časopis za književnost i teoriju

POLJA
broj 454

godina LIII

novembar – decembar 2008 Novi Sad

Izdavač: Kulturni centar Novog Sada Direktor: Laslo Blašković Urednik: Alen Bešić Redakcija: Maja Erdeljanin (likovni urednik), Sonja Veselinović, Maja Solar Administracija i plasman: Milja Petrović Rukopise slati na adresu: Kulturni centar Novog Sada, 21000 Novi Sad, Katolička porta 5, sa naznakom „za Polja“ telefon: 021/528-972, 672-3148; fax: 021/525-168 E-mail: poljans@eunet.yu polja@neobee.net http://polja.eunet.yu Rukopisi se ne vraćaju. Priprema: Vladimir Vatić Štampa: „Futura“, Petrovaradin Časopis se finansira sredstvima Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada, Ministarstva kulture Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu. Likovni lajtmotiv ove sveske su radovi sa Novosadskog oktobarskog likovnog salona. Na naslovnoj strani je rad Milice Škrbić.

GDE JE ŠTA

GLASOVI
Radovan Beli Marković: TEČE KUD JE TEKLA 5 Miloš Kordić: PAS NA LJULJAŠCI 9 Nikola Malović: ČAROBNI ŠTAPIĆ, NIMBUS 2012. SOUL Mirjana Đurđević: KAJA 18 Ivan Lalović: SRCE MAHMUDA DERVIŠA 27 Jovana Žujević: RAT LISTOVA 30 14

VRT: SAVREMENE MULTIETNIČKE AMERIČKE KNJIŽEVNICE
(priredila Aleksandra Izgarjan)
Aleksandra Izgarjan: SAVREMENE MULTIETNIČKE AMERIČKE KNJIŽEVNICE Maksin Hong Kingston: BEZIMENA ŽENA 44 Ejmi Ten: IZBOR MOJE BAKE 53 Barati Mukerdži: DŽEZMIN 57 Džulija Alvarez: ĆERKA IZUMA 66 Herijet Malen: OCRNJIVANJE 74 Debra Megpaj Erling: LUIZ I ŽUTI NOŽ 75 39

ILUMINACIJE
Stiven Maju: KAKO ČITATI 85 Boško Tomašević: PESNIŠTVO PAULA CELANA I BESKONAČNOST KNJIŽEVNE INTERPRETACIJE 98

ZLATNA GREDA
Bojan Jovanović: PSIHOLOGIJA INATA 116

LICE
Silvija Monros Stojaković: TORTILJA LJUBAVI 123 Kristina Peri Rosi: STANJE IZGNANSTVA 125 Hulio Kortasar: PET PESAMA ZA KRIS 131

2007) 167 SVETLA KOMORA Danijela Purešević: TELO U NOVOM MILENIJUMU 172 Sanja Kojić Mladenov: IDENTITET NOVOSADSKOG SALONA – ISPITIVANJE NOVIH MOGUĆNOSTI 173 SAOPŠTENJE KOMISIJE ZA IZBOR RADOVA I DODELU NAGRADA 174 KO JE KO 175 . Prosveta. 2008) 159 Sonja Veselinović: DOMIŠLJANJE ARHEOLOGIJE (Enes Halilović: Listovi na vodi. Prometej. Svitak. Agora. Beograd. Novi Sad. Zrenjanin. Beograd. Novi Sad. 2008) 148 Nataša Polovina: NA MARGINAMA MITA (Dubravka Ugrešić: Baba Jaga je snijela jaje.DOZIVI Adrijen Rič: DVADESET JEDNA LJUBAVNA PESMA 133 Rihard Obermajer: PRETPOVEST. 2006) 165 Slobodan Jovanović: NIKAD ZAKASNELI OSVRT (Ljubinko Pušić: Pisanje grada. ODLOMAK IZ JEDNOG ROMANA 143 DUPLO DNO Eva Lipska: NJUTNOVA POMORANDŽA GRAVITACIJA Tanja Kragujević: BESKONAČNI BILBORD I ZRNO SOLI 149 150 RAZMENA DAROVA Vladimir Gvozden: „DEČAK JE KASNO PROGOVORIO” (Vladimir Tasić: Stakleni zid. Adresa. 2008) 156 Milica Mirković: ISKUŠENJA I ISKUŠAVANJA GRANICE (Mirko Demić: Molski akordi. Geopoetika. Požega. 2007) 162 Anđelko Erdeljanin: OD CVEĆA DO KRAJNJIH ZVEZDA (Paun Petronijević: Prebelo jedro.

poput kakvog priviđenja). osnažujući kazuističke domislice naoko pametnog pričaoca. a i na svom mestu. bejaše odgovor na mnozinu zametli-pitanja. oko njegovog „nepomen-spomena” užizahu sveće.. na kojoj za dvojicu komocije uvek imađaše – kao na stražnjem sicu starog fijakera (kakav. kao i neslane uz njih dopričke. za koje se čulo da ih. ovda-onda. kao što – u kudli manjem broju. Jedino je N. ta napola trula klupa. u priličnom broju. putem koji nikuda ne vodi. time i za njegovo „mramor-izobraženje” („. Kamenog kneza su oretko pominjali. pogotovo otkako je Kameni knez. s tim što se i ovde. u kralja Aleksandra po noći „prečukan”.ako Bog da. osim što su se sami Valjevci. Kamenom knezu. ali nije zaboravljana pogana mu duša. kao i na drugim mestima (po nazovi salonima i mehanama. ali i u partajičnim centralama i crnim odborima. o kojoj su najcrnje stvari pronosili upravo oni koji. sirote i 5 . zapravo: na ukopanim direcima gdešto zacepljena talpina. kojom je za sve buduće spomenike. poviše Belog Valjeva iste su „nebeske prilike”. sačinjene silom dvorskog intimata. vele.GLASOVI Radovan Beli Marković TEČE KUD JE TEKLA Kolubara teče kud je tekla.. razume se!”) određen u parku iza Pivare. na opšte začuđenje. neharmonisana i bez ikakva procédé-a. U MRAKU IH DRŽE „U mraku ih drže. promakne kroz tešku kolubarsku noć. Eh. koja i sama spomenički odavno figuriše. pročešljavše golicavi temat. doduše – i oko Kamenog kralja navikom činjahu. proliv-glagoljem isprva činjaše. obdan i po triput. spomeničkim likom i obličjem. najvećma o nepokajanim dušama. kadšto i jeditih.. iz bokora zadivljalog cvetja oko kamenih kralja Aleksandra nogu. „iznosili saznanja” o kakvim se na ovom svetu ni slutilo nije. pod čijim bi natkrovom. Kalabić. kojem se sama priča.. kao i po njihovim tajnim ispostavama). Kažu da bi se. premda kralju Aleksandru dinastički na rečima odan. teozofski obično nespremnom i spram svake „fantazije” unapred uščuvanom. u večeri pozne. ožičicu do u podgrlac uzloareno podižući ubeneđenom slišitelju. u kakvom memljivom podrumu”. kao u staroj priči: uz konjski topot i sitno rzanje. kadšto i bez kočijaša. A na rabatnoj onoj klupi. Ali sve u svoje vreme. zašto da ne?. a i stara se moda kanda povratila – u pogledu crnih odbora i sa dušama raznih petljavina. ćudljivi geometer i oglašeni komita. svako je mogao valjevske priče dokono da sluša. držao stranu. „podalje od čaršije”. nerazdvojimi s onog sveta pajtaši. inatno proznačavala i prosukana duša o kojoj bi se na pomenutoj klupi uprav govorilo. za revere jedan drugog svako čas potežući. žustro negodujući kako zbog onog „sramnog prečukavanja” tako i zbog varoške nove regulacije. to jest: onog koji bi s punom titulom poreske glave splitao dotične duše naskroz ludu odiseju. u štimu šapatnog „antrenuza”. načisto stešnjen plac. dok se „preko puta” kameni dostojnici izmenjuju likom. u vezi sa sudbinom proskitanih duša. rečenom modom. izmenili pâsom.

ne mogaše se „predmetno osentati”. ponukalo da sa svojih stolica stenjući ustanu. Suproćeni dojavi. ali ne toliko o poganstvu neznanog opskuranta koji je sa zabludelim dušama petljao. krajnje nezgodne. da se i ne govori o naznaci nekakve putanje. s proskitanim dušama afere. ćutke i hladno!) onom Crnom odboru „na staranje i dalji postupak”. na stvari: zalud-knjige o zalud-poslovima. pouzdanog traga.već „izdušene”. dašta nego po rebrima. na rešetaljci činovničkog poimanja. čijim sledstvom bi sreski jedan načalnik uvardao proskitanih duša osen-vijališta. zajedno s dejstvenim i nedejstvenim filosofije profesorima. što je zabrinulo kako crkvene tako i svetovne vlasti. a ponekad i u ozvezdano nebo. Ni zauzimljive gatalice ne uspevahu da sokrase ni jedno predgatanje. Po rebrima... nekakvog delovodnika prohirenih duša. kažu. Valjevski pak poglavari. A tog veštaka („čovek sa strane. ljudi! U nosu mi je ovo malo duše. Oglašene gatalice.. u pogledu ove. nisu se probistrile načalnika Jovića misli. IZ KOLUBARSKE NEPOČIMKE * Potporučnik Milan Vasiljević. s tim u vezi. dobro. što je i pojedine iz Sekulić Hotela „starosedeoce”. poput 6 . gdeno se pokajane duše skrašavaju.. a makaze bez tocila kako ću oštriti?. dočim bi.. možebiti i rečenog veštaka. a s pomoć nekakvog raskandila – i predaje ih (u teglama.. o nepokajanih duša podnebesnom ražnjanju. kako bi „samu stvar” lično izvidili. „Mene svi tuku. kapom kašalj prigušujući. ali čemu pretres!? Kakve. ili odvažni sugrađanin?”) ne mogaše niko prepoznati... Što da me i vi ne istučete.. ponad policajno mu doturene Kolubarske nepočimke. pogledujući oko sebe. bez lica i imena vavek ostajući. a i po trbuhu. gospodin Jović. gasnulo je svako umno prožizanje i rečeni profesori. njihovim tolkovanjima ne mogaše zadovoljiti. mogao je i sa načalnikom policije doveka krigle da iskreće i o sasvim običnim stvarima da razgovara. dosta kazuje. koliko o tome šta sve i poslednjoj šuši može dati maha da se ustoboči i za važno držanje vidno se postara.” O ovom frent-šlajferu (koji je pobudio sumnju već i stoga što ga nikad niko u Belom Valjevu ne bejaše ranije video) i o njegovom udesu prednavedena priča. nahađahu se različnih duša odiseje. Ni uz čibuk. tocila su unutar. iz gornjih sela smušene babe. neupravnim mastilom. a ni sâm načalnik. naročiti veštak domamljuje – prema pogodbi. zapamćeno je. pokušavali su da se razaberu u poretku neshvatljivih stvari. u Načalstvo su tajno prizivane. svaki čovek na noge ćipio i zabezeknut se pri tom podbočio. uvećavajući pri tom čitavu gungulu. Vratite mi torbu. Tucite. ponad pokojeg od rečenih notata. usrhivaše se. ništa nisu izmudrovali. sama po sebi. udrite!. nisu ostavljali ni ocedak kakve suvislosti.. duše?. siromaški odeven jedan čovečuljak. o kakvom se i u jednoj pesmi pripominjaše. u daljnim tamo nebesima. dok je gerga uzloarenih amala oko njega sužavala kolo. vrebao je Natalije Prodanovićeve mladu i mekanu dušu. prepanuto očima šarajući. pa i šale da zameće na račun nedužnih nevoljnika koje bi žustri Valjevci. Od raznih subjekata različito odslikavan. Aman. zbog njegovog đavolstva. ako se baš mora.. duboko zamišljeni. U eteričnim i harmonijski uzvišenim oblastima. Na prožuteloj hartiji. ali vlast se. preda se uzimali. među kojima i takvih imađaše da bi samo Bog mogao znati koliko u tome bejaše istine. „Pokorno blagodarim”. pobogu.. ako sam već tu?. kao u bolesničku šetnju da se nakanjuju.

više u pometenoj mu pameti negli uistinu. učinjavaše se. na daleke spremajuć se pute. A kad god da bi se. jedina je prozarivala ajduka Bojovića razbojničku dušu (bestidno ustumaranu oko privida krčmarice Janje). trebalo je telo moje dublje ukopati. ali ne kao vampira. u takvim snevanjima. sve to. a ne. * Milujući kao mačku crni šešir na levom kolenu. nedaleko od rečene kuće. tokom svakog od onih snova. utubljen ne samo kao verbalni injurist. ona zvezda. s mrtvog žandarma Mitra svlačio mundir. možebiti i davno utuljena zvezda. * Hronološki nerealno (s obzirom na godinu. za telesnost svoju moraš biti s razlogom zabrinut! * Visoka. i po zakonu. mekanih očiju i mirna pogleda... Oficiri su pijanci i kartaroši. ponad bošče s izveščale haljinama i ubogim rubljem). na korak oda nj. bestelesan neko zakikoće. Kalabić. na vascelom nebesu sama. bono umilna kao žiška pretprazničkog kandila. u neodređeni noćni sat. odjednom izmeštalo u žandarma Mitra samački kvartilj.” * Ako se. ajduku Bojoviću. ne mogu o tome vama da govorim. možebiti prebiva.. mrtav bi se žandarm Mitar kao živ nakašljao. dvatriput Savu Savanovića pripominjao. valjevski nazor-književnik. šta da se radi? Oficiri bi se morali kud i kamo bolje čuvati od svojih bolova i uspomena. u kojima je. Miroslav Šević.” Ako je. koga je sâm načalnik Jović na štaciji sačekao i trodnevni mu pansion na opštinski trošak u Sekulić Hotelu galant abonovao.. kao kradljivac mehanskih viljušaka i „pročeg 7 . ublizo tebi. do pred zoru u zadivljalom parku da uzdišu. odavno smirenog glogovim kocem. uplivom snevačke „gramatike”. među raskriljene šifonere u sobi na spratu. ali ga je ajduk Bojović. dok mu se oprljena duša majala okolo (poput kakve sluškinje koja cmizdri i bogoradi. već i kao osioni nametnik. geometer. s psačanskih tamo rasputa. kadšto se nagorkim mírom i ovako okazujući: „Ne. čizme-brzalice i plavetnih lampasa konjičke čakšire.. ne poimajući da gospojice Prodanovićeve stidljiva duša − kojoj se zaupokojene molitve jošte čitaju − i u stručku pelina. kao neka krila u noćnoj mrklini. a neko se prodrtim glasom. slučajem neko video. uz šenktiš Bristol mehane.. već kao izvanrednog i opunomoćenog inspektora šuma. gotov da prokrklja: „Dodajte mi šinjel s čiviluka!” I sve bi se to. u komotnom jeger-hubertusu. u pogledu civilnog statusa − mrtvi ili živi? − prizvanih svedoka). i s pravne strane ne osobito čisto.. Ah. ispijajući ad numerum poliće. na vascelom nebu sama. dok bi odnekud. navodi se da je N. gotova je da šapne njegovo ime. tandrkali šerpe i tiganji − naskroz suproćeno onom o čemu su i valjevske novine potanko javile: „Slatko je žandarm Mitar večerao. kraj česme zastao. čije priče za gotov groš niko nije uzimao.nekog ko za milost uzaludno moli. Šumele su lipe. vele. na službi i inače. na drugu stranu okrenuo.. kao poručnik Vasiljević. tokom rakijaškog ludog nadmetanja sa Slavkom Simanićem. na volove izdirao. fijakeristom. u pesničkoj oskudici i proznom neimanju. u žutu kućerinu naspram trošarine. kao i na javi: sigurno i sviklo. u psačanskog kmeta kući. Ali po običaju.

pernati oblik poprimila. Kalabiću. u Glišićevom knjižestvu i drukčije. može biti i nekog ćurana osopština?”. kad je sred belog stolnjaka. gospoje Milade. „Oprem. kadšto i po hodnicima Načalstva valjevskog. kamčeći u Bristol mehani publičnu podršku. kao leptirica sviđa. okazujući kao otužni miris pod pazuhom. Frivolne šale. najvećma se neotesano. nipošto! * Na tegobnu poslu sa malo zarade. dobro! Da l’. a kisela derva. dočim se njegova duša sasvim pogrešno. s tim u vezi. (Odlomak iz romana) 8 . proskitanih duša motrioci kao smutljivci su konduitno zabeleženi − u Kolubari i Belom Valjevu osobito. ne bilo primenjeno. u drugu klasu odsekom spadala. gdekad i neznancima. prema N. budući da je pomenuta duša. kuljavom kelneru obraćao. izniču na mestima velikih bruka i bestiđa. Ne. zbog nečuvene proskitanosti. očebrsnuti bolestima i prostačkoj oholosti vazda izvrženi. načalnika Jovića činovnička duša.. u sebi pri tom negodujući što nijedno od tri valjevska groblja nije na oceditom. nekakvom Ćor-Miloju mešte N. * Sava Savanović se pod ovim Suncem. * Zveronaravne dušurine maju se u krošnjama kiselih dervesa. zna se. Ne zna se ko je.. * Jedik su svi odložili i tanjire odgurnuli.escajga” besprizivno obvinjen. osorljivo se Slavko Stamenić. ne valja se zametati. a i u Srbiji vasceloj slabo im se piše. tad. jošte ponad zaroškog onog groba. po mehanama sve Kolubare. šapatno izgovorio ime davno upokojene načalnikove kućedržice. kao da je krv iz nosa nekom kapala. fijakerista. ličio je na čoveka koji osluškuje iz budućeg svog nebića zimomorni cvokot. kao politički neutralac izjavljuje. tokom gala-večere u Sekulić Hotelu kojom gospodin Jović jubilovaše načalničkog zvanja desetu godinu. čija je duša. Kalabićevim tolkovanjima. izgranula rastačkana fleka. ukazno zabeležena i zakonski svakom rukom zaštićena.

U Narodnoj kuhinji ni danas nisu u kuvani kupus stavili ama ni jedno jedino parče govedine. Postoji Hrist i njegov nož za grešnu riječ. postoje glagoljica. latinica: u istom šumu na davno osušeno drvo. Postoje pustinje. ćirilica. Postoje šumovi njihova lova i šumovi čaše dok se ispija vino i guta juneća džigerica na naglo. Dok grao starci jedva da dišu na riblja usta.. tiho.GLASOVI Miloš Kordić PAS NA LJULJAŠCI POSTOJE ŠUMOVI Postoje šumovi čije uši usvajaju isključivo za sebe. 9 . Postoje dlijeto i burgija: kako za drvo. Postoje žilavi i narogušeni starci na crtežima po pećinama Altamire. u čije se šumove slivaju ogrebotine i ostali krastavi zaušnjaci. za sebe. Te postoje i svileni. Na usnama isposnika postoji čađ što miriše na crni hljeb. Zvjerinje mlijeko čuva se za gladne. Postoji pogana vatra. u redu rada i pojedinačnog životopisnog stvaranja. a mučeći se. smrtni šumovi staraca kada se oni: šu-šu. Postoji tama i njeni trepeti na usnama grešnika. Postoje trepeti tame i u njima ključ za mučenja. tako i za riječi. Ne zna se ni kad će iz čega da kane ptičja krv. I njen Heraklit postoji sa školjkom mora za pisaćim stolom..

šljive opadaju. zaista ponekad neophodan. Ukoliko su označene. pa njih dvojica preko parkova. u brzoj Kini i u zemljama gdje se vožnja na biciklima njeguje od malih nogu. pa preko tramvajskih pruga. Njihovi bicikli su bezbojni. Jer tu su. pojedini borci mogu da zaustave bicikle i da se spuste pod tužne vrbe.. I takvi mogu da pamte brze biciklističke staze.. Ukoliko.. 10 . Pouzdani su na svakom treningu. iz dana u dan. staze nisu označene. Dok se ovi naši. u hladovinu. Jer samo takvi su najzdraviji. kao i oblačenju sakoa u skladu s intencijama novih sistema vrijednosti. pak.. pa šta im dragi Bog dade. Pa im je i odmor. A i mi se često žrtvujemo: hladimo se. još uvijek uče. I šire se aritmetičkom progresijom. Kako bi baš oni što brže.BICIKLISTIČKI ŽIVOT BORACA ZA NAŠU BUDUĆNOST Borci za našu budućnost nose sakoe na štrafte i voze bicikle sa što većim brojem brzina. I podložni su digitalnim edukacijama. čak i predugo. sve brže brzine u pitanju. čije su brzine nezaustavljive. i tako dalje. za našu budućnost. U našoj budućnosti naši borci vide se u cvjetnoj Holandiji. Pa zapjevamo: Vetar duva.. umjesto njih. pa iz biciklističke torbice da izvade limenku piva. Poneki od boraca priveže i svoga psa za bicikl. crne mi se.. i vožnja se ubrzava. Pa borci imaju vremena da na kiosku zdrave hrane kupe sjemenke bundeve i da ih ljupaju: protokom vremena na brzinomjeru. uz pivo.

Kao što sam i ja. nasitno. padaju naše pobjede. viljuškom.. zrnasto. a režeći: na nju. čim ga je ugledala kako se on onako. u pergament se upisuju životinjska i naša imena.. po nebu se vijore zastave. veli. kao i ja. Moja žena.. sa kojom sam u parku kao da smo jedno: ona. svejedno.. Kao što je i svaka druga vedra duha životinja – životinja.. sjenicama. nožem. Kad zađem u park pa se sa psima. mijauču.. pa mljackaj do mile volje! S neba pada sunce... itd. čavke. oni bi da se.. kiše padaju i pucaju kao po staklu. pa da im ugađam.PAS NA LJULJAŠCI Pas je vedra životinja. oni bi da laju. slobodno: Lutalica! To je onaj bez naših zuba. na primjer. piskutaju. S neba nam se rugaju anđeli. i osama nam se smijulji s neba. dok će za mene i žvakaća. da se sjeckamo: njima krvavo.. naši zarđali lanci i oštre uzice.. velim. kad se uhvatim da se igramo. mačkama. 11 .. a ne podnosi. Dok je jedan od tih vedrih pasa zasjeo na ljuljašku pa se on hrabro: naprijed-nazad. ja. naši sivi nadimci.. Ljuljka se kao Mjesec u oku nekoga ko se baš nadojio crnim vinom..

Otpravnici vozova mašu. One napuštaju svoje gole gradove. Ništa tu više ne pomaže: željeznice umiru. vaginalna kiša. iz svojih spaljenih knjiga.. ne kreće im se po ovom mrazu.. A jutros je u prozore naših trulih vagona počela da sipi žućkasta. ulaze pod trulu zemlju. Iako naoko sporo.ŽELJEZNICE UMIRU VODORAVNO Željeznice umiru vodoravno. umiru ubistva u romanima Agate Kristi. U njima umiru prvi i drugi razredi. zvižde. Željeznice umiru vodoravno. upravo krenuli. umire siva sperma po smrdljivim toaletima. u metilni alkohol izobličeni vagon-restorani umiru. pa ne mogu. neće. otrovane. Probušene poput svinjskih mjehura u sjećanjima na žmirkava i pougljenisana noćna putovanja. 12 . a izlaze slijepe. po šupljim i u našim mislima ljutim prerijskim stanicama. one umiru ravnomjerno. Umiranje im je usklađeno sa udaranjem čekića u točkove: u gluvim noćima. Dok mi svaki čas pogledavamo u ogromne stanične časovnike: da li ćemo stići u mrtve gradove u koje smo. po globalnom otopljavanju.

NAŠI GRADOVI SU MALI Naši gradovi su mali. ruše se udžerice. psi. podmukli mitovi. duva ljepak. U njima iz izloga visoke mode izlaze vjenčanice pa se u crkvama vjenčavaju same sa sobom... nestale su melem-riječi.. knjige. prosjaci. U gustim šumama svakoga od naših malih gradova živi po jedna čangrizava i sva nekako oker mala baka. i s velikim ušima. đavoli. Naši mali gradovi su prepuni podmuklih ubica i neopreznih samoubica. i sa oštrim zubima. U svakom od naših malih gradova ispuštamo po jednu ionako mrtvu svoju dušu. pisci.. religije sa svojim molitvama. U njima se puši trava. jure se nezaposleni. nestale su staklene flaše s mlijekom ispred vrata naših stanova. takođe.. I svi su oni sisati mali gradovi. 13 . Hristovi.. Naši mali gradovi su kopije drugih malih gradova: množe se i mrljaju ispod indigo papira. buve. Naši mali gradovi su kao stjenice. uzdižu se aluminijumske i od staklosti vještački oplođene zgrade. žuborasti i vječno su pospani. bauci. Iz naših kao grožđe malih gradova odavno su izašle Majke Božije. vaške. mediji. s pticama i s toplim picama. vještice i ostale cice-mice. pa sve kao da mirišu na ispušene cigare svoje erotske mladosti.. I vukovi i njihove Crvenkapice. Za život su naši mali gradovi baš demonski mali gradovi. jutarnje falš-pjesme iz kojih nam je pucalo zdravlje. U njima se grizu ljudi. i sa ostalim cicama-micama. U njima žive anđeli. Pa sve kao da su jedna mala baka.. U njima su svi vozovi – noćni vozovi.

vidio sam. odnesen. kroz sekvence. i večera. Neopozivo. SOUL Bio sam na nekoj mnogo dobroj travi. Cijena je ostala ista. Ovako ili onako. Mnoge stvari. Prebacio mi je. Jebi ga. Rekoh roditeljima kako se pojavilo nešto upravo čarobno što bih želio da posjedujem za moj 18. surfovao sam. rođendan. prećutane su u opisu. kao npr. da sam tehnološki po svemu sudeći u odnosu na njega inferioran. jezikom popularne igrice Irangedon. uzvratio nuklearnom paljbom. morao sam da ga imam. a na koju je ovaj. u čemu je možda i ležala Nimbusova tajna. Majka me poljubila u glavu. s internom memorijom od isto toliko giga. Čim sam vidio kako taj tip telefona s bilborda reklamira Danijel Redklif. Od cijene su mogle trepavice da mi otpadnu. ja nisam mogao. ručak isto. Nimbus telefon ostao je skup. Oporavljen. da je za bežičnu konekciju bio na raspolaganju Bluetooth posljednje generacije.Nikola Malović ČAROBNI ŠTAPIĆ. NIMBUS 2012. jer drugog stola u sobi sem kompjuterskog nije bilo: doručak. premda sam pogled bacao na očevo vino. Ubio sam se da sačuvam hard i sve što je na njemu. do temelja mi je lik sravnio i Jerihon i Hevron i Virsaveju i Kadis Varniju – ali u Jerusalim mog harda.. hiphip-ura!. što je značilo da podržava brzi protokol za prenos podataka HSDPA od 666 GB. da odjebem. kroz kapke. U kurac više s tim. pun odluke: nema više ispraznog četovanja. a ja sam već iznova bio na netu. Potom sam spavao more than 24 hours. i na četu. 14 . bingo! Eto ga. Do zore me karao. Nakon bitke s vitrualnim neprijateljem prespavao sam i sutrašnji ljetnji dan do podne. Serijom virusa. kako mi majka ulazi u sobu i pod LCD-plus monitorom ostavlja jestive ponude. Do te me mjere bio urnisao onaj lik. ipak nije uspio da ujaše virusnom konjicom. Simbolično kaže li se. Radio je na GSM i UMTS mrežama. Otac je jeo neku ribu. U susret ljetnjoj sezoni lansirano je čudo. Soul. USB kabl i stereo slušalice. Najedanput. Opazio sam. kad me taj tip iznervirao samo tako. dok je pažnja posvećena trivijalnostima. Pio sam sok od borovnice. kad se vratio s posla.. Poludio sam za rečenim tehnološkim egzemplarom. opet. Tek sam od sljedećeg doručka ja uspio da kroz san uberem rukom parče sira. Naslućivao sam da nemaju toliko para. Protrljao sam oči iza mnogog gledanja u sitan font. Te sam se noći kupao u 7 znojeva i do jutra pravio baj-pasove da mi samo fatalno ne nastrada hard. Načuo sam da je negdje proizveden Nimbus 2012. nakon čega sam mu poslao seriju dizajniranih kurčevitih emotikona. memorijsku karticu od 100 GB. filmski Hari Poter. Soul je od prateće opreme imao CD ROM. Nisam mogao da vjerujem da vidim to u šta sam gledao. i otac je. Ali ono baš. i nastojao sam da ga nađem. opaskom. ali sam isto tako naslućivao kako ću da načisto puknem samo ako li ga se ne dočepam.

GLASOVI
U estetskom je smislu Nimbus 2012. bio inovativni biser. Ni nalik telefonima koje su koristili svi. Bio je to u pravom smislu Čarobni štapić, boje kedrovine ma šta to značilo, s virtualnom komandnom tablom zasnovanom na senzorima. Displej se bio kružni, dužine 3.14 inča, i sezao je do dna štapa, s rezolucijom 1.200 x 2.400 piksela u najjeftinijoj varijanti. Naravno da je ekran nudio odličan kontrast i vidljivost u uslovima intenzivne sunčeve svjetlosti, sa svih 18 miliona boja, čistih i bez ikakvih vizuelnih manjkavosti. Roditelji su planirali da mi kupe čamac tipa light gliser ili skuter tipa vespa. Nisu imali pojma u kom sam filmu. Otac je računao da ću barkom ili vespom svejedno, ja da imam sve što on nije mogao da ima u njegovo vrijeme. More riba. Razmišljao je na klasičan, analogni način, kao normalac, što je i bio. Direktorčić u društvenoj firmi koja se nije snašla kad su uzeli da je komadaju tajkuni iz vladajuće koalicije. Majka je bila još žešći normalac, premda vladar u kući, profesorica srpskog, toliko tvrdoglava da nije uzela zaozbiljno da sluša ni Erwinu, feminističku prvakinju što hodočastiše svake subote po parohiji, te kazivaše mojoj majci, brk u brk, feminističku abecedu i promjenu po licima i vremenima: Ja – feministkinja; Ti – vladarka u kući; Žena – biti – superiorni pol... Nimbus je i na ekranu monitora, onako živo zarotiran, predstavljao spravu punu iznenađenja. Stekao sam utisak da se po prvi put, ono, i ne radi o spravi, o izumu ili nadgradnji svih tehnoloških generacija izuma, već o sasvim živom pomagalu, koje svoj živ identitet dokazuje u ruci svakog njegovog very own vlasnika. Načisto sam se navukao na 2008. Soul. Imao je integrisane kamere izuzetnih performansi, sopstveni operativni sistem s mogućnošću sigurnosne personalizacije, te nizove tastera u gornjem dijelu štapa – praktičnih utoliko više što se njima moglo da računa na sve pogodnosti zaista revolucionarne Nimbusove funkcije. Numbus 2008. Soul čitao je misli. Porezala mi se nožem u kuhinji majka kad je čula koliko košta mobilni telefon do koga mi je toliko bilo stalo. Smogao sam hrabrost i proslovio cijenu. Čak sam je smanjio za jedan cent, da psihološki zazvuči manje, 9.999. Otac je uto prekrižio pogrešan broj, pokazalo se tokom izvlačenja lota, koliko ga je samo Nimbusova summa ujela za uvo. Da sam bio obazriviji, i cijenu prošaputao tren kasnije, otac bi jamačno ubo sedmicu. Ovako je, šesticom, vratio neke sitne dugove, pa smo opet bili, pred moj 18. rođendan, na istom, ni tu ni tamo. Nekim štedljivim pak čudom, roditelji su i dalje imali dovoljno da mi kupe light gliser, ili vespu. Ali ne i ono čime se najbolje moglo da nagradi punoljetstvo njihove krvi, to jest ja. Nisu imali ni izbliza za mobilni telefon što ga je reklamirao Danijel Redklif – Harry, i sa bilborda – i sa svake, što je vrijeme više odmicalo – radio i TV stanice. Novine da ne pominjem. U strip oblačiću, čitao sam svuda po gradu jedno te isto Harijevo: „Pure Magic Technology! Make Money And Try It!” Prvih dana iza očeve šestice bio sam očajan. Gledao sam staru moju Nokiu s prezirom; bila je shit. Pozivi, SMS, kamere, radio, sve prevaziđeno. U jednom sam je trenutku pljunuo, baš sočno. Hrrk, taj rad. Nastavila je Nokia da funkcioniše, ok, ali je Nimbus mogao i pod vodom. Bio je otporan na udarce, na sve, čak i na talase iza aktivirane najveće pretpostavljene iranske nuklearne bombe.

15

Djevojka je pokušavala da me odobrovolji usnama. Iz straha od samoće valjda, sve je bila spremna da uloži samo da mi se nađe u snovima. Mojim je snovima pak suvereno vladao novi Nimbus 2012, Soul, mobilni telefon, ne ona. U obliku čarobnog štapića, uzan, svemoćan, multimedijalan, s dvije ključne opcije: Keyboard & Mind. Mogao sam ga ručno programirati eda bi mi se oglasio galebovim krikom svaki put kad bi neko pokušao da me prevari, a isto sam mogao i mišlju. Za to je bio zadužen, skapirao sam između redova Uputstva na sajtu, inovirani sistem WOLDEMORT, neprovaljivo-neprovaljiva tehnološka perverzija. Nimbus je upravo bio mobilni telefon koji vidi, ako se Nimbus 2012. Soul uopšte mogao da naziva mobilnim telefonom. Jer to ni po čemu nije bio, sem po funkciji po kojoj je čovjek mogao poznati čovjeka i s njim se na daljinu gledati tokom razgovora. Nimbus je bio inovacija veća od svakog očekivanja. Bio je veće otkrovenje od Glasa iz kupine. Bio je to tehnološki hrist. Sem radija, obične i kablovske TV, Interneta, Super Google Eartha i ostalih regularnosti, čudo je čitalo misli svih ljudi u mimohodu, do dometa od 999,99 stopa, pod uslovom da oni čije se misli pretvaraju u digitalni tekst na displeju, ili u slike ako bi u originalnim zamislima bile jasne – imaju ili biometrijsku ličnu kartu kodiranu sertifikatom 666, ili identičan takav pasoš uza se. O tome što stvarno misli moja djevojka, nikad nisam mogao da znam. Voli li me ili se proserava. Zato mi je bilo do Nimbusa. Ili da budem sasvim iskren, do najbolje drugarice moje djevojke mi je bilo. Mala normalka was very hot, samo takva, u stvari nenormalka, jer je i dalje imala staru ličnu kartu, ne-biometrijsku, u kurac, i ja šta sam pa mogao? Da čekam? Da čekam da mi roditelji kupe gliser, ili vespu, pa time da je muvam, ili šta? Kad može da jebe država, što ne bih mogao ja? Umirao sam od želje da malu posjedujem. Djevojka, po gradu znana kao moja, češće me ljubila dolje negoli gore, ubijeđena da ću tako duže da joj trajem. Koja glupača. - Je l’ nemate za Nimbus? – upitao sam bez mnogo uvijanja roditelje, prvo majku, pa oca. - Pa, zar su light gliser ili vespa loš izbor? – kalkulisali su, stipse roditeljske. – Ni nakon novog kola lota, Nimbus ne možemo da si priuštimo... – rekao je otac. – Mili, tvoj se otac opet izrazio pogrešno – oglasila se majka s dozom prepoznatljivog Erwininog uticaja, i dalje normalka, jednako mi vrijeđajući uši: – Nimbus ne možemo da ti priuštimo. Preskup je. Ali zar je barka-vespa malo!? Budi razložan... O, privolio sam se ja razlogu i logici još kako. Nije mi majka jednom citirala pisce koji su slovili kako čovjek, ako nešto žarko želi, na kraju to i dobije. Vjerujem da su svi pisci, majci, željeli da postignu slavu, da ih čitaju u Njemačkoj ako su Rusi, ili obratno, ili su pisali o ljudima koji u Parizu žele da se obogate ako su bili tek siroti studenti s arapskih obala Mediterana. No to nema veze sa mnom. Moja ambicija bila je da budem dio Systema, da budem digitalan do mjere da i sâm posjedujem magičnu tehnologiju oličenu u obliku čarobnog štapića Nimbusa, što ga je, sad već preko svake mjere u odnosu na realno siromaštvo u obalnoj državi, reklamirao Danijel R. Haripoter. Pred izlogom butika Man`s Secret na glavnom gradskom trgu buljio sam u te tijesne erotske gaće. Gaće su bile pune kite, i to moje, u mislima. I svaka je žena buljila samo u mene, na plaži. U mislima. Pokazalo se, ne samo u mojim.

16

Jedan je Englez, titravog štapića – upravo Nimbusa 2012. Soula, prišao mi, i pokazao kako je, pritisnuvši okom opciju SERBIAN, iščitao sve moje aktuelne mentalne slike. Budući da se još nije snalazio s tehnologijom, kako reče, htio je da mu potvrdim ako njegov čarobni, magic wand, ne kazuje istinu. Odmjerio sam čilca od glave do pete. Nemam pojma ni kakve je patike matori nosio, a jeste neke, no je, gle! imao Nimbus! I zaista, sve o čemu sam netom promišljao, čičica je imao na displeju, na srpskom. I to ćirilicom. Poželio je Translate i u trenu dobio prevod svih mojih potajnih želja. Osmijehnuo se slavodobitno, kao gladni lav pred dječačićem koji je iz neznanja otvorio rezu na vratima zoo-kaveza. Imao me učitanog, ko golog. Upitao je da li bih želio da mu vidim ostale mnoge performanse, ali da to ne bude na vrelini glavnog gradskog trga, nego u hotelu u kome je odsjeo, tu iza ćoška, na mjestu kudikamo intimnijem i s većom mogućnošću svih oblika Nimbusove neprikosnovene konekcije... Očaran tehnologijom, pristao sam, kao njen rob. Hipnotisan, slijedio sam jebenog penzosa. Englezove misli nisam mogao da čitam, ta kako bih, iako sam iz jezika imao svih godina – 5. Vidovit nisam bio. Pun slutnji, zato jesam. * Svi znaju da ne želim da pričam odakle sam pukao šest rata, odakle mi novci za vidoviti mobilni. Glavno je da sam jedan od rijetkih što ga u ovom trenutku uopšte posjeduju. Niko me više ne može da očita a da ja to ne znam. Niko više ne može da mi siluje privatnost. U gliseru dobijenom za 18. rođendan vozao sam djevojku tek jedno popodne. Programiran, mobilni štapić počeo je da se oglašava galebovim krikom – i da vibrira u trenu kad mi je riba vriskovima prijavila da lažno svršava. Blagosloven da si Nimbuse, slava tebje! Nisam se dvoumio ni časak. Svukao sam ribu s kurca i bacio je, onako golu, u more. Potom i sve njene krpice. Upalio motor i odjezdio. Pa se vratio, turirao mašinu, napravio tri počasna kruga oko bivše cupike, očitao na displeju: – Jebo te Mrzim te! – vidio da u sebi nema nikakvih jasnijih slika, i nestao do uvale pune mojih tehnoloških ispisnika. Sličan sličnom, digitalan digitalnima. Jebi ga. U vrelini ljeta, u idiličnoj lučici punoj maslina i fensi plažnih baldahina, bacio sam sidro i svukao plavo-bijelu majicu. Pritisnuo sam magnetnu opciju Hemoglobin, te mobilni štapić time prilijepio uz veliku butnu venu – mada sam mogao i uz aortu, što bi po slovu Uputstva bilo nešto opasnije po zdravlje – skočio, i iz mora nikao punih gaća. Oko mene se rastezala uposlena golotinja pod plažnim baldahinima. Jedna mala provirila je kroz zavjesu iza ramena svog ljubavnika i vidjevši me, u sebi rekla: Mmm. Pročitao sam je na displeju. I vidio je jasno u MNE slici, u Memory New E-picture, na šta je to njeno Mmm trebalo da liči. Krenuo sam k ribi, krckajući pod stopalima svu plastičnu plažnu galanteriju i elektroniku, naočare, maske, neke tehnološki inferiornije telefone po ruksacima, CD-ove i fleševe... Gazio sam pravo. Jebalo mi se. Ali ono, baš.

17

nosa je okolo i gnjavi: „Ko je moja be-ba. kad je izašla na verandu da osmotri vreme. Bebili Mačkilijevna je on.. be-bi-li”. gade.. silazi. dlakavu. niti im se viri preko ramena kad stanu na kantar. Damama se u krštenicu ne zagleda. u dvorištu jednospratne kuće u Pocerskoj 14. prislonjene merdevine. jer glupan posle ne ume da siđe. pa je tako prezime fasovao još pre nego što su mu pod rep pažljivo pogledali. klati nervozno nogama u kućnim papučama. večito ga inžinjer Đurđević skida. tako da o nekakvom daljem pentranju nema ni pomena. što je samo njima dvoma smešno. da ti se ja gore ne penjem! Probošću te. strugnuo kroz noge. „vidi kako imam lepu. Uzme je u naručje. kako da se obuče za čaj sa Pidžinom. Veverica u trećoj avliji.Mirjana Đurđević KAJA – odlomak iz romana – 2. juri pogledom krpčiće svetlosti koji sa ćarlijanjem vetra munjevito menjaju mesta po šarenom ladu. pa jedan dan negde iza ručka. što je s repom skoro metar. pljucne košticu i nastavlja da se preganja s gornjom granom. A Bebili. ali i grebe. ujeda i otima se kao i svaka mačka. Đurđevići nemaju dece. i zvera okolo. obično dobaci: „To ti je zato što pušiš!”. i dok si reko kriv jekser već je bio na drugoj grani. „Bebili. njemu je izlazak u dvorište dozvoljen samo u ljudskoj pratnji. Malopre je mamiliju. pri tom se bebili dere kao i svaka beba. pa se onda. kao i obično sklona je preterivanju. Rusa. Bebili na gornjoj grani to odlično zna. uzbere po neki crveni plod i stavi ga u usta. Uz deblo stare trešnje. da ne preskoči ogradu i onda kuku i naopako. a ne vezuju kera otkad im je Bebili treći put ugazio šeboj. te ne haje za njene pretnje. Opružio se koliko je dug. neka dva metra od zemlje. prevrne na leđa. Spazio je vevericu. penjem se!” Gđa Đurđević. silazi dole. očito 18 . Mačak. Uživa. Gđa Đurđević ponadala se da će moći da ga skine sama. ovo je već pogrdno. među nama rečeno. gospođa povremeno iživljava na mački. sedi gđa Đurđević. mater ti tvoju.” Na to joj inžinjer Đurđević. Na najnižoj grani.. od prijatelja. supružnik. Pentranje po drveću mu nije dozvoljeno uopšte. mesec maj. Otkad komšije iz broja 16 ne vezuju kera. recimo jedino toliko da je već i sama pojava ove gospođe na najdonjoj grani trešnje neprimerena građanskom redu i nosivosti starog drveta. na kraju balade. žuljim se!” Bilo je proleće. čista empirija.. Kinešče  „Bebiliiiii! Bebili Mačkilijevna. poznata beogradska književnica i još poznatija učiteljica mačevanja. Dobili su ga kao sasvim malog. repatu bebu.

Pidžin i devojčica bili okrenuli. dabogda sve popadale s tog ringišpila naglavu. Načekala se na skeli onoliko.GLASOVI ništa od toga! Nije džaba kao devojka govorila da se neće udavati ni za šta što nije bar deset coli od nje višlje. I odista. kakav je jesenas gledala na aeromitingu u Parizu. nasmejao se. ići će se sad i na ovaj novi. ko što se na pančevački aerodrom išlo skelom preko Dunava. ne bi li im ostavila vremena da je ogovaraju. Ni da će biti ovde. naj. mahnuo. sa četiri travnate piste. Šest ili osam. skelom preko Save. Ali ovo dete ne može biti njegova unuka. De Hevilendov. molim vas tiketu za noćni let do Bukurešta!”. pa u krug. a mogao je tramvajem.. Kinešče?!?!?! U taj su se mah. Lindberg preleteo Atlantik. A gđa Đurđević brzinom Caudron Galeba vrti elise po glavi ko bi to. „Ne može. pošto je njena bolja polovina opet imala zakazan važan radiodifuzni eksperiment u Rakovici. i evo hitaju joj u susret. Hitro je s verande donela fotelju od pruća i stavila i nju pod trešnju. krenula je sama. od Beograda do Pariza dobacilo s jednim sletanjem po gorivo i za možda šest sati! Al nema skoro okruglih godišnjica braka. Na otvaranje Međunarodnog aerodroma Beograd. I još joj otero NSU uzinat. Ko se prvi smiluje. već personalno. na koje su ove prethodne gledale s aeroplanskih visina.. i ljubazno se udaljila. Nadala se da će sad. pa da se izede živ što nije pošao sa njom. pošla bi inače s njim. Bebili da se strmekne ili supružnik da se pojavi nakon što odrema jedan kratak san posle ručka. kao i tout Belgrade. još će jedared do trovanja olovom doći kolko duboko udiše najnovije vesti.” Kakogod. a mi ćemo u eru aeronautike skelom! I to bukvalno. malo je. koji se kod njega uvek zove: „Da pročitam Politiku.” Onako dubinski. može da domaši Bebilija i s poslednje prečage merdevina. možda nauči od nje čemu merdevine služe. najmanje tri su nužna na ovoliki promet s Pančevom i Zemunom. zauzela busiju da dočeka Bebilija ako se smiluje. „Dobar dan. izmotava se u sebi.. pomoćnikovica i sporadičnim primercima načelnikovica. pa ono kod repa je Pidžin?! Vodi za ruku neko dete?! Pre dva dana su jahali po Banjici i ništa joj nije rekao. skela nije u pogonu! Skeledžija udaje ćerku. Podglavila je cicano jastuče pod krsta. njime bi se. računala je još tada. ako. Za ove obične izvolite vozom! Naspram Galeba. neznatno manji engleski Zmaj. rekla bi da i par putnika manje prima od Galeba. ako. zgodan dvomotorac. s kakvom je preklane letela u Peštu. zavalila se i prebira jučerašnje događaje. preko Save pa u božju mater. rastvori novine i pokrije se njima po glavi. autom. pašće vlada od nedelje... pravim tornjem i savremenim osvetljenjem u Beograd sletati i nešto ozbiljnije od onih krilatih šklopocija. naime. inžinjer Đurđević ima savršenu visinu za skidanje mačaka s drveća. žalimo slučaj. u neko Dojno polje prema Bežaniji. malo je falilo kući da se vrati. Nju su zapravo najviše zanimale mašine. Na brzinu je popila šampanj sa jatom gospođa ministarki. ko bi dole sad bi gore. ni da mu je došla unuka. Muka je hvata svaki put kad pomisli na prelazak preko reke! Nije joj jasno da prestoni grad nema poštena mosta. Koje je ostavila malom vrtiguzu nakon što je pažljivo sišla. nasred platforme za ukrcaj-iskrcaj gordio se jedan ganc novi Caudron Galeb. Prvi put ga vidi. on ju je i spazio. 19 .. stigla je. veliki se vašar napravio. Ne samo zato da bi imala o čemu da sladi inžinjeru Đurđeviću uz večeru. Poklon za debelu godišnjicu braka. izeš metafore. beogradski. Čekaj. sem železničkog.

dete je izgovorilo na čistom srpskom. nikad mi ne bi palo na pamet da Đavo ima crne oči. pa pruži ruku dlanom prema gospodinu Džonu Dajniliju Prinsu. prekide ga podozrivo Đurđevićka. ne puštaju ruke i naopako se gledaju. ovaj put u svojstvu negdašnjeg profesora Kolumbije. da”. obrazovana i literarno nadarena. da vašu Perl Bakovu ipak neka mračna tajna drži u toj Kini! Polumračna! I sad je kod vas sklonila svoje Kinešče od ove najnovije istrage stranaca s posebnim osvrtom na Amerikance. gromko se smeje Pidžin. ako ga ne vara zemljopisna karta koju je proučio nakon razgovora s doktorom. s neznatnom primesom crnogorskog primorskog dijalekta. „Hm. kloni se publiciteta. koja za sebe misli sve isto.” Sve sem tih neobičnih imena. ovo je moja prijateljica. Đurđevićka.„Pidžin! Kakvo iznenađenje!” Najednom joj sinu moguće objašnjenje. sedi u Kini.” „Bože. „Nego je sad njih i Kineza. u poslednjem Pidžinovom pominjanju gđi Đurđević. odgovorio je zbunjeno. al dobro ste me zabavili. Ćerka doktora Erenžana Hara-Davana iz Herceg Novog. dok devojčica izvlači desnu ruku iz njegove leve i pruža je Đurđevićki. I podučava mačevanje.. Kaja Hara-Davan. ima nekakvu bivšu doktorantkinju. „Šta je. ništa ne govorite. što je za jednu književnicu velik kompliment. pa brže-bolje poče da objašnjava: „Kajo. a niko je ne tera. a ko šeta Kinešče”. pomislila je gđa Đurđević i dodala glasno: 20 . gđa Đurđević. sem povremenih školovanja. i koja svoje možda ne tako izvrsne pripovesti bez ženiranja objavljuje – ima teoriju: gđa Bakova krije u Kini neku strašnu tajnu. Upravo se. draga moja. već su ih krenuli žive uvoziti u Crnu Goru?” Pidžin primećuje neregularnost situacije. Šta više. „A ti si Pidžin?”. Na to joj Pidžin uvek kaže da ona nema teoriju nego bujnu maštu.” „Iz Herceg Novog?”. malo im je njih i Rusa dvesta miliona?”. zbog čega je gđa Đurđević stala. alijas Pi Džej. Nije imala gde bliže?” Radi se o tome da Pidžin. Njenom profesoru nije jasno kako jedna tako odvažna i opasnom življenju sklona žena. nasmrt ozbiljna. koja piše izvrsne pripovesti – često mu šalje rukopise – nema kuraži i da ih objavi. a ona se ponovo vrati. kako vama mozak radi”. kod svake političke turbulencije.. da ove dve. Ona je književnica. znam! Bila sam pogodila. misli dok trepće. velika i mala. opet pakovala u privremeni zbeg. upravo je shvatio da je Kaja Astrahan zamenila nekim toponimom koji mu nije sasvim jasan. doduše blizu je tim Đenovićima. gotovo stroga. dok joj Pidžin ljubi ruku. umešala se i mala. u Boki. kolko milijardi? I malo im da ih u sentence trpaju. i deset godina”. čim se situacija primiri.. ćerka mog prijatelja. „Grešite. Balkan joj je više no dovoljan. u Japan. američkom poslaniku u Beogradu. štonobisereklo. odande je redovno isteruju. kao da ga zaustavlja. „Od sada ću te i ja zvati Pidžin. koja ceo život. A ovo je Kaja. „Dobar dan. „Ne znam ko sad ima bujnu maštu. jer odlično zna da Pidžin nikada nije bio na Jadranu. A redovno je pominju. veoma inteligentna. treptati ko svraka na jugovinu. priznajte. Perl Bakovu. „Ćutite. alijas Džon Dajnili Prins. više književno-teoretski. i to kose. osim što joj se sklonost opasnom življenju ne proteže čak do Kine. Bolje ti pristaje nego Pi Džej.. zadeva se u sebi gđa Đurđević.

a onda i da dođe u dvorište. povremeno mu malo sparinguje. „Slušaj pažljivo. ne. istina. Bebili je gore.” „Ama. mnogo je trapava. i uopšte neke čobanske igre. A Maruškin smisao za humor je original švapski. Pet?! Kolko li je sati? Koliko dugo ovde metaniše? Gđa Đurđević podiže pogled ne bi li zaključila štogod iz položaja sunca. šofer treba do doveče da odveze Kaju u Belu Crkvu?! Ponudio je gđi Đurđević da je odbace do kuće. pa se na prozoru pojavi Maruškina čupava glava. nemoj. o nekakvim kamilama. i bezobrazno se popela prva na prednje pomoćno sedište bjuik roudstera. da pričvrsti šešir. gde mi je papuča? Ne mogu bosa. bio je priklonjen. ni kako nije ponela papuču. „Samo ja u ovoj kući ne spavam posle ručka!”. ako ni zbog čega ono jer kola američkog poslanstva imaju prednost na skeli. gospoja. supružnik još uvek čita Politiku. u prizemlju. Nek se Pidžin ubriše da će mu ona sedeti s ovim neprijatnim derištetom. do kupatilskog. zaspao. sedi tu i ćuti! Čuvaj drvo. radi šta znaš al mu ne daj da zbriše kod onih divljaka u avliju. „I šta ću sad još ovde engleske pandure da izigravam za redovnu platu?” To je Maruška prisluškivala kad je inžinjer Đurđević neki dan u šali rekao kako će da uposli na kontrakt džandara Peru. poderaću novu čarapu. reci gospodinu da sam otišla s Pidžinom na čaj. Maruška ne stiže ni da upamti treba li ili ne treba da obaveštava gospodina gde mu je žena. Kolko je sati? I gde mi je papuča?” Gđa Đurđević to tako često. devojko. dvanaest godina i prilično je neuhranjen. rastrgnuće ga ona džukela. Ne. što šparta Mileševskom. Ili ga skidaj. bio širom otvoren. „Papuča. ne stiže da kaže kako ne zna kolko je sati.” 21 . pa da ga ne ubije promaja. neću ga buditi. i pokaza devojci prstom prvo da ćuti. Gđa Đurđević skide papuču. čula da njih dvoje pozadi ćaskaju sve u šesnaest. pa gđa Đurđević uze da rezimira: „Đavo ima crne. rafalno. a ne samo Pidžin. ko i ona sama što je original banataska Švabica. Prozor spavaće sobe. Eto konačno neke vajde od bejzbola – pogodak! Iz sobe se prvo začu neko komešanje. da skida Bebilija s trešnje ko engleski pandur. lepotice?” „Dvanaest”. do šofera. kose oči. Zato je mali prozor devojačke sobe. Zblanuta. Zato je s one gornje debele grane visio Bebilijev tigrasti rep. Niste mi rekli da vam treba. U Pocerskoj je izašao da se pozdravi sa njom. čak se i derište par puta grleno nasmejalo. Usput je. kamena s ramena. pomisli gđa Đurđević. na spratu. ima preko sedam metara. Za redovnu platu! Ja idem da se spremam. na šta je naravno pristala. slušaš li ti mene ili još čmavaš. teško bi išlo. dobro odmeri rastojanje. ili sedi ovde dok ne proba sam da se skine. da ne galami jer onaj gore spava.” „Kod mene u sobi. kako ja da ga skinem kad vi niste mogli”.” Razgovor utroje se nastavio nategnuto još neko vreme. spava ko zaklan! Ni iz kuće niko nije davao znake života. ali ne može da ga odbije. odgovorila joj je Kaja odsečno. da bi Pidžin nakon pet-šest replika pogledao na sat i rekao da oni žure. kroz tutnjavu motora. pažljivo nanišani i zafrljači papuču pravo kroz prozor.„Je li? I ja mu to kažem! A koliko ti imaš godina. inače bi već dozivao džezvu. ne bez ponosa. skroz-naskroz. ali se kroz krošnju trešnje sunce više nije probijalo. buni se devojka. Što je potrajalo koji minut. i tada su zakazali viđenje za danas u pet. Njoj Pidžinov bejzbol strašno liči na klis i maške. ja ću ga probuditi da siđe po mačku. Potražila je po torbici ukosnicu. Maruška se teško rasanjiva. „Jao.

nasmeja se Pidžin i vrati pribor za terensko bavljenje lingvistikom u džep..”. „sešće na motorbicikl. ko mi te dade i ko izmisli dunavsku skelu. nešto se prosulo.. ali je on mnogo lepše vaspitan od nje. jako detinjasto. srednja pena. strahota jedna. Umalo da zakasnim. budibogsvama!?” 22 . Gđa Đurđević se skinula. kad vidi da je prošlo četiri”. vidite kako ste uduvani?” „Piću čaj”. „Vrlo dobro. Šta ćete piti. how about that? Dakle? Birajte! Ja sam žena kompromisa.” „Kitidraga će iz ovih stopa preći u Gecu Kona i kupiti vam bar dva različita... „Tačna. znate li da nanovo kaldrmišu Kralja Milana? Granolitom. na pola metra od astala za kojim sedi američki poslanik u Kraljevini SHS i pije pivo iz velike krigle.” „Pobedili ste”. nalik Pidžinovim.” „Hoću. pa ako se opet sjendeči negde biće doveče cirkusa u kući. „i ja sam tek stigao. Kiti. posebno jer su joj od srednje pene na gornjoj nausnici ostali debeli beli brkovi. sluti Maruška na zlo. ceo tiraž. zemlja se trese.” „Odlično! Kelner. draga. model iz 1925. ali moram prvo da ga napravim. još jednu kriglu Bajlonijevog stouta.. Gde ste našli budiste u Beogradu. „Jooooj. za gospođu. ali teško da bi se koji mogao meriti sa parkiranjem motorbicikla NSU-750. ceo Savinac.” „Pidžin.. „Govorite.” „Smirite se. Njega kaldrmišu svake godine. ja ne znam šta oni u opštini. bez ruku. nehajno zagladila kosu – ni zaštitnu kapu i naočari nije bila stavila. odgovara i namiguje.” „Znala sam”. zbog nečeg drugog sam insistirao na ovoj čajanki danas. Od Bebilija na početku do kralja Milana na koncu. „Uostalom. idite više s milim bogom s tim zapisivanjem. ništa ne opravljaju. Pa sam morala da obilazim. Samo se nagla do krigle i zagnjurila u nju.„Jooooj. The first English-Serbo. pa to radi jedino kad su nasamo.” „Preko mene?” „Posvetiću ga vama. okruglo je pet. za-du-va-na. reče mu i otpi dobar gutljaj piva. pogledala na ručni časovnik. tante ze kukuriku. poslednja reč tehnike. neka kaljuga u Zorinoj. levo-desno od Mekenzijeve. i sva zajapurena se sručila na stolicu kraj Pidžina. mal se nisam ušljiskala.. a mrdneš li više Slavije. Kiti. Kupite sebi rečnik. po ovakvom lepom danu. bogorada gđa Đurđević i skakuće na jednoj nozi ka kući.. Ili ću ovog časa početi da govorim engleski. u minut! A sve se urotilo protiv mene. da vam propadne plezir da ste u nečemu prvi. otresla prašinu sa suknje. „i nisam uduvana nego zaduvana. to Pidžin gđi Đurđević tepa Kiti. A šta znači ušššljiskati? Maločas ste.”  Postoje razni načini da jedna dama svoj entrance u Ruskog cara učini efektnim. draga”.” Vadi iz unutrašnjeg džepa malu beležnicu i penkalo.

najčešće uz istovremeno bavljenje kakvim sportskim aktivnostima. ubrzo je shvatio da se on gđi Đurđević ispoveda češće i poštenije nego što se ikad ijednome svešteniku ispovedao. a on posle ni u jednom rečniku. kako je objasnila Pidžinu. kad je manje diplomatskih obaveza. engl. U kojoj je stigao u taj institut. practical joke. što čaršija njima redovno ispira usta. I ona njemu. I nije bilo teško. sa svima sem sa gđom Đurđević. ali našlo se nešto. Kiti. partija tog fonda namenjena Kraljevini SHS je izuzetno skromna i triput obećana. vidi se da je za tu priliku sve pod konac doterano. „I tako sam pošao sam. sa svoje strane. čak ni relejno. koji rado prikazuje Kiti? Uz drugu kriglu prešlo se na nastavak zbog kojeg je književnica izvadila i muštiklu. za prekjuče. i optužiti da švercujete ženski veš za Rumuniju”. bolničkih. što da vas lažem. Prećutao je jedino fakat da budiste u Beogradu nije pronašao sam. ali to je već bilo u domenu službene tajne.Džon Dajnili Prins. množina kreveta. na svoj račun. draga. a gospođa Prins voli Kiti kao rođenu kći koju nema i više nego rođenu snaju Marian koju ima. u subotu. i slike po zidovima su vedrih boja. I u samom američkom Poslanstvu je prikupljen pun kufer donacija. a izvadila bi i sveščicu da beleži. druga je godina. i nastavlja priču. Hteo sam da budem malo sam. pa i po Beogradu. šegači se Kitidraga. zagrebao po dnu fonda za izigravanje najvećeg svetskog dobrotvora. svaki dolar na tri strane. I to mu manje-više sa svima polazi za rukom. neko se potrudio da sašije zavese u cvetnoj šari.” „Mogli su vas zaustaviti žandari. Mada je. s kuferima. Sad. ali taj institut kuburi i sa prostorom i sa sredstvima. Gospodin Prins je. pa nije smeo. šofer je imao slobodan dan. nije uspeo da pronađe šta to tačno znači. gde su ga lepo dočekali. već je na njih bio upućen iz Departmana. Ovako nekako: Gospođa Prins je na nagovor muža sakupila nešto devojačkih haljina i obuće po diplomatskom Beogradu. Gospođu Prins je uhvatilo u leđa i nije bila voljna da se trucka do Bele Crkve. na svojim antropološkim ekskurzijama po beogradskoj opštini. ali neuslovno. „A kad sam se vraćao mogli su me optužiti da švercujem Kineze u Kraljevinu?”. voli da sklapa površna prijateljstva gde god se zatekne. s neodobravanjem je zaključila gđa Prins i pozvala devojku da nosi u vešeraj. Kod nje nikakva površnost u prijateljstvima ne prolazi. jedna je stvar. pa su njihove majke bile vrlo rade osloboditi se viškova. šegači se i Pidžin. nagurana u spavaonice gušće nego u bolnici. po komodama i ormanima pre nego što iskamče od oceva novce za letnje obnavljanje garderobe. Dobro. Druga i važnija – Pidžin i inženjer Đurđević gaje međusobno poštovanje i uvažavanje. U međuvremenu je njegov sekretar stupio u kontakt sa Donskim devojačkim institutom u Beloj Crkvi i najavio posetu njegove ekselencije. niti je smeo koga drugog da pita. mora se i to priznati. uvek znatno veselije i opuštenije nego ono kad se oprost od popa traži. ali su prethodno morale biti oprane. Ili mu se to nije uklapalo u imidž naučnika-lafa. a sve zahvaljujući obostranoj vedroj naravi i nepresušnoj energiji. uz prvu kriglu piva. namerno. lako je mogla biti neka njena psina u pitanju. „Dža ili bu!”. samo da je ima uz sebe i da nije malopre zbog toga ismevala Pidžina. često i nenošenih. njoj samo takve stvari na pamet padaju. što jes-jes. poslanik SAD u Kraljevini SHS. Ja sam mu ga dao. jer je poznato da se ženskadija u tom uzrastu najviše modi. kao što je već rečeno. mo- 23 . To mu je što mu je. Tako da nije nikakvo čudo što je Pidžin ispričao Kiti u detalje sadržaj prvog poglavlja ove pripovesti. to njihovo unakrsno ispovedanje. Odveli u obilazak.

Jednako prodorno.” Vidite – vodite. mislim da je Kaja”. da bismo malo doveli u red i njih i prostorije.” Baca jedan trijumfalan pogled u pravcu Nataše Mihajlovne. D-r. „Da ćeš doći da me vodiš na otvaranje Aerodroma. znate već. s obzirom na njenu. ulazi. tako zainteresovano izbečila u njega da se na časak prepao da je nešto vrlo.. doduše još nije kan. ako se ne varam. ode do vrata i doviknu nekom kroz hodnik da pozove Kaju Hara-Davan. preko klinike njenog oca na Mediteranu.” „Šta?”. Koja kao da je čekala iza vrata da je pozovu. podelili im po jednu jabuku iz veš korpe. naravno”. jednom. a iz njenog pogleda se nije moglo rastumačiti da li je zabavljena ili preplašena. pokušao je da se našali.” Ne. kako ste vi njen prijatelj i zapravo dolazite da je vodite. nastavila je Nataša Mihajlovna. kao njegova Sara... Iskrena da budem. Naravno. šta drugo da joj kaže. „Kaja Hara-Davan?”. „Pa ona i jeste u srodstvu sa Čingisom. trudio se da ne zvuči previše zainteresovano. pošto je to jedan od omiljenih njujorških stereotipa. Nataša Mihajlovna. teška srca. što samo krupnije. Kuc-kuc.” 24 . dođavola.. sad je na njega bio red da se iznenadi.. pa nekoliko užurbanih koraka prema njemu.. uz prozor. ali nikad se ne zna”.. nismo joj verovali. pa se Nataša Mihajlovna raspričala. ženski. kod lame. U šta li se uvalio? „I onda onomad”. Tako da nije mogao da se „iznenadi”. „budući da ste prijatelj Hara-Duvanovih. bože moj. kao onaj dan posle službe.” „Nisu mi verovali.. o tim Kajinim izmišljotinama. i ćerka jednog mog prijatelja. odraslo. došao si?” „Jesam”.” Kog sad. „Da. Sve su to tamo već velike devojke.. a ova sleže ramenima. ergele koja je čeka u Kalmikiji. posle boljševika. „Zdravo. to joj je mlađi brat. to je bio njegov prvobitni plan. „Sklonost fantazijama. da. u ponedeljak je propitivanje iz ruskog.. javlja se i Nataša Mihajlovna. kniks-klimoglav upraviteljki. Hara-Davana?”. slagao je.” „Šta?”. Kaje ni od korova. ali je odglumio razumevanje.. opet kniks-klimoglav. pruža ruku i gleda ga. i mogu li onda da je vidim?” „Naravno. što starije od Kaje. Morao je da pita: „Ovde uči. koja je stajala kraj njega. pomislio je da je nepoverenje vezano uz Kajine kose oči. „Zdravo. istina je. aerodroma. od srodstva sa Džingis Kanom. „Oprostite. upitala je žena u neverici. samo je počela sitno tresti glavom levo-desno. kako da vam kažem. iznenadiće se što vidi poznato dete. Nataša Mihajlovna.raće tu nešto ozbiljnije da se preduzme. ”Pa da dolazite da je vodite.. nego. ne.. nismo joj poverovali da vas uopšte poznaje. brže-bolje potvrdi Nataša Mihajlovna. eto je odmah.. pod uslovom da je vratite do sutra uveče. šta priča ovo dete? „Mislim da bi to bilo u redu”. gleda ih kroz prozor upraviteljkine kancelarije kako se šetkaju po dvorištu posle užine. nije znao.. vrlo pogrešno rekao. Zato se upraviteljka. meni lično i još jednoj vaspitačici. „kada smo objavili deci da dolazite. onaj o lažljivim Kinezima. ljutnuo se. nešto nije u redu?” „Ne. Kaja je rekla.. ne može da izostane. dovoljno slično da bi Pi Džej prečuo: „Dobro.

čitala je o tome u novinama.. nisam baš toliko glup.. a velika joj je želja da se provoza avionom. Đurđevićka započe: 25 . Pa reče nešto prilično glupo za jednog vrhunskog diplomatu: „Zaista?” „Ne bih želela da pomislite da je zato što ste dobrotvor. I ne kajem se. Planova za budućnost!” „Normalno!” „Sa mnom!” „Verili ste se?” „Kiti. stvari su mi u hodniku”. i kada su naručili po moku i seltersku vodu.” „To pišite propalo! Ne dolazi u obzir. dete je prosto čulo da ću doći i pokušalo da me privoli da joj ispunim želju... dižite se. „I posle?” pita zgranuta gđa Đurđević. nastavlja Pidžin mnogo opuštenije.” „A šta je gospođa Prins rekla kad ste joj se pojavili s Kineščetom na vratima?” Kiti ispituje ko policija. Ništa”.. što će reći da je bar deset abrova na temu ko s kim šeta Mihajlovom ulicom u po bela dana poletelo na deset krajeva varoši. i prijatelj našeg naroda. Nego.. Ko me vukao za jezik. Bila je fina prema Kaji.. Problem je. ne gledajte me tako. Uspelo joj je. prekinu je Kaja i Pi Džeju nije preostalo ništa drugo nego da krene za detetom. pozvala se na jahanje. i u čemu je problem?” „Problem je u tome što je Kaja puna. petljala je dalje Nataša Mihajlovna. Na koji đavolji aerodrom – i dalje mu ništa nije bilo jasno. Kada su se vratili za svoj sto u Ruskom caru... „hajde.. Kaja. hmmm.. Gđa Đurđević se nije mnogo obazirala na prolaznike. ne izmotavajte se. „Šta je bilo posle?” „Posle je sve bilo pesma”. Dobro. čak se i za vaše časove mačevanja raspiti...”. zamišljeno reče Đurđevićka. znane i neznane. ona je bila zamišljena. kako da se izrazim.” „Koji sa mnom Kaja nije potpisala”. jer su ovakva sedenja s intermecom bila već poznata osoblju lokala. idi spremi se.. Kiti. da se okrepite. i obrnuto. priznajem. zaista... Moram i da razmislim. Vratićemo se posle ovamo na po jednu moku. moram motorbicikl i da vratim kući..” Šetnja je bila kratka. „Doduše. posle dve krigle.. Pokušala je da me ubedi da je nekako osećala da ću doći. ali. Ispitala me je sve o konjima koje imam. draga. Ne znam!” „Pidžin. „Mongolčetom. oboje imaju dugačak korak.. Čiča-miča.. kao da su potpisale neki prećutan ugovor o nenapadanju. Osim ako ne biste želeli još nešto da pogledate? Ili još jednu šolju čaja. smeje se Pidžin. koji ih je dakako čekao..” „Spremna sam. do Grčke kraljice i natrag. ništa više od toga. draga. Pidžin je ljubazno skinuo šešir bar desetak puta. „i ona je rekla da je nekako osetila da će imati goste.Tek sad se našao u nebranom grožđu. „Kaja mi je objasnila kakav aerodrom. vaš ruski je izvanredan. sama sam kriva.” „Dobro. to su bila dva najlepša dana koje sam proveo u poslednjih nekoliko godina. Idemo da prošetamo problem štraftom..

„Prvo ću vam postaviti nekoliko pitanja na koja ćete mi odgovoriti kratko, jasno i pošteno. Može?” „Naravno.” „Za početak, da li vi u tom detetu zasigurno vidite dete ili možda vidite – ženu?” „Kiti, idite molim vas, šta pričate koješta? Pa Kaja je mlađa od moje unuke!” „Nisam vas pitala od koga je mlađa, nego kako je gledate?” „Ama... To je potpuno nerazvijeno...” „Eto vidite šta vi gledate!” „Ne gledam nego vam objašnjavam. I otkud vam uopšte... Šta vam pada na pamet!” „Otkud ja znam. Tamo na istoku svakakvih čuda i običaja ima. I šta ja znam o tajnama budizma?” „Kiti, draga, ne budalite, sekta ko sekta. Kao što je i Kaja dete ko dete!” „A vi biste s tim detetom i ubuduće rado provodili vreme? Iskreno!” „Iskreno, bih. Nedostaju mi izleti sa Sarom, naša istraživanja i... Kiti, draga, odaću vam tajnu, moja unuka je moja najbolja prijateljica na kugli zemaljskoj, ja odrasle uopšte ne mogu da razumem! Valjda se zato i družim sa vama”, reče nasmeja se, ne baš sasvim iskreno, pre kao čovek koji smehom pokušava da prikrije kako mu je neugodno. „Ne pletite, Pidžin! Dakle vi biste malo zamenu za odsutnu unuku? Iskreno!” „Da. Ne, nije to najvažnije, nego bih zaista želeo nekako da pomognem, i oko školovanja, i uopšte, mnogo je težak i surov život imala za tako malo dete, i tako je posebna, a taj njen otac...” „Taj bi sigurno imao nešto protiv da se vi družite s njegovom ćerkom dok on sedi u Boki Kotorskoj.” „Užasno je posesivan. Taj će da poludi i kad čuje za ovaj izlet, osećam!” „Nekako ga razumem.” „Šta ste rekli?” „Ništa, nego, da rezimiramo – vi iz najčistijih namera običnog dede želite da pomognete u školovanju i društvenom životu jednog siročeta, doduše pristojno usvojenog i zbrinutog, a pri tom biste rado i sami učestvovali u tom detetovom društvenom životu. Sa druge strane, imate indicija da će se usvojeni roditelj detetov tome protiviti. Je li tako?” „Malo je suvoparno, ali... Tako nekako.” „Slušajte me dobro šta će vas sad posavetovati trenutno najbolja psihološkinja u srpskoj književnosti...” „Šta ste rekli?” Pidžin se najedared prenuo, lice mu se ozarilo, vadi beležnicu i penkalo. „Psihološkinja! Ovo moram da zapišem pa se ljutite do sutra. Samo u srpskom postoje tako divni ženski rodovi za...” „Smirite se, Pidžin, samo vas zavitlavam, ta reč ne postoji!” ”Lažete!” „Koliko i vaša Kaja. Čik proverite!” „Vi ste jedna... Nije važno, stali smo kod saveta.” „Tako je. Vrlo je jednostavan. Ukoliko želite svoju usvojenu unuku Kaju, da se tako izrazim, sa blagoslovom njenog usvojenog oca, tog D-r. Hara-Davana, vi ćete, blago nama, njemu pomoći da sazida svoj budistički hram u Beogradu. Prosto ko pasulj. Tačka!”

26

GLASOVI
Ivan Lalović

SRCE MAHMUDA DERVIŠA
Da li je to, odista, bilo srce čoveka, pitam lekare hjustonske bolnice koji su operisali Mahmuda Derviša, pesnika. Ne, odgovaraju, kad smo otvorili grudni koš imali smo šta da vidimo, zaprepašćeni: ptica slomljenog krila, u pesku bola rođene zemlje, ubogog kljuna, retkog perja, a u šupljim kostima odjekivali su davni meci, ručne bombe, kamenje i psovke gonioca. Šapatom je molila za san, molila da je ne dotičemo.

PRIREDBA
Ženo, upali sveću, mrak je sasvim. Sad pogledaj oko sebe. Trepere predmeti, sablasno, liči na priredbu mrtvaca. Scena se ljulja, zidovi samo što se ne sruše na nemi aplauz, na tiho neverstvo usana. I ja sam deo ansambla, primeti kako lelujaju bivši udovi, drhti bivše lice.

27

O NEPOBEDIVOJ SVINJI
Rekao bih da je svinja volela život, borila se svojski, skvičanje, parajuće i prkosno, kao jedino joj oružje, razleglo se sokacima na periferiji grada. Mi, koji smo stajali na prozorima, nemo pušeći jeftine cigarete, od visoke ograde ne videsmo žrtvu, ni ruku dželata. Žena krivih nogu, potom, otvori kapiju da vodom, iz gumenog creva, otera krv iz avlije. Ali, džaba džigerica i čvarci, slanina, kolenica, plećka i pršut kada se o svinjskom otporu i danas sluša u mesnoj kafani.

28

svako na svojoj strani rime.KOROV Ne diraj. Hrane biće za prepise ni o čemu nizašta. divlji koren za stihove. samo korov nemoj! Od korova se ne vidimo. od korova se ne čujemo. 29 . biće hlada za očeve. Ne seci. Dok je korova biće mleka za podmladak. poštedi korov! Treba mi čaj od koprive za nepoznate bolesti. gorka trava za mađije. ne pomišljaj korov da mi otrgneš. ne kosi. Sve mi uzmi.

lapsus. a potom ga maže na zemičke. plodan pesnik i prozni pisac koji nikada ništa nije objavio. šaputao je. nije mogao da ne zastane i pročita nazive koji su se nalazili na nalepnicama sa cenom. on je u njihovom nazivu video. dodaje u njega sitno iseckane masline. odnosno vrstom. Noa je bio diplomirani filolog engleskog jezika i književnosti. oblik. šššššuštavo. nekada čak i bojom slova kojim je bio napisan. hrapavo i nekako vlažno. ali ga je istovremeno uzbuđivalo gotovo isto onoliko koliko mediteranskog kuvara uzbuđuje miris ovog začina. Štaviše. ali Noa je bio zadovoljan i svojim sadašnjim zaduženjima. jer niko za nju nije ni znao. to čine baš leblebijama. Menadžer mu je rekao da svako mora da počne od slaganja robe u rafove i voća i povrća u velike zelene korpe. Uživao je okružen mlečnim proizvodima. Smatrao je da slovo z u ovoj reči nekako štrči. Zamišljao je maj i bosonoge ljude kako trče po travi.Jovana Žujević RAT LISTOVA Ana i Noa upoznali su se u knjižari Gavran u Ulici javora. Ruzmarin mu je unosio nemir. Majčina dušica i bosiljak budili su u njemu detinju nežnost i toplinu. Da su ostali zaposleni u supermarketu ikada čuli Nou kako izgovara nazive začina. Korijander je izgovarao nešto glasnije naglašavajući prvo i drugo rrrr. Noinu opsednutost rečima niko nije smatrao neobičnom. veličinom. Sve je bilo tako jednostavno i raznobojno. Izvesnih noći i sami su ih dodavali u jela u količinama mnogo većim od onih propisanih u receptima. Međutim. zar je uopšte važno da li sanjaš žene i muškarce ili odrednice u rečniku? Uostalom. svaka stvar imala je pravo ime. uzdajući se da će ih njihovo dejstvo držati u ljubavnom zanosu sve do jutra. kukuruza i tunjevine. Noa je voleo svoj posao. začina. konzervama pasulja. jer mu se činilo da ta reč zaslužuje da bude izgovorena baš tako. To ih ne bi nimalo začudilo. Leblebije nisu bile naročito omiljene među kupcima. što je Noi delovalo surovo. čuo i namirisao lakoću postojanja i humor Kurta Vonegata. Prvog dana dali su mu dugačku kecelju boje peska sa slikom crnog luka na sredini. Šafran. Supermarket ga je podsećao na rečnike u slikama koje je prelistavao kao dete. Činilo se da je to san svakog zaposlenog. Kad god bi prolazio pored njih. Noina očaranost nije bila erotskog već jezičkog porekla. miris. bio je siguran da ukoliko se bokononisti ikada pričešćuju. gde su kupci mogli da pojedu sveže napravljene sendviče i popiju tek isceđen sok od voća po sopstvenom izboru. kesicama pirinča i teglicama egzotičnih značenja. Ukus. a možda čak i da meša krem sir. ali samo da sebi ne bi dozvolio da prasne u smeh koji bi kasnije bilo nemoguće obuzdati. Vremenom će napredovati i dobiti priliku da radi na kasi. Noa ih je takođe izbegavao kad god je to mogao. te se njegova duboka i postojana 30 . Za razliku od ostalih koji su leblebije svrstavali u zdravu hranu. tupo. pomislili bi da je neizostavno opsednut travkama zbog njihovog afrodizijačkog dejstva. čvrstina ili mekoća neke namirnice bili su nevažni u poređenju sa njenim nazivom. Noa je tamo odlazio svakog popodneva posle završenog radnog vremena u obližnjem supermarketu. a sve i da je neko nešto naslućivao.

. a ne od nešto mekšeg i savitljivijeg kartona. poverenje i slatke perverzije koje su ih spajale. premda su i dalje crvenele od pojedinih metafora. 31 . Načitani čovečuljak. deli na slogove. Zatim je prodavac pomerio nekoliko knjiga na polici i saopštio Ani da trenutno ne raspolaže nijednim primerkom romana koji je tražila. Stranci su suviše ružili njegov jezik mešajući glagolska vremena i zaboravljajući na upotrebu članova. nestrpljiv da dozna šta je bilo s pukovnikom. prijateljstvo. zapisuje. Osim toga. Međutim. Bila je to prilika da joj se Noa zahvali i tako uspostavi vezu. Noa je neko vreme osluškivao pitajući se da li će devojka s druge strane polica promrmljati nešto. hiperbola. boji glasa i daru za pisanje bilo je toliko teško odoleti da su reči odavno odustale od pokušavanja. baš nikada nije palo napamet da ih izloži i dozvoli ljudima neosetljivim na jezik i književnost da ih kritikuju. Čitali su istom brzinom. Reči su mu dopuštale da ih do iznemoglosti izgovara. mogli su se opisati samo jednom rečju: idila.GLASOVI ljubav prema rečima mogla i time opravdati. ali izbor poveza nije bilo ono čime mu je Ana privukla pažnju. Njegovom poznavanju fonetske transkripcije. kontrasta i drugih stilskih poza. Pomisao kako bi samo nekoliko koraka dovelo do njihovog susreta bila je dovoljna da se naježi kao da po njemu mile insekti. Noa je podigao levu obrvu. Donekle. vratio se potom na svoje mesto s osećanjem da je kako-tako uslužio mušteriju. rečnik im je bio veoma oskudan. pevuši. Sam Noa nikada se nije trudio da pronikne u poreklo svoje opsednutosti. prevrće. Ana se izvinila prodavcu što ga ometa u čitanju i pitala ga da li u knjižari postoji neki primerak romana Dok ležah na samrti u mekom povezu. ljubav. Slučajna prva nota dueta narušila je tišinu knjižare. a on se sa takvima nije družio. Želeći da ona potraje. sve dok Ana nije progovorila. „Nazdravlje!”. Ni Noa nikada nije imao novca za knjige trvdih korica. uklapa u rečenice. Zaključio je da joj engleski nije maternji jezik. Ana je govorila drugačije. Nikada čak nije ni putovao u inostranstvo. Kinuo je iz sve snage kao da je osetio mekani dodir maca na nosu. jer bi to nesumnjivo značilo uludo trošenje vremena koje bi u suprotnom mogao da provede prepuštajući se sanjarenju i strasti. a Ana desnu. Nekoliko sekundi kasnije usledila je i druga. Istog trena učinilo mu se da se našao usred drvoreda topola. Bez oklevanja se vratio Gospodaru muva. Poslednji sat na poslu proveo je puneći korpe pomorandžama i sada je mogao da se opusti u tišini knjižare. Ana je učinila to isto. Narušavao ju je jedino šum javorovog lišća koji je dopirao kroz odškrinute prozore. ali ga je u tome omela slika kocke leda koja upada u čašu vode. Ona je bila stranac. Pročitao je jednu celu stranicu i okrenuo list.. Noa je redovno provodio sate u knjižari antikvarnih i polovnih knjiga koja je dobila ime po poemi Edgara Alana Poa. Noa je to shvatio kada je izustila pridev meki kao da traži povez sačinjen od paperja. doviknula je Ana s druge strane polica. Noa ih je obrađivao kao što vešti vajar obrađuje komad gline. Nije se obratila njemu već sitnom ostarelom prodavcu koji je sedeo iza pulta blizu ulaza u knjižaru i čitao Pukovniku nema ko da piše. i prelistavao roman Gospodar muva rukama koje su mirisale na pomorandžinu koru i tečni sapun od badema i kamilice. gotovo onoliko savršeno koliko i „nazdravlje”. Čuo je kratko i klizavo buć. Veza između Noe i reči. Noa nije mogao da je vidi sa mesta na kome se nalazio. ali da joj zato toplo preporučuje Buku i bes od istog pisca po ceni od samo tri dolara i devedeset devet centi. Sedeo je tako jedne letnje srede oko šest časova po podne podvijenih nogu na podu knjižare. ali mu to nije bilo ni najmanje važno. naslonjen na police. obrće. ali mu nikada.

rekla je Ana Noi dok je otključavala poštansko sanduče. Neizvesno je da li bi se nastavio do svitanja. ali. * * * „Samo pravo uz stepenice. Noa se ozbiljno zamislio da li da i sâm okrene nekoliko listova ili samo jedan i tako doveo do pauze na koju Ana nije znala kako da uzvrati. Duet se pretvorio u lepet krila noćnih leptira oko svetiljke. Tako se obrela u knjižari Gavran gde je zbog igre koju će otada nazivati ratom listova užasno ogladnela i upoznala Nou. pronađe pijacu. Odevao se nekako apa-drapa. a onda se skrasila na Filološkom fakultetu odlučivši da do kraja života guta samo strane jezike i knjige. Nije znala šta će učiniti po isteku ta dva meseca. Činilo joj se da miriše na pomorandže. ali bila je sigurna da će već nešto iskrsnuti. Pošto je diplomirala. jer je Noa iznenada zatvorio knjigu. Iznenađen njenim potezom. narušivši tako jednolični ritam dueta. Bio je u paničnom strahu da je odlazak u Aninu sobu u studentskom domu posle samo četiri dana poznanstva velika greška. Noa je posumnjao da želi da provodi vreme s Anom. Bio je srednje visine. sad ću ja”. zapravo. bila je toliko preplašena da bi nekakav dosadan posao sa radnim vremenom od devet do pet mogao da je udalji od književnosti i natera je da govori i piše birokratskim jezikom da se prijavila za letnji kurs na prestižnom koledžu za jezike u inostranstvu. Počela je da prelistava knjigu bez namere da stane. uopšte uzev. Kada joj se Noa pridružio. galerije i knjižare kako bi znala gde se nalaze. Ana je smelo odlučila da tokom prve nedelje boravka u gradu. bradu i brkove od svega nekoliko dana i krupne plave oči. Pitao ju je da li u jelovniku ima nepoznatih reči koje bi mogao da joj objasni. potajno se nadajući da će Ana izgovoriti keleraba ili patlidžan pogrešno i time mu dati ra- 32 . imao nešto dužu svetlosmeđu talasastu kosu. Ona je. Kao mala je žvakala kosu. Ana je pomislila da joj drugi slučaj nije ni potreban. što se Ani veoma dopalo. sve sitničarnice. ali se nije pomerio s mesta.Dva minuta kasnije Ana je okrenula tri lista jedan za drugim. Iako se još nije najbolje snalazila sa mapom. postalo je nemoguće odrediti vrstu takta. Pitao se da li zaista vlada engleskim jezikom tako dobro ili mu se u knjižari samo učinilo. obišao police i obratio se devojci koja je još držala knjigu u jednoj ruci. Noa je klimnuo glavom. priželjkivao je da pročita naziv neke supe naglas kako bi mu već jednom prekratila muke. kao što to uvek biva u knjigama. vratio je na mesto. U trenutku kada su se našli u restoranu i počeli neusaglašeno da okreću listove u jelovniku. nije nju toliko privukao njegov izgled koliko to što je odavao utisak hodajućeg književnog lika koji tek što je ispao iz priče u nastanku nepažnjom pisca i sada luta svetom uporno pokušavajući da se u nju vrati ili pak nađe mesto u nekoj drugoj. „Hoćeš li sa mnom na supu?” „Je l’ Kafkinu?”. pa levo. pre nego što počnu predavanja i druge obaveze. u četvrtoj godini gimnazije grizla je nokte. Dogodiće se slučaj koji će nesumnjivo odrediti dalji tok njene priče. bila gladnica po prirodi. kada je krenula u školu gutala je slova i reči. Kada joj je Noa ponudio da odu na supu. Dok je u tišini prelistavala jelovnik. tokom puberteta prešla je na čokoladu i obilno začinjena jela. uzvratila mu je prisetivši se naslova knjige koju je pre dva dana otkrila u jednoj drugoj knjižari.

zlog da ode. Nije morao dugo da čeka. Ana je ubrzo naručila supu od karfiola sa dodatkom celera. Suprotno očekivanjima, Noa je osetio ono isto što su u njemu do tada budile jedino definicije iz rečnika Semjuela Džonsona: slova u stomaku. Sve što se dogodilo posle toga bilo je obavijeno maglom, jer je konobarica predložila da naruče i bocu belog vina, što je Noa prihvatio, smetnuvši s uma da u svakoj supi u restoranu već postoji izvesna količina alkohola. Ana je veselo lovila komadiće karfiola po tanjiru i brbljala o pastoralnom romanu u španskoj književnosti uz tako pažljivu upotrebu književnih termina da je Noa greškom posolio supu tri puta, misleći da joj dodaje biber i ruzmarin. Dok je pokušavao da utoli žeđ vinom, činilo mu se Anin glas postaje dalek, ali je zato imao utisak da njihove tanjire povezuje njena dugačka plava kosa rasuta po stolu. Nikada pre nije video nekoga sa prirodno plavom kosom i crnim očima sa tamnim trepavicama. Njena lepota bila je oličenje kontrasta, stilske figure koju je veoma cenio i često upotrebljavao, što je odagnalo pomisao da ga je uzbudila jedna žena. Posle treće čaše vina video je kako mu se ruka sporo udaljava od tanjira u pravcu Anine kose da bi ubrzo osetio njene vlasi među prstima. Ana se nasmejala i promrljala nešto o novom šamponu sa dodatkom kašmira, pa je Noa sasvim prirodno zaslugu za mekoću njene kose pripisao magiji i spokoju za koje mu se učinilo da ih ova reč poseduje. Ili je kašmir tako zvučao izgovoren iz njenih pomalo napućenih usana sa ukusom vina. Ne, nikako, oblik, boja i punoća jednih usana zavise od reči u čijem izgovaranju one učestvuju. Noa je još mislio o tome kada je poljubio Anu kasnije te večeri. Oprostili su se na ulazu u njenu zgradu, a potom je otrčao do kuće nestrpljiv da se zatvori u sobu, smesti u krevet pored nekoliko knjiga poezije i rukama prelazi preko njihovog i sopstvenog tela dok sve to ne počne da sanja. Iako nije uzeo ni gutljaj vina sledeća dva dana, tajanstvena magla nije nestala. Sati koje je provodio u supermarketu proticali su sporo. Menadžer ga je ukorio što je kozmetiku slagao po abecednom redu, a ne po vrsti i marki proizvoda. Noa je morao da uloži napor da bi prestao da zamišlja Anu kako izgovara nazive šampona sa ekstraktom bisera i sapuna od lotosovog cveta i usredsredi se na posao. Posle završenog radnog vremena išao bi po nju u knjižaru Gavran, a zatim bi kupili sladoled i uputili se do jezera gde bi neko vreme prelistavali književne časopise. Noa je posle toga odlazio kući i nadahnuto pisao pesme do duboko u noć, a Ana je raspakivala svoja dva kofera, slagala garderobu u ormar i raspoređivala drangulije po sobi, trudeći se da sve završi pre nego što počnu predavanja. Noa nikada nije radio vikendom, pa su u subotu otišli da Ani kupe pernicu i ostatak dana proveli čitajući na klupi u parku. Noa je čitao knjigu u Aninom krilu, a ona onu u njegovom. Povremeno bi nailazio na takve opise prirode i duševnih stanja glavnih junaka da ga je obuzimalo ushićenje. Nekim čudom ti trenuci poklapali su se s onima u kojima bi mu se Ana malo približila, pognula glavu ka njegovom krilu, kosom mu okrznula stomak, blago pritisla knjigu, okrenula list i rukom prešla preko njega nekoliko puta da bi se priljubio uz prethodni. Kada je sunce počelo da zalazi, zatvorili su knjige i Ana je pozvala Nou da nastave čitanje u njenoj sobi. Premda je ta rečenica bila jednostavna i zahtevala samo osnovno poznavanje jezika, Ana je upotrebila određeni član kome tu uopšte nije bilo mesto i pogrešno izgovorila bar dve reči. Noa se s razočarenjem prisetio da je ona stranac, a da kod njih nedovoljno poznavanje jezika izađe na videlo pre ili kasnije, ali nije hteo da bude ne-

33

uljudan i odbije poziv, jer je, bez obzira na sve, žudeo da istraži svaki kutak Anine sobne biblioteke. * * * Noa je stajao pred vratima Anine sobe sa nekoliko njenih pisama u ruci posmatrajući je kako pretura po torbi u potrazi za ključem. Buntati po torbi, tako je Ana nazivala tu radnju, i premda Noi nije bilo poznato da ovaj glagol uopšte postoji, smatrao je da oblik i zvučnost ove reči veoma jasno oslikavaju nervozno premeštanje stvari uvek u potrazi za najmanjim predmetom u torbi koja po obliku podseća na džak. „Evo ih. Konačno. Kaži mi, jesi li gladan? Mogli bismo da naručimo picu. Ja sam nešto gladnjikava”, rekla je pre nego što je gurnula ključ u bravu. Noa se naježio zbog ovog nemogućeg prideva i na trenutak zaboravio na strepnju da bi u Aninoj sobi mogao da ugleda jedino knjige napisane na njemu nepoznatim jezicima. Ne samo da je bio gladnjikav, nego je imao i utisak da neko već četiri dana bunta po njegovom srcu. Da je Noa tada znao špansku reč birlibirloque u čije će ga značenje mnogo godina kasnije uputiti jedna argentinska mađioničarka, bez sumnje bi je prošaputao kada je ušao u Aninu sobu. Dok se ona izvinjavala zbog nereda, Noa je zadivljeno prelazio pogledom preko zidova koji su podsećali na stranice ilustrovanog dvojezičnog rečnika. Svaki komad nameštaja i sitnica imali su na sebi nalepnicu sa svojim imenom na engleskom i španskom jeziku. Ana je objasnila da je ovo najdelotvorniji način za usvajanje novih reči i čuvanje od zaborava onih davno naučenih. Prozorska stakla bila su delimično prekrivena samolepljivim žutim i zelenim papirićima u obliku listova javora na kojima su bile ispisane pojedine gramatičke konstrukcije, ali i stihovi koje je Ana volela, a preko puta prozora veliko ogledalo stvaralo je privid da je svaki kutak sobe ispunjen rečima. Baš tu, između prozora i ogledala, Ana i Noa osetili su uzbuđenje, ona zbog njegove talasaste kose i plavih očiju, a on zbog svih reči kojima se moglo opisati njeno telo. Te iste noći na sobu se spustila magla, pa nije poznato kako je doneta odluka da se Ana i njene reči već u ponedeljak presele kod Noe. Prvih nedelju dana zajedničkog života proteklo je u ponovnom raspakivanju kofera i preuređivanju Noinog stana. Ana je bila zauzeta posećivanjem raznih predavanja kako bi izabrala ona najzanimljivija i najkorisnija, pa se Noa posvetio lepljenju ceduljica sa rečima na nameštaj. Kada ih je sve potrošio, zamolio je kolegu iz supermarketa da mu izradi nalepnice poput onih sa cenama proizvoda. Ana se nije bunila što je ih nalazila na hrani i svuda po kupatilu, ali je smatrala da je besmisleno lepiti ih na odeću, čarape, pa čak i donji veš odbijajući da ih tako nosi. Bila je to prva nesuglasica između njih, koju nisu uspeli da reše ni narednih mesec i po dana tokom kojih je Noa nastavio da lepi nalepnice, a Ana da ih odlepljuje. Otada, Noa će tu njihovu igru nazivati ratom nalepnica. Premda nije naročito voleo nijednu od ove dve reči, sam naziv mu je zvučao snažno i poetično. Poezija se u Noinom stanu nalazila čak i na frižideru čija je bela površina bila prekrivena magnetima sa rečima. Svako ko je ikada kročio u taj stan nije mogao da odoli, a da ih ne pomeri i tako napravi poneki stih. Po odlasku prijatelja, Noa je beležio one stihove koji su mu se najviše dopali, a potom iznova raspoređivao magnete prepuštajući se nadahnuću. Ana je činila to isto

34

od dana kada se uselila. Volela je magnetnu poeziju, jer nije morala previše da se napreže da bi smislila stihove koje je Noa smatrao naprosto božanstvenim. Mnoštvo reči bilo joj je nadohvat ruke, neke izazovnije od drugih, ali sve do jedne napeto iščekujući da budu izabrane. Prožimala bi je jeza dok bi pomerala magnetiće po vratima frižidera, ne zbog tupog, klizavog zvuka njihovog kretanja, već zbog Noine blizine i onoga što će uslediti. Voleo ju je kada ga je zapitkivala kako se nešto kaže ili piše i šta znači izraz koji je tog dana čula od bibliotekarke. Iako joj je Noa davao veoma iscrpne odgovore, često ih potkrepljujući primerima iz književnosti, Ana je i mesec dana kasnije bila jednako radoznala. Noa ju je, doduše, te nedelje viđao ređe nego uobičajeno, jer je provodila vreme učeći u biblioteci sa novim prijateljima čiji je maternji jezik uglavnom bio španski. Brinula ga je mogućnost da bi Anin izgovor mogao da se pokvari pod tolikim uticajem španskih reči i nekoliko puta mu se učinilo da joj pri izgovaranju glasa r jezik vibrira što je u engleskom jeziku bilo nedopustivo. Ove misli toliko su ga tištile da je odlučio da ih odbaci i iznenadi Anu večerom i posebnim poklonom. Bile su to dve drvene kutije sa po jednim malim otvorom. Jedna od njih bila je prepuna ceduljica sa omiljenim Noinim rečima. Leptirica. Bilo je dovoljno da je Ana protrese i reč bi joj se našla u ruci. Suton. Na poleđini ceduljice nalazilo se objašnjenje i poneki primer. Leksikon. Pošto upamti reč, mogla je da je odloži u drugu kutiju. Sedef. Kada se jedna kutija isprazni, postupak je trebalo ponoviti i tako obnoviti naučene reči. Noa se potajno nadao da će mu to što će čuti Anu kako ih izgovara pomoći da odabere reč nad rečima za kojom je već dugo tragao. Da ga je neko pitao da opiše njene osobine, ne bi bio u stanju da to učini, ali je čvrsto verovao da će je prepoznati kada je jednom čuje ili ugleda. Ani se toliko dopao poklon da je zamolila Nou da joj nabavi još dve drvene kutije kako bi mogla da ih koristi i za učenje španskih reči. Nije ni slutila da će ga ovaj predlog uznemiriti. „Kutije su namenjene isključivo učenju engleskog jezika, Ana. Zar ne vežbaš španski svakog drugog dana na tim vašim okupljanjima? Lertulije, tako se zovu?” „Tertulije, Noa.” Razgovor se nije nastavio, jer se tada dogodilo ono što će Noa iznova proživljavati u ružnim snovima sve dok mnogo godina kasnije ne bude upoznao argentinsku mađioničarku. Noa je, naime, slučajno posekao desni kažiprst, ne nožem, niti otvaračem za konzerve, već listom iz romana Sputnik ljubav. Nije bilo krvi, ali je osetio peckanje, a potom je prst počeo da mu pulsira. Međutim, fizički bol bio je zanemarljiv u poređenju sa duševnim. Od svih ljudi na ovom svetu izdala me je knjiga, mislio je. Ana je bezuspešno pokušavala da ga uteši. Trudila se da ge ubedi da je zategnut odnos između njega i knjiga prolazan, ali je posle nekoliko dana odustala, jer ni sama više nije bila sigurna u ono što govori. Čak ni to što je prestala da odlepljuje nalepnice sa svoje odeće nije pomoglo. Noa je narednih dana bio zabrinut i zbog posla. Menadžer je bio izuzetno zadovoljan njegovim radom i predložio mu je unapređenje. Bio bi zadužen za pravljenje sendviča, a ako se dobro pokaže, dozvoliće mu i da u krem sir dodaje sastojke po sopstvenom izboru i tako izmisli novu vrstu namaza. Povišica bi mu omogućila da kupi još knjiga i nove police za njih, ali, uprkos tome, Noa nije mogao da prihvati unapređenje, jer bi ga ono udaljilo od prostora koji je smatrao rečnikom u slikama i primorao ga da razgovara sa nedovoljno

35

Doduše. međutim. Moguće je da bi ostala tako sa olovkom u desnoj ruci sve do Noinog dolaska da je ubrzo nije okružila retka magla nepoznatog porekla. prišla prozoru i videla mirno letnje veče kao i svako drugo. Čitanje mu je. već je ona zgrabila njega. Nekoliko tipki na tastaturi nije radilo. a Ana uglavnom nije bila tu da ga oraspoloži. ali su se slova u njegovom stomaku sudarala i grebala mu sluzokožu kad god bi pomislio da ih može biti još. Želeo je da osveži njihovu vezu tako što će joj zadati pravopisnu vežbu kao što je činio kada se tek uselila. uprkos brojnim obavezama. Ana se jedne večeri vratila kući ranije nego inače. a đonovi na cipelama postajali su mu sve tanji. Potražila je pernicu i izvadila grafitnu olovku. pa je maglu u stanu objasnila globalnim zagrevanjem o kome su svi brujali tih dana i posvetila se ispravljanju teksta. skuvala Noino omiljeno jelo i obukla tirkiznu haljinu. Nasmešila se. Stoga ga i nije toliko čudilo što se sada okrenula trećem jeziku. pritiska mu stopala o papir i nemilosrdno ga vuče po njemu. ali bilo je toliko mnogo pravopisnih grešaka i progutanih slova da joj se činilo nemoguće da bi on ikada tako nešto napisao. za Nou je značila da je verovatno zapostavila svoj maternji jezik. Zabrinuta za njega. Koristila ju je u posebnim prilika i zarezivala je samo kada je to bilo nužno. pa je odlučila da ih skupi. Bio je siguran da će njegova čula upamtiti ovaj trenutak. Nekoliko listova papira bilo je rasuto po stolu. ali je i dalje bio potišten i napet. Miris sveže skuvanog jela dopirao je sa postavljenog stola desno od fotelje u kojoj je Ana sedela.obrazovanim mušterijama. Pokušavao je da odagna ove misli i iskoristi Anino odsustvo da se posveti pisanju. 36 . Odbio je ponudu bez oklevanja. Rukopis je bio Noin. Onda se dosetila da je to verovatno učinio namerno. Prvo što je Noa ugledao kada je stigao bila je zbirka Jejtsovih pesama u Aninim rukama. Ali nije on uzeo olovku. jer je u nekoliko navrata video sebe između dva lista na mestu obeleživača i uplašio se da će ispresovati sopstveno telo ako zatvori knjigu. Udahnula je duboko. Nije mu smetalo što nije pozvan u društvo koje je govorilo njemu nerazumljivim jezikom. čije se sve boje stapaju u jednu kada je zakotrljate po stolu. S obzirom da je bila Noin odani čitalac. Trgla se. svetlosive korice knjige oslonjene na tirkizno krilo. jednu od onih šljokičastih i šarenih. Odlučila je da ga iznenadi i da mu posle večere posluži ispravljen tekst uz parče kolača od borovnica. Provodila je sve više vremena sa profesorima i prijateljima u učenju i zabavi koja nije uključivala njega. već to što se Ana tako brzo i lako tu uklopila. pa je morao da se lati olovke i papira od koga je zazirao još od onog nesrećnog događaja. Činjenica da je tako dobro vladala engleskim. morao je da izbegava obeleživače za knjige. Bolela su ga kolena. Prekorevao je sebe što je ikada zavoleo izgovor jedne strankinje. Dok su večerali. pa se olovka nije mnogo smanjila od dana kada ju je dobila od Noe. prešla kažiprstom preko njene površine od male žute gumice do grafita i osetila nalet nežnosti. Vraćao se kući smrknut. ali pojavile su se prepreke. Kupila je belo vino i buket jasmina. bacila je pogled na prvih nekoliko redova teksta. Nije bila stručnjak za nauku i atmosferske pojave. Imao je utisak da se menadžer drugačije ponaša prema njemu i da samo čeka priliku da ga otpusti. Čavrljali su uz poneki gutljaj vina i podizali i spuštali pogled ka onom drugom isto onako usaglašeno kao što su u knjižari Gavran pre gotovo dva meseca okretali listove. trepnula nekoliko puta i namrštila se. Ana ga je zapitkivala o Jejtsovom životu i stihovima od kojih je Noa mnoge znao napamet. i dalje pružalo zadovoljstvo. Osećao je kako ga steže oko struka. pre nego što se duet pretvorio u rat.

približio svoje lice njenom. novčanik. Posmatrao ju je dok je vikala na njega kako je lud i molila ga da se skloni. sklonio joj pramen kose s rečnika i zaklopio ga iz sve snage zarobivši joj šaku unutra. Samo se okrenuo i otišao iz stana. nekada čak i čučnuo da vidi da koja reč nije slučajno ispala u travu ispod natpisa ili se zavukla ispod obližnje klupe. „I? Je l’ ti se dopada iznenađenje? Borovnice i ispravljen tekst! Pronašla sam ga na stolu. Nije joj rekao ni reč. Video je sebe kako se okreće u potrazi za izlazom na mestu gde se delovi dva lavirinta ukrštaju i Anu kako ih bezbrižno crta dok šapuće reč lavirint na španskom. tražeći reč nad rečima u izlozima prodavnica i galerija. pa sam htela da ti pokažem koliko sam napredovala otkad živimo zajedno. Pola sata kasnije masirala je levom rukom poleđinu vrata. Dok su se borovnice i sipkavo testo izmešani sa njegovom pljuvačkom pretvarali u kašu. Hteo si malo da me mučiš. U istom trenutku kada je Noa. Noa je posmatrao lavirint tamnoplavih slova i žvrljotina koje je bilo nemoguće izbrisati i još jedan lavirint svetlosivih slova. Ana je uzdahnula i prebacila rečnik na sto da bi se nakratko odmorila. Svako ko je video Nou u sledeća tri sata. Borovnice su Nou podsećale na borovu šumu u blizini kuće njegovog nastavnika engleskog jezika iz osnovne škole. morao se upitati za čim traga. pa su je od njegove težine i brojnih nepoznatih reči bolele butine. u drugoj sobi primetio kolač i tekst na tanjiru. ubeđena da će Noa biti ponosan na nju. Kada je dva minuta kasnije ućutala i kada je osetio da mu je suza kapnula na ruku. na pešačkim pre- 37 . tačaka i zapeta. rekla je šaljivim tonom. Kada mu se učinilo da ona prstima mazi strane reči isto onako kao što je znala da mazi njega. otvorio je rečnik i video Aninu pomodrelu šaku. Lutao je tako. Ana ga je pogledala s osmehom. napravio nekoliko koraka. premda je bilo zaista mnogo grešaka. Potom je prišao Ani. Kad god bi primetio neki natpis. Držala ga je na krilu. a nekoliko prolaznika mu je čak i ponudilo pomoć da nađe ključeve od stana ili kola. a potom počeo da čita tekst čiji je sadržaj već znao. a zatim bi se savio. naočare. zaustavio se pred vratima sobe. Kako sam mogao da napravim toliko grešaka? Otkud Ani pravo da ih ispravlja? Kada je uopšte sve to naučila? U trenutku kada je Ana vratila rečnik na krilo i otvorila ga negde na sredini. ali nikako nije htela da sklizne prema grlu kako bi je progutao. Mislim da sam sve dobro uradila. koje je bilo moguće razmazati prstom. zastao bi da ga pažljivo pročita.Noa je posle večere otišao da se istušira. Noa se zagrcnuo i ispljunuo kašu koja se razlila po listovima papira. Uzeo ih je. a potom se povukla u sobu da za sutrašnji čas književnosti pročita nekoliko kratkih priča savremenih španskih pisaca. u banci i sladoledžinici. mrštila se i desnom rukom prevrtala stranice ogromnog rečnika pod nazivom Klave u tvrdom povezu. ispustio je umrljane listove papira iz ruke. zar ne?”. Noa bi svaki put samo odmahnuo glavom i nastavio da korača ulicama i vrzma se po ćoškovima. Ana je vrisnula i bezuspešno pokušavala da je izvuče dok je Noa i dalje pritiskao tvrde korice ispod kojih se nalazilo više od hiljadu stranica. Kaša u njegovim ustima postajala je sve ređa. sat i druge sitnice koje je lako izgubiti. pa ih je naglo otvorio. pa je oduševljeno zagrizao kolač. što je Ani pružilo priliku da pripremi iznenađenje. On bi joj možda i oprostio da to nije značilo da mora da oprosti i sebi i da u tom trenutku pramen plave kose nije zavodljivo pomilovao otvoreni jednojezični rečnik španskog na kome je počivala Anina šaka. Stavila je parče kolača i ispravljen tekst na veliki okrugli tanjir trudeći se da ne umaže papir prelivom od borovnica. namirisan i mokre kose.

Dok je trčao uz stepenice da bi stigao do stana. plavokosa. Bacio ih je uvis. Tada je upalio svetiljku na stočiću pored kreveta.lazima. ne. vinuvši se u slatkast vazduh ispunjen mirisom borovnica. doveli su ga do kuće. već se odmah uputio u sobu koračajući na prstima potpuno nepotrebno.. i slaže se uz sve ostale reči. Obradovao se kada tu nije pronašao ništa.. 38 . tako dobro se slaže uz reč Noa. Dok su vrludale padajući sporo poput krupnih nepravilnih konfeta. Noa je izvadio telefon iz džepa i pozvao menadžera supermarketa. Ana i Noa. Noa je prišao krevetu i pružio ruku da joj pomazi toplu plavu kosu. jer je prvo slovo a veliko.. pratila ga je magla koja se iznenada pojavila iz nepoznatog kutka noći i uspela da se uvuče u kuću pre nego što je postala isuviše gusta. ali nije upalio svetlo. Mešaće krem sir. Tirkizna. palindrom. Rastužila ga je besprekorna vidljivost u sobi. crnooka reč od tri slova. u kutiji za izgubljeno-nađeno. Bilo je kasno. Noć je postajala pusta. autobuskim stanicama. Otvorio je vrata stana. Ana nije dosadna reč. Mrtvi beli papirići ležali su jedni preko drugih u kutijama bez postave. Pazeći da se ne saplete na neku od knjiga na podu.. Razgovaraće sa mušterijama. prohladna i vetrovita.. ali nije mogao da čeka do sutra da bi mu rekao da prihvata unapređenje.. Reči su iskočile. Zgrabio je kutije i skinuo sa njih poklopce koje je odmah zavrljačio ka napuštenim zidovima. jer je ionako nameravao da probudi Anu. ali je napipao samo dve hladne drvene kutije. Očaj ga je naterao da baci pogled i na nalepnicu na jednoj kanti za smeće. a Noina svest o tome da nema kuda da ode i činjenica da je grad bio projektovan tako da pre ili kasnije završiš na mestu sa koga si krenuo. a drugo malo. na parkingu... Zastao je ispod prozora spavaće sobe koja je bila u mraku i setio se Ane.

pa samim tim nema ekvivalent u engleskom jeziku. Herijet Malen i Debra Megpaj Erling pripadaju grupi književnica koje su promenile američku književnost. One istražuju šta znači biti dvostruko marginalizovan u američkom društvu – kao žena i kao pripadnica manjina. „Zlatna planina” i „brza venčanja” kako bi pomoću doslovnog prevoda reči sa kineskog stvorila istorijski okvir koji je uticao na Kineze da imigriraju u Ameriku. Kingston i Mukerdži suočavaju čitaoce sa osobenostima stranog jezika i navode ih da učestvuju u procesu prevođenja. španski ili hindu. Ejmi Ten. Barati Mukerdži. a neke su potomci imigranata (Maksin Hong Kingston i Ejmi Ten). Uspeh njihovih književnih dela doveo je do decentralizacije američkog književnog kanona koji je do tada uključivao samo pisce anglosaksonskog porekla. Kingston upotrebljava sintagme „na put”. Proces prevođenja se odvija na tri nivoa u tekstu. književnice doslovno prevode reči manjinskog jezika kako bi ih približile govornicima engleskog. Time što uporedo koriste dva jezika u svojim delima – engleski koji je jezik dominantne zajednice i kineski. Problematizacija kanona američke književnosti. koji su jezici manjinskih zajednica – Alvarez. Na prvom nivou. Još važnija je njena metaforična upotreba reči „duh” koja u kineskom funkcioniše kao kletva. Isabel Allende Maksin Hong Kingston. Ten. Budući da neke od njih pripadaju prvoj generaciji imigranata (Džulija Alvarez i Barati Mukerdži). ali označava i pripadnike bele rase koje su Kinezi doživljavali kao bića sa drugog sveta. koji podražava jezik kojim govore doseljenici dok 39 . u svojim delima ispituju vezu između nacionalnog identiteta i jezika. naravno. reč duh simboliše njihovo postojanje van poretka. Navedene književnice u svojim delima fokusiraju se. Džulija Alvarez. sa pomalo neuobičajenim konstrukcijama. Time što istražuju različite aspekte multietničkog identiteta američkih zajednica. koji uvek podseća čitaoca da se radi o tekstu koji opisuje manjinsko iskustvo. prošlosti i istorije. ali u isto vreme one funkcionišu kao simbol Drugog. centra i margine. kao i način čitanja i razumevanja književnih tekstova uopšte. na neraskidivu vezu između nacionalnog i rodnog identieta. Vezana za Bezimenu ženu i njeno dete. usko je povezana sa nacionalnim identitetom američkog društva. One utiču na čitaoca da promeni svoje viđenje Drugog time što ga suočavaju sa sličnostima i razlikama između dominantne i manjinske kulture koje su predstavljene u tekstu.VRT Aleksandra Izgarjan SAVREMENE MULTIETNIČKE AMERIČKE KNJIŽEVNICE What is truer than truth: the story. Na primer. pre svega. Ten doslovno prevodi titule u kineskoj porodici kako bi američki čitaoci stekli utisak o iznijansiranoj porodičnoj i društvenoj hijerhiji koja ne postoji u anglosaksonskim društvima. Alvarez i Mukerdži koriste i jednostavan engleski. Ten. ove književnice dovode u pitanje ideju da pojedinac mora da se potpuno asimiluje da bi postao punopravni građanin Amerike.

niti ih zamenjuju. To ih stavlja u poziciju imigranta koji mora da savlada elemente dominantne kulture. jer je svojstven usmenom predanju i narodnom govoru koje je u središtu njihovog interesovanja. jer su indijanski identitet i jezik sistematski uništavani u Americi. Nepoznate reči funkcionišu kao kognitivne praznine koje čitaoci moraju da popune da bi razumeli tekst. Luiz je. Hibridni jezik ili treći jezik razvija senzibilitet čitaoca prema jeziku i njegovim osobenostima. Alvarez i Mukerdži smatraju da je hibridni jezik neodvojivi deo njihovog stvaralaštva jer je to jezik sa kojim su odrasle. na primeru Luizine porodice čiji su preci čuveni šamani. One u isto vreme ispituju elastičnost engleskog jezika i njegovu otvorenost za strane elemente. Kingston. Ten. koji je mešavina reči i struktura dominantne i manjinske zajednice. U tom smislu. enkodirani jezik. običaje u vezi sa venčanjem. Ten se u opisu porodične fotografije takođe bavi kultom mrtvih i običajima u staroj Kini. Na trećem nivou dolazi do stvaranja hibridnog jezika. ispitujući načine na koje funkcioniše. iako se nalaze u američkom društvu. Sukob fantastične stvarnosti manjinskih grupa i pragmatične američke stvarnosti podseća čitaoca na često oštru politiku američke vlade prema imigrantima i pripadnicima manjina koji su bili primoravani da se potpuno asimiluju i da odbace jezik. Ona suprotstavlja percepciju braka i statusa žene u kineskom i američkom društvu. reflektuje položaj koji u društvu imaju naratorke tekstova. koji je spoj dominantnog i manjinskog jezika. Mukerdži opisuje život u ruralnoj oblasti Indije i implicitno suprotstavlja indijsko verovanje u proricanje sudbine sa američkim verovanjem da čovek sam određuje pravac svog života. On je odraz njihove stvarnosti koja se sastoji od različitih fragmenata i način na koji stvaraju prostor u kojem te različitosti mogu da postoje. čitaoci na osnovu konteksta moraju da pretpostave značenja reči iz manjinske kulture koje nisu prevedene. ilustruje kako nasleđe indijanskih plemena nestaje pod decenijama kulturne represije. jer je dominantna zajednica vidi kao Drugog čije kulturne odlike treba izbrisati kako bi morala da se asimiluje u dominantnu kulturu. Nelagodnost koju čitaoci osećaju zbog toga što ne razumeju delove teksta omogućava im da bolje razumeju položaj imigranata i pripadnika manjina i njihovu nesigurnost u novom jeziku. ili tzv.pokušavaju da savladaju pravila engleskog. Kingston opisuje kinesku tradiciju i porodičnu strukturu. Za 40 . kult mrtvih. Erling. primorana da ide u katoličku školu i govori samo engleski. običaje i kulturu iz kojih su potekli. jezik njihove intime. pokazuje da njena junakinja Laura nije savladala engleski i da se ne uklapa potpuno u američko društvo. hibridni jezik. Književnice na ovom nivou prevoda ne potiru jedan jezik drugim. sa posebnim naglaskom na tradicionalno viđenje braka. Mukerdži i Erling koriste elemente fantastike i magijskog realizma kako bi suprotstavile kulturne obrasce dominantne i manjinskih zajednica. Na drugom nivou. već im omogućavaju da uporedo postoje. Alvarez pomoću neuobičajenih idioma i poslovica koje su spoj španskog i engleskog. zadržavajući bogatstvo zvučnosti i slikovitosti. Kingston. Inkorporisanje reči manjinske kulture u jezik dominantne i mešanje kodova postaje i subverzivni čin jer podriva poziciju centra koju engleski jezik ima. Ten. Erling opisuje običaje i verovanja indijanskog plemena Sejliš. veoma je čest u tekstovima multietničkih književnica. ritual kažnjavanja pojedinaca. Spoj manjinskog jezika sa dominantnim povlači za sobom i korišćenje elemenata manjinske kulture. Književnice njime žele da stvore jezik koji bi preveo govor imigranata koji žive u manjinskoj zajednici i govore njen jezik. Alternacije između dva jezika. kao i mnoga druga indijanska deca.

časne sestre indijanska religija i kultura je nazadna i primitivna i one pokušavaju da nateraju decu da ih se odreknu. Maksin Hong Kingston. istorija i kultura konstrukcije koje su potrebne društvu da bi moglo da funkcioniše kao celina. Autobiografska fikcija pruža im slobodu da iznova stvore sebe u procesu sećanja dok se vraćaju u sopstvenu prošlost. sugerišu da se istorija ne sastoji samo od jedne verzije događaja. istorije i fikcije. dok sadašnjost pripada američkoj kulturi i jeziku. Herijet Malen i Debra Megpaj Erling koriste alternativne modele narativne strategije koje su svojstvene ženskom stvaralaštvu: enkodiran jezik. njen tekst sadrži i gorko podsećanje na prodaju dece u roblje. već i formama koje autorke koriste. historiografsku metafikciju i usmeno predanje. magijski realizam. Prošlost i sećanje funkcionišu kao semiotički prostor u kojem etnički i rodni identitet bivaju preoblikovani. Džulija Alvarez. utiče na to da njihova proza sadrži autobiografske elemente. cikličnost. Prošlost je otelotvorena u jeziku i kulturi manjinske zajednice kojoj se naratorke vraćaju kroz sećanje. Yolandu i njene sestre deca gađaju kamenjem jer govore španski i pogrdno nazivaju „Spiks”. kao i prošlost porodice u zajednici. koji opisom slavne prošlosti afričkih plemena želi da Afroamerikance učini ponosnim na svoje poreklo. Otkrivajući vezu između istorije i fikcije. Priče o zemlji porekla postaju imaginarni tekst koji odražava nostalgiju imigranata i egzile u kojima se nalaze. Pokazujući da su nacionalni identitet. Zemlja porekla se od geografske lokacije pretvara u imaginarnu teritoriju u kojoj književnice mogu da artikulišu svoju različitost i dvostruku perspektivu. One imaju za cilj da ukažu na odnos između stvarnosti i fantazije. Zemlja porekla tako funkcioniše i kao korelativ Americi i kao podtekst priča sa potpuno drugačijim kulturnim kontekstom i istorijskim referencama od onih koje nalazimo u dominantnom američkom društvu. reflektuje se ne samo u narativnim strategijama. povezana sa fiktivnošću istorije i stvarnosti. Barati Mukerdži. decentralizovanu naraciju. što je skraćenica od „Hispanics”. Inspirisane pričama žena iz svoje porodice i zajednice kojima žele da daju glas. u slojevitom procesu društvenog samooblikovanja. Potraga književnica za njima i želja da ih otkriju i iznesu na svetlost dana svedoči o njihovom shvatanju važnosti artikulisanja zatomljenih priča žena koje nisu bile deo zvanične istorije. višestruke zaplete. Prelazi naracije između prošlosti i sadašnjosti takođe ukazuju na nestabilnost pomenutih kategorija. Umesto „istorijskog teksta” u procesu prevođenja u američki kontekst. hispano-američku i indijsko-američku kulturu u robu. jezika i identiteta. Malen evocira prošlost afričkih plemena Ibo. Malen takođe ironično pokazuje kako američka kultura pokušava da pretvori azijsko-američku. Fiktivnost identiteta. već da se uvek iznova stvara. flašbekove. Međutim. koje naglašava poražavajući rezultat imperijalizma i rasizma koji počivaju na idejama dominacije. U priči Alvarezove. priče o prošlosti pomažu književnicama da problematizuju pitanja identiteta i jezika. Prošlost se sastoji i od potisnutih priča koje su suviše bolne da bi se prepričale. povezivanje odvojenih segmenata naracije. palimpsestičnu strukturu. Njena parodija diskursa reklama ismeva stereotipno viđenje manjinskih zajednica i ograničenost onih koji nastupaju sa pozicije centra. duplicitet. 41 . fragmentaciju. one u isto vreme dovode u pitanje njihovu legitimnost. Hausa i Joruba pre nego što su njihovi pripadnici odvedeni u roblje i naterani da se stide boje svoje kože. Ejmi Ten. Pominjanje treće reke po veličini na crnom kontinentu je očigledna paralela sa pesmom „Crnac priča o rekama” Langstona Hjuza. suvenire koje smeštaju pripadnike manjina u ograničenu kategoriju Drugog.

već i pretkinja koje nisu imale prilike da dobiju glas u istoriji zbog toga što su bile žene i članice manjina. Ten želi priču o ženi koja je smogla snage da pro- 42 . Ta mogućnost nije data ženama. Treba joj preteča čiji život nije samo puka lekcija iz preživljavanja. Davanje glasa ženama nalazi paradigmu u priči o Bezimenoj ženi. književnice se odupiru rasizmu i seksizmu dominantne bele zajednice. Malen spominje porobljavanje afričkih plemena i uništavanje njihove kulture i istorije. njene sestre i majka bore se protiv strogog patrijarhalnog katoličkog društva u Dominikanskoj Republici i hispanoameričkoj zajednici koje im ne dozvoljava da se ostvare kao žene. Mukerdži sukobe muslimana i indusa u kojima Džezminin muž biva ubijen. zbog koje je njena porodica morala da pobegne u Ameriku. održavaju tradiciju i brinu o starima i deci. jer je muž poredi sa cvetom jasmina. Imena junakinje Barati Mukerdži takođe odražavaju njeno prilagođavanje načinu na koje je drugi vide: u Indiji se od Džoti pretvara u Džasmin. H. već i čitavih nacija. jer biraju smrt. da dožive avanturu. kod Ten žena za zamenu. koji rezultira ne samo porobljavanjem žena. Autobiografska fikcija im takođe omogućava da podriju dominantnost američke kulture i samo jedan način predstavljanja manjinske kulture. Bezimena žena plaća visoku cenu zbog toga što su ratovi i siromaštvo. fokus književnica pomera se na makrokosmički nivo društvene istorije. čije ime na španskom znači „ja”. Na primeru ličnog iskustva svih junakinja očigledno je da patrijarhat ugrožava sve aspekte života žena. Džez. što simboliše njenu asimilaciju. Imena junakinja reflektuju njihov generički karakter i pokazuju kako se njihove sudbine prelamaju na društvenom planu. Kod Kingston to je Bezimena žena. B. Ten u pričama o ženama iz svoje porodice pokazuje do koje mere su one žrtve društva. Sve autorke se oslanjaju na usmeno predanje žena u svojoj porodici i osećaju obavezu da ispričaju zatomljene priče ne samo svojih porodica. Sa mikrokosmičkog nivoa pojedinih priča. To je naročito vidljivo u naraciji Ejmi Ten. Džo. M. već priča o otporu patrijahalnom poretku. koja sećanje vidi kao kreativan čin podložan promeni. H. pa autobiografska fikcija za nju postaje način da se suoči sa svojom multikulturalnošću i podeljenim identitetima. što je naravno tipično anglosaksonsko ime. Nepoštovanje društvenih pravila povlači ozbiljne reperkusije i rezultira smrću Bezimene žene i njenog deteta. Fokusirajući se na priče žena. Kingston nastoji da otkrije priču o njoj ne samo zato što želi da joj dâ glas i ispravi nepravdu koju joj je nanela porodica zatirući njeno postojanje. U romanu Džulije Alvarez. Alvarez opisuje diktaturu Truhila. kod Alvarez Yo. Stav da istorija i prošlost nisu date kategorije omogućava im da ih reinterpretiraju. Yo se u Americi pretvara u Džo. pritisnute mizoginijom i uskim viđenjem uloge žene koju im nameće patrijarhat. koje odgovara preovlađujućoj beloj srednjoj klasi u Ajovi u kojoj se našla. Džesi i na kraju Džejn. ne dozvoljavajući joj da stvara stereotipe o pripadnicama manjina koji im oduzimaju individualnost i ljudskost. jednu percepciju. U svim tekstovima očigledna je kritika patrijarhalnog poretka. Po njenim rečima. nagnali muškarce da idu u Ameriku.kako bi otkrile šta je oblikovalo njihov identitet. a u Americi od Džasmin u Džezmin. Kingston smešta radnju u istorijski okvir Opijumskih i građanskih ratova u Kini. koje su primorane da ostanu u domovini. prikriveni autobiografski likovi omogućili su joj da spoji dominikanske i američke delove svoje ličnosti. što joj dopušta da porodične priče o tragičnoj sudbini žena promeni u priče o snazi i otporu. kao i potiranja identiteta robova u Americi. Dž. ali i želja da se dokažu. Alvarez se okreće prošlosti da bi opisala imigrantsko iskustvo svoje porodice.

potrazi za kulturnim korenima koji ne pripadaju dominantnoj američkoj zajednici. a šta američkom. šta je nastalo kao rezultat porodičnih priča. To što zadržava za sebe delove prošlosti. što im nije nimalo lako. koji su u središtvu njihovih života. kao što pokazuju autorke. da prekine život kad joj muž umre. podložan promenama i (re)interpretacijama. Sve su vrlo svesne svog manjinskog statusa. Kingston pokazuje kako azijski Amerikanci moraju da se odrede prema svom identitetu. da prihvati viđenje muškarca kako će njen život izgledati. ove književnice su svesne da svaka priča ima nebrojeno mnogo verzija jer se menja sa svakim pričanjem. kako bi joj ta priča poslužila kao izvor inspiracije. sve autorke osvetljavaju teškoće sa kojima se suočavaju njihove junakinje kao žene i pripadnice multietničkih zajednica. Džezmin zna da ona nikada neće zaista postati Džejn. Džezmin Barati Mukerdži odlazi iz Indije zbog toga što odbija da bude žrtva zloslutnog predskazanja. koji je reflektovan pričama o imigraciji i egzilu. odvajaju ih od pripadnika dominantne zajednice. a ne samo jedne. u isti mah. onda za svoju ćerku. omogućava joj da preživi. podrivaju ideju monolitne istorije. međutim. Time što ne predstavljaju naratorke koje su se savršeno prilagodile. One odbijaju ideju da postoji samo jedna verzija događaja koja postaje okamenjena institucionalizovana istorija. ako ne za sebe. što pruža mogućnosti za različite interpretacije. ne znači da ih potire. Alvarez takođe uče kako da uspešno nađu kompromis između zahteva dominantne američke zajednice i manjinske dominikanske. Ali. one. 43 . Čak i kada se radi o drugoj generaciji imigranata koji su se rodili na američkom tlu. njihove junakinje ponekad uspevaju da razlike okrenu u svoju korist i odbijaju da vide sebe kao žrtve. asimilacije i života u novom jeziku. Njihov identitet zauvek ostaje podeljen. jasno je da uvek razmišljaju kao pripadnice dve kulture. Problemi imigracije. Junakinje Dž. Zbog usmene tradicije na koju se oslanjaju. U procesu stvaranja svog multietničkog identiteta. autorke shvataju da je on konstrukcija. kao u slučaju Malen i Erling. upravo njena moć prilagođavanja koja je svojstvena imigrantima.meni život. podrivajući tok vremena i naracije. egzila. Pružajući različite verzije. a šta zahvaljujući filmovima. jer ne mogu da razluče šta je to u njima što je svojstveno samo kineskom društvu. Luiza Debre Megpaj Erling pokušava da utekne tradicionalnom indijanskom braku koji je sputava. kao u slučaju naratorke Kingston i Ten ili o pripadnicama afroameričke i indijanske zajednice.

Oni koji su imali dugačku kosu prebacili su je preko lica. njihove oči kružile su kao reflektori. Kažemo da tvoj otac ima samo braću zato što je to kao da se ona nikada nije ni rodila. ruku i nogu. Kada su se muškarci vratili. Čuli smo glasanje stoke dok umire – pevce. Jedna žena je zavitlala pile čiji je vrat presekla. Neki su vezali bele trake oko čela. čupajući pirinač. redovi ljudi su vijugali preko naše zemlje. Onda su počeli da bacaju jaja i da kolju našu stoku. Nismo uopšte pričali o tome. Niko nije ništa rekao. mada nismo ni pokušali da ih zaključamo kako bi ih sprečili da uđu. košulja joj se zadigla napred. razumeš. Baliju. To je bio poslednji put za tvog dedu. trebalo je da rodi. a nazad se video beli pojas crnih pantalona. Samo par dana nakon što je naše selo proslavilo par brzih venčanja 1924. Hranili su i čuvali slepe putnike i pomagali im na Kubi.Maksin Hong Kingston BEZIMENA ŽENA – odlomak iz romana Ratnica: memoari devojaštva među duhovima – „Ne smeš nikom da kažeš”. Nije mogla da bude trudna. Oni koji su imali sreće da dobiju ugovore mahali su sa palube. Kao ogromna testera. Poznate divlje glave su kao plamenovi besnele na prozorima. Njihovi fenjeri su bacali odsjaj na mračnu vodu koja je oticala kroz sravnjene nasipe u poljima pirinča. i na kraju užasno stenjanje bika. Sećam se da sam pogledala tvoju tetku jednog dana kada smo se oblačile. One noći kada se rodila beba. uokvirene glave. nisam primetila pre toga kako joj je stomak porastao kao da je progutala lubenicu. Ali nisam ni pomislila da je trudna dok nije počela da liči na ostale trudnice. jer joj je muž bio odsutan već godinama. čiji su zubi bili niska od svetla. u porodičnoj dvorani gde su slike predaka i stolovi bili oko nas i gledali pravo napred. – da bi se osigurali da će se svaki mladić koji je krenuo ‘na put’ odgovorno vratiti kući – tvoj otac i tvoj deda i njegova braća i novi muž tvoje tetke su otplovili za Ameriku. tako smo mogli da vidimo da neki od njih. Isprva su bacali blato i kamenice na kuću. „ono što ću ti sada reći. Skupili smo se u sred kuće. ‘Srešćemo se u Kaliforniji dogodine’. Žene sa kratkom kosom namestile su je tako da im je stajala uspravno. Neki su plakali. ostavljale su crvene otiske. U Kini tvoj otac je imao sestru koja se ubila. izgradili smo još dva i tako zatvorili unutrašnje dvorište i treće kojim je otpočeta gradnja drugog dvorišta. nose bele maske. dugo nakon vremena kada bi to moglo da se desi. Zlatnu planinu. U to vreme kuća je imala samo dva krila. krv je u crvenom luku šikljala po njoj. Selo je takođe brojalo dane. rekla mi je majka. Sa noževa im je kapala krv naših životinja. verovatno muškarci i žene koje smo dobro poznavali. Havajima i u Njujorku. Bacila se u porodični bunar. Svi su slali novac kući. U rano leto. Umrljali su krvlju vrata i zidove. Seljani su u isto vreme provalili kroz vrata na prednjem i zadnjem delu kuće. 44 . seljani su poharali našu kuću. govorili su. seljani su nas opkolili. Šake položene na prozorska stakla. prasad. Neka lica su se zaustavila da bi piljila u nas. Kako su se seljani približavali.

Nemoj da pokažeš ocu da znaš da sam ti rekla. Starica sa susednog polja mahala je metlom iznad naših glava i pustila duhove metle. Kad god bismo uradili nešto lakomisleno. Sledeće jutro. Neki od njih su uzeli posude koje nisu bile razbijene i odeću koja nije bila pokidana. Ali miris prolivene turšije nas je i dalje štipao za nos. Prevrnuli su velike zemljane ćupove koji su bili visoki do pojasa. mešajući se u smrdljivoj bujici. Sada kada si dobila menstruaciju. Američke filmove smo gledali samo za Novu godinu – Oh. našla sam nju i bebu. pačija jaja i turšija od voća i povrća pokuljali su napolje. On se nje odrekao. Neće dodati ništa. Mi deca skakali smo od sreće kad bi nam roditelji doneli sa posla kornete sladoleda koji se topio. obala reke koja oblikuje njen život. Pokidali su njeno tkanje sa razboja. Imigranti su zbunjivali bogove time što su preusmeravali njihove kletve. Tvoja tetka se porodila u svinjcu to veče. Moja majka mi je rekla jednom i za svagda sve korisne detalje. a šta su filmovi? Ako želim da saznam kakvu odeću je nosila moja tetka. puštali smo zmajeve visoko. ludilu. Iz ove sobe je izraslo novo krilo za jednu od mlađih porodica.VRT Seljani su grunuli kroz oba krila. od onoga što je kinesko? Šta je kineska tradicija. na privremenom boravku u Americi menjaju imena kad god im se promeni život i brane svoja prava imena ćutanjem. Testirala je našu snagu da uspostavimo stvarnosti. Odsekli su komade mesa sa mrtvih životinja. prelepa lutko sa Beti Grejbl jedne godine i Nosila je žutu traku sa Džonom Vejnom sledeće. Posle toga smo pokupili pirinač i vratili ga u vreće koje smo zašili. a ne travnjak. Nemoj da nas poniziš. mrveći ih pod nogama. Kada su otišli. ‘Svinjo. uvek pokušavaju da imenuju neimenovano. Ona sadi povrtnjak. Ne bi ti se svidelo da te zaborave kao da se nikad nisi ni rodila. donosi kući sa polja paradajz čudnog oblika i jede hranu ostavljenu za bogove. kada pokušavate da razumete šta je ono u vama što je kinesko. morala bih da počnem ovako: „Sećaš li se tatine sestre koja se udavila u bunaru?” Ne mogu to da pitam. siromaštvu. Mogli smo da ih čujemo kako u kuhinji lome naše posuđe i udaraju šerpe. ušli su čak i u sobu tvojih dede i babe kako bi našli sobu tvoje tetke koju je delila sa mnom dok se muškarci nisu vratili. Kineski Amerikanci. ono što se desilo njoj može da se desi i tebi. jecali su i grdili dok su nam uništavali kuću. Nakon što je 45 . pretpostavljam. Rasturili su ognjište i bacili u njega novu tkaninu. priče na kojima smo odrasli. Mi koji smo pripadali prvoj generaciji rođenoj u Americi morali smo da otkrijemo kako se nevidljivi zid koji su imigranti izgradili oko našeg detinjstva uklapa u postojanu Ameriku.” Kada god bi morala da nas upozori na život.’ ‘Svinjo’. koji za njih. majka je pričala priče nalik ovoj. uzeli su šećer i narandže kako bi blagoslovili sebe.’ ‘Duše. navodili ih na pogrešan trag krivudavim ulicama i lažnim imenima. Oni u doseljeničkim generacijama koji nisu mogli da prihvate brutalno preživljavanje. Kinezi koje znam kriju svoja imena. takođe predstavljaju pretnju na slične načine – uvek pokušavaju da sve razjasne. upadljivu ili običnu. jednoj porodici. osim ako je na to ne natera Nužnost. kad sam otišla po vodu. trošili smo energiju. umirali su mladi i daleko od doma. Pocepali su njenu odeću i cipele i polomili joj češljeve. vašoj majci koja je obeležila vaše odrastanje pričama. Zapušile su porodični bunar. kako možete da razdvojite ono što je svojstveno samo detinjstvu. Moraju da pokušaju da zbune njihove potomke. Seljani su budni.

naš umorni otac izbrojao je preostalu sitninu na mračnom putu do kuće.” On je organizovao napad na nju. već je prožimao sve. Nije joj bio nepoznat. na kraju krajeva. Moja tetka mora da je živela u istoj kući sa mojim roditeljima i jela za stolom za otpadnike. Nemoguće je da je moja tetka bila usamljena romantična duša koja se odrekla svega radi seksa. Moja majka je pričala o napadu kao da ga je videla. trebalo da žive odvojeno. uvek je radila onako kako su joj naredili. roditi ćerku u doba gladi već je bilo dovoljno rasipno. I možda je mogla da odvoji silovanje od ostatka života da samo nije morala da kupuje ulje od njega ili da sakuplja drva u istoj šumi. Kada joj je porodica našla mladića iz susednog sela za mladoženju. u kineskom sinonim za brak je „uzeti snahu. Obojica su izdavala naređenja: ona ih je sledila. ali bi im oči svejedno gorele od prezira.” Niko nije pričao o seksu. Ili je možda on nju prvi primetio na pijaci. Ali žene su sa seksom rizikovale trudnoću. „Ako kažeš porodici. taj tajanstveni čin nagoveštava sramote koje mi nisu spomenuli. Da ne bude strah koji se produžava. Da li su ljudi koji uzgajaju sopstvene piliće i jedu njihove zametke i glave kao delikatese i kuvaju noge u sirćetu za zakusku. koji jedu čak i postavu bubca – da li su takvi ljudi mogli da iznedre bludnu tetku? Biti žena. i obećala pred svima koje su sreli da će biti njegova zauvek. Snahe su živele sa svojim svekrom i svekrvom. Preljuba je ekstravagancija. a time i živote. Onda je otišao za Ameriku. njegove zamene.” Njeni svekar i svekrva su mogli da je prodaju. ostavljajući samo kamenje iz bubrega. videla bi samo crno belo lice na zajedničkoj fotografiji koju su muškarci snimili pre odlaska. Neki muškarac joj je naredio da legne sa njim i da bude njegovo tajno zlo. gde je hrana dragocena. Možda je radio u susednom polju ili joj je prodao tkaninu za haljinu koju je sašila i nosila. moćne starešine su terale ljude koji su nešto pogrešili da jedu sami. Rekla je tom čoveku: „Mislim da sam trudna. Drugi muškarac nije bio. a ne sa svojim roditeljima. 46 . a onda užasnuo. time joj je prednost bila osigurana. kineske porodice bi odvratile pogled. platili smo s osećajem krivice. glasovi bi im postali napeti. Ali poslali su je nazad njenim roditeljima. čiju svrhu su još uvek razmatrali. Umesto da im dopuste da otpočnu novi život negde drugde sami. koja je bila snaha u drugom domaćinstvu. Poslušala ga je. već bi ih hranili samo ostacima. Žene u staroj Kini nisu birale. Ne bi prestupnicima dozvolili da odu. Želim da njen strah traje samo onoliko dugo koliko je trajalo silovanje. vodili su ljubav. mada su ona i moja tetka. tako da može da ga savlada. kao što bi učinili Japanci koji su mogli da postanu samuraji ili gejše. Skoro da je zaboravila kako je izgledao. Noćima kada su moji roditelji pričali o životu u domovini.svako od nas samo jednom bio na ringišpilu. Prve noći kada ga je videla. Ubiću te. toliko različit od njenog supruga. prebiću te. jer u selu nije bilo stranaca. kamenuju. stajala je pokorno pored najboljeg petla. ponekad bi pominjali „sto za otpadnike”. U tradiciji koja počiva na uzajamnoj vezi. ikada. Mora da se sretala sa njim i drugim prilikama osim zbog seksa. iznajme. Imala je sreće da je on bio njenih godina i da mu je bila prva žena. Strah nije prestajao. Kada bi pokušala da ga zamisli. Pitam se da li se maskirao kada se pridružio napadu na njenu porodicu? Možda ga je srela u polju ili na planini gde su snahe skupljale drva za ogrev. Dođi ponovo sledeće nedelje. Možda su je izbacili iz kuće kako bi izbegli napad osvetnika na svoju kuću. Mora da ju je njegov zahtev iznenadio.

Nikakve gluposti nisu dolazile u obzir. igra svetlosti. Kada je porodica delila dobra. Otvorila bi prste. Verovala sam da izraz „za dlaku uhvaćen” 47 . onda ga ponovo uvila duž razdeljka i iznad obrva. Ali retki nagon ka odlasku na zapad spustio se na našu porodicu. već da je bila divlja žena koja je volela da pravi džumbus. meni i sebi. četvorica njene braće otišli su sa ocem. žena koja se brinula o svom izgledu brzo bi zadobila reputaciju ekscentrika. i tako je moja tetka prešla granice koje nisu ocrtane u prostoru. vezala petlje i namakla ih na kažiprste i palčeve i povukla dvostruku nit duž čela. Na dan venčanja devojke bi se pokazale sa dugom kosom poslednji put.” Za ogledalom. Ako ne mogu da vidim njen život kako se grana u moj. Čak i pogrešno svetlo može da izbriše ono što najviše voli kod njega. rešili su se celog imanja i svih opasnosti. „Bila je upletena i svejedno mi je bila do kolena. Zbog toplih očiju ili blagog glasa ili sporog hoda – to je sve – par vlasi kose. Pa ipak. ako pokušam da je zamislim kao slobodnu ženu koja uživa u seksu. Onda bi povukla nit i vešto iščupala dlačice. kao žica i kost. nagađala je koja bi ga boja ili oblik zainteresovao. trojica braće su uzeli zemlju. moj otac. izdala je porodicu. Mogla je tako da napravi punđu da crni pramenovi kose pobegnu i vijore na vetru ili da tiho uokviruju lice. menjajući ih stalno kako bi pogodila pravu kombinaciju. Nijedan stil se nije mogao lako pretvoriti u razigrane pramenove zbog kojih bi srce moglo da zastane. pošla je ka onome što je uporno opstajalo. Moja majka je primenjivala istu metodu na mojoj sestri. učinila je njene želje tananim. linija. Nakon što su moji baka i deda dali ćerku porodici njenog supruga. moja tetka je pokušavala da češljem stvori jedinstvene uvojke. izgledalo je kao da su se na zidu pojavile senke dve guske. duboko ukorenjene žene imale su obavezu da održavaju prošlost i brane je od poplave. rekla mi je majka. konac bi se uvrteo i uhvatio dlačice. Da bi ostala zaljubljena. da moja tetka nije uživala u suptilnosti svoga prijatelja. očistila konac. Rad na održavanju tradicije zahteva da se osećanja koja igraju u stomaku ne pretvore u delo. a da to niko ni ne primeti. Želela je da se okrene za njom. Sve udate žene su sekle kosu kratko iznad ušiju ili je skupljale u zategnute punđe. koju su njena braća. uhvaćena u sporom protoku vremena. oči bi joj zasuzile kao da ih bodu iglice bola. pustila da joj snovi nadođu i izblede i posle nekoliko meseci ili godina. Posmatrala je nekog muškarca jer joj se sviđalo kako je začešljao kosu iza ušiju. Strah od užasnog zla koje se krije u zabranjenom. Kada bi spojila prste. „Bila je tako dugačka da mi je golicala kolena”. ali samo su starije žene na našim porodičnim fotografijama imale punđe. Zamenila nas je za čaroliju koja nestaje sa umorom. pletenicu koja nije zalepršala kada je vetar zamro. zvuk. ili joj se svidela linija njegovog torzoa zakrivljena u ramenima i prava u kukovima kao dugački znak pitanja. Treba samo gledati kako nestaju kao cvet trešnje. Na imanju pored mora. Uvrnula bi konac. začešljala je iza ušiju. Samo se od nje očekivalo da neguje tradiciju. a ni muškarce.Ona je bila jedina ćerka. izabrao je obrazovanje. često se bavila sobom pred ogledalom. Podigla bi kosu sa čela. međutim. Lako je moglo da se desi. a najmlađi. mogli da zanemare. to se ne uklapa. Ne znam nijednu takvu ženu. među varvarima. ne pruža mi nikakvu pomoć kao preteča. Temeljne. korak. Ali možda je moja tetka. suprugom i stričevima „na put” i postali zapadnjaci posle nekoliko godina. da je očuvaju bezbednom za povratak. moja prethodnica.

Možda su već pre toga morali da zauzdaju svoju radoznalost i otišli su. Žene su ličile na velike morske puževe – nosile su uvezana drva. Moja baka ga je naterala da poništi trgovinu. porodicu. Ako bi posvetila sebi samo malo više pažnje od čupanja dlačica i čišćenja bubuljica. dok su im majka i sluge skidale zavoje samo par minuta svake večeri kako bi pustili krv da jurne nazad u vene. da ga nisu interesovale samo zadnjica i sise. I kao što je bilo za očekivati. verovatno mog oca koji je bio najmlađi. Imigranti koje znam imaju bučne glasove. kao polje puno ptica koje se gnezde. Nadam se da je čovek koga je moja tetka volela cenio čisto čelo. od skoro izrasli u muškarce i žene. Mora da su je svi jako voleli. Ujaci. tačno na mestu za koje je u almanahu pisalo da određuje zlu sudbinu. zato što su ga tamo jednom zamenili za devojčicu. nemodulirane nalik američkim tonovima. mogla je da još neko vreme živi kao njihova ćerka. bila je jedina. Jednoga dana je doneo bebu devojčicu. Svi su posedovali samo radnu odeću i svečanu. vremenu kada se porodice posećuju. Probola je vrelom iglom i isprala ranicu hiperoksidom. Sestre bi sedele na krevetu i plakale zajedno. razmenjuju novac i hranu. time je prizvala nesreću za čitavu tu godinu. Beda ih je bolela i to je bio prevashodni razlog zbog kojeg su otišli.znači da su zatvorenika vezali koncem za depilaciju. nikada nisu izgovorili. uplašeni da bi njihovi pogledi. Jednom je moja tetka našla pegu na bradi. nije bila dovoljna mojoj tetki. „bio je lud od kad ga je Japanac ubo bajonetom u glavu. rođaci. Ali. osmeh kao nijedan drugi. morali su da izbrišu osobine svoga pola i da izgledaju jednostavno. dragocena kći. jedinog brata koji se nije vratio u Kinu. mogli da uplašeni polete i budu uhvaćeni. braća bi je takođe posmatrali da su bili tu između dva putovanja. Da bi se usredsredili na nejasnoće. razmažena i zagledana u ogledalo zato što ju je porodica obasipala pažnjom. seljani bi počeli da je ogovaraju. Kosa i oči koje mogu da zavrte pamet. Dok je njena kosa privlačila njenog budućeg ljubavnika.” Stavio bi svoj penis na sto i smejao se. predstavljali su pretnju idealu pet generacija koje su živele pod istim krovom. bebe i opran veš na leđima kao puževi kućice. jedva su dočekali priliku da je uzmu nazad od svekra i svekrve. Takva svakodnevna ljupkost. moja tetka je retko kad imala priliku da izgleda najbolje što može. Sanjala je o ljubavniku tokom petnaest dana Nove godine. čak i nakon mnogih godina koje su proveli daleko od sela gde su dozivali prijatelje preko 48 . Krišom bi se češljala. mnogi drugi muškarci su je posmatrali. sestrići. Naročito boli kada se čupaju dlačice sa slepočnica. drugi. Pa ipak sigurno bi se oslobodila neka čudesna lepota kada bi radnica ostavila svoj teret i ispravila leđa u luku. Kada je njen suprug otišao. Kinezi se ne dive pognutim leđima. Braća i sestre. boginje i ratnice stoje uspravne. selo i samu sebe. Ali pošto žena koja češlja kosu može da izbaksuzira početak. obožavao ju je. međutim. ali majka je rekla da smo sretne što nam nisu uvezali stopala kada smo imale sedam godina. za nju. Neke priče opisuju mog dedu kao drugačijeg od bilo koga. a svečanu su nosili samo za proslavu nove godine. osim mog oca. Trgovao je i zamenio jednog sina. konačan razlog zbog kojeg su napustili kuću koja je vrvela od ljudi. Možda su je neobično voleli. umotanu u braon kaput iz Amerike. ljudi su se jedni drugima unosili u lice i vikali iz sobe u sobu. rekla je. Kada je konačno dobio sopstvenu ćerku.

fizičku predstavu pukotine koju je izazvala u „zaokruženosti”. crnci i Japanci – mogli bi takođe da se zaljube u mene. Zadržala je ime muškarca za sebe kroz porođaj i smrt. Ali jedno ljudsko biće koje plane u nasilju moglo je da otvori crnu rupu. nečujno sam dodavala „brat” imenu svakog dečaka koji bi me možda pozvao na igranku kako bih ga izbaksuzirala. ni prokaženi niti iko od onih koji su jeli. pa bih mogla da im posvetim pažnju. Dete zauzeto jelom koje bi uhvatilo činiju samo jednom rukom dobilo bi upozoravajući pogled. „mlađi brat. bilo koji drugi – belci. Među bogatašima i siromasima. tako sam izbaksuzirala i samu sebe – niko me nije pozvao na sastanak. Svaka reč koja pada iz usta je novčić koji je bačen. Ali. gde su članovi porodice najbliži jedni drugima. kako da privlačnost učinim posebnom. mašem obema rukama i vičem preko biblioteke: „Ej! Volite i vi mene!” Nisam imala pojma. Neusklađeni parovi su prekidali budućnost. čak ni kad vežu ljude jedne za druge od detinjstva i podižu ih zajedno. Deca i odrasli se po tome ne izdvajaju. a ne savijenih kao u goluba. Brak sadrži obećanje da će se stranci pretvoriti u prijateljske rođake – čitava nacija rođaka. Hodala sam uspravno (pravih kolena. Zaokruženi trenutak ispunjen pažnjom pripada svakom ponaosob. bila posebno pažljiva. niko nije smeo da govori. javna. koliko opasan. oluju koja bi u sebe uvukla čitavo nebo. otišli su do moje tetke kako bi joj pokazali ličnu. Trebalo je da ustanem. 49 . Uplašeni seljani koji su zavisili jedni od drugih da održavaju stvarnost. porodila se u tišini. kako da kontrolišem njen pravac i silinu. a više nalik devojčicama. Svi seljani su bili rođaci. U seoskoj strukturi. i titule koje su vikali bučnim seljačkim glasovima nisu dopuštali da porodične veze ikada budu zaboravljene. Možda je on bio neko iz njenog sopstvenog domaćinstva. tajan i odvojen od njihovog. pokušavajući da se pretvorim u američki ideal ženstvenosti. Samo bolesnici moraju da šapuću. Seljani su je kaznili zbog toga što je postupala kao da može da ima privatan život. Kineska komunikacija je bučna. prstiju isturenih napred. koja je trebalo da bude otelotvorena u istinskim naslednicima. vreme i zemlja su je držali u ravnoteži. što je kineski ideal ženstvenosti) i govorila nečujnim glasom. nije ga optužila kako bi bio kažnjen sa njom. međutim. Naša porodica je dozvoljavala romansu do izvesne mere. Da bi sačuvala ime čoveka koji ju je oplodio. činila mi se mnogo razumnijom. Kao da sam osećala atavizam dublji od straha. Svako ima osam miliona rođaka. U tišini su davali i prihvatali posude sa hranom. ali odnos sa čovekom izvan porodičnog kruga ne bi bio ništa manje omražen. plaćajući cenu odraslih mlada i dajući miraz ćerkama kako bi sinovi i ćerke mogli da se ožene ili udaju za strance.polja. Ako bih postala lepa na američki način kako bi se pet ili šest kineskih dečaka u mom razredu zaljubilo u mene. Koliko je onda beskoristan seksualni manirizam. Ali za porodičnim stolom. naravno. Sestrinska pažnja. Roditelji su proučavali natalne karte verovatno ne toliko da bi se uverili da će brak biti sretan koliko da bi sprečili incest u stanovništvu koje ima samo stotinu prezimena. Postali bi manje opasni. dostojanstvena i časna. Nisam mogla da sprečim moju majku da se dere u bibliotekama ili preko telefona. ali moja tetka je koristila tajni glas.” „stariji brat” – stopetnaest srodničkih titula. Privlačnost može tako tvrdoglavo da se otme svakoj kontroli da čitava društva koja počivaju na organizovanim odnosima među ljudima ne mogu da održe red. braća žene svoje usvojene sestre kao golubice. Svaki muškarac dokle je pogled dopirao bio bi neutralizovan kao ljubavnik – „brat”. duhovi su treperili među živima.

postala je zločin u vreme kada je selu bila potrebna hrana. Ponekad je vizija svakodnevne utehe potiskivala stvarnost: videla je porodicu kako se s večeri kocka za trpezarijskim stolom. Seljani su došli da pokažu mojoj tetki i njenom ljubavniku koji se skrivao. okrugli prozori i činije za pirinač – svi ti talismani izgubili su moć da upozore porodicu na zakon: porodica mora da bude cela. koja je možda mogla da bude samo greška u vreme izobilja. njihovi fenjeri su rasuli svetla po poljima naspram njihovih kuća. Moji brat i sestra su umrli u Kini od nepoznate bolesti. Kada je osetila da se porođaj približava. okrugli stolovi koji se po veličini uklapaju jedan u drugi. umorni od sađenja u suvoj zemlji – bili su primorani da ostave selo kako bi mogli da pošalju porodicama novac za hranu. koji neće da uzimaju prasiće. Unutra. Kada su se ove slike rasprsle. Satima je ležala na tlu. veća i veća. da će se talasi posledica vratiti nepredvidivo. osetila je bol kako se vraća. bila je usamljena jedinka plemena. Okrenula se na leđa. Otvoriće joj oči da bi videla neumitnost. Prijalo joj je da oseti ogradu koja ju je okruživala.Da je moja tetka izdala porodicu u vreme velikih žetvi i mira. pohlepni. Duše! Mrtvi duše! Duše! Nikada se nisi rodila. Vidi šta si uradila. svaki korak bio je juriš u bespuće. radosni što su se jednoga jutra pojavile mladice pirinča. i bacila se na zemlju. otrčala je do svinjca. Selo su morile pošasti duhova. umrećemo. Crni prostor se otvorio. insistirali su na kažnjivosti. Popela se preko ograde i kleknula u prljavštinu. možda je mogla da izbegne tako surovu kaznu. Ljudi koji su odbijali fatalizam kako bi mogli da izmisle pomoćna sredstva kao što su pravda i krivica. pomislila je. zvezde su se još više udaljile. Ta zaokruženost morala je da bude svedena na meru novčića kako bi mogla da vidi njen prečnik: kazniće je na dan rođenja njenog deteta. nije mogla da je obuzda. dovoljno daleko od kuće da im ne čuje glasove. Poricali slučajne okolnosti i otimali krivicu od zvezda. Smrt dolazi. da verno podupire porodično stablo time što će rađati sinove koji će se brinuti o starima i mrtvima. da je povrede. Ali muškarci – gladni. ležala na tlu. kada se rodilo mnogo dečaka. Kao da joj je cela koža bila oderana. Crni bunar neba i zvezda se udaljavao.” Otrčala je u polja. Postala je jedno sa zvezdama. telom joj je prošao grč. Ta bol ju je ohladila – hladna. bol deteta. svetla tačka u tmini. bez druga. mladi su masirali leđa starijima. Nakon što su seljani otišli. ratovi sa Japanom i poplave. usmerava se na njeno telo. stalna vrsta bola na površini. bandita. a nova krila dodata mnogim kućama. koja više nije bila njena.” Pritisnula je čelo i kolena na zemlju. Ubila si nas. vrtela se sve brže i brže. jer ona je bila suviše kratkovida da shvati da je njena preljuba već povredila selo. koji će se zauzvrat brinuti o porodici. nikad neće biti kraja strahu. naizmenično je postajala telo i vreme. „Aija. bez doma. Preljuba. okrugli dovraci. bila je nezaštićena nasuprot prostoru. razoren dom. spazmodična. daleko iznad nje zauvek. Videla je kako čestitaju jedni drugima. 50 . Smrt dolazi. u večnoj hladnoći i tišini. Pre nego što je sledeći grč mogao da je spreči. „Ovo je žuč i ona će me ubiti. druga vrsta bola. nekad prerušeni. kao oni sada. grejala ju je. „Previše su me povredili”. bio je daleko. Podigla se na noge kako bi se bolje borila i setila se da su se žene koje su držale do starih običaja porađale u svinjcima ne bi li zavarale ljubomorne bogove što udeljuju bol. Agorafobija se uskovitlala u njoj. pomislila je da su je povredili. a porodica je razbila tišinu i klela je. telo i osobenost kao da su nestali. Okrugli mesečevi kolači. a onda se opustila. Seljani su ubrzali točak vremena.

Verovatno je bila devojčica. papirne kuće. I učestvovala sam. a ne duhovi. Moraće da se bori sa duhovima na raskršćima za nekoliko kifli koje osećajni građani ostavljaju kao mamac da bi ih odvukli od sela i domova tako da duhovi predaka mogu da na miru uživaju u gozbi. U zoru. oni mogu da se ponašaju kao bogovi. a očevi tako krhki. Okrenula bi joj lice nadole u blatu. novac za duhove. sigurno manju od bilo čega ljudskog i mogla je da oseti da je ipak bila ljudska – prsti na rukama i nogama. nogice su joj bile lepo složene jedna ispod druge. ljupko kao malo tele. da otima i krade od onih koje živi potomci daruju. Pokuša- 51 . Onda je počelo da ispušta male zvuke dok je sisalo.” Verovala sam da seks ne sme da se imenuje i da su reči tako snažne. papirne automobile. već to što ju je porodica namerno zaboravila. Zahvaljujući porodičnom stablu imaju obezbeđena papirna odela. To što je ponela bebu do bunara pokazuje da ju je volela. bilo potrebno da spere ljagu sa imena i da bi jedna pogrešna reč razjarila srodnike čak i ovde. podigla je bebu i otišla do bunara. Njena izdaja ih je toliko raspametila da su se postarali da će patiti zauvek. Kada se probudio. da bi sama reč „tetka” mogla da ozledi oca na neki tajanstveni način. piletinu. Inače bi je napustila. Pomeralo je glavu tamo-amo dok nije našlo bradavicu. Otkopčala je široku košulju i zakopčala je preko deteta. čak i posle smrti. malo prase. postoji neka nada za oproštaj za dečake. Tvoj otac ne želi da čuje njeno ime. počelo je da se migolji i bacaka dok ga nije gurnula do grudi. Povukla ju je na stomak. i ležala je sklupčana tamo. kučence. nakon što se nastanila među doseljenicima koji su nam bili komšije u zemlji predaka. niti izgovorila tetkino ime. para i tamjan se dižu iz svake zdele pirinča. meso i pirinač zauvek – mirisi im se isporučuju u dimu i vatri. stvrdla je grudi da ne bi poteklo mleko koje je njegov plač oslobodio. nokti. Ali ima još nešto u toj zaveri ćutanja: žele da učestvujem u njenoj kazni. seljani koji idu u polja stajali bi pored ograde i gledali je. Stegla je zube koliko je bilo dragoceno. Ali kako će to sićušno detence bez porodice naći njen grob kada nigde neće biti nikakvog belega. ranu koju samo porodica koja bi se okupila oko njih može da zaceli. već bi se vuklo za njom. konačno ga je izbacila napolje. Pun mleka. ni na zemlji ni u porodičnoj dvorani? Niko joj neće dati ime koje će pripadati porodičnoj dvorani.U trudovima. Prava kazna nije bio brzi napad seljana. Ono će se brinuti o njenoj duši. Dete bez porodičnog stabla ne bi joj učinilo život lakšim. Ljudi koji mogu da upokoje mrtve mogu i da ih proganjaju i vređaju i dalje – to je neka vrsta obrnutog obožavanja predaka. Pošto se odmorilo. preklinjući je da mu da svrhu. Majke koje vole svoju decu vode ih sa sobom. „Nemoj nikom da kažeš da si imala tetku. uvek lišena svega. mali duh je spavao. Pred jutro. ostavljaće hranu za njen duh. Uvek gladna. Možda je njen odlazak u staju bio poslednji odgovoran čin: zaštitiće ovo dete kao što je štitila njegovog oca. Povela je dete sa sobom u pustoš. oboje su osetili istu sirovu bol razdvajanja. Posegla je rukom da bi dodirnula vrelu gomilicu koja se mrdala. moraće da moli druge duhove za hranu. haljine. kao duh. ne znam ga. podignute zadnjice. nos. Pri njegovom rođenju. Nikada se nije rodila. Mislila sam da je mojoj porodici. ta žena koja je nosila dete kao stranu izraslinu koja ju je razboljevala svakoga dana. U tom miru. Tokom dvadeset godina od kada sam čula ovu priču nikada nisam pitala za detalje.

koža im je naduvena. a ona je izvršila samoubistvo iz inata. bez obzira čiji su oni preci. Kinezi su se oduvek veoma plašili davljenika. Ja odajem njenu priču. Moja tetka me proganja – privlačim njen duh. Dobra se ne raspodeljuju između duhova na ravne časti.vajući da utiče na Kineze da brinu i za osobe izvan svojih porodica. iako nisu napravljene u origami oblike kuća i odeće. Mislim da mi ne želi uvek dobro. njihovi duhovi jecaju. čekaju tiho pored reke da u nju povuku svoju zamenu. samo ja joj posvećujem stranice papira. jer posle pedeset godina zanemarivanja. (S engleskog prevela Aleksandra Izgarjan) 52 . udavila se u porodičnom bunaru. predsednik Mao nas podstiče da posvećujemo naše papirne replike duhovima istaknutih vojnika i radnika. Moja tetka zauvek ostaje gladna. mokra kosa im visi.

VRT Ejmi Ten IZBOR MOJE BAKE U mojoj radnoj sobi. Žene su došle na mesto na slici. „To znači blago. Kada sam prvi put videla ovu fotografiju kao devojčica. naslonjena na stenu je moja baka Džingmej. koju su još zvali i „žena za zamenu”.” Majka mi je ispričala da je slika snimljena u Hangzou. rekla mi je majka. ako je suditi po odeći. Hangzou. sa 8 godina. Moja majka (u sredini). činila mi se egzotična kao da dolazi iz mesta i vremena daleko od mene. oko 1924. na pisaćem stolu. Žene i devojčica išle su u krug i držale 53 . oko 1924. Na prvi pogled se čini da su na izletu. budistički hram. Monasi koje su unajmili za tu priliku otpevali su prikladne reči. „Zvala me Baobej”. sa ljudima koji nisu imali veze sa mojim američkim životom. Ali vidite one bele trake na njihovim suknjama? Bele cipele? To je znak da su u žalosti za bakom moje majke Divong. Kina. verovatno u proleće ili jesen. stoji stara porodična fotografija u jednostavom crnom okviru na kojoj su pet žena i jedna devojčica ispred paviljona na obali jezera. Pogledajte njihova uvezana stopala! Pogledajte tu smešnu damu koja je iščupala kosu iznad čela! Ona ozbiljna devojčica je moja majka. da učestvuju u još jednom svečanom obredu za nju. Iza nje. Izgleda kao da ima osam godina.

kaže da se duh čoveka koga je osudio na smrt vratio iz pakla i ubio ga. Pogledajte lepu ženu koja je naslonila prst na obraz. međutim. Bila je udovica siromašnog naučnika. jer je njegova smrt 1918. Išle su na plesove i nosile odeću sa stilom. Ona je sestra od ujaka moje majke Nunu Aiji. a onda spalile velike gomile novca za duhove kako bi Divong mogla da se uzdigne do višeg mesta u svom novom svetu. „Duma je umrla na isti način na koji je živela. kako je neko rekao. gurnuli su sto i lonac kipuće supe se prevrnuo i prolio po vratu nećake.” rekla je moja majka. bile veoma moderne. Džjou Ma. Ali primedbe na kuvanje njegove prve žene nisu prestale. Porodica Velikog Ujaka konačno je ugovorila brak sa porodicom lepotice koja je postala njegova druga žena. 54 . Zarekla se da će radije umreti nego da bez potrebe živi i jedan dan duže. prekršivši naredbu porodice da ostane zauvek udovica. „snažno. A nisu bile seljanke već su živele u velikim gradovima. da sama Duma ima iskrivljenu prirodu. ćerka njenog dede i njegove „prave žene”.” A sada pogledajte malu ženu sa kiselim izrazom na licu. Tokom jedne od njihovih žučnih rasprava za večerom. Toliko je bila ispečena da je jedva preživela. prezirala je Dumu. mnogo je patila”. Duma je bila tetka moje majke. rekla mi je majka. svoju poćerku. Klečale su i molile se. Moja majka je bila ta mala nećaka i do kraja života je imala ožiljak na vratu. „Dragocena tetka”. Ali Divong. Kasnije se Duma ubila. Kada se razbolela od bolesti koja je bila lako izlečiva. ali ne i kuvala. razlog zbog kojeg su upozorenja prenošena s kolena na koleno u našoj porodici kao zaveštanja. koja je volela Dumu. često se žalio da mu je porodica izabrala ružnu devojku za suprugu. moj deda ujak. Nu-Pei.upaljene mirišljave štapiće. zbog toga što nije uopšte mogla da iznađe način kako da izdržava sebe i ćerku. Samo nagađam da se radilo o gripu. Kasnije se razvela od muža – što je bio veoma smeo postupak za ženu u to doba. moja baka. nešto više od godinu dana nakon što je snimljena ova fotografija. baka moje majke. „Šta je drugo mogla da uradi?”. Odbila je advokata i udala se za drugog čoveka. Srećom po nju. kao i smrt miliona drugih koji su umrli tokom velike pandemije. Nije je bilo briga što se prva ćerka Dume rodila sa grbom – znak. rekla je moja majka. Da bi pokazao koliko je nezadovoljan. moje bake. zato što je bila „previše snažna”. Ne možete to da vidite. ima taj izraz. iskoristila je neki tajanstveni način zbog čega je tri dana umirala polako. Postoji razlog zbog kojeg Ujakova Žena. Trebalo je da budu one koje su imale sreće u životu. čoveka koji je imao nesreću da umre od gripa baš kad su ga postavili da bude zamenik sudije u malom okrugu. Njen muž. ali celo lice Nunu Aiji bilo je prekriveno ožiljcima od boginja. Džingmej. odbila je da pije bilo kakve lekove. „Pričalo se da je imala sreće što ju je advokat još uopšte hteo. za razliku od njene sopstvene ćerke. Ali onda. Duma. Svaka od ovih žena propatila je zbog užasne sudbine. I ubrzo nakon toga je umrla. „Velika Majka” je ona žena kraljevskog držanja sa očupanim čelom koja sedi na steni. Nunu Aiji je na kraju prihvatila drugu ponudu advokata – ovoga puta da postane njegova konkubina broj dva. bila nagla. Nije prestala da posećuje Dumu kada se preudala. Porodična legenda. žena za zamenu. stalno je vređao Džjou Ma i kritikovao način na koji sprema jela. Ovo je takođe fotografija sa tajnama i tragedijama. poživela je još samo godinu ili dve nakon što je snimljena ova slika. Žena u tamnom kaputiću pored nje je njena služavka koje se moja majka seća samo kao žene koja je čistila. dobila je dve bračne ponude od dve porodice.

Konkubina je bila kao neka vrsta prostitutke. „Pokušala sam da ih skinem”. zar to nije ono što su već izabrali da će verovati? Tokom toliko godina. koja je plakala na njenoj samrtnoj postelji. „Nemoj da ideš mojim stopama”. bogataš koji je voleo da sakuplja lepotice ugledao je moju baku. iz visoke klase. Na sahrani moje bake. ražestila se. na žalost. saznala sam da je moj ujak našao način da isti teret sramote skine sa svojih leđa. Moja majka je bila dobra žena.Nekako u vreme kada je snimljena ova fotografija. Moja majka nikada nije mogla da priča o sramoti što je bila ćerka konkubine. puna cena. ženi koja je verovala da je smrt jedini način da promeni svoj život. rekla je svojoj ćerkici. Učlanio se u Komunističku partiju 1963. Nismo imali obraz! Nismo nikome pripadale! To je sramota koju nosim kao teret koji nikada neću moći da skinem s leđa. „Nisi živela u Kini tada. i da ta njena unuka ima sopstveni novac. Još kao mala često je govorila o tome da će se ubiti. Zar prošlost nije ono čega se ljudi sećaju – ko je šta uradio. a ne nesrećne sudbine). sebi oduzela život. kako mi je rekao. „Kako možeš da razumeš?”. rekla mi je majka. Moja majka je plakala kada je to čula. godine – pre svega. Ja sam bila njena ćerka. Nije imala izbora. a to je da priča priče. Ni manje. monasi su vezali lance oko nogu moje majke kako ne bi odletela sa duhom svoje majke. da bi zbacio režim koji je naterao njegovu majku da postane konkubina.” Pokušala je i da ide njenim stopama. izopštivši je na taj način iz društva. 55 . čak ni sa najbližim prijateljicama.” Rekla sam joj da razumem. Ne znaš kako je kad nemaš nikakav status u životu. ni više. Eto tako može da se promeni prošlost”. da može da kupuje – pedeset posto popusta. Razmišljam o tome šta je moja majka rekla. a pola njenog muža. On je bio sin kojeg je moja baka ostavila kada je otišla. Često gledam ovu fotografiju i mogu slobodno da kažem da moja baka nikada nije mogla da zamisli da će jednoga dana imati unuku koja živi u kući koja je pola njena. A moja majka je odgovorila: „Može da je promeni. „Ljudi to ne mogu da razumeju. i naredio jednoj od svojih žena da je pozove da igraju ma-džong. Jedne noći ju je silovao. kako i zašto? A ono čega se ljudi sećaju. radi ono što joj je važno. koja ima psa i mačku koje je razmazila (to što nema decu stvar je njenog izbora. bogataševog prvog sina. kako bi ispričala celom svetu da znaju šta je moja majka propatila. rekla mi je jednom. Kada je rodila dečaka. Moja baka postala je konkubina tog bogataša i povela je ćerku na ostrvo blizu Šangaja. Bila sam njen život. Objavio je priču o svojoj majci. moja porodica verovala je da je moja baka bila žrtva društva. mnoge od njih o svojoj baki. Neki rođak je jednom grdio moju majku: „Što pričaš ćerki te beskorisne priče? Ona ne može da promeni prošlost”. Nikada nije prestala da oseća poriv da to učini. na još jednom izletu. ne mora nikog da pita za dozvolu da nešto kupi – zato što sama zarađuje za život. nema veze. „Bila sam njeno blago. Pričam joj kako bi ona ispričala svima. „Nemoj nikome da kažeš”. ubila se tako što je progutala sirovi opijum koji je stavila u pirinčane kolačiće što se prave za Novu godinu. Složili smo se da je moja baka izvor snage za celu našu porodicu. koja je. koja je već bila postala udovica. Rekla sam mu da pišem o svojoj baki u romanu. Kada sam sa majkom otputovala u Peking. Ostavila je sina za sobom kako bi mu sačuvala obraz.” Na kraju se rasplakala.

plačemo. ili što je moglo da bude ili još uvek može da se desi. Zajedno dolazimo do grobnice uspomena. To je ono što nas oslobađa. Znamo da prošlost može da se promeni. razbijene u paramparčad. vraćam se u prošlost. Zajedno pišemo priče o onome što je bilo i što je trebalo da bude. Možemo da izaberemo čega ćemo se sećati. tugujemo. Gledam u fotografiju moje bake. Možemo da izaberemo u šta ćemo da verujemo. Ali onda uviđamo da je nešto preostalo: nade. ali još uvek tu.U radnoj sobi. sećamo je se na drugi način. zamišljamo prošlost drugačije. Otvaramo je i oslobađamo ono što je previše dugo bilo sahranjeno – užasan očaj. (S engleskog prevela Aleksandra Izgarjan) 56 . Bolujemo. Moja baka i ja idemo jedna pored druge. taj izbor. oslobađa nas da se nadamo da možemo da iskupimo iste te uspomene za malu devojčicu koja je postala moja majka. do trenutka kada je moja baka rekla mojoj majci da ne ide njenim stopama. razarajući bes.

naredio mi je čovek sa ogromnim ušima. Vukla sam svoj naramak ka reci. Drveće je bilo pognuto. Nekada davno. ruku izgrebanih i ogrubelih od lišća i trnja. Kroz to oko oni su virili u nevidljive svetove. prošaputala sam. Kada je Behulinom mladoženji bilo suđeno da umre od ujeda zmije u noći njihovog venčanja. Domaćice su se raspravljale. Jedna grančica koja je štrčala iz naramka drva za potpalu. Zubi su mi se usekli u jezik. Ne možeš da znaš šta me čeka u budućnosti!” „Kako hoćeš”. isprepletanog korenja. Ja sam bila ništa. Bila sam bespomoćna. „Ti si jedan ludi starac.” Osetila sam slatki miris zimskog divljeg cveća. zagušeno zumbulima i izmetom bizona koje su dečaci iz sela prali uzvodno. boje smeđeg mulja. viknula sam. ako je to potrebno. usporene.” Podigao me je na noge i pokazao mi puteljak koji je vodio iz šume ka okuci reke. „Ne!”. „Devojčice ne bi smele ovde da lutaju same. Astrolog je ponovo pao u trans. najsvetiji mudraci razvili bi treće oko na sredini čela. Pala sam. Mrzela sam to mesto. vrisnule su moje sestre. Nevolje su krenule prema meni. „Ne verujem ti”. Moje starije sestre. a potom krenule da brišu moju krvavu zvezdu skvašenim krajevima svojih velova.VRT Barati Mukerdži DŽEZMIN 1. Prepelice su skakutale. ispod banjan drveta u selu Hasnapur.” 57 . napravila mi je ranu na čelu u obliku zvezde. čestica prašine u solarnom sistemu. srećne devojčice sa rukama glatkim poput putera. Zvezda je krvarila. „Šta se dogodilo?”. Ležala sam mirno. ispuštajući lešnike. Uvek sam mislila da me štite ženski duhovi. Nisam misila da sam ništa. „to je moje treće oko”. Reka je tu stvorila mirno jezerce. prokleta. „Sudbina je Sudbina.” Potom me je snažno lupio po glavi. da li bi njegova smrt bila sprečena gradnjom tvrđave od čelika? Začarana zmija proćiće i kroz čvrste zidove. Astrolog je smotao svoju pohabanu prostirku i gurnuo stopala u gumene sandale. grabeći vodu kantama iz skoro presušenih bunara. „To nije ožiljak”. koja sam skupila pre toga. Veverice malene poput miševa jurile su preko mojih ruku. Dobisi su ispirali veš na kamenim pločama. rekao je astrolog. Tada sam imala samo sedam godina. uzviknula sam. cerekajući se. „Ono što treba da se dogodi. dogodiće se. „Sada sam ja mudrac. još uvek su se kupale na stepenicama koje su vodile u reku. krijući se i tražeći me u visokoj travi. astrolog je prislonio svoje blago savijene dlanove na uši – njegov satelitski tanjir okrenut ka zvezdama – i predvideo da ću ostati udovica i zauvek napustiti taj kraj. „Sad ćeš imati ožiljak na licu do kraja života! Kako će ti porodica ikada pronaći muža?” Iščupala sam se iz njihovog brižnog stiska. „Idi nađi svoje sestre”. Žene su pepelom ribale plehane posude. bila sam brza i spremna sve da probam. U pričama koje je naša mama recitovala. kao da su tu bili ukorenjeni duhovi starih žena.

2. potom skreću preko talasastog mora zemlje Lucovih. natopljeno vodom. rekao je. Iz kuhinje mogu da vidim jedinog Lucovog sina. rekao je. kao da ga je voda držala slepljenog. Bliže. Koprcala sam se i ritala nogama od besa. oči pojedene. ‘zvanično’ kaže on. Ono što je moja prednost je sledeće: nije bio u invalidskim kolicima kad smo se upoznali. telo se prepolovilo. Petnaest stotina ari zemlje Lucovih i Riplmejerovih presecaju nekoliko ribnjaka i ledničkih nanosa. Džejn Riplmejer ima račun u banci. Ajova nije ravna. Dosada je neka vrsta luksuza. Ljudi misle da smo venčani. ti pripadaš ovde. a onda su oba dela brzo potonula.Moje sestre su se sitnim koracima popele uz klizave stepenice. Ima mnogo stvari koje ja zaslužujem. ali dosada je sama po sebi jedna vrsta dešavanja. Darela. Kako ti možeš da odeš iz Njujorka. Mi smo od onih koji se venčavaju. On je bankar u malom gradu. zgrabile svoje krčage i moj svežanj drva. Takav je i Pandžab. Ovo je prvi put da Darel sam seje. U trenutku kada sam ga dodirnula. živim u Badenu. Otplivala sam do mesta gde je reka bila zlatna od sunčevih zraka koji su se prelamali kroz izmaglicu. Ivice uzoranih polja izgledaju kao pačvork prekrivači u raznim nijansama od svetlozelene do sivo smeđe. na mestu gde se naša zemlja blago spušta ka 58 . u okrugu Elsa u Ajovi. Ajova je dosadna i ravna. Nisam ga napustila kada se to dogodilo. Bad hoće da se udam za njega. Kako neko može da ode iz Njujorka. ali nisu sve dobre. Zaslužuješ bolje. rekla sam. Džin Luc je imao skoro sto trideset kilograma i bio mu je potreban svaki kvadratni centimetar. niti je to okrug Elsa. Sada imam dvadeset četiri godine. u proširenoj klimatizovanoj kabini ogromnog traktora. Tejlor nije želeo da pobegnem u Ajovu. širine desetak kilometara. Tejlor je smatrao da dosada podrazumeva odsustvo dešavanja. jedna uz drugu. nije mu dozvoljeno da bude impulsivan. Smrad je ostao sa mnom. mrtvo telo malenog psa. sada Bad njome upravlja iz lepe niske zgrade između kopirnice Kvik Kopi i nove apoteke Drag Taun. Točkovi njegovog traktora prekriveni su prašinom finom poput pudera. ali svaki put kada podignem čašu vode ka usnama. Telo mu je bilo trulo. Imam dvostruko manje godina od njega. i otrčale da potraže pomoć od žena pored bunara. u drugom gradu. poput malog dečaka. Iznenada. Darel izgleda izgubljeno ovih dana. Zemlja Riplmejerovih: Badova i moja i Duova. na trenutak ga osetim. Kasno je majsko popodne u suvoj sezoni i sunčevi zraci uokviruju vrhove brežuljaka poput morske pene. Tejlor nije bio u pravu. kako obrađuje zemlju. pre nego što se beba rodi. Znam šta ne želim da postanem. i izgledam kao prava strankinja. sve dok ih ne prekinu vrhovi javora i žbunovi zove na kraju naše zemlje. Osetio se oduran smrad iz tog prelomljenog leša. rukama sam odgurnula meko. Ima ga i Joti Vijh. Badov otac je osnovao Prvu banku Badena iznad berbernice.

ugušio se parčetom neke meksičke hrane. Tipičan traktor Kabza. Džin je vodio računa o svim našim poslovima na farmi dok je Bad bio u bolnici. Ponašam se prema njemu kao prema nevinašcetu. fenugrik i oko pet vrsta čili paprika. nada se da neće dugo biti udovica.zemlji Lucovih. Posle dobre godine. Meni se činilo kao da piše ABz. ali je zbrisala u Teksas posle prve snežne oluje. Zemlja koja se podiže iza Senkinih šapa liči na oblačiće prašine. Senka. udatu za nekog mornaričkog oficira.) 59 . a Džinov otac bio je poreklom iz Davenporta. Prošle zime Džin i Kerol Luc otputovali su u Kaliforniju. (Prim. koji je imao četrdeset i četiri godine.2 na primer. Radio Šek. ne vidim kraj malog carstva koje posedujemo. kao što su to obično radili u januaru. Džin Luc je uvek igrao na sigurno: kukuruz. koje su isečene do visine gležnjeva. Ljudi počinju da se navikavaju na moje bućkuriše. pošto bi im pristigao novac. protezali bismo se od stadiona Vrigli do stadiona Komiski. Darelov ogromni crni pas. Bad bi se šalio.” Za tri i po godine zajedničkog života. a nedovoljno pokretan – ali kupovinu bi uvek odobravao. Višnu i Šivu. Darel je preko tog loga nacrtao drugi. 1 2 Američki bejzbol klubovi. On je samo godinu dana mlađi od mene. dalje od svinja i hladnoće i radnog vremena farmera. prev. pasulj i svinje. Radio Shack – lanac prodavnica tehničke robe. Džin je obično govorio Badu: „Ako bi spojio naše farme tačno kod Lupa. čak i kada bezglavo juri za lasicom ili poljskim mišem. Razočaraju se ako na stolu nema nečeg indijskog. probija se kroz stabljike kukurza. Bio je toliko težak da ga Kerol nije mogla podići da ga spasi zahvatom za spasavanje od gušenja. Darel pominje prodaju. dala sam Badu novo trojstvo o kome je mogao da razmišlja: Brahmu. uglavnom. Džin. logo Hokija. ali on nije muškarac kakav je nekad bio. Sa svim tim starim stanovnicima iz Ajove u južnoj Kaliforniji. (Prim. kaže. pun snage. On voli brzinu i akciju: odobriće kredit onima koji su spremni da rizikuju da posade nove sorte ili probaju nove metode. a u Davenportu Kabze. Uvek se potrudim da upotrebim njegove začine. Svi konobari bili su ilegalci koji su se razbežali i posakrivali čim je pozvana policija. Bad kaže za sebe da je on kardinalski bankar u zemlji Kabija. kupio bi sebi najnoviji model mašine u prodavnici poljoprivrednih mašina: ogroman traktor sa klimatizovanim kabinama i muzičkim stereo uređajem. Džin je čak sa strane na traktoru nacrtao zvanični logo Kabza. prev. Badov otac je odrastao u južnoj Ajovi. A on mi je dao svoje: Mjuzial. Sada Bad hoće da uradi to isto za Darela i farmu Lucovih. Prošlog leta Darel je iz Kalifornije naručio rasad iz „Orijentalne bašte začina” i posadio ga za mene – korijander. ali ja ne mogu da pretpostavim kakva je njegova predstava o stvarnosti.1 Odanost bejzbol klubovima prenosila se s očeva na sinove. i otvori franšizu. čak i ako moraju da mašu rukama pred otvorenim ustima. Darel ima sestru u San Dijegu. On bi voleo da ode u Novi Meksiko. i mirođiju.) Eng. Farmerski pas zna da ne treba da oštećuje lišće biljaka. Kada pogledam kroz dvorišni prozor u kući Majke Riplmejer. Darel je imao devojku koja je živela s njim prošle jeseni. U Otumvi je televizija prenosila Kardinale. i ja ga ne krivim. a pre nego što je trebalo popunjavati poreske prijave. Juče je svratio na večeru. Hiljade ari je isuviše mnogo za nekog ko je diplomirao na Univerzitetu Severna Ajova prošlog leta. Kerol se preselila tamo da bude bliže njoj. Brok i Gibson.

” Pocrveneo je. Ljubičaste iskre u tirkiznom jezercu. sa zlatnim staračkim pegama i crvenkasto žućkastim dlačicama. Piste za avione. u okrugu Džonson. teniski tereni u starom i oronulom ambaru. Kasnije te noći. Farmeri su u ovom kraju vrlo slični seljacima sa kojima sam ja odrasla. Farmeri se menjaju. Badu je beskrajno teško čak i da izgovori sve to. Ako ih prekrše. „Ambar”. Bad mi je kasnije rekao da su ona dvojica iz Daltona veliki biznismeni. golf tereni. Pošto je zemlja tako jeftina. mora da pije pilule za stomak. Čula sam reč ‘zagonetan’. „Vremena se menjaju. Okruženi su pravilima lepog ponašanja. maže razne vrste krema za kožu. pitao ga je. Baden je ono što zovu bazična nemačka zajednica. Tajanstveni Danci. „I onda. akvaparkovi i sportski centri. Nosim dete Bada Riplmejera. Darel je pokušao da se našali na taj račun. Rekla sam: „Darel neće morati da proda farmu. ali vole sve da rade na starinski način. Njegova kosa je gusta i uglavnom seda.. Htela sam da kažem Darelu: „Misliš nešto na hindu jeziku. diuretike. On je iz sveta gde jezik koji govoriš predstavlja ono što jesi. Darel je prilično uzbuđen zbog svega toga. noćni termini za golf. Farmer zavisi od previše stvari koje su van njegove kontrole. taktični i učtivi na svoj način. zna se kakve će se strašne stvari dogoditi. Oni nisu Amiši. pitala sam Darela. On želi da se venčamo pre nego što se dete rodi. Videćeš. odgovorio je. krvni pritisak. „što sam ne kupiš franšizu za golf?” „Ne bih mogao da gledam kako mi ljudi gaze po poljima”. Bad je rekao. ne postoji indijski jezik”. Ali izjeda ga to što je u pravu. Oči su mu sada manje sjajne. pašće kiša”. Uglavnom je u pravu. petkom za parove. Bad je ljutito vikao na Darela. ali to bi ga pogodilo i ne bi onda progovorio ni reč do kraja večere. Čak se smatra da Danci i Šveđani mogu biti povremeno nepredvidivi. što se tiče genetskog nasleđa. Želi da može da kaže. rekao je Darel. Plan je da se ambar preuredi u prostorije kluba. pokušala sam da ga smirim. Sredom uveče bi organizovali veče za dame. „Kad si toliko zapeo za taj teren za golf”. ne indijskom. Nije mi se sve to činilo kao loša ideja.Sinoć nam je rekao da su ga posetila dva čoveka iz Daltona. Za večerom. otud skromnost. Nešto na indijskom. Zbog toga što je nepokretan mnogo se lakše uznemiri. „Mislio sam da ćeš ti smisliti neko lepše ime. i stavila je na svoj stomak. oni brzo otkupljuju ogromne površine koje kasnije neće služiti za poljoprivredu. Onda sam uzela njegovu veliku ružičastu šaku. i to što mora da pomene sve one negativne strane kada klijent koji hoće kredit želi da čuje samo one pozitivne. Imali bi noćni golf sa osvetljenim stazama. Skromni ljudi. Čak je i Vrigli dobio osvetljenje. Povrh svega. Ne znam šta će uraditi sa svinjcem i ugrađenim rezervoarom za svinjsko đubrivo. četvrtkom veče samo za neženje. ali imaju istu vrstu plavetnila koje nisam nigde drugde videla. 60 . Napraviće sličnu franšizu golf terena kakvi već funkcionišu na zapadu. a farmeri toliko očajni. Zagonetni Šveđani. sa restoranom i dodatnim prostorom za opremu i vežbanje. Oni su konzervativni ljudi sa modernim pogledom na svet.” Bad je verovatno u pravu.. „Koji je to farmer odavde dovoljno lud da igra golf noću tri ili četiri puta nedeljno?”. koji se nikada ne hvale. i pokazali mu planove za postavljanje golf terena na farmi njegovog oca. Bad. kao što je to uradio Harlan Krener. Bad i Džejn Riplmejer s ponosom objavljuju. kako će se klub zvati?”. Igralište. ali nekada je imao crvenkasto plavu kosu i sjajne plave oči.

ali ne govorim ni kao ljudi u Ajovi. Karen je mogla praviti probleme. 61 . nisu dalje ništa ispitivali. Ranije je to bila kuća nekog najamnika. Madam Kleo šiša i pravi frizure u jarko ružičastoj geodezičnoj kupoli. Bio je januar kada je Du stigao u De Moin iz Honolulua sa pratnjom iz agencije. tako neobeležen. sada ga govori tečno. Kuća koju je kupio posle razvoda niska je i široka. Kad smo se vraćali u Baden. Bad je bio ranjen u bici između moje sudbine i moje volje. čekamo ovde. ali sa akcentom. niti osetio hladnoću. Du je bio jedno od siročadi za koje je bilo teško naći porodicu.Obavio je drugu ruku oko mog vrata i snažno me poljubio u usta. u drugoj neasfaltiranoj ulici pošto se prođe salon Madam Kleo. bilo je minus 35. „Kao Kisindžer”. kaže. On daje u arendu tri stotine ari za seno. ide u treći razred srednje škole. čak i mi pridošlice. kao što su nam rekli. sada ima sedamnaest godina. sve te nadograđene prostorije uljuljkaju me u pomisao da svi mi Riplmejerovi. ali svaki put kada zaškripim kolima na prilazu kući i parkiram svoj stari auto marke „Rebit” između zarđale i zapuštene mašinerije i praznog silosa. Du je Riplmejer. poput boginje. napominje. a on nas je čekao nasred parkinga u svojoj Aloha svima majici kratkih rukava. okruženi sa tri stotine hektara zemlje. iako je svašta doživeo. Imao je četrnaest kada smo ga usvojili. i jednu malu spavaću sobu kada su nam iz agencije za usvajanje dece u De Moinu javili da je Du krenuo za Hong Kong. Sa sobom smo poneli novi đubretarac. u kuhinji glavna Majka Riplmejer. Dobar je đak. To je bio njihov dom dvadeset i osam godina. Nije mahao rukama da se ugreje niti duvao u dlanove. Nikada ranije nije video sneg. svratili smo u Mekdonalds. nagađaju. Vetar je bio leden. dok smo se mi utoplili i zaključali auto. Moj glas je poput onih glasova koje čujemo preko telefona. Moj otac je podigao nas devetoro na trideset hektara. Jedva je znao engleski kada je stigao. obloženu ciglom i sa stubovima na prednjoj strani. Kada smo parkirali. I danas je. To je nekada bila trosobna kuća. Pored Bada on je izgledao tako sićušan. što i nije loše. Jednoga dana ćemo preuzeti kuću Majke Riplmejer. pripadamo ovde. Karen je dobila njihovu raskošnu kuću na tri sprata. ostavivši svoj novi kaput na sedištu. kao i uvek nedeljom. Ne bi ga zanimalo proročanstvo starog fakira ispod banjan drveta. Kuća izgleda mala i prljava sa neasfaltiranog puta. dodali smo veliku novu dnevnu sobu. Iz pravca Badena. U poslednje vreme uvek čujem znak pitanja posle svega što izgovori. sa nizom dozidanih prostorija. Agenciji nije smetao Badov razvod. Možda sam iz severne Kalifornije. mada je ponekad prezriv. to je prva kuća u kojoj se može živeti. ali nije. Do tada. Otišli smo kod Majke Riplmejer na nedeljno pečenje. Bad nije kao Tejlor – nikada me nije ispitivao o Indiji. Kada smo se uselili. Ponekad pomislim da sam mu spasila život time što se nisam udala za njega. Nikada ranije nije nosio kaput. to ga plaši. Du kaže da se ti glasovi stvaraju pomoću kompjutera. Kada je okončan razvod Bada i Karen. Du je izleteo iz auta. „Udaješ se za mene?”. Ranije je bio Du Tijen. Osećam se tako moćno. vrlo jasan i umirujući. Bad i njegovo osmoro braće i sestara rođeno je u ovoj kući. Imao je na sebi majicu kratkih rukava na kojoj je pisalo Aloha svima i teksas jaknu. Meni obično kažu da nemam akcent. Agencija je bila očarana idejom da Bad ima ženu iz Azije.

Moram da pazim koje priče pričam. pričam o svojim roditeljima. Sledećeg dana je pozvao agenciju. Šest meseci kasnije. kako neki bog može da ih rasplete i ispravi? Godinu dana posle toga. a Bad je bio prikovan za invalidska kolica. kako pored isušenog bunara mirne i blage žene podivljaju zbog poslednje kante blatnjave vode. Želeo je da nadoknadi pedeset godina ‘sebičnosti’. * * * Majka Riplmejer priča mi svoje priče iz vremena velike ekonomske krize. Ne može ni da zamisli selo u Pandžabu. oženjen s Karen i otac Badija i Verna. vičući bogu smrti: „Jama. Ona ima sedamdeset i šest godina i vrca od života u Junkers3 pantalonama i sakou. U dvadeset prvoj godini njen muž je umro od tifusa. Younkers – naziv robne kuće u Ajovi. kako on to kaže. što znači da će nas bockati do večeri. Otac joj je dao u miraz crvenog sportskog marutija i frižider. činije. Setila sam se Vilme. koji su bili oženjeni i imali farme u obližnjim okruzima. čaše. Bad je bio visok i vitak pedesetogodišnji bankar. to je kao kada pogleda ime u mom pasošu i vidi ‘Jyo–’ i na samom početku shvati da njena usta nisu stvorena da bi proizvodila takve glasove. i sa dvadeset dve ona se polila kerozinom i bacila na peć. mleka. Nije da je neprijateljski nastrojena. koja je učila zanat u Otumvi. Majka voli da kuva. ali moje priče kod nje izazivaju nelagodu. prev. Seljaci kažu da kada se razbije glineni krčag vidiš da je vazduh unutra isti kao i vazduh spolja. Ne smetaju joj moje priče o Njujorku i Floridi zato što je bila na Floridi više puta i videla dovoljno slika Njujorka. (Prim. U Hasnapuru.Onoga dana kada sam došla u Baden i ušla u Badovu banku sa Majkom Riplmejer tražeći posao. O Aziji bi razmišljao jedino kao o tržištu soje. Jedne noći je video specijalnu emisiju o ljudima koji su pokušavali da pobegnu iz Vijetnama na splavovima i brodovima. 3 Eng. Čak i ovde. Njeno venčanje bilo je nešto najraskošnije što je selo ikada videlo. devojke kojoj sam zavidela jer je živela u zidanoj dvospratnoj kući sa pravim prozorima. Mogla bih da joj pričam o suši u Hasnapuru. Vilmina priča nije tužna priča. dodali smo Dua u naše živote. Ako i pričam o Indiji. U Hasnapuru žena može biti stara i kada ima dvadeset i dve. Sudbine su tako zamršene u modernom svetu. napravila od njega neustrašivog i osećajnog čoveka. Vilma se zapalila zato što je razbila svoj krčag. Jednom je bio u Pekingu sa delegacijom bankara i posetio Kineski zid. uzmi me sebi”. Naša koliba bila je od blata. Ovo je jedan od njenih srednje-loših dana. brinući se o tome da redovno sređuje frizuru i nokte u salonu Madam Kleo. a završili u tajlandskim zatvorima. skupljam vodu u prazne plastične flaše soka od narandže. Prosto. ali ovog popodneva je ljutita. Madam Kleo. Bad Riplmejer bio je razvedeni muškarac koji je živeo sa jednom Indijkom u kući najamnog radnika. Tužna priča bi bila priča o ženi godina Majke Riplmejer koja još uvek radi na svojoj ljusci.) 62 . videla je da nema unutrašnjosti i spoljašnjosti. ukrotila je njenu sedu kosu u lokne. osam kilometara van grada. i bilo koje druge posude koje nađem. U početku sam mislila da možemo da razmenimo koju prvoklasnu priču o siromaštvu. Mi smo samo ljuske iste Večnosti. Azija ga je transformisala. Moram da pazim šta kažem.

Pokazala mi je svoju zalihu aluminijumskih folija. „Vau. puzeći bliže prema ekranu. Prekrivači Majčine grupe prodati su jednom ćelavom. gledajući emisiju Monster Truck Madness. na bolno lošem engleskom preko prekookeanske telefonske veze. Majka je došetala do televizora. Želim da je poštedim od previše stvarnosti. koji je rekao da je to za njegovu unuku. Od jednog brbljivog radnika iz agencije smo saznali da je Duovu majku i braću zaklao neki ljubomorni ludak u polju. Kamioni protiv tenkova. drugi u izbegličkom kampu. Majka ne misli da je to suludo. Du je napravio cvetni aranžman od ranog cveća. Neli!” Du sada ume isto da viče kao i Skot. i svi su bili rođeni ili bar kršteni sa srebrnom kašikom u ustima. Neposredno pre razvoda. Kakva slučajnost. bilo je: „Imaš televizor? Kupiš?” Pričao je kako je gledao televiziju u svojoj kući u Sajgonu. Majka sluti da ja imam drugačiju predstavu o porodici. umro je u Koreji. kaže Bad. zašto sam otišla. Jedan brat. Kaže da joj se više sviđam od Karen. nakon što su dobili vize. Prošle godine njihov je humanitarni fond skupio 18000 dolara za Etiopiju. starija braća su uzgajala ribe borce. još uvek dolazi po nju kada idu na sastanak njihove grupe za šivenje pačvork prekrivača pri Humanitarnom fondu luteranske crkve. jedini drugi dodir porodice s Azijom. Prvo što je Du pitao Bada. Majka je tražila od Karen da vrati kašike. a ja sam ispolirala zbirku srebrnih kašika. Velika kriza je i od nje stvorila skupljača. ali ja sam pročitala reklamna slova na njegovom kombiju. Majka voli da se šali. pri čemu ih tenkovi uništavaju. „Tako je!” Blato se podiže za tenkom zvanim Crveni razbijač. u fijoku ispod kreveta za ćebad i rezervne jastuke. U skraćenom ponovljenom snimku gledamo kako Crveni razbijač rastura središte neke močvare. znam to. Posle razvoda. i to ne tako davno. Karen je žustro zagovarala predlog da Majku smeste u Luteranski dom za stare. što je uglavnom tačno. ali nije sela. uredno umotane u flanelski čaršav. pružili su se na tepihu. „Drži se!” Razbijač je osnova Ševi Blejzera zavarena na tenk iz Drugog svetskog rata. Sto je postavljen i sve je spremno. jedan u Sajgonu. imala sam misiju. Svi ostali žive u Teksasu i Kaliforniji. Kupili smo satelitsku antenu onog dana kada smo prvi put pozvali Dua telefonom u Aziju. Skot viče. Zna da tu ima još nešto. čiji otac radi dole u fabrici kukuruznih zaslađivača. po imenu Vern Riplmejer Junior. Imao je dva života. a sestra koja je bila udata donosila mu je žive krabe i crve za jelo kadgod je mogla da se išunja iz svog kampa. Ona trpa folije. Ne mogu a da ne pomislim kako sve to liči na krater od eksplodirane bombe. Shvatili smo suštinu. Da li Du ikada pomišlja na te stvari? Ne znam o čemu on razmišlja. Ni po čemu se ne može zaključiti iz koje zemlje se emituje ova emisija. prema Badovoj priči. a Karenina majka. iako je Karen odrasla baš ovde u Badenu. Kažem. „Vidi ono čudo što leti!”. Du i Skot. Ona se pita. U školi ga zovu Jogi. zbog obrazovanja. nasmejanom čoveku iz Čikaga za hiljadu i sto dolara. Ima jednog brata u Miniapolisu i jednu sestru u Omahi. „Uzimala-davala”. osim da je njegova mama odsekla kosu.Preživela sam mnogo suša. Ne priča mnogo o izbegličkom kampu. I ja dolazim iz devetočlane porodice. Kažem joj. uglavnom zbog toga što njegovo ime na engleskom 63 . U Sajgonu je živeo u kući s velikom porodicom i bio je srećan. Bad ima petoro braće i tri sestre. koja ima osamdeset dve.

Zavidim mu na zubima. Nismo imali zubara u Hasnapuru. da Skot ostane na večeri?” „Ako se sa tim slažu njegovi roditelji. Prodajom može da zaradi pola miliona. Majka se uključila. Doktor je iz Montane. „Ne mogu da dozvolim da mali to uradi!” Mali je Darel. Razmišljaj o bankarstvu kao o svom poslu. o godinama između Indije i Ajove. Svi su rešili večeras da pobede. i Du sleže svojim mršavim ramenima. sem sahiba za vakcine. dodajem. Ali on je pravi jogi. preleću preko ustalasanog blata. gospodine R?”. u redu je.zvuči kao ‘Ju’. Ljudi sa kacigama mi pokazuju znak pobede.” Naručila sam najnoviji model invalidskih kolica. „Ne kuvate ono žuto. Ja nisam bila zapadnije od Linkolna u Nebraski. zar ne. Moji zubi izgledaju kao da su izrešetani. Cura za tuču. Odnela sam gobi alu na radionicu Luteranskog humanitarnog fonda prošle nedelje. Nije želeo da vidi kako su se spljoštili odbijajući se od njegove kosti. Sada je to njegova farma. što me neće ubiti. Bad se dogurao u kolicima iz svoje radne sobe. a ja mogu da gledam na terene za golf. Pomerite se. Doktor je rekao: „Imao sam pacijenta koji je izbušio svoje metke i okačio ih na lanac oko vrata. Polako menjam čula ukusa stanovnika okruga Elsa. tanana kao bubice. Dobro ide sa svinjetinom. skupljaju se slobodni i grudvičasti kišni oblaci. koji je dolazio i odlazio iz sela u džipu humanitaraca. nadajući se da će i on nešto podeliti sa mnom. „Ohoho!” Nasmejao se. čije je finansijske proračune analizirao. To ga je skoro ubilo pre dve godine. kupi svoju franšizu i kuću. Ludačka očekivanja. najbolja vremena dolaze. želim da kažem Badu. Na ekranu neka vozila. Dovoljno blizu. Stavila sam ostatke sinoćnjeg matar panira u mikrotalasnu.” Bad mu je rekao da ih baci. Kada završim on obično kaže: „To je horor. gđo R?” Primećujem razočarenje. „Mama. Proteza je bila poklon za Božić koji je tražio.” Vidim da se došaptava sa Duom. verujte mi. „I ako vas dvojica operete pasulj”. Džin mi to nikad ne bi oprostio. 64 . Ispričala sam mu moje priče o Indiji. „Gledaj kako poleće!” Bad spušta finansijske izveštaje i planove iz kojih je nešto zapisivao. Jel’ mogu sad da idem?” „Sveti Toledo!”. uvek suzdržan. Du je uzviknuo. Jurnuo je kolicima bliže Duu da vidi Pitona. „Jeste li već naučili da ih dignete na zadnje točkove. „Globi?”. kaže on. Dobra vremena.” Skot mi se nasmejao i sevnuli su njegovi savršeni zubi. Svake noći granica se sve više bliži. Nitro ekspres. „To čudo daje tom tipu krila!” Piton je sebi napravio specijalne podesive amortizere. pita Skot u šali. šapućem. „Gledaj ga. Dugo vremena nismo imali ni doktora. Ne donosi moralne odluke umesto Darela. Preko izbeljenog tla Badena u Ajovi. Otac i sin gledaju kako čovek-zmija pobeđuje ostale. automatizovana i vrlo lako pokretljiva. „To je čista glupost. Pomerite se. „Skuvaću ako kažeš kako se to zove. tata!”. Du ima sedamnaest godina i nosi protezu. Bad se suviše upliće.

” Bad me gleda uplašeno. Limun žuto popodne uleće unutra kroz pokidane komarnike. „Jesi li videla prekrivač?”. „Toliko snažno duva da nikad neće naći put od štale do kuće. Čovek može da nastrada po ovakvoj oluji. Ljubi moju bradu. ljigavim močvarama. „Jadni Vern. mrak. zaraslim džunglama. Nada i bol.” Njene ruke kupe čestice prašine koje ne mogu da vidim. sigurnost. Moje treće oko sija. obraze. Saginjem se nad njegovo široko lice. Džoti. Osećam kako me vuku suprotstavljene sile. Džejn. greju hladnu bledu zvezdu mog ožiljka na čelu. Smirujem ga dodirom. čudo! čudo! (S engleskog prevela Diana Prodanović Stankić) 65 . Prvi letnji svici svetlucaju. On je srećan. Njegov otac je bio Vern. u paklenim pustinjama. svetla tačka usmerena na živote koji će doći. Bar za sada. To nije vizija koju treba podeliti s Badom. Njegove usne prelaze preko mog čela. Majka se muva po sobi paleći lampe.” „Pomisli koliko ljudi tamo može da se prehrani sa trideset i pet dolara. Bad se šali. Džasmin.Majka nervozno korača između dva prozora. Na ivici sveta. pita. Ovde. Nisam sigurna šta Majka zamišlja. „Hoćeš li poljubiti ovu staru ludu?” Smeši se. kapke i slepoočnice. „Šta misliš koliko se može dobiti? Trideset pet? Četrdeset?” Na beloj svetlosti lampi duhovi lete prema meni. „Možda dobijete i više od trideset i pet. misionari spasavaju ugrožene. „To će zavisiti od savesti stranaca na Božić”. On spušta svoju glavu na moj kuk. Bol i nada. O.” Tamo. I ja sam dovoljno srećna. Tamo. Ali za mene. za Dua.

u koje je odlazila zajedno sa ćerkama kako bi se divile čudima ove nove zemlje. „S vama je. Skicirala bi poznate stvari. poduprta jastucima. barem što se tiče Laure.Džulija Alvarez ĆERKA IZUMA Mami. jer bi Laura. Ideje bi stavljala na papir tek kasno uveče. kao čestitke od farmaceutskih kompanija sa reklamama za sedativ ili antibiotik ili kremu za kožu. pitale majku šta ona to radi. ćerke nisu uspevale da uvuku majku u razgovor koliko god da su se trudile. Karlos bi vodio svoje devojke do Kipa slobode ili Bruklinskog mosta ili Centra Rokfeler. nesumnjivo savršeno odgovara profilu kupca novog frižidera sa automatskim otapanjem ili veš mašine velikog kapaciteta sa ciklusom pretpranja. U krilu bi joj ležao jedan od bezbrojnih blokčića koje bi suprug donosio iz kancelarije. ali bi u poslednjem minutu rekla kako će još da porazgovara sa svojim suprugom. prišla bi im prodavačica. sa uveličanom slikom ugrađene slamke. okružena sa četiri ćerke. Dok bi se vraćale kući. Laura Garsija je neko vreme stalno smišljala neke pronalaske. a njihov otac – kao ni majka. usred bela dana. kada bi sve poradila po kući. Laura bi ih pomno slušala i postavljala inteligentna pitanja. Istinske riznice blaga.. 66 . Kada bi imao slobodnu nedelju. u početku – za to nije hteo ni da čuje. Dok bi im objašnjavali sve funkcije aparata. smerna i ukočena lica. a onda bi ih zadirkivala kako su upravo to one merdevine koje je Jakov sa anđelima video kako se penju prema nebu i spuštaju sa njega. Njen suprug bi već sat vremena džonjao na svojoj strani kreveta. devojkama. Jednom je Jojo bila ubeđena da je mama nacrtala muški zna-se-već-šta. A ona je u svom osvetljenom uglu. Ćerke bi pokušavale da popričaju sa njom uveče. Papi. problem taj što. Ay – beše to njena poštapalica – objasnila im je da je to dečija čaša sa pregradom. Ideje bi joj se rađale posle obilazaka robnih kuća. ali to su bila čuda stvorena za muški um. Ćerke bi se kikotale kada bi u kuhinjskoj fioci ili na polici toaleta na prizemlju otkrile čudne škrabotine. a one su. počinjala nešto da smišlja.” Problem se svodio na činjenicu da su one želele da postanu Amerikanke. poput raščerečenog telohranitelja. Laura bi sa ćerkama zadivljeno stala na pokretne stepenice. nadahnuta onim što je upravo videla. nalazile su se u magacinima sa kućnim potrepštinama. Jojo Kada su se doselili u ovu zemlju. sedela i smišljala izume. sa novinama na španskom jeziku raširenim preko grudi i naočarima naslonjenim na noćni stočić. Čim bi malo zastale pored neke izložene robe. kada bi se činilo da ima vremena za njih – obično su imale problema u školi ili su želele da ubede oca da ih pusti da odu u grad ili u tržni centar ili bioskop. zlokobno zagledanim u mrak sobe. koje su izgledale neobično jer behu toliko uveličane da bi se videlo mesto na kojem može da se prikači specijalni nastavak ili funkcionalnija drška. za kojim su tragale žene. misleći da ova mlada majka. Mami! Laura bi im odmahnula rukom i isterala ih iz sobe. Pokazala je sestrama svoje otkriće..

” Oči bi joj se razrogačile od zabrinutosti. „Oh. sa isključenom plafonjerom i upaljenom stonom lampom koja je oštro osvetljavala samo papir. „Šta misliš. u slučaju da se zaborave. govorila bi. „Upropastićeš tako oči!”.VRT „Oteraćete me u ludnicu!”. No. Kada bi joj suprug uporno skretao pažnju da sa ćerkama treba da govori španski kako ne bi zaboravile maternji jezik. „Biće vam žao kada završim u Belviju!” Govorila je na engleskom kada bi se prepirala s njima. nezakonito je ne ići u školu. mama. Ona je bila dovoljno dobra Mami. te bi ovlaš pokucala na vrata koja je pre toga otvorila. meku. šta je ovo. Kukita!” Beše to doba dana kada se Jojo posvećivala sebi. škrabala je. praiskonsku tamu. govorila je u ime svojih sestara i suprotstavljala bi joj se u spavaćoj sobi: „Više ne idemo u školu. Dešavalo se. govorila bi ona kada joj se neko ulagivao. Sapun koji štrca iz tuša kada se ručica okrene u određeni položaj? Instant kafa u koju je već pomešana kompleta? Kapsule sa vodom koje se stave u saksiju da bi se oslobodile posle određenog vremena i tako zalivale saksije dok nisi kod kuće? Privezak za ključeve sa tajmerom koji bi otpao pre nego što istekne vreme za parkiranje? (Po kucanju tajmera bi se ključevi lako pronašli. No. pretila im je kada bi joj dosađivale.” „Ay. Kukita. ona je krišom pisala pesme na novom jeziku. kupiću ti pisaću mašinu. kada postanem milioner.” Ona je tim imenom tepala svakome ko joj je bio miljenik. pevušila je. a sestre su u prizemlju još uvek gledale televiziju. pošto je pre toga završila sve kućne poslove. sada je ona laskala ćerci: „Unajmiću ti sekretaricu”. koja gunđa. ili Torokuša. ali grozan roditelj devojaka. Kukita?” Jojo je na trenutak proučavala grubu skicu. kao da je neki kamen upućen njenoj deci pogodio i nju. „Još bi i pečene ševe da ti padnu s neba”. znate to. ponekad.” Jojo je izjurila iz spavaće sobe i otišla u svoju.) Čuveni 67 . „Kukita. osim kada bi želele da oseti kako ih je izneverila u ovoj zemlji. Ali majka se uvek pretvarala da drugi greše: „Čime ste ih provocirale? Za rat su potrebne dve strane. ona bi se brecnula: „Kada si u Rimu. zaustila bi Laura i pritiskala prekidač od plafonjere. to me ojača”. koje su pokazivale da je ona.” (Jojo je dosađivala majci da joj kupi istu mašinu kao onu što je otac doneo da kod kuće popunjava formulare). „U ovoj zemlji. stvarno loša mama. dok konačno to nije sklonila u stranu i uzela da čita Njujork tajms. „Da vidiš šta ću da ti pokažem. Pogrbljena nad stolićem. Ćerke je nikada nisu oslovljavale sa „mama”. sa papirima u ruci. Zar želite da nas izbace iz zemlje?” „Zar želiš da nas pobiju? Danas su nas gađali kamenjem!” „Što me ne ubije. Strovalila se na krevet i ispružila blok papira.” „Baš ti hvala. grdi i deli savete. da joj sine dobra ideja i tada bi otrčala u sobu kod Jojo. zajapurena lica. coktala i cepala listove. ponašaj se kao Rimljanin. „Ja pišem. rasterujući tako svaku stidljivu strast koju je Jojo plavim tragovima rukopisa izmamljivala iz lavirinta osećanja. Jojo se činilo.” Jojo. Mami!” „Morate da idete. u sobi utonuloj u toplu. Laura se vratila olovci i blokčiću. A njen engleski beše zbrka pomešanih idioma i poslovica. sudeći po licu majke. Mami!” vikala bi dok bi joj oči žmirkale. „još uvek zelena iza ušiju”.

zaokupljene smišljanjem drangulija koje će da olakšaju život američkim mamama. kao i o mnogo čemu što ih je zbunjivalo u novoj zemlji.” „Ko zna. Dok one pokušavaju da nađu mesto u Americi i među Amerikancima. Mami.” Nijedna od četiri ćerke je nije ohrabrivala u tome što radi. Karla. Ali pre nego što je izašla iz sobe. zadirkivala ju je Jojo.” Ovo poslednje beše jedna od mnogih dominikanskih poslovica koje je uvezla u svoj haotični engleski. Zamerale su joj što troši vreme na glupave izume. kao da izdaje demanti. „Kada smo bili spremni za jelo. Mami? Nikada ništa nećeš zaraditi. magarac. primetila je najstarija. pokazuje na različita svojstva ovog neverovatnog čuda. U zavičaju joj je ono automatski stizalo samim tim što se prezivala De la Tore. njoj treba takva vrsta priznanja. Neka se bavi nekim projektom.pronalazak – kada se naknadno pogleda – beše štap kojim bi čovek vukao kvadrat. nismo imali čime da otvorimo konzerve. sada njima dobacuju da su spics? I zašto su uopšte došle u ovu zemlju? To su važne.) 68 .” Još jedan pogrešan govor i ona bi počinjala da joj. „Pa naravno”. izgovarala bi pažljivo Laura svaki slog. čije su pretke pogrdno nazivali micks. Tako jednostavno i nužno. u stvari. predstavljajući se po dolasku u Ameriku i sa devojačkim i 1 Šp. da shvate ko su one zapravo. Ako je strpljiv i miran. S lica joj spalo oduševljenje. tvrdila je). kao da namerava da ga sačuva. „Sećaš li se kada smo se kolima odvezli na planinu Ber i tek tada sahava-ti-li da smo zaboravili da na pi-ka-nik ponesemo i otvarač za konzerve?” (Ćerke su je neprestano ispravljale. Nema u tome nikakve štete. držeći olovku u ruci. „to je ono što treba u svakome domaćinstvu: tuš kao u autoperionici. „Garsija de la Tore”. Četiri devojke su često o tome razgovarale. bolje joj je da izmišlja toplu vodu nego da nam sve vreme duva za vratom”. u hijerarhiji stvari.” Jojo slegnu ramenima dok je majka cepala komad papira i pažljivo ga presavijala. sećaš li se?” (To je bilo pre nego što su se pojavile konzerve sa prstenom za povlačenje – takav izum je i njoj pao na pamet. Trebalo bi da ga patentiraš. ali ovaj deo je sklopivi otvarač za konzerve. „Ali ima li to ikakve svrhe?” „Ah. pesma se činila važnijom od nokšira koji svira muziku kada malo dete sedne na njega. ćošak po ćošak. zašto bi baš sve moralo da ima svrhu? Zašto ti pišeš pesme?” Jojo je morala da prizna da je majka u ovom slučaju u pravu. No. ali je ona uporno tvrdila da se to baš tako izgovara). „Da li sada znaš šta je ovo?” Jojo odmahnu glavom. čak i burro1 može da se popne na palmu. prev. i zašto irska deca. osnovne stvari oko kojih im je trebala pomoć. ona ga baci u košaru i nasmeja se. Možda im je promaklo nešto važno. „Daj malo! Mućni glavom. „Pola od jednog ili dva tuceta drugog. ključne. zar ne?” „Da. Ponekad bi joj se usprotivila Jojo: „Zašto to radiš. U najužem krugu njihove američke porodice. Znaš i sama da su Amerikanci ionako već sve izmislili. silna energija njihove majke postala je pravi ventil za njihovo samoopredeljenje. (Prim. „Branik od automobila. a koju nijedne sekunde nisu dobijale od majke. kofer na točkićima. svrha. ključevi koji otkucavaju kao paklena mašina i prtljag na povocu!” Postala je njihova porodična šala da o majci govore kao o Tomazi Edisonki ili Bendžamini Frenklinovoj. „Ma neka.

odabrala da za Dan nastavnika održi govor pred celim školskim većem.sa udatim prezimenom. prev. „Nema smisla piti prosuto mleko. Jedanput je toliko glasno ciknula da je probudila supruga. Dokazaće ovim Amerikancima šta pametna žena može da učini pomoću olovke i blokčeta papira. tražeći rukom naočare koje su mu u žurbi ispale. pošto su domaćini bili neprijateljski 2 3 Skraćenica za tajnu policiju u Dominikanskoj Republici. Svake večeri je volela da pre spavanja čita Njujork tajms. tako da čovek ne mora da nosi težak teret u ruci dok putuje? Neko mi je ukrao ideju i zaradio milione!” Mahala mu je papirom pred licem. Njegov Centro de Medicina u Bronksu uvek je bio pun bolesnih i nostalgičnih ljudi. ”¿Qué pasa? ¿Qué pasa?” Šta se desilo? U glasu mu je odjekivao strah. obučena u beli blejzer. Iskoristila je tu priliku da pospremi fioku pored instrument table njegovog automobila i da pobaca sve nalepnice sa adresama iz magazina razbacanih po čekaonici. Jojo je bila užasan đak. jednoga dana će me mimoići moj brod!” Mahala je prstom prema njemu i ćerkama. Nisu mogli da razgovaraju. Skoro da je u tome uspela. sve vreme se zlokobno smejući poput ludaka iz filmova. Bolje joj je da se drži kuće. Verovatno su sve mislile na isto. Preletala je pogledom po sobi – ćerke su već pognule glavu – i setila se da suprugu treba pomoć u kancelariji.) 69 . SIM2 je konačno došao po njih. a vrisak njegove žene samo mu je potvrdio tajni strah: nisu uspeli da im umaknu. Tamo su uvek bili na oku policiji. „Ay. noću u krevetu preplašeno došaptavali. „Vidiš. Taj plagijator je pokupio za sebe sav kajmak.” Upravo je kofer sa točkićima zaustavio Laurinu ruku – on joj je na kratko pomutio um. Nekoliko dana u nedelji. Ali u Njujorku joj je trebalo da se nekako skrasi. Jojo je išla u deveti razred i nju je nastavnica engleskog jezika. Na kraju krajeva. naravno. ona je u njihovoj zemlji. popunjavajući u stupcima koliko su para zaradili tog dana.) Šp. isti onaj koji je slušala u Dominikanskoj Republici pre nego što su otišli. (Prim. odlazila bi sa njim u Bronks. Uveče bi vodila knjige. prev. još jednom se desilo da je uzela u ruke olovku i blokčić. glupan. (Prim. Dok je išla u školu u Dominikanskoj Republici. vidiš! Ovaj čovek nije bobo!3 On nije držao svoje žarače u ostavi. a njega su i pratili. pokazaće im ona. zar ne bi bilo čudno i tužno ako Mami završi u Belviju? ”¡Ya! ¡Ya!” pokazala im je na kraju rukom da izađu iz sobe. noseći ceger pun sredstava za čišćenje i krpa. u potrazi za špricevima. Niko nije mogao da je natera da uzme knjigu i uči. Ali u snovima. sav novac. da vidi kako razmišljaju Amerikanci. u to nema sumnje. čak je imao i uspeha u poslu. on se vraćao tim groznim danima i dugačkim noćima. Naglo se uspravio. na čijem reveru beše zakačena kartica sa njenim imenom. U Americi je bio bezbedan. sestra Meri Džozef. Kuko! Sećaš li se kada sam ti pokazivala kofer sa točkićima. Posmatrale su majku i međusobno se zgledale. Ali prazni osmesi su joj govorili da nikada nisu čuli za to ime. jer je negde pročitala da pomoću njih narkomani mogu da saznaju adrese doktora i provale im u stanove. Devojke su se okupile u sobi. Kad ti kažem. kako bi pomogla ćerki. Kakvog smisla ima takmičenje sa Amerikancima kada oni uvek imaju prednost. mada su se. Ko ima vremena da izmišlja glupe stvari! No. Neka.

poče ona da recituje. Laura je pokušavala da je smiri. dodiruje čoveka. Molila je majku da ujutru nazove školu i kaže im da je Jojo u bolnici. sedela bi za stolom. „Molim te. pročitala je svoje reči i oči joj zasuziše. Ali Jojo se otarasila guske samo da bi imala posla sa gusanom. i odjednom.. kako je govorio otac. Trebalo bi da joj to bude „velika čast”. da ugleda oca kako se na vrhovima prstiju šunja hodnikom. Konačno je te noći počela da piše.nastrojeni. „Nešto će ti naići ako se opustiš. Ja ću ti pomoći. Beše sviknuta na opatice. a onda nije mogla da smisli šta da napiše. Konačno je na engleskom zvučala kao ona sama! 70 . Moj stil najviše ceni onaj ko pomoću njega nauči kako da razori učitelja. Ali nije znala kako da izađe iz ove situacije. upućivao je na velike govornike i njihove trikove. Stoga je ona pustila korena u jeziku. glavni pokretač njene pažnje. koji u svojim pesmama bljuje i smeje se i znoji se. A ovde je naišla na čoveka od krvi i mesa. na pesme sa porukom i pročišćene tekstove. u komi. starih i debelih monahinja. u nadi da će na brzinu smisliti nekakav prigodan i neobavezan mali govor. U srednjoj školi opatice su na časovima engleskog naglas čitale njene priče i školske sastave. Vikend pre nego što će u ponedeljak pre podne zasedati školsko veće.) Laura je sedela na suprotnoj strani stola i činilo se kao da ga jedino ona sluša. Takođe joj nije trebalo mnogo da shvati kako među vršnjacima neće postati omiljenija ako bude pročitala pohvalu samostanu punom sumanutih. Mami. Iz noći u noć. Ali nijednu reč nije mogla da napiše. Najpre nije htela da piše govor. Reči pesnika su je istovremeno i šokirale i uzbuđivale. te su teško razumele formalnu i kitnjastu očevu dikciju. Otac je stalno virio kroz vrata da se uveri „da li je ona ispunila svoju obavezu” – što je fraza koju je koristio kada su devojke bile mlađe. koju je otac kupio u dobrotvornoj prodavnici pored kancelarije. osvrnuvši se samo jednom. No. Slavim sebe i pevam. Jojo se našla u panici. a zemlja negostoljubiva. (Njegovi omiljeni behu skromnost. Te nedeljne večeri. Ko dodiruje ovu knjigu. ne obazirući se ni na šta. Jojo i sestre su zaboravile dosta španskih reči. pohvala i tišina u trenutku kada emocije dostignu vrhunac. Ukazivao je svojoj ćerki na koji način da govori. na literaturu odgovarajućih sentimenata. košmarni prizor sebe kako drži govor pred zadivljenim nastavnicima kao da joj je zakočio maštu. kako ni on nije mogao da smisli šta će reći u Getisbergu.. beng! Pre osamdeset i više godina”. nužda je ćerka izuma. Baš kao što kažu Amerikanci. ostavi me na miru. molim te”. U njenom glasu se još uvek osećao blagi strani naglasak i ona nije želela da pred svima govori i tako se izvrgne ruganju drugarica iz razreda. Kada je Jojo završila. da proveri da li su bile u kupatilu pre nego što krenu na porodični izlet. Tog vikenda je nekoliko puta za trpezarijskim stolom recitovao svoj govor koji je kao najbolji đak u srednjoj školi održao na kraju godine. Laura se tiho smejala i neprestano okretala lenju Suzan oko stola kao da je ona pogonska sila. Jojo je čitala poeziju tražeći u njoj nadahnuće – Vitmanove pesme u staroj knjizi sa izrezbarenim koricama. Ali ona je bila sasvim obamrla. ispisavši na kraju pet stranica. preklinjala ju je Jojo. „Seti se gospodina Linkolna.” Majka je tog vikenda svu energiju usmerila da pomogne Jojo da napiše govor.

a? E pa. Nije želela povratak u zavičaj u kojem je. „Šta faaali njenom goovooru?”. zahvaljujući tebi. čitao jučerašnje novine iz Dominikanske Republike. Ali ovo je Amerika. Gurnula je ruke u vatru. spustio je novine. a potom bi majci dobacivala pogled pun pitanja. Ali ona mu nije otvoreno rekla da se ne slaže sa njegovim planovima. pozvala je majku u sobu. Na kraju su i njene oči zablistale. „Šta fali. Kod jedne ili dve fraze se pravila kao da zvuče dvosmisleno. to se odigravalo na obalama Dominikanske Republike. a donja usna joj pade. toplo i ponosno. Ja slavim 71 . „Iza Tajmsa ne ostaju takvi tragovi!”.Čim je završila prvu verziju. Umesto toga. „Ay. u vazduhu su se opet osećale sloboda i nada! On se još uvek pitao da li bi trebalo da se sa porodicom vrati u zemlju. još uvek budan Karlos je. Izraz njegovog lica zgranuo je i majku i ćerku. predivni govor čuje i otac pre nego što ode na spavanje. Onda ću ti ga ja prekucati. gunđala je zašto čita novine u krevetu. Pošto je oborena diktatura. Karlosova bezuba usta razvukla su se u mračnu nulu. reći ću ti šta fali. U zavičaju. Činilo se kao da je u srdžbi osakatio sam jezik i sada ništa ne stoji između njih i njegovog sirovog. Privremena vlada je nameravala da održi prve slobodne izbore posle trideset godina. Ljudi mogu da kažu šta misle. Čim je Karlos ugledao suprugu i ćerku kako jedna za drugom ulaze u sobu. Sada se išlo u spasilačku misiju u džungle jugoistočne Azije. naći u centru pažnje u ovoj zemlji! Želim da ovaj predivni. Jedva čujnim rečima na španskom. naše će se ime. U njemu nema nimalo zahvalnosti. Laura je pažljivo slušala Jojo kako naglas čita govor. a onda se okrenuo Lauri. U spavaćoj sobi. Jojo stade ispred njih. tako da je kroz vilice samo prošuškao: „Govor. Stvarala se istorija. da sa njim podeli ponos. Lice joj beše blago. „Šta fali njenom govoru?”. Njegova proteza se već kezila u čaši vode pored noćne lampe. jer nije ispunila neophodan uslov da rodi sina). prljajući posteljinu nekvalitetno štampanim inostranim tabloidima. kao da mu je žena konačno rodila sina i došla da mu to saopšti. Pogledom je probadao Jojo. lica rumena od zadovoljstva postignutim delom. Pre nekoliko nedelja. Kada je završila. a lice mu se razvedrilo. kao da su svuda oko njega bubice tajne policije i doušnici. prošaptao je supruzi: „Dozvolićeš joj da to pročita?” Laurine obrve se izviše. Jojo nije trebalo mnogo ohrabrenja. važi?” Pođoše hodnikom. mahao je Karlos glavom. slepog besa. beše pomalo posramljena s koliko je ponosa uživala u svojim rečima. pitala je Laura. bila samo supruga i majka (i to neuspešna. Jojo se okrenu ocu. Ali Laura se već navikla na ovdašnji život. nego kućni rob visoke klase. nijedanput ne podigavši pogled. govor!” „Predivan je. kao što bi rekla majka. majka i ćerka. svaka prošaptana reč koja je dovodila u pitanje vlast mogla je da im navuče na glavu tajnu policiju u crnim folksvagenima. i pročitala govor od početka do kraja. pripremala ga je Laura za ono što sledi i utišavala televizor. Bolje biti nezavisan niko i ništa. Kuko”. Majka joj klimnu glavom u znak da može početi da čita. zaklonivši prizor vojnika koji se iskrcavaju iz helikoptera i ućutkavši izveštaje o razmeni vatre i eksplozijama. odgovorila bi mu kada bi joj muž duhovito uzvratio da oboje dele istu prljavu naviku. Svodi se na puko hvalisanje. Njegov bes je uvek ulivao više straha kada bi govorio na iskvarenom engleskom. Lice Laure je sijalo. ponovo se zainteresovao za sudbinu svoje države. poduprt jastucima. prezivala se ona De la Tore ili ne.

Gledale su u Karlosa. zabranjujem ti da pročitaš taj govor!” Laura skoči na noge. nesrećnom progonjenom čoveku. Punih ruku iscepkanih papirića. cvilela je Jojo sa šakama punim sitnih papirića. Shvatila bi da je otac izgubio braću i prijatelje pod diktaturom Truhilja. „To je neposlušno. tu uvredu na račun svojih nastavnika?” „Uvredu na račun nastavnika?” Laurino lice se zgužvalo kao papir. „Jesi li lud?” nasrnula je na njega Laura. Da se čak i posle mnogo godina zgrči od straha kada na ulici pored njega prođe crni folksvagen. Novine na španskom se razleteše po sobi... bezbroj puta. rame uz rame. Zgrabio je list sa govorom. „Jesi li poludeo? Pocepao si govor koji ona treba da sutra da pročita!” „Jesi li ti poludela?” Odgurnuo ju je od sebe. doslovno. Da je samo na trenutak promislila. ali bez uspeha.. gorko je plakala i sakupljala ostatke govora. Klečeći na kolenima.”. On strže posteljinu sa sebe i takođe skoči na noge. verovatno to ne bi učinila. Laura je posle jedne provale u stan unajmila bravara da na vrata od svih soba stavi kvalitetne brave. Bila je niskog rasta i čitav govor je izgovorila stojeći. i pred njenim razrogačenim očima ga iscepkao jedanput. dvaput. uletevši u sobu taman da zaključa vrata. „Htela si da je pustiš da pročita. Uskoro će biti opkoljen punom kućom nezavisnih Amerikanki. ali Jojo beše brža. ili joj to beše navika iz manastirske škole za devojke. triput. poče ona. „Uništio ga je. Ali iz tih parčića papira nije mogla da razazna ni reč. Na njemu behu napisane reči ljubavi suprugu.samu sebe? Ja sam najbolji učenik koji uči kako da uništi svoje nastavnike?” Ismevao je i izvrtao njene reči. u kojoj je. Ako bi lopovi ponovo provalili. uništio ga je”. Karlos je bio izvan sebe. koji je Jojo držala. u nadi da će da ih složi pre nego što sutra izađe pred nastavničko veće.. ona ustade i prozbori omrznuti Truhiljov nadimak: „Ćapita! Ti si jedan Ćapita!” Ocu je malo trebalo da registruje podrugljivi nadimak pre nego što se bacio na nju. na koja se otac bacio čitavom težinom. Jojo beše na kolenima. Da se plaši svakoga u uniformi: devojke iz Parking servisa koja prodaje karte. Da će ga do kraja života progoniti slike krvi na ulicama i noćnih odvođenja. Amerika! Nisi više u divljačkoj zemlji!” U međuvremenu. da bi bila prodornija.. I neumesno. okrenuo se prema Jojo i viknuo: „Kao otac. Konačno. „Nećeš se takvim glasom obraćati. Nije bilo dosta što mu se ćerka pobunila. 72 . „Ali. pogledao je osvetnički i ljutito.” U srdžbi je zaboravio na strah od špijuna koji svuda vrebaju – svaka njegova optužba beše za decibel glasnija od prethodne grdnje. Izgubila je svaku nadu. morala da se penje na podijum kako bi govorila. nego joj sada i majka priskače u pomoć.. ovo je Amerika. Njeno utočište je sačuvala majčina ljubav prema različitim izumima. To je nepoštovanje nastavnika. imali bi da se pozabave sa još jednim krugom zaključanih vrata. pozivao se na autoritet sebe kao oca da joj otvori vrata! Stezao je kvaku. Jurili su se hodnikom. Stala je pored Jojo. muzejskog čuvara koji mu prilazi da ga upozori da se ne približava previše omiljenoj Gojinoj slici. a porodica bila u stanu. u znak da se sprema da sada ona održi govor. Prizivao je kletve da joj se sruče na glavu. u sitne parčiće. Jojo je razmišljala šta je najgore što bi mogla da kaže ocu. Papi.

a zatim je njegove reči prevela na engleski. šta je bilo. Moraš mu oprostiti. otvori. svi iz publike su ustali da „ovacijama pozdrave naše posvećene nastavnike”. Zajedno su smislile govor – dve male stranice oveštalih komplimenata i uljudnih opštih mesta o nastavnicima. Tapšala je dok je Jojo pokušavala da joj dočara taj trenutak. školski uspeh Jojo označio je kraj Laurinih izumiteljskih dana. koji su u porodici svi upamtili. „Kukita. Opatice su bile polaskane. Jojo ga je ugledala kroz prozor hodnika na spratu. kertridžom sa brisačem. plastičnom navlakom kao preko tostera. Tako nešto ni majka ne bi mogla da izmisli! No. da joj je potreban trenutak protesta kako bi spasla svoju čast. u koji se povukla čim je čula kako se njegov automobil zaustavlja ispred kuće. ispod koje beše nalepnica sa njenim inicijalima. Nadmašio je samoga sebe dodacima koje je naručio: plastičnom fasciklom sa drškom. Malo kasnije. Nekoliko puta je viknuo njeno ime. izdaleka. Kada su ga konačno sastavile.” Konačno. „Nemoj da razvaljuješ moje nove brave. koji te mnogo voli”. ali su obe znale da joj je drago što je majka došla. na sprat se pope majka da je zamoli da siđe i pomiri se s njim. Sutradan se Jojo vratila da se pohvali svojim uspehom. ljutiti glas majke kako se podiže. u potrazi za ključevima.” Na prizemlju je Jojo zatekla oca kako na kuhinjski sto postavlja novu novcatu električnu pisaću mašinu. „On samo želi da te zaštiti. Pred ulaznim vratima je pažljivo spustio paket i pretresao sve džepove. Lora ga je prekucavala. Kofer na točkićima. Kuća se na trenutak stišala. da ne upada prašina u mašinu. automatskim graničnikom margine. Vrata kako se zatvaraju. Otac je sporim korakom prilazio kući. smrknuta lica. a potom pokušaj da se otvori kvaka. jecala je Jojo. „Ćeri moja. pre nego što je Jojo.” Iz njega je srdžba konačno iščilela i on se smirio. kako ga ubeđuje. Kukita. tegleći u rukama krupnu i tešku kartonsku kutiju. Pusti. (Da je samo imao Laurin lanac koji otkucava!) Jojo začu u prizemlju škljocanje brave. pisale na blokčiću koji je Lora nekada koristila za vlastite originalne izume. „A to sam ukrala iz govora tvoga oca. bilo je. „Otac nije hteo da ti naudi. Kao da joj je posle toga majka pružila olovku i blokčić i rekla: „Okej. sada je na tebe red. Jojo je čula njihove korake kako se gube hodnikom.” (S engleskog preveo Predrag Šaponja) 73 . Te večeri.„Lolo”. opravdavanje. prigušene glasove. podupiračem koji omogućava da papir stoji uspravno dok kuca. stig’o je tata. očevo mrmljanje. Zatim. nego govor koji joj je napisala. objašnjavao je sa dna stepeništa. govor koji su majka i ćerka. kao što je predložila Laura na kraju govora. „Kukita?”. ali mu ona nije odgovarala.” „Idi”. šaptala je majka. poterane nuždom i bez imalo originalnosti. na njenim vratima se začu tiho kucanje. Osluškivala ga je dok se s naporom provlačio kroz uska vrata. dok je pored nje stajala Jojo i ispravljala imena i reči. ozbiljne i samo sebi važne glasove televizijskih reportera koji izveštavaju o ratu. je l’ se sećaš? Sećaš li se da je on to spomenuo na kraju?” Citirala ga je na španskom. začula pucnjeve i eksplozije. samoodbranu. pokušavala je da umiri supruga. za Jojo nije bio njen poslednji izum.

Nemaju šta da izgube osim majica stiglih sa hemijskog čišće­ nja. da vam dovedu energi­ ju u ravnotežu? Kristalna ogrlica u duginim bojama. U tami nečija duša vrišti. Deca bez pratnje biće prodana kao robovi. prev. Hausa i Joruba. preživljavali sa škrtim sledovanjima hrane. koji behu blago. A šta kažete za jin­jang minđuše.) 74 . a ne konji pušteni s ulara ili lenji mornari. da li bi naslednici blaga trebalo da okrive sirotu enigmu jer nisu imali rečnik? Da li gradonačelnik zahteva pravdanje svakog metka ili skup­ ština grada prosto zanemaruje kvart crnih odbornika? Ako se ne slažem sa vašim verova­ njima. razbijena roba se plaća! Ne primamo čekove. pripisujete li to mojoj zanemarljivoj moći opažanja. (S engleskog preveo Predrag Šaponja) 1 Naziv za crnce iz Surinama i Karipskih ostrva koji su bežali sa robovlasničkih imanja i nastanjivali se u planinama. Boli kada bosonog hodaš Po ljušturama od kaurija2. Pesma nije teritorija. nimalo vredna osvrtanja? Da li moje sitničavo bavljenje trivijalnim pitanjima negira moju sposobnost dobronamernog pregovaranja? Iako se na španskom odmetnicima nazivaju Maruni. Vi ste kutija sa krejonima. da vam odblokira či i otvori čakre? Hej.1 koji behu nepokorni Afrikanci.Harijet Malen OCRNJIVANJE Da li smo iznenadili naše učitelje cepidlake i njihove sumnje u majušni mozak crnog deteta.) 2 Vrsta školjke (Cypraea moneta) koja je služila kao novac u Africi i južnoj Aziji. hoću li ja još više ocrneti ako ne održim reč? ISTRAŽIVANJE CRNOG KONTINENTA Ovaj san nije mapa. Od loptice voska bi se napravila predivna dekorativna sveća za vudu oltar pokojnog Santerija Petra. izblede boje. koliko košta barel crnačke boje? Iako su robovi. SUVENIR IZ BILO ODAKLE Obojeni ljudi. pretpostavljajući da sam be­ značajna. prev. koji ih je podsećao na čistog mališana sa kutije sapuna za pranje rublja? Koliko je blatnjav Misisipi u poređenju sa trećom najdužom rekom najtamnijeg kontinenta? U ze­ mlji Iboa. (Prim. (Prim. Snevač počiva u berbernici Obloženoj afričkim busenjem.

Glava joj je bila prazna. Luizin 75 . Luiz je dr­ žala maramicu na licu. Batist Žuti Nož joj je dunuo neki sitan prah u lice i rekao da će nestati. a Batist joj je dao svoju maramicu. Batist je bio starog kova i svi su se nadali da neće biti kao nje­ gova majka. rekla je njena baka. otičući sporo između prstiju. On je bio sin Prljave Laste. Da joj se lice presijava. ali on ih je znao. Batist je prorekao njenu smrt. Kijala je sve dok joj nije potekla krv iz nosa. Sestra je pritisnula hrbat Luizinog nosa. Bilo joj je vruće i spavalo joj se. Sestra Tomas Bernard ju je podigla i rekla joj da ode u kupatilo da se umije. Držala je maramicu koju joj je Batist bio dao. Setila se da je Batist Žuti Nož u jednom trenutku kleknuo pored nje. Osećala je kako joj se krv hladi. šapućući priču. a potom se setila da je Batist stajao blizu nje dok ju je školska medicinska sestra ubacivala u auto. Znao je priče koje niko sem najstarijih staraca nije znao. „On je po­ slednji od naših starih i opasan je. Znao je stvari koje mu nisu ni govorili. „Vratili smo ovo nazad”. Rekao bi to majci noć pre nego što se cvet pojavi i uvek bio u pravu. Nadneo se nad nju.” Onog dana kada je umrla Luizina prabaka. Da joj koža gubi boju. ali krv čak ni tada nije stala. Njena baka je odnela novac Prljavoj Lasti. Osetila je da je pustio reku ka njenom srcu. Potiljak joj je plesao sa srebrnim zvezdama i Luiz upade u snove. Jedna zvečarka je prošlog leta dodirnula zadnji deo bakine suknje dok je ova sedela na liniji za igru štapovima. sko­ rena i crna od krvi. Zamislila je da joj dobuju damari na slepoočni­ cama. žene zvečarke. šapućući joj. Bilo je to u proleće. Stidljivo je pitao medicinsku sestru da mu vrati maramicu. Batist se osmehnuo Luiz i podigao svoju krvavu maramicu da bi joj pokazao sve što je izvukao iz nje. Luiz isprva nije shvatila. Tkanina koju joj je dao bila je nato­ pljena njenom krvlju. Baka joj je rekla da ga se kloni. kao upecana riba kad je ponovo puste u vodu. „On zna te stvari zato što mu ih duhovi govore”. Dok su izlazili iz školskog dvorišta. kao jaje na svetlosti sveće. iako mu nikad nisu bile ispričane. Luizine šake su bile hladne. na tako vedar dan da su oblaci na nebu nestajali kao rasplinuti duhovi. Osetila je da je sestra Bernard odvukla Batista od nje. Znao je mnogo ranije od ostalih kada kamasija isklija. Morala je da legne na pod u školi i blago zabaci glavu. Baka joj je stezala ruku dok se trepćući budila. držeći joj nežno glavu svojim hladnim. suvim rukama dok joj je njegov glas golicao uši. koja je želela da ga vrati. Nezgrapni Batist. Krivonogi i prašnjavi Batist čučao je pored nje. Svetica. reče baka. Da pati. postiđena zbog sve pažnje koja joj se ukazivala. Majka Batista Žutog Noža mogla je da natera zvečarke da izvrše njene zapovesti. Bila je zgužvana. Bilo je nečeg u Batistu. Glas mu je bio u njenom uhu.VRT Debra Megpaj Erling LUIZ I ŽUTI NOŽ Stari Brak Kada je Luiz Beli Los imala devet godina. Sada je sin Prljave Laste želeo nešto od Luiz.

pradeda žigosao je konje u polju na brdu. „Batist je video daždevnjaka”. rekla je. bakom i Starom Mačiz – njenom prabakom. došao sa svojim dedom da gleda. Stara Mačiz je progovorila. a Batist je. dečak crn poput dabra stajao je sa čudnom samouverenošću u kojoj je Luiz još tada uočila nevolju. „Gušter je pocrveneo. Nije joj se sviđalo da joj Batist. smaknuo je omču sa ždrepca kojeg je držao i brzo krenuo prema njemu. rekla mu je. ali opet se sećala Batista. ali baka je rekla da joj je lice oduvek bilo izbrazdano. „Potraži guštera”. „Pomeri se”. Dobri Mark. dečak kojeg jedva i da poznaje. Luiz je u to vreme imala šest godina. Luiz se sećala da se starac nagnuo iznad Batista i slušao. Nosio je kaiš koji je nekada bio oglav na konju njego­ vog dede. ali opet je bio najmrkiji Indijanac kojeg je Luiz ikada videla. klimajući glavom. Tog dana Luiz je sedela na brdu sa majkom. Naslušala se priča o njemu. Kada je deda video Batista da stoji. I ostali muškarci su prestali da rade i okrenuli se da vide šta muči Batista. a nije odvraćao pogled čak ni kada mu se ona kreveljila.” Luiz se spustila na sve četiri zajedno sa muškarcima. rekla joj je baka polušapatom. Batist Žuti Nož je dopuzao iza nje. jer to je bila jedna od retkih prilika kada ga je videla izvan škole. „Vidi možeš li naći guštera. pomodrela mesta na kojima se krv zauvek sakupila. „Nećeš ga naći”. baka je rekla Luiz da je Stara Mačiz jednostavno bila takva. viknuo je. sećala se. Vi­ dela je Dobrog Marka kako prstima prolazi kroz izbledelu travu. rekao je. klateći se napred­nazad i zarivajući tanke prste duboko u crnu zemlju dok je njegov deda radio. Stara Mačiz je vole­ la da prevlači zglavcima po Luizinoj kičmi. Stara Mačiz je tek počela da pripoveda neku priču kada je Batist ustao. toliko mršav da mu se prljavi tur pantalona obesio gotovo do kolena. Tapkali su rukama po zemlji. ali on se nije ni po­ merio. zatvorio je vratnice korala i uputio se uzbrdo ka Batistu. ali ništa nije videla. Gurnula mu je stopala. Mada ga se najviše sećala zbog onoga što se dogodilo tog dana. čak i velike boginje. zla. Luiz je ćutke stajala iza svoje bake. Prečešljavala je travu vrhovima prstiju. prepipavajući. Deda ga je ostavio samog u tišini na brdu. a potom se sa obe ruke uhvatila za teme. Luizina majka je zavrtela glavom. A nakon što je starica umrla. Trepavice su mu svetlucale i videla je bljesak njegovih crnih dužica koje su se izvrnule 76 . Se­ deo je podalje od drugih. rekavši da Batist verovatno ima tuberkulozu. Prevrtala je kamenje i tražeći prebirala po žalfiji i travi. Uzela je grančicu i njome prebirala po zemlji. Konji su se zbili u jedan ugao korala dok su se radnici okupili u podnožju brda. govori kako nešto ne može uraditi. kako je mo­ gao da vidi i čuje ono što drugi Indijanci nisu. Luiz je još uvek pamtila lice Stare Mačiz. kako je njegova majka imala moć zvečarke. a Luiz je podigla pogled kako bi videla njegovu kosu posečenu nožem i njegovo tamno lice. volela je da joj se smeje kad bi Luiz pala ili za­ plakala. Imao je dve bele mrlje koje su mu oblačile licem.” Luizin pradeda. „Smetaš mi”. Ali Luiz nije mogla da čuje Batista. tražeći nešto. Luiz se pitala da nešto nije bilo u redu tog dana sa Batistom zato što je zurio u nju. Luiz je isprva mislila da se Batist boji Stare Mačiz i da je odlučio da sedi podalje od nje. Oči lenje. kad god bi se povredila. Luizina baka je potapšala Luiz. mesta na kojima je bolest umrla ispod njene kože. Nisu ga pozvali dole u koral kao ostale dečake. Muškarci iznenada čučnuše. Bacila je pogled na Batista i videla da mu je pogled zamućen. Stara Mačiz je preživela sve. dok su mu bele pletenice bile zataknute za pojas.

Batist joj se prikrao s leđa i tutnuo u ruku zvečar­ kin rep. a prašnjava izmaglica menja svetlo kao što mulj menja vodu. Nekako je izvukao njenu krv iz mrkih ruku Prljave Laste. Snežni i drveni prah. Sneg se toliko zaledio da ti od njega ostaju modrice. „Neko će umreti. Nanosi snega su oštri kao britva. iglu ispuštenu negde u snegu. potom nestaje u belini. osećanje koje nikada ranije nije iskusila. (Prim. potom nestaje u belini dima. Svetlost vatre postaje svećica. Njegova bela svetlost pretvara se u jutro. Sneg se sija. a onda samo beonjače. pred beskrajnim snegom. Glas se nije obraćao njoj. I nije dala Batistu da zadrži maramicu natopljenu krvlju. gotovo plave. jezive. i njegovog ružnog osmeha? Baka joj nije odgovorila. već snu koji je poput miliona staklenih perli obojenih vodenim bojama držala u svojim malim šakama. Nagi čovek duva kroz zube.) 77 . Kukovi uski. spretno i vešto poput vetrića u prolazu.” Luiz je videla prljavštinu na tankom rubu pan­ talona Batista Žutog Noža. Luiz je usnila jedan san koji ju je ispratio iz duge noći u jutro. Zaključani smo ovde.3 ni muški ni ženski. sa izbačenim rebrima. Luiz nikada više nije pitala baku za maramicu. Postojani vetar raznosi beli pepeo kako bi stanjio prigušujuće površi vrele prašine. Sećala se priča o svom pradedi: tajni rituali podučavanja vračeva na kojima su ih slali da nađu iglu usred noći kada je temperatura padala ispod minus četrdeset. Hladno je. Njegovo zviždukanje doziva veliki vetar sa snega. Videla je kako oblaci nestaju u vetru. nadajući se da joj neće ispasti kroz nezakrpljenu rupu. Čovek stoji pred belim zvezdama. Čula je neki glas na sejlišu. Kako je starica uspela da otme njenu krv iz čvrste pesnice Batista Žutog Noža. Sad ispredamo svoje priče. Deda ju je spasao. Znala je ko ju je vratio. nag čovek stoji pored crvene vatre. Kada je Luiz imala četrnaest godina. miljama daleko od mesta na kojem su drhteći nagi stajali. Nije dala dečacima da se igraju sa mrtvim zvečarkama niti da guraju štapove u usta uginu­ lim pticama. „Neće biti dobro”. Luiz je zamišljala mnogo šta i zaustavila se na zglavcima sestre Bernar koji su jako udarali. Treperi. Toliko je daleko da ti krv miriše kao ulje na jeziku tvojih baka. Ali taj rep je postao sila prema kojoj je gajila strah. Lice mu je lice žene.) – porodica indijanskih jezika koji se govore na severozapadu Sjedinjenih Država i u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi. Luiz je pitala baku kako je vratila maramicu.nazad u glavu. vreo i hladan. a onda ga gurnula duboko u džep. Plamen baca odsjaj visoko na krov bakine kuće. Nije znala šta da radi s njim. Videla je prabaku kako stoji na brdu. a zatim je Stara Mačiz padala unazad i padala dok joj je vetar dizao maslinastu maramu sa glave. Dugo je zurila u rep. potom nestaje. Crni prah drveta u beli pepeo drveta. Danas se njima koristi izuzetno mali broj govornika među Indijanci­ ma. prev. glatko i zategnuto. ispucale usne mu zvižduću vatri. Leđa su mu suvonjava. rekao je za­ tvorenih vrtoglavih očiju. Ispred bakine kuće. Zmije spavaju u dubokim rupama prekrivenim snegom. 3 Salish (engl. Bio je to poznat san. Nikada više neće pričati sa Batistom Žutim Nožem. Plavičasti jezičci u dnu plamena spaljuju sivkastožuti ariš. I znala je da je cena toga bila visoka. Zvečarke su tihe.

Kada bi joj se iz bilo kog pravca približio iza leđa. kao novi mišić. držala je oko na Luiz. Baka je naterala Luiz da zakopa zvečku na brdu i obeleži mesto sa tri crvena kamena. Tražila ga je pogledom. da bi onda videla Batista kako prolazi pored nje. Spavanje joj je prijalo i počela je da se oseća lagodno. Luiz nije odgovorila. Gledala je u pod dok je baka govorila. ali joj je taj trenutak olakšanja došao zajedno sa osećanjem da je nešto izgubila. Ležala je dopola ispod vrelog automobilskog motora. Luiz je našla snagu u ignorisanju Batista Žutog Noža. Oči su joj bile sitne i mirne. niti se barem osvrnuo prema njoj. Snovi su je celu tu noć gutali. a kada bi uputio osmeh Himokus. Osećala je kako joj zvečka podrhtava na nozi. da bi mogla da ga izbegne. prev. u ulju koje joj je uništilo svečanu haljinu. Potom je što je brže mogla zatrpala rupu. Batist je mogao da joj privu­ če pažnju samo kada je jahao svog konja Šampanjca. Našla je najlepše me­ sto na brdu. On više nije postojao za nju. Nije znala kako da kaže baki da se zvečka počela mrdati čim ju je ubacila u džep. Luiz nije žurila sa zakopavanjem.” Što ga je više zanemarivala. kada ju je čuo da govori kako bi volela da proba šampanjac. ravno kamenje u blizini Svrakinog brda presijavalo se na suncu. Batist je nije ni pogledao. Čak je dao ime konju zbog nje. i plašila je se na neki način koji joj je davao snagu. Osetila je topli dah svoje majke i sklupčala se u mračni san. On je za nju postojao manje nego duh uginule mačke njene se­ stre.„Zašto to samo nisi bacila kada ti ga je dao?”. kako je sebi govorila. Odmakla se polako od gomilice kamenja. pazeći da se ne osvrne i ne otkrije bilo kakvu želju da tamo ostane. Luiz je laknulo. krila se gotovo sat vremena ispod automobila plemenske policije koji je vozio Čarli Ritajuća Žena. Padala je. zgrćući zemlju podlakticama i gra­ beći je šakama. i premda je i dalje igrala. kao da je cela zmija još uvek bila zakačena za nju. Samo je njegova majka. Prestala je da osluškuje šapat opiljaka ispod škriljastih stepenica bakine kuće. Prljava Lasta. pitala ju je baka. slatku od mirisa mladog ko­ renja. rekla je. „Ona pripada meni. Zapalila je cigaretu i pokušala da se usredsredi na brazgotine na smrekama pored puta. to ju je on više pratio. zato što joj je Melvina Veliki Dabar rekla da je Batist traži. Batist bi svima kod uršulinki4 počeo da govori kako će oženiti Luiz. Visoka trava je nicala oko nje i sa vrelinom joj šaputala. Luiz je videla kako se osmehuju jedno drugom. Iskopala je duboku rupu. zaobišla bi ga i pričala kao da on ne postoji. otvo­ rivši šaku kako bi pokazala kosku sa crnim ivicama. odmeravajući korake. Pre­ tvarala se da ga niti čuje niti vidi. Pogledala je u njih dvoje preko puta. „Tako je možemo izbeći”. izgledao je gotovo privlačno. držeći se za ruke sa Himokus Tri Haljine.) 78 . u hladu jedne smreke. Kada je Luiz ustala da iz kose otrese suvu travu. Prljava Lasta je bez ćebeta sedela u prašini na liniji za igru štapovima. dok su ostali zurili u nju. Kada bi se zaustavila da pomiluje konja. „Držite se dalje od nje”. promatrala Luiz. rekao bi. pa je duboko udahnula vazduh u pluća. 4 Pripadnice katoličkog „Reda svete Uršule”. Pažljivo je umotala zvečku u tanku rukavicu koju je nosila da bi zavarala rep da se nije udaljila. Batist je bio crn i poput životinje. Kada je otišla na igru štapovima u Dikson. Glatko. Batist je trljao Himokusinu smeđu nadlanicu o svoje bedro i onda je odveo do linije za igru štapovima. (Prim.

Možda se zavaravala kada je pomislila da izgleda bolje od onog kakva jeste. ka vodi. Ramena su mu bila uvezana i vukla nešto što nije mogla da vidi. a neće ni sada. On je stajao tačno ispred prodavnice. Čula je kako se voda odbija o njegove telesne šupljine. Polja su se odricala jutra u velikim talasima vrućine. bolju. Batist je u tom snu bio starac koji uzvodno pliva rekom. Nije bilo razloga za brigu. Znala je da ne želi Batista Žutog Noža i njegovu pažnju. a ona ga je viđala samo ponekad. i tako sjajna da je ličila na vodu. ali je prekasno shvatila da je njena baka bila u pravu. osećala je svoja velika koščata kolena. a na njenim glatkim rukama ocrtavali su se mišići. Mogla je da nami­ riše jesenje ivice lišća. ali je prigušivala ruka­ ma svoj smeh kada bi pogledala u Batista. ka stenama. bežala je od njega godinama.Nije znala kako da se oseća. Osećala se umorno i glupo. O kostima njene karlice visila je tanka tkanina haljine. Luiz je shvatila da se nije klonila Batista. Stomak joj je bio uvučen i prazan. posegnuo je za njom. Nije je uhva­ tio tada. Nije hteo da prekine svoje bdenje. govorile su. a ona je koračala oklevajući. Stavila je ruku na potiljak i ose­ tila kako joj biju damari. Prošetala je glavnim redom. Osećala je tvrde crte svojih rebara. Luiz se činilo da je ljudi gledaju zato što misle da bi trebalo da bude ljubomorna na Himokus. Iz uzburkane vode. Procenjivao je svaku uzburkanost vode. Rekla je sebi da je problem možda oduvek bio u njoj. sklanjala se od svakog njegovog pogleda. prošavši pored njega. Sada kada je on odustao od nje. osećajući da su joj ruke suve. ne pre nego što je bacila po­ gled na njega kroz peskirani prozor dok je odlazila. Luiz bi šutnula prašinu prema njima. rekao je. a ona se po prvi put za nekoliko godina okrenula prema njemu i nasmejala. opuštenih ruku. ali on se nije pomerio. Bilo je proleće bez kiše. slatkim i karto­ nima svežih jaja. bila je na sigurnom u Malikovoj prodavnici. Sunce je bilo toliko vrelo da je mogla da izbroji dlake kose ispod 79 . Ignorisanje je samo pojačavalo njegovo pri­ sustvo u njenom životu. Himokus je bila starija žena. Bio je zaljubljen u neku drugu. Kada bi Melvina Veliki Dabar prošla kraj nje sa svojom sestrom Mevis i kada bi je obe pogledale i okrenule se da sakriju osmehe. Nije mogla da zna kakvu mu je snagu opet dala. srebrne kao zimska kiša. A na bolnoj svetlosti. Osetila je njego­ vu požudu u čvrstoj vrelini svojih grudi. A stojeći u po­ lju. Pitala se da li je svi sažaljevaju zato što je Batist uspeo da nađe neku novu. „Luiz”. u smiraj letnjeg dana. A kada je Luiz ponovo videla Batista Dugog Noža samog. Sva njena usredsređenost i sva njena pažnja bile su i pre toga i tada usmerene na Batista. On je izgovorio njeno ime dok je išla prema kasi. Čula je već kako stare žene govore njenoj baki da je pripazi. Čekao ju je. Trebalo je zauvek da ga ignoriše. počela je da se pita da li je uopšte jurio za njom. Stajala je pored prašnjavog drveća. Himokusina kosa bila je teška. Pitala se da ne čeka Himokus. bezbedna među rafovima sa puterom od kikirikija. svaki neodlučni talas. „Pazi da nema tuberkulozu”. Luiz ga je dugo posmatrala. Luiz je imala samo jednu noćnu moru za sve te mesece kada ga je zanemarivala. Luiz je duboko uvukla ustajali vazduh bakalnice i izašla napolje da se suoči sa vrelim suncem i Batistom Žutim Nožem. sa belom i krtom travom oko članaka. Po­ smatrajući. mada je on više nije gledao. Mrlja od ulja na njenoj haljini se širila. Struk joj je bio širok. ka stenama. Luiz se osetila malom. Izbegavala je svaki njegov šapat. dok joj je hiljade udica na strunama koje su vukla mala olova povlačilo vrhove bradavica i teške ušne resice.

Polako je disala i slušala. Glas mu je bio spora voda koja teče dubokim kanalom. Trudila se da zadrži tu sliku. Sinulo joj je iznenada da Batist može biti i lep i ružan. Ona je usredsre­ dila svu svoju pažnju na to da se skloni od njega. Izbacio je dim kroz usne nameštene kao za poljubac. okrugli mesec visoko iznad njihovih glava. ali nije želela da se suoči s njegovim pogledom. „Luiz”. Sada. koji je svake godine bio sve duži. ostavljajući izbledeli duh svoje košuljice. i vuče nju. Luiz je pokušala da se ne osvrće. Potiljak joj je bio napet kao da se svaka pora na njemu zatvorila. „Čuješ li da ja pričam s tobom?” Luiz je znala da nešto nije u redu. Batist je drpao nabreklinu na svom međunožju dok je pričao sa njom. Malikova radnja krila je uredno poslagane konzerve supe. Ta misao ju je ostavila bez daha kao i oblake. rekao je. Osmotrila mu je lice. a njoj su oči zasuzile. tanke zidove njegovog srca. Videla je skrovišta svih sakrivenih zmija. Osećala se tromo na mestu na kojem je stajala. otekli jezik prelazio preko leve dojke. ali joj je nje­ gov hrapavi. Znala je da je ne dodiruje. Bila je ubeđena da Batist zna šta misli. Prešla bi ponovo put da bi bolje pogledala jelena polo­ mljenih kostiju. videla je svet sa ogromne udaljenosti. Osetila je potrebu da mu priđe bliže. Bio je kiselog ukusa od ustajale telesne soli. Zamislila je da joj je glava glatka kao svetlucavi. žute zube. Nije htela da ga poljubi. Težina joj je ispunila pluća kao zelena voda. krijući se iza tegli sa vo­ ćem i lanenih vreća punih isečenog suvog mesa. Udahnula je vazduh prepun vetra. Videla je iza sebe Batista Dugog Noža. 80 . čudnu potre­ bu koju nije razumela. Naslonio je svoj obraz na njen. i duboko unutar podruma. Iznenadila se kada se nagnula da dotakne jezikom debelu resicu njegovog uha. kada mu je ponovo za­ okupila svu pažnju. topla zemlja i slabašni. Dah mu je bio gorak. Kresnuo je o svoj rajsfešlus šibicu koja je buknula u žut plamen i zapalio lulu nabijenu raznim lišćem. manjeg od kolibrija. Videla je da je pio. debelu zvečarku koja je godinama nasamarivala njenu porodicu. sa majušnim srcem koje bije o tanke. Njegovo prisustvo je bilo neobično. žutilo je oivičavalo beonjače koje kao da su bile skuvane. Čak je i njegova majka govorila da on može jesti jabuke kroz drvenu ogradu. A znala je da će prići bliže i Batistu. Polja su bila puna oštrog koro­ va. Osećala je kako se vlažna vrelina diže sa njegove kragne. kao uporni vetar prema kojem se morala pognuti da bi stekla snagu. a on se na­ cerio. istu onu potrebu koja ju je terala da izbliza pogleda unutrašnjost malih usta na mrtvim životinjama. Slatka. I. humku kamenja koju je kiša izglačala. povrće i korpe jeftinih slatkiša. Zastala je i promenila hod da bi se sa­ krila od sina Prljave Laste. „Ne pričaš sa mnom”. Pio je danima. šapnuo je. Oko smeđeg središta njegovih očiju. Izbliza je mirisao drugači­ je. Na devedeset metara od njega. Vide­ la je podrum svoje bake. nije više ličio na Batista koji je držao Himokus za ruku. Okrenula se prema njemu. Nakrivio je glavu prema njoj kao da može da čuje kako joj srce kuca. Vetar se smirio. poput meseca. Nije više mogao da je dodiruje.dlana. ostavivši vlažan otisak. na njegove velike. neobični miris sagorelog kreča koji prekrivaju sve što je nečisto. Pogledala je nadole preko sunčano­srebrnih brda i videla da se nešto kreće. Usta su mu bila puna njenog imena. Luiz je uzmakla. Otvorio je usta iz kojih je virio jezik crven poput daždevnjaka. Nabi­ la je jezik na prednje zube i pokušala da misli na Rodžera Malana.

glatki kravlji trag koji je vodio oko bare prema kući. plašeći se više da je Prljava Lasta u kući njene bake nego ijedne zvečarke na polju ili putu. Luiz je mogla da čuje glas Prljave Laste. sitni vez u korenju trave. ranjivog kao i njegovo sun­ cem oprljeno teme. Videla je svoju sestru kako juri pevca tamo­ ­amo ispred plavnog zemljišta u čijem su korovu vrebale čeljusti stotine zmija sa nežnim otrovnim zubima. Vazduh je bio čist i vreo. a zatim zelenoj boji usnule senke. na­ bubrelim od kiše. Crvenokrili kosovi bili su tihi. nalik zvuku suvog pirinča „Izlazi mi iz kuće”. Luiz je bacila pogled na usku senku ispod linije večeri i videla rastrzane repove lasti koje su se krile od vreline. Suknja joj je nežno padala preko debelih kukova i bila toliko istanjena 81 . zadižući suknju da bi izbegla bodlje metličice. Pogledala je bolje natopljeno korenje topola koje se protezalo do oboda bare.” Luiz se odmakla od njega da bi krenula. Videla je zmije na putu koje su automobili u prolazu iskidali i izgnječili. Prljava Lasta je došla na bdenje Staroj Mačiz. govorila je njena baka Prljavoj Lasti. Bacila je kamen u baru i vi­ dela iznenadan pljusak vode.Tanušna zvečarka spavala je u vlažnoj senci bakinih drva. Čula je iz velike daljine Batista Žutog Noža kako joj govori: „Udaj se za mene. Florens se oba puta uzverala tamo gde je zvečarke nisu mogle dohvatiti. da bi otrčala kući. Zaklonila je suzne oči od zrnaca prašine. očiju svetlih od tvrdih i crnih leđa muva. a iza njih. a dolazila je i onoga dana kada je Luizina majka umrla. Okrenula se od njega i po­ čela da trči. Videla je mrtvu zmiju koju su dečaci okačili na nadgrobni krst časne sestre iz Francuske. Zmije. Florens je stavila prst na usta i pokazala Luiz da stane. Suvi korov je pucketao od zvečarki. Videla je krajnji rub makije i utabani. Mogla ga je mrzeti do­ voljno da bi ga uvukla u sebe. Nastala je pauza u šašu dok je duboki povetarac vukao prašinu prema nekom uzvišenju. tupe oči i krljušt na leđima koja zvecka dok otvaraju usta prema belim krilcima iznad vode. Luiz je čula zvuk zvečarke koja se povlači. Bacila je vrećicu sa potrepštinama da bi brže trčala. okruženog sa svih strana smeđim kamenjem i zvečarkama debelim kao lišaj. poznato krivudanje koje razdvaja travu. poput svadbene povorke. Stražnja vrata bakine kuće bila su širom otvo­ rena. Dok je stupala na trem. Tek petogodišnja Lorejn Mali Losos vrtela je vijaču dok joj je smeđa zvečarka šuškala pored vrhova cipela. ali ova je nije slušala. Iznenadan vetar zalepi joj otpo­ zadi haljinu za noge. Naučila je jezik polja. na njihove posmatračke. Videla je poput mleka bele oči hi­ ljadu avgustovskih zvečarki. Prozori na kući presijavali su se na belom suncu. Pomislila je na pastrmke. Videla je na Džoku ribara kojeg nije znala. ali dan je bio toliko sunčan da Luiz nije mogla da prodre pogledom kroz mrak u ku­ hinji. Osećala je tupu knedlu topline u grlu i pokušala da guta. zatim još talasa i blago. Videla je školu uršulinki i zmije u polju blizu igrališta. Oko nje se osećalo neko kretanje. Njena sestra Florens čučala je na vrhu nadstrešnice u kojoj su stajala drva. Prljava La­ sta je mirno stajala nasred kuhinje. pružale zvečarke. Luiz je znala da je Prljava Lasta u kući. Spora struja se uvijala u srebrnoj. Nikada nije prestao da je posmatra. Iza nje su se. još zmija. Čuo se ritam vode koja je sporo tekla potokom. Koračala je pažljivo kroz žalfiju koja joj je sezala do kolena. da bi mu potopila kosti u vodu. Videla je Prljavu Lastu kako ide prema bakinim vratima. i tiho šištanje. i bilo joj je na jedan kratak trenutak žao i njega i sebe. Prljava Lasta je hodala. Dok se približa­ vala. koračala u krug po kuhinji njene bake. neka promaja usko­ vitlanog vazduha.

Prljava Lasta pljesnu jednom ru­ kama. ali baka je izašla da pomogne Florens da siđe sa nadstrešni­ ce. tiha. gotovo 82 . sigurna da bi razaznala prlja­ vomrku put Prljave Laste ispod njene izbledele suknje. Bojala se sebe. Čak je i žmureći mogla da vidi crveno sunce. baka je rekla Florens. Grizla je nokte i gledala vilin­konjice dok su se naginjali ne bi li dotakli korov. sa podignutom zvečkom. obezbojeno. Uzavreli vetar je dobovao po vratima. smatrala je Luiz. Jedna zvečka za njenim pojasom gotovo je dodirivala pod i Luiz pokuša da zamisli koliko je duga bila zmija sa koje je skinuta. „Pristani da se udaš za njega ili će nekoga u tvojoj porodici ujesti zmija. Čarli Ritajuća Žena podigao ju je iz kreveta. a Luiz je videla majčino lice dok se on okretao prema vratima. Išla je ravnomernim korakom. bojeći se da će možda videti naiz­ meničnu šaru dijamantske zvečarke. Luiz je očekivala da je baka izgrdi. ne­ što dalje od Batista Žutog Noža. „Ti i tvoje pretnje niste ovde dobrodošle. a uskoro i nevidljiva na obodu korova. bledo i sivo. Prljava Lasta je piljila kroz otvorena vrata. reče baka. ne možemo zveckati kostima da bismo lečili groznicu. Nije želela da provede ceo život u rezervatu. bojala se osećanja koja je Batist budio u njoj. Reka je bila nepomična. Luiz se nije bojala Prljave Laste. Prljava Lasta pogleda Luiz škiljavim očima podle pijanice. Nebo je bilo umorno na vrućini. Ovo je moderno vre­ me.” Luiz je čula da Prljava Lasta nosi živu zmiju oko struka. smeđu zvečarku sa žutim očima. čula je baku kako govori i za trenutak pomislila da se obraća njoj. uskomešane kapi krvi joj ispre­ doše crnilo ispred očiju. a Luiz se okrenula i videla zmiju kako gmiže uz stepenice prema njoj. činilo se da sve spava na popodnevnom suncu. „Idi sad”. rekla je njena baka Prljavoj Lasti. Prljava Lasta pucnu jezikom i zmija stade i sklupča se na tremu. Pogledala je brda. nešto dalje od bakine male kuće. reče Prljava Lasta.” „Neću terati Luiz da radi ništa što ne želi”. „To me ne izne­ nađuje. veliku. Izgledala je tako slabašno. Pokušala je da ne gleda pomno njene kukove. reče Luiz dovoljno glasno da se čuje. nešto dalje od istih puteva kojima je svakoga dana hodila. Svežina je šumela podom od linoleuma. a slabašan miris krastavaca popucalih od sunca dizao se iz vlažnih uglova prostorije. Nije se bojala zmija. Ta žena je nosila pojas od zmijske kože i zvečarke. Još uvek je mogla da vidi Prljavu Lastu kako hoda u daljini. Lice joj je bilo ote­ čeno. Setila se svoje majke dok su je iznosili iz sobe. a samo njeno prisustvo bilo je jedan šuštavi zvuk od kojeg je soba utihnula. Luiz je više nije mogla videti. Pitala se ima li nešto više. rekla je Prljava Lasta. nepredvidiva zato što nije pijanica. rekla je sestra Sajmon razredu. Njena baka je odmeravala metlu naslonjenu u uglu sobe. Zvečarka kliznu niz stepenice.” „Kučko matora”. čvrsto ukopana i nacerena. ali kada je prešla preko poslednjeg brda. da bi se opet potom pojavila još dalje. „Vidim da ne vaspitavaš svoje unuke kako treba”. a ponekad bi je nagib puta zaklonio. tako vrele.na nekim mestima da se Luiz pitala da joj možda ne vidi kožu. ostavljajući stomakom trag u prašini. Vratiše joj se stare misli. „Ne možeš bežati od stvari kojih se bojiš”. mislila je. „Hoću da odgovoriš mom sinu”. Luiz onda shvati da je Prljava Lasta donela odluku. Luiz je stajala na tremu i gledala kako Prljava Lasta prelazi polje i izlazi na put. Pramenovi kose i odsečeni nokti sa nogu neće vas spasti od mećave. „Nemoj da si takva kukavica”. boje ispranog drveta. Luiz je čula kucka­ vo premeštanje zvečarki ispred kuće. Luiz pogleda daleko prema planinama Mišn.

na Batista koji se nadvija nad njom na podu učionice. rekla je baki. Ona je bila mala. Kosa joj je u dve debele pletenice visila ispred lica. Tog leta boje borovnice. Baka je obećala Florens bocu nezbit oranžade ako ceo put do tamo prepešači bez kukanja. Vrane su razgo­ varale na stubovima ograda. „Hej. rekla joj je baka. Osetila je majčin slatki dodir još jednom i ni­ kad više. Baka skide maramicu sa glave i protrlja ujed. doviknula joj je Luiz. Poželela je da veruje da bi joj majka mogla reći šta da radi da je još uvek živa. pitala je baku. Jara se talasala na kraju puta. bacila je cveće i pohitala ka njoj. Koračala je iza bake i hodanje joj je prijalo. dok joj krv otiče. „Hoću li umreti?”.kao svetica. Groznica joj je iskrzala predivnu kosu. Njena sestra se polako pomeri da bi sela. Išle su prema Permi. Luiz potrča prema njima. pitala je Florens. Polja su zavijala. Okrenula se i iza sebe videla Florens usred skoka. crnu od masti sa mnoštva ruku. koja je dodirnula Luizino lice dok je majka prolazila pored nje. Čak je i tada mislila na Batista. „Obožavam proleće”. „Zašto vidimo vodu na kraju puta kada tamo nema vode?”. Videla je dva sitna otiska zuba na članku svoje sestre iz kojih je curela krv. Luiz je vijala sestru i obe su se tako glasno smejale da je baka rekla da će uskoro zaplakati. kao da se tek probudila iz grozničavog sna. nakon što joj je majka umrla. „Gospođa Žuti Nož. a kada se okrenula da pogleda Florens. Baka je gulila stabljike cveća. Luiz se setila kako je preskakala jarugu. lošim lekovima i snazi starog braka. Hodala je ispred njih. a sunce se presijavalo na njima. Florens je dobacivala Luiz.” Luiz otrča od Florens kao da ona beži. Florens se nasmejala. Ponudila im je obema ukus indijanskog celera. natmureno srce. Videla je skakavca koji je skočio Florens na rame. Luiz je potrčala da bi je sustigla. 83 . ali korak joj je bio nesiguran. Florensina noga je bila crna poput planina Mišn. Baka je čučnula pored Florens i svukla joj dokolenicu. a teški. „Ne vucite se”. bosonoga devojčica na samom početku dugog leta i zamišljala kožnu torbu. „Mislim da me je ubola pčela”. ošamućeno. Pupavice su gusto izrasle pored puta i baka zastade da bi ubrala nežne izdanke pre nego što procvetaju. Ali nije mogla da zna da li trči prema njemu ili od njega. Luiz oseti strah. Luiz se osvrnu prema Florens. Na licu joj se caklio znoj. „Da bi lenji ljudi hodali”. Leva noga joj je toliko otekla da je debela dokolenica počela da se cepa. Delovala je pogureno. koje uvrću osmuđene vrhove njene kose. Luiz je primetila da su sestrine oči usporene i mirne. Baka je stala. reče baka. Izgledalo je kao da šepa. Luiz se sećala kako je kroz otvoren kuhinjski prozor prisluškivala baku i tetku koje su razgovarale o izboru muškaraca. toliko otečena da je Luiz osetila zagasitu krv u dnu lobanje. vene tirkizne boje njenih slepoočnica. crni dim se izdiže u belo iz njegovih zuba. „Gospođa Žuti Nož”. Florens je pokušala da istrgne stabljiku Luiz iz ruku. Dah joj je ispunio pluća. lenjivice”. Florens je skaku­ tala na desnoj nozi. Čula je šuškanje papira o korov. a Luiz se pitala da možda ne želi da privuče pažnju. Batist je bio svugde. šapata i daha koji udiše njeno natmureno. Poželela je da skoči sa trema i brzo otrči prema planinama. „Idi po pomoć. reče baka. Mogla je da razazna tanane vene duž majčine vilice. Luiz! Trči!”. rekla im je baka. kao sveta Bernadeta.

Možemo razgovarati sa divljim životinjama dok nam lice ne pomodri. ljudi pu­ tuju s jednog na drugi kraj sveta samo radi odmora. toliko vrelim. da su milje ispred nje usporile. Vi Indijanci mo­ rate razumeti. Trčala je sa suncem u grlu. Imamo telefone i pisaće mašine. rekla je sestra indijanskoj deci kada su im usne zadrhtale od njenih ideja. Ljudi su civilizovani. Zmije neće ujedati naše neprijatelje zato što im mi to kažemo.Kolena su joj bila preslaba da bi je držala. Električne miksere i mašine za pranje veša. Vodu u kućama. ali ptica vam nikada neće reći kako da svijete gnezdo. Ja sam ovde da vas izvedem iz mraka sujeverja. Osvestite se. Trčala je da uhvati vodu na kraju puta. mogla je da čuje sestru Sajmon. (S engleskog preveo Igor Cvijanović) 84 . pa je grabila rukama. Trčala je da spase sestrin život. Nije ovo srednji vek. postanite svesni ovog sveta.

1974) [IR]. koju su praktikovali Volfgang Izer. kao i da iznese metakritičku perspektivu koju primenjuje kritika čitalačkog odgovora kao primer kako pristupi književno­ sti generalno funkcionišu. iako se ponekad čini da nisu dovoljno dobro shvaćene osnovne premise ovoga pristupa. ”On the value of Hamlet”. 2 Razradu teorije tumačenja v.1 Kritičar usvaja te konvencije (i biva usvojen od njih) u pokušaju da opiše.: Harvard UP. Stephen Booth. a između tih teoretskih objašnjenja nalazi se detaljan pregled specifičnih deskriptivnih poteza koje čine kritičari čitalačkog odgovora. 163­73. bez obzira da li se radi o jednom stihu. Istorija književne kritike je hronika pro­ mena ovih zajedničkih interpretativnih strategija. Stiven But i Stenli Fiš. Svaki kritičarski pristup obuhvata skup interpretativnih konvencija koje se primenjuju kako bi se razjasnili književni tekstovi. u: Stanley Fish. 1980). celom romanu ili čitavoj književnoj tradiciji. 3 Potonje reference u tekstu na dela ovih kritičara biće praćene sledećim skraćenicama: Wolfgang Iser. Is There a Text in This Class? The Authority of Interpretive Communities (Cambridge. vrsta teksta koju je stva­ rao taj pravac kritike bio je prepoznatljiv po nivoima jedinstva. Stoga ovaj esej ima dve namere: da razjasni pojedine zablude u vezi sa ovom granom kritike.ILUMINACIJE Stiven Maju KAKO ČITATI: TUMAČENJE I KRITIKA ČITALAČKOG ODGOVORA Poslednjih nekoliko godina znatno se povećalo interesovanje za kritiku čitalačkog od­ govora. kritika književnog odgovora se pridružila mnogima odavde i iz inostranstva koji su problematizovali hegemoniju nove kritike i u drugim tekstovima pronalazila drugačija formalna svojstva i izmenjene književne efekte2. Mass. potom ću u odeljcima I. koje se manife­ stuju kroz specifične kritičke poteze. pružajući detaljan opis pretpostavki i strategija. Interpretive Conventions: The Reader in the Study of American Fiction (Ithaca: Cornell UP.3 Poput nove kritike koja 1 O ovoj kritičkoj teoriji. ironičnim tenzijama i objektivnim značenjima. koncentrišem se na najčešće prikazivanu verziju kritike čitalačkog od­ govora. 1982). Na primer. Šezdesetih i sedamdesetih godi­ na. Reinterpretations of Elizabethan 85 . v. konvencije angloameričke nove kritike su dominirale u SAD pedesetih i šezdesetih godina. U eseju ću najpre izložiti osnovne crte moje metakritičke pozicije. Odeljak III počinje i završava se sa daljim razvojem moje metakritičke perspektive. Takve interpretativne konvencije su zajedničke pro­ cedure za stvaranje značenja i sastoje se od interpretativnih pretpostavki. II i III ponovo predstaviti osnovne interpretativne pretpostavke i kritičku praksu velikog dela kritike čitalačkog odgovora. U ovom eseju. The Implied Reader: Patterns of Communication in Prose Fiction from Bunyan to Beckett (Baltimore: John Hopkins UP. u: Steven Mailloux. obrascima i slikovitosti izlaganja. Ova dvostruka namera iziskuje da naizmenično predstavljam kritiku čitalačkog odgovora kao takvu i sagledavam njene zahteve izvan njenih premisa. str. obrazloži i objasni bilo koji diskurs. Fiš u knjizi razvija metakritičku pozi­ ciju koja dovodi u pitanje deskriptivne zahteve primenjene kritike čitalačkog odgovora.

Među tim različitim pretpostavkama je i ona koja određuje odnos između čitaoca i teksta – na primer. str. But i Fiš na interakciju idealnog čitaoca sa tekstom. Norman Rabkin (New York: Columbia UP. v. 1980). 154). str. nego pasivni posmatrač u procesu čitanja. Stanley E. v. 1). 1969). naj­ pre ću detaljnije ispitati interpretativne pretpostavke koje leže u osnovi ove verzije kritike čitalačkog odgovora. Jane P. Nadam se da ću. Izer opisuje mnoga čitalačka iskustva u kojima čitalac sam za sebe razjašnjava pojedine stvari. zaklanjajući mnoge interpre­ tativne pretpostavke koje se ne smatraju zajedničkim za različite kritičare čitalačkog od­ govora. Drama: Selected Papers from the English Institute. kakvu praktikuju Izer. opisujući te pretpostavke i kritičarske poteze koji iz njih proizilaze. Reader-Response Criticism: From Formalism to Post-Structuralism. kritika čitalačkog odgovora nije samo puki skup interpretativnih konven­ cija – pre bi se reklo da se ona sastoji iz različitih skupova okupljenih pod jednim kritičkim terminom. Stanley E. str. Džerald Prins i njegovi sledbenici se fokusiraju na čitaoca u tekstu.joj je prethodila. razjasniti jednu uticaj­ nu verziju kritike čitalačkog odgovora i istovremeno joj omogućiti da posluži kao primer teze da svi kritičarski pristupi funkcionišu kao skupovi interpretativnih konvencija. Stephen Booth. str. Takođe. An Essay on Shakespeare’s Sonnets (New Haven: Yale UP. 137­76 [VH]. Fiš i njihovi sledbenici. str. str. Buta i Fiša. Stoga je tipičan čin učešća čitaoca (koji ima središnje mesto u ovom tekstu) onaj koji leži u čitalačkom dopri­ nosu lekcijama koje mogu da se izvuku iz teksta – recimo. Volfgang Izer se fokusira na „pukotine” u tekstu koje stimulišu „krea­ tivno učešće čitaoca” (IR. 3­45. Dejvid Blajh i Norman Holand na potpunu dominaciju aktualnog čitaoca nad tekstom. 86 . itd] u kojima učestvuje um čitaoca tokom čitanja četrnaest stihova” (ESS. Suleiman & Inge Crosman (Princeton: Princeton UP. Susan R. značenje je proizvod interakcije čitaoca i teksta. umesto da mu se one kažu (IR. ur. ur. Fish. 1972) [SA]. Pretpostavka da čitaoci čitaju Sve kritičarske strategije o kojima raspravljam u odeljku III pretpostavljaju da postoji takav čitalac koji je više aktivni učesnik. Fish. 2nd ed. ur. 4 Za detaljno poređenje različitih pristupa čitalačkog odgovora. Delimično zahvaljujući sadašnjem trenutku u istoriji kritike (sa njenim reakcijama protiv intencionih i afektivnih grešaka). 1969) [ESS]. Izer. Mailloux. dok Stiven But u analizi soneta ističe „čitalačka iskustva koja su rezultat višestrukosti organizacija [formalnih. Tompkins (Baltimore: John Hopkins UP. Self-Consuming Artifacts: The Experience of Seventeenth-Century Literature (Berkeley: U of California P. logičkih. Interpretive Conventions. (Berkeley: U of California P. But. za Izera. 41­45. Surprised by Sin: The Reader in Paradise Lost. Suleiman. ideoloških. IX). pošto imaju zajednički fokus usmeren prema čitaocu. za Blejka i Holanda. 1971) [SS]. dok Stenli Fiš često ispituje tekst koji „ne propoveda istinu. Ili da ponovimo: za Prinsa je čita­ lac kome je posvećen tekst („pripovedani” ili narratee) deo značenja same pripovesti. The Reader in the Text: Essaus on Audience and Interpretation. U svo­ joj praktičnoj kritici. str. a u odeljku III ću ih analizirati. No. 19­65. nego traži da čitaoci otkriju istinu za sebe” (SA. 1980). 275). fokus okrenut čitaocu postao je naročito upadljiv. I.4 U odeljku II predstaviću kritičarske po­ teze koji se čine prilikom opisivanja ove interakcije. ”Introduction: Varieties of Audience­Oriented Criticism”. značenje je kreacija koju stvara pojedinačni čitalac.

već o tome „šta ono čini” (Booth. osobi „sa obrazovanjem. poput Fišera. mnoštvo slika – sva ta formalna svojstva. str. itd) do čitavih žanrova” (SA. dok se Izer koncentriše na „potencijalni vremenski niz koji čitalac neizbežno mora da uvidi” (IR. U aktualnoj književnoj praksi. Jonathan Culler. Structuralist Poetics (Ithaca: Cornel UP. Od koristi je distinkcija koju je Fiš napravio između formalističke kritike i one koja se zasniva na čitalačkom odgovoru: Razvijanje zapleta i argumenta. stranice o „književnoj kompetentnosti” 113­130. sredine i krajevi. koga Fiš opisuje kao osobu „koja je kao čitalac dovoljno iskusna da internalizuje svojstva različitih književnih diskursa. Mailloux. interesovanjima. VI. Drugim rečima. kritičari čitalačkog odgovora usvajaju vremenski model procesa čitanja. Izer spominje i „obrazovanog čitaoca” (str. Interpretativne pretpostavke bilo kojeg kritičarskog pristupa stvaraju verovanja na či­ jim temeljima kritičari ostvaruju svoj poduhvat. Ono što Fiš kaže za Izgubljeni raj važi za većinu tekstova o kojima raspravlja kritika čitalačkog odgovora – um čitaoca postaje „pozornica poeme” (SS. čije tehnike navode čitaoce prema nameravanom odgovoru. gde smo navikli da ga tražimo. opise koji često poprimaju formu razgovora. v. a strukture u koju su one upletene jesu strukture odgovora. 406). To je termin koji. obuhvata istovremeno „i prestrukturiranje po­ tencijalnog značenja teksta i čitaočevu aktualizaciju ovog potencijala kroz proces čitanja” (IR. pozornica delovanja premešta se sa književnog dela u um čitaoca. str. 1975). str. svi ovi teo­ retski konstrukti postaju identični „nameravanom čitaocu”. 138). str. ali ne o „onome što jedno delo govori ili pokazuje”. U svom najsnaž­ nijem obliku. U sledećem odeljku. a drugo vremenskih obrazaca – a pošto se značenje rađa u kontekstu ovog drugog. str.5 U ovoj verziji kritike čitalačkog odgovora. nešto što se dešava. 139). Cf. postaju tokom čitanja komponente odgovora. za „izvedenu nameru” v. str. autor po­ staje manipulator čitalaca. nego u interakciji između toka štampe (ili zvu­ ka) i aktivno posredujuće svesti čitaoca­slušaoca” (SS. ne postoji nužna povezanost između vidljive forme dela i forme čitalačkog iskustva – prvo predstavlja kompleks prostornih. 58). 160­61. ali ne na stranici. počeci. Tako je i sa kritikom čitalačkog odgovora: interpretativne pretpostavke o čitaocu i vremenskom procesu čitanja pružaju osnovu za strategije praktične kritike. bliskog srodnika „ideal­ nog” ili „informisanog čitaoca”. stavo­ vima. 280). Takođe. XII). po njemu. što je čini sposobnom da doživi iskustva koja je autor želeo da pruži”. primetna kada se odmaknemo od čitalačkog iskustva. str.U takvoj praktičnoj kritici. Izer i But. prednost ukazuju vremenskom modelu čitalačkog iskustva nad prostornim. od onih lokalnih (kao što su stilske figure. str. 87 . Da bi se opisale ove reakcije. Is There a Text in This Class?. Ključno pitanje za ove kritičare je identitet čitaoca čija iskustva portretišu ili. IX­X). takva kritika i sâmo značenje vidi kao „događaj. jezičkom kompetencijom i sličnim. usvojiću interpretativne konvencije kriti­ 5 Fish. kritika koja se ograničava na pesmu kao ’objekat’ neće biti dovoljna da zadovolji svoje pretenzije (SS. 94­113. str. Kritičari čitalačkog odgovora nude opise te interakcije. str. 1). Х). Interpretive Conventions. preciznije: čiji se čitalački odgovor opisuje? Izer se poziva na „podrazumevanog čitaoca” iz naslova njegove knjige. But opisuje „nizanje činova u razumevanju publike” (VI.

9 6 The Whale. ur. 20­29. Kritičar londonskog Spektejtora zvoju zabrinutost izražava sledećim rečima: „Neki kritičari su usvojili kanon da u roman ne bi trebalo uvesti ništa što bi za pisca bilo fizički nemoguće da sazna – prema tome. ”Hawthorne and His Mosses”. Svi citati iz Mobi Dika su uzeti prema ovom izdanju. i pritom ne­ prestano krši jedno drugo. 535­60. Harrison Hayford & Hershel Parker (New York: Norton. nestao. ”Ishmael and the Problem of Formal Discontinuities in Moby-Dick”. počinje Pjera sa name­ rom da napiše romansu kao za ženski časopis. Herman Melville (Berkeley: U of California P.ke čitalačkog odgovora kako bih pružio jedan duži primer. 1978). 1967). u: Leon Howard. 30­58. Glauco Cambon. Mansfield (Dallas: Southern Methodist UP. A iste te knjige otkrivaju istinu „čitaocu sa okom sokolovim”. Izvan stranica svoje proze. str. English Studies.6 Iako su prve kritike bile rezultat epiloga koji je nedostajao u britanskom uzdanju knjige (objavljene pod naslovom Kit (The Whale)). str. str. ”The Flawed Grandeur of Melville’s Pierre”. ”Moby-Dick: Work of Art”. Literary World. Pripovedača koji nestaje ja razumem kao posledicu Melvilovog brižljivog retoričkog plana – podučavanja čitaoca kako da čita. pikareskne putopisne priče) i koristio ih za vlastitu vrstu pričanja istine. Pisao je sa prikrivenom dvostrukom na­ merom: da zabavi i obmane široku publiku. ”The Narrator of Moby-Dick”. 49 (1968). istovremeno stvarajući za pronicljivijeg čitaoca duboko psihološko istraživanje. ali njegov nestanak služi estetskoj svrsi. 8 Prvi citat u ovom pasusu je iz Melvilovog pisma Natanijelu Hotornu od 01. 8 Melvil. Dillingham. 76 (1961). u kojem ću se poslužiti kombi­ nacijom nekih od kritičarskih poteza o kojima raspravljam u odeljku III. Tyrus Hillway & Luther S. Preštampano u knjizi: Moby-Dick as Doubloon. zapravo. 9 Brian Higgins & Hershel Parker. (?) juna 1951. da piše knjige koje se prodaju jer „površni preletač stranica” ne može tačno da proceni šta su one. ur. žalba na promenu forme iz autobiografske u pripovedačku nagoveštava kasnija pitanja o tome šta se u poslednjoj četvrtini romana desilo Ismailu kao pripovedaču. str. namenjenu širokoj publici. Paul Brodtkorb Jr. 1851). William B. 1965). senzacionalne gotske romanse. Faith Pullin (Edinburgh: Edinburgh UP. London Spectator. 12. Moby-Dick Centennial Essays. 1953). tako. 176.7 Moje gledište sledi poslednje tumačenje.. Gospodin Melvil skoro uvek izbegava ovo pravilo. Oba do­ kumenta su preštampana u knjizi: Norton Critical Edition of Moby-Dick. Moguće je još jedno tumačenje: Ismail zaista nestaje kao pripovedač. Analiza uzorka – iskorišćeni pripovedač Pitanje pripovedača koji nestaje iz romana Mobi Dik zbunjivalo je kritičare još od prvih pri­ kaza te knjige. počinjući roman u autobiografskoj formi i menjajući pripovedanje ad libitum”. 162. „u potaji. ur. koji su najodgovorniji za činjenicu da je čitanje „deo genijalnosti koji pri­ vlači najmanje pažnje”. MLN. 17/24 August 1850. ur. Kritičari najčešće dolaze do jednog od dva zaključka: jedna strana u ovoj raspravi tvrdi (poput kritičara iz Spektejtora) da je Melvil stvorio umetnički problem menja­ jući pripovedače usred priče. deo po deo”. 516­23. Hershel Parker & Harrison Hayford (New York: Norton. Melvil je omalovažavajuće govorio o „plemenu ’široke čita­ lačke publike’”. Ishmaels’s White World (New Haven: Yale UP. 88 . 7 Primere ovih tumačenja v. dok druga strana zastupa gledište da je Ismail. II. Bezanson. 1­10. Walter E. on ne bi smeo da opisuje razgovor između rudara u oknu u kojem će svi oni biti zatrpani. Ostali citati su iz knjige: Herman Melville. New Perspectives on Melville. str. 1970). Melvil je u romanima upotrebljavao forme popularne među tom publikom (avanturu lova na kitove. str. 25 October 1851.

Morovitz (Kent. što je čin koji „mora simbolizovati nešto neviđeno”. Iako nijedan melvilovac ne bi trebalo da bude odgovoran zbog onoga što ja radim sa njihovim uvidima. 71­73. [1977]. Studies in the Novel. ne samo otkrivanjem novih informacija. ali i uznemirujuću inicijaciju za samozvane tumače Mobi Dika”. Od prvog poglavlja Loomings (igra reči: „naziranje” ili „tkanje” – Prim. sećanje na jednu „misteriju” iz detinjstva (poglavlje 4). tako „pune značenja” (poglavlje 8). kako se koristi misteriozni „otirač za vrata”. Keri H. Kirk povodom Mobi Dika primećuje da ta slika „pruža koristan model. a to što 10 Harison Hayfors. str. izgled same propovedao­ nice.). sve ove rane zagonetke spremaju čitaoca za komplikovaniju zagonetku o Ahabu i kitu. prev. nije mu više potreban eksplicitni vodič kako bi ga ohrabrio da od svega što vidi stvara zagonetku. 89 . na mene prene­ la Heršel Parker. (Carey H. dugujem zahvalnost i Hejfordu i Parkerovoj jer su me naučili kako da čitam Mel­ vilovo remek­delo. Čitanje Mobi Dika tako postaje proces učenja čitanja. ur. najpre u združenosti značenja sa Ahabom. 11 U jednoj od poslednjih analiza čitalačkog odgovora. Stigavši do poslednje četvrtine romana. „On nas umoljava da se suočimo i. mapu za Nantaket (poglavlje 15). Podučavanje čitaoca nastavlja se i kasnije. ”Unnecessary Duplicates: a Key to the Writing of Moby-Dick”. Ohio: Kent State UP. Ismail (nastavnik na kopnu) uči čitaoce da uvide bogatstvo značaja posled­ njih poglavlja. „šta biste pomislili o ovom ljubiča­ stom nitkovu koji trguje glavama” po imenu Kvikveg (poglavlje 3). Takođe bih dodao da je Hejford u jednom od poslednjih članaka. Posebna navika uma koju Ismail ohrabruje u čitaocu najbolje ilustruje (kao što je pokazao Harison Hejford) prvo poglavlje: gomila (u koju je uključen i čitalac) suočava se sa misterijom mora. Artful Thunder. Zapravo. Cf. No. Čitalac ga je iskoristio naučivši svoju lekciju – lekciju o tome kako se čita roman. Ismail nestaje kao pripovedač u kasnijim poglavljima jer čitaocu više nije potreban učitelj. u razvijenijoj formi. pružio i sasvim drugačije objašnjenje od onoga koje ja sugerišem za nestanak Ismaila kao pripovedača. Morton L. ako možemo. Svoju lekciju Ismail na jednom mestu eksplicitno obrazlaže: „Sve ove stvari nisu bez značenja” (poglavlje 7). zaparloženu sliku” iz krčme Spauter11. a potom i u njegovoj višestrukosti značenja. U prvim poglavljima. na specifični način čitanja. nego i navikavajući čitaoca na tumačenje. Robert J. kao problem: pravi identitet „Crnog parlamenta” (poglavlje 2). šta znače tetovaže na Kvikvegovom telu. DeMott & Sanford E. u „Mobi Diku” i „Belini kita”. 123. 384). 1975). dok se Ismail bori da mu objasni „simbol” Belog kita. čitalac je prošao kroz kompletan trening. njegova tumačenja je. str. „blatnjavu. str. navedenih kroz ra­ zličite slike”. objavljenom u Pulinovoj knjizi. vlažnu. 128­161. Prema tome. ”Moby-Dick as an Education”. Ismail ohra­ bruje čitaoca da „zaroni” u potrаzi za dubljim značenjem priče. ”’Loomings’: Yarns and Figures in the Fabric”. „tajanstvene i zbunjujuće priče” koje kazuje gostioničar. pošto Ismail sve izlaže kao zagonetku. On sada uviđa značenje prirode svih stvari samih po sebi. ”Moby-Dick: The Challenge of Response”. objasnimo značenje niza analognih situacija. Prva poglavlja romana pripremaju put za kasnija. Ako je dobro savladao lekciju. Kirk. Ross. 13. kako otac Mejpl uspravlja merdevine kojima se penje na propo­ vedaonicu. Moje tumačenje Mobi Dika izvedeno je iz eseja i predavanja Harisona Hejforda. struktura čitalačkog odgovora može se dodatno razložiti.Svoju retoričku pažnju u Mobi Diku Melvil fokusira upravo na ovom „čitaocu sa okom sokolovim”. Papers on Language and Literature. koje podsećaju na „beskrajni kritski lavirint”.10 Na misterije iz prvog poglavlja nastavljaju se ostale. 6 (1974).

12 Stanley Fish. problem koji se može rešiti. Fish. a potom se to oduzme. nego čitalac u procesu čitanja. Recimo. Sledeći jezgroviti primer te strategije preuzet je iz Fišove analize odlomka iz Sv. str. red po red. Opis uzastopnih aktivnosti čitanja najčešći je potez koji čine kritičari čitalačkog odgo­ vora o kojima ovde raspravljam. str. nego od interpretativnih konvencija koje upotrebljavaju (i sačinjavaju) taj dokaz. Ovaj obrazac se ponavlja u kasnijim poglavljima. veliku pažljivost u Ismailovom „brižljivom neredu” (poglavlje 82). Za razliku od toga. Čitalac se podučava da sledi pri­ mer Ismaila (i kasnije Ahaba) kako bi „svaki predmet. Ismail i podučeni čitalac uvek iznova priznaju da „iako u svemu tome vreba izvesno značenje” (poglavlje 99). Ovo tumače­ nje ne samo što rešava problem pripovedača koji nestaje. misteriju čije potajno značenje nije mo­ guće pratiti do svog krajnjeg razjašnjenja” (Hayford. kao primer nam ovde mogu poslužiti varijacije u ravni čitalac­protagonista. Kritički potezi Uspeh ili neuspeh prethodnog kritičarskog nastupa zavisi od ubedljivosti – ne od do­ kaza. str. ali se poglavlje završava Ismailovim priznanjem da ne razume zašto posada sledi Ahaba: „Da bi se sve to objasnilo. koji predstavlja finiji oblik osnovnih poteza. Neke strategije imaju i dodatni odnos. Is There a Text in This Class?. kao što su. već „neuhvatljivi fantom života” (poglavlje 1). ono se ne može uvek izraziti. XII). 1978). situaciju i osobu sa kojom se sreće pretvorio u problem. potrebno je zaroniti dublje nego što Ismail može da ode” (poglavlje 41). kako za Ismaila. SA. tvrdio bi Fiš. Čitaocu se najpre nešto pruži. 41). Obrazovanje čitaoca i obrazac njegovog odgovora ukazuju na vremensko strukturisanje Mobi Dika. str. 365­69.12 Te konvencije (kritike čitalačkog odgovora) sastoje se iz interpretativnih pretpostavki o ko­ jima sam raspravljao u odeljku I i kritičarskih poteza koje ću ovde da klasifikujem i opišem. Njihovi opisi vremenskog čitalačkog iskustva često idu odeljak po odeljak. a ne smisao (često pojednostavljen) do kojega se na kraju stiže” (Fish. str. dok ga njen drugi deo – ’u kojem je već bio’ – potire” (SA. 170­73. Obrazac Ismailovih zago­ netki koji opisuje Hejford takođe je i precizni opis čitalačkog iskustva: „suočavanje­istraži­ vanje­nerešavanje problema”. Ovi kritičari u fokus postavljaju „um tokom čina razjašnja­ vanja. The Living Temple: George Herbert and Catechizing (Berkeley: U of California P. već i baca izvesnu perspektivu na još jednu kritičarsku kontroverzu: tokom pripovedanja se ne menja Ismail. bilo da su iz ve­ dene iz opštih pretpostavki ili kao varijacije drugih kritičarskih strategija i njihovi usavršeniji oblici. Svi kritičarski pristupi obelodanjuju sličnu mrežu strategija. III. Ovo pitanje se istražuje i postavlja se teorija. poglavlje „Mobi Dik” počinje problemom šta beli kit predstavlja Ahabu. Neki od tih poteza u bliskoj su vezi jer potiču iz istih interpretativnih pretpostavki. koji su izve­ deni iz usvajanja vremenskog modela čitanja. tako i za čitaoca. 90 . na primer.ovi stanovnici unutrašnjosti otkrivaju nije lako rešenje misterije. ne­ kad i reč po reč. Avgustina: „Prvi deo rečenice – ’Stigao je na mesto’ – ustanovljava svet nepromen­ ljivih i zasebnih objekata. Lekcija je jasna: „Pročitaj ako možeš” (poglavlje 79). opis uzastopnih aktivnosti čitanja i analiza obrazaca odgovora. 121­122). niti očigledno značenje simbola. strategija koje proističu iz unutrašnjeg jezgra premisa i koje su u međupovezanosti.

str. 14 Robert W. On je u skoro objavljenoj knjizi pokazao kako pesme iz Herbertove zbirke Hram (The Temple) deluju tako što „pozivaju či­ taoca na prerani interpretativni zaključak. Pokušao sam da demonstriram da su odgovori koje opisujem verovatni kod čitaoca sviknutog na elizabetanski idiom. 544. 140. str. Ovaj obrazac je složenija verzija od onog koji je opisao u prethodnoj knjizi: u „samokonzumirajućem artefaktu”. nego u strukturu čitalačkog odgovora. Ovaj obrazac igra središnju ulogu u Butovoj tezi da je drama „podjed­ nako i odlučno nekoherentna i odlučno koherentna” (VH. Takav potez pokazuje da i „forma ima vremensku dimenziju. Još ranije. 1500-1900. Slično tome. 91 . 15 (1975). Slični vremenski obrasci postulirani su kroz čitavu Fišovu primenjenu kritiku. njihovi komentari. Na primer. str. u krajnjoj liniji. beleške i ispravke za sada najbolje dokazuju da odgovori koje opisujem nisu lični. kritičari čitalačkog odgovora često pribegavaju sredstvu navođenja reakcija drugih čitalaca. Fiš je našao jednostavniji obrazac u Izgubljenom raju: „greška. a zatim biva prinuđen da preispita i obezvredi te iste pretpostavke” (SA. Uphaus. str. on tvrdi da su namerne 13 Carole Berger. 42). ali na takav način da se pretvori u sredstvo za dublje razumevanje” (The Living Temple. Da bi ubedili druge kako je njihova deskriptivna tvrdnja valjana. str. 1979). moja analiza Mobi Dika primenjuje „obrazac suočavanja­istraživanja­nerešavanja” koji Hejford primenjuje za Ismaila kao opis čitalačkog iskustva koje pruža roman. Prema tome. str. 17­18. 10). The Impossible Observer: Reason and the Reader in 18th-Centrury Prose (Lexington: UP of Kentucky. čitalac se „najpre ohrabruje da se pozabavi pretpo­ stavkama koje verovatno već gaji. Pokušaj da se opišu te uzastopne aktivnosti i vremenski obrasci zapravo je pokušaj da se premosti jaz između kritike i čitanja: „za čitalačko iskustvo teksta bilo bi istinitije da go­ vori o nizanju trenutaka koji donose različite efekte”. X) But u raspravi o Hamletu koristi odgovore drugih kritičara kako bi prikazao zbrku za koju tvrdi da je vidi u čitalačkom iskustvu te drame. Butov „Predgovor” najbolje ilustruje ovo sredstvo upotrebljavanja dokaza koji su izvan vlastitog čitalačkog iskustva: Odgovori koje pripisujem mom hipotetičkom čitaocu soneta ne mogu. 139). biti univerzalniji od mojih vlastitih. Avgustina zanemaruje ovo vremensko iskustvo i pruža samo osiromašeno značenje izvedeno iz tog iskustva. a potom se iznova postavi. ”The Rake and the Reader in Jane Austen’s Novels”. koji se najpre dovodi u pitanje. baš kao i ja u analizi uzastopnih zagonetki iz Mobi Dika. vidljivu u nizanju iskustava čitanja dela”. Izer i drugi primenjuju istu stra­ tegiju na duže odlomke.14 Kritičari čitalačkog odgovora daju opis čitanja koji je identičan činu kritike i tvrde da u svojim analizama precizno predstav­ ljaju vremenski proces čitanja. ispravka.holističko tumačenje rečenice Sv. (ESS. str. But piše da se „u Hamletu među publikom redovno javlja osećaj neočekivanog i blagog raskoraka”. But.13 Srodna strategija se takođe zasniva na pretpostavci o vremenskom modelu čitanja: bilo kakav obrazac koji se nađe ne smešta se u tekst. Takođe sam opširno citirao odgovore kritičara i urednika koji su pre mene proučavali sonete. 35). uputstvo” (SS. Studies in English Literature.

59). 116). ova strategija prikazivanja odgovora kao teme ponekad prerasta u tvrdnju da je čitalac subjekt u tekstu. Druga strategija – akumuliranje spoljašnjih do­ kaza kako bi se pokazalo da autor vodi računa o čitaocima – ne koristi se radi podržavanja pojedinačnih analiza. Druga strateška primena čitanja drugih kritičara jeste u pokazivanju koliko je autor uspe­ šan u hvatanju čitaoca u zamku. tumačenje kritičara ne uzima se kao „ispravan” odgovor. nego da bi se podržao čitav poduhvat koncentrisanja na čitaoca. a više argument u prilog njene kritičarske respektabilnosti. Viljem Blejk pokazuje dužno poštovanje prema čitaocima”. 150­151). a ne da je rešava. Njihovo tumačenje je za mene potkreplje­ nje konačnog čina koji postuliram u obrazovanju čitaoca – savladavanje lekcije. 92 . 31. već da ih ostavi u bedi” (IR. str. 172). (Madison: U of Wisconsin P. str. Hamlet postaje „tragedija publike koja ne ume da se odluči” (VH. kao i kod ostalih kritičkih poteza. već kao dokaz da je autor ohrabrivao „pogrešan” odgovor kako bi kasnije mogao da ispravi svog čitaoca (na primer. Recimo. 38). Easson. 29. IR. ur. uz njegov uobičajeni zaključak da čitalac treba da prepozna i iskusi dvosmislenost. str.15 U sličnu retoričku svrhu. Sličnu strategiju primenjujem i u analizi Mobi Dika kada navodim percepciju Melvilo­ vih kritičara da Ismail nestaje kao pripovedač. a valjanost svojih opisa potkrepljuje dokazima u vidu reakcija drugih kritičara. Što se tiče Šekspiro­ vih soneta. on uzima kritičarsku kontroverzu oko značenja odlomka i koristi je kako bi pokazao da su dva protivrečna značenja podjednako dostupna. Sličan potez čini i Rodžer Ison u analizi čitalačkog odgovora pesme „Jerusalim”. 1973). marginalijama i pesmama. str. Svi ti potezi ili na neki način smeštaju čitaoca unutar teksta ili prikazuju podudarnost između elemenata u tekstu i čitalačkog iskustva. 309. str. Blake’s Subime Allegory. koja počinje sledećom rečenicom: „Uvek iznova. 152). Prva grupa kritičarskih poteza izvodi se iz osnovne pretpostavke da bi kritika trebalo da analizira vremensko čitalačko iskustvo – kritičar čitalačkog odgovora pokušava da opiše uzastopne čitalačke aktivnosti i obrasce odgovora. on tvrdi da autor „u svome čitaocu evocira nešto slično stanju o kojem govori” (ESS. U stvari. Još jedna osnovna strategija jeste navođenje direktnih pozivanja na čitaoca u tekstu o kojem se raspravlja (Iser. Tako otkrivamo Izera kako se poziva na pisma u kojima Ričard­ son izjavljuje da „priča mora ostaviti jedan deo posla i čitaocu”. Po Butu. str.nekoherentnosti u tekstu nagnale kritičare da predlože takve scenske izmene koje bi „objasnile Hamletov neshvatljivi bes prema Ofeliji u prvoj sceni trećeg čina” (VH. nego postaje i deo opisivanja čitalačkog iskustva. Prvi potez iz ove grupe pokazuje kako je čitalački odgovor predmet priče. 219­21). Wittreich Jr. ali s njime ide u drugačijim pravcima. kao i na druga pisma u koji­ ma Tekeri tvrdi kako ne želi da „uzdiže svoje čitaoce. U stvari. Odnosno. SA. pesnik Izgubljenog raja u središtu obraćanja ima 15 Roger R. Ova strategija je manje deo analize orijentisane prema čitaocu. But izlaže da je „nelogična koherentnost – koherentno ludilo” koje doživljava publika Hamleta zapravo „redovna tema različitih protagonista” drame (VH. Sledeći niz poteza predstavlja zapravo usavršavanje ove osnovne strategije. 137). Stuart Curran & Joseph A. iz čega kao rezultat sledi nestanak učitelja. prepoznavanje dvosmislenosti postaje značenje (Is There a Text in This Class? str. Na primer. iskoristio sam Melvilovo pismo i njegov esej o Hotornu – kako bih pokazao da zajedno sa autorom analiziranog teksta delim isti naglasak na čitaocu. Po Fišu. Takav dokaz koristi i Fiš. ”William Blake and His Reader in Jerusalem”. Takva procedura ne samo što opravdava fokus prema čitaocu. u svojoj prepisci. str. str.

110­111). str. 165). str. Prefinjeniji oblik ove strategije jeste upotreba komentara protagonista kao čitalačkih odgovora. Umesto da smesti čitaoca unutar teksta. isto kao što niz događaja u prozi to čini u protagonistima” (VH. Ovaj poslednji potez u finijem obliku ukazuje na specifični model u tekstu za čitavo iskustvo čitanja. str. Sledeća grupa kritičarskih poteza koje ću opisati usmerava se na odnos čitaoca prema pripovedaču i protagonistima. Ne iznenađuje što i kritičari čitalačkog odgovora primenjuju ovo sredstvo (Booth. to je upućivanje na čitaoca koji ispunjava prazan prostor. Ovde se odeljak iz odgovora čitaoca uzima kao predstavnik celine. Opšte je mesto u tradicionalnoj kritici identifikovanje čitaoca sa protagonistima. fusnotu 11). But piše da Horacijevi komentari „opisuju mentalno stanje koje se evocira u gle­ daocima određenim dramskim predstavljanjem događaja. Poglavlje Roberta Aphausa o Guliverovim putovanjima ilustruje ovaj po­ tez. navodim strategiju kritičara čitalačkog odgovora koji Ismailov pokušaj da protumači sliku iz krčme Spauter naziva „korisnim modelom.. str. 22). Fiš pokazu­ je u Izgubljenom raju kako Majklovo učenje o Adamu iz Knjige XI podseća na Miltonovo obraćanje čitacu kroz čitav spev (SS. IR. str. dok u raspravi o Herbertovoj poeziji. možda neugodno insistira” (Uphaus. korespondiraju sa čitaočevim iskustvom tog tek­ sta. Na primer. na kojima Filding „čini različita zapažanja o ulozi čitaoca kao stvaraoca”. 314). za nazovi­tu­ mače Mobi Dika” (v. 147). Iser. 173). 117).. Još interesantnije su varijacija koje se izvode na ravni čitalac­protagonista.. A u mojoj analizi Melvilovog romana. 309). Izer pronalazi „na jednom mestu u romanu alegoriju zadatka čitaoca” – u kratkoj sceni koja sadrži „promenu gledišta tipičnu za način na koji su zapaža­ nja čitaoca uslovljena u čitavom romanu” (IR. 39). U Hamletovoj „pesmici o per­ cepciji i istini”. str. str. na njegovo imaginativno učestvovanje (IR.. VH. srodan kritičarski potez prikazuje na koji način kontekst i događaji. recimo. tvrdi Ison (str. 18). tako je i razumevanju publike zaprećeno od strane prve scene” (VH.. Potencijal autorefleksivnosti ove strate­ gije vidljiv je i u Isonovom eseju o Blejkovom „Jerusalimu” – to je „pesma o samoj sebi. str. str. naglašavajući da se na „prenosu sa očigledne fikcije na [životno] iskustvo čitaoca. Najjednostavnija iz ove grupe je strategija (tradicionalna u raspravama o satiri) koja ističe implicitna upućivanja na život čitaoca izvan sadašnjeg iskustva čitanja. Izer ističe mesta iz Džozefa Endrusa. (2) kritičara kod kojih je čitalac svestan sličnosti između svog čitalačkog iskustva i postupaka protagonista. Recimo. „’Jerusalim’ je ogledalo stanja čitaoca”. (1) kritičara koji imaju čitaoca koji je svoja ži­ votna iskustva identifikovao sa protagonistima. koji su već u tekstu. Moraju se povlačiti razlike između. 142). But takođe navodi primer za ovu povratnu strategiju kada piše: „Pošto se kralju preti u prvoj sceni. str. i (3) kritičara koji pro­ sto obznanjuju da su postupci protagonista ogledalo čitalačkih aktivnosti tokom procesa 93 . Fiš tvrdi da „ono što se dešava u pesmi” – „postupci” govornika – podudara se sa „onim što se de­ šava u čitaocu i sa njim” (SA. o odnosu između autora i čitaoca. str. Još konkretnije. But takođe otkriva „model iskustva čitave drame” (VH. koji je takođe i subjekt speva” (SS. po Izeru.„čitaoca. Ra­ spravljajući o Vašaru taštine. 150. 1). Još jedan potez kritičara čitalačkog odgovora jeste beleženje na koji način pripovedač eksplicitno komentariše čitalačke aktivnosti koje kritičar pretpostavlja.. ’Jerusalim’ se može čitati kao pesma o doživljaju čitanja ’Jerusalima’” (Easson. str.

Kao što Fiš tvrdi za Izgubljeni raj. već ih suprotstavlja. čitalac je „istovremeno i učesnik u akciji i kritičar vlastitog postupka” (SS. Ovde predmet suda nije svakodnevni ži­ vot čitaoca. Sokrat i Fedar vredno grade sliku o idealnom oratoru. Takvo razdvajanje od protagonista je nužno kako bi se oni prosudili. 29). str. u kojoj su i govornik i čitalac združeni u sličnim dezorijentisanim i poučnim iskustvima: „Poput pesme ’Kuka’ (Holdfast). kritičar pokazuje na koji način je čitalac prisiljen da sudi o vlasti­ tim postupcima i stavovima. ali ne i protagoniste.čitanja. već sugeriše da u nekom neodređenom vremenu posle početnog osećaja nadmoći čitalac postaje njome postiđen. Izer ne ukazuje precizno na trenutak upadanja u zamku. glavna briga postaje opis takvog samo­vrednovanja. pak. str. što je samo korak od toga da čitalac sudi o sebi. str. Ovde čitalac sudi o protagoni­ stima u tekstu i o sebi u svakodnevnom životu. On ga sprečava da stekne simpatije prema junaku” (IR. koje čitalac podsvesno može da prihvati ili svesno da podupire” (Uphaus. U jednom takvom potezu. 539). čak i kada je donese­ ni sud rezultat prethodne identifikacije ili sličnosti. Treći potez koji sam gore spomenuo ne uzima u ozbir svesnost či­ taoca – kritičar prosto prikazuje podudarnost između postupaka protagoniste i odgovora čitaoca. 178). 107). Aphaus. str. čak i u tradicionalnoj kritici. što se razlikuje kroz raznolike kritičarske poteze. Fiš ne identifikuje čitaoca sa protagonistom. pokazuje kako autor Džozefa Endrusa ohrabruje osećaj nadmoći na takav način da čitalac na kraju postaje postiđen („uhvaćen u zamku”) tim osećanjem (IR.. Situacija u kojoj čitalac sudi o protagonistima je česta. Izer pokazuje kako Vašar taštine „odriče čitaocu osnovnu fokalnu tačku orijentacije. kao u prvoj pe­ smi. 13). Ovde je sličnost između postupaka protagoniste i aktivnosti čitaoca učinjena delom iskustva čitanja. kao u opisu Gordosti i predrasude koji je napisala Kerol Berger: „Umesto da nas vodi do preciznog prosuđivanja o Darsiju i Vikamu. Izer. U ovom potezu. recimo. str. na primer. 94 . izvedenim izvan njegovog čina čitanja teksta. str. 17). tvrdi da se u Guliverovim putovanjima pažnja čitalaca ne skreće na neke od „arbitrarnih fine­ sa koje su u sferi kraljevskog”. Poslednji potez u kojem se primenjuje odnos čitalac­protagonista razdvaja međusob­ no tu dvojicu „glumaca”: „U Fedru postoje dva zapleta. Fiš primenjuje drugu strategiju kada tvrdi da se „veliki deo značenja pesme saopštava” čitaocu preko njegove svesti o tome da je Adamovo iskustvo u pesmi „paralelno” sa čitaočevim za vreme čitanja pesme (SS. 44). U drugoj varijaciji ove strategije. str. Ovaj potez napušta ravan čitalac­protagonista i njenim opisom ovde započinje poslednja serija kriti­ čarskih strategija o kojima ću raspravljati. XIII). 200). pri čemu čitalac nije svestan te sličnosti. Isti potez čini i Fiš u raspravi o Herbertovoj poeziji. Fiš opisuje verziju herber­ tovskog „dvostrukog kretanja” u kojoj „govornik i čitalac dele društvo i ovaj drugi postaje kritičar i ispravljač reči i misli onog prvog” (SA. str. Ostinova stvara iskustvo analogno Elizabetinom po svojoj zbunjujućoj složenosti i podložnosti iskrivljenom viđenju stvari” (Berger.. reprezentuju istovremeno i nivoe čitaočevog razumevanja i faze u duhovnoj istoriji govornika” (SA. čitalac postaje sudija vlastitim čitalačkim odgovorima. U ovom potezu. dok čitalac iz istih reči i fraza izvlači radikalnu kritiku tog ideala” (SA. Srodan potez je opisivanje čitaoca koji ispravlja sebe. već postupci koje on izvodi tokom procesa čitanja teksta koji je prouzrokovao te postupke. već na izvesne „sumnjive distinkcije. str. u kritici čitalačkog odgovora. No. i ’Istinska himna’ (A True Hymne) se odvija u stadijumima koji. Recimo.

Pre opisa preciznijih specifikacija tog preokreta. zapravo njegovo vlastito” (Fish. str. ”Tristram Shandy and the Reader’s Imagination”. ur. u Izgubljenom raju. Stoga je samo­ kritika rezultat neosnovanih pretpostavki. str. „čitalac se neprestano poziva da stavi na proveru i odmeri [moralne] uvide do kojih stiže kao rezultat preobilja situacija koje mu se nude” (Iser. kao što je ona sa čovekom iz Rajskog vrta koji još nije pao. str. Takva izneverena očekivanja naročito su bujna u čitalačkim iskustvima koja opisuje Fiš u Iznenađenosti grehom (Surprised by Sin). SS. grešenja i ispravki iz teksta. već i pokazuje kako on precizno otkriva trenutak u kojem čitalac postaje vlastiti kritičar. nego kao pasivni posmatrač. 535). 1959). čitalac biva preneražen kada otkrije Satanu dostojnog divljenja. nalazimo izjave koje opisuju takvu nameru autora: Mensfild park uključuje i „testiranje čitaočeve moralne pronicljivosti” (Berger. ali srodna procesa: učenje čitanjem i učenje kako se čita. 642 (SS. 119). Milton stavlja čitaoca na isku­ šenje „prilagođavajući iskušenja našim sklonostima i potom nas neposredno suočavajući sa dokazima o našoj grešnosti” (Fish. Prividnu logičnost njegovih argumenata čitalac će raskrinkati tek posle intervencije Miltonovog epskog glasa. Poslednja izjava u ovom nabrajanju ukazu­ je na specifičnu primenu dezorijentisanja čitaoca od strane kritičara književnog odgovora: po njima tekst protivreči čitaočevim očekivanjima kako bi ispravio njegove postupke. Pre bi se reklo da je takva dezorijentacija uvek sredstvo autora da postigne neki značajniji cilj. 95 . Obrazovanje čitaoca stoga „nije toliko poduka. u Vašaru taštine. kao što je moralno iskušavanje čitaoca. Tipičan je njegov opis Okrivljenog čitaoca: počinjući sa pretpostavkama iz epske tradicije i hrišćanskog mita. II. SS. str.17 Dakle.Za razliku od njega. dezorijentaci­ ju. koje vidi pod svakim krevetom. koliko uplitanje”. PMLA. Fiš navodi citat iz Miltona: Complete Prose Works of John Milton. Međutim. Čitalac tako biva „prinuđen da još jednom prizna da je zlo. str. izneverena očekivanja čitaoca nikada se ne posmatraju kao cilj po sebi. zbunjenost. 102). Oba procesa pretpo­ stavljaju da čitalac uči više kao aktivni učesnik. 86 (1971). 41). U analizama čitalačkog odgovo­ ra. U kritici čitalačkog odgovora. uništenih očekivanja. čak ni čitaočevo samovrednovanje nije konačno odmorište. on ovu praksu nastavlja da primenjuje u Izgubljenom raju u sasvim drugačijim i nepriličnim situacijama. Ernest Sirluck (New Haven: Yale UP. Ovaj primer ne samo što ilustruje kako Fiš koristi izneverena očekivanja u svojim analizma. koja smo razvili ranijim čitanjem”. ovi efekti se ponavljaju u primenjenoj kritici čitalačkog odgovora. IR. Ovo me vraća na poslednji par strategija koji se primenjuje u kritici čitalačkog odgovora – opis dva različita. moram objasniti kritičarski potez od kojega to zavisi – radi se o opisu čitalačkih očekivanja i njihovom izneveravanju. Fiš i But neprestano opisuju tačno one trenutke kada se čitalac okreće prema sebi zbog specifičnog tekstualnog događaja ili izjave. str. Recimo. čitalac biva upleten u „vlastito 16 17 Howard Anderson. 967. Čitalac potom ukorava sebe zbog „slabosti koju svi ljudi odaju u susretu sa elokvencijom” (str. Poslednji potez o kojem ću raspravljati jeste kritičarevo prikazi­ vanje da je suđenje o sebi sredstvo pomoću kojeg autor prosto obrazuje čitaoca. Hauard Anderson pruža jedan od mnogobrojnih primera koje bih mogao da citiram: „Stern svaki put manipuliše nama tako što namerno izneverava naša očekivanja od forme pripovesti. Isku­ šavanje se tako pretvara u upadanje u zamku. str. pošto se čitalac ohrabri da prosuđu­ je o svakoj reči i postupku demona iz Pakla. 4­9). prema kritičarima čitalačkog odgovora. 21).16 Uništena očekivanja rađaju razočaranje.

varijacije na analizi ravni čitalac­protagonista i verzije o či­ taocu koji sudi o samome sebi. Ovde čitalac uči da čita. Tačno je da kritika čitalačkog odgovora teži da što približnije iznese sadržaj čitalačkih iskustava. str. Eseje iz romana Tom Džons Izer opisuje kao „vodiče” koji čitaocu pokazuju „kako treba da sagleda­ va tekuće događaje” (IR. Raspravljajući o Hamletu. Na jednom mestu. manifestacije interpretativnih konvencija koje sačinjavaju taj tekst i njegove efekte (v. stvorila novu pozadinu naspram koje će on suditi o Džejsonovim očiglednim postupcima” (IR. Opis ovog drugog procesa (učenje kako se čita tekst) paradigmatski je potez za kritiku čitalačkog odgovora. Upravo njega koristim u analizi Mobi Dika kako bih razrešio srž pro­ blema u tumačenju: Ismail „nestaje” jer je odslužio svrsi podučavanja čitaoca kako da čita knjigu. a uplitanje čitaoca u moralne sukobe tera ga da formuliše rešenja za vlastite sukobe (IR. Dakle. tumači i čita kasnije delove teksta. Ovaj kritičarski potez se ingeniozno umnožava u kritici čitalačkog odgovora. ove stra­ tegije nisu proste tehnike koje primenjuju kritičari kako bi opisali tekst i odgovor. str. Kritičarski potezi o kojima sam raspravljao najčešće su strategije u primenjenoj kritici čitalačkog odgovora. Kao i svi kritičarski pristupi. 47). zapravo. Fiš primenjuje sve ove kritičarske strategije u analizi čitanja Izgubljenog raja. U ovom slučaju. No (da se još jedanput vratim na svoj metakritički položaj). SS. Ali ono što se odigrava je nešto sasvim suprotno: kritičarski performans is­ punjava kategoriju „čitalačkih iskustava” sadržajem vlastitih interpretativnih poteza. a ne lekcije o čitanju tog teksta. str. str. tumačenja (predstavljena kao neutralni opisi) ne samo što funkcionišu kao ovlašćenje za specifično čitanje. nego i služe kao argument za čitav poduhvat čitalačkog odgovora. str. Ovde tumačenje 96 . učenje čitanja postaje učenje čitanjem. str. Očaran retorikom Satane. But zapaža da „osim činjenice. njihovi usavršeniji oblici u vidu uočavanja čitaoca u tekstu. a taj opis istovremeno pruža dokaz koji legitimiše fokus usmeren prema čitaocu. Anderson tvrdi da „Stern koristi primer pogrešnog rasuđivanja sporednih protagonista kako bi upravljao či­ taočevim sudom o glavnim protagonistima u budućnosti” (Anderson. One su. 149). rešen da ne bude više uhvaćen u istu mrežu. kritika čitalačkog odgovora je skup interpretativnih konvencija koje sačinjavaju ono što kritika teži da opiše. Štaviše. fusnote pod 1 i 2). U svim ovim primerima. 49). 970). on prikazuje da je rezultat ispravki od strane epskog glasa „usvajanje novog načina čitanja”. tako da mu se može pokazati koliko je teško ispravno čitati tekst (i svet). 14). I opet Izer: „Potencijalna iskustva prva dva monologa [u Buci i besu] služe da bi izoštrila čitaočevo kritičko oko. za koja se uvek pretpostavlja da prethode kritičarskom performansu. opis čitaoca kao subjekta teksta u isto vreme je i opravdanje za fokusiranost na čitaoca. 160). čitalac „nastavlja zapo­ četo. Vratimo se samo na jednu ilustraciju iz prethodne rasprave: kritičari čitalačkog odgovora često imaju tumačenje da je čitalac subjekt teksta. Ono što Izer ovde opisuje jesu lekcije teksta (uče­ nje čitanjem). 34­35).prosvećivanje” (Fish. U iskustvima koja portretiše Izer. čiji je on deo. Ta strategija deluje opisiva­ njem odnosa čitaoca prema tekstu (on je njegov subjekt). izneverena očekivanja guraju čitaoca prema otkriću. drama nam još saopštava kako je trebalo da reagujemo” (VH. str. kritičari opisuju kako prethodni odlom­ ci iz teksta pripremaju čitaoca da sudi. ali njemu se to neizostavno dešava” (SS. Opisivanje ovog kumulativnog treninga omogućile su sve grupe kritičarskih poteza o kojima sam raspravljao: opisi vremenskih čitalačkih odgovora.

9 (1983). Svaki čin kritike ubedio bi nas da usvojimo njene konvencije i „pišemo” tekst koji ona „opisuje”. str. 97 . 192­207. Ovo je. ni idealistička – ona je reto­ rička. 760­766. (Naravno. međutim. 296-315. tumačenja sačinjavaju činjenice. tako i za kritičke analize koje opisujem). ”Truth or Consequences: On Being Against Theory”.rađa dokaz koji čini neospornim pokušaj da se takvo tumačenje učini na prvom mestu. (Troy. ovo važi kako za moj metakritički položaj. ur. Critical Inquiry. str. oba ova eseja isprav­ ljaju epistemološki idealizam kakav se otkriva u: Mailloux. u stvari. Steven Mailloux. 399­407. u krajnjoj liniji. 18 Hermeneutika koja se ovde zastupa u krajnjoj liniji nije ni realistička. Interpretive Conventions. onda je kritičar taj koji nas. ”Convention and Context”. uči kako da čitamo. 1984). Victor A. 14 (1983). Cramer. (S engleskog preveo Predrag Šaponja) Izvornik: American Critics at Work: Examinations of Contemporary Literary Theories. New Literary History.18 Ako nas je tumačenje ubedilo. greška kada bismo o ovom argumentu rasuđivali kao o začaranom krugu koji bi mogao da se izbegne. V. Bila bi. NY: The Whitston Publishing Company. poseban slučaj načina na koji funkcioniše svaka kritika: činjenice ne prouzrokuju tumačenja.

Pri tome Gadamerova filosofska hermeneutika nudi jedan dalekosežan obrazac koji glasi: „Svaki je susret sa jezikom umetnosti susret sa nezaključenim događajem i (takođe) sam deo toga događaja“. ali se hermeneutika o njegovom iskustvu ne pita šta i kako ono misli sebe samo. čime on prekida sa svakim datim kontekstom. Beskonačnost interpretacije sadržana je u samom delu. posledica je onog što ovaj filo1 Žak Derida: Potpis. kaže Gadamer. tako da se samo iz ove pripadnosti može osvetliti način bitka (kurziv naš) umetničkog dela“. bilo da je filosofske. 5 Ibid. prev. već da ga otvori u njegovoj pojedinačnoj istini. ona produktivna kada se radi o nekom hermetičkom delu? Celokupnost hermeneutike jeste ona oblast u kojoj se mora tražiti odgovor na ovo pitanje. prev. estetske ili istorijske prirode. u njegovom autohtonom iskustvu. Context/. Ta beskonačna tekstualnost u kojoj se značenja proizvode procesom cepljenja (značenje značenja) i nedovršivim implikacijama značenja niukom slučaju ne obesmišljava napor niti pisanja niti pisanog tumačenja. 22. hoće mnogostrukost književno-umetničkog dela ne da iscrpe. Event. Sarajevo. 98 . Pitajući se šta je razumevanje književno-umetničkog dela mi učestvujemo u otkrivanju njegove istine. „Glyph“. 4 Ibid.2 Pošto je ova zakonitost primenljiva na svako književno-umetničko delo en generelle na koji način je. 1978.3 To znači da književno-umetničko delo ostaje u biti neiscrpivo (i ono to. a u okviru jedne beskonačne tekstualnosti koja je faktum sveta Pisma (l’écriture). 3 Hans-Georg Gadamer: Istina i metoda /Wahrheit und Methode/. zna samo od sebe). „već o tome šta je ono uistinu i šta je njegova istina“. kontekst /Signature. beskonačno proizvodeći nove kontekste na način apsolutno nezasitljiv“. Beskonačna tekstualnost i igra značenja. 130. događaj. Derrida). Jer ona. 2 Ibid. pitamo se. str. str. Razlog tome je činjenica da se „nijedan kontekst ne može zatvoriti u sebe“. 129. da se stavi među navodnike. str. str. 172-197. Slobodan Novakov.4 pri čemu samo razumevanje (hermeneutika) „štaviše pripada susretu sa samim umetničkim delom.5 Ovim stavom Hans-Georg Gadamer i nehotice ističe u prvi plan pojam sveopšte tekstualnosti unutar koga se svet onoga što se interpretira i svet same interpretacije razumevaju kao deo jednog i istog događaja koji propituje bitak onoga šta se na taj način iskušava. 1 (1977).1 budući da svaki deo toga konteksta „može da se citira. o čemu u svojim radovima govori Žak Derida (J. str. u: „Delo“ 6 (1986).Boško Tomašević PESNIŠTVO PAULA CELANA I BESKONAČNOST KNJIŽEVNE INTERPRETACIJE (O HERMENEUTICI HERMETIČKOG PESNIŠTVA) Svaka interpretacija književno-umetničkog dela potencijalno je nedovršiva. Veselin Masleša. 18.

naime tamnoće o kojoj govori Celan u svom darmštatskom govoru 22. „da bi mogla opstati ona se priziva i dohvaća. Valerija i Rilkea stiže se u podnožje onoga što to pesništvo sledi. str. str.. oktobra 1960.ILUMINACIJE sof naziva „igrom sveta“ u kojoj „jedan uopšteni tekst vazda pribavlja daljnje veze. Napisana pesma zacelo završava. Ante i Truda Stamać. Celan: Snježna dionica. u poslerartnoj Nemačkoj razmišljalo. str. o njenom smislu za elipsu i sklonosti ka umuknuću. danas je običaj pesništvu prigovarati zbog njegove tamnoće. Truda Stamać.. „Akzente“. Idući tragom njegovog pesništva uistinu je nužno preći jedan vek evropskog: od Malarmea.9 „Sve budnijim smislom za elipsu“. Španski pesnik Pedro Salinas će povodom teme „tamnost i hermetičnost“ u pesništvu 20.) Verujem da je to. ako već ne kongenitalna tamnoća. uostalom. kako bi je održavala u nekom treperenju kojim ona više izmiče no što se približuje“. 1978. kaže Fridrih. Ta pesma ga je proslavila. 117. u duhovnim naukama deluje jedna paradoksalna zakonitost čija se neobičnost sastoji u tome da ukoliko je jedan tekst autoritativniji i snažniji utoliko će više novih tekstova proizvesti. (. 8 Harald Weinrich: Linguistische Bemerkungen zur modernen Lyrik.6 U tom smislu. Zagreb. njegova hermetičnost u kome se dâ rezimirati. 10 Paul Celan: Meridijan. korelacije i kontekste“. 1969. neprestance iz svojega ‘više ne’ u svoje ‘još uvek’“. u čitaocu. u knjigama: Positions (1972).8 „jedan vek evropske lirike“ („ein Jahrhundert europäischer Lyrik resümiert“). prev. u P. Zagreb. koji se nalazi u nerazumljivosti. 153. Friedrich) u svojoj čuvenoj knjizi: Struktura moderne lirike (Struktur der Modernen Lyrik). „pesma pokazuje. 1967. elipsa. 11 Hugo Friedrich: Struktura moderne lirike. Stvarnost. poput „pesmovati posle Aušvica“. veka takođe zapisati: „Poezija je upućena na onaj viši oblik značenja. Svaki tekst se. 152. Marges de la philosophie (1972). 99 . ali takođe. zajedno sa Adornom. Upravo ona pesmu prekomerno izdvaja iz uobičajene saopštavajuće funkcije jezika. preko Trakla. prev. svuda postoji ta igra tragova o kojoj u svojim radovima7 govori Derida. Dissemination (1972). Pöggeler). veoma se dobro slaže sa Fridrihovim uočavanjem hermetičnosti te iste lirike. Govor prilikom dodele nagrade „Georg Büchner“ u Darmštadu 22. umuknuće: tri termina koja stoje u samom središtu poetološkog koncepta lirike dvadesetog veka. str. SNL. 39. ta 6 7 Jacques Derrida: L’ Ecriture et la différence. Što se tiče tamnosti (hermetizma i hermetičnosti) o njoj je još s početka druge polovine dvadesetog veka kao o diferencirajućoj činjenici savremene lirike pisao Hugo Fridrih (H. 1969.11 Ono što sâm Celan govori o tamnosti savremene lirike. Na primer. ali ne prestaje. postalo poznato 1952.10 Već sa ovih nekoliko reči definisano je područje našeg hermeneutičkog propitivanja ovog pesništva: tamnost (hermetičnost). veoma je pogodno za propitivanje hermeneutičkih koncepata nastalih tokom poslednjih pedeset godina. ona traži jednu drugu pesmu u sebi samoj. a potom i evropskoj. kako je još za života pesnikovog primetio Harald Vajnrih (Harald Weinrich).12 Celanovo delo je nemačkoj javnosti. kaže pesnik. Po svedočenju Ota Pegelera (O. 427/292. godine kada je pesnik objavio zbirku Mak i pamćenje (Mohn und Gedächtnis) sa pesmom „Fuga smrti“ (Todesfuge) kao središtem zbirke. jaku sklonost ka umuknuću“. i proizvodi preoblikovanjem drugog teksta. to je neporecivo. u ćutanju“. str. 9 „Moje dame i gospodo. proistekla je iz teme ove Celanove pesme. onda barem tamnoća dodeljena pesništvu za volju susreta iz neke – možda samozacrtane – daljine ili tuđine“ – Paul Celan: Meridijan. 1968. Tema o kojoj se. „postala opštim estetičkim principom. u piscu. „Zatamnjenost je“. oktobra 1960 godine. 12 Citirano prema navodu u knjizi Huga Fridriha: Struktura moderne lirike. Pesničko delo Paula Celana. L’Ecriture et la différence (1967).

Pesnik je želeo da svojim delom pokaže stvarnost. Celan je uvek tvrdio da se ono prapesničko nalazi u jednoj protivnosti i naspramnosti spram istorijskog vremena. u: Der glühende Leertext. dahtao. Kao pesnik. Paul Celans poetologische Texte. Pesma je. izgrađeno je na temelju te skepse. 128. Neki tumači. metapoeziji. Počev od te knjige počelo se govoriti o Celanovoj poeziji kao o metajeziku. Ali ne. Paul Celans poetologische Texte. jezik se s jedne strane borio sa strahotama stvarnosti. to što je Celan priželjkivao nije bilo u korespondenciji sa stvarnošću jedne opštevažeće upotrebe jezika. to vi ne želite da razumete“16 („Mein letztes Buch wird überall für verschlüsselt gehalten. on je. Glauben Sie mir – jedes Wort ist mit direktem Wirklichkeitsbezug geschrieben. jer je. um mir Wirklichkeit zu entwerfen“). Citirano prema navodima iz knjige Dorotheee Kohler-Luginbühl: Poetik im Lichte der Utopie. da bih za sebe shvatio stvarnost“ („um mich zu orientieren. 246. Njegove želje išle su u pravcu korespondencije (sveze) između jezika i stvarnosti (unutar čovekove privatne povesnosti). bila je to jedna stvaralačka skepsa koju je pokretao gotovo utopijski nagon za drugim. oznake za nešto što leži u samoj stvarnosti. On se borio protiv „postvarenosti“ (Verdinglichtem) reči. ka restituciji jezika u pravcu njegovih početaka. kao na primer Harald Vajnrih (H. zasnovala je Celanovu pesničku slavu. Aber nein. 1986. pisao pesme. Formulacije iz „Fuge smrti“.14 Celan je različitim prilikama izjavljivao isto: doći do reči kao čistih oznaka. međutim. str.knjiga. 16 Navedeno prema: Dorothee Kohler-Luginbühl: Poetik im Lichte der Utopie. str. reči treba da postanu imena. behu tada u svim ustima. 15 Paul Celan: „Loszukommen von den Worten als blosse Bezeichnungen“. pokazivala jednu protivstvarnost. a za pakt reči sa razumom (Pakt mit der Vernunft). Celan je dobro razumeo da je njegov pesnički jezik za druge „taman“. 1986. u rečima uistinu i ponovo sagledati stvari. „Worte werden Namen“. 1959). ka shvatanju jezika kao „razgovora“ (Gespräch) unutar istorijskih mesta koje subjekti zauzimaju u tom razgovoru. 1972. 240. 109-122. 1993. on je morao biti razočaran stanjem jezika. skupa sa središnjom njenom pesmom.13 Celan je. Međutim. das wollen und wollen sie nicht verstehen“). kaže Pegeler. počev od zbirke Rešetka jezika.15 dakle. Godine 1955. s druge. kao oruđe. str. 14 Paul Celan: Meridian. str. Njegovo delo. jezik kao zatvor. Srpskohrvatski prevod govora povodom nagrade grada Bremena nalazi se u knjizi Paul Celan: Snježna dionica. međutim. Weinrich). imao isti taj jezik koji mu nije bio po volji. Ipak. 213-225. pa u tom kontekstu svoga pesničkog verovanja objavljuje zbirku Rešetka jezika (Sprachgitter. pod hiljadugodišnjim naslagama raznovrsnog smisla koji je jedna reč nosila. objavio je Celan zbirku pod naslovom Od praga do praga (Von Scwelle zu Schwelle). Verujte mi – svaka reč u njoj napisana je u najneposrednijem odnosu prema stvarnosti. kako nas sam obaveštava u svom bremenskom govoru. „Ich möchte in den Worten wieder die Namen der Dinge vernehnen“. str. u: Ausgewählte Gedichte. 17 Ibid. Annäherungen an Paul Celans Dichtung. videli su u njemu nastavljača malarmeovske tradicije u pesništvu koja u jezičkoj moći samoj sagledava „mimesis sveta“. On će to ovako formulisati: „Prapočetni trenutak pesništva jeste jedna protivnost prema istorijskom vremenu“17 („Das Ursprungsmoment 13 O tome šire piše Christoph Jamme u radu Paul Celan: Sprache – Wort – Schweigen. Sâm Celan video je u svome pesništvu nemoć jezika. 100 . Sâm to nije tako shvatao: „Za moju poslednju knjigu veruje se da je tamna. „da bih se orijentisao. drugačijim jezikom.

Pesnik Celan i piše iz tog (njegovog) pamćenja prošlosti. wie das Ich Ich ist“). kako kaže Gadamer. 2002. godine u jednoj vili na Vanzeu (Wannsee) održana čuvena konferencija o „konačnom rešavanju jevrejskog pitanja“ u ondašnjem nemačkom Trećem rajhu. „tamna“ u okvirima onoga šta i kako nešto saopštava. 190). U zahtevu za povratkom jezika ka samim stvarima. koliko je Ja neko određeno Ja“21 („Das Du ist so sehr und so wenig Ich. no što joj se. gde bi ono što je imenovano i znakom iskazano bilo jedno i isto.18 a što je i Celan u jednoj rečenici naznačio u svom bremenskom govoru. Ono.20 Iskazati i „pokazati“ taj realizam zahteva izvesnu „odsutnost“ realnoga. protiv-reč (Gegenwort). u: O Paulu Celanu. nužno. (srpski prevod Saša Radojčić. približava. 28 20 O tome videti komentar Kristofa Jame-a u: Christoph Jamme: Paul Celan: Sprache – Wort – Schweigen. te bi to bio „povratak ka jednom bespogovornom naivitetu“ („Rückkehr zu einer unbeRückkehr dingten Naivität“). odnos unutar koga neko Ja nekome Drugom nešto saopštava. „tako jako i tako malo neko određeno drugo Ja. 1965. 1986. 21 Hans-Georg Gadamer: Wer bin Ich und wer bist Du?. sondern eine �rscheiDas nungsform der Sprache. već pokazano. Filozofija i poezija. „Ko sam ja i ko si ti?“. kako bi ono bilo bolje predočeno. Jezik koji stoji protiv toga jezika jeste jedan protiv-jezik. Službeni list SRJ. 101 . dakle. pesnikinja Ingebrog Bahman (I. sa jednim Ti koje je. Ipak. str. U svakoj pesmi upisan je „20. Taj jezik treba da bude dovoljno moćan da može da prenese u pamćenju i kroz pamćenje zadržanu patnju. u knjizi Der glühende Leertext. str. dakako. gde jedinstvo sveta i spisa ne bi bilo samo obećano. Pesništvo je. biti još govoreno. Paul Celan: Gespräch mit Gregor Laschen. Utoliko „pesma nije samo jezik. nastaje iz očigledne skepse koju Celan ima prema saopštavajućem jeziku. Pesnička reč je. Pesništvo. dok je u svetu informacija sasvim obratno i drži se samo do one reči koja je u biti nepovesna (geschichtslos) i informativna. nužno usmereno na povest i u tom smislu ono je realistično. Bachmann). 1993. Ona nastaje od rana koju joj je nanela stvarnost. odnos između toga Ja i Ti jeste u bitnom jedan saopštavajući odnos. zastupati gledište o neophodnosti da se barem u pesničkoj reči naiđe na jedinstvo reči i stvari. ono je uvek „na putu“ ka Drugome. str. 214. Pesma govori o tajni toga susreta (Geheimnis der Begegnung) sa Drugim. morao da zapamti. str. u: Hans-Georg Gadamer. ona nije samo jezik“19 („Das Gedicht ist nicht Sprache. Ona je istovremno i nešto što je u-topijsko. und es ist auch nicht nur Sprache“). kako veli Hugo Fridrih. koje je u sebi zadržalo povest patnje. nego tek jedan pojavni oblik jezika i. der Frankfurter Vorlesungen. ka jednom „adamskom prajeziku“ sadržana je izvesna fenomenološka nota koja sledi ideju o potrebi za „identitetom između 18 19 Ingeborg Bachmann: Literatur als Utopie. Pesnička reč je u tom smislu usamljena i. dakle. upravo onako kako je to obrazložila u svojim frankfurtskim predavanjima o poeziji Celanova prijateljica iz njegovih bečkih dana. kao i u svom bremenskom govoru. o kojoj će u radu. stoga. U svom poetičkom spisu Razgovor u planini (Gespräch im Gebirg) Celan će. januar“. Taj zahtev u umetnosti pesništva ostvaruje se unutar „kriptične reči“ koja više izmiče svojoj saopštavajućoj nameri. 12. pak. kao čovek koji je prošao nacističke logore.des Dichterischen ist ein sich querstellendes Aufbegehren gegen die historische Zeit“). 5. jedna. Ukoliko bismo sa zadržali na ovim ovde tek samo naznačenim stavovima Celanove poetike. budući da je toga datuma 1942. već i na temelju tih naznaka mogli bismo da sagledamo korene Celanovog hermetičkog pesništva. datum koji je Celan. takođe.

Ova Celanova pesma je uistinu jedna nečitljiva i posve tamna pesma. čak i ono što je čitljivo (reči kao takve). već sa kafkijanskom porukom objavio upravo postojeću stranost između sveta i jezika. Ihre Zeichen bleiben ohne wirklichen Referenten und sind insofern unlesbra. „Tibingen. J. prir. neprevedene u reč. U uobičajenom smislu reči. uklešten u svoju najdubljost izmičeš sebi zauvek. 24 J. Ti. str. ne sadrži čitljive oznake koje bi bile čitljive spram drugih oznaka teksta.) Der glühende Leetext. onog Celana koji je ispevao „Tenebrae“. ciklusima i pesmama ispevao je Celan ne slaganje sveta reči i sveta stvari. Nečitljiva je jer ostavlja otvorenim pitanje odnosa toga o čemu ona zapravo govori i onoga kako i šta govori. Budući da to tako nije. 23 Monika Schmitz-�mans. „Radix. promuklo.22 No. Ono što se može reći povodom ove Celanove pesme može se reći i za Celanovo delo u celini. falsches Double neben der Dingwelt. 1993. U tom smislu Monika Šmic-�mans (M. „Psalam“. läßt sich nicht 22 Monika Schmitz-�mans: Paul Celan und schriftmetaforische Tradition. 95. str. stvari ostaju bez imenovanja. dakle. Problematika „nečitkosti ovoga sveta“ („Unlesbarkeit dieser Welt“) zapravo jeste jedan topos koji za predstavu ima svet „kao tekst“ (Welttext) koji je čitljiv. Cristoph Jamme (prir. Pesma. pa stoga tek u onome što je na osnovu toga razočarenja proizašlo nalazimo pravog Celana. Ryan: Die „Lesbarkeit der Welt“ in der Lyrik Paul Celans. Pesnički poredak stvari zahtevao je drugačije pristupe pesmovanju stvarnosti. Strelka. zapravo. na raspad sveta na dva: na svet reči i znakova i svet stvari. Štaviše. Zum Werk Paul Celans. pesnički tekst bi u tom slučaju bio „prevod“ sveta koji je Bog stvorio. i proglasio taj svet nečitljivim: Nečitkost ovoga sveta. To će J. ne dâ se nužno i razumeti“24 („Was lesbar ist. nav. die Dinge ohne Benennung.znaka i stvari. između jezika i sveta“. als ein inkogruentes. Ryan) ovako formulisati: „Ono što je čitljivo. to pokazuje na taj način što tu nečitkost sveta najpre imenuje. nečitljivo je spram međusobnih odnosa delova i celine. U: Otto Pöggeler. spram „sveta-kao-teksta“ jedan „metatekst“. januar“. Celan. ohne Übersetzung ins wort: unlesbar also auch sie“).. i stoga. bila su to samo zastupana gledišta. 95.. Schmitz-�mans) veoma dobro zapaža kada povodom navedene Celanove pesme kaže kako „svet jezika stoji nepovezan i nekongruentan. Rajan (J. via negativo. a potom je na pesnički način daje. rad. bio bi. Jake ure daju za pravo pukotinskom satu. U tim zbirkama. zbirku Snežna deonica. Njegovi znaci ostaju bez stvarnih referenata i utoliko su nečitljivi. Annäherungen an Paul Celans Dichtung. kao izvesna iskrivljena dvostrukost spram sveta stvari. matrix“. 1987. i one. P. 102 . nečitljive“23 („Die Sprachwelt steht unverbunden. U: Psalm und Hawdalah. Sve dvostruko. Uočena nečitkost sveta ukazuje upravo na tu podelu. ciklus Kristal daha.

jer nađeno jeste ono što je oduvek pripadalo pesništvu. u: Martin Heidegger. postoji jedno hermeneutičko pravilo koje smo naučili od Gadamera. između odsutnosti i prisutnosti. reći će Celan. 123. „prezentirajući nešto. GA. Aber dieses dichtende �rfinden ist nicht das �r-finden eines Seienden. str. To prethođenje dolazi iz stranoga i nepoznatog. povodom pesmovanja govori i Hajdeger: „Ono bitno o-pevano (Zu-Dichtende) boravi u skrivenosti i ono se nigde. može biti samo pronađeno. 149. das sich nicht an das Seinde hält. Sa ovim uputstvima. hermetično. u trajnosti toga nalaženja koje je uvek i samo nalaženje leži tajna Celanovog pesništva. „katkad prethodi“. stoga. Nalazi ih. „Pesnička reč“. Original u: H. i gradi se unutar jedne posebne pesničke dijahronije: jednoga „već-ne-više“ i jednoga „još-uvek“. Predmet pesmovanja jeste bivstvujuće kao takvo. valja nešto činiti. a to je njena posebna odlika. Das wesenhaft Zu-Dichtende ist das. Ali ono (pesništvo) utemeljeno je u bivstvujućem kao put kojim se ide ka „kazivajućem nalaženju bitka“ („sagendes Finden des Seins“). i koje. 103 . neuhvatljivo u okvirima pukog informativnog diskursa. 1990. Drugim rečima. was vielmehr. „Pesma se uvek potvrđuje na ivici same sebe“ („daß das Gedicht sich nur am Rande seiner selbst behauptet“). was sich in Seienden als Seiendes niemals finden läßt. Ono je stoga kriptično i. naime. strano. jer ono pokazuje na delu to traženje. U svojim Predavanjima o fenomenologiji o unutrašnjoj svesti o vremenu Huserl će jednom uzviknuti: „Ali za sve to nedostaju nam imena“ („Für all das fehlen uns die Namen“). vom findbaren Seienden aus gesehen. dakle. sâmim rečima. „Pesništvo nam“. Dichten ist ein sagendes Finden des Seins“). jesmo mi sami. a koje glasi da se čitajući jednu pesmu valja uvek vraćati njenim rečima. nur erfunden werden kann. prezentira samu sebe“. Međutim. nedokučivo. Ali to pesničko pro-nađeno nije jednako pro-nađenom jednog bivstvujućega. hermetično. to strano i nepoznato koje nam dolazi u susret i na izgled prethodi. vratiti se samim tekstovima i pokušati ih tumačiti. gledano sa stanovišta bivstvujućeg. naizgled. str.. nikada i ni na koji način unutar stvarnoga ne može sresti kao nešto bivstvujuće-stvarno. 26 Ibid. budući da se „u samoj reči potvrđuje ono o čemu se govori“25 („es ist das Wort selbst. das das. koje je uvek in statu nascendi i. was sich niemals irgendwo und irgendwann und irgenwie als etwas Seiendes-Wirkliches innerhalb des Wirklichen antreffen und finden läßt. nego je ono nešto čisto nađeno jednoga čistog traženja. Upravo ta imena koja nedostaju traži i nalazi pesnik. koje se ne drži bivstvujućeg. indem es etwas präsentiert“). Bd. kaže dalje Gadamer. U istom smislu o svojoj poeziji govorio je i sâm Celan.26 („Das dichterische Wort präsentiert sich selbst. ali u jednom dužem izvodu kojeg je ovde nužno navesti.unbedingt verstehen“).-G. odvraćajući na pitanje kritičara kako je moguće razumeti njegovu poeziju: čitati. glasio je njegov odgovor. sondern es ist ein reines Finden eines reinsten Suchens. U istom kontekstu. ma kako bila dobrodošla. Upravo u tom „kazujućem nalaženju bitka“. Bitnost o-pevanoga je ono što se u bivstvujućem kao bivstvujućem nikada ne može da nađe. ipak. zugleich verbürgt“). kaže Celan. wovon es redet.. 27 Martin Heidegger: Hölderlins Hymne „Der Ister“. 53. Stoga ono pronađeno u njegovoj pojavnoj formi pred čitaocem izgleda nepoznato. Nem. Pesmovanje je jedno kazujuće nalaženje bitka“27 („Das wesensnotwendig Zu-Dichtende liegt in dem verborgen. čitati i čitati. Gadamer: Gedicht und Gespräch. Odnos bivstvujućeg spram tubivstvujućeg jeste ontički 25 Hans-Georg Gadamer: Utihnjuju li pesnici? (Verstummen die Dichter?).

str. odnosno biti čoveka. 109.28 U tom smislu ukoliko reč „bitak“ u jednom pojednostavljenom smislu shvatimo kao stvarnost. str. tiho za sebe zaklinje raskrita joha. jer mu je on blizak. sadašnjosti i budućnosti. Celanovo pesništvo odražava jednu „poetiku vremenitosti“ („Poetik der Zeitlichkeit“). Emergenz in Dichtung und Poetik Paul Celans. sa koje duhovne i kulturološke razine započinje Celanova pesma čiji početni stihovi glase: „U zakutku vremena. „Blizina“ je nešto što pripada blizosti bivstvovanja i tubivstvovanja. 168. koliko i mišljenje vremena. Ono ljudsko čoveka („das Menschliche des Menschen“) zasniva se na onom „egzemplarnom bivstvujućeg“ („exemplarisch Seinde/n/“) čoveka koji svoje tubivstvovanje („Dasein“) zapitkuje o smislu bitka. 1976. 2001. 230 104 . Svaka knjiga ima svoju beskonačnost. Nikako samo stoga što je Paul Celan bio poeta doctus. Kako ustanoviti odakle. a to može da čini stoga. već o jednom univerzalnom i univerzalističkom pokušaju otkrivanja onoga što Sv. u poeziji Paula Celana pokazalo se hermetičnim. Ono što je u filosofiji u pogledu pitanja o vremenitosti bilo još od Avgustinova vremena aporetično. u: Randgänge. 28 29 Jacques Derrida: Finis hominis.. pesnik pesništva. takođe. („nach dem Sinn von Sein“). Taj pokušaj iznalaženja odgovora nije nailazio na manje otpora nego što su ta ista pitanja na isti taj otpor nailazila u filosofiji.“ – mi to ne znamo. kao Helderlin.odnos koji se iskazuje. str. onda Celanove reči „stvarnosti nema. 3. Stoga se svaka pesma i nalazi u „bezpočetnosti“ („Ursprungslosigkeit“). Augustin naziva distentio animi koje se nalazi stešnjeno između prošlosti. Jedan hermeneutički osvrt na to pesništvo mora stoga uvek biti jedan krug u kome se ogleda. zapitkujući o njegovom smislu. pri čemu se ne radi samo o nacrtu opstanka „tu“ i „ovde“. Zašto? – Svakako stoga što se jedno pesmovanje. na hrpu zemlje. čiji je zadatak iznalaženje odgovora na fundamentalna pitanja čovekove vremenitosti.. ona hoće da bude tražena i zadobijena“29 („Wirklichkeit ist nicht. Bd. 1983. Pesnik Paul Celan nije. tiho. pedalj široko.. čuče prostrijeljena pluća. idući na putu prema bitku. Specifika Celanove beskonačne Knjige sadržana je u njegovom pesničkom hermeneutizmu nacrta opstanka. pre pesnik tubivstvovanja čiji prikaz u njegovom pesništvu ostaje taman. nikada ne može naći u situaciji da vreme misli u njegovom kauzalnom razvitku i isto tako što je nemoguće da se uspostavi ikakav „kontinuirani prelaz od reči ka stvarnosti“30 i vremenu. Tek na ovom mestu došli smo do naših ključnih polazišta s kojih možemo da započnemo analizu Celanovog pesništva. rekli bismo. Navedimo pesmu u celini: U zakutku vremena. Wirklichkeit will gesucht und gewonnen sein“) idu upravo u pravcu traženja koje sprovodi tubivstvujuće. pojmom „blizina“ („Nähe“).. ali i povesnosti. jedna beskonačnost mogućnosti interpretacije. Paul Celan. 30 Heino Schmull: Sobald das Gedicht wirklich da sei . s obzirom na jedan terminus tehnicus. On je. Mnogo više zato što je priroda knjige koja stoji uvek u jednom lancu knjiga i tekstova beskonačno interpretabilna.

njegovu duhovnu poetiku.na granici polja krilati sat kuca zrnce snijega iz vlastita kamenog oka. Pesnik je u toj pesmi neko koga nema. Pesma. No. prema toj činjenici mora – to smatra sâm Celan – biti obavezno. ipak. Reč je o jednoj prosečnosti. stvara neposredno posle Drugog svetskog rata. ono „‘najrealniji subjekt’ svakidašnjice“. na to nikada ne bismo pomislili. takođe. i nije mogla drugačije nastati do iz „bezpočetnosti“ koju i sama opisuje. Sudeći po prvom stihu pesnik želi govoriti o vremenu. za sebe u reč „ljudi“. dakle svega što stoji u egzistencijalnom opisu karaktera Se. neustanovljenosti. Da li je pesma htela da kaže da je ljudsko trajanje („vremenjenje“) u celosti jedna pustoš? U toj pustoši postoji biće koje je i samo obeskorenjeno. koji u toj pesmi ne postoji. Na kraju pesme pojavljuje se i jedan lik („pripaljuje me“). s obzirom na istorijsko vreme u kome peva svoje Oeuvre. U protivnom postoji opasnost da se pesništvo o istoriji odveć povoljno izrazi. Da pesma dolazi iz otvorenog prostora svedoči i njen poslednji stih. Pada nam na pamet Hajdegerova analiza svakidašnjosti tubistvovanja i bezličnog Se (man). Mi tu sintagmu „prevodimo“. stavljajući pred sebe zadatak samoosvešćenja pesništva nakon Katastrofe. stoga. pesma govori o vremenu. Pesma dolazi iz otvorenog prostora. To Se ukazuje. nešto što nema lica. te sintagma „sat kuca“ daju jednu sliku pustoši unutar trajanja i ljudskog „vremenjenja“. bolje reći ona se postepeno penje do „čvrstog jezičkog lika“ vremena. budući da ga u prvim stihovima nema. to znači nužno se konfrontirati sa izvesnim Malarmeovim stavovima.. trajanja u sopstvenom (malom i nevažnom) „zakutku vremena“. Doba kada se pevalo iz perspektive jednog Malarmea je prošlo. Pri tome. Svaka „strofa“ pesme donosi po jednu sliku. Pa. stoga. na rastakanje koje „ima karakter izgubljenosti“. Ali sledeći stihovi ne nastavljaju temu vremena. toj poetici ponovo. ona nije jedina pesma koja svoj nastanak duguje toj izvornoj bespočetnosti. na nekakvo minimalizovanje tubivstvovanja.“ i ponovo iščezla u stihovima-slikama koji pesmu nastavljaju i ubrzo je dovršavaju. No. Ono je jedno Svako. Konsekvetno promisliti Malarmea. „Junak“ ove Celanove pesme upravo je to Se. ko je on. Ono postoji na način nepravosti. Ona je jedna među mnogim Celanovim pesmama koja dijagnostikuje „stanje“ Celanovog pesništva: njegova polazišta. Povezujući prvi i poslednji stih zadobijamo jednu sliku koja je slika čovekovog „vremenjenja“. Nismo sigurni da to „ja“ nešto zapisuje i isto tako nismo sigurni ko tu govori. te je stoga. mi iz pesme ne možemo da zaključimo. Pesništvo (umetnost) „tu u određenom smeru iziskuje određen razmak“. njegovu poésie pure i duhovni nazor koji iz toga stava proishodi kako predlaže Celan u svom darmštatskom govoru. Vratimo se. Celan. već je napuštaju da bi se tema vremena vratila u stihu „sat kuca. ona čak nije „uramljena“ ni naslovom. neupadljivosti. Sintagma „prostreljena pluća“ i reč „polje“. stoga.. kaže Hajdeger. Kada to tako prevedemo onda ostale slike iz prethodnih „strofa“ postaju čitljivije. Mi ne znamo šta znači sintagma „krunske štete“. pesma kao da oponaša vizuelnu sliku vremena kod slikara Dalija. vrpce svijetla pripaljuju me krunske štete plamte. Da tu pesmu ispisuje pesnik. 105 . Njegovo pesništvo.

Tačnije. Štaviše. U jednom razgovoru sa Majnekeom (Meinecke) Celan će reći: „Postoji artistika. za koga ne znamo ko je.. sa jednom bezličnošću. ali ipak prisutna srodnost gledanja na svet. pesništvo vodi svoje „pesničko Ja“ kroz nehumano koje je odraz dešavanja i istorije. nego je propao u svet. kao i sâm bitak. Neimenovano valja da bude ispevano – to znači ono što stoji izvan jezika i tek u njegovoj neimenovanoj blizini valja da se pridruži Postojećem. jeste iskušavalačko. 1994.“32 Između Celanovog pesništva i Hajdegerove filosofije postoji jedna tamna. Zato se u Celanovom pesništvu često srećemo sa jednim stranim ja. Ali.a. Hrvoje Šarinić. no ostaju unutar njega“31 („�s gebe Artistik. verujemo. George) koji na kraju pesme „Reč“ (Das Wort) 31 Podatak pronađen u: Petra Leuther: Wege durch die Zeichen-Zone. po Celanu nekakav uobičajeni put izmedu reči i stvari.. Pesma počinje negacijom. šta imenovati? Ispod svetlog svoda neimenovanje može samo sebe imenovati. Propadanje jest egzistencijalno određenje samog tubitka i ono ne daje nikakav iskaz o njemu kao Postojećemu. valja da bude ispevano. upravo to „pridruživanje“. Stéphane Mallarmé und Paul Celan. svakako. prev. 200. „Od sama sebe kao faktičkog bitka-u-svetu tubitak je. za razliku od Štefana Georgea (S. naime njegovu „bačenost“. rad. Ovaj podatak. Nema imena koje bi moglo (nešto) imenovati. Zagreb.: Meinecke. Martin Heidegger. 201 106 . aber es gebe auch eine andere Sprechweise. (Bablja sunca. die das Artistische nicht umginge. § 38. 156 (Up. iako nije u dovoljnoj meri relevantan za tumačenje Celanovog pesništva.O. Tako smo ponovo stupili na tlo Hajdegerove filosofije. Pesništvo samo po sebi. upravo to. str. Naprijed. ali postoje i drugi načini govora koji artistički načini govora ne prevazilaze. daje nekakvu naznaku unutar koje se. und sie könne von höchstem Rang sein. i nije propao u neko biće na koje nailazi ili ne nailazi tek u toku svojeg bitka. nav. No. Nijedno ime koje bi imenovalo: njegovu istozvučnost vezuje nas ispod svijetla svoda što ga je čvrsto ispjevati. str. kao propadajući već otpao. način njegovog putovanja do bića i sâm put ostaju u neosvetljenosti koja je neosvetljenost samog pesničkog puta. ipak. Neimenovano bi valjalo ispevati. Nasuprot pukoj artistici. između brojnih ostalih. Valja. sondern durch es hindurchginge“). 29). kako bi sebe moglo ponovo da zadobije. a. i ona može da bude najvišeg kvaliteta. V) I ova pesma je tamna. „njegovu istozvučnost“. U ovde navedenoj pesmi potvrđuju se znaci toga srodstva. – Ponekad se čitaocu čini da je svaka Celanova pesma jedan poetički iskaz koji stoji u funkciji duhovnoga nazora koji pesnik ima o svetu. Celanova privatna biblioteka u Parizu bila je popunjena mnogim do tada objavljenim Hajdegerovim radovima koji su bili pažljivo čitani i pesnikovom rukom podvlačeni. 33 Up. koji sâm pripada njegovom bitku. 1985. str. dakle.Razmak spram artizma. može poći na put tumačenja Celanovog pesništva. ispevati jedan čovekov egzistencijal. str.33 Ono je uvek na nekakvom putu koji nije. 32 Martin Heidegger: Bitak i vrijeme. A.

U Celanovom pesničkom vidokrugu stvarnosti nema. Nr. str. Pesništvo. U pesništvu. ranjen stvarnošću. najbližem. „Pesništvo je“. wirklichkeitswund und Wirklichkeit suchend“). bitak bića je tek ono što je tematizovano. To javljajuće pokazivanje (gledano kao nekakav „fenomen“) koje je pristupačno empirijskom iskustvu ukazuje samo na zakritost strukture bitka. 266-274. ona tek mora da bude tražena i tek tako. ide ka tom nalaženju bitka bića. s pravom na let u tebi. kao i u filosofiji. u ovom slučaju relacija koja postoji u stvarnosti između imena i sveta. U jednom najdaljem smislu. izguljeno iz dubine: ni riječ. kroz traženje. kao i filosofija. u: �tudes Germaniques. 3. Celan negira da ikakav odnos između reči i stvari postoji. Allemann) u ogledu „Pesma i njena stvarnost“ (Das Gedicht und seine Wirklichkeit)34 ukazao na jednu Celanovu pesmu iz zbirke Prisila svetla (Lichtzwang) koja glasi: Blijedoglasno. Unutar filosofije to je fenomenologija. Šta ova pesma kazuje? Već iz trećeg i četvrtog stiha prve strofe pesme na temelju dvostruke negacije može se izvući jedna diskurzivna poruka koja obuhvata obe strane negacije. tražeći stvarnost“ („mit seinem Dasein zur Sprache geht. Hommage à Paul Celan. valja da se zapitamo šta označava reč „ime“? Ukoliko ovu reč povežemo sa na kraju pesme upotrebljenom rečju „svet“ onda ovaj susret dveju reči u pesmi označava jednu osobitu vrstu susreta koji možemo da tretiramo kao pojavu kojom se obznanjuje izvesna relacija. stoga. 1970. ne možemo da se ne upitamo: nije li upravo pesma ta „ranjena dobit jednog sveta“? Svet se poseduje samo u jeziku.kaže: Tako sam se s tugom naučio odreći / Da nema stvari gde nema reči (So lernt ich traurig den verzicht: /Kein Ding sei wo das Wort gebricht). U ovom trenutku sećamo se da je Celan jednom rekao kako „reči treba da postanu imena“ („Worte werden Namen“). Pesmovanje je jedan od mogućih pristupa. „kazujuće nalaženje bitka“. Otuda prilaz toj zakritosti valja osigurati. Međutim. reći će Hajdeger. Ne nalazimo li se time u jednoj svojevrsnoj oblasti misti34 Beda Allemann: Das Gedicht und seine Wirklichkeit. no. i obih jedino ime. naime pojam i reč „ime“. ipak. Reč „nalaženje“ u ovom slučaju označava nekakvo traženje koje-je-na-putu. ni stvar. Svojevremeno je Beda Aleman (B. Ime (pojam koji može da se čita i u smislu grčkog logosa) jeste naznaka nečega što se ne pokazuje i koja je (tek) „ranjena dobit“ sveta koji se pokazuje i koji je nekakvo javljajuće pokazivanje. s pravom na pad u tebi. može da se kaže da je ovom pesmom tematizovana problematika stvarnosti. Ono iskušavalačko pesništva na njegovom putu ka biću pre se nalazi u oblasti između rečenog i ne-rečenog. Ne želeći da na pesmi neprimeren način tumačimo njene poslednje stihove. Celanov bremenski govor raspreda upravo priču kako pesnik „sa svojim bićem gredi ka jeziku. zadobijena. ni stvari. 107 . u oblasti ni reči. ranjena dobit jednog svijeta. odnosno nauka o bitku bića – ontologija.

u prisutnosti istorije. Ono „tu“ pesme jeste oblik njene „samosvesti objektiviteta“ („Objektivitätsbewußtseins“). Über Gadamer. Ona ga traži. ne može biti apsolutnog pesništva tamo gde se živi u istoriji. I kao što onaj koji govori „Ja“ u pesmi donosi svoju stranost. Oba subjekta pesme. �s sucht es auf. Jezik (reči) pesme stoji spram jednog mogućeg „odgovaranja“ („�ntsprechen“). Tako se događa susret. jeder Mensch ist dem Gedicht. Verlag. njen govor dakle. potrebno joj je nešto nasuprot. U tom smislu Fabian Štermer (F. ovaj odnos moguće je i tako tumačiti što će se shvatiti da upravo Drugi. ono je u pesmi uvek odsutno. eine Gestalt dieses Anderen“). Derrida. čega „ne može biti“. das auf das Andere zuhält. obraća mu se. es braucht dieses Andere. Taj govor stoji kao takav naspram nekog drugog koji taj govor treba da čuje. No. u pojmu imena u osnovi skriven jedan pojam onoga Najvišega (Name des Höchsten). Pesma koja se upućuje drugome svaka je stvar. a unutar jezika. karakteru koji je jedna od najznačajnijih njegovih oznaka. kao što je i samo apsolutno pesništvo ono čega „zasigurno nema“. U tome kretanju od svoga „ne-više“ ka svome „uvek još“ pesma se stalno nalazi na putu. 158. u povesnosti. S druge strane. ona to drugo treba. Na taj način dospevamo u područje Celanove poetike koja govori o dijaloškom karakteru njegovog pesništva. stoji uvek „pod uglom nagiba“ („NeigungsNeigungswinkel“) onoga koji govori. Ne može biti apsolutnog pesništva tamo gde se mora voditi razgovor. Dakle. Kroz lik onoga koji sluša i kome se pesma obraća svojim „Ti“. gde se u pesmi mora govoriti pod „uglom nagiba svog opstanka“ („Neigungswinkel eines Daseins“) i gde je pesma „po svom najprisnijem biću sadašnjost i prisutnost“ („seinem innersten Wesen nach Gegenwart und Präsenz“). Stoermer) je s pravom primetio da u oblasti gde Husserl ukazuje na „‘živu sadašnjost’ kao pradimenziju sveg intencionalnog života i gde on Drugoga razumeva kao intencionalnu modifikaciju Sopstva. Ona je nešto što istovremeno postoji „za sebe“ i „izvan sebe“. U toj istovremenosti nalazi se i njena tajna susreta sa Drugim.ke? Nije li. „pod uglom njegove ljudskosti“ („unter Neigungswinkel seiner Kreatürlichkeit“). Pojam imena sadrži nešto utopijsko. Jedes Ding. es spricht sich um zu. jednom stranom „Ti“. nalaze se u sadašnjosti i prisutnosti ovoga trenutka-tu. njegova stranost i drugost biva kroz „Ja“ time potvrđeno. „Pesma teži drugome. Celan zastupa upravo nesvodivost Drugoga. es braucht ein Gegenüber. tako i onaj kome se pesma obraća svojim „Ti“ donosi svoju drugost („Anderssein“). utoliko je više prostora ostavljeno onome Drugom. Ukoliko više govor jedne pesme poseduje individualni karakter. 2002. str. 108 . „Ja“ dospeva u oblast svoga oslobođenja. U ovoj zakonitosti pesme Celan je sagledao njenu fenomenološku bit. govor. Pa ipak. čak i tamo gde se pesma mora orijentisati prema principu povesnosti „pesma pokazuje jednu jaku sklonost ka umuknuću“ („eine starke Neigung zum Verstummen“). pita se i sâm Beda Aleman. Hölderlin. W. njegovu odsutnost“35 35 Fabian Stoermer: Hermeneutik und Dekonstruktion der Erinnerung. Drugim rečima. a što se odnosi na jevrejsku tradiciju koja drži da je ono Najviše neiskazivo. iako je Celanova pesma upućena Drugom. Ono „uvek još“ pesme jeste. Pri tome se ovde radi o umuknuću koje je njena differentia specifica. Fink. svaki čovek lik je toga drugoga“ („Das Gedicht will zu einem Andern. Celan je i inače takvom stavu spram pesništva bio sklon. „Još-uvek“ pesme. Pesma postoji na jedan paradoksalan način: naime u istovremenosti jednog svoga „ne-više“ („sein Schon-nicht-mehr“) i jednog svog „još uvek“ („in sein Immer-noch-zurück“). Ovo gledište zastupa �manuel Levinas. kako i Celan naglašava.

ili ne. a ko si Ti? (Wer bin Ich und wer bist Du?. Konstatacija: „kako Ti izumireš u meni“ (da li je treba čitati sa uzvikom. „Ti“ je nekakva nekadašnja bliskost koja po neminovnosti nečega nestaje. Reč „izumirati“ ima jednu negativnu konotaciju u smislu nekakvog prelaska u neživo stanje. i mi još jednu Celanovu pesmu radi ilustracije jedne od najvažnijih karakteristika njegovog pesništva. I ovde. nije isključeno. onoga koji „Ti“ izgovara i samog toga „Ti“ ne samo u sferi slika. Kao i u mnogim pesmama ono na koga se „Ti“ odnosi je nejasno. stoga. iz njegovog života. takođe kratku. Nije stoga Celan uzalud u jednom pismu Hansu Benderu napisao: „Živimo pod mračnim nebom. 36 Paul Celan: Pismo Hansu Benderu 18. Pročitajmo ovde. ovde je opisano nešto što bi se moglo definisati kao nestanak Drugoga iz subjektovog vidokruga. budući da je celo ono upravo na tome zasnovano. kao i u drugim Celanovim pesmama. 1973. Slika nestajanja je ukrućena u jednoj večnosti. maja 1960. Stoga toga „Drugoga“ Celan i određuje nikako drugačije nego kao izvesnog „Boga daljine“ („Gott der Ferne“). U finalu pesme to izumiranje povezano je sa zadržanošću (reč: „stojiš“) toga stanja u „jednoj truni života“. Ukratko. katastrofičan je. nego i u njihovom zbiru. Pesnik kaže: „ti izumireš“ i tim oblikom sadašnjeg vremena drugog lica jednine pokazuje na delu nekakvu trajnost. kad si konačno dopuzala. mi ne znamo) može da se odnosi na neku osobu ali. iz ciklusa Prisila svetlosti: Ležasmo već duboko u makiji. Pitanje ko sam Ja. uočavamo njen uvodni deo. setzt Celan gerade die Irreduzibilität des Anderen. a ko si Ti u Celanovom pesništvu jedno je od ključnih pitanja. pak. Odlučujemo se za jednu kratku pesmu iz zbirke Prisila svetlosti: Kako Ti izumireš u meni: i u poslednjem rasporenom čvoru daha stojiš s jednom trunom života. Odnos. Pročitajmo još jednu pesmu.(„Wo allerdings Husserl die ‘lebendige Gegenwart’ als Urdimension allen intentionalen Lebens aufweist und den Anderen als intentionale Modifikation des Selbst konzipiert. 1986) i čiji je podnaslov „Komentar uz Celanov ciklus Kristal daha“. seine Abwesenheit in Geltung“). Melanholija koja proističe iz ove pesme stvarna je melanholija Celanovog pesništva. Orijentaciona reč ovde je „izumreti“. moguće. a tamo ima malo ljudi“36 („Wir leben unter finsteren Himmel. 109 . glavnu temu i „sabiranje celine u finalu“. und – es gibt wenig Menschen“). i na samoga Boga. U pokušaju traženja odgovora na to pitanje Hans-Georg Gadamer napisao je i knjigu koja se upravo tako i zove: Ko sam Ja.

kaže Gadamer. Svetlost koja svojom prisutnošću prisutna lica na nešto prisiljava jeste neka svetlost nad kojom se nema uticaja. godine izdavaču Sigfridu Unzeldu (S. Odredba „prisila“ stavlja drugu reč uz koju stoji („svetlost“) u jedan negativan kontekst. „Celanovo opredeljenje u pogledu reči“. Celan je izričito odbijao da se njegove pesme i delovi pesama čitaju kao metafore. O kakvoj ili čijoj svetlosti je reč. a povodom zbirke Prisila svetlosti. Hermeneutičko pravilo je da se sve. Da značenje sintagme „prisila svetlosti“ može ići u oba pravca koje smo spomenuli. daß ich mit diesem Buch ein Äußerstes an menschlicher �rfahrung in dieser unserer Welt und in dieser unserer Zeit eingebracht habe. nekakve odrednice za reč „Bog“. „mi“ ide u pravcu nepoznatog „Ti“. upućeno. uvek su precizne. (srpski prevod str. da li je interpretacija pesme koju smo ovde ponudili jedna „realna interpretacija“. Pesnička reč može da se sagleda u pogledu procene njenog značenja u njenoj dvosmernosti: s jedne strane ona upućuje na sebe samu. U jednoj tako kratkoj pesmi postoje dva različita kretanja. Da li sintagma „prisila svetlosti“ ide u pravcu jedne negativne teologije ili ona ne stoji ni u kakvom odnosu spram izvesnog „vjeruju“. No. onda prisilu najmoćnijeg Bića shvatamo u jednoj odbojnosti. nije učeni kriptogram. u drugom on nije ostvaren kada „mi“ dopuzuje do nepoznate osobe. Preciznosti unutar kriptičnog i hermetičkog pesništva nema. „odvažuje se na splet jezičkih konotacija čija skrivena sintaksa se ne može dokučiti niotkuda drugog do iz pesama samih“37 („Celans Wortentscheidungen wagen sich in ein Geflecht sprachlicher Konnotationen. da ostaje nesumnjivo. aprila 1970. No. preko jezičke zajednice. Ako reč „svetlost“ razumemo u smislu nekakve „svetosti“. Naprotiv. U prvom govori se o jednom kretanju jedne osobe ka onome što je označeno jednim „mi“. a s druge strane ona nikada nije samo nešto što upućuje na samu sebe. u svakom slučaju stoji sledeće: „Verujem da smem reći da sam sa ovom knjigom sabrao jedno izvanredno ljudsko iskustvo u ovom našem svetu i u ovom našem vremenu. Razlog tome je: „prisila svetlosti“. Pesma je posebno teška za tumačenje. već i nešto što sadrži svoja više37 Hans-Georg Gadamer: Wer bist Du und wer bin Ich?. 224). ich darf sagen. stoji u naslovu zbirke kojoj pesma pripada. no je nejasno i samo krertanje „lica“ u pesmi. („Ich glaube. verujemo. Bio je potpuno u pravu. dessen verborgene Syntax von nirgends andersvorher erlernbar ist als aus den Gedichten selbst“).No nismo mogli ipak posumračiti do tebe: vladala je prisila svjetla. U drugom. recimo i to. kako kaže Gadamer. o tome ne možemo sami suditi. nego je nešto što je svim ljudima kao pripadnicima određenog sveta. U tom pismu od 7. no je izraz pukog odmeravanja stvarnosti. reči pesnika Celana. str. Sintagma „prisila svetlosti“. 117. I nikako u tom pesništvu nije sve samo metafora. Unseld). Pre se mora reći da u tom pesništvu i nema metafore u jednom širokom smislu reči. neutuljeno i na putu ka Daljem“. U prvom slučaju „kontakt“ je ostvaren dopuzivanjem jedne osobe drugima. 110 . kako i stoji u jednom Celanovom pismu njegovom izdavaču – mi ne znamo. takođe se ne zna. Pesništvo. unverstummt und auf dem Wege zu Weiterem“). Nejasno je ne samo ko „dopuzava“ i kojima. međusobno suprotna. „na kraju. odlučuje u samom pesništvu“.

jedna tzv. O tome govori i ovde već navođeni Beda Aleman kada tumačima skreće pažnju da je metodički uvek sumnjivo „reči jednog lirskog teksta upotrebiti kao pojmove unutar književno-kritičkog govora o tekstu“39 („die Wörter eines lyrischen Textes als Vokabeln und Begriffe des literaturkritischen Spredie Begriffe chens über den Text zu verwenden“). 3. in jenen Jahren und in den Jahren nacher. „ja sam tih godina i godina potom pokušao da pišem pesme: da govorim. 111 . Ali šta to praktično znači u pogledu same interpretacije? Jezik je neizgubljen – to znači ono dato u jeziku pesme je moguće doseći. U pesmi autorova reč više nije njegova. Hermetični i tamni oblik (forma) izraza mora biti prilikom interpretacije respektovan. wo ich mich befand und wohin es mit mir wollte. nego kada se govori o kriptičnom. pred njegovim delom dakle. str. celokupan jezik jednog pesničkog teksta. da bih se orijentisao. U konačnoj svojoj određenosti u pesmi se sve svodi na reč koja je „svoja sopstvena kazanost“ („eigenes Gesagtsein“). „zaključane“ (tamne. a sasvim je druga stvar naći se pred onim što je on stvorio. uopšte uzev. Beda Allemann: Das Gedicht und seine Wirklichkeit. Gedichte zu schreiben versucht: um zu sprechen. III. Pa ipak. U tome smislu Beda Aleman će takođe konstatovati da ne postoji jedan kritički „metajezik“ („Metasprache“) zahvaljući kome bi se moglo govoriti o lirici. na ovom mestu želeli bismo da još jednom postavimo ključno pitanje našeg rada: kako razumeti Celanovo pesništvo? To je ono odlučujuće pitanje ne samo kada se govori o Celanovom pesništvu. posebno u hermetičkom pesničkom delu. i sa time pokušati izaći na kraj. 185/186. Ili. na jezik u kome – i tu Gadamer citira nemačkog pesnika Gintera Ajha (G. um mich zu orientieren. hermetičkom. hermetične) oblike (pesničkog) izraza i koje glasi da se tumačenje mora čuvati da te „zaključane“ oblike izraza prevodi u jednostavne oblike. ostaje činjenica da je jedna stvar kada pesnik unutar diskurzivnog jezika objašnjava razloge za svoj rad. Nr. �ich) – „reč i stvar padaju zajedno“ („in der das Wort und das Ding zusammenfallen“). „U tome jeziku“.slojna značenja nastala tokom vremena njene upotrebe. Jezik pesme ide i sâm kroz mrak jezika. i to valja imati na umu. da bih se obavestio gde se nalazim i kuda idem. U pesmi jezik je neizgubljen. ne? Gadamer je uvek govorio da ono kriptično u pesmi uvek moramo tražiti da bude razjašnjeno u samom jeziku. O tome govori i Gadamer u jednom razgovoru sa mlađim kolegom Silviom Vietom (S. Od jedne interepretacije 38 39 Up. tamnom pesništvu uopšte. Ipak. 40 Paul Celan: Gesammelte Werke. um mir Wirklichkeit zu entwerfen“). kako bih sebi predstavio stvarnost“40 („In dieser Sprache habe ich. kaže Celan. uprkos svemu. 77. Postoji. U: �tudes Germaniques. um zu erkunden. tim pre što i inače svaki tumač mora da bude isključivo orijentisan na samo delo i da zaboravi. str. Jezik zanemljuje. ostaje neizgubljen. U tome ga podržava i sâm Celan koji kaže da jezik u pesmi. Postoji jedno nepisano hermeneutičko pravilo koje se odnosi na tzv. Pa ipak. tumačenje jednog datog teksta mora biti sprovedeno. pa ipak moguće doseći samo unutar približavanja njemu. 271. Vietta)38. dakle. 2002. sve privatno i okasionalno i ono što može biti samo puka informacija koja se odnosi samo na spoljašnje momente dela.: Hans-Georg Gadamer – Silvio Vietta: Im Gespräch. Tako se ponovo vraćamo izvorno hermenutičkoj problematici. naprosto. kako Gadamer kaže. Bd. 1970. u pesničkom delu. „odbijajuća struktura jezika“ („Verweigerungsstruktur von Sprache“) koja pokazuje da stvarnost ponekad ne može da bude shvaćena unutar jezičkog polja.

opšte uzev. Takođe. koja je znak za nekakvu stalnost neke prisutnosti (znak nekakvog eidos-a. 1990. o mogućnosti da značenje bude dopunjeno na temelju prostog kretanja suplementarnosti. 234). kako se sâm izrazio.43 Pokušaj jedne interpretacije da dosegne „seminalnu pustolovinu“ dela zasnovan je na razumevanju da izvesno središte značenja dela postoji. adekvacije istine. ideja o središtu strukture potiče iz metafizike u kojoj se određenje bića tumači iz nekakve zamišljive prisutnosti (présence). posmatrati kao „trenutak realizma“42 („Momente des Realismus gelten müssen“). Takođe. sâmo pisanje. ‘kotrlja levo-desno podjednako do onih koji se u to razumeju i onih koji sa tim nemaju posla’“. u: Bela mitologija.. naime „kao nemogućnost za jedan lanac da se zaustavi na nekom označitelju koji ga ne bi ponovo pokrenuo. bez pridržavanja svoga roditelja. u prirodi svake književno-jezičke tvorevine. u stvari. naprosto. U okviru takvog razumevanja. tako se i priroda beskonačnosti interpretacije mora posmatrati kao trenutak jezičkog realizma. „mračnu“ (zatamnjenu) višeslojnost. kaže Derida. Međutim. 135 (srpski prevod str. kao posledica prirode samog jezika. 113-114. u stvari. kao i dela jezika sve postaje „polje igre.se ne može zahtevati da bude konačna.. a što čini jednu od glavnih karakteristika Celanove poezije. nema. Novi Sad. „pol označitelja uporno 41 Hans-Georg Gadamer: Wer bist Du und wer bin Ich?. (. napisano. to znači umeti dati reč. već. str. U toj fazi preokretanja“. no višeslojnost koja proishodi i iz samog njegovog položaja kao pesnika kome takođe stoji izvan moći da „stvari pokaže sa svih strana“ („die Dinge allseitig zu zeigen“). poigrište beskrajnih zamena u okviru jednog konačnog skupa“. u: Bela mitologija. Središta nema. Žak Derida tako i definiše pisanje. Jednu konačnu interpretaciju u okviru takvih ishodišnih zakona valja. te da se njegova navodna apstraktnost. I kao što je jedno književno delo razgovor između jednog Ja i nekog Drugog. Kao što kaže Fedar. die �nd�s gültigkeit besitzt“). 32. arche-a. 42 112 . kada je jezik u pitanju. već i višeslojno. I kao što je Celan bio svestan da je njegovo delo ne samo tamno. 43 Žak Derida: „�dmon Žabes i pitanje knjige“. Zakoni savremene hermeneutike tumačenja književnog dela ustoličeni su u izvornoj otvorenosti značenja i koje je posledica uvida da zatvorenih sistema nema. kao ni to da je on sušti prelom u totalitetu. „Uopšte ne može da postoji interpretacija koja poseduje konačnu važnost“41 („�s kann überhaupt keine Interpretation geben. jer se već stavio u položaj označiteljske supstitucije. prev. telos-a. što ona može samo u napisanom. Celan je bio svestan da njegove pesme poseduju ne samo tzv. 149. redom razloga ili dedukcijom. str. energeia itd). naslepo. mora. znak i igra u diskursu humanističkih nauka“. Saopšteno u: Hugo Huppert: Sinnen und Trachten. beskonačnost interpretacije jeste nešto što već inherentno stoji u prirodi. znači ne znati jezik. kaže Derida. ali koje. Dati joj da govori sama. odnosno ontološkom smislu. tako je i sâmo tumačenje razgovor koji ide u pravcu otkrivanja istine.44 Ako se od toga skupa očekuje nekakvo značenje. iskustvo pisanja kao takvo. onda se uvek mora misliti o izvesnom nadomeštaju značenja. ne samo sâme interpretacije. ali ono tu istinu dela nikad ne sustiže. „filosofskim diskursom. Miodrag Radović. kako je Derida pokazao. kao posledica pisanja (l’ écriture) uzetog u njegovom pojmovnom. S druge strane. polazi samo na put da se. str. 44 Žak Derida: „Struktura. dakle. „Hteti smanjiti taj jaz pričom“.) Biti pesnik. zaboraviti. Pesma kao takva poseduje svoje „prećutne tišine“ (izraz je Deridin). Bratstvo-jedinstvo. str. no presečen jednim otkrovenjem. otkrovenja. sadržano je u ostavljanju traga i kome je potrebnije da taj trag bude uvek produžen.

a u odnosu na pra-trag. I ono što pesnik daje nije. „Glyph“. Biblioteka delâ koja tumače Celanovo delo je ogromna. kako smo ovde već spomenuli. To je posao filosofa i hermeneutičara. I kao što je izvorno pisanje nekakva – ostajući i dalje unutar terminologije Žaka Deride – „izvorna razlika-odgoda“. franc. reči same za sebe uzete nemaju nikad nekakav jednosmeran smisao nego tek u mnoštvu smislova jedne reči i u zavisnosti od konteksta može da se razabere njen smisao. Sh prevod u: „Delo“. smisao leži u rečima. 76. recimo to tako. Navod iz razgovora Žaka Deride sa Žan-Lujem Udebinom i Gijem Skarpetom. to jest. Prevod na nemački 1986. jeste nekakva nevidljiva razlika unutar već prokrčene staze koju je sačinio pesnik. str. 47 Jacques Derrida: Schibboleth: Pour Paul Celan. kontekst/ Signature. 46 Jacques Derrida: Potpis. Jezik govori. a manje je tumačio. Ipak. On je. stoga što i sâm izvorni tekst nije nekakva apsolutna značenjska prisutnost. na srpskom Žak Derida: Razgovori. kako ga Derida tumači. što ga imenuje taj stav. on ne sadrži uopšte nekakvo apsolutno značenje.46 Celanovo hermetičko delo podleže. Oktoih – Podgorica. Zato Hajdeger i kaže: „Jezik jest: Jezik. nekakva proizvoljnost. 1986. pesničko delo uvek je u situaciji da nešto tumači. Često zapadaju u interpretaciju koja je i sama mistična i nejasna. te se i u njemu zbiva izvesno dodavajuće tumačenje smisla izvornika koji je. načelno gledajući. znati razjašnjavati ga. „nijedan se kontekst ne može zatvoriti u sebe. delo ovog pesnika i razumevao u skladu sa pravilima jedne jezičke rešetke i više radio na „omrežavanju“ značenja pojedinih Celanovih pesama i njihovih principa. Uvek se. Književna zajednica – Novi Sad. str. pratio tragove Celanovog pesništva. njegovo uvek ostajuće zagonetno značenje. Davanje značenja jednom pesničkom tekstu putem njegovog tumačenja proizvod je razlike silâ smislova. Duga –Šamac. krčio put koji mu je otvarao stazu vodilju u već utisnuti trag toga pesništva. izvestan „prepis“ (Umschrift) „pored kojeg i dalje postoji original“. mi nikada nismo dovoljno duboko spušteni u njegovu dubinu. 1993. Unutar te razlike koja pokušava da „prevede“ izvorni tekst i da ga protumači sadržane su samo transkripcije značenja. nego je takođe satkan od razlika sila koje značenje istovremeno ukidaju proizvodeći ih. 45 Jacques Derrida: Positions. Kada je reč o jeziku. nego što je težio da ovaploti njihovo (nepostojeće) jedno i jedinstveno značenje. ne padamo mi u prazninu. to jest u odnosu na sâm pesnički tekst. bio poeta doctus. Odnos reči prema predmetima. Sâm trag (Spur). naime. Postavlja se pitanje šta ono tumači? Svako pesničko delo daje sopstveni odgovor na ovo pitanje. i ono to i čini. No. Da bi se ovaj stav razumeo mora se umeti suočavati sa jezikom. po svojoj suštini. događaj. i sâm tumačeći. Stoga je Žak Derida u knjizi Schibboleth. 18. tako je i svako tumačenje (kao pisanje) to isto.47 knjizi koja je posvećena Celanovom pesništvu. 113 . On je. razume se. U rečima leži iskustvo sveta. Event. Tumači se bore da odgonetnu Celanovu preciznost i gustinu teksta. ta stvarnost data je u jednoj vanrednoj neprozirnosti. Paul Celan nije bio poeta vates u smislu kako je to bio Helderlin. prev. 6 (1986). Context/. tom zakonu. original 1972. Jer. te odnos samih reči među sobom nije tako koncipiran da se smisao može sam od sebe složiti. To je. mora imati u vidu da tekstovi pesnikâ uspostavljaju jedan susret koji valja da bude shvaćen kao susret između bitka i jezika. Vladimir Milisavljević. učeni pesnik koji je itekako imao veze sa spoljašnjom stvarnošću. 1 (1977).45 Drugim rečima. No. ma kako to na prvi pogled izgledalo. Padnemo li u bezdan.suprotstavljamo vladajućem autoritetu označenog“.

. der in dem letzten Vers ‘ich selber’ sagt? �iner. i to traženje koje je „na putu ka jeziku“ („unterwegs zur Sprache“).Mi padamo u visinu. Deren Hoheit öffnet eine Tiefe“). imajući u vidu Celanovo „tamno“ i „hermetično“ pesništvo. prevod str. mi pitamo: je li on uistinu raspolagao jezikom koji mu se nametao? Nemajući potrebe da zapadamo u nepotrebnu mističnost. no jezik raspolaže njime“50 („Der Begriff ‘Subjekt’ ist fast hinfällig. Die Sprache spricht. onda bismo mogli da kažemo da se njegovo pesništvo nalazi upravo na putu ka jeziku u specifičnom smislu reči. Jezik pesničkog dela hoće da pokaže bitak. reći će Hajdeger. ko upravo sada jeste najmanje on sam (. a više na bitak. 193. Stoga. no i nužnost pesničke upotrebe reči. „daje bitak“49 („Das Wort gibt: das Sein“). Wir fallen in die Höhe.) Stoga je bolje pokušati reći: on ne raspolaže jezikom. pokazujući ga.374. Govoreno daje odnos između reči i stvari. 1959. 381. Stoga i pevanje i mišljenje jesu nekakvo traženje. Denn wer ist das noch. 1996. 1963. na nekakav odnos između pevanja i mišljenja. pripada 48 Martin Heidegger: „Jezik“. opšte uzev. hrv. dakle nešto što leži u samoj stvarnosti. hrvatski prevod Marijan Cipra. Pevanje i mišljenje vode jezik nazad ka njihovom zaboravljenom izvoru. utoliko više što sama reč u svojoj dubini nosi taj odnos i o tome se temelju pita. Zagreb. U ovoj Hajdegerovoj naznaci. setimo se govorio je Celan. Ako bismo ove reči primenili na Celanovo pesništvo. str. 323. Bit jezika je ono što je bitstveno („Wesende“). ono otvoreno otvorenog... U ovim naznakama dâ se razabrati mnogo šta. nalazi se put kojim treba ići prema Celanovoj poeziji. 114 . 200. „Reči“. prevod str. Stoga je „tamnost“ ne samo posledica. Izvornik: M. kažemo: jezik u pesništvu „iskače“ iz jednog ontološkog izvora. 51 Martin Heidegger: „Bit jezika“ („Das Wesen der Sparche“). Ono što leži u samoj stvarnosti jezik sâm daje. Pokazivanje toga otvorenog zahteva drugačiju upotrebu jezika od one kojom se svakodnevno služimo. Staiger): „Pojam ‘subjekt’ je skoro oronuo. onda uputna „formula“ glasi: „Bit jezika: Jezik biti“51 („Das Wesen der Sparche: Die Sparche des Wesens“). uvek daje i jedan novi odnos. upućuje dakle. pak. der gerade jetzt am wenigsten ein Selbst ist (. hrv. Uzvišenost te visine otvara neku dubinu“48 („Die Sprache ist: Sprache. Branko Despot i Ivan Salečić. str. naime. „Reč“. fallen lassen. „treba da postanu imenima“. opet upućuje na nekakvo susedstvo koje postoji između spevanog i onoga u pesmi mišljenog. 49 Martin Heidegger: „O biti jezika“ („Das Wesen der Sprache“). pesnikov misaoni odnos spram jezika koji. 13.) So ist man denn versucht zu sagen: er verfügt nicht über die Sprache.. kaže Hajdeger. izvornik str. Jezik se manje odnosi na čoveka. 51. 50 �mil Staiger: Die Zeit als Einbildungskraft des Dichters (Vreme kao uobraziljna snaga pesnika). Ono čisto „govoreno je pesma“. Idući Hajdegerovim tragom slično će istaći i �mil Štajger (�. koju treba shvatiti i kao jednu hermenutičku naznaku. Heidegger: Unterwegs zur Sprache. Govor Celanovog jezika „treba tražiti u govorenome“. Polje toga traženja jeste samo pesništvo kome je stalo da iskaže stvarnost. izvornik str. On misli dalje i prapočetnije nego sam čovek. Ako svaka hermeneutička teorija upućuje da se tekst ima čitati kao „tkanje reči“ i u odnosu na reči koje su u njemu i iz kojih će se crpsti značenje. u: Martin Heidegger: Kraj filozofije i zadaća mišljenja. Jer ko je to još koji u poslednjem stihu kaže: ‘ja sâm’? Neko. Odnos pevanja i mišljenja pokazuje se uvek kao nekakvo pitanje o temelju. „Ljudi nisu gospodari jezika“. taj odnos. Wenn wir uns in den Abgrund. Naprijed – Brkić i sin. str. den dieser Satz nennt. die Sprache verfügt über ihn“). Događa se nešto što „diskvalifikuje“ sâm subjekt u odnosu na „moć jezika“. stürzen wir nicht ins Leere weg.

Ono je ontološko u smislu da pokazuje u svojoj biti bitan odnos („Wesensverhältnis“) spram pevanja. hrv. izvornik str. 382. logosu. naime bitak sâm i koga ima tamo gde. Pitanje o tamnosti (hermetičnosti) Celanove lirike razrešava se tako u svetlosti njegovog bitnog odnosa spram pesništva. ali stoga istinito. Ona je posledica nužnosti koja stoji u onome što to pesništvo ispituje. dakako. 52 Ibid.„onome što sve o-pućuje i njemu je najsvojstvenije“52 („eignet dem alles Be-wegenden als dessen �igenstes“). naime da jezik kazuje bitak. te stoji na samim počecima pevanja i mišljenja koji su susedni ogranci istoga – jezika naime – to se pesništvo Paula Celana pokazuje unutar tih relata. i mišljenja. Stoga tamnost Celanove lirike nije. nikakva tamnost. postavljajući sebi zadatak – „nužnost izričitog ponavljanja pitanja o bitku“. Beskonačnost svake interpretacije takođe je svodiva na pitanje o izvoru i biti jezika. Budući da je bitak nešto posve tamno. pokazujući najpre svoj bitan odnos spram jezika. izvoru. kako kaže Hajdeger. Taj povratak zahtevao je traženje koje se nužno moralo uputiti u najtamniju tamu svojega Pitanoga. Tumačenje te reči ostaje. istini. 201. stoga. 115 . uistinu. koje započinje sa pitanjem o biti jezika koje je njegovo prapočetno pitanje. Pesnik Paul Celan se u svome pesništvu upućivao onome najsvojstvenijem jezika. povratak imenu. Pesnik Celan je u svojoj lirici takođe izričito zahtevao taj povratak na pesništvo koje će iznova probuditi najizvorniji san pesništva. trajnim zadatkom filosofske i pesničke hermenutike. kako je to uvideo i Hajdeger. Ova prikladna reč često u svetu stoji neprepoznata. „govori prikladna reč“. Sva pitanja o bîti (nečega) danas su pala u zaborav. prevod str. To dvoje uvek idu zajedno. bitku.

Pokornost i prinuda Pođimo. motiviše činjenje nečeg drugog. Ne uzimajući sebe kao sredstvo za ostvarenje cilja već sebe kao osnovni cilj. Različiti izrazi osporavanja pokazatelji su izvesnih psiho­ loških odlika koje u nesvesnom tipu reakcija odražavaju dublje crte ličnosti. samo zato što to nećemo.Bojan Jovanović PSIHOLOGIJA INATA Iako i prkos i inat imaju zajedničko poreklo u suprotstavljanju. prema poznatoj formuli „nećemo zato što nećemo”. već samo potvrdu individualne volje. pa se pod unutrašnjom ili spoljašnjom prisilom objaš­ njenje daje u ravni racionalizacije kao vrsta odbrane kojom se prikriva tamni naboj volje da se nešto učini ili ne učini. dok je inat suprotstavljanje radi samog suprotstavljanja. Pokušamo li da osvetlimo taj naboj onda bi trebalo da potra­ žimo njegove kako individualno­psihološke korene tako i socijalno­istorijske okolnosti koje su uslovile formiranje ove karakterne crte. Međutim. ili činimo ono što hoćemo prema identičnoj formuli „hoćemo zato što hoćemo”. Učiniti nešto iz inata. samovolja relativizuje značenje cilja. Budući da vlada otuđenom voljom pojedinca. Te naredbe često su manifestacija gole sile roditeljske moći. volja se kroz samovolju iskazuje postupcima suprotnim stvarnim životnim interesima pojedinca. kada ne činimo ono što bi trebalo. Prkos proističe iz potrebe za suprotstavljanjem radi ostvarenja određenog cilja. a apsolutizuje sama želja. Tada izostaje jasan cilj težnje jer se sopstvena volja ne usmerava ka njegovom ostvarenju već u njenom samopotvrđivanju. Ukoliko sagledamo taj proces u okviru tradicionalnog patrijarhalnog sistema vrednosti. oni se međusobno bit­ no razlikuju. inatom se svesno relativizuje značaj predmeta želje. inat je zato više instinktivno protivljenje nego rezultat svesnog delovanja. kao nosioca kulture. koja 116 . ali moralno ne­ dostojnu nagradu. Umesto afirmacije svoje volje postignutim uspehom. još jednom od porodičnog miljea u kojem odrasta i u kojem se vaspitava pojedinac. suprotnog svo­ jim interesima. racionalnog i objektivnog promišljanja. mi se inatimo. i inat se može ispoljavati aktivno i pasivno: nešto se može uraditi iz inata. već ono što ne želimo to radimo. Poput prkosa. zbog inata ili terati svoj inat znači manifestvovati svoju volju. i mladih koji usvajaju te vrednosti. Za razliku od pojave da ne činimo ono što želimo. Odbijajući da učinimo ono što se od nas traži. svojim prkosom odbacujemo primamljivu. Tautološki argu­ ment inata je infantilan i iracionalan. dakle. U takvom ambijentu deca se odgajaju ne samo da budu poslušna već i pokorna u prinudnom izvršavanju naređenja svojih roditelja i starijih. ali se i iz istog razloga može i ne učiniti ono što treba da se uradi. suprotstaviti se zbog samog suprotstavljanja a ne zbog cilja koji bi se time postigao. Pomeranjem akcije htenja ka objektu manje vrednosti ne donosi zadovoljstvo njegovim dobijanjem. onda možemo uočiti pojačanu represivnost i rigidnost u komunikaciji između starijih. Osujećenost u ostvarenju željenog cilja.

117 . str. Korene tog ponašanja. Ta konstrukcija predstave o drugom udaljena je od realnosti za dimenziju utvarnog koja je proizvod samouverene oholosti. kada je reč o srpskom inatu. 258. roditelj ga prisilja­ va da mora da učini ono što mu je rečeno. Jerotić. Prosveta. već na čistoj volji drugog koja traži slepu po­ kornost u izvršavanju te naredbe. – S. Umesto svog autoriteta. Uslovljeno da se povinuje naredbama. Malinovski. Darovi naših rođaka II. 1993. daje savete drugima i nudi sopstvena rešenja za spas drugog. ne zasniva na razumljivom argumentu. znači ubijanje i poništavanje sopstvene volje. a stvoreni inadžijski mentalitet ispoljava se i bez konkretnog motiva za bunt. „Seks i potiskivanje u primitivnom društvu”. tako i tako.ZLATNA GREDA je takva zbog detetove nemoći da joj se suprotstavi i iskaže svoju volju. 1971. odnosno samovoljom koja ne traži nikakav motiv. Njegovo nezadovoljstvo iskazuje se stalnom potrebom da ispravlja ne samo svoje već i tuđe nepravde. „Masovna psihologija i analiza Ja”. Govoreći o neuređenom poretku i stanju nekog neprekidnog vrenja u svim zemljama u kojima je živeo srpski narod početkom dvadesetog veka. na ovaj način tuđe.2 Istorijske okolnosti Dugotrajne nepovoljne istorijske okolnosti samo su dodatno uticale na stvaranje obrasca inadžijskog ponašanja vezanog za iracionalni bunt koji ne donosi nikakve nepo­ sredne koristi već samo štetu. bez obzira na njihovu neopravdanost i pogrešnost. 1986. Naprijed. U inicijacijskom mitu ovaj odnos je iskazan motivom ubijanja zmaja. 13. 3 O inadžijskom obrascu ponaša­ nja možemo govoriti kao posledici autoritarnih naredbi i prisili njihovog bespogovornog izvršavanja. dete će kao mladić ili devojka poseban otpor pružiti u vreme puberteta kada će nastojati simbolički da se oslobodi sputavajućeg autoriteta i time steći pretpostavke za dalje samostalno odrastanje. str. Međutim.1 Vaspitan u ovakvom ambijentu. Budućnost jedne iluzije i drugi spisi. ropska potčinjenost pretvorila je slobodoljubivog i pravdoljubivog čoveka u nezadovoljnog pojedinca. nauka i religija. Na detetovo pitanje zašto da uradi upravo to što je naređeno. ona se izražava inadžijskim iracionalnim suprotstavljanjem. pojedinac se suprotstavlja svom ocu ili ujaku. roditeljeva reakcija ima za cilj da svoje naredbe učini neupitnim tako što sankcioniše njihovo neizvršavanje. Beograd. Dete povremeno iskušava granice te svoje male snage ne izvršavajući izrečena naređenja i radeći po svojoj volji. Dimitrije Mitrinović uočava 1 Zavisno od nosioca te moći. Međutim. ja bih uradio to i to. dakle. on kao odrastao stalno nameće svoje sta­ vove i mišljenje. Dete se protivi toj naredbi na isti način. pojedinac nasleđuje obra­ zac ponašanja. Beograd. jer smatram da je to najbolje”. roditelj koristi moć autoritarnosti. str. roditelj mu odgovara: „Zato što sam ti ja rekao to da uradiš!” Smisao i razlog se. pa makar to bilo i pogrešno. Zagreb. Na isti način pokazuje se i zavist prema drugom kada on postigne određeni uspeh. u Magija. tako da se kao odrastao član društva ponaša istovetno prema mlađima od sebe. 3 Upor. možemo prepoznati u tradiciji vekovne borbe za slobodu i pravdu. 228­229: B. V. razlog i uzrok u drugom. Prosveta. Zato kada se dobije prilika da se ispo­ lji. Kada svoje odbijanje da izvrši naredbu obrazlaže time što ne vidi njenu smislenost i ispravnost. Budući da taj otpor nije dovo­ dio do željenog i konkretnog uspeha. 2 Za razliku od Engleza koji tek kada budu pitani za savet i mišljenje odgovaraju prema obrascu: „Da sam na tvom mestu. Freud. voljom. kada nije u prilici da naređuje. Izvršavanje.

„Demokratizacija”. 116. Literarno delo i nacionalni mentalitet. 120. Pisci i knjige 5. koji karakteriše ove banatske sveštenike. inadžijska crta smatra se crtom srpskog nacionalnog karaktera. najčešće mislimo iza svršetka dela. U tom kontekstu on piše: „Upravo. razdražljiv. principe od kaprica. Iz istorije i književnosti II. kao i svoje vrline. Beograd. 11 M. koja karakteriše i likove u pri­ poveci „Kapetan Marjan”. 1996. a ne pred početkom njegovim. str. mržnje i sličnih nedostojnih motiva. Srpska književna zadruga. Zoran Konstantinović ukazuje kako se u negativnim uslovima okupacije razvijaju pre mane nego li vrline kao nacionalne osobine. 10 Na primeru književnih dela Pokošeno polje Branimira Ćosića i Timor mortis Slobodana Selenića. poslovica br. više negativan no pozitivan. Beograd. više rušilac no stvaralac. cjelokupni naš život boluje od oskudice misli. Delta pres. stvarna i temeljna ubeđenja od površne političke retorike. inat je treći činilac koji. vezana i za izvršavanje ličnih obaveza pojedinca prema društvu i obavezu njihovog poštovanja. zavisti. Mitrinović.10 Ukoliko i mane jednog naroda. 2000. preneo i u svoju državu. nije potekla iz razložitih i principijelnih uvjerenja. Ibidem. Upor.5 Iako spada u oblast privatnog života. Sarajevo 1908. Beograd. 4250. Konstantinović. str. Ekmečić. 239. rukovodeći se u životu više ‘inatom i sevapom’ no razlogom i po planu – današnji Srbijanac je sve svoje mane. Srbija. njena kultura i njena književnost. Geca Kon. Danica. 26. Međutim. kako se smatra. str. 9 J. Ovu ocenu istoričara LJ. str. kako smatra Ekmečić. 1923. Skerlić. Sabrana dela. 118 . Upor.”4 Negativno značenje inata po­ sebno je izraženo u domenu socio­kulturne patologije. rđav sluga ali i rđav gospodar. srpski narodni ilustrovani kalendar za 2001. deformiše naš javni život nedovoljno odvojen i zaštićen od privatnog života. 7 Stevan Jakovljević će napisati: „Ova urođena inadžijska crta naroda srpskog počela se odmah ispoljavati”. zavisno od sredine.7 Opisujući inat kao karakternu crtu svojih junaka. od neshvaćanja položaja stvari: mi još uvijek.neophodnost da duh naše javnosti bude trezveniji i razboritiji kako bi bio sposoban da razlikuje glavno od sporednog. U romanu Pop Ćira i pop Spira inat se ispoljava kao „paorski nemešag”. sebičnosti.9 Optimističan u odnosu na verovanje u konstantnost suštinskih pozitivnih odlika nacionalnog karaktera i moguću promenu. nervozan.8 Ukazujući na negativne karakterne crte srpskog naroda Skerlić veli: „Sangviničar. Srpska trilogija 1/II. Uz sevap i hatar. Beograd 1986. ona se različito ispoljava. 6 Vukove narodne poslovice . „Spadaju li i mane u nacionalni karakter”. nego iz inata. Bosanska vila.11 onda je i inat jedna od karakteri­ 4 5 D. Jugoslavija­ publik.s registrom ključnih reči. osobito u unutrašnjoj. br. str. bitno od nebitnog. Beograd. svoje društvo i u svoju književnost”. stranačkoj politici. 1991. Stevan Sre­ mac je u svojim delima naznačio ovu karakteristiku i u širem kontekstu nacionalnog men­ taliteta. U romanu Vukadin glavni lik odlikuje se ovom osobinom. a pojedini pisci isticali su da je ona urođena Srbima. Najveća većina naših radnji. način na koji se izraz lične volje ispoljava u sferi javnog života čini inat smetnjom u normalnoj komunikaciji. pa se inati”. odnosno slabljenje i nestajanje negativnih i anahronih psiholoških crta. Konstantinović. upućuje i narodna poslovica: „Plati. 8 Z. Na ta pravila javne komunika­ cije. 2. Nolit. Narodna knjiga.6 Izražena u javnom ponašanju. spadaju u njegov nacionalni karakter. 579. tom. Beograd 2006. Kovačevića navodi S. 288. Skerlić nije mogao da pretpostavi da će upravo u promenjenim socijalnim i životnim uslovima tokom Prvog svetskog rata i stva­ ranjem nove države doći do formiranja nepovoljnih okolnosti u kojima će upravo nega­ tivne nacionalne karakteristike da dođu do izražaja. Vukova zadužbina. BIGZ. 12. Z. Jovanović u ogledu „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”.

119 . Književnost 11­12. Kažnjavanje drugih kao samokažnjavanje Karakteristični oblici inadžijskog ponašanja pokazuju da se ono javlja u svim prilikama kada prioritet potvrđivanja svoje volje relativizuje značaj samog cilja i svrhe postupka. Ne nailazeći na očekivanu podršku svoje okoline. a time simbolično kaznio svoje bližnje koji mu nisu verovali da je bolestan ili mu u bolesti nisu pružili očekivanu negu. „Otkud prevere u balkanskih naroda”. paganskim inaćenjem nastoji se manifestovati sopstvena volja koja. on simbolički kažnjava druge. ne bira sredstva. radimo po svom. realne i istinite slike o kolektivnim psihičkim odlikama i manama. Prelaz u drugu sredinu nije motivisan potrebom ostva­ renja uspeha i samopotvrđivanja izvan svog kolektiva. pojedinci su odnos prema svom duhovnom nasleđu izražavali osporavanjem. svakako. Održavajući tradiciju proslavljanja krsnog imena. Beograd 1996. četku i krpu umesto usisivača.12 Ova pojava pokazatelj je plitkih hrišćanskih i dubokih paganskih korena koji se na iskušenju istrajnosti potvrđuju promenenom vere. 1409. Za razliku.stika srpskog nacionalnog mentaliteta. Paganski koreni Iako su Srbi uspevali da iz prkosa i u najtežim okolnostima ropstva sačuvaju svoju pravo­ slavnu veru. Nanoseći štetu sebi. slave. Prkos tumačen kao inat Uprkos određenim nepovoljnim uslovima. onda se inatimo. Ne slaveći iz inata. valja sagledati u kontekstu celovite. donoseći vodu iz susednog kraja i koristeći metlu. Bolesnik koji odbija da se leči iz inata čini to da bi napakostio samom sebi. zarad ostvarenja tog cilja. kada su se te okolnosti promenile i kada su se stvorili uslovi da se slo­ bodno slavi i obnovi tradicija. poput drugih negativnih obe­ ležja. pojedinac odlazi iz nje u tuđu. dok se ljubavnim osećanjem 12 V. Međutim. ukoliko postoje kul­ turna i verska pravila da se u vreme velikih praznika to ne čini. ponekad i rivalsku ili neprijateljsku sredinu. zbog nestanka struje i vode. Prkosimo kada u nemogućnosti da očistimo kuću. Jerotić. uspemo da održimo higijenu stana. ali na način koji senči njegov izbor onom slepom voljom suprotstavljanja radi suprotstavljanja. bira i uzima bračnog partnera iz inata. Umesto prkosnog odgovora na postojeće izazove i savladavanja postojećih teškoća. pojedinac manife­ stuje svoju slobodu. To znači da i inat. od hrišćanskog prkošenja. Međutim. nisu mogle biti plod inata. ateističkom tvrdoglavošću i inaćenjem. Inaćenje iz zlobe i mržnje odvodi u zlo. rađale su se velike ljubavi koje. Istu osvetoljubivu poruku on šalje i kada zbog nemogućnosti da se oženi ili uda za onog koga želi. jer prkosimo radi prkosa. ulaga­ njem većeg napora nego do tada. a mi uprkos tim pravilima. isprovocirani pojedinci su iz inata menjali religiju ili veroispovest i prelazili u islam ili katoličanstvo. dakle. takav pojedinac podleže eskapistič­ kom iskušenju da inatom iskaže iracionalni bunt prema svojoj okolini. str. Srbi su i u vreme komunizma prkosili nepovoljnim okol­ nostima.

realnost te emocionalne veze je drugačija. zbog svog narcizma i nemogućnosti dogovora postale same sebi smetnja da se volja građana i ostvari. Inadžija nema za cilj da preinači postojeće stanje u svoju korist. Budući da su demokratske stranke koje su dobile izbore. već od moći da se nametnu kao rešenje i primene u praksi. Bez obzira na suštinu skupštinskih predloga. Političko inaćenje Kada su partije demokratskog bloka dobile na izborima. Suprotstavljanje. Nezadovoljni takvim stanjem. njihovo odugovlačenje sa dogovorom o formiranju vlade nagoveštavalo je i mogućnost novih izbora kao način izlaska iz postojeće političke krize. Formulacijama tipa „proradio je naš inat” kao efekt narasle moći koja je dovela do promene i preokreta. skriva duboku motivisanost slepe volje koja stoji iza takvog čina. birači su upozorili na inadžijsku crtu svog mentaliteta. svako prkošenje označava se inatom. Takvim postupkom ne bi glasali shodno svom političkom uverenju. U senci tanatosa Za razliku od prkosnog suprotstavljanja kao načina da se stigne do cilja. godine skup­ štinsku većinu. Inat kao prkos radi prkosa pokazuje svoju tamnu stranu. Nedovoljno jasno razgraničenje prkosa i inata uzrok je neadekvatnom korišćenju ter­ mina inat. pobeđuje. a ne čine to da bi se bilo kome inatili. njihovim apriornim osporavanjem od strane opozicije ili vlade. bez obzira na objektivnu efektnost. Međutim. pojedini birači te političke grupacije zapretili su da će u slučaju novih iz­ bora da glasaju za suprotnu radikalnu stranku. pretnjom da neće glasati za njih već za njihove političke pro­ tivnike. politička arena je realnost u kojoj se moć volje i pokazuje u svetlosti težnje da se nezavisno od objektivne procene određeni predlog nameće ili osporava. oni prkose okolini koja ne pokazuje razumevanje za njih. a ne i inatiti. samo zato što se tako hoće. pa je kao nedozvoljenu nastoje raskinuti i osujetiti. ne dovodi se u pitanje njihov objektivni kvalitet već se manifestuje sopstvena poli­ tička volja vezana za moć vladanja ili osporavanja vlasti. već iz inata. Voleći se zbog sebe samih. pojedinac se suprotstavlja 120 . Za razliku od inaćenja kao izraza slepe sile osporavanja ili potvrđivanja. umetnički stvara. motivski se pogrešno određuje. Ne uspevajući konstruktivnim postupcima da utiče na tok željenih promena. Potvrđivanje predloga ne zavisi od njihove objektivne procene da li su stvarno dobri ili loši. u recepciji i tumačenju sredine koja postupke i ponašanja pojedinaca doživljava kao suprotstavljanje sebi. oni su spremni i na najveće žrtve da bi prkosno istrajali u svo­ joj ljubavi. radi.može samo prkositi. inaćenje igno­ riše relevantnost pretpostavljenog cilja kao željenog objekta. već da trenutno iskaže moć svoje volje. ali ispunjeni osećanjem pravde zbog kažnjavanja onih koji su ih prethodno izneverili. narodna skupština često se pretvara u arenu sukobljavanja najnižih strasti i nadmetanja u nipodaštavanju i omalovažavanju protivnika. jer inat nije pozitivni pokretač da se živi. Zaslepljeni svojim osećanjima. Iako se takvoj sredini može činiti da joj se ljubavnici svojom vezom inate. krajem 2006. svesni štete koju bi sebi pričinili. U domenu političke borbe.

prkosi se radi prkosa. Poruka inata. on pokazuje da je neslobodan čovek i da njime gospodari slepa sila čiji nalog sluša i ispunjava. potvrđuje se život. Inaćenje je svojevrsna osveta nad onim što oličava prepreku. Za inat susedu. zaljubljenost u sebe. Inat je izraz iracionalnog bunta koji svoju negativnost pokazuje u destruktivnom i samodestruktivnom ponašanju. sa kojim je u sporu. uprkos sopstvenim interesima da se tako ne postupi. bez obzira na štetnost svojih 121 . Ta destruktivnost je radi destruktivnosti i donosi prolazno zadovoljstvo oslobađanja od postojećeg neinvestiranog naboja. nastoji uvek da uradi nešto na svoju ruku. U tom smislu ovakvo suprotstavljanje ima svoju duboku tana­ tološku senku.postojećim okolnostima i svoje razočarenje iskazuje očajničkim gestom inata usmerenim i protiv sopstvenih interesa. koja se ispoljava u situa­ ciji promene okolnosti i gubljenja prvobitnog značenja činioca prema kojima se izgradio negativan stav. mogućnost da. ali subjektivno duboko motivisanog suprotstavljanja datim okolnostima kao načina potvrđivanja svoje volje. On. čineći izvesne ustupke. Rečju: prkos je vrlina. Iako su u međuvremenu prestali objektivni razlozi da se takav stav i dalje ispoljava. Osvetničko svojstvo inata sadržano je u želji da se suprotstavljanjem nanese šteta drugome. vezane za osporavanje i neprihvatanje postojećeg stanja kao načina formiranja svoje individualnosti. Međutim. a to što će i njegova kuća da bude u većoj senci od susedove njega ne brine. uprkos postojećim pravili­ ma. privoli drugog za ostvarenje sopstvenih interesa. Iza inata stoji narcizam. stvara i određeni inadžijski mentalitet stalnog i često objektivno bezrazlož­ nog. nastoji iskazati argument snage negativne volje koja se nameće umesto realnosti. Za razli­ ku od prkosa kojim se izražava otpor i bunt protiv postojećih okolnosti. Inadžiji je strana diplomatija. Ne­ moćan da pobedi sebe. jer je inadžija u vlasti nečeg višeg. uprkos snazi argumenta. odustaje se od svakog kompromisa i radi se suprotno. bilo kolektivne u vreme ropske potčinjenosti. dok se inaćenjem sa životom poni­ štavaju njegove osnovne vrednosti. bilo pojedinačne u vreme individualnog sazrevanja tokom detinjstva i adolescencije. jer ga greje energija inata. Negacija kao uslovljena reakcija Inaćenje je iracionalno suprotstavljanje očiglednim i neopozivim činjenicama. odnosno pokazujemo koliko je ona nejaka u disciplinovanju naše volje da ostvarimo željeni cilj. Mogućnošću da se prkosi smrti. po svojoj volji. a inatom se suprotstavljamo smrti osporavanjem i negiranjem i samog života. snažnijeg od svoje moći da bi mu se suprotstavio na drugi način. Terajući inat drugima. Iako tom prilikom i inadžija trpi štetu. Suprotstavljanje i težnja da se uvek uradi suprotno ispoljava se u izmenjenim i povoljnim okolnostima i prema dobronamernim inicijativama. inatom se. Zbog sopstvenih duboko ličnih psihičkih potreba da se iskaže negativitet svoje volje. on tuđu štetu koja može biti i manja od njegove doživljava kao ličnu korist. suprotstavljamo se svojoj racionalnosti. podići će visoku ogradu. inat je pokazatelj naše zarobljenosti negativnim odnosom prema drugom. Inat je ona vrsta samovolje koja priziva kob. Narcizam pojačava strah od smrti. a inat je porok. Inadžiji nije stalo do promene već do gesta volje koji nije usmeren ka ostvarenju nekog vrednog cilja. Dugo sprečavanje ispoljavanja sopstvene volje. uverenost u sopstvenu isprav­ nost.

Ova­ kva psihološka dispozicija otežava suočavanje sa sobom i priznavanje sopstvenih grešaka koje ojačavaju tamnu stranu naše prirode. V. adekvatnije i autentičnije reakcije. Novi Sad. Takvim ponašanjem i mišljenjem izražava se karakteristična crta mentaliteta. onda pojedinac svojim postupkom potvrđuje moć karakterističnog načina mišljenja i ponašanja koji ga je mentalno oblikovao. ali neprepoznati negativitet projektuje se na drugog koji se lakše zamrzi zbog njegovih sitnih mana. kada se bez obzira šta sagovornik kaže izražava neslaganje sa njim već onom prvom karakterističnom reči: „ne”. 122 . sagledamo i u smislu kolektivnog. Povremeno ili stalno iskaziva­ nje ovakvog odnosa prema drugom posledica je naučenog ponašanja. „nemoj”. odnos prema kazanom. prkošenja radi prkošenja. Razmotrimo li poziciju tog apriornog negatora. Odabrana dela knj. ali mu neretko nedostaje sposobnost da isto tako ubedljivo kaže šta hoće. Instinktivna i preovlađujuća reakcija negativiteta. Jerotić. u stvari. 318­319. 14 Upor. koji se apriori osporava i negira. Frojd. zapravo. Približavanje Bogu. str.14 Ono što je on u suštini rekao nije povod dijalogu. mišljenje i postupak. Sagovornik se. „Kako slušamo jedni druge i kako bi trebalo da se čujemo”. 5. već prema drugom. Time se ne iskazuje. dakle. nego što se zavoli zbog njegovih izraženih vrlina. Bez sposobnosti da bude u funkciji dijaloške komunikacije i rea­ guje shodno izrečenom i saslušanom. već mu se suprotstavlja radi suprotstavljanja. Tim čestim i prepo­ znatljivim „neću”. pojedinac nastoji da opravda sebe tako što ih ponavlja. 30­38. Ukoliko ovu osenčenost našeg bića. bez obzira na to šta je rečeno. Iz kulture i umetnosti. Veći osporitelj nego afirmator. onda u inatu kao crti mentaliteta možemo prepoznati i konkretne uzroke psihopatoloških poja­ va javnog društvenog života. verbalni inadžija je u stalnom suprotstavljanju i su­ kobljavanju. on ume jasno i argumentova­ no da objasni šta neće. Sagovornik se.13 Uslovljen na ovaj način. pa zato nije ni čuo. 13 Upor. već se uzima neka njegova izgovorena reč. To ponavljanje podgrejano je buntom koji izvire iz nesporazuma sa okolinom i težnje da joj se nametne svoje viđenje kao objektivna istina. uslovljava donošenje loših odluka činjenjem pogrešnih izbora. i zato gluv za glas drugog koji do njega i ne dopire. nije pažljivo ni slušao. Koliko je žilava crta inata u mentalitetu naših ljudi najbolje se vidi u njihovoj uobičaje­ noj komunikaciji. S. iskazu­ je se karakterističan prerefleksivni oblik saznanja stvarnosti kojim se manifestuje unapred formirana predstava. „nije”. Niš. Matica srpska. koje se izgovara pre nego što se uopšte zna šta se zapravo hoće. jok”. inat se otkriva kao vrsta psihološke zavisnosti pojedinca od takvih postupaka koji nesumnjivo ograničavaju mogućnost njegove slobodnije. on se negira da bi učesnik u verbalnoj komunikaciji istakao svoju volju i sebe. Prosveta. „Nelagodnost u kulturi”.postupaka. ili „ma. njegovu imaginaciju više podstiče mogućnost ne­ giranja negoli potvrđivanja. 2002. Suženih mogućnosti empatije. Suočavanjem sa poraznim ishodom svojih postupaka. Ukoliko je izražavanje negacije dublje motivisano kao odre­ đen obrazac reagovanja. videćemo njegov duhovni i emocio­ nalni nemir pred drugim. koja spada u individualno­psihološke karakteristike ličnosti. neki njegov stav i povodom toga izražava svoje suprotstavljanje. ne osporava u ravni onog što je izrekao. Taj evidentni. 1969.

skraćivanja. Verona” napisana takoreći u produžetku antolo­ gijske priče o tome kako dva lica istog novčića neće nikad moći da se vide. kamoli da se dotaknu i svim čulima prožmu pri punoj svetlosti pamćenja svakog zajedničkog časa. Našla se u Barseloni. jer je nameravao da još radi na njoj u smislu doterivanja. ili zato što je onda sama potka 123 . pojaviti u Kortasarovom životu desetak godina posle one koja je ovekovečena u književnosti. nestvarnu i u stvarnosti. ne­ davno objavljena u svetu a i kod nas. bila su svetla koja. upitao je izuzetno blisku osobu koja. tek je nedavno objavljena na španskom. u vezi s tim je napisao dve priče. Jedina smet­ nja. ne kao deo čitave zbirke ili čak čitavih zbirki priča). činilo se. objavljena je na španskom bez smetnji. našla i neke daleke odjeke. kao što je upravo rečeno. iz koje. Druga Urugvajka će se. autor svakako nije mogao da nasluti da će na svojoj koži da doživi još jednu temeljnu podudarnost. i pisanjem. Prevodilac ove druge priče. Gotovo odmah potom. već počev od pisanja. znači. ili su se pak u tami suštinski dokučili i tako opet uzajamno upamtili. pod naslovom „Drugo lice medalje”. zastupnici pravnih naslednika Hulija Kortasara. naravno. Kortasar je tada napisao i priču u kojoj se ispostavlja da smetnja ono dvoje junaka iz prethodne priče nema uopšte veze sa elektrikom. a ona da ih ipak ugasi. Pošto ju je na tom safariju po Keniji upoznao. I o tome kako je tamo. Verona”. i ona je objavljena na srpskom (kao priča. upravo po volji pomenutih naslednika. deset i više godina pošto je u svom romanu Školice za glavnu junakinju već bio postavio Magu. proizlazi da smetnja nije u vezi sa paljenjem ili ga­ šenjem svetla.LICE Silvija Monros-Stojaković TORTILJA LJUBAVI Ili o tome kako je. Koji su. u prevodu pomenute potpisnice. negde sebe njome predodredio. on bi da ostavi upaljena. Oni su joj ovoga puta objasnili da se jedna Kortasarova priča. Dok je uobličavao Magin lik. Jedna. Takvu jednu ženu. dopunjavanja. Dakle. nije iz sveta književnosti. u knjižari toplih isparenja. Osim ako nije celokupnim ustrojstvom svoga bića. pak. ta priča je i na srpskom objavljena. u stvarnosti. u samoj priči. U stvarnosti je tada zaista i postojala Urugvajka koja je autora planetarnog romana kamernih sladokusaca nadahnula da uobliči taj neuhvatljivi lik. ili je u sebi sve vreme. Ta. Zašto ta druga strana medalje nije mogla da bude ni na španskom objavljena onda kad je „Ćao. ali se tu tek postavilo pitanje o suštinskim smetnjama. iz Urugvaja. odnosi na Urugvaj­ ku koju je autor te priče stvarno upoznao u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka na nekom afričkom safariju. i sa nekim izdavačima. koja kao takva ne podleže obavezi prethodnog izmirivanja autorskih prava. ta Urugvajka nije kasnije uhvatila korak sa Kortasarom. uz to. priča. ipak. u vreme patriotske piraterije. Pod naslovom „Ćao. sklanjajući se od prolećne kiše u Barseloni. a i upravitelji Kortasarovom zaostavštinom. potpisnica ovih redova dodatno zašla u knjižaru. Da li Kortasar nije dao da se ta druga priča tada objavi. prizivao. međutim. šta misli.

Kristina Peri Rosi. Pa čak jedino ili najpre u ljubavi. čak. Sve već znamo. Delete. Inače. u knjizi pe­ sama Izuzev zalaska. ostvareni – i sama je pesnikinja. A napisao je priču o tome. u množini voljenja. da bi to što mu se desilo i preživeo”. „Samoubi­ ce A. napisane tek da se pisanjem izbriše gumica. nakon produžene patnje. peva. Kristina Peri Rosi piše celim svojim putem. jer se to njemu i desilo. da sad ne objašnjavamo šta u žargonu Špani­ je još znači izvedenica iz te reči. A Kris. O Kortasaru. svedene. dok je bio u veoma Žil i Džim braku sa svojom drugom ženom – inače Ukrajinkom koja je tada bila urednik kod „Galimara” – posvetio i više negoli „Pet pesama za Kris”. po svoj prilici. Makar do vlasti ovi naši tek stigli pošto se između sebe poruše kao čista plastika. Još jedna hunta. jer mu se ta priča stvarno desila. Kristina Peri Rosi je i autorka podeblje knjige sabranih priča. on je veoma pažljivo slušao šta je u vezi sa postavljenim pita­ njem odgovorila osoba koja niti piše niti nešto preterano čita. nije potrebno ništa dodatno reći. sada trajno nastanjena u Barseloni.. u saradnji sa domaćim vlastodršcima. Onda se on zadivljeno složio. škakljiva. Uostalom. nije hteo da se objavi to što je napisao. Napisao ju je. samo je rekla: „Pa. Gumica. među ostalima. njegove treće žene.. ili smrt. Ima nešto i u sazvežđima. dakle „tortiljera”. Dobila je i prvu nagradu „Rafael Alberti” za pesme koje su za ovaj preplet raznorodnih strasti takoreći isključivo preuzete iz zbirke Stanje izgnanstva. Naravno. i to u svojoj trideset šestoj godini. U sazvežđima slutnje. „Kao brat sestri”. stvaralaštvo. nakon smrti Hulijeve konačno nađene Kerol. sam je Kortasar objašnjavao da je svako objašnjenje samo dobro prerušena greška.bila. s tim što mu se tada dešavala i bivša već žena. da: „tortilja” na španskom znači kajgana. 124 . Znamo čak. u godini Kortasarove smrti. na osnovu svog pesničkog pristupa i najsurovijem stanju činjenica. pošto je njoj dovoljno i po dvorištu da. „Klub neodlučnih”. i da nije sve u znanju. kao što je tako­ đe upravo rečeno.. i Sernuda. Kako bilo.” ili „Put u Apokalipsu”. veoma odavde – a koja nipošto nije iz filma književnosti – čim je pročitala prevod. E. na kontinentu što inače služi kao zadnje dvorište u kojem će se spoljni moćnici igrati lego­kockica sa pojedinačnim sud­ binama. Trideset i šest je inače broj ključnog poglavlja Školica što se tiče katarzičnog dejstva. Treća sreća. objavljenoj 1984. kad je u Urugvaju na vlasti bila još jedna vojna hunta. eto. Pesme Kristine Peri Rosi o višestrukom a nepojamnom bolu veoma su. čiji su naslovi. Kao da su i one. da nije Kerol umrla pre Hulija. kojoj u toj knjizi Kortasar posvećuje ovde priložene pesme u prevodu – jer pre­ vod je tek san. ili najpre. Osoba. nedavno je dobila još jedno priznanje za svoje istraj­ no. da kažemo. Kortasar nije tu priču objavio. a svedeno. koji je prošao i kroz izgnanstvo. iz uvoza. Tek. pomi­ nju se još i Bašo. Kad smo ovog kišnog proleća sve ovo ispričali barselonskom izdavaču i upravitelju Kortasarove zaostavštine. „Tarzanov krik”. jer mu se i desilo. mi koji toliko volimo Hulija. Jasno. „Trkač se sapliće”.. U toj Kortasarovoj pesničkoj knjizi. Kortasar je toj Urugvajki iz dveju svojih priča iz druge polovine sedamdesetih. i Kamings. D. sada po Kortasa­ rovoj volji i naslednica.

šta ćemo da radimo mi. ovde. kod domovine. najbolje je ne biti izgnan. koji ostajemo?” IV Sanjala sam da me odvode odavde u još gore mesto. ali u slučaju rođenja. VIII Od putnika imamo nerazumnu geografiju ono može biti let – progonjena ptica – gubimo ono što dobijamo a dobijeno izgubljeno je u letu. 125 . GRČKIM PESIMISTIMA Najbolje je ne rađati se.LICE Kristina Peri Rosi STANJE IZGNANSTVA I Ovde me boli. MAMINO PISMO Mamino pismo: „A ako svi odu. kćeri.

126 . Tumaraju ulicama još nisu novi jezik naučili pišu pisma koja ne šalju godina dana čini im se kao mnogo vremena. koji živi u drugoj kući. XI Jedna kuća jedna slika jedna stolica jedna lampa jedan šimšir zvuk mora izgubljeni. XII Na toliko kilometara razdaljine niko ne može da ostane veran.IX Od zemlje do zemlje izgnanstvo je slepa reka. ni pas. Ni drvo koje smo posadili ni napuštena knjiga. jednako su teški kao mamino odsustvo. X Upravo umorna sita iznurena razdražena tužna svim mestima ovoga sveta.

STANJE IZGNANSTVA veoma brzo tako daleko prilično loše uvek teškoća reči besna dugo čudno stranac šta još drvo samo gledam drugačije sve XIV Nijedna reč nikada nijedan govor – ni Frojd. književnost ima smisla. Ali kada jedna reč ispisana na margini na stranici na zidu pomaže da ublaži bol mučenog. ni Marti – nisu uspeli da zadrže ruku spravu mučitelja. bilo bi ljudskije 127 .

128 . IZGNANSTVO Take your hands nauči me da kažem na tamnom jeziku jedne engleske ptice. XVI A kad bi stigla kad bi krv stigla do reke ptice bi poletele crvena riba prolivena krv plava ptica talasi kao oči razrogačene. XXII Onaj starac koji je prao sudove u jednoj kafeteriji Sen­Žermena a noću prelazio Senu da bi se popeo do svoje sobe na osmom spratu bez lifta bez kupatila bez sanitarnih uređaja bio je urugvajski matematičar koji nikada nije želeo da putuje u Evropu. Ja sam ga gledala u oči ali ništa nisam videla.NEĆE STIĆI DO REKE Krv neće stići do reke ako reka promeni mesto a plave ptice – plave kao tvoja senka žene na ogledalu – pevaju s druge strane reke zbunjujući žandare.

„Recite mi šta je izgnanstvo. druže. ne oskudevaju ženama za parenje „Šta je za vas izgnanstvo?” Verovatno će vam za članak dati novac mi već danima ne jedemo „Moral je na visini. moral je i dalje na visini. 129 . druže. Ne znam odakle je bio novinar.XXIII I dođe novinar ne znam odakle da nas pita šta je za nas izgnanstvo. ipak sam ga primila Soba je bila vlažna bila je hladna već dva dana ništa nismo jeli samo hleb i voda pisma su donosila rđave vesti s Druge strane „Šta je za vas izgnanstvo?” reče mi i ponudi cigaretom Ne odgovaram na pisma da ne kompromitujem familiju. „Pedru su iskopali oči pre nego što sa ga ubili od batina. svakog dana se pare sa lepim devojkama sa lepim ženama. psi vojske. za vas” Izgnanstvo je kada se jede moral. psi vojske snažne životinje jedu svakog dana. druže. od pre dva dana samo moral i jedemo. samo malo pre toga” „Voleo bih da mi kažete šta je izgnanstvo za vas” „Alisiju su pet puta silovali a posle su je bacili psima” Dobro izdresirani. od visine. druže. to su jaki psi. sestra je nestala. druže. moral je na visini. jedu svakog dana. pre toga. pas nije kriv znate. moral je netaknut” slomljenih prstiju.

ljubav – poželeti vrelu belu kafu koja neće koštati pet franaka dok smo tražile gde ćemo najzad prenoćiti a da ne privučemo plavce a ti si cedila i samo dno sam opušak poslednje cigarete u paklici. kunem ti se – reče mi Veronik – volela bih mnogo bih volela da pošaljem u materinu nekoliko zlotvora. rekoh ti one noći na Pon­dez­Aru. ruke su nam se tresle od hladnoće – hladnoća. Svakako da će naša osveta biti ljubav to što i dalje možemo voleti moći da se voli. (Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković) 130 .XXIV Naša osveta je ljubav. naravno. te ljubav samo s prezervativom vodim. Veronik. bezbolno. jer ja sam ipak kulturna i civilizovana. uprkos svemu uprkos ako bez gde kako kada ali pre toga.

pre mentalni. I tamo te sa druge strane činim svojom dok se ti sa svojom prijateljicom igraš noćnih igara. 131 . Autobiografija 1. 2. U stvari mnogo i ne marim što će tvoje dojke zaspati na plavoj simetriji drugih dojki. Ja bih ih samo prignječio golicanjem svog dodira pa bi se ti nasmejala upravo kad treba iako je potrebno bilo i za očekivati da samo zajecaš. lavirint gde moguće je biti lagano srećom ispunjen i bez niti ili konca rastrojene Arijadne bez pene bez čaršava bez butina. Već znatno iza mezzo camin di nostra vita ukazuje se teritorija ljubavi jedan. Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvačka. V. Jejts. negoli hemijski. B.LICE Hulio Kortasar PET PESAMA ZA KRIS – and I am melancholy because I have not made more and better verses.

) (Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković) 132 . (Voleo bih da poveruješ da je ovo smešna igra nadoknada kojom sebe tešim zbog udaljenosti. Jer je to tačno ono što bih i sam osetio.3. Nastavi onda da plešeš na ogledalu drugog tela pošto si se meni tek ovlaš nasmešila. (Tačna ispravka: to što smo se na kraju dana sreli na šetalištu.) 5. Odlično znam šta dobijaš kad se izgubiš u zadovoljstvu. 4.

Sanjala sam da si pesma.. kao javori što bukte kroz sumporni vazduh. a ipak bujno pupe naše životinjske strasti ukorenjene u ovaj grad. obmanjenim plaćenicima što se saginju pod bičem. Skice. jednostavno kao da koračamo kroz smeće natopljeno kišom. vampirima naučne fantastike. koja kotrlja busenje duboko u vazduh koji isparava. oklevam i budim se. ili dugonogih devojaka koje se igraju loptom na srednjoškolskom igralištu. Ipak. praska metala. Mnogo ranije. recimo. ispegavljeni ožiljcima. Poljubila si mi kosu da me probudiš. II Budim se u tvom krevetu.. pod silom gravitacije. verzije. Moramo da shvatimo naše živote neodvojive od onih užeglih snova.DOZIVI Adrijen Rič DVADEST JEDNA LJUBAVNA PESMA I Kad god u ovom gradu ekrani zatrepere pornografijom. pesme rasute su svuda. pesma koju bih nekom da pokažem. Smejem se i ponovo tonem u san u kome gorim od želje da te pokažem svima koje volim u kome gorim od želje da se slobodno krećemo zajedno. Znam šta sam sanjala: naša prijateljica pesnikinja ulazi u sobu u kojoj pišem danima. Sad si za stolom satima. Niko nije ni pomislio da ćemo ovde doći. i crvene begonije što opasno blista sa prozora na šestom spratu iznajmljene zgrade. Želimo da živimo kao drveće... budilnik nas je razdvojio. kroz senzacionalističke svireposti naših komšiluka. sramota. i mi moramo da idemo. što nije nimalo lako. Znam da sam sanjala. 133 . a ja želim da joj pokažem jednu pesmu koja je pesma mog života.

I moj neizlečiv bes. i oni još uvek kontrolišu svet. nezaceljene rane pucaju u suzama još više. telom još uvek i lakim i teškim od tebe.. stariji. pomoći ću ti da živiš. zeleno-plavi dragušac okupan izvorom. na koga kreštim – Za ime Boga. Vučem ceger sa namirnicama i jurim ka liftu. a nekako. mislim da muškarci vole ratove. 134 . uglađen. sa dvadeset smo mislili da ćemo živeti večno Sa četrdest pet želim da znam gde su nam granice. Iza njih muškarac. Dodirujem te i znam da se nismo rodile sutra.. i ja tebi. ukusnu muziku. IV Kad se mlada svetlost proleća prelomi na običnim zidovima. zadržite ih! Histerična žena – kaže dok mi se sklanja s puta. i neutešno plačem. a nekako.III Nedelje moraju da nadoknade sve godine u kojima si mi nedostajala. kuvam kafu. koga muče u zatvoru: Moje genitalije su predmet takvog sadističkog iživljavanja i stalno me drže budnog u bolovima. prodavnici cipela. Da.. zelene varnice irisa u rano leto. vraćam se od tebe. i dalje ideš ka meni u istom tempu. Vrata mi se skoro pred nosom zatvaraju. moraš mi pomoći da umrem. što ova čudna iskrivljenost u vremenu ponavlja: nismo više mlade. a noge mi poskakivale čistijom radošću? Ili se naginjala kroz prozor nad gradom da oslušnem budućnost kao što slušam žilama naštimovanim da na njima sviraš? A ti.... Onda ulazim u kuhinju da raspakujem kese. i ti meni. i tebe nema u mom naručju. Iz pisma ispada kopija nečeg što je napisao dvadesetsedmogodišnji muškarac. Oči su ti večne. Pez Doradu. robi sa popustom. i ja tebi. I otvaram pismo dok ispijam ukusnu kafu. Uradi sve što možeš da preživiš... Jer nismo više mlade. puštam Ninu Simon koja peva Here Comes the Sun. zarobljenik. Da li sam sa dvadeset šetala ulicama izjutra. Znaš. savršeno skrojen. otvaram prozor.

sa takvom kontrolom raspona i granica nasilja. Klodea koji je klevetao Žida. 135 . VI Tvoje male ruke.. ali ipak u obzir moramo uzeti Svifta koji je prezirao žensko telo. mogle bi se izleći razjarene oči čudovišta. tišina koja sahranjuje neželjenu decu – žene. devijante. takve bi ruke mogle pravilno da okrenu nerođeno dete u porođajnom kanalu ili da navedu izviđački spasilački brod kroz ledene bregove. Kenet kaže da slaže knjige tako da može da gleda u Blejka i Kafku dok piše. nagomilane iza ovih polica. žena koje nisu mogle. iglene tesnace velikih kratera koji na svojim stranama nose prste ushićene žene što krupnim koracima ide do sibiline izbe ili Jelisejske pećine – takve bi ruke mogle sprovesti neizbežno nasilje sa takvom hladnokrvnošću. svedoke – u pustinjskom pesku. lako: čim otvoriš knjige. Vekove nenapisanih knjiga. a slavio njen um. savršeno su jednake mojima – samo je palac veći. brnjica kroz koju čak i najbolji glasovi moraju da mumlaju. ili sastave male. i Geteov strah od majki. duži – Mogla bih da poverujem svetu u ovim. mudre žene spaljene na lomači. koje su za mašinama ili volanom ili dodiruju ljudsko lice. ili u mnogim rukama poput ovih.. pod teškim vilicama. da bi na kraju svako nasilje bilo prevaziđeno. ovim polu-svetom. ovim činom prevođenja.V Iz ovog stana punog knjiga. Da. da govore sa našim životom – ovom još uvek neiskopanom rupom po imenu civilizacija. a mi još uvek moramo da zurimo u odsustvo muškaraca koji nisu hteli. moraš da se suočiš sa naličjem svega što si volela – police i klešta spremno čuvani. i duhove umetnika – njihove ruke sklopljene su vekovima – koji su umrli na rođenju.

znajući da namerno samoubistvo nije moj posao. kao reku ili rat? A kako sam iskoristila reke. a kako sam iskoristila ratove da pobegnem od pisanja najgorih od svih stvari – ne tuđih zločina. čak i tvoje u nekim drugim godinama. ali odavde hoću dalje s tobom. Plašim se ove tišine. masakri izgledali samo kao simboli tog skrnavljenja nas samih? VIII Vidim sebe pre mnogo godina na Sunionu. ključ. već nemogućnosti da želim našu sopstvenu slobodu dovoljno strasno da bi sparušeni brestovi.. Štagod da se tamo izgubilo. Ne vidim svoje lice tu. 136 . ličim na Filokteta u ženskom obličju. a ipak sve vreme gajim i odmeravam tu ranu. već druga lica. boli me naduto stopalo. od vode zamagljena istorija bolesti. Žena koja je negovala sopstvenu patnju sada je mrtva.VII Kakva bi to zver pretvorila sopstveni život u reči? O kakvom pokajanju govorimo? – pa ipak. Da li je sve ovo približno zavijanju žderavca koje menja pesmu divljine? Kada sam daleko od tebe i pokušavam da te pretočim u reči da li te samo koristim. dok pišem ove reči.. ne čak naše sopstvene smrti. boreći se sa iskušenjem da mi bol postane zanimanje. i zamišljam silinu te vode sa te visine. dok ne legnem na rt nad tamnim morem i dole vidim crvene stene na mestu gde mi bešumni uvojak beline govori o udaru talasa. Čak i mulj i oblutak sa dna zaslužuju treptaj priznanja. Želim da vidim kako podignute kaplju i suše se na suncu. potrebno je i tebi i meni – nekakav sat od starog zlata. bolesne reke. Ja sam njen potomak. i hramljem dugačkom stazom. ja i živim. to je gotovo. E pa. Obožavam taj ožiljak koji mi je ostavila. IX Tvoja tišina danas je jezero gde potonule stvari žive.

ovog nerazgovetnog života. Čekam vetar koji će mi ovoga puta nežno otvoriti ovu vodu prekrivenu čaršavima i pokazati šta mogu da uradim za tebe, koja si uvek neimenovano imenovala za druge, čak i za mene. X Tvoj pas, miran i bezazlen, drema među našim kricima, naša prošaputana zora kuje zaveru od naših telefonskih poziva. Ona zna – šta ona zna? Ako ovako drska tvrdim da čitam iz njenih očiju, nalazim u njima samo sopstvene životinjske misli: da stvorenja moraju naći jedno drugo zarad telesnog uživanja, da glasovi duše putuju kroz telo dalje od onog što je ograničen mozak mogao da predvidi, da zemaljske noći postaju hladnije za one na istom putovanju, koji žele da dodirnu jedno stvorenje-putnika čistog do kraja; da smo bez nežnosti svi mi u paklu. XI Svaki vrh je krater. Po zakonu vulkana svaki od njih ima jasan i večit izgled žene. Nema visine bez dubine, bez vatrenog jezgra, iako se naši slameni đonovi raspadaju na stvrdnutoj lavi. Putovala bih sa tobom na svaku svetu planinu i tamo pušila kao sibila nagnuta nad svoj tronožac. Pružila bih se ka tvojoj ruci dok se penjemo uz stazu, da osetim kako ti arterije sijaju u mom stisku, i nikad ne propuste da primete taj mali cvet nalik na dragi kamen, nama nepoznat, bezimen dok ga ne preimenujemo, što prianja uz stenu koju polako menja – taj detalj izvan nas, koji nas vraća nama, bio je ovde pre nas, znao je da ćemo doći, i videti dalje od sebe. XII Dok spavamo, okrećemo se kao planete što kruže po svom ponoćnom polju: dodir je dovoljan da nam pokaže da nismo same u kosmosu, čak i kad spavamo:

137

san – utvare dva sveta šetaju kroz svoje utvarne gradove, i skoro da govore jedne drugima. Prilazim tvojim promrmljanim rečima Izgovorenim pre toliko svetlosnih – ili mračnih – godina da mi se čini da čujem sopstveni glas. Ali glasovi su nam različiti, čak i kad spavamo, i tela tako slična, ipak su tako različita. i prošlost što nam odzvanja u krvotoku natovarena je različitim jezicima, različitim značenjima – u bilo koji letopis sveta koji delimo moglo bi se upisati novo značenje: da smo bile dva ljubavnika istog pola, dve žene jedne generacije. XIII Pravila se krše kao toplomer živa se prosipa po iscrtanim sistemima negde smo na selu koje nema jezik ni zakone, jurimo gavranove i cariće kroz klisure neistražene još od zore šta god radimo zajedno čista je domišljatost mape koje su nam dali zastarele su godinama se vozimo kroz pustinju pitajući se da li će voda izdržati halucinacije se pretvaraju u jednostavna sela muzika na radiju postaje jasnija – nije ni Rosenkavalier ni Gotterdammerung1 već ženski glas koji peva nove reči na stare melodije, tihim basom. Flauta na kojoj sviraju žene izvan zakona. XIV Ta tvoja predstava pilota potvrdila je moju predstavu o tebi: rekla si, On se uporno strmoglavljuje u talase, namerno dok mi sklupčani u otvorenom prolazu povraćamo u plastične kese već tri sata između San Pjera i Mikelona. Nikad ti nisam bila bliža.
1

Štrausova opera Kavaljer s ružom i Vagnerova opera Sumrak bogova. (Prim. prev.)

138

U ovoj zagušljivoj kabini u kojoj se tek venčani parovi zbijaju jedno uz drugo u krilu i zagrljaju, dodirujem ti butinu da nas obe utešim, ti svoju ruku stavljaš na moju, i ostajemo tako da zajedno patimo u sopstvenim telima, kao da je sva patnja fizička, dodirujemo se u prisustvu stranaca koji ništa ne znaju i nije im stalo dok povraćaju svoju ličnu bol kao da je sva patnja fizička. ((p)lutajuća pesma, nenumerisana) Šta god se desilo s nama, proganjaće me tvoje telo, jer ljubav vodiš prefinjeno i nežno, poput poluuvijene lepeze napupelog lista paprati u šumi koju tek što je ispralo sunce. A butine, putene i darežljive među kojima je moje lice toliko puta svršilo – kriju nevinost i mudrost mestašca koje je moj jezik pronašao. Proganjaće me i živ, nezasit ples tvojih bradavica u mojim ustima – tvoj dodir na meni, snažan, zaštitnički, u potrazi za mnom, tvoj čvrst jezik i nežni prsti koji stižu do mesta na kome sam te godinama čekala: u svojoj ružičasto-vlažnoj pećini – šta god da se desi, tako će biti. XV Ako bih i ležala sa tobom na onoj plaži gde belu, praznu i čistu zelenu vodu greje Golfska struja ne bismo mogle da ostanemo tu i ležimo zato što bi vetar nanosio fini pesak na nas kao da je protiv nas ako pokušamo da se odbranimo i ne uspemo ako se odvezemo na drugo mesto da spavamo jedna drugoj u naručju u krevetima uskim kao zatvorski madraci i budemo umorne i ne spavamo zajedno jer ovo je sve što smo pronašle pa smo tu i došle – da li je sve to do nas? Ako se čvrsto držim okolnosti mogla bih da ne osetim odgovornost. Samo ona koja kaže da nije izabrala, na kraju je gubitnica.

139

slučajnosti se dešavaju. XVIII Što duže živim. i da polusvetlost traga za tvojim darežljivim. ovako smo isprobali ljubav. morem okupana. protiv nas i u nama. s druge strane grada. već je trebalo da nas sluša i pouči one posle nas: ovo smo bili. nežnim usnama na kojima bol i smeh zajedno spavaju. i ovo su sile koje su u nama bile. i knjige koje nas menjaju. bez sjaja. ni ispaštanja. Ovo ostrvo Menhetn dovoljno je daleko od tebe. ležeći pored tebe posmatram crveni zalazak sunca kroz ulazna vrata kabine. XVII Niko nije ni osuđen ni predodređen da nekog voli. knjigama. Samo naznake da je kasetofon trebalo da uhvati nekog duha u nama: kasetofon koji nije samo svirao.XVI Tamo gde si ti. Tristan i Izolda jedva da je priča. I mada nismo heroine. Jednom i ti pričaš priču 140 . I nema pehara sa otrovom. daleko od mene. a opet blizu: Čujem te kako dišeš večeras. natrpane našim četkicama. pored očišćene natkasne. uz Mocartov g-mol na kasetofonu tonem u san uz muziku mora. i ja sam sa tobom kao avgustovska noć što je uspavana. sve više mislim – dok kiša pada na autoput što vodi na zapad a crvena svetlost na Riversajd – čudo je kad su dvoje zajedno. Gledam kako spavaš. u nama i protiv nas. u našim životima kao automobilske nesreće. bočicama na mesečini – kroz slani voćnjak u izmaglici. žene bi bar trebalo da znaju razliku između ljubavi i smrti. i znam da ti je lice na gore okrenuto. zalivski topla. i susedstva u koja se selimo i na kraju ih zavolimo.

Nešto: procep svetlosti – ? Negde između tuge i srdžbe. dok drhtanje prodire na površinu tvojih reči. Jer. Menhetn je ostrvo. izrazita glava udaljila od bola. u oko zime.o svom životu. Sada si deo fuge preko nečeg što je. besa. da. kako se davi u tajnama. I postaje sve hladniji. XX Taj razgovor. koji nekako uvek tek što nismo vodili. otvara se. osećam otuđenost. i sada tone sve dublje i dublje 141 . Takve mi reči padaju na pamet. sigurna sam. odvija se u mojoj glavi. Kao što osećam kako se zora probija kroz svanuće.) Kad bih mogla da ti pokažem – Da su dve žene zajedno delo koje ništa u civilizaciji nije pojednostavilo. neki viktorijanski pesnik. da je dvoje zajedno delo herojsko u svojoj običnosti. prostor u kome sam usamljena Adrijen. To je ona sa kojom sam pokušala da govorim i čija se povređena. dok joj strah seče grlo i guši je kao dlaka. noću dok Hadson treperi pod svetlima Nju Džerzija A u zagađenoj vodi ipak se ponekad čak i mesec ogleda nazirem ženu koju sam volela. siromaštva i smrti i usne se razdvoje da kažu: Nastaviću da živim? Da li zvučim hladno kada ti u snu ili u ovoj pesmi kažem: Čuda ne postoje? (Odmah sam ti rekla da želim običan život. nazvao slanim otuđenim morem. XIX Zar postaje sve hladnije kada ponovo počnem da se dodirujem. grada. kad se čvrsta veza kida? kada se golo lice što je gledalo unazad polako okrene i pogleda u sadašnjost. Priča o našim životima postaje naš život. kao spora lopta i lagani lob pri čemu puna koncentracija postaje rutina – pogledaj u lica onih koji su to izabrali. dovoljno za mene.

2002. a koja se može izabrati bez usamljenosti. boja kamena koji pozdravlja mesec. A ovo jednostavno nije Stounhendž niti bilo koje drugo mesto do misao bačena nazad tamo gde je njena samoća. (S engleskog prevela Marija Rakić-Šaranac) Izvornik: Adrienne Rich. ne tako lako i bez bola kojim se definiše krug. Selected poems 1950-2001. teške senke. XXI Tamni dovratak. 1974-1976. ”W. i uskoro ću znati da sam pričala sa sopstvenom dušom. Biram da ovde hodam. velika svetlost. str. podeljena. nešto što se kreće tim prostorom.gde ne može da me čuje. ipak. plavo i tuđe kamenje velikih oblina koje je zamreškao kamen ispunjava svetlost letnje noći koja se uzdiže sa dna horizonta – kada sam rekla „procep svetlosti” na ovo sam mislila. The Fact of a Doorframe. Norton & Company”. Biram da budem plesač na toj svetlosti. poluukaljanoj tamom. nešto više od kamena: žena. New York-London. 143-154. 142 . I da iscrtam ovaj krug. W.

Jednog takvog dana zamislivo je da se neko. svaki izgovor. baštovani su sadili drvo. (Do pre nekoliko dana meni nikada nije pala na pamet misao da sam živeo jedan stvaran život. To nas nekada obuzme. Bio je neobičan način na koji je on oklevao i upitno gledao oko sebe. Gledao sam niz ulicu. za koju uopšte nisam nadležan i u koju nisam posvećen. Video sam uske dimnjake. snabdevajući svežim vazduhom jedan stari pozorišni komad. više ne može odlučiti da hoda dalje nego. a taj vazduh je slabo udisala publika koja gotovo da je još jedva živela. Na ulazu u pozorište još uvek su se tiho njihala vrata. a daleko u pozadini. a iznad krovova hotela oblake koje vetar više nije nosio. pred staklenim prozorom prodavnice narandži. Pozorište Tražio sam nešto što sam izgubio. šta se sa njim dešava. Ljudi su po kiši šetali pognute glave. Oko bunara su se još igrala deca. korak za korakom biva savladan osećanjem da je potrošio sav život. neodređeno udaljenom odande. svejedno koliko god ga odlagali. U tom trenutku znao sam da će mu nedostajati taj kraj – on se više neće snalaziti u svom životu. Jedna stara dama u crnini pokušavala je da zaustavi taksi. a stolice naslagane na stolove. uvek će mu nedostajati upravo taj kraj. svako poverenje koje je iznevereno. Ona su se cvileći zatvorila za njim. Danas sam otkrio da je u tim godinama na kraju ipak ispričano sve. Posmatrao sam fasade. Kada sam progledao. U suton sam video kako svetli beli brojčanik na satu jednog tornja. u stavu kažnjenog deteta. da još ništa nije odlučeno. gde u stvari pripadam. razjasnilo mi se da ipak ima stvari koje su neopozive.. Bio sam malodušan ovde u gradu. u kojima život preti da postane tužno podražavanje samog sebe. Kao obuzet. Prozori u prizemlju bili su zaštićeni moćnim rešetkama.) 2. Odjednom sam se ovde osetio strano.. kao da svi ti ljudi oko mene imaju zajedničku prošlost iz koje sam ja bio isključen. svako obećanje koje nije održano. Uvod Dopustite mi da ispričam kako je šetati gradom jednog avgustovskog popodneva. balkone sa trbušastim stubovima i cvetne žardinjere na simsovima. brz dim. kada sam navratio do vaše kuće. video sam jednog čoveka kako izlazi iz pozorišta. Neki kafići su već bili mračni. skamenjen od tuge. ko sam šeta gradom.DOZIVI Rihard Obermajer PRETPOVEST. 143 . pre nego što je otišao. Napustio je pozorište pre kraja. kada se sve ono što nam pripada svodi samo na rastopljene dane u žilavosti leta. da bi razumeo. svako oklevanje. dugo sam stajao tamo i prisluškivao šum kišnih kapi koje su padale na lim kojim je bio prekriven bunar. još sam verovao da iznenada moram požuriti uz stepenice. Tek dan nakon sudbonosnog susreta sa C. Gurnuo je dvokrilna vrata koja iz osvetljenog pozorišnog foajea vode ka stepenicama. ODLOMAK IZ JEDNOG ROMANA 1. Čak i tada.

još pre nego što je predstava bila završena? Tokom celog dana sam se već nalazio u čudnovatom raspoloženju. a to bi značilo učiniti nešto što je tako nečuveno i nezamislivo. Dan je još uvek bio u životu. kao da sam još uvek u svojoj fotelji na svom mestu i da buljim u vrata i prosto se igram mislima. Odande. Lomljive. kao da smo iznenada povukli pištolj u duelu koji se rešava mačem. Još uvek sam slušao njihov plač. Godinama sam verovao da će on prestati. Oni su mi ga poslali. Tog čoveka nisam sreo slučajno. kao iz prostora u kojem nisam zatvorio vrata. Bila je to strepnja. Neki čudnovati obzir nas uzdržava od toga da ustanemo s naših mesta i da napustimo pozorište pre kraja. Ipak. a koje sam im ja uskratio. obećanje je ostalo neispunjeno. Bio sam nemiran i kao u potrazi za nečim što opravdava moj nemir. time bismo odustali od godina koje smo izdržali do tada i priznali bismo sebi da su one protraćene. Nadao sam se da ne mora bezuslovno biti tako. godine između nas stajale su prazne. Moglo bi biti i uobraženje. Kako sam dospeo ovde? Osećao sam se zatečen. ali svakako se ništa ne menja time da li je plač tih ili glasan. vredne sažaljenja. Njihanje krilnih vrata još uvek nije prestalo. da ustajem od stola i da napuštam svoje mesto. nikakav zaborav. Ostao sam da stojim i da prisluškujem. previd života koji istrajava u tome da bude življen. da uzimam svoj mantil iz garderobera i koračam stepenicama prekrivenim crvenim tepihom (uobražavam čak i tresak mesinganih štangli koje pričvršćuju tepih). Nisam se mogao večno skrivati i izbegavati svoju sudbinu. Napokon. Nije postojala nikakva udaljenost.Ujedno sam osetio nečuvenu slobodu o kojoj sam slutio da mi je niko nije smeo dopustiti. Jedan jedini korak je 144 . još uvek je prodirao tihi ton. da sam neko takve vrste koja nikada nije smela nastati i nikada nije smela živeti. pa mi se ona onda ponovo pojavljuje u obliku jedne ostarele žene. (Ličnosti komada: Tu je najpre moja majka. ništa. da je svaki trenutak oslovljen i izgovoren od strane jednog prolaznika koji mi je s leđa stavio ruku na rame i šapnuo mi na uho. nikakvo vreme. A sada sam znao šta me je gonilo sve vreme. Strepeo sam da ovde nisam dospeo slučajno. a moj pogled ništa nije zadržalo.. a u postolju je bio slepljen vosak od sveće). da ovde uopšte ne bih smeo da budem. Gledao sam prema njima. što bi se umetnulo između mene i moje prošlosti. strepeo sam od toga šta će mi doneti taj susret i za šta će mi dati povoda. doduše tiši. (Verujemo da te stvari nikada ne bismo zaboravili. a da nisam sačekao kraj). i ne samo taj dan. Nisam mogao da propustim da ne osmotrim vrata. poput malog staklenog žezla uz čiju pomoć njena groznica gospodari nama). (Između železnih drvaca žice stajali su uvenuli buketi cveća. Bojao sam se ceo dan. sve vreme čekao sam na taj momenat. nekada sam morao biti pronađen. nego da bih imao pred očima ulaz u pozorište. a jednog dana pogledate oko sebe i čudite se koliko malo je koristilo iskradanje iz vlastitog života. Računao sam s tim. (Iskrao sam se iz njega. da bih dospeo u slobodu. neodoljive na nesiguran način. Bio sam siguran da su mi oni poslali na vrat komad izgubljenog života za koji se nisam mogao ispravno brinuti kada je bila prilika za to. ali mi se dogodilo. U suštini. Ko je bio čovek koji je upravo izašao? Zbog čega tako iznenada. i što bi me čuvalo od nje. to je sada bila osveta. Jednom sam bio sklon da je vidim u ulozi domaće kraljice koja vlada nad nama zahvaljujući svojoj bolesti. Oni su zahtevali tugovanje na koje imaju pravo. (Kao da sam pokušao da pređem neku granicu sa nevažećim dokumentima). Ja u stvari uopšte nisam smeo postojati. da ovde ne smem da se zadržavam. u senku platana..

Veče je zastalo na pola puta.. Dugo nakon što sam prošao. neko se morao odvažiti. sazreva i dalje u čudnovato tihi svet koji ostaje netaknut svim promenama. (Na zidu iza vas. Sve je bilo spremno za to. Kada bi se život odjednom urušio. te protiv mene obračunava godine koje su od tada protekle). držite otvorena vrata mojoj budućnosti i posmatrate me. radio. Ona odsutno pomera vazu sa lalama ka ivici i sa osmehom se okreće ka stolu.. tiho otkucavanje zidnog časovnika. (Ali upravo to je ono što tu nesreću širi u vremenu. u satu raste u visinu ogroman broj i broji godine. Tamo mi ništa ne treba oprostiti.) Sećam se svog oca u stavu jednog sokolara. zaboravljamo ono što smo nekada bezuslovno želeli da iskusimo. poput zgažene trave. prošlost se usmeravala prema tragovima mojih koraka i pratila me je. ko vas je izdao. Živimo dalje. gde mene treba pronaći. to se ne bi izdržalo. zar ne?) Čekao sam na odlučujući događaj koji bi naš život neopozivo promenio. zaleđeni za sto. miris parketa zagrejanog suncem. samo me posmatrate. Naš sukob širi se u vremenu i raspada poput supstancije u razrešavanju letargije i navike. Cela kuća je bila ispunjena 145 . kako smo tamo proveli godine sa samo nama poznatim propisima i pravilima. od tada mi se uvek čini sumnjiviji i pogrešniji. gledate u budućnost kao u prazninu koju strpljivo ispunjavate svojim pogledima. Rasporedio sam nas u toj sobi tako da je svako bio udaljen jedan korak od toga da se sruši u nesreću. razređuje se poput otrova koji gotovo da više i ne deluje. To je svetlo na kojem zapažamo da smo previše vremena proveli u društvu starih tepiha. poput aktera dvoboja koji u praskozorje. i tanjira sa suvim voćem: naši glasovi. smatram da posedujem gotovo potpuno znanje o tome. i polako. u kojem niko ne umire.dovoljan. na šumskom svetlu. nastavljamo korak za korakom. polako se odmičući jedan od drugog. uzdignutog pištolja sa velingtonom i crnim redengotom. gurnuta u nedostižan svet ka kojem ne vodi nijedan put. njegova ruka ostaje ispružena.. prilika je protraćena. a ipak traje i dalje. kao da je pomireno sa letnjim popodnevom. Kada pozno svetlo padne u tu sobu i sunčevim zrakom osvetli pokrenuta zrnca prašine.. biće obračunato protiv mene. kao da vremenu ukazuje na pravac u kojem ono treba da mine. da ih nisam mogao međusobno razlikovati i više se nisam mogao drugačije sačuvati od toga. a naša vlastita prošlost će biti beskonačno udaljena. nego uz pomoć neodređenog i gotovo umrtvljenog mira koji nas je uljuljkivao u sigurnost. Ne krećete se. hladnog čaja i groznice. Zaboravljamo ono od čega smo se plašili. sve to mi se činilo tako ravnomerno podeljeno na te dane. Ovde se prekida vaš dan. Osećao sam se uskraćen za slutnju koju je trebalo da osetim u tom momentu. Zaboravljamo ko smo bili. kao da je istrajni glas nekog sekundanta i dalje brojao moje korake. Moja majka je još neko vreme ostala da stoji na prozoru. a svaki dan u kojem se ništa ne događa. a trenutak je napokon minuo i postalo mi je svejedno šta će ona kasnije još reći. Sada želite da saznate ko vas je napustio. za nešto što tom trenutku daje težinu. pokazuje u neodređenu daljinu. kao da odaje moja sećanja. kao da je već zaboravila ono što joj je upravo palo na pamet. Vreme koje je od tada proteklo. kao da je sve to potpuno samorazumljivo. stoje okrenuti leđima jedan drugom. pokazuje na mene. . sa otkucavanjem zidnog časovnika. sa mirisom ribe.Naveče sedite pred svojim tanjirima sa pasuljem i rinflajšem. što mu osigurava mesto u mom sećanju. Moralo se samo još dogoditi. biće uvek dovoljan. pokriveni ranom izmaglicom.

Promisao nas na drugi način priprema. Otada me ne napušta osećaj da je nešto što se odavno moralo obistiniti. Ruke je oslonila na prozorsko okno i duboko je udahnula. To nisam mogao precizno imenovati. podmlađuje se i ne prolazi) – previše je važan. da oni negde i dalje žive i da na kraju čekaju na nas? Otada osećam da me sudbina posmatra. u životu koji nismo gnjavili po sobama kuće. povlači se u daljinu. da ih nosi tlo stvarnosti. on treba da ispuni važan zadatak. Tamo on drži svoj veliki govor: na svetlu večernjeg Sunca koje kroz lišće pada u sobu. To je tvoj život. Godinama iza nas. u jednoj drugoj sobi. U ponekim trenucima mislio sam da osećam blizinu tog drugog vremena koje tiho protiče pored nas. (Možda je njen glas. ravnodušna tuga očuvana u trenutku. kao da ih ujedinjuje osećaj da ne bi mogli da nazovu sami sebe. ali još uvek traje – (ispunjava se vremenom poput kapi koje postaju sve veće i teže. ne čini li se i tebi da su oni još uvek nesigurni. Ukoliko je tako. prizivani. trenutak koji je zapravo trebalo da prođe. ali će se neizostavno dogoditi. Iznenada sam pridavao težinu gestovima i pogledima koji su mi se ranije uvek činili beznačajni i po prvi put imao sam osećaj odluke o onome šta činim ili propuštam da bih doprineo nesreći koja će se neizbežno obistiniti. a da ga mi ne primećujemo. ti si stranac iz jednog potpuno drugačijeg vremena i sveta. prepušten sam sebi. nije li njima u parku naloženo da prikažu život. Vidiš decu kako se igraju kraj bunara i pitaš se da li možeš da pokloniš poverenje njihovoj razuzdanosti. ono se tada nije moglo dogoditi. Pogledaj se. Ona okreće glavu i užurbano provlači dlan kroz kosu. (Negde među tim prolaznicima postoji jedan koji drži kod sebe metak poput časovnika. kao da se sada oslobodila velikog tereta i da nešto želi da kaže. jedna užasna nesreća koja je samo odložila svoje posledice. a ipak izostali i nedogođeni momenti. potmula rezerva našeg promašenog života). ali se to nekada ipak pojavi na svetlu dana. U stvarnosti. ne smemo ga prokockati. osetio sam da se nešto neopozivo promenilo. krstari taj trenutak koji je ranije utisnut u vaše duše. utekao u sporedno vreme u kojem ona sama dalje govori i dalje oblikuje nemir. u neugroženim predelima prošlosti. ali to tako ne ide. da svaki metak koji je zaostalo u letu još uvek nije iscrpeo sve svoje mogućnosti. U osnovi sam mislio da ona nikada neće prestati da zarad mene stoji tamo na prozoru i da će strpljivo čekati da sama uvidi svoju zabludu. dok napolju duva topao vetar i prostire zidom nemirne senke kestenovog lišća. kao i svi drugi pre njega. Našoj pažnji. kao da će taj osećaj i dalje rasti i da će nastojati da se razjasni. Nisam li morao računati s tim da svi ti priželjkivani. dama u crnini koja doziva taksi. u jednoj nepriznatoj sporednoj liniji naših dana. A taj trenutak. par koji ulazi u tramvaj. da će nadoknaditi taj nedostajući trenutak u kojem ona kazuje šta joj leži na srcu. u jednom susednom svetu u kojem je sve izostalo i nije se desilo. zajedno s onim što je htela da kaže. u kojem moja majka drhteći stoji na prozoru. pošto je bilo previše neodređeno i tiho: ne čini li ti se da život nadoknađuje prelazni trenutak. Nije li u prolaznicima ostalo nešto od opreznosti s kojom akteri u dvoboju koračaju stopu po stopu po travi vlažnoj od rose šumskog svetla? Oba čoveka koja dolaze iz hale železničke stanice. izmiče da se sve promenilo. ali je izostalo. pošto je još bilo previše neodređeno i tiho. A ipak. da još uvek nije sve obavljeno i da sudbina na drugačiji način drži spremnim ono što se tada nije moglo dogoditi. trenutku. ali se ti sam u njemu više ne pojavljuješ.takvim započetim i nikada do kraja dovedenim gestovima. on drži ruku na 146 . Bio sam siguran da se nije dogodilo ništa više od toga.

a u sledećem trenutku sadašnjost se javlja nepomućena prošlošću poput svetlog dana. još uvek ništa nije obavljeno. a sa mnom i dan. a da nije dostigao cilj. kada jedan život zaostaje. gde ono raste u visinu. a ja sam iznenada bio sam. Pogledaj se. To je drveće od prošle godine. pošto više tome nije pripadala. a započinje jedna druga. a započinje novi. glas sekundanta je utihnuo. Premalo si se odvažio. kao da obija svoje džepove i traži ga.. prelaze ulicu. momenat u kojem me napušta moja prošlost da bi vodila svoj vlastiti život. samo meni nisu dopustili da zaboravim. ali jedna od onih koje su prispele nije bila među njima. da bih ponovo pronašao svoj stari život? Gledam na oživelu ulicu u svežem večernjem sumraku. Izbačen si iz svog vlastitog života. neočekivana. kome zapravo pripadaju te uspomene.. Niko osim mene nije znao šta se tamo desilo. Ipak. i nije li trebalo i ja da budem otad? Ne treba li još uvek da sedim na svom mestu u tami sale da bih sledio svoj istinski 147 . Dozvolio sam sebi slobodu da u gradu postoji takav trenutak. U stvari sam očekivao da će gore na garderobi moji roditelji podići svoje mantile i oklevajući izaći napolje. mogu li nekada napustiti svaki obzir. nekada bi i toj prošlosti ugasla snaga.”. za onim što sam tamo ostavio. penju se na stepenice. ali ti se u njoj više ne pojavljuješ. pa se iznenada skupilo na neznatno malom mestu. zaliha je potrošena. ili da ga sama pojede? Bilo je tako kao da su se pojavile moje uspomene i da su me mimoišle. sasvim neprimećena. nedostajao je upravo onaj momenat koji bi me mogao dovesti u vezu sa mojim životom). Čekao sam da li će neko izaći iz pozorišta i pratiti čoveka. Odjednom sam pojmio da sam bio sam s tim.grudima. Napokon dolazi momenat u kojem si izgubljen za taj život. bila je nešto što sam jedino ja morao da nosim sa sobom.. Može li biti da sam stvarno tako daleko. Ostao sam da stojim. ništa ne menja. Gledao sam ka ulazu u pozorište. Pogledao sam niz ulicu. Koliko dugo traje dok begunac ne postane skitnica? Mogu li koraci učesnika u dvoboju s udaljavanjem sve manje zaklinjati tlo. te da treba da se dodirnem. od kojeg više ne možeš natrag. poput nečega što se protezalo. sekundanta koji uporno dalje broji korake duelanata i nikada ne zaboravlja da oni svoje poreklo imaju u dvoboju za koji neće nikada biti oglašeno da je završen. odlaze u kafiće. da moram da tragam za sobom. „. na jednoj slučajnoj tački vremena. pa se nakon nedelja odlučiti čak i na plesne korake. bez mene – „... Zaključio sam da je moja povest ovde započela – u tom kratkom trenutku. u sukobu koji još uvek nije prestao.”. U tom trenutku moja ličnost poprimila je oštro ocrtanu formu. bila je jedino što je preostalo. Gde god bih se kretao moja tuga je klizila.. opruga naše povesti bila je razapeta. predaleko udaljen od sebe. da će se posmatrati žmirkajući i zadovoljno utvrditi: isto je jesenje poslepodne kao i prošle godine. Uobrazio si da bi uvek moglo tako biti. ulaze u hodnike kuća. S tim više ne računaj. začuđeno ga vadi i pokazuje svoje krvave ruke). još gore. Postoji mesto na kojem vreme ne prolazi. To je tvoja prošlost. u kojem ta prošlost nalazi svoj kraj. poput ogromnog broja iz usta sekundanta usred jednog odavno zastarelog dvoboja. ništa se nije promenilo: ljudi i dalje žure. kakav je upravo bio. tiha pauza. (Kasnije sam posmatrao kako na obali malog jezera u parku jedna majka nutka svoju ćerku komadom hleba – treba li ona da ga baci labudovima. nezavršen i nedovršen. Nigde više ne nalaziš utočište.

svakog najneznatnijeg podsticaja. u miru minulog dana. Satima nakon što smo dopustili da se događa. u kojem svaki trenutak koji je sa naše strane površno doživljen. kao da ponovo poseže za životom koji nismo uspeli da doživimo. gde ih više ništa ne sprečava. to je bio naš komad. Tek kada su oni prošli. da bih odatle gledao svoj život koji danas vodim? Na izvestan način zapravo sam verovao da ću još jednom postojati. u njihovoj šeprtljavo precvaloj jeseni. sa njim po strani išao sam kroz život. a ja sam osetio da mu to ne smem priuštiti. da bi delovao tek satima kasnije. tako da sam se u njemu morao pojaviti. Možeš me videti. poput zakasnelog gledaoca koji se tiska kroz uske redove da bi pronašao svoje mesto. u razgovoru sa samim sobom. dugo nakon nas. gde su naše laži i tajne shvaćene i oslobođene iz svojih zavičajnih mesta. pošto sam se plašio da će se on povrh mene povezati s mojim uspomenama i da će se urotiti protiv mene. kao kroz zamračenu salu. Sada je vodio vlastiti život. Naši snovi se ostvaruju godinama posle nas. u prošlosti. Mi smo tu samo zato da vreme kroz sebe sprovedemo u prošlost. zakasneo. slaveći kao da je život nešto što samo prolazi kroz nas. čvrstim koracima otišla do prozora. Sumnjam da život uopšte i nije određen za nas. u odloženim događajima. Nisam li ipak zakasnio? Dodirujem se kroz kuću noću. ponavljajući razmenu reči svojih roditelja. (Ti gledaš prema meni. Tek zadocneo. u trenutku je zanemeo. odvijaju i postaju događaj: svaki čas. U sobi je bilo tiho. drži nam raspoloženje da bismo bili zaokupljeni njime. u kojem se tek razvijaju naše sposobnosti. što nam se pruža. bez mene). svaka površna napetost među nama počinje da buja u skrivenom. neporecive egzistencije tek dugo nakon što smo ga živeli. kada je iznenada. iza nas. odvija se istinski život. stvari se usmeravaju. Iza nas započinje izgon svakog najmanjeg obuzimanja gneva. i znao je sve moje misli. i sa kojeg od tada posmatram svoj život koji danas vodim. ukoliko ta nedostaje?) Tako sam sada zamišljao. Treba li zaista da izbrišem taj trenutak? Ipak ne mogu dopustiti da on potone u prošlost i da vodi vlastiti život. ali ipak sam ostao. tvoj pogled ništa ne zadržava. Sa njim koji mi je pripadao. Zaostajem tamo. život dolazi do svog prava. verujem da je prošlost naš autentičan element. godine između nas stoje prazne. pripremajući sebi sve. Iznenada on više nije odgovarao. Napokon nas je svet postavio u pravilne međusobne odnose. da naš život sazreva do istinske. izrasta u život i tek onda.zadatak. neke druge godine. prezreo i raspuknut. Da li si ikada bio poput mene? Teško ti pada da poveruješ da sam ja ono što si ti bio. jedna prošlost čeka na naš život. I ukoliko se komad igrao u stranom gradu. Godinama kasnije život se odvija pred sobom. radilo se o nama. dugo nakon što je minuo u prošlosti. Znam da je trebalo da dolazim i da odlazim kao i svi drugi. vreme deluje poput čudesnog otrova. Svoj povratak bih najrađe odložio zauvek. I ukoliko se razum buni protiv toga. u kojem ću ostati nepromenjen na mestu koje sam napustio pre nekoliko godina. kao da je prošlost njegov autentičan element. iskušava svoje obeštećenje. (Sa nemačkog preveo Dragan Prole) 148 . Šta vredi svaka druga uspomena. moja majka ustala sa svog mesta i brzim. (Tako se konačno dogodilo ono što sam od početka očekivao i zbog čega sam sve uopšte započeo. da ostanem kod njih.

Ismeva sekunde. (S poljskog prevela Biserka Rajčić) 149 . Dok leži ispod rasejanog drveta na nju pada čovek. U vojničkom pamćenju čuva smenu straže. Možda antičkog Rima. Na sebi nosi zajedljivu boju proigranog života. Otkucava puls dolazećih uputstava.DUPLO DNO Eva Lipska NJUTNOVA POMORANDŽA GRAVITACIJA Srećem je na trgu starog grada. Semenke suncokreta. Prislanja uvo na vlažnu zemlju.

. Okovane nasleđem vrste. Nekom neshvatljivom presudom lišeni „ambicije postojanja”. Gospodin Kogito. prečica su u iluzivno umrežene i zaslepljujuće puteve za nikud. povratak boja. Ona je manje ranjiv.. sterilnih „aluminijumskih pejzaža” i „hipertrofiranih istina” – kako nam već punu deceniju predano predočavaju prevodi Biserke Rajčić – poetski glas Eve Lipske (1945) neguje preciznu rekonstrukciju scene u kojoj se „bol od sveta” vraća kao nemogućnost da uskladimo ličnu. Kobnost te greške u kodu. u vrtoglavim mutacijama tog virusa rokade. svet je u viziji Eve Lipske naglavce okrenut. koje otiru „naočare za kratkovidost”. više i ne postoji. govorimo iz nje. pred usudom koji je „dolazeći na svet / izgubio razum” (zbirka Ja. Upada nam u reč. Jukstaponirane. on je već mrtav – bezdetan. Realnost nas naseljava – te i ne želeći. Lipska nas uvodi u splet poražavajućih kontradikcija. Lipska svoj stih. nepopustljiv deo naše unutarnje kuće i bića. Lipska ovom poimanju vazda dodaje bolnu ironiju. Upreden od opreznog slavlja trenutka. u iskonskom 150 . Setićemo se. od samog početka pevanja. a kao „pozorište brze usluge” i „menica bez pokrića”. što neometano kohabitiraju u svakom našem trenu: tu su i brbljivost sveta i odsustvo jezika.Tanja Kragujević BESKONAČNI BILBORD I ZRNO SOLI Kada je o Muzi vremena reč. pojačane novovremenim hibridima. piše Josif Brodski. stavlja u spreg sa fenomenima svakodnevne i epohalne smrti. „namešteni život” i stvarni pejzaž – koji. I sada. njeni lucidni uvidi i suptilni apostrofi postojanja. na kojoj je maestralno istrajavao i veliki Zbignjev Herbert. ove protivnosti su poredak stvari o kome nam govori i Adam Zagajevski: uronjeni smo u stvarnost. sred šumora imperije stvari. u dnu beskrajnog bilborda. 2008) pesnikinja nam predočava sa dostojanstvom učesnika u odsudnoj drami. Vršac. Oksimoronski združeni. 2. sa jednim jednim nalogom – da budu „poput rođenja”. čije biblijske razmere. greškama prošlosti. upravo u „Zapisima iz Mrtvog doma”. nemogućim ukrštanjima lakoće postojanja i njegove ispražnjenosti. sred milenijumskih zamki. osiromašene budućnosti. i štiti. sa krojem epohe. zamenu za život nameću kao isključiva ishodišta naših sudbina. 1999) i sa upravo preciziranim saznanjem da je i Bog priznao / da je samo čovek. i iznajmljeni. U fatalnom ubrzanju. i svaku nijansu sveta primiču oku – kako bi. Sa humorom i saosećajnošću. „veliko-malo carstvo” postojanja. zapodeva svoje euforije. ona vidi. koja odustvo „intenzivne nege” povezuje sa brzinom pada. sapliće nas novim ubojitostima. unutarnju boju odela. kaže: ležali smo povaljeni / na dnu hrama apsurda //. u novoj zbirci Njutnova pomorandža (Kov. kao plodovi opali sa drveta života / koji trunu zasebno. već i učesnici na bini. nismo tek gledaoci. a to nas ne oslobađa nemoći da uredimo naš svet. uistinu. mode. nejasnostima fatuma i istorijskim zabludama – i ubrizgava sveže sedative u već inače utuljen vrutak pobune.

na preostali prostor scene izvodi. i poezija – u svom „nepismenom”. kako kaže Lipska. Danas. poput preokreta sile gravitacije. a ipak potpun: na otpali plod pada čovek. Već davno u toj slici nema pesnika. samo trenutak nepažnje. sam životni smisao. zaboravljamo i da nas nema. Ni trajanja. Preokret drame je nestvaran. bljesak njenog stiha. kako kažu njeni stihovi. mrtvom snu – jednovremeno gase. prikladni je sinonim nehaja i „proćerdanog života”. Postoji. makar i u obrnutoj projekciji. koje helderlinovski uspostavljaju pesnici. nalik probuđenosti instinkta pobune. 151 . ispada lišće. iz koje. 2006). bez kojeg se i svet. u prethodnoj kod nas objavljenoj zbirci (Negde drugde. / Na saobraćajnici stiha”. upravo kao i obeznačeni pojam Knjige. umesto listova. zaustavile potpunu negaciju same ideje postojanja. U kontrasvetlu zalaska. nad svežim ambisom sveta i „ismejane sekunde”. „igra reči na prometnom kolovozu. pak. možda tek zrnce soli. Umesto mudrosti. Nekada je ova opomena bila tek „ptica koja više ne nasleđuje krila”. „usmeravana daljinski”.DUPLO DNO rebusu sila koje i inače pomamno vrte i nevoljko obnavljaju naš svet. „Rasejano stablo”.

Uspešno je ostvario učinak distanciranosti. U pitanju je. svestan rizik u koji je autor stupio hrabren koliko plemenitom toliko i utopijskom idejom da književnost još uvek može biti oneobičavanje.Vladimir Gvozden „DEČAK JE KASNO PROGOVORIO“ (Vladimir Tasić: Stakleni zid. s odlaganjima. deformacija. Shodno tome. dok je drugi. Novi Sad. a ipak temelji se na neobičnom opisu radnje do koje ćemo dopreti tek ako složimo kockice aspekata događajnosti raštrkane kroz glavne tokove i rukavce teksta. korak po korak. Stakleni zid je pokušaj da se ispriča priča o nečemu što je već predmet mnogih priča. dok razvijeni intelektualizam i enciklopedizam u ovom slučaju nisu narušili izvorni duh književnosti kao priče koja je tu zato što ima nešto da nam kaže. odnosno odlučuje da postane pisac (na kraju knjige imamo namernu vremensku zbrku u vidu pripovedačke poente: vreme „realnog” odrastanja odvaja se od vremena autopercepcije pripovedača kao dečaka koji ne može da odraste). ali nimalo lak. pa možda čak i informacija. na početnim stranicama čitalac stiče utisak da je ovo još jedan roman o uobičajenom porodičnom trouglu (otac-maj- 152 . kao vešt tvorac fikcije na osnovu krhotina proživljenog iskustva. Pre nego što se vratimo na ovo važno pitanje. dok na samom kraju tekst odlazi u neodređenu budućnost u kojoj dečak ostvaruje svoju sudbinu. nedavnom stvarnošću. Tasićev poslednji roman je još jedan uspešno ostvaren vid „prostorne forme” (Dž. 2008) Prvi roman Vladimir Tasića Oproštajni dar (2001) zapažen je pre svega zbog uverljivosti i privlačnosti priče. To je. složenost egzistencije dočarana je bez suvišnih reči. pokušaj književnog „obračuna” s neposrednom. Neobično je što je pisac u tome uspeo u tolikoj meri da čak i čitaoci nenaviknuti na modernističke eksperimente mogu sebe pronaći kako bez velike muke levitiraju na jednoj tananoj. Kiša i hartija (2004) obeležen uspelim prelamanjima tehnološke i ideološke savremenosti kroz formu i likove romana. dakle. zadatak izazovan. ali odlikuju ga razlike na tematskom planu i u stilu pripovedanja koje je ovde zadobilo tonove zdravog lirizma. a potom joj. čini se. pridodaje „lokalnu boju” i prepoznatljive znakove „naše” stvarnosti. Otrgnuti pojedinačnu sudbinu od sveprisutnih stereotipa je težak izazov pred kojim se književnost našla u vreme trijumfa medijskih slika zaodevenih u plašt lukave umetnosti utehe. Treći roman Vladimira Tasića Stakleni zid po izvesnim osobinama blizak je prethodnim ostvarenjima. Frank). što doprinosi uspešnom komponovanju elegičnih tonova u doba sveopšteg cinizma i relativizma. Adresa. Tasić pokušava da mu iziđe u susret tako što najpre gradi priču kao univerzalnu. trebalo bi da sagledamo koji su osnovni elementi od kojih se sastoji Stakleni zid kao metafora. ali ne i hladnoće pripovedača. Romanu svakako ne nedostaje ni aktuelnost. Čitanje romana predstavlja zadovoljstvo. s obzirom da se vremenski okvir pripovedanja najvećim delom odnosi na razdoblje od kraja osamdesetih do 2007. U dosadašnjem radu Tasić se afirmisao kao pažljiv posmatrač sveta. finoj niti smisla koja je precizno protkana kroz Stakleni zid.

Roman započinje veoma snažnim opisom života samohrane majke i sina u Kanadi. za života bila. a kasnije još i shvatanje da ni ogromna daljina ne odvaja od „zanimljivih vremena” koja su nastupila „kod kuće”. ili. arheološko prebiranje po prošlosti. verovatno. na kraju romana. C i D. B. u SFRJ. godine. upad ustaških terorista 1972. brusi i buši porodični trougao kao ugaoni kamen stare psihoanalize. Dakle. odnosno u aprilu 1994. potragu junaka za analogijama. obeležen aferom Guzenko. Ovde možemo navesti tek nekoliko primera izuzetnih i zanimljivih opisa koji doprinose osvetljavanju važnih niti pripovesti. kroz četiri poglavlja A. paradoksalno. slabo plaćeni poslovi majke i alkoholizam oca. odnosno plod složene i nesrećne veze muškarca i žene koji su emigrirali u Kanadu očekujući bolji život koji nikada nije došao. Osnovni kostur priče popunjen je različitim sadržajima koji roman čine aktuelnim i interesantnim kao vid kritike savremenosti. a imaju vrednost i kao samostalne celine: dirljive dvorišne rasprodaje na ulicama Toronta gde dečakovi roditelji kupuju svoj prvi nameštaj i istovremeno počinju da razumevaju surovu stvarnost u koju su stupili sa svojevrsnom naivnošću. uvodeći nas u atmosferu oskudice i poraza. ona ne samo što je prisutna. Takav postupak uvođenja odsutnog lika kao pravog pokretača radnje podrazumeva raslojavanje priče. godinu. u stvari. kroz njenu neispričanu priču (koja se mora ispričati) u život porodice stupa jedan novi „svet” u brojnim obličjima i ulogama. pogotovo Jedne Svanove ljubavi. a prva i poslednja rečenica romana su istovetne: „Dečak je kasno progovorio”. jer kroz nju. u pitanju je majčina sestra. Tokom radnje romana. Dečak je anti-Edip. prihvatljive ciljeve. kružok srpskih emigranata i njihovih oskudnih navika (npr. U stvari. događaj koji je doživeo dečakov otac i koji je matrica svih njegovih budućih iluzija. za uzrocima rđave sudbine. ukazujući na neminovni i neželjeni udeo socijusa koji razbija interpretativnu čauru subjekta i njegovih mogućih traganja za ličnom pričom. kanadski početak hladnog rata. kako lokalne tako i globalne. Tako nas kraj romana vodi na njegov početak. Tasić nadalje. pomoću čega se u tekst uvodi niz pseudo-dokumentarnih prikaza obaveštajnog miljea koji 153 . pripovedanje je uglavnom usmereno na lik dečaka. Smrt ju je. u trougao sve više stupa i četvrti član. ostaju samo priče onih koji su ih s manje ili više uspeha do tada nosili. novinarka koja je pod nepoznatim okolnostima preminula u Beogradu. Roman se pripoveda unazad. označava razgradnju njihovog najdubljeg Ja kroz naglašavanje ranije zanemarenih aspekata egzistencije. odnosno da postane suvereni. smeštenog u 2005. za vlastitim greškama i. prepliću se aktuelna stvarnost i prošlost. Sve se okončava njegovom odlukom da svoj islednički mentalitet i maštu nasleđenu od majke usmeri na legitimne. naposletku. već je i za formiranje dečaka presudna. Te priče postaju temelj identiteta samog dečaka u godinama u kojima postaje mladić. Umesto boljeg života nastupio je razvod. svi sede u čarapama osim domaćina) u salonu porodice Knežević koji počinju da posećuju s nastankom krize u Jugoslaviji (u pitanju je humorna parodija Prusta. Smrt sestre je tačka posle koje maske padaju. tačnije rečeno. u „staroj zemlji”.RAZMENA DAROVA ka-sin). ali i suptilan omaž Crnjanskom u emigraciji). mesec dana pre dečakovog rođenja. kao što se i inače prepliću u našim aktuelnim životima. samostalni tragač poznat pod imenom pisac. saznajemo da se između pripovedača i dečaka može povući znak jednakosti što doprinosi utisku kruženja i opštosti kobnog fatuma za koji mislimo da je u središtu našeg sveta. uvođenjem lika sestre koja je živela i stradala u „starom svetu” početna slika u romanu se raslojava i mi sve više saznajemo šta se iza nje nalazi. učinila prisutnijom u dečakovoj porodici nego što bi to ikada.

odnosno da li je ona u pravu. naličje je surovo: on je slab. i uživala u ukusu smokava. i jela marinirane pečurke direktno iz tegle. jedini pravi medij za priču o stvarnosti? Roman o odrastanju trebalo bi da bude priča o mladom čoveku koji se uhvatio u koštac s životnom imanencijom u žudnji za potrebnom transcendencijom. Dečak treba da shvati da su njegov otac i njegova majka gubitnici koji su previše maštali. teret je koji dečak mora da prikaže u pismu. Drugi mediji. relativno imućan. Kroz lik oca je na zanimljiv način dočarana dijalektika unutrašnjeg i spoljašnjeg. „običnih” ljudi. mora da pronađe ravnotežu. dobijaju svoj epilog u beznađu ekonomskog determinizma u kojem svako postaje zaverenik. u beskrajnu istragu. krivice i kazne. sklon opijanju i depresiji. što je uvek teško i složeno pitanje. razume se. u književnosti. u slučaju majke je to gorko-ironičan trenutak u kojem žena bolesno opsednuta tajnim službama. početkom osamdesetih sanjali o boljem. u naivnim mitovima koje kujemo kao škrte ostatke negdašnjih herojskih kodova i. već kao dve zasebne pripovesti o ljudima koji su se konačno razišli. kucajući upravo na mašini koja je ostala za žrtvom pisanja. konkretnog i neponovljivog života žene koja je nekoga volela i htela da je neko voli. Roditelji koji se oko ničega ne slažu. što je logička posledica njegovog stila života i podsvesne želje da i on igra ulogu žrtve. zašto je postala žrtva. pravde i obmane. može da ponudi odgovore na pitanja što nas progone (još jedna gorka parodija. No. isto tako. za koju će se opredeliti dečak. Vešto je. nije daleko od čuvene rečenice Prima Levija: „Preživeli su najgori”). Majka je. povučen. pa i ona o zaverama. zašto je ubijena. ovoga puta popularnih žanrova trilera i krimi romana). isprepletena priča o ocu i majci. idealima i herojima dobija zaposlenje „tajnog kupca” u jednoj kompaniji u Kanadi. a to je da ispripoveda priču koju nisu uspeli da ispričaju ni otac ni majka. Uspešan profesor i biznismen. i svirala je usnu harmoniku u mraku. gotovo epohalni zadatak. Iznad svega. u aprilu 1994. „tajni kupac”. od oficijelne do lične istrage. Velike priče. majke i majčine sestre. odnosno izgleda i varke. i ta strašna dijalektika „sive zone”. književnosti je data poslednja prilika. dok se nisu razveli. ili zašto se ubila. bez dobrog razloga. koja se ovde svodi na problem istine kao „konačnog zbira nedorečenosti“. ne kao jedna. Ono što dečak treba da otkrije nije jednostrana istina. zaverama. verujući ocu. Opis svakog lika sadrži vrhunac: u slučaju oca to je momenat kad završava u bolnici. te da li je žrtva poraženi ili pobednik. usamljen i tih. slažu se da trenutak otkrovenja treba što duže odlagati. sve u svemu. Lajt-motiv romana jeste stav da je stvarnost uvek ružnija nego što se misli. deluje na prvi pogled kao prava očinska figura za dečaka. u „starom svetu”. odnosno vlastito mesto između karaktera oca. naučeni da će biti na dobitnoj strani novčića istorije. jer su. istine i laži. a koji su ipak jednom davno. živela život najvećma u skladu s njegovim željama i interesima. obično pred ekranom računara i otuđen od vršnjaka. nisu izišli na kraj sa sirovom istinom. Ona mora da pokuša da rastera dim „bezgraničnog tumačenja” u kojem se „olako gubi stvarnost jednog izgubljenog života. u pričama o porazu tzv. Da li je onda književnost. koja je. pre svega zato što nisu pronašli pravi medij za obračun sa istinom. S druge strane je majka. čitav svoj život pretvorila u obaveštajni žanr. oličena. Dečak koji odrasta u takvoj atmosferi. 154 . melanholičan. špijunira prodavce i kupce. traumatična dijalektika dobitnika i gubitnika. prema verovanjima dečakove majke. već surova. Majčina sestra novinarka napisala je: „Preživeli će biti nevini” (što. posle smrti sestre. s druge. s jedne strane. on mora da pokuša da razume ko je bila majčina sestra. Pred njim je veliki.navodno. a ona preuzela brigu o dečaku. čistijem i srećnijem životu.

slabe.. budi uz mene sada i uvek i pomozi mi”. već u sublimacijskom susretu s četvrtim akterom priče s kojim se mimoišao u vremenu i prostoru. / što mi kažu da nisu zveri. naravno. junak romana. ali ne i u traganju za načinom da se ispriča priča „koja ne ostavlja mesta za spokoj”. / nego neke nemoćne. ali izvesno je da je Tasićev roman dobar izazov da promislimo šta (i kako) književnost uopšte može da kaže ljudima ovde i sada. da nisu krivi. u neodređenom trenutku u budućnosti. Verovatno je svest o odgovornosti književnosti razlog zašto dečak koji je kasno progovorio. ni ljudi živi.. odnosno jednu dublju političnost koju je izvanredno opisao Akile Bonito Oliva: „Omogućiti znaku da govori znači koristiti posebno pravo na život”. i setne seni. Vrednosti i literarnost Staklenog zida biće. čini se da je Tasić pisac koji donosi najliterarniju moguću odluku. ni žene. Stoga je dečak sebe na autentičan način pronašao ne u svojoj. ukalupljivanja. u bezlično zbirno ime. velike patriote i protivrečne subjekte.” Književnost u Staklenom zidu. ponavlja ritmične reči iz Portreta umetnika u mladosti: „Stari oče. stari majstore. ućutkala ili likvidirala. to više nisu. odnosno u porodičnom trouglu. još jednom pokušava da pruži otpor cinizmu koji pojedinačnost pretvara u tip..“ Uprkos prividnoj političnosti (njene implikacije su u ovom prikazu namerno izostavljene. a nešto ranije i Bodlerove stihove iz pesme „O Tasu u tamnici Ežena Delakroa” koje je volela i koje će možda ponovo zavoleti njegova majka: Âme aux songes obscurs. oni se čak povremeno prodaju u pakovanju subverzije ili kritičkog mišljenja. a to je da singularnost egzistencije spasi od zle i poročne manije uopštavanja. procenjivane. kako bi ga lakše pripitomila.i uzimala časove slikanja. naposletku. od surove koliko površne proizvodnje drugog. kao oneobičavanje i kao deformacija. „prirodnoj sredini”. Ostaje da se vidi kako će to biti protumačeno u društvu u kojem se odavno previše cene samozatajni intelektualni konformizam i raznovrsne predrasude. fikcionalne likove Staklenog zida koji su odjednom sebe videli u ogledalu: „Samo.. kako bi psiholozi rekli. U tom smislu on prihvata „ideologiju izdajnika”. jer ih smatram sekundarnim za ocenu knjige kao književnosti). 155 . Lament nad Beogradom je devedesetih opravdano zaprepastio i onespokojio salon Kneževića u Torontu. / Que le Réel étouffe entre ses quatre murs.

Bajkoviti ton ove celine u skladu je sa tipizovanim zgodama i nezgodama u kojima učestvuju tri prijateljice. 2008) Ideja o osnivanju edicije u kojoj bi istaknuti pisci objavljivali iznova ispričane mitove potvrđuje da ni savremeni čovek bez mitova ne može. Mehanizme identifikacije ženskog subjekta s vlastitom majkom Dubravka Ugrešić odgonetala je još u Muzeju bezuvjetne predaje. u kojima se ova junakinja najčešće pojavljuje. Ono što komplikuje kompoziciju romana kao celine jeste njegov treći deo. već samim naslovom. Dubravka Ugrešić odgovorila je romanom koji. odnosno. da bi u romanu Baba Jaga je snijela jaje. uz zauzimanje odgovarajuće distance. Prvi deo knjige je (prividno) autobiografski: pripovedač – koji se u dobroj meri može poistovetiti sa onim što Eko naziva eksplicitnim autorom – u prvom licu pripoveda o svojoj majci koja starost provodi u zagrebačkom naselju. Na poziv edicije Mitovi da oživi priču iz bilo koje mitologije sveta. ono što je u novom staro). a da veza sa bajkom bude još čvršća. autorku su liku Baba Jage privukle ruske bajke. o jednoj od onih starica „koje isprva ne primećujemo”. između ostalih. Geopetika. U liku svake junakinje pomalja se nešto od mitološkog profila Baba Jage. čije su funkcije svedene. ambivalentne i raznovrsne. ali koje su svuda oko nas. koja u prvi mah izgleda precizno osmišljena da bi kod čitaoca odagnala svaku semantičku nedoumicu (da bi dešifrovala ono što je u romanu nasleđe mita. trodelna kompozicija ove knjige. koji prati boravak tri starice – Pupe. pomažu i sporedni likovi. mladi maser Mevludin. Prisustvo „mita” ovde je neposrednije i čitalac ga snažnije oseća nego u prvom delu. S druge strane. Beograd. pre svega zahvaljujući „narativnim pomagalima” preuzetim iz ruskih bajki. ma kako se ponosio činjenicom da je prevazišao ono „naivno poverenje” u fantaziju. o ovom problemu progovorila humornim tonom. razjasnica koja direktno i 156 . kakav je. Kukle i Bebe – u jednom češkom welness-centru. Izbor Dubravke Ugrešić da napiše roman o liku Baba Jage zanimljiv je iz više razloga: rečnik slovenske mitologije otkriva da je ova zlobna i ružna starica uglavnom sporedan lik. Dubravka Ugrešić traga za osobenostima Baba Jaginog lika. zapravo je vrlo zavodljiva. čitaoca upozorava da će se naći „u raljama” teškog zadatka. Naime. i – utkivajući ih u priču i likove svog romana – markira arhetipske vrednosti koje i danas prepoznajemo u pričama o zloj starici kojima plašimo malu decu. U drugom delu romana pripovedanje u prvom licu zamenjeno je glasom „sveznajućeg pripovedača”. pa se u tumačenju romana pokazuje kao prilično nepouzdan argument. Balansirajući na granici između mita i bajke. Pažljivijem čitaocu naročito će biti interesantan odnos između autorkinog pokušaja rekonstrukcije mita i „konstrukcije” romana. koji se čitaocu fingirano predstavlja kao odgonetka prethodna dva dela. njenim manifestacijama i ulogama.Nataša Polovina NA MARGINAMA MITA (Dubravka Ugrešić: Baba Jaga je snijela jaje.

gde kao (tobože) velika obožavateljka autorke/pripovedačice dolazi u Zagreb. ali uredniku koji je i sam – bar između korica ove knjige – samo jedan od likova. igre tumačenja. niti strah od žene kao takve. urednika edicije. trebalo bi interpretirati i poruku kojom se roman završava. sporedan. a potom sa naratorkom obilazi Varnu. jer još uvek nije pronađen lek protiv starenja. od onoga što bi nam ona mogla učiniti. ne mora biti jedina i najveća pretnja koju izriče ovo delo. Strah od Baba Jage nije samo strah od njene zlobe.RAZMENA DAROVA nedvosmisleno treba da ukaže na vezu priče sa mitom. nije sve tako jasno kao što se na prvi pogled čini. a koju Aba Bagay u formi pisma šalje uredniku: ovaj feministički poklič gotovo da je poziv na pobunu. 157 . ili tek upozorenje svima onima koji su zaboravili na nepravde što ih žene vekovima trpe. posebno starije žene. Dubravka Ugrešić skreće pažnju na stereotipe vezane za stare ljude. neka vrsta recenzenta naručene knjige o Baba Jagi! Zaista. kao autorka priručnika Baba Jaga za početnike. radi se o pravom faktoru komplikacije: jer Aba Bagay pojavljuje se i kao lik u prvom delu romana. Uostalom. Dubravka Ugrešić za čitaoca stvara jedan poseban svet u kojem. dakle. onda je najveći izazov autora koji pokušava da reinterpretira mit tako što će ga rekreirati niko drugi do – sam čitalac. za čitaoca koji želi da veruje da su mogućnosti čitanja raznovrsne ovo neće biti samo feminističko štivo. Aba Bagay je samo jedan od likova knjige D. Sve ove okolnosti. autora. nevažan. pripovedača. Teško je reći da li je struktura romana Baba Jaga je snijela jaje jedan od načina Dubravke Ugrešić da premosti jaz između „verujućeg” i „vernog” čitaoca. relativizujući tačku gledišta i poigravajući se sa pozicijom likova. Ma koliko se stoga čitaocu u prvi mah činilo da je Baba Jaga za početnike ključ za razumevanje romana. Jer. zapravo. a i dalje živ – kao Baba Jaga. S druge strane. ipak. Ovaj roman nije tek obična pobuna protiv koncepta „Baba Roga – Deda Mraz”: to je priča o tome kako svaka žena postaje Baba Jaga. ako mit zaista nije „ono što je nekad bio”. taj ključ treba uzeti sa rezervom. već strah od starenja i od pomisli da svaki čovek vremenom postaje zaboravljen. A tada počinju neke druge igre. bugarska folkloristkinja koja je. Reklo bi se da najzanimljivija literarna okolnost jeste to što se u ulozi „dešifranta” u ovom delu javlja Aba Bagay. koji – u ovom slučaju – piše uredniku edicije i naručiocu romana. nego čitalac sa čijim se poverenjem treba poigravati. Na isti način. danas to više nije čitalac čije poverenje valja steći. Jer. provodi vreme sa njenom majkom. Uprkos tome što bi roman Baba Jaga je snijela jaje mogao imati snažnu feminističku auru (jer bi njegova interpretacija u kontekstu feminističkih teorija svakako bila najjednostavnija). s istom vrstom rezerve. Aba Bagay svojim ponašanjem kod nje izaziva antipatiju i nepoverenje. i da se bude na oprezu. Preklapajući tri različite perspektive. Iz dobro izabranog ugla i do tančina osmišljene pozicije. jer bi se vojska tih žena mogla osvetiti za sve nanete nepravde. Pri tom. Pored staračke džangrizavosti. ali nema sumnje da je forma ono što čitalački susret sa mitom čini igrom koju je teško prekinuti. Ugrešić. čak i po završetku čitanja knjige. Čini se da produbljivanje problema (ne)jednakosti i (ne)ravnopravnosti polova ipak nije ono što Dubravka Ugrešić vidi u mitu o zloj starici Baba Jagi. Poziv Abe Bagay s kraja romana da se ne zaborave sve one napaćene žene koje vekovima žive u vlasti muškaraca. autorkino eksperimentisanje sa formom romana u funkciji je relativizacije onoga što se obično naziva „glavnom porukom”. čine ravnopravnim tri celine romana Baba Jaga je snijela jaje.

samo simbol starosti koja se ne može pobediti. nije bajka. zabludu po zabludu. Konačno. brzo i lako. Zar u tim godinama ne bi trebalo da ostaju u svojim stanovima. čak ni uz svo „naivno poverenje” da ćemo biti večno mladi. početni nivo. tvrdoglavo nepriznavanje vlastite zaboravnosti. prema kojima mladost najčešće nema razumevanja. društva i dostojanstva. Zato bi roman Baba Jaga je snijela jaje mogao biti i roman-putopis o tome kako se stiže na marginu života. likovima i bajkovitom zapletu. ispijaju jutarnje kafe sa komšinicom. Život. i da je čovek u starosti. kolekcionar znakova što svedoče o prolaznosti majčinog života: požuteli heklani stolnjaci kojih starica odbija da se odrekne. dirljivo brojanje tuđih smrti iza kojih se krije strah od kraja – sve su to svedočanstva o tome da kurs iz privikavanja na starost ima samo jedan. bankama? U prezentu. prvi deo bi mogao nositi naslov Starost za početnike. Otuda i bajkovitost drugog dela nije samo u njegovoj narativnoj strukturi. ustaju u cik zore. Ako je treća celina romana naslovljena Baba Jaga za početnike. kako se postaje „sporedan lik”: jednostavno. ipak.zaboravnosti i isključivosti. mnogo brže nego što bi se moglo očekivati. a onda čitavo pre podne provedu praveći redove u čekaonicama domova zdravlja. Dubravka Ugrešić problematizuje i one aspekte starenja koji izazivaju izvesno saosećanje. uvek početnik. u mitskom svetu sve se može u sve preobratiti. već najpre u činjenici da nema ničega stereotipnog u priči o tri starice koje odlučuju da „pod stare dane” posete welness-centar i tamo uživaju u raznovrsnim programima za podmlađivanje. stereotip po stereotip. kad već nije mogla da bude mitski junak neizmernih moći. čak i svojoj. ali starost se nikada ne preobraća u mladost. svaki drugačiji koncept izgleda nezamisliv i – bajkovit. A Baba Jaga je. 158 . u poštama. Pripovedačica se ovde javlja kao svedok starenja sopstvene majke.

uvek se trude da prekorače „rampu”. a urušava svaki smisao i sistemi vrednosti. kao u nekoj koncertnoj dvorani. nakon uvoda koji oslikava ratne okolnosti i izvitoperene aktere bratoubilačkih sukoba u kojima se bude najmračniji porivi. Ta slika priziva novozavetne predstave uz inverziju vremenskog sleda događaja. s izvesnim impulsima hiršćanske simbolike. duhovnih i društvenih slomova i ožiljaka koji za njima ostaju. dodatak koji suštinski odudara od tkiva ostalih tekstova. od bližnjih. slični junaci). pa i za svoje mučitelje i za grešno potomstvo koje ga blati sve do naših dana. obrubljuju priče hronotopski situirane u milje nedavnih ratova na našim prostorima. poput rama. tamničke rešetke i zidovi duševne bolnice. Akteri Demićevih priča. pripovedači. u uvodnoj priči pod naslovom „Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum”. 2008) Svojom najnovijom knjigom Mirko Demić priređuje čitaocima Concerto grosso (kako stoji u podnaslovu) u jedanaest stavova i dosledno u molskom tonalitetu. potrta je i prostorna i vremenska granica. Time je postignut zanimljiv efekt pogleda s druge strane. Završna priča (ne računajući „Kadencu”. ratnih sukoba. i u oba slučaja reč je o preplitanju sakralnog i oskrvnuća. čitalac će zakoračiti na trusno područje istorijskih preloma. kako prema publici. emotivnih. ali i nerazumevanje. Otvarajući njegovu zbirku kratke proze. Sve priče objedinjene su širim tematskim krugom unutar kojega se grupišu nekolika motivska jezgra. operi ili pozorištu. dinamični dijalog začinjen crnohumornim dosetkama dočarava bogohulno ruganje statui Hrista skinutoj s krsta. porodice. bilo da glume ili posmatraju. suvremenika. bilo da pričaju ili pišu svoja sećanja i ispovesti. ali je mesto pripovedača svedoka-učesnika ovde zauzeo svedok-posmatrač oličen u portretu starca na fotografiji na zidu. naglašavajući iščašenost i izobličenost ljudske surovosti.RAZMENA DAROVA Milica Mirković ISKUŠENJA I ISKUŠAVANJA GRANICE (Mirko Demić: Molski akordi. Agora. s punim potencijalom raznolikosti koju taj pojam i njegovi pojavni oblici nose. već se nižu u hronološkom poretku po vremenu zbivanja u svakom od njih. s onog sveta. ali su pravci njihovog međusobnog delovanja suprotni. Izuzimajući okvirne priče. strah i otuđenje. tako i u sopstvenom vremenu i okruženju. Naime. sunarodnika. međa koja deli junake od ostalog sveta. Demićevu zbirku. kao varijacije dominantnog problema – granice. netrpeljivost. Zrenjanin. Granicu nameću istorijske i političke prilike. učesnici i svedoci. a ti okovi sputavaju Demićeve junake više no fizičke barijere. Budući da je zajednički imenitelj svih ovih priča politički 159 . iako se na njih odnosi) takođe je svedočanstvo iz prethodnog rata. užasima rata. Ključni pojam svih priča u Molskim akordima jeste granica. zamišljenu ili stvarnu granicu. nemi svedok je prozborio. preci se nastavljaju u potomcima i život se ne gasi uprkos stradanjima i haranju. ili ćute svoju muku i tugu. tekstovi u Demićevoj zbirci nisu grupisani prema izrazitijim kriterijumima (uži motivski krug. uskogrudost. suprotstavljajući bezdušno ismevanje jevanđeljskom oplakivanju mrtvoga sina Božjeg koji se žrtvovao za sav ljudski rod.

vrlo se često među njima uspostavlja veza. naciji kojoj pripada i zajednici u kojoj živi. da zatru svoj identitet koji ih izdvaja i obeležava. preko epistolarnih ili dijaloških obraćanja drugom licu. Tako su se u ovoj zbirci našle ispovesti u obliku dnevničkih zapisa ili uhvaćene u svesti junaka. sputani društvenim okolnostima ili sopstvenom nemoći. ali i običnih ljudi na koje se obrušila lavina političkih previranja. da ćutanjem ili pisanjem ponište sebe. krug literarnih doziva Demićeve zbirke mnogo je širi i priziva. Ukoliko sâm pripovedač nije i glavni junak priče. bez beleženja. Omer-paša Latas. svesno ili nesvesno odnarođene patriote (Ignjatović. bilo kroz aluzije i motive u samim pričama ili kroz moto kojim otpočinje većina priča. žele da se izgube u masi. Bilo da igraju političke priče („Život je predstava za druge”) ili pričaju političke igre. tuga i patnja siguran put za sve. Likovi Molskih akorda uvek su u nekoj vrsti rascepa. Opredeljujući se za kratku prozu. neprilagođeni poželjnim modelima mišljenja i istupanja. moralnog ili duševnog. čak uslovljenost sudbine junaka političkim strujanjima. ali i slična sudbina u okruženju koje ih ne razume. zaluđeni ili ludi. Za razliku od političkog kruga. odnosno jugoslovenske književnosti. Jedan od dominantnih motiva ovih priča jeste i preispitivanje ličnog odnosa junaka prema otadžbini. Helderlina. Koder). ideologijom. Možda su među najuspelijima upravo odnosi srodnosti po izboru među piscima različitih epoha. trežnjenje od ideala. pokušavaju da iskorače iz te teskobe. Adam Pribićević). okovani dužnošću. do stanovišta sveznajućeg naratora ili oneobičenog posmatrača-paciensa u vidu uramljenog portreta. „Luk i voda”). a ti problemi prelomljeni su kroz likove književnika. zatočeni u kaznionama i ludnicama. odbačenosti i sputanosti. ponižava i odbacuje (Petar Kočić i Sava Mrkalj. do Gombroviča. satrpetna ili suparnička. Pesoe i Kiša. Demić je svojom knjigom obuhvatio oko vek i po srpske. ili su pak izolovani. koji s naših prostora iskoračuje jedino prema Rusiji. Srezojević. ni u književnost (Ignjatović. na kraju svi oni ipak ostaju ničiji. jasno kazivanje. iako dve suprotne krajnosti. kako antičke i biblijske tekstove. priče u kojima dominira dijalog. s kojima ih veže umetnička i intelektualna bliskost. Neki od njih izlaz traže u paralelnim svetovima izborom po srodnosti s duhovima iz drugog vremena. nikada potpuno ukorenjeni ni u narod. od revolucionarne 1848. osveži neobičnim pripovedačkim pozicijama i formama naracije. zanesenjaštvom ili čežnjom. množinskih oblika u kazivanju svedoka-učesnika. Čehova. pisac se trudi da na nevelikom prostoru ostvari što veću raznolikost narativnih postupaka. podjednako sigurno vode ka nepoželjnosti. rastrzani između sopstvenih osećanja i nametnutih uloga. Jedino je nesreća. te Dušan Srezojević i Fridrih Helderlin u „Molskim akordima”). Stigmatizacija i marginalizacija. državnika. ni u politiku. slom vrednosti.kontekst. bilo srodnička ili sunarodnička. a znani i neznani junaci ovih priča. nastojeći da relativno jednostavno. Pokušaj prelaska granice uočljiv je i na formalno-kompozicionom planu Demićevih priča. Pozicija pripovedača varira se u širokom luku od ličnih ispovesti u ja-formi. a tako i svoju gorčinu („Nomen nescio”. i samo se granice bola ničim ne mogu prevazići. koji ponekad doprinosi dramskoj napetosti ili iskazuje dileme i suštinske stavove junaka. tako i pisce poput Vajlda. „Žitije Nikole Čučkovića”. U prelomnim trenucima svako od njih doživljava spoznaju bezizlaznosti. prećutne ili otvorene mistifikacije pisama. do nedavnih građanskih ratova i uličnih protesta na samom kraju XX stoleća. 160 . izopšteni i odbačeni ili svojevoljno povučeni do granice samoponištenja. neopterećeno stilskim bravurama. Drugi su izgnanici koji teže da se utope u novu sredinu. pa i slom živaca.

Ipak. Iako nema neangažovane književnosti.čak kultura i jezika. u izvesnom smislu. kao i izokrenuta perspektiva svedočenja fotografije pretka o docnijim zbivanjima i viđenje potomaka iz vizure onostranog. zagraničnog. motive. talentom i stradalničkom sudbinom. svrhe i snage umetničkog stvaranja. Presudni kvalitet njegovih Molskih akorda jesu univerzalne ljudske dileme. zatiranja prošlosti i neizbežnost sećanja i pamćenja. posebno u burnim vremenima i na prostorima stalnih previranja. teško je u tome naći pravu meru. ali i nehtenja) prilagođavanja. kao i promišljanje smisla. 161 . Mirko Demić je molskim minijaturama istupio na „rampu”. ali bliskih duhom. Upravo je „Kadenca”. jer pisac ume da iznenadi i zadrži pažnju kako smenjivanjem različitih narativnih postupaka. izlišan disharmonični dodatak koji sužava upućivačko polje priča na one konkretne junake. utisak o kvalitetu i snazi kompozicije umnogome zavisi i od nadahnuća interpretacije. sluha i osetljivosti umetničkog nerva čitalaca. ipak opterećuje ovu prozu. zapadajući u praznu raspričanost. strukturne. Ukupni utisak o proznom koncertu Mirka Demića i njegovim pokušajima da uskladi oscilacije na osetljivoj granici književnosti i vanumetničkih elemenata ostaje u senci pojedinačnih uspelih priča kojima piscu polazi za perom da uskomeša ustaljeni poredak. metafora. osećanje nepripadanja. Osnovna slabost Demićeve proze jeste njegova lična stvaralačka nesigurnost u snagu svog izraza. reklo bi se. Ta pomanjkanja. nemogućnost (u smislu nemoći. zagrobnog. problem nerazumevanja okoline za posebnog. Saznanje o tome „šta je pisac hteo da kaže” ograničava čitaoce i umanjuje snagu i vrednost inače solidne i interesantne proze. a gotovo dosledno insistiranje na uplivima političkih činilaca u literarna strujanja u opsegu proze Demićevog stvaralačkog daha i dometa nije najjača strana priča. tako i zanimljivim izborom motiva i uočenim intertekstualnim dozivima. nadarenog pojedinca. najslabija karika knjige. da pomeri međe i uglove posmatranja. Mada je poslužio kao plodno motivsko jezgro i još jedan od vidova konkretizacije pojma granice. nisu posledica zanatske neveštosti ili nedostatka svežine ideja. međusobni odnos književnosti i politike. odnose i značenja koja je autor imao na umu stvarajući ih. tematske. Borhesovski manir nije se uspešno nakalemio na Demićeve priče umnogome različite prirode i inspiracije. iskorenjenosti. pa stoga često pretrpava tekstove nepotrebnim objašnjenjima. Demiću ne polazi uvek za rukom da savlada ograničenja i uzleti ka vrhuncima savremenog proznog stvaralaštva. rasvetljavanjima aluzija. Uza sve težnje da se prekorače i ponište nasleđene i nametnute granice. koja zaključuje piščev veliki koncert kratke proze. koja se ponakad graniči s nepoverenjem prema čitaocima. i potrebno mu je samo malo više pouzdanja u snagu sopstvenog izraza i poverenja u literarni senzibilitet publike pa da njegova proza prevaziđe granicu. žanrovske i poetičke. pokušaji potiranja.

Sabiranje životnog iskustva u konvencijama kratke priče ili pesme traži makar zrno ili iluziju nakupljene mudrosti. Halilović zaključuje: „Da bar znamo kakav 162 . skočio u vodu da spase njegove listove i utopio se. / Ali ništa mu od spisa nije došlo do nas”. jer onaj ko priču doživljava. i pouke i poente kao momenta postizanja efekta u tekstu. Beograd. toliko i za relaciju zajednica-govornik. Shvatajući to. Kažu mi da je to / Mesec. onoj materiji proživljenog i iskustvenog. a posebno prvo lice jednine ili množine prezenta kao dominantno vreme. pa treće. Često je. dok ne počne da znači drugo. Naravno. Možda su i najzanimljivije one pesme u kojima se može naići na autopoetičke reference i promišljanja. arhetipsko. i ta mudrost što prethodi tački kao konačnoj i svačijoj poenti. Tehnika sabiranja značenja i poentiranja u malom. ali / šta mogu učiniti sa jednom reči i jednom mitologijom”. Pisao je još Borhes: „Nema ničeg starog pod suncem. vezuje se koliko za relaciju govornik-slušalac. pa sedma. pak. a ponekad ni u tome. ali ipak ne u potpunosti. Takva je i legenda po kojoj je Mastej.Sonja Veselinović DOMIŠLJANJE ARHEOLOGIJE (Enes Halilović: Listovi na vodi. potpuno je nevažno. ali na večni način”. mitologijom i raznim skazanijima. Podudarnosti je možda previše i uvek je to jedna od one četiri priče. budući da se nekome nešto kazuje uvek sa željom da se na kraju postigne određeni efekat i uticaj na slušaoca. a nekada u daleko dužim pesmama. sin ovoga pisca. Da bi nam ispričao svoje pesme. iskosa pogleda. Pesma „O Masteju” počinje. To da li Enes Halilović Borhesa smatra za svog duhovnog oca ili uzor. Sve se događa prvi put. Komunikacijski proces. Veoma je za ovu dimenziju njegovog stvaranja važna kazivalačka crta pesama. Kolektiv se i gramatičkim oblicima provlači kao referentna tačka pesme. Razlika je možda samo u količini naracije i njenoj ulozi. doživljava je po prvi put. Česte su deiktike kojima se naglašava aspekt kazivanja. nije Halilović u svakoj pesmi podjednako uspešan dok primenjuje ovaj svoj postupak. samo jedna od konvencija. A opet isto. razvijajući pažljivo narativnu nit. stihovima: „Znamo da je postojao nekad pisac Valgije Ruf. Halilović se poštapa istorijom. tako. mitologiju da nakrivi. jednako je prisutna i u njegovim pričama i u pesmama. 2007) Poznati argentinski pripovedač napisao je jednom: „Video sam nešto belo na nebu. odnosno priče koja se prenosi. na kome se insistira kao na jednom od ključnih elemenata pesme. Prosveta. Daleko je bitnija činjenica da je Halilović umeo od njega da nauči šta može sa jednom reči i jednom mitologijom – reč da ponavlja dok se iz nje ne izrodi druga. Halilović dolazi do svog specifičnog pristupa građi. a svoje reči upravljale prema sličnim poetičkim zahtevima i smernicama. pa sasvim deseto nešto. koji nekada pokušava da realizuje u tri-četiri stiha. Njegove kratke priče i pesme crpele su svoju građu iz istog čvorišta mitologija. poigravajući se statusom životne mudrosti kao takve. pa treća. Halilovićeva nova pesnička knjiga Listovi na vodi poetički se ne razlikuje mnogo od njegove knjige kratkih priča Kapilarne pojave (2006).

njemu je potrebna priča. // U vremenu postoji / Kazivanje u Koje nema nikakve sumnje”). da bi njihov autor uplitanjem istorijskih referenci doveo do ukrštanja planova i problematizovanja obaju. svekolika je književnost rasuta po vodi. Odzvanjanje arhetipskih slika u nesrodnim i udaljenim tačkama istorije. dakle. Bez čitalaca. Tako u pesmi „Santo subito” polazi od zahteva naroda na sahrani Jovana Pavla II da se on odmah proglasi svecem. te zatim priziva stari sukob Grčke i Rima da bi razmotrio ko je dalje dospeo. U pesmi „Smokva i maslina i Gora sinajska” osvetljava se međuuticaj iskustva i opevavanja iskustva: „Danas. ko je stvarni pobednik u vekovnom nadmetanju („Plače li Grčka danas? Zavidna da li je ona? / Kud ostaju svi polisi njeni. koji je za delo primaran i uvek prethodi procenama istorije književnosti. Jednostavnim. neočekivani obrt. Na osoben način prelistavajući istoriju. prezrenog pisca i čitaoca tragaoca. deinde philosophari. ona večita. Njena vrednost za istoriju književnosti može biti srazmerna broju privrženika koji bi se bacili u vodu u nastojanju da listove sakupe i sačuvaju. ali. koje se ponekad vezuje za neki konkretni detalj današnjice. ali ne simplifikuju. radoznao i istrajan čitalac. kud ode suparnik Rim?”). Tamo ga može pronaći posvećenik. Njegovo promišljanje bića poezije odražava se i u minijaturi „Kad bi”. dostaje i samo jedan. Ponegde se Halilović i podsmehne nastojanjima arheologa da protumače davno nestali svet. Pesnikova usredsređenost na proživljeno možda prati i onu drevnu mudrost – Primum vivere.RAZMENA DAROVA je čitalac bio sin mu Mastej. Kontemplativna. pronalazimo one listove na vodi iz naslova zbirke. U ovoj pesmi. alhemijskim moćima. kao da želi da ukaže na to da su rešenja nedoumica gotovo uvek ona najjednostavnija. pesmi o otkrivanju pisca koji „piše samo na zadnjim stranicama debelih knjiga”. da bi na kraju u jedno sabrao čitav taj niz ljudi koji uporno liče jedni na druge. ali onaj pravi. koja glasi: „Kad bi zaista postojao / Orfej. Čini se da je u dužim pesmama teže postići efekat ili obrt kojima teži energija izraza ovog autora. beleže. pronaći će sam sebe kada naredni put bude čitao Tihi Don ili 1001 noć. narativni segment. mnogo je nas u zemlji. preispitivanje porekla uvođenjem motiva groblja. i ovde se provlači kao dominantna crta pesničke slike. Za tom mišlju pesnik ide i u „Slučaju”. // I mislim na dan / Kad sam // U hladu masline / Čitao poeziju”. No. kostiju. // Da li bi čitao poeziju?” Pomalo čak i insistira autor Listova na vodi na različitim varijantama skrivenog pisca. sve to uspostavlja jedan pesnički svet u kome se naporednosti uočavaju. za život dela. istočnjačka smirenost. U pesmi „Toga candida rimskog kandidata” nailazimo na stihove: „Tumače arheolozi život i smrt. neukrašenim jezikom uvodi Halilović u nekim pesmama čitaoca u svoju naporednu postavku vremena prošlih i vremena iskazivanja. pak. / Slutili bi kakve elegije / Zgubi Valgije Ruf”. Halilović se ne zaustavlja na tom meditativnom nivou. arheologije. i da ga niko ne pronađe. Potencirajući finale pesme. Nekolicina pesama nastaje oko određenih anegdotskih ili aktuelnih događaja. tumače / Da su ljudi u tom gradu vjerovali kako se iz 163 . u hladu poezije / Čitam maslinu. ne doprinose u dovoljnoj meri ukupnom utisku. pesnik katkad ide nauštrb celine. No. Tako se u ovoj pesmi najzanimljiviji redovi nalaze u sredini („Mnogo je zemlje iza čela. koji bi mogli da ukazuju i na određenu ulogu i sudbinu književnosti. u pesmi „Prvi i zadnji” odbrojava do islamskog pesnika i mistika Rumija i persijskog vladara Kira i dalje. a zapravo liče na zemlju. Ona svoj smisao nalazi tek u konkretnom čitaocu. čije se umeće graniči sa magijskim. budući nenaglašeni. nesvesnog pisca. koja proizlazi iz pravovremene spoznaje.

u suštini.groba putuje / Na onaj svijet pa je mrtvome potrebna čaša. U „Novoj arheologiji”. / Da se okrijepi na putu / I novčić. na trgu / Kakvom il bilo gdje. ljubavnika ili skitnice. uprkos uklopljenosti u dominirajući ton pesme ili pak sociolekt. javno. // pod brdom gdje sam rođen / neko zamiče ka borju čija je smola tekla kroz moje rane strofe / i kasne simfonije. 164 . budući da pesnik ne može imati dovoljno kredibiliteta za javnost da bi se uopšte mogao napraviti ludim. Kontrast glasnogovorništva na radio-talasima i želje za zamicanjem u predele detinjstva. nije Halilović uvek toliko uspešan u poentiranju i zaokruživanju pesama u Listovima na vodi. I tu Halilovićeva završnica zvuči efektno i ubedljivo. recimo. sitnoj istorijskoj boraniji. „Ako si nekad čitao stihove svoje. deluju bombastično u celini ove ipak dosta suptilnije zbirke.” Ovo je jedna od retkih pesama u kojima se lirski subjekt povlači u intimu i odriče se glasne komunikacije i svoje žive jezičke veze sa kolektivom. bez hljeba ostao”. poetičkih programa. Naravno. Njihovo teoretisanje suočava se sa problemom kada u jednom grobu pronađu češalj. Ona nije ujednačena po svom estetskom domašaju.. Takvu finu. on uviđa sav besmisao takvog pokušaja danas. I Enes Halilović je načinio zanimljivu knjigu. Pa možda i prikaz u malom njenog unutrašnjeg trvenja. jedna je od najlepših pesničkih slika ove zbirke. u grobu ćelavog čoveka. stihovi „Nazadak pogodio i Napredak” ili „Dobio šećer. Pozivajući se na Solonovo pevanje o Salamini. da plati prevoz”. s obzirom na to da pesnik nekada ide više za efektom nego za dubljim značenjem ili uobličenjem celine. možda neki krupniji smisao od komunikacije ne treba ni tražiti. sukoba dveju vizija. Kada je reč o našim rodovima. Takvu problematiku. to su dve ključne okosnice Halilovićevog pesničkog izraza. u inkognito travara. obrađuje i „Pismo Plutarhu”. pred ruljom tom. Uprkos svemu tome. a istovremeno i svest o tome da pesnika retko ko za ozbiljno uzima i uvažava njegove reči. smrt gora od smrti svih”. Potreba za širom komunikacijom kroz pesmu. tananu emociju dočarava pesma „Usputni autoportret u iščekivanju jutra kada će sunce izići sa Zapada”: „Nazirem. poezija pronalazi svoje moduse opstajanja.. A ni pesnika skrivenim. / Ti više nikad ne moraš da se napraviš lud – / A to je. ali čitaoca svakako ne ostavlja ravnodušnim. Plutarhu. budući neočekivano jednostavna – „Mora da je imao biografiju”.

i moglo bi se reći da je poetski „najproduktivniji”. Pesme „Pastir traži dno neba”. Zagledan je pesnik u cveće („cveće svih boja”). možda najbolje iskazuju spoj patnje i čežnje za lepotom u punom (kristalisanom) sjaju. i kroz druge pesme proleti. „Želja i oproštaj”. „Inat na kraju veka”. Paun peva o ptičijem letu. bez patetike koja traži samilost. I sam je dobio ime po ptici. travu i zvezde („do krajnjih zvezda”). a sve u kontekstu intimnog doživljaja. pa umro mlad. bez naslova. U njoj je „sabrana visina oka od veđa do krajnjih zvezda”. 2006) Bio jednom divan pesnik. „i opet ptice” što ga „umornog muče” i misaona nit „na jednoj čistoj stazi na jednoj dobroj stopi”. O svojim bolesničkim snovima. pesnik peva suzdržano.RAZMENA DAROVA Anđelko Erdeljanin OD CVEĆA DO KRAJNJIH ZVEZDA (Paun Petronijević: Prebelo jedro. a ona. u srpskoj poeziji. Čitavu muževnu mladost proveo je bolujući. o jatima. U ovom izboru se nalazi ciklus Crveni kašalj i u njemu pesma „Mi grudni”. izdvojivši iz same pesme reči za uvodni naslov – Do krajnjih zvezda. 1962). to je bio čest slučaj. ali otvoreno i upečatljivo imenuje boljku u svim njenim vidovima. Svitak i UKS . Paun je bolovao dvanaest. Jedan od njih je Paun Petronijević (Ribaševina. o pojedinačnoj ptici (ševa. „Poruka” i dr. kao što su „Glas koji nešto želi da kaže”. ima svesti o bolesti i smrti. Priređivač je dobro izabrao uvodnu pesmu. a ima primera i u dvadesetom. godišnjice rođenja (izbor i pogovor Milijan Despotović). „svenuto cveće” i ptice. U tome krugu lepote je i žena. rečite metafore u naslovima koje bolničku dijagnozu pretvaraju u esenciju bola. tu su „bedra zrele žene” i „čežnja daleka”. U tako mladim godinama pesnik već zna da mu je poezija najjača spona sa životom. raskošnoj ptici iz dvorske bašte (u njegovom slučaju reč je o bašti pesništva i bola). ta mala ptica (kadikad – tica).. grlica. o odbegloj ptici. Jedna pesma nosi naslov „Mala ptica”. Impresivna je simbolika ptice u Paunovoj poeziji. u slojevitom spletu emocija i misli. čije su izabrane pesme „(izbor iz obimne pesničke zaostavštine”) objavljene povodom 70. Taj simbol je najviše prisutan. „U očima se svet svršava” i dr. Od nepunih 27 godina.Podružnica za Zlatiborski okrug.. ali njegovim stihovima ipak dominira zdravo osećanje za lepotu i radosti života. U nekim sti- 165 . Tragikom slomljene mladosti snažno se doima u pesmama ljubavnog bola. Takav čitalački doživljaj čine i druge pesme pomenutog ciklusa – „Pismo majci Raji”. što duboko pogađa i srce čitaoca. U njegovim pesmama ima i tuge i žala za nedostignutim. „Trnje i cveće” i „Zasej me cveće moje”. Tu je teskoba pesnika iskazana simbolom brodova stisnutih „kao ptice uhvaćene u procep nevine”. ždral itd). lepoti ptica („ptice kao najlepši znamen”). Požega . U devetnaestom veku. („Do vriska me boli ljubav jedna”). a nije klonuo duhom i potonuo u depresiju. Tom pesmom nagovešten je kompletan tematsko-motivski krug pesništva Pauna Petronijevića. 1936 – Bežanijska kosa.Užice. besanim noćima i postojanim mukama tela Pauna Petronijevića. i ljubav doživljena ili samo željena.

o životu govori zrelo i mudro. o svemu što život čini. predlaže da obavezno razmislimo barem o dva Paunova stiha. za kraj ovog kratkog osvrta. Mala ptica je tako prerasla u višeznačnu parabolu. Jedna i nosi naslov „Misli”.” 166 .” „Nije shvatio niko mene.hovima zapažamo oba velika početna slova: Mala Ptica – kao ime i prezime. U njoj. nalazimo bogate naslage pesničke misli. o prolaznosti. o onome što ostaje. Nisam ni ja shvatio nikog. Ovaj čitalac. u kojoj se može sagledati sav život pesnikov i smisao života. kao i u drugim tekstovima. osuđen na kratak (prekratak) život. I svaka njegova misao podstiče na novo razmišljanje o večnim i uvek novim pitanjima. Mlad pesnik. U sličnom ključu (parabole) mogu se čitati i pesme u ciklusu Nosim svu penu. iz navedene pesme: „Jedan dan vedri može ko brana sve bure bola da srećom spreči. Pesnik razmišlja o čoveku. o životu. u kojem je karakteristična „Bela pesma”.

u Svečanoj sali Platoneuma. u ideji začetog početkom šeste decenije 20. godine. govorio sam o Bulevaru oslobođenja. tada još. Istini za volju. 24. godine. Isto veče. sa svojim nedovoljno definisanim konceptom i gde su se zatrle šanse da on bude. oktobar 1944). Prometej. Autor knjige. U nizu priča. jezikom i prostorom („Dnevnik”. pored drugih. realizovanom 1963-1983. 23. te da se među tada eksponiranima nalaze neke od ličnosti danas mladih i aktivnih urbanista. godine pre podne. a naravno. 2007) Arhitektu Ljubinka Pušića sreo sam 24. nagoveštavajući dalje: „Koliko sutra doći će neki novi urbanisti (a mora se priznati da ih poslednjih godina nikako nije bilo) koji neće pristajati na kompromise van stručno obrazloživih argumenata. 13. sa podnaslovom „Urbana svakodnevica”. godišnjice Dana oslobođenja Novog Sada (23. započetih 8. moram ovde upozoriti na činjenicu obznanjenu u pomenutom „DaNS-u”. već je. u prostorijama Društva arhitekata Novog Sada u Miletićevoj 20. jedan od onih koji su uvršteni u knjigu Pisanje grada. sa tezom da taj bulevar nije samo puka saobraćajnica. 5). projektanata i graditelja 167 . uručio mi je svoju upravo odštampanu knjigu Pisanje grada. Urbana svakodnevica. dotičući se povodom njegovog trasiranja i realizacije. čija se postavka popunjava od sredine prošlog veka sve do danas. decembra 1992. svojevrsna galerija arhitekture. kaže: „ Koliko sutra neko će se možda sa pravom zapitati šta je to što je kvalitetu grada doneo Bul. citirao sam i neke od konstatacija koje je na račun Bulevara. oktobra 2007. oktobra. pa i po posledicama na urbanističko-arhitektonsku sliku grada. u čijem održavanju mi je tada. sa izgradnjom uz oba lica i u zaleđu. aprila 1989. govorio je i dr Ljubinko Pušić. pasionirani ljubitelj „ajnforta”. januar 1999. objavio dr Ljubinko Pušić. u „Dnevniku” od 13. tada još kao bezimenom bulevaru pod brojem 1. sam po sebi. Govoreći o Bulevaru oslobođenja. po cenu dogovornog urbanizma”.RAZMENA DAROVA Slobodan Jovanović NIKADA ZAKASNELI OSVRT (Ljubinko Pušić: Pisanje grada. Predavanje je bilo upriličeno povodom. Bilo je to još jedno predavanje u nizu „Priča o gradu”. ne znajući još da je i taj tekst: „O kom urbanizmu je reč”. aprila 1998. str. kapija i drugih detalja i slojeva graditeljske baštine Novog Sada. kritičku valorizaciju i zaokruženje. pod naslovom „O izgradnji grada Novog Sada”. urbanističkog razvoja i života Novog Sada – galerija na otvorenom. čitavog konteksta poratnog razvoja. uz pomoć ilustrativnog materijala koji je snimio umetnički fotograf Aleksandar Plačkov. godine pod imenom Bulevar 23. urbanistički i arhitektonski koliko-toliko artikulisan”. i ne samo njega. septembra 1998. zastupajući tezu da se identitet grada brani kulturom. oktobra. svojim slajdovima. otvorena još uvek za moguću dopunu. 63. veka. 9. pred članovima Novosadskog kluba. Novi Sad. Iz profesorske tašne izvadio je i sa uobičajenom. i „DaNS”. da je: STVARALAČKA OMLADINA NOVOG SADA U AKCIJI. kolegijalnom posvetom. koju je novosadska izdavačka kuća Prometej izdala krajem leta. pomogao majstor fotografije Srđan Stevanov.

argumentovanu. prema „DaNS-u” br. Nije mi cilj ni to da se oštrini datih ocena suprotstavljam komentarom da ideju o Bul. Mislim da su me neki bar poslušali. odnosno NE PUCAJTE NA URBANISTU. Da bi obezbedili kvalitet života i održivosti trebalo bi da budu „socijalno uključivi. oslobođenja i činjenice o efektima njegove izgradnje sa obodnom arhitekturom. str. ukoliko tako nešto uopšte postoji. međutim. čini se. koji ova knjiga i njena tema zaslužuju od onih autoru sličnih ljudi kojima je. kako je govorio naš veliki Dositej i kako to knjigama. A. znači da smo u gradu” (Draško Ređep. Polić. 12. jer grad još uvek ima dovoljno arhitekata i urbanista koji nisu učestvovali u njegovom zatvoreno-dogovornom kreiranju.savremenog Novog Sada (D. međutim. On sam po sebi mora biti demokratski. na osnovama poznavanja materije i činjenica” (detaljnije u razgovoru koji sam za „Dnevnik”. poštenu i kompletnu raspravu. a dobru knjigu vole. cilj zadržavanje na primeru povodom koga je Pušić kritički izrazio nezadovoljstvo urbanističko-arhitektonskim promašajima za kakve očigledno smatra način prosecanja i izgradnju Bulevara oslobođenja i ne samo njega u Novom Sadu. Ali. ekološki efektivni i dobro dizajnirani” (R. 107). Rodžers. kako Pušić kaže. smirenije i odgovornije. „koji se profesionalno bave gradom. Samoj knjizi. 1985. da su „srce naše kulture i pokretači ekonomije”. Imajući u vidu sve što se dešavalo poslednjih decenija. 1979. ostajem sklon dodatku: „Ne bi trebalo ni u prenosnom smislu pucati na urbaniste kao na nekakve krivce za sve moguće i nemoguće nedaće i nepodobnosti naših novih naselja. jer danas se gradom svi bave”. Ž. Zalažem se za kulturni dijalog kao takav. Ferik. U pravu je Pušić. ljudi koji su „zavisnici grada”. vraćao sam se često i vraćam se detaljnim iščitavanjem. Razgovori sa Matićem. „Knjige. str. Mislim. međutim. 2. tehnike i prakse jer je to. decembar 2006). S. da stoji još uvek onaj davni i poznati naslov jednog teksta dr Zorana Manevića: NE PUCAJTE NA ARHITEKTU. Značajan i indirektno-potvrdni stav mom komentaru može biti završni citat Pušićevog teksta iz 1989. koji iz njega ne žele i ne mogu da pobegnu. češće. vodio sa novinarkom Nevenom Simin). uvek sa osećajem dužnosti na osvrt bar. Ne zatvoren u urbanističke institucije grada. Obradovalo me je kada sam. 56. jer istina je da su gradovi u funkciji ličnih kontakata ljudi. razmene ideja i trgovine. 168 . godine (u knjizi Pisanje grada. Karadžić i neki drugi koji zavidne karijere postižu u inostranstvu). Sve ruže Srbije. Treba rađe razgovarati. Taj pomak mogu učiniti samo oni koji razumeju i vole ovaj grad. „grad utočište”. pre svega treba sagledavati na nivou idejnog koncepta i u svetlu razvojnih elemenata ukupnog poratnog rasta grada i svih uslovljenosti za to. Od tog „svi” (da li) i onog „niko” (da li). kolegijalnu. Firanji. Nije mi. tolerantnije. 116-120) koji glasi: „Ja se pre svega zalažem za stručnu. kako je to govorio Dušan Matić: „Mi razgovaramo. ali za stručni dogovor jesu. . T. knjige. daleko više. a ne zvona i praporce” dakle. Ivanović. ovde i za nas čini arhitekta Pušić. stvar detaljnijeg i svestranijeg razmatranja. Ne želim sada i ovde ni da branim institucije koje su se urbanizmom u Novom Sadu bavile. jer nisu samo oni krivci za sve. da su takođe potrebne svestranije analize i rasprave. nakon prvog preleta po sadržaju tekstova u njoj. tokom ovog proleća. ni iz njihove svesti nikada ne treba da se izgubi saznanje da će se grad razvijati i graditi i posle njih”. a pri svemu tome dijalog jeste osnovni indikator gradskosti i prepoznavanja grada. deo tekstova iz Pušićeve knjige pročitavao u feljtonu „Dnevnika”. Mogao sam da ih preporučim za čitanje prijateljima koji novaca za knjige nemaju. niti da „aboliram” „stručne” i „nestručne” koji su bili akteri urbane politike. Aranđelovac.

Pušić oslanja i kojom se kao njegov đak inspiriše („Gradoslovar”. godine. „Politika” 10. I eto nas. „O sreći u gradovima”). svi Pušićevi tekstovi. str. jun 1999. 1975) ili kako je naš uvaženi arhitekta i urbanista. Amsterdama. tri decenije od Bogdanovićevog apela. nesporno. taj nije miran. „Dokle dopire ljudski glas”. skoro pre tri decenije. mart 1963)! Knjiga Pisanje grada pobuđuje dva toka – dve linije mogućih odgovora. kolektivnog ispisivanja gradova” ( Bogdan Bogdanović. 1952). svojevrsni su lični refleksi njegovi na stvarnost urbanog okruženja u kome živi ili u kom se sticajem okolnosti kretao i povremeno boravio. ponovo pred pitanjem koje logično sledi: ima li u svim tim razmišljanjima. izgubljena ili oteta. Drugi kreće ka stalnom podstrekivanju stručne i šire javnosti na borbu za puno učešće u javnim poslovima pisanja grada. te o onim aspektima urbaniteta i urbane prakse koja nam je često. knjigom Pisanje grada. kao i dnevnoj štampi. 24. „Grad i budućnost”. citirao Perikla: „Ko ničim ne učestvuje u stvarima svojeg grada. učinio je svakako. objavio. dodatnih pitanja i rasprava. Novi Sad. Branko Maksimović. još češće bila nedostignuta. mentalitet. urbanolog i redovni profesor sociologije grada i sociologije okruženja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. prakse i mogućnosti „kolektivnog ispisivanja gradova”. 26. kao delu učešća građana „u javnim častima i upravi” grada. dodatni doprinos zalaganju za vaspostavljanje one druge. politikom manipulisana. vredan kulturni gest. ljude. u svim tekstovima reč je zapravo o Novom Sadu ili o bliskom Beogradu. U svom ogledu na temu Za i protiv grada. odlukom da u najnoviju svoju knjigu složi 77 kraćih tekstova (Pušić ih naziva minuskulama) nastalih između 1981-2004. 6-7). Pušić se sada. kod nas retko uspešnih i vrsnih znalaca „zaboravljene veštine čitanja i razumevanja gradova” koji nam je sopstveno čitanje grada predstavio i posebnom knjigom pod tim naslovom (Ljubinko pušić. dr Ljubinko Pušić (Novi Sad. opredelio za lični. Jedan ide ka problematizovanju ideja. novembar 1979). a. Naslovima i sadržajem koji se tiču tema istraživačkog i naučnog rada. kako je govorio Aristotel (Franjo Petrić. godine. „DaNS” br. Kao jedan od onih. nazivao „još značajnijom i budućom veštinom zajedničkog. Bolonje i drugih evropskih gradova. Koliko god da evociraju i apostrofiraju zapažanja vezana za život. sećam se svakako i onih već davnih pitanja velikog Nikole Dobrovića „O jedinstvu i zasebnosti arhitekture i urbanizma i njegove varljivosti” („Šta je urbanizam”. 1995). od 1987. 13. „Urbs i logos”. nekog kontinuiteta u cikličnoj razvojnoj spirali ili je sve to samo stalno obnavljanje kroz vreme nekih večitih istina o gradu? Ima li tu nekog pomaka? Kada.Arhitekta. podsećam na Bogdanovića i svu njegovu dokumentaciju i argumentaciju na koju se. dakle. otuđena. podsećanjima i apelima za obnovom drevnih veština i praktičnih pokušaja kolektivnog ispisivanja gradova i pisanja grada. do 2007. april 1989. Njegov izdavač takođe. od kojih su samo dva do sada bila publikovana („O kom je urbanizmu reč? Grad mora da bude važniji od malih urbanističkih kalkulacuja”. zanemarene veštine koju je protomajstor Bogdan. nego je rđav građanin” („Pravo građana na urbanizam 169 . Praga. neopravdano i pravovremeno manjkala. „Dnevnik”. a zaboravljeno pravo na grad ipak povrate”. pa i prakse koju je kao urbanista upražnjavao. „Grad i smrt”. posle sedam zapaženih knjiga koje je. urbanitet Vajmara. Sretan grad. te niza tekstova u stručnoj publicistici. Zagreb. jer „samo je onaj građanin pravi koji učestvuje u tim javnim častima i upravi”. i „Grad i rat”. Čitanje grada: Između duha i materije. Bogdan Bogdanović je apelovao da se ta „od vajkada divna majstorija i veliko ljudsko. „Politika”. Varšave.

Ko ume da čita taj će to razumeti! Nepismenima. na putu povratka suštastvu umetnosti građenja. 2004). svesni ili ne njegovog odvijanja. te u njegovom kritičkom reago- 170 . str. otkrivaju se novi sociološki aspekti arhitekture kao kulture prostora. najpre instinktivno. Svoj zakasneli osvrt na Pušićevo Pisanje grada. čini mi se. pišem još uvek sa istim onim uverenjem koje sam imao objavljujući u „Dnevniku” svoj prvi prilog (13. tek tako edukovani. a povodom urbane svakodnevice. 26. Beograd. doživljavaju ili ga samo usputno prate. kako bi rekao Tit Lukrecije Kar. potrebu istinskog dijaloga u funkciji i na tragu jednog novog pisanja grada. U svakom slučaju menja se i značenje urbanog prostora. januara 1966). Grad u istoriji Evrope. tako i na Fakultetu tehničkih nauka. septembar 2004. na iste povode svakodnevlja i kasnije: uverenjem da će se pisanje grada kad-tad rehabilitovati ili se uspostaviti kao društveno smisleni napor i praksa. „Politika”. slabosti sistema institucija i ustanova. po prirodi stvari. raznih zavoda za planiranje. (Beograd organizuje Nedelju arhitekture. U simbiozi rada sa studentima. sa perspektivom da ih dugotrajno ili trajno snose. Staza obrazovanja. Dok se pomenuti proces širenja. Centar za nove medije Kuda. Građani koji taj proces proživljavaju. zaštitu. već je moguće i bez zidanja novih zgrada. ili da je u fazi tekuće „razgradnje”. Pušić nas podseća na činjenicu da nam je grad ponovo u burnom procesu još jedne faze „permanentne rekonstrukcije”. dok „modeli deklarativne demokratije”. 2003). ČIP 3/12. potrebu za kritikom. jer urbani prostor nije uvek i nije samo urbana teritorija (Saskia Sacen. Novi Sad. a potom i fizički osete pozitivne ili negativne strane i posledice tih promena. „Urbani prostor menja svoj oblik. u svoj mnogostrukosti izraza i pravaca.) Zašto? Zato što bi. Na obe linije. prema „DaNS-u” br. Pušić skromno i izokola urgira potrebu za javnošću. 24). Savremena arhitektura je. putem stvarne demokratije. Dodao bih: otvaraju se mogućnosti za sociologiju arhitektonskih kultura. a do nje staza sazrevanja i tolerancije. za preuzimanjem odgovornosti. kako na Filozofskom. kulture. pak. naravno. a urbanu transformaciju prate sukobi liberalistički usmerene većine i velika grundiranja dojučerašnje arhitekture i urbanizma” (Stefano Boeri. odvija tempom i obimom koji ima dalekosežne posledice po psiho-fizičko stanje građana i njihovu elementarnu bezbednost. značaja i uticaja na sopstveni život i život grada. potrebno je intenzivirati rad i angažman struke i politike. budući arhitekti i urbanisti ili angažovani građani mogli da odgovore na ono duhovito izrečeno očekivanje dr Ranka Radovića u pristupnom predavanju prilikom osnivanja Novosadske arhitektonske škole (1977). Zagreb. izgradnju i mnogo šta drugo u funkciji grada ometaju upravljanje delovima teritorija „odozgo”. kako bi se izrazili urbanisti. Postojanje dve Hrvatske. a Novi Sad ima svoje Dane arhitekture. jer je urbanizam prevashodno pitanje politike i autonomije gradova i preuzimanja odgovornosti za njihov razvoj (Leonardo Benevolo. menjanje oblika moguće je ne samo enormnim obimom gradnje. Sa istim uverenjem danas osećam potrebu da pobudama kolege Pušiću pružim podršku u beleženju i detekciji svih onih pojava koje jesu „urbana svakodnevica. treba škola. maj 1979). Nove društvene ontologije u doba totalne komunikacije. pa i „interno. prvi su koji. 47.svog grada”. „rastakanja” grada (termin Pušićev). urbanizam. rasta.org.” Da! Ali. kada kroz četiri decenije budu odlazili u penziju kakav će odgovor imati na pitanje jesu li i šta su ostavili iza sebe kao njegovi bivši studenti. učenja i privikavanja urbanom redu i zakonu. čini mi se. na odseku arhitekture ili kroz rad sa građanima i među njima. da bi voleo da ih čuje.

graditi kreativno izuzetno teško („Polja”. kvalitetu takve podloge i njenom postavljanju ne dajemo sopstveni doprinos. On ima svoju budućnost. dakle. za čitanje Pušićeve knjige. stekla se ili se stiče odgovarajuća podloga za njega (postojanje i efikasno delovanje suvisle zakonske regulative. br. uređenju ili preuređenju prostora. njegovo lice i dušu. izrada i usvajanje planova od strane kompetentnih i nezavisnih. Vreme je dakle. 171 . Smisla za to ima. oživljavaju ideju o urbanom forumu koji su mnogi evropski gradovi praktikovali. valjanih revizionih komisija koje rade po kriterijima znanja i iskustva. izostanak elementarnih pravila i normi. ali i šire urba-arhitektonske stvarnosti. osvežiti infrastrukturni krvotok i vratiti mu prepoznatljivost lika i slike grada na Dunavu. nezdravo nabujalo telo grada. moderne tržišne privrede i demokratskih društvenih odnosa). na primer). te provođenje prakse zasnovane na kritičkoj analizi. nije kasno. a i Novi Sad ga u nekim rudimentima začinjao. Pušićeva knjiga jeste podsećanje na stotinu povoda i za ovaj nikada zakasneli osvrt. o rezultatima. degradacionih procesa. Ipak. a može biti i jalov ili čak kontraproduktivan. već i sva nakaznost i građevinsko-tehnička manjkavost tekućeg rasta grada nalažu. a ne samo poštovanja planske dokumentacije i uslova nadležnih službi. dr Ljubinka Pušića nikada. 119-120. istraživanju i naučnom pristupu problemima ne samo rasta. a tradicijske probleme razvoja društva i kulture osobito. Tačno je da Novi Sad ima delujuće Društvo arhitekata i časopis „DaNS”. 1968). mogu vratiti dignitet urbanizmu i arhitekturi kao disciplinama. ukoliko takve društveno-ekonomske podloge i kondicije nema ili ako. Beleženja promena i javno izražavanje stavova povodom zbivanja i promena u vremenu i u prostoru aktuelnih dešavanja (prilikom donošenju odluka. Odbranu koja treba da bude oličena u dejstvovanju na svim frontovima mogućeg oživljavanja i objedinjavanja reakcija građana na uveliko orošavljeno i izubijano. već takođe i svestrano uljuđeni i oljuđeni prostor življenja. Formulisanje odgovarajuće urbane politike (eto zadatka za novu gradsku vladu). Novi Sad. izostanak iskustava tehnike urbanizma. deo jedinstvenog procesa stvaranja novog i danas. pak. još jednom. ali da je rušiti lako. kretanja koje mu može revitalizovati srce (coru). Tačno je da Novi Sad još uvek nema udruženje svojih urbanista. eventualno dobrim ili lišim posledicama. na raskršću puteva i kretanja napred. demokratičnosti odnosa struke sa javnošću. izdržljivosti i potencijala ljudi i prostora. Naravno i podršku otkrivanju uzroka i posledica stanja. U tom smislu pisanje grada jeste i u prenesenom i u bukvalnom smislu.vanju na očigledne ili još zapretane devijantne pojave i primere naše. Njihova misija nije samo krov. planova. jer se Novi Sad i prostorno i vremenski nalazi. već i strukture. realizacija planova uz poštovanje i kontrolu građana. hitnu intervenciju i odbranu grada. Imperativi učinjenih grašaka. pa ni sekciju Udruženja urbanista Vojvodine i pored toga što je broj mladih kolega koji se urbanizmom u Novom Sadu bave znatan. jedini proces koji može biti plodotvoran ukoliko je uspostavljena. I nema druge istine do one da su rušenje čuvanje i građenje kao i kroz istoriju što su bili. podno Tvrđave. jer Novi Sad jeste grad svoje sudbine. Ako je pročitaju kreatori politike i prakse promena ili stalnosti našeg građenog okruženja (kako je govorio Ranko Radović) ona može delovati stimulativno. Za osvrt na knjigu prof. Potrebna su javna i kritička reagovanja. komunalni standard i komfor. te aktivan odnos institucija i njihov stručni i moralni odziv na savremene. prenameni. Vreme je za delovanje. ili ga može dalje obezličavati i u nekontrolisanom širenju i ruženju uništavati. namera o nekoj gradnji.

ima središnju poziciju. raznorodnih eksperimenata koji se tiču multiplikacije ljudske jedinke. no. želela sam da ona. ljudsko telo. Granica između virtuelnog i stvarnog sve je umekšanija. Tema Telo u novom milenijumu. genetskog inženjeringa i sajber tela.Danijela Purešević TELO U NOVOM MILENIJUMU Tematski okvir i fokus ovogodišnjeg Novosadskog salona glasi: Telo u novom milenijumu. svakako. Tumačenja ljudskog tela. istorijsko-političkom. ono može biti shvatano i interpretirano u estetskom. U novom milenijumu telo se promišlja. Telo može da bude tretirano i kao subjekt i objekt. mimetičkih i alegorijskih. 172 . pa sve do kloniranja. bilo kako bilo. poetski i medijski. vizija. religijskom. (itd. od figurativnog slikarstva i skulpture. do bodi-arta i performansa. shvaćena u najširem smislu.) ključu. ili jednom rečju – čovek. nudi široko polje mogućih pristupa i interpretativnih modela – u rasponu od tradicionalnih do smelih inovativnih. preko različitih implikacija plastične hirurgije. jedno od najtemeljnijih stvarnosnih i egzistencijalnih uporišta. tumači i shvata u proširenom polju: u rasponu od radikalnih rodnih teorija. zatim. ljudsko telo. koji se tiču statusa ljudske telesnosti na početku trećeg milenijuma. Treći milenijum započeo je u znaku novih. gender. kako na lokalnom. Tema akcentuje aktuelni trenutak i pruža mogućnost reagovanja umetnika u raznorodnim medijima. Već desetinama hiljada godina unazad. idealizovanih i onih ostvarenih u ključu „estetike ružnog”. odnosno poništavanja autentičnosti jedinke. veoma provokativnih paradigmi. ideološkom. formalno. odnosno njegove predstave. kreću se između magijsko-ritualnih i religijskih. ono se najčešće prikazuje kao žrtva globalnih hiper-konzumerskih uragana. čitanja i tumačenja. a što bi trebalo da iscrta jednu sasvim autentičnu mapu aktuelne pozicije čoveka. postaje oslonac koji se sve snažnije relativizuje. ali i aktuelne umetničke produkcije u Vojvodini. inicira i pruži niz novih uvida. kao i promišljanje pozicije čoveka i brojnih novonastalih fenomena i paradigmi u vremenu sadašnjem. tako i na globalnom nivou. da bi u novije vreme i sâmo telo postalo umetnički materijal. Predlažući ovu temu. U istoriji umetnosti i civilizacije telo jeste veoma ubedljiv i verodostojan nosilac vremenskih stigmi. od samih početaka delatnosti koja se vekovima naziva umetnošću.

2001. kao i analiziranje odnosa materije. te se neminovno postavlja niz pitanja. realnosti i fantazije. Problem tela u savremenom društvenom kontekstu predstavlja možda jednu od najpri­ sutnijih tema. ističu različite tematske. Takođe. čine Novosadski salon bitnim reprezentom aktuelne umetničke scene. što ukazuje na isto­ rijsku povezanost slikara i salonskih izložbi. objekti i video­rad. kao i na sličnim izložbama. autoportreta i portreta danas. Relaciona estetika Nikole Burioa (Nicolas Bourriaud). digitalne grafike. Koliko je salon značajan za afirmaciju mlađih stvaralaca vidljivo je i na ovogodišnjoj izložbi. Šta umetničku scenu čini savremenom i inovativnom.2 što pruža široki opseg umetnicima u svom umetničkom angažovanju. tela i robe u savremenim masovnim medijima i reklamama. u cilju uočavanja i definisanja pojedinih umetničkih tokova. intimnog i javnog. umetnosti u plinovitom stanju. fotografije. nego su u pitanju veoma različite individualne poetike. anti/ne-relacione teorije na­ stale posle nje. 1 2 Nikola Burio (Nicolas Bourriaud). Iv Mišo (Yves Michaud). tzv.SVETLA KOMORA Sanja Kojić Mladenov IDENTITET NOVOSADSKOG SALONA – ISPITIVANJE NOVIH MOGUĆNOSTI Po svojoj koncepciji Novosadski salon okrenut je promovisanju aktuelne umetničke scene. jer ona u savre­ menoj umetnosti još od osamdesetih i posle transavangarde definitivno više ne postoji. tela i istorije. kao i novih pristupa u umetnosti. i tela i akta sa druge. Centar za savremenu umetnost. a dovoljno široku da omogući što obuhvatnije sagledavanje umetničke prakse i delovanja danas. koje nalaze načine i mesta svog ispoljava­ nja u neprestano promenljivom savremenom socijalnom prostoru. slobodnijem i aktivni­ jem učešću umetnika van Novog Sada ideja je koja pruža velike mogućnosti razvoja Salona s ciljem njegovog značajnijeg pozicioniranja u kulturnom prostoru Vojvodine. identiteta i socijalnog okruženja. 173 . kroz uticaj stripa i urbane kulture na čoveka. Beograd. mase i strukture umetničkog dela sa jedne strane. ali i suprotne. 2004. Relaciona estetika. Naklada Ljevak. koliko su predstavljeni radovi stvarni reprezenti trenutne situacije u umetničkoj sceni Vojvo­ dine i koliko je umetnička scena Vojvodine bliska internacionalnim umetničkim praksama? Aktuelnu umetničku scenu ne čine zastupnici neke zajedničke orijentacije. otvorenost Novosadskog salona ka celoj teritoriji Vojvodine. najprisutniji medij na Novosadskom salonu.1 kao i mnoge slične. medijske i kontekstualne mogućnosti savremene umetničke prakse. skulpture. Pored slika na Novosadskom salonu su takođe prezentovane: grafike. Umjetnost u plinovitu stanju. informacija i postprodukcije. Umetnički radovi predstavljeni na Novosadskom salonu istražuju ovu temu kroz različite umetničke pristupe: kroz odnos tela i identiteta. prisutna je i na Novosadskom salonu kroz iniciranje njegovog tematskog okvira – Telo u novom milenijumu. crteži. Afirmacija autorskih. Inovativni eksperimenti i novi senzibiliteti karakteristični za umetničku praksu mladih. na kojoj su najprisutniji umetnički radovi umetnica/ka mlađe generacije. Slikarstvo je. tematskih i problemskih izložbi koje bi na različite načine pristupile takvoj nepreglednoj i neuhvatljivoj savremenoj umetničkoj situaciji. ispitivanje seksualnosti. Zagreb.

U delokrugu rada koji se odnosio na žiriranje. opredelila se da od 220 ra­ dova koje je na javni konkurs podnelo 154 autora. odabrani su radovi koji su po mišljenju komisije u kontekstu ovogodišnje teme. borave ili su za nju na neki način profesionalno vezani.SVETLA KOMORA SAOPŠTENJE KOMISIJE ZA IZBOR RADOVA I DODELU NAGRADA Uvažavajući predlog Organizacionog odbora da TELO U NOVOM MILENIJUMU bude odrednica ovogodišnjeg 37. od strane autora koji na teritoriji Vojvodine stvaraju. ČLANOVI KOMISIJE Danijela Purešević Ljubomir Vučinić Dragan Živančević Sanja Kojić Mladenov Maja Erdeljanin 174 . likovnih kritičara i teoretičara umetnosti. odlučeno je da se NAGRADA 37. Rukovodeći se pomenutim principima pri valorizaciji materijala. dodeli Tadiji Janičiću za delo „Beautiful Relation Friend Ships”. komisija za izbor radova i dodelu nagrada formirala je niz izložbi u pet galerijskih prostora Novog Sada. umetnika. na Salonu bude izloženo 48 dela od ukupno 44 umetnika. komisija formirana od galerista. U skladu sa poslovnikom Salona. NOVOSADSKOG SALONA. a koji su nastali u protekloj godini. NOVO­ SADSKOG SALONA.

Beograd). Za intimnu negu (1985). In the Time of the Butterflies (1994). China Men (1980). američka književnica dominikanskog pore­ kla. Živi u Ouklandu. Staroj Pazovi i Novom Sadu (diplomirao jugo­ slovensku književnost na Filozofskom fakultetu). drugi. 1950. objavila je slede će prozne knjige: Čas anatomije na Građevinskom fakultetu (2001). „Car Uroš“ i dr. Snimio je preko četrdeset alternativnih filmova i priredio niz autorskih zbornika tematski posveće­ 175 . The Other Side (El Otro Lado) (1995). Objavio je sledeće knjige: Jovan Dučić putopisac: ogled iz imagologije (2003) i Činovi prisvajanja: od teorije ka pragmatici teksta (2005). Vojka). Dobitnik je sledećih nagra­ da: „Radoje Domanović“. Objavila je sledeće knjige: poezija ­ Homecoming (1984). treći čovek (2006). književnu kritiku. Prevodi sa engleskog. Diplomirala je na Univerzitetu Barkli u Kaliforniji. Before We Were Free (2002). knjiga za decu ­ Gift of Gracias: The Legend of Altagracia (2004). Novi Sad). magistri­ rao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Poluteške beleške (1976). Kokoštrklja (1996). Najveći konj u Srbiji (2008) i dr. Prevodi sa engleskog jezika. 1940. američka književnica kineskog porekla i profesor univerzite­ ta. Jacuzzi u liftu (2005). završio je studije Engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fa­ kultetu u Novom Sadu. Razmišljator (2005). Sitne zverke i barabe (2004). Prevodi sa en­ gleskog jezika. Tripmaster Monkey: His Fake Book (1989). knjige za decu. ¡Yo! (1997). knjige eseja i publicistike ­ Something to Declare (1998) i Once Upon a Quinceañera: Coming of Age in the USA (2007). Svet je mali (1985).KO JE KO KO JE KO Džulija Alvarez (Julia Alvarez. Živi u Novom Sadu. ali se od 1998. A meni neprijatno (2005). „Zlatna kaciga“. magi­ strirala je i doktorirala na odseku za anglistiku Filo­ zofskog fakulteta u Novom Sadu. Kalifornija. gde radi kao do­ cent na predmetu Američka književnost. Igor Cvijanović (1979. Treći sektor ili sama žena u tranziciji (2001). Vladimir Gvozden (1972. zbirku priča Hawaii One Summer (1987) i dve knjige eseja: To Be the Poet (2002) i The Fifth Book of Peace (2006). Autorka je monografije Neprekinuta crna priča (2002). SAD). Čuvari svetinje (2007) i Čim preživim ovaj roman (2008). Knjige: Pamet protiv uma (1970). gde trenutno piše magi­ starski rad na temu karakterizacije u izabranim ro­ manima britanskog pisca Martina Ejmisa. studije etnologi­ je završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Srpski aforizmi (1997). Bojan Jovanović (1950. gde radi kao asistent na odseku za komparativnu knji­ ževnost. Tuzla). Stokton. Nikom ništa (2004). „Stražilovo“. SAD). Bezdušna opasnost (1999). How Tia Lola Came to visit Stay (2001). Zavrzlame (1977). Aleksandra Izgarjan (1972. Piše pesme i priče. Radio u „Sremskim novinama“. Živi u Njujorku. Predavala je kreativno pisanje i engleski jezik na više univerziteta u Americi. Kalifornija. A Cafecito Story (2001). Saving the World (2006). Vojka (1997). Bavi se prevođenjem i radi kao predavač u centru za stra­ ne jezike „Lingva“ u Novom Sadu. „Svetozar Miletić“. Prvi. Parking svetog Savatija (2003). Smešne pesme (2002). Radio Novom Sadu i još nekim ustanovama. kao i radova iz oblasti američke književnosti i teorije pre­ vođenja publikovanih i predstavljenih u zemlji i ino­ stranstvu. pot­ puno posvetila pisanju. Anđelko Erdeljanin (1941. Živi u Novom Sadu. Zrenjanin). Aždajin osmeh (2004). Živi u Novom Sadu. The Secret Footprints (2001). In the Name of Salomé (2000). Lake pesme (1979). Niš). školovao se u Vojki. Njujork. romani ­ How the García Girls Lost Their Accents (1991). Ubistvo u Akademiji nauka (2002). Nešto slatko (1994). Finding Miracles (2004). Maksin Hong Kingston (Maxine Ting Ting Hong Kingston. „Brana Cvetković“. Seven Trees (1998). radio drame. Objavila je sledeće romane: The Woman Warrior: Memoirs of a Girlhood Among Ghosts (1976). Živi i radi u Beogradu. Deda Rankove riblje teorije (2004). Mirjana Đurđević (1956. aforiz­ me. The Woman I Kept to Myself (2004).

tamnoj strani ljudske prirode. Živi u Novom Sadu. Temerin). Izabrane pjesme (1999). Džojsovoj poe­ tici. kritiku i publicistiku. Najava zime (1990). Komogovini. ruski. Iako nikad nije diplomirao na Univerzitetu u Buenos Ajresu gde je studirao na Fi­ lozofskom fakultetu. Miloš Kordić (1944. Spavač čistog sna (1968). Bio je urednik više listova i časopisa. Rezači drame i kruha (1989). I na nebu i na zemlji (2003). koja je bila zasnovana na mitu o Tezeju i Minotauru. Beograd). Banija). Novi Sad. je emigrirao u Francusku. Živi u Beogradu. 3 knjige eseja i 5 publicističkih dela. Objavio je sledeće knjige pesama: Bacanje kamenčića (1973). Trojanovića. Piše likovnu kritiku i objavljuje u katalozima izložbi. Objavio je sledeće knjige: poezija – Postojalo jedno more (1966). Elijadea. Odavde do rata (1972). italijanski. Hadrijanove memoare Mar­ gerit Jursenar i priče Edgara Alana Poa. mesijanstvu. Čajkanovića i S. Radi kao naučni savet­ nik Balkanološkog instituta SANU. nemački. diplomirao je na beogradskom pravnom fakultetu. Izme­ đu ostalog. 5 romana. Duh paganskog nasleđa (2000). magiji. makedonski. Kuća iza oblaka (1999). Sanja Kojić Mladenov (1974. Pesme su joj prevođene na engleski. Magija srpskih obreda (1993). Pariz). Kao tačke u praznini (2005). Bliskost dalekog (2005). Govor pećinskih senki (2004). Tiho pristajanje (2004). kao i nekoliko knjiga za decu. pripovedač. na grupi za Opštu književnost sa teorijom književ­ nosti. pet godina je radio kao na­ stavnik u nekoliko srednjih škola u provinciji. Pesme su mu prevođene na engleski. Tajna lapota (1999). Presudan uticaj na njegova dela imali su i Alfred Žari i Lotrea­ mon. Grumen (1971). postao je profesor francuske književnosti na Nacionalnom univerzitetu u Mendozi. kao i promocije mladih umetnika. Dobitnica je značajnih domaćih priznanja. Tanja Kragujević (1946. Propoved mrava (1993). francuski. negativnoj utopiji. Osim broj­ nih naučnih i stručnih radova. Peščana majka (1996). školo­ vao se u Jošavici. Đavolov šestar (2001). godine radio je kao prevodilac za UNESKO. Senta). karaktero­ logiji Srba. mađarski i slovenske jezike. Komogovina. Piše poeziju. KLopka za dušu (2002). objavio je zbirku soneta na koju je kasnije gledao sa potcenjivanjem. Živi u Beogradu. Dušolovac (1989). Slobodan Jovanović (1937. argentinski pesnik. Duševni odblesci (2005). sa drugim autorima) i Stara barka (2007). prozu. španski. slovenački. Deset godina uređivao je ča­ sopis za arhitekturu „DaNS“ i bio predsednik Veća Tabakovićeve nagrade. muškarcu i ženi. Živi u Novom Sadu. diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pet godina kasnije objavio je dramu Kraljevi (Los Reyes). Hulio Kortasar (Julio Cortázar. Odlomci božanstva (1997). teoriji ri­ tuala. bugarski. Objavio je 4 knjige poezije. priče i pripovetke – Konjanik (1982). holandski. srpskoj Vizantiji. kustos­ kinja i selektorka mnogih projekata koji se tiču polja recentne umetničke prakse i novih medija. Objavio je sle­ deće knjige poezije: Skrovište (1997). Frojdovom antropološkom pesimizmu. preveo je špansko izdanje Robinzona Krusoa Danijela Defoa. Caprag (1976). mađarski. Putevi posle (2006. Živi u Zemunu. 176 . Pančevo) diplo­ mirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakul­ tetu u Beogradu. nemački. Izrezano oko (1982). Drangulije samoće (2001). Propušteno (2005). Petrinji i Zagrebu.nih poetici sažetosti. Od 1952. Brisel. stručnim publika­ cijama i medijima. Crna biljka jabuka (1995). Dinosaur (1977). 1951. Član je Akademije arhite­ kata Srbije. autor je i sledećih antropoloških dela: Srpska knjiga mrtvih (1992). Za­ stupljena je u više antologija savremene srpske poe­ zije u zemlji i inostranstvu. ne znam zašto (1999). V. San o Borhesu (1998). a bavi se i književnošću za decu. Nasljedne pjesme (1992). 1914. Karakter kao sudbina (2002). alternativnim znanjima. Objavila je sedamnaest knjiga poezije i sedam knjiga esejističkih i književno­kritičkih tekstova. Kustoskinja je izložbi aktuelne umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodi­ ne u Novom Sadu i članica Asocijacije za vizuelnu umetnost i kulturu Visart. Nazivi dolazećeg (2005). istraživač i praktičar – konzervator spomenika kulture. beloruski i esperanto. 11 knjiga pripove­ daka. Bavi se prezentacijom i publikovanjem arhi­ tekture u Vojvodini. Pod pseudonimom Hulio Denis 1938. Senke u tami (2006). Sudbina i magija (2007). bri­ tanskoj antropologiji. Više od petnaest godina bavila se iz­ davačkim radom. Kost između obala (1981). Disanje leda (1985). arhitek­ ta. Ivan Lalović (1975. Ne znam gde. gde je živeo do kraja života. Kao protivnik vlade Huana Perona. mistici. Za­ stupljen je u više antologija. delu M. Autorka. etnopsihologiji. romanopisac i esejist. 1944. Bel­ gija – 1984. Živi u Nišu.

Za svoje stvaralaštvo dobila je više visokih nagrada i priznanja. a prvu knjigu pod nepretenci­ oznim naslovom Pesme objavila je 1967. magistrirala je na na odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Poslednja ruža Kolubare (2001). Stare priče (1996). SAD). Kavaleri staroga premera (2006). Nikola Malović (1970. Lajkovcu. Redovna je profesorka na katedri za engleski jezik i književnost na Univer­ zitetu Montane u Mizuli. and American Cultural Politics (1998). afro­američku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu. gimnaziju i filološke stu­ dije završila je u Beogradu. Eva Lipska (Ewa Lipska. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Univerzitetu Tek­ sasa. Trimmings (1991). godine. Debito­ vala je 1961. Stiven Maju (Steven J. Poljska). Do danas je objavila ukupno šesnaest knjiga pesama. Mailloux. Sophistry. Novi Sad). Sleeping with the Dictionary (2002). školovao se u Ćelijama. „Stevan Sremac“ i dr. Lipska je uvek isticala da se od njih sasvim razlikuje. 1945. godine kao prevodilac. nagradu „Laza Kostić“ i Nagradu za prozu Banjaluka 2008. Živi i radi u Herceg Novom.Arijana Luburić-Cvijanović (1977. objavljene 1978. a priredio je knji­ ge Interpreting Law and Literature (sa Senfordom Levinsonom. radila je kao urednik u jed­ noj od najvećih poljskih izdavačkih kuća – „Vidav­ njictvo Literackje“. and Composition (2006). Prozu i eseje objavljuje po periodici. Alabama. u San Hozeu. Debra Megpaj Erling (Debra Magpie Earling. a do danas se 177 . 1950. Radovan Beli Marković (1947. Kalifornija. Recyclopedia: Trimmings. u Vošingtonu. S*PeRM**K*T. „Bora Stanković“. Krakov. Buenos Ajres. Rhetorical Power (1989). Živi i radi u Lajkovcu. „Žak Konfino“. Lazarevcu i Beogradu. politički funkcioner u Lajkovcu i upravnik lajkovačke Gradske biblioteke. Peraški goblen (2003) i roman Lutajući Bokelj (2007). Silvija Monros-Stojaković (1949. Od 1970­1980. Male priče (1999). Magistrirala je na Univer­ zitetu Kornel. u Montani. Reception Histories: Rhetoric. Ćelije). američka pesnikinja. doktorirao je na Univerzitetu Ju­ žna Kalifornija. and Muse and Drudge (2006). Milica Mirković (1980. Orkestar na pedale (2004). engleskom i makedonskom je­ ziku. i sve do Pete zbirke pesama. „Biblios“. Objavio je knjige: Palikuća i Tereza milosti puna (1976). Piše oglede iz istorije književnosti i književnu kritiku. Živi u No­ vom Sadu. Pragmatism. Bio je član redakci­ ja „Književne reči“ i „Književnih novina“. Švapska kosa (1989). Objavila je roman Parma Red (2002). a priče u periodici i antologijama. za koji je dobio stipendiju fonda „Borislav Pekić“. 1957. Muse & Drudge (1995). osnovnu školu. Vošington. Setembrini u Kolubari (1996). novele u dramskoj formi Kapetan Vizin – 360 stepeni oko Boke (2002). „Meša Selimović“. Spokejn. Florens. Knez Miškin u Belom Valjevu (2002). jedna je od najviše prevođenih poljskih pesnikinja. „Račanska povelja“. objavljenih na srp­ skom. Devet belih oblaka (2003). američka književ­ nica indijanskog porekla. S*PeRM**K*T (1992). Predaje američku poe­ ziju. ne samo u Poljskoj. Živčana japija (1994). „Branko Ćopić“. Objavila je studiju o elementima fanta­ stike u prozi Salmana Ruždija pod nazivom Ruždi i more priča (2007). Nesumnjivo. Objavio je knji­ gu kratkih priča Poslednja decenija (1998). Pragmatism (1995). Objavljuje u periodici. te zbirku pesničke proze Živa smrt. u Ostinu i Univerzitetu Kalifornije. završila je Akademiju likovnih umetnosti. Predaje englesku i komparativnu književnost i retoriku na kalifornijskom Univerzite­ tu Irvin. SAD). U to vreme piše Dom mirne mladosti (1979). Svoj književni rad zapo­ čela je 1976. nemačkom. magistrirala je na odseku za anglistiku na Filozof­ skom fakultetu u Novom Sadu. 1988) i Rhetoric. 1953. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Blues Baby (2002). Objavila je sledeće knjige poezije: Tree Tall Woman (1981). i radi kao lektor na Radio Novom Sadu. Limunacija u Ćelijama (2000). u Kaliforniji. Mada generacijski pripada pesnicima „Novog ta­ lasa“. Ra­ dio je kao novinar valjevskog lista „Napred“ (1978­ ­1994). Ćorava strana (2007) i Kolubarska trilogija (2008). Lajkovačka pruga (1997). Živi u Mizuli. Crni kolač (1983). SAD). Živi u Novom Sadu. gde radi kao asistent na nekoliko predmeta iz engleske i američke knji­ ževnosti. Zastupljen je u nekoliko antologija pripovedačke proze. La Hoja. Nagrade: „Ivo Andić“. „Nolit“. Kikinda). Herijet Malen (Harryette Mullen. Živi u Irvinu. Argentina). Objavio je studije Interpretive Conventions: The Reader in the Study of American Fiction (1982). Kotor). I sledeće četiri knjige nosiće slične naslove. Disciplinary Identities: Rhetorical Paths of English. Godine raspleta (1992). Druga zbirka pesama. Speech.

Ortegina Klepsidra (ogledi o filosofiji Hosea Ortege i Gaseta. na ka­ tedri za modernu umetnost. 1989). Kovačević i dr). Political Culture and Leadership in India (1991) i Regionalism in Indian Perspective (1992). Salvador Dali (monografija. Grad nad gradovima (elektronski odgovor Milosrdnom anđelu. Barati Mukerdži (Bharati Mukherjee. 2002). Jasmine (1989). filmologije. zbirke priča Darkness (1985) i The Middleman and Other Stories (1988). Živi u Beogradu. godine u Španiju. završi­ la je studije slavistike u Beogradu. teologije i dr. Nastaviće se. politi­ 178 . Danijela Purešević (Beograd). Objavila je Poslednje Kortasarove školice (prepiska sa Kortasarom. urugvajska spisateljica i novinar­ ka. istorije umetnosti. Kristina Peri Rosi (Cristina Peri Rossi. prevela je u oba pravca preko sto bibliografskih jedinica. Od 1984. a od 2005. gde radi kao asistent na predmetu Srednjovekovna književnost. Bavi se istraživanjima kreativne upotrebe jezika. Montero. 1991). Diana Prodanović-Stankić (1975.. godine radi kao likovni kritičar i urednik u Re­ dakciji za kulturu TV Beograd (RTS). 1941. 1984). gde je dobila državljanstvo. Sve u svemu – zbirka ćutnji (po­ ezija. Belgiji i Austriji. Poslednja noć Dostojevskog (La última noche de Dostoievski. kao i više zbirki poezije. 1999). Živi u Novom Sadu. filozofija. „Manuskripte“ ili „Lettre“. 2001). filozofi­ je. Prevodi sa engleskog jezika. politikologije. Član Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA – Sekcija Srbija i ULUPUDS­a. jugoslovenskoj i međunarodnoj likovnoj sceni. Zahvaljujući istovetnom poznavanju srpskog i španskog jezika. Objavila je oko četrdeset knjiga različitih žanrova. Nemačka). Simović. Desirable Daughters (2002) i The Tree Bride (2004). objavio je 1998. između ostalih. Stručno se usavršavao u Nemačkoj. drame. R. poeziji i u romanesknoj. Um i povest. 2005). Živi u Novom Sadu. Novi Sad). Rihard Obermajer (Richard Obermayr. magistrirala je na na odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. (roman. sa Klarkom Blezom). Leave It to Me (1997). Objavila je oko 70 knjiga prevoda (poezija. doktorirala je komparativnu književnost na Univerzitetu Ajove. estetike. Der gefälschte Himmel (Lažni raj). Indija). Mi. memoare Days and Nights in Calcutta (1977. Živi i radi u Beču. Od 1990. Novi Sad). Objav­ ljuje u periodici. Austrija). Objavila je sledeće romane: The Tiger’s Daughter (1971). zaposlen je u zvanju docenta na odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Wife (1975). indijsko­američka spisateljica i profe­ sorka. zbog otvo­ rene lezbijske tematike. Pre­ daje na katedri za engleski jezik na Univerzitetu Berkli. Živi u Novom Sadu. a nije zanemarljiv ni njen pionirski doprinos prevođenju katalonske književnosti (Kortasar. Od 1962. gde radi kao predavač za engleski jezik. Diplomirala je istoriju umet­ nosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.SVETLA KOMORA ogledala u monografskoj i kritičkoj esejistici. aktivistkinja u borbi za ljudska prava i slobodu govora. istoričar umet­ nosti i likovni kritičar. Hajdeger i Hegel (2007). romane Ljubavni pasijans (Solitario de amor. diplomirala je i magistrirala na odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 2000). Radila je u uređivačkim odborima i objavljivala tekstove u mnogim časopisima. Dragan Prole (1972. Preveo je nekoliko knjiga i članaka sa nemačkog jezika. kao i tri knjige publicistike: The Sorrow and the Terror: The Haunting Legacy of the Air India Tragedy (1987.. Jelašnica kod Niša). Kal­ kuta. Nataša Polovina (1980. bavi se prevođenjem slovenskih književnosti. austrijski književnik. 1940. teatrologije. 1994). Ogledalo ljubavi (prepiska Olje Ivanjicki i Leonida Šejke. proza. 2006). živi u Barseloni. putopisnoj i epistolarnoj prozi. esejistika. od kojih je Evohé (1971) izazvala skandal kada se pojavila. Objavio je dve knjige: Huserlova fenomenološka ontologija (2002). Autorka je većeg broja radova iz oblasti kognitivne lingvistike. Živi u Beogradu. Hamburg. Piše ogle­ de iz istorije književnosti i književnu kritiku. sa Klarkom Blezom). objavio je broj­ ne tekstove u književnim časopisima kao što su „Kolik“. Andrić. Moja Argentina (putopis. Član je udruženja pisaca iz Graca i dobitnik brojnih nagrada i stipendija. Svoj prvi roman. kao likovni kritičar aktivno deluje na srpskoj. Urugvaj). Biserka Rajčić (1940. Mon­ tevideo. teorije knji­ ževnosti. istoriografije. 1992) i Ljubav je teška droga (El amor es una droga dura. The Holder of the World (1993). Ried. eksperimentalni roman Brod budala (La nave de los locos. Marijas. 1970. 2004). Preselila se 1975.

Oukland. koja je osvojila nagradu „Aladin Lukač“ za 2006. Živi u Beogradu. već svetske feminističke poezije 20. diplomirao je engleski jezik i književnost na Filozofskom fakul­ tetu u Novom Sadu. Will to Change (1971). Živi u Novom Sadu. uključujući: Of Woman Born: Motherhood As Experience and Institution (1976). dobila je „National Book Award“ za zbirku Diving into the Wreck (1973). književni teoretičar. Baltimor. Fox: Poems 1998-2000 (2003). piše poeziju i prevodi sa engleskog. Ejmi Ten (Amy Tan. Živi u Sausalitu. Objavila je tri zbirke poezije: Naličje mene (2001). Žorž Sand i njena deca (radio drama s CD). Kragujevac). Your Native Land. Dobitnik je brojnih do­ maćih i stranih nagrada za prevodilaštvo. kao i niz tekstova u časopisima neka­ dašnje Jugoslavije i Srbije. Adrijen Rič (Adrienne Cecile Rich. francuskog i austrijskog PEN­a. Antikvarnica na kraju grada (2005).. Živi u Novom Sadu.) i knjige: Pisma iz Praga (1999). and Silence: Selected Prose 1966-1978 (1979). i iste godine osvojila „Yale Younger Poets Awards” za zbirku pesama A Change of World. Živi u Santa Kruzu. Midnight Salvage: Poems 1995-1998 (1999). doktor književ­ nih nauka. u Kaliforniji. Do sada objavio trideset pet knjiga. Mišela Fejbera. Piše eseje. Heidelberg. An Atlas of the Difcult World (1991). Secrets. Živi i radi u Kragujevcu. The School Among the Ruins: Poems 2000-2004 (2006). Objavila je knjigu poetske proze Poema preko (2008). Your Life (1986).. od čega deset knjiga iz oblasti književne teorije i nauke o književnosti. On Lies. Leaflets (1969). Merilend. Kalifornija. u Kaliforniji. apsolvent je na odseku za španski jezik i hispanske književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Živi u Insbruku. Objavlji­ vala je priče u periodici. Berlin. Novi Sad). napisala je i više kritičko­eseji­ stičkih knjiga. Alis Manro. Snapshots ot a Daughter-in-Law (1963). A Wild Patience Has Taken Me This Far (1981). Preveo je knjige Doris Lesing. The Bonesetter’s Daughter (2001) i Saving Fish From Drowning (2005). diplo­ mirala je i magistrirala engleski jezik i lingvistiku na Univerzitetu San Hoze. Boško Tomašević (1947. Član je francuskog Dru­ štva pisaca. gde trenutno pohađa i post­ diplomske studije. Pored ovih. Pored navedenih objavila je sledeće knjige poezije: The Diamond Cutters and Other Poems (1955). a dobitnica je i prve nagrade na 39. Poljska civilizacija (2003). Diplomirala je na Koledžu Redklif 1951. the Chinese Siamese Cat (1994). Profesor po pozivu na univerzitetima Frajburg/ Brsg. Predrag Šaponja (1972. Godine 1974. Blood. Dark Fields of the Republic: Poems 1991-1995 (1995). Moj Krakov – iz kulturne arheologije grada (2006) i Šopen. Arts of the Possible: Essays and Conversations (2002). and Poetry: Selected Prose 1979-1985 (1986). pe­ snik.KO JE KO kologija i sl. Živi u Beo­ gradu. kritičar. Novi Sad). The Kitchen God’s Wife (1991).. Evrop­ ske Akademije nauka i umetnosti. 1929. godinu. The Hundred Secret Senses (1995). SAD). 2000) i dvadesetak pesničkih zbirki. What Is Found There: Notebooks on Poetry and Politics (1993). esejist. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Bread. američka književnica kineskog porekla. Marija Rakić-Šaranac (1982. književnu kritiku i poeziju. diplomirala je komparativnu književnost na Filozofskom fakul­ tetu u Novom Sadu. gde joj je štampana zbirka Obe strane sveta (2008). SAD). Objavila je sledeće roma­ ne: The Joy Luck Club (1989). Trenutno radi kao urednik za književnost u „Vestu“. The Dream of a Common Language (1978). 1952. jedan ro­ man (Zakasneli izveštaj jednoj akademiji. Nancy. Bečej). Sonja Veselinović (1981. 179 . kao i zbirku eseja The Opposite of Fate: A Book of Musings (2003) i dve knjige za decu The Moon Lady (1992) i Sagwa. Tokom jednogo­ dišnjeg boravka u SAD­u studirala je hispanistiku i teoriju filma na Univerzitetu u Vermontu. Luiz Velš. sto­ leća. Ajris Merdok. Beograd). Telephone Ringing in the Labyrinth: Poem: 2004-2006 (2007). Necessities of Life (1966). jedna od ključnih figura ne samo američke. nedeljnom dodatku „Los Anđeles Tajmsa“. Jovana Žujević (1984. Poetry and Commitment (2007). Dobitnik je nagrade Društva književnika Vojvodi­ ne za prevod godine (2007). Prevodi sa španskog i en­ gleskog jezika.

– Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada. – God. 1 (1955) – . br. 1955 – . 1.SR-ID 5142786 180 .CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske. – 23 cm [est brojeva godi{nje ISSN 0032-3578 COBISS. Novi Sad 82(05) POLJA : ~asopis za knji`evnost i teoriju / urednik Alen Be{i}.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful