You are on page 1of 3

Oktav MIRBO

trajk glasa
Prevela s francuskog Ana A. Jovanovi Neizmerno sam zauen tavie, ako smem da kaem, preneraen injenicom da danas, kada ovo piem, dakle u nauno doba i posle bezbroj iskustava, posle toliko svakodnevnih skandala, u naoj dragoj Francuskoj (kako imaju obiaj da kau lanovi Budetske komisije) jo ima glasaa, ili postoji makar jedan jedini glasa, to nerazumno, nestvarno, neverovatno ivine spremno da svoje poslove, snove i uivanja poremeti izlaskom na izbore i glasanjem za nekoga ili za neto. Kad bolje razmislim, pred ovom zapanjujuom pojavom nemona su i najtananija filozofska uenja, zbunjene ostaju i najumnije glave. Gde je neki novi Balzak da nam ponudi fiziologiju savremenog glasaa? Ili novi arko, da objasni anatomiju i mentalitet tog neizleivog ludaka? ekamo ih. Razumem da varalica uvek nae akcionare, cenzura svoje pobornike, muzika poklonike, dnevni list pretplatnike... sve razumem. Ali da neki odbornik, ili skuptinski poslanik, ili predsednik republike, ili bilo ko od svih tih udnih lakrdijaa eljnih izborne funkcije, ma kakve, nae glasaa, dakle bie od krvi i mesa, nepojamnog stradalnika koji e od svojih usta hleb odvajati da bi njega hranio, na svojoj odei tedeti da bi njega oblaio, znoj vlastiti prosipati da bi njegovo salo gojio, sopstveni teko zaraen novac troiti da bi njega bogatio, a s jedinim izgledom da u nadoknadu za takvu izdanost dobije udarac palicom po glavi, ili ut u zadnjicu, ako ne i metak u grudi e, pa, to stvarno prevazilazi i najcrnje slutnje koje sam dosad imao o ljudskoj gluposti uopte i francuskoj posebno: miloj nam, neprolaznoj, domovinskoj gluposti, o, rodoljupci dragi! Razume se, govorim o dobro obavetenom glasau koji glasa iz ubeenja, glasau teoretiaru, greniku koji umilja da je glasanje in graanske slobode i u svojoj zadivljujuoj i zbunjujuoj ludosti veruje kako time ispoljava neprikosnovenu volju, kako izraava miljenja i stavove, namee politike programe, iznosi socijalne zahteve. Ne govorim, dakle, o prevejanom glasau koji zna ta je posredi i sprda se s time, o glasau koji rezultate svoje svemoi vidi kao puko teranje ege i kao priliku da se osladi monarhistikom zakuskom ili nalije republikanskim vinom. Kod takvoga se neprikosnovena volja ogleda jedino u tome da loe i bani na raun opteg prava glasa. I jeste u pravu, jer samo to mu je vano, za ostalo ga nije briga. Taj zna ta radi. Ali ovi drugi? Ah, drugi! Oni ozbiljni, strogi, pripadnici neprikosnovenog naroda, obuzeti zanosom kada vide sopstveni lik i pomisle: Ja sam glasa! Sa mnom se mora raunati, bez mene se ne moe. Na meni poiva savremeno

drutvo. Mojom se voljom donose zakoni obavezujui za milione ljudi... Kako to da ovaj soj uopte jo opstaje? Kako to da se takvi nisu obeshrabrili i odavno postideli svoga dela, koliko god bili tvrdoglavi, oholi, uporni u svom zastranjivanju? Kako to da se igde, makar u dalekim primorskim pustarama ili nedostupnim planinskim gudurama, moe nai neko tako tupav, tako nerazuman, tako slep za ono to se jasno vidi i tako gluv za ono to se glasno govori da ipak izie na izbore a pri tom ga nisu naterali, potkupili ni napili? Kakvom to udnovatom oseanju, kakvom tajanstvenom nagonu podlee taj mislei dvonoac, navodno obdaren vlastitom voljom, koji ponosan na svoje glasako pravo, uveren da ispunjava graansku dunost, odlazi da u nekakvu glasaku kutiju ubaci nekakav glasaki listi sa imenom koje je, ionako, nevano? ta li u tom trenutku misli, ime li u dnu due opravdava, ili samo objanjava, taj svoj nastrani postupak? emu li se nada? Jer, da bi svojevoljno sebi odredio gramzive gospodare koji e ga peljeiti dok ga sasvim ne ogule i ne dokraje, on sigurno misli i oekuje neto izvanredno, to mi i ne slutimo. Sigurno su u njegovoj glavi neki snani modani poremeaji doveli do toga da se ideja o poslaniku poklapa sa idejama nauke, pravde, portvovanosti, vrednoe i potenja; sigurno ve sama imena ovih ili onih poslanika... u njemu izazivaju posebnu aroliju, pa mu se u likovima nekih od njih priviaju blistava, cvetna, ve ovaploena obeanja budue sree i nastupajueg olakanja. I ba je u ovome sav uas. Jer, to znai da ni iz ega nije izvukao pouku: ni iz smenih, nakaradnih lakrdija, ni iz jezivih, opakih nesrea. Svet ve traje tolika stolea, drutva se grade, razgrauju i niu, sva slina meu sobom, a samo jedna injenica nepromenljivo vlada itavom istorijom: krupni sebe tite, sitni se satiru. On, meutim, i dalje ne shvata kako je jedini razlog njegovog postojanja u istoriji taj to plaa za bezbroj stvari u kojima nikad nee uivati, to gine za politike kombinacije koje ga se nimalo ne tiu. ta mu je vano hoe li mu novac i ivot uzeti Marko ili Janko, poto e svakako morati da se odrekne jednog i preda se drugom? Bogami, nije tako! On prema vlastitim naklonostima bira meu svojim lopovima i svojim delatima: glasa za najpohlepnije i najkrvolonije. Glasao je jue, glasae sutra, glasa uvek. Ovce odlaze na klanicu u tiini, bez ikakvih oekivanja. Bar ne glasaju za kasapina koji e ih zatui, ni za bogataa koji e ih oguliti i pojesti. Budalastiji od svakog ivineta, vei ovan od svake ovce, glasa sam imenuje svoga kasapina, sam bira svoga bogataa. Pa, zaboga, dizao je revolucije da bi osvojio to pravo! Dobri moj glasau, neopisani tikvane, ubogi stvore, kad se samo ne bi unosio ute otrcane budalatine koje ti svako jutro prosipaju petparake novine svih boja, plaene da te zavedu; kad bi samo prestao da veruje ispraznim laskanjima kojima podilaze tvojoj sujeti i tvojoj kukavnoj, dronjavoj neprikosnovenosti; kad ne bi gubio vreme, kao veiti besposliar, na upoznavanje s politikim programima i njihovim tekim laima i obmanama... Kad bi ponekad umesto svega toga, kod kue na toplom, itao openhauera i Maksa Nordoa, filozofe koji imaju ta da ti kau o gospodarima i o tebi samom, moda bi stekao neka zapanjujua i korisna

znanja. Moda posle takve lektire ne bi urio da navue ozbiljan izraz lica i praznino ruho, bodro hitajui ka ubilakim glasakim kutijama, poto bi znao da koje god ime zaokrui, unapred odreuje svoga smrtnog neprijatelja. Ti filozofi, poznavaoci ljudskog roda, rekli bi ti da je politika gnusna la u kojoj je sve suprotno zdravom razumu, pravdi i pravu; rekli bi ti da nema ta u njoj da trai ti, koji si ve platio svoj ceh u registru ljudskih sudbina. A posle, ako ba udi, sanjaj do mile volje o sjajnim i mirisnim rajevima, o neostvarivom bratstvu, o umiljenoj srei. Dobro je sanjati: to smiruje patnju. Ali nikada ne meaj matu i snove s ljudskom rabotom; jer, tamo gde je ovek tu su bol, mrnja i ubistva. Naroito imaj na umu da je onaj ko trai izbore, ve samim tim, neastan ovek: u zamenu za poloaj i bogatstvo koje mu obezbeuje, on obeava gomilu udesa koje ti nee dati i koje, uostalom, nije ni kadar da ti prui. ovek koga uzdie ne oliava ni tvoje siromatvo, ni tvoje tenje, ni ita tvoje; on je samo predstavnik vlastitih interesa i strasti, sasvim suprotnih tvojima. I nemoj zamiljati, u elji da se utei i razgori nade koje bi brzo ugasle, kako je tuni izborni spektakl kojem danas prisustvuje tipian za ovo doba i poredak, pa e jednom biti drukije. Sva doba i svi reimi su isti, a to znai bezvredni. Vrati se zato kui, dobri ovee, i bojkotuj izbore. Jemim ti da nita ne moe izgubiti, a nakratko e se ak zabaviti. Sa svoga praga, poto si zamandalio kapiju svima koji od tebe hoe da iskame neki politiki ar, posmatraj tu gungulu, dreku i viku, spokojno pukajui. A ako na nekom neznanom mestu postoji astan ovek, kadar da upravlja zemljom radei u tvom interesu jer mu je stvarno stalo do tebe, nemoj za njim aliti. Takav bi bio odve dostojanstven da pristane na blaenje u meupartijskim borbama, previe gord da uzme od tebe mandat koji daje samo bezonim drznicima, spremnim da vreaju i lau. Zato sam ti rekao, dobri ovee: vrati se kui i trajkuj. Le Figaro, 28 /11 / 1888