You are on page 1of 22

Arhimandrit Sofronije

PODVIG BOGOPOZNANjA

Pisma sa Svete Gore Davidu Balfuru

Predgovor

David Balfur

Božiji priziv

Primanje Pravoslavlja

Iskušenja

Raskid

Van Crkve

Epilog

Podvig bogopoznanja

O bogoslovlju, nastalom u pokajanju

Mistagogija ka sazrcanju

O tajni ljudskih stradanja

O veličini čovekovoj i o njegovom naznačenju

O dogmatskoj svesti

Predgovor

Arhimandrit Sofronije Saharov (1896-1993) u pravoslavnom svetu je poznat kao


autor knjiga „Starac Siluan“ (Pariz, 1952), „Videti Boga kao što jeste“ (Eseks, 1985), „O
molitvi“ (Pariz, 1991), „Rođenje za Carstvo Nepokolebivo“ (Moskva, 2000) i drugih. Neke
od njegovih knjiga, kao „Starac Siluan“, po svojoj popularnosti su postale pravoslavna
klasika DžDž veka. Svima onima koji su se makar delom upoznali sa duhovnim nasleđem
oca Sofronija, svaka reč o njemu može se učiniti izlišnom. Njegova su dela rečito
svedočanstvo o duhovnom bogatstvu ovog izuzetnog podvižnika blagočašća naše epohe.

Životni put oca Sofronija obuhvata gotovo celo prošlo stoleće. Osnovni momenti
njegovog duhovnog razvoja su se na ovaj ili onaj način preplitali sa sudbinom
čovečanstva u DžDž veku. Pri tom je njegova reč ostajala nezamenjiva duhovna podrška
za razna pokoljenja – ona su u njoj nalazila odgovore na mnoga pitanja, pobuđena
protivurečnostima, konfliktima i tragedijama savremenog života.

Ova pisma Davidu Balfuru prvo su duhovno delo oca Sofronija. Godine njegovog
života koje su prethodile prepisci bile su obeležene napregnutim traganjem za Bogom –
Božanskim Apsolutom. Nije ga napuštala misao o tome kako da čovek pređe granicu ovog
kratkotrajnog života jer, po njegovim rečima, „duh čovekov ne prihvata ideju smrti.“2
Sam otac Sofronije je ovako opisivao svoje stanje u tom periodu: „Sav moj život sastojao
se u traganju za izlazom iz uskih okvira vremena i prostora“3, ka poznanju Večnog i
Apsolutnog. Budući već u Parizu, otac Sofronije je upisao Bogoslovski institut Svetog
Sergija kako bi dublje pronikao u hrišćanski pogled na svet. Ali studiranje na Institutu
kod istaknutih predstavnika ruskog bogoslovlja tog vremena nije uspelo da zadovolji
njegovu žeđ za bogopoznanjem. Onda je 1925. godine otputovao na Svetu Goru gde je
primljen u bratstvo manastira Svetog Pantelejmona. Napregnuto unutarnje traganje
prethodnih godina pripremilo je podlogu za primanje najveće duhovne pojave naše epohe
– starca Siluana (1866-1938). Otac Sofronije je kao niko drugi uspeo da shvati i oceni
kako dolikuje bogoslovlje koga se udostojio starac Siluan – „drži svoj um u paklu i ne
očajavaj.“4 Kako piše otac Sofronije, to je bio zaista istorijski događaj koji je odredio celu
našu epohu: to je bio „početak pobede, izlaz ka vaseljenskoj ljubavi.“5 I pored toga što je
starac Siluan bio polupismen čovek, on je uspeo da razreši najdublja životna pitanja na
koja nije umela da odgovori čak ni bogoslovska pariska elita. Sada je starac Siluan
proslavljeni svetitelj Pravoslavne Crkve, naširoko poznat i poštovan u celom svetu. Za
svetog je proglašen 1987. godine.

Zbog svojstvene mu skromnosti otac Sofronije za života nije želeo da ova pisma
postanu svojina čitalaca. U njima je tako mnogo iskrenog, duboko ličnog. Kasnije je
priznao Balfuru: „Ja sam ti, sa svog neiskustva, pisao o sebi samom, o onome što sam
mislio i preživljavao, o tome kako sam se borio sa ovom ili onom strašću... Upravo to
neiskustvo ili, drugim rečima, samo požetak iskustva i karakteriše čitav taj period moje
veze sa tobom u molitvi. Sada ne bih učinio mnogo toga što sam tada sebi dozvolio. Ali
prošlost se ne može izbrisati iz života, kao „činjenica.“ Ona se može pokriti pokajanjem,
učiniti besnažnom za večnost, ali kao istorijska činjenica ona će ostati upravo takva. Ja,
svakako, nisam prvi kome pada u deo da oseća stid zbog svoje prošlosti, zbog neumesne
reči, izrečene ili napisane. Pa i u tome nalazim neko zadovoljstvo što mi je makar
narednih godina bilo dato da vidim ranije učinjene greške.“7

U Jevanđelju je rečeno: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14), stoga
bi bilo neumesno sakriti duhovno bogatstvo, sadržano u ovim pismima, „zakopati u
zemlju talant“ ove premudrosti duhovne (up. Mt. 25, 18), ili „užegavši svetiljku, metnuti
je pod sud“ (Mt. 5, 15), predavši zaboravu reč, Svetim Duhom pokretanu. Nego da se
ispuni Gospodom zaveštano: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša
dobra deela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Upravo zbog duboko
ličnog karaktera i „neiskusne“ iskrenosti, pisma verno odražavaju unutarnje gorenje duha
mladog podvižnika, oca Sofronija, pomalo otkrivaju tajne njegovog srca, ispunjenog
ognjem ljubavi Hristove. čitajući ih, svako može da zahvati nešto na korist duševnu, na
ukrepljenje vere i duhovnu utehu. Pritom ova pisma teško da se mogu smatrati opštim
priručnikom za duhovni život, jer sam otac Sofronije naglašava: „Pisana određenom licu u
određenim uslovima... ona su u svakom pogledu predviđena za neko prolazno vreme.“8
Prema tome, sadržaj pisama bio je određen tekućim duhovnim potrebama njihovog
primaoca – Davida Balfura.

David Balfur

Čitav život Davida Balfura bio je neumorno traganje za životnom istinom. Njegov
tragalački znatiželjni um nikada mu nije dopuštao da se zadovolji dostignutim ciljem.
Pokretačka snaga u njegovom životu bila je, po njegovim rečima, „žeđ za istinskim
životom.“9

David Balfur se rodio 20. januara 1903. godine u porodici engleskih intelektualaca. 10
Ubrzo posle sinovljevog rođenja njegovi roditelji primaju katoličanstvo – to je umnogome
odredilo religozno stasavanje mladog Davida. Tokom školovanja u katoličkoj školi on je
osetio u sebi priziv za sveštenstvo i monaštvo. Posle školovanja u Rimu 1922. godine
postao je iskušenik u benediktinskom katoličkom manastiru Farnburg nedaleko od
Londona. Od ranih godina svog duhovnog razvoja ispoljio je interesovanje za pravoslavno
monaštvo i 1926. godine je prešao u belgijski manastir Ševtonj u kome se službe vrše
kako po zapadnom, tako i po istočnom obredu. Tamo je dao monaške zavete i kasnije se
udostojio svešteničkog čina.
BOŽIJI PRIZIV

Godine 1932. desilo se nešto što je preokrenulo čitav život D. Balfura. Posetio je
Svetu Goru radi proučavanja nekih rukopisa. Tamo se desio njegov sudbonosni susret sa
starcem Siluanom i ocem Sofronijem. Kada je Balfur stigao u manastir Svetog
Pantelejmona, prvi ga je na obali, pri izlasku iz čamca, dočekao otac Siluan i ispratio u
obitelj. Putem je, kako je kasnije pričao starac Siluan, sve vreme imao želju da kaže
Balfuru: „Molite se, i Gospod će Vas prosvetiti!“ Ali nije se tada rešio da mu kaže te reči,
no želja ga nije napuštala i čak je postajala sve jača. Tada je, razumevši volju Božju,
rešio čak da pozove Balfura u keliju i kazao mu: „Bog me je naveo da Vam kažem –
molite se, i Gospod Će Vas prosvetiti!“ Za Balfura, dugo mučenog sumnjama i
neodlučnošću koje je želeo da razreši svojim umom – to jest uobičajenim, pogotovo za
savremenog čoveka, putem svestranog logičkog razmatranja, ove proste i, u suštini,
najobičnije reči u našem životu bile su gotovo otkrivenje. One su mu ukazivale put ka
razrešenju mučnih sumnji – put odlučan, premda, možda, i natprirodan. Još jedan
shimonah Pantelejmonovog manastira koji je živeo „u pustinji“ jednu vrstu od obitelji,
već pošto je Balfur otišao sa Svete Gore pričao je kako je tokom celog Balfurovog
boravka na Svetoj Gori i u Pantelejmonovom manastiru imao veoma snažnu želju da mu
kaže: „Primite Pravoslavlje, ostavite katoličanstvo!“ Otac Sofronije ga je kasnije upitao:

– Ta zašto ste imali tako neobičnu želju? Toliko posetilaca ima kod nas u manastiru –
i katolika i protestanata, i drugih. A pritom mi monasi nemamo običaj da stupamo u
kontakt sa gostima i uopšte sa ljudima sa strane, tim pre sa inovernima.

Pustinjak mi je odgovorio:

– Video sam Balfura u Crkvi i zavoleo sam ga, i postalo mi ga je žao što nije
pravoslavan, i molio sam se za njega, i eto tako mi se i javila želja da kažem Balfuru da
primi Pravoslavlje.

I drugi monasi su imali takvu želju, i mnogi su se za njega molili. Sam otac Sofronije se
bez prestanka molio za Balfura danonoćno tokom nekoliko meseci. Molitveno pominjanje
Balfura nije ostavljao čak ni onda kada je čitao kanone i pravila, ili vršio poslušanja u
Crkvi. On je imao podvig molitvenog zastupništva za Davida, i veoma je mnogo stradao
za njega u duši, ali Gospod ga je ubrzo obradovao velikom radošću.
Jeroshimonah Pinufrije, već po Balfurovom odlasku, pitao je oca Sofronija za njega.
Otac Sofronije tada ništa o Balfuru nije ispričao: samo je molio da se moli za njega, jer je
Balfur, odlazeći, molio sve monahe da se mole za njega. Otac Pinufrije je najpre rekao sa
nekom beznadežnošću:

– Što da se molimo za katolike, oni su nam tuđi; daj Bože da se svi spasu…

Međutim, počeo je da se moli. I… kroz nekoliko dana, susrevši oca Sofronija, rekao
je:

– Balfur je izuzetan čovek… zamislite, na Vašu molbu, noću na kanonu počeo sam
za njega da se molim, i najednom je u meni krenula neka posebna molitva za njega i
tako obuzela moje srce da se svih ovih dana i kod kuće i u Crkvi samo za njega i molim.

Otac Sofronije ništa nije rekao: zahvaljivao je Bogu i divio se promišljanju Božjem.
Sve to je ispričao starcu Siluanu; a starac je mnogo puta ponovio: „Balfur je obraćen u
Pravoslavlje čudom.“

Kasnije je otac Sofronije, sećajući se tih dana, pisao: „Još mi nije ni izdaleka sve
poznato u vezi sa Davidom Balfurom… ali već dovoljno da vidim kako čudesno blagodat
Božja deluje istovremeno u srcima mnogih ljudi… možda zato da bi ono što neće učiniti
jedan, učinio drugi; možda zato da bi što više ljudi privukla učešću u Božanskom
Hristovom delu iskupljenja i spasenja sveta; možda zato da bi sve nas čvrsto povezala
ljubavlju… možda zato što Ljubav Božja nije bez istine… i mislim da sve ovo što je
pobrojano ni izdaleka ne iscrpljuje beskonačnu premudrost Božjeg promisla o nama.“11

PRIMANJE PRAVOSLAVLJA

Tako je snažan i dubok kod Balfura bio doživljaj promisla Božjeg da mu je postalo
očigledno da treba da primi Pravoslavlje. Upravo od tog momenta je otpočela bratska
prepiska Balfura i oca Sofronija. Rukovoćen duhovnom podrškom oca Sofronija i očinskim
poukama starca Siluana, Balfur je prešao u Pravoslavlje 12. septembra 1932. godine uz
priznanje svešteničkog čina. To se dogodilo u Litvaniji. U kanonsko opštenje sa Crkvom
primio ga je mitropolit Elevterije, Egzarh Moskovske patrijaršije u Zapadnoj Evropi. Mesto
novog služenja oca Davida postalo je podvorje Sveta Tri Jerarha u Parizu (rue Pétel).
Upravo tu je on dao monaške zavete, ali već kao pravoslavni sveštenik. Postrigao ga
je arhiepiskop Venijamin. Pri tom mu je vladika dao novo monaško ime – Dimitrije, i
poverio ga duhovnom rukovođenju starca Siluana.

ISKUŠENJA

Ubrzo po postrigu kod Balfura su počela iskušenja koja su stavila na ispit njegovu
vernost monaškim zavetima i njegovu pravoslavnu veru uopšte. Postavljanjem
arhiepiskopa Venijamina za Egzarha Amerike otac Dimitrije je dobio novo poslušanje – da
prati svog arhijereja u svojstvu sekretara i prevodioca u SAD-u.

Ubrzo je postao svedok jurisdikcijskog spora između dva jerarha – mitropolita


Venijamina (Moskovska patrijaršija) i mitropolita Platona (Zagranična Crkva). Ova
sablazan je bila ozbiljna provera njegove još neojačale vere. Po povratku u Evropu Balfur
je proveo šest meseci u Londonu u nadi da će stvoriti parohiju – nadi kojoj nije bilo
suđeno da se ostvari.

U jesen 1935. godine, želeći da nađe svoje duhovno pristanište, otac Dimitrije je po
drugi put doputovao na Svetu Goru i tamo proveo šest meseci u strogom otšelništvu. Ali
opet – krah nadanja: svetogorci nisu priznavali ni njegovo „katoličko“ krštenje, ni tim pre
njegov sveštenički čin. Posle svega preživljenog na Svetoj Gori civilne vlasti su prinudile
oca Dimitrije da napusti Svetu Goru.

RASKID

Nije teško naslutiti šta se zbivalo u duši oca Dimitrija. Razočaranje, umor od
neprekidnih duhovnih skitnji, progona i stranstovanja primorali su ga da traži „stabilnije“
mesto služenja. Radi toga se odlučio za duhovni raskid sa svojim starcem – ocem
Siluanom – i prenebregao je njegov savet da se vrati u Pariz a zatim ode u Englesku da
tamo propoveda Pravoslavlje. U pismu ocu Sofroniju napisao je: „Molite se za mene, ne
osuđujte me i imajte u vidu da ću se uvek starati da ispunim zapovest da odem i
propovedam u Engleskoj. Ali o načinima pripreme, vremenu i sredstvima ostvarenja –
čvrsto sam rešio da ću suditi SAM, savetujući se sa crkvenim vlastima i sa onim
duhovnicima koje mi Bog pošalje na licu mesta... Savetovaću se i rukovodiću se opštom
linijom, ali više od toga ne mogu. Ne treba se služiti starcem kao nekim proricateljem
sudbine.“12 Na to je starac Siluan odgovorio: „Ta što on naše molitve poredi sa
proricanjem sudbine? Jevtino nas je procenio. Neka živi po svome, kako hoće. Iskustvo
Će ga poučiti. Izgubio je veru, a bez vere koristi neće biti.“13 Docnije je Balfur govorio:
„Da sam postupio po savetu starca, moj potonji život bi krenuo drugačije.“14 Zbog svog
neposlušanja starcu Siluanu Balfur je žalio do poslednjih dana svog života.

Uzevši sudbinu „u svoje ruke“, rešio je da ostane u Atini. Ispočetka sve kao da se
srećno odvijalo: bio je primljen u bratstvo manastira Pendeli blizu Atine, postavljen za
duhovnika, završio je Atinski univerzitet sa odličnim uspehom, uzveden je u čin
arhimandrita, određen za nastojatelja crkve pri atinskoj kraljevskoj bolnici
„Evangelizmos“. Posedujući izuzetne muzičke sposobnosti, uspeo je da organizuje tamo
profesionalni crkveni hor. Tokom svojih poseta u „Evangelizmosu“ članovi kraljevske
porodice često su posećivali bogosluženja u bolničkoj crkvi, privučeni skladnim pojanjem
hora kojim je rukovodio Balfur. Tako je otac Dimitrije postao blizak grčkom kraljevskom
dvoru i, kako se tada pričalo, ispovedao je neke članove kraljevske porodice.

Ali atinsko služenje oca Dimitrija prekinulo se isto tako iznenadno kao i drugi njegovi
poduhvati. Ovoga puta događaj koji je neočekivano uzdrmao njegov život bila je nemačka
okupacija 1941. godine. Svega nekoliko dana do dolaska Nemaca u Atinu, ujutro 18.
aprila, uspeo je da dobije kanonski otpust od mesnog arhiepiskopa i uveže je već bio na
parobrodu sa drugim izbeglicama koje su plovile u Egipat.

Ono što se dogodilo kasnije teško je razumeti jednoznačno: taj momenat je ostao
najzagonetniji u Balfurovom životu. Po dolasku u Kairo počeo je da traži novo mesto
služenja u Pravoslavnoj Crkvi, budući već poznati arhimandrit i duhovnik, ali –
bezuspešno. Unutarnja klonulost njegove vere ovoga puta je dostigla krajnje granice.
Sam Balfur je svedočio: „Izgubio sam veru u to da je Pravoslavna Crkva ‘jedina
posednica Istine u svoj njenoj punoći’.“15 Kasnije je otac Sofronije pisao, imajući u vidu
sem drugih slučajeva verovatno i Balfurov: „U svojim susretima sam imao mnogo prilika
da se uverim kako svako opadanje hrišćanstva izaziva ili lične ili društvene katastrofe.
Samo se tim opadanjem hrišćanstva i može objasniti bekstvo iz crkvenog tora mnogih
lica koja iskreno tragaju za univerzalnom „katoličanskom“ Pravdom i univerzalnom
„katoličanskom“ Istinom. Ne govorim o razvraćenima, već o onima koji dubinski traže
razrešenje velikih problema našeg života, koji streme integralnom i čak apsolutnom
poznanju, prirodnom za čoveka“.16
Posle pet meseci „dokonosti“ u Kairu obrijao je bradu, skinuo sa sebe rasu i prekinuo
sve veze sa Pravoslavnom Crkvom. Ne imajući ni stana, ni novca, ni zarade, ni hleba
nasušnog, ni porodice, ni otadžbine, ni, što je najvažnije, VERE, Balfur je potonuo u
duboku unutarnju krizu iz koje je počeo da traži izlaz po svaku cenu. Docnije je taj period
okarakterisao kao „godine potpunog bezbožništva.“17 U Kairu se desilo da je živeo u sobi
sa čijih se prozora video britanski konzulat. Kada je video svoje sunarodnike kako ulaze i
izlaze iz konzulata, kod njega se prirodno pojavilo osećanje samosažaljenja. U poređenju
sa njegovim jadnim tavorenjem njihov život mu se činio stabilnim, sređenim, punim vere
u sutrašnjicu. Pod uticajem svog rođaka koji je bio državni činovnik u britanskom
predstavništvu u Egiptu, Balfur je počeo da traži posao u konzulatu. Nadao se da đe mu
dobro vladanje nekolikim stranim jezicima pomođi da zaradi za život.

Pošto je primljen na posao u obaveštajne službe Britanske armije u Kairu, ubrzo je


dobio zvanje majora. Kao čoveku koji je savršeno vladao grčkim jezikom, Balfuru je
ubrzo bio ponuđen važan položaj u britanskom Ministarstvu inostranih poslova za
političke odnose sa Grčkom. U jesen 1944. bio je upućen u Atinu u svojstvu diplomatskog
lica radi posla u Britanskoj armiji.

VAN CRKVE

Po povratku u Atinu, ali sada već kao diplomata, Balfur je obnovio prepisku sa ocem
Sofronijem. Razlog buđenja u njemu religioznog interesovanja bila je tragična smrt
njegovog brata koji je poginuo u Hong-Kongu u mučilištu japanskog koncentracionog
logora za ratne zarobljenike. Taj događaj je u Balfuru obnovio osećanje propadljivosti
svega zemaljskog i preživljavanje tragedije ljudskog postojanja, premda je iznutra bio još
suviše daleko od oca Sofronija da bi se u njemu rasplamsao nekad ugasli oganj vere.
Posle rata Balfurov život je, izgleda, krenuo „uobičajenim tokom“ svetovnog života: rad u
diplomatiji, brak, porodica. Zbog službe je morao mnogo puta da putuje iz jedne zemlje u
drugu, da živi u mnogim gradovima: Tel-Avivu, Smirni, Đenovi, Ženevi i drugim.

EPILOG
Za sve to vreme otac Sofronije nije prekidao prepisku sa Balfurom. Početkom
pedesetih godina otac Sofronije je, predviđajući u bliskoj budućnosti unutarnju promenu
u svom prijatelju, predskazao:

„Pišeš: Tako je sve to daleko od mene sada... Ne znam možeš li da shvatiš kako
sam daleko otišao od svih vas? A ujedno sa tim si dodao: A ipak sa ljubavlju i
zahvalnošću se sećam starih prijatelja i želim da sa njima opštim. Ja neskromno mislim
da ti ipak nećeš moći SASVIM da zaboraviš našu ljubav u Hristu. Psihološki se dogodilo
premeštanje centra tvog unutarnjeg sveta. Snaga novih utisaka, snažan uticaj svega
onoga što te sada okružuje, sve to će sa godinama izgubiti svoju jačinu, i tada ćeš iznova
videti da ti mi nismo tako daleki, da imamo svoje mesto u tvom srcu kao što za tebe
postoji mesto i u našem srcu. Već sam ti govorio i možda je izlišno ponavljati da te neću
zaboraviti. Uza sve to, ne smem tako da govorim, jer sam čovek. ¸Neću te zaboraviti’
reči su Boga.“18 To nipošto nisu bile prazne reči – otac Sofronije je ostao veran Balfuru do
kraja svojih dana.

Naravno, svestan svoje odgovornosti pred Bogom za Balfurovu dušu, otac Sofronije
nikada nije prekidao pojačanu molitvu za njega. I, gle, u Ženevi se desio poslednji i
konačan zaokret u unutarnjem životu Balfurovom. Bilo je to 1962. godine. Jedne noći je
probudio svoju porodicu i, nalazeći se u neobično uzbuđenom stanju, svečano je
izgovorio: „Ja ponovo verujem.“ Ostaje tajna kakvu je Božansku posetu tada doživeo, ali
od tog trenutka on je pojačano tražio ponovno sjedinjenje sa Pravoslavnom Crkvom. Više
od svega je žudeo za Pričešćem Svetim i Životvornim Tajnama – Telom i Krvlju
Iskupitelja. Smesta se uputio ocu Sofroniju, svom starom i vernom bratu u Hristu, tada
već igumanu manastira Svetog Jovana Preteče u engleskoj grofoviji Eseks. Njihov dirljivi
susret se završio dubokom pokajnom Balfurovom ispovešću za sve godine svog duhovnog
otuđenja, proživljene daleko od Crkve. Posle toga Balfur se obratio mitropolitu Nikolaju,
Egzarhu Zapadne Evrope, sa molbom da ga primi natrag u okrilje Crkve kao mirjanina.
Od tog trenutka Balfur je sa velikim staranjem čuvao vernost Pravoslavlju do kraja svojih
dana, neprestano se pričešćujući svetim Hristovim Tajnama. Mnogi su se sećali kako je,
moleći se na liturgiji, prolivao vrele suze pokajanja. Od tog vremena se obnovio i njegov
duhovni kontakt sa ocem Sofronijem. Duhovničko rukovođenje se ovoga puta ostvarivalo
ne kroz pisma, već oči u oči tokom njihovih čestih susreta. Upravo zato se u pismima iz
tog perioda duhovna pitanja gotovo ni ne dotiču.

Posle dugotrajne bolesti Balfur je u miru otišao Gospodu 11. oktobra 1989.
godine. Tako se završio teyak životni put ovog umnogome izuzetnog čoveka. Nešto pre
smrti Balfur je jednom o svom proteklom duhovnom putu rekao: „Ja sam, kao
nerazumno magarence, mislio da stignem dva snažna vranca – starca Siluana i oca
Sofronija.“ U poslednjem pismu otac Sofronije je napisao Balfuru: „Da, mi smo povezani
zauvek svim onim što se dogodilo u prošlosti tokom više od pola veka. Bog je tako
mnogo projavljivao Svoju pažnju prema sudbinama nas obojice da prema Njemu ne
smemo izgubiti osećanje večne blagodarnosti.“19

PODVIG BOGOPOZNANjA

Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12) –


takav je put unapred odredio Gospod svima koji su se odvažili da idu njegovim stopama.
Čitav život arhimandrita Sofronija bio je neprestani napor radi sticanja Carstva po
zapovesti Hristovoj. Taj podvig bogopoznanja je delom odražen u pismima Balfuru. Njih
je otac Sofronije napisao dok je živeo na Svetoj Gori, kada je sve njegovo biće bilo
usredsređeno na unutarnju borbu za poimanje Božanskog Prvolika. Spisi koji se
objavljuju u ovoj knjizi dragoceno su i živo svedočanstvo koje ukazuje na izvore
bogoslovlja oca Sofronija. Poniklo na svetogorskom predanju, učenje u njima izloženo
umnogome anticipira njegove knjige „Starac Siluan“ i „Videti Boga kao što jeste“. U
suštini, pisma sadrže sve osnovne postavke koje određuju dalje oblikovanje oca Sofronija
kao duhovne pojave naše epohe.

Bez sumnje, događaj koji je umnogome odredio njegov bogoslovski lik bio je
duhovno opštenje sa starcem Siluanom. Prepiska sa Balfurom delom baca svetlost na
prve godine poznanstva oca Sofronija sa starcem Siluanom koje je otpočelo 1930.
godine. Kada je otac Sofronije pripremao izdanje knjige „Starac Siluan“ (Pariz, 1952),
koristio je ova pisma kao živi spomenik koji je sačuvao duhovni lik starca Siluana: „Tamo
je mnogo toga bilo napisano pod neposrednim uticajem starca“, piše otac Sofronije, „i
zato bi ona mogla da vaspostave u mom sećanju prilično precizno neke stvari o njemu.“ 20
Starac Siluan mu je otkrio nove horizonte u duhovnom životu. Otac Sofronije je kasnije
pisao: „To je bilo onih dana kada nisam nalazio dovoljno reči da izrazim Bogu svoju
zahvalnost za svoj susret sa starcem Siluanom. U to vreme ja sam sav bio u ¸znaku’ (da
ne kažem u ovom slučaju neodgovarajuću reč – pod utiskom) one Svetlosti Preobraženja
u kojoj mi je Bog pokazao starca. Posle sedam godina najdublje ¸nedoumice’… u kojoj
sam se nalazio do tog susreta, u starcu mi je bilo dato istinsko otkrivenje i utvrđenje.“21

O BOGOSLOVLJU, NASTALOM U POKAJANJU


U životu samog oca Sofronija to su bile godine dubokog plača zbog sebe samog.
Docnije se sećao kako je ponekad u manastiru Svetog Pantelejmona dobijao poslušanje
da naglas čita Psaltir bratiji koja se bavila rukodeljem. „Dešavalo se da počnem psalam, i
osećam kako ne mogu da nastavim – blagodat ¸guši’: ridanje se penje u grlo i hoće
napolje.“

Svim svojim bićem bio je pogružen u taj bolni pakao pokajanja preko koga silazi na
čoveka blagodat Svetoga Duha i uzvodi ga u sferu Božanskog Života. U stanju takve
blagodati čovek, preporođen u ognju pokajanja, svim svojim bićem živi realnost
Božanskog sveta i sazrcava je kao očiglednost. Tom blagodaću je ispunjena svaka
njegova reč, svaki pokret njegove duše i srca. Sve projave u svakodnevnom životu, do
poslednje sitnice, imaju pečat čistog sazrcanja Istine.

Pisma predstavljaju izuzetan primer kako se takvo „stanje“ pretvara u „bogoslovlje“.


„Bogoslovlje kao stanje“ nije filosofska nauka, čak ni sadržaj molitve, već živo ulaženje u
Božansku večnost. I takvo „bogoslovlje“, kao odraz stanja čistog bestrašća, samo postaje
čisto i istinsko u najdubljem smislu te reči.

Uzveden do sazrcanja Istine čovek lako može da prepozna sve što je „ne-istina“. U
tom smislu otac Sofronije je postao nezamenjivi rukovoditelj sumnjama mučenog Balfura
kod koga je ostalo mnogo nerazrešenih pitanja dogmatskog karaktera u pogledu
pravoslavne vere. Iz odgovora se vidi koliko je duboko otac Sofronije bio upoznat sa
tradicijom svetih Otaca Crkve – njihova dela su bila duboko saglasna sa njegovim ličnim
opitom. Tako on ne jednom pominje dela prepodobnih Jovana Lestvičnika, ave Doroteja,
Isaka Sirina i mnogih drugih. Zahvaljujući izuzetno tananoj duhovnoj intuiciji, otac
Sofronije je, kao niko drugi, umeo da nađe reč, ubedljivu čak za tako visokoobrazovanog
bogoslova kakav je bio Balfur. Ali skrivena snaga tih pisama nije se sastojala u logičkoj
skladnosti ili erudiciji. Ne, Balfur je intuitivno osećao da reči oca Sofronija, i pored
njegovog savršenog poznavanja svetootačkih dela, ne potiču od apstraktnog umovanja,
već iz sviše mu datog opita i saopštavaju o istinama, kao o činjenicama saznatim i
nesumnjivim. Pisma, budući duboka lična ispovest, odražavaju istinski opit i realno
poznanje, zahvaljujući čemu imaju karakter pozitivnog svedočanstva o činjenicama
duhovnog života.

MISTAGOGIJA KA SAZRCANJU
Obični a u isto vreme izuzetno mudri saveti izloženi u pismima, kao da čitaocu pokazuju
put koji vodi istinskom sazrcanju. U njima je ispoljena posebna duhovna trezvenost, tako
svojstvena ocima „Dobrotoljublja“. U prostim i ne mnogim režima upućenim Balfuru sa
zadivljujućom dubinom je izražena sva suština učenja Otaca Crkve u pogledu asketskog
delanja. Ta tajanstvena nauka je nepristupačna, nedokučiva čak i najvećim umovima, a u isto
vreme ona je tako prosta i jasna da je dostupna čak i najneobrazovanijim ljudima: „Put ka
spasenju počinje od straha Božijeg i protiče u strahu koji može doći dotle da se čovek zaista
oseća kao prikovan. Treba voleti osećanje straha Božjeg i čuvati ga. A ljubav treba da se
projavljuje, po reči Gospodnjoj, u držanju zapovesti. I u onom Boga se boj, i zapovesti
Njegove drži(22) sva je premudrost, sva mistika-tajna. Hrišćanski život je jednostavan i svi
mi u životu treba da budemo jednostavni. A i zaista sve je tako razumljivo i jasno.“(23) Za
Balfura, čoveka sa visokim bogoslovskim obrazovanjem, te reči su bile kao novi dah u
njegovom duhovnom razvoju. On se, poput mnogih što su čitali zapadne askete, poduhvatio
umnog delanja u nadi da će se odmah pogruziti u svet mistike i „natprirodnog“, i doći u stanja
koja se kod tih autora opisuju. Balfura je posebno privlačio mistički opit Jovana od Krsta
jednog od najpopularnijih rimokatoličkih svetitelja karmelita iz DžVI veka.(24)
Protivstavljajući rimokatoličkom Zapadu Istinu Pravoslavlja, otac Sofronije piše: „Zaista
jedino pravilno načelo i osnov duhovnog života je pokajanje.“(25) Uvidevši u Balfuru
sklonost ka „viđenjima“ razne vrste, otac Sofronije bratski upozorava: „St Jean uči u svojoj
knjizi o ¸umnom bezmolviju’ najvišem delanju duhovnom, o sazrcanju i ljubavi Božanskoj, a
Vi ste, pročitavši njegovu knjigu i kao čovek intelektualno zreo, usvojili deo njegovih ideja i
pohrlili na ¸svadbu Janjetovu’ (Otkr. 19, 7), ne umivši prethodno lice svoje. Hrišćani se ne
umivaju ničim drugim do plačem. Verujte, dragi baćuška oče Davide, premda sam i sam
neznalica, da je put ka sazrcanju neprelasnomŠ i ljubavi Božanskoj samo jedan
pokajanje...(26)Zaustavljajući kod svog sapodvižnika zanose „mističkim doživljajima“
svojstvenim zapadnom podvižništvu, otac Sofronije u njemu postavlja siguran temelj
duhovnog delanja: „Početak duhovnog života je početak borbe sa strastima. Pobeda nad
strastima je najteži posao. To je pobeda veća od svih. Bestrašće je iznad dara čudotvorenja.
Strasti se pobeđuju dugom, upornom, tegobnom, neprekidnom danonoćnom borbom uz
sadejstvo blagodati. Ispravnoj borbi sa strastima uče nas sveti oci.“(27)

Počinjući od, reklo bi se, malih saveta, otac Sofronije postepeno i neprimetno
tajnovodi Balfura ka višim pojmovima pravoslavne askeze. Na jeziku dostupnom
iskušeniku on objašnjava šta je blagodat sećanja na smrt, šta znači moliti se čistim
umom, kako umom biti u srcu (posebno šta je „srce duhovno“), podrobno objašnjava
nauku poslušanja starcu. Prateći svog sabesednika u njegovom duhovnom napredovanju,
otac Sofornije ga naposletku uzvodi ka onome što se, u suštini, može nazvati vrhuncem
umno-srdačnog delanja: „Drži svoj um u paklu i ne očajavaj.“ U tih nekoliko reči koje je
Gospod rekao prepodobnom Siluanu, sadržana je suština svih stremljenja pravoslavnog
askete. One odražavaju put Samoga Hrista Koji je Bog smirenja. On je Sebe ponizio
uzevši obličje sluge... unizio je Sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.
2, 7-8). On siđe u najdonja mesta zemlje, pre nego što uziđe više sviju nebesa (Ef. 4, 9-
10). Tako i za sve koji su krenuli za Hristom put na nebo prolazi kroz pakao. „Istinski
podvižnik Hristov“, piše otac Sofronije, „da bi izbegao pakao, od ovog života čini pakao i
svojom svešću sebe neprekidno nizvodi u pakao, koliko mu snage to dopuštaju.“28 Na taj
način, dostižući poslednje dostupne dubine smirenja, čovek „prelazi iz smrti u život“ (up.
Jn. 5, 24). Živo iskustvo ovog „života“ Nevečernjeg Dana, opisivano u pismima29 je, po
pravoslavnom predanju, vrhunac bogosazrcanja – kada se čovek sav pogružava u Boga i
Netvarna Svetlost ispunjava celo njegovo biće: duh, dušu, čak i telo. Ljubav, sada već
nezemaljska, svecelo zahvata dušu i pokreće čoveka na molitvu za ceo svet, za sve ljude,
za celog Adama.

O TAJNI LJUDSKIH STRADANJA

Čovek preobražen blagodaću Duha Svetoga drugačije doživljava sve događaje koji
mu se na životnom putu dešavaju. U svakoj pojavi on počinje da prepoznaje dobri
promisao Božji koji ga vodi ka jedinom i krajnjem cilju – spasenju. Svako projavljivanje
Božje volje, s kakvim god tugama bilo skopčano, on doživljava sa svešću da se Bog stara
o svom stvorenju, kao Otac, i da sve čini iz ljubavi, na dobro i spasenje čoveku.

Balfur je, postavši pravoslavan, bio u nedoumici usled mnogobrojnih žalosti i


raznovrsnih iskušenja koja su ga zadesila. Samo zahvaljujući duhovnoj mudrosti svog
sapodvižnika, oca Sofronija, uspeo je da u njima uvidi duboki smisao:

„Svi sveti oci naši uče nas“, piše otac Sofronije, „da su tuge pečat izabranosti od
Boga. Tuge Gospod šalje sinovima Svojim koje prima i o kojima se stara onako kako se
nijedna mati ne brine o čedu svome...“30

Otac Sofronije je posedovao dovoljan dar rasuđivanja da shvati kako za Balfura


sticanje blagodati još nije postalo „jedino potrebno“, to jest cilj radi koga hrišćanin sa
gotovošću ide na teški podvig samoodricanja, vezan za mnoge tuge. Balfuru je
predstojao još dug i težak put ka bitijnom poznanju hrišćanske istine – što je čovek bliži
Bogu, što je silnija njegova ljubav prema Hristu, to su češće i dublje njegove tuge, to su
veća njegova iskušenja. Na taj put ga je i nadahnjivao otac Sofronije u svojim pismima:
„Posao duhovnih ljudi je blagodarenje Bogu za pruženu nam mogućnost da dobrovoljno
podnosimo tuge radi Imena Njegovog, radi ispunjavanja zapovesti Njegovih;
slavoslovljenje beskonačne Premudrosti Božje koja nam je stvorila uslove, povoljne za ta
dobrovoljna stradanja. (Neko je rekao da nam Anđeli zavide, budući lišeni te
mogućnosti.) Samo na taj način možemo da ispoljimo svoju razumnu ljubav prema Bogu;
samo tako čovek može da postane prijatelj Božji, brat Hristov, da dostigne savršeno
spasenje – oboženje u Hristu.“31
Idući stopama Spasiteljevim, čovek postepeno proniče u smisao tajanstvenih reči
Hristovih koje su predodredile put svakog hrišćanina: Uska su vrata i tesan put što vode
u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7, 14). Nije li zato apostol Petar, razumevši ih,
predskazao u svojoj poslanici da smo mi, hrišćani, pozvani Bogom ni na šta drugo do na
stradanja (up. 1. Pt. 2, 21)? Doživevši u sopstvenom iskustvu istinitost apostolovih reči,
otac Sofronije piše: „Hrišćanin nikada neće moći da dostigne ni ljubav prema Bogu, ni
istinsku ljubav prema čoveku ako ne doživi veoma mnoge i duboke tuge. Blagodat dolazi
samo u dušu koja se napatila.“32

Ideji o spasonosnoj suštini stradanja posvećeno je mnogo stranica u pismima. Kao


izraz svedobre ljubavi Tvorca, stradanja preobražavaju čoveka, upodobljavajući ga
Jedinorodnom Sinu Koji je Sam postradao čak do smrti. Stoga, kao što piše otac
Sofronije, „volja Božja često vodi na Golgotu“.33 U pismima se, kao nagovor na trpljenje
stradanja, navodi povest o nekom svetogorskom pustinjaku koja je potom postala
čuvena. Krajnje iznuren od stradanja, on htede da napusti pustinju i promeni svoj način
života. Tada mu se u snu javi Gospod, raspet na Krstu, i reče: „S Krsta se ne silazi, sa
Njega skidaju.“ I te reči Gospod triput ponovi. A onda se viđenje završi.34

Sa posebnim strahom otac Sofronije prvi put dotiče skrivenu temu


bogoostavljenosti kojoj će posvetiti tako mnogo pažnje u sledećim knjigama. Kada se
podvižnik učvrsti u svojoj ljubavi prema Bogu, tada počinje jedna od najtežih provera:
Bog kao da ga ostavlja. To se zbiva sa podvižnicima najžvršćim i najpostojanijim u svojoj
ljubavi prema Bogu: „Slava Bogu za sve. Premda nam je težak život. Hrišćanski ‘živeti’, u
doslovnom smislu te reči, nemoguće je. Hrišćanski se može samo ‘umirati’ hiljadu puta
svakoga dana.35 Treba neprestano ubijati dušu svoju u ovome svetu, vazda umiranje
Gospoda Isusa nositi da bi se i život Njegov javio u nama. 36 Ispostavlja se da koliko smo
‘živi’ u ovom svetu, toliko smo ‘mrtvi’ u Bogu. Ali postoji i užasno stanje
bogoostavljenosti. Za čoveka više ‘nema života’ u ovom svetu, to jest ne može da živi
ovim svetom, sećanje na drugi Božanski svet ga vuče ‘onamo’, ali i pored toga mrak
okružuje dušu.“37

Sa svog neikustva Balfur je bogoostavljenost koju je doživeo otac Sofronije


uporedio sa mrakom „mistične noći“ Jovana od Krsta. Budući još nedovoljno duboko
upoznat sa pravoslavnom tradicijom, Balfur nije znao da je učenje o bogoostavljenosti
neotuđivi deo asketskog predanja pravoslavnog Istoka. O bogoostavljenosti su pisali
najveći podvižnici – prepodobni Antonije Veliki, Isak Sirin, Makarije Veliki, Maksim
Ispovednik, Siluan Atonski i mnogi drugi, čiji je duhovni naslednik bio i otac Sofronije.
Nastojeći da pronikne u suštinu stradanja, otac Sofronije piše: „Kada su tuge moje
duše, neprestano jačajući, dostigle, izgleda, vrhunac, tada sam ja, ne putem apstraktnih
filosofskih rasuđivanja, već živim i dubokim osećanjem srca, poznao cenu ljudske duše,
to jest da je ona vrednija od celoga sveta. Stradanja donose tako veliki plod da kada
bismo bili razumniji, ne bismo želeli da ‘siđemo s Krsta’.“38

Svetogorsko iskustvo bogoostavljenosti bilo je za oca Sofronija prvi korak ka


otkrivanju najveće tajne ljudskih stradanja. U svojoj poslednjoj knjizi otac Sofronije piše:
„Kada Bog vidi da više ništa u celome svetu ne može ponovo da otrgne dušu od Njegove
Ljubavi (up. Rim. 8, 35-39), tada nastupa period iskušenja, istina, mučnih, ali bez kojih
bi ostale nepoznate dubine tvarnog i netvarnog načina Postojanja. ‘Surovo’ je to
iskušenje: nevidljivi mač te odseca od ljubljenog Boga, od Njegove nevečernje Svetlosti.
čovek biva pogođen na svim planovima svoga bića. Potpuno mu je nepoznato gde je
uzrok tome što je ‘sveza ljubavi’ koja se u molitvi poput Getsimanske činila konačnom,
zamenjena paklom bogoostavljenosti. Odgovor na ovu nedoumicu nalazimo u 12. glavi
Poslanice Jevrejima, pogotovo u stihovima 26-29. Ali pre i posle svega imamo ‘primer’ u
Samom Hristu: na Golgoti, prikovan za krst, On pita Oca: ‘Zašto si me ostavio?’ i odmah
zatim: ‘Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh.’ (Mt. 27, 46; Jn. 19, 30). Dakle, radi
nas je otkrivena Tajna Ljubavi Božje: punoća kenozisa prethodi punoći savršenstva.“39

O VELIČINI ČOVEKOVOJ I O NJEGOVOM NAZNAČENJU

U svojim narednim knjigama – „Starac Siluan“, „Videti Boga kao što jeste“, „O
molitvi“, „Rođenje za Carstvo Nepokolebivo“ – otac Sofronije mnogo piše o tome koliko je
velik čovek. Njegove smele reči o ravnobožanskom dostojanstvu čovekovom uošte ne
proističu iz neobuzdane gordosti ili prelašćene sujete. Pisma bacaju svetlost na prave
izvore njegove antropologije čiji su koreni u mnogovekovnom predanju svetih Otaca: „Mi
se nadamo učešću u životu večnom. Ali, u stvari, postajući večan, čovek postaje ne samo
besmrtan, več i bespočetan. Sveti Grigorije Palama je tako mislio, pozivajući se na Svete
Oce... A kada ‘Bog bude sve u svima’40, tada ćemo i mi biti posednici večnosti, i više ne
delimično, već potpuno. Tom ‘kraju želja’ stremi duša ‰i kako se muči dok ga ne
dostigneŠ. Tek tada će biti moguća ničim ne pomračena radost“41. U tom smislu pisma
nastavljaju veliku tradiciju Svetih Otaca koji uče o oboženju čovekovom. Budući pričesnik
i nosilac Božanske blagodati, čovek i sam ceo postaje bog.
Neka ne posluže ove reči na spoticanje onih koji po gordosti sebe smatraju
dostojnim ovog zvanja kao nečeg zasluženog. „Put ka bogosinovstvu je pokajanje“ – piše
otac Sofronije.42 Njegove reči se odlikuju trezvenošću u kojoj nema ni trunke bilo kakve
maštalačke sujete: „Sada se veoma često govori o bogosinovstvu, ali se malo govori o
putu do njega. A taj put je pokajanje. Nigde naša duša Boga kao Oca ne poznaje tako
jasno kao u pokajanju. Čoveka koji se kaje Bog prima kao bludnog sina, i raduje se zbog
njega jer mrtav beše i ožive, izgubljen beše se i nađe se (up. Lk. 15, 32).“43

O DOGMATSKOJ SVESTI

Iz pisama postaje očigledno da bogoslovlje u njima dostiže onu visinu kada je


dogmatska svest već neraskidivo vezana za čitav tok unutarnjeg duhovnog života.
Bogoslovski dijalog sa Balfurom zapravo pokazuje kako svaka promena u dogmatskoj
svesti neizbežno menja u odgovarajućoj meri i način duhovnog života. I obrnuto,
odstupanje od istine u unutarnjem duhovnom životu povlači za sobom promenu u
dogmatskoj svesti. Um, osenjen Božanskom blagodaću, nosi u sebi celovitu sliku sveg
bića, gde se svaka pojava u duhovnom životu procenjuje Božanskom Istinom. U tom
smislu pismo br. 28 „O pravoslavnoj dogmatskoj svesti“ je nesumnjivo remek-delo
bogoslovske apologetike koje sadrži u sebi savršeno i celovito viđenje dogmatske osnove
pravoslavnog podvižništva. Ono je bilo napisano kao odgovor na sumnje Balfura u
pogledu vaseljenske istine Pravoslavlja, kada je on bio počeo da traži nešto „više“ i
„univerzalnije“. U pismu se može pratiti dosledno razjašnjavanje principa jedinstva
eklisiologije, dogmatike i asketike: „Tri stvari ne shvatam“, piše otac Sofronije: 1)
nedogmatsku veru, 2) necrkveno hrišćanstvo, 3) neasketsko hrišćanstvo. I ovo troje:
Crkva, dogmat, asketika (to jest hrišćanski podvig) – za mene je jedan život.“44

Otac Sofronije jasno pokazuje da je askeza u čovekovom životu praktični odraz


njegovog dogmatskog viđenja. Nema u duhovnom i asketskom životu ničeg slučajnog, jer
je „sve važno“: „U osnovi svake asketike nužno leži ova ili ona ideologija (dogmat).
Svaka religija – paganstvo, judaizam, islam, panteizam, hrišćanstvo – ima svoju asketsku
kulturu, različitu od drugih, i ta različitost je uslovljena različitošću dogmatskih
predstava.“45 Pritom je dogmatika, kao slovesni izraz istine, neotuđivi posed Crkve: „Ja
sam se nekako u sebi uverio“, piše otac Sofronije, „da će odricanje od Crkve dovesti do
odricanja od propovedi apostola... Logos postade telo.46 Upravo tog Ovaploćenog Logosa,
vidljivog, čujnog, opipljivog, propoveda Crkva u svojim dogmatima.“47
U jednom od pisama otac Sofronije piše: „Hrišćanin obavezno treba da bude
podvižnik.“48 Podvig bogopoznanja na koji nadahnjuje ova knjiga zaista prevazilazi meru
čoveka. U tome je njena originalnost i istinska jevanđeljska dimenzija. Poziv knjige
odgovara rečima samoga Hrista: Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš na
nebesima (Mt. 5, 48). Ljudski razum klone pri misli kako je moguće poverovati u ovo
naznačenje i odvažiti se na ovaj podvig. Ali nepobitne su reči Gospoda koji nam je
zapovedio:

„NE BOJTE SE!“49

jerođakon Nikolaj Saharov

1
U tekstu su korišćene sledeće skraćenice:

G1 – zbirka pisama oca Sofronija D. Balfuru, napisanih u periodu wegovog `ivota na Svetoj
Gori od 1932. do 1947. godine. Originali pisama se ~uvaju u arhivu Genadijeve biblioteke
na Svetoj Gori.

Msb – zbirka koncepata pisama oca Sofronija D. Balfuru iz kolekcije G1. Originali koncepata
se nalaze u arhivu manastira Svetog Jovana Prete~e (Eseks, Engleska).

G2 – zbirka pisama oca Sofronija D. Balfuru, napisanih u Zapadnoj Evropi po~ev od 1947.
godine. Originali se ~uvaju u Genadijevoj biblioteci.

Mbs – zbirka pisama D. Balfura ocu Sofroniju koja se ~uvaju u arhivu manastira Svetog
Jovana Prete~e.

2
Arhim. Sofronij, Pisxma v Rossiy, Moskva 1997, str. 19.

3
Arhim. Sofronij, Pisxma v Rossiy, str. 22

4
Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij, >sseks 1991, str. 20, 59, 89
itd.

5
Arhim. Sofronij, Pisxma v Rossiy, str. 28.
7
Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 31. oktobra 1961. god., Archive
of the Gennadeios Library, Athens. G 2.

8
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 18 D. Balfuru od aprila 1934. god. (G1: B-
19).

9
Vidi: D. Balfur, Pismo ocu Sofroniju od 27. septembra (10. oktobra) 1932.
god., Archive of the Monastery of St John the Baptist. Mbs

10
Rani period `ivota D. Balfura i wegovo obra}ewe u Pravoslavqe pomiwe
mati Siluana (Soboqeva) u kwizi „Tri susreta“ (Moskva, 1997, str. 76-83). Ali
u wenom kazivawu sre}u se neke istorijske pogre{ke. Tako je ona oca
Davida, nazivaju}i ga „lordom“, po svoj prilici, pome{ala sa poznatim
politi~kim poslenikom po~etka XX veka – lordom Balfurom, dok je otac
David bio skromnijeg socijalnog porekla. Sem toga, zanimqiva pri~a o
tome kako je David Balfur „darovao mnogo novca rimskom Papi“ i
„osnovao {evtowski manastir radi borbe sa pravoslavqem“, nema nikavih
realnih istorijskih osnova.

11
Iz pisma oca Sofronija episkopu Venijaminu. Pismo nije sa~uvano. Neki
odlomci su rekonstruisani zahvaquju}i bele{kama samog Balfura. Vidi: D.
Balfur. Bele{ke iz pisma oca Sofronija mitropolitu Venijaminu, Archive of the
Gennadeios Library, Athens. G1: Excursus.

12
D. Balfur, Pismo br. 1 ocu Sofroniju od 7. aprila 1936. god. (Mbs).

13
Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru br. 24 od 7 (20) aprila 1936. god.
(G1: S-11).

14
Vidi: Episkop Kalistos Ver, Obituary: David Balfour, Sobornost (incorporating Eastern
Curches Review), London 1990, t. 12, 1, str. 55.
15
Episkop Kalistos Ver, Obituary: David Balfour, str. 55.

Arhimandrit Sofronije, Pismo Mariji Semjonovnoj Kala{wikovoj (sestri oca


16

Sofronija) od 24. avgusta 1973. god., Archive of the Monastery of St John the
Baptist.

17
D. Balfur, Pismo br. 5 ocu Sofroniju od 8. aprila 1945. god. (Mbs).

18
Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 24. decembra 1950. god.,
Archive of the Gennadeios Library, Athens. G2.

19
Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 18. januara 1987. god.,
Archive of the Gennadeios Library, Athens. G2.

20
Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 24. decembra 1950. god,
Archive of the Gennadeios Library, Athens. G2. U tom pismu otac Sofronije izla`e
svoju molbu Balfuru da mu da pisma kako bi ih ponovo pro~itao, ali samo
na neko vreme, jer je znao da bi za Balfura bilo suvi{e te{ko da se od wih
rastane ~ak i na nekoliko dana. Nosio ih je sa sobom, kao neprocewivo
blago, uvek i svuda.

21
Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 31. oktobra 1961. god.,
Archive of the Gennadeios Library, Athens. G2.

22
Prop. 12, 13.

23
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 11 D. Balfuru od 3 (16) decembra 1932.
god. (G1: A-10).

24
Neophodno je pomenuti da se otac Sofronije, budu}i svestan Balfurove
negda{we privr`enosti duhovnosti karmelita, u po~etku prisiqavao da
bude krajwe oprezan u svojoj kritici rimokatoli~anstva. Iz sa~uvanih
koncepata pisama (Mbs) o~igledno je da je u kona~noj verziji svakog pisma
otac Sofronije ubla`avao svoje prvobitne misli gde je kritikovao neke
momente u asketskoj tradiciji rimokatoli~anstva. Docnije, u kwizi „Starac
Siluan“ (Pariz 1952), otac Sofronije podrobnije analizira duhovna
odstupawa svojstvena zapadnoj mistici. Tim pitawima su posve}ene glave
„O vrstama uobraziqe“ (vid.: Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij,
>sseks 1991, str. 64-70; ‰to je, po svoj prilici, samo deo naslova glave,
koji u srpskom prevodu u celini glasi „O razli~itim oblicima ma{tawa i o
borbi sa wima“: Arhimandrit Sofronije, Starac Siluan, Drugo, pro{ireno i
ispravqeno izdawe, Manastir Hilandar 1994, str. 138. – prim. prev.]) i „O
tami osloba|awa“ (Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij, str. 78-80;
[u srpskom prevodu - „O mraku zanemarivawa“: Arhimandrit Sofronije,
Starac Siluan, str. 165. – prim. prev.]).

25
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 2 D. Balfuru od 31. jula 1932. god. (G1:
A-2).

26
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 12 D. Balfuru od 12 (25) decembra
1932. god. (G1: V-11).

27
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 6 D. Balfuru od 6.(19) oktobra 1932.
god. (G1: A-6).

28
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 7 D. Balfuru od 15 (28) oktobra 1932.
god. (G1: A-7).

29
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 22 D. Balfuru od 5 (18) aprila 1935.
god. (G1: S-6).

30
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 5 D. Balfuru od 16 (29) aprila 1932.
god. (G1: A-5).

31
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 15 D. Balfuru od 21 januara 1933. god.
(G1: V-14).

32
Arimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. jula (10. avgusta)
1934. god. (G1:C-1).
33
Arimandrit Sofronije, Pismo br. 24 D. Balfuru od 17-18. (30-31) maja
1936. god. (G1:C-12).

34
Vidi: Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. jula (10.
avgusta) 1934. god. (G1:C-1).

35
Up. Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij, str. 103, 105.

36
Up. 2. Kor. 4, 10.

37
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 23 D. Balfuru od 7. (20) aprila 1936.
god. (G1:C-11).

38
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. jula (10. avgusta)
1934. god. (G1:C-1).

39
Arhim. Sofronij, Videtx Boga kak On estx, >sseks 1985, str. 49-50.

40
1. Kor. 15, 28.

41
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 22 D. Balfuru od 5 (18) aprila 1935. god.
(G1:C-6). Vidi tako|e: Sv]t. Grigorij Palama, Triadw v za\itu sv]\enno-
bezmolstvuy\ih, ^astx 3, Gl. 3, 8, Moskva 1995. str. 336. Vidi tako|e: Prep.
Maksim Ispovednik, Ambigva, PG 91, 1141 AB, na koga se poziva sveti
Grigorije.

42
Arhimandrit Sofronije, Odlomak 1 iz pisma br. 13 (G1:B-12) po rukopisu
Msb koji nije u{ao u kona~nu verziju.

43
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 12 D. Balfuru od 12 (25) decembra
1932. god. (G1:B-11).

44
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 28 D. Balfuru od 22. avgusta (4.
septembra) 1945. god. (G1:D-4).
45
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 28 D. Balfuru od 22. avgusta (4.
septembra) 1945. god. (G1:D-4).

46
Jn. 1, 14.

47
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 28 D. Balfuru od 22. avgusta (4.
septembra) 1945. god. (G1:D-4).

48
Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. juna (10. avgusta)
1934. god. (G1:C-1).

49
Jn. 16, 33.