Dr. Justin Sp.

Popović:

DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU
Predgovor Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj. Priznajem: i mučitelj. Još onda me je zaneo i poneo svojom problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi — večiti problemi ljudskog duha. Ako je čovek iole čovek, mora se baviti njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima svojim istinski čovek. Prednost je njegova u tome, što je u večne probleme ljudskoga duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola, iskrenost mučenika, setu filozofa, vidovitost pesnika. U novije vreme ni kod koga nisu večni problemi čovečijeg duha došli do tako širokog, dubokog i svestranog izraza kao kod Dostojevskog. Kroz njega su progovorile muke bića ljudskog, i svi bolovi, i sve čežnje. Kao retko ko, on je odbolovao problem čovečijeg bića u svima njegovim strahovitostima. A čovek je beskrajnom složenošću svoga bića najstrahovitije biće u svima svetovima u kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje. U Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao Dostojevski snažno i svestrano osetio veličanstvenu dramatičnost i jezivu tragičnost evropskog čoveka i svih njegovih tekovina. njemu je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis evropskog čoveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima, čudesima, strahotama, užasima. Ako na našoj planeti postoji nešto strašnije i od najstrašnijeg, onda je to, nema sumnje, apokalipsis evropskog čoveka. Dostojevski ga je pesnički predosetio i proročki pretskazao, a mi smo već ušli u njega. Jedno je očigledno: nastao je apokalipsis evropskog čoveka; sve njegove tekovine polako zahvataju apokaliptičke strahote i neviđeni užasi. Potresna je agonija evropske kulture, zidane na >>nepogrešivosti<< i autarkičnosti evropskog čoveka. Nad apokaliptičkim ponorima njenog samouništenja sve se jasnije i jasnije ocrtava titanski lik setnog proroka Evrope: Dostojevskog. njegova se proroštva o Evropi ispunjuju na naše oči. I srce se neosetno pretvara u suzarnik.. Ne tvrdimo, poput Lajbnica, da je ovaj naš zemaljski svet — najbolji od svih mogućih svetova. Ali smo sigurni u jednome: naš zemaljski svet je nesumnjivo najzagonetniji od svih mogućih svetova. I u tom tako izuzetno zagonetnom svetu - najzagonetnije biće jeste čovek: njegovi padovi i uzleti, njegovo zlo i dobro, njegov đavo i Bog. A svrh svega - njegov svečovek i Bogočovek. Kroz sve to mi pratimo Dostojevskog u ovoj studiji. To nije lako, ali je svakako dostojno čoveka mučiti se tom uzvišenom mukom. Na Vidovdan 1940. god. Justin Popović D-r

Dostojevski pred večnim problemima
Dostojevski nije uvek savremen, ali je uvek savečan. Savečan je kad misli o čoveku, kad se muči problemom čoveka, jer strasno ponire u bezdane čovekove i žudno traži sve što je besmrtno i večno u njemu. Savečan je kad mudruje o tvari, ma kojoj tvari, jer se spušta u tanano prakorenje kojim se svaka tvar koreni u tajanstvenim dubinama večnosti. Savečan je kad se grozničavo muči problemom stradanja, jer se ne zadovoljava njegovim površnim, relativnim, ljudskim rešenjem, već čezne za apsolutnim, večnim, božanskim. Savečan je kad burnom dušom svojom prohodi istoriju roda ljudskog, kad se probija kroz njen haos, kad preživljuje njenu jezivu tragiku, jer odbacuje prolazni, vremenski, antropocentrički smisao istorije, a usvaja besmrtni, večni, bogočovečni. Nema muke duha ljudskog kojom se on nije mučio. On je doživeo i proživeo čoveka u svima njegovim dimenzijama i zato se s ridanjem bacio pred noge tajanstvenog Bogočoveka. Za njega je Bogočovek smisao i cilj čoveka, smisao i cilj istorije. njegov Svečovek nije drugo do istorijski Bogočovek: Isus Nazarećanin. Čovek je pravi čovek kada iskreno i opasno postavi sebi probleme. Nijedan problem nije istinski postavljen ako nije postavljen neustrašivo i opasno, toliko opasno da od njega u groznicu pada i razum čovečiji, i duša, i srce. Tako postavljaju probleme samo čelnici ljudske misli: Jov, Solomon, apostol Pavle, Šekspir, Dostojevski. No, za takve ljude konačno rešenje ma kog problema zavisi jedino od apsolutnog smisla i božanskog cilja ljudske istorije. Zdrave oči duše jasno vide: svaki, i najmanji problem, svojim glavnim nervom zalazi u večne probleme, utkiva se u njih, jer se svaka tvar, tajnom suštine svoje, otiskuje u beskrajnosti i večnosti. Kroz vaseljenu neprekidno struje i bruje bezbrojne tajne večnosti. A kad se susretnu, susretnu se u srcu čovečijem. Tu tajna tajnu grli i zagonetka zagonetku ljubi, dok kosmička jeza prožima čoveka. To mučenički oseća Dostojevski i svojom vidovitom dušom netremice bdi nad tajnom svetova, bdi i tvrdi: sve je tajna, sve je zagonetka, a srce svake tajne i svake zagonetke jeste Bog. Po Dostojevskom, svi se problemi svode na dva >>večna problema<<, na problem postojanja Boga i problem besmrtnosti duše. Ova dva problema nose u sebi neodoljivu magnetsku silu, kojom privlače i podređuju sebi sve ostale probleme. Od rešenja >>večnih problema<< zavisi rešenje svih ostalih problema, uči Dostojevski. Rešenje jednog večnog problema sadrži u sebi rešenje drugog. Oni se uvek kreću u pravoj srazmeri. Ako ima Boga - duša je besmrtna; ako nema Boga - duša je smrtna. Rešenje >>večnih problema<< je glavna muka, kojom se voljno i nevoljno muče svi negativni i pozitivne heroji Dostojevskog.

Kroz ove probleme oni pristupaju ostalim problemima. Bez njih, oni se ne mogu zamisliti, kao ni sam Dostojevski. >>Postojanje Boga je glavno pitanje, piše Dostojevski Majkovu, kojim sam se ja celog svog života mučio, svesno i nesvesno<<. Heroji Dostojevskoga su oličenje te glavne muke, ovaploćenje tog glavnog pitanja. njihova je danonoćna briga, njihovo je neizbežno zanimanje — rešavati to glavno, to večno pitanje: ima li Boga, ima li besmrtnosti? Bez tih pitanja, oni su nemogućni; van njih, oni su nesvoji. >>Ja ne mogu o drugom, — ispoveda se Kirilov —, ja sam celoga života mislio o jednome. Mene je Bog mučio celog života<<. Dobri, burni Mića plače, rida i strašno se ispoveda Aljoši: >>Mene Bog muči. Jedino to i muči<<. Poput ovih, i ostali heroji Dostojevskoga muče se Bogom; sve njih razjeda ta strašna i večna muka. Posredno ili neposredno, sav njihov život prolazi i sagoreva u mučeničkom rešavanju večnih problema, problema Boga i problema duše. >>Traženje Boga<< — iskanje Boga — je, po mišljenju Dostojevskog, cilj svih, ne samo ličnih već i narodnih pokreta, cilj istorije čovečanstva. Osnovno je ubeđenje Dostojevskoga: pozitivno ili negativno rešenje večnih problema determiniše sav život čovekov, svu njegovu filosofiju, religiju, moral, kulturu. Negativno rešenje večnih problema, izraženo rečima: nema Boga, nema besmrtnosti — sačinjava suštinu negativnih heroja Dostojevskovih. A pozitivno rešenje, izraženo rečima: ima Boga, ima besmrtnosti, — sačinjava suštinu njegovih pozitivnih heroja. Negativno rešenje večnih problema neminovno povlači za sobom negativna rešenja i svih ostalih problema. Ubeđenje, da ne postoji ni Bog ni besmrtnost duše, uvek se projavljuje kao nihilizam. Nihilizam i nije drugo do primenjeni ateizam. Iz filosofije ateizma neminovno ističe moral nihilizma. To Dostojevski dokazuje neodoljivom ubedljivošću. genijalnim psihološkim analizama i neoborivim dokazima on virtuozno pokazuje da je nihilizam neminovna posledica ateizma. Ako nema Boga, ako nema besmrtnosti, onda nema ni vrline, nema ni poroka. U tom slučaju — sve je dozvoljeno. Pozitivno rešenje večnih problema omogućuje i uslovljuje pozitivno rešenje i svih ostalih problema. Ubeđenje, da postoji Bog i besmrtnost duše, projavljuje se u transsubjektivnom svetu kao ljubav. Ne treba se varati: ljubav je primenjeno osećanje Boga i osećanje lične besmrtnosti. Ja mogu ljubiti večnom ljubavlju samo ako sam besmrtan, i ako moja besmrtnost crpe svoju silu iz Boga. Živog i večnog. Dva kompleksa vladaju dušama pozitivnih heroja Dostojevskovih: kompleks osećanja Boga i kompleks osećanja lične besmrtnosti. Srca su njihova ispunjena Bogom i besmrtnošću, i sve što izlazi iz njih božansko je i besmrtno. Ako ima Boga, ako ima besmrtnosti, onda je prava, večna ljubav i mogućna i ostvarljiva u sferi ljudskog života. Bez toga, prava je ljubav psihološki i ontološki nemogućna i neostvarljiva.

Svaku misao. U samoj stvari. Nema sumnje. U najunutrašnjijem jezgru svom čovekova samosvest je bogosvest. po sebi i za sebe uopšte neopažljiv<< (ungreifbar und undbenjeglich. i iznalaženje prave vrednosti ma koga ili ma čega u ovome svetu. u suštini. Bog je za njih ne samo ideja već strast. Ona je toliko tajanstvena i zagonetna u svojoj neposrednoj datosti. pada i mora pasti. Nepodraživom analizom ljudske duše Dostojevski dolazi do zaključka da je ideja Boga imanentna ljudskoj svesti. mogućno je samo sub specie aeternitatis. to glasi: ništa nije fantastičnije od stvarnosti. Kada čežnja za Bogom ne bi bila sastavni deo ljudskog bića. Za sušičave umove Bog može biti anemična ideja. Završno i celishodno rešenje ma kog problema. Prevedeno na jezik Dostojevskoga. an und fur sich uberchaupt nicht njahrnehmbar) ljudska svest je svest nečim božanskim. da mu to nije dato od Boga. Večni problemi nisu nametnuti čoveku već su imanentni duhu ljudskom. Jer je svest. u čoveku ima nečeg što se stalno otima ka Bogu. U svakom slučaju.Dostojevski ne voli kratke misli i kratka osećanja. Večnost daje smisao vremenu. No čežnja za Bogom. Nemilosrdniji od Kanta analitičar uma ljudskog. bogoborci bi je lako mogli uništiti u sebi i u celom rodu ljudskom. on produžuje do krajnjih granica. jer se oni do krvi ili bore s Bogom ili posvećuju Bogu. da je niko manji od Boga nije mogao dati čoveku. da ih zatim stopi sa večnim problemima. U čudesnoj i čudotvornoj laboratoriji svoga duha Dostojevski preradi svaki problem u večni problem. ali za Dostojevskove heroje On je psihofizička strast. muči problemom Boga. ideja o Bogu je srce srca ljudskog. U tome je muka čovekova i njegova veličina. A čovek. ništa nije metafizičnije od fizičkog. I sama fizika je u osnovi metafizična. čovek je ontološki nesposoban da reši ma koji drugi problem. Čovek ne bi mogao ni biti svestan sebe. no nikako i nikad sub specie temporis. i to strast gorka ili slatka. svako osećanje. i muči se njime dok mu sa gledišta večnosti ne pronađe rešenje. već . To se ne može ni okovati ni potpuno uništiti. Dostojevski nalazi da je čovek svojim psihičkim ustrojstvom predodređen da se stalno i intimno. i to — strasna muka i strasno mučenje. Na bezbroj načina Dostojevski proba da reši večna. Za njih Bog nije biblioteka koja se da pročitati ili problem koji se da knjiški rešiti. za Dostojevskog i njegove heroje Bog je muka. >>Strašno je pasti u ruke Boga živoga<<. jer se osniva na hipotezi o etru koji je >>neopipljiv i nepokretan. smeliji od Ničea analitičar volje ljudske. Prometejskim plamenom ovih pitanja on do požara raspaljuje duše svojih heroja. i one sagorevaju u njima mučeći se jovovski. Dok definitivno ne reši problem Boga i dok tačno ne odredi svoj odnos prema Bogu. od realnosti. >>prokleta pitanja<<. čovek je koliko i fizičan toliko i metafizičan. samim tim što je čovek. svaki duševni pokret. Po svojoj prirodi. dar Božji čoveku. Korenje ma kakvog fizičkog procesa uvek ostaje sakriveno u metafizičkoj suštini kosmosa. svesno i nesvesno.

Psihološka analiza Dostojevskovih heroja potstiče nas da ih svrstamo u dve grupe. Stradanje je atmosfera naše tužne planete. prekoračuju sve granice postavljene od ljudi. u njih je nema. preziru sve obzire. Ali svi njihovi buntovi. pravdajući ih i braneći ih iskreno. smrtan je sav čovek bez ostatka. svoj najadekvatniji izraz. Filosofija prvih je filosofija ateizma i religioznog bunta. zar se može opravdati? Antiheroji ostaju pri faktu: stradanja je mnogo u svetu. U njima bi našao svoje najbolje opravdanje. ono je . jer za njih ne postoji ni Bog ni besmrtnost. poraženi jezovitom tragikom svetova. Prvi stvaraju neviđene i nečuvene buntove. stradanje koje se mora otstradati. samo su gluvoneme preteče buntovnika Dostojevskovih. oni zaboravljaju sva znanja. Zar je mogućno opravdanje Boga kada postoje besmislena stradanja? Zar iza ovako užasnog sveta ima Boga? I ako ga ima. Negativni heroji su bogoborci. bol koji se mora preboleti. I jedni i drugi stvaraju svoju filosofiju i religiju. Buntovali su Jov i Solomon. Ali bez imalo uvređenog ponosa mogao bi sam Mefistofel da sluša lekcije iz ateizma kod >>žutokljunog<< ruskog studenta Ivana Karamazova. Besmrtnom stranom svoga bića čovek je otvoren prema večnosti i mistički sjedinjen s njom. Dakle. jer za njih postoji i Bog i besmrtnost duše. Oni rešavaju večni problem negativno. ne bi bio strašniji i buntovniji od Dostojevskovih antiheroja. I u starom svetu se buntovalo. uzeti skupa. filosofija drugih je filisofija teizma i religiozne smirenosti. Oni se ne mire sa stradanjem. ili su skloni negativnom rešenju. upoređene sa filosofijom ateizma kod Dostojevskog. oni perturbiraju sve zakone i sve vrednosti. Od užasa. U filosofiji Dostojevskovih antiheroja mistički užas života našao je svoj najsavršeniji stil. mučenički. strasno. Prvi su bezbožnici i smrtnici. klanjajući se stradanju njegovom. Dostojevskovi antiheroji stvaraju buntove koje bi s ponosom potpisao i sam vrhovni duh zla i uništenja. Ono je za njih najveća negacija Boga. U odricanju Boga — svi su osnovci prema Dostojevskom. Drugi su pobožnici i besmrtnici. mrvljeni jezivom tajanstvenošću života. tlačeni besmislenom neophodnošću prirodnih zakona. Uopšte. U njima se zaista vrši Umnjertung aller njerte. U Ničea ima retorike. Kada bi on sam predavao filosofiju ateizma i moralizma. pozitivni su bogoljupci. prirode i Boga. Osnovac je u ateizmu Faustov Mefistofel kad učeniku Faustovom drži lekcije iz ateizma. Manfred i Šeli. Oni isti problem rešavaju pozitivno. nisu drugo do Pleasant Sunday-afternoon literature. sve stare i nove filosofije ateizma. Drugu grupu sačinjavaju pozitivni heroji. Niče i Meterlink. svoju najsavršeniju — đavodiceju. Šibani knutom životnih užasa. Prvu grupu sačinjavaju negativni heroji — >>antiheroji<<. Mučeni užasnim problemom stradanja.je to živi Život koji se mora doživeti. njihov su bunt nastavili Faust i Volter. buntovao je Prometej. za kakve ne zna istorija religioznih buntova. i strasno se bacaju pred noge napaćenog čovečanstva. gaze sve zakone.

To je >>presvetli lik Bogočoveka. Služeći se ovim metodom. Svojom čarobnom hristolikom pojavom oni smiravaju pobunjene duhove. koji posredno i neposredno dela kroz hristolike ličnosti Zosime i Aljoše. oni ga jedino mogu primiti kao kosmološki dokaz egzistencije ne Boga. ne mogu da ga ćutke obiđu i zato ne primaju svet koji >>na apsurdima počiva<<. Pobediti nju — apsolutno je ne mogućno. Ubeđenje da postoji Bog i besmrtnost duše jeste plod ličnog. afirmiše đavola. pogaziti sve principe. Zar je mogućan odgovor koji bi stvarno osmislio tragiku ovoga sveta. već — đavola. svim svojim bićem. mila i krotka sila neprekidno zrači iz hristolikih heroja Dostojevskovih. Miškina i Makara. uništiti sve zakone. Najteže je boriti se ne sa učenjem. mogućan je samo jedan jedini odgovor. apologira drugog. Neka tajanstvena. jer se retko ko borio sa Hristom kao on. Za njih je ovaj svet najgori od mogućih svetova (razume se. Antiheroji ne mogu da ga uklone. I taj odgovor je >> presvetli lik Bogočoveka Hrista<<. oni svedoče jedno: ima Boga. Pronađen i primenjen . ima besmrtnosti. već kao đavodiceju. ljubeći Boga i ljude. mogu učenje Hristovo nazvati lažnim. opravdao stradanje u svetu. već pokazuju psihofizički. Ono se stiče samo opitom aktivne ljubavi. Do istinskog i realnog bogopoznanja i samopoznanja čovek dolazi jedino putem aktivne ljubavi. da li su bolji svetovi uopšte mogućni). Opit aktivne ljubavi. ti si pobedio!<< Dostojevski to zna iz svog sopstvenog iskustva. Što je čovek bogatiji ovim iskustvom. ukroćuju metežne prohteve. osuđenim od savremene nauke i ekonomskih teorija. njegova čudesna i čudotvorna krasota<<. kao metod bogopoznanja i samopoznanja. A na putevima mržnje lako izgubi i Boga i sebe. uspokojio bogoboračke buntovnike i pobio razloge njihovog nemilosrdnog bunta protiv Boga? Da. Zato kao odgovor svojim pobunjenim antiherojima on pruža čudesni i čudotvorni lik Gospoda Hrista. >>Galilejče. Oni ne dokazuju Boga logički. A istoriju roda ljudskog mogu primiti ne kao teodiceju. čovek najbrže pronađe i Boga i sebe. njegova moralna nedosežnost.besmisleno i besciljno. bogatiji je i verom u Boga. osuđuje prvog. Celokupnim svojim životom. Bogoborni buntovnici mogu odbaciti sve sisteme. ni besmrtnost duše. Između čovečanstva i Boga stoji odvratno čudovište kome je ime stradanje. čovek realno i eksperimentalno saznaje da je njegova duša hristolika i besmrtna. jeste čudesna blagovest kojom je Bogočovek obdario rod ljudski. neposrednog iskustva. Ako ga prime. Od jačine i veličine tog opita zavisi i jačina i veličina čovekove ubeđenosti u postojanje Boga i besmrtnosti duše. Besmislena tragika sveta demantuje Boga. Diskurzivno i dijalektički ne može se dokazati ni postojanje Boga. veliko je pitanje. Ali jedno ostaje što oni nikad ne mogu ni razoriti ni uništiti. mogućan je. ali mu to ne smeta da bude svuda prisutno. već sa svetlom i blagom ličnošću Hristovom. — izjavljuje Dostojevski —. stišavaju burne duše.

koji milostivo i krotko pokriva grehe sveta. Sa surevnjivom ljubavlju govorim sebi: ne samo nema njemu slična. ovaj svet je najbolji od svih mogućih svetova. Za njega ona je oličenje svega najuzvišenijeg. Evo njega: ja verujem da nema ništa ljupkije. pa makar sva Istina bila protiv njega. On daje duši čovečijoj što joj ne mogu dati ni apsolutna Istina. Mimo nje nema istinske blagovesti u ovom tužnom svetu. Gorka tajna sveta jedino u Hristu postaje slatka. Pretpostavite paradoksalnu dilemu: treba izabrati između Hrista i Istine. A Dostojevski? On bi nesumnjivo izabrao Hrista. Oni ljube grešnike. ni apsolutna Lepota. Hristoliki heroji Dostojevskoga primaju svet iz ruke Bogočoveka Hrista. Pomenete li ime Hristovo u prisustvu Dostojevskoga. pa čak i nešto više od svega toga. To Dostojevski oseća apostolski snažno. ali ne ljube grehe njihove. Oni primaju svet. Dostojevski ne može bez Hrista. umilnu radost. on je nepomirljivo suprotan sholastičkom metodu mehanizacije životvornih istina Hristovih i protestantskom metodu racionalizacije nadracionalnih istina evanđelskih. jedino ako se pronese kroz Hrista i osvetli njime. u Dostojevskog se lice potpuno izmeni kao da hoće da zaplače<<. Svirepa tajna stradanja postepeno prelaze u tihu. Bjelinski piše: >>Kad god samo pomenem ime Hristovo. Očišćen i osvećen Hristom. I u potrebnim momentima pokazuju ga pokolebanim dušama u ovom gorkom svetu. U ovom svetu. U tim trenucima ja sam formulisao svoje Vjeruju. U tim trenucima ja ljubim i verujem da i mene ljube. On je sve to u apsolutnom smislu. Dobrote i Lepote. On je jedini njihov posrednik između njih i ostalih ljudi.Bogočovekom. možda. i kada bi zbilja . nego i ne može biti. Sve što je najbolje u duši ljudskoj Hristos privlači sebi nekim neodoljivim magnetizmom ljubavi. ni apsolutna Dobrota. Ovo je Vjeruju sasvim prosto. u kome je sve jasno i sveto za mene. U tome je njegova izuzetna čar. svega najsavršenijeg. ovaj metod bogopoznanja i samopoznanja postao je i zauvek ostao metodom pravoslavne gnoseologije. Ja štaviše izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine. uzete posebno u njihovoj metafizičkoj supstancionalnosti ili logičkoj opravdanosti. Evo njegove ispovesti o tome: >>Pokatkad mi Bog daje trenutke savršenog mira. koji na paradoksima počiva. Po svemu. dublje. simpatičnije i savršenije od Hrista. Prekrasna ličnost Hristova je jedino što Dostojevski obožava bez rezerve. on sav uzdrhti od uzbuđenja i ushićenja. zato je ispovednički odan i mučenički veran Hristu. Ja i vi bismo. ali su ljudi učinili sebe gorima od svih mogućih ljudi. On svaku svoju misao završava njime i svako svoje osećanje proverava njime. U Bogočoveku Hristu ima nečeg nesravnjeno višeg od Istine. ali ne primaju grehe sveta. Hristoliki heroji Dostojevskoga čuvaju najveću dragocenost naše planete: lik Hristov. izabrali Istinu a ne Hrista. svega najčovečnijeg. Svojom hristolikom dušom oni privlače sve što je božansko u dušama ljudskim i pronalaze besmrtno dobro i najvećem grešniku.

i tako kroz hristodiceju stvaraju pravoslavnu teodiceju. U njoj on vidi rešenje svih ličnih i svih socijalnih problema ne samo našega doba. njihova je filosofija sve eksperimentalna i empirična. pravoslavne filosofije. — A šta je s rimokatolicizmom. a ne sa istinom<<. osećaju njime. daje večnu vrednost i životvornu silu celokupnom učenju novozavetnom. neke u konfučijanizmu. šta s protestantizmom? Ah. sa svojim znamenitim: >> Credo ljuia absurdum<<. hrišćanstva je u izvesnoj meri bilo i pre Hrista. Stoga su oni prvorazredni filosofi pravoslavni. Ovako neustrašivo ispovedanje vere u Hrista sablazan je za čulnike. poslanice. sve svoje formiraju i normiraju njime.istina isključivala Hrista. misle njime. sve dogmatike. sav Novi Zavet. A to je ličnost Bogočoveka Hrista. Sve što treba čoveku u ovom. osvećujući ga. Iz nje se stalno emanira neka stvaralačka sila. No ako uspitate Dostojevskog: gde se nalazi. Bez ličnosti Hristove učenje Hristovo nema ni spasonosne sile. ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom. Gle. jer . istinska prosveta. jer se ona bitno razlikuje od nepravoslavnih filosofija time. što je za nju prvi i poslednji kriterijum svih istina i svih vrednosti — presvetla ličnost Bogočoveka Hrista. Ali u njima ne možete naći ono što je najglavnije. preporođujući ga. ili utopistička sanjarenja. Oni žive njime. delaju njime. Ali. istinska radost. istinski život. Da. i u svima mogućnim svetovima. Hristolikost pozitivnih heroja Dostojevskovih dolazi otuda što oni u dušama svojim čuvaju čarobni lik Hristov. gde se čuva lik Hristov? On vam ne dvoumeći odgovara: u pravoslavlju. Dostojevski je baš time postao u novije doba najveći ispovednik evanđelske vere i najdarovitiji pretstavnik pravoslavlja i pravoslavne filosofije. Jedino ličnost Hristova. Evanđelja. neke u budizmu. Dostojevski je našao u ličnosti Bogočoveka Hrista. ukoliko je živa emanacija njegove božanske ličnosti. a protestantizam ga je davno izgubio. bez čudotvorne ličnosti Hristove pretstavljaju sobom ili zanesenjačku filosofiju. uzdiše Dostojevski: rimokatolicizam je unakazio lik Hristov i unakaženog Hrista propoveda. istinska mudrost i svako istinsko savršenstvo. koja ljudima daje moći da božansko učenje novozavetno pretvore u čovečansku stvarnost. ili zlonamerne izmišljotine. Od dana apostola Pavla pa sve do danas nije se čula smelija reč o nezamenljivosti Gospoda Hrista. tamo je za Dostojevskog istinski progres. samo u pravoslavlju. Jedini koji bi se u ovom pogledu mogao donekle takmičiti sa Dostojevskim bio bi plameni Tertulijan. Ovo je pavlovsko ispovedanje vere u Bogočoveka Hrista. obožujući ga. čudesna u svojim bezbrojnim savršenstvima. ili romantičnu poeziju. Ovaj lik je suština njihovih ličnosti. a bezumlje za racionaliste. ni neprolazne vrednosti. sve etike. već i svih vremena do na kraj istorije. Gde je lik Hristov. Neke ćete hrišćanske moralne principe i dogmatske istine naći u judaizmu. ispunjavajući ga svakim božanskim savršenstvom. Ono je samo utoliko silno i spasonosno. Jer ona svojom večnom životvornom silom spasava čoveka od greha i smrti. ono što je >>jedino na potrebu<<.

U njima Dostojevski doživljuje najvišu sintezu života. iako strašan veličinom svojom. jer ne mogu da shvate gde ima više njega samog. on svesrdno tuguje vašom tugom. jer se obično o najveće ličnosti sablažnjava najveći broj ljudi. on vas zagrli kao najrođenijeg. muči se vašom mukom. da li u njegovim pozitivnim ili u njegovim negativnim herojima. postavlja tačnu dijagnozu vaše bolesti i ozdravljuje vas sigurnim lekom. za istinu. Da pišemo o Dostojevskom. Kroz njih Dostojevski pronosi svoju vihornu dušu i kazuje sebe potresno i strasno. Kroz njih zadaje i rešava prokleta pitanja. to i nije čudnovato. Najbolji primer za to jeste ličnost Hristova. vaš blizanac. on i sam pati sa vama. Beskrajnu tajnu svoje neobične ličnosti Dostojevski ovaploćuje u svojim herojima. za pravdu. daje nam smelost sam Dostojevski. apologira ateizam genijalno. Dostojevski je najzagonetnije iks u vrlo komplikovanoj jednačini slovenske kulturi. zajedno sa vama preboljeva vašu bolest. Ako ste prestupnik. Nema sumnje. Ako ste očajni. ali i utešitelj. pokazujući vam da je čudesna ličnost Bogočoveka Hrista jedini izvor svesavršenog optimizma. Ali. on je vaš drug. vaš brat. Ako ste optimist ili pesimist. provodi sa vama besane noći i svirepe dane i ne napušta vas dok zajednički ne pronađete pravilno rešenje. Ako vas muče >>prokleta pitanja<<. Jer ako ste tužni. u svoj svakodnevni život. on vas milostivo prima pod krov svoje mnogonapaćene duše. Svaki može naći sebe u njemu. Mnogo je truda uloženo da se pronađe prava vrednost toga iks. Požarom večnih problema on pali njihove savesti.bogočovečansku istinu Hristovu neprekidno pretvaraju u svoju svakodnevnu stvarnost. sagoreva njihovu krv. minira vas bogobornim buntom i bezumnim očajanjem. on vam umnoži veru do apostolske zaljubljenosti u Hrista. jer je jedina istinska blagovest u svima svetovima. jer je bolnik i vičan bolestima. Ako ste ateist. jer je neizmerno milostiv. * * * Pada u oči: i negativni i pozitivni heroji Dostojevskoga su pre svega i više svega neustrašivi borci za ličnost. U svemu tome Dostojevski projavljuje neviđenu genijalnost. stvarajući tako svoju jezivu đavodiceju i sjajnu teodiceju. Pa i naši nemoćni napori neka posluže tome. ako mogu. oni mučenički traže odgonetku te prastare zagonetke ovoga sveta. za besmrtnost. . on vas ubedljivo vodi najsavršenijem optimizmu. za večnost čovečije ličnosti. One su zaista kamen spoticanja i sablazni za mnoge. u kojoj se večne istine i večne radosti grle zagrljajem kome nema kraja. Boreći se za slobodu. I mnogi se sablažnjavaju o njega. Ako ste verujući. da se najzad obojica s krikom bacite pred noge blagoga Isusa. Strahote života i smrti udaraju na njih i oni mira nemaju u kostima svojim akamoli u mislima svojim. vašu dušu pretvara u svoju. pustoši njihove duše.

Jer ni jedno biće nije toliko potcenjivano i precenjivano kao čovek. on se spušta do đavola. Ko je zaražen površnim optimizmom mnogih savremenih preporoditelja i usrećitelja čovečanstva. spopada trepet i užas pri čitanju Dostojevskog.Dostojevski se ne može studirati bez muke i suza. nesrećni Niče. ukočiti mu slobodu duha? Tada bi bilo lakše i radosnije biti čovek. Iako u svemu atomski mali. Uputio ga je strašni sintetičar zapadne filosofije i nauke. ljude. koji ne vole da se bave opasnim problemima. ĐAVODICEJA Od čovekomiša do čovekoboga NAJOČAJNIJI MEĐU OČAJNICIMA Opasno je i tužno biti čovek. i manje interesantno. U dobru. smanjiti mu broj čula. postaviti mu granice mislima. samo u ljubavi prema Dostojevskom veliki. u zlu. a od nekih đavotvoren. uprostiti mu probleme savesti. glasi njegov odgovor. . jer će u ognjenim ponorima njegove đavodiceje ispariti sav leptirski optimizam i sagoreti svi planovi o preobražaju sveta i čoveka na osnovu čovekomanijskih principa >>čistog razuma<< i common sense’a<<. ukrotiti? Čoveka rastržu divlje protivrečnosti i neukrotive beskrajnosti. Homo homini deus. no isto tako homo homini lupus. neka ne ulazi u pakao pravoslavnog Dantea. on ide do Boga. U tom smeru upućen je čovečanstvu ovaj apel: >>Čovek je nešto što treba savladati<<. dokle ćeš mučiti naše duše? — Dok ne rešite večne probleme. Bez toga. Ali. kakve svet nije video. To dolazi od nerazmrsive složenosti čovekova bića. i oni mu često bacaju u oči očajno pitanje: reci nam. Zato je od nekih bogotvoren. njega može uspešno prostudirati samo čovek koji se iskreno i svesrdno muči njegovom glavnom mukom: rešavanjem večnih problema. i manje slavno. I osposobili ih da dadu rodu ljudskome takvu demonsku đavodiceju i takvu heruvimsku teodiceju. Ko će ih pomiriti. Nije li bolje suziti čoveka. I jedno i drugo pokazuje da su u biće čovekovo utkane raznorodne beskrajnosti i svirepe protivrečnosti. mi u ovoj studiji pokušavamo da pronađemo osnovne psihičke zakone i glavne stvaralačke principe koji su stvorili pozitivne i negativne heroje Dostojevskoga. uskladiti. njega je dosadno čitati.

i Šopenhauera. U zagonetnoj laboratoriji svoga ognjenog duha genijalni analitičar rastavlja čovekovo biće na sastavne elemente. gde kraj čovekovom biću? Na čemu stoji i radi čega postoji čovek? A pre svega i iznad svega: čime će se završiti čovek? Čime? Čime? Čime? U rešavanju problema čoveka Dostojevski je nenadmašan i nepodražljiv. Niče nije uprostio problem čoveka. za njegovom suštinom. Proanalizirate li ga. grešno od bezgrešnog. On ni iz daleka nije samostalan mislilac. — onda i rešenje drugog večnog problema mora glasiti: nema Boga. burna i vulkanska. gde su mi temelji? Odakle da ih nabavim? . ako pak nemilosrdna psihološka analiza pronađe u čoveku besmrtnika. strasno od bestrasnog. za njegovom svrhom. izdvaja čovečje od nečovečjeg. Čudovišne zagonetke udaraju na nj. Niče je u mnogome oklevetan. On ne može da se smiri dok ne pronađe one neprolazne temelje na kojima počiva svet i ljudi u svetu. koji je detinjski naivno prokazao svetu strašnu tajnu svojih roditelja. i Tomu Akvinskog. da bi ga mogla zadovoljiti i umiriti površna rešenja osnovnih pitanja života. večni problem čoveka. Izvlačeći smelo krajnje konsekvence iz poslednjih rezultata filosofije i nauke. Dostojevski je usred tog boja. mene muče problemi. i rešenje drugog: ima Boga. strasti u ideje i ideje u strasti. razrešite mi ih. što je izvesne apstraktne i anemične ideje ovih mislilaca pretvorio u svoje strasti i krstio u svojoj krvi. i iz toga se braka rodio nadčovek. On podvgrava čoveka neslućenoj psihološkoj analizi. strele otrovnih tajni probadaju mu srce i on sav izranjavan zapomaže: Gospodo. već ga je još više komplikovao. on je završio ludilom. zemaljsko od nebeskog. ljudsko od božanskog. Zato je tužno nespokojan i sa bolom pita: Kako ću da umirim sebe? Gde su mi prvobitni uzroci na koje ću se osloniti. Svojim nadčovekom. Pri svemu tome on vidovito prati zagonetne prelaze osećanja u misli i misli u osećanja. U svima svojim delima on neumorno traga za čovekom u čoveku. a ne na živo ljudsko biće. u njemu ćete naći i Kanta. Na bojištu čovečijeg srca stalno biju boj sve protivrečnosti neba i zemlje. nije mogla da u sebi ne doživi i na sebi ne oproba neke ubistvene filosofske teorije i smrtonosne naučne hipoteze. u kome nema ničeg stranog. nečovečijeg? Kakva to zagonetka putuje kroz čoveka? Šta je čovečje u čoveku? Ko se to skriva u čoveku i iza čoveka? Nije li čovek priviđenje. No njegova je tragedija u tome. koje je iz gornjih svetova zalutalo na našu planetu i ne može da se oslobodi? Gde je temelj.Ali. U svome strasnom srcu on je venčao Šopenhauerov voluntarizam sa Darvinovim selekcionizmom. i Protagoru. onda rešenje prvog večnog problema glasi: ima besmrtnosti. da bi psihološkim i eksperimentalnim putem rešio >>prokleti<<. tuđeg. stavlja ga na strašne probe. i Darvina. Po svojoj mrtvosti nadčovek podseća na robota. Dostojevski je suviše dubok i nemiran. Bude li rezultat toga pothvata ubeđenje: čovek je smrtan bez ostatka. njegova duša. I niže se pitanje za pitanjem: šta je čovek? U čemu je suština čoveka? Postoji li >>čist<< čovek. I dalje problem čoveka muči svakog misaonog čoveka.

ali u tome dolazi do gorkog zaključka: Kod mene svaki prvobitni uzrok odmah povlači za sobom još prvobitniji. U podzemlju heroj misli. Štaviše. Izgleda. Postoji neko ontogenetičko srodstvo između saznanja i stradanja. on se kune tako: Kunem vam se. a ne za čoveka<<. On iskreno i smelo vrši svoju dužnost: mučenički se vežba u mišljenju i uporno traži temelj i prvobitni uzrok svoga bića. asketski ga usamljuje i posvećuje samoposmatranju. nečeg nepodnošljivog. saznanje je dato čoveku da bi čovek osetio svoju tragičnu nemoć pred svim što je oko njega. Svojom glavnom tajnom ljudska misao. iznad njega i ispod njega. Tragajući za poreklom saznanja. već ljudskog saznanja uopšte. to nije sve. To je večna solomonovska muka naša. u svesti. Ni ljudi ni stvari ne rasejavaju njegov um. gospodo. On se gorko jada: Takva je nesumnjivo suština svakog saznanja i mišljenja. A što je najglavnije to je da sam čovek smatra sebe za miša. Traži ih u misli. U nedokučnoj suštini ljudskog saznanja ima nečeg užasnog. ali pre svega: sam je duh najveća muka sebi samom. Ali se nesrećni čovekomiš nije zaustavio na toj gadosti. Saznanje treba rasvetliti i objasniti saznanjem! Kakav je to potsmeh nad čovekom? Ta to je neki demonski circulus vitiosus! Podzemni čovek odlučno ide koritom svoje mračne logike: zbog prokletih zakona saznanja čovek je — >>misleći miš<<. Ali. nemira i. >>Sve je muka duhu<<. ljudsko saznanje. njegova je muka u tome što je on došao do ubeđenja da je takva ne samo priroda njegovog saznanja lično. treba ukloniti sve naslage. i tako u — beskonačnost. po mome mišljenju. nečeg prokletog. . već je >>uspeo da natrpa oko sebe. pa makar bio i >>usilenno soznajuščaja miš<<. Ovakav zaključak mogao bi biti tragičan samo za podzemnog heroja. Ali. sav pripada sebi i svome problemu. pod jedno pitanje podveo je toliko nerešenih pitanja. još toliko drugih gadosti. sve. podzemni heroj nalazi da je stradanje >>jedini uzrok saznanja<<. prava pravcata bolest. Čovek ne vređa sebe kada smatra sebe za miša. Ne verujete li u to. a ne znamo ni suštinu misli ni suštinu saznanja. Čovek sa pojačanim saznanjem sasvim iskreno >>smatra sebe za miša. Da se dođe do temelja. Podzemni heroj tvrdi: Ja sam čvrsto ubeđen da je svako saznanje bolest. Saznavati je — >>prvobitna gadost<<. najveća nesreća za čoveka. da je saznanje — bolest. Čoveku je nametnuto saznanje. Mi mišlju mislimo i saznanjem saznajemo.U samim počecima svoje mislilačke delatnosti Dostojevski predoseća da temelj čovekova bića nije u stvarima oko čoveka već u samom čoveku. koje se sastoji iz njegovih sumnji. neko smrdljivo blato. on izjavljuje: Saznanje je. čovek je — čovekomiš. Pritom intuitivno oseća da je taj temelj pretrpan i zatrpan masom raznorodnih empiriskih naslaga. u saznanju. To mora osetiti svaki koji se ozbiljno bavi tim problemom. otiskuje se u beskonačnost. Zato Dostojevski odvodi svog heroja u podzemlje. da se i nehotice stvara oko njega neka kobna popara. u obliku pitanja i sumnji.

To je: slobodna volja. visinu. pa ma šta stajala ta samostalnost. U svojoj empiriskoj i logičkoj datosti saznanje nije u stanju da pronađe prvobitni izvor svojih sopstvenih zbivanja i delanja. ogromnije i neodoljivije. On je pronašao prvi uzrok svoga bića. otrovnu. neće nikada ni doznati. podvrgava ga nepoštednoj analizi. U njoj se život izražava sa svima svojim bezbrojnim paradoksima i jezivim protivrečnostima. istina. i. to. Šta ostaje nesretnom. Svojom nemilosrdnom kritikom ljudskog razuma čovekomiš je u svom podzemlju stvorio svoj sirovi i zajedljivi bergsonizam i javio se kao neelegantan. . sopstveno. stoga mu u čovekovom biću ni izdaleka ne pripada glavna i centralna uloga. nije li dovoljan razlog za samoubistvo? Ali. Svest. najzad se i odisejada čovekomiša završava uspehom. a čovečija priroda dejstvuje sva u celini. odmerava mu dubinu. Ispituje ga sa svake strane. nije uteha. njen temelj. večitu zlobu. ipak živi. To je neosporno. >>Čoveku treba — samo jedno samostalno htenje. i ma čemu odvela<<. Razočaran. Ali. naša vlastita. možda. uvređeni. iznalazi mu granice. njemu je bezuslovno potrebno da nađe praizvor svoga bića. čovek je najviše čovek slobodom. da se probije iza saznanja. iz otpljuvaka<<. četrdeset godina istražuje u njemu pratemelj ljudskog bića i ne nalazi. I on se polipski grčevito hvata za — razum. I to po svaku cenu. osim da >>s prezrivim osmehom<< šmugne u svoju rupu. da prodre u dublje ponore čovečijeg bića i tamo potraži suštinu svoje ličnosti. dobra stvar. pa makar i najapsurdnija ćud. svesno i nesvesno. kojom je čovek svestan sebe i sveta oko sebe. ponekad razdražena do ludila — to baš i jeste ona propuštena. čovekomišu se ne umire. što je najglavnije. Ogorčenom čovekomišu ostaje jedno: da udvostruči svoju snagu. nije svesna svoga sopstvenog temelja. koje ni samo ne zna tajnu svoga sopstvenog postojanja. Od svega. on daje svoj završni sud o njemu: Razum je. Tamo pak. >>naše sopstveno. bez koje je on kao kuća bez temelja. i natsvesno i potsvesno. prebijeni i ismejani miš se odmah zadubljuje u hladnu. voljno i slobodno htenje. razum nije njena prima causa. i kada laže. ali ipak pravi preteča elegantnog francuskog bergsonizma. kao njen neznatni fragment. Iz ovoga jasno sledi: kao dvadeseti deo čovekove ličnosti. To je nešto i nadrazumno i podrazumno. Prvobitni uzrok nije pronađen. ismejanom čovekomišu? Ništa. ali zašto opet da se to ne kaže?).naposletku. Jer saznanje. gospodo. No. svim onim što u njoj postoji. naša fantazija. njena suština. neposrednije. Upoređena sa čovekovim razumom. sloboda je nešto bitnije. najkorisnija korist koja ne ulazi ni u kakvu klasifikaciju. U ličnosti čovekovoj razum sačinjava >>neki dvadeseti deo<< svekolikih sposobnosti čovekovih za život. širinu. Razum zna samo ono što je uspeo da dozna (štošta. Šta zna razum? Pita podzemni heroj. razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumne sposobnosti čovečje. voljno i samostalno htenje. i koja sve sisteme i teorije stalno razbija i šalje do đavola<<. u svome odvratnom i smrdljivom podzemlju.

nje se ne tiču vaše želje. jednim svetom u kome nemilosrdno vlada neka tiranska neophodnost. ispoveda se on.Čovekomiš filosofira: >>Htenje je ispoljavanje celokupnog života. Na čoveka sa svih strana nagrću neki neumitni. Vi je morate primiti onakvu kakva je. a ponekad i onemogućavaju. Evo nje: naplevać! Naplevać na sve prirodne zakone. da živim da bih zadovoljio sve svoje životne sposobnosti a ne samo sposobnost razuma. pa čak i obzidan. čovek je opkoljen. i sa razumom i sa svim oko toga. celog života najviše vređali<<. Za podzemnog heroja htenje je nešto što ne podleže nikakvoj kontroli. Svojim razvijenim. kobni >>poslednji zid<<. i razdraženim. Čovekomiš je našao suštinu svoga bića. pa otkuda čovekovom htenju tolika vrednost. Stoga čovekomiš škrgutom zuba protestuje protiv prirodnih zakona. Van volje nema čoveka. i ljudožderski zakoni. to jest. ni da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Tu kao da nema mesta za slobodno htenje. I najburniji protest protiv neosetljivih prirodnih zakona nije u stanju ni da ih uzbudi ni da ih poremeti. Sve što smeta volji. ispoljavanje čovečje volje. Ali. Ponaosob pak. sasvim prirodno. izjavljuje čovekomiš. To čovekomiša dovodi do besa. ipak je život. on s pomamnim negodovanjem i ciničnim gađenjem traži reč koja bi mogla potpuno izraziti njegov odnos prema prirodnim zakonima. U njoj je prima causa. niti ga može biti. To tragično oseća i uvića nesrećni čovekomiš. Eto. tolika autarkija. ono može da bude korisnije od svih koristi i u takvom slučaju kada nam otvoreno nanosi štetu i protivreči zdravim zaključcima našega razuma o koristi. ona — stvaralačka i kohezivna sila ličnosti. >>Priroda vas ne pita. — on vam bez dvoumljenja odgovara: otuda. tolika neprikosnovenost. Ona je temelj ličnosti. smeta postojanju čoveka kao specifičnog bića. I ma da život naš. I najzad je pronalazi. na primer ja. saznanjem on očajnički . neki dvadeseti deo celokupnih mojih sposobnosti za život. u njoj kriterijum svega čovečjeg. Uhvaćen u neraskidljivu mrežu prirodnih zakona. I dok žestoko buntuje. Onakvo kakvo je u svojoj praelementarnoj stihijnosti. Čovek je volja. čovek je u ovom svetu surove neophodnosti kao miš uhvaćen u mišolovku iz koje nema izlaza. a to je: našu ličnost i našu individualnost<<. To je — slobodna volja. prirodni zakoni sačinjavaju neprobojni i neuklonjiv zid. Priroda i njeni zakoni sputavaju. razume se. i sve njene rezultate. hoću. Oni ga bezdušno vređaju i ucveljuju. htenje može da bude čoveku >>korisnije od svega što postoji na zemlji<<. to jest. što nam >>čuva ono što je najglavnije i najdragocenije. Upitate li podzemnog filosofa. a ne samo izvlačenje kvadratnog korena<<. celog čovečijeg života. s očajanjem priznaje čovekomiš. u ovom svom ispoljavanju i ispada često tričarija. Čovek je čovek voljom. >>Prirodni zakoni su me stalno. Ali. Najmanje kontroli razuma. Čovekomiš je došao do njega i nema mu izlaza. a katkad. i dodaje: >>nemogućno je praštati prirodnim zakonima<<.

i usled toga. nema predmeta za ljutnju. I kada bi hteo. sladostrasno zamreti u inerciji. tu je sve prosto podvala. bol koji ide do neizdržljivosti. zar na tome stati. sa pomišlju: da. premda ti je potpuno jasno da nisi kriv. jezivo je biti čovek. Iz tog poslednjeg zida neko metafizičko čudovište svojim mađijskim pogledom opčinjava jadnog čovekomiša kao što je kasnije opčinjavalo ne manje jadnog Ničea. i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogućnosti i kamenih zidova. kad se meni. borba se mora nastaviti po svaku cenu. Čak je gotov da inat proglasi suštinom svoga bića. ako vam je mrsko da se mirite. sve vas više boli! Svirepa tajna sveta bezumno muči čovekomiša. ćutke i nemoćno i škrgućući zubima. ali se svaki njegov juriš završava neuspehom. ti zakoni i dva puta ne dopadaju? Naravno. Zaključan je u njima kao u večnoj tamnici iz koje nema izlaza. Ali. prevara. Ali. doći putem najneizbežnijih logičkih kombinacija do najodvratnijih zaključaka o večitoj temi: da si i zbog kamenog zida odnekud ti sam kriv. sve te nemogućnosti i kamene zidove. >>Zid je dakle zid<<. guši osećanje. a šta se mene tiču zakoni prirode. na tome večno ostati? Ne. koji je strasno i neumorno jurišao na >>letzte njande<<. A mi ljudi. No nenadmašni užas čovekov je u tome. zbog čega bilo. on ih se ne može osloboditi. ono oseća bol od toga. kako se pokazuje. ali se ni pomiriti neću s tim prosto zato što je preda mnom kameni zid. . što je sav njegov odnos prema njemu samom i prema svetu uslovljen tragičnom strukturom njegove samosvesti i samoosećanja. nepronicljiva tajna. I što je najteže: bol je nešto što sačinjava sastavni deo čovekova saznanja. davi mu misao. Samo s njima i pomoću njih on je samostalna individualnost i posebna ličnost. a možda ga nikad neće ni biti. a besciljnost bola toliko vređa ljudsko osećanje. i aritmetika. A oko toga i od toga — naš bezmerni bol i beskrajna tuga. Ali. možda bi čovek i mogao podneti postojanje neprobojnih zidova. Ovako. podmetanje. I da pritom dovikne svima bićima koja imaju uši da čuju: O gadosti nad gadostima! To li znači: sve razumeti. Zar samo to? Neprobojnost poslednjih zidova toliko ponižava ljudsko saznanje. ja takav zid neću probiti glavom. da čovekomišu ostaje samo jedno: da prezrivo pljune i na saznanje. ne znamo ni smisao saznanja ni smisao bola.juriša na poslednji zid. i na sav sistem prirodnih zakona. bez obzira na sve te neizvesnosti i podmetanja. Komičan po samoj strukturi svoje svesti i svoga osećanja. a meni nedostaje snage. ne zna se šta i ne zna se ko. On je sa svih strana zatvoren svojom samosvešću i svojim samoosećanjem. ako zaista nemam snage da ga probijem. priznaje izmučeni čovekomiš. vas ipak boli. mi nedovršeni sisari. jednostavno popara. sve saznavati. čovek je komičan i svojim saznanjem i svojim osećanjem sveta. Znamo toliko. samo da mu je saznanje izgrađeno nekako drugačije. I čovekomiš zapomaže: Gospode Bože. nemaš čak ni na koga da se ljutiš. I on je van sebe zbog toga. da postoje poslednji zidovi i njihova jeziva. i na osećanje. jer je stradanje imanentno njegovoj svesti. i što je više nepoznatog.

U svom podzemlju čovekomiš stvara svoju buntovnu filosofiju. secka. Jer >>civilizacija izgrađuje u čoveku samo mnogostranost osećanja i . Ali. skepticizam podzemnog filosofa je smeliji i dramatičniji od Pironovog. u podzemlje. sve se to dešava po normalnim i osnovnim zakonima pojačanog saznavanja. ne govori već jauče podzemni filosof. mira. naročito kada si vrlo svestan svog bezizlaznog položaja<<. blagostanja. Neko se smeje nad čovekom. Od krvavih uvreda i potsmevanja. Da bi sačuvao samostalnost svoje volje. u svom otrovu nezadovoljenih želja koje su prodrle u dubinu. Ovako skeptičko mišljenje podzemnog filosofa o prirodi ljudskog saznanja potseća na Pirona. mrskom poluočajanju. koja ponekad ide do najvišeg sladostrašća. A razvitkom te mnogostranosti čovek će doći možda i dotle: da će pronaći nasladu i u prolivanju krvi. to jest. kroz civilizaciju je čovek postao. ako . tu se ne može ništa uraditi. . . prokletu slast i u pravu-pravcatu nasladu. u poluveri. svesno sedenje skrštenih ruku<<. protiv svih divnih i korisnih stvari<<. I ojađenom čovekomišu ne ostaje ništa drugo nego da što jače udara glavom o poslednji zid. >>U očajanju i bivaju najvatrenija uživanja. >>Rezultat je: sapunski mehur i inercija<<. neizvesno čijih. njome se luži da izrazi svoju napaćenu dušu i projavi svoju smelu volju. da najzad gorčinu pretvara u neku sramnu. zakonski. pa ipak donekle podozrivoj bezizlaznosti iz svog položaja. odluka donesenih za večnost. I toga je bilo! Jeste li primetili. Ta naslada dolazi od suviše jasnog saznanja o svom uniženju. koja bezumno muči čoveka.>>Jednom rečju. cedi sebe toliko. podzemni heroj je strasno zaljubljen u misao. u svesnom zakopavanju sebe živog. od muke. — jednom rečju. časti. čovekomiš stvara nasladu. koji svu svoju filosofiju svodi na ε π ο χ η . ali >>prokleti zakoni<< ljudskog saznanja i osećanja smetaju čoveku da pronađe krivca. ma da ona za njega pretstavlja strašnu metafizičku kob. A što je najglavnije. u celoj groznici kolebanja. to jest. na uzdržavanje od ma kakvog suda o ma čemu. Dakle. i kroz trenutak opet navrelih kajanja. i po inerciji koja direktno proizilazi iz tih zakona. u svemu se zaključuje neki kalambur<<. veštački stvorenoj. >>Ta direktni. čovekomiš potajno grize. Čovekomiša guši inercija. apsolutno ništa više. U svakom slučaju. jer on u očajanju nalazi uživanje. da su najutančaniji krvoloci bili skoro svi od reda najcivilizovanija gospoda. . Srž te čudnovate naslade on ne nalazi u hladnom. Strasno pogružen u misao. kinji ga i davi. i od osećanja da se došlo do poslednjeg zida i da izlaza nema. A misao=strast je najveće prokletstvo za čoveka. I sama civilizacija — potsmeh je čoveku. . čovek je komično sazdan. I kao skeptik. on je >>gotov da pođe protiv svih zakona. to jest. U tajanstvenoj laboratoriji svoga duha on logične misli prerađuje u strast. Čovek je kukavna meta za smrtne uvrede i neizdržljive potsmehe nekog ili nečeg nepoznatog. neposredni plod saznanja jeste inercija. i od svega stvaraju svirepu kob. protiv razuma.

Tada . ne odigrava po njegovoj volji. U samoj stvari. robotiziraju. pojaviće se dobronamerna izdanja u obliku enciklopedijskih leksikona. voli da radi onako kako on hoće. tako da se ono što čovek radi. Svi ljudski postupci biće tada sami od sebe raspoređeni prema tim zakonima. Nu. po prirodnim zakonima. u kojima će sve biti tačno proračunato i označeno. — čovek će onda možda odmah prestati da hoće. sasvim gotovo izračunati sa matematičkom tačnošću.ne više krvožedan. mehaniziraju. čovek bez htenja. nikako se ne može zagarantovati. a ono sigurno gore i odvratnije krvožedan nego što je bio ranije<<. bez volje i bez namere. On je nešto slično klavirskim dirkama ili orguljskim čepovima. i biće uneseni u kalendar. i da ih nikad nije ni imao. Razume se. da tada neće. stvarno se i sastoji u tome: da čovek svakog trenutka dokazuje sebi kako je on čovek. da ne dopusti da ga priroda i nauka obezliče. Jer šta će se raditi kad sve bude proračunato po tablici! Ali zato će sve biti neobično blagorazumno. Ona uči da čovek u stvari nema ni volje. jer >>čovek uvek i svugde. jer ona mehanizira život i podvodi sve zakone pod neophodnosti. Tada će biti izgrađen kristalni dvorac. Ipak. i tada će čovek prestati da bude odgovoran za svoje postupke. a mi da opet živimo po svojoj budalastoj volji? Nauka malo zna čoveka. ili tome slično. ma ko on bio. sigurno će prestati. gospodo. ako usred tog budućeg blagorazumija odjednom iskrsne neki xentlmen i grune svima u lice: Šta velite. jer. na primer. Čovek je u opasnosti od nauke. . a ne onako kako mu naređuje razum i korisnost<<. ili još bolje. ma i trogloditstvom. ali da dokazuje. . treba samo otkriti te prirodne zakone. kuda streme u takvom i takvom slučaju. Tada će nastati novi ekonomski odnosi. Sav posao čoveka. to jest: od čega oni zavise. tako da će za tren oka iščeznuti sva moguća pitanja baš zbog toga što će se na njih dobiti svi mogući odgovori. i život će mu postati neobično lak. Ako pak upitate podzemnog filosofa: . pronađu pravu matematičku formulu. Ma i svojim leđima. tako da na svetu neće biti ni postupaka ni događaja. Sem toga. ako nekada zaista pronađu formulu svih naših htenja i ćudi. Tako čovekomiš apologira čoveka i bori se za njegovu nezavisnost i samostalnost. matematički. njemu je najglavnije da čovek ostane ličnost. po kakvim se zakonima dešavaju. a ne čep na orguljama. nego nekako samo od sebe. kao tablice logaritama. da li da odgurnemo celu tu razumnost nogom u prašinu. I kakva je to slast hteti po tablicama — haćeć po tabličke? Štaviše: odmah će se on iz čoveka pretvoriti u orguljski čep. da bi svi ti logaritmi otišli do đavola. u svetu još postoje i prirodni zakoni. biti užasno dosadno. dodaje zajedljivo podzemni filosof. šta se opet sve neće izmisliti iz dosade! I neće biti čudnovato. jednom rečju. Bunt podzemnog filosofa je naročito nepoštedan prema nauci. kako se šire. tada će doleteti ptica Kagan. do 108.000. Znači. šta i jeste drugo nego čep na orguljama. izjavljuje on. to jest. ni ćudi. i to stoga. ali da dokazuje. ona je previdela suštinu njegova bića — volju.

Obnažio do korena i prakorena njegove osnovne sile i potencije. U neustrašivoj borbi za ličnost. đavo bi ga znao u čemu se sastoji i od čega zavisi! Zagonetnošću svoje suštine i volja se otiskuje u neku tamnu beskonačnost. a to su: priroda. Antiheroj je novina u svetskoj literaturi i kao analitičar ljudskoga duha i kao očajnik. koja je imanentna svetu. Da bi zagonetka bila što jezivija. on je uvideo da je suština čovekova bića obzidana čudovišnim tajnama. nauka. Jer niko nikada nije došao do apokaliptički užasnijeg zaključka o prirodi ljudskog saznanja i svesti uopšte. Pronašao u volji suštinu njegove ličnosti. transsubjektivnog sveta. on se junački borio protiv svih sila koje obezličavaju čoveka. . njegovo očajanje prelazi u delirijum. Sve mu to iznuđuje ubeđenje i priznanje da je saznanje — >>najveća nesreća za čoveka<<. koja svaku stvar cedi dok iz nje ne iscedi srž očajanja.u čemu se sastoji suština volje. Zato je i ona muka duhu ljudskom. jer u samom očajanju nalazi nasladu koja ide do sladostrašća. i podredio joj sve vrednosti i sva merila. — to je očajanje. Podzemni filosof je antiheroj. razum. da je Dostojevski doveo u njemu do kraja i samo očajanje. * * * Podzemni filosof je završio svoju smelu i nemilosrdnu analizu čoveka. Svaka pak tajna. >>Saznanje je bolest<<. koja je urođena njegovoj svesti. s pravom veli sam Dostojevski. Ni sama religija očajanja — budizam. saznanje. U njemu je Dostojevski doveo do kraja ono što se drugi nisu usudili da dovedu ni do polovine. Među očajnicima on je najočajniji. BUNT 1) NEPRIMAnjE SVETA Ako išta. nije sazdala takvog očajnika. Pristupajući čoveku sa svih strana. podzemni antiheroj je tragičnom ozbiljnošću nesumnjivo pokazao da je problem čoveka — prokleti problem. suština htenja. jer su u njemu skupljene sve crte antiheroja. Što je najnovije. U svom asketskom podzemlju slovenski očajnik je došao do te formule putem lično-eksperimentalne analize prirode ljudskog saznanja. muka kojoj jedva ima ravne. i beskonačnost spoljnjeg. od koga nema većeg na zemlji. kao plameni kažiprst. kao stožera ličnosti i osovine individualnosti? On će vam odgovoriti: ta. subjektivna beskonačnost. u čoveku se susreću dve beskonačnosti: njegova. jer je sa svih strana hermetički zatvoren prokletim prirodnim zakonima. ukazuje na neku beskonačnost u čoveku ili na neku beskonačnost oko čoveka. a i kobnim zakonima samog saznanja. to je. civilizacija.

i ako je On doista stvorio zemlju. Da bi što jasnije izrazio i što vernije pretstavio suštinu svoje ličnosti. on se ustvari bori za njenu beskonačnost. možda i sastaju negde u . izjavljuje Ivan Aljoši. U samoj stvari. stvorio po Evklidovoj geometriji. zato je priroda nešto što treba savladati. za njenu neprolaznu vrednost. jesu tri aspekta. U problem ličnosti se kao u žižu stiču svi problemi. njemu je mila i draga. Boga i sveta. u izvesnom smislu. Genetičku srodnost i ontološku zavisnost ovih problema Dostojevski nenadmašno prikazuje u svima svojim herojima. onda je On nju. on je odlučno protiv spoljne beskonačnosti koja se do uvredljivosti osiono ispoljava kroz prirodu i njene zakone. jer je nosilac čovečije ličnosti. za njenu apsolutnost. problem ličnosti sadrži u sebi sve vekovečne probleme. one se takmiče zagonetnošću. No. evklidovski um ljudski je kao atom slabačak i majušan. Međutim. iako bolno zagonetna. bila bi kob kojoj nema ravne u svima svetovima. Pritom. Posredno i neposredno. Priroda ne zna za ličnost i za njene težnje. a sve što je protiv nje mora da se smanjuje. čime će čovek rešiti ova pitanja? Raspolaže li on saznanjem koje može rešiti večna pitanja? Postoji li u njegovom biću sposobnost koja može dati ubedljiv odgovor na ova pitanja? Moći postaviti večna pitanja a ne moći ih rešiti. nešto sa čim se ne treba pomiriti. onda — priroda je nešto što ne treba primiti. Ako je problem čoveka postavljen ozbiljno. A unutrašnja beskonačnost. zbog svoje nerazmrsive složenosti. Rešenje jednog problema povlači za sobom rešenje drugog. da li ih može rešiti? Ivan ispituje prirodu uma ljudskog kao glavnog oruđa saznanja i nalazi da je um ljudski sazdan >>samo sa pojmom o trima dimenzijama prostranstva<<. Ako je to nemogućno. Um ljudski postavlja večna pitanja. Problem ličnosti duboko zaseca u problem sveta. pretstavlja najpotpunije ovaploćenje Dostojevskovih mučenja oko rešenja vekovečnih. ličnost izgleda kao neki tragikomičan pokušaj. A ta pitanja su: ima li Boga. kojim neko nepoznato biće želi da pomiri nepomirljive suprotnosti. To nam pokazuje Ivan Karamazov. To je naša briga<<. on se po nekoj unutrašnjoj neophodnosti grana u problem Boga i problem sveta. on izlaže svome bratu Aljoši svoj stav prema Bogu i svetu. prokletih problema. jer je ličnost poprište svih suprotnosti. Mučeći ga. Boreći se neumorno za čovečiju ličnost.U saznanju podzemnog filosofa ove su dve beskonačnosti nepomirljive. jer je ličnost čovečija svim bićem svojim uvrežena u biću sveta. problem ličnosti. kao što nam je potpuno poznato. Oni se čak usuđuju maštati da se dve paralelne linije. Ako Bog postoji. tri vida jednog istog problema. Ličnost je ono što treba da raste. Često puta. ima geometričara i filosofa koji sumnjaju da je svet stvoren samo po Evklidovoj geometriji. >>Nama je pre svega potrebno da rešimo večna pitanja. ali. ima li besmrtnosti? Ali. koje se po Evklidu nipošto ne mogu sastati na zemlji. Naročito u Ivanu Karamazovu koji.

Svuda bezdan do bezdana i beskraj do beskraja. naposletku. za iskupljenje svih zločinstava ljudskih. desiti se i pojaviti nešto toliko dragoceno. ipak ga nipošto ne priznajem. da će ga biti dosta za sva srca. ja primam Boga. i stoga — kako da rešavam o onom što nije od ovoga sveta? Sve su to pitanja nesvojstvena našem umu. za ublaženje svih negodovanja. može samo glupavi naivko. niti hoću da primim. Ivan ne može da primi svet u kome stradanja ima. niti mogu pristati da ga primim. To jest. Odmah da objasnim još bolje: ja sam kao dete ubeđen da će sve muke i patnje proći i izgladiti se. neka baš ja sam to dočekam i vidim: vidim i reknem da su se zbilja sastale. to ti je moja teza. Zar čovek može primiti i priznati takav svet? Ivan ga ne prima i ne priznaje sa mnogih razloga. . iako znam da postoji. nego ovaj svet. — ali. verujem u poredak. neka se baš i sve to zbude i pojavi. A usred njega slabačak i majušan evklidovski um ljudski. u trenutku večne harmonije. Neka se čak i paralelne linije sastanu. I on govori Aljoši: Tako. Kako da se snađe međ njima? Svaki ga bezdan plaši i svaki beskraj užasava. Ali. ne primam. izjavljuje Ivan Aljoši. kojoj teži sva vasiona i koja sama >>beše u Boga<< i koja sama je Bog. On je kao neka hermetički zatvorena monada. i ne samo to. golube moj. pa ipak ja to primiti neću. a opravdanja stradanja nema. pretstavi sad sebi: da ja u konačnom rezultatu ovaj svet Božji ne primam. Kao da mu se srce stopilo sa svima tajnama a duša usidrila u svima bezdanima. neka neodoljiva unutrašnja sila goni Ivana na rešavanje večnih pitanja. Da bi smanjio razmere svoje argumentacije. da će toga dragocenoga biti dovoljno da se mognu ne samo oprostiti. postoji zlo. verujem u večnu harmoniju u kojoj kao da ćemo se svi mi sliti. u smisao života. . Ali. jer su oni >>pojeli jabuku<<. koji je stvoren sa shvatanjem samo triju dimenzija. koji su nam potpuno nepoznati. U svetu postoji bol. pazi dobro. ja imam um evklidovski. On čak i o dečacima ne želi da govori. Primiti svet ovakav kakav je. Ivan se zadržava samo na stradanju dece. Aljoša. da će.beskonačnosti. onda otkud Boga da pojmim! Ja smireno priznajem da nemam nikakvih sposobnosti za rešavanje takvih pitanja. kao gnusna izmišljotina slabačkog i majušnog kao atom evklidovskog uma ljudskog. i pored svega toga. ja to ne primam. Ali. Eto. Jedno je izvesno: čovečanstvo strada u ovom i ovakvom svetu. Ja sam. postoji smrt. Glavni je: stradanje čovečanstva uopšte i stradanje dece napose. nesreća baš i jeste u tome što stradanja ima. dakle. nego još i više: primam premudrost njegovu i cilj njegov. a smisla stradanja nema. to nije da ja Boga ne primam. Ivan široko i duboko oseća svet. u vasionskom finalu. Znači. zemaljski. nimalo otvorena prema Bogu. verujem u Reč. i . poznali dobro i zlo. što ga je On stvorio. nego da se mognu i odobriti sve nepravde i zla koja su se desila ljudima. za svu od njih prolivenu krv. to ti je moja suština. po samoj prirodi svojoj um ljudski je nesposoban za poznanje Boga. da će cela neprijatna komika ljudskih protivrečnosti iščeznuti kao bedna utvara. rešio onda ovako: kada ja ni to ne mogu da pojmim.

Umetnik sladostrasno uživa u svome delu. Zemlja liči na pakao zato što su ljudi sladostrasno zaljubljeni u zlo. Tako. onda ga je stvorio po svome liku i podobiju<<. A kada su u pitanju stradanja dečice. zverovi su po prirodi svojoj nesposobni za takvu ljubav. . I on kao u bezumlju zbori Aljoši: Ponekad se govori o >>zverskoj<< surovosti čoveka. zbog otaca svojih. koji su >>pojeli jabuku<<. drži svoje odojče na rukama. Ima neke tamne suštine u čoveku. Nimalo tuđe čoveku. Jedna majka. Evo primera: zavojevači Balkana. Nema sumnje. i najzad kruniše sladostrasnom i intelektualnom zaljubljenošću u zlo. ljubav prema zlu. srcu ljudskom ovde na zemlji nepojmljivo. Ali. no to je strašno nepravično. smeju se da bi ga nasmejali. jer je zaista zverstvo tvoje najveće<<. Sa ivanovskih razloga Leonardo da Vinči je doviknuo čoveku: >>Čoveče. Ta zaljubljenost ide do sladostrašća. No. što su kažnjeni zbog oceva svojih. . ona nam kazuju tužnu istinu: čovek je svesno. ako đavo ne postoji. naravno. te je >>čovek od prirode despot i voli da bude mučitelj<<. Turci. izbezumljena od straha. surov i zao. zlo postaje racionalna potreba čovekovog saznanja. Ni jedan zver ne može sladostrasno uživati u odvratnim gadostima i umetničkim zločinima u kojima uživa čovek. onda i ogromni um Ivana Karamazova pada u bunilo. to je rasuđivanje iz drugog sveta.postali >>kao bogovi<<. zlo se postupno pretvara u sastavni deo čovekove svesti. a stvorio ga je čovek. Prohtelo im se da se šale: oni miluju detence. u tome je njegovo žalosno preimućstvo nad zverovima. i to tako nevin kao što su deca! Stradanje je dublje u prirodi ljudskoj od uma. Čovek svesno i dragovoljno neguje u sebi ljubav prema zlu. sa sladostrašćem muče baš decu. ti si car zverova (re delle bestie). dečica nisu ništa pojela. tako umetnički surov i nemilosrdan. to im polazi za rukom. tako artistički. usavršava je. i zasad još ni za što nisu kriva. Pred jezivom stvarnošću ljudskog stradanja čovekov um spopada groznica. pruža ručice da uhvati pištolj i — umetnik odapinje obarač na pištolju pravo detetu u lice i razmrskava mu glavu . Štaviše. Mučenik i mudrac Paskal rekao je bolnu istinu: >>Nikada ljudi ne čine zla tako mnogo i tako rado kao kad ga čine svesno<<. Što i ona strašno pate na zemlji. Iza njegovog tvrđenja stoje bezbrojna svedočanstva ljudske istorije. čovek je zaljubljen u zlo. A Ivan? U delirijumu od bola i užasa on govori: >>Ja mislim. Ivan je u pravu. U tom trenutku Turčin nišani na dete pištoljem na pedalj rastojanja od detinjeg lica. to je. to je čisto ljudska specijalnost na ovoj planeti. racionalno i dobrovoljno nemilosrdan. . Ivana muče činjenice ljudskog sladostrasnog uživanja u zločinu. Detence radosno guče. Jer je nemogućno da nevin strada za drugog. Ako se ta svedočanstva svrstaju. To sladostrasno uživanje vrhuni u mučenju nevine dečice. detence se osmehuje. oko nje halaču Turci. i uvreda je za zverove: zver nikada ne može biti tako surov kao čovek.

ako hoćeš. hoću i ja da se mučim. odgovara Aljoša. svi sposobni >>gornija mudrstvovati i gornih iskati<<. bez nje čovek ne bi mogao opstati na ovome svetu. petogodišnju devojčicu omrzli su otac i majka — >>vrlo uvaženi ljudi. Aljoška. Razumeš li ti tu besmislicu. zatvarali su je preko cele noći u nužnik. ljudskom biću nedostaje organ poznanja kojim bi bio u stanju da shvati misteriju sveta. kada toliko mnogo staje? Ta ceo svet poznanja ne vredi one suzice detenceta >>Bogi<<! Ja ne govorim o patnjama velikih: oni su jabuku pojeli. premazivali su joj sve lice njenom pogani i nagonili su je da jede tu pogan. na mrazu. zver neobuzdano puštenog sa lanca. dodaje Ivan sa bolom. . Tako hermetički zatvoren u majušno saznanje i u pet čula čovek projavljuje svoje biće na neobične načine. i plače krvavim. . u onom odvratnom mestu. Naša nesrećna planeta pokvašena je suzama ljudskim od kore do centra. Ivan zasniva svoje tvrđenje na činjenicama. ovi mali! . . činovnici. ne znajući ni sami zašto — sve su joj telo pretvorili u modrice. na dokazima. obrazovani i vaspitani<<. i slobodno neka ih sve đavo uzme! Ali ovi mali. prijatelju moj i brate moj. njeno ustrojstvo je neshvatljivo. zatvorenog u onom poganom mestu! Razumeš. li ti to. ne znamo zbog čega ni više ni manje. krotkim suzicama >>Bogi<<. da ga on odbrani? . tvrdi Ivan. Tukli su je. malo stvorenje. — Ništa ne mari. koje još ne ume ni da shvati šta se sa njim radi. A kada problem stradanja udari u slabačko ljudsko saznanje. I ta je mati mogla spavati dok su se noću čuli jauci jadnog detenceta.Uživati u mučenju dečice. bije samo sebe svojom sićušnom pesnicom u izmučene grudiće. onda je ne samo strašno nego i fatalno biti čovek. sve što postoji strada. Nije li strašnije i od najstrašnijeg: imati majušno. to je tragična sposobnost koju je čovek uspeo da razvije u sebi. slabačko ljudsko saznanje. iskušeniče Božji i smireni — razumeš li? Zašto je ta besmislica potrebna i stvorena! Kažu. Mučim ja tebe. a biti sa svih strana opkoljen sve nekim beskrajnim problemima? Čoveku su data pet čula. ne bi mogao poznati dobro i zlo. . i đavo neka ih nosi. Ali našta da se pozna to đavolsko dobro i zlo. i to ju je mati — mati nagonila. stradanje je neka kobna neophodnost ovog trodimenzionog sveta. a sa njim svi koje muči gorki problem stradanja. U svakom se čoveku krije zver. Evo jednog od mnogih podataka: malu. zver sladostrasnog raspaljivanja usled kuknjave mučene žrtve. bezazlenim. tebi kao da nije dobro. zver ljutitosti. na statističkim podacima. šibali. . Nije li to tragična privilegija biti čovek i svoju čovečnost izražavati kroz mučenje drugih i kroz pričinjavanje stradanja drugima? I za najslepije ljudsko saznanje očigledna je činjenica: stradanje je svuda prisutno. naposletku su došli do najviše prefinjenosti: po zimi. pita Aljošu izmučeni Ivan. Strašno je biti čovek. sva je vaseljena potopljena u stradanje. zver u razvratu zadobivenih bolesti. u pomrčini i zimi. udarali nogama. Tu su jadnu devojčicu ti obrazovani roditelji mučili na sve moguće načine. Ja ću prestati.

da bi stradanjem kupili večnu harmoniju. to će za mene biti i suviše velika uvreda. ako u to vreme budem mrtav. šira i beskrajnija od realnosti uma. razumem i solidarnost u odmazdi. dublja. ta pravda nije od ovoga sveta. — ali to je samo evklidovska besmislica. zna i vidi ljudske i zemaljske stvarnosti. i meni je ona nepojmljiva. onda neka me vaskrsnu iz mrtvih. ako je iole iskren. ja to znam. nego još ovde na zemlji. zemaljskom. Nisam valjda zato patio.Misaon čovek. no eto ne mogu pristati da po njoj živim! Šta imam ja od toga što krivaca nema. zna ih. i što sve neposredno i prosto jedno iz drugog proizilazi. i kad bilo. a ja sam naveo samo decu zato. šta će onda tu deca? Kaži mi molim te! Sasvim je nepojmljivo zašto su morala da stradaju i ona. I to odmazda ne negde tamo u dalekoj beskonačnosti — gde bilo. nekome nađubrim zemljište za buduću harmoniju! Hoću da vidim svojim očima kako će jelenče leći pored lava. onda je nemogućna neka viša harmonija u životu. jer ako se sve bez mene svrši. da su i ona solidarna sa ocevima svojim u svima zločinstvima oceva. zločinstvima i patnjama svojim. Hoću da budem tu. zašto je sve tako stvoreno i udešeno. Sićušni um ljudski mora priznati da nije u stanju osmisliti i opravdati stradanje. zašto da ona svojim patnjama kupuju harmoniju? Što li su i ona dospela u materijal. i kako će onaj što je zaklan. da sve jedno iz drugog proizilazi neposredno i prosto. Realnost stradanja je neposrednija. tu su još i ona mučena dečica. i sobom nađubrila za nekoga buduću harmoniju? Solidarnost u grehu među ljudima. Čuj: ako svi moraju patiti. Po stotiniti put ponavljam: pitanja ima vrlo mnogo. kada svi najedared doznadu zbog čega je sve tako bilo. onda. Kada je tako. . Po samoj prirodi svojoj. stradanje ili onemogućuje ili isključuje svaku racionalnu harmoniju. Međutim. Jer je stradanje stvorilo bezbrojne stvarnosti koje se ne mogu uništiti. vidi ih u kategoriji stradanja. I čovek sa bolom mora pitati: nije li stradanje neophodnost ne samo vremena i prostora nego i beskonačnosti i večnosti? Ukoliko čovek oseća. oseća ih. i što ja to znam? — Meni treba odmazda. evklidovskom umu. jer ću inače uništiti sebe. znam samo to: da stradanja ima. . da sobom. po mom umu — po mom jadnom. i da je ja sam vidim! Ja sam verovao. . da krivaca nema. naravno. mora se pridružiti Ivanovom priznanju: Ja priznajem da ništa ne mogu da shvatim. da sve teče i uravnotežava se. dečica. što je tu kao dan jasno ono što je meni potrebno da kažem. ali valjda nećemo s dečicom izvoditi solidarnost u grehu! A ako je pravda u tome. — to razumem. šta ćemo onda sa poniženim i uvređenim umom ljudskim? Može li on oprostiti uvrede koje su mu nanesene neshvatljivošću sveta i života? Može li zaboraviti stradanje koje se uvuklo u same praosnove života i daje pravo čoveku da protestvuje protiv tako tragične harmonije? Ivan smatra da je takva harmonija . ustati i zagrliti se sa onim koji ga je zaklao. . i hoću sam da vidim. i šta ću s njima tada da činim? To je pitanje koje ne mogu da rešim. O. Po svima svojim glavnim osobinama stradanje je nepojamno za bedni um ljudski. Pretpostavimo li da je takva harmonija i mogućna u nekoj dalekoj budućnosti.

nastati vrhunac poznanja. ja uopšte neću da se više strada! I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se kupi istina. čime ćeš ih iskupiti? Zar je to mogućno? Valjda time što će se neko osvetiti njihovim mučiteljima. Za njega je svet >>prokleti đavolski haos<<. Ali to će biti harmonija koju ne može usvojiti um ljudski. One moraju biti iskupljene. neopravdano. Bolje da ja ostanem pri neosvećenoj patnji svojoj. i sve će se objasniti. To i činim. pa makar i ne bio u pravu. Suviše je skupa ta harmonija! — ne može naš xep ni u kom slučaju da plati toliko za ulaznicu. nad kojim se nikakav svetli i sveti duh ne nosi. kad je tu i pakao: ja hoću da oprostim i hoću da zagrlim. kad oni ne smeju oprostiti. i ona ne vredi te cene! I. jer su suzice njegove ostale neiskupljene. Ali. inače ne može biti harmonije. ja neću da se mati grli sa mučiteljem. I stoga se ja žurim da svoju ulaznicu natrag vratim. . ja baš to ne mogu da primim. neka prašta za svoj račun — neka oprosti mučitelju za svoju materinsku neizmernu patnju. Dok još imam vremena. Na apsurdima počiva svet. koje bi moglo i imalo prava oprostiti? Ja neću harmoniju! — iz ljubavi prema čovečanstvu je neću! Bolje onda da ja ostanem sa patnjama neosvećenim. Nije to da Boga ne primam. ali mučenje svoga rastrgnutog deteta ona nema pravo da oprosti. jer se otkriše putevi Tvoji!<< Onda će. Davno sam odlučio: ništa na ovom svetu ne razumevati. Hoću da ostanem pri faktu. naravno. napustim ga. onda tvrdim unapred. Ona ne vredi jedne suzice ni samo onog jednog na smrt osuđenog detenceta. što je tuklo sebe pesnicom u grudi i molilo se u svojoj smrdljivoj jazbini neiskupljenim suzicama svojim >>Bogi<<! Ne vredi. vapije kao u bunilu Ivan. neiskupljeno. ja sam i obavezan da je vratim što pre. Ali našta meni to što će dečica biti osvećena? Šta će meni pakao za mučitelje? Šta tu može pakao popraviti. ja mu samo ulaznicu najučtivije vraćam natrag.mogućna. No i pored svega toga Ivan ne huli na Boga. Aljoša. vapije Ivan. A kad je tako. i sve što živi i što je živelo usklikne: >>Ti si u pravu. niti sme oprostiti mučitelju. ja odmah izneverim fakat. Ja ništa ne razumem. Ivan je izgubio veru u poredak i harmoniju stvari. . jer je stradanje ljudsko ostalo neobjašnjeno. Ako sam pošten čovek. žurim da se ogradim. sad i neću ništa da razumem. da je ta istina i suviše skupo plaćena. kad se sve na nebu i pod zemljom slije u jedan pohvalni glas. u tome i jeste čvor. pa baš da mu ih dete samo oprosti! . Kad hoću da ma šta razumem. Gospode. i stoga se od te najviše harmonije potpuno odričem. . gde je onda harmonija? Postoji li u celome svetu biće. najzad. i pri svom neutoljenom negodovanju. Mučenički se trudeći da tajnu života i sveta objasni evklidovskim umom svojim. baš na to ne mogu da pristanem. Ali čime. . ali sad sam odlučio da . koji je natutkao pse da rastrgnu njenog sina! Ne sme ona njemu oprostiti! Ako hoće. On razume kakav će morati biti potres vasione. kada su dečica već onako strašno namučena? I kakva je to harmonija.

Ideja o neprimanju sveta začinje se u čovekomišu. Ivan je rečit primer za to. I najgenijalniji um ljudski beskrajno je mali prema beskrajno ogromnoj tajni sveta. u bunt. Tu poreklo svih anatema koje zemlja šalje nebu. razvije do svog završnog stupnja. Ma s koje strane pristupili svetu. Pa i sama večnost nije ništa drugo nego — tragična komika vremenskog i prostornog sveta. Tu je glavni uzrok tragike za ljudsko saznanje. jer čovek ne poseduje umne sposobnosti kojom bi mogao osvetliti tu tajnu u svima njenim dubinama i visinama i pronaći njen pravi smisao. ona mu se javlja u najužasnijem obliku. Stavrogina. završavaju se buntom. ukoliko strasnije i očajnije poniru u čudovišnu tragičnost ovoga sveta. imali toliko odvažne smirenosti. iskreno tvrdi Niče.ostanem pri faktu. Ja ništa ne mogu da razumem. Samo naivan čovek može verovati da razum ljudski može odgonetnuti zagonetku sveta i rešiti problem života. On je nepoštedno naprezao svoj um da njime reši jezivi problem sveta. Ivan je proširio do neslućenih razmera. da od Ivana i Ničea pozajme iskrenost. evklidovski um ljudski apsolutno nesposoban da reši problem sveta. prenesena u večno trajanje. i kada bi racionalisti. utoliko dublje i neodoljivije osećaju i saznaju da je gornji svet samo nastavak ovoga sveta sa svima njegovim užasima i apsurdima. po prirodi svoje logike. Kada se racionalizam. Bunt je logična posledica čovekove vere u razum. zašto je sve tako stvoreno i udešeno. Iz toga je nikao i Ivanov bunt. da tragičnu tajnu sveta utisnu u kategorije evklidovskog uma ljudskog. kao . vrhunac užasa je u tome. u nihilizam i anarhizam. Verhovenskog. To je kao verovati da komarac može smestiti u svoju utrobu — Mlečni put. Svi buntovi protiv Boga niču iz toga. on se. Svidrigajlova. ma koje vrste. Kirilova. u neprimanje sveta. oni bi javno priznali da je vera u razum ljudski — najsigurniji put koji kroz razočaranje vodi u očajanje. Kada Svidrigajlov razmišlja o večnosti i svoj aparat poznanja upravlja na nju. . Jer svi mučenički napori ljudski. Racionalizam je otac nihilizma. ma koje boje. * * * Ivanovo neprimanje sveta je završna forma dugo pripremanog bunta. Ipolita. >>Vera u kategorije razuma je uzrok nihilizma<<. završava nihilističkim buntom i anarhističkim neprimanjem sveta. . što oni. Sve njih poražava očigledan fakt: gorka tragičnost i beskonačna užasnost ovoga sveta. Što je podzemni antiheroj izfilosofirao u malome. zemaljski. svet je neshvatljiva tajna. da najzad potpuno sazri u Ivanu. Ali. I on ovako govori Raskoljnikovu: Mi sve zamišljamo večnost kao neku ideju koja se ne može shvatiti. jer razum jedva može što shvatiti od beskonačne tajne koja prohodi svetove. Pri tome je ličnim iskustvom došao do grozničavog saznanja i mučnog priznanja da je atomski. uzrasta kroz Raskoljnikova.

nešto ogromnom ogromno! A zašto baš neminovno ogromno? I najedared mesto svega toga. počađavela. to jest bez neprekidnog međusobnog proždiranja. . život atoma. pouzdano. a ne čovek. ali je sve to nesmisleno i nepravično. bezosećajno i potmulo zahvata. a ta vaša večnost nije ništa drugo nego samo jedna mala sobica. svet nikako nije mogao dovesti u red. bez čije smrti svet ne može opstati. pomislite samo. na nekakvu ogromnu mašinu najmodernije konstrukcije. ili tačnije. Nema smisla. Najtačnije će od svega biti: da sve to postoji. smrvljuje i guta sve. i pored najbolje svoje želje. nikad nisam mogao da zamislim da budućeg života i Proviđenja nema. izjavljuje Ipolit. i po svima uglovima pauci. Ipolit se povlači u samoubilačko raspoloženje. pokazao mi neku ogromnu i odvratnu skorpiju i stao me uveravati da je to ono mračno. zbog nekakvog plusa i minusa. kad on uzima na sebe tako čudne oblike koji vređaju. Sećam se. da vidim tu beskonačnu silu. i eto to vam je večnost! Neprimanje sveta izvija se neminovno u neprimanje večnosti. to potmulo. sa svećom u ruci. čoveku je dato saznanje da bi mogao saznati kako je očajno nemoćan i bespomoćan pred besmislenom tiranijom života. Pri ovakvoj viziji čoveku se od užasa smrzava misao u glavi i osećanje u srcu. ali evo šta ja. ipak se priviđa Ipolitu u izvesnim oblicima. samo mi ništa ne razumemo od tog budućeg života i njegovih zakona. zato. zbog nekakvog kontrasta. nasigurno znam: kad je meni već jednom dato da sam svestan da >>ja postojim<<. mračno i nemo biće. ja. ne veća od seoskog domaćeg kupatila. Ponekad mi se činilo. bije neki neuklonjivi užas koji Dostojevskove antiheroje dovodi do rušilačkog i samoubilačkog očajanja. Dostojevskovi antiheroji imaju u sebi neku nesrećnu magnetsku silu kojom privlače sve što je tragično i užasno u svetu i večnosti. Iz prirode i večnosti. Bolje bi bilo da se zove očajnik. Ali kad je već tako teško i . Iako je priroda nekakvo bezoblično čudovište. potmulo i svemoćno biće. Nije li onda saznanje najpodrugljivija privilegija koju čovek ima? Obamirući od užasa. To priviđenje me je unizilo. Ipolit pribegava pretpostavci da je ništavni život. Ali neka! Nastavlja Ipolit. Međutim. priča Ipolit. kao i iz zakona njihovih. koja besmisleno. ostajati i dalje u životu. Izgleda. On to otvoreno priznaje. isto onako kao što su svakodnevno potrebne žrtve života nekoliko miliona bića. neumoljivog i nemuštog zvera. šta se mene onda tiče što je svet stvoren sa pogreškama. nerastopljiv led opkoljava mu dušu i čovek gubi svoje ime. Izmučen nemilosrdnošću i tiranijom prirode i njenih zakona. Ja se slažem s tim da se drugačije. neko me je kao poveo za ruku. prosto potreban zbog popunjavanja nekakve kosmičke harmonije. i smejao se mome negodovanju. . ja pristajem da se složim i sa tim da ja u celom tom uređenju ništa ne razumem. Jezivi užas prohodi i vreme i večnost. njemu priroda liči na nekakvog ogromnog. Ja nisam u stanju da se potčinjavam sili koja uzima na sebe obličje skorpije. i što on drukčije ne može da opstane? Ko će meni i zašta posle toga suditi? Recite šta hoćete.

Ovako. haotična evklidovska besmislica. oni nam s bolom i očajanjem pričaju o užasu života kao što nam niko nikada nije pričao. suviše širok — ja bih ga suzio<<. teški kao vodenični kamen. A svaka beskonačnost po bezbroj zagonetki. Buntovno raspoloženje se penje do vrtoglave visine. Kada bi metafizički užas života bio prostije prirode. . . . snošljiviji. Stavroginu je život >>beskrajna serija obmana<<. i čovek je nesrećan. piše jedan engleski kritičar. I tako je učinjeno. valjda bi i užas života bio uži. ni onako duboko osetiti. I u beskonačno malom taji se kvasac beskrajnosti. Zahvaćeni čudovišnom silom te metafizičke svireposti. gornji svet — ogroman kamen koji visi nad čovekom i može svakog trenutka pasti na njega. zar ja onda da odgovaram što nisam bio u stanju da shvatim ono što je neshvatljivo? . Nije velika vlast. >>Strašno mnogo tajni ima! Suviše mnogo zagonetaka ugnjetavaju na zemlji čoveka! . . >>U delima Dostojevskoga. On je svim bićem otvoren prema zagonetkama sveta i užasima života. već što je u njega ljudsko saznanje radilo življe nego kod ostalih ljudi njegovog doba. na kojoj se duh ljudski rasipa u divljem užasu i nemom očajanju. Sad čovek voli život zato što voli bol i strah. život je strah. užem po duhovnim sposobnostima. što je na mnogo užasniji način bio žrtva poslednje svireposti stvari<<. Život se sada daje za bol i strah — u tome je sva obmana. od kojih svaki ima po jednu beskonačnost. sigurno ne bih pristao da postojim pod tako podrugljivim uslovima. kao što su neki govorili. Beskonačno veliko je isto onoliko zagonetno kao i beskonačno malo. ima više užasa i svireposti nego u svima literaturama svih vremena koja su mu prethodila. Ja ću umreti gledajući pravo na izvor snage i života. I oni padaju na njega. Nije to što je on >>surov talenat<<.skoro savršeno nemogućno da se to razume. Život je bol. prostiji. u beskrajnom haosu života. Čoveku. . objavljuje Dostojevski. Za njih je metafizički užas poslednja suština života i sveta. čovek bi ga mogao shvatiti. A između toga dvoga — sve sama zagonetka do zagonetke. Sad je sve bol i strah. ako ne i savladati. Širok je čovek. >>Sve je na svetu zagonetka<<. U Kralju Liru i Magbetu potresno je prikazana tragika ljudskog bića. Ali bar imam vlast da svršim sa životom. U svetu ništa nije ni malo ni prosto. govori Kirilov kao probijajući neki unutrašnji duhovni led. Ni vidoviti Šekspir nije dublje od Dostojevskoga zagledao u poslednju suštinu života i sveta. ukoliko mi vidimo i osećamo. najgenijalniji tragičar nije mogao kao Dostojevski onako mnogostrano i vidovito sagledati. iako ga je ponekad snažno osećao i govorio da je život — >>priča koju idiot priča<<. Ali on je stvoren iz ko zna koliko vidljivih i nevidljivih sastojaka. i neću poželeti taj život! Da sam imao vlast ne roditi se. pa nije veliki ni bunt! Bunt Dostojevskovih antiheroja je nešto izuzetno u sferi ljudske misli. Pri svemu tome. Stoga je sav život i sav svet. poslednji užas života. Za Kirilova je drugi.

jer čega radi bih pristao na stradanje? Strahotna tragika postojanja uopšte. Razbijena patnjama. širok duhom. Ona ga odvaja od sveta. koji su mi savršeno neshvatljivi. >>Moja svest.čovek. Ergo: pošto na svoja pitanja o sreći. kida i pati. disharmonija. nikada neću ni biti u stanju da je razumem. u kojoj nema krivca. dok ga . vekovečna pitanja. to ću uništiti samo sebe. bez moga pristanka na to? Ona me je stvorila svesnim. Majušna rečca >>zašto<<. kao nesumnjivi islednik i branilac. naprotiv. Neka tajanstvena svest nalazi se u njoj. optuženika i sudije. najzad. stvara u čoveku neizdržljive misli: A šta. veli Dostojevski. ja preko svoje svesti dobijam od prirode samo odgovor da mogu biti srećan jedino u harmoniji celine. ja neću stradanje. Da li samo zato. da bi čovek bio svestan užasne disharmonije sveta. ali ne može da pronađe smisao i opravdanje ovom čudovišnom sazdanju što se svet zove. Ali. . ja uzimam na sebe u jedno isto vreme ulogu islednika i branioca. — pošto sam se uverio da je priroda. što niko nije vršio probu. da bi se samo videlo. zajedno sa sobom osuđujem na smrt ovu prirodu koja me je tako bezobzirno i drsko stvorila za patnju . sudija i optuženik. pripisujući to rasuđivanje materijalistu — . Ali pošto nisam u stanju da uništim prirodu. a sa svoje strane smatram da je ponižavajuće podnositi ovu komediju. očigledno je za mene. Kakvo je pravo imala priroda da me stvori svesnim. — pošto. ispunila je vasionu od prvog dana postanja sveta. — to ja. kakvo je pravo imala priroda da me zbog nekakvih svojih večnih zakona proizvede na svet? Ja sam stvoren sa svešću. to jest stradajućim. jedino od dosadno nesnosne tiranije. jer sam sa njom nesrećan<<. Svest čini čoveka nesrećnim. i te sam prirode svestan. zbunjena problemima. muči se neizmerno. cilj je svemoćnih zakona prirode da što nemilosrdnije vređaju i kinje nesrećnog čoveka. . zapanjena zagonetkama. ljudska priroda nema sposobnosti da odgovori na prokleta. dovodi do samoubilačkog očajanja. i nalazim da je ova komedija od strane prirode potpuno glupa. da bi mi odgovorila na pitanja. — pošto mi priroda ne samo ne priznaje pravo da tražim od nje račun. nego mi nikako i ne odgovara. predodredila meni (nesvesno) mene samog. koju ne razumem i. — piše Dostojevski u svome Dnevniku. Jer zašto je data svest čoveku pre nego što je on pristao na to? >>U samoj stvari. i na koje moja svest ne može nipošto pristati. Izgleda. u tome što ipak nema krivca. pri takvom stanju stvari. i to ne zato što neće. pre svega. nego zato što ne može da odgovori. u samoj stvari nije harmonija već. ako je čovek bio spušten na zemlju radi neke bestidne probe. da li će se takvo biće uživeti u uslove života na zemlji ili ne? Seta te misli je. a najpre sebi samom. i cela priroda svakoga trenutka dovikuje svome Tvorcu: >>Zašto?<< I evo već sedam hiljada godina ne dobija odgovora. što nema nikoga koga bi prokleli. i što se sve desilo prosto po mrtvim zakonima prirode. Sve je zagonetka svemu. i meni odgovara mojom svešću (jer sve to ja sam govorim sebi). odvodi u samoživu usamljenost.

stoga >>čoveče. ljudi su na zemlji sami — u tome je nesreća!. To Biće je duboko i široko ušlo u sudbinu ovoga sveta. Vele: Hristos je Logos sveta. i uporno ostaje pri svome prokletstvu. I jadni čovek živi u prirodi kao u nekoj ogromnoj i odvratnoj lobanji mrtvačkoj. To živo osećaju Dostojevskovi antiheroji. proklinje sve i sva. nesrećni čovek protestvuje svojim atomskim umom. Smisao života i Opravdanje života. Hristovo prisustvo u svetu veoma komplikuje problem sveta. Rodi se sunce — pogledajte ga. ali po svojoj beskrajnoj dobroti i neizmernoj ljubavi On kao da nije od ovoga sveta. a život je neopravdiva besmislica. a oko njih je tajac — to vam je zemlja! Bačen u >>đavolski haos<<. jer je ono >>njegova privilegija koja ga najviše i odlikuje od drugih životinja<<. Šta ćemo sa njim? Kuda ćemo Ga denuti? Naš um ga ne može ni obići. njihova burna duša nalazi da problem sveta nije rešen neprimanjem sveta. zar ono nije mrtvac? Sve je mrtvo.priroda zatvara sa svih strana i zločinački muči njegovu slabačku svest svojom svirepom tajanstvenošću. čovek se grči i pita: je li mogućno da negde postoji biće koje bi moglo pred ljudskim saznanjem opravdati postojanje ovoga sveta. Ali. ovo tvrđenje ne sprečava u duhu ljudskom pojavu ovakvog pitanja: je li mogućno zagladiti sva zla i biti iskupitelj ovakvog sveta koji svojim ustrojstvom isključuje svaku mogućnost . evklidovski um ljudski tvrdi: svet je algosno. >>O. te ovaj svet sa njim i stoji i pada. a da se ne odreče sebe i načela po kojima dela. buntovno odbija da primi ovako stvoren i ovako uređen svet. zagladiti sva zla sveta i iskupiti sva stradanja sveta? Kažu: Hristos i jeste to biće. i svuda su mrtvaci. on se ne može rešiti potpuno i završno. ni prevideti. u čeljusti čudovišta čije je telo prostor a duša vreme. užas i haos. život ljudski je proklet uopšte<<. Ali. budi smeliji i budi gord! Nisi ti kriv! BUNT 2) NEPRIMAnjE HRISTA Ukoliko um ljudski može pristupiti svetu i zaroniti u njegovu svirepu tajnu. ako se u isto vreme ne reši i problem Hrista. Kažu. . To neobično Biće jeste Hristos. . >>Mi smo prokleti. mora priznati da je ovaj svet nešto što ljudska logika ne može primiti i ljudsko saznanje opravdati. oni ne mogu prevideti Hristovu prisnu i očiglednu vezu sa ovim svetom. Čovek proklinje. Veoma probuđeni tragikom sveta. alogično i bezumno čudovište. prirodo! Vapije Dostojevski. Jedino su ljudi usamljeni. Logika sveta. smelo i iskreno. i tako se odužuje onome koji ga je stvorio prokletim. ni poreći. Ali u ovom mračnom i prokletom svetu postoji kao sastavni deo sveta Biće koje um ljudski ili mora dobrovoljno primiti ili poludeti. Razdiran apsurdnošću ovoga sveta. Po svojoj neodoljivoj istorijskoj stvarnosti On sav pripada ovome svetu. Zato i pristupaju problemu Hrista svesno. sunce daje život vasioni. Ako se iskreno i nepristrasno prstupi problemu sveta. Razum sveta.

u kojoj je koliko sinoć. svi Drevsi i Štrausi. kao . da Hristos u poemi ne govori ništa. čak samo haljinama njegovim. sleduje Mu. On u Hristu vidi Bogočoveka. kada su. izlazi lekovita sila. U jedan mah. Renani i Baueri. kardinala i divnih dvorskih dama. on ne može a da Hrista ne smatra za Tvorca sveta i za Spasitelja sveta. svaki dan gorele lomače i kad su u velikolepnim autodafeima spaljivali jeretike. Realizam ličnosti Hristove nosi svu neiskazanu draž njegove evanđelske uzvišenosti i bogočovečanske savršenosti. Da bi kritika bila intimnija. u najstrašnije vreme inkvizicije. dvora. On ćutke prolazi između njih sa tihim osmehom beskrajnog sažaljenja. slep još od detinjstva: >>Gospode. u >>velikolepnom autodafeu<<. onda nastaje pitanje: može li majušni. . potresaju njihova srca ljubavlju koja se na sve odaziva. Vrlo je značajno. i kao Smisao i Opravdanje života. nego se samo javlja i prolazi. Ukopan u njih svim svojim bićem. evklidovski um ljudski priznati i primiti Hrista kao Logos. Radnja se zbiva u Španiji. . isceli me. On prostire prema njima ruke. Sva takozvana Visoka kritika. kada njegova ličnost i njegov plan spasenja sveta ne mogu da se smeste u uske kategorije uma ljudskog? Ivan Karamazov postavlja problem Hrista široko i opasno. sve su to pastirske naivnosti prema strahotnoj kritici Hrista koju vrši Ivan Karamazov. iskrenija i realističnija. za kakvu ljudi znali nisu. U Ivanovoj poemi glavne su ličnosti: Hristos i Veliki Inkvizitor. Silazi na vrele ulice Sevilje. podvrgavajući nemilosrdnoj kritici Hrista — Tvorca sveta. neprimetno no — za čudo! Svi Ga odmah raspoznaju. i verno evanđelskoj istoriosofiji. kupi se oko njega gomilama. Poema nosi naslov: Veliki inkvizitor. vitezova. u slavu Božiju. On dolazi još jedared među ljude u onom istom čovečanskom liku u kom je išao trideset i tri godine među ljudima. Od tih činjenica on polazi kao od nečeg najpozitivnijeg u istoriji naše planete. Logiku i Razum sveta. On ima snažno osećanje i jasno saznanje za bogočovečansku istoričnost Hrista. ako se i ta mogućnost dopusti. u prisustvu kralja. iz gomile kliče jedan starac. da Te i ja vidim!<< — I gle. Ivan joj daje karakter poeme. pred mnogobrojnim stanovništvom cele Sevilje — kardinal. Sunce ljubavi gori u njegovom srcu. I po neizmernom milosrđu svom. izlivajući se na ljude. bića čija kritika odiše logikom kosmičkog zla i tugom zemaljskog očaja. I Hristos zažele da na jedan trenutak poseti decu svoju. Susret ovih ličnosti pretstavlja najdramatičniju stranu poeme. Narod s neodoljivom silom leti k njemu. dok realizam Velikog inkvizitora zrači teškom tragikom čovekovog bića. On se pojavio tiho. spalio skoro čitavu stotinu jeretika ad majorem gloriam Dei — u veliku slavu Božiju. i. okružava Ga. Prosvećenosti i Sile biju Mu iz očiju. i od dodira sa njim. u gradu Sevilji. veliki inkvizitor. zraci Svetlosti.iskupljenja? No. on nepoštedno kritikuje Hrista — Spasitelja sveta. blagosilja ih. Hrista i njegov plan spasenja sveta on podvrgava kritici. i to baš onde gde su u taj mah spaljivali jeretike. šire i opasnije nego ma ko od ljudi. Veran činjenicama.

i toliko je već naučen taj pokorni i trepetno poslušni narod. koji je išao u sretanje kovčegu. Za njim. video kako su spustili kovčeg kod nogu njegovih. — ne. hvataju Ga i odvode Ga.neka ljuska spade sa očiju njegovih. i lice se njegovo namrgodilo i natuštilo. Devojčica se diže u kovčegu. ridanja. dovikuju iz gomile uplakanoj materi. sve u cveću. na izvesnom rastojanju. vaskrsni dete moje!<<. Narod plače i ljubi zemlju po kojoj On ide. jedinica ćerka nekog znanog građanina. . razleže se vapaj matere umrlog deteta. vrela i mrtva Seviljska noć. nastaje tamna. seda. Ona se baci k njegovim nogama. Ali gle. i starac. ovaj ćutke blagosilja narod i prolazi dalje. sa isušenim licem. Mrtvo dete. zapoveda stražarima da Ga uhvate. Zastaje na ulazu. — >>to mora biti On. U narodu zbunjenost. On se zaustavlja pred gomilom naroda i posmatra iz daljine. gleda u nedoumici i mršti obrve. veliki inkvizitor. Gomila. zagleda u lice njegovo. I gle. veliki inkvizitor. . kovčežić spuštaju na papertu kod nogu njegovih. Sve je video. Straža dovodi Zarobljenika u tesnu i mračnu tamnicu sa svodovima. Pater saborne crkve. to je baš On!<< — ponavljaju svi. pevaju i uzvikuju Mu: >>Osana!<< >>To je On. i dugo se. Deca bacaju pred njega cveće. uzvici. posred grobovskog ćutanja koje najedared nastupi. sva kao jedan čovek. On je sam. a ovi. nije sad u velikolepnim kardinalskim haljinama svojim u kojima je blistao juče pred narodom. baš u tom trenutku. Mršti sede guste obrve svoje. vrata se za njim odmah zatvaraju. sagiba se glavom do zemlje pred starcem — inkvizitorom. meću ruke na njega. To je jedan skoro devedesetogodišnji starac. video je kako je vaskrsla devojčica. O. sa upalim očima. Pruža prst. a usta njegova još jedared izgovaraju tiho: >>Talita kumi<< — >>i usta devojka<<. u ovaj mah on je samo u svojoj staroj. >>On će vaskrsnuti tvoje dete<<. Vazduh >>na lovor i na limun miriše<<. i zatvara Ga u nju. a pogled mu seva zloslutnim ognjem. ali iz kojih još sija žar. da se gomila sveta onoga časa sklanja ispred stražara. čitav minut ili dva. kao ognjena iskrica. On gleda sa sažaljenjem. gleda smešeći se zadivljenim otvorenim očicama. metnu svetilnik na sto i reče Mu: . U rukama njenim je kita belih ruža s kojima je ležala u kovčegu. Posred dubokog mraka najedared se otvaraju gvozdena tamnička vrata. sleduju mrgodni pomoćnici i sluge njegove. . oko sebe. i >>sveta<< straža. pruži prema njemu ruke i zavapi: >>Ako si to Ti. sa svetiljkom u ruci ulazi u tamnicu. visok i prav. takva je njegova sila. Najzad tiho priđe. On zastade na paperti Seviljske saborne crkve. Prolazi dan. to nije niko drugi nego On<<. Sprovod zastaje. najedared. i gle. i slepi Ga ugleda. u starodrevnoj zgradi Svetoga Sudilišta. baš u trenutku kad u hram sa plačem unose dečiji otvoreni beli mrtvački kovčežić. . prolazi pored saborne crkve preko trga sam kardinal. u njemu leži sedmogodišnja devojčica. kada spaljivahu neprijatelje Rimske vere. u trenutku. gruboj monaškoj rasi.

i Kušač i Kušani izražavaju svoje filosofije o svetu i svoje planove o uređenju sveta. da su ta tri pitanja strašnoga duha bez traga izgubljena u knjigama. Jer on. Istupajući sa tako zanesenjačkim planom o spasenju sveta. drugi kroz svoje odgovore. Niko nikada nije tako smelo govorio Hristu kao Ivanov veliki inkvizitor. i javio se kao duh pametni i strašni. otkrio svoju suštinu. kao oličenje kosmičkog zla. mirne duše. nisu ništa drugo nego podrobno razrađena tri iskušenja pomoću kojih je on kušao Hrista u pustinji. ali ja ću Te već sutra osuditi i spaliti na lomači kao najgoreg jeretika. poleteti da zgrće žeravicu oko Tvoje lomače. veli inkvizitor Hristu. Da bi sablaznio Kušanog. osuđuje Hrista i njegov plan spasenja sveta. U svoja tri pitanja Kušač je genijalno izrazio sebe. i da ih treba nanovo vaspostaviti. to i sam znaš. prljavija. Jer sva iskušenja pomoću kojih Kušač kuša ljude svih vremena. Ako bi rod ljudski. ili samo slika njegova. A u svojim pitanjima Kušač je izložio svoje shvatanje sveta i njegovih problema. mogao bi. i time otkrio plan i metod svoga rada u svetu. To bi mogao biti prvi tezis inkvizitorove kritike Hrista i njegovog plana o spasenju sveta. U njima se susreću sve nerazrešive istorijske protivrečnosti ljudske prirode. strašnije no iko. ćuti! A i šta bi Ti mogao kazati? I suviše dobro znam šta ćeš Ti kazati. prvi kroz pitanja. Tri Kušačeva pitanja pretstavljaju najveće gromovsko čudo koje se desilo na zemlji. iz ma kojih razloga. A znaš li šta će biti sutra? Ja ne znam ko si Ti. mobilisao sve tamne sile. no što je mislio sanjalica Hristos predlažući svoj fantastični plan za spasenje čoveka. logičnije no iko. I mogao bi glasiti: ljudska priroda je daleko niža. A drugi bi bio kao i prvi. niti hoću da znam: da li si to baš Ti. njima se ništa ne može dodati ni oduzeti. brzo dodaje: >>Ne odgovaraj. samo na jedan znak moje ruke. veliki inkvizitor ustvari vrši strašni sud nad Hristom. Kada bi mogućno bilo pomisliti. nanovo . da nam smetaš? Jer Ti si došao da nam smetaš. za stvarno evanđelskog Hrista nema više mesta na ovoj planeti. jeretik koga treba neizostavno spaliti. a ovaj isti narod koji je danas ljubio Tvoje noge. definisao svoje biće. Hristos se pokazao >>najgori jeretik<< u odnosu prema ljudskoj prirodi. Sve što On zaslužuje jeste smrt na lomači. nemilosrdnije no iko. jer izražavaju svu istoriju roda ljudskog. nesavršenija. Nema sumnje. U svetu koji na apsurdima počiva ne može se ostvariti Hristov idealni plan o spasenju sveta. kazao svoju biografiju. samo za probu i kao primer. No Ti nemaš ni prava da što dodaješ onome što si već kazao pre. Hristos je izneo svoj idealistički plan o spasenju sveta u odgovorima koje je dao Kušaču u pustinji. ikada zaželeo da izmisli strašni sud za Hrista.>>Jesi li to Ti? Jesi li Ti? — Ali. Po sholastičkoj logici i kazuističkoj etici velikog inkvizitora. već sutra će. Što si sad došao. Ideolog i apologet inkvizicije. uzeti Ivanovog velikog inkvizitora kao svog nezamenljivog eksponenta. on je sabrao sva zla. Po mišljenju velikog inkvizitora. ne dobivši odgovora. On je kušao Hrista svakim iskušenjem.

Jer kroz prvi svoj savet Kušač predlaže Hristu da kamenje pretvori u hlebove. tom slabačkom i buntovnom stvorenju. i ne krivi za to nikoga više. ljubav prema čoveku nagoni inkvizitora da odbaci Bogočoveka. ljude. mogao si razumeti da imaš posla ne sa tekućim. Na taj način. i pretskazana. mi vidimo da je u ta tri pitanja sve u tolikoj meri pogođeno i pretskazano. koja Ti je tada dao jaki i pravedni duh u pustinji. Međutim. ono što odgovara potrebama njegove prirode. pesnike. U ime čoveka inkvizitor se buni protiv Bogočoveka. nego bi osim toga. Inkvizitor staje uz Kušača. nego sa vekovečnim i apsolutnim. i za potsmeh<<. Ti si odbacio i jedno i drugo i treće. da se opet unesu u svete knjige. stvorite tri pitanja. tajna. meri njihovu korisnost po ljude. Hristos odlučno odbija ovaj savet. Veliki inkvizitor okrivljuje Hrista što je odbacio savete >>pametnog i strašnog duha<<. autoritet. sva potonja istorija čovečanstva. odgovara veliki inkvizitor. ta >>nedovršena stvorenja. kao da je skupljena u jednu celinu. a ustaje protiv Kušanog. Jer u ta tri pitanja. i dolazi do poražavajućeg zaključka: da bi samo saveti velikog i strašnog duha mogli koliko toliko. i dati im zadatak: smislite. Tebi je bilo nuđeno nešto mnogo više i bolje. pa onda da krene među ljude sa propoveđu Evanđelja.izmisliti i sačiniti. da se pitanjima više ne može dodati niti što od njih oduzeti. i to radi sreće njihove. ali sad. Ko ima pravo: Hristos ili Kušač? Kušač. A Hristos? — Suviše . u njima kao da su javljena tri obličja u kojima će se sastaviti sve nerazrešive istorijske protivrečnosti čovečanske prirode na celoj zemlji. Već samo po tim pitanjima. On vešto upoređuje obadva plana o spasenju sveta: i plan Kušača i plan Kušanog. običnim čovečanskim umom. po samoj čudnovatosti njihove pojave. to jest da najpre reši ekonomsko pitanje. kad je prošlo petnaest vekova. naglasivši da čovek ne živi samo o hlebu nego i o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. obezbediti slabačke buntovnike. Te su sile: čudo. U kritikovanju Hrista dijalektika velikog inkvizitora je zavodnički neodoljiva. prvosveštenike. naučnike. filosofe. jedine tri sile na zemlji koje mogu zanavek pobediti i zarobiti savest tih nemoćnih buntovnika. izražavala svu buduću istoriju sveta i čovečanstva — misliš li Ti da bi sva premudrost zemaljska. Ti si sam položio temelj za razorenje Svog rođenog carstva. samo u tri rečenice čovečanske. jer je budućnost bila nepoznata. koja su stvorena tek kao na probu. nije bilo tako jasno. u nekom snošljivom poretku. ali takva koja ne samo da bi odgovarala veličini događaja. pa zbog toga skupiti sve mudrace zemaljske — upravljače. Tada se to još nije moglo tako videti. kad bi se na jedno mesto skupila. i sam si dao primer za to. Veliki inkvizitor je nesumnjivo u pravu kada ističe izuzetnu važnost Hristovog kušanja u pustinji. mogla izmisliti ma šta slično po sili i dubini onim trima pitanjima. govori on Hristu. ispituje njihovu ostvarljivost u ovakvom svetu. u tri reči. Jer on nudi čoveku. i tako se pokazalo kao istinito. To je glavni motiv njegovog neprimanja Hrista. zar ne? Postoje tri sile.

ali Ti bi ipak mogao izbeći tu novu kulu. nego će se svršiti time što će doneti svoju slobodu pred naše noge. onda za njega neće postojati ni dobro ni zlo. pa će nam kazati: >>Nahranite nas. dogod budu ostajali slobodni. jer će je dozidati onaj. Ali Ti ne htede lišiti čoveka slobode i odbio si predlog. pa prema tome ni greha nema. u katakombama. — jer oni će i tako doći k nama. sa nekakvim zavetom slobode. . ne dadoše nam ga<<. Na mestu hrama Tvoga podići se nova zgrada. kao ni nekadašnja. a samim tim i potrebe njegove prirode. jer čovek ne ume da se snađe s njom u ovom zagonetnom i prokletom svetu. Ali znaš li Ti da će se baš u ime tog istog hleba zemaljskog dići na Tebe duh zemaljski. gde se skrivamo. Nije li bolje svesti čoveka na telo. Takvom čoveku biće lako biti čovek u ovom tragičnom svetu. u svojoj prostoti i u svojoj urođenoj tuposti. On ne želi da poslušnost i ljubav ljudi prema njemu kupi hlebom. (jer ćemo nanovo biti gonjeni i mučeni). premda večno u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i da će im nestati Tvojih hlebova. . kličući: >>Ko je sličan ovome zveru? On nam dade oganj s neba!<<. nikada. pa makar nas i zarobili!<< Razumeće najzad i sami. O. i sloboda njegovog opredeljivanja. nego ima samo — gladnih. i kojom će se razrušiti hram Tvoj. podići će se nanovo strašna Vabilonska kula. pa tada možeš zahtevati od ljudi vrlinu i čestitost!<< — eto šta će biti zapisano na zastavi koja će se podići protiv Tebe. naći će nas i zavapiće: >>Nahranite nas. Inkvizitor sužava dimenzije čovekova bića. inkvizitor govori Hristu: znaš li Ti. a slagaćemo ih da je u Tvoje ime. >>Nahrani. pošto se najpre hiljadu godina napate i namuče sa svojom kulom! Oni će nas tada opet pronaći pod zemljom. i svi će poći za njim. proći će vekovi. čije biće teži telom. i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado. i sudariće se s Tobom. jer nikada. jer kakva bi to bila sloboda — presudio si Ti. jer oni što nam obećaše oganj s neba. nikada oni neće biti . i premda se ni ona neće dovršiti. i pobediće Te. i kojega se oni boje i straše — jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nesnosnije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji? Pretvori ga u hlebove.idealizira čoveka. i čovečanstvo će proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke: da zločina nema. i ideš golih šaka. Kroz prvi savet Kušač kao da govori Hristu: Ti hoćeš da ideš u svet. Sve muke čovekove dolaze od slobode. — kad bi poslušnost bila kupljena hlebovima? Ti si odgovorio da čovek ne živi samo od hleba. Ponesen tom mukom. ne mogu shvatiti. ni greh ni zločin. blagodarno i poslušno. Čovek. koji ljudi. a nahranićemo ih mi u Tvoje ime. i sve njegove potrebe na potrebe telesne! Tako bi se lakše moglo biti čovek. I tada ćemo mi dozidati njihovu kulu. muči se slobodom savesti koju mu je Tvorac umetnuo u dušu. Parališe li se savest u čoveku. već predostavlja njihovoj slobodi da se sami opredeljuju za večne vrednosti koje im On nudi. i za hiljadu godina smanjiti patnje ljudske. da se ne da ni zamisliti: da slobode i hleba bude dovoljno za sve u isto vreme. ko njih nahrani. nikada oni neće sebe bez nas nahraniti! Nikakva im nauka neće dati hleba.

eto to je najprokletija muka čovekova života na zemlji. ima jući za rukovodstvo samo tvoj lik pred sobom. Inkvizitorov bunt protiv Hrista ustvari je bunt protiv Tvorca što je stvorio ovakvog čoveka u ovakvom svetu. Ali ako u isti mah ma ko ovlada njegovom savešću pomimo Tebe. jer nema ničega neospornijeg od hleba. Jer tajna bića čovečijega nije u tome da se samo živi. Međutim. nego u tome: zašto se živi. poročni. nego što će ostati na zemlji. pa makar sami hlebovi bili oko njega. zanet i plenjen Tobom. U ime slobode i hleba nebeskog Hristos je odbacio jedino sigurno sredstvo pomoću koga bi mogao pokoriti sebi sve ljude. On bi time odgovorio sveopštem i vekovečitom duševnom teretu i muci čovekovoj — kako svakog pojedinog bića. Sa hlebom Ti se davala neosporna zastava: daš hleb. ali gle kako je ispalo: mesto da ovladaš slobodom ljudskom. po mišljenju velikog inkvizitora. kad ostane slobodan. s kojim se nesrećno biće. jer sloboda čini čoveka čovekom. da slobodno pođe za Tobom. To sredstvo je zemaljski hleb. tako i vascelog čovečanstva skupa: teretu zbog neizvesnosti: >>kome da se pokloni?<< jer nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego. da njome dovedeš sve ljude dotle da Ti se poklone bez pogovora: — zastavu hleba zemaljskog.kadri pravično među sobom podeliti ono što imaju! A uveriće se i o tom: da ne mogu nikad ni biti slobodni. i pre će uništiti sam sebe. čovek. Dok ne utvrdi i ne odredi sebi pretstavu: zašto živi. i opteretio za navek njenim mukama duhovno carstvo čoveka. da što pre pronađe onoga kome će se pokloniti. I sve opet u ime slobode! Kažem Ti. rađa. To je istina. Hristos je slobodu stavio iznad svega. sa ovakvim svojstvima i nedostacima? Zašto je čoveku data . da istina nije u Tebi. jer bi nemogućno bilo većma ih ostaviti u zabuni i mučenju. slobodu svoje savesti. a čovek ti se pokloni. čovek neće pristati da živi. Zašto je čovek ovako stvoren. ko umiri njihovu savest. da čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode. i osporiti čak i tvoj lik i tvoju istinu. Ti si je još umnožio. Sa tugom inkvizitor kori Hrista: Ti si odbacio jedinu apsolutnu zastavu koja Ti se nudila. Ali slobodom ljudskom ovlađuje samo onaj. i poći će za onim ko mu prevari i zbuni savest. a odbacio si je u ime slobode i hleba nebeskog. čovek je imao sad slobodnim srcem da rešava sam: šta je dobro i šta je zlo. najzad. — o. Mesto čvrstog starodrevnog zakona. — ali zar je moguće da se Ti nisi setio i pomislio: da će on odbaciti najzad. ništavni i buntovni. zato što su slabački. Ti si poželeo slobodnu ljubav čovekovu. Da je Hristos pristao i primio >>hlebove<<. Da upotrebi. Zato je On u ime slobode odbacio prvi Kušačev predlog. I pogledaj šta si dalje učinio. ako ga prignječi tako strašan teret kao što je sloboda izbora? ljudi će uskliknuti. Sloboda je najzagonetniji i najstrašniji dar čoveku od Tvorca. ali ne i zloupotrebi. tada će on baciti čak i hlebac Tvoj. nego što si učinio Ti ostavivši im toliko briga i nerazrešivih zadataka. U tom si Ti imao pravo. u tom se predlogu sadržala velika tajna ovoga sveta.

sloboda je nemogućna stvar u svetu neophodnosti. zato veliki inkvizitor ustaje protiv njega. jer je stvoren slobodnim. inkvizitor govori Hristu: Kada Te je strašni i premudri duh odveo na vrh hrama. dok nam njihova kobna logika u bunilu priča: sve biva po neophodnosti: i patnje. i na taj način pokaže Tvorcu da je On pogrešio stvorivši čoveka slobodnim. Kao zaljubljeni dvojnik Kušačev. i dobro. ima li greha. a čovek — nepopravima pogreška mirozdanja. i radosti. s kojom se čovek rađa. iz neophodnosti. skriva se glavni uzrok svih njegovih nevolja i patnji. ima li zla. i neće pasti niti će se ugruvati.sloboda kada je sa svih strana zatvoren neophodnošću prirodnih zakona koji ljudožderski upravljaju ovim svetom. i kazao ti: >>Ako hoćeš da doznaš jesi li Ti Sin Božji. Postojanje slobode u carstvu sveopšte neophodnosti pretstavlja nerazrešiv problem za naučnu pozitivističku misao. i život. i dokazaćeš kakva . iz straha. čovek nije kriv ni za šta. Hristos zasniva sve na slobodi čovekove volje. ili privid. skoči dole. i zločin. Po tome učenju. Po logici pozitivističke nauke. Ko uvećava čovekovu slobodu. sve što se u njemu zbiva — zbiva se po neophodnosti. Sloboda čovekova je ili iluzija. i greh. Inkvizitorova kritika ovako ustrojenog čoveka u mnogome liči na učenje o čoveku moderne pozitivističke nauke. i zlo. Drugim rečima: on predlaže Hristu da ljude privuče sebi ne ljubavlju nego strašnom silom čudotvorstva. već iz zaprepašćenosti. onda su zločini i greh i zlo neophodni. Lakše je za nauku snaći se sa čovekom u kome nema slobode. A ta Tvorčeva pogreška je izvor svih čovekovih patnji i muka. najgorim od svih mogućih svetova? U slobodi. Neophodnost vlada celokupnim mehanizmom sveta. jednostavnije i objašnjivije biće nego čovek sa slobodom. U tome uprošćavanju čoveka došlo se najzad do mehaničkog čoveka: robota. Velikog inkvizitora muči misao i guši osećanje: čovek je pogrešno stvoren. U njoj je i uzrok svih Tvorčevih neuspeha sa čovekom i svetom. ima li zločina. Ali baš zato što sve biva po neophodnosti — život i jeste neizdrživi užas. jer je rečeno za Onoga: da će Ga anđeli prihvatiti i poneti. nema zla. Cilj drugog predloga Kušačevog je da Hrista nagovori da čudo ozakoni kao jedino sredstvo za ostvarenje Svoga iskupiteljskog plana. silom koja bi svojom ogromnošću primoravala majušno ljudsko saznanje da Hrista primi ne iz ljubavi i ne po slobodnom opredeljenju. jer je neophodnost sve i sva. U samoj stvari. Čovek bez slobode je nesravnjeno prostije. nema greha. čovek je samo delić toga mehanizma. Veliki inkvizitor i moderna pozitivistička nauka obreli su se u strasnom zagrljaju. i smrt. glasilo bi: nema zločina. ili neobjašnjivi izuzetak. Kušač posredno predlaže Hristu da u čoveku uništi slobodu volje i savesti. pa ćeš doznati tada da li si Ti Sin Božji. neprijatelj je čoveku. koji u carstvu neophodnosti nema naročiti značaj. čovek je neminovna rezultanta svih stvaralačkih sila koje deluju u ovom svetu po zakonima neke neumitne neophodnosti. Ako se ovo prevede na jezik etike. sve što on čini — čini po neophodnosti: sloboda je ne samo nezamisliva nego i nepotrebna.

to kao da nisu ljudi. Oni su izdržali i . u viđenju i slici govori: da je video sve koji će biti učesnici prvoga vaskrsenja. jer bi njegov teret bio lakši. ljudi su robovi. A neizbežno mnoštvo pati i propada u svojoj urođenoj nemoći. da će i ljudi biti kadri izdržavati takvo iskušenje? Zar je priroda ljudska tako stvorena. jer si i suviše mnogo od njega zahtevao. Ti bi manje od njega i tražio. i što budu kazali. makar samo za jedan trenutak. jer priroda čovečanska ne može da podnese huljenje na Boga. on će ponastvarati sebi mnoštvo novih čudesa. . skidajući sa srca ljudskih strašni dar slobode. najzad. oni će. nego bogovi. Ti si postupio ponosito i velikolepno. Ti nisi znao da čovek. i pokloniće se vračarskom duhu. koliko čuda. ali to slabo i buntovničko pleme. i da u tako strašnim životnim momentima. inkvizitor govori Hristu: Nemir. Oni će to kazati u očajanju. biće hula na Boga. mora biti da se ismevao s njima. radom i učenjem. — Ti si saslušao to. Mali je. Kunem Ti se. svojih rođenih čudesa. Zapaljen svojom idejom. koji ih je stvorio kao buntovnike. veli inkvizitor Hristu. Svojom ličnošću. . Ponavljam. koji ni svoj sopstveni bunt ne mogu da izdrže. na kraju krajeva. ostane samo sa slobodnim rešenjem srca? . priznati da onaj. On nije želeo da čudom poraboti i zarobi čoveka. žudeo je za slobodnom verom. . i. nisi se podao. koliko ima takvih kao što si Ti? I zar si Ti zbilja mogao pomisliti. jeretik i bezbožnik. . Pa pošto čovek nije kadar da ostane bez čuda. pošto si Ti onoliko stradao za njihovu slobodu! Veliki prorok Tvoj. a ne za ropskim ushićenjima jednog zarobljenika pred silom koja ga je za navek užasnula. ljudi su buntovnici. — i to ko? — Onaj koji je čoveka voleo većma nego samoga sebe! Da si ga manje uvažavao. čovek je stvoren slabiji i niži nego što si Ti o njemu mislio! Može li on izvršiti ono što i Ti? Time što si ga tako mnogo cenio i uvažavao. jesu li oni bogovi? . Ali ako ih je bilo samo toliko. i to nemoćni buntovnici. a to bi bilo bliže i sličnije ljubavi. zlo i zločine. odmah će odbaciti i Boga. podvig Hristov. O. time baš kao da si ga prestao voleti. da odbaci čudo. Kupajući se u glupim suzama svojim. vrlo mali broj onih koji mogu da idu za njim. makar stoputa bio buntovnik. bapskim vraxbinama. u momentima najstrašnijih. i na taj način oslobađajući ljude odgovornosti za grehe. osnovnih i mučnih duševnih pitanja svojih. i odbacio si ponudu. kao Bog. sama se sebi svagda sveti za to huljenje. jer čovek traži ne toliko Boga. razume se. i da ih je bilo iz svakog pokoljenja po dvanaest hiljada. zabuna i nesreća — eto to je današnja baština ljudi. nevoljnoj iskvarenosti i bespomoćnoj ništavnosti. a ne za >>čudom<<. Hristos je suviše visoko mislio o čoveku.je vera Tvoja u Oca tvoga. čim odbaci čudo. od koje će oni postati još nesrećniji. To on i čini. ali ljudi. iako su stvoreni kao buntovnici. Žudeo je za slobodnom ljubavlju. Šta ostaje drugo inkvizitorovom >>čovekoljublju<< nego da ispravi delo Hristovo. Čovek je nesrećni delić nesrećne evklidovske besmislice što se zove svet. niti si skočio dole. Čovek je slab i nizak. Hristos je stvorio neviđenu pometnju u savestima ljudskim.

Čovečanstvo je oduvek u celini svojoj težilo da svoj život udesi neizostavno vasionski. ali i oni su. Hristos je odbacio Kušačev predlog i metod u ime Božjeg metoda. što nisu mogli da izdrže što i oni jaki? Šta je kriva slaba duša. Ako u inkvizitora ima tuge. Ali. jer je time osudio svoje Carstvo na potpuni neuspeh i uništavanje. Veliki zavojevači. naravna stvar. Potajni cilj trećeg predloga Kušačevog Hristu sastoji se u Kušačevoj plamenoj želji da navede Hrista da primi >>sva carstva ovoga sveta<< kao sredstvo pomoću koga bi ostvario svoj plan o spasenju roda ljudskog. u ime zasnivanja svog Nebeskog carstva na Bogu kao na temelju. izražavali onu istu veliku potrebu čovečanstva — potrebu vasionskog i sveopšteg ujedinjenja. onda smo i mi bili u pravu propovedati tajnu. potreba sveopšteg ujedinjenja je treća i poslednja muka čovečanstva. one beskrajne čovečanske tuge.otrpeli krst Tvoj. njegovo prisustvo je ne samo nepotrebno . nego tajna. kojoj se oni moraju pokoravati slepo. čak i protiv svoje savesti. Veliki inkvizitor osuđuje Hrista što je odbio treći. I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado. Timuri i Xingishani. imaj na umu da je njih bilo svega nekoliko hiljada. moglo jedino usrećiti. Pošto je Hristos odbacio sva tri Kušačeva saveta. svesvetski. Da si primio mač i ćesarski plašt. kome savest svoju da otkrije. Ti sad sa ponosom možeš ukazati na tu decu slobode. jer su jače od drugih osećali potrebu sveopšteg sjedinjenja ljudi. po mišljenju velikog inkvizitora. slobodne ljubavi. proletali su kao vihor po zemlji tražeći da osvoje vasionu. hraneći se skakavcima i korenjem. suviše mu mnogo večnih vrednosti nudio. i učiti ljude: da nije važna slobodna odluka njihovih srdaca. onda se ona sva sabrala u tragično saznanje i bolno osećanje: Hristos nije dovoljno znao čoveka. Ti bi stvorio bio sve što čovek na zemlji traži: dao bi mu bio: pred kim da se klanja. i time sebe i pothvat svoj osudio na poraz. naposletku. slobodne velikolepne žrtve njihove u ime tvoje. i pošto je inkvizitorov Rim primio Kušačeve savete i na njima izgrađuje zgradu čovečanske sreće. premda nesvesno. pomoću kojih bi se čovečanstvo. i što je. na tajni i na autoritetu<<. On je suviše mnogo od njega tražio. i. sa njihovih srdaca skinut strašni dar koji im je doneo tolike muke. Da si primio taj treći savet moćnoga duha. tim su bili i nesrećniji. poslednji Kušačev predlog. ali. Mnogo je bilo velikih naroda sa velikom istorijom. i na koji način da se najzad svi ljudi ujedine u jedan opšti i jednodušni mravinjak — jer. što nije kadra da smesti toliko strašnih darova? I zar si Ti zbilja dolazio samo izabranima i za izabrane? A ako je tajna. oni su otrpeli desetine godina gladi i golotinje u pustinji. Ti bi osnovao svetsko carstvo i svetski mir. Zašto si odbacio taj poslednji dar? Pita inkvizitor Hrista. to jest da Carstvo nebesko zasnuje na trulim temeljima zemaljskih carstava. pa i to bogova. a ostali? I čime su krivi ti ostali slabi ljudi. to Hristu nema više mesta u inkvizitorovom carstvu. i zasnovali smo ga na >>čudu. Ispravili smo veliki podvig tvoj. Tako smo i učinili. niti ljubav. što su viši bili ti narodi.

zbiće se. I zar ću ja sakriti od Tebe tajnu našu? Možda Ti baš hoćeš da je čuješ iz mojih usta? E pa evo Ti. onda si to — Ti! Sutra ću te spaliti! Dixi! * * * Evklidovski um ljudski ne prima svet. i bićemo ćesari. već sutra ćeš ugledati poslušno stado koje će. ko je većma od svih zaslužio našu lomaču. i ne nađoše niti raj. Mi smo uzeli od njega ono što si Ti s negodovanjem odbacio. a čudo je bilo. i onda ćemo misliti o sveopštoj sreći ljudskoj . Hristov iskupiteljski plan i spasilački podvig pretstavlja >>bezumlje<<. onaj poslednji dar koji ti je on nudio kad Ti je ono pokazao sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač ćesarev. što nije bilo i neće biti takvoga. eto ti naše tajne! Mi već odavno nismo s Tobom.nego i opasno. Takvoga čoveka nije bilo ni pre ni posle njega nikada. niti vaskrsenje. već i sve što je Božje. čak ni čudo svoje nisu požalili. ne prima ni Hrista. s Kušačem). sačinjavao je ono radi čega ona treba da živi. Cela planeta i sve što je na njoj. O. premda nam sve dosad nije pošlo za rukom da dovedemo naše delo do punog završetka. dakle. i iza ovakvog sveta. Dugo će se još čekati na dovršetak tog dela. jer je ovako stvoren i ovako skrojen svet — besmislica koja se ne može ni opravdati ni iskupiti. da nam smetaš? I što ćutke i tako prodirući gledaš u mene krotkim očima Svojim? Ražljuti se! ja neću tvoje ljubavi. na prvi znak moje ruke. kada zakoni prirodni nisu požalili ni Ovoga. bez toga čoveka — ludilo je samo. ne samo ne dokazuju da postoji Bog nego Ga potpuno odriču. . Inkvizitor govori Hristu: I što si Ti sad došao. nego s njim (tj. i mnogo će zemlja za to vreme prepatiti. nego s njim. Oni ne dopuštaju da išta božansko uđe u ovaj svet. i cela planeta laž. Pa čega radi onda živeti? Odgovori. s toga što i ja Tebe ne volim! I šta imam ta krijem od Tebe? Zar ne znam s kim govorim? Ono što imam da Ti kažem. Slušaj: Ovaj čovek bio je veći od sviju na zemlji. sa svima svojim jezovitim stvarnostima. u ovakvom svetu. A kad je tako. U tome i jeste čudo. sa svima svojim svirepim odlikama. To što govorim Tebi. nikada. ne mogućno je pronaći Boga. odoše. Ne obistini se kazano obećanje. čovek. Svirepa neophodnost je suština nemilosrdnih prirodnih zakona. a u sredini zemlje stajala su tri krsta. poleteti da zgrće žeravicu oko lomače na kojoj ću Te spaliti zato što si došao da nam smetaš. i carstvo će se naše sazdati. nego i njega naterali da živi usred laži i da umre za laž. čuj je: mi nismo s Tobom. oba umreše. ali mi ćemo svoj cilj postići. Oni krvoločno uništavaju ne samo sve što je ljudsko. . ako si čovek! Svet. i objavili smo sebe za careve jedine. Jedan na krstu verovao je toliko da reče drugome: >>Danas ćeš biti sa mnom u raju<<. — onda je. ali je bar početo. sve ti je već poznato. >>Slušaj veliku ideju: Beše na zemlji jedan dan. i počiva na laži i glupom potsmehu. Jer ako postoji iko. Ponavljam Ti. . Svrši se dan. Mora da su i sami zakoni planete laž i đavolov vodvilj. ja to čitam u očima tvojim. . delo naše je neprestano samo u početku. Tako zvani kosmološki dokaz postojanja .

đavo. Možda ima kakvo bilo nešto? Valjda baš nije sasvim ništa! . znaš.Valjda. nesrećno. govori: ima li Boga. .To jest najsavršenija nula. koja na apsurdima počiva. niti bi bilo čudnovato da Bog zaista postoji. samo je naivna ludorija.Baš nikakve? . biće obdareno atomski malim umom.A ko se to smeje ljudima. Sva se priroda njegovog uma iscrpljuje saznanjem da je ovaj svet neizdržljiva besmislica.Ivane. .Ko se to tako potsmeva čoveku. Avetinjska užasnost ovako stvorenog sveta dovodi jadan um ljudski do očajanja. njegova je sudbina tužna i tragična: neprestano podnositi nepodnošljivu tiraniju svemoćnog čudovišta i svesno robovati . osmehnu se Ivan. toliko je dirljiva. .Ivane. ima svirepih stradanja. ili primiti svet ovakav kakav je.I poslednji put: nema. To je: stradanje od ljudožderskog čudovišta što se svet zove.Nikakve. koje postupno prelazi u ludilo. trećega nema. On ne nalazi u sebi sile koje bi ga prilagodila ovakvom svetu i pomirila sa Bogom nad ovakvim svetom. nema besmrtnosti. Čovek se mora ili potpuno izmeniti fizički i duhovno. Šta da radi sa njima bedan evklidovski um ljudski? Ne postoji Bog. . ili bar nešto. nu. nema Boga.Potpuna nula. veli Ivan. majušna? . makar mala. nego je čudnovato što je takva misao — misao o neophodnosti Boga — mogla zalutati u glavu tako divlje i zle životinje kao što je čovek: toliko je ta misao sveta. Čoveku kao da je namerno dat um koji ne može ni svet da primi. Ivane? . U njemu tako majušnom i slabačkom samo je nešto beskrajno i bezmerno. A sve dotle. ali ima prokletih prirodnih zakona. postoji bolno. čovek je izmislio Boga.Boga. njegova je dilema očigledna i kobna: on ili mora pobediti svet ili biti pobeđen od sveta. nema đavola. Ivane? Poslednji put i to odlučno te pitam: ima li Boga ili nema? Poslednji put te pitam! . a postoji li besmrtnost. ima jezivih užasa.Ne. i toliko ona služi na čast čoveku! Izmučen rešavanjem vekovečnih problema o postojanju Boga i besmrtnosti duše. slabačak evklidovski um ljudski daje najzad jedino mogućno rešenje: nema Boga. >>I stvarno. kakva bilo. toliko je premudra. ili ga nema? . . .Nema ni besmrtnosti. ni đavola nema.A ima li đavola? . .Ne. IDEOLOZI I TVORCI NOVOG ČOVEKA Nema Boga. ali postoji bol. ni Boga da shvati. I ne bi bilo neobično. nema ni besmrtnosti. ismejano biće što se čovek zove.

odvratnom nasilniku. Da bi ovladao fizisom sveta, čovek mora izmeniti svoj sopstveni fizis. A da bi ovladao idejom i planom sveta, čovek mora izmeniti svoj evklidosvski um. Ovakav kakav je, čovek je rob besmislene tragike i drske komike. Neki ćudljivi užas mrvi sve što je ljudsko. I kukavni čovek ima toliko saznanja da se u ovom svetu neprekidno oseća kao bespomoćni čovekorob. Ali, u takvom slučaju, saznanje je najprokletiji dar. Jer našto mi saznanje koje se sastoji u tome da me učini svesnim kobne činjenice, činjenice: da sam rob nekakvog odvratnog, ali svemoćnog, čudovišta? Da bi se spasao gnusnog ropstva, čovek mora ili prestati da bude čovekorob i da postane čovekobog, ili — drugog izlaza nema. Između čovekoroba i čovekoboga postoji ogromno rastojanje. Da bi postao čovekobog, jadni čovekorob mora najpre de idea i de facto da uništi sve druge bogove. No ne samo to. On mora da obogotvori sebe, da bi sobom zamenio sve bogove i njihove zakone. Samo na groblju svih prethodnih bogova čovek može da proglasi sebe čovekobogom. U novom panteonu čovek ima da bude jedino božanstvo, jedini idol, kome će se sva tvar klanjati i njemu jedinome služiti. ljudski um ne može drugačije da misli nego: ako Bog postoji, mora biti Apsolut. Ali i kada čovek želi da postane bog, on ustvari želi da postane drugi Apsolut. Dva Apsoluta ne mogu da opstanu jedan pored drugog u ovom svetu, jer se mećusobno isključuju. Da bi postao apsolutni gospodar ovoga sveta, čovekobog mora da uništi svaki drugi Apsolut. Pošto je Bog, ako postoji, jedini Apsolut, to je glavna dužnost čovekoboga da uništi Boga i da ideju o Bogu iskoreni u ljudskoj duši. Sa uništenjem ideje o Bogu ujedno se uništava i ideja o besmrtnosti čovečije duše. Pred kandidatom za čovekoboga stoji dvostruki zadatak: uništenje ideje o Bogu i besmrtnosti, i upravljanje svetom po svojoj samodržavnoj volji i svemoći.

IVAN KARAMAZOV
Po mome shvatanju, rezonuje Ivan Karamazov, nema šta da se ruši, treba samo uništiti u čovečanstvu ideju o Bogu, eto s čim treba početi! Čim se celo čovečanstvo odreče Boga, (a ja verujem da će se taj period, paralela geološkim periodima, ispuniti), onda će sami od sebe, bez ljudožderstva, pasti i svi pređašnji pogledi na svet, i, što je glavno, sav pređašnji moral, i nastaće sve novo. ljudi će se udružiti da uzmu od života sve što im on može dati, ali neizostavno za sreću i za radost jedino u ovom ovdašnjem svetu. Čovek će se uveličati duhom božanske, titanske gordosti, i pojaviće se kao čovekobog. Svakog časa bezgranično pobeđujući prirodu svojom voljom i naukom, čovek će samim tim svakog trenutka osećati uživanje toliko visoko, da će mu ono zameniti sve pređašnje nade na uživanja nebeska. Svaki će doznati da je on ceo smrtan, bez vaskrsenja, i primiće smrt gordo i spokojno, kao bog. On će iz same gordosti pojmiti da ne treba da ropće na to što je život trenutak, i zavoleće

brata svoga bez ikakve nagrade. ljubav će zadovoljavati samo trenutak života, ali baš ta svesnost o trenutnosti njenoj pojačaće njen oganj za onoliko koliko se pre rasipao i topio u nadama na ljubav s onu stranu groba i beskonačnu. U čovekovoj gordosti ima neke tamne beskonačnosti. Ponesen njome, čovek smatra da sve može, jer kontrola savesti prestaje čim bogovanje gordosti nastane. Na nedoličan način gordost potisne iz duše čovečije sva zdravija merila istine i nametne sebe za vrhovno merilo. Ivanova filosofija čovekoboštva pretstavljala bi samo teorisku vrednost, ako čovek i čovečanstvo ne raspolažu stvaralačkom silom, koja je u stanju da osnovnu zamisao ove filosofije ostvari. Ali, ako čovek i čovečanstvo raspolažu in nuce tom silom, pitanje je, da li može ikada nastupiti period, u kome će ideja čovekoboštva ovladati celim čovečanstvom i ovaplotiti se u njemu potpuno i apsolutno. Može li čovek, može li čovečanstvo ikada uspeti da u svojoj duši potpuno uništi ideju o Bogu? Može li ikada nastati takav period? Ako nastane, onda je sve rešeno, misli Ivan, i čovečanstvo će konačno udesiti svoj život. Ali pošto se to, zbog ukorenjene gluposti čovečanske, jamačno još ni za hiljadu godina neće udesiti, to je svakome onome koji već sad saznaje istinu, dozvoljeno da svoj život udesi potpuno onako kako se njemu sviđa, na novim načelima. U tom smislu njemu je >>sve dozvoljeno<<. Pa ne samo to: ako taj period i nikad ne nastane, to, pošto Boga i besmrtnosti nema, novom je čoveku slobodno da postane čovekobog, makar jedan u celom svetu, a tada, naravno, u novom činu, on će laka srca preskočiti svaku raniju moralnu pregradu pređašnjeg roba-čoveka, ako zatreba. Za Boga zakon ne postoji! Gde stane Bog — tamo je već mesto Božje! Gde stanem ja — tu će odmah biti prvo mesto. . . >>sve je dozvoljeno<<, i svršena stvar! Ateizam se neminovno izvija u anarhizam. Mortalizam je blizanac ateizma. Bez-božje je po samoj svojoj prirodi bez-zakonje. Ivan je nesumnjivo u pravu kada po svim logičkim zakonima anarhizam izvodi iz ateizma i mortalizma. Ali anarhizam je samo jedan vid amoralizma. Ivan zahvata u svetu čovečanskih vrednosti dublje i šire. njegova smela misao virtuozno analizira ateizam i mortalizam i očigledno pokazuje da je amoralizam njihovo rođeno čedo. Ako nema Boga i besmrtnosti, onda nema ni dobra ni zla. Čovek je vrhovna vrednost i jedini tvorac svih zakona i merila. Uništi li se u čovečanstvu vera u Boga i besmrtnost duše, čovek će se obresti s one strane dobra i zla, i za njega ništa neće biti nemoralno. Šta više, njemu će biti sve dozvoljeno, pa i ljudožderstvo. Ali, Ivan je čovek koji voli završene i dovršene misli. I u ovom slučaju on svoju misao dovodi do kraja. On tvrdi: za svakog čoveka, koji ne veruje ni u Boga ni u svoju besmrtnost, mora se moralni prirodni zakon odmah izmeniti u potpunu protivnost pređašnjem religioznom zakonu; i takvome čoveku, ne samo da se mora dozvoliti sebičnost koja ide do zločina, nego se ona čak mora priznati kao neophodan, najplemenitiji i najblagorodniji izlaz iz njegovog položaja. >>Zločin ne samo da se mora dozvoliti, nego se čak mora priznati kao

najneophodniji i najpametniji izlaz iz položaja svakoga bezbožnika<<. Čovekobogu i kandidatu za čovekoboga >>sve je dozvoljeno<<. Ali, protiv takvog shvatanja protestuje ljudska savest. >>Savest! Šta je savest? Pita Ivan. Ja je sam pravim. Što se ja mučim? Iz navike. Po opštoj čovečanskoj navici, za sedam hiljada godina. Pa kad je tako — odviknimo se od savesti i bićemo bogovi! <<

KIRILOV
Ideja o čovekobogu razjeda Kirilova. Ona mu je iz uma sišla u srce, razlila se po krvi, upila u telo, pretvorila u dušu. On ne samo ima tu ideju, već ona ima njega, vlada njime, jer se ovaplotila u njega. Silom svoje volje on ju je uneo u svoje instinkte, i od nje načinio svoj glavni instinkt. Svesno i nesvesno, voljno i instinktivno on se muči jednom neprekidnom mukom: kako ideju o čovekobogu učiniti shvatljivom, pristupačnom i usvojljivom za sve ljude. Ali, da bi čovek postao bog, treba raskrstiti sa starim Bogom, proterati Ga iz ljudske prirode i iz sveta. mA kako pristupao sebi i svetu oko sebe, Kirilov svuda nailazi na problem Boga. >>Ja ne mogu o drugom, veli on, ja celoga života mislim samo jedno. Mene je Bog celoga života mučio<<. Istražujući poreklo ideje o Bogu, Kirilov nalazi da ne samo što čovek ima tu ideju u sebi nego boluje njome. Ona je njegov glavni bol, čiji je uzrok — strah od smrti. >>Bog je bol, u strahu od smrti. Ko pobedi bol i strah, taj će sam postati bog. Tada će biti nov život, i nov čovek, sve novo. Tada će se istorija deliti na dva dela: od gorila do uništenja Boga, i od uništenja Boga do . . . - Do gorila. - do fizičke promene zemlje i čoveka. Biće čovek bogom, i promeniće se fizički. I svet će se promeniti, i rad će se promeniti, i misli, i sva osećanja<<. Kao osećanje, bol je nešto dublje i prirodnije od straha. Više ima čoveka u bolu nego u strahu. Bolna osećanja nesravnjeno više vezuju čoveka sa gornjim svetom i Bogom nego osećanja straha. Zato je Kirilov u pravu kada ideju Boga spaja tako prisno sa osećanjem bola. Ako treba uništiti ideju Boga u čoveku i čovečanstvu, onda prethodno treba uništiti osećanje bola. Strah je stvorio prve bogove, tvrdio je Lukrecije. To je površna i skučena misao. Kirilov je mnogo dublje zaronio u psihološko poreklo ideje o Bogu. Ako bi se makar za trenutak dopustila hipoteza da je neko psihičko svojstvo stvorilo bogove, onda bi to svojstvo pre bilo bol nego strah. U tom slučaju, osloboditi čoveka od bola znači osloboditi ga od bogova. A ubiti bogove nije drugo do ubiti obmanu. Kirilov je sav u tom mutnom osećanju i turobnom saznanju. - Svaki ko hoće što je prvo i glavno, slobodu, taj mora smeti da ubije sebe. Ko sme sebe ubiti, taj saznaje tajnu obmane. Dalje nema slobode; tu je sve, a dalje nema ništa. Ko sme sebe ubiti, taj je bog.

i kroz samoubistvo — bogoubistvo. Ja hoću da obznanim slobodnu volju. Uz mene je sva ljudska istorija. Ali niko još ni jedanput nije učinio. .Doduše. bilo u pozitivnom ili u negativnom smislu. Cela laž dolazi otuda. Bićem svojim čovek je najviše prisutan u slobodi svojoj. Pored apsolutno slobodnog Boga ne može postojati apsolutno slobodan čovekobog. u kojoj je čovekova ličnost i samosvest. Slobodom čovek najviše liči na svoga taoca. kad svrši s Bogom i uveri se o svojoj volji. taj će odmah postati bog. nego jedino od svoje slobodne volje — samo ja.Sa uzrokom. Grčevito i uporno tražeći svojstvo koje bi izrazilo suštinu novog božanstva. A to je: slobodno i svesno lišiti sebe slobode. niste vi jedini što se ubijate. u tome je cela svetska istorija do danas. neograničenoj i apsolutnoj. ima mnogo samoubica. Neka sam jedan. i ja ne mogu izvan njegove volje. Neka saznadu jednom za svagda. >>Ako nema Boga. Po dijalektičkoj aritmetici Kirilova.Slobodnu volju? A zašto da ste to dužni? . što je dosadašnji Bog postojao. onda sam ja bog<<. .Ja sam dužan da se ubijem. . ma kakva bila. Kirilov ga nalazi u slobodnoj volji. nego svi sa strahom. objavljuje Kirilov.Bilo je samoubica na milione. >>Ako Boga ima. a ne radi toga. vrhovna dužnost prvog čovekoboga jeste: izvršiti samoubistvo. pretstavlja čovekovo veličanstvo. onda je sva volja njegova. Nema Boga. Ne radi toga da ubiju strah. Vrhunac je slobode — učiniti ono što je iznad svih zakona i protiv svih zakona. Za mene uzvišenije ideje nema do da Boga nema. pokazati slobodnu volju? To je kao kad siromašak dobije nasleđe. onda je sva volja moja. i ne sme da priđe kesi.No svi ne zbog toga. . No ko će to dokazati? Ja! Ja ne razumem kako je ateist dosad mogao znati . Ko se ubije samo radi toga da strah ubije.Zato što je sva volja postala moja. Bog mora da se smanjuje. Kada čovek raste. Ja jedini u svetskoj istoriji nisam hteo izmišljati Boga. onda je to sloboda. . veli on. bez straha. Čovek je samo to i radio što je izmišljao Boga. Apsolutna svevlast i savršenstvo čovekoboga može nastati samo na grobu ubijenog Boga i uništene vere u njega. . Ako Boga nema. Ali bez ikakva uzroka. Ako u čoveku ima nečeg apsolutnog. ali učiniću. jer najglavnija tačka moje slobodne volje jeste: ubiti sam sebe. Zar niko na čitavoj planeti. u glavnoj tački.I učinite. izjavljuje Kirilov. da bi živeo ne ubijajući sebe. Celo spasenje za svakoga jeste: dokazati tu misao. . smatra sebe nemoćnim da to ima. Sloboda. Ona ga najviše vezuje sa Apsolutnim. i ništa ne bude. ma ko on bio i ma kakav bio. i dužan sam obznaniti svoju volju. neće smeti. dok Ga čovek ne satera u nebiće.Ja sam dužan objaviti neverovanje u Boga.Sada svaki može učiniti da Boga ne bude. i uplaši se. . Sve to znači: izvršiti samoubistvo.

. za Kirilova — sve je dobro. i ko devojku uvredi i obeščasti.Sve je dobro. negiraju svaku mogućnost i svaku realnost etike. i novu strašnu slobodu svoju. Slobodna volja postaje apsolutna vrednost i nepogrešiv kriterijum svega ljudskog i božanskog. da pokažem nepokornost. I spašću. To je sve. Sve je lepo. a ne saznati da se u taj isti čas postaje bog — to je apsurd. . Ja sam tri godine tražio atribut moga božanstva. I ko razmrska glavu za dete.Dobro. ali dok ne znaju da im je dobro. odmah . čovek ne može da bude bez dosadašnjega Boga nikako. i ko ne razmrska. prvi čovekobog. . što se bojao da objavi najglavniju tačku svoje volje. inače ko će da počne i da dokaže? Ja ću se ubiti neminovno. sva. sve! Ko to uvidi.da nema Boga. i nećeš se ubiti. kao đak. to jedino za sve ljude. . taj će dovršiti svet. Svi su nesrećni. Mereći njome sve što sačinjava čoveka i što dolazi od čoveka. sve. i novu strašnu slobodu svoju. i to je dobro. odmah postane srećan. On. veli Kirilov. Strah je prokletstvo čovekovo. . nego ćeš živeti u slavi najslavnijoj. sve. Ko bude ljude naučio da su svi dobri. u tome je razlika. nikako drukčije. i dužan sam poverovati da ne verujem. Ja sam strašno nesrećan.Bogočovek? . da bih počeo i dokazao. . Sve je dobro. Ja se ubijam. Najednom sam pronašao. i pokazuje svoju volju iz prikrajka.I ko umre od gladi. Kad bi oni znali da im je dobro. ti si car. . inače čovek mora ubiti sebe. u svojoj završnoj formi. I krajnji racionalizam i krajnji voluntarizam. Ali jedan. mora se ubiti. onaj ko je saznao prvi. To je cela misao. odmah. Ali ja objavljujem slobodnu volju. i njegovo će ime biti čovekobog. nikako drukčije! Ako ti to saznaš. ne pravi razliku između dobra i zla. biće im rđavo. samo zato. i ja sam nesrećan. je li i to dobro? . koliko sam ja mislio.Ko ih je učio. sve. Na visinama njegovih nebesa dobro i zlo se prelivaju jedno u drugo. Sve je dobro. to je: Slobodna volja! To je sve čime ja u glavnoj tački mogu pokazati nepokornost. Jer je ona veoma strašna. Čovek je nesrećan.On će doći. Spas će biti za ljude samo to. . jer se strašno bojim. Ja ću početi i dovršiti. jer imam dužnost da objavim svima svoju slobodnu volju. jer ne zna da je srećan. sem te druge nema! . . On nije s one strane dobra i zla nego izjednačuje dobro sa zlom. Svima je dobro koji znaju da je sve dobro. i otvoriti vrata. Kriteriologija podzemnog filozofa nalazi u Kirilovu svog novog apologeta.Čovekobog. Ja sam još samo po nevolji bog. . . pa se opet ubio? Saznati da nema Boga. Toga su raspeli. . onda bi im i bilo dobro. i to je dobro. i budući naraštaji biće već fizički preporođeni. Kirilov izvodi zaključak da je sve u svetu i u čoveku — dobro. Čovek je dosad zato i bio nesrećan i kukavan. jer u sadašnjem fizičkom obliku. zato što svi strahuju da objave svoju slobodnu volju. Za Ivana — sve je dozvoljeno.

Ni svirepijeg uma. U beskrajnoj zlobi. ako se tako može reći. On ne brodi kajanjem. Tajna zla kao da se ovaplotila u Stavroginu. ni za kakav strah. podjednako slatke. potpuno svestan do kraja. čak ni Ničeov nadčovek. a nikako ne tako kao da je izgubio glavu. niko mu nije sličan. on gordo i hladno potire sve. i živi kao bog.STAVROGIN Stavrogin je. čak i davanja života za čovečanstvo. on ne pada u razočarenje. U njemu je utrnulo osećanje za razliku između zla i dobra. lični. ta to je slatki miomir raja prema satanski umetničkom zlu Stavroginovom. on je uvek umeo potpuno sobom da vlada. a dobro — lepo. On ne zna zašto je zlo — rđavo. mirna. ubio bi ga s potpunom prisebnošću. Stavrogin je ledeno i jezivo Nicht-Sagung ovome svetu. Između njega. Stavrogin je >>gord kao bog<<. Sve je tuđe Stavroginu. Na duelu on ume hladno da otstoji ispred protivnikova metka. nego bi ga smesta. ubio: naime. nego smelo strmoglavce leti dole. kao pupoljak. on ne bi uvredioca ni pozvao na duel. I duh i telo su mu zaleđeni u nekom strahovitom užasu. Za njega nema zakona. Kao oličenje krajnjeg ateizma i amoralizma. Obe krajnosti su mu podjednako lepe. Ni pri najgnusnijem zločinu on ne može da izgubi zdrav razum. On ne zna za razliku u lepoti između kakve sladostrasne zverske podlosti i ma kakvog velikog podviga. On je >>čikanje zdravog smisla — vizov zdravom smislu<<. takav kakav je. On ne može da se saživi sa ovakvim svetom. Izgleda da on nikada nije znao za slepe nastupe gneva u kojima se ne da ništa misliti. i sveta ne postoji ni jedan nerv ljubavi. Nema sunca optimizma koje može rastopiti taj led. dubini i veštini zla. iz njega se jedino odricanje emanira. odmah. Svaka mu je misao. On diše i odiše njome. koja ga pokadkad obuzme. i on je tuđ svemu. Sam bog zla mogao bi se u njega učiti raznobraznosti. Da ga neko udari po obrazu. i svako osećanje. a sam da gađa i da ubija skoro divlje spokojno. najjezovitija ličnost u svetskoj literaturi. razumna. Po drskosti misli i ciničnosti postupaka. njegovo biće ne može da ushiti i zanese nikakva ljudska strast. smrznutog od životnog užasa. izgleda mi. Nešto beskrajno kobno i tamno ne da mu da između sebe i vaseljene ustanovi misaonu ili osećajnu vezu. Za njega ne znači ništa da žrtvuje tuđ život ili svoj. I najgore stvari on čini sa planom. on je nov tip čoveka. i. Stavrogin je ateist i čudotvorac u zlu. On ne zna ni za kakve prepone. niti ga išta može da baci u očajanje. U njemu su sram i besmisao došli do genijalnosti. dakle najodvratnija i najstrašnija zloća . Nikakav bol i ničija patnja ne mogu da uzbude Stavrogina. Bodlerovo >>cveće zla<<. On se odlikuje neobičnom sposobnošću za zlo. ni ledenijeg srca. sposobnošću koja ide do genijalnosti. pun smrdljivog gnoja. Zloća je njegova hladna. obični. Za njega ne postoji iznenađenje. Najekstremniji ispadi ateizma i amoralizma njemu su svoji.

Šatov i o sebi govori kao o Stavroginovom sazdanju. . on je ipak inspirator i ideolog svih besova. Zar nihilisti lepotu ne vole? Oni samo idole ne vole. ali o njemu govore svi. Ja sam nihilist. Ja volim lepotu. U samoj stvari. sjajne oči nekako vrlo spokojne i vedre. do ludila. a u isti mah sve to nekako odbija. vi ste lepota od čoveka! — uzvikuje gotovo u zanosu Petar Verhovenski. Ponekad se njegov demon ironije projavi tako naglo. pogledajte ga sada. I. Vi ste utvrđivali u njemu laž i klevetu. prosto liči na mrtvu voštanu figuru. ali se svoje nagote nisam pobojao. jer sam Stavroginu govorio. . uzvikuje on. i svoj i tuđ. u to isto vreme. . a njegov razum doveli ste do manitosti. . kad ste u mene osuđivali veru u Boga i otaxbinu. zanosan je! Za vas ništa nije: žrtvovati život. ali može biti i umno poremećen. On je kao neki ovaploćeni demon ironije koji sav svet tretira na nečuveno ironičan način. . Vi ste veliki aristokrat. toga manijaka. to je vaše delo. trovali srce toga nesrećnika. ali volim lepotu. ja sam vas proučio! . Idite. tako odvratno. Stavrogin je bezgranično gord. da se od užasa sledi sve u čoveku. lukava zmija. i od njega sam doznao da ste vi. obrve malo skupljene i natuštene. Iako neobjašnjivo ćutljiv. možda u iste dane. njegove ideje se kao zarazni mikrobi uvlače u duše njegovih poznanika i tamo izazivaju čudna i neobična vrenja i oboljenja. i to je dobro. usne od korala — reklo bi se lepota kao upisana. ovako govori Stavroginu: Ja sam u Americi tri meseca spavao na slami pored jednog . Kosa mu je mnogo crna. Lice njegovo potseća na masku. a ja volim idola! Vi ste moj idol! Vi nikoga ne vređate. Ali. nemilosrdno iskren. ali sasvim hladno i nepomično. Niko vam ne sme prići da vas potapka po ramenu. Kad aristokrat silazi u demokratiju. a svi vas se ipak boje. on ili ne govori ili vrlo malo govori. a svi vas mrze. zašto sam ja osuđen da večito verujem u vas? Da li bih mogao s drugim ovako govoriti? Ja imam čednosti. On sobom nosi atmosferu koja je prepuna nekog mističkog i užasnog eksploziva. e. . zubi kao od bisera. boja lica vrlo bela i nežna. Nisam se pobojao da veliku misao svojim dodirom iskarikiram. — znate li da ste divni! Lepotan! A najlepše je što vi pokatkad kao da ne znate za to! O. jer me je Stavrogin slušao. vi na svakoga podjednako gledate. u ono vreme. Kirilova . zar neću ljubiti tragove nogu vaših? Ja vas ne mogu iz svog srca istrgnuti. Stavrogine. Nikolaje Stavrogine! Stavrogine. . tako cinički.što može biti. . jer nisu u stanju da izraze njegovu zagonetnu ličnost. rumenilo suviše živahno i čisto. kad vi odete. Neki Stavroginovi poznanici uspeli su da donekle definišu njegovu ličnost kada su ga nazvali >>mudra zmija<<. On je vrlo pametan. Vi ste upravo takvi kakvi treba da ste. Lice njegovo je bledo i sumorno. On živi kroz njih životom pravog čovekoboga. On kao da se s najvećim prezrenjem odnosi prema svima ljudima rečima i izrazima. Stavroginovi prijatelji drugo i ne rade nego do krajnjih granica razvijaju njegove ideje. nesrećnika. . nekada učenik Stavroginov. Pokajani ateist Šatov. naročito ono što se zove um i razum.

. Ti tamni ponori . Vi ste vođ. Tamo.Carevića Ivana. zaplakaće zemlja za starim bogovima . treba koščice malo prignječiti. Velike sposobnosti svakad su zauzimale vlast i bile despoti. vi ste meni potrebni. Želja za obrazovanjem već je aristokratska želja. . I bez nauke imaće materijala za hiljadu godina. gadnog. ja sam muva. Svi su robovi.Meni. Koperniku se oči sagorevaju. plašljivu. razvrata nečuvenog. i svakad su više kvarile nego što su koristile. I mi ćemo baš tada izvesti . stvorio je novi plan sveta i Verhovenski saopštava Stavroginu da njegovo ostvarenje zavisi jedino od njega. . Bez vas. Kolumbo bez Amerike. samoživu gadost — to nama treba! . vi ste sunce. njih proganjaju ili kažnjavaju. dosta je nauke. čovekova tama se tajanstveno preliva u neku metafizičku tamu koja ima sve odlike apsolutnog i beskonačnog. svakoga genija ćemo ugasiti još od ranoga detinjstva. Malo porodice ili ljubavi — već je želja za svojinom. zašto. čiju razuzdanu maštu pustoši zloduh nasilnog preobražaja sveta. Zapaljen idejom o preobražaju sveta. ideja u staklencetu. nauke i dara. a ja vaš crvić . Mi ćemo pustiti požare. . i mora da potkazuje. . a svi svakome. .Koga? . . u tim nedoglednim dubinama. a u stadu mora biti jednakosti. . Svako pripada svima. meni je baš takav čovek potreban kakav ste vi. zašto je ta ideja tako čarobna! Ali treba.Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja razvrata. spušta se nivo obrazovanosti. . .Koga-a? . spletke. . ja sam za Šigaljeva! Obrazovanje nije potrebno. vas! Ima u čoveku neke dubinske tame i praiskonskog mraka. potkazivanje. . svaki član društva motri drugoga. i u ropstvu jednaki. Pustićemo legende. bez vas sam ja nula. daćemo maha nečuvenom razvratu. U tu tamu i u taj mrak Dostojevski je zašao dublje no iko od ljudi. I počeće pometnja! Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije zapamtio! . . Koga? . I otkrio tamo neke jezive sile koje čovekov duh neosetno pretvara u zloduh i čovekovo biće potapaju u nebiće. Verhovenski izjavljuje Stavroginu da je on ličnost od koje zavisi ostvarenje njihovog plana za reorganizaciju sveta. . Velike sposobnosti ne mogu ne biti despoti. neophodno je neophodno — to je otsada deviza zemaljske lepote . Sve ćemo svesti na isti imenitelj — potpuna jednakost! Samo. Ja ne znam ni za kog drugog osim za vas. Vi. Slušajte! — uzvikuje Verhovenski. Slušajte Stavrogine. . . . Mi ćemo ubiti želju: pustićemo pijanstvo. . . Ciceronu se otseca jezik. uzvikuje Verhovenski. papa će biti na zapadu. surovu. Zamagliće se Rusija. kod nas bićete vi! Po planu Šigaljeva. Stavrogina. Jedan reformator.Carevića Ivana. . Na prvom mestu. a kod nas. Šekspir se kamenuje — eto to je Šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode ni jednakosti. ali valja se pripremiti za poslušnost! U svetu nedostaje samo jedno: poslušnost. Glavna je jednakost. kada se čovek pretvara u gnusnu. . Mi ćemo proglasiti rušenje . — i eto Šigaljevštine. Šigaljev. vas.

Kao završno rešenje pitanja oni predlažu: podelu čovečanstva na dva nejednaka dela. kao ime specifične vrste bića. Volja se priviđa kao neki neodgovorni lončar koji po svome slobodnom nahođenju mesi i uobličava ovo crno blato što se zove svet. i: volja je čovek. Oni su u tome verni svome praroditelju — podzemnom antiheroju: izgrađuju sebe na slobodnoj volji kao temelju. oni joj prinose na žrtvu sve i sva. nego pravi i zdravi smisao. neumorno pronalaze sredstva pomoću kojih će ostvariti svoj plan na našoj planeti. nove reči. to je Raskoljnikovljeva vrhovna i rukovodna aksioma. od čega zavisi? Smelo. Jer je ogradio sebe baucima i bajkama. >>Sve je u rukama čoveka<<. za njih >>nije više ludilo. moglo bi se s podjednakim pravom reći i: čovek je volja. zakonima i dužnostima. novog dela. Ako to nije. mogla adekvatno zameniti kojom drugom reči. religioznih. U tom smislu. Smelo kao bogovi oni prekoračuju sve granice i preskaču sve prepone. jer bi ovo poslednje značilo potpunu negaciju čoveka kao slobodnog bića. čovek se plaši svakog novog koraka. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih delova. duboko i široko je Raskoljnikov ušao u rešavanje postavljenog problema. Svaki tvorac čovekoboga jeste čovek kao volja. . Oni se svim silama trude da pomoću nje postignu vrhunac razvića ličnosti. i pretvoriti se u neku vrstu stada koje mora živeti i raditi u neograničenoj poslušnosti. Zato bezobzirno stresaju sa sebe sve okove moralnih. To je: slobodna volja. On je pravi i prvi odgovor na pitanje podzemnog antiheroja: šta je volja. ako ima merila. njima nije potrebna ničija dozvola i sankcija. On je prvi ozbiljno i mučenički pokušao da problem reši lično i eksperimentalno. Uhvaćen u svoje vlastite mreže. ti ljubomorni ideolozi čovekoboštva. volja je najviša vrednost. Ona znači: čovek je u ovom svetu svoj jedini i apsolutni gospodar. oni polaze od bezgranične slobode a završavaju neograničenim despotizmom. A ovi moraju izgubiti ličnost. kulturnih shvatanja i tradicija. Ako ima vrednosti. onda bi ta reč bila: volja. gotovo dužnost.i jesu laboratorije u kojoj zlodusi. sub specie voluntaris. RASKOljNIKOV Raskoljnikov je — čovek kao volja. u krajnjem slučaju — plemeniti protest<<. neograničena i nezamenljiva. sam je kriv. volja je najveće merilo. Ako bi se reč čovek. sinonim ličnosti. Za sve i sva oni su sebi i najviša vrednost i vrhovno merilo. ne >>svet kao volja<<. Sam zločin. Za sve tvorce čovekoboga postoji samo jedna vrhovna stvaralačka sila. Upotrebljavajući sva sredstva. Očarani njome kao jedinim božanstvom. Svako biće i svaka stvar se imaju posmatrati sa gledišta volje. Za njih je slobodna volja sinonim čoveka. svemoćna. Radi ostvarenja svoga plana o preuređenju sveta. Osnovno pravilo njihove celokupne delatnosti jeste: sve je dozvoljeno kada je u pitanju ostvarenje cilja.

Napoleonima itd. i — na ljude u pravom smislu reči. to jest. može dati sebi dozvolu da prekorači preko krvi. i tu savršeno nema ničega što bi ih ponižavalo. zato što su oni neobični. posredstvom nekakvog ukrštanja rodova i rasa. prekorači makar i preko mrtvog tela. počinjući od najstarijih. da i svi drugi. po prirodi svojoj. razume se. Druga klasa — tu svi gaze zakon. mogla što pomoći. Jednom rečju. Sve ljude Raskoljnikov deli na >>obične<< i na >>neobične<<. Genijalni dijalektičar Raskoljnikov smelo razvija svoju glavnu misao. ili su naklonjeni tome. neobični ljudi. to su ljudi po prirodi svojoj konzervativni. Zakon je taj. tim samim su narušavali stvari. naravno. pristojni. da se. makar iz hiljade jednog koliko-toliko samostalnog čoveka. Oni se. nekim sve do danas tajanstvenim procesom. Sa još širom samostalnošću rađa . I to time što. A neobični imaju prava činiti svakojake zločine i na sve moguće načine gaziti zakon. Oni su i dužni biti poslušni. Muhamedima. stoga što su oni obični. oni većinom zahtevaju. razume se. ali ja verujem da on postoji. zbog svoje ideje. po prirodnom zakonu. pa nastavljajući Likurzima. nego i takvi ljudi koji makar najmanje izlaze iz opšteg koloseka — to jest takvi koji su tektek u stanju kazati šta bilo novo. jer im je to poziv. govoreći uopšte. . nisu zadržavali ni pred krvlju. da su većinom ti dobrotvori i ustanovljači čovečanstva bili naročito strašni krvoloci. materijal. prema sposobnostima. sam u sebi. usled nekog naprezanja. dele uopšte na dve klase: na nižu (na obične). Ali ako je takvom jednom potrebno da. Raskoljnikov izjavljuje: Ja samo u svoju glavnu misao verujem. ja izvodim zaključak. Ogromne mase ljudi. takvi ljudi su obični ljudi. Solonima. naposletku. ako im je krv. Samo je jedno jasno: poredak rađanja ljudi — svih tih klasa i podrazdela. to jest. Zločini tih ljudi su naravno relativni i mnogo različni. u veoma raznolikim izjavama.Takav čovek je običan čovek. materijal. on. ljudi sa novom mišlju. takvih ljudi se rađa neobično malo. — naravno. biti zločinci. Obični ljudi mora da žive u pokornosti. čak i takvih koji su tek-tek sposobni da kažu šta bilo novo. nekiput sasvim nevina i junački prolivena za stari zakon. po čistoj savesti. preko krvi. koji je društvo kao svetinju poštovalo i od otaca nasleđivalo. to jest na takve koji imaju dar ili talent da kažu u svojoj sredini novu reč. sada nepoznat. — mora da je veoma pouzdano i tačno određen kakvim bilo prirodnim zakonom.. no . . — da svi oni neizostavno moraju. A ona se sastoji u tome. više ili manje. tako reći. ima beskonačno mnogo podrazreda. žive u poslušnosti i vole biti poslušni. na materijal koji služi jedino za zametak i rađanje sebi sličnih. da se ljudi. Ali osim njih postoje novi ljudi. samo zato postoji na svetu. Tu. i da docnije može postati poznat. veli Raskoljnikov. obaranje onoga što već postoji. Značajno je. u ime nečega boljega. ne samo veliki. i da rodi najzad na svet. Svi zakonodavci i ustanovljači čovečanstva. Što se tiče deobe ljudi na obične i na neobične. ali osobene crte obeju klasa su dosta oštre: prva klasa. i nemaju prava prekoračivati zakon. čudnovato malo. to su rušioci. dajući nove zakone. — napregne. svi su oni do jednog bili zločinci.

i sile!<< Ko je jak i silan umom i duhom. Do ovog principa Raskoljnikov dolazi sam. već bio . tvrdi Raskoljnikov. a veliki geniji. i volje. Do ovog zaključka on je došao pošto je svu analizu. Ležeći u mraku. . treba ih na svaki način ukloniti. dalje sa avetima! . možda tek pošto mnogo hiljada miliona ljudi prožive svoj vek i nestane ih sa zemlje. sila je potrebna. tako će uvek biti! Vlast se daje samo onome. uzvikuje Raskoljnikov. u smislu moralnog pitanja. on rešava svoj mučni problem. >>Dalje sa priviđenjima. Raskoljnikov izvlači neizbežan logički zaključak da. Ali strašna originalnost Raskoljnikova sastoji se u tome. Po njemu. neodoljivu želju: da postane neobičan čovek. Sav pod neodoljivim uticajem osnovnog načela svoga bića: >>sve je u rukama čoveka<<. taj je zakonodavac. Sad — carstvo razuma i svetlosti! I . a ko se najviše usudi. taj je od sviju većma u pravu! Tako je dojako bilo. i sve svoje biće stavlja u sudbinsku zavisnost od osnovne aksiome svoje filosofije života: >>sve je u rukama čoveka<<. ponesen dražima svoje sopstvene dijalektike. On do poslednjih sitnica analizira sebe. ako neko želi da pomoću toga postane neobičan čovek. Svojom suptilnom dijalektikom on uspeva da taj opijum razlije po celom svom biću. Za Raskoljnikova ima nečeg opijumskog u ovoj aksiomi. Idejni naslednik Raskoljnikova. dalje sa izmišljenim strahom. a što je glavno: vlast! Nad svim slabim drhtećim stvorenjima i nad čitavim ovim mravinjakom: to je cilj!<< Da bi ostvario ovaj cilj. taj je gospodar! Ko se mnogo usudi. Genijalni ljudi iz miliona.se. da li može pogaziti sve zakone i preskočiti sve moralne prepone. u mislima prelazi sav put svoje glavne ideje od njenog začeća do rascvata. za neobičnog čoveka: >>sve je uslovno. taj je u pravu. Svaka Raskoljnikovljeva misao pretvara se neprimetno u želju. ko najviše sme. Ko najviše može pljunuti. a silu treba dobijati opet silom<<. Neobičnom čoveku >>sve se dozvoljava — vsjo razrješaetsja<<. . koji obuhvata svu njegovu ličnost. >>nije zločin<<. bez sile ništa nećeš izvojevati. kliče Raskoljnikov. ko mnogo sme. ubiti jednu babu. jedno: treba samo smeti! >>Uzeti slobodu i vlast. ko se usudi da se sagne pa je uzme. uporno se prepire sam sa sobom. Ako tome stoje smetnje na putu. Raskoljnikov mobiliše sve svoje sile. zavodničku. Zato on uporno odriče svaku apsolutnu vrednost i odlučno relativizira sve. ili ne. Ivan Karamazov genijalno razrađuje ovaj Raskoljnikovljev etički princip i pretvara ga u kategorički imperativ koji glasi: >>sve je dozvoljeno<<. da li je on obično drhteće bojažljivo stvorenje ili ima pravo da vlast ima. da postane Napoleon. što on >>po čistoj savesti<< dozvoljava prolivanje krvi. završioci čovečanstva. . iz deset hiljada jedan. . sve je relativno<<. Tu je potrebno samo jedno. možda. On se kao pauk zavlači u ugao i natenane ispreda svoju filosofiju i etiku. A za to: >>Sila. sve sa ciljem da dozna: da li je i on vaška kao što su ostali ljudi ili je čovek koji vlast ima. a sve misli skupa spajaju se u jednu ogromnu. A sa još širom — iz sto hiljada jedan.

jer iza sebe imaju bezbroj značenja. Ali. Dok s jedne strane svojom kazuističkom argumentacijom on uporno uverava sebe da ubistvo babe nije zločin nego prirodan postupak neobičnog čoveka. Stoga je svaka njegova misao: legion-misao. skroz neobično. mrvicama. najmučnije osećanje od svih osećanja što ih je dosad životom preživeo. Raskoljnikov kao da je udarcima sekire razmrskao svoju dušu a ne babu: sve je u njemu počelo da se trese. svoja osećanja. To novo. um mu je pomračen. katastrofalno osećanje bolom svojim rastavlja kost od kosti. Ni u jednoj misli. razdvaja dušu od tela.dovršio: njegova se kazuistika. ni u jednom osećanju. dezintegriran. njegova je ličnost izgubila svoj centar. otkida nerv od nerva. rasut. šta da radim!<< >>Bože moj. novo. . da je poludeo. Ubijajući babu. ni sebe zaštititi. on u užasu bunca: >>Gospode! Da li ja ovo silazim s uma?<< Mučna. kao da se celo njegovo biće pretvorilo u živi pesak koji mira nema niti za mir zna. šta je ovo meni? Očigledno. njegovo ja u legion ja. i da u ovaj mah nije kadar ni razmisliti. beše izoštrila kao brijač. svako njegovo osećanje: legion-osećanje. To nešto. da bude svoj i vlada sobom. svaka njegova reč: legion-reč. misao. On svim silama opominje sebe. u svom osnovnom samoosećanju on se stvarno pokajao. iznenadno. A istina je u ovome: on se delimično pokajao. udaljuje misao od misli. mene razum ostavlja<<. rasipa. a delimično nije. dotle s druge strane nešto praosnovno u njegovom biću silno protestvuje protiv takve argumentacije i ruši mu temelje duše. veština dokazivanja. drobi. ali racionalno i logički to nije učinio. U celom biću svom on oseća strašan nered. . I Raskoljnikov ubija babu. to praosnovno razraslo se brzo u svima . sve su mu misli u nekim otpacima. u kome sav Raskoljnikov gori ali ne sagoreva. Jednom rečju: Raskoljnikov je postao legion. I. ni u jednoj reči on nije prisutan sav bez ostatka. Sav kao u bunilu. on ne može da sabere svoje misli. da li se Raskoljnikov zaista pokajao ili nije. umesto da postane neobičan čovek. Još nikad do ovog trenutka nije imao takvo čudno i strašno osećanje. Raspadanje Raskoljnikovljeve ličnosti vrši se postepeno. njegov duh u legion duhova. nego je svim bićem razbijen. Stoga u očajanju vapije: >>Gospode. Na dnu svoga bića. To je razlog što su kritičari u velikoj nedoumici. mračna misao narastala je u njemu. niti da sabere sebe oko ma čega. krajičcima. i on sam u sebi već nije nalazio svesnih razloga protiv donesene odluke. da se pribere i ohrabri. S njim se dešava nešto njemu sasvim nepoznato. . Sve se u njemu osipa i rasipa u neke atomske sitne deliće. da se ispuni titanskom silom i venča vlašću velikih genija. to je bilo više osećanje nego svesnost. Ova razdvojenost ličnosti je centar Raskoljnikovljeve tragedije. . raspada. U Raskoljnikova se to osećanje postepeno pretvara u požar. njemu nedostaje snaga za integralnu misao. i on ne može ni na čemu da se koncentriše. njegova duša je razbijena u legion dušica. to je bilo neposredno osećanje. Moć mišljenja mu je oslabljena i razdrobljena. ali nezaustavljivo. što je najmučnije. nego pojam.

nepobitnu i neuklonljivu psihološku silu. Ivan. ispoveda svoj greh. On se Sonji ispoveda: >>Zar sam ja babu ubio? Ja sam sebe ubio. Ranjena i izmučena zločinom. Ali i to nije sve. po svima zaključcima normalnog ljudskog mišljenja. On. Raskoljnikov je ubistvom babe ubio sebe. nije mogao da izdrži buntovne antinomije svoga evklidovskog uma. I to osećanje i ta sila svedočili su Raskoljnikovu nepobitno i jasno: ubistvo je zločin. Stavrogin. i time uništio princip svoga života. sveobuhvatno i dominantno osećanje. Raskoljnikovljeva duša nije mogla da izdrži ognjene muke svoga greha. samoubistvo nije ništa drugo do besmislena dezintegracija čovečje ličnosti. ubio je sebe da bi eksperimentalno i očigledno pokazao i dokazao: da je slobodna volja najpotpunija manifestacija čovečje ličnosti. ja sam princip ubio<<. On izjavljuje: >>Ja nisam čoveka ubio. nošen nekom neodoljivom unutrašnjom silom. i on je poludeo. nagovaralo i vuklo Raskoljnikova da ispovedi svoj greh. on odlazi sudiji. u jednu živu. Ne samo to. svoj zločin. priznaje svoj zločin. razorio mnoga srca. obesio se. jer ljudska priroda ne može da izdrži zločin i podnese greh kao nešto prirodno i logično. a ja sam . nego je ona kao rukovodni princip života i mišljenja — ubijena. podzemnog antiheroja. prvi čovekobog. Zavodničkim čarima svoje originalne dijalektike on je ubio mnoge duše. I to ubijena od samog Raskoljnikova. pomračio mnoge umove. veli Smerđakov Ivanu. a ne staricu! Prosto sam uzeo i sebe na veki ucmekao!<< U Raskoljnikovu je doživeo potpun poraz i sasvim bankrotirao >>čovek kao volja<<. Poludeo je kada je otkrio da je Smerđakov ubio njegovog oca Fjodora Karamazova. vi ste glavni ubica. Pokazalo se očigledno da u čoveku i u svetu oko čoveka postoji nešto nesravnjeno jače od ljudske volje. po kome je slobodna volja prima causa i temelj čovečje ličnosti. Iz celokupne Raskoljnikovljeve drame nameće se kao dominantna stvarnost ova činjenica: osnovna aksioma Raskoljnikovljeve filosofije života: >>sve je u rukama čoveka<< — potpuno je krahirala i bankrotirala. potresla je do dna njegov duhovni svet. I zaista. Ali. ubistvo je neprirodan postupak.dimenzijama i uobličilo u jedno određeno. Ono što je bogočežnjivo i božansko u njoj potsticalo je. potstaknut i ohrabren njegovim načelom. i — poludeo je. Strašna stvarnost koja je nastala kada je primenjeno u životu rukovodno načelo njegove filosofije i etike: >>sve je dozvoljeno<<. ubistvo je greh za koji se čovek mora pokajati. i tako pretrpeti potpun raspad svoje ličnosti. samo na način koji dolikuje njemu. >>Vi ste ga ubili. Raskoljnikov je sam ubio svoj princip i princip svog duhovnog preteče. oličena tajna bezakonja i posuvraćene slobodne volje. a samoubistvo najviši stupanj čovečje slobodne volje. Niti ih opravdati kao neophodnost čovekova života u ovakvom svetu. Kirilov je učinio to isto. Ali je svojim samoubistvom pokazao da ko druge duše ubija mora najzad ubiti svoju sopstvenu dušu. genijalni tvorac i čudesni apologet čovekoboga.

da bi mogli uprostiti i jezivu zagonetnost sveta. Misao čovekovu poražava vazda nova činjenica: granica života je u nemanju nikakvih granica. Ali ta tragika neosetno prelazi u neizdržljivu komiku. To kao da se neko potsmeva čoveku i ismeva sve njegove napore i pothvate. A duše njihove jedna do druge. iole probuđeno saznanje i uznemireno srce oseća kako se nad čovekom i dalje prolama grmljavina nebeskih tajni. kako ga i dalje šibaju munje kosmičkih zagonetki. i neće. Čovek ne može. Svet i čovek su na taj način uprošćeni do nepodnošljive komike. Vi ste govorili: sve je dozvoljeno . još jednu strašnu zagonetku: svoju tajnu i svoju zagonetku. kako i dalje nema gromobrana koji bi ga zaštitio od njih. Ako ni u čemu drugom. Bezočno uvređeni i odvratno poniženi svirepom zagonetnošću sveta. Ali je strašno. . Svi se pothvati njihovi završavaju krahom i porazom.samo vaš pomoćnik bio. Prema samim tim vašim rečima to je bilo učinjeno na najprirodniji način<<. Da bi mogao podneti uvredljivu tragiku sveta. oni nisu uspeli u tome. Ako ništa drugo. a granica — bezgraničnost. Ali. A odasvud odjekuje ironični kikot i razleže se sarkastični potsmeh. naučnim. čovek treba da bude prerađen iz složenog u prosto biće. I to je nešto. Štaviše. . život uvek izobiluje u zagonetkama i iznenađenjima. kao leš do leša i mrtvac do mrtvaca. U nervoznoj nadmetljivosti i svet i čovek suženi su toliko. da bez protesta i bunta podnese taj potsmeh. Možda nam niko nikada ne bi mogao objasniti ovu njihovu tajnu i odgonetnuti ovu njihovu . Ali nigde ne nalazi pokoja svom uznemirenom srcu i pometenom umu. Umoran od tragike. verni sluga Ličard. Tvorci čovekoboga su pokušali da uproste i suze čoveka. neka kažu neutešni. i po vašoj sam reči tu stvar izvršio . on odgovara na njega bar — škrgutom zuba. evropski čovek je pokušavao da zagonetnost sveta i čoveka suzi do izvesne snošljive mere. zar ne? Da li je to stvarna uteha. Gde li je punoća njihova bića i svemoć njihovog čovekoboga? Tamo — u potpunoj dezintegraciji njihovih ličnosti i u jezivom paklu njihovih savesti. kada bedni čovek pokuša da bezbroj beskrajnih zagonetki sveta svede na nekoliko sitnih problema i u njihovom rešenju vidi rešenje celokupnog problema života. . uprkos svima naporima. . mnogi ljudi protestuju na razne načine. Da bi se koliko-toliko osvetio. njihove misli završavaju ili time što se izgube u prašumi svirepih protivrečnosti ili time što izumiru u pustinji očajnih nemoći. da su od nekih svedeni na ciglo >>sedam zagonetki<<. ako je njihov protest — protest gluvonemih. TAJNA ATEISTIČKE FILOSOFIJE I ANARHISTIČKE ETIKE Ne postoji mera kojom se tragika čovekova može izmeriti u ovom svetu. iz širokog u usko. čovek pribegava raznovrsnim bajkama: religioznim. Potresna je sudbina svih ideologa i tvoraca čovekoboga. iz dubokog u plitko. dosadašnjoj zagonetnosti sveta i čoveka oni su dodali još jednu veliku tajnu. filosofskim. No i pored svega toga. kraj života je — beskrajnost.

i Smerđakov. i on.zagonetku. ne oseća telo na sebi. gubi od svoje fizičke sirovosti i surovosti i postaje neka vrsta duhovnog tela. i nasumice krenulo nekud. telo njegovo. Ko otkrije tajnu Ivanove ličnosti. i stvaranju čovekoboga. izazvao je poražavajuću anarhiju i u Ivanovom srcu. Iako neobično individualan i zavidno samostalan. u Ivanu se desio strašan unutrašnji zemljotres. dovodi njegov evklidovski um do košmarnog bunila. U pomenutom poglavlju Dostojevski nam proročki vidovito otkriva i pokazuje koliko je Ivan bio samosvojan i samostalan pri izgrađivanju svoje filosofije i etike: neprimanju sveta i Hrista. Ivanova filosofija sveta i čoveka je i njihova filosofija. Sve se u njemu razbudilo i uzbudilo. do halucinacije. do strašnog unutrašnjeg požara u kome sagoreva sva njegova ateistička filosofija i anarhistička etika. pokuljala su neka neslućena nova osećanja i poplavila njegov razbijeni. nekim novim putevima. Tu nam Dostojevski otvara najskriveniju odaju Ivanove duše. kada pretrne um i premre srce. U strašnim časovima života. i u Ivanovoj volji. koji ko zna kuda vode i odvode. u kojoj su idejno zastupljeni i podzemni antiheroj. kao i kod Raskoljnikova posle ubistva starice. u poglavlju koje nosi naslov: Đavo. svu njegovu ličnost. I on nikako ne može da uguši u sebi anarhični bunt protiv sebe. kao nekad Raskoljnikov. Košmar Ivana Karamazova. i Kirilov. svojim bićem. samo razrađena do genijalnog savršenstva. i u Ivanovom umu. prenesen iz oblasti ideja u oblast zemaljskih realnosti i ostvaren u krugu ljudskog života. sve njegove misli. primenio u životu njegov kategorički imperativ. i Raskoljnikov. i kategoričkim imperativom anarhizma: sve je dozvoljeno. Tada na neki neobjašnjiv način sav čovek postaje duhovniji. da to nije učinio vidoviti Dostojevski u romanu Braća Karamazovi. odlazi da izda i preda sebe. oduševljen njegovom filosofijom. pa i ono što je najveštastvenije u njemu. i da pred sudom izjavi kako je on stvarno ubio Fjodora Karamazova. nemoćni um. Do ubistva Fjodora Karamazova Ivan je manje-više teorijski i apstraktno živeo trostrukom dogmom ateizma: nema Boga. Tajna njihove misli je u Ivanovoj misli. nikako ne može da ovlada svojim srcem. Osnovni princip anarhizma. Ali kada je Smerđakov. Iz nesaglednih i za evklidovski um nedosežnih dubina Ivanove duše. svojim umom. nema đavola. nema besmrtnosti. Ukaljana svetost ličnosti i povređena neprikosnovenost njenih moralnih osnova protestuje i usplahiruje celokupno Ivanovo biće. čovek skoro i ne oseća fizičke granice svoje ličnosti. svojom voljom. istovremeno otkriva i tajnu njihove ličnosti. koji je ispreturao sav njegov duhovni svet i razbudio na novu javu i novu stvarnost sva njegova osećanja. Ivan u isto vreme pretstavlja svojevrsnu kolektivnu ličnost. i Stavrogin. U takvim časovima čovek je najsposobniji da dođe u dodir sa onim što . i Ipolit. sve je kod njega u nekom divljem pokretu i derilijumu. kroz ruševine i pukotine njegovog razorenog unutrašnjeg sveta. u kojoj se skriva glavna stvaralačka sila čovekoboga.

želja. koja ne dopušta da išta nadzemaljsko. U tim časovima čovek eksperimentalno saznaje da je njegovo biće šire no što um njegov zna i dublje no što srce njegovo sluti. Na neobjašnjiv. nadvremenska i natprostorna sila. ogorčeno protestuje svim bićem svojim protiv ove košmarne ličnosti. on se toliko saovapolćuje Ivanovom duhu. natprirodno i beskonačno.je duhovno u svetu oko njega i u svetovima iznad njega. ali očigledan. iz fizičkog u metafizičko. daje definitivne oblike Ivanovom haotičnom psihičkom stanju. sarađuje na njegovim idejama. zilotski poklonik evklidovskog uma ljudskog. udvaja Ivanovo saznanje. nadčovečansko uđe u carstvo ljudskih evklidovskih ideja i stvarnosti. da dovršava misli koje Ivan počinje. od jedva primetne tačke ona se razrasta u nešto veće i stvarnije. jer je svega sebe ogradio i obzidao zakonima zemaljske ljudske logike. i u kolikoj meri. Ivan oseća prisustvo te neželjene sile. Ali njegov tajanstveni košmarni posetilac ne obraća pažnju na njegove želje. U najstrašnijem času svoga života Ivan je saznao na najubedljiviji način da je u stvaranju njegove filosofije i etike učestvovala nadčovečanska. planova. Drugo mu ništa i ne ostaje. Kada se već dovoljno objektivirala. Štaviše. Jezivost tajne čovekovog bića baš i dolazi otuda što ljudi ne znaju ko sve i šta sve. oblači u reči Ivanove probleske misli. bez ikakvih prozora koji bi gledali u nekakve večnosti i njihove beskonačnosti. on hoće da njegov svet bude hermetički zatvoren odasvud. nadvremensko. Na Ivanove oči ta se nevidljiva sila postepeno pretvara u vidljivu. filosofira Ivanovom . ali nepobitno realnu u duhovnom. učestvuje u njihovom životu i sarađuje pri stvaranju i uobličavanju njihovih misli. koja svoju realnost pokazuje na tajanstven pa ipak skoro čulno opipljiv način. On. iz vremenskog u večno. u neko polu-realno biće. koja postaje košmar čim pokuša da uđe u krug ljudskih vremenskoprostornih zbivanja. Ivan ima svoj evklidovski svet. osećanja. da se oslobodi robovanja vremenskom i prostornom i da se kosne večnosti i večnoga. Odlika je te tajanstvene sile da se postepeno objektivira i postupno konkretizira. i da on ima ne samo dodirnih tačaka nego i nesumnjivih veza sa nečim što prevazilazi prostor i vreme. metafizičkom smislu. Ivanova muka nad mukama i užas nad užasima sastoji se naročito u tome što on svim bićem oseća svoje prisno psihičko srodstvo sa ovom košmarnom ličnošću u kojoj se na njegove oči vrši tajanstven prelaz iz ovostranog u onostrano. način on učestvuje u Ivanovom duhovnom životu: misli njegovim mislima. i to polu-realnu u fizičkom. Čak su i Ivanova čula prinuđena da je prime za realnost. u neku polu-realnu ličnost. niti traži od njega dozvolu da u njegov evklidovski svet ubaci štošta onostrano. Ivanu je dosta muka koje mu svojim zagonetkama i tajnama zadaju prostor i vreme. i niko nema prava da mu nameće nekakve vrednosti sa njihovim večnim tajnama i zagonetkama. ona silom svoje neuklonljive konkretnosti primorava izmučenog Ivana da je prizna za objektivnu realnost.

. Opkoljeni užasima. koji to ne zna. uzvišeno. nasiljima. u ovom strašnom svetu i anđeli se od očajanja i po nekoj fatalnoj neophodnosti pretvaraju u đavole. Ona ima četiri osnovna dogmata: 1) neprimanje ovog Božjeg sveta. i živim kako se može. . i to je na trideset stepeni. na koji sam to način mogao ikada biti anđeo. Uspitate li: ko je taj košmarni. Božjeg Logosa. da se tamo mora smrznuti i slediti ne samo sve što se čovek zove već i sve što se duh zove. 2) neprimanje Hrista. kao i ti. trudeći se da budem prijatan. da lizne sekiru. Obično je među ljudima primljeno kao aksioma. veli košmarni posetilac Ivanu. njihovi su se intelekti toliko zbližili i srodili. a onaj zvekan zdere kožu i okrvavi jezik. kad bi. Prvi dogmat svoje filosofije. On pretstavlja ovaj svet kao nešto načinjeno od najgoreg materijala. Obrete li se u ovom svetu neko dobro biće. u toj vodi >>jaže bje nad tverdju<< — takav je mraz. i to mi se najviše dopada. Tako mi Boga. božansko. . Beskrajna prostranstva opkoljavaju zemlju i zjape nepodnošljivom prazninom. posetilac Ivanov. košmar-đavo obrazlaže i brani na virtuozno lukav i logičan način. nepravdama. I još dodaje: sva se tajna Ivanove filosofije i etike sastoji u Ivanovom intelektualnom savezu sa košmar-đavolom. Ja ljude volim iskreno! — o. . >>U tim vasionskim prostranstvima. 3) sve je dozvoljeno i 4) stvaranje čovekoboga. tu je formula. zamisli samo: sto pedeset stepeni ispod nule! Poznata je ona zabava seoskih devojaka: na mrazu od trideset stepeni nude nekom. a kod nas sve nekakve neodređene jednačine. moj život protiče kao nešto stvarno. Jer ja. pa ipak stvarni. kad se na neko vreme među vas doselim. Dostojevski izlaže tu njihovu filosofiju i etiku. Jer je ovaj svet toliko rđav i zao.filosofijom. pa stoga i volim vaš zemaljski realizam. a ono je stopedeset! Ta tu samo prst staviti na sekiru. da u njemu i sam anđeo postaje đavo. jezik se u trenutku smrzne i prilepi za gvožđe. to je bilo tako davno da ne bi bio greh i zaboraviti. anđelsko. Sad se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za uredna i poštena čoveka. nove teorije. . ja ne mogu da zamislim. U jednom od najinteresantnijih dijaloga za koje svet zna. može li se okarakterisati i okategorisati? — Ivan odgovara pravo i prosto: đavo. ono ne može da duže ostane dobro. da su im i filosofija i etika zajednički. ja sam i suviše oklevetan! Ovde. Ako sam nekada i bio. Košmar-đavo je eksponent te filosofije. stradam od fantastičnoga. već se ranije ili kasnije preobraća u rđavo biće. . da sam ja pali anđeo. samo mogla tamo da se desi sekira. u tom etru. to jest kakav mraz! To se ni mrazom ne može nazvati. genijalno brani Ivanovu ateističku filosofiju i anarhističku etiku. neprimanje sveta. . nove ideje. došaptava Ivanu nove misli. Pritom. Svojim nakaznim ustrojstvom ovaj svet izgoni i uništava sve što je dobro. pa bi ga nestalo kao da ga nije ni bilo. A Dostojevski odgovara: košmar-đavo. Tu kod vas je sve ocrtano. u njima je takav mraz. tu je geometrija.

uvek tvrditi da je svet >>herzlich schlecht<<. to je srž svakog demonizma uopšte. košmar-đavo tvrdi da je on od nasilničkog Tvorca određen i predodređen za odricanje. ne primati svet. Ustvari. đavo je prvi kritičar i osnivač kriticizma. da. da ništa ne postaje. da ovakav svet odbaci strasno i bezuslovno. šta bi tamo bilo sa sekirom? Povika Ivan Fjodorović najedared sa nekakvom svirepom i energičnom upornošću. koje ja nikako ne mogu da shvatim. on govori Ivanu: >>Nekakvim tamo praiskonskim.Sekira? . Ja sam duh koji stalno odriče! I to sa pravom. što je učinio da za njega: odricati znači biti. da bi košmar-đavo mogao reći za sebe: Ja odričem.A zar se tamo može desiti sekira? Zapita najedared Ivan Fjodorović rasejano i gadljivo. Glavni poziv i posao đavola u svetu jeste: kritikovati Božju tvorevinu i odricati je. ja sam određen da sve >>odričem<< <<. Sekira — satelit. saputnik zemljin! Nije li to najsatanskija ideja koja se mogla začeti i roditi u našem čovečanskom svetu? Kružeći oko zemlje. Granice zemljine atmosfere čuva sekira koja neumoljivo smrvljuje sve zemljine begunce. mislim. živeti. Štaviše. On bi možda i mogao podneti nasilje koje ovaj svet pretstavlja svojim postojanjem. U zemljinoj atmosferi on je zatvoren kao u čeličnoj lopti. U tome on vešto apologira sebe: on nije ni kriv ni odgovoran za ovakav svet. uvek osećati. a bez >>odeljka za kritiku<< kakav bi to bio časopis što se zove život? Bez kritike bilo bi samo >>osana!<< A za život je malo >>osana<<. da košmarđavo ne nalazi u svome umu nikakve logičke razloge za postojanje ovakvog sveta. postojati. Odricati sve što je stvoreno. iz koje proviruje neka nezemaljska ironija. >>Elem. jer bez odricanja nema kritike. jer ga on nije ni stvorio ni uredio.. . jer sve što postaje Valja da propadne. treba da >>osana<< prolazi kroz oganj sumnje. — to je srž Ivanovog košmara i Faustovog Mefistofela. svet je večna i neoprostiva uvreda za đavola i njegovo samosaznanje.Šta će biti u prostranstvu sa sekirom? Kakva ideja! Ako dospe nekud podalje.Pa. onda će. uvek saznavati. zaći pa leteti oko zemlje. On nalazi u sebi i dovoljno logike i dovoljno osetljivosti. Stoga bi bilo bolje. Svet je tako glupo stvoren i tako odvratno ustrojen. kao saputnik. Tako. Čovek je zemljin zarobljenik. . ni sama ne znajući zašto. Sa setom. . prevremenskim naređenjem. kada bi ono bilo samo neka spoljna. sve što postoji. Ovako kako je stvoren i ustrojen. dakle — postojim. ona bi nemilosrdno sekla i uništavala svako ljudsko biće koje se usudi da uzleti iznad zemljine sfere i vine u carstvo nebeskih ideja i stvarnosti. tada izabraše nesretnika na kojem se kola lome. Ali je njegov najstrašniji užas u tome što je samovoljni Tvorac namerno učinio odricanje svega imanentnim njegovom samosaznanju. On se otimao iz sve snage: da ne poveruje svome bunilu i da ne padne konačno u ludilo. transsubjektivna stvarnost.

opisuje. Kad bi na zemlji bilo sve blagorazumno. i zalazi u onaj svet. Ne. a sad uzele maha sve neke moralne muke. beskonačni. to ti iz prijateljstva odajem. — to je osnovna postavka đavolove filosofije sveta. vidi. naročito mnogo stradanja. jer bez tebe ništa neće biti. — kako mi je. jer kakvih oni mogu imati griža savesti. i po svom socijalnom položaju. O toj večnoj temi. >>griže savesti<<. kao o nečem što je za njega očigledno. i tome slične besmislice. koji još imaju savest i čast. služim. primoran sam ostati pri pakostima. zato i čezne za samouništenjem. kada bi postojalo samo u granicama ovog našeg trodimenzionalnog sveta. ti moraš živeti. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih događaja. što ono prelazi granice ovog vidljivog sveta. čini >>po zapovesti<<. Zato stradaju sad ljudi ispravni. večiti. imamo i mi.nateraše ga da piše u kritičkom odeljku časopisa. odjednom čudno živnuvši. otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. a treba da bude događaja. . Za njega to nije stvar logičkih dokaza i dijalektičkih visprenosti već stvar neposredne očevidne realnosti. košmar-đavo priča Ivanu kako i oni u onom svetu imaju sve što i mi u ovom svetu: praznoverice. jer je. i tako se eto dobi život. a meni su pale u deo same pakosti<< Vrlo oprezno košmar-đavo prelazi na glavni razlog Ivanovog bunta: stradanje. nevidljivi. govori on Ivanu. >>o našoj temi<<. veli on Ivanu. onda se nikad ništa ne bi dogodilo. stegnuvši srce. zagrobnom životu. Tek nešto od svega toga on uspeva da utisne u uske čaure ljudskih pojmova i prevede na čovečanski jezik. A to se prvo kod vas zavelo. prekide Ivan. kažu oni meni. potkazivanja. muka. ali i dosadno. Ivanov košmarni posetilac govori o besmrtnosti i onostranom. Kakvo bi zadovoljstvo bilo bez stradanja? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu. >>Sve što imate vi. premda je zabranjeno<<. I stoga sve što čini. slika. spletke. Pre je bilo i ovako i onako. takav kakav je. gluposti. da mi je —. I ko je pri tome u dobitku? U dobitku su jedino besavesni. bolje ne pitaj. Svu čast dobra neko uzima za sebe. Te tako ja. Mi tu komediju razumemo. No stradanje bi se moglo i podneti. kako on veli . neophodan životu ovakvom kakav je. >>Jedino po službenoj dužnosti. Ja. Život je komedija. Ali njemu ne dopuštaju da uništi sebe. Ali je strahota u tome. kao >>ublaženje vaših naravi<<. Tragedija ljudi sastoji se u tome što tu komediju smatraju za nešto ozbiljno. na primer. Da bi upotpunio svoju bogoboračku kosmologiju. da bi moglo biti događaja. Košmar-đavo razume potpuno besmislenost sveta. tu našu tajnu. mučenja. i činim nerazumne stvari — po zapovesti<<. .Kakvih muka? Ah. bilo bi sveto. što on neprestano posmatra i što je sastavni deo njegovog samosaznanja i samoosećanja. veli on Ivanu.A kakvih muka još imate u onom svetu. produžava svoju misao košmarđavo. koju on najkonkretnije doživljuje. Stradanje i jeste život. kad savesti uopšte nemaju.

Jedna dosada. ne znam. čovečanskiji način. i sve u jednom istom vidu. Onda su mu se otvorila rajska vrata. opet iz sunca zemlja. . do najmanjih sitnica. i tek kad taj kvadrilion prođe. raspadala na sastavne elemente. U ovu legendu košmar-đavo upleće misao o ponavljanju zemlje. pošto je sve i sva samo bezmerna i beskrajna besmislica. kao što je ta misao kasnije trovala nesrećnog Ničea. ti se ne smeješ. i prešao kvadrilion kilometara. Ali osuđeni postoja malo. on ima jednu anekdotu ili. E. Ta današnja zemlja možda se sama bilion puta ponavljala. veru. pošto svet na apsurdima počiva. zatim opet kometa. svih gadosti. ili nema? Viknu Ivan sa energičnom upornošću. svih gluposti. Prisustvo košmarnog posetioca strahovito muči Ivana. .Ja sam iks u neodređenoj jednačini. kao da su to neke beznačajne sitnice. a nije proveo tu ni dva sekunda. ti bi samo da ti je uma i pameti. da bi što jače otrovao izmučenog Ivana. veli košmar Ivanu. pogleda. pa da Bogu sveće u crkvi pripaljujem. da bi za ta dva sekunda vredilo preći ne samo kvadrilion kilometara. legendu. ako ti ozbiljno. koji je sve odricao: zakone. >>To je u suprotnosti s mojim ubeđenjima<< — reče. . preživljavala se. a ja ti opet ponavljam: da bih dao sav ovaj nadzvezdani život. . . sve činove i počasti. Bio jednom na zemlji. Odležao je skoro hiljadu godina. . . a ono pred njim — budući život. . njemu bi se htelo da logički shvati. rasprskavala se. veliku si reč kazao. priviđenje života. . a pre svega — budući život. da gora već ne može biti! Ali pošto je zemlja glupo sazdana i tragično uređena. bolje.Ima li Boga. kako da ti kažem.Ivanu. a zatim ustao i pošao. . koje je izgubilo sve krajeve i početke. nego kvadrilion kvadriliona kilometara. savest. to jest. misleći da će pravo u mrak i smrt. pa ti to baš ozbiljno? Sokole moj. ledila se. Ta legenda je legenda o raju. — taj se razvitak možda već beskonačno mnogo puta ponavlja. objasni i definiše to stvorenje koje tako smelo filosofira o vasioni i zemlji.Pa zar ti u Boga veruješ? Osmehnu se Ivan sa mržnjom. veli ta legenda. otvoriće mu se vrata raja i biće mu sve oprošteno. Ti se večno ljutiš. . ne. Ti se smeješ. ja to.A. opet sunce. i on bi osuđen. samo zato da se ovaplotim u dušu neke bakalkinje. Posetilac oseća to nemo pitanje i pokušava da definiše sebe na jasniji. On se prenerazi i poče da negoduje. on je uskliknuo. jedan mislilac i filosof. pošto je sve sam đavolski haos. to i večito ponavljanje sveta ne bi bilo ništa drugo nego večito ponavljanje svih besmislica. pa leže na put popreko: >>neću da idem! Iz načela neću da idem!<< . I on umre. zato mu staše suditi. Ja sam nekakva utvara. pa još podignut na kvadrilioniti stepen. pa je naposletku zaboravilo kako da nazove samo sebe. bogami. govori on Ivanu.To jest. ti se opet ljutiš. svih haosa. . opet voda >>jaže bje nad tverdju<<. I tek što je ušao u raj. Bi osuđen: da u pomrčini prođe jedan kvadrilion kilometara.

Ti si — ja. ti si — ja. stara kriteriologija postepeno ustupa mesto novoj. što to ja. ja i ti se držimo jedne filosofije. ti si bolest moja. i više ništa! Ti si — trice. da me uveriš da ti postojiš. Samo uzimaš moje gadne misli. u naše vreme. ali uvek nagađam ono što mi ti melješ. .Slušaj! Obraća se Ivan svome košmarnom posetiocu.To jest. Bog. koje on oseća svim bićem. To je signal da se u njemu pomalja nešto novo. šta da radim! Interesantno je. dakle postojim — to znam pouzdano.Ni jednog trenutka te ne primam za realnu istinu! Nekako besno dovikuje Ivan svom košmarnom posetiocu. . Ne. neizrecivo je mučno i teško. eto to će biti istina. želje. Ti si glup. neću te moći izdržati! Šta da radim. — sve to za mene nije dokazano da li postoji samo po sebi. u koji je Ivan uvučen svojim ateizmom i anarhizmom.Ne znaš. koje on nije priznavao niti želeo da ikada prizna. samo sa drugim licem. Ti govoriš ono što ja mislim. . Je pense donc je suis. da priznaju postojanje nove realnosti: postojanje đavola. i njegovo srce. . Ja sam kao u bunilu. i vidim da ću se neko vreme morati mučiti i trpeti. stoga. ti si ja. Ona se toliko upila u njegovu dušu. . Iz haosa. Ti si moja halucinacija. Košmarno prisustvo demonske sile. i time otkriva tajnu celokupne Ivanove filosofije. a Boga vidiš? Ne. i njegova čula.ja. . . . . svi ti svetovi. dosledno razviće moga ja koje postoji preiskonski i jednolično. >>Ja i ti se držimo jedne filosofije<<. mojih misli i osećanja. Ja te nekiput ne vidim. a ja sam đavo. sve pak ostalo što je oko mene. Između svojih i košmar-đavolovih misli i reči on oseća ne samo sličnost nego i genetičku srodnost. Mislim. ako hoćeš. ti jesi ja. i glasa ti čak ne čujem. ti si strašno glup! . i on je potpuno nesposoban da sebe jasno razlikuje od nje. primorava i njegov um. ti si moja fantazija! . Srodnost njihovih intelektualnih sila projavljuje se jasno u njihovom zajedničkom pogledu na svet i život. . ja sam govorim. ti ne postojiš sam po sebi. ali ja neću da verujem da ti postojiš! Neću poverovati! . a ne ti! Ti si laž. osećanja. ti ne postojiš sam po sebi. ovaj isti ja. i više ništa!. Ali proces rađanja novih vrednosti i novih merila bezmerno je mučan i bolan za tako iskrenu i celovitu prirodu kao što je Ivan. pa čak i sam satana. u mene se može verovati. . nešto što potiskuje stare vrednosti i stara merila. Ti si strašno glup. pojavljuju se neke nove vrednosti i nova merila. Ti si ovaploćenje mene samog — uostalom samo jedne moje strane. značajno je i dostojno svake pažnje: misao o neprimanju sveta i Boga Ivan ubraja u svoje najgnusnije i najgluplje misli. da se gotovo polu-ovaplotila u njemu. . . veli košmar-đavo Ivanu.Nazadnjački je. Ne. . Na neshvatljivo tajanstven način košmarna demonska sila prožima Ivanovo biće i struji kroz njegove misli. i to samo najgadnijih i najglupljih. priznati postojanje đavola. .. Ti si glup i prostak. . odvraća Ivanu košmarni posetilac. Za Ivana pak. . . i što je glavno — glupe. ti si utvara! Ja samo ne znam čime da te uništim. ti si . . ili je samo moja emanacija. Hoćeš da me pobediš realizmom. verovati u Boga.

Ivan se svim silama trudi da ne poveruje u realnost polufantastične i polu-realne pojave svoga posetioca. da se čovek oslobodi svoje samosvesti. ja tebe već znam: i eto tada ću postići svoj cilj. razdraženo užasom života. Vijano tragikom sveta. . Vodim te između vere i nevere naizmence. jer ne bi bio u stanju da oseća sebe kao sebe. Priznaj da veruješ. makar na desethiljaditi deo. ontološki nemogućno. voleo da mogu da poverujem u tebe! Dodaje on najedared nekako čudnovato.To jeste. Ja bih. On to čini. smejući se odgovara posetilac Ivanu. pa ti priznaješ! No ja sam dobar. kada ovaj ne bi na jedan neobjašnjiv način prožimao njegovo samosaznanje i bio skoro polu-ovaploćen u njegovom biću. . Ivan ne može da shvati i primi metod koji njegov posetilac upotrebljava da bi dokazao svoju realnost. . da se konačno u pogledu mene razuveriš.Ali hiljaditi veruješ. Čuj! Ja sam tebe uhvatio. .Ti si san. Mnogo bih dao kad bih te mogao oterati! Nemogućno je. nemoćan pred svojim priviđenjem. Dosadno mi je s tobom. . a cilj je moj blagorodan. sa kojom me odbacuješ. Jer kada se u pogledu mene sasvim razuveriš.Oho! Gle. no. . Ali mu posetilac pritiče u pomoć i otkriva tajnu svoga metoda. udaraš mi po mozgu kao neotstupna mora. ali borba vere i neverovanja. Ivan bi se možda i mogao osloboditi košmarnog prisustva svoga posetioca. To je nov metod.Ni na trenutak! Jarosno uzvikuje Ivan. ja sam ti. ja dolazim do ubeđenja da ipak u mene veruješ. Ali kolebanja. nego da u samoj stvari postojim. . znajući da malčice veruješ u mene. bolno jauče Ivan. koju si ti zaboravio. .Po žestini. kao eto ti.. i tu imam svoj cilj. onda bi takav užas bio ovaj: u svojoj samosvesti gledati najstrašniju i naodvratniju realnost. .Ostavi me. Ja sam ti baš naročito tvoju pričicu ispričao. košmar-đavo. Ta homeopatski delovi su možda najjači. Ivanovo samosaznanje se pojačalo do krajnjih mogućnosti i proširilo do poslednjih granica. ja sam podmetnuo potpuno neverovanje. Naviknut na ljudsko dijalektički i ljudsko empiriski metod dokazivanja zemaljskih istinitosti. . . ja ću ti pomoći. da je bolje obesiti se. on bi prestao biti čovek. a košmarni posetilac vešto i neprimetno vodi Ivana kroz očajanje u bezumlje: kroz neprimanje sveta u neprimanje Hrista. kriv je ne on. ispričavši ti onu legendu.Nimalo! Ni stotiniti deo ne verujem! . Ali i kada bi uspeo u tome.Lažeš! Cilj je tvoje pojave da me uveriš da ti postojiš. neizdržljivo i mučno. Ako bi se među užasima ovoga sveta tražio najveći i najsvirepiji. uostalom. a ne ti mene. jer je na to određen i primoran samom prirodom svog nesrećnog hristoborskog saznanja. — to je neki put takva muka za osetljiva i savesna čoveka. . i ti ne postojiš dovikuje gnevno Ivan svome posetiocu. ti ćeš me u oči početi uveravati da nisam san.

>>Zdravi smisao<<. vršim svoju zadaću: upropašćujem hiljade. On. iz Ivanovog samosaznanja. nego i sam aktivno u njoj učestvovao. Čast dobra uzima neko svu za sebe. zasvedočio je o sebi da hoće zlo. bio sam primoran ugušiti u sebi dobar momenat i ostati pri pakostima. a druga moja. . doći ću i ja do mog kvadriliona. i. dok se ne obelodani tajna. a to znači: zdrav razum. Reč uzletala na nebo. a čini samo dobro. da bi se spasao jedan. može biti poznato samo onome koji je Ivanovu filosofiju neprimanja Hrista posmatrao iznutra. . Ova čudna apologija i ovo neobično raspoloženje neprimanja Hrista ima tako mnogo Ivanovog. Te tako. jer. . da bi se dobio samo jedan pravedni Jov. Znam da ću se na kraju krajeva i ja pomiriti. Jer ja sam. evklidovski um i jeste ona nesrećna osobina koja ne da i Ivanu i njegovom košmarnom posetiocu da prime Hrista i poveruju u njega kao Boga i Logosa sveta. Jer šta bi. Ta ja znam da je tu posredi tajna. . već mi se otimalo iz grudi. ali tu tajnu neće nipošto da mi otkriju. on je dobar i predobar! Kada se Mefistofel javio Faustu. ti znaš. vrlo osetljiv i umetnički prijemčiv. a ja ću sasvim protivno. . i pratio je u njenom razviću od početka do kraja. ja sam slušao radosnu vrisku heruvima koji pevahu i klicahu: >>osana<<. Koliko se duša. njihova. moralo upropastiti. . naravno. . na krstu umrla. na primer. — zadrža me i tu u potrebnim granicama. No zdravi smisao. za mene postoje dve istine: jedna tamošnja. Ja sam možda jedini čovek u celoj prirodi koji voli istinu i iskreno želi dobro. . meni zasad sasvim nepoznata. i gromoglasno prolamanje usklika serafima. i doznaću tajnu. I ne samo posmatrao i pratio. Ne dok se to ne desi. I evo. No Ivana naročito uzbuđuje i boli to što se košmarni posetilac bezočno i drsko zavlači u najskrivenije odaje njegove duše. šta je u svemu tome Ivanovo a šta posetiočevo. . a s njom. i kraj svemu. I još se ne zna koja će biti lepša. i ja propustih trenutak! . te bi u svem svetu nastala razboritost. Ja sam bio prisutan kada je. može li se povući jasna i određena granica između onoga što pripada jednome i onoga što pripada drugome? Jedno je nesumnjivo: sve što košmarni posetilac govori. hteo sam da se pridružim tom horu pa da kliknem sa svima: >>osana!<< Već je sletalo. jedino po službenoj dužnosti i po svom socijalnom položaju. a meni su pale u deo same pakosti. gde ovde prestaje košmarni posetilac a nastaje Ivan. i koliko poštenih imena osramotiti. veli on Ivanu. kunem ti se svim što je na svetu. stežući srce. od koga se treslo nebo i sva vasiona. noseći na grudima svojim dušu s desne strane raspetog razbojnika. ja bih graknuo: >>osana!<< i odmah bi iščezao potrebni minus. ja gunđam. . — šta li bi izišlo iz moga >>osana<<? Onog časa bi sve utrnulo na svetu i ne bi se zbivali nikakvi događaji. — o. kad bih ja video u čemu je stvar. sa kojim su me tako ljuto nasamarili vo vremja ono! Ne.već svemoćni Tvorac koji ga je sazdao zlim! Ukoliko ima slobode. neka čini kako hoće. ta najnesretnija osobina moje prirode. Što li sam od svih stvorenja u svetu samo ja jedan osuđen na prokletstvo? . — pomislih u istom trenutku. da se čovek mora pitati: ama. .

I kada mu đavo objavljuje da je svojom apologijom neprimanja Hrista imao u vidu pisca poeme koja nosi naziv >>Veliki inkvizitor<<. skačući sa kanabeta i stresajući prstima prosuti čaj sa sebe. — Ja sam znao da se on obesio.Zabranjujem ti da govoriš o >>Velikom inkvizitoru<<!. . . . .Ma to je sasvim glupo! — uzvikuje ovaj. . o smrtnosti čoveka i njegove duše. košmarni gost smelo i podrobno obrazlaže Ivanu Ivanov plan o uništenju u čovečanstvu ideje o Bogu. . . . . Ivan. . on to čini posredno. imam snove. od tebe. Gromoglasno prolamanje ushićenja serafima! Šta je serafim? Možda čitavo sazvežđe. on je tu sedeo. progovori zamišljeno Ivan. . Aljoša. eto na tom kanabetu. o preobraćanju čoveka u čovekoboga.Ko on? — zapita Aljoša. eto tom.Ko je glup? O kome govoriš. koliko ih god ima u mojoj prirodi. Heruvim. brate? . On je strašno glup. nego java: ja idem. ne! — povika najedared Ivan. i koje sam ja već odavna preživeo i premleo u mom umu i odbacio kao nepotrebnu crkotinu. ili ću te ubiti! I ne obraćajući pažnju na Ivanove pretnje. govorim i vidim. On je tu sedeo.Ne znam od koga. Ali to niukoliko ne umanjuje karakter same činjenice: Ivan je svim bićem osetio i nekim prozorljivijim vidom sagledao svu katastrofalnost i ubitačnost neprimanja Hrista od strane ljudske prirode. Aljoša. . Tebe Dimitrije heruvimom naziva. Čekaj. . na kanabe. A možda je čitavo sazvežđe svega samo kakav mali hemiski molekil. . . ali taj san nije san. . ne. on mi je kazao. strašno glup. tako ti Boga. no to nisu snovi. a baca se čašama na svoj san! To je sasvim ženski! U tom času dolazi Aljoša sa vešću da se Smerđakov obesio. Ja sad. Ti si >>čisti heruvim<<. On mi je koliko maločas govorio. . i pre sam ja spavao.Stoga sa tugom on srdito i nemoćno prebacuje svome posetiocu: >>Svekolike gluposti. . Ali sam znao. — setio se čovek Luterove mastionice! Ovamo me smatra za san. sve većma podižući glas i podrugljivo pogledajući na Ivana. a spavam. . Ali Ivan. — to nije bio san! On je bio. ne mogući više da izdrži.Strugnuo je. ja sam se bacio na njega čašom. sedi! — progovori Aljoša u strahu.Ne. . i nehotice osvrnuvši se unaokolo.A od koga si znao? . Kad si ti lupao u prozor. — Sedi. Ćuti. . . . I pre je to bivalo. Ti si u bunilu. . eto na tom kanabetu.Brate. . Da li sam znao? Da. . . o razorenju dosadašnjeg morala. Razume se. zasnovanom na principu: sve je dozvoljeno. sav crven od stida viče: . goluba. — ti mi to sad podnosiš kao nekakvu novost! Posredi je Ivanova pokajnička ispovest: svoje neprimanje Hrista Ivan naziva glupošću i davno odbačenom nepotrebnom crkotinom. o novom moralu. naglo uzima sa stola čašu s čajem i baca je na govornika. . Od tebe se uplašio. . on je bio tu. Sve to gost govori zanoseći se svojom krasnorečivošću.

. I on. životinjski lukav. Dostojevski je u isto vreme obelodanio tajnu i ostalih svojih negativnih. filosofije. a možda i u još ponekom od postojećih svetova. Aljoša. Znaš. Kao što đavo veli Ivanu: Satana sam. te mogu sarađivati jedan sa drugim i zamenjivati jedan drugog u našem čovečanskom svetu. a ne satana sa oprljenim krilima. Ali jedno osećanje sažiže mu dušu i jedna misao sagoreva mu srce: osećanje i misao da njegova priroda nije u stanju dugo podnositi takvu intimnu zajednicu sa đavolom. .Onaj s repom. ja nisam lud. Prima . On nije satana. ja sam samo — ubica!. sićušni đavo. vaše prevashodstvo. no on baš tim pobeđuje. on laže. ponižena i uvređena priroda ustaje protiv njegove. Skini mu haljine pa ćeš sigurno naći rep. Dvaput mi je dolazio. Aljoša. jer je Ivan njihov nezamenljivi pretstavnik i apologet. . i smatram da mi ništa satansko nije tuđe. Ti bi ga oterao. . Jesi li znao. Neprestano me je jedio: kako ja u njega verujem. .Ko je vaš svedok? . Čovek i đavo kao da su sinonimna bića. primoran nekom unutrašnjom neodoljivom neophodnošću. . ja sam. kao kakvom detetu. da ja volim tvoje lice? A on — to sam ja. On je prosto đavo. Ja to nikad ne bih sebi rekao. . Sastoji se u Ivanovom intelektualnom savezu i intimnom drugovanju sa đavolom. . i tim me je nagnao da ga slušam. pri podloj svesti.Eto na tom kanabetu. etike.. . dugačak. .Našeg oca je ubio Smerđakov. . . u uglu. gladak. On me jedi tvrdeći da se ja ljutim što je on prosto đavo.I ti si čvrsto uveren da je neko tu sedeo? — zapita Aljoša Ivana. — veli Ivan. — jedan tričav. protiv njegove. i smatram da mi ništa ljudsko nije tuđe. On je ubio. iščezao je čim si se ti pojavio. sa grohotom. On mi je uostalom rekao o meni mnogo istine. i sjajem. Le diable n’existe point! Ne obraćajte pažnju: tričav.Ta to baš i jeste. pri takvoj kao i vi. On je lukav. Pa ti ga i jesi oterao. Ja volim tvoje lice. Podvalio mi je. znaš. On je samozvanac. i đavolove. Tajna Ivanove ličnosti je obelodanjena. a ne ja! Iako beskrajno samopouzdan. Aljoša. Umirite se. I pred svima objavljuje da je Smerđakov ubica. on je znao čime će me dovesti do pomame. Sva njegova osramoćena. . . tutnjavom. ja bih vrlo voleo kad bi on u samoj stvari bio on. a ja sam ga naučio da ga ubije. On uviđa najzad da je đavo glavna stvaralačka sila i njegovog ateizma i njegovog anarhizma. On i u kupatilo ide. što sam pri svesti. a ne Dimitrije Karamazov. odlazi u sud gde se vrši isleđenje o ubistvu njegovog oca Fjodora Karamazova. . ateističkih i anarhističkih tipova. i đavolove. . neznatan đavo. — može i Ivan sa istim pravom reći đavolu: Čovek sam. . . Obelodanivši tajnu Ivanove ličnosti. Sve nisko.Jeste li vi pri čistoj svesti? — pita ga pretsednik sa čuđenjem..Đavo! Navadio se pa mi dolazi. On je strašno glup. Ivan žeravično oseća i saznaje da je đavo na najintimniji način utkan u njegovo samosaznanje. a ne brat. sve podlo i prezreno što je u meni!. . upravo triput. .

U tome je njegovo genijalno prozrenje i proročko otkrivenje. sudeluju u njima na neosetan način. zlatastih. Tako. Dostojevski je svojom proročkom vidovitošću otkrio tajanstveno učešće nevidljivih sila u životu savremenog čoveka. Vera u čoveka ne samo da prožima nego i determiniše celokupno stvaralaštvo evropskog čoveka. ja znam da je mene đavo vukao. Sva evropska kultura i civilizacija ispilila se iz te vere. sivih. Sonja. Toga je donekle svestan i Stavrogin. I zasnovala na njoj kao na kamenu stancu. tačnije i smelije nego iko. crnih. Osnovni je ovaj: čovek je jedino što treba . Podzemni čovekomiš je završio krug svoga usavršavanja. jer sam i ja tačno onakva vaška kao i svi. A u njima i raj i pakao. Tip evropskog čoveka razvio se i formirao na toj veri. osećanja. On sa ispoveda Sonji: >>Sonja. Vera u čoveka ima svoje zakone. željene ili neželjene. kakav moj demon! To je prosto malo. gde se vidljivo rasplinjuje u nevidljivo i nevidljivo zgnjušnjava u vidljivo. . ostvario punoću svoje ličnosti. . gadno. Ona glasi: vera u čoveka je najopasnija bolest od koje je evropsko čovečanstvo smrtno obolelo. Na reči Darije Pavlovne: >>Neka vas Bog sačuva od vašega demona!<< on odgovara: >>O. uspeo se na poslednji vrh svojih čežnji. odigravaju se najkomplikovanije drame: neke nevidljive sile. i haose sadrži u sebi to biće! tu tek nastaje rojenje sve novih beskrajnosti i beskonačnosti: tužnih. postao je — čovekobog. naročito u izgrađivanju njegove ateističke filosofije i anarhističke etike. Prirodno je i logično što se vera u čoveka izvila u obožavanje čoveka koje u čovekomaniji dobija svoju završnu formu. on se ma kad mora proglasiti za centar bića. namera. a tek posle mi je objasnio da ja nisam imao prava onamo ići. Antropocentrizam se neminovno završava antropolatrijom. Postavio ju je Dostojevski. Proglasi li se čovek za centar sveta. želja.causa njihovih ličnosti je pronađena: intelektualni savez i drugovanje sa đavolom. onda je već imamo. DOSTOJEVSKI — LEGION Ako bi se htela tačna dijagnoza bolesti od koje boluje čovečanstvo novijeg doba. A to u svetu naših zemaljskih stvarnosti znači: postao je čovekođavo. i evo me došao sam sad k tebi!<< Tajna ateističke filosofije i anarhističke etike je otkrivena i objavljena: đavo. skrofulozno đavolče s kijavicom<<. ja sam hteo samo jedno da ti dokažem: da me je tada đavo naveo. sarađuju čoveku pri stvaranju filosofije i etike. učestvuju u celokupnom životu čovekovom i ostavljaju vidljive i nevidljive tragove na svemu što pripada čoveku. Čovek! Kakve sve neizvesnosti. Raskoljnikov je takođe u izvesnoj meri svestan đavolovog učešća u njegovom zločinu. i mogućnosti. On me je ismejao. na tajanstvenim granicama čovekova bića. potajno se i vešto uvlače u svet čovekovih misli. plavih.

mogli bi se smatrati kao vanredno objašnjenje duboke misli apostola Pavla: Oni. ali zla i nečista zato što je. kojima raspolaže. da čovek kao čovek. obrađivač i završitelj svoje ličnosti. On jeste. čovek nije u stanju da pomoću organa osećanja i saznanja. ne razumeju (sebe). U tom pogledu. tvorci čovekoboga. u svojoj empirijskoj datosti. ova metafizička nečistota tajanstveno prožima čovečji duh. na veliko i neželjeno iznenađenje mnogih. kada se takvom ljudskom mišlju izučavaju. on je savršeno nesposoban da sam sebi bude pravo merilo i da sobom objasni i razume sebe. sva vaseljena. sastoji se u tome što je on pronašao i otkrio osnovne psihičke i metapsihičke uzroke modernog ateizma. jedino što treba obožavati. prožeta metafizičkim zlom i metafizičkom nečistotom: đavolom. Štaviše. Sam po sebi. postaju kosmološki dokaz postojanja đavola. on ne bi mogao naći u sebi tako neiscrpnu i beskrajnu moć koja bi ga osposobila da sam bude jedini uzrok svekolikog zla. ne poseduje moć koja bi ga osposobila da bude jedini tvorac. Ali glavni i najglavniji pronalazak Dostojevskoga. stoga — nemoj imati drugih bogova osim čoveka! Svestranu primenu vere u čoveka. dakle postojim. sva tvorevina. Natčulno i nadumno. samo sauzrok toga zla. u svojim smelim borcima za čoveka i njegovu ličnost. i nije hteo. što je pronašao natčulni. zadržati na kori savremenog individualnog i socijalnog zla. mereći sebe sobom i objašnjavajući sebe sobom. otkrio i objavio: da je glavni psihološki uzrok modernog ateizma i anarhizma — đavo. Čovek. Dostojevski nepodražljivo i besprimerno opisuje u svojim negativnim herojima. niti može biti. prirodno od natprirodno i ovostranog od onostranog. i. Prateći vidovitošću proroka razviće te vere od začeća do potpunog rascvata. i sve što ona izaziva i stvara u čoveku i u društvu oko čoveka. on je neustrašivo zaronio u neispitane dubine i pradubine svekolikog zla čovečanskog. objašnjavaju i tumače. Još manje je u stanju da pronađe centar i periferiju svoje ličnosti ili da u njoj izdvoji čovečje od nadčovečjeg. znači: Je pense donc je suis et le diable est = mislim. metafizički koren zla. Jednom rečju. . i đavo postoji. I kada bi svesrdno hteo. Jer utom slučaju ljudska misao nije ništa drugo do psihološki dokaz postojanja đavola. koji na neobično vešt i zagonetan način upotrebljava evklidovski um ljudski kao svoj medijum. onda i ta nečistota učestvuje u tome kao stvaralačka sila. u svojim odvažnim tvorcima čovekoboga. Onda: Je pense donc je suis = mislim. pronašao. Štaviše. oseti i sazna sebe u svima dimenzijama svoga bića. Dostojevski se nije mogao. dakle — postojim. Vođen proročkim nagonom. Čovek proročkih vidika i dubokih sagledanja. anarhizma i nihilizma. svesno ili nesvesno. nije. samostalan i jedini uzrok svekolikog ljudskog zla. ljudska priroda je zla i nečista. i može biti. pa ipak osetno i realno. po samoj ograničenosti svoga bića i svojih moći. I kada čovek misli misao. svi Dostojevskovi antiheroji.uvažavati. on nam ne samo očigledno pokazuje nego i nepobitno dokazuje. koji ima sve odlike otkrivenja.

Ali isto tako niko nije kao on imao toliko uma da pronađe i toliko smelosti da prizna i objavi da su te dogme.Problem čovekova zla neminovno se otiskuje u problem kosmičkog zla. svojom bezmernom dubinom i nesaglednom visinom. Psihološka analiza Ivanove ličnosti to nam jasno pokazuje. nego pretstavlja >>najneophodniji i najpametniji izlaz<<. Pošto je greh racionalna i logična neophodnost ovako ustrojenog sveta. Otuda svi heroji zla u Dostojevskovom romanu Zli dusi vide u zločinu i grehu — logiku i suštinu svoga života. u stvari. Za ođavoljeni intelekt ljudski. radi se o čoveku koji je svaku svoju misao dovodio do kraja i svaki svoj problem rešavao integralno. koju je Mefistofel opčinio. za Faustovu logiku. u zloj volji. učinjen sa njegovom dozvolom. i svakog života uopšte. On je zao. Otuda je aksioma: sve je dozvoljeno — logična i neophodna za sve ideologe i tvorce čovekoboga. u zlom umu đavolovom. Ako se iko može nazvati velikomučenikom ateizma i anarhizma. njegova se logika na neki neobičan način sjedinjuje sa logikom zlog duha. Ovakvo postavljanje i vezivanje problema čoveka i đavola može rasrditi ljude sa kratkim mislima. . Dostojevskom se ne može sporiti bezobzirna iskrenost i neviđena smelost u izlaganju i apologiranju svojih ubeđenja. jer je greh. stvaranje čovekoboga. da je lakomisleno gledati u čoveku njen početni i završni stvaralački uzor. koji objavljuje: alles ist erlaubt. toliko premaša sve što se čovek zove. Svirepa realnost fizičke i metafizičke sile zla. sve je dozvoljeno. i takvim pojavama kao što su ateizam. to Veliki inkvizitor dozvoljava svaki greh. >>erlaubt<< da upropasti prostodušnu Margaretu. njihove kratke misli ne traže ni početak ni kraj takvim stvarnostima kao što su čovek i svet. To čini da je za logiku ođavoljenog čoveka zločin ne samo nešto dozvoljeno i zakonito. osnovne dogme đavolove filosofije i etike. ali nije zao u suštini svoga bića. to je plitka misao<<. po nenadmašnoj definiciji svetog Makarija Velikog. logičnost i racionalnost greha je prirodna i očigledna istina. Otuda se i problem čoveka jednom svojom stranom neizostavno izvija u problem đavola. neprimanje Hrista. ideologa i tvorca nadčoveka. Ali kada se radi o Dostojevskom. Ako ikome. njegovo se srce rastapalo u ognju vekovečnih problema. Jer oni vole da bezbrižno žive na majušnom ostrvcu svog egoističkog individualnog života. Zato on odlučno objavljuje: >>Neverovanje u đavola je francuska misao. Samo i u ovome principu Dostojevski je preteča Ničea. i um s njegovim zloumljem. Sam se Dostojevski eksperimentalno i realno uverio u postojanje đavola. Isto tako je. anarhizam i nihilizam. Čovek je zao u svome empiriskom životu. onda je to — Ivan Karamazov. koje on vešto i lukavo došaptava čoveku. Niko nikada nije tako velikomučenički smelo i iskreno ispovedao osnovne dogme ateizma i anarhizma: neprimanje sveta. Kao što je logična i neophodna i za Ničea. i nije se smirilo dok ih nije rešilo konačno i završno. >>logika i suština Satane<<. jer uzima učešća u zloj logici.

prožeta zlom voljom duha zla. poljubić. ili tačnije iz Ja. Najživlju. jer tamo svaki govori: Solus ispe sum! U samoj stvari. voljom i neodoljivo širi po celokupnom biću njegovom. mrak. Dostojevski je naročito podvukao đavolovu nesposobnost da se ovaploti. idolom sebi. to jest da iziđe iz uske i zagušljive čaure solipsističkog egoizma i da se samopregornim podvigom ljubavi ovaploti. i α privativum. 2. objašnjava Ja pomoću Ja a ne pomoću Boga. Α ι δ η ζ . to jest gejna jeste tama. nevidljivost jednoga za drugog. . u vidljivo. ili koren svih grehova nalazi se u upornom neizlaženju iz sebe. Osnovni greh. bez ikakvog odnosa prema drugom. Greh u svome besprimesnom. . u kome nema vidljivosti. srcem. ne mogućnost manifestovanja jednoga drugome. dok potpuno ne ovlada njime i ne pretvori ga u svoje oruđe. odvlači u ropstvo i volju čovekovu. to jest zavoleti. σ κ ο τ ο Svetlost je manifestacija realnosti. A samovolja u njihovom izdanju nije ništa drugo do ljudska volja. te je duh zla često upotrebljava kao svoje oruđe. . Greh je neprovidnost. Sam naziv Ada ili Aida ukazuje na takav gejenski prekid realnosti. krajnjem razviću. zbog čega se i veli: tama mu zaslepila oči (1 Jn.Dobrovoljno potčinjavanje svoga uma duhu zla. Koren greha. i pravi od sebe jedinu tačku realnosti. mrak. Ništa tako kao ođavoljena samovolja ne zatvara čovečju ličnost u solističkom egoizmu. kako se postepeno razvija. tama. u drugo. sastoji se u upornom tvrđenju: Ja=Ja. . to jest prema Bogu i celokupnoj tvorevini. na izdvajanje realnosti. najrealniju i najgenijalniju sliku toga Dostojevski nam daje u Raskoljnikovu. fermentira je zlom. Otuda svi tvorci čovekoboga kruže oko samovolje i u njoj vide stožer svoga bića. greh u svojoj metafizičkoj suštini. greh je ona sila čuvanja sebe kao sebe koja čini ličnost >>samoistukanom<<. koje je nevidljivo i u kome je nevidljivo<<. koje obrazuje glagol ι δ − ε ι ν . magla. Greh je ona korenita težnja kojom Ja utvrđuje sebe u svojoj izdvojenosti i usamljenosti. . Dostojevski je svojom umetničkom vidovitošću pronašao da su greh i zlo ona tajanstvena sila koja razara. i podvrgava je obezličenju. Α δ η ζ . rasipa i dezintegrira celostnost i celishodnost čovečije ličnosti. tama je — usamljenost. bez-svetlosnost. On sa besprimernim realizmom opisuje kako se u Raskoljnikovu začinje greh. i zasniva Ja na Ja a ne na Bogu. ono stanje. Analizirajući ličnosti svojih negativnih heroja do poslednjih psihofizičkoh praelemenata. iz identičnosti: Ja=Ja. rascepljenost realnosti. neprimetno srođuje sa njegovom dušom. Drugim rečima. Otuda je greh onaj međuzid koji Ja stavlja između sebe i realnosti. Greh je ono što skriva od Ja svu realnost. 11). u utvrđivanju sebe kao sebe. Ad je ono mesto. >>Greh je u nehtenju da se iziđe iz stanja samoidentičnosti. Genijalni analitičar i daroviti poznavalac đavolove psihologije. — prvobitno Α φ ι δ η ζ proizilazi od Fid (ravno ruskome i srpskome vid). vid-eti. jer videti realnost upravo i znači: izići iz sebe i svoje Ja preneti u ne-Ja. naprotiv. A đavo celokupnim svojim bićem pretstavlja i jeste savršeni solipsistički egoizam. na solipsizam.

svoje popravke. i volju. i srce. nastala glad. Nisu znali koga da okrive. zaostala je zemljoradnja. — ali bi odmah počinjali nešto sasvim drukčije od onoga što su još maločas sami nameravali. posle bolesti. koja ide iz dubine Azije na Evropu. čitave varoši i narodi su se zaražavali i zaluđivali. . osim vrlo malo njih izabranih. dezintegrira i um. i celokupno Raskoljnikovljevo biće. kleli bi se da se neće rastajati. bića mikroskopska. zarazili ga i potpuno ogrehovili. Čitava sela. raspad. . Uzrok je tome njegovo dragovoljno i razumsko podavanje i potčinjavanje grehu. razara. redovi su se rastrojavali. Kao da svi moraju propasti. kao što smatrahu sebe ti zaraženi. No ta bića behu duhovi. Skupljali su se jedni na druge čitavim armijama. već na putu za bojno polje. ljudi su ubijali jedan drugog u nekakvoj besmislenoj srxbi. i dušu. Ali nikad. Nikad nije svet svoje presude. Nisu znali koga i kako da sude. obdareni umom i voljom. dela i odomaćuje se u njemu pomoću njegovog razuma i volje. . tukli su se i sekli. nikad ljudi nisu smatrali sebe za tako pametne i pouzdane u istini. A njen je krajnji cilj: pomoću ogrehovljenog ljudskog razuma i volje potpuno razoriti i uništiti čoveka i čovečanstvo. plakao i kršio ruke. Ovdeonde ljudi su se skupljali u gomile. to jest dovesti ih do ludila i smrti. Raskoljnikov je postao raskolnik. jer je svaki predlagao svoje misli. a šta za dobro. složili bi se zajednički na nekakav rad. ona ulazi u čoveka. ljudi koji su ih u sebe primili. Od malog kvasca greha uskislo je sve testo Raskoljnikovljeve ličnosti. Poostavljali su najobičnije zanate. svaki mišljaše da samo u njemu jedinom boravi istina. ali te armije. Raskoljnikov se. postajali bi odmah besni i ludi. svoja moralna ubeđenja i verovanja smatrao za pouzdanija i nepokolebljivija. gledajući druge. vojnici jurišali jedan na drugog. počinjali bi se međusobno okrivljavati. rascep. Svi behu nespokojni i ne razumevahu jedan drugog. nekakvi novi mikrobi. I kao takva. najedared su počinjale same sebe rastrzati. sećao svojih snova dok je ležao u vatri i bunilu. ujedali i jeli jedan drugoga. pozivali su sve. I samo pomoću njih ona razara i čoveka i društvo. nečuvenoj i neviđenoj kugi. Počeli su požari. Pojaviše se nekakve nove trihine. proanalizirao do njene atomske sićušnosti i pronašao da je ona — obdarena razumom i voljom. svoje naučne zaključke. Mikrobi greha se požudno razmileli po celokupnom biću Raskoljnikovljevom. jer je greh kobna raskolnička sila koja u čovečijem biću stvara raskol. niti su se mogli složiti: šta smatraju za zlo. udarao je sebe u grudi. Boleština je rasla i širila se dalje i dalje. i nisu mogli da se slože na jednom. U bolesti mu se pričinjavalo kao da je ceo svet osuđen na žrtvu nekakvoj čudnovatoj. koja su ulazila u tela ljudska. klali se i ubijali. postepeno ali sigurno.Uporedo sa tim. i mučio se je. a svi su bili uznemireni. Dostojevski vidovito prati i opisuje kako razorna sila greha. Tu raskolničku silu greha Dostojevski je rastavio na njene sastavne elemente. Po varošima se po vazdan zvonilo na uzbunu. ali ko zove i zašto zove — to niko nije znao. koga li da smatraju za pravog. Sve i sva je propadalo. U Raskoljnikovu se doista izvršio strašan raskol. smrt.

ličnost do uništenja. i od heroja antiheroje. Jednom rečju. Ako je iko prosledio individualno i socijalno zlo modernog čovečanstva do najtanijeg prakorenja. kako od ljudi stvaraju zle duhove. njihove volje. Dostojevski je sa naročitom namerom i stavio na čelo ovog romana kao moto evanđelski događaj o legionu.Ovo raskoljnikovljevo priviđenje ima sve odlike vidilačkog predviđanja. Kirilov izvodi logički zaključak da je samoubistvo. svojom bezumnom pomamom i gordošću. Intelektualni savez između čoveka i đavola uvek se projavljuje kao bezmerna gordost u svima oblastima ljudskog života. njihovi se umovi rasipaju. koji pomoću ogrehovljenog uma ateista i ogrehovljene volje anarhista vešto stvara svoju đavodiceju. kao mikrobi besnila. . Kao da je njihov poziv i njihova misija: biti zao do besnila i širiti zlo dok sve i sva ne zahvati i zavitla sveopšte besnilo. to jest neprimetno zbližavanje i srođavanje đavolovog uma sa čovečijim umom. legioniziraju se. A prvi. opravdanih i neizbežnih razloga zdravog razuma. Štaviše. Čitajući ovaj roman. besne i legioniziraju boraveći u grobovima solipsističko-egoističkog racionalizma. smrti i uništavanja. sredstava ima dosta. Jer je glavni cilj vrhovnog duha zla: pokazati da je postojanje đavola logička i prirodna potreba ljudskog života. Stoga se s pravom može smatrati kao proročki prolog Dostojevskovog romana Zli dusi. te žive njegovim životom. gledajući u svom legioniziranom umu najveću vrednost i njihovo merilo svega. posednute legionom. hraneći se sobom. ovlađuju njome. To su svakovrsni zločini koje zlodusi oštroumno izmišljaju i darovito apologiraju svojim ogrehovljenim umom i ođavoljenom voljom. Dostojevski je na jedan potpuno nov i savršeno realističan način dokazao da je đavo — okoreli racionalist. besove. On naročito vrhuni u oholom buntu protiv Boga i anarhističkom ustanku protiv čoveka. i dokazati da je greh nešto neophodno i normalno u sferi zemaljskih stvarnosti i doživljaja. Nema sumnje. dovode um do bezumlja. a to znači: ubija sebe po diktatu logičkih. to jest potpuno ludilo i integralna dezintegracija ličnosti. zaražuju ljudsku prirodu. jedini put da čovek postane čovekobog. glavni i postojani znak toga jeste intelektualna gordost. čovek ima osećanje kao da se evanđelski legion uselio u Dostojevskove heroje. Uporedo s tim. U ovom romanu Dostojevski sa dramatičnom potresnošću prikazuje i sa poražavajućom ubedljivošću pokazuje kako ateizam i anarhizam. To se naročito pokazuje u metodu kojim đavo osvaja čoveka i ovlađuje čovekom. besne. On je genijalnom psihološkom i ontološkom analizom pokazao i dokazao: da je glavni tvorac svekolikog zla — đavo. Stoga on i ubija sebe >>s razsudka<<. Da se to ostvari. to je nesumnjivo Dostojevski. može se reći da je ovaj Dostojevskov roman vanredno psihološki razrađena i genijalno realistički obrađena moderna biografija starog evanđelskog legiona. raslabljuju i ruše. Zadahnuti legionom. dušu do ludila. Svi zlodusi rade na socijalizaciji zla anarhistički beznačelno i ateistički neustrašivo. Taj metod je kontracionaliziranje.

Zahvati li čoveka bogoboračko raspoloženje. o gordosti satanskoj. To Dostojevski najubedljivije dokazuje sudbinom svojih antiheroja. Jer ljudska priroda ne može da izdrži ni život ni svet bez božanstva. Takav čovek. znak je da se zarazio satanskom gordošću. veli Dostojevski. jer je bogoslovlje demona uvek bogoborstvo: θεο λ ο γ ι α τ ω ν δ α ι µ ο ν ω ν _ θ ε ο µ α χ ι α. Ako se čovek zarazi satanskom gordošću i ima udela u životu metafizičkog zloumlja. izopači um i odvede potpunom bezumlju. Da. Ali neće dobiti smrti . koji namerno i svesno ovekovečuju u sebi satansko raspoloženje. zasnovano na njihovom intelektualnom savezu sa đavolom. Jer oni su sebe prokleli. trude se svim silama da svoje bezbožno raspoloženje obeskonače.<<. bez-božan mora biti bez-uman. posvedočavajući nepobitno istinitost psalmopevčeve mudre misli: Reče bezuman u srcu svom: nema Boga. koji ih zove. Boga živog bez mržnje gledati ne mogu. . proklevši Boga i život. Dostojevski zna i takve ljude. ljudska priroda je uvek gladna i uvek žedna beskonačnosti. žudeći za smrću i nebićem. . kome oni prinose na žrtvu sve i sva. Za njih je pakao nešto dobrovoljno i nenasitno. i dobrovoljno odlaze u crnu paklenu večnost. njihovo gordoumlje. u svoj idol. to su dobrovoljni mučenici. ono mu potrese sav unutrašnji svet. poapsolute. u svoj kumir. da Bog uništi sebe i sve stvorenje svoje. Stoga ne podnosi rado ni psihičku ni fizičku relativnost. kao kad bi gladan u pustinji svoju sopstvenu krv iz tela sisati počeo. potpuno se potčinjavaju Satani. proklinju. Zlobnom se gordošću svojom hrane. koji su se sasvim združili sa Satanom i sa gordim duhom njegovim. svoje bezbožno raspoloženje pretvaraju u svoje božanstvo. Boga. i stoga je tako lako pasti u pogrešku pa se združiti s njom. Bez-božnik je neminovno bez-umnik. ljudi bezbožničkog pogleda na svet. i još pritom držati da nešto veliko i lepo radimo. svesno ili nesvesno. To svedoče Dostojevskovi negativni heroji. Ako je i podnosi.Čim čovek umom uzropće na Boga. Ali večno nenasitni. ima nekih koji i u paklu ostaju gordi i svirepi. onda se iz njega neizostavno emanira bogoborački bunt. Poneki ljudi idu u svom gordoumlju i bezbožnom raspoloženju do satanske bezmernosti i bezobzirnosti. ima ih strašnih. koji se obično završava odricanjem Boga i njegove tvorevine: sveta. i zahtevaju da ne bude Boga živoga. kraj sveg neospornog znanja i posmatranja neotklonjive istine. što i čine pretvarajući ga u svoje božanstvo. oni i oproštaj odbacuju. poremeti ustrojstvo duha. dopušta da natprirodna zloumna sila upotrebi njegov um i srce kao oruđe svoga bogoboračkog bogoslovlja. bez ma kakvog božanstva. raslabi jačinu volje. po nekom neodoljivom nagonu za beskonačnim i apsolutnim. ovako mislim: nama na zemlji je teško nju shvatiti. ona to čini pošto je proglasi za svoj apsolut. . >>O. ma kakve beskonačnosti. voljno ili nevoljno. razrasta se postepeno u njihovo božanstvo. I oni će goreti u ognju gneva svoga večno.

njegove oči vide u biću ovoga sveta ono što ni najobdareniji ljudi ne vide. Otuda neki smatraju Dostojevskog za đavonosca. da bi na neprimetan način postao imanentan čovekovom saznanju. Taj je metod virtuozno savršen: đavolska sila se potajno razliva po čovekovom biću. U njemu se oseća košmarno prisustvo Satane. Najzad se dođe dotle da čovek nesvesno oseća tu silu kao deo sebe. Jer je nemogućno biti čovek a ne eternizirati. njemu su dobro poznata. Dostojevski to i snažno oseća i jasno zna. i u postupcima. I kada misli. kada bi se javljao ljudima s grmljavinom i hukom. Geteov Mefistofel je pre biblioteka nego oličenje apsolutnog zla i neućutnog bunta protiv Boga — Satana. Gete govori o Satani. Sve svoje strašne moći đavo upotrebljava umetnički savršeno. ono što je najglavnije u čoveku hrani se večnim. Dostojevski je sve to do tančina sagledao i potresno opisao. Kad je u pitanju demonologija. iako on samopouzdano smatra da je autohton. a ne učiniti večnim makar jedno svojstvo svoje prirode. postepeno osvaja jedno psihičko svojstvo za drugim. To svedoči njegov Veliki inkvizitor. Ima neke praiskonske lukavosti i grandiozne >>racionalnosti<< u đavolovom ophođenju sa ljudima. U tajanstvenoj suštini ljudskoga bića uvek ima nečeg večnog. On pleni. Tragedija čoveka je nesumnjivo u tome. ta sila neopaženo učestvuje stvaralački i u njegovim mislima. kao sadržinu svoga samosaznanja. Kada Dostojevskovi antiheroji odlučno i ozbiljno tvrde: nema Boga. To večno je razliveno po celom biću čovekovom. Kao vidilac. i kada dela. ali ne može sprečiti sebe da baš to samo nepriznavanje večnosti ne postane večno svojstvo njegovog samosaznanja i samoosećanja. nešto čovečje se stalno otima ka večnosti i najzad postaje večno. i kada oseća.Verjesajev veli da je Dostojevski . bogoboračka gordost ima svoju večnost. što ne može da uništi svoje samosaznanje. nema đavola. i u njegovim delima. i može kušati. autonoman i autarkičan i u mislima. Dostojevski nema takmaca u svetskoj literaturi. prožimajući i njegovo saznanje do nesaglednih pradubina. i u osećanjima.Zlobna. Toj sili ime je — đavo. Sina Božijeg i sinove čovečje. Najzavodljivije sablazni i najneodoljivija kušanja kojima Satana kuša. Za njega bi se s pravom moglo reći: on zna >>dubine Satanine<<. u Dostojevskog se oseća prisustvo Satane i satanskog. Tako. Dostojevski je najnespornije dokazao da to večno jeste glavna stvaralačka sila njihove filosofije o svetu i životu. — oni daju izraza nečem večnom u sebi. U gordoj lakomislenosti svojoj čovek može ne priznavati postojanje večnosti. No izuzetna zasluga njegova sastoji se u tome što je otkrio metod đavolova delanja u sferi ljudskog života. poražava i zaprepašćuje nečuvenom i neviđenom kritikom Hrista i nenadmašnom apologijom greha i zla. solipsističku i egoističku večnost. Upoređen sa Satanom Dostojevskoga. On je i pisac i vidilac. kao Mefistofel Faustu. Ustvari. i u njegovim osećanjima. nema besmrtnosti. V. Da li mu ima ravna u poznavanju đavolove psihologije i metodike? Đavo bi bio i suviše glup. Hteo čovek ili ne. neprimetno utkiva u tkiva duše.

PRAVOSLAVNA TEODICEJA JEDINO REŠENJE VEČNIH PROBLEMA Dostojevski je nesumnjivo i nepobitno dokazao jedno: đavola ima. Ali je isto tako istina i to. Ovako. koja se zovu — ljudi. Ali. svu gadost. Postojanjem ovakvog sveta i ovakvog čoveka on ne samo neoborivo dokazuje postojanje đavola. Ali. svet je ili delo očajanja. ne dokaže li sa istom takvom nesumnjivošću i nepobitnošću da i Boga ima. Dostojevski mogao onako savršeno poznati tajnu đavolove prirode. veli . Dostojevski — ruski legion. Oto Birbaum piše da je Dostojevski — >>ruskog đavola u telu imao! I još kakvog đavola! U koliko oblika! Legion đavola! Zato su njegova dela pravi pandemonium<<. logiku i metodiku. U ovakvom svetu jedno je sigurno: đavola ima. i očajnički strasno potražiti Onoga koji je jedina nada svih očajnika. i nešto gore od toga: on je prelaz i prolaz za neko zlokobno očajanje. I mi ne bismo znali za pakao strašniji od Danteovog i za muke nepodnošljivije od Prometejevih. Ovakav kakav je. neustrašivi ispovednik ateizma bljuje lavu žeravičnog očajanja. Dostojevski je od vrha do dna zagorčao ljudski život nekom čemernom metafizičkom gorčinom. njegovu psihologiju. kao iz neugasivog vulkana. zar se može živeti u svetu u kome đavola ima a Boga nema? — Može. tužna istina. Samo kao takav. zlo i đavola. — samo takav Dostojevski mogao je onako realno osetiti i stvarno sagledati svu odvratnost. kojoj je izobilno dodao otrov ubitačne skepse. Samo kao takav. teško njemu. kao niko pre njega. . da je samo kao takav. onda — teško njemu! Bolje bi mu bilo da je iz kolevke odnesen u grob. Slovenski đavodicejist ima uza se snažne dokaze: svet i čoveka. nego i apologira greh. jedino utočište svih prokletnika i jedina uteha čoveka i čovečanstva. Dostojevski je mogao pomoću svojih antiheroja i tvoraca čovekoboga napisati đavodiceju kakvu ne vide svet. Dostojevski — buntovni bogoborac i nepoštedni hristoborac. Dostojevski — neustrašivi borac za ljudsku ličnost. jer se bez Boga ne može izdržati jezivo prisustvo strašnog đavola Dostojevskovog. Dostojevski — anarhist i nihilist. svu nakaznost fizičko-metafizičkog čudovišta: đavola. To je istina. Reklo bi se da je neko metafizičko očajanje došlo u čoveku do svoje najveće tuge i najpotresnijeg ludila. ali još teže nama. . Iz svoje burne duše. ruši i obezličuje čovekovu ličnost.— >>podvižnik đavola<<. A čovek? Ovakav kakav je. Dostojevski je mogao pronaći da je đavo jedina sila koja razara. ili delo pakosne šale. koje se na svome pomamnom putu oblači u njega kao u svoje telo. i njome zatrpava sićušne umove nemoćnih bića. čovek je sve to. ili delo bezumlja.

Ako je uverenje u besmrtnost toliko potrebno za čovekov život. obećavajući večni život. Nema smisla životu. čak i neophodna. osim zemaljskog još i besmrtni život — čemu onda ceniti toliko zemaljski život? Ali izlazi baš naprotiv: samo sa verom u svoju besmrtnost čovek shvata razumni cilj svoj na zemlji. Boga koji bi mogao objasniti. živi život. . U tome. Ovakav svet ne da mira Dostojevskome. .Dostojevski. To nam svedoče ideolozi i tvorci čovekoboga. mora se prethodno makar u izvesnoj meri savladati crna. a gubitak višeg životnog smisla (ma se on osećao u obliku nesvesne tuge). ako se u svetu i u čoveku ne pronađe ništa božansko i besmrtno. I na tom ličnom iskustvu on formira svoje nepokolebljivo uverenje koje glasi: >>Bez vere u svoju dušu i njenu besmrtnost. Stoga se Dostojevski probija kroza sve što je vremensko i prolazno u svetu i čoveku. >>Nema Boga. čovek počinje biti čovekom. u kome đavola ima a Boga nema. To čovek može postići samo tako. Trećega nema. to jest. za svakoga onoga ko se malo uzdigne nad životinjama. Samo se takav život neminovno završava ludilom ili samoubistvom. besmrtnost. Bez ubeđenja u svoju besmrtnost kidaju se veze čoveka sa zemljom. njegova krajnja formula. Jednom rečju: ideja o besmrtnosti je život. postaju tanje. Sve se u njemu slilo u jedan nagon: nagon traženja Boga. I posle dugog i mučnog traženja on ih pronalazi. onda je čovek glavni ludak u ludnici što se zove svet. leži protivrečnost: ako već ima tako mnogo života. život čovekov je neprirodan. Naprotiv. nezamisliv i nepodnošljiv<<. tek kad počne verovati u svoju ličnu besmrtnost. čega radi onda živeti?<< vapije Dostojevski. onda je svet ludnica. jasno je ovo: samoubistvo. i glavni izvor istine i pravilnog saznanja za čovečanstvo. Da bi se omogućila i osigurala bar minimalna celishodnost čovekovog postojanja u ovakvom svetu. . Samo u besmrtnosti čovek otkriva besmrtni smisao svoga života. Sve što je u njemu. na izgled. posle gubitka ideje o besmrtnosti. bez besmrtnosti — čovek je ovaploćenje nečijeg zluradog potsmeha. U samoj stvari. bezumna tragika života. Bez Boga — svet je neizdržljiva besmislica. onda je ono normalno stanje čovečanstva. krenulo je u traženje Boga. i samo u Večnom nalazi svoje potpuno rešenje večni problem čovečije ličnosti. osmisliti i opravdati i ovakav svet i ovakvog čoveka. jače vezuje čoveka sa zemljom. On mora ili promaći Boga ili njega neće biti. kao neki neodoljivi nagon. tražeći iskrice božanskog i besmrtnog. On ne može da živi u svetu u kome đavola ima a Boga nema. nema besmrtnosti. trulije. Ako nad čovekom i u čoveku nema besmrtnosti. >>Na kraju. a kad je tako. To je osnovna životna dilema Dostojevskoga. onda besmrtnost ljudske duše nesumnjivo i postoji<<. Takvo osećanje plamti u Dostojevskovom srcu i takvo saznanje gori u njegovom duhu. nesumnjivo vodi u samoubistvo. Ako nad svetom i u svetu nema Boga. roni u bezdane tmine i dubine. ako mu se srce zapali osećanjem a duh saznanjem: da je nemogućno živeti u svetu. postaje stvar savršeno neizbežna.

preporučuje Dostojevski u jednom pismu. Bez Boga ona ne bi mogla ni postati ni opstati. ona je imanentna duhu ljudskom. Bez Boga pak — sve što je čovekovo tone u smrt. razorava tamnicu egoističke usamljenosti. zdravih ideja i zdravih pogleda i zaključaka. ideja besmrtnosti vezuje čoveka sa svim onim što je besmrtno. i fenomenološki nemogućna. zdravlja. ispituje ih. Razmišljajte o čovečijem Ja. Kada besmrtnost ne bi bila imanentna biću ljudskom. Ako Ja može da obuhvati ideju vasione i njenih zakona. s pravom tvrdi Dostojevski. zato i prirodna. U Besmrtnom je njen izvor i uvor. iz koga struji život kroz sva bića i sve svetove. Jedino iz vere u besmrtnost duše. U svima svojim dimenzijama i odlikama čovekova ličnost je uslovljena Bogom. U tom slučaju. ali je i Bog u besmrtnosti. dakle. Jedno se sadrži u drugom. besmrtnost je u Bogu. Besmrtnost ne može postojati bez Besmrtnoga. lako bi uragan Dostojevskovog bunta oduvao iz čoveka ideju o Bogu. Jedno pretpostavlja drugo. nego ima svoj vlastiti zakon koji prevazilazi sve zemaljsko. piše Dostojevski. Kada se to osećanje preobrazi u saznanje. procenjuje ih. Može se postaviti neoboriv princip: bez Boga nema ličnosti. trajno i uzvišeno u svima svetovima. Svako uzvišenije osećanje i svaka besmrtnija misao plod su tajanstvene delatnosti Božje u besmrtnom tajniku čovečije ličnosti. Prisustvo Boga u ljudskoj prirodi najbolje se projavljuje u obliku osećanja lične besmrtnosti. onda samopoznanje postaje najsigurniji put u bogopoznanje. Boga ima. >>Lična besmrtnost i Bog su jedna ista — istovetna ideja<<. Ako postojanje Boga treba dokazivati. veli Dostojevski. Ako Boga igde nesumnjivo ima.Nema sumnje. dok naposletku besmrtnost ne postane dušom njegove duše i bićem njegovog bića. proizilazi sav viši smisao i značaj života. proizilazi želja i volja za život. te se čovek sve više i više obesmrćuje. Otkuda. onda to Ja stoji iznad i izvan svih drugih bića i stvari. Ona pretpostavlja postojanje Boga kao najnužniju neophodnost. Od duše ljudske nema boljeg. Jer je Bog na tajanstven način imanentan besmrtnoj suštini čovečije ličnosti. Bez Boga ličnost je i ontološki. vezuje čoveka sa Besmrtnim i sjedinjuje njegovo majušno ja sa Večnim. >>Ako Boga ima. U svemu što je čovekovo učestvuje Bog kroz besmrtnost. Ona proširuje čoveka u mnoge beskrajnosti i potapa u čudne tajanstvenosti. i neuklonjiva. briše međe između konačnog i beskonačnog. Ako pak besmrtnosti igde ima. jačeg i ubedljivijeg dokaza za postojanje Boga. i logična. Stvarno. jer Boga ima. Ja je ne samo slobodno od zemaljskih zakona. onda sam ja besmrtan<<. Osećanje lične besmrtnosti savlađuje u čoveku sve što je prolazno i trošno. Što je glavno. i jedno se dokazuje drugim. nego bi sva ostala nerealna i apstraktna. ima Ga u besmrtnosti duše. Besmrtnosti duše ima. ona ga spaja sa neiscrpnim izvorom Sveživota. onda ga postojanje besmrtnosti duše najbolje dokazuje. Božanstvene sile se neprimetno prelivaju u sve što je čovekovo. Vera u besmrtnost duše je jedini na zemlji izvor živog života. i psihološki. Ili: bez Boga nema čoveka. ima je u Bogu. jer besmrtnosti duše ima. Ali. dolazi taj zakon? .

Ne ukazuje li to na ličnu besmrtnost? Kada ne bi bilo lične besmrtnosti. To nam Dostojevski vrlo ubedljivo pokazuje u svojim buntovnim antiherojima. Bogovi Evrope ne mogu da otstoje svoje božanstvo. ali ko će bogovati Dostojevskome? Ko odgovoriti na njegov strahoviti bunt? U raskošnom panteonu Evrope ima mnogo bogova. ili u obliku čežnje za beskrajnim progresom u ma kom pravcu. Jeziva je ironija života: čim čovek paralizuje svoje osećanje besmrtnosti i prestane verovati da je besmrtan. U tom pogledu. ne bi li ga Dostojevski stavio na najsvirepiju probu. sazdanih po slici i prilici evropskog čoveka. treba ga uprostiti. Na to se dala Evropa svojom kulturom i civilizacijom. ali nikada sasvim iskoreniti ili potpuno uništiti. Vaše Ja neće da potčini sebe zemaljskim zakonima. kušao najsablažnjivijim iskušenjima i. pisali ovakva pisma? Vidite dakle. To su sićušni bogovi za sićušne vernike. Ni ljudi ni demoni nisu u stanju da izmisle smrt koja bi mogla potpuno umrtviti osećanje besmrtnosti u čoveku. Ono prožima čoveka od najviših vrhova saznanja do najtamnijih dubina nagona. Tolstoju ili njegošu. Više nego ikom njemu je neophodan Bog koji je bio u čoveku. da ne bi poludeo od užasa i očajanja. Ali gde je Bog u koga bi mogao verovati jedan Dostojevski? Ima li takvog Boga? Ako ga ima. neophodniji nego Šekspiru ili Kantu.Sigurno ne od zemlje. moderan evropski čovek. suziti i smanjiti. paralizovano osećanje besmrtnosti strahovito se sveti svome zlotvoru: lišava ga višeg životnog smisla i odvodi u idolopoklonstvo. mučili oko toga. duševnog nemira i raznovrsnih nezadovoljstava. Na kraju krajeva. ako se u njemu paralizuje osećanje besmrtnosti. nego traži nešto što prevazilazi zemlju i sa čim oseća svoju srodnost. Valjda se misli: čovek je suviše složeno. odmah stane stvarati nove bogove i idole. Dostojevskom je neophodan Bog. čovek ga može namerno i svesno paralisati. preživljujemo samrtničku krizu svih bogova i rušenje svih idola. sablaznio i pobedio? Lako je bogovati lakovernima. i bio čovek. mirovaja skorb). Hteo čovek ili ne. ali ni jednog koji bi mogao rešiti večne probleme i smiriti buntovnu i burnu dušu Dostojevskoga. To će se najlakše učiniti. niti da reše prokleta pitanja Dostojevskome. vi ne možete da se oslobodite svoga Ja. ili u obliku dosade. . U svemu što čoveka čini izuzetnom vrstom bića prisutno je osećanje besmrtnosti. Istina. U njima prisustvujemo bankrotstvu svega čovečjeg. da li bi se vi Nikola Lukiću. u njih veruju lakoverni i maloverni. odlučnim moralistima. pretstavlja karakteristikum. I čovek neumorno stvara idole i bogove. tražili odgovor. Vitlan uraganom besmislene tragike ovoga sveta. U njega je paraliza osećanja besmrtnosti skoro potpuna. osećanje besmrtnosti se projavljuje kod evropskog čoveka ili u obliku kosmičke tuge (njeltschmerz. ono raspolaže neverovatnom vitalnošću. gde sve ima svoj kraj i bespovratno iščezava. istiniti Bog. možda. Ali ma kako suzbijano i paralizovano. široko i beskonačno biće. kao svojevrsni kulturni tip.

On — jedini Logos. i čoveka. Nekada đavoiman. akamoli oživotvoriti tako svesavršenog čoveka? Iako u svemu čovečanski realan. Više nego ikome njemu je neophodan Bog koji je gledao očima kojima čovek gleda i nije se izbezumio. Svršila se velika tajna. On ne samo dokazuje. već stvarno pokazuje Boga u telesnom obliku. Bog koji je bio zaključan u pet čula i nije poludeo. svakim pokretom. Vele: nema Boga. otstradao sva ljudska stradanja i nije pao u očajanje. Ali. Zagledane u lik Bogočoveka Hrista. On — jedina blagovest i opravdanje života. utopističkog. svakom mišlju. i život. dobra. Bog koji je osmislio. jedini Smisao. osećanja su letela kroz beskrajnu radost: presvetli lik Bogočoveka je u svima svetovima jedina čar koja stalno i neodoljivo sve više i više očarava. što . iscelio rane. On je jedini smisao i cilj sveta i čoveka. U njemu nema ničeg fantastičnog. njegova čudesna i čudotvorna krasota<<. njegove misli su bujno rasle u sve božanske beskonačnosti. opravdao. smrti. kao nekom nemilosrdnom aždajom.a nije od ovosvetovskih užasa zaboravio da je Bog. njegova moralna nedostižnost. otkuda čudesna ličnost Hristova? Zar je naša kukavna planeta mogla svojom silom sazdati tako čarobno biće? Zar su ljudi mogli izmisliti. Bog koji je odbolovao sve ljudske bolove. i smrt. jedina Logika. Dostojevski apostolski nepokolebljivo i ispovednički neustrašivo propoveda i ispoveda istinu: Bogočovek je sve i sva u svima čovekovim svetovima. On je nešto >>što čusmo. svakom rečju. Sav Dostojevski krenuo je novim putem. sazladio i svet. izveo i dokazao neophodnost vere u Hrista. Dostojevski se s krikom i ridanjem bacio pred noge takvoga Boga: krotkoga i blagoga Gospoda Isusa. jedini cilj života u svima svetovima. objavljuje on. Ja sam iz bunta. zla. ukrotio duh. Presvetli lik Bogočoveka Hrista zaneo je i zanavek osvojio izbezumljenog bogoborca. On — jedini smisao i cilj istorije. Ponesena ljubavlju prema Čudesnome. nerealnog. On — jedini Prosvetitelj i Osvetitelj u svima tamama. i nikad ne razočarava. svakim delom On pokazuje da je istiniti Bog i pravi čovek. Hristos je po svemu božanski savršen i idealan. i spasen od ateističkog očajanja i anarhističkog bezumlja. Očaran njime do bespovratne zaljubljenosti. Bog koji je živeo u ovakvom svetu i nije ga prokleo. pobedio je >>presvetli lik Bogočoveka. Gonjen očajanjem. rešen je prokleti problem: Bogočovek je jedino sigurno i nepogrešivo rešenje svih vekovečnih problema: problema sveta. Bog koji je preživeo smrt i nije se prepao. a želje pretvarale u hristočežnjive strasti. Buntovni i besprimerni Hristoborac ranjen je slatkom strelom Hristove ljubavi. čoveka. Bogoborac je postao bogoprimac. Svakim svojim osećanjem. Blagi pogled krotkoga Isusa prošao je njegovu metežnu dušu: utišao buru. osvojio srce. Dostojevski je postao Hristoiman. života. Osetio je svim bićem da je Hristos nešto beskrajno novo i beskonačno dragoceno za sve što čoveka čini čovekom. On je najneophodnija neophodnost naše planete. On — jedini spasitelj od bezizlaznog očajanja i samoubilačke skepse. oblagovestio.

Svako božansko savršenstvo u njemu je postalo čovečanskom stvarnošću. i božansko Dobro. što je On u isto vreme i Bog i čovek. ne može biti ni Iskupitelj ni Izvor života. i božanski bezgrešan i čovečanski pristupačan. Filosofske teodiceje. U tome leži i opravdanje Boga pred ljudskim saznanjem što je stvorio svet i čoveka u svetu. Dostojevski je kao retko ko snažno osetio tu centralnu tajnu Hristove ličnosti. na prvom mestu. i božanska Večnost postali čovečanskom stvarnošću. i božanska lepota. mora se reći to isto: u njemu su i božanska Pravda. onda je to. On odlučno izjavljuje: Najveća je besmislica smatrati Hrista samo za čoveka. e da bi na neki način pronašle u njemu makar jedan molekil greha. Hristos = čovek. a ne samo Bog ili samo čovek. Kao takav. Bogočovek je ne samo sine ljua non svega što postoji. bezgrešnost Hristova. On je osovina sveta. uteha koja se ono nikada neće odreći. U svakom pogledu On pretstavlja savršenu teodociju u svetu čovečanskih misli. čas razrastale u teleskop. o Večnosti. Sva izuzetna draž Hristove ličnosti sastoji se u tome. svet se pretvara u đavolski haos. osećanja. kao protivnost: Hristos = Bogočovek. i mi gledasmo slavu njegovu. mora priznati da je Bogočovek Hristos jedino logički usvojljivo opravdanje Boga. Ako je čovek nepoštedno iskren pred sobom. U svakom trenutku svoga zemaljskog života On je i božanski savršen i čovečanski realan. — i u veri u ove reči. uperene na njega. Želeći da opravdaju pred ljudskim saznanjem transcendentnog Boga. čas pretvarale u mikroskop. i uslov — sine ljua non — bića celoga sveta sadrži se u ovim rečima: >>Logos postade telo. graniče apstraktnim i fantastičnim. u krajnjoj liniji. To mora osetiti svaki ko se ozbiljno zagleda u njegovu čudesnu ličnost i zamisli nad njom. sama nauka nikada neće moći da ostvari sav ljudski ideal. Ako je reč o Pravdi. Ako ičega ima nesumnjivog u našem čovečanskom svetu. Svim i svačim On savrševo pokazuje i nepobitno dokazuje da je Bog i čovek: Bogočovek. i obitavaše među nama. U tome leži sva vera i sva uteha čovečanstva. izvor života. Ako je reč o Istini: u njemu je božanska Istina postala čovečanskom stvarnošću. umirenje čoveka i spasenje svih ljudi od sumnje. surva li se sa nje. o Dobru. u svirepu besmislicu. one se lome. i božanska ljubav. nego i Logos sveta i Logika sveta. u neizdržljivi užas. Ko može pronaći u njemu ma i najmanje zlo i optužiti Ga ma i za najmanji greh. o Lepoti. što razmotrismo i ruke naše opipaše: Logos života<<. doživljaja i stvarnosti. krhaju i ruše o gudure nesavladljivih protivrečnosti. Dostojevski blagovesti: Sve se sastoji u tome da Logos zaista postade telo. stoga i stoji za nju velikomučenički smelo i apostolski mudro. Sve je u njemu i božanski živo i čovečanski realno. slavu kao jedinorodnoga od Oca<<. a svojom zemaljskom konkretnošću — svoje čovečanstvo.videsmo očima svojim. No . pun blagodati i istine. o ljubavi. čije su oči. kada to nisu uspeli učiniti ni najlukaviji špijuni srca ljudskog — fariseji i sadukeji? Oni. Svojom bezgrešnošću On nesumnjivo dokazuje svoje Božanstvo.

Kada se Bog ovaplotio. I to je malo. Transcendentnog Boga ne treba opravdavati. jedina ličnost u kojoj je postignuta i ostvarena savršena ravnoteža između Boga i čoveka. jeste. i biće samo Hristos. Bog. opipljiva. može zacelo ovde telesno javiti u tako nebeskom sjaju. Ali Dostojevski. i svojim Božanstvom opravdao čoveka. duh čovečiji. A drugi dodaju: Hristos je zanesenjak i idealist. živeo životom čoveka. koji ovo prosvetljeno Telo . bio je da bismo i mi bili. a pritom nije izgubio nijednu od svojih božanskih osobina. da sačinjavaju nedeljivo lično jedinstvo. njegov idealizam nije biljka za našu planetu. veli Dostojevski. nema prava da bude Bog izmučenom čovečanstvu. Kad je Bog postao čovek. sve što je doživeo. to jedinstvo je ne samo potpuno. On je istiniti Bog i istiniti čovek. Nemogućno je verovati. Zaista. >>U njemu obitava sva punoća Božanstva telesno<<. Ali. doživeo je da bismo i mi doživeli. a ne samo duhovno. da >>Logos postade telo<<. U njemu su Bog i čovek tako zbliženi. — samo takav Bog može opravdati sebe pred napaćenim čovečanstvom što je stvorio svet i čoveka u svetu. otstradao sva stradanja. i da je to i mogućno i prirodno. ovaploćena i ovaplotljiva bogočovečanska realnost. nego pretstavlja savršenu ravnotežu između Božjeg i čovečjeg. činio je da bismo i mi činili. On je pre svega i iznad svega Bogočovečanska ličnost. u kojoj je čovek postao Čovek. kao ideal. Hristos nije neka apstraktna ideja ili fantastična bajka. Realna kako za Boga tako i za čoveka. onda je i sve Božje postalo ovaplotljivo. On je svojim čovečanstvom opravdao Boga. On je živeo bogočovečanskim životom. jer ne postoje za to ni logički ni empiriski argumenti. A to znači: živa. zato govore: Hristos je veliki čovek. sve što je činio. jer su bogočovečanske. već čovečanski živa i zemaljski realna Bogočovečanska ličnost. Sve Hristove reči i misli ostvarljive su i ovaplotljive u ljudskom životu. osmislio svet i čoveka. odlučno tvrdi da je Bogočovekov idealizam dostižan i ostvarljiv za čoveka i čovečanstvo. ali ovako sazdani ljudi ne mogu ostvariti ni polovinu njegove filosofije. ali i sva punoća čovečanstva. I jedni i drugi govore neoprostivu hulu. dostigao svesavršenstvo svoje ličnosti i postao Ličnost. to jest da ideal beše prisutan telesno. izuzetno nadahnuti realist. onda nema ničeg Božjeg što ne bi moglo postati čovečjim. Za mnoge je to neshvatljivo. savladao sve smrti. da bi ga učinio pristupačnim i ostvarljivim za svako ljudsko biće. Takav Bog bio je. jer nije zaslužio. veliki filosof. U Bogočoveku je tajanstveno i divno postignut mnogoželjeni bogočovečanski monizam ličnosti. Učenici Hristovi. može li čovečanstvo istrajati bez ove utehe? Ali Hristos je zato i došao. Samo Bog koji je bio u čoveku. prepatio sve muke. jer razovaploćuju Bogočoveka i time uništavaju najveću dragocenost čovečanskog sveta. Bogočovek Hristos ima opštečovečanski značaj: sve što je bio. a ne verovati da je dostižan za celo čovečanstvo. da bi čovečanstvo saznalo da se i zemaljska priroda. vidljiva. koji nije bio u čoveku.transcendentnog Boga nemogućno je opravdati.

prosvećeni ruski Evropljani. divljahu se. savršenstvo ovog Lika podražavati i u njegovo Ovaploćenje verovati. Pitanje je sada: imate li vi tako što?<< Dajte mi drugi ideal i ja ću poći za vama. zaraženoj ateističkom ideologijom Evrope i anarhističkim moralom evropske pozitivističke nauke. pod najvećim mukama dokazaše kakva je to sreća ovo Ovaploćenje u sebi nositi. njemu je malo reči u ljudskom rečniku. I na tom putu svim bićem osetio i ličnim iskustvom saznao da je Bogočovek Hristos najprešnija i najnužnija neophodnost čoveka i čovečanstva i da se On nikim i ničim ne može zameniti. I šta vi od slične vrednosti predlažete u zamenu? U ovakvom svetu nema utehe čoveku i čovečanstvu mimo Hrista. Pa ipak. jer ga je milostivi Čovekoljubac spasao skepse. >>Uostalom. kako nevaljali. kada biste bili u stanju da pružite svetu nešto bolje od Hrista. Čovek. znači da vredi živeti na njoj. Trećeg izlaza nema. — obraća se on hrisoborcima. — izjavljuje Dostojevski. gospodo. uteha koje se ono nikada neće odreći. on se klanja Bogu poznatome: Hristu Bogočoveku. — koji odričete Boga i Hrista. koje ćete staviti mesto Hrista! Dostojevski zna u šta veruje. očajanja i samoubistva. pokažite mi svoje pravednike. Po svemu što daje čoveku i čovečanstvu. pokažite! Ruskoj inteligenciji. — veli Dostojevski onima koji žele da bez Hrista i mimo Hrista usreće čovečanstvo. Oduzeti to rodu ljudskom znači: oduzeti mu ono na čemu stoji i radi čega postoji. Dostojevski se obraća sa zahtevom: >>Gospodo. Vi osuđujete Hrista i ismevate Boga. A drugi. koji je silno i nepobitno za Boga od tolikih svetih i pravednih ljudi u toku tolikih vekova. kako slavoljubivi! Otstranjujući Hrista. . On jedini unosi smisao u naš čovečanski život i daje mu božansku vrednost. vi me možete lišiti vere u Božanstvo Hrista ako samo pokažete nešto bolje od Hrista. čuđahu se. putem odlučne i beskompromisne vere. koji posmatrahu kakvu sreću ovo Ovaploćenje daje čim čovek počne da stvarno ima udela u njegovoj krasoti. ali kakve uzore vi dajete čovečanstvu? Kako ste sitni. i najzad zaželeše da i sami uživaju u ovom blaženstvu: oni postadoše hrišćani i unapred se radovahu mučenju. Zato podvižnički revnosno brani nezamenljivog Boga i Gospoda. Jer kad je On živeo na ovoj planeti. vi uništavate u rodu ljudskom nedosežni ideal krasote i dobrote. Da to naglasi. — Uostalom. >>Vi. i da se ima rašta živeti. — vi biste mogli oduzeti to čovečanstvu. svedočanstvo njegovo o božanskoj sili Hristovoj je apostolski snažno i ispovednički neodoljivo. kako zlobni. koji kao Dostojevski snažno oseti jezivu tragiku života. Sva svoja osećanja. sve svoje misli. Hristos je nezamenljiv za naš zemaljski svet. De. Ovde se sve sastoji u tome da Logos zaista postade telo. kako bez Hrista najedared sve postaje gadno i grešno. U tome leži sva vera i sva uteha čovečanstva. Na sebi samom Dostojevski je lično osetio i opitno poznao božansku moć Hristovu.obožavahu. niste nikada pomislili. on je poveo novim putem. mora ili poverovati u Hrista ili izvršiti samoubistvo. Dostojevski je poverovao smelo i neustrašivo. Kao iskren mučenik misli.

Zato Dostojevski izjavljuje: >>Savest bez Boga je užas. Za Dostojevskog. i daje vrednosti svemu i svačemu. za sigurno merilo dobra i zla. Sa surevnjivom ljubavlju ja govorim sebi. i od ljubavi i od svega najuzvišenijega što ljudi zamisliti mogu. Evo njegovih reči o tome: >>Pokatkad mi Bog daje časove savršenog mira. ja izjavljujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine. bolesna. Ja pitam: da li bi Hristos spaljivao jeretike? — Ne bi. Ovo Vjeruju je sasvim prosto. Za mene je Hristos moralni obrazac i ideal.Dostojevskova vera u Bogočoveka Hrista je tako izuzetno velika. nego da i ne može biti. >>Ja ne mogu da priznam. tu je smisao i život. mi bismo propali i zalutali sasvim — kao nekada rod ljudski pred potopom<<. Ona može zabludeti u krajnji nemoral. da ne samo nema njemu slična. kao da lutamo. i da nema dragocenog Hristovog lika pred nama. ma da sam ne podilazi ni pod kakve mere ljudske. tu svaka vrednost i svaka radost. čudesni lik Hristov je jedino nepogrešivo merilo svega vidljivoga i nevidljivoga. jer je tvorac vasione. ogrehovljena. da je skoro besprimerna u istoriji sveta. Takva vera sačinjava Dostojevskovo Vjeruju. Za njega je Bogočovek Hristos nešto veće i više i od Istine. To je Hristos. On je merilo svega. ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom a ne sa istinom<<. Sa njom se može takmičiti samo vera jednoga apostola Pavla. Inkvizitor je već . savest je uprljana. Jer u svojoj empiriskoj stvarnosti. u tim časovima ja sam formulisao svoje Vjeruju. Van bogočovečanskog lika Hristovog ne postoji ništa ni u svetu ni u čoveku. u tim časovima ja volim i verujem da i mene vole. dublje. koji je doživeo krah svih ljudskih merila. simpatičnije. ali ne moralnost. — uči Dostojevski. ideja i zbivanja. i kada bi istina zaista isključivala Hrista. osveti. — Dostojevski bi izabrao Hrista a odbacio Istinu. postoji samo jedna provera savesti. razumnije. više nego život. >>Na zemlji. Onda znači da je spaljivanje jeretika jedan nemoralan postupak. Pri tome. Samo kada se očisti. i od Pravde. A kada bi se čak postavila dilema: Hristos ili Istina. što bi ljudima moglo poslužiti kao sigurno i nepogrešivo merilo ma koga ili ma čega u svetu zemaljskih stvarnosti. Čovek mora neprestano da stavlja sebi pitanje: jesu li moja ubeđenja pravilna? Za njih postoji samo jedna provera. u kome je sve jasno i sveto za mene. isceli i obogočoveči božanskom silom Hristovom ona može biti sigurno i nepogrešivo merilo dobra i zla. Hristos je više nego istina. u njenoj empiriskoj datosti. tu večnost i besmrtnost. Zato On jedini može dati. zbilja. jer ne priznajem tezu da je moralnost: saglasnost sa svojim unutrašnjim ubeđenjima. Štaviše. Naivno je i plitkoumno smatrati savest. To je samo časnost. evo njega: ja verujem da ne postoji ništa divnije. ta provera je Hristos<<. Nije dovoljno da se moral definiše kao vernost svojim ubeđenjima. — da je moralan čovek koji spaljuje jeretike. Takva je njegova vera. ljudskije i savršenije od Hrista. jer je davalac života. Gde je On. jer je otac istine. U njemu su date našem čovečanskom svetu sve večne vrednosti. — nastavlja Dostojevski. više nego vasiona.

onda je to dobro. Braneći tezu da je Bogočovek Hristos jedini izvor i merilo pravog morala. on je odlučno odbacio čovekoboga i svesrdno prigrlio Bogočoveka. . koji je u svemu i po svemu potpuno suprotan čovekobogu. kojim se čovečanstvo može spasti<<. Jedino ako usvojite postojanje moralnih ideja. . Zaprepašćen tim užasnim otkrićem. i to rđavo. bog emanacija čoveka. Nazidaju li sebe na njemu. formulisano od sofista. i ostaje Bogom. zašto je prolivanje krvi nemoralno? Ako nemamo autoritet u veri i Hristu. zida sebe evropsko čovečanstvo. na kraju svih krajeva. čovek njegovo stvorenje. koje izrastaju iz osećanja. jer je veran svome ubeđenju. Jezuit laže pošto je ubeđen da je laž korisna za dobar cilj. i ostaje čovekom. što je eksperimentalno i sveubedljivo dokazao da načelo: µετ ρ ο ν παν τ ω ν = čovek je mera svih stvari. vi ćete uvek biti tučeni. To su moralne ideje. primenio u životu svojih heroja.samim tim nemoralan što dopušta da se u svom srcu i savesti pomiri sa idejom spaljivanja jeretika. U jednom slučaju njegovo laganje je dobro. iz Hrista. a ne sluti da zida sebe na dinamitu. Bog je tvorac. znači: διαβ ο λ ο σ µ ε τ ρ ο ν πα ν τ ω ν = đavo je mera svih stvari. Ali prolivanje krvi iz ubeđenja vi smatrate za moralno. proveo kroz njihov krvotok. ljubav Dostojevskoga prema Hristu je izuzetna i jedinstvena: on je svagda i u svemu za Hrista. — to je osnovno načelo evropske kulture. recite mi. Šta to znači? Na zemljištu na kome stojite. čovek formira sebe po Bogu. Molim vas. to jest on laže. ali je njegova muka nagrađena time. Čovek je mera svih stvari. . nazidali su se na večnom temelju. jer >>u celoj vaseljeni nema imena osim njegovog. Bog prožima čoveka. U ovakvom svetu jadnom čovečanstvu mimo Hrista nema spasenja od užasa smrti i greha. Poneka misao Hristova može umu ljudskom izgledati nemogućna i besmislena. Vi ga hvalite. proneo kroz njihov um i srce. u drugom — rđavo. Dostojevski je neustrašivo oprobao to načelo. i sa njega ih ne može oboriti nikakav uragan iskušenja i napad zla. završavao je ili ludilom ili samoubistvom. Bogočovek znači: Bog je uvek na prvom mestu. i rezultat je bivao uvek isti: čovek takvog načela. Na njemu. Prolivanje krvi vi smatrate za nemoralno. . samim tim mora biti savršeno i idealno. bog njegov stvor. One izrastaju iz religioznog osećanja. ali šta je um ljudski prema presvetlom liku . čovek je sve i sva. U svemu tome Dostojevski se mnogo namučio. ali se nikada ne mogu opravdati samo logikom. Za Dostojevskog. kao na dijamantskom temelju. ovaplotio ga je u mnogobrojne ličnosti. vi nećete pretrpeti poraz<<. >>Vi velite da je moralnost — raditi po ubeđenju. načelo. Je li nešto Hristovo. a usvojeno i sistematski primenjivano od evropskog čoveka. a čovek na drugom. Bogočovek Hristos je jedini nerazoriv temelj čoveka i čovečanstva. pa makar sva logika čovečanstva bila protiv Hrista. ali pošto to čini iz ubeđenja. onda ćemo u svačemu zalutati. Čovekobog znači: čovek je tvorac. Dostojevski vrlo uspešno obara gledište svoga oponenta.

relativna istina. U svetu postoji samo jedna jedina pojava apsolutne lepote: Hristos. Jedinstvenost svake ličnosti. I ne može ih nigde naći osim u Bogočoveku Hristu. kao i na svoje lično. apsolutnu lepotu. izmeriti Neizmerljivog? Ne može. >>Gospod Hristos je u sebi pokazao svakome od nas njega samog u njegovoj neprolaznoj prvobitnoj lepoti. ideje sa nekom neodoljivom silom pretvaraju u strasti. Ličnost može i treba da ispravlja sebe. Kod nas. . apsolutnu istinu. nego jedino prema sebi samoj. U >>Čoveku<< ili >>Sinu Čovečijem<< objavljena je svakome sva punoća njegove sopstvene ličnosti. — to je dokazano! Ali plameno osećanje govori: ja ću pretpostaviti da ostanem sa pogreškom. — piše Dostojevski — Ali. u življenju iznad svake sheme. i samo ona. najsvetijih. njenu apsolutnu vrednost: svetinju ličnosti. jer bi se inače pružala mogućnost da joj se mehanički nametnu i dadu norme iz nečega što joj je tuđe i strano. Ta beskrajno divna pojava je. te sad izgledaju neizvodljive. . on poriče umu ljudskom da bude vrhovni sudija Hristovih ideja. zahteva da . Okrenuti obraz. U našem zemaljskom svetu čoveka rastržu relativne vrednosti: relativna dobrota. To je slučaj i sa Dostojevskim. Hristos je činio pogreške. i to u svome idealnom vidu. šta je to atomski sićušno božanstvo prema čudesnom Bogočoveku? Može li to samozvano bedno božanstvo zameniti Gospoda Hrista? Može li to majušno stvorenje smestiti Nesmestivog. To mu daje divovsku snagu da lako odbaci sve varljive. >>Lepota je ideal. vidljivu pojavu Lepoga<<. iole duhovno probuđen čovek ne zadovoljava se time. i da čarobnu ličnost Hristovu usvoji kao ovaploćenje svih večnih vrednosti i neprolaznih dragocenosti. u empirijskoj ljudskoj datosti. odgovara Dostojevski svim bićem svojim. On nam je dao da svaki od nas. ma i odozgo datoj. koja se i sastoji u njenoj živoj slobodi. Jovana je ispunjeno ovom mišlju: Jovan vidi čudo Ovaploćenja. Ali potčiniti je formuli. uništilo bi jedinstvenost i nezamenljivost ličnosti. voleti druge više nego sebe. Samu savest treba proveravati i ispravljati prema apsolutnom obrascu. Jer je čovek jedino u ličnosti Hristovoj došao do svoje apsolutne dobrote i lepote. njena apsolutna nezamenljivost ničim drugim. njegova osećanja za Hrista i njegove misli o Hristu slivaju se u jednu divnu i svepobednu strast. relativna pravda. Primer za ličnost može biti jedino ona. nego sa vama!<< Kod pavlovski snažnih ličnosti. čak ni savest. razume se. ne zato što je to korisno beć zato što čovek to više voli. ideje. On tvrdi: >>Sve Hristove ideje unakazio je ljudski um. Ali. čisto racionalističke i čovekoboške. shvatiti Neshvatljivog. koja vlada i upravlja njegovim bićem. Celo Evanđelje sv. ideali su se davno pokolebali kod nas kao i u civilizovanoj Evropi. kao u čistom ogledalu. vidi svetlost svog sopstvenog lika Božjeg. beskrajno čudo. relativna lepota.Hristovom. sa Hristom. ništa nije apsolutno. apsolutnu pravdu. nego traži apsolutne vrednosti: apsolutnu dobrotu. ali ne prema nekoj spoljašnjoj ma i najsavršenijoj normi. vrednosti i merila. najpravednijih. strasno. voli plamenim osećanjem. istine i pravde. I naslonjen na iskustvo najboljih.

>>Prokleti problem<< čovečje ličnosti dobija svoje potpuno i završno rešenje u ličnosti Bogočoveka Hrista. To je svesrdno učinio Dostojevski. nema utehe. i svaki čovek može. U samoj stvari. ako igde. jer unakaženog Hrista propoveda. a time i večni smisao i božanski cilj svake ljudske ličnosti uopšte. i njegov je mučenički podvig nagrađen rešenjem vekovečnih. ideja svake ličnosti sa svom njenom životnom sadržinom<<. pomoću traženja u Sinu Čovečijem svoga originala. pravoslavni metod života i mišljenja. >>Udubite se u pravoslavlje. . Gde je lik Hristov. jedina istinska teodiceja. pomoću ličnog opštenja. A da bi postao pravoslavan. Zato Dostojevski tako plameno voli Gospoda Hrista i tako strasno propoveda. Dostojevski je svom dušom . nego lik. .sama ličnost bude primer sebi. . uzalud se ljudi i bogovi muče da bez lika Hristovog osmisle i opravdaju sebe i svet oko sebe. Idealno savršenstvo i apsolutnu punoću ličnosti čovek postiže kada se potpuno sjedini sa čudesnom ličnošću Bogočoveka Hrista. A šta je Istina? — Bogočovek Hristos. i ona ga je spasla. Da bi poznao pravoslavlje. svim srcem zaroniti u pravoslavlje. Zato Bogočovek jeste. svom dušom. nema spasenja. u njemu se nalazi samo lik Hristov<<. čovek mora najpre postati pravoslavan. >>prokletih<< pitanja. A to znači: mora osećati pravoslavno. Samo se pri tome mora ispuniti jedan uslov: ličnim opitom usvojiti bogočovečanski. U to se može uveriti svaki ko se iskreno muči problemom čoveka i sveta. to je živo osećanje. koji u telu svom pokazuje svakome Božju ideju o njemu. treba da dostigne idealno stanje. pomoću neprestanog zagledanja u lik Hristov. njegov čudesni i čudotvorni Lik. Samo ličnim opitom Dostojevski je mogao. Ali. tamo su sve večne vrednosti i sve neprolazne dragocenosti koje ljudsko srce poželeti može. . No da bi bila primer sebi. doznati da se >>lik Hristov sačuvao u svoj svetlosti svoje čistote u pravoslavlju<<. . tamo blaženstvo. odlučno odgovara Dostojevski. Van toga lika nema izlaza. . i zanavek ostaje. Rimokatolicizam je gori od ateizma. Samo u ličnosti Bogočoveka potpuno je opravdan i Bog pred čovekom i čovek pred Bogom. a protestantizam je njegovo zakonito dete. to jest. ne apstraktni pojam. tamo blagovest. to je mogućno samo pomoću opita. Samo je Gospod Isus Hristos ideal svakoga čoveka. jer je unakazio lik Hristov. mora svim bićem. — to nije samo crkvenost i obrednost. — preporučuje Dostojevski. U njoj su zemaljski realno i čovečanski telesno prisutni i Bog i besmrtnost. Lični pravoslavni opit je jedini put koji vodi presvetlom liku Hristovom. Zato on ognjenim mačem vere tako revnosno čuva svoj raj: presvetli lik Bogočoveka Hrista. živeti pravoslavno i misliti pravoslavno. to jest. gde je taj Lik? Gde se čuva? — U pravoslavlju. jedino u pravoslavlju. ne shema svake ličnosti. ne prazna norma čovečnosti uopšte. Ličnim podvigom on je poznao apsolutnu Istinu. svoje praosnovne čovečnosti. Gde je On — tamo je radost. u njoj su na najsavršeniji način pokazani i dokazani i Bog i besmrtnost. To je mogućno u Hristu.

ali Ga je našao jedino u pravoslavlju. najzad. Čovek je gorka tajna. A kroz to i opravdanje Boga pred čovekom i čoveka pred Bogom. Primenjivao je sva ljudska sredstva. ona je i Dostojevskog u neviđenog bogoborca pretvorila. smisao i cilj čoveka i sveta. Svi oni potvrđuju i .svojom upio u sebe taj čarobni Lik. i tako stvaraju pravoslavnu teodiceju. Ona je i Dostojevskog trovala. Stoga je i veličanstveno i opasno biti čovek. možda najgorča u svima svetovima. u suštini je hristoliko. da u čudesnoj ličnosti Bogočoveka gorka tajna čoveka postaje slatka i blaga. dela. Ako bi se htela označiti kategorija njihovog celokupnog života i delatnosti. ali ga nije otrovala. kada je sve ljudsko bankrotiralo. I ona je svim bićem osetila i saznala: da je u ovom gorkom svetu jedina istinska i nezagorčiva blagovest za čoveka — Bogočovek. Otuda se njegova dela mogu nazvati: Odbrana pravoslavnog lika Hristovog. objavljujući svakome i svima: da je jedino u njemu spasenje. sva ljudska sredstva krahirala. osećaju njime. NAD TAJNOM PŠENIČNOG ZRNA Čovečija ličnost je u svakom trenutku svoga postojanja strahovito složena i jezivo beskrajna. U to svoje radosno otkriće Dostojevski je uneo svu dušu svoju. Svirepo mučen tajnom čovekova bića. Svoju beskrajnu ljubav prema Hristu Dostojevski je ovaplotio u svojim pozitivnim herojima: Aljoši i Zosimi. kao jedinstvenu Božju blagovest. mnoge do ludila i samoubistva dovela. I na svoju najveću radost otkrio. misli. Lik Hristov je glavna stvaralačka sila u njihovim dušama. Sva neodoljiva draž njihovih ličnosti je u njihovoj hristolikosti. ona je i Dostojevskog do samoubistva dovodila. Ima tu neke tajanstvene i nezasladive. i On mu je dao sva blaga koja mu niko ni od bogova ni od ljudi nije mogao dati. iz njihovih lica. Ta blagovest zrači iz hristočežnjivih heroja Dostojevskovih i struji iz hristolikih ličnosti njihovih. pa ipak privlačne gorčine. osećanja. Kada su. Tražio Ga je svuda. Dostojevski je kroz svoje antiheroje pokušavao na sve moguće načine da je zasladi i ublaži. žive njime. Oni su nov tip čoveka. delaju njime. pravog čoveka. reči. Dostojevski je bio primoran da ostavi čoveka i čovekoboga i potraži Bogočoveka. ali ga nije ubila. Zato je on sa apostolskom revnošću i žarom voleo. ali je posle svakog gorka tajna postajala još gorča i užasnija. Sve što je njihovo. On zrači iz njih. ali ga nije osatanila. Mnoge je ta tajna trovala. mnoge u neizlečive bogoborce pretvorila. čuvao i propovedao Bogočoveka Hrista. onda je to bogočovečnost. čoveka formiranog po liku Bogočoveka. Makaru i knezu Miškinu. U svojim hristolikim dušama oni svesrdno i sveto čuvaju čarobni lik Hristov. Svi oni doživljuju tajnu čoveka kao slatku božansku tajnu. ili: Pravoslavna teodiceja.

Svaka od ovih vrlina. Sve što je njihovo. a time i rešenje ostalim glavnim problemima ljudskoga duha. bratoljublja i bogoljublja. i da se ne bismo ogrešili o Dostojevskog. kako dovesti sebe do savršenstva i bratstva. prirodno sa natprirodnim i čovečje sa Božjim. dok najzad ne postanu duša njegove duše i srce njegovog srca. dok se najzad ne sjedini s njim. neumorno se usavršava po liku Hristovom. Oni to pokazuju i dokazuju na teoriski. smernosti i krotosti. pre no što postane sastavni deo čovekova bića. Duša im je sva izatkana od evanđelskih vrlina: vere i molitve. diše i odiše tom istinom. Našao je sigurna sredstva za pravilno razvijanje čovečje ličnosti od njenih začetaka do potpunog savršenstva. Neka slatka hristočežnjiva sila izliva se iz njih i razliva na sva srca oko njih. U ovoj nauci Dostojevski je našao ono što nije mogao naći na putevima evropskog humanizma i čovekoboštva. eksperimentalno. njihovog uma. Ništa nije tako očigledno kao njihova hristolikost. dobrote i milosrđa. da se pronađu njihove životvorne sile i zakoni koji vladaju njihovim bićem. . ne sholastički. te ne podilaze ni pod kakvu racionalističku analizu. Posredi je čitava nauka. To baš i potstiče čoveka na pitanje: kako su oni došli do te hristolikosti? Kako su formirali sebe likom Hristovim i postali Hristoliki? Da bi odgovor na ovo pitanje bio objektivan. Velikim naporom i istrajnim trudom. Centar je te nauke čudesni lik Bogočoveka Hrista: njemu se ide kroz sve hristočežnjive podvige.objavljuju kao važniju od svih istina ovu istinu: čovek je slatka tajna Božja i divna blagovest Božja. njihovih dela. izaziva u duši vrlo složen psihički proces i podvig. ljubavi i nade. Drugim rečima. Oni su svojim trudom stvorili i savršeno obradili naročitu opitnu nauku. Ako sagledate suštinu njihove duše. zasnovana na mnogovekovnom iskustvu najboljih sledbenika Hristovih: pravoslavnih podvižnika i svetitelja. Oni njome postoje i na njoj sve stroje. Sva se ličnost takvoga čoveka nalazi u neprekidnom hristočežnjivom podvigu i poletu. U tome podvigu učestvuje sav čovek. nauku o moralnom preporođaju i duhovnom usavršavanju čoveka. naći ćete da je presvetli Lik Bogočoveka Hrista njihova glavna stvaralačka sila. njihovog srca. neizostavno je potrebno da se Dostojevskovi hristoliki heroji podvrgnu psihološkoj analizi. Pritom treba imati na umu. i tako postigne svoj pravi cilj i večni smisao. Za njih je ova istina najneposrednija i najsigurnija stvarnost. nego empiriski. našao je rešenje >>prokletom<< problemu čovečije ličnosti. date su pravoslavljem i njegovom disciplinom: samousavršavanjem<<. da su ove ličnosti beskrajno složene. njemu gravitiraju sve čovekove misli i sva osećanja. U njima se na nerazmrsiv način isprepletalo zemaljsko sa nebeskim. ne racionalistički. On izjavljuje: >>Sve tajne. životno. postepeno postajući hristolika. njemu stremi čovek svim svojim bićem. on postepeno pretvara evanđelske vrline u sastavne delove svoga bića.

među njima i čuvenog općinskog starca — duhovnika — Amvrosija. ja ni u kom slučaju neću stvoriti. veran nacrt<<. Stoga Dostojevski i veli: >>Svetitelji svetle i osvetljavaju put svima nama<<. To je put Hrista Bogočoveka i pravoslavlja. pravog svetitelja. Majkovu: >>Možda ću uspeti da stvorim jednog veličanstvenog. Sve što je najveće. i ishodi. jer je starac Amvrosije . . ponire u njene tajne. molitveno divljenje i naročitu ljubav prema svetom Tihonu Zadonskom. i na taj način stvori u ruskoj literaturi >>pozitivan ruski tip<<. . da bismo im i mi sledovali. kako od grešnika postaju pravednici i od nesvetih svetitelji. duhovne starce. oni su vođi koji treba da nas vode kao bludne sinove<<. To je prirodno. Dostojevski tvrdi: samousavršavanje u Hristovom duhu jeste osnov svemu. Zato Dostojevski još izrana izučava psihologiju svetitelja. lično usavršavanje je ne samo početak svega. najbolje i najlepše u rodu ljudskom išlo je tim putem. Razume se. Idući njime i čovek i čovečanstvo idu putem bogočovečanske besmrtnosti i večnosti. Opisati svetog Tihona. smatraću kao veliki uspeh ako budem dao makar tačan. koga odavno nosim u svome srcu. Po njemu: sve moralne ideje i ideali.Samousavršavanje Hristom i po Hristu jeste jedini put ne samo za pravilno i besprekorno rešenje problema ličnosti nego i problema zajednice. put stare hrišćanske Crkve. iz dobrih u bolje. I uspeva da na jedan besprimerno savršen način da u licu starca Zosime pravog. iz mističkih ideja. Smišljajući plan za Braću Karamazove Dostojevski piše 1870 g. nego da je vezan sa drugim svetovima i sa večnošću. nego izneti. da nije prosto zamaljska životinja. Za njega je sv. stvarnog svetitelja. sve socijalne ideje i ideali osnivaju se na ideji ličnog apsolutnog samousavršavanja. iz ubeđenja da je čovek večan. Starac Zosima mnogo liči na svetog Tihona Zadonskog i starca Amvrosija Općinskog. nego i nastavak svega. naroda. ljudi su preobražavali sebe iz rđavih u dobre. istražuje njene zakone. tip čoveka neiskazane krasote i čari. Oni su najočigledniji primer. ruskom svetitelju iz osamnaestoga veka. uvesti ga u rusku literaturu i učiniti ga njenim pozitivnim tipom — postaje zavetni ideal Dostojevskog. Da bi što uspešnije ostvario svoju zavetnu misao. On ima izuzetno poštovanje. Za Dostojevskog: svetitelj je najpozitivniji i najbolji tip čoveka. A ta ideja moralnog samousavršavanja ishodila je uvek. Štaviše. Oni su >>pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage<<. Oni su ideal za sve. Zato se Dostojevski drži toga bogočovečanskog puta. Taj su put prošli i najsavršeniji ljudi: svetitelji. Usavršavajući sebe silom Hristovom. i ishod. Samo taj put ne završava prašumskim bespućem. Dostojevski obilazi ruske manastire. bratstva. Tihon >>pozitivan ruski tip koji ruska literatura traži<<. U njemu on nalazi sve što je potrebno čoveku širokih vidika i velikih problema. najlepši i najsavršeniji izraz bića što se čovek zove. društva. posećuje savremene podvižnike. opisati stvarnog Tihona. Svetitelji su prošli taj put. iz boljih u najbolje.

ostavlja sve. da može. On živi u samoj ćeliji starca Zosime. to jest slobodu od samoga sebe. On je svetitelj. ovladati sobom u tolikoj meri. Tom blagom i sveprodirnom svetlošću starac Zosima obasjava svakoga čoveka. krotkom i mudrom nalazi idealan izlaz za svoju mladu dušu. naposletku. Duhovnik. Obaveze prema starcu nisu to što obično >>poslušanje<<. i biće svi sveti. duhovnih staraca u Pravoslavnoj Crkvi. Ispunjuje mu dušu evanđelskim vrlinama. . sjediniti tu besmrtnost sa besmrtnim . i na tome zasniva preporođaj svačije ličnosti. da izbegne sudbu onih koji su ceo vek proživeli a sebe u sebi nisu našli. nego je izveden na Istoku iz prakse danas već hiljadugodišnje. besmrtno i večno. blaga i tiha svetlost čudesnog lika Hristovog. poslušnošću u toku celog života. ni siromašnih. ni poniženih. on zna i ima istinu. dvadesetogodišnji Aljoša Karamazov. tu strašnu školu života. živi original za starca Zosimu. Dostojevski odgovara na pitanje. prima dobrovoljno. preobražava srce hristočežnjivim osećanjima i zaliva slatkim Hristovim tajnama. ništa mu ljudsko nije nepoznato: od najgnusnijeg pada do najidealnijeg uzleta.sa drugim općinskim starcem Makarijem poslužio Dostojevskome kao živi primer. nego će biti svi kao deca Božija. Za njega je starac Zosima >>svetitelj i čovek viši od nas. U njemu on daje najsavršenije i najcelishodnije rešenje problema ličnosti. Ako se traži neprolazna suština čovečije ličnosti. rešenje bogočovečansko i pravoslavno. predavši mu potpuno svoju dušu. i nastaće pravo carstvo Hristovo<<. Kroza sve zrači preporođajna i preobražajna. i voleće jedan drugog. Zato i može voditi svakog čoveka najsigurnijim putem moralnog preporođaja i usavršavanja. otkriva u svakome ono što je bogoliko i hristočežnjivo. postići potpunu slobodu. . . Starac Zosima vaspitava Aljošu nežno i mudro. u nadi da će posle dugog iskušenja pobediti sebe. vi se odričete svoje volje i predajete je njemu u potpunu poslušnost. Staraštvo je ispitano i već hiljadugodišnje oruđe za moralni preporođaj čovekov od ropstva ka slobodi i ka moralnom usavršavanju. . Izabravši sebi starca. sa potpunim samoodricanjem. i u njemu blagom. Izlažući ulogu svetih. . To iskušenje. čuvar je pravde Božije. očaran hristolikom ličnošću starca Zosime i ponesen nekom hristočežnjivom silom. U staraštvu se priznaje večna ispovest svih onih koji se trude i vrše podvige kod starca — i nerazrušiva sveza između onoga koji je svezao i svezanoga. Omiljeni heroj Dostojevskoga. Taj pronalazak. u njegovom je srcu tajna preporođaja sviju nas. ona je nesumnjivo u bogolikoj besmrtnosti duše. to jest staraštvo — nije pronalazak teorijski. onaj. ni nadmenih. koje je oduvek postojalo i u našim ruskim manastirima. i. ona moć koja će naposletku vaspostaviti pravdu na zemlji. starac Zosima je pozitivan tip Dostojevskoga. iskušeništvo. i neće biti više ni bogatih. prolazi podvig apsolutnog poslušanja. Nema sumnje. . šta je to starac i veli: >>Starac — to je čovek koji uzima vašu dušu i vašu volju u svoju dušu i u svoju volju. on zna pravdu i . sveti starac zna tajnu čovekova bića. odlazi starcu u manastir. koja se otimala iz mraka svetske zlobe na svetlost ljubavi. koji se predaje.

i njihovo postojanje na zemlji. nauke. te je stoga sklon da svoje postojanje smatra za nedovoljno. Takvo i Dostojevskovo. ogrehovljen. pravoslavnog podviga vere. to on ne može i neće da razume život posle smrti. Hristocentrizmom podviga vere on pobeđuje egocentrizam svoga oholog razuma. odbacuje sve što je dotle smatrao za smisao i cilj svoga života. sa krajnjim ciljem: da ga potpuno sjedini sa Bogočovekom Hristom. i zato ne veruje da je taj život viši. tražeći smisao i cilj čovekovom biću u našem zemaljskom svetu. osećati njime. Otuda dolazi težnja ka veri (Drang zum Glauben) u život s one strane groba. vera je ipak jasan i određen hristočežnjiv podvig: ona zahvata celog čoveka. . i vodi evanđelskim putem. misliti njime. U svemu tome dominira čudotvorni lik Hristov. mogli bismo reći: pravoslavno verovati znači: smatrati lik Isusa Hrista za večni smisao i cilj svoga bića. Podvigom vere čovek vaskrsava sebe iz groba egoizma. Takvo je evanđelsko shvatanje vere. a usvaja Bogočoveka Hrista kao večni smisao i cilj svoga postojanja u svima svetovima. jeste nešto što treba savladati. svom snagom svojom. Ako ovu skicu vere raščlanimo i proširimo. čoveku je od same prirode svojstveno osećanje sumnje i prokletstva. stavlja ga u pokret od smrtnog ka besmrtnom. život besmrtne bogolike duše. jer jedino ona može osmisliti život čovekov u svima svetovima. nije najviša stvar posedovanje razuma. ovakav kakav je u svojoj empirijskoj datosti. saznanja. S druge strane. bezgrešnom. Ali pošto je razum svojstven samo čovečijem organizmu. Iako vrlo složen. nego posedovanje vere u Bogočoveka Hrista i u zagrobni život. To se postiže hristočežnjivim podvizima. Čoveku je svojstveno neverje stoga što stavlja razum iznad svega. To je prvi zahtev evanđelskog. To on izražava i potvrđuje svojom shemom vere. ograničen. večnom i bogočovečnom. Vera izaziva u celokupnom biću čovekovom potpun preobražaj i potpunu promenu svih vrednosti: sve ljudsko i smrtno čovek zamenjuje Božjim i besmrtnim. Savladati i pokoriti Razumu bezgraničnom. On kaže: >>Shema vere: Pravoslavlje sadrži u sebi lik Isusa Hrista<<.Bogom — smisao je i cilj čovekova postojanja na zemlji. jer je bez njega sve besmisleno. Ili takva vera u Bogočoveka ili — treba spaliti sve. čistom. podivljale volje i ogrehovljenog srca. živeti njime. svim srcem svojim. ljudi su. niti zadovoljava sebe sama. jeste proces ili neprekidno bitisanje jedne larve koja se pretvara u leptira. egoističan. Po uverenju Dostojevskoga. od prolaznog ka večnom. nema sumnje. ljudski razum. Samo takva vera u Bogočoveka Hrista je prava vera. očigledno. prelazna bića. Do takve odlučne i mučne dileme došao je Dostojevski. Jednom rečju: razumu Hristovom. sve svoje normirati njime u svima svetovima i biti večno njegov svom dušom svojom. jer je ljudski razum tako udešen da ne veruje u sebe neprekidno. nadmen. Sa verom počinje pravi život čovekov na zemlji. od kojih je prvi — vera. glupo i užasno i na nebu i na zemlji i pod zemljom.

Prvi zahtev vere je: čoveče. Jer je Bezgrešni rekao i ovo: >>Koji ljubi dušu svoju. ne moja nego Tvoja volja neka bude. preporođen i prerađen verom. nečeg nečuvenog i najvišeg. pomiluj me! . sada hoću da budem bez-razuman. dušu svoju. i da ja ne samo . ali on postaje prolazno biće. neću čak ni razum. jer u samom neprijateljstvu razuma prema mojoj veri ja vidim zalog nečeg novog. stavljajući ove Spasiteljeve reči kao moto ovog svog remekdela. ogrehovljenom. Ti jedini. te ono umre u njemu. Posle toga prelazim na treći stepen. Jer njegovo glavno delo >>Braća Karamazovi<< i nije drugo nego proročki vidovito objašnjenje gore navedenih Hristovih reči iz dvanaeste glave Jovanovog Evanđelja. ali umire da bi. ostane sam i usamljen. mrzeći sebe. a ko mrzi dušu svoju u ovome svetu.Čovek je prelazno biće. gordom razumu. — Tajna čovekova bića je ravna tajni pšeničnog zrna: ako se čovek uvuče sav u čauru samoživog i sebičnog samoljublja. . ako umre. Ja se neću spustiti u dubodoline razuma. koje samo onda mnogo roda rodi. Takva je antinomija vere. ništa svoje neću. Čovek umire da bi oživeo. ako pak zrno svoga bića podvigom vere poseje u Hristu. ja govorim sebi: sada verujem i nadam se da ću shvatiti ono u što verujem. čovek je kao zrno. mrzi razum svoj. Drugim rečima. razum svoj. zbog čega se sasuši i ugine. sačuvaće je za život večni<<. Trojice jedinice. . Jer je Bezgrešni rekao: >>Zaista. odmarajući se od podnesenih napora. tako je objašnjava i njegov neustrašivi sledbenik Dostojevski. nećeš zavoleti Hrista. dušu svoju. u njima treba tražiti Dostojevskov ključ za objašnjenje tajne čovečijeg bića. u poslednjem očajanju vapije svim bićem svojim: >>Credo. Ja razumem veru svoju. Sada neću da beskonačno i večno pretvaram u konačno i vremensko. . I. Verujem uprkos ječanju razuma. ostajući sa razumom. onda — ostane jedan. verujem. U podvigu vere umire sav čovek radi Hrista. a ako umre. Tako sveznajući Bogočovek objašnjava tajnu čovečijeg bića. ma me on plašio najstrašnijim baucima. poraste i mnogo roda rodi. samo Ti! Dic animae meae: salus tua Ego sum! Uostalom. I čovek. Pošto sam se podigao na novu visinu i osigurao da ne skliznem u racionalistički plićak. propadam u ε π ο χ η . . jedno ostane. da bi u njemu oživeo besmrtnim i večnim životom. onda — ono živi. našao u Hristu svoj večni smisao i svoju besmrtnu stvaralačku silu. i zatvori se u njoj. ne veruj svome ograničenom. Dostojevski je to naročito istakao. zaista vam kažem: ako zrno pšenično pavši u zemlju ne umre. jer dok ne omrzneš sebe. Ja sam već video da. Ništa. Vidim da je ona klanjanje >>Bogu poznatome<<. . . mnogo roda rodi<<. ljuia absurdum est. izgubiće je. ako podvigom vere ne probije čauru svoga egoizma i ne sjedini se sa neprolaznim i večnim Bićem. U podvigu vere umire i razum. Sada znam zato što verujem. Ako igde. Sada vidim da je moja vera izvor višeg razumevanja i da u njoj razum dobija svoju dubinu. spokojno ponavljam sa Anselmom Kenterberiskim: Credo ut intelligam.

Istina nije van tebe. A uzima krst svoj. zato u svome znamenitom Govoru o Puškinu apostolski vatreno poziva rusku inteligenciju na ovaj podvig: >>Smiri se. počećeš veliko delo. Čovek se odriče sebe. izgubiće je. nađi sebe u sebi. i volji. Rečeno je: >>Razdaj sve pa pođi za Mnom. Istina se ne nalazi u stvarima. čovek nalazi u Hristu i dušu svoju. potčini sebe sebi. i pre svega potrudi na rođenoj grudi. Odrečna se sastoji u odricanju od sebe. zlo i smrtno u duši njegovoj. nije van tebe. i srcu. a onda ćemo licem k licu. Jer ko hoće da sačuva dušu svoju. videćeš sreću. mesto >>svega<<. ovladaj sobom. a onda ću poznati kao što sam samog sebe poznao<<. Podvig vere ima dve strane: odrečnu i potvrdnu. i skrhaj pre svega svoj ponos. nejasno. Smiri se. i ugledaćeš istinu. Pregrade razuma se gube i iščezavaju. Granice znanja i vere se stapaju. a na polovnjački kompromis ne pristajem<<. Žeravično oseća da je njegov duh beskrajno siromašan prema svebogatom Duhu Hristovom. dati . i volju. svesvetim i krotkim. kličem: Intelligo ut credam! Hvala Bogu za sve! >>Sada vidimo kao kroz mutno staklo. shvatićeš najzad narod svoj i njegovu veliku istinu<<. i nije negde daleko preko mora. potvrdna se sastoji u pronalaženju sebe u Hristu. i srce. postaćeš slobodan kako nikad nisi ni sanjao. Život hristočežnjivih heroja Dostojevskovih je život neprekidnog samoodricanja i samoraspinjanja i odlučnog idenja za Hristom. . svoje ogrehovljene duše. Podvigom vere čovek predaje Bogočoveku Hristu svu svoju ličnost. neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom. . sav se razum pretvara u nešto novo. svoga samovoljnog ja. svoje ja. besposleni čoveče. kada se odrekne svoga gordog razuma. i u raspinjanju sebe na krstu Hristovom. nego je pre svega u tvom sopstvenom radu nad sobom. I ja. svoje grehočežnjive volje. njemu je izgledalo čudnovato i nemogućno da živi kao pre. kada raspne svoju volju. samo očišćene. Jer je Sveistiniti rekao: Ko hoće za mnom da ide. Pogubljujući radi Hrista i Hristom sve što je grehovno. naći će je. ako hoćeš da budeš savršen<<. Pred njim. koji svojom božanskom silom oslobađa svega grehovnog i smrtnog i dušu čovekovu. Čim se Aljoša. svoj razum. Samo takav čovek može ići za Hristom. a ko izgubi dušu svoju mene radi. gordi čoveče. odmah je rekao sebi: >>Hoću da živim za besmrtnost. smiriš li sebe. od duše svoje. U takvom podvigu smirene vere Dostojevski vidi rusko rešenje >>prokletog problema<< ličnosti. svoju dušu. sad znam nešto. on smirava svoj gordi um. divlju volju i burno srce. a ispunjuje ih besmrtnim i večnim. Stoga je Aljoša i rekao sebi: >>Ne mogu ja. Radosno oslobađa sebe od robovanja stvarima i potčinjava sebe evanđelskim idealima. obnovljene i obesmrćene.verujem nego i znam. jer će ti se život ispuniti. i u vaskrsenju svoje bogolike duše Hristom. i volju. uverio da Bog i besmrtnost postoje. i srce. Trudoljubivo i istrajno on hristolikom smirenošću potiskuje iz sebe bogoboračku gordost i čovekoboško bezumlje. radostan. razmislivši se ozbiljno. nego u tebi. Pobediš li sebe. dok ih najzad sasvim ne potisne. oslobodićeš i druge.

njegovo čovekoljublje svemilostivo. pa makar sav svet bio protiv njega i smatrao ga za nenormalnog čoveka. da bi odbacila samu suštinu njegovu: >>nevidljivost<<. apostolskom smislu. Starac Zosima je čarobno ovaploćenje pravoslavnog beskompromisnog i bezrezervnog idenja za Hristom i življenja radi Hrista. oseća njime. On može mirne duše reći sa apostolom Pavlom: >>Mi smo budale Hrista radi<<. Za hristočežnjive heroje Dostojevskoga verovati u Hrista znači: ljubiti Hrista svom dušom svojom i živeti njime svim bićem svojim. Najgora. i u isto vreme nešto nadmeno i čak izazivačko<<. nešto kukavičko i bezlično. vera po Tolstojevoj formuli: >>Ja hoću da tako razumem. ako svom dušom svojom. uzdiže iznad svega. >>racionalna<< vera. njegova krotost je neizmerna. odlaziti samo u crkvu na službu<<. čvrst i kameni izraštaj u srcu. Vera na parče. do potpunog samozaborava. opak. svim srcem svojim. vera >>sa dokazima razuma<<. njegova blagost beskrajna. ali idiot u uzvišenom. Jer Hristos traži celoga čoveka. >>racionalna<< vera. želi njime. Ima mnogo vrsta bezbožništva. I noći njegove i dani njegovi ispunjeni su hristočežnjivim podvizima i čovekoljubivim naporima. Makaru je duša izatkana od najfinijih evanđelskih osećanja. do >>idiotstva<<. da svojoj okolini izgleda zanesenjak i idiot. Šta je >>razumna vera<<? >>Razumna . jer Hrista voli više svega. Ako se carstvo čovečije ličnosti razdeli — propada. >>Zlatna sredina je. njegova žalostivost dirljiva. On nežnošću Najnežnijeg leči i vida bolne i tužne duše i krotošću Najkrotkijeg pokriva tuđe grehe. Samo takva vera spasava čoveka od dušegubne sumnje i samoubistvenog očajanja. >>A takozvana >>razumna<<. da mi sve ono što je neobjašnjivo izgleda kao neophodnost razuma<<. A to samo stoga da ne bi nekom nehotičnom grubošću ranio izmučena srca ljudska ili ranjena ozledio. Očaran prekrasnim likom Hristovim i vođen njime kroz tamu ovoga sveta. On ide po svetu nežno i tiho kao da je izgrađen od materije od koje i san. svim bićem svojim ide za njim. ali je najgora među njima takozvana >>razumna<<. svom voljom svojom. On je toliko odan Hristu. koji ne dopušta srcu da pristupi Bogu. ona je i dvolična: priznaje Boga. knez Miškin je doveo do evanđelske ekstaze. pa makar se njegov razum nemilosrdno bunio i burno protestvovao. veli Dostojevski. vera uslovna — nije vera. zagrevajući promrzle duše i oduševljavajući ih za novi život po Hristovom Evanđelju. takva vera je bunt protiv Boga.dve rublje. jer osim toga što ne priznaje predmet vere (>>stvari nevidljive<<). Za Hrista i Pravoslavlje ne postoji >>zlatna sredina<<. toliko živi njime. I zaista on je idiot. on kao sunce svetlo i tiho prohodi tajnu svoga života. Svoju beskrajnu veru u Bogočoveka i dirljivu ljubav prema njemu. a mesto >>idi za Mnom<<. — takva vera je stvrdnut. za idiota. Čovek istinski veruje u Hrista. čudovišni porod ljudskog egoizma koji želi da i Boga potčini sebi. a ne delić njegove duše ili parče njegova bića. to jest >>nadrazumnost<<. misli njime.

Ona glasi: molitva je vaspitanje. Istina se poznaje pomoću sebe. Ali. Ako je iskrena. a za to je neophodno da prestanemo biti ono što smo i da se pričestimo samom istinom. ne drugačije. Najboljega i Najlepšega. Razum je nešto što treba smiriti i preobraziti verom. pobedio samoubistveno očajanje svojih antiheroja. Pravoslavnim podvigom vere Dostojevski je preobrazio egocentrični razum. . i srce. koju ranije nisi znao. I čovek se s tihom radošću poverava molitvi da ga ona vodi kroz tajanstva besmrtnih realnosti. sićušni duh čovekov naslućuje realnost večne Istine. zajedno žive. pravoslavnog vaspitanja jeste molitva. sine novo osećanje. a u njemu nova misao. nego da izdajemo sebe za Boga. svesrdna i mudra. iz smrtnog u besmrtno. Glavni metod i glavna sila evanđelskog. ona može imati u sebi samo sebe. Ako ima svemoćnog sredstva kojim čovek može preraditi i preobraziti sebe iz rđavog u dobrog. i razumećeš da je molitva vaspitanje<<. ne orekavši se sebe. svoga zakona. savetuje starac Zosima. — samozvanost i samovolja<<. Vođen molitvom. >>Mladiću. pa još i tvrdi da zna Istinu. Podvigom vere čovek prenosi centar svoga bića iz vremenskog u večno. oko kojim može videti i poznati što dotle ni slutio nije. >>Razumna vera<< je načelo đavolske gordosti.vera<< je gadost i smrad pred Bogom. želja da ne primimo Boga u sebe. Da bismo poznali Istinu treba da je imamo. U pravoslavlju molitva je vođ. I čovek svom dušom oseća da je molitva najvidovitije oko njegovog bića. i smirio svoju burnu dušu pred blagim i krotkim likom Bogočoveka Hrista. savladao ubitačnu skepsu. kroz nju se uvek spušta u dušu čovekovu ponešto od Najvišega. Dostojevski je to učinio odlučno i smelo. zajedno rastu. učitelj i vaspitač. Ali po nekoj prijatnoj neophodnosti vera i smirenost se izvijaju u molitvu koja preuzima voćstvo u novom životu. I bolno oseća da ga ni njegov um. I prvi znak toga je — smirenost pred strašnom tajnom Božjom i pred ne manje strašnom tajnom ovoga sveta. iz prirodnog u natprirodno. i koja će te iznova ohrabriti. Svojim pravoslavnim srcem Dostojevski je to osetio i saznao. njome komponuje svoja raspoloženja svaka hristočežnjiva ličnost. onda je to molitva. ako je iskrena. i iz boljeg u najboljeg. pravoslavne pedagogike. Tu sve odiše nečim beskrajnim i večnim. Molitva caruje i vlada. Na dogledu tajanstvene beskrajnosti i zagonetne večnosti čovek se ispunjuje smirenošću i strahom. a ako umru — zajedno umru. ni njegova volja. Vera i smirenost su blizanci: zajedno se začinju. Dostojevski je uspeo da da najkraću i najsažetiju definiciju evanđelske. Molitva postaje za njega oko kojim on zagleda u dubine večnosti i u pradubine svoga bića. Svaki put u molitvi tvojoj. iz ljudskog u Božije. A >>razumna vera<< upravo i ne želi da se odrekne egoizma. Nećeš poverovati dok se ne odrečeš sebe. iz dobrog u boljeg. Kroz strašno zamršene tajne večnih i beskrajnih stvarnosti moliva vodi i um čovekov. ne zaboravljaj molitvu. ni njegovo srce ne mogu voditi kroz neispitana prostranstva novih realnosti. On veruje molivom i moli se verom. i volju.

veli starac Zosima bratiji u manastiru. tim osetljivije treba to da oseća. nego i lično svaki za sve ljude i za svakog čoveka na ovoj zemlji. za sve grehe ljudske. To osećanje i saznanje grešnosti postepeno se razvija i raste u čoveku. Stalna molitvenost neprestano stvara nova osećanja i nove misli. tim samim što je došao ovamo. svetske i lične. bogoljubiva i čovekoljubiva. Gospode. te je čovek uvek bogat svežom ljubavlju prema Bogu i prema ljudima. za njegovo pravilno orijentisanje u ovome svetu. Otuda se pravi hrišćanski karakter može izgraditi. Takav čovek je vrlo osetljiv za sve što je ljudsko: grehe svih ljudi preživljuje kao nešto svoje i oseća se odgovoran za . da je svaki pojedini od nas nesumnjivo kriv za sve i za svašta na zemlji. tek će se tada postići cilj naše monaške usamljenosti. Hristoliki heroji Dostojevskoga vaspitavaju se i izgrađuju molitvom. i njome se živi opet samo molitvom. i od svih i od svakoga na zemlji. Čovek stalno vezuje sebe sa Bogom i ljudima na najbolji način. Molitva je vaspitanje. Oni smiravaju sebe u crva. A pošto je hram — >>dom molitve<<. ona se stiče. Ona se saznaje. doznao je o sebi da je on gori od svih svetovnjaka. I što monah duže živi među zidovima svojim. onda je i dom vaspitanja. svaki koji je ovamo došao. mili moji. njoj se pristupa samo molitvom. molitveno raspoloženje postaje njegovim stalnim raspoloženjem. pravoslavna filosofija života. Zato se i oseća lično odgovoran za svaki greh i za svako zlo u ovom svetu. naprotiv. dok se ne pretvori u neprekidno osećanje i saznanje svoje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. ja sam grđi od sviju i svega. ali vrlo realan način. ne samo usled opšte svetske krivice. Čovek je tek onda potpun čovek. čovek oseća da nečeg njegovog ima u grehu svakog grešnika i da on učestvuje u svima gresima roda ljudskog. nipodaštavaju do ništavila. ona bi se s pravom mogla nazvati molitvenom filosofijom. što smo ovamo došli. od svih i od svakoga na zemlji. Svakog susreću sa beskrajnom molitvenom krotošću i smirenošću. Jer znajte. nego da je i pred svima ljudima za sve i za svakoga kriv.Molitva stvara nova osećanja. život u kome oni stalno žive. Na tajanstven. u protivnom slučaju nije imao rašta dolaziti ovamo. ne samo podvižniku i monahu. Sveti starac Zosima govori o sebi: Ja sam gori od svih ljudi. Jer. To osećanje i saznanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti neophodno je svakome čoveku. >>Oci. kada oseti u sebi tajanstvenu vezu sa svima ljudima svih vremena i svoju sudbinsku zavisnost od sviju i svakoga. Po ubeđenju Dostojevskoga. U samoj stvari. i što smo se u ovim zidovima zatvorili. Božanska Istina hrišćanstva obavijena je božanskim misterijama. mi nismo za to svetiji od svetovnjaka. a sve se to sliva u nova raspoloženja. ako čovek formira sebe molitvom. molitvom se stvara evanđelska. nova osećanja se izvijaju u nove misli. Oni su molitveno raspoloženi i prema Bogu i prema ljudima. Ako bi se htelo. Molitva je atmosfera u kojoj se oni stalno kreću. nego. A kada sazna da on ne samo da je gori od svih svetovnjaka. istinsko se vaspitanje i prosvećenje dobija u hramovima.

>>Naročito imaj na umu da ne možeš nikome sudija biti. tada možda ne bi bilo ni zločinca što stoji preda mnom. i kojega tvoje srce osuđuje. i tada postupi u tom smislu. Tajnu života najbolje shvata i najradije podnosi čovek koji ljude i svet prima kroz saznanje svoje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. drugi će mesto njega doći do poznanja. zbilja i jeste tako: jer čim ti sebe iskreno načiniš odgovornim za sve i svakoga. Prokleti problem zločina i kazne dobija svoje savršeno rešenje u čovekovom smirenom osećanju lične svegrešnosti i u neugasivom saznanju lične sveodgovornosti. Jer kad bih ja bio pravedan. i postradaće. još mu nije rok došao. ali će doći u svoje vreme. svejedno: ako neće on. onoga časa ćeš uvideti da tako i jeste u samoj stvari. toliko su neodređeni i toliko tajanstveni. jer će optuženi otići i osudiće sam sebe gore. Savršena je pravda u onog sudije koji za sve grehe ljudske osuđuje najviše sebe. da nemoralnost i greh proističu iz nje. niti zasad može . Jer niko ne može biti na zemlji sudija zločincu. i da je on možda više nego iko drugi kriv za zločinstvo toga što stoji pred njim. Bezdana tajna života gnezdi se u duhu ljudskom i premaša sve čovečije sposobnosti saznanja.sve i sva. i osudiće i okriviti sebe sam. zakoni ljudskoga duha još toliko nepoznati. pre nego što i on sam — sudija — ne pozna da je i on isti onakav zločinac kao i onaj što stoji pred njim. ne daj se zbuniti ni time: znači. i on ode od tebe smejući ti se. Ma kako da to izgleda bezumno. koliko ti samo bude mogućno. nego sebe učiniti odgovornim za sve grehe i zločine ljudske na ovoj zemlji. i pravda će biti zadovoljena. >>Jedini je tu spas: uzmi i učini sebe odgovornim za sav greh ljudski. U svemu ovome potreban je lični opit. da se zlo ni u kakvoj društvenoj formaciji ne može izbeći. U osećanju i saznanju: da je svaki čovek lično odgovoran za sve ljudske zločine i grehe. najzad. onda će moći postati i sudija. ako ne izazove u njemu dobro osećanje. Ako li pak tvoj bratski poljubac ne dirne u srce. svršićeš tim da ćeš se satanskom gordošću opasati. i da ti i jesi odgovoran za sve i sva. a ako ne dođe. i da su. lično iskustvo. da nema. Kad postigne to. da će ljudska duša ostati uvek ista. jer baš u tome leži sve uzdanje i sva vera svetitelja<<. brate. A to. zasnovano na živom osećanju i vedrom saznanju. toliko još nauka za njih ne zna. Nijedna misao ljudska nije u stanju da sagleda sve do kraja. Dostojevski piše u svome Dnevniku: >>Jasno je i razumljivo do očiglednosti da se zlo skriva u čoveku dublje nego što pretpostavljaju socijalisti koji hoće da leče. Zato i smirava sebe smirenjem koje celo biće njegovo vodi evanđelskim putem spasenja. Spasenja od čovekoboškog egoizma i satanskog solipsizma. niti osećanje ljudsko da oseti sve do dna. I baš da te i sam zakon postavi za njegovog sudiju. istinito je. no što bi ga tvoj sud osudio. Najsavršeniji je sud — ne suditi i ne osuditi. A zbacujući i tovareći svoju rođenu lenost i svoju nemoć na ljude. nesumnjivo veruj. ti. Veruj ovome. primi odmah i postradaj ti za njega — njega pak bez ukora otpusti. i na Boga ćeš uzroptati<<. Ako budeš kadar primiti na sebe zločinstvo onoga što stoji pred tobom.

On ima razumevanja za sve. Molitvenom smirenošću oni pokrivaju grehe grešnima i zločine zločincima. nego ljube. Raznežen molitvenim raspoloženjem prema svima i svakome. On do samozaborava pati zbog grehova svojih prijatelja i poznanika. da su terazije i mera sveta u njegovim rukama apsurd. sude ljubavlju i milosrđem. ali — kriv sam. — Zbog takve evanđelske smirenosti i takvog osećanja lične sveodgovornosti. ako se i on sam. on iskreno i radosno svima oprašta sve. Sva njegova ličnost svedoči i pokazuje da on ne želi da bude sudija ljudima i na nipošto neće da osudi nikoga. držeći u rukama tu meru i terazije. sve smatra da su bolji i viši od njega. Ako sude. njene grehe oseća kao svoje. i ne pribegava jedinom izlazu — milosrđa i ljubavi<<. zbog čega i govori Aljoši s ushićenjem: >>Gle. I tako se čovek ne sme hvatati da rešava šta bilo sa ponosom u svoju nepogrešivost — još nije došlo vreme niti čas. sa svima se ophodi smireno. Ovo hristovsko shvatanje tajne čovekova bića i završnog suda o njoj imaju hristoliki heroji Dostojevskoga. i naročito prianja srcem onome ko je grešniji. ljudi užih shvatanja smatraju Miškina za idiota. Oni ne sude. . Svojom milom pojavom on smirava burne duše svojih bližnjih. Oni iskreno smatraju sebe odgovornima za grehe svojih bližnjih. Nego postoji Onaj jedan. njemu je sasvim tuđa svaka gordost i oholost. pa ni sudija krajnjih. blago ulazi u njegovu dušu. Čovek koji sudi drugim ljudima treba zato da zna da on nije sudija krajnji. I baš stoga oseća da je i on sam nekako kriv za sve grehe i patnje ljudske. To čak i sladostrasni Fjodor Karamazov oseća. . Tako se jednom prilikom i izražava: >>Najverovatnije je da sam za sve samo ja kriv! Ja još ne znam zbog čega sam kriv. Hristočežnjivi Makar sav odiše nekom blagom i setnom smernošću. Ako gordost nagriza srce drugih ljudi. Ali je Dostojevski celim svojim romanom genijalno pokazao i dokazao: da je idiot ne Miškin nego oni koji ga smatraju za idiota. . mališane moj mili. njih potpuno prožima osećanje i saznanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti za sve i sva. da gordost neosetno iščezne iz njih i gnev se izgubi. i nazivaju ga idiotom. ne priklanja pred zakonom još neodgonetnute tajne. Divni Aljoša je oličena blagost i smirenost. čini je svojom. Nežni i tužni knez Miškin vrlo snažno oseća beskrajnu složenost čovekova bića i života uopšte. on im pristupa sa toliko nežnosti.biti lekara. i ne mogu ne osećati to<<. ali ih ne osuđuje. ja osećam da si ti jedini čovek na zemlji koji me nije osudio. vrlo duboko i široko gleda život i vidi njegovu čudesnu tajanstvenost. ja osećam to. Starac Zosima s beskrajnom ljubavlju susreće svakog grešnika. ili im gnev pustoši dušu. koji kaže: >>Moja je osveta. nego da je i on grešnik. jer je evanđelsku smirenost i samilost učinio prirodom svoje prirode i dušom svoje duše. Samo tome Jednome poznata je sva tajna ovoga sveta i krajnja sudbina čovekova. dobrote i samilosti. ja ću odmazditi<<.

Primera ima mnogo. i eto ti raja! Zar ja sad nisam u raju?<< Starac Zosima je do monaštva bio oficir i imao površan pogled na svet i život. oprosti mi!<< Pun radosti i oduševljenja zbog pokajničkog prevrata koji se desio u njegovoj duši. samo što ljudi ne znaju. . što vi mene služite? I zaslužujem li ja. i u mundiru i epoletama pada pred noge njegove.Ako čovek istinski i ozbiljno traži pravi smisao životu ljudskom na zemlji. čelom udara u zemlju. ja sam možda zbilja krivlji od sviju za sve. na koji je uoči tog dana pozvan. dovikujući mu: >>Srećan ti put!<< Potom se obraća svome protivniku rečima: >>Poštovani gospodine. pred tobom je!<< Na ugovorenom mestu. radosti moja. I još da ti kažem. . >>Mamo. . ni okom da trepne. kakvi su oni meni. Ja sam i deset puta gori od vas. Protivnik prvi puca na njega i promašuje. ja to od radosti. radosti moja. Mladi brat starca Zosime Markel. sada plačući traži oproštaj i od ptica: >>Ptičice Božije. Majčice. sa ljubavlju gleda u njega. plače i moli ga govoreći mu: >>Atanasije. jer sam i pred vama zgrešio. i on ličnim opitom dolazi do saznanja velike i neoborive istine: >>Vaistinu je svaki čovek svima i za sve kriv. ali neka i ja budem sluga mojih slugu. Gospode. oprosti mi. doživljuje unutrašnju krizu. da me služite! . Nekada osion i gord. čime ja zaslužujem da me služi drugi čovek. a . ja sam tebe juče udario dvared po licu. majko. jer ne znam kako da ih volim. ja sam hoću da sam pred svima kriv. znajući šta će učiniti. i gori sam od svih ljudi na svetu! << Koliko juče on je istukao svog slugu Atanasija. Zosima stoji na dvanaest koraka pred svojim protivnikom. ali vrlo jaka i jasna osećanja. umesto da sam puca. a kad bi doznali — odmah bi nastao raj! . glupom i mladom čoveku. i on svim bićem doživljuje istinitost Markelovih reči o čovekovoj odgovornosti za sve i sva u svetu. što sam vas svojom krivicom uvredio. zahvataju mu dušu. sada se s umilenjem i radošću smirava čak i pred slugama svojim. . Nekada ohol prema Bogu i ljudima. kojima govori: >>Mili moji i dragi. on veselo odlazi na dvoboj. ali zato će mi svi i oprostiti. otvoreni ateist i bogohulnik. a danas se sa užasom pita: >>Zbilja. nije mogućno da ne bude i gospodara i slugu. Zosima uzvikuje: >>Hvala Bogu! Niste ubili čoveka!<< Zatim. . Svi treba jedni drugima da služe<<. prohodi podvig vere i sav se duševno izmenjuje i preobražuje. i veli svome sekundantu: >>Jesi li ikada video pobeditelja? — Evo ga. Neka nova i neslućena. oprostite mi. dajući tačan opis razvića tog bezmerno komplikovanog psihičkog procesa i podviga. veli on svojoj majci. i naveo vas da na mene pucate. Neka sam grešan svima. čovek isti kao i ja — slika i prilika Božija?<< I on trči Atanasiju. Ali za vreme jednog dvoboja u njemu se događa duševni prevrat. on baca svoj pištolj u šumu. potresno ubedljivih i realnih. samo ne mogu da ti protumačim. da je svaki od nas pred svima kriv za sve. a ne od žalosti plačem. veseo. a ja najviše od sviju<<. Dostojevski to pokazuje na jedan besprimerno umetnički način. ne može ga naći dok ne začne i ne razvije u sebi osećanje i saznanje svoje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. ptičice radosne. oprostite mi i vi.

i mir — posle toliko godina. i stoga živeo kao u paklu. Ove reči izazivaju oficire-sekundante — i oni burno protestuju: >>Kakav je to način! sramotiti puk! Na barijeri stojati i moliti za oproštaj!<< Zosima na to odgovara: >>Gospodo moja! Zar je zbilja u današnje vreme čudo: naići na čoveka koji bi se pokajao zbog svoje gluposti. Umreću. Odjedared sam osetio u duši raj. Pokajnički podvig Zosimin ga je ohrabrio. i niko nije poverovao — ni žena. Eto. Milost Božiju vidim u tome prema deci mojoj. 24).možda još i više<<. hoću da postradam!<< — Svi su zapanjeni. i posle dugih kolebanja i strašnih muka ispoveda mu svoj zločin. srce mi se kao u raju raduje. . Zosima mu daje savet kako da se spase svojih paklenih muka: >>Idite. posle tako potresnog unutrašnjeg prevrata i duhovnog napora. pada u postelju. prvi put. zaista vam kažem: ako zrno pšenično pavši u zemlju ne umre. ali radost osećam. Vanje i njetočke. ali niko ne veruje njegovim rečima da je ubio ženu. . pa i od drugih ljudi takvu laž zahtevamo. i pred smrt govori Zosimi: >>Bog se sažalio nada mnom i zove me k Sebi. kad je ceo svet već odavno na drugi put izašao. i da ih ljubim. tek što sam učinio ono što je bilo potrebno. ni deca nikad neće poverovati. Sve će proći. pa saopštite ljudima. Štaviše. I on. Gospod moj pobedio je đavola u srcu mom<<. Tajanstveni posetilac Zosimin spasao je sebe očajanja i samoubistva time što je uzeo na sebe podvig pokajanja i smirenosti. Ne veruju mi. on dolazi Zosimi. Sad već smem da volim svoju decu. I svoju ispovest završava rečima: >>Kao izroda izbacujem sebe iz sredine ljudi. i šta se desilo? Za sve sam vas ispao baš kao nekakva luda. dužnost sam izvršio. — smeje mu se svaki u oči. ustaje i objavljuje svoj zločin. u prisustvu svojih mnogobrojnih prijatelja i poznanika. On je četrnaest godina nosio u sebi strašnu tajnu svoga zločina: ubio je jednu ženu. ni sudije moje. a ime će moje biti za njih neokaljano. To vidimo kod Miće i Grušenjke. — da sam ja za sve kriv? Eto. a ako umre. ja sam jedanput u životu postupio iskreno. mnogo roda rodi (Jov. opisujući ga u svima pojedinostima. biti kriv za vas? — A otkud ćete i vi da doznate. Znam da umirem. samo će istina ostati<<. i kad pravu laž za istinu smatramo. na primer. Ama kako je moguće. Osećanje iskrene smirenosti i sveodgovornosti je glavna odlika i drugih Dostojevskovih heroja koji se ili nalaze na putu ličnog samousavršavanja ili uznemireno traže viši smisao ovom životu u svetu. Šatova i Versilova. što je to . To osećanje projavljuje se u manjoj meri skoro i kod svih ostalih ličnosti u delima Dostojevskoga. Razumihina i Stepana Trofimoviča. Ali to je tako nesumnjivo stoga. za obedom. Raskoljnikova i Sonje. svi se slažu sa lekarima da je usled rastrojstva nerava poludeo. I tajanstveni posetilac donosi sudbonosnu odluku: da kazni sebe javnom ispovešću. A sada predosećam Boga. . I Zosima otvara Novi Zavet i čita mu tajanstvene reči Spasiteljeve: Zaista. odgovara im Zosima. Bog me je posetio. . A on. zar ja mogu. i javno priznao svoju krivicu?<< Posle ovog događaja Zosima podnosi ostavku na oficirsku službu i sprema se za manastir. jedno ostane. na svoj rođendan. 12.

Ali za ljude evanđelski. mogli tako duboko osetiti tragiku čovekova bića i u sebi samima sagledati uzrok te tragike. Za takvu inteligenciju smireno osećanje i saznanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti je ne samo san. To je vrhunac svečovečnosti. koje je za njega surova stvarnost i očigledna java. Dostojevskovo osećanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti je ne san. Samo su najređi izabranici roda ljudskog. nije mogao a da svoje osećanje smirenosti pred Hristom ne razvije u saznanje svoje lične sveodgovornosti za sve i sva. izjavljuje on. u razdor. On to čini. u patnju. ličnim pogružavanjem u molitveno iskustvo Pravoslavlja. nego san koji može sanjati jedino smešan čovek. Ovu mnogoznačajnu istinu Dostojevski je saznao svojim ličnim pravoslavnim opitom: osvojen i očaran čudesnim likom Bezgrešnoga. koji zaražava čitave države. Bez smirenosti . svega poznatog i nepoznatog. valjda. Tu nam je svedok mnogovekovno pravoslavno iskustvo i opit. Ono je bilo razliveno po celom biću njegovom. Tu on opisuje ljude u zemlji u njihovom bezgrešnom stanju. Smirenost je neophodna duši ljudskoj kao zenica oka i krv srcu. na prvom mestu. među kojima nesumnjivo spada Dostojevski. To ljudi pravoslavnog vaspitanja znaju iz iskustva. sveopštost. A to znači: na gordosti kao na temelju i na ubeđenju da je čovek merilo svega vidljivog i nevidljivog. koja je većim delom vaspitana i obrazovana na evropski način. stoga što. čija je glavna odlika vaseljenskost.osećanje bilo sastavni deo duše Dostojevskove. objavljuje kao san smešnoga čoveka. Ali tu srećnu i bezgrešnu zemlju razvratio je — on. ono — neobično živo i neodoljivo realno osećanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. Dostojevski! >>Znam da sam samo uzrok greha bio — ja. Do poznanja tog vaseljenskog pravoslavnog iskustva dolazi se ličnim opitom. I sve je utonulo u sladostrašće. kakvi su bili pre no što su pali u greh i poznali zlo. vere i ljubavi. tako sam i ja zarazio sobom tu srećnu i do mog dolaska bezgrešnu zemlju<<. on nije mogao a da se ne oseća svegrešnim pred Jedino Bezgrešnim. kao bacil kuge. sam on. Bezmerno stradanje i jezivo očajanje postali su udeo svih ljudi na zemlji i svih tvari. nego stvarna java i očigledna stvarnost. u nemir. razvio u jasno i određeno saznanje svoje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. Kad govori o sebi lično. Tu se čovek na tajanstven način oseća stvarno kriv za sva stradanja roda ljudskog i stvarno odgovoran za sve i sva na zemlji. neposredno — kroz San smešnoga čoveka. njihova sreća je beskrajna i dirljiva. molitvenosti i milostivosti. svega vremenskog i večnog. on to svoje osećanje i saznanje svegrešnosti i sveodgovornosti. čije su duše izatkane od hristolike smirenosti i krotosti. jer čovek ne može biti istinski pravoslavan a da u duši ne nosi živo osećanje i jasno saznanje svoje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. ima u vidu rusku inteligenciju. pravoslavno vaspitane i obrazovane. To Dostojevski ispoveda posredno i neposredno: posredno kroz svoje heroje. I to objavio kao San smešnoga čoveka. u tugu. zbog neke unutrašnje nagonske potrebe. To osećanje Dostojevski je. Kao gadna trihina. u svirepost.

Bez smernosti se ne može biti hrišćanin. svojim. ljubavna smernost je strašna sila. iako se u Evanđelju smernost naziva siromaštvom duha. Jer šta je to siromaštvo duhom. >>Nemoguće je spasti se bez smirenosti<<. njihovo je carstvo nebesko još ovde na zemlji. Spasenje se postiže verom i smirenošću. A u tome ima mnogo nebeske istine. i sažaljenje. jedno drugim raste. nego: njihovo je. Evanđelska smernost je vrlo složen kompleks osećanja i misli. njegovu dušu. Dok je u čoveku ma i najmanja gordost. tako su smernost i smirenoumlje početak svake vrline i dobra. Jer. pravoslavno-molitvenu filosofiju. Ali. Zato Dostojevski odlučno zastupa misao: da je svaki čovek kriv. Ono. i radost. >>znak hrišćanstva<<.nema duši života kao ni vida oku bez zenice. Smirenost je nepogrešivi putovođ kroz neobično zagonetna i zamršena tajanstva života na zemlji. siromaštvo duhom je prvo blaženstvo. koji gordoumlje zameni smirenoumljem i sav svet primi kroz kategoriju smernosti. mnogo nebeskog carstva. da i carstvo nebesko svodi na zemlji i čini ga čoveku bliskim. Kao što su gordost i gordoumlje početak svakog greha i zla. jer je njihovo carstvo nebesko. Siromašan je duhom čovek koji potpuno uništi u sebi gordost. Zato Sveistiniti i nije rekao: njihovo će biti. hrišćanstvo počinje od smernosti. ili seta. Kroz siromaštvo duhom čovek se pričešćuje neprolaznim blaženstvom. ili tuga. Izuzetnu važnost smirenosti i lične sveodgovornosti Dostojevski je podvižnički osećao i apostolski propovedao. i molitva. ako ne pustoši. >>Pred nekom mišlju staneš u nedoumici. realnim. nema joj ravne na svetu!<< Smernost je jedina sila koja može pobediti svaku vrstu satanizma: satanizam uma. drugačije i nije mogao činiti ovaj sjajni filosof pravoslavni. oni sa zemlje na čudesan način vladaju nebom. i šta to znači biti siromašan duhom? Siromašan je duhom čovek koji svim svojim bićem oseća da je njegov čovečanski duh krajnje siromašan prema Duhu Božjem. Tu se skriva ogromno bogatstvo duhovnih vrednosti. i sva evanđelska blaženstva redom. Sve je tu povezano: jedno drugo izaziva. satanizam volje. u njegovu se dušu useli i krotost. i ono uvodi u sva ostala evanđelska blaženstva. ili smernom ljubavlju?<< Svagda odlučuj ovako: >>pobediću smernom ljubavlju<<. ili čamotinja. U stvari. da je njegov čovečanski život puko siromaštvo prema bogatstvu života Božijeg. Odlučiš li se tako jedared za svagda. i umilenje. od svih najjača. smirenost je >>temelj hrišćanstva<<. naročito gledajući greh ljudski. i ljubav. ceo svet ćeš moći pokoriti. Samo beskrajna smernost porađa u duši čovekovoj osećanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. ni to nije sve. Ono ima takvu silu. Za evanđelsku. satanizam srca. a ono sigurno posećuje ili očajanje. ne samo za svoje grehe. >>Smernost je jedina vrlina koju đavoli ne mogu podražavati<<. Jer je Sveistiniti rekao: Blaženi siromašni duhom. da je sve ljudsko u poređenju sa Božjim — beskrajno uboštvo. A kad iz sebe smernošću potisne gordost. i koji god nema taj znak — >>nije hrišćanin<<. nego za sve i sva što . pa se zapitaš: >>Da li treba pobeđivati silom.

smernost u celom srcu svom. molitve. Serafima Sarovskog (+ 1833) na retko težak podvig: on je hiljadu dana i hiljadu noći proveo neprestano se moleći Bogu molitvom evanđelskog carinika: Bože. ta nemilosrdna samoosuda. nego u samoj stvari. u celom duhu svom. prožimaju dušu ruskog naroda. iz konačnog u beskonačno. Vera i nije drugo nego samoodrečni salto mortale. Smernost je svoje vrste svevideće oko duše. u celoj duši i telu svom. egoističnog. ljudskog. Smatraj da si gori i niži od svih<<. i Dostojevski je svojim hristočežnjivim srcem osetio i shvatio: da se čovek jedino samoodrečnim podvigom vere spasava otrovnog mulja relativizma i izlazi na svetao i širok put. onda će za njih nastati carstvo nebesko. karakterišu rusku istoriju. skok iz smrtnog u besmrtno. To osećanje vlada celokupnom evanđelskom delatnošću znamenitog ruskog duhovnika oca Jovana Kronštatskog (+ 1907). kroz opravdanu mržnju prema svojoj čovečanskoj volji. iz prirodnog u natprirodno. Sve što je u njemu. samoživog. opet klečeći na kamenu. iz smrtnog u besmrtno. Duh smerne svegrešnosti i sveodgovornosti prožima sve što je uistini evanđelsko. Podvigom vere. Kao i svi istinski pravoslavni filosofi. gde čarobni lik Bogočoveka Hrista caruje i vlada. To osećanje svegrešnosti. po mišljenju Dostojevskoga. To osećanje zračilo je iz celog bića velikog općinskog starca Amvrosija koga je Dostojevski pohodio. vodi u besmrtnost i život večni. ne može naslediti carstvo Božje<<. milostiv budi meni grešnome! Noć je provodio u šumi klečeći na kamenu. od onih koji ti izgledaju grešnici ili su u samoj stvari takvi. molitvu i milostivost. nigde međe njegovom samousavršavanju. >>Ako čovek nema krajnju smernost. Osećanje i saznanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti pobuđivalo je mnoge ljude na neobične podvige smernosti i pokajanja. jednom rečju: kroz odlučno odricanje od svega svog. Nigde granice njegovom napredovanju. a dane u svojoj ćeliji. On stalno prenosi sebe iz vremenskog u večno. Tu . odmah oseti da je nedovršeno biće. to surovo samobičevanje.biva na svetu. uistini pravoslavno. FILISOFIJA ljUBAVI I SAZNAnjA Čim čovek povede svoje misli evanđelskim putem. veli on. On uči: >>Smatraj sebe za najvećeg od svig grešnika. Čovek istinske smernosti oseća i jasno saznaje svoju čovečansku sićušnost i ništavnost. te pokajnička tuga. i to ne u mašti. smernosti on obeskrajnjuje i obeskonačuje sebe. To osećanje i to saznanje potstakli su najveđeg ruskog podvižnika sv. I to projavljuje kroz neprekidnu samoosudu. kroz istrajno nepoverenje u svoj čovečanski razum. koji kroz hristoliku smernost i krotost. Kada ljudi tu misao shvate. u celom umu svom. odlikuju sve što je pravoslavno. kojim čovek nepogrešivo razlikuje prave od lažnih vrednosti u sebi i u svetu oko sebe. otima se ka nečem beskrajnom i beskonačnom.

Podvigom smernosti čovek dolazi do plamenog osećanja i žeravičnog saznanja da je zrno njegovog bića bez stvarne vrednosti i da neprolaznu vrednost dobija samo ako se sjedini sa Bogočovekom Hristom. nego >>substantia Dei<<. Samo jedan put vodi u poznanje Večne Istine: to je ljubav. ljubav nije samo >>res Dei<<. oplemenjivan smernošću. svoga egoističnog zakona: ja=ja. ako lično i opitno ne doživi >>prvu i najveću zapovest<<. ukoliko je Bog veći od svih vrlina. I to utoliko veća. ljubav ispunjuje čoveka Bogom. Stičući ljubav. Celokupnom sadržinom svoga bogočežnjivog bića čovek obitava u Bogu. čovek i poznaje Boga. Bog je apsolutno biće. nije ništa drugo do raščlanjena i primenjena >>prva i najveća zapovest<< Bogočoveka: ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim. akt — supstancija. Kao ljubav. njegova vlastita priroda. Po meri ispunjenja sebe Bogom. gde Večni caruje i vlada. ljubav je suština Božja. molitveno se sjedinjuje s njim do čudesne prisnosti. Bog je apsolutan. Bog ište čoveka. sve svetije i svetije vrline. >>ljubav je veća od molitve<<. molitvom i smernošću čovek predaje Bogu i prenosi u Boga sve srce svoje. Suština Božja ište suštinu čovečju. umire i uzrasta u srce Nevidljivog. čovek se osvetljuje. Vođen verom. koji u našem zemaljskom svetu pretstavlja jedinu apsolutnu i beskrajnu Vrednost. obožuje. prema relativnome. U tom slučaju Božja bi ljubav zavisila od relativnih bića. ako supstancijalnim aktom hristočežnjive ljubavi sve biće svoje ne prenese u Bogočoveka Hrista. Ispunjujući se Bogom. osvećuje. a ne samo njegov atribut. arijanskim. dok najzad ne stekne najveću i najsvetiju vrlinu: ljubav. veća i od svih ostalih vrlina. svom dušom svojom. nego On jeste ljubav po biću svom. svim umom svojim i svom snagom svojom. No ovaj složeni podvig kojim čovek prenosi sebe u bogočovečanske beskrajnosti i sjedinjuje sebe sa Bogom Logosom. Bog ne samo ima ljubav kao svoje svojstvo. sav um svoj i svu snagu svoju. on postepeno stiče sve veća i veća bogočovečanska iskustva. Podvigom molitve to se zrno raščinja.se čovek hrabro i odlučno odriče sebe. prema prolaznome. njegovo >>esse<<. vaspitavan molitvom. zato se do poznanja Istine ne može doći putem racionalističkim. On ne bi bio apsolutna ljubav. i na taj način osposobljuje za istinsko poznanje Boga. Usvajanjem i doživljavanjem >>prve i najveće . Pošto je tako. jer >>Bog je ljubav<<. Podvigom vere čovek baca zrno svoje ličnosti u neispitane dubine Večnog i Nevidljivog. i ne bi bila apsolutna nego slučajna. čovek ne može osetiti i poznati Apsolutnu ljubav. i predaje sebe božanskim beskrajnostima. fenomenalističkim. kada bi bio samo ljubav prema drugome. jer je On — supstancijalni akt ljubavi. svu dušu svoju. Istina je razlivena po svima beskrajnostima Božanske suštine. >>Jer ljubav nije ime nego Božanska suština<<. prema svetu. koja je suština Božja. čovek se realno sjedinjuje sa Bogom i na taj način dolazi do stvarnog poznanja Večne Istine. Verom.

čovek istovremeno stiče i ljubav prema čoveku. Božanska sila ljubavi uvlači vascelog čoveka u proces oboženja: obožuje mu se srce. Pri tome tajnu Božanstva ljudima otkriva Duh Sveti. ljubav je Božji odgovor na čovekovu veru. — i samo onima koji Ga ljube. kao što je pisano: što oko ne vide i uho ne ču i u srce ljudsko ne dođe. suština Trojičnog Božanstva. prva je zapovest uvek prva i uvek najveća. i sve što je čovekovo živi Bogom. čovek postaje >>učesnik u Božjoj prirodi<<. suština hrišćanstva. Kroz veru. po svemu su jednosušne. milost i žalostivost. kroz ljubav — Bog prima čoveka. to ugotovi Bog onima koji Ga ljube. A druga je zapovest kao i prva: ravna njoj i po vrednosti i po značaju. Jedna suština i jedna sila prohodi ove dve zapovesti. u svojoj psihofizičkoj ograničenosti. To je osnovna bogočovečanska istina. silno posvedočena i dokazana Hristom. molitvu i smernost. jer šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božjega. Kroz veru. kroz ljubav — Bog predaje sebe čoveku. Kroz veru. kroz ljubav — Bog kazuje sebe čoveku. Bogočovek je doneo svetu ovu istinu: ljubav je put i metod istinskog bogopoznanja. Stekne li ljubav prema Bogu. Kroz veru. molitvu i smernost čovek veruje u Boga. u odnosu prema čoveku: Bog je ljubav. visi sav život i učenje i samog Dostojevskog. O ovim dvema zapovestima visi celokupno Evanđelje Gospoda Hrista. njegovo je ubeđenje: samo žutokljuni moralisti mogu tvrditi da je ljubav prema ljudima mogućna . Ovu Hristovu istinu potpuno usvaja i strasno propoveda Dostojevski. hoće Bogom. kroz ljubav — Bog veruje u čoveka. smisao i cilj svoga bića. ljubav je suština Boga. misli Bogom. jer su ljubavlju postali učesnici u njegovoj prirodi. Ta ljubav je >>prva i najveća zapovest<<. Ona glasi: >>ljubi bližnjeg svog kao sebe samog<<. ljubav je dar. Za njega: vrlina je ne mogućna bez Boga. duša. Čovek kao čovek. Bog je jedini tvorac ljubavi. Vera je podvig. oseća Bogom.zapovesti<<. o ovim dvema zapovestima visi sav život i učenje hristolikih junaka Dostojevskovih. Bez bogoljublja nema pravog čovekoljublja. Voleti čoveka a ne ljubiti Boga. ljubav prema čoveku je samo vidljiva projava i verna objektivacija čovekove ljubavi prema Bogu. um i volja. Kroz veru. kroz ljubav — Bog usvaja čoveka za sadržinu svoga života: postaje čovek. sjedinjuje se sa čovekom u bogočovečansko jedinstvo. ali nikada ljubavi. Ali. molitva i smernost. molitvu i smernost čovek predaje sebe Bogu. >>O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci<<. molitvu i smernost čovek usvaja Boga za sadržinu. molitvu i smernost čovek kazuje sebe Bogu. najmanje je mogućna suština svih vrlina: ljubav. da bi čoveka obožio. u stvari je samoobmana. molitvu i smernost čovek prima Boga. nije sposoban da istinski i stvarno pozna Boga. U odnosu prema Bogu: čovek je vera. ljubiti Boga a ne voleti čoveka. ljubav uvodi čoveka u dubine Božje i osposobljuje ga da u Bogu može poznati ono što nebogoljubivi ljudi ne mogu nikada i ni na koji način doznati. druga je uvek druga i uvek zavisna od prve. Čovek može biti tvorac vere. u stvari je samoljublje. ljubav prema ljudima je ontološki uslovljena čovekovom ljubavlju prema Bogu.

Bez Boga i van Boga ljubav je ne mogućna. svom dušom svojom. večnost svakog čoveka uopšte. >>ljubav je od Boga. čovek dobija sile da se duhovno sjedinjuje sa ljudima. I obratno: ako ja ljubim. ni ljubiti čoveka. spaja. kada ljubav prema bližnjem ne bi bila suštastvena emanacija i projekcija čovekove ljubavi prema Bogu. ljubi bližnjeg svog Bogom i u Bogu. značilo: mrzeti bližnjeg svog kao sebe samog? — Nema sumnje. Udaljenost od Boga u . obitavajući u Bogu i ispunjujući >>prvu i najveću zapovest<<. Ta je ljubav delo sile Božje. ako pak ne ljubim. znači: ljubi bližnjeg svog kao što ljubiš svoje očišćeno. čovek se mora svim srcem svojim. i svaki koji ljubi. ne zna Boga. to bi značilo to. >>ljubiti nevidljivog Boga znači: pasivno otkrivati pred njim svoje srce i čekati njegovo aktivno otkrivenje. ljubiti vidljivu tvar znači: davati primljenoj Božanskoj energiji da se projavljuje kroz primaoca. i večan. ni poznati čoveka. Zato apostol i veli da je ljubav >>sveza savršenstva<<. Jedan je put ka čoveku: Bog. srce sa srcem i volju sa voljom. Ona sjedinjuje sve što je savršeno u jednom čoveku sa svim što je savršeno u drugom čoveku. ako se nisam prisajedinio njegovom Biću. Isto tako. sjedinjuje suštinu ljubećeg sa suštinom ljubljenog i gotovo ih pretvara u jednosušno biće. A koji ne ljubi. mi ljubimo Bogom i u Bogu. Ako ja nisam poznao Boga. jer je Bog ljubav<<. znači: ja sam se prisajedinio Bogu. čekati da u srce siđe energija Božanske ljubavi. onda ja ne ljubim. znači: nisam Mu se prisajedinio i ne znam Ga<<. i silan. Uzrok ljubavi prema Bogu jeste Bog: causa diligendi Deum Deus est. svom dušom svojom. bez ljubavi i van ljubavi nemogućno je poznati Boga. od ljubavi. Ali >>kao sebe samog<< znači: kao tvoje >>sebe<<. Samo Bog daje sile čoveku da može ljubiti bližnjeg svog neprolaznom i večnom ljubavlju. i od njih zavisi. — Kao sebe samog? A ako ja iz hrišćanske smernosti mrzim sebe samog.bez ljubavi prema Bogu. ljubiti istinskom i neprolaznom ljubavlju mogućno je samo kada čovek živi Bogom i u Bogu. da se projavljuje oko njega i van njega onako kako ona čini u samom Troličnom Božanstvu. o njima visi. Zato što imaju takav smisao. Takav je smisao dveju najvećih zapovesti Bogočovekovih u našem čovečanskom svetu. Da bi mogao ljubiti ljude istinskom ljubavlju. kao tvoje >>ja<<. Sjedini li se sa Bogom. Ko je od ljubavi. kao i svih ljudi skupa. ljubeći. Istinska ljubav sjedinjuje dušu sa dušom. Naprotiv. ne može ne ljubiti. šta onda? Ne bi li onda: ljubiti bližnjeg svog kao sebe samog. znam Boga. Samo Bogom i u Bogu čovek postaje i divan. >>ljubi bližnjeg svog kao sebe samog<<. Za čisto ljudske napore ljubav prema bratu je apsolutno nemogućna. osvećeno i oboženo ja. koje se svim srcem. svim umom svojim i svom snagom svojom osvetilo i obožilo. Samo onaj koji je poznao Trojednog Boga može ljubiti istinskom ljubavlju. Jer je bez Boga ne mogućno ni prići čoveku. svim umom svojim i svom snagom svojom roditi od Boga. znači: davati joj da prelazi na drugog. na brata. >>ljubi bližnjeg svog kao sebe samog<<. od Boga je rođen i zna Boga. Hristolika ljubav vezuje.

centar kruga Bog. Da bi mogao ljubiti ljude neprolaznom ljubavlju. veli sveti filozof Ava Dorotej. Što je čovek bliži Bogu. Prosvećenosti i Sile biju Mu iz očiju. Tako treba shvatiti i udaljavanje. Prava ljubav je podvig. Takva je priroda ljubavi: ukoliko smo van i ne ljubimo Boga. putevi života ljudskih. životom svoga života. posvedočena mnogovekovnim pravoslavnim iskustvom. u sredini kruga centar i radijusi koji izlaze iz centra.isto vreme je i udaljenost od ljudi. I ukoliko se približuju Bogu. njegovi hristoborski heroji ne ljube ljude. čovek mora najpre učiniti Hrista dušom svoje duše. utoliko se ljubavlju sjedinjujemo sa bližnjima. utoliko se udaljuju i jedan od drugoga. utoliko se udaljuju od Boga. sam čovek celokupnim svojim bićem. Pretpostavite sada da je taj krug — svet. periferiji kruga. jer ljube Hrista Boga. samo u jedno ne: u ljubav Hristovu. i stil čoveka. potresaju njihova srca ljubavlju koja se na sve odaziva<<. Dostojevskova ljubav prema čoveku i svetu samo je projekcija i odraz njegove ljubavi prema Gospodu Hristu. a radijusi koji idu od centra periferiji i od periferije centru — život ljudi. utoliko postaju bliži Bogu i jedan drugome. . Bez Boga ljubavi nemogućno je ljubiti božanski. To je bogočovečanska istina. s jedne strane. utoliko se sjedinjujemo sa Bogom. i osećanje. ljubav je suština njegove ljudske ličnosti uopšte. ulaze u unutrašnjost kruga. Dostojevskova filosofija ljubavi je sva u ovoj bogočovečanskoj istini o ljubavi. u kome stvaralački učestvuje. Zamislite jedan krug. onda bi najverovatnija definicija Boga mogla glasiti: ljubav je definicija Boga. jer ne ljube Boga u Hristu. Kada se udaljuju od Boga i okreću spoljašnjosti. a s druge. utoliko se približuju Bogu. ljube svu tvar. i to bogočovečanski podvig. U krajnjoj liniji. zraci Svetlosti. Hristos je zato jedini istiniti Bog u svima svetovima što je ljubav. izlivajući se na ljude. njegovi hristoliki heroji ljube sve ljude. umom svoga uma. Ako bismo dopustili sebi paradoksnu želju da definišemo Boga i čoveka. srcem svoga srca. ljubav čini Boga Bogom i čoveka čovekom. >>Sunce ljubavi gori u njegovom srcu. i. ljubavlju svoje ljubavi. i misao. onda ukoliko se približujemo Bogu pomoću ljubavi prema njemu. odišu miomirnom dušom Hristovom. U našem zemaljskom svetu može se posumnjati u sve. sam Bogočovek Hristos. jasno je da. i ukoliko se približuju jedan drugome. i stil Boga. utoliko se približuju jedan drugome. Ukoliko svetitelji. voljom svoje volje. Ako pak ljubimo Boga. Po svemu i svačemu On je Bog ljubavlju. jer je Bog ljubavi. ukoliko se udaljuju od Boga. i reč. bliži je i ljudima. želeći da se približe Bogu. Celokupnim svojim bićem Bogočovek najočiglednije pokazuje i najubedljivije dokazuje da je ljubav osnovna tajna i Boga i čoveka. Tajna je ta — ljubav. Svaki Dostojevskov podvig ljubavi. utoliko je svaki udaljen i od bližnjega. ne ljube svet. A najbliži je ljudima onaj koji je najbliži Bogu. ukoliko se sjedinjujemo sa bližnjima. A za čoveka moglo bi se reći: Bogočovek je definicija čoveka. Dostojevski zna osnovnu tajnu čarobne ličnosti Bogočovekove.

da njome možeš kupiti sav svet i iskupiti ne samo svoje nego i tuđe grehe>>. Bog je ljubav. u svakom slučaju ništa za izmučene žitelje naše nesrećne planete. ništa sam<<. Jer je ljubav suština. a ako je išta. Neka sam sveznajući. . ono što je od Savršenog. neka razumem sve. i Božje misli. za skepsu. sadržina i determinanta ličnosti. što je savršeno. Veruj da te Bog ljubi tako. zato >>ničega se ne boj. očigledna je i ova istina: ljubav je neminovno i suština čoveka. za božansku mudrost. Jer je svaka tvar — ovaploćena misao Božja. i ako imam svu veru da i gore premeštam. i nikada se ne boj. On te ljubi sa tvojim grehom i u tvom grehu. sva bića i sve tvari. >>ljubav je sveza savršenstva<<.Bog je ljubav. za bezmernu ljubav. ne srdi se zbog uvreda. jer ono što je u njoj od Boga. Očigledna je istina: ljubav je suština Boga. i ne tuguj. o neprestanom pokajanju. . besmrtna i večita. U prirodi svojoj ljubav ima neodoljivu centripetalnu silu. . . Nema takvog greha koji Gospod ne bi oprostio čoveku koji se istinski kaje. Bez ljubavi — Bog je ništa. ljubav ima čudesnu sposobnost da u svakom čoveku i u svakoj tvari pronađe ono što je Božje. i Bog će ti oprostiti sve. neka verujem sve. tom večnom centru velike tajne života. da ljubav nije učinio suštinom čoveka. Bez ljubavi je čovekovo ja ništa. onda je to išta: haotična masa besmislenih senzacija i nepotrebnih bolova. ljubavlju se sve iskupljuje. za večnu samilost. Kako se kaješ. a druga je kao i ova: čovek je ljubav. Može li biti takav greh koji bi prevazišao ljubav Božju! Staraj se samo o pokajanju. pomiri se sa njim istinski. onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči. a bojazan oteraj sasvim. bogocentričnu silu. ljubav vezuje. kako ti ni zamisliti ne možeš. za mržnju. bez ljubavi — čovek nije čovek. ako ljubavi božanske nemam — ništa sam. Jer Bog ne bi bio ljubav. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i znanja. već si Božji. . ljubav čini i Boga Bogom i čoveka čovekom. onako i ljubiš. sve spasava. A ljubiš li. neka znam sve. . rasejane Bogom po ljudima. No isto tako. beskrajna. Bog je ljubav. Bez ljubavi i — čovek je ništa. uči starac Zosima. ne pretstavljam nikakvu vrednost ni u ovom ni u onom svetu. Ono što biće čini bićem i tvar tvarju jeste stvaralačka sila misli Božjih koje su u njima. >>Ako jezike čovečije i anđelske govorim. — to je prva i glavna novina hrišćanstva. . koji bi iscrpao beskonačnu ljubav Božju. kojom privlači Bogu. čezne za svojim tvorcem. onda u srcu čovečijem nema mesta za očajanje. A kada je Bog — ljubav. sjedinjuje bogolike duše. Bez ljubavi — Bog nije Bog. Pokajniku oprosti u srcu sve uvrede koje ti je naneo. Ta čovek nikada ne može ni učiniti tako veliki greh. a ljubavi nemam. spaja. a ljubavi nemam. Glavno je da se kaješ. rasejane po tvarima. To i čini tvar bogočežnjivom. Ne boj se! Ne ogorčuj se na ljude. sveza svega onoga što je savršeno u ljudima i tvarima. A u njima je savršeno ono što je bogoliko i bogozdano. ljubav je tako ogromno blago. zato je božanska ljubav svemoćna. Svim bićem svojim čovek je otvoren za beskrajnu radost. Ličnost je mogućna jedino ljubavlju i u ljubavi.

Kroz podvig bogočovečanske ljubavi čovek prelazi iz nebića u biće. osećati. Glavno Hristovo delo sastoji se u tome što je On svoju bogočovečansku ljubav učinio ne atributom nego suštinom čovečije ličnosti. ništa tako ne sjedinjuje čoveka sa Bogom kao ljubav. i svoju ličnost uvodi u život blage i krotke Večnosti. ustaje iz groba bezličnog ništa. dostiže savršenstvo pomoću ljubavi. ljubavlju zna. ljubavlju misliti. ono čime čovekuje i . Tajna čarobne ličnosti Hristove je u ljubavi. Bez ljubavi — nema ličnosti. obesmrćuje i eternizira sebe. ljubavlju zna. bogočovečanski. nikad ne umire. od njega. ljubav je bila tangenta na krugu ljudskog života. da bi čovek iz ljubavi i ljubavlju postao bog. nego i suština duha. znati — to je evanđelski. u ljubavi je i tajna novozavetne gnoseologije. ljubavlju se čovek spasava jezovitog metafizičkog ništa. Istinsko znanje u svemu zavisi od ljubavi: ono se začinje u ljubavi. Bog ljubavlju boguje. ljubavlju živi. Bog ljubavlju oseća. Sva filosofija saznanja sadrži se u filosofiji ljubavi. ništa tako ne osposobljuje čoveka za lično opštenje sa Bogom. čovek koji ima bogočovečansku ljubav — ljubavlju misli. ljubavlju se čovek oslobađa robovanja kategorijama nebića i smrti. jer je u našem čovečanskom svetu ljubav jedina sila koja otkriva lice Božje. za opštenje >>licem k licu<<. njen kategorički imperativ glasi: ljubi. ali ne Bog po prirodi već po blagodati. Ona je glavna stvaralačka sila kojom novozavetna ličnost komponuje sebe. Nema li ljubavi. Bog je iz ljubavi i ljubavlju postao čovek. ljubi li čovek hristolikom ljubavlju. ljubavlju zna. raste ljubavlju. tako i čovek božanske ljubavi — ljubavlju oseća. Ništa tako ne pokazuje i ne dokazuje postojanje ličnog Boga. iz groba nebića i ulazi u večni život Svebića. ona ga obesmrćuje. ona postaje centar života. Do njega. znači: ja znam. ličnosti i ljudske zajednice. što nikad ne umire. osuštinjuje. i u njima svoju bezličnost. vaskrsava iz smrti u život. misli i osećanja. on je istinski filosof. Iz svega istinski Božjeg i istinski čovečjeg zrači ljubav. te jedine kategorije ljubavi. uništava u njemu sve što je prolazno i smrtno i uvodi u ono što je božansko i savršeno. isto tako i čovek ljubavlju čovekuje. živeti. duše i volje. jer tu ljubav nikakav bol ne može razočarati i nikakva smrt umrtviti. i tako ulazi u raskošno carstvo božanskih realnosti i večnih vrednosti. Sjedinjujući čoveka sa jedino Besmrtnim. obeskonačuje. a u podvigu hristolike ljubavi on suviše oseća Boga i nazire njegovo lice. čovek sa njom stiče bogočovečanske vrline. čovek nema ono što ga čini čovekom. Ja ljubim. ljubavlju živi. U podvigu vere čovek suviše oseća svoju sićušnost i ništavnost. da bi poznao. Bogočovečanska ljubav je novi put poznanja. Stičuću bogočovečansku ljubav. Čovek koji ljubi bogočovečanskom ljubavlju — nikad ne prestaje. Bogočovek je učinio ljubav suštinom i metodom bogopoznanja i čovekopoznanja. pravoslavni metod života. Znanje je emanacija ljubavi. Bog ljubavlju misli. jer zna tajnu života i sveta. što ličnost njegovu čini besmrtnom i večnom. ljubav je ne samo osećanje.

Opitom hristolike ljubavi čovek stiče istinsko samopoznanje i realno bogopoznanje. Dođete li pak u ljubavi prema ljudima do potpunog samopregorevanja. dolazimo do ubeđenja da postojimo kao besmrtna bića. postoji samo jedna sila koja konačno i završno rešava problem Boga i duše. >>prokleti problemi<<: problem postojanja Boga i problem besmrtnosti duše. delatne ljubavi. besmrtnosti duše i budućeg života ne moguće je dokazati. Dostojevski je svojim ličnim opitom pronašao i dokazao: da je ljubav jedino sredstvo kojim se konačno mogu rešiti vekovečni problemi. A dao ga je zato što je ljubav. nadčovečno. starac Zosima uči: postojanje Boga. nebesko. onda on oseća Bogom. ljubav je jedina sila koja čoveka preobražava u istinskog filosofa i daje mu moć da reši najteže probleme života i sveta. Kada čovek učini bogočovečansku ljubav suštinom svoje ličnosti. onda on oseća i zna sebe Bogom. Prema tome kako budete napredovali. želje i dela zrači božanska .besmrtuje. delatno. postupcima i neumorno.Opitom stvarne. tajanstveno i čudesno. Svirepo mučen osnovnim problemima ljudskog duha. Diskurzivnim i dijalektičkim putem ova se ideja ne može dokazati. nosi naše celo biće Bogu. ljude. svet i sebe. ali je moguće — ubediti se. ljudska proroštva. On izjavljuje: >>Lična besmrtnost i Bog su jedna i ista — identična ideja<<. Oni ljubavlju žive. Čovek raspolaže jednom neobičnom sposobnošću: on oseća i saznaje svoje postojanje. sjedinjuje ga sa njim i stvara u nama nepokolebljivo ubeđenje da postoji Bog. onda on oseća da svaku njegovu misao i svako njegovo osećanje Bog pretvara u besmrtnu misao i besmrtno osećanje. . To osećanje i saznanje je toliko zagonetno. živi Bogom. sva ljudska preimućstva. njegovo poreklo je. saznaje Bogom. Iz svakog njihovog osećanja i misli. Ta sila jeste ljubav. ljubavlju znaju Boga.Kako? Čime? . besmrtnost duše i budući život. unutrašnjeg ubeđenja. koji su otvoreni za ljudsko saznanje. koje se stiče opitom aktivne ljubavi. Sveti filosof Dostojevskov. tada ćete nesumnjivo poverovati i nikakva sumnja neće moći ni zaći u vašu dušu. Pred njenom strašnom tajnom u groznicu padaju. A naša ljubav. i sve jače uspevali u ljubavi. vi ćete se ubeđivati i o postojanju Boga i o besmrtnosti duše vaše. i jasno uviđa da se njegovo samoosećanje tajanstveno koreni u bogoosećanju. prestaju i skoro nestaju sva ljudska znanja. misli Bogom. To je ispitano. Postarajte se da volite svoje bližnje stvarno. ljubeći ljude stvarnom božanskom ljubavlju. da ga sam čovek nije mogao ni izmisliti ni stvoriti. I mi. i njegova samosvest i bogosvesti. nego putem neposrednog ličnog iskustva. No u svetovima. njega je čoveku mogao dati samo Bog. Ali ona rešava taj problem ne putem logičkih dokaza. božansko. nema sumnje. svojom neodoljivom bogocentričnom silom. to je tačno. doživljavanjem božanske ljubavi kao suštine svoga bića i svojih odnosa prema svetu i ljudima. Savršeni primer i nepobitni dokaz toga su hristoliki heroji Dostojevskoga.

Pa šta se desilo? To srećno biće odbaci taj neocenjivi dar. >>Oci i učitelji. kao što nam je u priči o bogatašu i o Lazaru kazano. Neprevodljivo ali izrazito izražava tu ideju formulom: ljubav je das lebhafte Sich-selbstbejahen des Seins = živo sebi samome >>da<< bića<<. >>ljubav i jeste >>da<< koje ja govori sebi. i to nije sve. Za njih su ljubav. Za slovenskog apostola ljubavi. a mržnja je >>ne<< sebi. jer sam vezan sa nebićem. i ka Gospodu mogao da ide. u beskonačnom bitisanju. koje se ne može izmeriti ni vremenom ni prostorom. R. Ali. to je patnja i stradanje zbog toga što je beć nemogućno više voleti. besmrtnost duše su nerazdvojni i međusobno uslovljeni. potčovek ili nečovek. a proneli svetom hristočežnjivi apostoli ljubavi. Jer čovek može postati potpun i savršen samo ako sve svoje sile i moći preobrazi i usavrši Bogočovekom. ljubiti. Dostojevski izjednjačuje >>ja jesam<< sa >>ja ljubim<<. dat mu beše trenutak ljubavi delatne i žive. U carstvu živih bića vlada načelo: ljubiti znači biti. Bog. Kroz hristoliku ljubav čovek najsigurnije i najbrže raste ka nezamenljivom idealu roda ljudskog: Bogočoveku Hristu. ko ne ljubi. dana je bila nekom duhovnom biću. dok ne dostigne u čoveka savršena. već je u paklu. Hristočežnjiva duša Dostojevskoga sva je prožeta osećanjem i ubećenjem da: ljubiti znači biti. jer je pakao: ne moći ljubiti. i uz to zemaljski život. ništa je<<. Po tom otkrivenju: ljubiti hristolikom ljubavlju znači: još ovde na zemlji živeti večnim životom. ali se baš time i mučio što . raj je ljubav. i besedio sa Avraamom. pogleda ga podrugljivo i ostade bez osećanja! I kad je takav otišao sa zemlje. već je u raju za života na zemlji.ljubav. raste neprekidno. jer je Apsolutna ljubav njegova suština. Kroz bogočovečanske vrline čovek raste ka najvišoj sintezi ličnosti: bogočovečanskoj ljubavi. razmišljam: šta je pakao? Sudim ovako: pakao. samo jedared. jer sam vezan sa Svebićem. Jedared. jer ljubimo braću. i biće čovečije. i raj je posmatrao. ako ne ljubim — ne postojim. pobediti greh i smrt i biti besmrtan. ne oceni ga. a sa njim bremena i rokovi. ne zavole ga. pakao je mržnja. Na neobjašnjivo tajanstven način svako je biće uslovljeno ljubavlju: i biće Božje. ko ne ljubi. Do potpune realizacije svoje ličnosti čovek dolazi ako raste rastom Božjim. Bez te ljubavi čovek je polučovek. Hamerling. Ne ljubiti znači: biti mrtav i ostati u smrti. Jedared. i u dušama drugih ljudi stvara ubeđenje o postojanju Boga i besmrtnosti duše. >>Mi znamo da smo prešli iz smrti u život. u meru rasta punoće Hristove. video je krilo Avraamovo. kad se pojavilo na zemlji. sposobnost da kaže samo sebi: >>Ja jesam i ja ljubim<<. ostaje u smrti<<. Ko ljubi. Sudbina ljudske ličnosti je skrajanakraj uslovljena ljubavlju. i svako biće uopšte. ali ne samo kao pojmovi nego i kao živo osećanje i kao živa i apsolutna stvarnost. Bog je Večno Biće. To otkrivenje doneo je svetu Bogočovek Hristos. Ako ljubim — ja postojim. pošto poslednjim i završnim sjedinjenjem sjedinjuje čoveka sa Bogočovekom. Jer je ova ljubav — najviša sinteza ličnosti. a ne samo golim rastom čovečijim. veli Dostojevski kroz usta svog svetog starca Zosime. bez nje — čovek je >>bez suštine. Štaviše.

ponovnim darom zemaljskog života. i sam sebi reče: >>Sad znanje imam. I to ljubav hristolika. . Kada bi se ljudi rešili da im ljubav bude carica duša. . . Video sam je u tako potpunoj celosti da ne mogu verovati da ona ne postoji kod ljudi. već sam je video. video sam svu njenu slavu. veli Dostojevski. kojom sad gorim. . a prezreo sam je i odbacivao na zemlji. Kako mogu da ne verujem? Ta ja sam video Istinu. Ići ću i propovedaću neumorno<<. provera je samo jedna: Bogočovek Hristos. na zemlji bi se za jedan dan. Zavlada li čovekom. To je — ljubav bogočovečanska. Razni evropski humanizmi. i njen živi lik ispunio je moju dušu zanavek. Ja neću i ne mogu da verujem da je zlo normalno stanje ljudi. a po evanđelskom. . Živi lik onoga što sam video biće uvek sa mnom i uvek će me popravljati i upućivati. To je za Dostojevskog najočiglednija i najnesumnjivija istina. Video sam Istinu. Svi se oni izvode i svode na čoveka. Tu Istinu je Dostojevski ne samo osetio i poznao nego i video. Pri tome. . i znam da ljudi mogu biti divni i srećni a da ne izgube sposobnost da žive na zemlji. a drugo ništa ne treba. U njima nema one beskonačne i svemilostive ljubavi koja voli čoveka i u gresima njegovim. niti će biti više vremena! Premda bih sad gotov bio i život svoj dati za druge. Sredstvo je za to samo jedno: ljubav. Tu se čovek sa čovekom duhovno dodiruje a ne sjedinjuje.od Gospoda ode bez ljubavi. ja sam bodar i svež. jer je prošao onaj život koji se mogao u ljubavi prineti na žrtvu. istina koja čak ima i određeni lik svoj. Ima mnogo vrsta ljubavi. Po shvatanju evropskog humanističkog čoveka: voleti. smrtne. Samo je jedna među njima apsolutna i večna. u ljubavi mojoj ne može biti nikakvog podviga. prolazne. >>Glavno je — voli druge kao sebe. A svi mi se smeju baš zbog te moje vere. ali ma kako žudio da volim. Šta? — Kako od naše paklene planete načini raj. pređašnjeg i delatnog) rashladi plamen moje žudnje za ljubavlju. sad je već nemogućno. nisam je ni pronašao umom. a on njihovu ljubav nije prihvatio. O. zato im je i zamah slab i dah kratak. altruizmi. On odlučno izjavljuje: >>Ja sam svojim očima video Istinu. i čovek svim bićem oseća da božanska logosnost drži svetove u čudesnom postojanju. Tada vide jasno. video je. ljubav i Istina su dva sinonimna pojma i dve sinonimne stvarnosti. zato veruje u nju strasno i svesrdno. i sad je bezdan među životom i ovim bićem<<. nisu drugo do sušičavi surogati ljubavi. jer ćeš odmah pronaći kako da živiš<<. Večna ljubav je u isto vreme i Večna Istina. Neki božanski smisao izliva se u srce koje ljubi. bogočovečanska. ljubav postaje neoslepljivim vidom njegove duše i nepogrešivim učiteljem uzornog života. niti kakvog požrtvovanja. i dođe u dodir sa onima koji su voleli. jer je završen život zemaljski. po pravoslavnom . solidarizmi. idem i ići ću ma i hiljadu godina. nema više života. Sve su one relativne. neće doći Avraam da makar kapljicom žive vode (to jest. to je glavno i to je sve. za jedan čas moglo sve urediti na najbolji način. ljubiti znači: apstraktno i površno kosnuti se ljubljenog.

Ili. Ova ljubav svojom božanskom silom pretvara tragiku života u milu setu. jer istinsko i pravo ovaploćenje počinje i završava se njime. da je oboženje čoveka postalo prirodni izraz toga. ljubav je jedini uzrok Hristovog ovaploćenja. spasava se ljubavlju prema bližnjem. Kao vrednost iznad svih vrednosti stoji ljubav. u njegov lik. osmišljenim. Gde te ljubavi ima. da bismo se mi obožili<<. Ovaploćenje Božjeg u sferi ljudskog obavlja se silom koju čoveku daje ovaploćeni Bog — Hristos. Jer >>čovek se ne može spasti osim kroz bližnjega<<. ako se podvigom ljubavi ovaploti u svoga bližnjeg. ljubav bogočovečansku. vidljivo telo nevidljive suštine. to znači: primiti njegovu dušu u svoju dušu. ljubav je kruna postojanja. dragocenim jeste hristolika ljubav. Nadumnim delom svoje božanske ljubavi >>On postade od naše suštine<<. zato apostolski odlučno i plameno propoveda ljubav evanđelsku. tamo razočarenja nema. sjediniti se sa njim suštinski. . jer je iz ljubavi postao čovek. ljubiti znači: dušom ući u dušu ljubljenog. izjednačio se sa nama. Ustvari. ovaplotiti se u njega. ljubav spasava od svih smrti u svima svetovima. ljubiti nekoga. Ono što život ljudski na zemlji čini dragim. Cilj je ljubavi da dvoje postanu jedno. Zato je ta ljubav znak po kome se hrišćani razlikuju od nehrišćana. Ovaploćenjem Hristovim >>Bog postade čovek i čovek Bog<<. pa kako jedno biće može da se ne pogne pred njome?<< Teška tragika ljudskog života jedino u hristolikoj ljubavi dobija smisao i svoje opravdanje. preobraziti se u njega potpuno. i to — jedno suštinom. Neminovna posledica ovaploćenja Boga jeste oboženje čoveka. preobrazi u lik njegov. ali je beskrajno milostiv. kako bi Dostojevski rekao. Ta sila jeste ljubav. takva ljubav je nemogućna bez ovaploćenog Boga i njegovog Bogočovečanskog Tela. veli Dostojevski. >>Šta je dragocenije od ljubavi? ljubav je viša od postojanja. vrednosnim. Iz ljubavi i ljubavlju >>On postade čovek. I svako ovaploćenje Božjeg u svetu čovečanskom jeste vidljiva projekcija nevidljive ljubavi. Bogočovečanska ljubav je uvek time nova što je besmrtna i večna i što ljubećeg i ljubljenog sjedinjuje do jednosušnosti. Ali. Ovu ljubav Dostojevski potpuno izjednačuje sa spasenjem. Ne samo životu već i postojanju ona daje i vrednost i smisao.shvatanju: voleti. Ako se čovek ičim spasava. Hristos je strašan svojom veličinom. Univerzalno ostvarenje te ljubavi jeste krajnja želja i poslednji zavet Hristov. ona glasi: >>ljubi bližnjeg svog kao sebe samog<<. čovek se može spasti. Vidoviti Dostojevski je do dna sagledao tragičnu prolaznost i besmislenost ljubavi evropskog tipa. Voleti. užasan svojom visinom. Život je vredan življenja samo ako je prožet i dirigovan tom ljubavlju. jer je sama besmrtna i večna. jer su u ličnosti Bogočoveka Hrista Bog i čovek sjedinjeni tako prisno. u njegovu suštinu. Dostojevski veli da je Bog objavio čoveku jednu jedinu formulu spasenja. ovaplotiti se u njega. i spasava čoveka od skepse i očajanja.

Ivanov bunt je miniran ovom mišlju. >>ljubav je učiteljica. koji vas je sve vreme voleo i sve vas vreme tajanstveno rukovodio<<. hristolika ljubav osposobljuje čoveka da se može najprisnije sjediniti sa predmetom svoje ljubavi. nemogućno je voleti. u trenutku kad sa užasom gledate da. koji se brzo zadovolji. Sve što je njegovo — ovaplotljivo je. da se može ovaplotiti u ljubljenog. ljubiti čoveka za njih znači: ovaplotiti se u njega. ova hristolika. da neko čak i život žrtvuje. kraj svih vaših napora. kad se uporedi sa sanjalačkom ljubavlju — stvar je surova i strahotna. i ugledaćete jasno nad sobom čudotvornu silu Boga. koji nije preporođen i preobražen božanskom silom podviga vere. posta. Voleti. — kako je on tada legao sa tim promrznutim zajedno u postelju. misliti njegovim mislima. Baš bližnje. Ja sam čitao nekad negde o >>Jovanu Milostivom<< (jednom svetitelju). I unapred vam kažem. samo da stvar ne traje dugo. i zbog . pretstavlja nemogućno na zemlji čudo. molitve. Postane li suštinom čovečije ličnosti. pa ga molio da ga ogreje. Za evklidovski um ljudski. to vam unapred velim. Ovu delatnu ljubav čovek stiče kada pomoću hristočežnjivih podviga vere. Sveti starac Zosima preporučuje: >>Nikada se ne plašite svoje malodušnosti u dostizavanju ljubavi. patiti njegovom patnjom. a za neke je ona prosto čitava nauka. . Delatna ljubav. vi ćete najedared dostići svoju svrhu. postati ono što i on: osećati njegovim osećanjima. On time i počinje svoju ispovest Aljoši: . Slučajno može svako zavoleti. . ona čezne za tim da je svi posmatraju. ali je treba znati steći. ima neiscrpnu sposobnost za ovaploćivanje. I zbilja se ide dotle. — tako može i zločinac zavoleti<<. zagrlio ga i počeo mu disati u usta koja su bila zagnojena i iz kojih je izlazio smrdljiv zadah od neke strašne bolesti.Moram ti učiniti jedno priznanje: nikad nisam mogao da razumem kako čovek može voleti svoje bližnje. kako je on. smernosti i ostalih vrlina useli Hrista u svoje srce i On mu postane glavni vođ kroz život u svim svetovima. tj. smernosti i ostalih evanđelskih vrlina. voljom svoje volje. tugovati njegovom tugom. A ljubav delatna — to je posao i izdržljivost. delatna ljubav prema drugima. nego nasvagda. sa lažnim usiljavanjem. Hristočežnjivi heroji Dostojevskog učinili su tu ljubav dušom svoje duše. jer voleti treba ne samo slučajno i na jedan trenutak. i da ga svi gledaju i hvale. Hristolika delatna ljubav je posao i izdržljivost. Ubeđen sam da je on to učinio sa unutrašnjim mučenjem. ne samo da se niste približili cilju. dugim radom i posle dugog vremena. nego da se što brže svrši. jer se ona teško stiče. molitve. ljubav sanjalačka čezne za brzim podvigom. kad mu je došao gladan i promrzli putnik. čak se nemojte mnogo bojati ni svojih rđavih postupaka pri tom. . preobraziti se u njega. — u tom istom trenutku. po mom shvatanju. skupo se kupuje. radovati se njegovom radošću.Svoju bezgraničnu ljubav prema ljudima Hristos dokazuje svojim ovaploćenjem. kao na pozornici. . srcem svoga srca. nego ste se čak od njega udaljili. samo udaljene čovek može voleti. zbog ljubavi koju mu je dužnost nalagala.

mogućno je za um osvećen. i svačije duše čovek naročito snažno i jasno oseća kada se duhovno sjedini sa Jedino Besmrtnim — Bogočovekom Hristom. i da je sasvim nemogućna bez vere u besmrtnost ljudske duše. i slobodan sam da to i iskažem. samo začetak mržnje prema čovečanstvu. koja je besmrtna i kojom se svaki čovek . Ivane. velim ja. Ne mari što će mudraci gvozdenih pojmova da slegnu ramenima na takvo moje tvrđenje. mnogima. žele da tu veru zamene >>ljubavlju prema čovečanstvu<< kao najvišim ciljem života. da na ovom svetu ne postoji ništa što bi nagonilo ljude da vole sebi slične. Ivan tvrdi. niti mogu da pojmim. ni shvatiti. Po mom shvatanju: Hristova ljubav prema ljudima. zasađuju u srcu.pokajne kazne koju je sam sebi nametnuo.Ja zasad to još ne znam. Hristom misliti.O tom je ne jadanput govorio i starac Zosima. . da se ljubav prema čovečanstvu apsolutno ne da ni zamisliti. i baš slične Hristovoj ljubavi. >>Ja izjavljujem. potrebno je da se on sakrije. A to osećanje je jedino mogućno pri istovremenom uverenju u besmrtnost ljudske duše<<. i u svakom ljudskom biću ljubavlju otkriva bogoliku dušu. Jer je On — ljubav. mogućno je za Bogočoveka i za ljude preporođene i preobražene Bogočovekom. . često smeta da vole. Baš kao ideja. i ja čvrsto verujem da će ona nekada čovečanstvu postati aksiom. Ko to postigne. jer. . . da je ljubav prema čovečanstvu uopšte. Što je nemogućno za ljudski evklidovski um. a sa mnom bezbrojna množina ljudi. umesto ljubavi prema čovečanstvu. Voleti ljude takve kakvi su — to je nemogućno<<. to je na ovoj zemlji svoje nemogućno čudo. da ni u kom slučaju ne postoji takav prirodni zakon: da čovek voli čovečanstvo. i da je bogočovečanska. u ljubavi još neiskusnim ljudima. dižu ruku sami na sebe. koje je izgubilo veru. mora najpre pomoću hristočežnjivih podviga savladati egocentrizam i solipsizam svoga evklidovskog uma i hristocentrizmom misli steći >>um Hristov<<. Ja čak tvrdim. oduzevši čoveku veru u njegovu besmrtnost. Oni pak koji. >>ljubiti svoga bližnjeg i ne prezirati ga — to je nemogućno. to ja znam. čim pokaže svoje lice — ode ljubav! . Ali što je nemogućno za čoveka. nju jedino može opravdati osećanje. Ali ima i mnogo ljubavi u čovečanstvu. niti mogu da znam. besmrtna ljubav ne samo mogućna nego i prirodna među besmrtnim ljudskim bićima na zemlji. Hristom hteti. A to znači: mora Hristom osećati. — primeti Aljoša. veli Dostojevski. jedna od najneshvatljivijih ideja za ljudski um. prosvećen i obogočovečen Hristom Bogom. kao ideja. Ta misao je mudrija od njihove mudrosti. ti. Besmrtnost svoje. Hristos mu ispunjuje dušu osećanjem i ubeđenjem: da je svaka ljudska ličnost besmrtna. Da bismo mogli zavoleti čoveka. Hristom živeti. srce Hristovo. Da bi čovek osetio i shvatio da je hrišćanska ljubav mogućna i ostvarljiva na zemlji. — i on je govorio da lice čovekovo. . i još tvrdi. da nam nije na očima. Čovek je stvoren sa fizičkom nemogućnošću da ljubi svoga bližnjeg.

To su u najvećoj meri postigli svetitelji. Ukoliko se umnožava ljubav. ljubav isključuje greh. Gde je savršena ljubav. U svetu postoji samo jedna jedina pojava od apsolutne lepote: Hristos. . . i volju. Takve hristolike ličnosti Dostojevski nam je dao na jedan nepodražljivo realističan i živ način . nezamenljivi ideal ljudske ličnosti. Sve može biti smrtno. jer je greh jedina neprirodnost u prirodi čovečijeg bića. >>Lepota je ideal. i srce. Hrisos je ne samo Apsolutna Lepota sam u sebi i po sebi. jer ljubav postoji i posle smrti<<. I to Lepota čarobne ličnosti Hristove. On je ukrasitelj svih stvorenja: od heruvima do crva. razume se. po reči Dostojevskoga. samilosti i ostalih evanđelskih vrlina. i >>ja ću vas i iz groba voleti. dok najzad sva duša ne postane hristolika.koreni u Bogu. >>Lepota će spasiti svet<<. ljubavi. veli Dostojevski. da je Bog stvorio čoveka za besmrtnost i večnost. jer >>ništa tako nije suprotno ljubavi kao greh<<. U njemu svako biće nalazi svoju bogoliku ili bogozdanu lepotu. Iz svega njihovog tajanstveno i milo zrači neiskazana lepota hristonosne i hristolike duše njihove. oni će ga objaviti pokolebanoj istini u svetu<<. Pošto je jedino u Hristu oličena apsolutna bezgrešnost. to je jedino u njemu oličena i Apsolutna Lepota. No ideali su se kod nas kao i u civilizovanoj Evropi davno pokolebali. jer je Bog — ljubav. i da bude obličje njegovog Bića. utoliko se smanjuje greh. i kada zatreba. Istinski savršena ljudska ličnost izrađuje se pomoću hristočežnjivih podviga vere. Istinom i ljubavlju Hristovom. nepomračenu i neunakaženu grehom. samo ljubav ne. disharmoniji. Kao besmrtna božanska sila ljubav izgoni iz čoveka sve što je prolazno i smrtno. nego u svom odnosu prema svima stvarima. Svaka evanđelska vrlina mala pomalo od lika Hristovog u duši ljudskoj. Spasti se znači: ne samo ispuniti sebe Dobrom. nego i ukrasiti sebe njegovom božanskom Lepotom. tu greha nema. A to je greh i sve što je od greha. ljubav je kohezija ličnosti. i um. Pomoću hristočežnjivih podviga čovek stiže hristoliku lepotu. harmoničnu i hristoliku celinu. U savršenoj bezgrešnosti je savršena lepota bića. tvrdi omiljeni heroj Dostojevskoga. I tako očišćene. divan i neiskvaren. Oni su imaoci i čuvari Lepote koja će spasti svet. . vidljivu pojavu Lepoga<<. Celo Evanđelje svetog Jovana je ispunjeno ovom mišlju: Jovan vidi čudo Ovaploćenja. Savršena ljubav izgoni svaki greh. Ta beskrajno divna pojava. i zanavek ostao. u čistoti istine Božje. koja se otkriva i poznaje ljubavlju. >>Oni lik Hristov čuvaju. apostola i mučenika. apsolutna svetost. svaku smrt. knez Miškin. kakav je od najdrevnijih otaca. sjedinjuje ih u jednu divnu. smernosti. >>pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage<<. Tu nema mesta haosu. beskrajno je čudo. Postati hristolik — cilj je ljudske ličnosti. Zemaljskom realnošću svoga bogočovečanskog savršenstva Hristos je postao. stoga su oni. greh je razoritelj ličnosti. Svojom božanskom silom ljubav očišćuje od svakog greha i prljavštine: i savest ljudsku. U njemu i njime svaki čovek stiče osećanje i ubeđenje. molitve. grehu.

ogledan u njoj. atomizirana. ovaj svet liči na roj hristočežnjivih monada. pravoslavnog podvižništva. U svojim antiherojima oprobao je sve čovekobiške puteve. I u tome je on savršeno uspeo. NAJVIŠA SINTEZA ŽIVOTA Duša evropskog čoveka je razbijena. — obraća se starac Zosima svojoj sabraći. Do najviše sinteze života dolazi se kroz najvišu sintezu ličnosti. Jer se problem života rešava istovremeno sa problemom ličnosti. Istina. lično podvižništvo. u šestoj knjizi koja nosi naslov: Ruski monah. opisati istinski savršenog i plemenitog čoveka. Svi njegovi hristoliki heroji najuspešnije pokazuju i dokazuju jednu istinu: Hristos je ljubav. kao niko pre njega i posle njega. Put koji vodi u to rešenje jeste lično upražnjavanje evanđelskih vrlina. I što dalje. zato kroz sve svoje negativne i pozitivne heroje neumorno traži odgonetku te zagonetke. zna da se problem ličnosti može potpuno i završno rešiti samo putem evanđelskog. od svih poroka. oh istina. Lepota spasava svet od svih smrti. od svih grehova. ovaj svet liči na haotičnu lomljavu podivljalih stihija. Starac Zosima je oličenje Dostojevskovih hristočežnjivih stremljenja i evanđelskih shvatanja. ljubav je Lepota. Duša hristolikog čoveka je integralna. Dostojevski zna beskrajnu vrednost ljudske ličnosti. Svi oni zrače hristolikom lepotom i evanđelskim vrlinama. Ali to nimalo ne zbunjuje niti plaši Dostojevskog. U blagom i mudrom podvižništvu pravoslavnom Dostojevski je našao mir burnom umu svom i metežnoj duši svojoj. — šta je monah? U prosvećenom svetu tu reč danas neki izgovaraju sa potsmehom. Oci i učitelji. on vrlo dobro zna da put bogočovečanskog podvižništva nipodaštavaju i ismevaju mnogi koji problem ličnosti i života rešavaju na razne humanističke i čovekoboške načine. Makara i Miškina. ali nije uspeo da reši >>prokleti problem<< ličnosti. U svojim pozitivnim herojima oprobao je evanđelski put i našao: da je Bogočovek Hristos jedino rešenje >>prokletog problema<< čovečije ličnosti. Kao retko ko. onih što . i iz iskustva svetih i svetlih podvižnika. grdnju. cela. u kome piše o Hristu kao o Apsolutnoj Lepoti i Idealu. jer je bogočovečanskim vrlinama iscelila sebe od tragične razbijenosti i atomiziranosti.u licu Zosime i Aljoše. Razume se. koje streme i hrle svojoj blaženoj sintezi: čudesnom Gospodu Hristu. Jer on iz svog vlastitog iskustva. koje nikako ne mogu da se sliju u milozvučnu simfoniju ljubavi. Dostojevski veli da je osnovna ideja njegovog romana Idiot. a neki je izgovaraju i kao psovku. sve gore. Svoje jovovski iskreno i solomonosvski mučeničko bdenje nad strašnim problemom ljudske ličnosti Dostojevski je najpotpunije izložio i najotvorenije izneo u Braći Karamazovima. bogočovečanskog. ogledan u njoj. i u monaštvu ima mnogo gotovana. Zato ga i apologira apostolski silno i ispovednički neustrašivo. U pismu. U njemu se ogleda krasota i sila Dostojevskove duše.

naročito u toku poslednjeg veka. nalazi svoje rešenje u bogočovečanskim stremljenjima čovečije duše. trude se da lik duše svoje formiraju po liku Hristovom. posta. pravdi. ni plamen srca njihova ne behu kadri stvoriti neki viši obrazac čoveku i njegovom dostojanstvu. ne zna za granice ljudske ličnosti. i posle nemilosrdne analize međ naučnicima ovoga sveta. Na te se manje ukazuje. putem koji kvari i unakažuje bogoliku dušu ljudsku. pretresla. živite od tuđeg rada. ujedinivši se u veliku silu. koliko je mnogo u monaštvu smirenih i krotkih. kakav je od najdrevnijih otaca. čak sa mržnjom<<. smernosti. željnih samoće i plamene molitve u tišini. možda još jedared doći spasenje zemlje ruske. Lik Hristov čuvaju zasad u usamljenosti. milostivosti. i suvišnim potrebama i dobrovoljno se potčinjavati Bogočoveku. a u nauci je samo ono što je podvrgnuto čulima. Ali oni su pretresli deo po deo. u dušama ateista ta celina živi čvrsta i nepomična! Jer i oni što se odrekoše hrišćanstva. u suštini svojoj su zadržali Hristov oblik. nauka ne zna za čoveka. njih nikako ne spominju. svog egoizma. viša polovina bića ljudskog odbačena je sa nekakvim trijumfom. ljubavi. Problem čovekove slobode. vele. Ta misao je velika. te stoga danonoćno žive po Evanđelju Bogočovekovom. da je svetska nauka. i vrata paklena ne mogu joj odoleti. Svetovni ljudi idu suprotnim putem. koji se ne može rešiti nikakvim naporima uma ljudskog. nego i da odredi šta je to ličnost. oni će ga objaviti pokolebanoj istini u svetu. lenštine i nepotrebni članovi društva. bestidni prosjaci!<< A međutim. lik koji je u davnoj davnini ukazao Hristos. divan i neiskvaren. a celinu su prevideli. besmrtnosti. Upražnjavajući bogočovečanske vrline vere. >>Imaj neprestano na umu. i koji ustaju protiv njega. jer do danas ni mudrost njihova. A duhovni svet. >>Pogledajte na svetovnjake. slastoljubaca i drskih protuva. apostola i mučenika. sve ono nebesko što nam je zaveštano u svetim knjigama.telu ugađaju. >>Proglasio svet slobodu. i kad zatreba. od sve pređašnje svetinje ne ostade savršeno ništa. Zar nije ta celina živela devetnaest vekova? Zar ne živi i sada u kretanjima pojedinačnih duša i u kretanjima narodnih masa? Čak i u kretanjima duša tih što su sve razrušili. molitve. njegovoj istini. zato nije u stanju ne samo da reši problem ličnosti. ljubavi. a šta vidimo u toj slobodi njihovoj? . nego što je obrazac. za mesec i godinu<<. svoga robovanja stvarima. pa su takvi i ostali. Jer su oni vaistinu spremljeni u tišini >>za dan i čas. Na te i ukazuju obrazovani svetovnjaci: >>Vi ste. pa recite: zar se nije u njih iskvario lik Božji i pravda njegova? Oni imaju nauku. večnosti i ostalim savršenstvima. i to sa kakvom slepoćom! Jer celina stoji pred njihovim rođenim očima čvrsta i nepomična kao i pre. u čistoti istine Božje. Po mišljenju Dostojevskog. čovek dobija osećanje i saznanje da je savršena sloboda — osloboditi se sebe. Hristočežnjivi podvižnici se neprestano preobražavaju duhovno. u poslednje vreme. a koliko bi se zadivili kad bih im kazao: da će od tih krotkih i žednih usamljene molitve. Od istoka će ta zvezda zasijati.

i time. monah oslobađa sebe od tiranije stvari i navika i uklanja svaku prepreku između sebe i Hrista. Ako je čovek sposoban za to. ropstvo novcu. sarađuje Bogu i doživljuje svoju slobodu kao dar Božji. jeste najviša sloboda<<. to ustvari nije sloboda. Ne boj se da zadovoljavaš svoje potrebe. Pomoću evanđelskih podviga posta. ali docnije se sve više raduješ. eto. veli starac Zosima. a na prvom mestu monah. dok je prava sloboda — samo u savlađivanju sebe i svoje volje. kada se udaljiš u pustinju da tamo živiš. dar dat čoveku da pomoću njega dobrovoljno učestvuje u božanskim savršenstvima. a ne tražiti ni od koga pomoći. već >>razdeliti svima ono što imaš. imaš potreba. molitve.Jedino samo ropstvo i samoubistvo! Jer svet kaže: >>Pošto ti. Shvatajući slobodu kao umnožavanje i brzo zasićavanje potreba. zbilja istinskoj slobodi: ja otsecam od sebe potrebe suvišne i izlišne. Svaki je hrišćanin podvižnik. već opet ropstvo. današnje učenje svetovnjaka. poslušnosti. U poslednjoj godini svoga života Dostojevski piše: >>Nisu se svetitelji povlačili u usamljenost zbog gađenja prema svetu. Međutim. tako da se na kraju postizava moralno stanje iz kojeg čovek može uvek. . >>Imam novaca — znači. ismevaju sa monaškim poslušanjem. i posle vidiš Boga<<. neću tražiti pomoć od drugog. u svakom momentu. najviša je sloboda — ne gomilati novac. i zakone koji garantuju novčano obezbeđenje. došli u ropstvo<<. Zato blagi i krotki Makar apologira >>pustinju<<. žao ti je sebe. I onda nije nikakvo čudo što su. mogu raditi što god hoću. Tu se sloboda čovekova oseća i doživljuje kao bogočovečanski podvig. i kojekakvih izmišljotina. postom i molitvom. Nasuprot ovome shvatanju slobode stoji bogočovečansko shvatanje. U današnjem svetu. . s pomoću Božjom. ljudi sakate i kvare prirodu svoju. nego ih još i umožavaj!<< — to je. i poći da služiš svima<<. treba da ih zadovoljavaš. jer stvaraju u sebi mnogo besmislenih i glupih želja. pravoslavno podvižništvo. jer imaš ista prava kao i najznatniji i najbogatiti ljudi. . neću propasti. mesto do slobode. koje problem slobode rešava ne čovekom nego Bogočovekom. >>S početka. ako je sposoban da savlada sebe do takvog stepena — zar tada nije slobodan? U tome je najjače ispoljavanje slobode. a s njome i radost duhovnu<<. veli Dostojevski. I u tom oni vide slobodu. >>Svetski se ljudi. ne obezbeđivati sebe novcima. a međutim samo se u njima nalazi put ka pravoj. Eto tako se razume zašto skoro ceo današnji svet smatra kao slobodu novčanu obezbeđenost. postizavam slobodu duha. veli on. U pustinjskoj usamljenosti čovek molitvom sabira svoj duh koji je rasejan i razvejan po stvarima . Na tome se i zasniva evanđelsko. imam novaca — znači. smatra se razuzdanost kao sloboda. nego radi svog moralnog usavršavanja<<. samoljubivu i gordu volju svoju umirujem i šibam poslušanjem. navika. biti sam nad sobom gospodar. čoveče. Naprotiv. Dok razuzdanost želja vodi samo ropstvu. . I to rešava na sasvim realističan i praktičan način: čovek živi Bogom.

Kada čovek ostavi svet radi Hrista. u manastirskim zidovima. nego ceo svet! Sad sakupljamo nenasitno i trošimo bezumno. a neće biti ni tuge. i razuma i volje. i mi smo usamljeni. Tada ćeš steći i mudrost ne jedino iz knjiga. nego ćeš ga osetiti u veselju srca svog. nego će biti samo jedan nebeski raj. sve do jednog kupio! Danas nije retkost da je i najbogatiji i najznatniji čovek ravnodušan prema broju dana svoga života. Usamljivanje hristočežnjivog monaha biva ne iz mržnje prema svetu nego iz ljubavi prema Hristu. Ako je narod u usamljenosti. ali oni to ne vide. beskrajno mnogo puta. tek onda dostiže potpunu slobodu i punoću ličnosti. Sjedinujući se duhovno sa Hristom. nego sav život teče u divnoj harmoniji bogočovečanskih vrlina. Starac Zosima veli: Monahu prebacuju njegovu usamljenost: >>Ti si se usamio da spaseš dušu. legioniziranosti. kada je njegov >>život sakriven sa Hristom u Bogu<<. Na taj način on postepeno isceljuje svoju ličnost od opštečovečanske bolesti: razdeljenosti. A ruski je manastir od iskona bio sa narodom. osvećen. pa zašto ih ne bi moglo biti i danas? Isti oni smerni i krotki isposnici i ćutljivci opet će ustati i poći na velika dela! Od naroda je spasenje Rusiji.ovoga sveta. jer nijedan trenutak nećeš hteti da izgubiš. ne milion. a tada neće biti ni ubogih ni siromašnih. i sam ne zna kakvu zabavu da izmisli. . A ko je sa Hristom. kao gledajuću u viziji takav svet. zar nije sa besmrtnim i večnim životom? Zar mu nisu svoja sva stvorenja koja je Hristos stvorio? Zar ne učestvuje na tajanstven način u životu svih bića i svih tvari? Jer biti sa Hristom Bogočovekom znači: biti sa Trosunčanim Božanstvom. nego ćeš biti sa samim Bogom lice u lice. svi su rođaci. on tiho blagovesti: Hristos kaže: >>Pođi i razdaj svoje bogatstvo. i budi sluga svima<<. i tuge tužnih. . jer su svi moji. jer nećeš biti srećan ni hlebom ni bogatim odelom. koje sve sile čovečijeg bića vode iz savršenstva u savršenstvo. ali ga prima očišćen. Ali pogledajmo ko će bolje poslužiti bratoljublju! Usamljenost nije kod nas. I neprekidnim hristočežnjivim podvizima očišćava i um i srce i volju od svega grešnog i greholjubivog. kreće se i živi. Steći ćeš ne malo bogatstvo. i razum sa srcem. on ga posle ponovo prima iz ruku Hristovih. ni uzdisanja. ni gordošću ni zavišću. da bi nasamo i nesmetano bio stalno sa Hristom. i zasijaće zemlja jače od sunca. ulepšan Božanskim Logosom. sve sam stekao. i nevolje nevoljnih. a tada će se dani tvoji i časovi umnožiti hiljadu puta. >>mir koji prevazilazi svaki um<<. To svim bićem oseća blagi i krotki Makar i. a bratsko si služenje čovečanstvu zaboravio<<. kojim sve postoji. I postaćeš bogatiji nego pre. I kada se čovek potpuno sjedini sa Hristom. zar je sam? Nije li on sa svima? Ne doživljuje li on kao svoje: i bolove bolnih. . on potpuno ostvaruje svoj unutrašnji mir: u njemu ne ratuje više volja sa razumom. nego baš kod njih. tek onda zavlada savršen mir između njegovog srca i razuma. ne sto hiljada. Iz naših monaških redova su i u davnašnja vremena javni narodni radnici izlazili. nego beskrajno povećanom ljubavlju. i radosti radosnih? Kad je sa Hristom Bogom.

Takav je bogočovečanski, pravoslavni put ka najvišoj sintezi života. Mimo njega su sve same urvine i provalije; po njima se lomi, krha i razbija i ljudska misao i ljudsko osećanje. Ustvari, za čovekove biće postoje samo dva puta u ovom svetu. Jedan je bogočovečanski, drugi — čovekoboški. Na bogočovečanskom putu: čovek se odriče sebe i sveta oko sebe, usamljuje se radi Hrista i sjedinjuje sa njim, da bi ga On, kroz sjedinjenje sa sobom, sjedinio sa svima ljudima i tvarima. Na putu čovekoboškom, humanističkom, svetovnom: čovek se egoistički usamljuje radi sebe, živi sam, zatvoren je dušom prema ljudima, postepeno guši sebe sobom, dok se potpuno ne uguši u svome samoljublju i gordosti. U prvom slučaju, rezultat je: mir i duhovna radost; u drugom: nemir i duhovno samoubistvo. Na svetovnom putu događaju se jezive tragedije: stvari gutaju ljude, porobljuju ih i postaju njihovi gospodari. To je ropstvo najgore vrste, ali i idolopoklonstvo najodvratnijeg tipa. >>Proglasio svet slobodu, u poslednje vreme; a šta vidimo u toj slobodi njihovoj? Jedino samo ropstvo i samoubistvo! Jer svet kaže: >>Pošto ti, čoveče imaš potreba, treba da ih zadovoljavaš, jer imaš ista prava kao i najznatniji i najbogatiji ljudi. Ne boj se da zadovoljavaš svoje potrebe, nego ih još i umnožavaj!<< — to je, eto, današnje učenje svetavnjačko. I u tom oni vide slobodu. A šta proizilazi iz tog prava na umnožavanje potreba? Kod bogatih, usamljenost i duhovno samoubistvo; a kod siromašnih, zavist i ubistvo, jer prava su im data, ali sredstva da zasite potrebe, još im nisu ukazana. Uveravaju da se svet, što dalje idemo, sve većma sjedinjuje i slaže u bratsku zajednicu, time što se skraćuju rastojanja, što se kroz vazduh saopštavaju misli. Avaj, ne verujte takvom sjedinjenju ljudskom! Shvatajući slobodu kao umnožavanje i brzo zasićivanje potreba, ljudi sakate i kvare prirodu svoju, jer stvaraju u sebi mnogo besmislenih i glupih želja, navika, i kojekakvih izmišljotina. Žive samo radi međusobne zavisti, radi ugađanja telu i oholosti. Imati ručkove, šetnje, ekipaže, gospodske rangove i robove-služitelje, to se danas smatra za tako neophodnu potrebu, da se zbog toga žrtvuje i sam život, čak i čovekoljublje, samo da bi se zasitila ta potreba; — ljudi ubijaju sami sebe, ako je ne mogu zasititi. Kod onih, koji nisu bogati, vidimo to isto; a kod siromašnih se nezadovoljavanje potreba, i zavist, zasad zaglušuju pijanstvom. Ali uskoro će se, namesto vina, opijati krvlju — na to ih vode. Pitam ja vas: je li slobodan takav čovek? Znao sam jednoga >>borca za ideju<<, koji mi je sam pričao: kad su ga u zatvoru lišili duvana, on je tim nedostatkom bio toliko utučen i izmučen, da umalo što nije pošao da izda svoju >>ideju<<, samo da dođe do duvana. I takav jedan još sme da priča: >>Idem, veli, za čovečanstvo da se borim<<. Kud takav može poći, i za šta je on sposoban? Jedino možda za kakav kratkovremeni postupak — ali dugo neće moći izdržati. I onda nije nikakvo čudo što su, mesto do slobode, došli u ropstvo, a mesto službe bratoljublju i čovečanskom sjedinjenju, pali su naprotiv, u razdvojenost i usamljenost. I stoga se u svetu sve više i više gubi smisao o služenju čovečanstvu, o bratstvu i celini ljudskoj. Vaistinu, ta se misao

dočekuje sa potsmehom, jer kako će da odustane od navika svojih, kud će da pođe taj zarobljenik, taj današnji čovek, kad se toliko navikao zadovoljavati neizbrojne potrebe svoje koje je sve sam ponaizmišljao? On je usamljen, i šta ga se tiče celina. Došli su ljudi dotle, da su stvari nakupili više, a radosti imaju manje<<. U naše doba, tvrdi Dostojevski, postepeno se vrši proces ljudskog odvajanja, ljudskog usamljivanja. Svaki vam danas teži da izdvoji i odeli svoju ličnost što većma; hoće da u sebi samom iskusi punoću života; a međutim, iz svih njegovih usiljavanja izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoj život, oni padaju u savršenu usamljenost. Svi su se u naše vreme razdelili na jedinice, svaki se usamljuje i povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i svršuje se time da se on od ljudi otpadi i ljude od sebe odbija. Povučen i usamljen kupi bogatstvo, i misli: koliko li sam ja sad jak, i koliko sam osiguran; a ne zna, ludak, da što više kupi, tim većma tone u samoubistvenu nemoć. Jer se navikao uzdati se u sebe samog, i kao jedinica se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo dršće i strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao. Um čovečanski uopšte počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje lica sastoji ne u njegovom ličnom usamljenom naprezanju, nego u ljudskoj opštoj zajednici i celini. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najedared kako su se neprirodno odvajali jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena i ljudi će se čuditi, što su tako dugo sedeli u tami, i svetlost nisu videli. Tada će se pojaviti i znak Sina Čovečijeg na nebu. . . Ali dotle treba zastavu čuvati. I od vremena na vreme čovek mora, makar i pojedinačno, pokazati primer i izvoditi dušu iz usamljenosti na veliko delo bratoljubivoga opštenja; pa makar i u svojstvu jurodivca. Samo da ne umre velika misao. Ujedinjenje ljudi je nemoguće bez ujedinjujuće sile. Ta ujedinjujuća sila, koju ništa ne može sprečiti, jeste osećanje bratstva. Ujedinjenje ljudi je nemogućno bez zajedničkog Oca. Po rečima kneza Miškina, sva se suština hrišćanstva sadrži u ideji: da je Bog — naš Otac, a ljudi su — njegova rođena deca. >>Samo je u čovečanskom duhovnom dostojanstvu jednakost. Kad ima braće, biće i bratstva, a dok ne bude bratstva, nikad neće moći pravo podeliti što imaju<<. Duhovno dostojanstvo čoveka sastoji se u bogolikosti njegove duše, u svetosti i neprikosnovenosti njegove ličnosti. Svaki čovek ima bogoliku dušu, zato svaki i pretstavlja božansku vrednost. Pronaći nju u čoveku znači: pronaći izvor svih njegovih vrednosti i moći. Ali, u svakome od ljudi pronaći bogoliku dušu može samo onaj koji >>presvetli lik Hristov<< ima za vođa kroz mračne ponore ljudskog bića. Ako ikoga, lik Hristov vodi Dostojevskoga kroz ponorne misterije čovečijeg bića, zato on u svakome čoveku pronalazi bogoliku suštinu duše, odvaja je od greha, voli čoveka i u grehu njegovom, i mrzeći greh ne mrzi grešnika, nego ga voli i žali.

U tome leži tajna mnogohvaljenog realizma Dostojevskog. Vođen svetlošću Hristovom, on ne hodi po tami, nego obasjava i otkriva u čoveku ono što je besmrtno i večno, to jest ono što je istinski realno. A to je bogolika duša, u svima njenim uzletima i padovima. Nije nikakva pohvala reći za Dostojevskog da je veliki psiholog, u evropskom smislu te reči. Ako je psiholog, on je to u evanđelskom, u pravoslavnom značenju te reči. Kao što su psiholozi — pravoslavni svetitelji: Makarije Veliki, Isak Sirin, Simeon Novi Bogoslov i drugi. Dostojevski je realist, i to pravoslavni realist. A to znači: pisac koji čoveka oseća, saznaje i vidi u svima njegovim bogočovečanskim dubinama i visinama. O svome realizmu Dostojevski veli: >>U potpunom realizmu naći u čoveku čoveka. To je isključivo ruska osobina, i u tom smislu sam ja, naravno, narodski, jer moj pravac proizilazi iz dubine narodnog hrišćanskog duha. Nazivaju me psihologom. To nije tačno. Ja sam samo realist u višem smislu, to jest, ja pokazujem sve dubine ljudske duše<<. Ovaj viši realizam je svojstven hristolikim herojima Dostojevskoga. I u najgorem čoveku oni pronađu ponešto dobro, i u najgrešnijem — ponešto bezgrešno. Oni vole čoveka i u grehu njegovom, i nikada ne izjednačuju greh sa grešnikom. Oni su divno ovaploćenje Zosiminog učenja: >>Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi, i vrhunac je ljubavi na zemlji<<. Voleći grešnika, oni ne vole greh njegov, i nikada ne izjednačuju čoveka sa grehom. To je zaista jedini znak božanske, hristolike ljubavi. Sam Gospod Hristos nikad ne izjednačuje grešnika sa grehom. Najbolji primer imamo u njegovom držanju prema bludnici. Pakosni izjednačitelji grešnika sa grehom, fariseji, uhvatili su je u preljubi i doveli pred Isusa da On izrekne svoj sud o njoj. On nije osudio nju već njen greh: >>Ja te ne osuđujem; idi, i otsad više ne greši<<. Kao >>istinita svetlost koja osvetljava svakoga čoveka<<, Bogočovek Hristos osvetljava sve ponorne dubine ljudskog bića, i pokazuje šta je u njima realno a šta nerealno, šta bogoliko a šta nakazno, šta dobro a šta zlo. I sve to odvaja jedno od drugog. Za savest čoveka i čovečanstva tajna dobra i zla je jedna od najzamršenijih i najjezovitijih zagonetaka. Čovek kao čovek, u svojoj empiriskoj danosti, ne poseduje apsolutno merilo dobra i zla, greha i negreha. >>Nije lako čoveku da zna svaki greh, šta je grešno a šta nije; to je tajna koja prevazilazi um ljudski<<, um evklidovski, um nepreobražen i neobogočovečen. Da um ljudski nije u stanju da potpuno reši problem dobra i zla, Dostojevski je nenadmašno pokazao u svojim negativnim ličnostima. Za njih je razum ljudski vrhovno merilo svega vidljivog i nevidljivog, vrhovno merilo dobra i zla, zato oni izjednačuju čoveka sa zlom, grešnika sa grehom, zato ubijaju grešnika zbog greha. Ali baš tim samim oni nepobitno dokazuju tačnost evanđelske, pravoslavne istine: da razum ljudski ne može biti vrhovno merilo dobra i zla, da se racionalistička definicija dobra i zla ne može održati, i da je tajna dobra i zla neshvatljiva u oblasti kategorija ljudskoga razuma.

ova moja želja? Ali. a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom. nema joj ravne na svetu. dobro i zlo su toliko ogromni i toliko zagonetni. naročito gledajući greh ljudski. Da bi u svojim osećanjima. ovo moje delo. Odlučiš li se tako jedared za svagda. Da bi mogao sigurno i nepogrešivo razlikovati dobro i zlo. >>Pred nekom mišlju staneš u nedoumici. kada okom Hristovim gleda u tajnu života. kojim hristolika ličnost rešava najzamršenije ljudske probleme. I ta ljubav. koja nikad ne prestaje ni u ovom ni u onom svetu. jer u sebi nisi odgajio obazrivu i delatnu ljubav<<. sa ružnom rečju. čovek mora živeti Hristom i u Hristu. nikad ne očajava. a to će seme možda i porasti. ali ono je tebe videlo. da je lik Hristov jedino nepogrešivo merilo dobra i zla. On je neprekidno i stalno ispunjuje svojom božanskom ljubavlju. onda. kada svu dušu svoju unese u Hrista. On odiše i . međutim si možda već time bacio rđavo seme u njegovu dušu. Sva svoja ubeđenja on mora proveravati njime. postaje sredstvo. čovek ima sad slobodnim srcem da rešava sam: šta je dobro i šta je zlo. >>dugim vežbanjem izvežbana za razlikovanje dobra i zla<<. i njime gledati na sve i sva u svetu. imajući za rukovodstvo samo lik Hristov pred sobom. prošao si pored maloga deteta. i nisi možda ni primetio dete. U svetovima. mudra božanskom mudrošću. sa ozlojeđenom dušom. nad svim pokretima svoje duše. ceo svet ćeš moći pokoriti. svakoga trenutka nadgledaj samoga sebe i pazi na sebe. ljubavna smernost je strašna sila. njihova su sva čula. možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. >>Ako nemamo autoriteta u veri i Hristu. jer je njen večni optimizam: Hristos — Bog ljubavi. ovo moje osećanje. kao sveti starac Zosima. ili smernom ljubavlju? Svagda odlučuj ovako: >>pobediću smernom ljubavlju<<. Nema sile koja može uništiti optimizam hristonosnog čoveka. Ti to ne znaš. Dostojevski u svojim hristolikim herojima najubedljivije pokazuje. prošao si ljut. onda ćemo u svemu zalutati<<. To je udeo savršenih. i smerno. čovek se mora neprestano zagledati u lik Hristov. tek onda može nepogrešivo razlikovati dobro i zlo. u kojima se kreće ljudska misao. i to nije sve. Kada čovek prođe teški podvig samousavršavanja po liku Hristovom. željama i delima mogao razlikovati šta je dobro a šta je zlo. nema straha koji može proterati Hrista iz njegove duše. da ih nikakav um ljudski ne može ni obuhvatiti ni registrovati. pa se zapitaš: >>Da li treba pobeđivati silom. jer >>za njih postoji samo jedna provera — Hristos<<. Hristolika ličnost nikad ne malaksava. Eto. ružan i zao. kada sva osećanja svoja stvara Hristom. poučavaju i uče: >>Svakoga dana i časa. i pitati sebe: kakav utisak čini na blagi lik Spasiteljev ova moja misao.Na drugoj strani. nikad se ne razočarava. Zato je svemilostivi Gospod ostavio ljudima čudesni Lik svoj da im bude vođ kroz užasnu mešavinu dobra i zla u ovom svetu. Takvi ljudi budno straže nad celokupnim životom svojim. da ti izgled bude blago lep. — Mesto čvrstog starodrevnog zakona. mislima. od svih najjača. i duhovna i fizička. i lik tvoj.

Ako su oko tebe ljudi zlobni i neosetljivi. koji si ostao. i hvali Boga ti jedini. i da mu neće dati da se izvrši. natopi je suzama svojim. >>budite radosni kao deca. Primi muke i otrpi ih. ti im služi ćutke i u poniženju. nikad ne gubeći nadu. umiriće se srce tvoje. jer si vaistinu i ti za to kriv. Zato. i da ti i jesi za sve i za svakoga kriv. jako je nepoštenje. ležući da spavaš: >>nisam izvršio što je trebalo<<. možda je ne bi izvršio pri tvojoj svetlosti. starac Zosima uči: >>Delaj neumorno. no vidiš da se ljudi ne spasavaju ni pored tvoje svetlosti. padni na zemlju i ljubi je. ali se izvršila istina njegova<<. i daće zemlja ploda od suza tvojih. a ti jedini veran da ostaneš. a ti onoga časa ustani i uradi. — eto vam već čitavog sveta. nego savršena ljubav izgoni strah<<. A ako već ne možeš da govoriš sa ljudima i ozlojeđenima. >>Ako te pakost ljudska zbuni do negodovanja i nesavladive žalosti. svršićeš tim da ćeš se sa satanskom gordošću opasati. Proširen ljubavlju do bogočovečanskih razmera. A zbacujući i tovareći svoju rođenu lenost na ljude. Hristov čovek živi kroz duše svih ljudi. ravan samoubistvu. da zanemiš i da se svetiš pakosnima — najviše se boj toga osećanja! Odmah idi i sam potraži sebi muka — tako kao da si ti kriv za onu pakost ljudsku. tako. ti kad ostaneš sam. onoga časa ćeš uvideti da tako i jeste u samoj stvari. izgoni i strah od greha ljudskog. Ne govorite: >>Jak je greh. i silom te oteraju. a mi smo usamljeni i nemoćni. sudeluje u svemu čovečanskom i ništa mu ljudsko nije nepoznato. deco. A ako te svi ostave. koja udubljuje osećanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti i traži neprekidnu delatnost. svaki strah. Zagrlite jedan drugoga u mislima i hvalite Gospoda: jer makar samo u vama dvojici. ti bi svetlošću svojom i drugima obasjao put. jako je gadna okolina. Veruj do kraja. on izgubi silu koja ga je sjedinjavala sa svima ljudima. te onaj. što je učinio pakost. sveta žive ljubavi. Zato je gubitak ljubavi ravan gubitku duše. A ako se dvoje takvi sastanete. Pa čak ako ti i sijaš. učestvuje u patnjama svih patnika. ne bojte se da će on zatrti delo vaše. Ako se setiš uveče. pa makar se i tako desilo da svi na zemlji skrenu s pravog puta i pokvare se. Da si sijao. ti padni pred njima i zamoli ih da ti oproste. ostani stalan i nemoj da posumnjaš u snagu . i pojmićeš da si i sam kriv. smelo i neustrašivo živi Hristom i propoveda Hrista. Klonite se.zrači nepobedljivom silom bogočovečanske ljubavi. Ponesen hristočežnjivom ljubavlju. I nek vas u vašem delanju ne buni greh ljudski. brate. jer >>u ljubavi nema straha. i čovekovo biće pretvara u pakao. jer si mogao sijati pakosnicima makar kao jedan bezgrešan. Ali kad izgubi ljubav. kao ptičice nebeske. i na Boga ćeš uzroptati<<. zbilja i jeste tako: jer čim ti sebe iskreno načiniš odgovornim za sve i svakoga. i ne ushteju te slušati. pa makar te niko i ne video i ne čuo u samoći tvojoj. savetuje hristonosni starac Zosima. što neće da te slušaju. prinesi tada žrtvu. A to. usamljuje se samoubistvenom osamom i sasuši u toj odvojenosti od ostalih ljudi. od te bojazni! Jedini je tu spas: uzmi i učini sebe odgovornim za sav greh ljudski. satrće nas gadna okolina i neće dati da se izvrši dobra stvar<<. a nisi im sijao.

ne gordite se ni pred velikima. I oprostiće mu tebe radi<<. koju samo pravednik oseća. zloučinitelje. koji je beskonačno milosrdniji i ljubazniji. Ako ima sile koja ljubav čini beskrajnom i besmrtnom. ako se sad nisu spasli. Nesumnjiva je istina: ljubav raste molitvom. Ne mrzite ni ateiste. ljubavlju se moli za sve i sva. Za celinu radiš. možda će se s drugog kraja zemlje uzdići tvoja molitva ka Gospodu za pokoj duše njegove. ni . koliko li će ga više požaliti On. nego budi premudar i svagda na svom mestu. što vas sramote. kao i molitva što raste kroz ljubav u sve božanske beskonačnosti. za kojima niko neće zažaliti. Jer svakoga sata i svakog trenutka hiljade ljudi ostavljaju život svoj na ovoj zemlji. To je božanska misao svetog filosofa Jovana Zlatousta. ali ljudi vole mučenike svoje. Znaj meru. ni jakih. A kada ostaneš nasamo. moli se<<.svetlosti nebeske. Greh je. Rod ljudski ne prima proroke svoje i obično ih tera i bije. makar ti umro. jer neće umreti svetlost tvoja. A koliko se mnogo njih sa zemljom rastalo usamljenih. >>Mera ljubavi je — ne stati nigde<<. I gle. i kad god samo možeš. Obično se ljudi spasavaju tek posle smrti pravednikove. i da bi se moglo pomoliti Bogu za njih! Ta neće se Hristos na ljubav razljutiti! Za takve sam se je u sebi celog mog života molio. molitvom voli sve i sva. Granice ljubavi i molitve potpuno se poklapaju. uvek je molitveno raspoložen prema svima ljudima. ljubav se uvek moli. ponavljaj sebi: >>Gospode. Ne mrzite ni one što vas odbacuju. A ako se ne spasu ni posle. da je ostao na zemlji čovečanski stvor koji i njega voli. teško samoubicama! S tugom govori žalostivi starac Zosima. Mislim da niko ne može biti nesrećniji od njih. materijaliste. makar ti njega nikako i ne znao. >>Svakoga dana. Ko je ljubavlju božanskom ispunio svoje biće. I sam Bog će milostivije pogledati na oboje vas. neće čak ni znati za njih da li su živeli. koja je u strahu stala pred Gospodom. niti on tebe. u tuzi i teretu duševnom. ko se istinski moli. >>Teško onima koji sami sebe uništiše na zemlji. a svetlost njegova ostaje. Molitva je duša ljubavi. jer kad si već ti onoga toliko požalio. reći će nam se. neznanih. nego ti. i duše njihove dolaze pred Gospoda. za budućnost radiš. molitva raste ljubavlju. da oseti da se u taj čas i za njega neko Bogu moli. njihova je granica — bezgraničnost. ali ja mislim u tajniku duše moje: da bi trebalo. ljubav je telo molitve. savetuje veliki molitvenik starac Zosima. nauči se tome. onda je to molitva. Kako li slatko i umilno mora biti duši njegovoj. što vas hule i što vas klevetaju. Pravednik odlazi. Ali. Razneženo molitvenom ljubavlju srce ljudsko govori blago i krotko: >>Ne budite oholi pred malima. Kroz molitvu ljubav raste u sve božanske beskrajnosti. Ko istinski voli. a i sad se svakog dana molim<<. i poštuju one koji su mukom umorili. jer i bez toga imaš veliku nagradu na ovoj zemlji: duhovnu radost tvoju. i Crkva njih na izgled odbacuje. Nagrade nikad ne išti. molitva uvek voli. oni će se posle spasti. Ne boj se ni znatnih. veruj. za takve se Bogu moliti. i mera molitve je u meri ljubavi. smiluj se na sve koji su danas pred Tebe izišli<<. onda će se sinovi njihovi spasti.

>>Volite svu tvorevinu Božju. Pri tome ona živi i bolno oseća odgovornost ljudsku pred uvređenom i uniženom tvari. i svaku tvar prima iz ruke Tvorca. Kada hristolika ličnost okrene dušu svoju prema tvari. ona sva uzavri žalošću i molitvom. Ogledana u ogledalu njene duše. smiluj se na njih sve. naročito za nesrećne i nevoljne. i celokupnu. hristolika ličnost vidi neprolaznu istinu svake Božje tvari i nalazi njeno pravo mesto u logosnoj harmoniji sveta. >>Heruvim<< Aljoša Karamazov je divno ovaploćenje učitelja starca Zosime o ljubavi i ostalim vrlinama evanđelskim. volite bilje. obolela se tvar pokazuje u svojoj logosnoj bezgrešnosti i lepoti. oseća njegovim srcem. Volite životinje. sobom. koju je ljudski greh razboleo. spasi i one što neće da Ti se mole. Budeš li voleo svaku tvar — i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima. spasi ih. gleda je njegovim okom. volite svaku tvar. kad se prima molitvenom ljubavlju. A shvatiš li je jedared. I voli svu tvar. I tako pod korom greha otkriva bezgrešnu suštinu tvari. On je sav izatkan od božanske ljubavi i hristočežnjive molitvenosti. Hristolikoj duši otkriva se poslednja tajna tvari. Za nju priroda ne pretstavlja bezdušnu materiju koju treba grubo tretirati i bezobzirno iskorišćavati. Ona pristupa tvari Hristom. Ti si ljubav. Zaista je >>svako stvorenje Božje dobro<<. kojim znaš putevima. jer i među njima ima mnogo dobrih. svakodnevno. muče bogozdanu tvar. vidi Logos i Logiku vasione. Stoga hristolika ličnost i prima svu tvar ne neposredno. već raskošnu tajnu Božiju koju treba molitvom milovati i ljubavlju izučavati. Na golubijim nogama molitvene ljubavi ona svakoj tvari pristupa krotko i blago. Spominjite ih u molitvi ovako: Gospode. Čistima je sve čisto. i svaku mrvicu. jer sam sam grđi od sviju i svega<<. A ljubljeni uvek otkriva svoju tajnu onome koji ga ljubi. Osećajući patnje i muke burnih i nesrećnih duša ljudskih. svaki zrak Božji ljubite. meri njegovom merom. Svaki listić. Kroz divlju i haotičnu buru života njega vodi presvetli lik Bogočoveka Hrista. sačuvaj nesrećne i burne. I stidi se pred Bogom za sve ljude što kinje. vođena Hristom kroz tajne svetova. već kao na bolesnika koga treba nežno milovati. milujući je i ljubeći je. spasi sve za koje nema ko da se moli. njegovo srce ima ljubavi za sve. Vidovitim okom svoje molitvene ljubavi. rastužio i rasplakao. Pa tu odmah dodajte: ne molim Ti se za to po svojoj gordosti. I u svakoj pronalazi njenu glavnu tajnu. i uputi ih. već posredno — Hristom. i ništa nije na odmet. a dobre pogotovu ne. voli je žalošću i molitvom. I to vodi ljubavlju i molitvom. sažaljevati i voleti. Hristolika ličnost. Hristolika ličnost gleda na prirodu ne kao na divlje čudovište koje treba nemilosrdno ukroćivati. a poganima i nevernima ništa nije čisto. vasionom ljubavlju. nego im je um i savest . ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više.rđave među njima. Ti ćeš svima poslati radost<<. Ti imaš mnogo puteva. jer se osvećuje rečju Božjom i molitvom. jer ona voli i ljubi tvar. naročito u naše vreme. Gospode. Ona tuguje tugom i uzdiše uzdisanjem ranjene tvari. on se nežno i dirljivo moli Bogu za njih: >>Gospode. I zavolećeš najzad sav svet potpunom.

kakva nezlobivost. sve stvorenje i svaka tvar. Jedino u divnom Bogočoveku svaka tvar. i bezgrešnost. Za Ivanov neverujući um: sve je divlji. jer se >>sve kroz njega i za njega sazda<<. neopravdiva. jer za sve je Logos. travka nežna. a treba samo da zaželimo da uvidimo. Svojim najsakrivenijim. sve je dobro i divno. i svetost. što mudro vodi tvar kroz beskrajna tajanstva Božja. >>Cilj svih podvižnikovih čežnji je: primiti svu tvar u njenoj prvobitnoj pobedničkoj lepoti. mrav. tajnu Božju svedoče. veli sveti starac Zosima. Bez Večne Reči Božje — sva je vasiona nemo čudovište. čoveku najbliža. svaka bubica. alogosna. vazduh čist. Sve je tajna. U njemu: sve je Lepota. samo zagorčana grehom. Van njega — svaka je tvar besmislena. živcem. iako nemaju uma. svoj logos. u svemu je Božja tajna. vidi i govori >>o lepoti ovog Božjeg sveta i o velikoj tajni njegovoj<<. U ovaploćenom Bogu Logosu svaka tvar pronalazi svoju prvobitnu lepotu. ptičice. za Zosimin ohristovljeni um. sve je osim čoveka bezgrešno. U svakom drvetu. kakvo poverenje i kakva lepota u njegovom liku! Dirljivo je znati: da na njima nema nikakva greha. i sve je ljubav. . u Večnoj Reči Božjoj svaka tvar nalazi svoju reč kojom najpotpunije izražava tajanstvenu suštinu svoga bića. za divno čudo. vršeći to tajnom života svoga bezgrešnog<<. a naša planeta — divlje ludilo. jer samo u Hristu nalazi svoj smisao. samo smo mi bezbožni i glupi. i ne vidimo da je život raj. i s njima je Hristos još pre nego sa nama. svi oni. >>Pogledajte oko sebe na darove Božje: jasno nebo. ne znajući ni sam za to. jer je sve istina. Hristu plače.Pa zar je i u njih Hristos? . pčela zlatna. njegova Lepota spasava svet od smrtonosne rugobe zla i greha. Očišćena i osvećena tvar zrači tom Lepotom. koji za čoveka radi i hrani ga. ili na vola. >>Zaista. >>Svaka travka. svoje opravdanje. Pogledaj na konja: životinja velika. U Logosu. prljava.A kako bi i moglo biti drugačije. pogledaj na likove njihove: kakva krotost. svaki listić teži Logosu. Čisto i nežno srce Zosimino oseća. Reči. nalazi svoju večnu i apsolutnu vrednost. krotki zbori Makar. a mi. na pogrbljenog i zamišljenog vola. znaju put svoj. koji ga često nemilosrdno bije. koji Hristom primaju svaku tvar u njenoj prvobitnoj bezgrešnosti i lepoti. i odjednom sve postaje divno i veličanstveno. Duh Sveti se projavljuje u sposobnosti: videti lepotu tvari<<.opoganjena. svaka je tvar hristočežnjiva. ali najvažnijim. prokleti i đavolski haos. Tu božansku Lepotu tvari vide hristolike duše svetitelja. Reč. Tajanstvena lepota otkriva se Makarovom čistom i >>gotovo bezgrešnom srcu<<. Bogu slavu peva. neprestano je sami izvršuju<<. ma kome svetu pripadala. ukloni greh. u svakoj travčici nalazi se zatvorena . jer je sve savršeno. U svakoj tvari živi ponešto logosno. kakva odanost čoveku. i mi ćemo se zagrliti i zaplakati<<. i um ostalih hristočežnjivih heroja Dostojevskovih: sve je slatka tajna Božja. priroda prekrasna i bezgrešna. pa će raj odmah nastati u svoj lepoti svojoj.

a ti. pa ćeš ga čak i omrznuti<<. svaki između nas!<< Ali. mladiću: zbog toga je još lepše što je tajna. ne mučite ih. ali je mogućno čoveku omolitvljenom i ohristovljenom koji samo Hrista ima za posrednika između sebe i svih ostalih tvari. Mnogo je na zemlji od nas skriveno. tuži njenom tugom. utoliko je baš bolje: zato je srcu i strašan i divan. Bog je uzeo semena iz drugih svetova i posejao ih na ovoj zemlji. avaj. dragi moj!. travčice Božja! Ptica peva — pevaj. to je nemogućno. ili kad zvezde sve ukupno na nebu blešte u noći. . a i klice naših misli i osećanja nisu ovde. i primi me!<< Ne ropći. Božanska krotost Hristova bije iz takvog čoveka. zar je mogućno voleti zverove i biti u miru i ljubavi sa njima? Razume se. Divno je na svetu. mladenče!. Pomoću njega čovek svim bićem urasta u beskrajnu tajnu sveta: živi životom celokupne tvari. živo je samo osećanjem dodira s drugim tajanstvenim svetovima. Krotki starac Zosima priča jednom mladiću kako je jedared dolazio medved jednom velikom svetitelju. Gospode. . misli njenom mišlju. i odnegovao vrt Svoj. Hristos neka je s tobom!<< I svirepi zver je otišao poslušno i krotko. sa svetom gornjim i višim. oseća njenim osećanjem. ne uznosi se. strada njenim stradanjem. i to je umilno raspoložilo svetitelja. ne oduzimajte im radost. ne protivite se misli Božijoj. Tada ćeš postati prema životu ravnodušan. Nemojte im je narušavati i remetiti. od ružne lepa. . Takav čovek živi i poučava ovakvom istinom: >>Volite životinje: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. i sve što je zbilja živo. . Hristos nije došao u svet da iz njega ukloni tajnu sveta. jedna ista tajna. onda umire i ono što je odnegovano u tebi. i ja sam u Tebi. . Ako to osećanje u tebi slabi i uništava se. mi bismo propali i zalutali sasvim — kao nekada rod ljudski pred potopom. Hristolika ljubav voli sve ljude: i pravedne i grešne. nego u drugim svetovima. ne misli da si bolji od životinja: one su bezgrešne. >>Na zemlji. i ovaj strah služi na veselje srcu: >>sve je u Tebi. Čoveče. na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe. i da nema dragocenog lika Hristovog pred nama. čoveku nepreporođenom i neomolitvljenom. rasti na svoju sreću. Čovek Hristove ljubavi smirava sebe pred svakom tvari kao pred velikom tajnom i čudnim simvolom Božjim. zbilja kao da lutamo. Za njega je svaka tvar — misao Božja obučena u veštastvo. U Hristu ne prestaje tajna sveta. Kad peva ptičica. i niklo je sve što je moglo niknuti. skoro svaki. sa svojim veličanstvom. Svuda lepota neiskazana!. . . I eto zašto kažu filosofi da se suština stvari ne može poznati ovde na zemlji.ta tajna. ali nam je na mesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze naše sa drugim svetom. . u maloj ćelijici. . i ukroćava ne samo divlje duše nego i divlje zverove. Travčica raste — rasti. — i to. i on je bez straha izišao pred njega i dao mu parče hleba govoreći mu: >>Idi. ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom. koji se spasavao u šumi. samo se preobražava: od gorke postaje slatka. ne učinivši mu štete ni povrede. ptičice Božja! Detence na rukama jedne žene pisnu — Gospod bio s tobom. — sve je to samo tajna. mali čoveče. I što je svet tajna.

oprostite mi i vi. . zar je mogućno biti nesrećan? O. veliki dar. jedan drugom uvrede pamtimo? Najbolje je da jedan drugog volimo i hvalimo. Kada društvo prestane da žali nemoćne i potlačene. Milostivo i žalostivo srce Hristovog čoveka brzo se uživi u dušu svakoga ljudskog bića i uspostavi logosnu vezu sa svakom tvari. lisnatog drveta. ima krunicu. >>Ta našto godine. moli se. šta mare moji jadi i moje nevolje ako sam sposoban. kojim je greholjubivi rod ljudski zatrpao tu prekrasnu suštinu i zarobio je smrti i propadljivosti. U svojoj božanskoj. ako sam kadar da budem srećan? Verujte. ptičice radosne. pita: >>Zbilja. tada će i njemu samom biti rđavo: ono će postati okorelo i sasušiće se. uživaj u njemu. sve voli. . zato on ponekad proklinje život. i naročito traži takvo ushićenje i zanos. Hristočežnjiva molitva otvara u duši tajanstvene suzarnike. zato i ptice moli za oproštaj: >>Ptičice Božije. i on. jer sam i pred vama zgrešio<<. kad mu je i jedan dan dovoljan da svu sreću pozna. što se svađamo. Greh je gadan i odvratan nanos. >>Saučešće je najglavniji i. Natopi zemlju suzama radosti i voli te suze svoje. našto meseci! Našto čoveku toliki dani. u kojoj se skriva kap nebeske sreće. a da ne bude srećan što ga voli? O. To saučešće. i čovek lije suze nad bolom celokupne tvari koja uzdiše i tuži u svirepom ropstvu greha i smrti. jer je to dar Božji. postaće razvratno i besplodno. A toga se zanosa ne stidi. Saučešće postaje glavna kategorija života kroz koju on prima sav svet. A da bi to iskusio. ja samo ne umem sve dobro da iskažem. Mili moji. ali na svakom koraku . nego samo izabranima<<. Po njoj je razlivena neka božanska zbilja. nenasitno je voli. i strašno je — iskoreniti je iz društva. i život naš da blagosiljamo<<. u svojoj logosnoj suštini. Evklidovski um ljudski plaše njene beskrajnosti. čoveku nije potrebno mnogo godina ni mnogo meseci. Zemlju ljubi neprestano. piše Dostojevski u svome Dnevniku. To osetiti. života u kome je uspostavljena harmonija između hristolikog čoveka i celokupne tvari.>>Žil* so zverjami<< (živeo je sa zverovima). a da se ne oseti srećan što ga vidi? Da razgovara sa čovekom. Tajna života je sa svake strane beskrajna i beskonačna. oseća se kriva zbog tuge i tragike vasione. Bogočežnjivoj duši kneza Miškina svaka tvar otkriva nebesku stranu svoga bića. ta žalostivost je dragocenost naša. Voli padati na zemlju. logosna i rajska. logosnoj suštini: život je raj. život je nešto što treba blagosiljati. Hristolika ličnost smirava sebe pred svakom tvari. svakoga voli. Raznežena molitvom duša tužno voli svu tvar i dirljivo govori: >>Kad ostaneš nasamo. očaran time. ceni ga. ja ne razumem kako je mogućno da neko prolazi pored granatog. Ali. jedini zakon celoga čovečanstva. i ne daje se mnogima. — ove se reči često susreću u životopisima svetih podvižnika. One izražavaju suštinu novog života. svako biće. jer svaka tvar. jedan se pred drugim hvalimo. to doživeti znači: poznati svu radost bića i svu sreću postojanja. Pod ružnom korom greha taji se bezgrešna suština tvari. i ljubiti je. može biti.

On ne samo voli sve i sva. i svakoj životinji oko tebe. i detetu. Pogledaj detence. Neka je bezumlje ptice moliti za oproštaj! Ali i pticama bi bilo lakše. pa se odmah gase. Celokupnim svojim bićem čovek je vezan sa svima svetovima. . — ja to mesto volim. na drugom se kraju sveta odaziva i razleže. . To je Kana Galilejska. >>Ko voli ljude. kao u nekom oduševljenju — molio bi ih da ti i one tvoj greh oproste. . k njemu priđe on — suvonjavi starčić. sve teče i dodiruje se: na jednom mestu dodirneš. nešto što blaži i utoljava. . . Odlomci kojekakvih misli proletahu kroz njegovu dušu. ali je istina. . da. Nekiput bi vatreno otpočinjao molitvu: tako mu se htelo da zahvali i da voli. U njemu ima pomalo od svačega. to milo čudo. Kovčega nema. on je u istoj odeći u kojoj je i juče sedeo s . sveobuhvatnom ljubavlju mučen. A kada pomoću evanđelskih vrlina obradi i preradi svoju dušu. . ali uskoro oseti da se moli skoro mehanički. čineći prvo čudo. Stade da sluša što je čitao otac Pajsije. Ceni i voli to oduševljenje. Ah. i on toga beše svestan. . Raskošna lepota njegove hristolike sveljubavi dirljivo je opisana u glavi koja nosi naslov: Kana Galilejska. ptice je molio za oproštaj: to izgleda skoro besmisleno. >>Moj mladi brat. ide ovamo. . . . nego je i opijen božanskom ljubavlju prema svima ljudima i prema celokupnoj tvari. Ne žalost. Sve je kao okean. nego je radost ljudsku Hristos posetio. uvek je puno sveopraštanja. . Među gostima Aljoša vidi starca Zosimu. Sve što je istinito i lepo. Jer behu pozvani i učenici njegovi na svadbu<<. Aljoša se tiho moli Bogu. ustao. vrlo umoran. — leti kao vihor u umu Aljošinom. to je pokojnik svaki čas ponavljao. tako divnih. veli starac Zosima. kažem vam. da i onaj u najvećoj meri zabludeli čovek mora uvideti kako je lep ovaj svet. Na neobjašnjiv način u njega se utkivaju vidljive i nevidljive sile svih postojećih svetova. . On je radosti ljudskoj pomogao. Dok otac Pajsije čita Evanđelje kraj kovčega. . pogledajte oči koje vas gledaju i vole vas<<. jer je sve kao okean. najedared bi prelazio na šta bilo drugo. spazio me. čvrsto. Ah.ima toliko mnogo stvari. Tada bi se i pticama počeo moliti. — to je opet on govorio. . Ali on je i ovde. . počevši molitvu. prvo čudo Hristovo. . ma kako ono ljudima izgledalo besmisleno<<. onda sve svetove oseća kao organski deo svoga bića: sve tajne svih tvari stiču se u njega i žive sa svima svojim beskrajnostima i beskonačnostima. >>Šta? Šta je to? Zar je on tu? Pa on je u mrtvačkom kovčegu. kad bi ti sam bio bolji no što si sad — makar jednu mrvicu lakše bi im bilo. ali mu zato vladaše u duši nešto celo. . malo po malo poče da drema. Gospode!<< Da. taj i radost njihovu voli<<. u kome leži telo preminulog starca Zosime. Aljoša je sav u ovoj istini i u ovom osećanju. i bi mati Isusova tu. . >>I trećeg dana svadba bi u Kani Galilejskoj. radostan i blago nasmejan. pogledajte travku kako raste. zamislio bi se. to mu beše jedna od najvažnijih njegovih misli. Ali. ali. zaboravljao bi molitvu i ono čime ju je prekinuo. pogledajte zoru Božiju. to čudo. smenjujući se drugima. . tek najedared sijnu kao zvezdice.

Eno vino novo nose. i najedared. On pruži ruke. jecajući i gušeći se svojim suzama. Očaran divnim viđenjem prvog Hristovog čuda. radosti božanske. velike. . glas starca Zosime. da večno žive u svetlosti čudesne i čarobne Ličnosti njegove. izjednačio se sa nama iz ljubavi. Aljoša brzo napusti ćeliju i iziđe napolje. širinom. od smrtne — besmrtna. kao mačem posečen. izdvajao se još nejasni Mlečni Put. od tužne — radosna. ali je beskonačno milostiv. i ja sam zvan i pozvan. vidiš li. . da je ljubi svu. A kroz nju i sva tvar. da se ne prekida radost gostiju. Sveža i nepomično tiha noć beše zagrlila zemlju. da piju njegovo vino novo. U beskrajnom čovekoljublju svom On neprestano zove sve ljude da budu njegovi gosti. Glas njegov. viknu — i probudi se. Tišina zemaljska kao da se slivaše sa nebeskom. nove neprestano zove. Bele kule i zlatna kubeta Saborne crkve blistahu na jahontovskom nebu. . pun tihih sjajnih zvezda. Kako je to? I on je dakle na veselju. . vidiš li njega? . i to tako u vekove vekova. Aljoša stajaše. Dodirne li je Hristos svojom čudotvornom rukom. Iz ponornih dubina i nedoglednih visina Božjih svetova izvire i navire božanska radost. krčage nose. Lice mu vedro i jasno. u svojoj čudesnoj lepoti sva tvar pretstavlja neprekidno čudo Božije u Kani Galilejskoj. >>Zalij zemlju . . ali je on ljubljaše plačući. Nešto je gorelo u srcu Aljošinom. nove goste očekuje. užasan je visinom Svojom. . . da se raduju njegovom radošću. Bljutavu vodu života On stalno pretvara u vino večne nove radosti. mili moj. uvek logosan. U oveštalo biće tvari On neprestano doliva vino radosti nove. plaveći srce ljudsko. pijemo vino novo. A vidiš li Sunce naše.njima. i zaneseno se kunijaše da će je voleti. . uvek sladak.I ja sam. tajna zemaljska se dodirivaše sa zvezdanom. nešto ga najedared tako ispuni. On ne znađaše zašto je grli. . šapuće Aljoša. . kroz njeno biće prostruji večna božanska radost: i od stare postaje nova. slatko i radosno čudo Božije. vino radosti nove. oči mu sijaju. Beskrajna tajna života izvija se u beskrajnu radost. Puna ushićenja duša njegova žudila je za slobodom. da napaćeni žitelji naše planete ne bi izgubili dragoceno osećanje: da je ovaj svet uvek novo. voleti u vekove vekova. baci se na zemlju. Jesenje raskošno cveće u lejama oko kuće beše zaspalo. gledaše. do sutra. nastavlja starac.Bojim se. kad se gosti behu iskupili kod njega. Jer je On. . gorki život tvari zasladio večnom sladošću božanskom: Sobom. Nad njim se daleko i nepregledno beše raširio nebeski svod. . — čuje se nad njim tihi glas. — Hodi i ti k nama. . Gle. vidiš li šta je tu gosiju? . i on je pozvan u Kanu Galilejsku. da ga zabole. . nebeskom radošću. Od zenita do horizonta. — Radujemo se. . . vodu u vino pretvara. od gorke — slatka. ne smem da gledam. samo On. Od njega i njime život je uvek nov. Hristočežnjiva duša završava svoj zemaljski put — nebeskom gozbom. on ne davaše sebi računa: šta ga je tako neodoljivo vuklo da ljubi zemlju.Ne boj Ga se! On je strašan veličinom pred nama. prostorom. suze ushićenja otimahu mu se iz grudi.

na ruke. pozdravljali su me tihim i umiljatim svojim šumorenjem i kao da su izgovarali neke reči ljubavi. i na vekove vekova. Bogočovečanskom ljubavlju. on plakaše u ushićenju. kako su bili divni! Na našoj zemlji nikad nisam video takvu lepotu kod ljudi. hristolika duša postiže najvišu sintezu života. Zato svet za nju jeste — blagovest Božija. . I nikad. za celoga svoga veka. za kojim je žudela hristočežnjiva duša Aljošina. Deca sunca. skoro svesnom ljubavlju. nego posredno. oseti i pozna božansku harmoniju života. njoj se sva tvar otkriva u svojoj rajskoj lepoti i harmoniji. Savršena i apsolutna harmonija je mogućna samo u savršenoj i apsolutnoj ljubavi: Bogu. Ona prima svet ne neposredno. ali ne sebi. odjeknu opet u duši njegovoj. Lica su im sijala . čije srce stalno kuca i živi beskrajnom ljubavlju za sve i sva. uveren sam u to. >>Neko je posetio moju dušu u onom trenutku<<. opkolili me i ljubili. Između nje i svega što postoji. Oči tih srećnih ljudi blistale su jasnim sjajem. nikada. Takav čovek bio je Dostojevski. — A taj Neko bio je Hristos. Do nje se dolazi. Baš kao da se niti od svih tih bezbrojnih svetova Božijih najedared sastadoše i spletoše u duši njegovoj. Ptice su u jatima lepršale u vazduhu i ne plašeći se od mene spuštale mi se na ramena. i uvide i oseti to najedared. a njihovi bezbrojni listovi. Oni sami su mi prišli. nalazi se Hristos. Naposletku sam video i upoznao ljude te srećne zemlje. divna drveta stojala su u svoj svojoj raskoši svoga cveta. za ceo svoj vek odlučan. a i da moli oproštaj. I priča nam ovo: sve je na njoj bilo isto kao i kod nas. Umiljato smaragdno more tiho je udaralo u obale i ljubilo ih sa otvorenom. silažaše u dušu njegovu. za sva zla što su ikad učinjena. Smešan čovek Dostojevski sanjao je da se obreo na nekoj drugoj zemlji. Zbog čega plakaše on? O. I opisao je potresno i divno u fantastičnoj priči koja se zove San smešnoga čoveka. kao taj svod nebeski. govorio je on kasnije. Dubrava je plamtela od svetlih mirisavih cvetova. taji se neiskazana harmonija života. On je imao tu viziju. deca svoga sunca. i >>ne stiđaše se zanosa toga<<. . Iza hučne disharmonije koja lomi i razbija koru života. . te ona sva treptaše >>dodirujući druge svetove<<. Ali sa svakim trenutkom je osećao jasno i kao opipljivo: kako nešto čvrsto i nepokolebljivo. i radosno me lupkale svojim milim treperavim krilcima. sa tvrdom verom u svoje reči. Nekakva ideja ovlađavaše njegovim umom — i to za sav život. U svetilištu svog bića ona doživljuje najvišu radost i najveće blaženstvo: život je raj. Pao je na zemlju kao slab mladić. A >>za mene se drugi mole<<. kada duša stalno živi hristolikom sveljubavlju. — o. ali kao da je sve blistalo u nekom prazniku od neke velike i svete svečanosti. . a ustao kao borac. baš i zbog tih zvezda što mu sijahu iz bezdana. Jer samo sveljubav osposobljuje čovekovu dušu da pronađe.suzama radosti tvoje i voli te suze tvoje<<. nego za sve ljude. Osećanje i viziju te harmonije ima samo čovek. . ne mogade Aljoša zaboraviti taj trenutak. Visoka. zazvoni u duši njegovoj. . preko Hrista. u trenutku svoga ushićenja. koja obuhvata sva bića u svima Božjim svetovima. Htelo mu se da oprosti svima i za sve.

razumom i nekim saznanjem koje je bilo ispunjeno mirom, ali ta su lica bila vesela; u rečima i glasovima tih ljudi zvučala je detinjska radost. O, ja sam odmah, pri prvom pogledu na njihova lica razumeo sve, potpuno sve! To je bila zemlja neoskvrnjena grehom; na njoj su živeli ljudi koji nisu zgrešili, živeli su u isto onakvom raju i kakvom su živeli, po predanjima celog čovečanstva, naši zabludeli praroditelji, samo sa tom razlikom što je ovde zemlja svuda bila jedan isti raj. Ti su se ljudi, radosno se smešeći, primicali meni i milovali me; poveli su me sa sobom, i svaki je želeo da me umiri. O, nisu me ni o čemu raspitivali, kao da su već sve znali i želeli su da što pre odagnaju patnju sa moga lika. Neka je to bio i samo san, nastavlja Dostojevski. Ali sećanje na ljubav tih nevinih i divnih ljudi ostalo je u meni zanavek, i ja osećam da se njihova ljubav i sad otuda izliva na mene. Sam sam ih video, upoznao i ubedio se, voleo sam ih, a docnije sam patio zbog njih. . . Oni su znali vrlo mnogo, iako nisu imali našu nauku. njihovo se znanje ispunjavalo i hranilo drugačijim shvatanjima nego kod nas na zemlji; njihova su stremljenja bila potpuno drugačija. Oni nisu želeli ništa i bili su mirni, nisu težili poznavanju života kao mi, zato što je njihov život bio ispunjen. Ali njihovo je znanje bilo dublje i uzvišenije od naše nauke; jer naša nauka traži da objasni šta je život, sama žuri da ga upozna da bi naučila druge da žive; međutim oni i bez nauke znaju kako da žive, to sam shvatio, samo nisam mogao da razumem njihova znanja. Pokazivali su mi svoje drveće, a ja nisam mogao da pojmim onaj stupanj ljubavi sa kojim su oni gledali na njih, kao da su govorili sa bićima sličnim sebi. A znate, možda neću ni pogrešiti ako kažem da su i razgovarali sa njima! Da, oni su pronašli njihov jezik i uveren sam da ih je i drveće razumelo. Tako su gledali i na svu prirodu — na životinje koje su živele sa njima mirno ne napadajući ih, koje su ih volele pobeđene njihovom ljubavlju. Pokazivali su mi zvezde i govorili o njima nešto što ja nisam mogao da razumem. . . Bili su živahni i veseli kao deca. Lutali su po svojim divnim šumarcima i gajevima, pevali prekrasne pesme, hranili se mekom hranom, plodovima svojih drveća, medom svojih šuma i mlekom odanih životinja. Za hranu i odelo trudili su se samo malo i olako. Imali su ljubav i rađali su decu, ali nikad nisam opazio kod njih nastupe onog svirepog sladostrašća koje zahvata skoro sve na našoj zemlji, sve i svakoga, i služe bezmalo kao jedini izvor za sve grehove našeg čovečanstva. Oni su se radovali novorođenoj deci kao novim učesnicima u njihovom blaženstvu. Među njima nije bilo svađe, nije bilo ljubomore; nisu ni shvatali šta to znači. njihova deca su bila deca sviju, zato što su svi sačinjavali jednu porodicu. Kod njih skoro da nije bilo bolesti, premda je bilo smrti; ali njihovi su stari umirali tiho, kao da su zaspali, okruženi ljudima sa kojima su se opraštali, blagosiljajući ih, smešeći im se, i ispraćani njihovim svetlim osmesima. Tugu i suze nisam pri tome video, bila je to samo ljubav pojačana do ushićenja, ali do ushićenja mirnog, zasićenog i posmatračkog.

Moglo se pomisliti da oni i posle smrti imaju dodir sa svojim mrtvima i da smrt ne prekida zemaljsko jedinstvo sa njima. Nisu me skoro ni razumeli kad sam ih pitao o večnom životu, ali su izgleda bili toliko uvereni u taj život, da to za njih nije bilo nikakvo pitanje. . . Oni su imali neko nasušno, živo i neprekidno jedinstvo sa celinom vaseljene. . . Slavili su prirodu, zemlju, more i šume. . . Izgleda da su ceo život provodili tako što su uživali jedan u drugome. To je bila neka uzajamna zaljubljenost, potpuna i sveopšta. . . Osećao sam da moje srce postaje pored njih isto tako nevino i pravično kao i njihova srca. . . Od osećanja obilnosti života zastajao mi je dah, i ja sam se ćutke molio njima. Kada se probudio, Dostojevski je osetio da je njegovo vascelo biće ispunjeno beskrajnom sveljubavlju i večnom istinom. Sve je u njemu ushićeno klicalo: >>O, sad hoću život, život! Podigao sam ruke i obratio se večnoj Istini: nisam se samo obratio već sam zaplakao; ushićenje, neizmerno ushićenje potreslo je celo moje biće. Da, život i — propoved! Na propoved sam se rešio istog trenutka i naravno za ceo život. Idem da propovedam, ali — šta? Istinu, jer sam je svojim očima video, video sam svu njenu slavu!. . . Ja ne mogu zalutati i izgubiti se, jer sam video Istinu, video je, i znam da ljudi mogu biti divni i srećni a da ne izgube sposobnost da žive na zemlji. Ja neću i ne mogu da verujem da je zlo normalno stanje ljudi. A svi mi se smeju baš zbog te moje vere. Kako mogu da ne verujem kad sam video Istinu, nisam je pronašao umom, već sam je video, video i njen živi lik ispunio je moju dušu zanavek. Video sam je u tako potpunoj celini da ne mogu verovati da ona ne postoji kod ljudi. Dakle, kako se mogu onda izgubiti u lutanju?. . . Živi lik onoga što sam video biće uvek sa mnom i uvek će me popraviti i uputiti. O, ja sam bodar i svež, idem i ići ću ma i hiljadu godina. Dostojevski, najogorčeniji buntovnik i najsvirepiji bogoborac, primio je svet, pronašao mu besmrtni smisao i večnu vrednost, i na taj način postigao najvišu sintezu života. Sve divlje ateističke sumnje, sva pustošna anarhistička stremljenja, sva očajna samoubistvena raspoloženja prestala su i nestala. I on je svim bićem svojim uplovio u neko uzvišeno spokojstvo i tiho blaženstvo, puno jasne misli, harmonične radosti i besmrtne nade. Nekadašnji najbeznadežniji očajnik, sada je ispunio svoju burnu dušu — božanstvenom harmonijom, neviđenom lepotom, neprolaznom istinom, svepobednom ljubavlju, i u hristočežnjivom zanosu stopio se sa najvišom sintezom života, gde je sve — >>lepota i molitva<<. Putem molitvenog stapanja sa najvišom sintezom života — Hristom, >>prokleti problem<< stradanja, koji pred umom ljudskim sačinjava najjači razlog za neprimanje sveta i Boga, dobija svoje završno rešenje. Jedino u Hristu i sa Hristom, stradanje gubi svoju otrovnu gorčinu, zaslađuje se, osvećuje, osmišljuje i postaje neophodno sredstvo ljudskog savršenstva i spasenja. Mimo Hrista, stradanje ljudsko nema ni smisla ni opravdanja. Sa njim, ono postaje čistilište u kome se duša čisti od svake prljavštine, i najbolja škola hrišćanstva.

Pod tajanstvenim i čudotvornim dodirom blage ruke Hristove gorka tajna ljudskog stradanja postaje slatka, a stari bol i teška tuga postepeno prelaze u tihu radost i umilno blaženstvo. Samo pogružen u molitvenu ljubav, čovek oseća kako se njegov zemaljski život dodiruje sa novim, beskonačnim, nepoznatim, ali bliskim životom, od čijeg predosećanja duša ushićeno dršće, um sija i radosno plače srce. A nad svim tim nosi se pravda Božja, koja ispunjuje miljem, miri i prašta sve. Gospod Hristos osposobljuje čoveka ne samo da podnosi svakovrsna stradanja, nego da u njima blažen i srećan bude. Hristoliki Zosima, šaljući Aljošu u svet, govori mu: >>Blagosiljam te zbog tvog velikog zadatka u svetu. Mnogo ti još imaš da putuješ po svetu. . . Sve ćeš morati podneti, dok se nanovo ne vratiš. A posla će mnogo biti. Ali u tebe ne sumnjam, zato te i šaljem. Hristos neka je s tobom. Sačuvaj Ga i On će sačuvati tebe. Veliki ćeš jad i tugu videti, i u tom jadu ćeš srećan biti. Evo ti zavet: u tuzi sreću traži. Radi, neprestano radi. . . Mnogo ćeš imati protivnika, ali će te i sami neprijatelji tvoji voleti. Mnogo će ti bede i nesreće doneti život, ali ćeš usled tih beda i nevolja i biti srećan, i život ćeš blagosloviti, i druge ćeš dovesti dotle da ga blagoslove — što je najvažnije od svega. Do najviše sinteze života, Bogočoveka Hrista, dolazi se praktikovanjem evanđelskih vrlina. Dostojevski je to na nepodražljiv način pokazao i dokazao. Kada hristočežnjiva ličnost evanđelske vrline pretvori u sadržinu svoje duše, svoga bića, svoga života, ona isceljuje sebe od grehovne razbijenosti, legioniziranosti, atomiziranosti, i ulazi u carstvo najviše sinteze života, gde Hristos sveljubavlju i svemudrošću caruje i vlada.

TAJNA EVROPE
Sve ljudske misli, sva ljudska osećanja, sva ljudska dela, ako se produže do kraja, imaju samo dva završetka: jedan je — čovekobog, a drugi — Bogočovek. Između toga kreće se celokupna stvaralačka delatnost roda ljudskog, i na duhovnom i na materijalnom planu. Hteo ili ne, svaki čovek služi ili čovekobogu ili Bogočoveku, doprinosi napretku ili čovekoboštva ili bogočoveštva. Ne samo glavne nego i jedine determinante svekolikog ljudskog života na zemlji jesu: čovekoboštvo i bogočoveštvo. Sva božanstva svih religija na ovoj našoj planeti ustvari su samo raznovrsna uobličenja i preobraženja dvaju božanstava: čovekoboga i Bogočoveka. Ovo su uvek osećali snažno i shvatali jasno samo čelnici ljudske misli. Među njima, na prvom mestu, Dostojevski. Svekolike probleme duha ljudskog on je sveo na dva glavna problema: na problem Boga i problem čoveka. Pa i ova dva problema pretstavljaju u stvari samo jedan problem: >>prokleti problem<< čovečije ličnosti. Ko reši ovaj problem, rešio je njime i sve ostale probleme, — to je osnovno ubeđenje Dostojevskoga. Čovek je hiljadama godina

mi ćemo se držati hronološkog reda. Zar rimokatolicizam ne propoveda Hrista? — Da. i kroz religiju (papizam). — izopačenog Hrista! Oni propovedaju antihrista. Čovek je najzad potisnuo i gotovo sasvim zamenio Bogočoveka. Evropa se svim silama trudi da to čovekoboštvo zacari u svima oblastima ljudske delatnosti i stvaralaštva. U mnogim svojim delima on se bavi tim problemom. Ali da bismo dobili što potpuniju sliku njegovih shvatanja u ovom pogledu. pa viče: Non possumus! Po mom mišljenju. sve njene tragedije. . Jer ga uvek rešava čovekom i čovekobogom. a ne čovek svojim čovekoboštvom. Pre svega — nehrišćanska! To prvo. Hrista koga su oni sami oblagali i narugali su mu se. i kroz kulturu.rešavao >>prokleti problem<< čovečije ličnosti. već je Bogočoveka prilagodio sebi. — to je zaključak do koga je vidoviti Dostojevski došao izučavajući Evropu. Evropski čovekobog potisnuo je Bogočoveka. propoveda. rimokatolicizam je posredno i neposredno. sva njena stremljenja. Vekovima se Evropa muči da reši >>prokleti problem<< čovečije ličnosti. Otuda sve njene muke. a drugo. sve njene smrti. Dostojevskog je strašno mučio idejni i moralni haos Evrope. i nikako ne uspeva. dugo mu je tražio uzrok. Zašto. U bezmernoj gordosti evropski čovek nije hteo da sebe prilagodi Bogočoveku. Na razne načine evropski čovek je dugo i sistematski precenjivao čoveka na račun Bogočoveka. postao uzrok ateizma. Za eksponenta svoje ideje on uzima svog omiljenog junaka kneza Miškina. ali unakaženog Hrista. Dogmatom o nepogrešivosti čoveka rimokatolicizam je sankcionisao čovekoboštvo u svima njegovim funkcijama i manifestacijama. . A ovaj dogmat sintezira duh Evrope. zašto u rimokatolicizmu? Uznegodovaće mnogi. sve njene ideale. Problem Evrope je ustvari problem rimokatolicizma. sve njene vrednosti. uveravam vas! To je moje lično i davnašnje ubeđenje i ono me je mnogo naljutilo. i nije ga rešio.). i najzad ga pronašao u rimokatolicizmu. dok u svome samoljublju nije došao do vrha bezumlja: do gordog dogmata o nepogrešivosti čoveka. kunem vam se. dok rimokatolicizam ide dalje: on unakaženog Hrista propoveda. odgovara Dostojevski. I to rešio svojim bogočoveštvom. Rimokatolicizam veruje da se bez svesvetske državne vlasti Crkva ne može održati na zemlji. . Dostojevski se prvi put opširnije bavi ovim problemom u svome romanu Idiot (1868 god. Pošto je dogmatom o nepogrešivosti čoveka — obogotvorio čoveka i proglasio ga za vrhovno merilo u svetu čovečanskih vrednosti. >>Rimokatolicizam je isto što i nehrišćanska vera. Završno i potpuno rešio ga je samo Bogočovek. čovekoboške i čovekopokloničke. i kroz nauku. socijalizma. i kroz civilizaciju. . Dugo i naporno evropski čovek je obogotvarivao sebe kroz filosofiju. . Ali u svemu tome i kroza sve to dela jedan i isti duh — duh rimokatolicizma. a ne Bogočovekom. Hrista presazdanog po slici i prilici evropskog čoveka. Ateizam propoveda samo nulu. Hrista poevropljenog. anarhizma i svekolike evropske kulture. rimokatolicizam je gori od ateizma. veli knez Miškin.

rimokatolicizam nije uopšte vera, nego neposredan, odlučan nastavak Zapadne Rimske Imperije, i kod njega je sve potčinjeno toj misli, počevši od vere. Papa je zauzeo zemlje, zemaljsko carstvo, i uzeo mač. I od toga doba neprestano sve tako ide, samo su maču dodali još laž, podmuklost, prevaru, fanatizam, praznovericu, zločin; titraju se, najsvetijim, pravednim, prostodušnim, plamenim osećanjima narodnim! Sve, sve su za novac prodali, za nisko zemaljsko carstvo! Pa zar to nije antihristova nauka?! Zar je moglo da to ne odvede u ateizam? Ateizam je od njih rođen, od tog samog rimokatolicizma! Ateizam se i začeo prvi put kod njih: jer, zar su mogli oni verovati sami sebi? Neverovanje u Boga je uhvatilo korena usled opšteg gnušanja prema rimokatolicizmu; ono je proizvod jezuitske laži i slabosti duhovne! Ateizam! Kod nas, ne veruju samo izvesni, isključivi staleži; oni što su izgubili vezu sa našim narodnim korenom. Ali tamo, u Evropi, tamo već strašne mase samog naroda počinju da ne veruju — nekada zbog rimokatoličkog mračnjaštva i laži, a sad već iz fanatizma, iz mržnje prema Crkvi i hrišćanstvu. - Vi mnogo preterujete, primećuje knezu Miškinu Ivan Petrović; i njihova Crkva ima svojih pretstavnika, dostojnih svakog poštovanja, i punih vrlina. - Ja nikada ni govorio nisam o pojedinim pretstavnicima Crkve. Govorio sam o rimokatolicizmu u njegovoj suštini, govorio sam o Rimu. Zar može Crkve sasvim nestati sa sveta? Ja to nikada nisam rekao! - Slažem se, ali sve je to poznato, pa, pa i — nepotrebno i . . . spada u bogoslovlje. . . - A, ne! A, ne! Ne samo u bogoslovlje, uveravam vas da je tako! To se sviju nas tiče, mnogo više nego što vi mislite. U tome baš svi mi i grešimo, što još nikako ne uviđamo da to nije samo, i isključivo, bogoslovska stvar! Jer i socijalizam je porod rimokatolicizma i rimokatoličkog porekla! I on je, kao i njegov brat ateizam, ponikao iz očajanja, kao moralni otpor rimokatolicizmu da sobom zameni izgubljenu vlast religije, da utoli duhovnu žeđ ožednelog čovečanstva, i da ga spase ne pomoću Hrista, nego nasiljem! I to je sloboda preko nasilja, to je ujedinjenje pomoću mača i krvi. >>Ne smeš verovati u Boga, ne smeš imati svojine, ne smeš imati ličnost, i, fraternite ou la mort, — dva miliona glava!<< >>Po delima njihovim poznaćete ih<< — tako je rečeno u Evanđelju<<. Sa izvesnim dopunama Dostojevski ponavlja tu istu ideju u svom romanu BJASI (1871 god.). On piše: >>Rimokatolicizam više nije hrišćanstvo; Rim je proglasio Hrista koji je podlegao trećem đavolovom iskušenju; i objavivši celome svetu da Hristos bez zemaljskog carstva ne može opstati na zemlji, rimokatolicizam je tim samim proglasio Antihrista, i tako upropastio ceo zapadni svet<<. Nema u Evropi političkog i socijalnog pitanja, koje na posredan ili neposredan način ne bi bilo u vezi sa rimokatoličkim pitanjem. Po mišljenju Dostojevskog, u Evropi je rimokatoličko pitanje — najvažnije pitanje. Sve negativne, hristoborne sile evropskog duha sastale su se u dogmi o papskoj nepogrešivosti kao u žiži, i dobile

svoju nezamenljivu religioznu sankciju. U svome Dnevniku Dostojevski piše 1873 godine: >>Rimska Crkva, u ovakvom vidu u kakvom je sada, postojati ne može. Ona je to sama gromko objavila, kada je izjavila da je njeno carstvo od ovoga sveta i da njen Hristos >>ne može opstati u svetu bez zemaljskog carstva<<. Ideju rimske svetovne vladavine rimokatolička Crkva je podigla iznad pravde i Boga. Sa tim ciljem je ona proglasila i nepogrešivost svoga vođa, i to proglasila onda kada je u Rim — već kucala i ulazila svetovna vlast: podudarnost značajna i svedoči o >>kraju krajeva<<. Do samog pada Napoleona III rimska se Crkva još mogla nadati na pokroviteljstvo careva, pomoću kojih se držala (naime: pomoću Francuske) već toliko vekova. Čim ju je Francuska napustila — pala je svetovna vlast Crkve. Međutim, tu svoju vlast rimokatolička Crkva neće nipošto, nikada i nikome ustupiti, i pre će pristati da hrišćanstvo propadne sasvim, nego da svetovno carstvo Crkve propadne. Mi znamo da će mnogi mudraci ovoga sveta sresti našu ideju s osmehom i mahanjem glave. Ali mi čvrsto stojimo za nju, i još jedared izjavljujemo: da sada nema u Evropi pitanja koje je teže rešiti nego rimokatoličko pitanje; i da nema, niti će od sada u budućnosti Evrope biti političkog i >>socijalnog<< zapleta, uz koji se ne bi prilepilo i sa kojim se ne bi vezalo rimokatoličko pitanje. Jednom rečju, za Evropu, u budućnosti, nema ništa teže od rešenja toga pitanja, iako 99% Evropljana u datom trenutku, možda, i ne misle o tome<<. Sve male i velike tajne evropskog duha sastale su se i slile u jednu ogromnu i nezamenljivu dogmu: dogmu o nepogrešivosti čoveka. Time su ostvarene glavne težnje svekolikog evropskog humanizma: i svetovnog i religioznog. Čovek je proglašen za čovekoboga. U samoj stvari, dogma o nepogrešivosti čoveka otkrila je glavnu tajnu evropskog čoveka. Kroz nju, evropski se čovek javno i iskreno ispovedio i zemaljskom i nebeskom svetu, i kazao šta je, šta hoće, čemu stremi. Tom dogmom, on je odlučio i potpuno proterao iz Evrope Bogočoveka a zacario čovekoboga. Time je zauvek predodredio budućnost Evrope: ona se neminovno mora kretati po načelima i smernicama nepogrešivog čoveka — evropskog čovekoboga. Dostojevski s bolom i užasom oseća sve to i piše 1876 godine: >>Rimokatolicizam davno sebe smatra nad svim čovečanstvom. On se dosada provodio samo sa moćnima na zemlji, i nadao se u njih do poslednjeg časa. Taj čas je, izgleda, sad konačno došao, i rimokatolicizam će sigurno napustiti vlastodršce ovoga sveta, koji su ga uostalom sami izdali, i davno već započeli sveopštu hajku u Evropi protiv rimokatolicizma, koji se sad, u naše vreme, konačno organizuje. Rimokatolicizam je i gore nastupao nekad, kad mu je trebalo; on je ne razmišljajući mnogo, prodao Hrista za zemaljsku vlast. Proglasivši kao dogmu: >>da hrišćanstvo ne može opstati na zemlji bez svetovne papske vlasti<<, samim tim je proglasio novog Hrista, nimalo sličnog ranijem; koji se polakomio na treće đavolovo iskušenje, na zemaljsko carstvo. >>Sve ću ti ovo dati, pokloni mi se!

<< O, slušao sam mnoge žarke izjave povodom ove misli; govorili su mi da vera i lik Hristov i sad još žive u srcu mnogih rimokatolika sa svom pređašnjom istinom i svom čistotom. Nesumnjivo je tako, ali se glavni izvor pomutio i zauvek zatrovao. Rim je, tu nedavno, dao svoj pristanak na treće đavolovo iskušenje u obliku tvrde dogme; i otud prave posledice te ogromne odluke ne možemo ni da primetimo. Zanimljivo je da se proglas te dogme, otkriće >>cele tajne<< desilo baš onog časa kada je ujedinjena Italija već kucala na vrata Rima. Kod nas su se mnogi tada smejali papi: >>ljut, ali nemoćan<<. . . Samo, da li nemoćan? Ne, takvi ljudi, sposobni za sličnu prevrtljivost, ne mogu umreti bez otpora. Vele da je oduvek tako bilo u rimokatolicizmu, bar se podrazumevalo, da dakle ustvari nema nikakve promene. Da, ali je uvek bilo tajne u tome: papa se mnogo vekova pretvarao da je zadovoljan sa svojim majušnim imanjem, sa papskom oblašću, a sve to samo u alegoriji. Važno je da se u toj alegoriji skrivalo zrno glavne misli, pune, neosporne, večite nade papstva: da će se u budućnosti zrno razviti u granato drvo i prekriti celu zemlju. I gle, u zadnjem času, kad su mu otimali poslednju desetinu njegove zemaljske države, gospodar rimokatolicizma, videći svoju smrt, najednom ustaje i priznaje pravu istinu o sebi celom svetu. >>Zar ste zbilja mislili da ću se zadovoljiti samo titulom gospodara papske oblasti? Znajte, dakle, uvek sam sebe smatrao vladarem celog sveta i svih zemaljskih careva, i ne samo da sam se smatrao duhovnim gospodarem, nego i zemaljskim! Ja sam — car careva i gospodar gospodara, ja jedini na zemlji delim sudbine, vremena i sudnje dane, i zato to širom celog sveta objavljujem u dogmi o svojoj nepogrešivosti<<. — Neka se kaže šta se hoće — ali ovo je moć! Ovo je veličanstveno, a ne smešno! ovo je — vaskrs stare rimske ideje o svesvetskoj vladavini i jedinstvu, koje nije nikad ni umiralo u rimokatolicizmu; to je Rim Julijana Otstupnika, ali ne koga je Hristos pobedio, nego koji je pobedio Hrista u novoj, poslednjoj bitci. Na taj način se zbila prodaja istinitog Hrista za carstvo zemaljsko<<. Dogmom o svojoj nepogrešivosti, piše Dostojevski, papa je ujedno s tim proglasio i tezu: da bez svetovne vlasti hrišćanstvo ne može opstati na zemlji — to jest, u stvari, proglasio se vladarem sveta, a rimokatolicizam nametnuo, sasvim dogmatski, kao pravi cilj: svesvetsku monarhiju, kojoj je preporučio da teži slavi Božjoj i Hristovoj na zemlji. Ta ideja o svesvetskoj monarhiji, jedna je od najvećih ideja sveta, ideja koja je ponikla od đavola za vreme Hristovog kušanja u pustinji, ta ideja ne može i neće lako umreti. Kada se čovek, ma koji čovek, proglasi za nepogrešivog, onda on daje sebi prava da može činiti sve što mu je po volji. To je sasvim prirodno i logično. Jer, kad sam nepogrešiv, onda sve što uradim — najbolje je. Nepogrešivom čoveku sve je dopušteno, zato što je nepogrešiv. Ako mu je potrebno da za ostvarenje izvesnih ciljeva sankcioniše greh, on će to i učiniti. Na njegovim putevima nema moralnih prepona i prepreka. njegova >>nepogrešiva<< savest dela samostalno, autarkično i nezavisno od sviju, svakoga i svačega.

ukloni ili proda i najveću vrednost naše planete — Bogočoveka Hrista. i potom se prodali skuplje vašim neprijateljima. Svi ti srcezavodnici i psiholozi nagrnuće u narod i doneće mu novog Hrista. U carstvu nepogrešivog čoveka. da ne bi videla ko sad ima onu pravu moć na koju se može osloniti. A ako su vam govorili o tome i ranije vaši bivši vođi i učitelji. i sad je odlučio da je kucnuo čas. pri tom su vas svi oni i varali: da bi oslanjajući se na vas. Hristos je dugo čekao da se vaša pokvarena starija braća pokaju. Hrista koji na sve pristaje. već odavno. Ako tvoj brat neće da podeli svoju imovinu na pola. i papa ima pravo da je ukine. koga je sami Bog postavio da na zemlji bude umesto Boga. Hrista proglašenog na poslednjem rimskom nečastivom saboru. pa ma i ne u Boga već samo u papu. ali je sad došao kraj smernosti. radi zemaljske vlasti. . >>Da. Strašna vojska ima odveć pronicljive oči. on će to i učiniti. znajte. u Evropi. to je samo zato što ste dosad bili još kao mala deca. Da. Ranije se glavna moć vere sastojala u smernosti. i bilo je rano da saznate istinu. dijalektičara i ispovednika — a narod je uvek i svuda bio prostodušan i dobar. sem kazni i još težeg siromaštva. rimokatolicizam će se sigurno okrenuti narodu.Ako je >>nepogrešivom<< čoveku potrebno da. ali je sad stiglo vreme i vaše istine. Izgubivši saveznike careve. sve mi to imamo u ovoj knjizi za vas. nošen oholim čovekoboškim zanosom. uzmite motke i uđite sami u njihovu kuću. svaki njihov pokret propadao je sam od sebe. premudrih. A papa vas neće prodati. pa ih silom naterajte da vam budu braća. sa blagoslovom >>nepogrešivog<<. i vaši su vođi sve to od nas ukrali. što vas ti vaši učitelji nisu doveli ni do čega dobrog. ma iz kojih razloga. baš da su vam i istinu govorili. Ostvarioci zamaljskog carstva nepogrešivog čoveka poći će na sve ustupke i kompromise. on je prvi među prvima. a sad je kucnuo čas gneva i odmazde. jer im je čas . a dokaz je taj. sve dopušteno. Samo verujte. nisu imali vlasti da vam o tome govore pre vremena. Nepogrešiv je. Ako vaša starija braća neće da vas prime sebi kao braću. uzmi od njega sve. Znajte i to. Dostojevski to silno predoseća. Strašna crna armija >>nepogrešivog<< zna kada se na koga ima osloniti. Dostojevski piše: >>Prodaja istinitog Hrista za carstvo zemaljsko u stvari će se zbiti i dovršiti u rimokatolicizmu. jer svi vaši gresi proizilaze iz vašeg siromaštva. koja je početa. dakle. i on je vladar vremena i sudnjih dana. i u to. drugovi i braćo naša — reći će oni — sve o čemu vi sad brinete. dovršiće se prodaja Hrista. . jer on ima sva prava. Znajte dakle. On ima desetinu hiljada sablaznitelja. Ako smo vam dosada govorili pomalo drukčije. i Hristos vam je svima zapovedio da to budete. da je jedini on zemaljski car. papa ima ključeve svetog Petra. jer od njega nema niko moćniji. a vera u Boga nije ništa drugo do vera u papu. i dana mu je božanska vlast. i da drugi treba da nestanu. veštih zavodnika srdaca i psihologa. jer tu je vlast dobio jedini papa od samoga Boga. postali moćni. svi ste vi braća. a sad vam on sam dopušta da objavite: >>Fraternite ou la mort!<< (Bratstvo ili smrt). jer im je. da niste krivi ni za svoje pređašnje ni buduće grehe. jer je Hristos dugo čekao njegovo pokajanje.

koja je zatvorila ne jedanput svoje crkve. Iz svega proviruje ili čežnja za nepogrešivošću i autarkičnošću čoveka. jer su se mnogi među njima već osećali tužni bez Boga. . jednom čak i samoga Boga podvrgla glasanju zbora. Ta Francuska. pravim stilom i duhom papa srednjega veka. Sad vam se pruža i moć. narodu. kao što je hteo. na primer. Egalite. A zar narod neće uspeti. koje su njome prožete skroz. veli Dostojevski. još od Rimljana. ali će narod nesumnjivo primiti predlog: on će naći u svom neočekivanom savezniku moć koja ujedinjuje. i nastavlja biti nacija rimokatolička potpuno i sasvim. to jest umirenje i uređenje ljudskog društva bez Hrista i mimo Hrista. i u sadašnjim komunarima svojim — još jednako. koja na sve pristaje i ničemu ne smeta. sva zaražena rimokatoličkim duhom i slovom njegovim. i u njihovom duhu. u bitnoj su zavisnosti od rimokatoličke ideje. njegovim duhom. i jeste. i napustiti zemaljske careve. ne veruje. to jest rimokatolicizam će prići demokratiji. posredno ili neposredno. Na srcu svega je pečat rimokatolicizma. (jezuiti i ateisti su tamo jedno isto). i daje vam se oruđe u ruke. . u mesto vođa sanjalica i spekulanata. u čije praktične sposobnosti. i koji bi želeli pošto-poto da žive i produže živeti bez . i u revolucionarima konventa. Dostojevski ne govori samo o rimokatoličkoj religiji.kucnuo. Glavne ideje i pokreti u Zapadnoj Evropi. Ona je u njima nevidljivo prisutna. ali ja verujem da će se sve ovo ostvariti u Zapadnoj Evropi. a katkad i u časnost. jer će vam sve želje biti ispunjene i od vas će se oduzeti i svaki uzrok za zlo. Ove reči su licemerne. Čak i sadašnji socijalizam francuski — verovatno vatreni i kobni protest ideje rimokatoličke od strane sviju ljudi i nacija koje je rimokatolička ideja gušila. ali je i silna kao duša. nastavlja Dostojevski. Fraternite — ou la mort. zato što su i oni njega napustili<<. rimokatolicizam — ta ista Francuska. baš tako kako bi proglašavao to sam papa ako bi bio prinuđen da proglasi i da formuliše: liberte. Neka mi se oprosti moja samouverenost. i time umiruju i srca mnogih i mnogih. Ma kojim putevima išla misao evropskog čoveka. dakako. egalite. najpotpunije ovaploćenje rimokatoličke ideje u toku vekova. i u svojim ateistima. pa nije umeo da izvede to uređenje u Hristu. ona je glava te ideje. već o celoj rimokatoličkoj ideji. i koja je. a pomoću bogatstva i pravedni. jer je nastao raj zemaljski. Na usta svojih najneospornijih ateista ona proglašuje: Liberte. zar on nije masa? I povrh svega daju mu i veru. ni sada. kao duša u telu. Radujte se sad i veselite se. koja je iz ideja 1789 godine razvila svoj naročiti francuski socijalizam. i u svojim socijalistima. i u najvišem stepenu. nasleđene. ona svesno i nesvesno izgrađuje sve na čoveku kao temelju. koje su se složile pod tom idejom u toku hiljadugodišnjice. u kom bilo obliku. fraternite rimokatoličko — sasvim njegovim stilom. naravno. Govoreći o rimokatolicizmu. a izbegava Bogočoveka i njegovo Evanđelje. svi ćete postati bogati. >>U tome smislu. silu stvarnu i istorijsku. o sudbi nacija. samo treba nagrnuti svom masom i uspeti. ta Francuska. koja je sada bezmalo izgubila skoro svaku religiju. Francuska je. ili samozvana nepogrešivost i ohola samodovoljnost.

od morala njegovog<<. a ne i ideja. papski. ideja oslobođenja ljudskog duha od rimokatolicizma. njena kobna posledica koja se stvarala vekovima! Jer socijalizam francuski nije ništa drugo do nasilno sjedinjavanje ljudi — ideja koja potiče još od starog Rima. Ideja o ujedinjenju ljudi u svesvetsku imperiju ma kojim putem — ideja je starog. na čelu koje ne bi bio rimski imperator. svaki pokušaj da se ljudi ujedine na neki drugi način. a . Srušila se jedino ideja svetske rimske monarhije. paganskog Rima. zato je problem ujedinjenja ljudi — duhovni problem. obično se ostvaruje mačem i ognjem. To je za Dostojevskog jasno i nesumnjivo. Glavne osobine i osnovne funkcije njegovog bića nemaju u sebi ničeg mehaničkog. jer se vezalo sa starorimskim nasledstvom. jer kao retko ko on ume da čita najzagonetnije jeroglife ljudske istorije. Taj se novi ideal razdelio na istočni. samo u drugom obliku. potpuno u duhu starorimskog sveta. i prvi je mislio (čvrsto verovao) da će je praktično ostvariti u obliku svetske monarhije. Dok u istočnom idealu imamo — prvo. i to ujedinjenje putem evanđelskih sredstava. ne može ostvariti. i ne sprovedu načela i sile koje će duhovno ujediniti ljude. to jest ideal potpunog duhovnog ujedinjenja ljudi. iz materijalizma njegovog. (ali u stvari mnogo ranije). Samo nepoznavanje psihofizičkog ustrojstva čovečijeg bića ili svesno poricanje slobode čovekova duha. izmenama. a mesto nje došao novi ideal svetskog ujedinjenja u Hristu. i ne usvoje. ali je izgubilo hrišćanstvo. ušla je tu baš u najtesnije forme rimokatoličke. nije ništa drugo do verno i nedostupno produženje rimokatoličke ideje. I zato je opet počeo pokušaj sa svetskom monarhijom. On piše: >>Stari Rim je prvi dao ideju sveopšteg ujedinjenja ljudi. od slova njegovog. A kada je reč o ujedinjenju ljudi. Na taj način. Rimsko papstvo je objavilo da se hrišćanstvo i njegova ideja bez vladanja nad svima zemljama i narodima. Ali je ta formula pred hrišćanstvom pala — samo formula. i koja se potom u rimokatolicizmu potpuno sačuvala. nego državnom — drugim rečima bez ostvarenja na zemlji nove svetske rimske monarhije. Čovek je najmanje mehaničko biće među zemaljskim bićima. već papa. koji je faktički počeo krajem prošlog stoleća. uzete iz same srži rimokatoličkog duha. ono se ni na koji način ne može izvesti mehanički. ljudi su.rimokatolicizma i bez njegovih bogova — i taj protest. pre svega. zbog nje Evropa samo i živi. To zapadno rimokatoličko ovaploćenje ideje ispunilo se na svoj način. Ideju staroga Rima usvojio je rimokatolicizam sa izvesnim. duhovno ujedinjenje čovečanstva u Hristu. duhovno načelo. mnogo više duhovna nego fizička bića. Dok se ne pronađu. potpuno suprotan istočnome. najpotpuniji i konačan njen završetak. Nasuprot njoj stoji hrišćanska ideja o duhovnom ujedinjenju ljudi kao dece jednog nebeskog Oca i braće među sobom. iz despotizma njegovog. od nje se stvorila evropska civilizacija. i na zapadnoevropski rimokatolički. Jer ta ideja je ideja evropskog čovečanstva. svrstava čoveka u mehanizme i hoće da ga podvrgne mehaničkim zakonima razvića i delatnosti. ne bitnim. ali ne u duhovnom smislu.

ne samo sredstvima hrišćanske civilizacije — nego ne zaustavljajući se ni pred čim<<. U pravu je Dostojevski kada kaže: >>Rimokatolicizam. koji je proglasila francuska revolucija 1789 godine. da bi svi i svako učestvovao u iskorišćavanju blagodati ovoga sveta. što je neophodno za razvitak organizma čovečanstva — svi su se oni okrenuli poniženima i uvređenima. unakažen rimokatolicizmom. >>Otada. nastavlja Dostojevski. svima koji nisu dobili ništa po novoj formuli svečovečanskog ujedinjenja. To u toliko pre. I pregnuli su svima sredstvima da ostvare to rešenje. naslednici staro-rimskog sveta su odbacili i papstvo. uteha. Ali se nova formula pokazala nedovoljna. na taj način bio glavni uzrok materijalizma i ateizma u Evropi — taj rimokatolicizam. a ta je: neophodnost sveopšteg ujedinjenja ljudi. začeo je u Evropi socijalizam. ne u smislu razdeobe ravnopravnosti i prava na život među otprilike četvrtinom čovečanstva. taj deo društva koji je izvojevao za sebe političko voćstvo 1789 godine. U zamenu za Hrista. prirodno. to jedino istinski nepogrešivo rukovodstvo za ljudsko biće kroz čudesne tajne svetova. U tome je baš izvor svih nedaća i zabluda evropskog čovečanstva. i. pa tek posle duhovno jedinstvo pod voćstvom pape. nesumnjivo ima da proistekne i pravilno državno i socijalno jedinstvo — dotle po rimskom tumačenju imamo: prvo spajanje države čvrstim jedinstvom u obliku svetske monarhije. Kada je u zapadnoj Evropi nepogrešivost čoveka u principu dogmatski sankcionisana. koji je već odavno prodao Hrista za zemaljsko gospodstvo. i novih reči. Ali su zato svi oni umovi. taj pokušaj rimskog sveta napredovao je i stalno se menjao. nego mimo Boga i mimo Hrista. zbog tog duhovnog ujedinjenja svih u Hristu. hipoteza.tek posle. Među njima: materijalizam. zašto da se njome ne koristi svaki evropljanin? Glavno je da je čovek u načelu nepogrešivo biće. koji je time prinudio ljude da se odreknu njega. iluzija. to jest buržoazija — likovao je i objavio: da dalje ne treba ići. jezgro hrišćanskog načela se skoro sasvim izgubilo. Razvijanjem tog pokušaja. ateizam i socijalizam. što je lik Bogočoveka Hrista. i ima prava da sve probleme i sve muke svoga duha rešava po svome nahođenju. Odbacivši najzad hrišćansko duhovno. on se dakle prirodno začeo u Evropi kao zamena za hrišćansko . nastupilo skoro očajanje. ideja. to jest. promena i novo ovaploćenje iste starorimske formule svetskog ujedinjenja. nova ideja se nije završila. traženje novih formula za ideale. pa ma ko oni bili. razume se. Ovi sada objaviše svoju novu reč. Jer socijalizmu je zadatak da reši sudbinu čovečanstva ne sa Hristom. kao vladara ovog sveta. Plamen strašne francuske revolucije u suštini nije ništa drugo do poslednji oblik. koji su po večnim zakonima prirode osuđeni na večito nespokojstvo. O. evropski čovek je ponaizmišljao sebi bezbroj teorija. Bio je trenutak kada je među svima nacijama koje su nasledile staro-rimski poziv. ostavljajući pak ostale da budu samo sirov materijal i sredstvo za eksploatisanje radi sreće te četvrtine čovečanstva — već neophodnost ujedinjenja ljudi na osnovu opšte ravnopravnosti.

zamene i njegovo Evanđelje raznim drugim učenjima. Nemajući instinkt pčele ili mrava. papa. ne učenika kupljenog ili zaplašenog. On je postavio cilj: osnovati svesvetsku monarhiju. >>Nepogrešivi<< ima pravo na sve. dajući im svoju >>nepogrešivu<< sankciju. i obratiće se baš vođama najviše pokretljivog i nemirnog elementa u narodu — socijalistima. pred sve uboge. reformacija. koja je mučila ljude za slobodu savesti u ime onog Hrista koji je voleo i cenio samo onog učenika koji Mu je prilazio slobodno. Proročka istina bruji iz Dostojevskovih reči: >>Ako sve svetske vlade ostave i odbace jednom papstvo. papizam će se obratiti demosu. itd. kao i oni. da dosada samo još nije bilo nastupilo vreme da oni to saznadu. Saveznik i držilac careva i vladara. dopušteni su svi kompromisi. početkom ovog stoleća. za zemaljsko gospodstvo. Celo Hristovo učenje je odiskoni preobraćao jedino u brigu o zemaljskom gospodstvu i o budućem državnom posedovanju celoga sveta. u mravinjak ljudski! Rimokatolicizmu (to je odveć jasno) nije potreban Hristos nego svetska vlast: >>Vama treba da se ujedinite protiv neprijatelja — ujedinite se pod mojom vlašću. davno već postoji u Evanđelju. i bos. i što traže. žrtvuje Hrista. koja je proizašla od Boga. onda. Ali tada će se on obratiti narodu zato što neće imati kuda. prirodno. i zamenili su je praktičnim postavkama. — pojavili se. a Bog će za sve). Kada izgubi podršku vladara. i reći će im: sve što oni uče. Rimokatolicizam je prodavao Hrista blagosiljajući jezuite i odobravajući opravdanost devize: >>svako sredstvo. posle čitavog niza vekova punih protesta. prići socijalistima. onda oni. kao: >>Borba za . Papa će izaći peške. propovedao je i Hristos. i veruje. kao: Chacun pour soi et Dieu pour tous<< (Svako za sebe. a sad je nastupilo. Narodu će rimokatolicizam reći: sve što propovedaju socijalisti. narodu. on. Dostojevski piše: >>Rimokatolicizam će se obratiti narodu. Sve je dopušteno. samo ako vode ostvarenju postavljenog cilja. >>Kada se rimokatoličko čovečanstvo okrenulo pd tog čudovišnog obraza u kojem su mu pretstavili Hrista. koji je toliko vekova prezirao udvarajući se ranije zemaljskim kraljevima i carevima. pokušaji da se svet uredi i mimo Boga i mimo Hrista. radi Hristovog dela<<.načelo koje je u njoj palo. braneći prava inkvizicije. Kada ljudi zamene Bogočoveka >>nepogrešivim<< čovekom. Za ostvarenje toga cilja >>nepogrešivi<< dopušta sva sredstva. On će dakle izopačiti. i objavljena čoveku Otkrivenjem: >>ljubi bližnjeg kao sebe samog<<. i prodati im Hrista još jedanput. ili naučnim aksiomama. kao što ga je prodavao ranije toliko puta. >>nepogrešivi<< će. ljudi su zaželeli da stvore nešto slično ljudskom pravilnom mravinjaku. jer sam samo ja među svima vladarima i vlastima univerzalan — i pođimo zajedno<<. koji bez pogreške i pravilno grade košnicu i mravinjak. na čelu sa njim — >>nepogrešivim<<. kad mu ustreba. i da stoga. Odbacili su jedino formulu čovečijeg spasenja. i napredovao uporedo sa izopačavanjem i nestankom hrišćanstva u rimokatoličkoj crkvi<<. onda će se više nego verovatno dogoditi da će se papstvo baciti u zagrljaj socijalistima i sjediniti sa njim.

Razljuti se! ja neću tvoje ljubavi. Otišli su još dalje. nego s njim. i mnogo će zemlja za to vreme prepatiti. a s druge strane. pojavili uskoro drugi učitelji i učenja. pojavilo se učenje o anarhiji. i sila prignječena. i ljudi bi bili prinuđeni opet sve ispočetka da počinju. ja to čitam u očima tvojim. Dugo će se još čekati na dovršetak tog dela. Genijalni ideolog i pragmatičar rimokatolicizma. na tajni i na autoritetu. zapaliti svet krvlju. >>zemaljski gospodar i autoritet ovoga sveta<<. mi smo odbacili Tebe. Buduća Vavilonska kula postala je. . vi ste sila koja je raskomadana po celome svetu. i time će konačno postići svoj cilj<<. naravno. u mutnoj vodi da lovi ribu.opstanak<<. strah celoga čovečanstva. Pojavila se dakle maštanja. Rimokatolicizam razume sve to odlično. i privući ću među vama sve one koji u mene još veruju<<. Ravno pre osam vekova uzeli smo mi od njega ono što si Ti s negodovanjem odbacio. ali mi ćemo svoj cilj postići i bićemo ćesari. Razume se. Ali se za zanesenjacima. u celini i na javi. ujedinjenje će se dogoditi. čuj je: mi nismo s Tobom. i pošli za njim<<. Ovako ili onako. i on će postati. a sada. s padom Francuske. stoga što i ja tebe ne volim! I šta imam da krijem od Tebe? Zar ne znam s kim govorim? Ono što imam da Ti kažem. ljudi su se gordo uzdali u nauku. ideal. baciti opet njemu u zagrljaj. . i objavili smo sebe za careve zemaljske. kao: >>Opljačkati bogate. Veliki inkvizitor govori Hristu: >>Mi smo ispravili podvig Tvoj i zasnovali ga na čudu. ponovo. rimokatolicizmu bi dobro došao pokolj. čak i ljudožderstvo. premda nam sve dosad nije pošlo za rukom da dovedemo naše delo do potpunog završetka. a onda će se sve nekako samo po sebi urediti<<. i umeće da sablazni vođe podzemnog rata. s jedne strane. i onda ćemo misliti o sveopštoj sreći ljudskoj. . za njom bi sigurno otpočeo ponovo period ljudožderstva. Ja ću biti vaše jedinjenje. za careve jedine. nego s njim. takođe je nesumnjiv: te dve sile se nesumnjivo moraju saglasiti. socijalna revolucija pak. već osam vekova. da će to biti momenat kada će se čovečanstvo. Poslednju tajnu u odnosima >>nepogrešivog<< evropskog čoveka prema Bogočoveku Dostojevski je proročkom vidovitošću otkrio i nepodražljivo proanalizirao u Velikom inkvizitoru. krv. Jer se tako najpre može nadati da će moći još jednom. kao pre jedno deset hiljada godina. onaj poslednji dar koji ti je on nudio kad Ti je ono pokazao sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač ćesarov. i nov socijalni period u Evropi. . . On će im reći: >>Vi nemate centra. ni reda u vođenju posla. zaboravivši da je za posao kakav je: stvoriti na osnovu jednakosti društvo — nauka još u pelenama. Ako bi se ona mogla ostvariti. Rimokatolicizam umreti neće. prosta i razumljiva svima. izmučeno haosom i nepravičnošću. I zar ću ja sakriti od Tebe tajnu našu? Možda Ti baš hoćeš da je čuješ iz mojih usta? E pa evo Ti. Nemajući instinkt životinja. — eto ti naše tajne! Mi već odavno nismo s Tobom. sve Ti je već poznato. samovlasno i ni s kim ne deleći silu. po kojem one žive i uređuju svoj život bez pogreške. ta dva toka spojiti se. Mi smo uzeli mač ćesarov! A uzevši ga. grabež.

čovekobogom. . . . On veli: >>Na Zapadu se Hristos pomračio. gde se skrivamo. >>mi ćemo im dati tihu smirenu sreću. ma da ima još mnogo hrišćana. Rimokatolicizam već nije više hrišćanstvo. Jedna ista tajanstvena mračna sila dela i u tvorcima čovekoboga i u ideolozima evropskog >>nepogrešivog<< čoveka. Pošto je u zapadnoj Evropi Bogočovek . ali Ti bi ipak mogao izbeći tu novu kulu.Po Velikom inkvizitoru. ne dadoše nam ga<<. kao ni nekadašnja. ako bude učinjen sa našom dozvolom. — jer oni će i tako doći k nama. tajna socijalizma sačinjava deo tajne rimokatolicizma. Na poslednjem njihovom dnu taji se mračni duh zla i uništenja. čiji je krajnji cilj: ukloniti Bogočoveka i zameniti ga >>nepogrešivim<< čovekom. (jer ćemo nanovo biti gonjeni i mučeni). koji nikad neće nestati. pa dakle nema ni greha. a mi ćemo im sve odobriti<<. što ih volimo. jer oni što nam obećaše oganj s neba. i za hiljadu godina smanjiti patnje ljudske. Znaš li Ti. kad je zapadna crkva unakazila Hristov lik pretvorivši se u Rimsko carstvo. . pošto se najpre hiljadu godina napate i namuče sa svojom kulom! Oni će nas tada opet pronaći pod zemljom. ko njih nahrani. nego prelazi u idolopoklonstvo. u katakombama. U svima oblastima ljudskog života On je apsolutno nezamenljiv. ona se strmoglavi u ponor nihilizma ili u haos anarhije. i kojom će se razrušiti hram tvoj. O. i čovečanstvo će proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke: da zločina nema. Oni su slabi i nemoćni. proći će vekovi. a dozvoljavamo im da greše stoga. oni će svršiti ljudožderstvom. On se drži toga i pred kraj svoga života kada u svome >>ispovedanju vere<< (profession de foi) izriče svoj završni sud o rimokatolicizmu. U čovečanskom svetu ni izdaleka ne postoji vrednost koja bi bar donekle mogla zameniti Bogočoveka Hrista. a slagaćemo im da je u tvoje ime<<. I tada ćemo mi dozidati njihovu kulu. proći će još čitavi vekovi lutanja i ludovanja slobodnog uma. na Zapadu ne postoji više ni hrišćanstvo ni Crkva. Ali. . sreću slabačkih stvorova — onakvih kako ih je Bog stvorio. Doista. Inkvizitor govori Hristu: >>O. nego ima samo — gladnih. i ovaplotivši ga ponovo u obliku papstva. . . mi ćemo im dopustiti i da greše. a nahranićemo ih mi u tvoje ime. sve će to pred nas donositi. >>Nahrani. Kada ljudska misao hoće da bez njega i mimo njega reši ma koje pitanje. . A mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen i oprošten. Sve prave vrednosti od njega dolaze i na njega se svode. — jer zato što su počeli dizati svoju Vavilonsku kulu bez nas. sve. a protestantizam se gigantskim koracima približuje ateizmu i kolebljivoj. Na mestu hrama tvoga podići će se nova zgrada. jer će je dozidati onaj. To je za Dostojevskog očigledna i nepobitna aksioma. Najmučnije tajne njihove savesti. podići će se nanovo strašna Vavilonska kula. nestalnoj (ne večitoj) nauci o moralu<<. i oni će nas voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše. naći će nas i zavapiće: >>Nahranite nas. da bi ih zauvek pridobili. ljudske nauke i ljudožderstva. i premda se ni ona neće dovršiti. pa tada možeš zahtevati od njih vrlinu i čestitost!<< — eto šta će biti napisano na zastavi koja će se podići protiv Tebe.

zdravlja. minirano razornim elementima samozvane >>nepogrešivosti<<. . razbiće vrata. telo Evrope mora eksplodirati i rasuti se u prah i pepeo. Nikada Evropa nije bila tako puna neprijateljskih elemenata kao u naše vreme. Nastaće nešto što se ne da ni zamisliti. sav potkopan. možda već sledeće decenije. a on želi sve. mora se srušiti samo od sebe. sve građanske teorije koje se sad ispovedaju. . i samo čeka prvu varnicu<<. anarhije. . u toj Evropi gde je sakupljeno toliko bogatstvo — sav građanski osnov tih evropskih nacija. Kao da je sve podriveno i nabijeno barutom. Svi ti parlamentarizmi. velim. neće pristati. Sa beskrajnom tugom i dirljivim saučešćem Dostojevski piše 1871 god. A zar se ja radujem? Ja samo predosećam: da je račun gotov. — a jedino sa tim ciljem formirala su se dosad sva građanska (odavno nehrišćanska) uređenja u Evropi — koja je danas potpuno neznabožačka. . Vi se smejete? Blaženi oni koji se smeju. Krajnje razračunavanje. a previđaju ono što je najglavnije. To je Dostojevski svojom proročkom dušom snažno predosećao. jer će >>u tren oka nestati i bogatstva<<. kad se neprirodnost nahodi u osnovima. uoči pada sveopšteg i užasnog! Mravinjak koji se u njoj sazdao bez Crkve i Hrista. Što je zidano ne na Bogočoveku. lupa. i otići bestraga. Bože. U Evropi. pred vratima<<. . iz Drezdena svome prijatelju Strahovu: >>ljudi pišu i pišu. On neće stare ideale. Simptomi su užasni. Jevreji. Tada ćete se samo čuditi. svuda pretvorila u državu) sa iz osnove poljuljanim moralnim načelima. Odgovorićete mi. Sve je to >>blizu. i zato je zapadna Evropa blizu pada<<. u koji će svi biti umešani. na veki vekov. Ustupci samo raspaljuju. pomutivši svoj ideal. banke. pokolji. sva sakupljena bogatstva. videćete sami. i koji će buknuti još ovoga stoleća. i 1880 godine pisao: >>Evropa se nalazi uoči pada. Na kompromise. nauke. Već sam starodrevni i neprirodni politički sklop evropskih država mogao bi poslužiti kao početak svemu. na ustupke. navaljuje na vrata. što nimalo neće ličiti na pređašnje. sav je potkopan i može se sutra srušiti bez traga. podupiračima zgradu nećete spasti. načelima koja su pogubila sve opšte i sve apsolutno — taj je mravinjak. Sve bogatstvo što je Evropa sakupila. umorstva. smejući se: >>Lepo vi volite Evropu kad joj to proričete<<. sve će se to srušiti za jedan trenutak. Ispunjeno gordim duhom čovekoboške grandomanije. i ako mu se ne otvori. tiranije. Ta neprirodnost. (jer se crkva tamo. U zapadnoj Evropi narodi su izgubili Hrista (rimokatolicizam je kriv). Daj. . A kako bi mogao biti prirodan. krajnjem.zamenjen čovekom. raspravljačkom političkom ratu. i sakupljala se vekovima? Ne može jedan mali deo čovečanstva vladati svim ostalim čovečanstvom kao robom. . i odbacuje svaki dotad postojeći zakon. iz koga su prirodni izlazi: revolucije. plaćanje računa može se dogoditi i mnogo pre no što ni najjača mašta mogla zamisliti. ljudožderstva. . . a na mesto njega da nastupi nešto nečuveno-novo. Nailazi četvrti stalež. i ta >>nerešiva<< politička pitanja (uostalom svima poznata) moraju na svaki način dovesti velikom. neće je spasti od pada. to je evropsko čovečanstvo ušlo u haos.

Ta formula glasi: >>Pravoslavlje je sve<<. Uobražena nepogrešivost čovekova stvara jezive i ljudožderske svetove. Tajne. treba da zasija naš Hristos. nema u njemu ničega i ništa — a i ne treba mu. . A pošto se taj Lik jedino u pravoslavlju čuva u svome neokrnjenom savršenstvu i čistoti. u kojima se sve završava haosom i anarhijom. >>Nasuprot Zapadu. njena večna radost. a koga oni nikada ni znali nisu<<. A blagi Bogočovek uspostavlja potpunu harmoniju između čoveka i Boga. Zato je za njega lik Bogočoveka Hrista sve i sva. Zato gordom čovekobogu Evrope treba protivstaviti pravoslavnog Bogočoveka Hrista. . Crkva je kruna svega. izmirio se i sa Bogom i sa svetom. TAJNA RUSIJE Prema >>nepogrešivom<< čovekobogu Evrope stoji bezgrešni Bogočovek Hristos. iza koje nema zore. izgubljen je na Zapadu. između čoveka i čovečanstva. pravoslavlje je Crkva. sem pravoslavlja. Po rod ljudski ništa nije opasnije od obogotvorene nepogrešivosti evropskog čoveka. sadrže se u pravoslavlju. veli Dostojevski. Zato je divnom liku Hristovom ispevao himne i izvajao pohvale. jer se to zbiva jedino u svetlosti setnog i čudesnog Bogočoveka Hrista. Evropsko čovečanstvo. Pri tome metod je jedan: lično samousavršavanje po Hristu i Hristom. Najdivnije čudo naše planete. koga smo mi sačuvali. jer je pravoslavlje sve. ali se u svoj svetlosti svoje čistote sačuvao u pravoslavlju. kako ljudi da dovedu sebe do savršenstva i bratstva.Proroštva Dostojevskog o Evropi ispunjuje se postepeno na naše oči. njena večna uteha — lik Hristov. Evo šta Dostojevski izjavljuje: >>Ruski narod živi sasvim u pravoslavlju i njegovim idejama. što je stvorio ovakav svet i ovakav život. i pronašao večni smisao i večnu vrednost svemu što postoji. jer je pravoslavlje — sve. i kako da reše lične i društvene probleme. A tamo čovek u čoveku ne raspoznaje svoga besmrtnog brata. kao i formulu prizvanja ruskog naroda u istoriji sveta. zato izmučenom čoveku i čovečanstvu ništa drugo nije ni potrebno. kakve svet čuo nije. . Preko Bogočoveka napaćeni Dostojevski je primio i Boga i svet. iz noći u noć. A pri kraju svoga života on postavlja formulu celokupne svoje ideologije. Zato je i burni duh Dostojevskoga našao u njegovoj čudesnoj Ličnosti i sve utehe za sve svoje muke i sva rešenja za sve svoje probleme. Zato On jedini pretstavlja i jeste opravdanje Boga pred ljudima. i to za večnost<<. Zato on neustrašivo ispoveda pravoslavlje i smelo stoji za njega. Naša planeta nije videla odvratnijeg boga od evropskog čovekoboga. između čoveka i svih Božjih svetova. njen večni smisao. a da se ne sablazne ni o čoveka ni o Boga. to je za njega — pravoslavlje sve i sva. vođeno duhom humanističke ohole >>nepogrešivosti<< srlja iz mraka u mrak. dok se ne stropošta u mrklu. večnu ponoć.

ma da ne razume tu ideju jasno i naučno. Da. nespretnom i zbunjenom. i varvari. večno ispovedanje Hrista. Rusija je velika time što ima dragocenost iznad svih dragocenosti: pravoslavlje. u tome je sva suština naše moćne buduće civilizacije i vaskrsenja iz mrtvih cele Evrope. što se mnogo štošta u narodu pojavljuje ne iz te ideje. Jer je jedino u pravoslavlju i istina i spasenje naroda ruskog. premda greše. u tome — sva suština našeg moćnog života u budućnosti<<. Ona je čuvar Hristove istine. koji je izgubio put svoj<<. i hvali se čovekom. Tim Likom je predodređena sva sudbina Rusije. >>Sva narodna načela kod nas. i što mu se daje. ljudske misli i ljudske delatnosti. da sva Rusija zato samo i živi. >>Lik Hristov čuvajmo. iz te jedne jedine ideje proizilazi. Hrista koji je nepoznat svetu. U stvari. . neprolazu vrednost ruskog naroda sačinjava jedino pravoslavlje. grešnih. Ali i sami prestupnici. >>Rusija nosi u sebi dragocenost koje nema više nigde: pravoslavlje. ali koji je sačuvan u našoj Pravoslavnoj Crkvi. . koji je potamneo u drugim verama i kod drugih naroda<<. da se bore s Antihristom. dovoljnu i večnu za sve Božje svetove. varvarskih. nego iz nagona zločinačkih. s duhom Zapada. u suštini. da služi Hristu i brani od nevernih svekoliko vaseljensko pravoslavlje<<. i hvali se Bogočovekom. — neprosvećenom ali dobrom. Evropski zapad sve istine i sve pravde svodi na čoveka. >>Ruska vera. On baš hoće da sve što ima.Po ubeđenju Dostojevskoga. Od nas će izići Ilija i Enoh. i da sve izlazi samo iz one omiljene >>ideje<< njihove<<. rusko pravoslavlje jeste sve što ruski narod smatra za svoju svetinju: u njemu su njegovi ideali. i sve iz nje jedne proizilazi — tako hoće naš narod svim srcem svojim i dubokim ubeđenjem svojim. bez obzira na to. Po mome mišljenju. ipak Boga mole u višim trenucima svog duhovnog života: da prestane njihov greh i smrad. >>Mi nosimo svetu jedino što mi možemo dati. I u njemu svu Istinu. da sačuva u sebi taj božanski lik Hristov u svoj čistoti. Hristos je njegova sila! Naša ruska sila!<<. pa će zasijati kao dragoceni dijamant celome svetu<<. pravog lika Hristovog. >>Narod je ruski u ogromnoj većini svojoj pravoslavni. nema spora. koja osigurava potpun razvitak čovečije ličnosti i . On veli: >>Zar nije duh Hristov u našem narodu. najsvetije i najbolje u njemu. >>Srž ruskog prizvanja sastoji se u otkrivanju ruskog Hrista pred svetom. obrazovalo i učvrstilo ubeđenje. a ujedno s tim jedino što je potrebno: Pravoslavlje. i potpuno obnovljenje moralno. i kada dođe vreme da taj lik pokaže svetu. a u budućnosti i celoga čovečanstva. izašla su sva do jednog iz pravoslavlja<<. Rukovodna je istina u pravoslavlju: u svetu zemaljskih stvarnosti postoji samo jedna kategorija ljudskog života. i to prave istine. ali ne varvarskom. To je ono što je najveće. Dostojevski sve svodi na Bogočoveka. narod naš i nema nikakve druge >>ideje<< sem te. koji se ovaplotio na Zapadu<<. istinsko i silno. sva pravda i istina života<<. i živi idejom pravoslavlja u potpunosti. Dostojevski izjavljuje: >>Možda se glavno prizvanje ruskog naroda u sudbini vaskolikog čovečanstva sastoji samo u tome. >>U narodu se.

veli Dostojevski. A kroz celo biće čovekovo struji večna bogočovečanska ljubav. sve što je Božje postaje čoveku svoje. Sve što je u njemu. i milostivost. Praktikovanjem bogočovečanskih vrlina. početi upravo time što ćemo svima postati sluge. Ovladati čovekom i čovečanstvom pomoću ma kakvih sredstava — cilj je rimokatolicizma. no konkretni. put pravoslavni je u smernom i krotkom služenju svima. >>Postanimo sluge. A sve što biva po čoveku. Sa svojom ontologijom i fenomenologijom pravoslavlje izvire iz Bogočoveka. čovek je nedovršeno i nezavršeno biće. Put >>nepogrešivog<< čoveka je u gordom i nasilnom ovlađivanju svima. dovršava i usavršava jedino Bogočovekom. jer je Bogočovek jedini pravi cilj čoveka. Zato ono ima na svemu svom pečat i lik Bogočoveka. . konačnosti. više ili manje. razara ljudsko biće i survava ga u nebiće. u tome je naša veličina. i pravda. po >>čistom<< čoveku. Tako ja shvatam ruski poziv u njegovom idealu. I čovek sudi o svetu i ljudima Bogom i po Bogu. i molitva. Svi drugi narodi. naprotiv. . obrazac za sve ljudsko. . Misleći bogočovečansku misao. Dostojevski blagovesti: >>Pravu suštinu pravoslavlja sačinjava — služenje svemu čovečanstvu. Zato u pravoslavlju on i vidi jedini put za pravilno rešenje svih problema. On je idealni. Ono je na to predodređeno<<. ne čoveka. i istina. ovladati čovekom i čovečanstvom isključivo pomoću bogočovečanskih sredstava — cilj je pravoslavlja. ličnih i društvenih. završava se. a mi ćemo. evropskom. Po sebi.čovečanske zajednice do božanskog savršenstva. U suštini svoje prirode. Put pravoslavlja je put bogočovečanski. ali i božanska sila koja sve čovečije preobražava u bogočovečije i sve čovečansko u bogočovečansko. Za pravoslavlje. Dostojevski to zna proročki vidalačkim znanjem. čovek je hristočežnjivo biće. I obratno: bogočovečansko je samo ono što je pravoslavno. I to nije nikakva naša sramota. U stvari. rimokatoličko-protestantskom. Ko hoće da bude iznad sviju u carstvu Božijem — neka postane sluga svima. večno živa ličnost Bogočoveka Hrista je najviša vrednost i vrhovno merilo svih vrednosti u svima svetovima. ne ni čovekoboga. pošto to vodi konačnom ujedinjenju čovečanstva. žive jedino za sebe i radi sebe. jer je do dna sagledao i tragiku rimokatolicizma i dramatiku pravoslavlja. doživljujući bogočovečanski život. i kreće se po božanskim visinama. Samo duhovno opštenje čoveka sa Bogočovekom obeskrajnjuje čoveka božanskim beskrajnostima. ili po >>nepogrešivom<< čoveku. radi sveopšteg pomirenja. pravoslavlje je pravoslavlje samo Bogočovekom. čovek savlađuje ljudske relativnosti. zato se ono ne sablažnjava ni o Boga ni o čoveka. Sve što nije od Bogočoveka i po Bogočoveku. to je — Bogočovek Hristos. Ili bolje: Bog postaje čoveku prva i najneposrednija stvarnost. nije pravoslavno. čovečanskom. dubinama i beskrajnostima. i krotost. površnosti. nasuprot putu humanističkom. Može se postaviti merilo: pravoslavno je samo ono što je bogočovečansko. i radost.

i naročito pravo na ujedinjenje naroda? Ne bi li to bio politički savez. služenje celome čovečanstvu — ne samo Rusiji. njemu se ide putevima čisto evanđelskim. ovo neće biti to isto. Pravoslavlje. to neće biti samo političko ujedinjenje. nego je to upravo: ljudski progres i sveočovečenje čovečanstva. Tako pravoslavlje i pravoslavno delo shvata ruski narod koji sve izvodi iz Hrista. >>istočni ideal je ideal potpuno duhovnog ujedinjenja ljudi u Hristu<<. ne samo celome Slovenstvu — već celome čovečanstvu. u savez koji je zasnovan na temelju služenja svemu čovečanstvu. koga su Rusi svesni u svojoj budućnosti. bogočovečanskim. u što ustvari niko osim gomile i ne veruje. kao svi ostali. i koji ne može ni zamisliti sebe bez Hrista<<. pravoslavlje ima sve što je potrebno za ostvarenje tog ideala. s druge strane. I želeći da na to odgovori. neki fanatisme religieux (kako se već i počinju izražavati u Evropi o tome sveopštem sadašnjem ruskom pokretu). po primeru Sjedinjenih Američkih Država. onda neka i mene stave u red tih utopista. pravi novi Krstovdan i zaključna reč pravoslavlja. Za Dostojevskog. Po nepokolebljivom ubeđenju Dostojevskog. niti čak. a kod nekih i potsmeh. i neće tu biti nekog pogađanja. veli knez Miškin. premda nisu mogli da shvate ni to da se može ozbiljno verovati u bratstvo ljudi. . Ovo će biti u neku ruku sablazan za sve silne ovozemaljskog sveta. Evanđelski. i najzad u sam preporod čovečanstva po istinskim načelima Hristovim. koji zaista smireno i krotko služi svima i svakome. koje mi je doista moglo biti postavljeno. i ni ostalih već obogotvorenih poroka pod maskom zvaničnog hrišćanstva. nego će to zaista biti nešto naročito i dosad nečuveno. Ne.da bismo bili starešine<<. A šta je to pravoslavlje i >>pravoslavno delo<<? >>To ni u kom slučaju nije nekakva samo obredna crkvenost. A ako je verovanje ovoj >>novoj reči<<. to je opštečovečanski poziv. lične koristi. koju će Rusija na čelu ujedinjenog pravoslavlja reći svetu — ako je to >>utopija<< dostojna samo potsmeha. pravoslavnim. koju Rusija na čelu pravoslavnog Slovenstva ima da kaže svetu. ovo će biti pravo uzdizanje Hristove istine. i jeste >>nova reč<<. na čijem čelu već poodavno stoji Rusija. niti je ovde igra rečima. formula i geslo ruske i slovenske budućnosti jeste pravoslavlje i >>pravoslavno delo<<. pravoslavni. i koji su na sva tome slična >>očekivanja<< gledali sa potsmehom i zajedljivošću. u sveizmirenje naroda. koja se čuva na Istoku. ili možda i još širim? Na to pitanje. slični njemu. pa ma i na najširim osnovima. Dostojevski zna da ovo tvrđenje može kod nekih izazvati nedoumicu. i mnogo manje još politička osvajanja i nasilja — iako Evropa drukčije ne može to da zamisli. on veli: >>Što se igrate rečima? — reći će neko: šta je to >>pravoslavlje<<? I kakva je tu naročita ideja. koji su dosada gospodarili. koji svoju budućnost ovaploćuje u Hrista i u Hristovu istinu. Ne. a smešno od toga ću ja podneti<<. ja ću odgovoriti. nosilac i čuvar presvetlog lika Hristovog i svih bogočovečanskih sila. >>Najveći među najvećim pozivima. svečovečanstvu<<.

imajući kao svoje istorijske ideale: sv. Osim toga. iskušenje đavolsko.Svečovečansku ulogu Dostojevski pripisuje ruskom narodu. a još manje idolatrizirao. s pravom veli intimni prijatelj Dostojevskoga. i još kakvih! Svetle oni. ona treba da vlada narodnom dušom pomoću >>čudesnog i čudotvornog lika Hristovog<<. Za Dostojevskog je glavno: ne narod nego Crkva. ruski čovek tuguje zbog toga pre svega sam. i čestitošću. i najviše. pa čak i krasotu njegovu. Narod je sačuvao krasotu svoga duhovnog lika. zauvek. Ali eto on je sačuvao i krasotu svoga obraza. koji mu daje bogočovečanske ljubavi i sile za duhovno ujedinjenje sa svima narodima i za radosno evanđelsko služenje svima ljudima. sablažnjavan i neprestano mučen. sačuvavši ljudski obraz. naš narod je toliko bio predat razvratu. Ko je istinit drug čovečanstva. veli on. U ruskom čoveku iz prostog naroda. i umeće da nađe u tom blatu dijamante. narod utoliko ukoliko pripada Crkvi i živi Hristom i radi Hrista. . Mudro objektivan. Okolnostima koje prate skoro čitavu rusku istoriju. i svima nam put osvetljavaju!. Vladimir Solovjev. onda će ta reč biti ne — narod. i veruje da je sve to — samo nadošlo i privremeno. . nisu baš svi u narodu — nitkovi! Ima baš svetaca u narodu. Teodosija Pečerskog. duboko u narodnoj duši usađeno je plameno osećanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. Sudite ruski narod ne po onim mrskim postupcima koje on tako često čini. nego — Crkva<<. ne zato što je ruski već što je pravoslavni. Sergija Radoneškog. oni su srasli s dušom njegovom odiskoni. taj će razumeti i izviniti sve neprolazno. i zato mu ništa drugo nije ni potrebno. i njima slične svetitelje. sv. Dostojevski nikada nije idealizirao ruski narod. Sudite naš narod ne po onome šta on jeste. filosof. treba umeti odvojiti krasotu njegovu od nadovezanog varvarstva. Jer kao pravoslavni. Tihona Zadonskog. da će prestati tama i da će jednom neizostavno zasijati večita svetlost. on ne preuveličava njegove pozitivne osobine na račun negativnih. Ako pak uza sve to ide i tako mnogo blata. . >>Ako želimo da jednom rečju izrazimo socijalni ideal Dostojevskoga. On je uvek nepristrasno isticao i njegove negativne osobine. Pravoslavna Crkva je ona >>socijalna reč<< koju ruski narod ima da kaže svetu. pravdu i spasenje on nalazi u pravoslavlju. jer je ona savršen i nezamenljiv ideal. Za Dostojevskog. nego ih verno razlikuje i razdvaja. Jer ideali su njegovi snažni i sveti. sv. naneseno blato u koje je utonuo naš narod. i oni su ga i spasavali kroz vekove mučenja. koga je bar jedanput tištalo srce zbog stradanja naroda. Crkva je savest naroda. već po onim velikim i svetim stvarima za kojima on i u pakosti svojoj neprestano uzdiše. svu istinu. već po onome šta bi želeo da postane. Sve za čim narod čežnjivo uzdiše. i nagradili tu dušu. da je upravo za čuđenje: kako je uopšte ostao živ. on sveto i pobožno čuva lik Hristov. koje se izvija u neprekidni podvig pokajanja i hristočežnjivog izrađivanja sebe po liku Hristovom. iskrenošću i širokom za sve otvorenom pameću — a sve to u retko privlačnom harmoničnom jedinjenju. Najzad. prostodušnošću. i toliko je bio razvraćan.

jer postoje (a ne >>ne postoje<<) ruski izvori. upućuje um pokazujući mu životni put. Nema sumnje. zanatstvo. Svetlost koja osvetljuje sve tame života i smrti. Narod zna sve što treba da zna. budi sa nama!<< još onda je možda utuvio . Gde je On. koju je inače prikriveno izražavao kroz razne ličnosti u svojim romanima. od onda kad je u svoje biće primio Hrista i njegovu nauku. koja ozarava dušu. da se naš narod odavno prosvetio. Svu sam dušu uneo u taj članak. pod rečju prosvećivanje ja razumem (a mislim da niko drukčije ne može razumeti) ono što se bukvalno podrazumeva pod rečju >>prosvećivanje<<. Dostojevski mu je odgovorio svojim >>ispovedanjem vere<< (profession de foi) u poslednjoj svesci svoga Dnevnika. Ovo Dostojevskovo >>ispovedanje vere<< zaslužuje da se podrobnije izloži i dovede u vezu sa njegovim ranijim idejama o tome. zaista ne treba da nas mimoiđu. O tome on piše u jednom svom pismu: >>Rešio sam da napišem jednu glavu za Dnevnik u obliku moje profession de foi za Gradovskog.Ovakvo narodoljublje Dostojevskog izazvalo je burnu reakciju kod onog dela ruske inteligencije koja se duhovno formirala po načelima zapadno-evropskog humanizma koji veličinu čoveka zida na nipodaštavanju Boga. bežeći uspred svojih neprijatelja. iako ne bi možda mogao da položi ispit iz katihizisa. koje su bolje no propovedi. radi čega živi u ovom svetu i zbog čega prelazi iz ovog u onaj svet. tamo je Svetlost. I zato Hristov čovek zna i ima večni smisao života i sveta: zna zašto je stvoren. Ovo Dostojevskovo >>ispovedanje vere<< ima presudni značaj za pravilnu ocenu njegovog shvatanja Evrope i Rusije. tamo prosveta. to jest nauke i zanatstvo. Isto tako se potpuno slažem sa mišljenjem: da to možemo dobiti jedino iz zapadno-evropskih izvora. niti treba da to izbegavamo. Dozvolite da vas upitam šta vi pod tom rečju razumete? Da li zapadne nauke. i srce. Tu je on kazao >>svu dušu svoju<<. Reći će mi neko: narod ne zna učenje Hristovo. on se razrastao u tva tabaka<<. A ono što zna naučio je u hramovima. Svetlost koja prosvećuje i um. Ali vi ste tu izgovorili i jednu vrlo važnu reč: >>prosvećenje<<. i mi zbilja niti možemo. ili prosvećivanje duha? Ono prvo. može tu prosvetu dobiti jedino iz zapadno-evropskog izvora. odgovara Dostojevski Gradovskom. i zato neka je večita slava i hvala Evropi. još u doba tatarske najezde. dozvolite onda da primetim: da mi takvo prosvećivanje ne moramo zahvatati iz zapadnoevropskih izvora. prosvećuje srce. Na prvom mestu. Ako je tako. korisna znanja. Narod je ponavljao i pevao te molitve još u šumama. Gradovski tvrdi da >>svaki Rus koji želi da se prosveti. a u Svetlosti je prosvetljenje — prosvećenje. Hristos je istinita Svetlost. koji je podvrgnuo oštroj kritici čuveni Dostojevskov >>Govor o Puškinu<<. to jest duhovnu svetlost. gde je vekovima slušao molitve i pesme. i time prosvećuje. i dušu večnom božanskom prosvetljenošću. Ali. — To je vrlo lakomisleno rečeno. U tome se naročito istakao Gradovski. veli Dostojevski. jer ruskih izvora apsolutno nema<<. >>Ja tvrdim. još onda je možda pevao: >>Gospode sila. On Sobom osvetljuje. i propovedi mu se ne drže — ali to je prazna zamerka.

a u stvari je ravnodušan. Vladiko života moga<< — a u toj je molitvi sva suština hrišćanstva. a tu molitvu narod zna napamet! Isto tako on zna napamet mnoga žitija Svetih. sa Hristom. ili prema stvarima vere ravnodušni Rus Evropljanin. Ponavljam zato po treći put: ne pišem za vas! Tema je vrlo važna. Oni u ruskom narodu vide grubu. ljudi humanističkog pogleda na svet i život. primio i istinsku prosvetu<<. i sluša razneženo. i ostao samo sa Hristom kao jedinim utešiteljem. koga je tada primio u svoju dušu za večita vremena. radio za sve i svakoga. i koji mu je zato spasao dušu od očajanja! >>Uostalom. I šta mari što narodu drže malo propovedi?. jer sveštenik i otpeva: >>Gospode. pa čak ne zna ni najobičnije molitve. sav njegov katihizis. Uostalom. i odiskona ga nosi u srcu svome. A kako je pravo shvatanje Hrista moguće bez prethodnog učenja o veri — to je drugo pitanje. O tom nema sumnje. to jest onaj koji najpravilnije ispoveda Hrista<<. Ne mari ništa. koja je uvek nazivala sebe hrišćanskom. Možda je to istina. to jest do patnje. ateist. ali je suštinu hrišćanstva.tu pesmu. Zato se ruski narod i ponosi nada sve nazivom pravoslavni. Bojeći se nepoznatog i svega što ulazi u kategorije racionalnog i logičnog po shvatanju >>nepogrešivog<< Evropejca. u toj pesmi nalazi se sva istina Hristova. zaključuje. izgledaju detinjaste. gažen od sviju. zašto ja vama sve to pričam? Obraća se Dostojevski Gradovskom. i prava pretstava o njemu. Možda je Hristos jedina ljubav ruskoga naroda: on voli njegov lik na svoj način. Hrišćanski duh u narodu nisu ti Rusi opazili možda . ali nema pojma ni o religiji. Na ovakvo tvrđenje poevropljive ruske inteligencije Dostojevski odgovara: >>Oni i ne slute da naš narod. i slili se u ljudskim srcima. jer onda sem Hrista ništa drugo nije imao — a tu. crnu masu. . Godine 1873 Dostojevski je pisao: >>Kaže se da ruski narod slabo zna Evanđelje. kad je. postoje u ruskom narodu. veru drukčije i ne razume nego kao formalizam i idolopoklonstvo. oni svaku dublju manifestaciju vere smatraju ili za neprosvećenost ili za pritvorstvo. Zar zato što želim da vas ubedim? Vama moje reči. o njoj treba razno i mnogo govoriti. No nesumnjivo je da duševno poznavanje Hrista. duh i istinu njegovu sačuvao. A sad ću izložiti svoju misao u osnovi: ako je naš narod već odavno prosvećen time što je primio Hrista i njegovu nauku. i prenose se sa pokoljenja na pokoljenje. napušten od sviju. da narod o veri ništa ne zna. da ne zna osnovna pravila svoje vere. sačuvao i osnažio u sebi toliko koliko možda ni jedan drugi narod na svetu. . nikako ne mogu da dublje zarone u psihologiju i ontologiju ruskog pravoslavnog naroda. gotovo neumesne. naravno. ako i ne zna molitve. prepričava ih. ali zato on zna Hrista. onda je on tim samim s njim. duh mu je ubijen formalistikom. Glavna škola hrišćanstva koju je narod prošao — to su vekovi bezbrojnih i beskrajnih muka koje je podneo kroz svoju istoriju. i kako u narodu ne vidi ništa do idolopoklonstvo. i ja ću govoriti sve dok mogu da držim pero u rukama. moli se kad mu treba — dasci. ni o Hristu.

od onih samih Svetitelja. jeo sam s njim. sam sam >>bio uvršćen među zločince<<. i koga sam izgubio onda kad sam se i sam preobrazio u >>evropskog liberala<<. Taj >>razvratni<< i neprosvećeni naš narod. u glavnome postoje >>dva narodna tipa. narod svakoga dana daje iz svoje sredine velike pokajnike. Po njemu. niščeg i pobožnog. i to je pričanje bilo tako pronicljivo i umilno. vernog i srcem čistog. Dostojevski odlučno tvrdi da on zna narodnu dušu. kada se začuje glas suda i volje Božje. i prolazi . međutim. koji nam do kraja pretstavljaju ceo ruski narod. i da u ruskom narodu >>hrišćanstvo mora ostati zauvek najglavniji i životni osnov njegovog prosvećenja<<. od početka pa sve do naših dana. onda je Dostojevski pronašaostil ruske duše. i u njen raj ulazio. u tom smislu su čak i najtamniji slojevi našeg naroda daleko obrazovaniji no što vi. slušao o svom Hristu Bogu od Svetitelja svojih. A imajući. Zna. Okrenut prema Gradovskom i ostalim ruskim Evropejcima. u svome kulturnom neznanju. pokornog i smernog. uzneti iznad silnih i znatnih. i u nevolji svojoj svagda. pretpostavljate o njima. koga sam poznao kao dete u očinskom domu. to je: zaborav i gubitak vere u svemu (obratite pažnju. >>oni što su prali ruke u krvi<< vodeći liberalnu politiku i potsmevajući se narodu na predavanjima i u časopisnim feljtonima — zaključivali: da je naš narod >>zverske slike i prilike<<. Verujte. koje narod dandanji poštuje. njemu su poznati i njeni najidealniji uzleti i njeni najdemonskiji padovi. rada i siromaštva<<. voli smirenog. Ako se može govoriti o stilu duše. koji hodaju s umilnošću. nema čoveka koji tako svestrano poznaje dušu ruskog naroda kao Dostojevski. voli da priča svojoj deci istorije o velikim hrišćanskim mučenicima. koji su radili za narod i stajali za rusku zemlju do samopregora. iako se nije učio u školi. Dugo godina sam živeo s njim. pošto su razdali sve svoje imanje za tihi i veliki podvig istine. a možda obrazovaniji čak i od vas samih<<. Jer je i u njen pakao silazio. da mi je u srcu ostalo. Bolje nego iko on zna i pakao i raj ruske duše. veli Dostojevski.zato. osloboditelja bednih i nejakih. što su taj duh oni sami davno već izgubili. >>Narod zna Hrista Boga svog. seća se njihovih imena i moli se na njihovim grobovima. mudrog i skrušenog hrišćanskog viteza Ilje Muromca. Naš narod voli da priča o slavnom i velikom životu svoga velikog. njene stvarnosti i njene ideale. spavao. Izgleda mi. i ja sam ih prvo od naroda čuo. veli Dostojevski. Ne govorite dakle meni da ne poznajem narod! Ja ga poznajem: od njega sam ponovo primio u svoju dušu Hrista. >>Ja sam video naš narod i poznajem ga. ustaša za istinu. koji radi Hrista trpi nepravedno i uzaludno. radio sam s njim najžuljevitije poslove u vreme dok su drugi. Sem toga. Te istorije narod dobro zna. poštujući i voleći takvog viteza — zar taj naš narod u isti mah ne veruje i u pobedu sada poniženih naroda i braće naše na istoku? Naš narod poštuje uspomenu na svoje velike i smerne isposnike i bogougodnike. jer je vekovima podneo mnoga stradanja. Pre svega. to se javlja s vremena na vreme. u svima svojim predanjima i pričama sačuvao je veru: da će se slabi i poniženi čovek. među ruskim misliocima i mudracima.

da se nadnese nad nju. reći će za njega drugi. A ideal naroda je Hristos. Naročito je karakteristično: da je obratni impuls. opštenarodnu stvar po hrišćanski<<. zavisti — tu se ruski čovek ponekad sav i potpuno daje trenutku. To i jeste važno: u šta narod veruje kao u svoju pravdu. zločinac — samo ako zapadne u taj vihor. U svome >>ispovedanju vere<< Dostojevski piše: >>U našem narodu. Greh je smrad. Naročito poražava užurbanost i plahovitost kojom ruski čovek žuri ponekad da se istakne u ponekim trenucima svoga ili narodnog života. i upućuje im ove reči: Vi ćete s potsmehom reći: >>Malo je plakati i uzdisati. bekrijanja. nikad se neće prevariti u pravdi. kad već nema dalje kud. ponekad u najpozitivnijem i najdobrodušnijem čoveku. kad dostigne krajnju granicu. Greh je prolazan. Tiče li se ljubavi. a Hristos večan. a sa Hristom je. šta drži za svoju najlepšu želju. ali će uvek. nego baš stvarno). za čim u molitvi plače. samoljublja. za njega greh uvek ostaje grehom. kao i sav narod. niti smatra. najvećeg svog ideala. da se istakne u dobrom ili rđavom smislu. i prosvećivanje. u šta polaže veru. uzevši ga u celini. običaja. da se odrekne svega: porodice. i — u pojedinim slučajevima. potreba odricanja svega. u Hristovim trenucima. reći: učinio sam nepravdu. šta je zavoleo i šta moli od Boga. glavačke da se baci u nju. celokupne narodne svetinje pred kojom je još maločas stajao sa strahopoštovanjem i koja kao da mu je odjednom postala nesnosno breme. a smrada nestaje kad sunce grane potpuno. A gde je Hristos. pre ili posle. nikada neće smatrati (i to ne samo idealno. Dostojevski susreće i to njihovo raspoloženje. Ako to neće da kaže onaj koji je zgrešio. . Dostojevski zna da ruski narod nema ni želje ni raspoloženja da obogotvorava svoj greh ili da ga putem kazuističke dijalektike pretvori u nešto dopušteno i preporučljivo. i rešavao je svaku opštu. Ali se zato isto tako snažno i plaho. To je potreba odricanja u čoveku. sa isto takvom žudnjom samoodbrane i kajanja — i spasava ruski čovek. sudbonosni za nas vrtlog grčevitog i trenutnog samoodricanja i samouništenja. Naprotiv. gotov da kida sa svim. Narod greši i čini zla svakodnevno. i pravda će biti izvršena. naravno. Na sve ovo. Boga. dakle. pogleda u njeno dno. razvratnik. ali u boljim trenucima. impuls obnove i samospasenja uvek ozbiljniji nego poriv odricanja i samouništenja<<. Poneki krajnje dobar čovek može tad odjednom postati nitkov. neka je i zverstvo i greh. dosta čestim — izbezumljeno. sa zamirućim srcem da se dođe do provalije. naš narod rešava. niti će ikada hteti da smatra svoj greh kao pravo i pravdu! On će zgrešiti.kao kakva poplava). najveće svetinje srca svoga. Biva da prosto ne može da se uzdrži. vina. kako je pretstavlja sebi. jer je nad njegovom dušom Hristos uvek ostaje Bogom. ruski Evropljani mogu odgovoriti ironijom i potsmehom. To znači potrebu da se pređe granica. U svojim najuzvišenijim i najsudbonosnijim trenucima. koji je tako svojstven ruskom narodnom karakteru u ponekim sudbonosnim trenucima njegova života. tu se uvek ima pravilno saznanje o grehu i pravdi. ali je u njemu neosporno i to: da on.

Mehaničko kalemljenje evropskih formi. nikada ne dolaze. veli on. kome je dato da ih vidi. u obliku opšte vaseljenske Crkve. taj. kojima biste zamenili Hrista? U narodu pak. ima li mnogo pravednika? Pokažite mi svoje pravednike. pita Dostojevski ruske Evropejce. jer lično usavršavanje jeste ispovedanje dobivene religije. prvih dana posle Hrista. jeste glavna reč i misao ruskog evropeizma.treba raditi i ostvarivati<<. >>Čime ćete. sami od sebe nikada se ne javljaju. neminovno potiču od Hrista i ličnog samousavršavanja. šta je bila i čemu je težila starodrevna hrišćanska Crkva? Ona je započela odmah posle Hrista. ideal se stvarao pod zemljom. i prema tome iz njega ističu i svi viši građanski ideali<<. Baš u tome i leži snaga velike moralne misli — time ona sjedinjuje ljude u čvrst savez — što se ona ne meri koristima koje odmah donosi. A naši društveni ideali. Sve su to za mene aksiome. poletela je da traži svoju >>građansku formulu<<. Mislim. naravno. a ko samo zverski lik vidi. niti se mogu začeti. tvrdi Dostojevski. zatim se ubrzo počela stvarati nova. sa svega nekoliko ljudi. A među vama. i ja neću prestati da ih razlažem i dokazujem. koja je sva bila osnovana na moralnoj nadi da utoli duh po načelima ličnoga samousavršavanja. videti i shvatiti. i nesumnjivo je da iz njih potiču. ima pravednika! Postoje pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage. Rusija će moći svom silom raditi na ostvarenju svojih društvenih ideala. svečovečanska. a >>građanski ideali<< sami. na zemlji . gospodo. Svoju tezu Dostojevski naslanja na pojavu i uspeh starodrevne hrišćanske Crkve. dotad nečuvena nacionalnost — svebratska. tvrdi Dostojevski. nego samo teži u budućnost večnim ciljevima i apsolutnoj radosti. jer pojavivši se. jer ideal nosi u sebi sve. Ali time se ništa stvarno ne postiže. sva stremljenja. znajte. Prema tome samousavršavanje u religioznom duhu jeste u životu naroda osnova svemu. veruje da oni postoje. ništa neće videti. svakako. koje su ruskom narodu tuđe i ne odgovaraju njegovoj volji. bez te težnje ka ličnom usavršavanju. kojih se nije dotaklo vaše gledanje na stvari. U svome >>ispovedanju vere<< Dostojevski vrlo ubedljivo razvija misao rusku i pravoslavnu: da društvene i građanske ideje i ideali mogu postojati samo ukoliko su organski sjedinjeni sa moralnim idejama i idealima. sve težnje. dokle god budem pisao i govorio. Započele su hrišćanske crkvene opštine. Tek kad se oslobodi idejnog robovanja Evropi. ta ga misao krepi i daje mu nade da će ga oni u potrebnom trenutku spasti. imaju za cilj zadovoljavanje moralne težnje dotične narodnosti. sjediniti ljude u svrhu postignuća vaših građanskih ciljeva. Setite se. ruski prosvećeni Evropljani. Narod dobro zna da tih pravednika ima. Ali ta je Crkva bila ganjana. a nad njim. na idealu. ako nemate osnovu u prvobitnoj moralnoj ideji? A moralne su ideje u jednom iste: sve se osnivaju na ideji ličnog apsolutnog samousavršavanja. u onolikoj meri u kolikoj se u toj nacionalnosti ta moralna težnja javila. on će ih. Ima tih pravednika i mučenika za pravdu — bez obzira da li ih mi vidimo ili ne vidimo. i odmah. Građanski su ideali uvek pravo i organski vezani sa moralnim idealima.

gde sedi obučen i pametan kraj nogu Isusovih. Iz naroda će spasenje izići. i ishod moralnih težnji celog antičkog sveta. jer je ovaj narod bogonosac<<. iz vere i smirenosti njegove<<. Čudo glasi: >>A onde pasijaše po gori veliki čopor svinja. zatim manastiri — istina samo pokušaji. Od naroda je spasenje Rusiji. odvojen od države. i podići će se na njega i savladati ga. čak i do danas. koja je takođe bila ideal. g. U zapadnoj polovini država je najzad potpuno pobedila Crkvu. kao što ju je spasavao već mnogo puta. . Ali vi ne biste trebali da je korite za to. ostao je samo Hristos. po Dostojevskom. čvrsto veruje Dostojevski. to jest hrišćaninom. Pojavio se papizam — nastavak stare Rimske Imperije u novom obliku. zbog kreposnog prava. u svima tim nedaćama Rusiju će spasavati Gospod. Crkva je bila uništena i najzad se potpuno pretvorila u državu. makar bio iskren u srcu. Javio se kompromis: Imperija je primila hrišćanstvo. nije to samo prosta reč. u svima stremljenjima. A kad videše svinjari šta bi. A ona država koja je primila. I iziđoše ljudi da vide šta je bilo. to je ideja cele njegove budućnosti. Tada iziđoše đavoli iz čoveka i uđoše u svinje. u svima osećanjima. Gradovski! Naš je narod zasad jedini nosilac Hrista. i . >>Narod veruje na naš način. On sebe zove krestjaninom. U istočnoj polovini. Ono čudo koje je Dostojevski stavio na čelo svoga romana Zli dusi (Bjasi). od Tatara. i ostaće jedina pravoslavna Rusija. e da bi ga odvratile od ostvarenja uzvišenog cilja. pobegoše i javiše u gradu i po selima. Dogodio se sudar dveju najsuprotnijih ideja kakve su mogle postojati na zemlji: čovekobog je sreo Bogočoveka. Narod će dočekati ateista. kao što je poznato. i učinio ga centrom svih zbivanja navodeći ga ponovo pri kraju romana. I dopusti im. i dođoše k Isusu. i umom genijalan. i samo se u njega jedinog nada. Ostali ogromni deo Crkve. da u ogromno telo Rusije uđe evanđelski legion. i moljahu Ga da im dopusti da u njih uđu. docnije se razdelio. Ali Dostojevski čvrsto veruje. On izjavljuje sa proročkom ubedljivošću: >>Rusiju će Gospod spasti. javni radnik. . od Evrope i evropeizma. i još danas trpi što pravu društvenu formulu u smislu ljubavi i hrišćanskog ličnog usavršavanja zaista nije mogla da izgradi. Hristom rešavati sve. ogromni mravinjak — stara Rimska Imperija. kopati mu provalije i ponore.podizala se ogromna zgrada. No ako se desi. državu je pokorio i srušio mač Muhamedov — . zbog neuređenosti. kaže sveti starac Zosima. na dve polovine. ponoviti Isusovo evanđelsko čudo. Jedan mali deo Crkve otišao je u pustinju i nastavio nekadašnji rad: opet su se pojavile hrišćanske opštine. kod nas u Rusiji ništa ne može učiniti. Hrista Bogočoveka nositi u svima mislima. koji u Boga ne veruje. i navali čopor s brega u jezero i utopi se. pretrpela je strašne vekovne patnje od neprijatelja. a Crkva rimsko pravo i rimsku državu. smetati mu. Ali mravinjak nije bio priveden kraju — Crkva ga je potkopala. šta će se onda dogoditi? Onda će se. misija ruskog pravoslavnog naroda. — to je. i nanovo uzdigla Hrista. Na tim putevima mnoge će sile zla napadati ruski narod. i nađoše čoveka iz koga behu izišli đavoli. To znajte. Apolon Belvederski Hrista.

mi ćemo poskakati u more. to je ideja cele današnje civilizacije<<. što oni ne priznaju u ruskom narodu Crkvu. — to je evanđelje Dostojevskoga. jer je narod u ogromnoj većini svojoj pravoslavni i živi idejom pravoslavlja u potpunosti. civilizacija bez Hrista. . i logos. jer ona nije za rusku dušu koja nosi u sebi opštečovečanske ideale. Dostojevski veli da narod duhovno nije s njom i da joj je tuđ. i svi će gledati sa čuđenjem i divljenjem<<. . kazaše im kako se isceli besomučni<< (Lk. A i ušle su već. To je naš ruski socijalizam. ostvarena na zemlji. svečovečanski. te nečiste sile. 8. već je zasada samo u molitvi — ipak.) — čiji je cilj i izlaz svenarodna i vaseljenska Crkva. već govorim o našem ruskom >>socijalizmu<<. svi. . isto onako kao i onoga ludoga besomučnika. vekovima namnoženi. večna sila i večna vrednost. i smisao. koja se na površini nagnojila. nekiput možda skoro nesvesna. Ja govorim o neutoljivoj žudnji u ruskom narodu za velikim. . Evropska civilizacija je. . I ako tog ujedinjenja još nema. postoji nesumnjivo u srcu našeg mnogomilionog naroda. — uzvikuje Stepan Trofimović kome čitaju ovaj evanđelski događaj. koja želi da evropsku civilizaciju bez Hrista. Ti zli duhovi. satane i drekavci. i poludeli i pobesneli. Ruskoj inteligenciji. >>Vrlina bez Hrista. svenarodnim. . i podaviti se. Duboka greška ruskih inteligenata je u tome. prenese u Rusiju. Ali velika misao i velika volja blagosilja je sa visine. . Ne govorim sada o crkvenim zgradama i o kliru. tamo nam je put. — to je životni ideal Dostojevskoga. sva nečistota. namnoženi u našem velikom i dragom bolesniku. i drugi s njim. a ja možda prvi od sviju. ukoliko zemlja može da je smesti. mijazme. sveopštim. Socijalizam ruskog naroda se sadrži ne u komunizmu. u našoj Rusiji. (ovu suprotnu reč Crkvi uzimam baš radi razjašnjenja moje misli. spasti jedino svesvetlim ujedinjenjem u ime Hristovo. Hristos je i sila. i nečiste sile će same moliti da uđu u svinje. Rusija — isceljena od legiona. to je od reči do reči tako kao s našom Rusijom.uplašiše se. sve nečiste sile. ma kako čudnovato se to činilo. i neumorna žudnja za njom. ideal lični. onda je to sveideal Dostojevskoga. i samo nam to i ostaje. . svebratskim ujedinjenjem u ime Hristovo. A oni što su videli. i logika. 32-36) >>Prijatelju moj. Ali bolesnik će se izlečiti. i Petruška. veli Dostojevski. Ako se može govoriti o sveidealu. mi i oni. jer je zasnovana i razvijena na samoživim i čovekomanijskim načelima >>nepogrešivog<< čovekoboga evropskog. A toj >>crkvenoj<< ideji u . ako se nije još sagradila Crkva potpuno. Takvu evropsku civilizaciju Dostojevski odbacuje. Rusija — kraj nogu Isusovih. što su izišle iz bolesnika i ušle u svinje — to su otrovi. . — vidite. Rusija — hristočežnjiva i hristonosna. sva nečistota. Hristos je ruska sila i ruska vrednost. u suštini. i izići će svi ti nečastivi. narodni. Rusija — čuvar i propovednik pravog evanđelskog Hrista. i >>sesti kraj nogu Isusovih<<. može biti! To smo mi. instinkt za tu Crkvu. sva ta gadost. društveni. na kraju krajeva. ne u mehaničkim formulama: narod veruje da će se. . Takvu civilizaciju Dostojevski ne može da primi. i cilj svega ljudskog u svima svetovima. veli Dostojevski.

No koliko je Dostojevski daleko od toga. Crkva treba sama u sebi da sadrži celu državu. . Gospod naš Isus Hristos zato je naročito i dolazio. a ako je to danas zbog nečega nemoguće. neće joj oduzeti ni čast ni slavu velike države. onda to. Ali kada bi namesto države stajala Crkva — tada ne bi bilo pogubljenja. jer su u tome videli apologiju autokratskog oblika ruske države. . Po nekim teorijama. i držaćete ih za tatarske. to je dobar znak — to znači da kod nas postoji sklonost za Crkvu<<. i na kraju svom ona se nesumnjivo i mora pojaviti kao carstvo na svoj zemlji — za što imamo i obećanje. nije od ovoga sveta. Zbog ovakve svoje istoriosofije. Ne može Crkva sebi tražiti određeno mesto u državi. Carstvo nebesko. u takvim pitanjima. ali u njega se ne ulazi drukčije nego kroz Crkvu. Osim toga: taj ne može ni voleti ruski narod. u potpunoj i čistoj suštini svojoj nemogućan je.ruskom narodu. Nego postavljam formulu u vezi sa glavnom idejom: ko ne razume u našem narodu njegovo pravoslavlje i konačne ciljeve njegove. . kao. — nego će je samo premestiti sa lažnog. sa vašeg evropskog gledišta. Crkva i država imaju posebna gledišta. vi se smejete. Crkva je vaistinu carstvo. svaka zemaljska država trebalo bi docnije da se pretvori u Crkvu potpuno. na pravilan i istinit put koji jedino vodi ja večnim ciljevima. da prosto odbaci sve svoje ciljeve koji se ne slažu sa Crkvom. a ne da dobije u njoj tek nekakav ugao. veli Dostojevski. Prva misao Dostojevskoga o Crkvi i državi je ova: Crkvu i državu je nemogućno mešati. Crkva treba da se . Povodom osude izvesnih ličnosti od strane države. po kojoj je pravoslavlje najviša vrednost i najveća sila ruskog naroda. da ustanovi Crkvu na zemlji. taj nikad neće razumeti ni sam naš narod. Dostojevski veli: >>Država kao država nije mogla pomilovati ni M. može se lako videti. od njegovog vremena >>Crkva je u paralizi<<. o sudu. gospodo Evropejci naši! Naravno. i da postane ništa drugo nego Crkva. Petar Veliki je zarobio Crkvu. ima mnogo i drugih >>ideja<< u narodu sa kojima se vi nikad nećete zbližiti. hrišćanstvo se javljalo samo kao Crkva i bilo je samo Crkva. naprotiv. ni N. koja je osnovana i ustanovljena na zemlji. U drevna vremena prva tri stoleća hrišćanstva. naravno. . razvija svoju misao Dostojevski. Kompromis između države i Crkve. Dostojevski je proglašen za reakcionara od nekih zapadnjaka. Jer. niti slavu njenih upravitelja. nego na nebu. Crkvu i državu ne treba mešati. nego. piše Dostojevski. u suštini. U pitanju suda nad prestupnicima. ali je gledište Crkve nesravnjeno čovečnije i savršenije od državnog. još neznabožačkog i pogrešnog puta. Te ostale ideje sad neću spominjati. (kao svaki drugi >>društveni savez<< ili kao >>savez ljudi radi religioznih svrha<<). (izuzimajući voljom monarha). Sve to nju ni najmanje neće poniziti. nesumnjivo mora biti postavljeno kao neposredna i najglavnija svrha svega daljeg razvitka hrišćanskoga društva. koje su se i suviše razjasnile i iskazale u devetnaestom veku. kada se objektivno i sintetički razmotri njegovo shvatanje Crkve i države. i određena je da caruje. na primer. šta je pogubljenje? — U državi: žrtva za ideju. A što ih još uvek mešaju.

Pred kraj svoga života Dostojevski je pisao o ovoj omiljenoj temi: >>Država je. — a to je sasvim protivno ultramontanstvu. . Da se ovo gledište ne bi shvatilo kao ultramontanstvo. Jer On čovekovu dušu razliva po svima srcima. Sva su mu bića svoja: on iskreno učestvuje u svemu njihovom: i u radostima i u žalostima. naprotiv. a pod njim tutnje potmule ponornice nepoznatog i večnog. U carstvu postojanja ništa mu nije tuđe. i to pod nadzorom. dajući joj svečovečansku širinu i svečovečansku dubinu. No po ruskom shvatanju u uzdanju. tuguje s tužnima. I Hristov čovek se oseća kao svečovek. kome su sva ljudska bića prisna i svoja: svoja i u osećanju. i nije ništa drugo nego velika uloga pravoslavlja na zemlji. trebalo bi — ne da se Crkva preporađa u državu. U ovako zagonetnom svetu čovek ne može biti pravi čovek. njoj se u državi odvaja tek kao neki neznatan ugao. hrišćansko društvo i teži da postane Crkva. i u ushićenjima i u očajanjima. u suvremenim evropskim zemljama. da zatim u državi iščezne. Od istoka će ova zvezda zasijati<<. ako biće svoje ne veže sa plavim beskrajnostima neba i tajanstvenim ponornicama zemlje. jer ih božanska sila njegove sveljubavi rastapa kao vrelo sunce led. Svrh svega. TAJNA SVESLOVENSTVA I SVEČOVEČANSTVA Nad čovekom plamte plave nebeske tajne. i on je u svemu. nego. i gotov je da mu služi svim svojim bićem. on plameno oseća da je na tajanstven način realno prisutan u svima ljudima i da su svi ljudi organski deo njegovog bića: on plače s plačnima. i Rimu. država treba da svrši time da se udostoji da postane samo Crkva. . ustupivši mesto nauci. u naše vreme. I poteče kroz krvotok svih bića u svima svetovima i poživi u svima njihovim srcima. božanskog brata. To je treće đavolovo iskušenje! Nego naprotiv. . Jednom rečju: svima je sve. U Evropi je suprotno tome. — i to je već svuda i ostvareno. i ništa drugo. ona se uzdiže do Crkve i postaje Crkva po čitavoj zemlji. i u ljubavi. kao iz nižeg roda u viši. ali i sva bića vidi sudbinski utkana u sebi. raduje se s radosnima. Hristov čovek je uvek svečovečanski raspoložen: u svakom ljudskom stvoru vidi svog besmrtnog. duhu vremena i civilizaciji. A ako neće to. nešto beskrajno i neodoljivo vezuje ga sa svim i svačim: sve je u njemu. U tome se sastoji jedna od najglavnijih razlika između nas i Evrope<<. Nema granice između njega i njih. Ispunjen bogočovečanskom ljubavlju. Čime i kime? — Bogočovekom Hristom. Samo tako čovek doživljuje punoću svoga bića i oseća sebe kao neko svebiće. Dostojevski ga dopunjuje evanđelskim mišljenjem: >>Crkva se ne pretvara u državu. i u saznanju. kao iz nižeg tipa u viši. država se pretvara u Crkvu.preporađa u državu. Jer u svima bićima on nalazi sebe. i ako se protivi. To je Rim i njegova mašta. prvenstveno.

nego radi služenja svemu čovečanstvu. rimokatoličkog sklopa duha. Služiti ljudima iz evanđelske ljubavi. Smeju se i pitaju: pa kad će to vreme nastati. i zavodljivom uzdizanju jednoga nad drugim? Ja čvrsto verujem da to i nije mašta. Jer.U slovenskom svetu Dostojevski je najveći prorok i najrevnosniji apostol Sveslovenstva. Svako delo. i kroz Sveslovenstvo vodi Svečovečanstvu. i razilazile se i rasprostirale po svetu! Tako će i kod nas biti. postaje evanđelski prelaz ka Hristovom Svečovečanstvu. i zasijaće svetu narod naš. Slovenska ideja je jedno od glavnih njegovih proroštava i jedna od glavnih njegovih blagovesti. Slovenstvo dobija svoj neprolazni značaj u istoriji sveta. potreba žrtvovati sebe za braću. tako reći — sva njena ličnost i sva budućnost ruskoga poziva. koliko je ideja bilo na zemlji. ljubav i služenje svemu čovečanstvu. iz sve snage želti da sam postane sluga svima. i reč. Ali za pravoslavnog čoveka. naprotiv. po Evanđelju. Samo osvećeno i prosvećeno Hristom. hvalisanju. a koje se se najedared javljale kad bi im došao tajanstveni rok. radi svebratskog ujedinjenja. Jednome cilju teži sve što je pravoslavno: svebratskom ujedinjenju ljudi. Za ljude humanističkog. slovenska ideja u njenom najvišem smislu jeste. Nacionalizam. i osećanje. bludu. to jest na korist. U samopregornom služenju Rusije ovoj ideji i sastoji se sva njena moć. žrtva. Po shvatanju Dostojevskoga. na kojoj stoji i radi koje postoji Hristov čovek u ovom svetu. obogočovečenog i osvečovečenog Hristom. pre svega. i kazaće sav svet: >>Kamen koji su odbacili zidari postao je kamenom temeljcem<<. mehaničkog. jer svojom svečovečanskom sadržinom on gravitira sveopštem ujedinjenju ljudi Hristom i u Hristu. nego i neophodnost evanđelskog osećanja života. A ismevače bi trebalo zapitati: ako je ovo naša mašta. i misao. koje su na deset godina pre svoga ostvarenja izgledale nezamislive. Bogočovečanski duh pravoslavlja ne može se saterati u usku čauru nacionalizma. da bi se time osnovalo veliko sveslovensko ujedinjenje u ime Hristove istine. To je jedna od osnovnih stvarnosti. i to putem evanđelske ljubavi i samopregornog služenja svima ljudima. nije mašta za Hristovog čoveka već prvobitna stvarnost. i kad li ćete udesiti . a ne u radostima grubim. kada čovek neće sebi tražiti sluge i kao sada želeti da sebi slične pretvora u sluge. pretstavlja utopiju i nemogućno čudo na zemlji. ovakvo evanđelsko ujedinjenje ljudi u svečovečansko bratstvo. nego će. Ujedinjenje svih Slovena nije ujedinjenje radi zavojevanja i radi nasilja. kao danas — u suvišnom jelu. takvo ujedinjenje ljudi je ne samo vatrena potreba vere i molitve. oholosti. Hristoliki Zosima veli: >>I zar je samo mašta: da će čovek naposletku nalaziti uživanje i radost jedino u podvizima prosvećenja i milosrđa. a kad li ćete vi podići svoju zgradu. i ima li izgleda da će ono nastati? A ja mislim da ćemo mi sa Hristom to veliko delo rešiti. i da je blizu vreme kad će se to i zbiti. osvećen i prosvećen Bogočovekom Hristom. kojim čovek smirava sebe i postaje sluga svome sluzi >>poslužiće kao osnov za buduće velikolepno ujedinjenje ljudi. na zaštitu slabih i potlačenih u svetu.

naći ćete u njoj već tragove i ukazivanja na tu misao. premda istorijski potreban. Postati pravi Rus. Nad podvizima Hristovih ljudi bdi Božja ljubav i Božja sila. ono se možda. isto su tako dragi kao i udes Rusije. zasad hrišćansko društvo samo još nije gotovo. u njih ima maštave fantazije više nego u nas! Oni misle da udese život i urede svet pravilno. a ko izvuče mač taj će od mača i poginuti<<. jer samo tome i jeste namenjeno da se zbude i svrši! I ne treba čovek da se zbunjuje vremenima i rokovima. Neka je kvasac svečovečanske ljubavi mali. to hrišćansko društvo stoji nepokolebljivo. O. To je. Sve što je bogočovečansko. ali svršiće time što će svet zaliti krvlju. to vaistinu u to veruju samo najprostodušniji između njih. tako da se čovek prosto čuditi mora toj prostodušnosti. ako hoćete. na taj moj san. Ako uđete u našu istoriju posle Petrove reforme. I što po računu ljudskom može biti još vrlo udaljeno. i počiva na ciglo sedam pravednika. izjavljuje sveti starac Zosima. Jedini pravi svečovek jeste Bogočovek. odbacivši Hrista. no kako pravednih ljudi uvek ima. Istina. To je njegovo proroštvo i njegovo evanđelje. Svaka svečovečanska osobina kod čoveka ili kod naroda dolazi od Bogočoveka. u karakteristici našeg opštenja . postati potpuni Rus. nek da Bog da bude. vaseljensku i gospodareću Crkvu. ali iza njih i uz njih stoji Onaj koji najmanje začas pretvara u najveće. u suštini je svečovečansko. nego silom bratske težnje ka ljudskom sveujedinjenju. jeste samo jedan veliki nesporazum. i tako se ostvari svebratsko ujedinjenje ljudi u Hristu. jer krv izaziva krv. najproročanskije evanđelje i najevanđelskije proroštvo Rusije i Slovenstva. ali je tu čudotvorni Hristos koji za kratko vreme može učiniti da njime uskisne sav duh svih ljudi. na pragu. Po tom proroštvu i po tom evanđelju: prizvanje ruskog čoveka je sveevropsko i svečovečansko. to možda jedino znači — postati brat svima ljudima. A to nek da Bog da bude. Sve čovečansko našlo je u njemu svoju besmrtnost i svoju večnost. jer je tajna vremena i rokova u mudrosti Božijoj. Jer je jedino u Bogočoveku sve čovečije dostiglo svoje božansko savršenstvo. po predopredelenju Božjem. i najslabije u najmoćnije.svoj život pravično samo pomoću uma svoga. Vrhunac Dostojevskovog proročkog nadahnuća i apostolske blagovesti pretstavlja njegov >>Govor o Puškinu<<. svečovečanske čežnje i težnje su sasvim prirodne i logične. Evanđelje i proroštvo o svečoveku i svečovečanstvu. u predviđanju njegovom i ljubavi njegovoj. kao i udes svoje rođene zemlje. očekujući svoj potpuni preobražaj iz skoro još neznabožačkog udruženja u jednu jedinu. Evropa i udes sveg velikog Arijskog plemena. Dostojevski je prvi počeo govoriti o svečoveku i svečovečanstvu. makar na kraju vekova. nalazi već uoči svoga javljanja. Pravome Rusu. nek da Bog da bude! Za dušu koja živi Hristom. zato što je naš poziv svesvetskost (vcemirnost) ne stečena mačem. A ovo poslednje nek da Bog da bude. uistinu. posredno ili neposredno. celokupno naše slovenofilstvo i zapadnjaštvo. a bez Hrista? I premda oni tvrde da baš oni idu ka sjedinjenju. Doista. postati svečovek. Neka ih je malo u svetu.

to jest. preovaploćujući se u druga ljudska bića. kojom se čovek izjednačuje sa drugim čovekom. ja sam u to ubeđen. narodni pesnik. čovek dostiže punoću i savršenstvo svoje ličnosti. Ah. ako nije služila Evropi. možda reći i konačnu reč velike i opšte harmonije. Najveći evropski pesnici nisu nikada mogli da tako snažno ovaplote u sebi genij tuđeg. A ruski narodni duh karakteriše odazljivost na sve što je čovečije u svima ljudima: od najmanjeg do najvećeg. u preovaploćavanju svoga duha u duh drugih naroda. silne umetničke genije: Šekspire. Puškin je. narodnost naše budućnosti koja se već skrivala u sadašnjici. šta je drugo činila Rusija za čitava dva stoleća svoje politike. čim se dotakao narodne snage. Evropske književnosti su imale. I tu baš sposobnost. jeste ljubav. šta je drugo duhovna snaga ruske narodnosti ako ne njena težnja. jer sve više prima. I tu nije stvar samo u odazljivosti. da nije bilo pesnika sa takvom svesvetskom odazljivošću. ponajviše. a po mome mišljenju i proročanska. najčešće su ih preobraćali u svoju nacionalnost. uglavnome. kažite: koji je od tih velikih genija bio obdaren sposobnošću svesvetske odazljivosti — kao naš Puškin. svu skrivenu dubinu toga duha i svu setu njegovog poziva — kao što je to mogao da izrazi Puškin. tu je on prorok. jer se kroz to baš najviše izrazila njegova nacionalna ruska snaga. i možda više nego samoj sebi? Ja ne mislim da je tako bilo zbog neveštine naših političara. pa čak i preovaploćuje u duh njegov. . Šilere. shvatiće svi do jednoga da postati pravi Rus znači: težiti da se u evropske protivrečnosti unese konačan sporazum. veli Dostojevski. mi ćemo. pokazati evropskoj tuzi da joj je kraj u ruskoj duši. ka svesvetkosti i svečovečnosti? Pošto je postao pravi nacionalni pesnik. evropski narodi i ne znaju kako su nam dragi! Docnije. Servantese. Sila. Ali. U univerzalnosti i svečovečnosti Puškinovog genija Dostojevski vidi umetnički izraz ruskog narodnog duha. koja je svečovečanska i sveujedinjavajuća. već budući Rusi. i shvatili na svoj način. nego u strahovitoj dubini toga. narodnost u daljem svom razviću. konačne bratske sloge svih plemena po Hristovom evanđelskom zakonu. jer. Od svih svetskih pesnika jedini je Puškin imao osobinu da se potpuno preovaploti u tuđu nacionalnost. u preobraćanju. neviđena i nečuvena pojava. u preovaploćavanju gotovo savršenom i zbog toga čudesnom. Evropski pesnici. susednog naroda. kad su se obraćali drugim narodnostima. duh njegov. kao Puškin. čak i u našoj državnoj politici. Ona daje čoveku moći da. ne mi. obuhvatiti njome u bratskoj ljubavi svu braću. narodnost njegove poezije. čovek sve više ima.s evropskim plemenima. veli Dostojevski. Jer. predosetio veliki budući značaj te snage. na kraju krajeva. Čak i kod Šekspira. Jer. . i on je u tom smislu. Smelo tvrdim. Tu je on vidovit. i po tome je on. i izrazila se proročki. Italijani su gotovo pravi Englezi. tu našu najglavniju nacionalnu sposobnost on upravo deli sa našim narodom. To je jedino Puškinova osobina. Što više daje. . u konačnim ciljevima. naravno. i.

živim primerom. Dostojevski izjavljuje: >>Mi ne želimo da budemo Rusi. nego baš svetlost. do Sima i Hama. Većim delom su svi Evropljani takvi. nego baš um. Narodi u Evropi se sve više i više izdvajaju. I govorili bismo s njima pametnije nego pre toga. potrebom za pravim bratstvom. . na prvom mestu. ne milionima otsečenih glava<<. a sve ostale smatraju za prepreke. tvrdi Dostojevski. koga su Rusi svesni u svojoj budućnosti. a zbliživši se s njom.Mi Rusi. što se jače i samostalnije razvijemo u svom nacionalnom duhu. najzad. oblik čovečanski. i uvek sam ispovedao. pre svega. moralom i gledištem na ceo Božji svet. sastoji u poštovanju ljudskih vrednosti. i svaki posebice želi da kod sebe izvrši to što mogu izvršiti samo svi narodi. Postavši svoji. jer bismo u svom narodu i u njegovom duhu našli nove reči. imamo dve otaxbine: našu Rusiju i Evropu. ma u kome se čoveku ili narodu nalazile. opštim udruženim snagama. i tada će se odmah sve promeniti. u duhu njegovom. nego sveljudi. sa ukazivanjem na to u čemu se ta sloboda baš sastoji — ujedinjenje kroz ljubav. dobili bismo. . tamni. ne sluge. sveujedinjenjem sa potpunim poštovanjem za nacionalne ličnosti i za njihovo održanje. a naša je ideja: ujedinjenje svih naroda toga plemena. Nošen svečovečanskom ljubavlju. Evropa je svima nama isto tako draga kao i Rusija. Uverili bismo se tada: da pravu socijalnu reč ne nosi u sebi nijedan drugi do baš naš narod. Postati Rusom. sve upornije i upornije odvajaju jedan od drugoga svojim zakonima. to jest ono što jeste. sigurno bismo u Evropi kazali takvu reč kakvu tamo još nisu čuli. Evropa je naša druga otaxbina — ja prvi strasno to ispovedam. mnogo dalje. čak i u slučaju kad sebe nazivamo slovenofilima. da u ideji njegovoj. Kod svakoga od tih naroda dobija ta ideja drugi izgled. služenje celome čovečanstvu — ne samo Rusiji. u njoj je sve Jafetovo pleme. i pre svega. Ideja svečovečanstva sve više nestaje između njih. a ne majmunski. ne samo Slovenstvu — nego svečovečanstvu. izjavljuje Dostojevski. Ni nauka nema snage da ih veže. svi skupa. U celom svetu vide samo sebe. koje bi Evropljanima neizostavno bile razumljivije. za održanje potpune slobode ljudi. pa čak i dalje. postali bismo joj razumljiviji. a ne gilotinom. onda svako od nas treba da postane Rus. izgled slobodnog bića. a ne roba. svečovečnost se sastoji u poštovanju čoveka. jer se sve više . svakog čoveka kao apsolutne i nezamenljive vrednosti. postoji živa potreba za sveujedinjenjem čovečanstva. . svakim danom sve više gubi snagu. Hrišćanska veza. a razumevši to. . I zaista. znači prestati prezirati svoj narod. Svečovečnost je najglavnija lična odlika i poziv svakoga Rusa. Svečovečnost se. ili prima u svesti nov oblik. zagarantovano delom. to je opštečovečanski poziv. Ako je svečovečnost nacionalna ruska ideja. Najveći među najvećim pozivima. A svrh svega. Čak bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga što smo u svom narodu prezirali — nije tama. to ćemo jače i bliže shvatiti evropsku dušu. koja ih je dosad spajala. Kako to da postignemo? — Da postanemo Rusi. nije glupost.

Mi smo u Puškinu shvatili. u umetničkom geniju Puškinovom. takav udeo. da. a to je već važan putokaz. kod naših darovitih ljudi. U ruskom čoveku nema evropske ugaonosti. svečovečnosti. . pre nego što kažemo novu reč svetu. On saoseća svemu čovečanskom. Zar nama. donekle. kuda streme sve njegove sile i kakav je ideal ruskoga čoveka. ali je tu ubogu zemlju >>Hristos kao prosjak obišao blagosiljajući je<<. našoj ubogoj i nekulturnoj zemlji. On instinktom pogađa svečovečansku crtu čak i u najoštrijim isključivostima drugih naroda. reći novu reč svetu<<. na kraju krajeva. Puškin je živo objašnjenje. . Sve to može izgledati suviše samopouzdano. Genijalnu potvrdu ovih svojih misli o ruskom čoveku Dostojevski nalazi u Puškinu. u umetničkim tvorevinama. ne treba se uzrujavati što sam kazao: >>da će možda naša uboga zemlja. Tragove toga ja vidim u našoj istoriji. Posle rečenoga se može razumeti zašto Evropljani ne shvataju ni malo Ruse. . Dostojevski je svestan da mu se zbog ovakvog shvatanja ruskog naroda i njegovog istorijskog poziva. U svom govoru ja sam naročito podvukao: da i ne pokušavam upoređivati ruski narod sa zapadnim narodima u sferama njihove ekonomske ili naučne osnove. o slavi mača ili nauke? Ja govorim samo o ljudskom bratstvu. nepronicljivosti. naučno i građanski. Pišući malo kasnije objašnjenje za svoj >>Govor o Puškinu<< Dostojevski veli: >>Ne treba. i o tome da je za svesvetsko. Samo sam kazao da je ruska duša. jer sve te isključivosti. kakvi su narodi Evrope<<. u njemu se naročito zapaža visoka-sintetička sposobnost. Ali jesam li ja govorio o ekonomskoj slavi. mogu činiti razne zamerke. ta povučenost u sebe. On ima razumevanja za sve što je makar malo od svečovečanskog značaja.razilaze. On je mogao u svojoj duši da smesti i tuđe genije kao da su mu rođeni. Recimo. takav zadatak? Zar je nama suđeno da čovečanstvu kažemo novu reč?. svečovečnost. Ali neka nam se dopusti: ruski se karakter oštro razlikuje od evropskog. No prepreke baš samim tim sve više i više rastu i množe se. za svečovečansko-bratsko ujedinjenje. da. i tek onda sanjati o >>novim rečima<< koje ćemo reći tako savršenim (tobož) organizmima. . pre svih drugih naroda prednaznačen ruski narod. On je. bar u umetnosti. bez obzira na nacionalnost. On ima instinkt svečovečnosti. On se sa svima saživljuje i u sve uživljuje. na svesvetskost i svečovečnost njegovog genija. da je ruski ideal: svecelost. veli Dostojevski. krv i zavičaj. Neka je naša zemlja uboga. Isto je tako smešno uveravati. . sposobnost opšte pomirljivosti. i uzvišenu osobenost njihova karaktera nazivaju bezličnošću. to uzajamno suparništvo. neosporno pokazao tu težnju ruskoga duha za svesvetskošću. neodazljivosti. >>moramo i sami razviti se ekonomski. oni su u pravu. šta je to ruski duh. Zašto ne bismo mogli primiti u sebe njegovu poslednju reč? I zar se nije i On rodio u ubogim jaslama? Ponavljam: mi se već možemo pozvati na Puškina. u svoj umetničkoj punoći. sveizmirenje. ta ponosita nada u sebe jedinoga — rađa u njima divovske snage za borbe sa preprekama na putu.

i to evropski čovek. ili posle pogroma onog buntovnog doba. Služiti svakom čoveku i svima ljudima . i u njemu njegova glavna tajna: svečovečansko bratstvo svih ljudi u Bogočoveku Hristu. Tajna svečovečanstva je u svečoveku koji silom svoje sveljubavi nalazi u svakom čoveku i u svakom narodu večne božanske vrednosti i dragocenosti. briše protivurečnosti. U stvari. niti koja druga.genij ruskog naroda. Nema truda ni podviga. Mi tvrdimo: da se duh ljubavi i sveopšteg ujedinjenja može imati. Sve ideje i sve delatnosti slovenskog svečoveka vodi i rukovodi jedna sila: evanđelska ljubav — sveljubav. gordo i oholo autarkičan i nepogrešiv. Na drugoj strani: slovenski svečovek. imam u vidu evropskog čoveka u njegovom osnovnom principu i osnovnoj ideji. Tajna svečoveka je u Bogočoveku koji neprolaznim božanskim savršenstvima krasi sve što je čovečije u svima ljudskim svetovima. ostali bogovi su ili njegove emanacije ili njegove vibracije. To nije ekonomska osobina. i u evropskoj politici. i u evropskoj umetnosti. i u evropskoj filosofiji. i ko bi mogao odricati i sporiti da je ruski narod ima?. možda sposobniji od genija ma kog drugog naroda da smesti u sebi ideju svečovečanskog ujedinjenja. njegov je vrhovni ideal. i uz sirotinju kakva je bila posle najezde Tatara pod Batijem. Nema poniženja na koje neće pristati slovenski svečovek. Tajna Sveslovenstva je — evanđelsko služenje svečovečanstvu radi sveopšteg ujedinjenja svih ljudi u Hristu. Sve ideje i sve delatnosti evropskog čoveka nadahnjuje jedna čežnja i vodi jedna težnja: postati nezavisan i samostalan kao Bog. >>Nepogrešivi<< čovek vlada i u evropskoj religiji. TAJNA EVROPSKOG ČOVEKA I SLOVENSKOG SVEČOVEKA Svako ljudsko biće skriva i čuva svoju glavnu tajnu u svome vrhovnom idealu. pa još i u goroj sirotinji nego što je sad: imao se on. to je samo moralna osobina. To važi i za evropskog čoveka: njegova je tajna u njegovom idealu. . razlikuje i izvinjava raznoliko. U raskošnom panteonu Evrope nepogrešivi čovek je vrhovno božanstvo. trezvenog pogleda. U svemu i kroza sve samo čovek. samo ako vodi cilju: svečovečanskom bratstvu. koji oprašta neprijateljstvo. Jer je ta ljubav jedina sila koja ljude pretvara u braću i sjedinjuje ih u svečovečansko bratstvo. i nositi u sebi. koga se ne bi latio Hristov čovek. i uz našu sadašnju ekonomsku sirotinju. samo jedno: samostalan i nepogrešiv čovek — čovekobog. Govoreći ovo. i nosio. . i u evropskoj tehnici. kada je Rusija bila spasena jedino sveujedinjavajućim duhom narodnim<<. A šta je vrhovni ideal evropskog čoveka? — Jedno. i u celokupnoj evropskoj kulturi i civilizaciji. samo ako ono doprinosi ostvarenju svečovečanskog bratstva među ljudima. Evropom vlada jedno božanstvo: nepogrešiv čovek — čovekobog. bratske ljubavi. i u evropskoj nauci.

U suštini. živa je duša nazadna! A ovde. — ali zato nije živa. i sarađivati Bogočoveku svom dušom svojom. Nepogrešiv čovek im je vrhovna vrednost i vrhovno merilo svega u svima svetovima. čovečanstvo. ma da u kontrastima. svom snagom svojom. — razvivši se istorijskim živim putem do kraja. pa su zatim njegovo delo dovršili njegovi sateliti i saradnici: protestantizam. Kao pogled na svet i život. odmah će preustrojiti sve čovečanstvo i u jednom trenutku će ga učiniti pravednim i bezgrešnim. Tu sve što je čovečije nalazi svoju besmrtnost i večnost u Bogočovečijem. svom mišlju svojom. on traži potpunu bezličnost. priroda se goni napolje. Socijalizam previđa božansku suštinu i večnu vrednost čovečije ličnosti. Za sve i sva u svima svečovekovim svetovima postoji samo jedna vrhovna vrednost i samo jedno vrhovno merilo: Bogočovek Hristos. Dostojevski je apostolskom ubedljivošću pokazao i dokazao tačnost svojih dveju teza: problem evropskog zapada se iscrpljuje rimokatolicizmom. kultura. ateizam. socijalizam. nema osećanja. samo najverniji i najdosledniji saradnik rimokatolicizma. premda pomalo zaudara na mrtvačinu. tu je Bogočovek sve i sva za čoveka u svima svetovima. I protestantizmom. Najpre je rimokatolicizam svojom sholastikom. on odbacuje rimokatolicizam i njegove izdanke: ateizam. živa je duša podozriva. Pošto je u istorijskim stvarnostima proučio zapadne ideje i metode za rešenje problema čovečije ličnosti i ljudskog društva. >>Priroda se ne uzima u obzir. a da nisu svojim najživotnijim nervom vezani za srce Bogočovekovo. bez svakog istorijskog i živog puta! Otud oni tako instinktivno i ne vole istoriju: >>Same gadosti i gluposti u njoj<< — i sve se samom glupošću i objašnjava! Otkud oni tako i ne vole živi proces života: nije potrebna živa duša! Jer živa duša će života iskati. anarhizam. njegova je besmrtna čežnja: proširiti sebe Bogočovekom u sva božanska svojstva i savršenstva. nego naprotiv. i svodi čoveka na telo. I jedan i drugi sve izvodi i sve svodi na — nepogrešivost čoveka. Nema ideje. Tu se sve izvodi i sve svodi na Bogočoveka. nauku. nauka. problematika slovenskog svečoveka iscrpljuje se pravoslavljem. U poslednjoj liniji. Ako išta. neće se najzad prirodnim putem samo sobom pretvoriti u normalno društvo. zato je . time mu oduzima ono što ga čini neprikosnovenim bićem i ličnošću. problematika evropskog čoveka iscrpljuje se rimokatolicizmom. Razume se. koji je uvek i u svemu.radi Hrista — radost je nad radostima za slovenskog svečovečanskog trudbenika. a problem istoka pravoslavljem. svim srcem svojim. priroda se ne pretpostavlja da postoji! Po njihovom shvatanju. kazuistikom i indulgencijstvom mehanizirao čovečju ličnost do strašne bezdušnosti. možeš je od kaučuka načiniti. izišavši iz neke matematičarske glave. živa duša neće hteti slušati mehaniku. civilizaciju. socijalizam ne priznaje ličnost i njenu večnu vrednost. kao filosofija. nema dela. kulturu. pre svakog živog procesa. socijalizam. socijalni sistem. I čovek postaje stvar meću stvarima.

za zalogaj i za toplu sobu. koje ga sve više i više usamljuje. Svaki drugi put je neprirodan. i sve svesti na jedino pitanje o komforu! — Najlakše razjašnjenje zadatka! Sablažnjivo jasno. Evropski čovek hoće bratstvo. zajednički stanovi. već sve to ostalo dužno bi bilo prići toj ličnosti koja traži svoja prava. zato je ropska. I za to. pa tek onda zahtevati od njih bratstvo. načelo pojedinca. i on. ali ne može da ga ostvari. to jest odvojena ličnost da se brine o pravima svoje jednakosti i ravnoteže sa svima ostalima. ali šta će žena reći o takvom razumnom mužu. stricte necessaire. nalazi se u samoj prirodi. Prirodni zakon: bratstvo se stvara samo od braće. čime ćete mi dokazati da će kod vas biti bolje? Šta ćete da učinite s protestom moje ličnosti u vašoj kasarni? Kod vas će biti kasarna. samoopredeljenja u svome sopstvenom ja. Treba najpre ljude preobraziti u braću. stavljanje toga ja nasuprot celoj prirodi. dužno bi bilo priznati ga ravnopravnim i jednakim po vrednosti . u stvari. načelo pojačanog čuvanja samoga sebe. ono je Bogom dano. Ali izlazi da bratstvo ne možete stvoriti. Ali iz takvoga isticanja samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo. stidite se!<< Neprirodno je hteti da se od starog tipa ljudi stvori novo društvo. čime ćete me pridobiti da idem za vama? Recite. jer se ono samo stvara.bez volje. Čovek sa Zapada veli Dostojevski. i ne treba ni misliti! Što je glavno — misliti ne treba! Sva životna tajna može stati na dva štampana tabaka!<< Zato što ne uzima u obzir čovekovu prirodu u svoj njenoj beskrajnoj složenosti. u pravome bratstvu. vi biste u zamenu hteli celu moju ličnost! Dopustite: neko mi. postoji lično načelo. od novih ljudi može obrazovati novo društvo. za taj mali delić srednje vrednosti koju će mi obezbediti vaša razumnost. ali vam priroda za komunu još nije gotova! Priroda hoće života. bez molbe onoga ja. kao samoupravnog odelitog načela. a njih ima milion! Otseći sav milion. po mišljenju Dostojevskog. jer je mehanički i nasilan. A u prirodi zapadnog čoveka ono kao načelo ne postoji. odvaja od ljudi. i to ostalo. Šta da se radi? Treba na silu Boga stvoriti bratstvo. ako sebe koliko toliko poštuje? To je neprirodno. neće dići bunu! I izlazi mu rezultat. — to je vaš finale. jer je sav izgrađen na načelu egoističke samostalnosti. tome odvojenome ja. rano joj je na groblje! Sa samom logikom ne možeš preko prirode čovekove preskočiti! Logika ti unapred pogodi tri slučaja. recimo. živi u svetu kao u pustinji. a ne može da se seti da se bratstvo niotkuda ne može nabaviti ako ga u stvari već nema. Zašto? Zato što u bratstvu. ateizam i zajedničke žene bez dece. znam ja to. vrhunac klevete na ljudsku prirodu. ne treba ja. koje je potpuno jednako i iste cene kao i sve ono što postoji van njega. da je sve svedeno samo na jednu gomilu cigalja. odvede ženu: da li ćete mi u toj meri oduzeti lično pravo da protivniku ne smem da razbijem glavu? Reći ćete da ću i ja tada biti razumniji. životni proces još nije završila. priča o bratstvu kao o velikoj sili koja pokreće svet. i na raspored hodnika i soba u stanu socijalističke komune. A istina je u ovome: samo se od obnovljenih. I komuna je gotova. svima drugim ljudima. Heroj u romanu Podrostok govori socijalistima: >>Recite. socijalizam je.

Čovek postaje bratom svih ljudi. donose u sebi mnogo izgleda na uspeh. i ne samo da ne treba da traži svoja prava. izmereno. Prvo je rešenje: zakon je dat. Tako se. platiće bukvalno i nečovečno. nego dajući se cela svima. ona traži sve na juriš. tome teži normalni čovek. ne samo u čoveku kao ličnosti nego i u čovečanstvu kao ljudskoj zajednici. i u svakom čoveku Hristom oseća i vidi brata. potpuno ubeđena u svoje pravo da postoji kao ličnost. najuzvišenije slobode sopstvene volje. da celo svoje ja. radi koga treba žrtvovati i život svoj i dušu svoju. ništa bolje i ne može stvoriti od svoje ličnosti. može samo onaj čija je ličnost najviše razvijena. mudraci čovečanstva su istorijski utvrdili njihove razmere i stepene. to je drugo rešenje: očekuje se . Zlo i dobro je protumačeno. to jest svemu ostalome što postoji na svetu. problem se rešava dvojako. I dobro i zlo su vrlo zagonetne i složene pojave. Glavna je nada sada u >>nauku<<. imovinom. da bi i svi drugi bili isto tako samopravne i srećne ličnosti. njihovu prasuštinu pokriva tama nepoznatog i neprovidnog. u stvari. ona traži svoja prava. ona hoće deobu — a tu onda nema više bratstva. I rešavajući problem dobra i zla. Samo na tome putu čovečija ličnost dostiže svoje potpuno savršenstvo. I u zlu i u dobru ljudskom ima nečeg prastarog i praiskonskog. po shvatanju Dostojevskog. ne treba tražiti odgovora od ljudskih jedinki za posledice. ni od koga i ničim iznuđeno samopožrtvovanje celoga sebe u korist sviju.samome sebi. U Evropi. najveće vlasti nad sobom. Ali ličnost sa zapada nije naviknuta na takav tok stvari. Dobrovoljno dati svoj život za sve druge. treba uništiti nenormalnost društva i njegove oblike. Da bi se zločini i ljudska krivica uništili. i zločin ne postoji. jer se pokazalo da lekovi nedostaju — treba celo društvo razrušiti i stari poredak metlom ščistiti. a nema ni nade u to lečenje. Prema tome: zločinac je neodgovoran. kada u sebi stvori i razvije osećanje ljubavi i samopožrtvovanja. već. ali koja ni u kom slučaju ne mogu biti gora od današnjega poretka. naprotiv. po mome mišljenju. da ih bez ikakvih uslova preda društvu. potpuno svesno. koja još nisu jasna. sastavljen je tisuće godina. koja za sebe nema više nikakvog straha. Razumite me: dobrovoljno. Zatim. Pošto bi dugo trajalo da se postojeći poredak leči. ko se o njega ogreši. to jest nikako sebe ne može bolje upotrebiti. da celoga sebe žrtvuje društvu. Drugo je rešenje obratno: pošto je društvo organizovano nenormalno. spaljen na lomači. veli Dostojevski. postaje prava ličnost. I ne samo to. i naučno razrađujući odnos ljudske jedinke prema ljudskoj zajednici. njene najveće snage. životom. Treba postati ličnost. ljudi u mnogome gataju i nagađaju. ona bi pre svega bila dužna. Eto. Ko ne sleduje tome. Silno razvijena ličnost. napisan. To je prirodni zakon. neumorno radeći nad čovekovom dušom. već ta ličnost koja se buni i traži svoja prava. naprotiv. Tom izrađenom kodeksu treba se slepo pokoravati. sve novo početi na drugim načelima. to je. čak mnogo većega stepena nego li ona kakva se sad na zapadu stvorila. biti razapet za sve na krst. formulisan. znak najvećeg razvitka ličnosti. platiće slobodom.

samo hrišćanstvo može odvesti ljude izvorima žive vode i sačuvati ih od propasti i uništenja. ne mogu ga rešiti. i pljačka. >>Po mome mišljenju. i greh. nauka će dopustiti da se radi samoodržanja i novorođenčad mogu jesti ili spaljivati. i da su. novorođenčad ne bi bila spaljivana. ono glasi: kad je u pitanju održanje svoga života — sve je dozvoljeno: i zločin. A to znači. I tako se čovek ne sme hvatati da rešava šta bilo sa ponosom u svoju nepogrešivost — još nisu nastupila vremena niti rokovi. zakoni ljudskoga duha još toliko nepoznati. da nenormalnost i greh proističu iz nje. i za osnovno načelo ljudskog morala. držeći u rukama tu meru i terazije. konačnih. već bi sami ljudi umirali za svoje bližnje. i ljudožderstvo. a dotle će svet zalivati krvlju. Vidoviti apostol slovenskog svečoveka dublje oseća i pravilnije rešava problem dobra i zla. ako se i on sam. samo prosvećene. Nego postoji Onaj koji kaže: >>Osveta je moja stvar. U hrišćanstvu bi čak i oskudica u hrani i u gorivu bila snošljivija. niti zasad može biti lekara. Nasuprot načelu samoodržanja hrišćanstvo ističe kao osnovu svoga bogočovečanskog morala — načelo samopožrtvovanja. Čovek je u neposrednoj vezi sa Bogom. Jedino hrišćanstvo može spasti čovečanstvo od podivljalosti i samoistrebljenja. i ubistvo. same po sebi. ljudske sile. koji mu daje moć i sile da živi jednim višim životom. čovečanstvo će sa samom naukom podivljati i izumreti<<. Jasno je i razumljivo do očiglednosti. Naučni moral naređuje: žrtvuj druge sebi! A hrišćanski moral zapoveda: žrtvuj sebe drugima! >>Prema tome. da će ljudska duša ostati uvek ista. Samo njemu jednome poznata je sva tajna ovoga sveta i krajnja sudbina čovekova. >>Nauka veli: ti nisi kriv što je priroda sve tako udesila. Prevede li se to načelo na jezik prostiji i shvatljiviji. i ne pribegava jedinom izlazu: milosrđu i ljubavi. . voćene i rukovođene Bogom. pa ni sudija završnih. Na primer. da se zlo skriva u čoveku dublje nego što pretpostavljaju socijalisti koji hoće da ga leče. misli Dostojevski. da su terazije i mera sveta u njegovim rukama apsurd. Prema tome. toliko su neodređeni i toliko tajanstveni. i Ja ću suditi<<. Druga rešenja pitanja krivice i prestupa ljudskog. a nagon samoodržanja je iznad svega<<. Čovek koji drugim ljudima sudi treba da zna da on nije sudija krajnji. nego da je i on grešnik. Pravi hrišćanin nikada neće žrtvovati novorođenče radi svog samoodržanja. zapadno-evropski svet ne ume da zamisli. on će rado žrtvovati sebe da bi održao u životu novorođenče. toliko još nauka za njih ne zna. ne priklanja pred zakonom još neodgonetnute tajne. Bez hrišćanstva bi se čovečanstvo raspalo i propalo<<. Naprotiv. samo hrišćanstvo ima žive vode u sebi.budući mravinjak. da se zlo ni u kakvoj društvenoj formaciji ne može izbeći. da nema. Nasuprot tome postoji hrišćanski moral. Nauka >>nepogrešivog<< evropskog čoveka proglasila je načelo samoodržanja za osnovno načelo svekolikog života na zemlji. najzad. One to mogu učiniti.

Evropski čovek. piše Dostojevski u svome Dnevniku. ne doznadu za moju žrtvu i ne ocene je — ne želim da budem srećna pošto upropastim drugoga!<<. u svojoj oholoj nepogrešivosti. poštuje je. to jest Evropljanin. . koje je nemilosrdno i nepravično izmučeno — i da li bi ljudi u toj sreći mogli da ostanu srećni? — Ne! Čista ruska duša ovako prosuđuje: neka ja jedina izgubim sreću. iako ne poznaje njeno srce. Dostojevski postavlja pitanje: može li evropski civilizovan čovek. I zamislite dalje da je za to neophodno i neminovno potrebno da izmučite ma samo jedno ljudsko biće. Samo će onda biti roda kada se drvo razvije i ojača. dovoljan je sam sebi u ovom zemaljskom svetu. da im najzad date mir i pokoj. Zato je Bogočovek i odbačen kao suvišan i nepotreban. dakle ne nekog Šekspira. uopšte verovati u Božanstvo Isusa Hrista. to jest pravoslavlje. . najzad. I zato Rusija treba da postane svesna kakve je dragocenosti ona ostala jedini nosilac. >>Potrebno je. neka je moja nesreća neuporedivo veća nego nesreća toga starca. >>Da bismo sačuvali Isusa.Čovek evanđelske svečovečanske ljubavi ne može zidati svoju sreću na nesreći drugoga. civilizacija putem činjenica odgovara jednim: ne! Civilizaciji >>nepogrešivog<< evropskog čoveka treba protivstaviti civilizaciju slovenskog svečoveka: svu izgrađenu na Bogočoveku kao na temelju. da bi se podigla vaša zgrada! Da li biste pristali da pod tim uslovom budete arhitekt te zgrade? Eto vam pitanje. nego noseći im našu. A On je sav u pravoslavlju. nego prosto poštenoga starca muža mlade žene u čiju ljubav on veruje slepo. veli Dostojevski. zato ništa i ne dobija. rusku civilizaciju . i radi čoveka kao poslednjeg cilja.<< >>Mi samo odbacujemo. sa svima svojim božanskim savršenstvima i večnim vrednostima. biće koje ne mora da bude baš dostojno. pristali da od vas prime tu sreću. ni starac. i izmučiti ga. neka niko nikad. da nasuprot Zapadu zasija naš. Duh >>nepogrešivog<< evropskog čoveka je duša celokupne evropske kulture i civilizacije. Sve je tu izgrađeno na čoveku kao temelju. izjavljuje omiljeni ideolog Dostojevskoga. samo njega bi trebalo osramotiti. Od Bogočoveka on ništa ne traži. knez Miškin. isključivo evropsku formu civilizacije i kažemo da nam ona nije po meri<<. . Možete li vi i za trenutak dozvoliti pomisao: da bi ljudi za koje ste podigli tu zgradu. treba pre svega sačuvati sebe i biti svoj. da zbaci nemački i zapadnjački jaram i da postane svoja sa jasnim saznanjem cilja<<. zamislite da podižete zgradu ljudske sudbine. u čijim je temeljima uzidana patnja ma i ništavnog bića. >>Zar može biti sreće. koje s neke tačke gledišta može biti čak i smešno. ponosi se njome. ruski Hristos. srećan je i bezbrižan kroz nju. jer se sva vera samo u tome sastoji da se veruje u njegovo Božanstvo? Na to pitanje. Tu nema mesta za Bogočoveka. Glavno je sačuvati najveću dragocenost naše planete: Bogočoveka Hrista. veli Dostojevski. veli Dostojevski. ako se ona osniva na tuđoj nesreći? Dozvolite. a koga oni nikad ni znali nisu! Ne da se ropski hvatamo na jezuitski mamac. koga smo ni sačuvali. s namerom da na kraju usrećite ljude. obrukati. Dakle.

Mnogostranost njegovog genija poražava. Svojom svečovečanskom saosetljivošću i ljubavlju on je svima svoj. da je svima rod: rod Srbima. Ništa mu ljudsko nije nepoznato. po zakonima ljudske logike. On je toliko čovek. u svoju istinu. ako je patnik. naročito evropskog čoveka. Ali slovenski svečovek. rod svima ljudima na svim kontinentima. ako je očajnik. i evropsko groblje pretvoriti u rasadnik vaskrsenja i besmrtnosti. nijedan mu čovek nije tuđ. Na jednoj strani: tajna nad tajnama je čovek. iz koga se ne vaskrsava. ako je bezvernik. i pesnik. a Evropu pretvorio u prostrano groblje. svetovi su njegovi bezbrojni. rod Francuzima. znam unapred. posejalo ih u jednoj ljudskoj duši. DOSTOJEVSKI — SVEČOVEK Ma s koje strane pristupili Dostojevskom. i apostol. oseća. nego prosto zato što ću biti srećan usled prolivenih suza svojih<<. njemu su obe svoje. Ako je zločinac. jer je svečovečanski širok i dubok. vidici su njegovi beskrajni. drugoj se raduje i divi. On pripada i svima svetovima i svima ljudima. a na drugoj: Bogočovek. i — javio se Dostojevski. izjavljuje Ivan Aljoši. ako je siromah. toliko svečovek. svaki kamen nad njima priča o nekom plamenom minulom životu.Spasenje čoveka. Obogotvorenje čoveka je najkobnija bolest od koje boluje nesrećna Evropa. vaskrsnuti svakog mrtvaca. nad jednom tuguje i plače. obesmrtiti svakog smrtnika. Za tu bolest postoji samo jedan lekar: Bogočovek. veruje i zna: samo blagi i čudesni Bogočovek može savladati svaku smrt. i filozof. u svojoj evanđelskoj seti i svečovečanskoj ljubavi. rod Bugarima. sastoji se u potpunom i svesrdnom usvajanju Bogočoveka. Kao da je Vrhovno Biće uzelo ideje iz svih svetova. iza koje. u svoju borbu i u svoju nauku — tako da ću ja. . — no u isti mah sam iz sveg srca svog ubeđen: da je sve to već odavno samo jedno groblje i ništa više! I neću plakati iz očajanja. i znam da idem samo na groblje. te svako može naći sebe u njemu. od onog očajnog samouništenja koje stvara >>nepogrešivi<< humanizam. Dostojevski se iskreno mučio i jednom i drugom tajnom. u svemu svome pravoslavlje je hristopokloničko i hristocentrično. kod njega će naći utehu. U njemu ima svakoga od nas. ali na naj-najmilije groblje! Tamo leže mili pokojnici. ako je mučenik. kod njega će naći zaštitu. U svima svojim idejama i delatnostima Evropa je čovekopoklonička i čovekocentrična. i mučenik. Po celokupnoj svojoj pojavi on je prorok. nema vaskrsenja. Kad ide u Evropu. i pronašao njihovo srce. ide ne kao sudija već kao setni poklonik. i samo jedan lek: Pravoslavlje. rod Grcima. kod njega će naći odmor. >>Ja hoću da idem u Evropu. pasti na zemlju i ljubiti to kamenje i plakati nad njim. kod njega će naći razumevanje. o nekoj strasnoj veri u svoj podvig. Svojom >>nepogrešivošću<< i gordom autarkičnošću evropski čovek je osudio sebe na smrt. kod njega će naći zagrljaj.

on je iza svih zemaljskih stvarnosti video dve večne stvarnosti: Boga i đavola. da može pripadati samo svečoveku. U tom pogledu samo se Jov i Solomon mogu uporediti sa njim. raditi delo Božje u svetu. po samoj prirodi svoga bića. i patnjom patnika.kod njega će naći nežnog učitelja. Dostojevski je mučenik. kod njega će naći čudesnu apologiju vere. I sve to sa jednim ciljem: da bi . Čovek. on se mučio tajnom čoveka i sveta. a ne jednom običnom čoveku. Ali. zauvek palo. nije tuđe. Samo je jedno kao nepobedljivo ostalo: on — svečovek. i bezbožništvom bezbožnika. dobro na Boga. u kojima se ljudski duh kreće i živi. jer je dušu svoju kidao i trošio braneći Hrista kao najveću vrednost svih svetova. I zbog toga ismevan i prezren bio. ukoliko je to Božje dato i objavljeno u ličnosti Bogočoveka Hrista. Na svima bojištima njegovog srca i uma dugo su se borili đavo i Bog. ne može bez njih. jer se kao svojim mučio: i zločinom zločinca. ako je vernik. objavljivati Božji plan o svetu. jer je svečovek. jer je mučio sebe uzvišenim mukama. Jer je glavna odlika proroka: sa gledišta večnosti gledati svet i čoveka u svetu. po stoput mučenik on. Dostojevski je imao i doživeo u neslućenim razmerama i neviđenim zamasima. nad ljudskim zločinom i kaznom? Vaistinu je mučenik. da bi nam osvetlio puteve u našim jezivim tminama. svečoveku Dostojevskom i ništa Božje nije nepoznato. opkoljavaju i prožimaju sve sfere i atmosfere. Nadahnućem i vidalaštvom proroka. Pravi je mučenik on. i svojom beskonačnom ljubavlju prema njemu učinio sve njegove božanske vrednosti svojima. Kao retko ko. I proročki vidovito opisao i pokazao. van njih. sve što čovek kao čovek može imati i doživeti. jer je svečovek. Sve je ostalo. Otuda svakome čoveku. A čoveka između njih. raspoloženja i stremljenja toliko je veliki. mučio se stradanjem dece. od najgoreg do najboljeg. da su Bog i đavo najglavniji stvaraoci i činioci u našim ljudskim svetovima. Put koji je Dostojevski prešao za vreme svoga zamaljskog života spada u najduže puteve kojima je ljudsko biće uopšte išlo na ovoj planeti. i očajanjem očajnika. Kao pravi prorok. Nema muke duha ljudskog kojom se on nije iskreno mučio. Dijapazon njegovih misli. Zaista. jer oni sačinjavaju. osećanja. Kao prorok i vidilac. čija se savest onako strašno mučila nad ljudskim zlom i dobrom. Mučenik je. Dostojevski može pružiti sve što mu je potrebno za moralno samousavršavanje do potpunog bogočovečanskog savršenstva. Dostojevski je pratio čoveka na svim njegovim putevima od đavola do Boga i od Boga do đavola. A svrh svega. dok najzad konačnu pobedu nije odneo On: čudesni Bog i Gospod — Bogočovek Hristos. i njegov nezamenljivi ideal — Bogočovek. on je i čovekovo zlo i čovekovo dobro sveo na njihove praizvore: zlo na đavola. Celog života svog je prorokovao o Bogočoveku i o preobražaju čoveka pomoću Bogočoveka. Zar nije mučenik on. misliti misao Božju o svetu. kao niko do njega i posle njega. mimo njih. tajnom Boga i đavola. i ljudsko i đavolski. Jer je svojom beskrajnom verom u Hrista poznao svu tajnu njegovu. Dostojevski je prorok.

jer je stvorio đavodiceju i teodiceju. On je najapstraktnije metafizičke probleme pretvorio u najrealnije. on je filosof proročkog duha. jer je svečovek. koji je. u najčovečanskije. on je darovit filosof. jer je kao niko u našem čovečanskom svetu opevao i čovekov bol. jer na jedan neosetan. i to svečovečanski pesnik. što se kosnuo srca našeg. što nas se setio. >>proklete probleme<< ljudskog saznanja rešavao na način nov i nepoznat do njega? Kako nije filosof on. . Apostol je Dostojevski svojom bezgraničnom verom u Hrista. Zar nije filosof Dostojevski. ako bi mu se čak i matematički dokazalo da je Istina van Hrista! Apostol je on. bolji čovek i najbolji čovek. i čovekovu tugu. mučeničkog iskustva i pesničkog poleta. samim tim što je čovek. Dostojevski je filosof. On — tihi i nežni. od miline. od ushićenja plačemo kraj njega. . koji je najteže. kojima nema ravnih u filosofiji roda ljudskog. U novije doba niko nije dao takvo svedočanstvo o Bogočoveku Hristu. koji je svojom svečovečanskom osetljivošću onako potresno i snažno osetio i opevao dramu ljudskih svetova? Osetio i opevao potresnije i snažnije i od samog Šekspira. osvetljavan božanskom svetlošću. Dostojevski je apostol. jer je svečovek. i svojom svečovečanskom ljubavlju za sva bića. I pokazao da su to problemi kojima živi svaki čovek. da je Hrista pretpostavljao Istini. a pre svega i više svega: čovekovog Boga i čovekovog đavola. jer je svečovek. Zar nije pesnik on. i čovekovu veru. milim. nesumnjivo apostol. palio i osvetljavao srca ljudska Hristovom svetlošću? Da. u najbliže.nas naučio kako se kroz stradanje postaje pravi čovek. i čovekovo očajanje. što je došao među nas. pa ipak beskrajno uzvišeni Isus . milostiv i žalostiv. Od Dostojevskog smo naučili: svaki čovek. Vaistinu pesnik. i kao filosof. svojom evanđelskom samilošću za ljude. I mi od tronutosti. blizak mu je u pesničkom bolu samo Jov i Solomon. i rešava ih ovako ili onako u svome svakodnevnom životu. i njihove istine i stvarnosti? Nema sumnje. Danteov pakao je skoro raj prema onome paklu što ga je Dostojevski pronašao u ljudskoj duši i opisao. Ali. i čovekovu ljubav. Dostojevski je pesnik. koji je svojom mišlju obuhvatio i božanske i čovečanske i demonske svetove. Toliko. bliskim. On je tragiku bića ljudskog opevao kao niko. blag i krotak. ali čudotvoran način. zanosio. Tragedija je čoveka potpuna i konačna. čini nam Ga savremenim. Nesumnjivo je Dostojevski pesnik. I tu. već je filosof. paljen božanskim plamenom. što je tu među nama. Zar nije apostol on. ako ga ne preporodi i ne preobrazi Bogočovek. jer niko nije ispevao jezovitiju i strahovitiju apologiju đavola od njega. uvodi čudesnog Hrista u našu dušu. ali i veličanstveniju i divniju himnu Bogu i Bogočoveku. nošen božanskim zanosom. da. i čovekovu radost. kao što je on dao. jer je sve vrednosti neba i zemlje svodio na Hrista i izvodio iz Hrista. . na nedosežnim visinama ljudske tragike. Za vekove i vekove nije bilo čoveka koji je sa takvom silom pokazao: da je Bogočovek sve i sva za čoveka u svima svetovima.

Otkidanje od te realnosti survava misao u psevdorealnost. deo tog kosmičkog sna. I ovaj naš zemaljski svet svojom realnošću liči na san koji neko sanja. Od ovaploćenja kroz sve što je ljudsko počinje da struji božanska realnost. Crkva je u stvari jedina prava i neprolazna realnost u ovom prolaznom svetu. u stvari. krećemo se u ovom svetu kao senke među senkama. Ove tri reči sadrže celokupno evanđelje božanskog i čovečanskog realizma. ukoliko se ologosi.Mi ljudi živimo u svetu dvostruke realnosti: fizičke i duhovne. šta je to? — Duša. A sve ono što nazivamo stvarima i bićima. i materiju materijom. To je prva i najglavnija realnost. Sve vrednosti neba i zemlje Dostojevski nalazi u ovaploćenom Logosu. neumorno pita: šta je to što materiju čini realnošću. Do ovaploćenja ljudi su zaista bili priviđenja. jedini odgovor koji za nju znači istinsku blagovest. a šta — što dušu čini realnošću? I materiju i dušu čini realnošću samo svemoćni Tvorac svih realnosti: Bog Logos. A duhovna realnost. i biće bićem jeste — logosnost. da Logos zaista postade telo. A mi ljudi. u . nismo li priviđenja proglasili za realnost? Ma kako hteli da se osvedočimo o realnosti materije i duha. I svaki je čovek utoliko istinski realan. ne postoji. naša ljudska misao i naše ljudsko osećanje svedoče jedno. samo jedno: i materija i duh izatkani su od nečeg što liči na senku i na san: sonije jesmi nepostojanoje. uteha koje se ono nikad odreći neće. Proročki nadahnuto i apostolski zanosno Dostojevski je osetio svu beskrajnu važnost ovaploćenog Boga Logosa za naš zemaljski svet. Realnost u stvari i nije ništa drugo do logosnost. Svojim radom i učenjem. Dostojevski izjavljuje: >>Uslov — sine ljua non — bića celoga sveta sadrži se u ovim rečima: Logos postade telo<<. i čoveka čovekom. i zemlju zemljom. i osnov svake trajne realnosti. A šta je duša? nešto neposredno dato našem biću. Pojava Boga Logosa u ličnosti Bogočoveka Hrista jasno pokazuje da je u ovom svetu Bog jedina istinska realnost. i dušu dušom. Sve što postoji. vsja son. No misao ljudska. A to znači: ukoliko se učlani u telo Bogočoveka Hrista koje je Crkva. A između Boga i čoveka nalaze se sve ostale realnosti. zato i veli: Sve se sastoji u tome. kao priviđenja među priviđenjima. neprolaznu. nešto čemu ne znamo ni suštinu ni oblik. utoliko je realno ukoliko ima u sebi Logosne sile. U tome leži sva vera i sva uteha čovečanstva. Bogočovek nepobitno pokazuje i dokazuje da u ovom svetu stvarno postoje dve istinske realnosti: Bog i čovek. i život životom. postoje samo nematerijalni praelekrtoni i fotoni. i nebo nebom. Tek ovaploćenjem Boga Logosa ljudi su saznali pravu. >>Logos postade telo<<. kao utvare među utvarama. od iste je materije od koje i san: vsja sjen. Šta je to fizička realnost? — Materija. Smatrajući materiju i dušu za realnost. a čovek samo utoliko ukoliko ovaploti u sebi Boga Logosa. večnu realnost. A šta je materija? Ima danas fizičara koji tvrde da materija. Kao telo Boga Logosa. ukoliko sjedini sebe sa ovaploćenim Bogom Logosom. Ali se diferenciranje realnosti vrši samo u svetlosti najviše realnosti: Boga. Ono što prirodu čini prirodom. čija je priroda fantastičnija i od same prirode sna. To je evanđelski odgovor ljudskoj misli.

Ali isto tako i Bog. i da se problem čoveka ne može pravilno i završno rešiti ako se ne reši problem Boga i đavola. čovek ne bi mogao postojati. njegova ličnost. Bez besmrtnosti duše život ljudski ne bi imao nikakvog smisla i opravdanja. Kad je Bog prva realnost. Da nema Boga. Dostojevski je pronašao da je problem čoveka u stvari problem Boga i đavola. Svi svetovi Dostojevskoga. Ako pak Boga nema. a s druge — svojom teodicejom. i glupost. Jovovski mučen problemom čoveka. Onda — sve na apsurdima počiva.protivrealnost. onda je sve — đavolski haos. jeste čovek. U svetu zemaljskih zbivanja đavo nikim i ničim ne apologira i ne opravdava sebe tako silno i moćno kao — čovekom. besmrtnost duše je glavni izvor svih neprolaznih vrednosti ljudskih. i besmislica. Zato je za njega najvažnija stvar na zemlji: verovati u Bogočoveka Hrista i u zagrobni život. najpotpunija i najstrašnija psevdorealnost jeste Satana. i njegovo zračenje kroz sve njegove ideje i dela. Dostojevski je kao retko ko osetio i dokazao postojanje suprotnog Bogu i čoveku bića — đavola. Jer on pretstavlja najoštriju otkinutost i najveću udaljenost od Boga. Na jedan nepodražljivo genijalan način Dostojevski pokazuje da je đavo — strašan svojom realnošću i lukavstvom. >>Lična besmrtnost i Bog su jedna i ista — identična ideja<<. Za njegove heroje postoji jedna glavna muka: Bog. s jedne strane — svojom đavodicejom. Jedino >>iz vere u besmrtnost duše proističe sav viši smisao i značaj života. objavljuje Dostojevski. To se snažno oseća kada se prolazi kroz pakao. u čijim se herojima. Slovenski apostol besmrtnosti čovekove duše ne može da zamisli čoveka bez Boga. Čovek postoji zato što postoji Bog. najveća posle Boga. >>Ako Boga ima. Za slovenskog svečoveka Dostojevskog Bog je najveća realnost i najbliža stvarnost. jer na tajanstven način prožimaju čovečije biće. i Bog i đavo su primarne realnosti. a po volji svojoj često postaje đavocentričan. Po prirodi svojoj. svedoče i tvrde: đavola ima. . čistilište i raj pravoslavnog Dantea. Za slovenskog proroka Dostojevskog. Druga realnost. onda je besmrtnost duše druga realnost. — to je njihova opšta ispovest. Za ljudsko saznanje. U njegovim antiherojima se silno oseća zadah đavolskog zloumlja. U svemu i po svemu on je anti-Bog i anti-čovek. u nebiće. s pravom tvrdi on. >>Bog samo muči<<. kroz sve oblike svoga postojanja. besmrtne duše ima. proističe želja i volja za život<<. To Dostojevski dokazuje. Besmrtnost duše je logična i prirodna kao i postojanje Boga. Štaviše: >>Ideja o besmrtnosti jeste sam život. Boga ima. Ne postoji pisac. njegova završna formula i glavni izvor istine i pravilnog saznanja za čovečanstvo<<. njegova besmrtna duša. čovek je bogocentričan. pobornicima ateizma i anarhizma. Baš zato što je prorok i apostol Boga i besmrtnosti čovečije duše. onda sam ja besmrtan<<. živi život. tako neodoljivo i jasno oseća živo prisustvo đavola.

ostvarujući njegov lukavi i pagubni plan o čoveku i svetu. Čak i Ničeova đavodiceja. ličnim. Bogočoveka. stvara ili svoju đavodiceju ili svoju teodiceju. >>znaju šta Satana misli<<. U novije doba. gonjen nekom unutrašnjom silom svoga srca. Silom duha svog on je otvorio sve bezdane pakla. stvaralačke sile u svima savremenim. neustrašivi buntovnik protiv Boga i sveta. svako osećanje. sricanje je bukvarica. Svaki čovek. hristolikog svečoveka — Bogočovek Hristos. Drugim rečima: idući putem >>nepogrešivog<< čoveka. u prvom redu. kao što je apostol Pavle. već je. raspeto između đavola i Boga. i stvorio Bunt kakav svet video nije. poznao apokaliptične >>dubine Satanine<<. Među njima je. preživljujući opasnu dramu svoga postojanja. Dostojevski. On je duboko ušao u psihologiju Satane. samim tim što je čovek. ostvarujući njegov mudri i spasonosni plan o čoveku i svetu. živi na tom užetu. on apologira Boga i stvara svoju teodiceju. lukavi Kušač roda ljudskog nikoga nije tako sablažnjavao i zavodljivo kušao kao Dostojevskog. svaka želja. njegovu filosofiju. Ali. socijalnim i narodnim pokretima modernog čovečanstva — ili Hristos ili đavo. iako nevidljive. čudesni i čudotvorni lik Bogočoveka Hrista<<. on je pronašao da su glavne. doznao je svojim vlastitim iskustvom: da ljudska priroda ne može izdržati bogohulstvo i bunt protiv Boga i njegove tvorevine. Dostojevski je stvorio svoju đavodiceju kada je bio uz Satanukušača. Za vreme tih kušanja Dostojevski je zaronio u jezive dubine pakla. U svojoj đavodiceji on je na sveubedljiv način pokazao da je tajna svih ideologa i tvoraca čovekoboga i nadčoveka — đavo. znaju njegove ideje. U paklenim mukama svoga duha on je svim bićem osetio da ga satanskih užasa može spasti jedino: >>presvetli. prohodeći podvig svog života na zemlji. za kakvu ljudsko saznanje znalo nije. Samo Hristovi ljudi. Po svemu.Dostojevskog. upoređena sa njom. proanalizirao prirodu ovog prvog kritičara Božje tvorevine. Kao vidilac i prorok. a idući putem evanđelskog svečoveka. Svaka misao. Najveći buntovnik roda ljudskog nije bio u stanju da izdrži svoj sopstveni bunt. A svoju teodiceju čovek stvara kada svojim vrlinama i dobrom veliča i opravdava Boga. da je pocrnelo i sunce i nebo nad čovekom. Svaki čovek. da se Dostojevski s pravom može nazvati apokoliptičkim imenom: >>car bezdana<< — Avadon. jer trećega ne može biti. čovekoboga. Svoju đavodiceju čovek stvara kada svojim gresima i zlom podržava i opravdava đavola. pronašao njegove razloge za prvi bunt protiv Boga i sveta. a svoju teodiceju kada je stao uz Hrista i ostao sa njim zanavek. svaki postupak približuje čoveka ili Bogu ili đavolu. Život čovekov je kao neko uže. i stvorio đavodiceju. Hteo ili ne. čovek je ili uz Boga ili uz đavola. . ona je tako nečuveno strašna i porazno užasna. čovek apologira đavola i stvara svoju đavodiceju. iz njih je pokuljao takav dim. A u svojoj teodiceji on je apostolski silno i neodoljivo pokazao i dokazao da je tajna svih ideologa i tvoraca pravog čoveka. veliki poznavalac dubina Sataninih.

napisane su o Hristu: u svima njima je On pravi. mi bismo se izgubili i zalutali sasvim — kao nekada rod ljudski pred potopom<<. Zaista je on mučenički i junački izvojevao i stekao svoju veru u Hrista. Dostojevski. ne činim to kao glupak (kao fanatik). toliko se pronikao svetlošću njegovom. A po rečima Vogea: >>Lice Dostojevskoga.smirio sebe pred blagim i krotkim Gospodom Isusom. >>Mi na zemlji zaista lutamo. što je on umeo u svojim delima da učini da se oseti živi Hristos. dok nije poverovao u Hrista kao u Boga i Gospoda. i u prethodnim glavama. mogu odricati da je Hristos jedini Spasitelj sveta i čoveka. Dakle. Najveći trijumf Dostojevskovog genija sastoji se baš u tome. On nije jedan od savremenih ateista koji svojim neverovanjem samo dokazuje ograničenost svoga gledanja na svet. veli da je Dostojevski poslednjih godina svoga života veoma ličio na podvižnika. Ni u Evropi nema. Ti glupaci međutim ni u snu nisu nikad usnili takvo snažno poricanje Boga kakvo je izraženo u mome >>Velikom inkvizitoru<<. učio je da Ga volimo. jedini izlaz za sve smrti. iako nevidljiv. centar. približi nam ga. Strahov. Ivan je dubok. u svako vreme. veli Dostojevski. veli Sergije Bulgakov. Među posmrtnim beleškama Dostojevskoga. >>Oni koji . jedini putokaz za sve zablude. neviđeni ateist i žestoki bogoborac. što je umeo da Ga uvede među nas. Mi ne znamo da li bi Dostojevski napisao takvu knjigu. Oni hoće da me uče. i tupost svoga malog mozga. i kada pred nama ne bi bilo dragocenog lika Hristovog. Dostojevski je ubeđen. sve njegove knjige. a na što cela knjiga daje odgovor. da je zračio njome. sa bolom i gnevom pisao: >>Hulje me zadirkuju zbog moje tobožnje neprosvećene i nazadnjačke vere u Boga. da samo ljudi nečista srca i pomračena uma. . kakva se viđa na ikonama starih slovenskih svetitelja<<. Jedan od njegovih najprisnijih prijatelja. Ako verujem u Boga. Slušajući njegovu zanosnu reč o Hristu čovek govori sebi: zaista je lik Hristov jedina Svetlost za sve tame u koje može zapasti rod ljudski. i spasao se samo takvim svesavršenim i svemilostivim Bogom. Zato je. punog krotosti i blagosti. sem kad je uzbuđen. odricanja i neverja prošao je Dostojevski. naročito u poslednje dane svoga života. Dostojevski. koji je podvižnčki i mučenički obožavao Gospoda Hrista. tako silnog ispovedanja ateizma. mogao se spasti. jedina uteha za sve muke. naročito one iz poslednjih njegovih godina. Moje osana prošlo je kroz veliko čištilište sumnje — kao što u mom poslednjem romanu kaže o sebi đavo<<. ali u nekom smislu. niti je ikada bilo. kakav je Hristos. i. nalazi se jedna na kojoj piše: >>Napisati knjigu o Isusu Hristu<<. Kroz pakao skepse. izražavali je setnu i blagu krotost. i smeju se mojoj ograničenosti! njihova glupava priroda ne može ni sanjati o onolikoj snazi odricanja koliko sam ja preturio preko glave. pred kraj svoga života. N. a ponekad se i otvoreno pojavljuje. sumnje. i on je postao u novije doba najvidovitiji prorok i najrečitiji apostol lika Hristovog. . koji su u nekom intelektualnom savezu sa đavolom. Čarobni lik Hristov ispunio je svu njegovu dušu. verujem u Hrista i ispovedam ovu veru ne kao dete.

Ali. On je do krajnosti bio zadovoljan sobom. bedna. I zbog toga se tamo sve zamutilo i krenulo u haos. radi koje stoje i postoje svi svetovi. Ona je čuvar Hristove istine. sve njene čežnje i svi njeni ideali. Zbog svoje apostolske revnosti u propovedanju Bogočoveka Hrista i njegovog Evanđelja Dostojevski je s pravom nazvan >>neustrašivi ispovednik imena Gospodnjeg<<. živi njime. skoro. On je najviši i najdublji izraz ruske narodne samosvesti. on se sigurno nikad nije poduhvatio da sa Hristom uporedi sebe i gospodu koja drmaju svetom. kao što je rečeno. nimalo Ga ne poznaju<<. Po prorokovanju Dostojevskoga. pesnike. da stvaralačka sila našeg vremena. a pre svega — pakosni i uobraženi. samo menjajući i preobražavajući njegove ideje. Rusija je svojom tajanstvenošću postala u novije doba najzagonetnija zemlja na svetu. tvrdi Dostojevski. Sa svojih proročkih visina Dostojevski je jasno sagledao tragediju Evrope. On je bio nesposoban da vidi kako su svi oni — ništavni. stoga ništa drugo nije ni potrebno. a druga polovina je ovo: lik Bogočoveka Hrista sačuvan je potpuno u Pravoslavlju. to je polovina proročke vizije Dostojevskoga. On nikada nije postavio sebi pitanje: >>A šta ćemo staviti mesto Hrista? Sigurno ne sebe. U jednom svom pismu Dostojevski se ovako izražava o ruskom kritičaru Bjelinskom: >>Jednom razgovarajući sa mnom. On je postao >>moralni vođ našeg vremena<<. i svrh svega: njena najveća vrednost i njena najveća svetinja. Ne. Kroz Dostojevskog je kao kroz svoj plameni jezik progovorila sva ruska duša: svi njeni gresi i sva njena pokajanja. Ali. On je. on je ružio Spasitelja. Zato je i blagovestio: Rusija nosi dragocenost kakve nigde nema više: Pravoslavlje. Ali. i u tome se izražavala njegova lična. tu jedinu večnu vrednost. njegova otkrivenja. Tome je najviše doprineo Dostojevski. srditi. svi njeni poroci i sve njene vrline. ovakve rđave kakvi smo<<. da je celokupno sadašnje religiozno saznanje potpuno došlo od njega. Rusija u minijaturi. niski. netrpeljivi. u bukvalnom smislu. pravog lika Hristovog. Gledajući čoveka i čovečanstvo. Jer je ne moguće poznavati Hrista a ne voleti Ga. Ta vrednost i ta svetinja jeste Pravoslavlje. nova reč koju Rusija ima da kaže svetu jeste Pravoslavlje. Razlog za ovakav uticaj ne treba gledati u . za sve naše pisce. I otkrio njen uzrok. i u njemu čudesni lik Bogočoveka Hrista. koji je pomračen u svima srugim verama i u svima drugim narodima. žalosna tupavost<<. Uzrok je to što je Evropa kroz rimokatolicizam i protestantizam unakazila i izgubila lik Bogočoveka Hrista. da se pronađu njene glavne stvaralačke sile. on je u isto vreme najviše doprineo da se ta zagonetka donekle odgonetne. Jedan ruski mislilac pisao je o Dostojevskom: >>Već je postala nepobitnom istinom činjenica: da se sav Dostojevski ovaplotio u naše vreme. filosofe.odriču Hrista. on nikada ni razmišljao nije o mogućnosti da on može biti rđav. njegove beskrajne i večne dubine. Dostojevski je pronašao da je glavna i najveća vrednost ruskog naroda — Pravoslavlje. a i ruski narod sub specie Christi. da je postao nadahnitelj i polazna tačka. jer je Pravoslavlje sve.

kao genijalan tvorac svih njegovih lutalačkih. sa više ili manje sreće sleduju mu ili su mu sledovali. Dostojevski se javlja pred svetom kao izrazitelj svih dubina ruskog duha. ako je buntovnik. Ako je ateist. A druga je istina. njena tajna. ako je anarhist. Dostojevski je išao do kraja. ako je čovekoljubac. evropske kulture. već je on sam. obojica pesimisti: Niče i Hauptman. ovo: >>Iz Dostojevskog govori Hristos. i osnovna suština<<. U ovoj dvojici velikih osetljivaca. onaj — kraj zapadne. njegov čovek je sav vernik. koja vodi poreklo od Vizantije<<. njegov čovek je sav ateist. živi simbol zagonetnog carstva ruske duše i naroda.E. zasnovane na antičkoj kulturi. Ipak je Hristos Dostojevskoga pravi-pravcati Hristos. O tome J. Ovde Niče. . U svemu. njegov čovek je sav čovekoljubac. U tom pogledu. njegov čovek je sav hristoljubac. koji su pod uticajem Dostojevskoga. ali ne i da odredimo<<. njegov čovek je sav anarhist. Dva najznatnija pretstavnika nemačke književnosti. i negativne i pozitivne. ovaj — početak istočne. ako je hristoljubac. koji iz svog ruskog srca uzdiže pra-Hrista. stoje jedna prema drugoj ovaploćene dve istinske svetske sile: užasan prizor. tajanstvenih moći. i njegovu mističnu nadracionalnu lepotu. Sa svoje strane ja držim da je takav čovek — Francisko Asiski. .siromaštvu i nedostatku naše stvaralačke snage. umetnika. . naročito u Nemačkoj. . Sve osobine bića ljudskog. njena duša. . Jer mi ne stvaramo ponova Dostojevskog. korene se potpuno u Dostojevskom<<. I obratno: ako je vernik. skrivenih. Oto Julius Birmbaum iskreno je izrekao mnoge istine. njegovih traženja i nada. Dostojevski je dovodio do kraja. njegov čovek je sav buntovnik. mislilaca. U Rusu Dostojevskovom nalazi se genijalna sadržina ruskoga naroda u istom obimu i istoj dubini kao što se u Ničeu nalazi genijalna sadržina zapadne kulturne svesti. To je njegov osnovni svečovečanski . čiji Zaratustra razbija stare tablice (sinajske). njegova titanska sila pristupna u nama i stvara kod sadašnjih pisaca njegov gromovski bunt. kao veličanstveni simbol. njegovih molitava i prokletstava. i još neke uz nju. Posmatrajući Ničea i Dostojevskog sa jednog višeg istoriosofskog stanovišta. Jedna je od njih ova: >>Možda je Niče uzvišeni kraj a Dostojevski xinovski početak. ruske kulture. onamo Dostojevski. da bi došao do čoveka iz koga je Hristos govorio tako snažno kao što iz Dostojevskog govori. već u izvanredno jakom srodstvu koje postoji između vascelog ruskog stvaralaštva i Dostojevskove ličnosti. Svečovečanskom širinom i dubinom svojih ideja i osećanja Dostojevski vrši ogroman uticaj i na pisce van Rusije. Poricki piše: >>U Nemačkoj je bezbroj živih pesnika. Birmbaum s retkom iskrenošću i darovitom pronicljivošću završava svoju studiju o Dostojevskom: >>Duhu Dostojevskoga sledovati znači: Getea poricati i Ničea za bolest smatrati<<. Hristos u svojoj gigantskoj Istini . čije perspektive mi danas možemo samo da naslućujemo. Jer je Dostojevski — sva Rusija. njegovo veliko stradanje. i mora se čovek vrlo daleko vraćati u prošlost razvića hrišćanske misli. On je voleo da gleda čoveka u njegovoj dovršenosti i završenosti. .

A slovenski svečovek stoji Bogočovekom i postoji radi Bogočoveka. Dostojevski se s pravom može nazvati filosof. . utešitelj ucveljenih. Da bi Dostojevskog prikazao kao apostol svoga >>novog hrišćanstva<<. o njemu prorokuju sva proroštva Dostojevskoga. iznad svih zabluda i neistina plamti neugasivo sunce večne Istine Dostojevskoga: Bogočovek Hristos. >>Prema izuzetnim i naročitim ekscesima svoga talenta koji nas najviše diraju. Pronicljiv i veran tumač duše negativnih heroja Dostojevskovih. Iza slovenskog svečoveka Dostojevskog stoji Bogočovek sa svima svojim božanskim silama i savršenstvima. i kao mučenik. podmećući Dostojevskom svoja religiozna shvatanja i ubeđenja. humanističkim merilom. Jer ovo merilo ne dopušta ljudskoj misli da ide do kraja ni u negativnom ni u pozitivnom. Ali. i kao apostol. apostol. Ali. Zato i kao prorok. o svečoveku i svečovečanstvu. Zato ga razum ljudski ne može do kraja pratiti na njegovim svečovečanskim putevima. zato. Boga i đavola. To je razlog što oni ne razumeju Dostojevskoga u njegovim svečovečanskim nastojanjima i stremljenjima. Mereškovski pak. U tom pogledu on je zaista >>oličena suprotnost u odnosu na zdravi razum ljudski<<. Šekspir azila. ispunjuju na naše oči. I gle. njemu služe svi svetovi Dostojevskoga. Tu se čovek uvek boji da svoju misao o dobru dovede do njenog prirodnog izvora: Boga.nagon. Zato. Mereškovski se otisnuo u tumačenje sebe. za njim čezne sva duša Dostojevskoga. Sve ove nazive on zaslužuje. a misao o zlu do njenog pravog izvora: đavola. dobra i zla. jednu sveistinu: Bogočovek Hristos je najveća dragocenost u svima svetovima. čim je prešao na pozitivne heroje Dostojevskove. sablaznio se i ogrešio o Dostojevskog. Zato što je svečovek u svima svojim shvatanjima čoveka i sveta. Pogotovu je za takve ljude neshvatljiva Dostojevskova beskompromisna vera u Hrista Bogočoveka kao jedinog istinskog Boga i Gospoda u svima svetovima. ubica spokojnih. Jer su sva prožeta duhom evanđelsvim. A nebo i zemlja neće proći dok se ne ispuni sve što je rečeno u Evanđelju i sve što je prorečeno na osnovu Evanđelja. želeći da svoju filosofiju opravda Dostojevskim. vidljivim i nevidljivim. Jeremija robije. i kao pesnik. Dostojevskovo odlučno svođenje svih vrednosti na njega. vrline i poroka. na njegov čudesni i čudotvorni Lik. Za njega — Bogočovek je sve i sva u svima svetovima. bezumnik. postoje i psihološki i ontološki uslovi da se i ostala njegova proroštva ispune. svoga >>novog religioznog saznanja<<. mnoga se njegova proroštva o Evropi i Slovenstvu. zato. Dostojevskova beskrajna ljubav prema njemu. svoje religije. Mereškovski je pokušao da presazda Dostojevskog po slici i prilici svojoj. Dostojevski je kamen spoticanja i sablazni za sve koji mu pristupaju zapadnoevropskim. koja su sa onako proročkom nadahnutošću i apostolskom vidovitošću izražena u njegovoj teodiceji i đavodiceji. i time se ogrešio o Dostojevskog kao retko ko. i kao filosof — on propoveda jednu istinu. uzet svaki posebno — nijedan nije dovoljan<<.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful