Srednjovekovna filozofija

Srednjovekovna filozofija je filozofija koja se razvijala u oblastima Sredozemlja, Evrope i Bliskog istoka tokom srednjovekovnog perioda (približno od V do XV veka). Ovaj pojam obuhvata hrišćansku, islamsku i judejsku filozofiju. Srednjovekovna filozofija se razvila iz potrebe tumačenja objavljenih verskih dogmi, s jedne strane, i pod uticajem ponovno otkrivene antičke filozofije, s druge.[1] Filozofija se u srednjem veka uglavnom smatrala „sluškinjom teologije“ (lat. ancilla theologiae), a filozofi su mahom bili teolozi i sveštenici.[1] Preovlađujuće teme srednjovekovne filozofije bile su odnos vere i razuma, predodređenja i slobode volje, dometi i ograničenja ljudske spoznaje, problem univerzalija i dokazi postojanja Boga. Odnos vere i razuma Jedan od glavnih problema srednjovekovne filozofije bio je kako zadržati objavljene verske istine, a ipak usvajati i slobodno razvijati filozofsko znanje. Srednjovekovni filozofi većinom nastoje da omoguće racionalno tumačenje vere. Zadatak koji sebi zadaju je da, ostajući verni svojoj religiji, iskoriste što više antičke mudrosti u razvoju teologijPredodređenje i sloboda volje Slika sveta u srednjem veku Predodređenje (lat. praedestinatio) je shvatanje po kojem su sva dešavanja unapred predodređena Božjom voljom. Slobodna volja (lat. liberum arbitrium) je stanje u kojem su misli i ponašanje neke osobe određeni sopstvenom voljom, a ne spoljašnjim činiocima. Predodređenost ne mora nužno isključivati slobodnu volju, ono je samo podređuje božjoj milosti.[2] Predodređenje u hrišćansko-teološkom smislu je božja odluka po kojoj su neki ljudi unapred određeni za spasenje, a drugi osudeđi na večno prokletstvo. Učenje o predestinaciji, tj. o spasenju koje ne zavisi od ljudske slobodne volje nego od božje milosti, razvio je sveti Avgustin u raspravi sa Pelagijem, kao konsekvencu svoga učenja o istočnom grehu. Iako čovek može posedovati „slobodnu volju“ u smislu izbora postupaka, čovek ipak nema pravu slobodu da izbegne greh, jer je greh svojstven svakom postupku koji napravimo. Za Avgustina, čovek je masa greha (massa peccati). Kasnije je u katoličkoj crkvi ovo učenje potisnuo rimski semi-pelagijanizam[3]. Prema tomističkoj tradiciji sloboda volje jeste čovekovo svojstvo kojim je on gospodar svojih dela, a potiče od toga što se čovek odlučuje o alternativama izbora na temelju svoje razumske spoznaje[4]. U islamu, verovanje u predodređenost (kader) podrazumeva da je sveznajući Bog (Alah) odredio sve što će se desiti. On je stvorio stvorenja prema svome praiskonskom znanju i mudrosti. Njemu je sve poznato i to je zapisano u „Levhimahfuzu“. Alah je hteo da stvorenja postoje i on ih je stvorio i ništa se ne dešava niti postoji bez njegove volje i stvaranja. [uredi]Problem univerzalija

vraća se u rodnu Afriku. Oni koji su pisali na grčkom se nazivaju istočni crkveni oci dok se oni koji su pisali na latinskom nazivaju zapadni crkveni oci. Dva glavna stanovišta u ovoj debati su: realističko koje tvrdi da opšti pojmovi realno postoje i nominalističko koje smatra da postoje samo pojedinačne stvari. umereni realizam priznaje egzistenciju univerzalija. a da je zlo samo pomanjkanje ili odsustvo dobra. godine biva naimenovan za pomoćnika episkopa Valerija. ektremni nominalizam smatra da postoje samo pojedinačne stvari. godine. 396. odnosno uticajnih teologa hrišćanske crkve. pošto je. Avgustin Hiponski U 33. a da je opšti pojam tek reč kojom povezujemo više pojedinačnih stvari. ali tako da se opšta bit individualno oblikuje u svakoj pojedinačnoj stvari. Rasprava o univerzalijama je na neki način bila nastavak Aristotelove rasprave sa Platonom. postaje episkop grada Hipona u severnoj Africi. Ovo stanovište izjednačuje stupanj opštosti sa stupnjem bića te zaključuje da što je nešto opštije. Na tom mestu ostaje narednih trideset pet godina boreći se za jedinstvo crkve. donatista i pelagijanaca. koji su predavali svete spise vlastima spise tokom . godini života. prelazi u hrišćanstvo. a da su opšti pojmovi samo imena (nomina). Kao hrišćanski episkop borio se sa tri glavne jeresi: manihejaca. koje uključuje učenje apostola.[3] Nakon mnogih lutanja.Problem univerzalija je spor u metafizici oko toga da li univerzalije (opšti pojmovi) realno postoje i kakav je njihov odnos prema pojedinačnim stvarima. ali ne postoji realno kao samostalno biće. postaje sveštenik. apologeta i drugih značajnih crkvenih pisaca. gde 391. nezavisno od pojedinačnih stvari. zatim „u stvarima“ kao jednakost njihovih biti i konačno „posle stvari“ kao pojmovi u ljudskom umu. Neki od hrišćanskih crkvenih otaca (poput Origena i svetog Avgustina) se smatraju začetnicima srednjovekovne filozofije. proveo život kao »grešnik. dobrim delom pod uticajem svoje majke Monike. umereni nominalizam (ili konceptualizam) drži da opšte postoji u umu kao pojam. Patristika ima karakter dogmatske sinteze dotadašnjeg hrišćanskog predanja. [5] Postojanje univerzalija je bilo središnje pitanje skolastike. 395. to je realnije. Hrišćanska patristika Patristikom se naziva učenje crkvenih otaca. Nasuprot donatistima koji nisu priznavali svete tajne počinjene od sveštenika traditora. Nasuprot manihejaca koji su verovali da postoje dobra i zla sila. neznabožac i razvratnik«[2]. U sporu oko univerzalija Pjer Abelar je zauzimao umereno stanovište tvrdeći da su unverzalije prvo „pre stvari“ u božjem umu. po sopstvenim rečima. a godinu dana kasnije. Avgustin je tvrdio da je univerzum u celini dobar. Unutar ovih pravaca postoje ekstremne i umerene varijante: ekstremni realizam zastupa platonističko i novoplatonističko gledište da opšte postoji realno.

ono je rezultat slobodne volje. koji je upravo on prvi jasno izrekao i postavio kao polazište filozofije. On izlaz iz sumnje nalazi u izrazu: "sumnjam. Poricao je da prvobitni greh Adama i Eve zatomljuje potonje generacije. Time utvrđuje primamu istinu. a ne i zlo. hrišćanstvo je samo dodalo verovanje u inkarnaciju i spasenje. na Avgustinov zahtev. Rasprava Pelagija i svetog Avgustina je značajno uticala na kasnija shvatanja Božje milosti u hrišćanstvu. “ Za mene je najsigurnije od svega da postojim. naime da neko ne može sumnjati da postoji samim tim što sumnja (tj. za sopstveno spasenje i za sopstvene grehe.progona. kao što ne može biti nedostatno ono što uopšte ne postoji. Adamov greh itiče samo kao „loš primer“ pokolenjima. Zlo je samo nedostatak dobra. kao i o etici. Pelagije Pelagije (354 . [uredi]Sumnja Temelj Avgustinove filozofije je princip unutrašnje samoizvesnosti. nego nedostatak koje neko biće ne bi smelo imati. koji predstavlja sponu između starogrčke i srednjovekovne filozofije. ali je uprkos tome sadržavala istančane metafizičke rasprave. Avgustin iznosi učenje o prvobitnom grehu kao naslednoj moralnoj bolesti od koje svi bolujemo. [uredi]Zlo Iako je predobri i svemogući Bog uzrok i svrha svega. slobodnoj volji. koji su smatrali da čovek sopstvenim naporima može postići spasenje. veka. Nasuprot pelagijanaca. Boetije Boetije (480 . Zlo pretpostavlja dobro bez kojeg ne bi moglo biti. te da sopstvenim naporima može steći moralno savršenstvo. i punu odgovornost.[2] Što se tiče moralnog zla. Avgustinova filozofija se razvijala pod uticajem Platona i novoplatonizma. Avgustin je izlagao učenje o jedinstvu Crkve i delotvornosti svetih tajni.[1] Avgustinova filozofija je uvek bila u službi njegove teologije. veka koji je učio da čovek ima moć da čini dobro i da radi na svom spasenju. Čak i ako tvrdiš da ne postojim i kažeš da se varam. On je smatrao da je hrišćanska teologija već bila donekle predočena u neoplatonizmu. Njegovo učenje o slobodnoj volji. dar koji se pre prima nego zaslužuje. ali njegov postupak nema drugih posledica po ljudsku prirodu. misli). naročito o vremenu. poznato kao pelagijanizam. upravo time priznaješ da postojim. Čovečanstvo ima punu moć. Jer zlo nije biće. odnosno greha. zlu.524/525) je bio rimski hrišćanski filozof s početka 6. dakle jesam". Nadimak . od njega potiče samo dobro. jer ne mogu se varati ako me nema. koja mu pruža samoizvesnost. je osuđeno na Koncilu u Kartagi 417.420/440) je bio asketa iz 5.Preminuo je u sedamdeset šestoj godini života u Hiponu. a koju može izlečiti jedino milost Božja.

godine. Spisi jezikom grčke filozofije. prenoseći dragocene spise u njegovu prestonicu Ktesifon. Nakon zatvaranja Akademije. koji je za života osuđen kao jeretik. postaje čovek. usled svoje bezmerne ljubavi prema čoveku.„poslednji Rimljanin“ je dobio zbog izuzetne privrženosti antici. neoplatonizam je u Vizantiji nastavio da se razvija u okviru hrišćanske filozofije. n. Akademija u egzilu. Preostali članovi Akademije potražili su utočište u Sasanidskom carstvu kod kralja Hozroja I. polazeći od neoplatonističkih ideja.[8] Bog se. [uredi]Pseudo-Dionisije U 6. Vizantijska teologija Za više informacija pogledajte Vizantijska teologija Filozofska škola u Vizantiji (11. a nakon smrti proglašen za sveca. koje započinje stvaranjem. U zatvoru je napisao svoje najpoznatije delo „Uteha filozofije“. dospevši u nemilost vladara. Maksim je izučavao i helensku neoplatonističku filozofiju. to nije uspeo da svrši. Spisi pseudo-Dionisija Aeropagite su izvršili ogroman uticaj na razvoj vizantijske teološke misli u narednih nekoliko vekova. e. veku su se u Atini pojavili spisi nepoznatog autora. αεικινητος στασις) sjedinjujući dva naizgled suprotna termina — mirovanje (stasis) i pokret (kinesis). pod čijim je snažnim uticajem bio. dok se čovek iz ljubavi prema Bogu obožuje.) ih je na latinski preveo irski sveštenik i filozof. U 9. uključujući mislioce poput Plotina i Prokla. Stanje oboženja Maksim opisuje kao „večnokretno mirovanje“ ili „mirujuću večnokretnost“ (grč. koje se ispunjuje . ovaploćuje. je nastavila da postoji najmanje do 10. Jovan Skot Eriugena. što se često uzima kao kraj antike. kao važna neoplatonistička škola.[9] Kretanje prirode je kretanje prema Bogu. doprinoseći očuvanju grčke mudrosti u okviru islamske filozofije. Mirovanje u Bogu. Sebi je zadao zadatak da Zapadu prevede i predstavi sva Platonova i Aristotelova dela. koji je ostao upamćen kao Pseudo-Dionisije Areopagit. Sveti Maksim je tvorac širokog teološkog sistema kojim je sintezovao hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita. On je hrišćanstvu prilagodio Platonovo učenje da je čovečanstvo stvoreno po slici Boga i da je svrha spasenja da ponovo uspostavi čovekovu zajednicu sa Bogom. veka. [uredi]Maksim Ispovednik Maksim Ispovednik (581—662) je bio hrišćanski monah i vizantijski teolog. veku (827. Međutim. vek) Vizantijski car Justinijan I tokom svoje vladavine ukida sve nehrišćanske (antičke) filozofske škole u Atini. govore o imenima božijim i o nebeskoj i crkvenoj hijerarhiji. Čuvenu Platonovu Akademiju je zatvorio 529.

a istinska mudrost je Bog. te ga neki porede s kasnijom Sumom teologije Tome Akvinskog. između ostalog[14] : „Filosofija je saznanje bića. dakle ljubav prema Bogu i jeste istinska filosofija.“ „Filosofija je. Njegovo najznačajnije delo je Izvor saznanja (Πηγὴ γνώσεως). koja podrazumeva poznavanje "slovesnosti" odnosno logičke strukture mišljenja.[13] Zatim iznosi niz odredaba filosofije. onakvog kakvo ono jeste. nedosežan. Jovan Damaskin Jovan Damaskin (oko 676—749) je bio svestrano obrazovan sirijski monah. u sebi sadrži sve mogućnosti bića. Jovan Damaskin obrazlaže da je "organ" filosofije dijalektika. U ovom sistematičnom delu je skupljena celokupna dotadašnja patristička tradicija. filozof i pesnik. o dobrovoljnoj i fizičkoj smrti.[15] Jovan Skot Eriugena Jovan Skot Eriugena Jovan Skot Eriugena (810 . jer filosofija je početak svake umetnosti (veštine). a koje se stiče učenjem i radom. Smatra se prvim velikim srednjovekovne .oboženjem. Mirujuća večnokretnost označava činjenicu da je Bog „beskonačni okean“.877) je bio irski predstavnik hrišćanskog neoplatonizma. koji se bavio teologijom. a istovremeno isključuje svaku pomisao o gde i kako. odnosno večnog rasta. odnosno poznavanje prirode bića. i učestvovanje čoveka u toj beskonačnosti povlači sa sobom neku vrstu pokreta. koliko je to moguće čoveku. to jest po istinskom znanju dobra i po pravednosti i po svetosti. koje započinje „Filozofskim poglavljima“ u kojima kaže da: „Nema ničeg dragocenijeg od znanja“ koje je svetlost i uz pomoć koga prestajemo da budemo „beslovesne životinje“. je eshatološki cilj zbog koga je čovek uveden u postojanje. takođe promišljanje o smrti.“ Naposletku.[13] On dijalektiku posmatra kao sluškinju teologije koja služi da bi zasnovala dogmu (istinu) i da bi obarala jeresi (zablude). i onoga što je nevidljivo.“ „Filosofija je ljubav prema mudrosti.“ „Filosofija je poznanje božanskih i čovečanskih stvari. a upodobljujemo se Bogu po mudrosti. filozofijom i muzikom.“ „Filosofija je takođe upodobljenje Bogu.[10] Bog je jedan. bespočetan. poreklom iz Damaska. odnosno onoga što je vidljivo. pravom.“ „Filosofija je umetnost svih umetnosti i nauka svih nauka. jer pomoću nje je nađena svaka umetnost i svaka nauka. Nepristupan je i nije ni u jednom bivstvujućem u prirodnim pojavama spoznatljiv.

a istinskom razumu nije neophodno da bude potvrđen bilo kakvim autoritetom. schola .škola) je srednjovekovna hrišćanska filozofija. teologija kao nauka o nužnom biću boga nadređena je filozofiji kao nauci o konačnom biću stvorenih stvari. tj. istina uma ne može protivrečiti istini vere. Sholastika ima poseban odnos prema teologiji. Isprva je njegovo učenje nailazilo na optužbe. u takvom slučaju prestaje biti zakonom i više postaje činom nasilja. božanskog znanja . objavljenu istinu. Slab je svaki autoritet koji nije potvrđen istinskim razumom.. a posebno Aristotel. koga je nazivan Filozof). Izgradio je strog logički sistem primeren hrišćanskom tumačenju sveta. koja nije usmerena na pitanje verske zajednice. znanja i objave. Toma Akvinski smatra Aristotela vrhuncem znanja u svim pitanjima spoznaje prirode (naziva ga jednostavno Filozof). Argumentacija se uglavnom poziva na autoritete tradicije (Biblija.sholastike. a kasnije postaje i priznati učitelj Katoličke crkve. Oboje potiču iz istog izvora. U raspravi oko problema univerzalija zastupao je realističko gledište.[19] Toma Akvinski Toma Akvinski (oko 1225 . tvrdeći da istina ne može protivrečiti istini. .1274) je bio italijanski dominikanski filozof i teolog. no kasnije su sve povučene .. sveti oci. Smatra da ako bi došlo do razmimoilaženja vere i crkvenih dogmi. niti pravi razum pravi autoritet. poznat kao Doctor Angelicus. već nastoji intuitivnom spoznajom pojedinca voditi jednosti i ljubavi s bogom. Ljudski zakon ima utoliko svojstvo zakona ukoliko je u skladu sa zdravim razumum. Sholastika Sholastika (od grč. On obnavlja jedinstvo uma i vere. lat. koje je sa grčkog preveo na latinski. a izvan njega ostaju samo pitanja o natprirodnim stvarima. jer postavlja zahtev da filozofija objasni verske dogme i privede čoveka razumevanju objavljenih i prihvaćenih istina. Doctor Universalis. nego shvatiti i opravdati već predanu. Uz skolastiku se razvija i mistika. σχολεῖον . neophodno je izvršiti istraživanja zasnovana na razumu. naziva se nepravednim zakonom. jedan zakon u suprotnosti za zdravim razumum.dominikanci ga prvo prihvataju za svog učitelja. Njen cilj nije naći istinu. Za Akvinskog. koji predstavlja vrhunac skolastike.[19] Pravi autoritet ne sprečava pravi razum. Filozofija mu se odlikuje noeplatonističkim shvatanjem Jednog i stepenovanjem prirode. Jovan Eriugena svoje filozofsko učenje temelji na mističkoneoplatonskim spisima Pseudo-Dionisija Areopagite. Jedan je od retkih hrišćanskih filozofa koji filozofiju nije podredio teologiji. naprotiv. Toma želi prilagoditi njegovu filozofiju kako bi ona bila primerena za objašnjenja istina objave i dogmi crkve.dokolica. upražnjavana u crkvenim i manastirskim školama i ranim evropskim univerzitetima. Kad je.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful