. diplo­ mirala je i magistrirala engleski jezik i lingvistiku na Univerzitetu San Hoze. Poljska civilizacija (2003). Trenutno radi kao urednik za književnost u „Vestu“. Objavila je knjigu poetske proze Poema preko (2008). Snapshots ot a Daughter-in-Law (1963).

– Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada. 1955 – . br.CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske. 1. – 23 cm [est brojeva godi{nje ISSN 0032-3578 COBISS. – God. 1 (1955) – .SR-ID 5142786 180 . Novi Sad 82(05) POLJA : ~asopis za knji`evnost i teoriju / urednik Alen Be{i}.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful