1.

sveti maksim ispovednik i wegovo tuma^ewe liturgije u svetoota~kom sabornom predawu crkve svetim ocima nazivamo one od kojih ~ujemo ne samo ‘ivo ispovedawe, ve} svedo~ewe crkve. „to su oni koji nam govore iz wene sveobuhvatnosti, iz sveobuhvatnosti ‘ivota punog blagodati“ (g.florovski). jedan od takvih velikih otaca pravoslavne crkve jeste i prepodobni maksim ispovednik, koji je svojim svetim ‘ivotom i bogoslovskim radom pokazao odanost pravoslavqu odse~ewem jezika i ruke. zavr{io je svoj ispovedni~ki ‘ivot u progonstvu. wegov spomen crkva slavi 21. januara i 13. avgusta.1 no, prepodobni maksim nije poznat samo kao ispovednik pravoslavne vere, ve} i kao bogoslov visokog i dubokog bogomudrija. on je bio veliki borac za ~istotu hri{}anskog u~ewa protiv origenizma, a posebno protiv monotelitstva.2 napisao je veliki broj bogoslovskih dela, i kao takav, postao poznat {irom romejskog carstva. mnogi sveti oci na istoku cenili su bogoslovqe sv. maksima: sv. jovana damaskin, teodor studit i fotije patrijarh carigradski. me|utim, dela sv. maksima nisu se ~itala samo u bogoslovskim krugovima, iako su zaista bila dosta te{ka za razumevawe, nego su se ~itala i na samom dvoru cara (svedo~anstvo ane komnena, k}erke vizantijskog cara aleksija i komnena 1081–1118). tako|e, ovaj „bo‘anstveni mu‘“ i „blagorodni ispovednik“ imao je nesumwiv uticaj na sv. grigorija palamu. osobitu ulogu imali su wegovi spisi u vreme odbrane ikonopo{tovawa.3 [to se ti~e zapada on je znatno mawe tamo poznat. na sredwovekovnom zapadu prevo|ena su dela isto~nih svetih otaca: grigorija niskog, dionisija
1 dr justin popovi}, @itija svetih za januar, vaqevo 1976; sr. sv. maksim ispovednik, 400 glava o qubavi, prevod ep. artemije, prizren 1992. g.; d. m. muremov, tvoreniæ sv. oca na{ego maksima, @itie str. 153-6, sergiev posad 1915. g. 2 dimitrije bogdanovi}, sveti oci i u~iteqi crkve, bgd. 1989. g. 3 posebna na{a studija: liturgi~eskaæa simvolika i ikonopo~itanie (nau~ni rad na ruskom jeziku. s. peterburg 1996.)

1

areopagita i maksima ispovednika. recimo, jovan skot eriugena prevodi sv. maksima, ali zbog nepopularnosti wegovih prevoda, oni nisu imali velikog uticaja na sholastiku. „otkri}e“ bogoslovskog stvarala{tva sv. maksima za zapadnog ~itaoca dogodilo se takore}i nedavno. glavna zasluga pripada rimokatoli~kom patrologu u. h. baltazaru, ~ija je kwiga imala veliki odjek na zapadu.4 rad baltazara izazvao je ozbiqna prou~avawa posve}ena stvarala{tvu sv. maksima, tako da se mo‘e smatrati jednim od najvi{e izu~enih i analiziranih gr~kih otaca crkve na zapadu danas.5 veliki zna~aj ima kriti~ko izdawe wegovih dela u belgiji (corpus christianorum, series graeca). poznato je iz @itija svetog, da je prepodobni maksim posledwe mesece svoga ispovedni~kog ‘ivota proveo u gruziji, gde je skon~ao i pogreben. gruzijski narod veoma po{tuje spomen sv. maksima, zato u rusiji radovi sv. maksima organski ulaze u drevnorusku kwi‘evnost. postoje izvodi iz dela prepodobnog u „izborniku svjatoslava“ (1073). docnije je stvorena stabilna tradicija prevoda sv. maksima na crkvenoslovenski jezik. u 14. i 15. veku vi{e puta su prevo|ene glave o qubavi, kao i druga wegova dela. od ruskih monaha na sv. gori, koji su doprineli {irewu ju‘noslovenskih tekstova u rusiji, pomiwu se prepisiva~i jevsevije i jefrem „rusin“ (1420-1421). oni su od jakova „dobropisca“ dobili prevod sa gr~kog na srpskoslovenski jezik podvi‘ni~ko slovo.6 radove sv. maksima prevodio je i maksim grk. prevod dela o qubavi bio je {tampan u antologionu (cvetni triod) 1660. ustaqena tradicija prevo|ewa sv. maksima, u~inila je da su ruski bogoslovi izu~avali wegovo delo. i. orlov je napisao temeqnu monografiju.7
4 ) u.h. von balthasar, kosmische liturgie, freiburg 1941. 5 bibliografija ovih radova najboqe je predstavqena u kwigama: –m.j. garrignes, maxime le confesseeur, la charite, avenir divin de l’homme, paris 1976, 27–32. – p. piret, le christ et la trinite selon maxime le confesseeur, paris 1983, 15-17. 6 „slovo posti~eskoe po voprosu i otvetu“, d. bogdanovi}, katalog }irilskih rukopisa, bgd. 1978. br.278, s. 294a-325b. cit. kod: \. trifunovi}. stara srpska kwi‘evnost, beograd 1994, 243. 7 i. orlov, trudi m. ispovednika po raskritiх dogmati~eskago u~eniæ o dvuh volæh vo hriste, s. peterburg 1888.

2

svoju celokupnu nau~nu delatnost posvetio je sv. maksimu docent kijevske duhovne akademije s.l. epifanovi~.8 zaista, ovaj ogroman trud epifanovi~a po dubini su{tinskog pronicawa u bogoslovqe sv. maksima i po darovitosti izlagawa, prevazilazi pomenutu kwigu u.h. baltazara. na‘alost, ovo {tampano delo u rusiji nije bilo poznato zapadu. osobita zasluga epifanovi~a je u prevo|ewu i komentarisawu pitawa i odgovori talasaju. od ruskih bogoslova treba pomenuti istorijsko-patristi~ko poglavqe poznatog patrologa oca g.v. florovskog.9 veoma je va‘na analiti~ka studija nema~kog nau~nika g. [traubingera10, posle koje su usledile mnoge studije na zapadu.11 u posledwe vreme mnogi mla|i bogoslovi su doktorirali na sv. maksimu. danas u ruskoj crkvi izlazi kriti~ko izdawe dela sv. maksima.12 [ta se pak ti~e srpskih bogoslova13, ovde bih pomenuo ep. dr artemija (radosavqevi}a) i ep. dr igwatija (midi}a). p. jevremovi} se ogleda u dobrim studijama i komentarima. posebna zasluga pripada ep. artemiju koji je preveo 400 glava o qubavi i mistagogiju. zato }u se ukratko osvrnuti na mistagogiju sa patrolo{ko-liturgi~kog aspekta. mustagwgЧa = tainovodstvo (tajnovodstvo) prepodobnog maksima ispovednika pripada prema op{tem mi{qewu istra‘iva~a takozvanom periodu wegove „rane zrelosti“14, a delo je napisao oko 628630. tj. otprilike istovremeno kada i „tuma~ewe
8 s.l. epifanovi~, prepodobniy maksim ispovednik i vizaniyskoe bogoslovie, s.petersburg 1915. g. 9 g.v. florovskiy, vizantiyskie otci V-VIII V. pari` 1931 10 h. straubinger, die christologie des maximus canfeseeur, bonn 1906 11 h.i. dalmais, la forction unificatrice do verbe, l’ncarne’ d’ apre’s les aeuvres spritiuelles de saint maxime le confesseur, seinces eclleslastiques, t.m. 1962, p.447 p.scherwood, an annotated date - list of the works of maximus the conffessor, roma 1952. (deo literature vidi u bibliografiji o na{em radu u liturgijskoj simvolici). 12 tvorenija prepodobnago maksima kw. i i ii, moskva 1993/4. 13 pogledaj bibliografiju u na{em radu o simvolu. doktorske teze na gr~kom jeziku ep. artemija i ep. igwatija. u svome ogromnom bogoslovskom opusu ep. atanasije govori o sv. maksimu. tako|e i mitropolit amfilohije je svojevremeno napisao prikaz kwige o sv. maksimu (rieu). u posledwe vreme se sve vi{e prevode nau~ni radovi o sv. maksimu, „beseda“, n. sad 1992, 1-2. delove iz bogoslovqa prevodi uz pomenute episkope gospodin p. jevremovi}, ~asopis „isto~nik“; gnosti~ke glave od m. ispovednika, beograd 1996. na kraju ove kwige pogledaj izabranu bibliografiju o sv. maksimu. 14 a.i. sidorov, prepodobni maksim ispovednik: epoha, `izn, tvor~estvo. tvorenija m.ispovednika, kw. i, 61.

3

molitve gospodwe“. u ovim delima je najboqe ostvaren princip wegovog bogoslovqa, koje je iskovano u iskustvu delawa i sozercawa, u sintezi „prakse“ i „teorije“ i, nije ~udo {to je u punoj zrelosti svoga ‘ivota napisao ova dela, sleduju}i prethodne sv. oce: kirila jerusalimskog, jovana zlatousta, kirila aleksandrijskog i grigorija niskog. po{to je molitva gospodwa u osnovi liturgije, oba wegova dela pripadaju istom ‘anru, ~ime verne „uvodi u tajnu“ crkve, a istovremeno oba dela su svojevrsni komentari liturgije. o svemu ovome kod sv. maksima su dobro pisali i. dalme i p. [ervud15, (zato predla‘emo da se posle mistagogije na srpski jezik prevede tuma~ewe molitve gospodwe i, potom priredi jedno zajedni~ko izdawe). no, pre nego {to vi{e progovorimo o mistagogiji prepodobnog maksima, da ne{to vi{e ka‘emo o samom pojmu „mistagogije“. „mistagogija“ zna~i „uvo|ewe ili posve}ewe u tajnu“. u svetoota~kom predawu ono je osim prvog imalo jo{ niz drugih zna~ewa. pod „mistagogijom“ ~esto se podrazumevalo i obavqawe sve{tenoslu‘ewa; ta re~ je ozna~avala kr{tewe, a isto tako i podvi‘ni~ki ‘ivot; ponekad se primewivala i radi pismenog i usmenog otkrivawa duhovnog smisla svetog pisma ili pak radi obja{wewa smisla kr{tewa ili tajne bo‘ije liturgije. „mistago{ke propovedi“ koje su bile namewene ogla{enim i novokr{tenim, gde im se tuma~io smisao svetih tajni, bile su naro~ito rasprostrawene u 4. veku, blagodare}i naporima svetih: kirila jerusalimskog, jovana zlatousta, amvrosija mediolanskog i drugih. kod nas mistago{ke katiheze sv. kirila jerusalimskog preveo je sada{wi mitropolit crnogorsko-primorski gospodin dr amfilohije (radovi}), koje na‘alost nisu {tampane „katiheze sv. kirila, po wegovom visokopreosve{tenstvu, otkrivaju nam duh drevne crkve i wenu metodologiju preno{ewa vjere, na prosve{}ivane i na novoprosvetqene. one su predavawe i propovjed u isto vrijeme. i dogmatika i etika
15 h.i. dalmais, theologie de l,eglise et mystere liturgique dans la mystagogia de s. maxime confeseeur – studia patristica 1975, v. 13, p. 145. p. scherwood, explication de la liturgie et interpretation de l,ecriture chez maxime lc confeseeur. studia patristica 1970, vol. 10, p. 32.1-327

4

i asketika, i psihologija. liturgija. [ta to zna~i? pristup wihov je cjelovit, one ne djele ~ovjeka, ne djele ni boga; ne odjequju ni od boga ni od ~ovjeka...“ (rukopis 2,4). u malo druga~ijem planu, formirala se tradicija „mistagogije“ u aleksandrijskoj {koli; u~iteqi ove {kole (kliment aleksandrijski, origen) polo‘ili su osnove teorije takozvane „anago{ke mistagogije“. u skladu sa ovom teorijom, sv. pismo i liturgija su dva glavna izvora bogopoznawa. posebno treba ista}i zaslugu sv. dionisija areopagita i sv. maksima ispovednika. „misti~ko-alegorijski i anago{ki (anagogijski – preko jedne ikone, stvarnosti iskati tajnu druge, vi{e stvarnosti i „uznositi“ se woj, tj. jedna stvarnost uzvodi drugoj i „izobra‘ava“ wenu tajnu) metod, sv. maksim primewuje u izobiqu na tuma~ewe svetih tajni i uop{te sve{tenoradwi, sleduju}i u tome areopagitske spise (koje i tuma~i).16 u duhu dakle aleksandrijske „anago{ke mistagogije“ napisano je tajnovodstvo sv. maksima. on sebe smatra naslednikom i nastavqa~em sv. dionisija areopagita, prema kome je ose}ao duboko po{tovawe. ovo potvr|uje zanimqivo svedo~anstvo koje je sa~uvano u jednoj redakciji @itija prepodobnog: „a po{to je blagorodni maksim video da su dela areopagita dionisija koja je ovaj bo‘iji ~ovek sastavio o jerarhiji i o sve{tenotajinskim ~inovima velikim delom nejasna, on ih je, rade}i na wima, razjasnio i otkrio, po mom mi{qewu, jasnijim re~ima i obja{wewima, ne povr{no i kako bi se reklo koje-kako, ve} ulaze}i u wih i na ~udesan na~in produbquju}i wihov smisao. sve ono {to se odnosilo na sve{teno tajnouvo|ewe, on je tuma~io u tajnovodstvenom smislu, kao: {ta ozna~ava ulazak jereja u hram, {ta katedra (tron) arhijereja, {ta stajawe oko wega (sve{tenika), ~in i na~in psalmopojawa i ~itawa, zatvarawe dveri i celivawe pred wima, padawe ni~ice katihumena u hramu i uop{te sve {to se u wemu obavqa. uostalom, nikakvim drugim re~ima nije mogu}e jasno sve ovo opisati osim samog autora koji o tome mo‘e re}i onako
16 lampe g.w.h. patristic greek lexicon, oxford 1978, 100-101. sr. mitropolit amfilohije, istorijski presjek tuma~ewa starog zavjeta, nik{i} 1996.44-46.

5

kako je on rekao imaju}i predstavu o takvim pojavama“.17 mistagogija prepodobnog maksima (628-630) je upu}ena mona{koj zajednici (u nekim rukopisima postoji posveta teoharu – o kome nema podataka). na samom po~etku svoga dela sv. maksim pomiwe nekog „starca“. istra‘iva~i dela prepodobnog maksima iznose razne hipoteze. po prvoj hipotezi, „bla‘eni starac“ u tajnovodstvu je dionisije areopagit. wu zastupa h. sotiropulos u svojoj disertaciji.18 ali, ovu hipotezu opovrgava sam tekst tajnovodstva, iz kojeg se jasno vidi da „starac“ i dionisije areopagit po prepodobnom maksimu nisu jedno te isto lice. po drugoj hipotezi „starac“ je prosta kwi‘evna fikcija.19 po tre}oj hipotezi u liku „starca“ se krije lik sv. sofronija jerusalimskog.20 i na kraju, po ~etvrtoj hipotezi „starac“ je neki nepoznati monah koji je duhovno krepio prepodobnog maksima za vreme wegovog boravka u hrisopoqskom manastiru na bosforu (614-624) ili u manastiru sv. georgija u kiziku (624-626).21 od svih ovih hipoteza, tre}a je najverovatnija, koju zastupa a.i. sidorov.22 sve ove nedoumice i sama autorova dvojnost u odnosu kome je upu}ena mistagogija otkriva se i u samom delu. pored ovoga, posledwi deo ovoga spisa izaziva izvesne nedoumice. o ~emu je zapravo re~? u kompoziciji dela mogu se izdvojiti ~etiri celine: prva celina jeste sam uvod. drugi deo: gl. 1-7 – u wemu su izlo‘ene osnovne maksimovs teze. tre}i deo: gl.8-23 – tuma~ewe bo‘anstvene liturgije. me|utim, ~etvrta celina — zavr{ni deo izaziva
17 dela sv. otca maksima ispovednika, sergijev posad 1915. 1 deo. 18 c. sotiropoloj, ,h mistagwgia toy agioy maxmioy toy omologmtoy, atina 1978. 19 völker w, maximus conffesor als meister des geistlichen lehens, wiesbaden 1965, 265 20 scherwood p. the earlier ambigna of saint maximus the confeseor and his retutation of origenism, roma 1955, 8-9. cp. dalmais c.h. theologie de l’elgise et mystere liturgique dans le mystagogia de s. maxime le confesseeur. studia patristica 1975, v. 13. 145. 21 nikolaov p. zur identitet des makarios gron in der mystagogia von maximes den bekeuner. orientalia christiana periodica 1983, vol. 49. 417/8. 22 sidorov a.i.: nekotorie zame~anie k biografiy maksima ispovednika. vizantijskiy vremenik 1986. t47, 116-118.

6

izvesne nedoumice. u patrologiji migne gl. 24 i zakqu~ak dati su zajedno (pg 91,657-717; cop.ii-iv, col.669-672) u novom kriti~kom ruskom izdawu (moskva 1993), po~etak i kraj interpolacije u tekstu su ozna~eni zvezdicama. neki istra‘iva~i (r.boruert)23 tvrde da je kasnije unesena {ira interpolacija, me|utim ne treba iskqu~iti pretpostavku da je sam maksim pro{irio svoje delo. mogu}e da su prepisiva~i maksimove {kole, prilikom prepisivawa, ukqu~ili ovaj deo u mistagogiju. sve u svemu, tajnovodstvo koje ima srpski ~italac pred sobom postavi}e pitawe, zbog te‘ine i slo‘enosti teksta, i samoj karakteristici maksimovog spisa. m.d. muratov „tajnovodstvo“ svrstava me|u dela „misti~ko-liturgijskog karaktera“.24 i zaista, „taj spis ostaje i do danas nezaobilazni „priru~nik“ izme|u ostalog i za razumevawe osnova pravoslavne arhitekture, kao i umetnosti uop{te.25 on ne predstavqa u klasi~nom smislu tuma~ews liturgije, ali kao asketsko-liturgijski spis opomiwe, posebno novije bogoslove, da treba izbe}i izvesnu intelektualizaciju „evharistijske eklisiologije“ kod pravoslavnih. posebno je slo‘eno pitawe oko poimawa simvolike. na zapadu, za neke je liturgija – sistem simvola o kojima treba „sozercavati“. svetotajinsko u~estvovawe postepeno je zameweno sa intelektualnom vizijom“.26 no, evharistija nije ni simvol o kome treba spoqa „sozercavati“, niti „su{tina“, razli~ita od qudske prirode, ve} sam vaskrsli gospod „prepoznat po lomqewu hleba“ (luk. 24,35). u odnosu evharistije i tajni, kao i samog podvi‘ni{tva upravo nam najboqe govori sv. maksim ispovednik. u mistagogiji mogu se videti i drugi aspekti bogoslovqa: u~ewe o sv. trojici, o tajni bo`ijeg domo23 r. boruert. les commentaires byzantines de la divine liturgie du vii-e aux xv-e siccle, paris 1966. 87-90. 24 d. muretov, cit. delo. (iz uvoda) sr. h. sotiropulos, nav. delo, 132-135. cp. g. brightman, the historical mystagogica und other greek commentaries in the byzantine liturgy, the journal of theological studies 9/1908. 248-267. 287-397. – r. bornert, les commentaires byzantins, 34. – e. qeodærou, ’h poikili¤ tþn leotoarikþn t„pon, „,o efhmsgior“, 19-23 (1967), 13 (1968), 19 (1967), 828-830 25 ep. amfilohije: duhovni smisao hrama sv. save na vra~aru, vr{ac 1985. 61 26 x. majandorf, vizantijsko bogoslovqe, kragujevac 1985.246

7

stroja, o tajni ~oveka. jednom re~ju, „o unutra{wem pro`imawu i dinami~nom op{tewu ~oveka, sveta, hrama, crkve i boga, kao i ikonomi~nom karakteru svega stvorenoga. zbog toga mora se priznati da je tajnovodstvo jedan od najdragocjenijih bisera u svetoota~koj riznici. ova kwiga po re~ima oca georgija florovskog, „ima odlu~uju}i uticaj na potowu liturgi~ku pismenost vizantije“. posebno treba ista}i wenu eklisiolo{ku dimenziju eshatolo{kog karaktera, zasnovanu na evharistijskoj ontologiji. u po~etku ovog rada govorili smo uop{te o prevo|ewu i izu~avawu sv. maksima na zapadu. ovde je red, na kraju ovog kratkog osvrta, da ka‘emo da je novije izdawe mistagogije iza{lo u atini.27
ve} pomenuti h. sotiropulos u svojoj doktorskoj tezi iznosi kriti~ko izdawe i svoje kratke komentare, zasnovane na ranijim studijama o sv. maksimu. negde u isto vreme iza{lo je kriti~ko izdawe mistagogije u atini, sa uvodnom studijom i komentarima oca dimitrija staniloea.28 za svaku je pohvalu novo kriti~ko izdawe u moskvi, koje je priredio a. sidorov.29 ep. artemije, po svoj prilici koristio je pomenuta izdawa, posebne komentare sidorova, koje predla`em da se {tampaju uz kriti~ko izdawe tajnovodstva.30 poznato nam je da se i daqe sv. maksim prevodi na zapadu“.31
prevod sa ruskog, [ibenik 2006.

27 h. loudobikou, ’h escagistak’ ontolog×a, ’aq’na 1992. 28 mistagogija sv. maksima, atina 1978. saop{tewe o ovom izdawu od strane h. sotiropulosa: maximus confeseor: actes du symposium sur maxime le confeseeur, fribourg. 2-5. sept. 1980. cd. pas f. heinzer et ch. schönborn, fribourg 1982. 83/4. 29 a. sidorov je koristio ranije izdawe (s. peterburg 1857). 30 vidi u kwizi „lestvica tajnovodstvenog putovawa“, 2004 31 izdawa svetovladimirske akademije u wujorku. maximus the confeseor, the church’s mystagogy, new york, 1982.

8

9