PEDAGOŠKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadić

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA
- HRESTOMATIJA –

SOMBOR, 2011.

1

SADRŽAJ

Poglavlje 1: Dete i detinjstvo /1/ Poglavlje 2: Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva /14/ Poglavlje 3: Staranje o deci i razvoj apatije /31/ Poglavlje 4: Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse /41/ Poglavlje 5: Detinjstvo i savremeno društvo: Paradoksalan odnos? /52/ Poglavlje 6: Dimenzije detinjstva /58/ Poglavlje 7: Postmoderno dete /72/ Poglavlje 8: Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obećanje i problemi /80/ Poglavlje 9: Dečja prava /95/ Poglavlje 10: Kod kuće je najbolje:Distinkcija javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti /103/ Poglavlje 11: Prijatelji i poznanici /114/

2

Poglavlje 1

Dete i detinjstvo
Anđelka Milić,
Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd, 2001., str. 153-170

1. Pojam i razvoj koncepta U najvećem delu dosadašnje istorije dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja i roditeljstva. Deca su bila u inferiornom društenom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je očiglednom i po sebi razumljivom činjenicom. O takvom univerzalno podčinjenom položaju dece u prošlosti svedoče, između ostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su se do danas održali za oslovljavanje mladih osoba, a u kojima se jasno ističe njihova podčinjenost i inferiorizacija od strane starijih. (J. H. Plumb, 1974:339). Sve do početka 70-ih teško je bilo naći posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociološkim priručnicima i uždbenicima. O deci se govorilo isključivo u kontekstu odnosa roditelji-deca, pri čemu je uvek u prvom planu bilo izučavanje ponašanja i vrednosti roditelja, njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o detetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o „zavisnoj" varijabli ili posledici. Pedagogija koja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenju detetom, u stvari se najmanje bavila detetom, stoje naročito bio slučaj u bivšim socijalističkim zemljama. U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije između društvenih disciplina koje u svoj predmet istraživanja uključuju dete i detinjstvo. Primećuje se da se psihologija i pedagogija sve više orijentišu na proučavanje deteta na mikro i eventualno mezo nivou, baveći se konkretnim problemima ili pojedinim grupama dece. Za razliku od njih sociologija, istorija i antropologija nastoje da problemu priđu sa makro ravni ispitujući temeljne uslove dečjeg odrastanja u prošlosti i savremenosti. Naročito se insistira na komparativnim, istraživanjima uslova detinjstva i odrastanja dece (Jens Qvortrup, 1986). Sve doskora dete je u sociologiji isključivo proučavano iz aspekta teorije socijalizacije kao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: „Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije" (Jens Qvortrup, 1986:132). U preokretu koji započinje sa ,,baby boom"-om u poratnim generacijama u Americi, u javnom i naučnom diskursu dolazi do jedne vrste hipertrofiranog naglašavanja deteta i njegove glorifikacije što nije moglo da prođe bez racionalne osude i kritičkog komentara. Jedan od pionira savremenog izučavanja generacijskih 3

roditelji su se prihvatali svoga dela posla u dovršavanju budućeg člana zajednice.. Aries. ni roditelji a ni društvena zajednica nisu nalazili za potrebno niti racionalno da troše mnogo energije. Donzelo. visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane veoma visok fertilitet koji je trebalo da nadoknadi ovu ranu smrtnost. uživanja i razmetljivosti u ime božanske predestinacije. Smenu opuštenog pristupa detetu srednjevekovne zajednice disciplinovanim obučavanjem dece za uloge odraslih građanske zajednice u nastajanju veoma slikovito sumira Kurt 4 . socijalizacijski uticaji i današnja permisivnost (Lloyd de Mause. Druga novina koju donosi proučavanje deteta i detinjstva izvan konceptualnog polja socijalizacije jeste odustajanje da se o detetu govori samo sa stanovišta budućnosti. 1974). 1980. To je vek poznat kao . Tako je ostavljano dobrim delom prirodnoj selekciji da izvrši svoje." (James Casey. 1940:217). Roditeljskih projekcija. On razlikuje sledeće stupnjeve tih odnosa: na početku infanticid. ali nedorasli i inferiorni deo. Ovu tezu potkrepljuju i istraživanja nastanka i delovanja prvih školskih institucija u kojima je često osnovni cilj bio „slomiti" dečji otpor (J. U skladu sa takvim poimanjem. Ph. pa tek kada bi ona završila sa svojim. na proučavanje življene stvarnosti deteta u svakodnevici savremenih društava.. 1996). dakle. porodice i društva.1990) koji je na neobično imaginativan način pristupio proučavanju socijalnih predstava o detetu.. vremena i osećanja ali i svih drugih resursa u decu. ambivalentnost. a one organizovanog društva kao sekundarne jeste sociološka anomalija" (Kingslev Daviš. da bi tokom XVIII veka takva orijentacija sasvim prevagnula. pa zatim odbacivanje. Čime se objašnjava ovo dugo zanemarivanje i prećutkivanje deteta i posebnosti detinjstva u ljudskom životu i društvu? Svi autori koji su se bavili ovim problemom slažu se da je u pitanju bila. te tako dete postalo centar pažnje u svetu odraslih. bar što se premodernih epoha tiče. Ideološko obrazloženje za ovakav pristup pružalo je protestantsko učenje o radnoj askezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti. dominacija.XV veka. str. tako postupak i odnos prema deci postaje sve više uskogrud. međutim.Vekovi detinjstva" (1962. sve dok ne budu sigurni da će se ta ulaganja isplatiti u smislu preživljavanja dece. očekivanja.. već su tretirana kao njegov integralni. 1989: 147). već se dete tretira kao „čovek u malom". Jedan domaći autor ističe tezu da prve jasne promene mogu da se prate već u XIV veku u ranore-nesansnim italijanskim gradovima u okviru porodica istaknutih zanatlija ili bogatih trgovaca gde roditelji ispoljavaju gotovo moderan brižan i nežan odnos prema svojoj deci. 164). Tako jedan od savremenih istraživača istorije detinjstva i porodice primećuje daje: „naša moderna porodica izrasla na konceptima autonomije domaćinstva i disciplinovanja dece. Većina istoričara koji su se bavili „otkrićem detinjstva" slažu se da novi pogled na dete počinje da prodire u saznanje i svest ljudi od kraja. ciljeva i vrednosti koje nastoje da usade u detetovu ličnost. i svodi se na podvrgavanje dece raznim procedurama poučavanja i disciplinovanja i lišavanja njihovog autentičnog slobodnog iskaza u ponašanju i govoru. Zanimljivo je. (Karei Turza. tj.odnosa morao je da konstatuje da „svaka doktrina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne. međutim. (Ibid. Ustanovio je da se tokom čitavog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu njegove posebne organske i socio-kulturne organizacije. u ovom kretanju to da kako dete dospeva u centar pažnje roditelja. 1962). iz subjektivne perspektive deteta kao glavnog aktera detinjstva. Jedan psiholog prati od početka ljudske istorije stupnjeve evolutivnog razvoja odnosa između roditelja i dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanjima o specifičnostima deteta i njegovog razvoja.od ranog srednjeg veka pa do modernog doba. Detetu i njegovoj praksi pristupa se. Koncept detinjstva upućuje. Ali tek od XVI veka se pojavljuju prvi znaci prepoznavanja i brige za ono što bi se moglo nazvati „posebna dečja priroda". pa je tako prema njima postupano. deca nisu izdvajana iz sveta odraslih.vek pedagogije" koja pokušava normativno ali i u praksi da uspostavi principe odnošenja odraslih prema posebnosti deteta i detinjstva. gubi na prirodnoj spontanosti. neurednosti. U situaciji visokog rizika za odrastanje deteta. Revoluciju u društvenim naukama po pitanju deteta i detinjstva izvršio je francuski istoričar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojom sada već klasičnom studijom .

Pri tom ukazuje da što znanje više napreduje. tako danas kontrola počinje već od samog fetusa. sistematsko sticanje znanja putem škole. Ali o tome odlučuju drugi faktori a ne samo znanje. Osnovna teza poznatog nemačkog sociologa jeste da se specifičnost uloge deteta oblikuje u zavisnosti od znanja o procesu socijalizacije (Kurt Luscher. Sa druge strane. dokje ranije postupanje bilo mnogo više u skladu sa opštom praksom čovečanstva" (1971: 140-141). sada se ohrabruje detetova sloboda u motornim aktivnostima. Nužno grubo. Sličnu zamisao o smenama pojedinih saznajnih orijentacija u razumevanju deteta ali sa jasnim kritičkim naglaskom iznosi jedna savremenija autorka. a sa druge. Naprosto. kroz rad i „šegrtovanje". uvedeni su striktni vremenski razmaci u ishrani. 1988). ono je držano slobodno. pretežna orijentacija ka strogosti i kontroli razvija se u potonjem periodu i traje sve do u naš vek. veka pokazuje daje svirepost toga veka bila neobična u odnosu na humanističku normu. Dete postaje sukcesivno „pacijent" različlitih stručno-institucionalnih službi organizovanih na novim saznajnim standardima. nastupa etapa saznanja o sposobnostima i vrstama učenja kod dece pri čemu se. stoje ranije bilo sprečavano. Ovaj niz završava se saznanjima o ličnosti i njenom razvitku čime se konačno sredinom 20. Dete i detinjstvo kao društveno konstruisana praksa Detinjstvo je ranije posmatrano kao „prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan naučne pažnje. detinjstvo je smatrano 5 . ljuljuškanje. što naravno ne znači da će ova znanja uvek biti i adekvatno iskorišćena u praktičnom procesu odgajanja i socijalizovanja dece. medicinski. Zatim. 1975: 360). U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim pogledom otkriva se kako napredovanje u određenim saznajnim praksama modelira pristupe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernoj eri. Jačanje strogosti i rigidnosti u odnosu prema detetu što se više pimičemo savremenosti. Ukupnost ovih znanja grade okvir za evoluciono shvatanje razvoja kompetencija ljudskog roda. Ista autorka primećuje da kako raste lista ovih saznanja koja dete treba da zaštite od sve većeg broja opasnosti i da razviju njegove dispozicione potencijale u istoj srazmeri raste i lista nemoći da se dete odbarni u svojim elmentarnim potrebama od narušavajućih i uništavajućih elementa moderne civilizacije i društvenog poretka. psihološki i ekološki saznajni talas. Ona razlikuje prema redu nastanka obrazovni. dojenje je trajalo do dve godine. potom dolazi era medicinskih saznanja koja se obrazuju oko nekoliko oblasti (ginekologija. 2. U tom smislu on razlikuje sledeće stupnjeve razvoja tih spoznaja i njima odgovarajuće tumačenje deteta: ideološko saznanje koje se uglavnom zasnivalo na hrišćansko-crkvenom tumačenju vrednosti života i rođenja. (E. to dete biva njime sve dublje unazad obuhvaćeno. moglo bi naći svoje adekvatno objašnjenje u Fukoovim analizama nastupanja modernog saznajnog diskursa nauka o čoveku koje preuzimaju sve snažniji nadzor nad čovekom i njegovim nagonima. cuclanje i trenutni odgovor na bebino plakanje se ne odobravaju. nisu se iskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pogledu dečije golotinje ili infantilnog iskazivanja seksualne želje. odbijanje od dojenja je išlo postepeno. sa jedne strane. tj. Početkom 19. poređenje podataka na osnovu posmatranja 75 različitih društava u svetu tokom 19. infantilna seksualnost se kažnjava (ovo postaje opšte mesto odgoja tek pri kraju 19. veka slika je potpuno promenjena: vreme dojenja je skraćeno. Danzinger) u jednom opsežnijem pasusu koji ćemo citirati: „Dok je pre sredine 18. pedijatrija). dok treniranje za stolicu nije preduzimano u prvim godinama života i nije se tražilo da dete noću bude suvo sve do pete godine. forsira učenje kroz praksu. Beck-Gernsheim. veka okončava ali i utemeljuje saznanje o detetu kao ličnosti in nuce. veka preporučavajući tretman za odojčad nalagao permisivnost. treniranje za stolicu počinje ranije i ranije se završava. što se moderno društveno uređenje sve više utemeljuje. deteje ostajalo uz majku u krevetu sve dokje dojeno a uspavljivano je ljuljuškanjem. Ranije su bebe hranjene kada su to one tražile. tj. pri čemu naročito veliki značaj imaju saznanja u domenu ishrane deteta i odojčadi. Ona kritički ukazuje kako svaki od saznajnih talasa razumevanja deteta vodi zapravo ka njegovom postvarenju kao objekta.Dancinger (K. maženo od strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo je na brz odgojiteljski odgovor. veka).

„Način artikulisanja detinjstva u pojedinim društvima definiše detetov društveni položaj čime je određen njegov identitet" (Smiljka Tomanović-Mihajlović. Dominantno viđenje dece i mladih u društvenim naukama definisalo ih je kao „bića u nastajanju (becomings) a ne kao ljudska bića" (J. Odgovor deteta na ova očekivanja. 1997:10). pa u tom smislu dovoljno kompetentan akter koga bi valjalo ozbiljno proučavati. istraživanja koja pripadaju ovom novom diskursu najviše su se koncentrisala na prvu oblast . Mead). dešava se da ova istraživanja služe davanju legitimiteta savremenim vladajućim ideološkim predstavama nudeći nam „navodno proverene iskustvene istorijske činjenice" (A. od saznanja i ideologija koje vladaju u datoj društvenoj sredini. pa otuda neizbežno. U tom smislu ideja o modernoj društvenosti koja je detecentrična. Ariesa. Sociologija detinjstva kao nova institucio-nalizovana disciplina razvija pristup detetu i detinjstvu kao tvorevini određenog društveno-kulturnog i istorijskog konteksta. Milić. 3. 1991): 1. iz autentičnog vidokruga njegove prakse. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prezentnu stvarnost koju dete živi i kroz koju formira sopstveni identitet. 2. unutrašnji svet detetovog doživljaja i slika sveta samog detinjstva. U novom ključu koncept detinjstva se problematizuje u tri aspekta (Igor Kon. To stvara ozbiljne epistemološke teškoće za koje sociologija detinjstva nije uspelajoš uvek da nađe adekvatmja rešenja. kao i interaktivne aktivnosti među samom decom. Qvrortrup. odbaci i konstruiše nov pogled na dete i detinjstvo.rasprave na idejnosimboličkom i ideološkom planu u vezi sa „otkrićem detinjstva" kao društvenog i kulturnog fenomena. postavljanje granica njegovom ponašanju i defmisanje njegovih potreba a sve iz perspektive odraslih. koja su manje ili više sputavajuća ili otvorena proizvodi dete kao aktera sui generis. postupci prema detetu u same aktivnosti deteta. Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva u novom ključu polazi od sledećih postvaki: 1.stvarni položaj deteta u porodici i društvu. ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu. Detinjstvo može biti posmatrano u statičnoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se odvija život deteta i konstituiše njegova socijalna pozicija. Ali se taj pristup suočava sa preetabliranim predstavama o detetu koje treba da razobliči kako bi došao do autentičnog detetovog doživljaja sebe i svog sveta.za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti. „Nova paradigma detinjstva" nastoji da ove zdravorazumske postavke preispita. 2. Na nivou prakse. 1992:132). a koja mora biti ozbiljno proveravana. Otuda i marginalizacija deteta i detinjstva. normativni modeli deteta i odrastanja i stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga razlikuju od odraslih. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom konstituiše svoju subjektivnost i transformiše objektivni svet relacija i značenja koje zatiče. odnosi dete-odrasli. odnosno kao socijalnoj strukturi koja je u interakciji sa drugim strukturalnim segmentima. Zahvaljujući pionirskom doprinosu Ph. Detinjstvo posmatra samo za sebe i naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i ideologija budućnosti.simboličke predstave o detetu. Valja upozoriti da u ovim studijama postoji realna opasnost od ideologizacije deteta i detinjstva. jer zapravo ono stoji na ivici između prirode i društva. Ideja detinjstva . Umesto da služe otkrivanju istine o prošlosti. često se legitimiše idejom o prošlosti koja je prema detetu bila ravnodušna ili čak neprijateljska. 3. Drugi dinamičniji pristup prilazi detetu kroz svakodnevicu doživljaja i iskustava koja ono stiče u svetu koji ga okružuje. Praksa detinjstva . Proces odrastanja deteta nije isključivo automatski proizvod internih bioloških i fizioloških procesa već zavisi od specifičnih društveno-kulturnih uslova. 1988:31). Ovde je naglasak na ukazivanju na promenljive socio-kulturne aranžmane i normiranje očekivanja od deteta. tj. Nova paradigma sociologije detinjstva ujedinjuje u sebi dve paradigme koje su do sada opstajale nezavisno jedna od druge: stanovište Žana Pijažea da „društvo ima odgojni karakter" (1966:245) ali istovremeno nastoji da pokaže da je dete „roditelj čoveka" (M. Ovaj pristup želi da detinjstvo definiše iz detetovog vidokruga. sociolozi ukazuju na prelaz od prakse „integrisanog" detinjstva u difuznom i šarolikom svetu srednjevekovnih 6 . zabluda prošlosti. Kultura detinjstva .dete u dečjem svetu.

Pri tom žena dobija „povlašćeni" zadatak da orgamzuje iznutra ovaj novi porodični pogon orijentisan ka detetu. neiskvarenosti i prirodnosti. ljubljenje i milovanje deteta. Donzelo. Osim toga. privrednih i političkih zbivanja i odnosa. savremenim istra- živačima koji polaze od gotovo „opsesivne" potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenih roditelja. skolarizacija života dece. naročito Arije insistira na prodoru „nove osećajnosti". ukupan unutrašnji život porodice organizuje se oko brige. a u nekim slučajevima i nemoguć zadatak i za savremena društva. Međutim. postavlja se pitanje na temelju kakvih saznanja. Postavlja se pitanje koje su društvene snage nosioci ovog društvenog prevrata u odnosu prema deci i prema porodici u celini? U ime kakvih i čijih interesa one nastupaju. nekadašnji uzdržaniji stav roditelja izgleda kao hladna bezosećajnost ili čak i surovost prema deci? Drugo. sa jedne strane povlači u svoju intimnu osobenost. a nekmoli za istraživača prošlosti koji raspolaže sa veoma suženom i fragmentarnom emprijskom evidencijom. Postoji opasnost da se na osnovu ove delimične slike generalizuje za društvo u celini. žene posvećene materinstvu i deteta kao simbola dobrote. kakvim ih opisuju neki istraživači (Lloyd de Mause). pak. Dokazivanje „osećajne klime" je veoma težak i složen. kao potpuno nove perspektive kroz koju se odvijaju i doživljavaju odnosi između deteta i njegove porodične okoline u građanskoj klasi. zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetu da se uključi u svakom momentu u komunikaciju odraslih. a sa druge odvaja od sveta javnih. da se najavljuje „novi". Tu novu praksu odlikuju sve snažniji izlivi nežnosti prema detetu. Pri tom. religijske reformacije i transformacije? 7 . To se može pripisati nedovoljnoj sociološkoj diferenciranosti pristupa novom fenomenu detinjstva koji je očito oblikovan od samog početka od različitih društvenih nosioca i sa različitim interesima i namerama u vidu. većina dosadašnjih studija detinjstva ne bavi se očiglednim raskorakom u pristupu i shvatanju detinjstva i deteta koje postoji između „osećajne" porodice i „brutalne" škole u eri nastupanja modernosti. u specifičnoj vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu prema detetu (tepanje). čemu teže i nadaju se u budućnosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji u srednjem veku bili neosećajni i ravnodušni prema svojoj deci. Od kraja XVIII veka i početkom XIX veka delom i kao posledica slabljenja religiozne moralnosti dolazi do glorifikacije deteta u okviru romantičarske vizije porodičnog doma.) Podjednako ostaje nejasno koji se procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su to urbanizacija i industrijalizacija. 1979 i dr. Naime. Ovaj proces izdvajanja deteta koji istovremeno vodi ka „detecentričnom" diskursu i organizaciji svakodnevnog života odvija se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja moderne porodice. „generalni" obrazac prakse detinjstva i ponašanja prema detetu. 1960) prve začetke promena lociraju u aristokratske krugove kasnog feudalizma. Opštost tog novog obrasca upravo mora biti dovedena u pitanje iz jednog specifičnog ugla. Ona se u prvom redu bave detetom i porodicama viših i najviših društvenih slojeva u prošlosti iza kojih je ostala bogata istoriografska građa.domaćih zajednica u kome je dete stalno prisutan ali istovremeni i nezapažen i sporedan deo tog sveta u potpuno novu situaciju „segregacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslih i života zajednice. koja se i sama. „moderni". nuklearizacija porodice. istorijska istraživanja pate od jednog ozbiljnog sociološkog nedostatka. rasta i razvoja budućih naslednika. kakva su njihova shvatanja društva. na drugoj strani. koja se mora dokazati svojim radom umesto aristokratske tradicije prenošenja privilegija. 1970. Stone. dokazivanje promene u emocionalnom odnosu i postupanju roditelja prema deci u ovim istorijskim studijama predstavlja izuzetno težak i ozbiljan metodološki problem. nevinosti. dotle drugi autori isključivo ukazuju na buržoaziju kao nosioca tih kretanja (Demos. migracije. kakvih znakova se može uopštavati o nastupanju „nove osećajnosti". odnosno o postojanju „bezosećajnosti" u odnosima prema deci i mladima u prošlosti. pogotovu u ovoj sferi društvenih odnosa. iskazivanje topline i ljubavi prema njemu. za razliku od novovekovnih roditelja? Ili.ekonomske aktivnosti privređivanja vrše se u ime zasnivanja nove buržoaske loze nalsednika. Centar nove porodičnosti koja je svedena na najuži reproduktivni srodnički krug postaje dete kome se posvećuje celokupna porodica: ukupnost porodičnog života .

Upravo tu tezu nastojaćemo da preispitamo sa raznih strana u narednom odeljku. Ali sigurno daje taj aspekt bio snažno prisutan ali u nešto modifikovanijoj i proširenoj formi u odnosu na čisto ekonomističko procenjivanje. kao što smo već konstatovali. vršnjacima. kao i dečijeg prostora. nastavnicima. Pokazuje se da već od proto industrijskih oblika porodične modernizacije. moderno društvo i porodica predstavljaju „neprijateljsku sredinu" za dete. psiholga. načina odmaranja. Wilk. interakcionizma i funkcionalizma u jedinstven poged. naša budućnost" (Chris Jenks. zaštita. tako isto se dešava i sa decom. školi. Naprotiv. staranje) pa može objektivno da se daleko više posveti svom najslabijem članu detetu. sociološka teorija u svojim glavnim teorijskim razmišljanjima stavlja proces socijalizacije u središte društvene reprodukcije. komunikacije. 3. To se pre svega duguje Frojdovom otkriću ranog seksualnog razvoja dece i problema koji taj razvoj stvara za stabilizaciju odrasle ličnosti. odnosno ekonomskim jezikom rečeno naša „investicija u budućnost". međutim.1. Pri tom je taj proces osnovni za internalizaciju i afirmaciju socio-kulturnih vrednosti društvenog sistema u sistemu ličnosti pojedinaca. Ovde. pedagoga i antroploga. 1996).Najmanje je. Sa druge strane. prihvatanju i širenju nove organizacije i načina života koji sobom nosi procvat kapitalizma na evropskom tlu a u okviru koga dolazi i do širenja prostora i razumevanja za potrebe deteta i detinjstva. ipak do sada. više nego što su to bila društva u prošlosti (L. (J. Ali ovaj preokret nije istovremeno nužan i dovoljan uslov za prevrat u odnosu prema detetu i njegovoj ukupnoj društvenoj poziciji. pa prema tome za obnavljanje i učvršćivanje svakog savremenog društvenog sistema. 1990). odnosno žrtvovanje za dete. Dete je u modernoj porodici imalo značenje „životnog projekta" roditelja: deca su postala „naš ljudski kapital. Stvarnost i mit Od početka 20 veka dete dospeva u centar svih porodičnih zapleta. Ali u čemu se nalazila ta novootkrivena vrednost deteta u građanskoj civilizaciji? Bilo bi brzopleto da se ona isključivo traži i pronalazi iz ugla ekonomske cene i isplativosti investicija u dete. Neke od tih glavnih protivurečnosti ćemo ovde analizirati. postaviti porodicu kao centralni agens procesa socijalizacije dece u društvu. Studije detinjstva bez obzira na teorijske razlike dokazuju. U stvari. ispitivanje dečijih „moda" i stilova života i načina kako ove prakse bivaju proizvedene i prihvaćene od same dece. Zinnecker und R. spadaju proučavanja dečijeg vremenskog budžeta. Silberreisen. značaj povezanosti novog koncepta deteta i moderne nuklearne porodice. ima dovoljno suprotnih dokaza na osnovu kojih se može tvrditi da bez obzira na savremenu „detecentričnost" porodice i društvene zajednice. te naročito u savremenim društvima ogromne mas-medijske produkcije namenjene isključivo ili prvenstveno deci. 3. Porodica usredištena ka detetu. kako se u svetu preduzetništva posmatraju sve stvari i odnosi. Ovde u najvećoj meri nedostaju saradnja sociologa. Dete kao vrednost: od „uspešnog projekta" do „nostalgije" Detecentričnost kao praksa porodica i ponašanje i stav roditelj a u dobroj meri se zasnivala. Ovakav koncept deteta na strani roditelja podrazumeva bezgranično podređivanje roditelja interesima deteta. Ali isto tako na strani deteta ovakav koncept deteta 8 . Veoma malo su proučavane dečije predstave o svetu. zabave. Moderna porodica od početka 20. Porodica i dete tako postaju u savremenom teorijskom diskursu osnovne ose na kojima se gradi integracija i kohezija društvenih zajednica. veka biva postepeno rasterećivana od nekadašnjih brojnih funkcija koje su članovima uzmale najviše energije i vremena (proizvodnja. nuklearna porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideološkog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspostavljanju. 1996:14). kao što se moderna porodica i roditelji u njoj nalaze razapeti između neusklađenosti i protivurečnosti modernog društva. takođe. druženja. na novoj proceni deteta kao vrednosti. odbrana. Parsons će tako u svom stanovištu koje sintetizuje uvide Frojda. stavovi prema okolini koja ih okružuje: porodici. postignuto na planu razumevanja „dečjeg sveta" ili „kulture deteta" i zakonitosti na kojima se oni konstituišu.

Često izrican stav da su deca „najveće bogatstvo" nije samo metafora.pretpostavlja zavisnost deteta od roditelja. Na ove aspekte vratićemo se pri kraju ovog odeljka. Ali u tom „nostalgičnom" ključu. Najspektakularnija i višestruko posledična od tih pobuna jeste 1968. 2. detetovu pasivnost i prezaštićenost. 3.. 3. Mead. Kada je reč o individualnim porodicama 9 . postmodemo društvo se predstavlja kao društvo „rizika" (Beck. ekonomisti. U odnosu na moderno društvo. godina sa kojom dolazi i do završnice u ovoj etapi društvene konstrukcije deteta i detinjstva. dece i odraslih uopšte. 1979) tj. Troškovi odgajanja deteta su u poslednjoj polovini veka izuzetno porasli te sa ekonomskog stanovišta dete zaista nosi u sebi veliku vrednost. može se ipak utvrditi da je osnovna konceptualna i stvarna promena sadržana u „figurativnom ključu" (M. 1992) koje traži stalnu refleksivnu reprezentaciju sopstva koja nema više za svoje utočište niti fiksirane prostore niti fiksirane identitete. porodici i u položaju same dece u fazi zrelog kapitalizma kao što su: 1. rezultat ogromno uvećanih troškova u podizanje dece. sociolozi i svi ostali stručnjaci slažu se da je prvenstveni uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta koje čak idu ispod nivoa potrebnog za obnavljanje stanovništva u pojedinim zemljama. tj. pa otuda teorije deteta i detinjstva koje nastoje da se izgrade na takvoj paradigmi pate od apstraktnosti i neodređenosti budući da im nedostaje adekvatna konceptualizacija „subjekta" koga promovišu. Suprotnost između visokih ekonomskih troškova izdržavanja dece i njihove neodgovarajuće društvene cene. zloupotrebe i zlostavljanje deteta u situaciji bespomoćnosti odraslih. U ovom kontekstu svakako treba pomenuti zanimljivo gledište poznatog istraživača detinjstva Krisa Dženksa (Chris Jenks) koji nov odnos prema detetu postmodernom društvu tumači kao „nostalgično" prizivanje prošlosti od strane odraslih u kom stavu dete zapravo reprezentuje taj izgubljeni svet sigurnosti. Ali dok izgleda da se na partnerski odnos deca lako usmeravaju jer to leži u „prirodi" njihovog statusa i potreba. Naravno da je ovo lakše reći nego učiniti.2. Naime. Odrasli pokušavaju koz identifikaciju sa detetom u sebi da prevaziđu strahove i napetosti nesigurne današnjice. 1996:20). počevši od školskog sistema pa nadalje. već je reč o stvarno visokoj ceni koštanja deteta.u ime deteta" nastoji da uspostavi dete kao subjekat vlastitog činjenja. Otuda se dete u toj „nostalgičnoj" potrazi fiksira „kao ljubavnik. a stoje roditelje dovodilo u situaciju raskoraka između mogućnosti i očekivanja. Deca kao društveno bogatstvo i redukcija nataliteta Dok u savremenim društvima preovlađuje ideološka orijentacija usmerenosti ka deci. Demografi. kao partnerstvo dece i roditelja u porodci. nauka još uvek nije u stanju da dovoljno razumljivo protumači Jezik" detinjstva Uprkos ne malim preprekama na uspostavljanju takvog gledišta. večnu zahvalnost roditeljima. Suprotnost između detecentričnog sveta porodice i segregacije deteta u društvenom svetu odraslih. ulaganja koja su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. ugodnosti i topline. ali sa druge strane i povećano iskorišćavanje. u slučaju roditelja ova nova orijentacija zahteva mnogo više napora i samokontrole nego što su oni na to navikli. Ambivalentan odnos između emocionalne zaštićenosti deteta i socijalne pasivnosti koja je imala za posledicu ne tako retke situacije radikalizacije mladih i omladine kao socijalnog segmenta detinjstva i odrastanja deteta u modernim zapadnim društvima. kojom se iskazuje promenjeni vrednosni sistem u savremenoj porodici i društvu koji dete tretira kao vrhunsko dobro. prema ovom autoru leži i dvosekli mač odnosa prema detetu u današnjici: sa jedne strane nastojanje da se detetu omogući autentični i samostalni razvoj. Takav stav i odnos prema deci proizvodio je čitav niz protivurečnih posledica u društvu. prijtelj i drugar sa posla i najednom drugačijem nivou kao simbolička reprezentacija samog društva" (Ibid. istovremeno dolazi do stalnog i sve većeg opadanja nataliteta i fertiliteta u razvijenim zemljama. Od kraja 60-ih nastupa nova faza u razvoju koncepta i vrednosti deteta koja umesto roditeljskog i društvenog delovanja . supružnik.

Ekonomsko blagostanje deteta naspram ekonomske zavisnosti i siromaštva Nema sumnje da u ekonomskom pogledu i bar što se tiče razvijenih zemalja. Iza potrošačkog obilja za decu stoji njihova potpuna finansijska i ekonomska zavisnost koja se sve više produ-žava u meri u kojoj se širi fenomen „produžene mladosti". Tako se može reći da dečji i omladinski konzumerizam počiva na staklenim nogama dečije i omladinske finan-sijske nesamostalnosti i finansijske (ne) moći roditelja čije zarade i standarda sve teže mogu da prate visoka potrošačka očekivanja koje razvija podkultura mladih. Moglo bi se zaključiti da pad nataliteta ima za posledicu veću brigu i bolji standard dece u savremenom društvu. Među tim zemljama Amerika poka10 . 1991:169-170). Ne samo da se roditelji trude individualno da obzbede optimalne (ako ne i maksimlane) materijalne uslove za njihovo odrastanje (ishrana. to je tačno samo do izvesne mere i za isvestan deo porodica. Empririjska istraživanja pokazuju konstantno opadanje učešća dece u obavaljanju kućnih poslova unazad od II svetskog rata. (F. No. to nisu i jedini uzroci. Deca i omladina su danas postali najatraktivniji konzumenti masovne industrije potrošnih artikala oko čije naklonosti se takmiče najmoćnije industrije sveta. Reč je o afektivnom dugu deteta prema roditeljima koji ostaje nepodmiren (F.. A. U toj situaciji jedan deo mladih čije finansijske mogućnosti ne dozvoljavaju praćenje tog standarda dolaze u sukob sa društvom pokušavajući da nelegitimnim i nelegalnim sredstvima ostvare ove potrošačke standarde. Tako se raspolaže sa podatkom o 60 miliona dece do 14 godina starosti koja su registrovana kao radna snaga. narkomanije. sa tendencijom da to opadanje postane još jače u meri u kojoj dolazi do opadanja ruralnih porodica i porasta obrazovanih žena. Bimbi. direktno i indirektno nastoji da participira u troškovima porodica oko izdržavanja dece. školovanje. Raskorak između ulaganja i troškova. Waita.3. Goldscheider and L. bilo daje reč o ekonomskom ili emocionalnom budžetu roditelja vodi ka značajnom smanjenju fertiliteta i nataliteta. J. U susret dečjem „blagostanju" ne sumnjivo ide i moderna potrošačka civilizacija koja u deci nalazi i preko njih stvara obrasce masovne potrošnje naročito u sferi dokolice i zabave. Otuda sve veći deo mladih koji kreće stazama maloletničke delinkvencije. ali nikako za sve. alkoholizma i drugih devijatnih ponašanja. No. 3. Na sličan način stvar argumentuje nešto ranije jedna drugi istraživač koji ukazuje da se deca na Zapadu doživljavaju kao emocionalno neprocenjivo dobro što od roditelja traži veoma visoka ulaganja i intenzivno emocionalno uključivanje (V.one ne očekuju. Qvortrup. 1985:129). mada ne samo u njima. 1996:145). Istraživači danas upozoravaju na širinu problema eksploatacije dečijeg rada naročito u polurazvijenim periferijskim zemljama. Prema uporednoj studiji životnog standarda dece u deset OECD zemlaja došlo se do otkrića „novih i suptilnijih formi deprivacije dece" (Kennnedv et ali. deca danas uživaju prave blagodeti. Zelitzer. Potrošačko obilje razvijenih društava prikriva ozbiljnu egzistencijalnu ugroženost dece koja se ogleda u sve rasprostranjenijem siromaštvu koje pogađa ne samo decu u većem delu nerazvijenog sveta već i sve veće segmente dece u najrazvijenijim društvima. zabava) već tome u susret ide i moderna „država blagostanja" koja na različite načine. postavlja se pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren. Ali to su samo prividno blagostanje i sloboda izbora. Ipak. stanovanje. 1985). Kao masovni potrošači deca i mladi su danas u stanju ne samo da zadovolje obogaćen i proširen repertoar svojih osnovnih potreba već im obilje omogućava da veoma rano počnu da samostalno izgrađuju vlastiti ukus i identitet. a ne samo iz njegovog najrazvijenijeg dela. niti računaju sa fman-sijskim povraćajem uloženih sredstava u podizanje i odgajanje dece. optimizam u pogledu redukcije radnog iskorišćavanja dece mora da splasne ako se imaju u vidu činjenice iz celog sveta. Često se ističu i drugi kao zapošljavanje žena i afektivno zasićenje roditelja sa jednim detetom. Ali to je samo vrh ledenog brega! Koliko ih još ima neregistrovanih? (J. oblačenje. No. Dobrim delom i zato što deca više ne predstavljaju u porodici radni resurs. uz pretpostvaku da se finansijski dug dece prema roditeljima ili mlađih prema starijima može bar delimično namiriti. 1992: 149).

i kada završe školovanje sve je veći broj mladih ljudi koji ne mogu da dobiju zaposlenje. sa jedne strane. Porodice su sklone da preuzimaju na sebe sve više obaveza odgovornosti i troškova oko dece. a neka prava im se priznaju i pre napunjenih 18 godina. uprkos rastu državnih davanja i ukupnom porastu životnog standarada. Švedska prema istom posmatranju stoji daleko ispred svih ostalih po visini standarda koji uživaju najmlađi. bede i eksploatacije zatvara u ženskoj podčinjenosti i eksploataciji.5. ukoliko se ima u vidu da u tim društvima mladi do smrti svojih roditelja nisu bili samostalni ili nisu mogli da upražnjavaju neka pravna svojstva (pravo raspolaganja imovinom i si. bliskost često i nesvesno instrumentalizuju od strane roditelja da bi se ostvarili određeni pozitivni odgovori dece. Reč je o tome da dolazi do kompeticije između najstarije i najmlađe populacije u razvijenim društvima oko podele značajnih budžetskih sredstava namenjenih socijalnoj sigurnosti i standardu stanovništva. najstariji deo popualcije ne samo da postaje brojčano sve veći u odnosu na najmlađi i sa druge kako on još uvek raspolaže većim uticajem i moći. 11 . U tom pogledu mladi danas sa 18 godina stiču sva prava pravnog subjekta. dok sa druge strane od dece očekuju da upravo zato što u njih toliko ulažu zadovolje svoja unapred postavljena očekivanja i ciljeve. emocije. No. majčinska toplina. 3. Neki savremeni istraživači su skloni da govore o „familizaciji" deteta. Osim toga. vek. Green. poznata kao tačerizam. Prema mišljenju britanske naučnice. ali i premoderna društva. (Arnold. sa jedne strane i porastom nezaposlenosti. Veličina dečijeg standarda odnosno siromaštva u značajnoj je korelaciji sa nenovčanim doprinosima koji dolaze od države blagostanja i njenih agencija u vidu različitih promotivnih zaštitinih mera prema deci i porodicama. 1992). nepoverenje. (Kennedy et ali 1996). Tako možemo da konstatujemo još jednom kako se reprodukcioni krug siromaštva. dok se ostale zemlje grupišu u sredini. nastojala je da decu što više izoluje i zatvori u porodicu umesto da ih otvori prema svetu i pripremi za njegovu složenost i kontradiktornost. (J. a deca sve više postaju zatvorena i vezana za porodicu. vidiljiva samo iz perspektive porodice i za porodicu. To se dovodi u vezu sa porastom jednoroditeljskih porodica. 1960). ovoj ranijoj pravnoj zrelosti mladih objektivno se suprotstavlja situacija „produžene mladosti". Produžena nezrelost i pravna individuacija U modernim društvima pravna. u smislu neke vrste porodične posesivnosti i ekskluzivizma kada su u pitanju deca i njihovo osamostaljivanje.). istraživanje beleži kontinuirani porast dece ugrožne siromaštvom. ovde treba ukazati na još jedan kontrast koji pogađa blagostanje dece u savremenom svetu. ona je zemlja koja prema svim pokazateljima ima nadprosečan broj dece ugrožene siromaštvom u odnosu na ostale posmatrane zemlje. agresivnost ili povlačenje kao ponašajne simptome nezadovoljstva. te postaju nevidljiva za društvo. 3. postignuća koja se od njih očekuju. 152)s tj. Napokon. To je Činjenica koju su već 80-ih godina uočili demografi (a koju sada ističu sve više sociolozi i ekonomisti. Pri tom se ljubav. pravnici. tj. formalna zrelost i samostalnost mladih ljudi je skraćena u odnosu na 19.zuje „zapanjujući" obim siromaštva dece (Ibid. takva ideologija i politika. inžinjeri itd. Pa ipak. odnosno produžena ekonomska i fmansijska zavisnost mladih ljudi zbog sve dužeg školovanja koje mlade u pojedinim profesijama onemogućava da do svojih srednjih godina steknu nezavistan profesionalni status u društvu (lekari. Familističku praksu danas podstiču i određene političke snage u savremenim razvijenim društvima. što najviše pogađa majke upravo iz jednoroditelsjkih porodica. Instrumentalizacija ljubavi kod dece proizvodi povratni efekat otpora prema roditeljima. Kako. Deca između porodične ljubavi i učene U savremenoj porodici „okrenutoj deci" roditelji žele da kroz decu ostvare svoje emocionalno i ljudsko ispunjenje. to se raspodela odvija tako da udeo potrošnje ovog dela stanovništav postaje sve veći u odnosu na udeo potrošnje namenjene deci i mladima. Brannen. W. sa druge strane. nežnost.4.). tj.

zato što im ona ne nudi mogućnosti za integraciju u društvo. Međutim. o čemu je već ranije bilo govora.6. dece" ili „neroditeljstvo" sadrži značajan stepen diksriminacije i negativnog etiketiranja. U sličnom dvostrukom odnosu prema svetu mladih nalazi se i svet sporta i sportskih aktivnosti.0%. a pretpostavlja se da će se krajem veka njihovo učešće ustaliti na čitavih 20. deca sve češće postaju predmet specifičnog normativnog uobličavanja koje ide protiv njihove autonomnosti i kreativnosti. „Zaštićeni prostori i nadgledane aktivnosti" (Fuko) ograničavaju razvoj komptencija kod dece. a niti pruža mogućnosti da zadovolje autentične mladalačke potrebe i interesovanja. Sa jedne strane. jednu petinu svih brakova. Pod izgovorom brige za dečji razvoj. fragmentiraju svet deteta i njegovu moć da samo sebe vodi i kontroliše. pri čemu profesionalizacija i komercijalizacija sporta ipak sve manje pomaže omasovljenju sporta kod mladih. 4. 12 . ali njeni osnovni nedostaci nisu uklonjeni (izolacija mladih. Otuda se medu mladima iz društvenih slojeva sa margina društva sve češće ispoljava agresivnost prema školi. 3. Trend rasta jasno je vidljiv u slučaju Nemačke gde se od 8. ali i opšta tendencija segregiranja dece iz društva odraslih. tj. smanjuju složenost interakcija sa socijalnim svetom na vršnjačke grupe. novine. ili zamenu njenih rigidnih didaktičkih obrazaca slobodnom samorazvojnom igrom (Summer Hill projekat). ali sa druge strane. Brakovi bez dece Traumatizacija roditeljstva sa jedne strane. Sličan dvostruki efekat i uticaj imaju i druge sve brojnije i raznovrsnije ustanove kulturne potrošnje dece kao što su dečji film. 1994 Engelbert et ali. Ali još više od pravnih normi decu danas ograničavaju. disciplinuju i standardizuju razne vrste nepravnih normi kao što su zdravstveni. kao stoje to slučaj sa savremenim pravom. masovnija pojava ovog oblika predstavlja veliko istorijsko pomeranje budući daje „'brak bez roditeljstva' u principu bio stran staroevropskom svetu" (Mitterauer. Ako pogledamo vek unazad. mas mediji. Qvortrup et ali. 4% učešća ovih brakova u 1899. NaveHerz. psihološko-psihijatriski. Sa njihovim porastom i sama institucija braka definitivno menja svoj sadržaj i funkciju. Kulturna segregacija i paternalizam nasuprot autentičnosti Škola je prvi i najsnažniji kulturni moderator koji decu segregira u odnosu na odrasle i socijalni svet uopšte. 0% u periodu 1973-77. otvaraju prostore dečje i omladinske kreativnosti i autonomije. jasno je uočljiva kroz trend porasta u drugoj polovini XX veka alternativnog porodičnog oblika „brakova bez dece". televizija. video i kompjuterski programi i igre. ovakva shvatanja nisu naišla na veće društveno razumevanje i odobravanje. Sa druge strane. njihovo učešće penje na 18. savremeno društvo insistira na pravnoj individuaciji pojedinaca od nijihovog najranijeg doba. Ali škola je samo jedna u nizu kulturnih institucija koja kroz legitimirani društveni paternalizam vodi formiranju zasebnosti dečjeg sveta. tako i međunarodne zajednice. njegovoj praktičnoj izolaciji i segregaciji od sveta odraslih i društvenog života. 1989:241). (L. 1979:21). U poslednjem veku škola je učinjena manje represivnom u odnosu na njenu 19vekovnu prethodnicu. komformizam i si. tako da se danas uveliko uvodi korpus normi dečjih prava u normativne sisteme kako pojedinih društava.. (R. pozorište. savremeno pravo i druge regulativne institucije faktički sužavaju i osiromašuju razvojni pluralitet dece i mladih uprkos povećanju materijalnog standarda. knjiga.).pa stoga njihova pravna sloboda i jednakost ostaju nerealizovani.). onda možemo da konstatujemo da moderno društvo nije poznavalo toliko oblika krivično pravne odgovornosti dece i maloletnika. Neki pedagozi i psihilozi u takvom dejstvu školske ustanove vide barijeru za razvoj dečje kreativnosti ali i slobodnije integracije u društvo te zahtevaju „ukidanje škole" (Ivan Ilich). Pravna samooblikovanost dece ne znači da su ona samo korisnici prava koja idu u njihovu korist. svi oni pomažu komercijalizaciju sveta mladih. usmeravaju. rutiniranost. pedagoški i škoski propisi. U tom kontekstu treba imati u vidu da sam izraz „brak bez. Prema istoričarima porodice.

prestanak rada i zarađivanja. međutim. Samo ćemo ukazati da prilikom ocene o udelu tih uzroka treba imati u vidu izuzetno snažan porast medicinskih saznanja i tehnoloških dostignuća koja omogućavaju ukljanjanje organskih. prema ovoj autorki. Već citirana nemačka istraživačica ukazuje na pet tipova „brakova bez dece" sobirom na način i uzroke njihovog nastanka. prolazni. 1989:378). Još neispunjena želja za decom U ovom momentu zanemarićemo razloge medicinski uzrokovanog steriliteta i njegove savremene rasprostranjenosti. zbog čega na svoj brak gledaju kao Još uvek nedo13 . kohabitacija i si. Sa mnogo nižom učestanošću pojavljuju se motivi ostvarivanja većeg zadovoljstva i razumevanja u bračnoj zajednici. Istraživanja i u Nemačkoj i u Americi ukazuju. S obzirom na potencijalne mogućnosti promena u individualnim biografijama (razvodi. Prema istraživanju nemačke autorke. negativnog etiketiranja. pa čak i psihosomatskih uzroka steriliteta partnera. Nave-Herz und Markefka. ženina karijera. To su: A. ukazuje da postoji i obrnuta vrsta ustručavanja žena od rađanja. a ne i biološko (R. Odustajanje od dece u situaciji ovih suprotnih vrednosnih orijentacija. ponovno stupanje u brak. osnovni razlog ili motiv za takvo ponašanje leži u ambivalentnoj situaciji žena koje se odlučuju na ovaj korak a koje žele da ostvare karijeru i visoke zarade sa jedne strane. i sa druge. Ista autorka. Houseknecht.ali nauka za sada ne raspolaže nekim neutralnijim izrazom. teškoće u definisanju ove pojave proizilaze iz još jednog značajnog momenta: utvrđivanje uzroka nastanka i opstanka ovih brakova tek omogućava uspostavljanje stvarne predstave i stanja u pogledu učešća i rasta ove pojave u savremenim društvima. na primer. a to je u situaciji nezaposlenosti i čekanja na posao. budući da pristaju da svoju situaciju sameravaju „normalnom obrascu" braka sa decom. psihosomatski uzroci 3. Nave-Herz und Markefka. što u svojoj ukupnosti ukazuje da u slučaju žena još uvek nije prevaziđena ideološka i stvarna suprotnost između rada i porodice. Nemačka autorka predlaže da se pod „brakom bez dece" tretiraju situacije kada venčani partneri nemaju bračno priznatu decu i ne žive zajedno sa decom u istom domaćinstvu. Tako. pa čak i diksriminacije. Međutim. 1987). B. pa i do takvih motiva kao stoje mišljenje daje savremeni svet uopšte nepovoljan za decu i njihovo odrastanje. Otuda se u istraživanjima ovog fenomena postavlja značajno pitanje razgraničenja odnosno definisanja pojave. Ova definicija ima u vidu socijalno roditeljstvo. Za nas je svakako najinteresantnija kategorija brakova koji svesno i planirano ili na neodređeni rok odlažu roditeljstvo ili žele da ga se potpuno liše. Medicinski razlozi: 1. novčane prednosti. međutim. organski uzroci (biološk i sterilitet) 2. tj. u nekim nemačkim federalnim državama supružnici bez dece plaćaju mnogo veće poreze na svoje prihode. Ali ovakvom predrasudnom stavu podležu i sami praktičari ove forme braka. koje smatraju da roditeljstvo odnosno materinstvo podrazumeva potpuno posvećivanje deci. (Sh. što predstavlja svakako jedan vid društvenog i državnog sankcionisanja takvog ponašanja. Jedna američka autorka koja se takođe dugotrajno bavila dobrovoljnim lišavanjem od roditeljstva u braku konstatovala je na osnovu više američkih istraživanja da je primarni motiv (u 79% ispitivanih slučajeva) sloboda od odgovornosti za brigu i staranje o detetu i odatle više prilika za samoispunje-nje i spontanu mobilnost pojedinca odnosno partnera. doživotno bez dece 4. 1989:383). privremeni brak bez dece.) „brak bez dece" predstavlja u dobrom delu životne istorije pojedinca samo aktuelno stanje koje je podložno izmenama. odricanje na određeni rok 5. Svesno i planirano odbacivanje roditeljstva: C. znači u stvari određenu vrstu strategije rešavanja internog konflikta (R. da „brakovi bez dece" u svom bližem i daljem društvenom okruženju nailaze i danas na dosta predrasuda.

vršen" odnos, odnosno „ometenu porodicu", a ne kao na alternativnu životnu formu i legitimni individualni izbor. (Nave-Herz und Markefka, 1989:385). 5. Zlostavljanje dece u porodici U ovoj raspravi oganičićemo se na posmatranje zlostavljanja dece u porodici, mada u savremenom društvu izvan porodice postoji čitav niz drugih oblika zloupotrebe dece, počevši od eksploatacije u radu, preko dečje prostitucije, prošnje, narkomanije, trgovine dečjim organima itd. Za najveći deo dece na svetu siromaštvo je osnovni problem koji determiniše sve ostale oblike zapostvaljanja i zloupotrebe dece izvan ali i u porodici. Problem zlostavljanja dece u porodici je delikatan problem sa kojim se teško hvata u koštac jer je uglavnom nevidljiv. Otuda se nauka sa njim suoučava sa velikim zakašnjenjem. Prema pregledu koji je obavljen za vodeći stručni časopis u sociologiji porodice u periodu od 1939. do 1970. godine nije mogao da se pronađe naslov koji je sadržavao reč nasilje u porodici. (O 'Brien, 1971). Slobodno se može tvrditi daje neosetljivosti nauke za ovaj problem doprinela njena temeljna ideologiziranost koja je proizvodila samo glorifikaciju pozitivnih porodičnih vrednosti a odbacivala da sagleda neprijatne strane života u savremenoj porodici. U Americi je 1962 medicinski potvrđen simptom „pretučenog deteta" (Kempe, C. H. et ali), a tek 1970. godine se pojavljuje prva sociološka studija koja na nacionalnom uzorku raspravlja o pojavi, nastoji da utvrdi uzroke, obim i moguće poristupe sanaciji i terapiji pogođenih porodica i dece (David E. Gil). Ovaj autor daje i prvu definiciju zlostavljane dece u porodici koja je široko prihvaćena a glasi: „fizičko zlostavljanje dece je namerna upotreba fizičke snage ili namerno propuštanje da se učine neke radnje od strane roditelja ili drugog staratelja u toku interakcije sa detetom u toku njegovog odgajanja koji imaju za svrhu da se dete povredi, ozledi ili uništi". (1973:115). Razlog što se toliko odugovlačilo sa „otkrivanjem" pojave i raspravama o njoj u akademskim krugovima i široj javnosti, leži u postojanju još uvek snažne kontradikcije u sameravanju odnosa privatnosti i javnosti u modernoj porodici.

Uzorci ispitivanih porodica najčešće potiču sa klinika ili iz sudske prakse, te prema tome nisu reprezentativni za populaciju. Pošto pre 1970. ne postoje nikakva pouzdanija saznanja o pojavi, to je veoma teško njeno hronološko praćenje i upoređivanje. Sve ovo upozorava da postojeća saznanja o rasprorstranjenosti pojave u razvijenim društvima treba uzeti sa krajnjom rezervom. Procene se kreću od optimističkih 6000 slučajeva godišnje za Ameriku (Gil, 1971), do realističnije ali i zapanjujuće cifre od 100. 000 slučajeva godišnje (Lights, 1974) na bazi ponovljene ankete. Empirijska ispitivanja roditelja da li i koliko upotrebljavaju batine u disciplinovanju dece donelo je najpreciznije podatke za procenu, s tim što su iz uzorka izostavljenje jednoroditeljske porodice. Prema podacima iz jedne američke studije, približno troje od 100 dece godišnje je tučeno, udarano i šamarano od strane svojih roditelja dok je osam od sto imalo bar jednom takvo iskustvo u svom detinjstvu. Napokon, troje od 100 dece je odrastalo pod stalnim roditeljskim pretnjama nožem ili pištoljem, a isti procenat je imalo i prilike da oseti upotrebu ovih sredstava na sebi. (S. K. Steinmetz: 1987:736). U Nemačkoj, prema empirijskim istraživanjima u anketama oko 8% nemačkih roditelja priznaje daje tuklo svoju decu (L. de Mause, 1974: 42). Nema mnogo teorijskih pokušaja da se ova pojava objasni. Oni uglavnom počivaju na teorijama koje naglasak stavljaju na individualne činoce, sociopsihološke činioce i sociokulturne činioce. Prema jednom psihoanalitičkom uvidu u ovu pojavu konstatuje se daje visoka brutalnost postupanja prema deci gotovo civilizacijska odlika čoveka jer samo je druga polovina ovog stoleća lišena izrazitijih oblika ove vrste nasilja nad decom (Llozd de Mause, 1974). Ovaj autor smatra da se objašnjenje pojave nalazi i stalnom stavu neprijateljstva odraslih prema deci pošto im deca služe za projekciju vlastitim strahova i neizvesnosti. To neprijateljstvo se ublažava ili počinje da nestaje kada odrasli počinju da razumevaju vlastitete strahove iz detinjstva i prestaju da ih projektuju na svoju decu. U tom smislu psihoanaliza može da posluži kao značajno preventivno sredstvo u smanjivanju intenziteta i raširenosti ove pojave. Ovo objašnjenje, bar što se tiče evropskog civilizacijskog kruga, poziva se na ustanovljene 14

regularne prakse ritualnog žrtvovanja dece. Takav slučaj je poslednji put zabeležen u Evropi u Nemačkoj u 16. veku (Steinmetz, 1987:728). I u našoj kulturi zabeleženi su primeri žrtvovanja dece, ali i rasprostranjeno neprijateljsko držanje odraslih prema deci (Žarko Trebješanin, 1991). Najnovije objašnjenje porasta fizičkog zlostavljanja dece nudi i teorija „nostalgičnog" pristupa detetu od strane odraslih prema kojoj dete simbolizuje prošlost koja nepovratno iščezava (Ch. Jenks, 1996). Ali ova teorija ipak više objašnjava povećanu okrenutost društva i odraslih prema populaciji dece nego što objašnjava pobude za njihovo masovno zlostavljanje. Pretežnija su nastojanja da se ove pojave objasne isključivo individualnom nepri-lagođenošću ili nastranošću roditelja sa čim ne bi smelo da se preteruje. Bez obzira koliko ovi činioci bili stvarno prisutni u konkretnim porodičnim situacijama, ne bi smeli da budu isključeni širi društveni činioci koji omogućavaju roditeljima takve zloupotrebe dece. Trebalo bi

voditi računa o empirijskim istraživanjima koja upozoravaju daje zlostavljanje dece u porodici „endemska pojava" (Gil, 1971: 127) jer se upotreba sile u vaspitavanju tretira kao gotovo normalno pedagoško sredstvo. Jedna druga američka autorka podržava tezu da na porodično nasilje utiče „socijalni okvir učenja agresivnog ponašanja" (S. Steinmetz, 1987:. 750) te smatra da za objašnjenje činjenice daje Amerika jedna od zemalja sa najvećom zastupljenošću zlostavljane dece u porodicama treba povezati sa činjenicom daje to i zemlja sa najvećim stopama kriminaliteta. Uopšte treba smatrati da svi oblici društvene agresije koji su prisutni u društvu utiču na povećavanje agresije u porodici. O tome ubedljivo svedoče podaci iz nesistematskih istraživanja u našoj zemlji koji sasvim pouzdano ukazuju na povećavanje intenziteta agresivnosti u porodicama u toku ratova koji su se odvijali na bivšim jugoslovenskim teritorijama. (A. Milić, 1995, M. Blagojević, 2000).

15

Poglavlje 2

Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva
Nenadić Mile

1. POJMOVNE DIMENZIJE DETINJSTVA Sociologija najčešće polazi od stvarî koje na prvi pogled izgledaju kao da su toliko jednostavne da ne zavređuju da se pominju, da bi na kraju, nasuprot svakom očekivanju, otkrila nešto što se pokazalo veoma važnim i značajnim. Bolje reći, za stvari koje na početku izgledaju kao da su jednostavne, sociologija na kraju utvrdi da su veoma složene ali da se naprosto radilo o njihovom pojednostavljivanju. Gaston Bašelar (Bachelard, Gaston) lepo kaže: „Ono što je jednostavno uvek i isključivo je ono što je pojedonostavljeno“. Uključivanjem dobnih društvenih odnosa u svoje analize sociologija postaje posebno moćan oblik analize društva u celini. Ona je to pokazala i u slučaju analiza rodnih odnosa. Epistemološku distinkciju, koju je feministička teorija rodnih odnosa uvela u sociološku analizu: da je pol biološka, a rod društvena kategorija, možemo primeniti i na dobnu perspektivu uzrasne strukture, s tom razlikom da je uzrast biološka, a dobnost društvena kategorija. Između bioloških i društvenih činjenica života ne može nužno stajati znak jednakosti, a ipak se događa da se ove dve činjenice ujedinjuju. Poput polnih društvenih odnosa i uzrasni odnosi su veoma uobičajena stvarnost, i stoga se i oni doživljavaju i predstavljaju kao da su prirodni. „Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biološkog i biologizacije društvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu odnos između uzroka i posledice i čine da naturalizovana društvena konstrukcija („rodovi“ kao polni habitus, /a mi bismo dodali i „doba“ kao starosni habitus/) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti“ (Burdje, 2001:8). Dobnost kao starosni habitus je nešto što je najprirodnije u strukturi društva, prirodnije čak i od podele između polova, a da i ne govorimo o podeli na osnovu boje kože. Ukoliko podrazumeva borbu protiv svih oblika vladavine, demokratija mora uključiti i borbu protiv vladavine koja se uspostavlja na osnovu dobnih društvenih odnosa. Dobna perspektiva sociologije detinjstva je uspela raskrinkati mehanizme i institucije koje su odgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanje detinjstva kao biološke očiglednosti. Dobna perspektiva kao novi pristup proučavanju detinjstva polazi od epistemoloških pretpostavki nove paradigme za sociologiju detinjstva, a koja detinjstvo tumači kao kulturni proizvod određenih društvenih uslova i odnosa (Prout and James, 2005:56-80). Ovom teorijskom pristupu je uspelo da demontira procese koji su odgovorni za pretvaranje istorije detinjstva u prirodu. Značenje izraza „priroda“ ovde je izmenjeno. U ovom slučaju izraz „priroda“ označava stav koji se ne dovodi u pitanje, nešto o čemu se ne raspravlja, što se uzima zdravo za gotovo. Sociologija je uspela da se konstituiše kao naučna disciplina upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti da svaki stav o tome da su neki odnosi ili strukture „prirodni“ dovede u pitanje. Paradigma o detinjstvu kao društvenoj pojavi, instituciji kao društvenom konstruktu ne znači da se njegovim istorizovanjem treba obespriroditi dečji život. Naprosto se radi o promeni pristupa, novoj paradigmi koja polazi od pretpostavke da je detinjstvo socijalni i kulturni konstrukt, a ne biološka činjenica života. Uvek postoji rizik da se određeni istorijski mehanizmi i institucije – koji nisu prestajali u toku istorije da biološke činjenice izvlače iz istorije – uzimaju kao privilegovani predmeti i tumače kao da su „prirodni“. Dečji vrtići, škole, mediji, internet i druge hiper-organizovane i kurikularne totalne ustanove su privilegovane kulturne institucije koje kao dečje okruženje mogu osnaživati faktore novog isčezavanja detinjstva. Deca ne mogu poput odraslih definisati svoje okruženje kao carstvo kojim oni gospodare. Ono im se uvek spolja nameće kao diferencirana

I ovaj se ideal raspršio poput ideologije. Nove sociološke perspektive su ponovo usredsređene na odraslost. kako stoji kod antropologa Džejna La Fontena (Jean S. Sve do 70-tih godina prošlog veka sociologija nije otkrila značenje dobnih odnosa i načina života dece. ali ne zavisi pre svega od njih. ili. Nova dobna perspektiva ne poriče da se dobni odnosi – koji su izuzetno uobičajeni društveni odnosi – zasnivaju na telesnim svojstvima mladosti i odraslosti. Praut i Džejms. tako da su deca i mladi od koleteralne štete u vreme ekonomskih kriza i velikih ratova XX veka „napredovala“ do koleteralne štete procesa vlastite tranzicije u odraslost u liberalnoj demokratiji XXI veka. Ekskomunicirana iz svog integralnog sveta. kategorični su Dženks i Praut (James. Jenks and Prout. Anne-Marie). ona poseduje određene karakteristike specifične za nju samu. nepovezan i nezavisan. U fragmentiranom okruženju deca „uče“ da je svet nejedinstven. Dete je ljudsko biće koje možemo pretpostaviti svakom drugom ljudskom biću. Detinjstvu je priznato da je homologno odraslosti. ona ne može postojati bez te druge pojave. 2001:4-10). ona ih istražuje sa stanovišta načina na koji se one shvataju i dobijaju na značaju (Manhajm. ali ističe da to ne znači da se oni mogu izvesti iz naturalističke činjenice života. jednakost. a još manje njihovom delovanju. i naprosto prestalo da funkcioniše kao adultocentrična realnost. Detinjstvo počinje u tački u kojoj se otkriva društveni kontekst bioloških faktora. La Fontaine): „Nezrelost dece je biološka činjenica života. Ovom važnom saznanju Karl Manhajm daje veliki značaj u definisanju generacije. Ako se neka pojava zasniva na drugoj. Zaključak koji izvodi za generaciju važi i za detinjstvo: u krajnjem slučaju ne zasnivaju se na biološkom ritmu rođenja i uzrasnim promenama. jer je jedinstvena prirodna sredina osnovna pretpostavka za njihov razvoj. „Ako se nešto zasniva na nekom faktoru ne znači da se ono obavezno može izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u njemu. ljudska prava i slično – stvarno postanu univerzalne: postale su potreba ili zahtev i dece i odraslih. 2009:349-350). Nakon konstitusanja sociologije detinjstva. a to znači da se interesuje za dete kao „kulturno otkriće“. deca i mladi sebe doživljavaju na dezintegrisan način. Detinjstvo 17 . a ne na detinjstvo. Naime. Potreba za environmentalističkim pristupom svetu primarno pripada deci. Diferencirano i artificijelno okruženje. Ontički gledano. «Bez bavljenja detinjstvom ne može se adekvatno objasniti društveno». a detinjstvo društvena institucija koju možemo pretpostaviti svakoj drugoj instituciji. Detinjstvo spada u ontičku dimenziju ljudskog života. neprijateljski se postavlja prema deci. Stoga i ne treba da se čudimo da među uglednijim sociolozima nema poznatijeg imena koje se posvetilo proučavanju detinjstva i dobne strukture čiji je ono suštinski deo (Ambert. bogatstvo. Socijalizovanje putem obrazovanja je bio jedini ideal za koga su vezivali decu i njihovo delovanje. život dece je postao značajna dimenzija njenih istraživanja. detinjstvo ne postoji izvan društvenog konteksta i zato je važno otkriti društveni i kulturni značaj bioloških faktora. ali način na koji se ta nezrelost shvata i dobija na značaju jeste činjenica kulture“ (La Fontaine. Dobna perspektiva je doprinela da u sociološkom diskursu o detinjstvu deca ne figuriraju kao epifenomen odraslosti. i to uz aroganciju odraslih. 2009:350. međutim. karakteristike koje ni u kom slučaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave“ (Horkhajmer. i da upravo takva njegova predstava pomaže njegovom održavanju. Dobna se perspektiva usmerava na istraživanja načina na koja se uzrasnost shvata.stvarnost. 1998). Probabilističke kataklizmičke mogućnosti se ne računaju. Artificijelno okruženje ograničava i zakida decu za njihov integralni svet i celovito iskustvo. Društvo je dobilo još jednu važnu dimenziju – detinjstvo. a i kada se interesuje za biološke činjenice života. opstanak ljudskog roda se zasniva na biološkim faktorima. koga uz stalni rizik kontrolišu odrasli. najpre usled katastrofa XX veka. 2004:51-52. dobna perspektiva otkriva da se uspostavljeni dobni poredak doživljava kao da je naturalizovana društvena konstukcija. a niti se dobni društveni odnosi podvode pod istorijske mehanizme koji su inherentni odraslosti. Uzroke svemu što se događa u ljudskom životu moramo tražiti u delatnosti samih ljudi i njihovim promenama. S druge strane. a kasnije kao posledica procesa karakterističkih za „rizičko društvo“ kasne modernosti. U ranom periodu moderna društva nisu pridavala veću važnost staranju o deci. Burdje. Opstanak i razvoj ljudi zavisi od kulturnih i istorijskih faktora: ako ne uspemo da se snađemo u kulturnom okruženju nije kriva kultura. Dobna perspektiva je takođe pomogla da univerzalne antropološke kategorije – sloboda. 1979).

Nasuprot svima koji misle da se sa idejom jednakog priznanja ne postiže mnogo.je društvena kategorija koju nije moguće objasniti ukoliko se držimo činjenice da se ono zasniva na biološkom faktoru. teza o prisnosti ili instinktivnoj privrženosti pada u vodu (SatonSmit. Dobnim perspektivama se prigovara da se zalaganjem za priznanje detinjstva atakuje na prirodnu hijerarhiju porodičnih uloga. iako se zbog njega pojavljaju razni oblici frustriranosti (strah od nepoznate osobe. Dobna sociološka perspektiva aktivno doprinosi saznanju da detinjstvo nije izvor ograničenja i uvreda. a ide se čak i dotle da se optužuju za potkopavanje samih temelja društva. 2003). Politika priznanja detinjstva polazi od pretpostavke da detinjstvo ima jednaku vrednost kao i odraslost. Detinjstvo se ne doživljava kao aktivni istorijski činilac. Istorijski gledano. Potreba za priznanjem detinjstva nema ništa 18 . Kao što diskurs o rodnoj i rasnoj nejednakosti. Dunayer/) nije odmah primljen s oduševljenjem. Priznanje detinjstva spada u «boemski ideal» sociologije. Priznavanje detinjstva dovodi u sumnju sva naturalistička i esencijalistička gledišta koja su isčupala detinjstvo iz društvenog i kulturnog konteksta. Dobna sociološka perspektiva dodatno radikalizuje odnose prema biološkoj očiglednosti – boji kože. proper children) ne znači da postoji jedan način na koji se deca trebaju ponašati. U tom se pogledu nije ništa promenilo do dana današnjeg. ali da se one ne računaju. a ne o društvenom i kulturnom konstruktu. ova ideja je sve prisutnija u naučnoj zajednici (Gatman. Ako se samo letimično osvrnemo na probleme zapostavljanja. tako se i diskurs o priznanju detinjstva prihvata s nevericom i čuđenjem. nego da je najvredniji deo onoga što čovek u bitnom smislu jeste. Uostalo. jedva primetno u odnosu na brze promena svih drugih istorijskih mehanizama i institucija oko sebe. Detinjstvo se još uvek u određenim slojevima društva doživljava prevashodno kao biološka očiglednost. a tek potom o njemu sude kao o društvenoj činjenici. Proaktivna uloga dece i mladih – aktivno se suočavaju sa trajnim strukturalnim (stratifikacijskim i sistemskim) ograničenjima kao i sa novim izazovima i rizicima postindustrijskog društva – dobni je kapital od velikog značaja. ma koliko se na njima zasnivala. polu. 1989:38-39). Ironija dobne sociološke perspektive je u tome što ona način ponašanja dece stavlja u kontekst kritike načina na koji odrasli vide način na koji se deca ponašaju. Zbog takve svoje vremenske inertnosti ono je. 2010:265-283). strah od nestajanja ili smrti) (Zlotovic. s obzirom na pripadnost vrsti ili karakteristike tipične za neku vrstu. odnosno specizmu („propust da se. detinjstvo je dugovečan i inertan fenomen koji sporo i jednolično napreduje kroz vreme. Potrebu za njegovim priznanjem treba izjednačiti sa sa zahtevom za priznanjem kultura. Uzmimo primer prisnosti odraslih prema deci ili privrženost dece roditeljima. Priznanjem detinjstva ovaj se kapital potpuno oslobađa. a niti se može izvesti iz njega. zlostavljanja i iskorištavanja dece. zato što nas ona sputavaju u priznavanju da je dečji život jednako delatan i valjan kao i odraslost. jer predstavlja jedan od oblika lečenja sopstva. Poslednjih decenija XX veka nominovano je i priznanje detinjstva (Nenadić. iako smešteno u samo središte društvenog života. Deca zaslužuju da budu priznata kao deca. stoga ga i doživljavamo kao da se radi o evolutivnoj promeni. zaslužuju „da se čuje njihov glas“. umrlim od gladi u ekonomskim i političkim krizama) moralizuje ili ideologizuje. 1989). pa samim tim i konvencionalno shvatanje detinjstva. Privrženost dece nije instinktivan proces. Postojanje Konvencionalnog shvatanja «deteta na svom mestu» (engl. Sociologija kritikuje svako konvencionalno shvatanje (navika i običaj). strah od razdvajanja ili da će biti napuštena. Budući da nema ni jednog dobrog razloga da ne dođe do priznanja detinjstva – uprkos činjenici da se o njemu i dalje širi degradirajuća slika – dobna perspektiva ne otkriva detinjstvo nego ga konstruiše. ni jedna se društvena pojava ne može neposredno izvesti iz prirodnih činilaca. pa čak i na svetu ulogu porodice. Da bi došlo do toga. bilo kojem svjesnom biću prida jednak obzir i poštovanje'“ /J. životnoj sredini – posebno kada uključuje probleme detinjstva. mladi moraju prvo sebe kulturno pročistiti od potcenjivačkog samopredstavljanja. Nasuprot civilizacijskom napretku. Ovaj emotivni odnos se ne može podvesti pod prirodnu reakciju odraslih odnosno dece. detinjstvo i predstave o detinjstvu su i dalje u senci odraslosti. U tradicionalno usmerenim društvima relativna indiferentnost prema deci i dalje postoji: u njima dečja prava ili potreba za priznanjem detinjstva nisu na prvom mestu. nego ukazuje na činjenicu da postoji način ponašanja dece. zato se i događa da se o dečjim žrtvama (stradalim u ratu. rodnom jednakošću ili jednakošću svih živih bića (specizmom).

Pedagozi (nastavnici) o deci i danas sude iz pozicije da su deca „drugačija“. Zapadnocentrična antropologija počiva na ideološkom gledištu po kome su narodi izvan zapadnog kulturnog kruga primitivni i necivilizovani. ali ne do kraja. posebno ako se radi o sasvim malom detetu. Njen predmet čini splet socijalnih i kulturnih činjenica za koje se može reći da detinjstvo čine društvenom institucijom Sociologija detinjstva je preokupirana potrebom. bespomoćna. unutrašnje drugačiji ostalo je nevidljivo za pedagogiju. „spoljašnje drugačije“ često je bliže od „naposrednog drugačijeg“.“ (Fabijati. ili prelogizma. traumatična stvar na čije se razrešenje kad-tad mora vratiti. čini se nemogućom 19 . a detinjstvo nešto više od subalterne uzrasne grupe. nego kao na realnu poziciju koju deca zauzimaju u konkretnom društvu. Naučila su govoriti. Nisu samo kultura. Istorijski gledano. pa čak i sećanja na to. prihvatati svet kao jedinstvenu celinu i slično. odnosno drugačijeg u našoj blizini. Po ko zna koji put se potvrđuje da su i najveći kulturni i civilizacijski koraci odraslih tek mali koraci za decu i mlade! Školska ideologija. religija. ne puštaju ih da ona govore. Brisanje svega toga. ali pripada istoriji XX veka. divlji ili necivilizovan. ali i na environmentalističke probleme. Sociologija na detinjstvo ne gleda kao na životni put dece kojim upravljaju sentimentalnost. Staviti se u socijalnu ili kulturnu poziciju deteta. i dalje gleda na detinjstvo kao na nešto što je „unutrašnje drugačije“. Biološka distanca između nejake i nezrele osobe i odraslih uvek će postojati. Dečji život trpi veliku štetu od strane nepriznavanja detinjstva. „Neophodno je uočiti razliku između neposredno drugačijeg. ne daju „glasa deci“. rasi. Ni škola nije učinila mnogo na tom planu iako se to od nje očekivalo. i drugačijeg koji je udaljen od nas. I uzrast (deca) su „drugačje“ koje počinje u našoj neposrednoj blizini. obeležava naš savremeni doživljaj detinjstva.“ (Arijes. polu ili uzrastu. psihijatrijskih i psihoanalitičkih teorija u opšte mnjenje. „Drugačije koje je udaljeno“. nesavršena. „drugačijeg u našoj blizini“. tj. praksom populariziranja porodice kao sentimentalne institucije. kao nezrela. On je tek nedavno prešao iz psiholoških. uvažavanje. Diskurs o detinjstvu kao društvenom i kulturnom konstruktu kategorija «pomak je od funkcije ka značenju» (Crick). da bi se „urezala“ školska kultura jeste paradoks obrazovanja. Maligati i Matera. primitivizma i iracionalnosti. Bez te jednakosti demokratija nema smisla. razlikovati dobro i zlo. Stvari su se vremenom promenile. Veo ćutanja o detinjstvu kao unutrašnjem drugačijem naneo je ogromnu štetu i deci i pedagozima (učiteljima). kulturnoantropološki koncept po kome biti „drugačiji“ zapravo znači biti primitivan. ranjiva i zavisna bića. koja se manifesuje pre svega kroz sukob školske kulture i kulture mladih. a na tragu tradicionalne pedagogije i psihologije. unutrašnje i spoljašnje drugačije. Isterivanje ranog detinjstva iz škole ima svoj potmuli zadatak da prikrije jedan paradoks – paradoks da su deca pre nego su došla u školu naučila više nego što se u školi može naučiti... U svojoj psihoanalizi Sigmund Frojd je otkrio da je potiskivanje proživljenog detinjstva. Ovo blisko. 1989:166). a to znači iz pozicije nezrelosti i zavisnosti. uljudnost i humanost.. školstvo je prožeto obrascem detinjstva kao tabulae rasae: dečji život pre ulaska u školu se „briše“ Društveni život i kultura dece za školu počinje od dana kada deca dođu u dodir sa školskim životom i školskom kulturom. Nakon otkrivanja ideje i davanja značenja detinjstvu o njemu se više ne razmišlja kao o prirodnoj činjenici.. odnosno zahtevom za jednakim priznanjem dece. zapravo. Slični zahtevi su se pojavili u drugoj polovini XX veka. što dokazuju i dečja prava. On se rodio kod Rusoa. a odnosnili su se na priznanje rasne. rasa i pol „drugačije u našoj blizini“ (Mark Ože). lakše je prihvaćena činjenica da se razlike mogu izjednačiti nego da ne postoje potpuno drugačiji kada je reč o kulturi. Dete je uvek nešto više od „pasivnog objekata nesavršene društvenosti“. ali se i dalje s njima postupa kao da su potpuno drugačija. tj. Gledano iz perspektive zapadnocentrične antropološke tradicije „različitost“ je eufemizam za „drugost“. Institucionalno nasilje nad detinjstvom dovelo je do krize savremenog obrazovanja. „Veza između detinjstva. Nažalost. kulturne i rodne jednakost. ali zato kulturna dinstanca između njih mora izgubiti značenje nejednakosti. 2002:15).zajedničko sa „sentimentalizacijom detinjstva“. Sociologija detinjstva se suprostavlja logici odrasle osobe koja decu doživljava pre svega kao «mlade» ljude koji su različiti. pedagoških. a upravo takva slika «divljaka» preneta je i na decu: dete je «divljak» u našem dvorištu ili našem domu. Deci je priznata jednakost.

strukturu.misijom čak i za učitelje. nepriznanje detinjstva kao i njegovo naopako priznanje obeležilo je skoro celokupnu istoriju detinjstva. Detinjstvo je „otkriveno“ kao društvena reakcija detetovog procesa postajanja u svetu odraslih. stavova ili mišljanja. uzor (Bild) prema kome se obrazovanje (Bildung) orijentiše. 100). a pre svega na majku. Pogrešno je na decu gledati – kako objašnjava Dž. XVII. Fridrih Niče je živeo u uverenju da ideal autentičnosti „mlade duše“ može postati imperativ novovekovnog pojma obrazovanja. budući da predstavlja oblik tlačenja tim što nekoga zatvara u lažan. * Istorijski gledano. pa i XVIII veka on kaže da u njoj možete naići na decu s kojom se postupa kao s „malim odraslima“. koja govori: 'Budi ono što jesi! Sve ono što sada činiš. Ako su do sada naučnici gledali na detinjstvo očima odraslih. Ni pre ni posle Ničea nije niko toliko insistirao na obrazovanju kao produktivnom nemiru traganja. Infantilna fiksacija ugrožava poziciju i delatnost učitelja. Najveća tajna modernog obrazovanja i jeste u tome da se sve ono što se deci daje ne daje u obliku u kome se odrasli njime služe. Ideal obrazovanja ne sme biti ni permisivna fiksacija učitelja na svet deteta. ali još uvek ne toliko da se nastavnici osećaju komotno da „uđu u iskustvo deteta i uvaže ga s većim poštovanjem“ (Mead. 2002:80). naročito u nižim razredima. 2001). Stavljanje nastavnika u poziciju deteta za pedagoge odavno nije nerešiv problem. U isticanju ovog ideala Niče se poziva na Pindarovu formulu: „Postani onaj koji jesi!“. Identitet označava nešto kao (samo)razumevanje osobe – naime. niko osim tebe samog“ (Niče. Diskurs o novovekovnom pojmu obrazovanja polazi od toga da „norma koja se priznaje kao sveta. Burdije ovaj oblik tlačenja naziva „simboličko nasilje“ (Burdije. ostvariti“ (Asman. to ko je ona – njene fundamentalno definišuće karakteristike kao ljudskih bića“ (Tejlor. a često i naopakim priznanjem od strane drugih. svojevrsnu supkulturu koja ima svoj vlastiti jezik. I identitet deteta je kao i naš identitet delimično oblikovan priznanjem ili njegovim odsustvom. Tradicionalni model deteta kao „odraslog s manjkavošću“ učitelja stavlja u poziciju „da sve što se uči. 1989. zato se on i trudi da vaspitnim i didaktičkim merama pomogne učeniku da se oslobodi takve fiksacije. ispoljena kroz uvažavanja iskustva deteta. „Nepriznavanje ili naopako priznavanje odista može da nanese štetu.). pa i tradiciju. iskrivljen i redukovan način bivstvovanja“ (Ibid.. 2003:302). stvarno izobličenje. Sve do XIX veka mnogi se učitelji nisu mogli staviti u poziciju deteta. upravo nije neka večita ideja. misliš i čemu stremiš – to sve nisi ti'. On upozorava „mladu dušu“ da ne treba da živi sa svojim vremenom i njegovim „ljudima s javnim mišljenjem“: „Nekom dalekom pokolenju naša epoha može izgledati najmračnija i najneizvesnija. zato što je najnečovečniji deo istorije“. ni fiksacija dece na svet odraslog. onda sada oni žele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dečjeg doživljavanja“ (Kon. na 20 . Ono što školu čini mogućom jeste otvoreni dijalog između učitelja i učenika: deca svoj identitet formiraju dijalogu. 1998: 143-158. Uzlazna linija veze između obrazovanja i detinjstva. ukoliko im ljudi ili zajednica oko njih uzvraćaju slikom koja je ograničavajuća. dispozicija. Niko ne može da sagradi most kojim ćeš upravo ti moći da pređeš preko reke života. Nepriznavanje ili naopako priznanje dece ostavlja iste posledice koje nepriznanje ili naopako priznanje ostavlja. Niče upućuje «mladu dušu» na to da «sledi glas svoje savesti. nego u obliku u kome ga deca mogu prihvatiti i razumeti. „Zahtev za priznanjem dobija na značaju posredstvom pretpostavljenih veza između priznanja i identiteta.. uverila je Džordža Mida da odrasli mogu da se postave u poziciju deteta. društvene akcije odraslih. Hipotetički gledano. Nivo profesionalnosti učitelja i danas treba meriti načinom pedagoškog pozicioniranja nastavnika u odnosu na detinjstvo. a ne na osnovu već definisanih socijalih uloga. 2003:33). iako je pedagogija ranije pokazala da to nije nemoguća misija. Podsećajući na literaturu iz XVI. Detinjstvo treba izučavati – predlaže Igor Sejmonovič Kon – ne samo kao produkt socijalizacije. već pre klica. ponižavajuća ili prezriva. Deca trpe stvarnu štetu. funkciju. već i kao „autonomnu sociokulturnu realnost. Mid – kao na „odrasle s manjkavošću“ koje treba „disciplinirati“ kako bi bila dovedena do uzornog držanja. određenje koje tek treba ispuniti. Stvari su se pomakle s mesta. 1987:8-9). fiksacija učenika na učitelje samu nastavnu delatnost čini izlišnom. deci daje u onom obliku u kojem se odrasli njime služe“. Pedagoško pozicioniranje učitelja stoji nasuprot infantilnoj fiksaciji male dece na roditelje.

Područje javnog života – a to je samo život odraslih – mnogo je složenije. a s druge strane. Danas sa nevericom čitamo Ispovesti Žan-Žaka Rusoa (Rousseau. a ne „prirodno“ stanje. 2001:). u većini starih civilizacija (Arijes. kafana. „da nisu na oku“. Smeštanjem javne sfere u kafane i klubove stvoreni su uslovi za nastajanje javnog mnjenja. 2004:244). „U svetu romanskih oblika. Od dece (i žena) se očekuje „da ime se ne čuje glas“. 1989:58-59). Javni sud. Zapuštanje dojenčadi i dece ima dugu tradiciju u zapadnoj Evropi. Društvena teorija je dugo bila slepa i gluva za probleme dečje deprivacije u situacijama kakve nameću uslovi „intimne tiranije“ i „prisnog ugnjetavanja“ (Ch. na koje vreme. iz kojih razloga i slično – a ne u kući. ostala nevidljiva. instituciju zaduženu za brigu o deci između sedam i jedanaest ili dvanaest godina. iako «osnivač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta. 1931). sredinom XVIII veka u Parizu i Londonu decu iz srednje i više klase često prebacuju direktno od dadilja u „college“. Kroz čitavu istoriju modernih društava. ne osećajući pri tome naročitu grižu savesti. na pojavu distinkcije javno/privatno reaguje se tako da se roditelj „stidi vlastite dece“ zato što ih je zatekao u kafani (Sennett. uostalom. svakidašnje i neproblematično. Koliko je dug put do njenog priznanja svedoči i izraz childhood koga u engleskom jeziku nema pre XII vek (MerriamWebster). 1989:122). Detinjstvo se prvobitno konstruiše kao doba bezazlenosti. „zahvalnost“ i „ljubav“ dece prema roditeljima ne mogu se objasniti biološkim faktorima. deca su postala nevidljiva. već odraslih ljudi. koji je. Nevidljivost detinjstva nije posledica stanja u kome su odrasli zakinuti za iskustvo detinjstva. Detinjstvo je umetnicima ostalo nevidljivo sve do XVIII veka. Zabrana pristupa javnim mestima posledica a ne uzrok njihove apstinencije u javnom životu. a to su ona koja inkliniraju premodernosti. ali ne i dete ili žena. posebno onih koja se nazivaju „zatvorena društva“.primer. Filip Arijes insistira na činjenici da je slikarima lik deteta bio nepoznat sve do XII veka: „u tom svetu nema mesta za detinjstvo“. samo ʼsmanjenihʼ. zapravo jedini društveni prostor dece. „zahvalnost“. Sennett) u porodici. Istorijski gledano. „Zavisnost“. Zabrana pristupa deci i ženi na javnom mestu jedna je od najstarijih kulturnih institucija. Postoje mnoga javna mesta (trg. izražena empatija i nesebičnost. Na svoje „Budi onaj koji jesi!“ deca su morala čekati do druge polovine XX veka. prisno ugnjetavanje i tiranija intimnosti – pripada ženi i deci. Ideja o detinjstvu „priznata“ je tek krajem XVIII veka. Zaštita dece velikim delom podrazumeva regulisanje njihovog učešća u javnom prostoru – gde idu. shvaćen kao određena praksa ili iskustvo. neobičnije. „vekovi detinjstva“ su vekovi u kojima su deca ponižavana. Decu (zajedno sa ženama) kao nemarkiranu društvenu grupu – grupa koja ne usmerava pažnju na sebe – odlikuje receptivnost (sposobnost primanja ili osetljivosti na nešto). na žene. shvaćena u prostornom i vremenskom smislu kao privatna sfera. ljudi su bili peokupirani pre svega javnom sferom. a posebno od depriviranog detinjstva u njegovom središtu. svojih petero dece dao u sirotište i dadiljama. problematičnije od sfere privatnosti. ranjivosti i zavisnosti. 1712-1778). nepoverljive i nesigurne. deca najčešće vezuju za fizički prostor izvan kuće. „Privatnost je spoljna strana odnosa i odluka. a to uvek znači moralni sud. s kim. tj. Jean-Jacques. Smeštena u takvo okruženje i takve situacijske dimenzije. dok je privatnost. kažnjavna. Nakon što je moderna porodica poprimila značenje privatnosti povučena je jasna granica između javnog i privatnog. „Zavisnost“. Upravo zato što dele isti ograničeni i deprivirani društveni prostor žene su etiketirane kao nepouzdane. sve do kraja XIII veka nema dece obeležene posebnim izrazom. jedini je društveni prostor u kome se deca osećaju sigurno (Harden. francuskog filozofa i književnika. klubovi) na kojima poželjna. Detinjstvo je ostalo nevidljivo zato što je naizgled previše obično. o deci se donosi samo u slučaju kršenja ili nepoštovanja javnih principa. Od kvaliteta odnosa privatnog i javnog (porodice i društva) zavisiće i kvalitet subalternog položaja dece. S jedne strane. pri čemu se „briga“ uobičajno tumačila kao neprestano fizičko kažnjavanje. Javni istup je prikladan ako u njemu nastupa odrasla muška osoba. društvenim prostorom odraslih. „ljubav“ su društvene konstrukcije. Rizik. jednostavno. Područje privatnosti unutar građanske porodice – život ograničen na svakodnevnicu. tučena. posebne odaje u kućama. ne mogu se izvesti iz nezavisnih prirodnih činjenica kao što su nezrelost ili uzrast. ali ne i zato što njihov ukupni život u osnovi ne zavisi od njihove indivudualne biografije iz doba detinjstva. Kuća. silovana i seksualno zlostavljana (De Mause. To slepilo umetnosti za dečju morfologiju uočljivo je. okrenuta unutra i učinjena privatnom“ (Bek. nesvakidašnje. Od načina na koji se oni konstruišu zavisiće i način na koji se konstruiše 21 .

lišenosti ili zakinutosti. obrazovanja i vaspitanja (posebno polna socijalizacija) u celosti su podređeni javnim zahtevima. ponekad u sukobu. mora se promeniti i način na koji se oblikuje detinjstvo. (2) njihove «međusobne veze» (veza između škole i kuće). Od izuzetne važnosti za sociologiju detinjstva je Bronfenbrenerova formulacija «da je za ponašanje i razvoj bitna sredina onako kako je opažena pre nego ona koja možda postoji u 'objektivnoj' stvarnosti» (Bronfenbrener. On ih deli na: (1) «neposredno okruženje» na krajnjem unutašnjem nivou (dom. Način povijanja. Simbolička moć ne isključuje značaj uticaja drugih instrumenata moći. hranjenja. „Svoj identitet deca definišu uvek u dijalogu. putem interakcije sa onima koji su im od značaja. interesima i potrebama. blago. mimiku. „ostrvima“ unutar javnog života. Dramatično smanjenje bogatstva (ekonomske moći) dramatično smanjuje i simboličku moć. okruženja određene vrste – kao što su domovi. socijalizacije i drugih spoljašnjih uticaja. a ne. (3) događaje koji se dešavaju u okruženjima u kojima se osoba koja se razvija čak i ne nalazi (na primer: uslovi zaposlenja roditelja) i (4) fenomen koji se tiče sva tri gore pomenuta nivoa ekološkog okruženja: u okviru svake kulture ili supkulture. Da bi se on promenio. Detinjstvo je deprivirana oblast društvenog života: deca su u stanju permanentne prikraćenosti. dojenja. zahvalnosti. a on se ne može promeniti ukoliko se ne promene predstave o detinjstvu. sa onim što naši značajni drugi žele da vide u nama. odevanja. one se upoznaju sa njima putem interakcije sa drugima koji su im važni. Simboličkom nasilju je svojstveno da se vrši putem „zahvalnosti“ i „ljubavi“ prema roditelju per se. često skučenom društvenom prostoru. Za detinjstvo je važnije kako je ono doživljeno nego kakvo ono «objektivno» izgleda. Odrasli koji su „značajni drugi“ (significant other) – roditelji. prijatelji. H. sveštenici i važniji uglednici) da vladaju nad decom. Logiku vladavine u ime simboličkog principa deca odobravaju roditeljima uz znak „zahvalnosti“ i „ljubavi“. ulice ili kancelarije – teže da liče jedno na drugo. 2003:39). na primer. osobe u razvoju ne stiču same. Svi koji danas proučavaju svet deteta shvataju činjenicu da se ne radi prosto o objektu vaspitanja. Svoje «jezike» za samodefinisanje. i oni nestanu iz našeg života. Ovom izuzetno uobičajenom društvenom odnosu je stalo da opstane uz primenu simboličkog. tako da se i onima koji vladaju i onima koji su potčinjeni ona čini kao da je „prirodna“. 2001:5-6). „Tradicionalna etnografija i istorija su proučavale 22 .život dece. negovanja. ljubav i tome slično. Juri Bronfenbrener (Urie Bronfenbrenner) ovu interakciju naziva «ekologija ljudskog razvoja». svoje roditelje. a svojstveno mu je da se vrši samo simboličkim putevima komunikacije i znanja. rodbina. 2003). Tek kao agenti oni su sposobni da razumeju sami sebe i da definišu sopstveni identitet. Ekonomski kapital je osnovni instrument svake moći pa samim tim i simboličkog principa vladavine nad decom. kao što su: bogatstvo. ljubavi. nevidljivo. razgovor s njima se nastavlja kao interiorizovan dok god živimo“ (Tejlor. na primer. dok se veoma razlikuju u različitim kulturama. neznanja. obrnuto. prema biološkom roditelju. uključujući pored govora i «jezik» pokreta. neosetno. već o samosvesnom aktivnom subjektu životne aktivnosti. Bronfenbrener svim nivoima ekološkog okruženja pridaje isti značaj. a ne fizičkog nasilja. «Ekološko okruženje smatramo setom ugnježdenih struktura od kojih se svaka nalazi u narednoj – poput seta ruskih babuški». ili na kraju. („Priroda“ je stav koji se ne dovodi u pitanje). društveni ugled ili kulturni kapital. 1997:14-15). Ovo ističemo zato što osobe u razvoju. učionica). značajni ljudi iz društvenog okruženja – zbog simboličkog kapitala (simboličke moći) kojim privilegovano raspolažu nevoljno pristaju na promene društvenog odnosa vladavine nad decom. Društveno blagostanje dece u krajnjoj instanci zavisi od ekonomskog kapitala. izolovana u porodično-građanskoj privatnosti. za razliku od fizičkog nasilja. postaju ljudski delatnici (agenti) u pravom smislu. Porodica je jedini društveni prostor u kojem značajni drugi mogu praktično delovati. Deca sa drugima komuniciraju na različite načine. Simboličko nasilje je. Čak i kada vremenom izgubimo neke od ovih drugih. Treba istaći da simbolički princip vladavine „znaju i priznaju i onaj koji vlada i onaj kojim se vlada“ (Burdije. a to su one osobe u njihovom životu koje Dž. politička moć. ili tačnije. Ono daje legitimitet roditeljima i drugim značajnim osobama iz dečjeg okruženja (učitelji. Mid naziva „značajni drugi“ (Mead. Kreću se u ograničenom. Javna sfera kontroliše svaki oblik interakcije između osoba koja se razvijaju i onih koji tome aktivno doprinose. začaranom krugu intimne tiranije. ali i praktični postupci kojima se ono stvara i održava.

. 1990:100). ponovo briše pojam deteta kao deteta“ (Vederli. socijalizacije itd.. kako ih vaspitavaju. Vremenom je postala referentna tačka brojnih istraživanja u mnogim studijama o detinjstvu. „U srednjem veku i početkom modernog vremena. pregovaračkih strategija. onda sada oni žele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dečjeg doživljavanja“ (Kon. Ako su do sada naučnici gledali na detinjstvo očima odraslih. Michel).. potrebno je izučiti svet detinjstva ne samo kao produkt socijalizacije i učenja od strane odraslih već i kao autonomnu sociokulturnu realnost. ni na koji način nije bilo predstavljeno. indikator njegovog ponovnog nestanka: „Istorija detinjstva se javlja tek kada je određeni događaj završen. a pre nje i kultura neolita.. 1989:176). i skoro isključivo. a drugi – kao objekt (u najboljem slučaju agent). a prvi put prevedena na engleski 1962. a više zbog učešća dece u zajedničkom delu. uvode u kulturu i sl.. Objavljena je 1960. U feudalnoj i ranoj modernoj građanskoj porodici. Arijes je detinjstvo uveo u društvenu teoriju kao njeno novo područje. Helenistička paideia (obrazovanje). nisu se razvijala suštinska. Lojd Demoz (Lloyd de Mause). preti li nam pošast. podrazumevale su različitost sveta dece i odraslih. 1994:5).. I. Da bi se došlo do novog kruga problema. isključili ih iz zajedničkog života i stvorili pretpostavke da mogu pripadati sebi. Kon ovako vrednuje Arijesov teorijski doprinos: 23 . funkcije. 2. ISTORIJSKE DIMENZIJE DETINJSTVA Filip Arijes (Ariés. demokratskih. rukovodilac. odbacivali ili zlostavljali: oni su bili naklonjeni deci ali nisu imali svest o posebnosti dece. Arijesova teza je da detinjstvo u srednjem veku nije postojalo. učitelj. uče disciplini. kada je razdoblje iscrpljeno. strukturu. 1994). Razlika se u srednjem veku izgubila: “Deca su pripadala društvu odraslih. Deca su prikazivana kao „odrasli u minijaturi“. kao objekat i produkt delatnosti odraslih: kakvu predstavu odrasli imaju o deci. Ivan Ilič (Illich. i u njemu se nisu izdvajala“ (Arijes.. Na rezultate njegove istorije detinjstva poziva se veliki broj autora. U knjizi Nestanak detinjstva (The Disappearance of Childhood) Nil Postman iznosi tezu da je istoriografija detinjsva jedan od simptoma „smrti“ detinjstva. kada više nije verovatno da sledi neka nova i još snažnija faza. Feudalna porodica je pre bila moralna i društvena stvarnost nego plod osećanja“ (Arijes. kao azilanti ili kao u rezervatu. u stvaranju porodice i reprodukcije zajednice. Philippe) je autor knjige Lʼenfant et la vie familiale sous LʼAncien Régime (Dete i porodični život u Starom režimu) koja se bavi istorijom detinjstva. a još dugo u narodnim slojevima.decu i detinjstvo pre svega. deca su poistovećivana sa odraslim“ (Arijes 1989:306). produkt i rezultat te delatnosti. Doživljaj detinjstva je postao osnova novog duha porodice. Spomenućemo samo najpoznatije: Mišel Fuko (Foucoult. S. Neil Postman (Nail Postman). jer deca žive u svetu odraslih ali po svojim vlastitim zakonima. Kon. Ivan) i Ričard Senet (Sennett. Moralni uticaj građanske porodice i briga škole za obrazovanje i vaspitanje stvorili su pretpostavke za nastanak detinjstva. ali je ironično da se „ukidanjem generacijske razlike između roditelja i dece po nalogu modernih. Zadatak učitelja profesionalca je da iznutra oseti svet deteta. oni su se njima bavili manje radi njih samih. Sami pojmovi vaspitanja. Richard) Igor S. g. gde se prvi shvata kao subjekt. (Centurius of Childhood). Moderno društvo je ponovo vratilo pojam deteta ili ideju detinjstva. Nepostojanje ideje detinjstva u srednjem veku ne znači da su ljudi tada decu zapostaviljali.. svojevrsnu subkulturu koja ima svoj vlastiti jezik. nisu primećivali po čemu se dete razlikuje od odraslog. 2005:192. To ne znači da roditelji nisu voleli svoju decu.. Postman. pa i tradicije. Istoričari obično stižu tek na sahranu“ (Postman. 1989:258-259). prećutno polaze od neravnopravnosti i asimetričnosti odnosa „odrasli/dete“. duboka osećanja između roditelja i dece. Lorens Stone (Lawrence Stone). pita Rob Vederli. Građanska porodica i škola su ozdvojile decu od društva. Detinjstvo je „otkriveno“ u XVIII veku. Ako ga izbrišemo.

1989:59-60). U srednjem veku deca su etiketirana kao „odrasli u minijaturi“. jer detinjstvo za njih nije imalo nikakvog značaja. posebno ljudi u tradicionalnim zajednicama. „ljudi u malom“. razlikovalo od odraslog čoveka. posebno vizuelne umetnosti. Na drugoj minijaturi je nešto slično: lik Isusa bebe predstavljen je sa trbušnim i grudnim mišićima odraslog čoveka atlete. Umetnost je tek nedavno otkrila puni sjaj sveta detinjstva. XI veku nisu zadržavali na licu deteta. Arijes je pionir među istoričarima mentalité pristupa društvenom životu u prošlosti. Arijes je poseban po tome što je otkrio smisao i značenje detinjstva. 1989:17). Tezu o nepostojanju ideje detinjstva u srednjem veku Arijes nudi kao potvrdu ispravnosti mentalité istorije. Dete Isus je prikazivan poput mišićavog odraslog muškarca. a ostale karakteristike su bile slične“ (Arijes. Tako se na jednoj francuskoj minijaturi vidi kako se oko Isusa okupilo osmoro zbilja odraslih ljudi koji treba da predstavljaju decu koja prilaze Isusu. isto se zovu ali im se priroda iznutra promenila (Gidens. ubrzo po rođenju. Arijes polazi od pretpostavke da je detinjstvo dugovečan i inertan fenomen. igraju trule kobile. koje sveti Nikola diže iz mrtvih. zlostavljanja dece i sličnim detaljima svakodnevnog života. pa čak ni realnosti“. igračka koja je u početku bila namenjena samo za odrasle. Književnost – takoreći ni jednim stihom. ali i na osnovu dubljeg duhovnog ustrojstva zajednice. 1989. Teze Filipa Arijesa entuzijastički prihvataju mnogi istraživači i dandanas. U svesti ljudi nižih društvenih slojeva. sve do kasnog XVII veka nije vršeno razgraničavanje igara na one koje zabavljaju decu i na one kojim se igraju odrasli: odrasli su igrali igre koje mi danas svrstavamo u dečje. znači. u istoriji igara i igrački. bez drugih razlika u izrazu ili crtama (Arijes. 2005:44 i 83). imalo je važne teorijske posledice“ (Kon. i njena starost se može meriti decenijama. Bili su to „odrasli u minijaturi“. „smanjeni odrasli“. Dokaze za svoje „otkriće detinjstva“ nalazio je u istoriji umetnosti. nisu ih doživljavali kao „posebnu klasu bića“. društveni život za koji se mislilo da nije vredan pomena. Na ilustracijama u zbirci psalama svetog Luja iz Lejdsa. 102). Realistički lik deteta nastao je tek u XVII veku. Slično je i sa muzikom. koje živi u svetu odraslih po svojim vlastitim zakonima kao u rezervatu. a studenti rado čitaju Vekove detinjstva kao obaveznu literaturu. razlika u shvatanjima ili sklonostima. a kasnije prešla u 24 . sve do početka XX veka jedva da ljudi iz svih društvenih slojeva imaju ideju o tome šta je detinjstvo. Veliki broj igrački je namenjen svima jednako. s kraja XII i početka XIII veka. Srednjovekovni slikari nisu raspolagali likom deteta. Ideja detinjstva naprosto nije postojala. u njegovu fizičku konstituciju. dramskim dijalogom. Filip Arijes sebi nije postavio zadatak da ospori prethodno iznešene teze o detinjstvu. Ismail.. a ne vekovima. „Dete se. Oskudnost dečjih likova u umetnosti posledica je toga što se svet deteta poistovećivao sa svetom odraslih. Fenomene ove vrste Entoni Gidens svrstava u „okoštale institucije“. Isus beba u krilu Bogorodice pre liči na čoveka koji bi Mariji mogao biti stric. I detinjstvo je takva institucija. već se odnosi na prirodu doživljaja detinjstva. 58-77). Nema dece“ (Arijes. O prošlosti se sudi polazeći od drugačijeg načina mišljenja. što svedoči o posebnom i novom doživljaju detinjstva (Arijes. a kamoli kompletnim delom – o svetu deteta ništa ne kazuje sve do devetnaestog veka. Navodeći primer guranja obruča. Filip Arijes navodi primere iz srednjovekovnog slikarstva iz kojih se vidi da slikari sve do XII veka naprosto nisu umeli likovno predstaviti lik deteta. Prvo dete koje je imalo lik deteta bio je „mali Isus“. Na drugoj francuskoj minijaturi s kraja XI veka troje dece. Arijes je pažnju usmerio na detinjstvo. Slepilo slikara za dečju morfologiju ne zadire toliko u postojanje deteta. „Ljudi se u X.. 1989. 1989:105-106). seljaci i plemići. U tome je njegov genije. „Na jednoj tapiseriji s početka XVI veka.«Otkrivanje 'tajanstvenog plemena' dece. Svi likovi su bez ijedne dečje crte. predstavljali i doživljavali kao bića koja u osnovi nisu različita od dece. tako da se deca na njihovim slikama nisu razlikovala od odraslih. To su institucije koje vremenom postaju neadekvatne onome što treba da predstavljaju. odevanja. 58-59). Književnost za decu je nedavni izum književnika. a takvo stanje se zadržalo sve do kraja XVIII veka. ali samo stasom i snagom. Ljudi tog doba nisu imali ideju da su deca različita. Sve do XVII veka odrasli su sebe smatrali. a ne sin. ima trbušne i grudne mišiće odraslog čoveka (Arijes. takođe su predstavljeni kao odrasli ljudi u minijaturni. S druge strane. Dokaza o slepilu srednjovekovnih slikara za dečju morfologiju ima na pretek. 1989. Na freskama i minijaturama pre tog perioda vidi se kako su umetnici telo deteta izobličavali u telo odraslog čoveka.

odvoje kroz ʼuniformuʼ“. 1989:78). 1989: 151. Ova slika deteta posebno je negovana u vreme komunističkog etno-nacionalizma: radilo se o instrumentalizaciji lika deteta u ideološke svrhe. a ne samo slikarstvo. pazili su da se njihov portret uklopi u zbirku portreta odraslih (Arijes. polno su zlostavljali malu decu. a kada bi ih pak samostalno i prikazivali. sve češće decu ubijaju. a ne ekonomskim faktorima“ (de Mause. od Lorensa Stonea i Lojda Demoza. pojavila se s namerom da „da se deca obeleže. Elijas je zaslužan za uvođenje izraza „dobna uravnilovka“ kojim se iskazuje jednoobraznost a ne različitost odraslih i dece (Elijas. obučena kao odrasli. 1974:3). brinući da jedino kroz odeću mogu biti sačuvana obeležja društvene hijerarhije. tako da su deca stvarno živela sa odraslima. Lenjinova majka je kao dete u krevet odlazila umotana u hladne mokre peškire. U svojoj neizdiferenciranoj društvenosti. Arijes primećuje: „Izgleda. Promena u odevanju dece odnosila se najpre na dečake: „Doživljaj detinjstva najpre se razvijao u korist dečaka. bacaju. A kada se. srednji vek je odevao sve starosne kategorije na isti način. Što dublje ideš u istoriju sve je niži nivo brige o deci. dogmatičnom. Većina odojčadi je svakodnevno zaranjana u ledenu vodu kako bi ʼočvrslaʼ. na primer. Arijes ukazuje i na razlike u rodnom odevanju dece. bolesnom. a deca su šibana kako bi bolje 25 . 2001). Uostalom. da igračka. Demozova „psihogena“ interpretacija istorije detinjstva predstavlja zanimljivo poglavlje u interpretaciji detinjstva u prošlosti. „Spavanje u istom krevetu bilo je tada veoma rasprostranjena praksa. 1989. na primer. „Tako je stvoren tip malog mornara. koji se održao od kraja XVIII veka do današnjih dana“. sluge. Iznenađuje s kolikom prirodnošću su odrasli i deca u srednjem veku delili krevete. 1989:78-91). ali ipak izvorima jako dobro potkrepljenom modelu“ (Stone. Tek je krajem XVII i početkom XVIII veka povučena oštrija linija između detinjstva i zrelosti. Figurativno govoreći. U folklorističkim predstavama deca su predstavljena kao odrasli u minijaturi. Škole su običajile da vode đake da posmatraju vešanje. mora ʼpodsećatiʼ na svet odraslih“ (135). izazovnom. U to doba nije postojalo oštro razgraničenje između odraslih i dece: deca su se najčešće prikazivala zajedno sa odraslima. dok su devojčice ostale duže u svetu tradicionalnog života u kojem su ih poistovećivali sa odraslima: bićemo primorani da više no jednom primetimo da žene sa zakašnjenjem prihvataju izražene oblike moderne civilizacije. I Norbert Elijas iznosi pisana dokumenta u kojima se vidi da su detinjasta zadovoljstva zanimala odrasle kao i decu. 1931). Arijes naglasak stavlja na istorijske mene ideje detinjstva. Filipa Arijesa nisu zanimali životi dece. Senet. gde još stoji i ovo: „Pre savremenog doba većina dece je bila mučena: dadilje. u svim slojevima“ U XVII veku otpočinje prava kampanja za iskorenjivanje takve navike (Arijes. čak njih i više. da bi zadržala interesovanje dece. Ubijanje novorođenčadi je bilo veoma rasprostranjeno sve do devetnaestog veka. pa čak i roditelji. I druge umetnosti. nisu poznavale lik i svet deteta. nego ideja detinjstva unutar porodične zajednice i društva u celini. Demozova koncepcija detinjstva nije prihvaćena s oduševljenjem. 1989. odrasli preobučeni u ogromne (čudovišne) figure urlajući i praveći se da će ih progutati prestravljivali su odojčad. Odrasli su uživali da svoje dečake oblače u odela slična mornarskim ili vojničkim uniformama. krajem XVIII veka prvi put pojavila odeća dece. 1979:124). 2001). 162). Njegova istorija detinjstva ima pravolinijsko kretanje. „Istorija detinjstva — to je košmarni san iz koga smo tek nedavno počeli da se budimo. entuzijastičkom. zapitao kako se „postaviti prema tako smionom. Stone se. Demoz je ovo napisao u uvodnom članku zbornika The History of Childhood (1974). Lojd Demoz se u svojoj istoriji detinjstva fokusira na odnose dece i roditelja: „istorija detinjstva otkriva spor i jednoličan napredak kroz vreme“.„vlasništvo“ dece. tuku i siluju» (Lloyd deMause. Elijas. Balkanska etno-folkloristika i danas čuva takvu idiličnu sliku etno-deteta. kakvo je likovno predstavljeno u putanji od „umanjenih odraslih“ u srednjevekovnom slikarstvu. koja je prevashodno muška“ (Arijes. Istorija detinjstva – relativno dugotrajnog i inertnog fenomena („okoštala institucija“) – „evolucijski je proces uslovljen pre svega psihodinamikom odnosa roditelja i deteta. preko „malog Isusa“ i kupidonalnih anđelčića pa do realističnih likova dece u XVII veku. naime. terorišu. „Ništa na toj odeći nije pokazivalo da se dete razlikuje od odraslog“ (Arijes. * Za razliku. da su deca bila nezapažena nije karakteristično samo za svet vizuelnog prikazivanja: i odeća dokazuje do koje je mere dete bilo nezapaženo. zid između odraslih i dece bio je veoma nizak.

su ostavljana da umru. Rutinski infanticid je zamanjen grupnom fantazijom o prinošenju žrtve Hristu. aveti i magije. koje on deli na infanticidni. Infanticid zamenjen napuštanjem.zapamtila ono što su videla. kada roditelji prihvataju permisivnu ulogu i podržavaju ambicije dece kako bi postigla ciljeve u životu koje oni žele. uživljavanje u nove mogućnosti. suzbijanje dečje seksualnosti. Socijalizujući Korišćenje krivice. uzimanje dece ozbiljno. socijalizirajući i permisivni. kratko povijanje. Postojala su posebna sela za 'dadilje-ubice' kojima su roditelji plaćali da bi glâđu ili otrovom umorili njihove bebe“. “mentalna disciplina”. ponižavanje. Deca odgajana na ovaj način imaju daleko više empatije prema drugima nego što je to bio slučaj sa ranijim generacijama. Ambivalentni Krajem srednjeg veka napušta se praksa davanja dece u manastire. incesta. naročito u Engleskoj. prekaljivanje. Podizanje deteta postaje manje usmereno na suzbijanje detetove volje. Demozova koncepcija istorije detinjstva predstavlja model jednoličnog kretanja istorije prema sve savršenijim oblicima. kraj povijanja i dojenja. odbacujući. Rano stanje žrtvovanja dece. rano udovoljavanje majci-boginji kao introjekcija zadovoljenja “majke aždaje” (Jungov termin) Infanticidni Odbacujući Rani hrišćani smatraju da se deca rađaju sa dušom. a i očevi počinju participirati u razvoju deteta. poveravanje roditeljima podsvesnih želja. posebno devojčice. trgovina decom. Deca su često tretirana kao erotski objekti odraslih. pre nego da ih “socijaliziraju” kako bi ispunjavali želje roditelja. majke počinju stvarno uživati u nezi deteta. Počinje sredinom 20. Tokom 16. Dominirajući Priprema dece ranog uzrasta za korišćenje toaleta. kao i na šegrtovanje. ambivalentni. a više usmereno na kontrolisanje te volje. Kasni infanticidalni odgoj dece: Dok mlađa deca nisu previše često napuštana od strane majke. žrtvovanje muške dece slanjem u manastire a ženske u samostane. Početkom 19. roditelji se prestrojavaju. Klistiranje. Istoriju detinjstva Demoz vidi kao napredak u odnosu na glavne psihogene stilove. 26 . Manje psiholoških manipulacija. ali su obuzeti đavoljim zlim namerama. a silovanje devojčica je opšta pojava. veku se prvi put pojavljuju uputstva za odgoj i osnovna dečjija prava zaštite. porast pedijatrije. veka. Permisivni Pokret dečjih prava. Istorijske manifestacije Žrtvovanje i infanticid. Roditelji praktikuju ambivalentni odnos – i ljubav i mržnja – prema deci. Roditelji postaju sve bliži detetu. i od naporne brige za rast dece prelaze na kontrolu kako bi ih napravili poslušnim. veka. Namera je da roditelji svoje ciljeve usade u dete pre nego što dođe do njegovog osamostaljivanja. dojenje napolju. nego i misli. ritualnih žrtvovanja. pobude dece i način na koji će voditi svoj život. plakanje za umrlim detetom. prethodnica sažaljevanja. silovanja i torture. više bezuslovne ljubavi. ali uporedo s tim jako žele da potpuno kontrolišu ne samo ponašanje. volju. veka. dominirajući. raškolovanje (deschooling) i sloboda školovanja. U 12. koga je njegov otac poslao da bude ubijen zbog grehova drugih. Ovaj socijalizirajući model je izgradio moderan svet. Psihološka manipulacija i udaranje po zadnjici su se koristili da bi dete bilo poslušno. ljutnju. U manastirima i na drugim mestima nastavlja se sa navikom pederastije. mada najveći broj majki još emocionalno odbacuje svoju decu. batinjanje dece ranog uzrasta. podizanje obaveznog školovanja. prirodni porođaj. sakaćenja tela. davanje dece drugim roditeljima. Dugačko povijanje. Njegov psihogeni pristup prošlosti detinjstva shematski se može prikazati na sledeći način: Modeli Glavni psihogeni modeli po Lojd deMozu su: Karakteristike odgoja dece Rani infanticidalni odgoj dece: Visoka stopa infancidnosti. mnoga novo–rođenčad. Moda socijaliziranja je ostala kao veoma popularan metod roditeljstva u SAD i Zapadnoj Evropi sve do danas.

Počelo se od bogova. poput ždrebadi. ius vitae ac necis. i bukvalno je pripadalo roditeljima kao svojina. reči su svetog Avgustina (Augustinus. Sve do modernog društva dete je tretirano kao niže biće. 273). 274). čak. Zbog indiferentnog odnosa prema deci srednji vek je definisan kao «period demografske pustoši”. „Razmenjuju ga. “vratiti”. 1989. Aurelius. ubijaju i tako dete srednjeg veka nema vlastitog života sve do desete godine. kada počinje raditi na polju ili u domaćinstvu. što je značilo vratiti novorođenče natrag u svet duhova. prodaju. 1989. a dospelo do bajki i zlih maćeha. more glađu. Razloge nezapamćene depopulacije ne treba tražiti samo strukturalnim momentima kao što su materijalni činioci i kuga. vampira i veštica. i Sorana Efeskog. 1989. Indiferentnost prema detinjstvu važan je faktor depopulacije srednjovekovnog društva. napuštaju. Analiza 27 . Ciceron i Seneka. koji su smatrali da je potpuno pravičan i razuman zakon koji traži da se nijedno nakazno dete ne hrani. Tako je srednjovekovne depopulacije definisao Filip Arijes. Drugačije nisu mislili ni Aristotel. Prekid sa praksom čedomorstva ne označava i praksu u kojoj se deci priznaju pravo na autonomno postojanje i ponašanje. divova. umesto da bude primljeno u svet ljudi (Kon. Ni nakon Konstantinovog kodeksa koji osuđuje čedomorstvo sa ovom praksom se nije prestalo. Ubistvo novorođenčeta nije smatrano teškim zločinom. Kodeksima iz tog vremena prvi put su ograničavana prava pater familias-a da odlučuje o životu i smrti novorođenčeta. Nalazimo ih u raspravama Hipokrata. označavano rečju korosu — “ubiti”. Njih nemilosrdno tuku. siluju i plaše. Pre tog doba ono je tek opasnost. Igor S. corpus delicti. godine. Pravo da punovlasno odlučuje o životu i smrti deteta bilo je oduzeto očevima tek oko 390. pa preko titana i heroja. oca ginekologije koji piše o tome kakva treba da budu novorođenčad koja zaslužuju da budu negovana. Ekologija detinjstva.Istorija antičkog doba prepuna je svedočenja o probirljivosti antičkog čoveka u njegovoj brizi o deci. prodaju. Plašenje dece od strane odraslih spada u najčešće praktikovano ponašanje odraslih. jagnjadi ili teladi. a posebno ekologija odojčadi vrvi od primera kako se deca ubijaju. 62). Većina srednjovekovnih pisaca svoje detinjstvo pominju sa užasom. „Položaj dece u antičkom dobu i srednjem veku bio je strašan. Imperator Konstantin je infanticid proglasio za zločin 318. prihvata. muče. 273). Kon navodi da su u starom Japanu novorođenčad priznavali za punovredne ljude tek pošto prođu kroz specijalne obrede. hrišćanskog teologa i filozofa. godine. 1984. oca medicine. i nije.) (Kon. Dete je svrstavano u vernakularna dobra domaćinstva. 354-430). Vizantijski imperatori izdaju specijalne zakone kojima zabranjuju prodaju dece i njihovo kastriranje — mali evnusi su bili tri puta skuplji” (Kon. Mi ćemo nahraniti i njih i vas» (sura 17. a izaziva se pobačajem i infanticidom – način na koji se upravlja novim zlom: telo ubija telo“ (Attali. već rečima kaesu ili modosu — “poslati natrag”. dečja se smrtnost toleriše. «Ko se ne bi užasnuo pri pomisli da ponovo mora da prođe kroz svoje detinjstvo i ko ne bi tome pretpostavio smrt». Kasnije i Kuran zabranjuje ubijanja dece: «Ne ubijajte svoju decu iz straha da ćete osiromaširi. tzv. ali je trebalo čekati skoro pola veka da se ubistvo deteta izjednači sa ubistvom odraslog.

samatrali su ga nečim što je uobičajno toliko da nije zasluživalo pridavanje i najmanje pažnje. Možemo reći da se indiferentnost prema deci zadržala i do doba klasicizma. bliska je neosetljivosti društva prema deci. 1989. deca nemaju “ni umne delatnosti. Verovatno bi bilo interesantno istražiti studije slučaja (sace studys) «negacije doživljaja detinjstva». Među njima su mnogobrojne scene prinošenja dece na žrtvu. Saton-Smit. bajki i basni dali bi iste rezultate kao i horor filmovi holivudske produkcije. Po njemu. U najtežem 28 . 1533–1592). Nastavnik se. koji se smarta najvećim francuskim dramskim piscem svih vremena znao je reći: «Premala deca. “U toj neosetljivosti nema ničega što bi trebalo da nas iznenadi: to je bio jedini prirodan stav u uslovima tog vremena” (Arijes. ne računaju se» (Arijes. kao što je nedopustvo prema njima biti nežan i maziti ih. ali bez velikog bola”. 196-201). prebijanja. Najviše bi nas ipak iznenadila i zbunila studija slučaja «negacije doživljaja detinjstva» ŽanŽak Rusoa (Rousseau. 176). na mnogim mestima se od dece traži ljubav i poslušnost. tako i u školi. novorođenčad su izlagana vetru i kiši kako bi se utvrdila njihova otpornost.. Kon (1991) navodi da se u Bibliji na oko 2000 mesta pominju deca. Kon. 1997. 39. pri čemu je sve to bilo zasnovano na principu podređivanja volje. 1989. veka bili su čuveni po svojoj surovosti prema deci u celoj Evropi. petu — 574. koji su u 18. kako u porodici.). široko su primenjivani. Od 1000 novorođenčadi prvu godinu doživi 720. 1622-1673). i 17. U rimskom i kineskom društvu. veka te brojni moralisti 17. i sva su bila smeštena u bolnicu za nahodčad uz tako malo razmišljanja o njihovoj identifikaciji da nisam zabeležio čak ni datume njihovog rođenja (niti pol). dao u sirotište. a desetu godinu — 525 dece. Poslednjih nekoliko godina samooptuživanje što ga je u meni pobudilo to zapostavljanje unelo je nemir u moj um i uskoro ću umreti a na majčinu i svoju veliku žalost nisam u stanju tome da pronađem lek. On je smatrao da je nedopustivo posvećivati veliku pažnju deci. veku obučavanje i vaspitanje dece stalno je upoređivano sa dresiranjem konja. Mišel de Montenja (de Montaigne. 1712-1778). Rouseau’s Children. Jean-Baptiste. Znam da nije postojao čovek koji je više od mene voleo i posmatrao dečicu šaleći se i igrajući se s njima. Brajan Saton-Smit nas obaveštava da su u zastrašivanju dece učestvovala sva istorijska društva. francuskog filozofa i književnika. odnosno «dresiraju» decu (Fuko. ne bez žaljenja. Lebrena sačinjene na osnovu statistike 18. Šibanje je doprinelo pojavi mazohizma kod nekih dečaka. Ne slaže se s tim ni da se deca vole. U 17.. Deadalus. piše Filip Arijes.mitova. «Engelski pedagozi i roditelji iz 16. Njegov odnos prema deci treba shvatiti kao izrazitu negaciju doživljaja detinjstva. ne osećajući pri tome naročitu grižu savesti. koje je izrodio sa prijateljicom Terezom. veku Evropljani nazivali ’engleskim porokom’» (Kon. surovo šibanje. a posebno se grozio svakog zabavljanja s decom «kao da su majmunčići». svuda u svetu. lovačkih ptica i pasa. u Esejima piše: “Izgubio sam dvoje troje dece. Pripadnici crkve i sudstva 16. legendi. 177. U srednjem veku doživljaj detinjstva nije postojao. 279) Ove «negacije doživljaja detinjstva» predstavljaju specifično stanje duha kojim se izražavalo protivljenje prvom artikulisanom doživljaju detinjstva nastalom sa nastankom moderne porodice. On je neka vrsta pripreme za drugi artikulisani doživljaj detinjstva koji dolazi izvan porodice.. da se njima ljudi bave. Michel. Igor Sejmonovič Kon navodi proračune Francuza F. Mnogo lagodnije bi se osećao pred nekim azijatskim vlastodršcem no pred detetom kome treba tepati“ (navedeno prema: William Kessen. uključujući i univerzitet. 1989. 1326. Ljudi su bili do te mere ravnodušni prema detinjstvu da svet deteta nisu ni primećivali. Sigurno bi za Elojzu i Emila bilo najčudnije da budu delo čoveka koji nije voleo vlastitu decu. 1998. 208). 1989. Telesne kazne. «disciplinuju i kažnjavaju». Jean-Jacques. 193. 107. Iako je bio «osnivač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta – pedagozi ga poznaju kao pisac Emila – on je svojih petero dece. veka nastoje da «kanališu». prosto. Igor S. Decu su fizički kažnjavali u svim civilizacijama i svim vremenima. 3 (1978).. Žan-Batist Molijer (Moliere. ali nigde nema nagoveštaja o saosećanju sa decom i razumevanju dečjeg doživljaja sveta (Kon. ali je ova praksa bila naročito čuvena u Engleskoj. veka. 1989. a ni telo im još nije dobilo nikakve karakteristike”. francuski filozof. Indiferentnost prema detinjstvu. koji je i sam proživeo nesretno detinjstvo. ali ne samo u njima. O tome je i sam u svojim Ispovewstima zapisao: „Iz naše veze je bilo rođeno petero dece. sin bogatog i uglednog plemića i gradonačelnik Bordoa. 273). nije mogao zamisliti bez pruta. kamenovanja. religioznih objava. koja još nisu uključena u život odraslih.

posvećenost. Period detinjstva odavno prelazi 16-tu godinu života. pa nije ni čudno što su standardi pali. Zbog krize školske kulture.). Sliku o sebi oni ne grade na osnovu bioloških činjenica starosti. taj period bi trebao. kada se ujedine u zaveri da preokrenu odnos između uzroka i posledice. sublimaciju i uzdržanost. tj. Od škole se traži da neodložno reši sve konflikte i sve probleme. na decu se gleda kao na svojinu roditelja. nastavnici moraju dobro poznavati i druge discipline (istoriju. koja se tradicionalno bavi problemima razvoja dece. Zaboravite potiskivanje. Međutim. samoj porodici. Takva slika je rezervisana za decu i žene. a ne zbog bizarnosti kulture mladih. kritički stav prema sistemu. doba u kome ljudsko biće u nastajanju još uvek ne može da govori (od lat. Od tada se. To više nije posao koji može obavljati standardna generacija učitelja. Školskim sistemima i produžavanje obaveznog obrazovanja na srednjoškolski nivo treba zahvaliti što je detinjstvo produženo čak iza 20-tih godina života. 1844. sedme godine'. Neki u tome nalaze dokaze infantilizacije kulture. podrazumeva se a ne objašnjava. želju da se svest raskrinka kao podmitljiv. godine u Parizu je iznosio oko 5800 dece (na 20-25 hiljada porođaja!). sociologiju. Prema podacima F. Od svih modernih ideoloških bojišta ostalo je samo obrazovanje. bolnice. ali on dodaje da ona u uobičajnoj upotrebi podrazumeva 'malo više od toga. a postmoderni nastavnici imaju negativan stav prema autoritetu. pošast i haos su neminovni. drugačiju pedagogiju). M. i počekom 19. u strogo etimološkom smislu. prosečan godišnji broj napuštene dece u periodu 177–1790. Tek kada je krajem 18. mi smo na vašoj strani. kaže Emile Littré (Dictionnaire de la langue française. Broj ostavljene dece posebno se uvećao u 18. a predstave o njoj su biologizirana društvena stvarnost. Još uvek se ne priznaje posebnost sveta i kulture deteta. mlada i herojska liberalna buržoaska porodica branila je svoje “prirodno”. U eseju Detinjstvo Emil Dirkem o dužini trajanja detinjstva iznosi sledeće: „Detinjstvo je. Pored psihologije. „Čini se da ovakvi nastavnici. to je posao za novu generaciju. saradnju i poštovanje autoriteta i spremnost da se uči. ne govori). Drugost je naturalizovana društvena konstrukcija. kulturnom i istorijskom identitetu. do trinaeste ili četrnaeste'. Tradicionalne predstave o detinjstvu najduže su se zadržale upravo u školi. rasistički.N. 2005:240). Zaključak Modernosti je svojstveno da produžava detinjstvo. Budite slobodni!ʼ“ (Vederli. zapravo kažu: ʼSlušajte! Kad je u pitanju rušenje autoriteta. A upravo je obrnuto: detinjstvo je socijalni i kulturni konstrukt čiji smisao tek treba otkriti. narasle su potrebe za posebnim naukama. odnos prema deci se radikalno promenio. svakako. U odnosu na odraslog. deca i žene svoj identitet ne stvaraju na osnovu ili na način na koji ga grade odrasli muškarci. Informatička revolucija i Internet u školsku kulturu unosi konfuziju: tradicionalni nastavnici zahtevaju valjan rad. veku. korumpiran. veka pobedeo «detocentrizam buržoaske porodice”. odnosno naučnim disciplinama o mladima. «svetsko» pravo — kako se tada govorilo — da se stara o svojoj deci. a ne kao prema ličnosti. tj. Predstave o odraslima su sasvim drugačije. Kada se ove dve stvarnosti – biologizacija društvenog i socijalizacija biološkog – postanu prirodno-„prirodna“. antropologiju i. Ali uobičajena praksa je bila više naklonjena produžavanju perioda na koji se odnosi ova reč. otprilike. boreći se protiv svih. kriminalan. in-fans. Detinjstvo se kao društvena kategorija ne 29 . od tada su deca potrebna roditeljima. seksistički i slično. U Dictionnaire de l'Academie stoji da je 'to doba do oko dvanaeste godine'“ (Durkheim. Uzrast je socijalizirana biološka stvarnost. One polaze od pretpostavke da je detinjstvo nešto što se podrazumeva a ne objašnjava: detinjstvo je biološki činjenica života ljudi i stoga nema socijalno i kulturno značenje. Lebrena. Deca su predstavljala jedan od glavnih oslonaca buržoaskog individualizma.položaju su bila dece koja su davana ili prosto ostavljana «na vaspitavanje” u utočište kakva su bila sirotišta. S druge strane. Odrasli o sebi imaju predstavu kao o svom socijalnom. naime. lokalne dadilje. da obuhvata vreme 'od rođenja do. 2005:25). Kao takva ona izgleda kao prirodna. deca su Drugo. treba primetiti da je odnos prema detetu i dalje ostao kao prema objektu.

može objasniti na osnovu bioloških činjenica (života, fizičkih promena), ali ni na osnovu ideoloških predstava o institucionaliziranom detinjstvu koje izgleda kao prirodno. Isti se logički kod može primeniti i na polni habitus: „Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biološkog i biologizacije društvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu odnos između uzroka i posledice i čine da naturalizovana društvena konstrukcija (ʼrodoviʼ kao polni habitus) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti i koja se nameće ponekad i samom istraživanju“ (Burdje, „001:8). Deca i žene su društvene kategorije koje se uzimaju (koriste) kao da su prirodne. Kada o ženi i deci govorimo, govorimo slobodno, na bizaran način, neobavezujuće, a to znači nadugo i naširoko i obavezno bez objašnjavanja. Ni jedan socijalni fenomen nije zatrpan bagažom jednostavnosti kao ove dve društvene grupe. Ali, kao što smo na početku rekli: „Ono što je jednostavno uvek je i isključivo ono što je pojedonstavljeno“ (Gaston Bašelar). * Recentna stručna enciklopedija (Encyclopedia of Historians and Historical Writing) Filipa Arijesa svrtava među pionire mentalité pristupa društvenom životu u prošlosti. Upravo kao istoričar mentaliteta on je društvenu teoriju obogatio dotad nezanimljivim područjem (Hameršak, 2004, 1066). On je upozorio da u mentalnoj strukturi ljudi srednjeg veka nije postojala ideja detinjstva, da su ljudi tog vremena dete videli samo kao «umanjenog odraslog», kao «odraslog u minijaturi“. U glavama savremenih ljudi doživljaj detinjstva je promenjen. A kada tvrdi da je detinjstvo bilo nedirnuto područje unutar društvene teorije, time se ne misli da do tada nije bilo nikakvih istraživanja detinjstva. Duže od dva veka dete je prisutno u diskursu velikog broja teoretičara društvenih nauka, posebno u dečjoj i pedagoškoj psihologiji, pedagogiji, ali i u sociologiji porodice. Zapravo, svaka od raspoloživih tehnologija znanja primenjenih u društvenim istraživanjima – kao što su psihološki eksperimenti, psihometrijsko testiranje, sociometrijsko mapiranje, etnografsko opisivanje i longitudinalni pregledi – dale su svoj doprinos strukturisanju različitih teorijskih predstava o detetu. Ali, upravo kada je savremeni

koncept deteta postao dominantan dogodilo se veliko «otkriće» detinjstva: detinjstvo, a ne samo «dete», konačno je postalo predmetom društvene teorije. Kao što smo videli, sociologija na dete počinje gledati kao na specifični društveni konstrukt, odnosno dete se sagledava unutar širokog kulturnog konteksta. Po tome se sociologija detinjstva pre svega i razlikuje od tradicionalne sociologije porodice, čiji tekstovi spominju decu, ali samo uzgredno («podizanje dece», «socijalizacija», «obrazovanje», «deca i bračne uloge», «kažnjavanje dece», «važnost dece za roditelje») (Milić, 2001, 153-170). Nastupajuća paradigma (emergent paradigm) ukazuje i na posledice tradicionalnog pristupa detinjstvu, a ne samo na njegovu budućnost. Tradicionanoj psihologiji je uspelo da zapadnjačku konceptualizaciju detinjstva nametne kao univerzalnu. Ona je istakla da su psihološka objašnjenja dečjeg razvoja, koja i danas dominiraju, «i podržavala i bila podržana pravilima podizanja/vaspitanja dece, čime su premošćavala jaz između teorije i prakse, roditelja i deteta, učitelja i učenika, političara i narodnih masa. Stoga je prevashodno razvojna psihologija obezbedila okvir za objašnjenje dečje prirode, i svakako opravdala koncept prirodnosti samog detinjstva» (Praut i Džejms, 2004, 53-54). Univerzalistička psihološka predstava polazi od nezrelosti kao biološke činjenice života, a zanemaruje činjenice kulture. Ali, ne treba zaboraviti da je nezrelost dece biološka činjenica, a da je način na koji se ta nezrelost shvata i dobija na značaju činjenica kulture (La Fontaine). Sociologija detinjstva se pre svega interesuje za činjenice kulture. Društvene nauke su dugo trpele posledice odsustva interesovanja za decu, ali se to ne može reći za pedagogiju. Ona se interesovala za decu ali na pogrešan način: deca su «nedorasla bića» koja treba «poučavati» a ne i «proučavati» (Jenks). Istorija i sociologija detinjstva su discipline koje su deci „dale glas“ tako što su ih počele „proučavati po njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao skladišta poučavanja odraslih» (Hardman). Arijesova knjiga Vekovi detinjstva ima veliku epistemološku važnost. „Ona nije važna samo zato što je otvorila, a za neke i obuhvatila, novo područje istraživanja, nego i stoga što je interes tog područja usmerila prema proučavanju detinjstva kao kulturne konstrukcije, kao istorijski promenjive i rastresite kategorije“ (Hamršak, 2004:1078). Detinjstvo se više ne 30

može tretirati na monolitan, idealizovan način, kao da se nije menjalo i kao da se, što je još važnije, neće menjati tokom istorije. Dobni Literatra:
Allport, G., Personality. A Psychological Interretation, Henry Holt&Co.,New York, 1957. Arijes, F. Vekovi detinjstva, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd 1989. Asman, A., Rad na nacionalnom pamćenju, Biblioteka XX vek, Beograd, 2002 Beck, U. and Besk-Gernsheim, E., Individualisation, Sage, London, 2000. Beck, U., Moć protiv moći u doba globalizacije – Nova svjetskopolitička ekonomija, Školska knjiga, Zagreb, 2004, Beck, U., Pronalaženje političkog – Prilog teoriji refleksivne modernizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001a. Bek, U., Rizično društvo – U susret novoj moderni, «Filip Višnjić», Beograd, 2001 Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since the 'Invention of Childhood': Some Issues in the Eightics". Journal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3 Berger, P. L., Invitation to Sociology, New York, 1963. B1um, A., Sumrak američkog uma, Prosveta, Beograd, 1990. Bourdieu, P. & Passeron, Reproduction in Education, Society and Culture, London, 1977. Bourdieu, P., “Structures, Habitus and Practics” u Giddens, E. et al. (ed.), The Polity Reader in Socijal Theory, Polity Pres, Cambridge, 1994. Bronfenbrener, J., Ekologija ljudskog razvoja – Prirodni i dizajnirani eksperimenti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997. Bronowski, J., Porijeklo znanja i imaginacije, Stvarnost, Zagreb, 1979. Burdije, P., Vladavina muškaraca, CID&Univerzitet Crne gore, Podgorica, 2001. Burdije, P., „Društveni prostor i simbolička moć“ u Spasić, Ivana (ed.), Interpretativna sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1998. Burdije, P., Nacrt za jednu teoriju prakse – Tri studije o kabilskoj etnologiji, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999. De Mause, L. (ed.), „The Evolugion of Childhood“ u The History of Childhood, Psychohistory Press, New York, 1979. Dirkem, E., “Solidarnost grupa zanimanja”, u Parsons, T. (ed.), Teorije o društvu I, Vuk Karadžić, Beograd, 1969. Dirkem, E., Vaspitanje i sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981. Durkheim, E., «Childhood». U Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology, Routledge, New York. 2005. Elijas, N., Proces civilizacije – Sociogenetička i psihogenetička istraživanja, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001. Foucault, M., Madness and Civilization, Blackwell, Oxford, 1967. Frønes, I., «Dimensions of Childhood», u Quortrup, J. et al. Eds., Chaildhood Matters: Social Theory, Practices and Politics, Aldershot: Avebury, 1994:145-165. (vidi i

identitet ili stadijum ljudskog razvoja u različitim vremenima i društvima tema je koja obećava.

u: Tomanović, S., Sociologija detinjstva – Sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004:96-110. Fuko, M., Nadzirati i kažnjavati – Rođenje zatvora, Prosveta, Beograd, 1997. Gatman, E. (ed.), Ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad Giddens, A., The Constitution od Society: Outline of the Theory of Structuration, University of California Press, Berkley, 1984. Gidens, E., Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd, 2005. Gidens, E., Posledice modernosti, “Filip Višnjić”, Beograd, 1998. Golubović, Z., Anrtropologija u personalističkom ključu, Gutenbergova galaksija, Beorad-Valjevo, 1997. Gouldner, W., A., The Coming Crisis of Western Sociology, Basic Books, New York, 1970. Gouldner, W., A., Za sociologiju, Globus, Zagreb, 1980. Hameršak, M., «Desetljeće Arijèsove povijesti djetinjstva», Časopis za suvremenu povijest, N0 3. Zagreb, 2004. Haralambos, M. i M. Holborn, Sociologija – Teme i perspekitve, Golden marketing, Zagreb, 2002. Harden, Dž. (2004): „Kod kuće je najbolje: Distinkcija javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti, u Tomanović, S., Sociologija detinjstva – Sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Horkhajmer, M., Esej o sociologiji znanja, Mediterran publishing, Novi Sad, 2009. James, A., Jenks, Ch. and Prout, A. (eds), «Theorizing Childhood» u: Theorizing Childhood, Polity Press, Oxford, 1998. Janjić Komar, M., Prava deteta u porodičnim odnosima, Centar za udžbenike i publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, 1987. Janjić, Komar, M. i Obreković, M., Prava deteta – prava čoveka, Udruženje pravnika Srbije za socijalno pravo, Beograd, 1996. Jeneks, Ch., Inequality: A Reassessnzent of the Effeet of Family and Schooling in America, Penguin Books, Harmondsworth, 1996. Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology, Routledge, New York, 2005 Kon, I.S., Dete i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991. Kun, T., Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974. La Fontaine, J.S. ed. (1979): Sex and Age as Prindiples od Social Differentiation, Academic Press, London Lasch, Ch., Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1986. Liotar, Ž-F., Postmoderno stanje, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1988. Lipovecki, Ž., Doba praznine – Ogledi o savremenom individualizmu, Književna zajednica, Novi Sad, 1987. Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: L de Mauseed. The Histori of Childhood. New York: Souvcnir Press Mead, H. M., Um, osoba i društvo, Naklada Jesenski i Turk,

31

Zagreb, 2003. Merton, R. K., O teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998. Milić, A. (ed.) Rađanje moderne porodice, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988. Milić, A., Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd, 2001. Nenadić, M., „Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja“, Sociologija, Vol. LII, No 3, Beograd Nenadić, M., “Obrazovanje, tiranija trenutka i promene besnom brzinom”, Pedagogija, No 1, Beograd. Nenadić, M., Novi duh obrazovanja, Prosveta, Beograd, 1997. Nenadić, M., Sociološki itinerer, Prosveta, Beograd, 1999. Nikadinov, N. D., (1996), “Obrazovanje u Rusiji posle prestrojke – potraga za novim vrednostima”, Norma, No 3, Sombor Olweus, D., Nasilje među decom u školi: Šta znamo i šta možemo učiniti, Školska knjiga, Zagreb, 1998. Postman, N. (1994): The Disappearance of Childhood, New York Praut, A. and Džejms, A., «Nova paradigma za sociologiju detinjstva – Poreklo, obećanje i problemi» u: Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva – sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

Prout, A. and James, A. (eds.), «A New Paradigm for the Sociology of Childhood - Promise and Problems», u: Constructing and Reconstructing Childhood: Contemporary Issues in the Sociology of Childhood, the Falmer Press, London, 1990. Prout, A. and James, A., “A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems” in Jenks, C. (ed.), Childhood: Critical Concepts in Socilogy, Routledge, New York, 2005. Saton-Smith, B., Igračke i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1989. Senet, R., Nestanak javnog čoveka, Naprijed, Zagreb, 1989. Senet, R., „Ulica i kancelarija: Dva izvora identiteta“, u Hatin, V. i Gidens, E., Na ivici – Živeti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd, 2003. Tejlor, Č. «Politika priznanja». U Gatman, E. (ed.), Multikulturalizam – Ispitivanje Politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003. Tomanović-Mihajlović, S., Detinjstvo u Rakovici. Svakodnevni život dece u radničkoj porodici, ISI FF, Beograd, 1997. Tomanović, S. (ed), Sociologija detinjstva, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004. Tomanović, S., “Detinjstvo u istoriji, između ideje i prakse”, Sociologija, vol. XXXVIII, No. 3. 1996.

32

(Rob Weatherill. Tokom XV i XVI veka odgajanje dece počelo je sporo. U srednjem veku vrlo mala deca iznajmljivana su drugim porodicama da u njima rade kao posluga. Pravila ponašanja za stolom. Nekada ih niko nije slikao.Poglavlje 3. imala su naročit značaj. Deca su započinjala svoj mladi život u tuđoj porodici da bi naučila lepe viteške manire ili neki zanat. Clio. Prenošenje iskustva s generacije na generaciju bilo je obezbeđeno svakodnevnim učešćem dece u životu odraslih. Sve asocijalne aktivnosti bile su zabranjene.u trgovini. 162-185. i deca su nekada imala status lica u čije ime govore drugi. što će se dokazati kao problematično. zanatima. ili male ljude. Poput žena. Pojam privatnosti nije ni postojao. London. jer moralo je da se živ u društvenoj sredini koja je poricala postojanje bilo kakvog privatnog prostora. 2005. čak i u krčmama na lošem glasu. Deca su spoznavala život u bliskom kontaktu sa svakakvim ljudima. Sve obrazovanje sticala su tokom šegrtovanja. Kolaps kulture. Ona su posluživala za stolom. bilo je i dece . radionicama. sistem šegrtovanja zamenjen je školovanjem koje je bilo sve zastupljenije. već na tuđe – sve znanje. Knjige s pravilima o uljudnosti i učtivosti bile su čuvari osnovnih društvenih vrednosti i zauzimale su najznačajnije mesto u obrazovanju. Cultural Collaps. jer je to bilo u interesu svih ostalih. iskustvo i ljudske vrednosti koje sam poseduje. Prema tome. Roditelji su brinuli o njima tek da bi pružili svoj doprinos ostvarivanju zajedničkog cilja šire zajednice sela. a sada ona zauzimaju mesto u samom središtu slike. Deca su upućivana u život koji je tekao u društvenim kontaktima i razgovorima rukovođenim najstrožim pravilima ponašanja. seoskog poseda. nameštala krevete. odnosno prikazivali su ih samo kao male odrasle osobe. barem kada je reč o obrazovanju srednjih i viših . Obrazovanje se sticalo iz knjiga koje su sadržavale pravila o lepom ponašanju i učtivosti i detaljna uputstva o tome kako se treba ponašati u svakom aspektu života. Beograd. 1960). Tako su izmicala vlastitim porodicama. Staranje o deci i razvoj apatije Rob Vederli. Obroci su predstavljali značajne društvene ceremonije tokom kojih je svako morao posebno da obrati pažnju na svoje ponašanje. Na početku navodimo pregled istorije staranja o deci u Evropi. što predstavlja suštu suprotnost današnjem manje-više perifernom priznavanju lepog ponašanja. Neophodno je detaljnije ispitati istoriju detinjstva da bi se shvatio radikalni kontrast između starog i modernog okruženjajjjkojem deca odrastaju (videti Aries. pravila društvo svojim gospodarima i uglavnom imala status šegrta. i moralnom. gazdinstva ili neke velike kuće. dok su u siromašnijim delovima sveta još marginalizovana. OD DREVNIH VREMENA DO MODERNOG DOBA Naredna tri poglavlja posvetićemo uglavnom strukturisanju detinjstva i predstavama o njemu tokom modernog doba. Danas deca predstavljaju središte pažnje na razvijenom Zapadu. vlasnik domaćinstva prenosio je na dete – ne svoje. ali postepeno da se menja: naime. Gde god je bilo odraslih ljudi. obučavanje deteta šegrtovanjem tokom srednjeg veka i njegovo uvođenje u društvene odnose bili su veoma značajni zato što tada nije postojalo redovno školovanje i zato što je isticano zajdnišrvo. i praktičnom. 1994) I. Izvesno vreme decu niko nije ni video. nije smeo da govori grube reci. morao je da bude doteran i uredan i da prikriva negativne emocije jer se u svakom času nalazio usred velike i veoma zahtevne društvene mreže. svako je morao korektno da pozdravlja druge ljude. str. praktične veštine. u kojima je svačija uloga bila precizno definisana. Upravo tokom takvog služenja. a njihove slike na kalendarima tek u XVI veku). ni čuo (u srednjovekovnoj umetnosti portreti dece pojavili su se tek u XII veku.

lopovluk ili laži. sticanje znanja u školama bilo je veoma kritikovano. Na primer. ostale prostorije u ovim kućama nisu imale specijalizovane funkcije. Više ljudi spavalo je u jednoj sobi. i da im pruže više teorijskog obrazovanja u zamenu za stare praktične oblike šegrtovanja. Ljudi su spavali u sobi u kojoj su obedovali.slojeva društva. roditeljima se savetuje u kojim slučajevima da kažnjavaju decu. U radničkoj klasi sistem šegrtovanja zadržaće se sve do novijeg doba. Iz aristokratskih porodica. pisara. Smatralo se da veliki broj učenika u svakom odeljenju predstavlja prepreku i za učenje. i za njihov moral. i priznata je brižnost za dobrobit i potrebe deteta. ne samo zbog druženja. te sklapali i uklanjali. Škole su i roditeljima donele olakšanje. Krevete su po potrebi razmeštali. šegrta i drugih.znamenitih ljudi i drugih uglednih građana oko kojih se razvijao čitav složen društveni svet. Kako više nisu želeli da šalju decu van kuće. da vode računa o tome s kim se njihova deca druže. jer su oni sve više želeli da budu u prisnijem kontaktu sa svojom decom. ili do početka XIX veka. Ukoliko su prestupi ozbiljni. Moraće da čekaju do XVIII. Škole su polako postajale uobičajen instrument društvene inicijacije. Jednom rečju. ili tvrdoglava neposlušnost. osim retkih koje su pohađale male škole ili ženske samostane. Ovu društvenu matricu treba uporediti sa današnjim vremenom i tako je podrobnije ispitati. Osim kuhinje. priznata je priroda moderne porodice koja je lagano nastajala i sve više se posvećivala detetu. U XVII veku knjige s pravilima ponašanja i dalje su zauzimale središnje mesto u društvenom prilagođavanju. Međutim. Posetioci su tu neprestano dolazili. već i zbog posla. koji je vođen u istim prostorijama u kojima se živelo svakodnevnim životom. ali sada je u njima bilo više uputstava o tome kako deca treba da se ponašaju u školi i kako roditelji treba da se ophode prema svojoj deci. svetogrđe. radnika. štićenika. Najveća promena koja je nastupila ogledala se u sve većoj usedsređenosti porodice na dete. ili kod suseda ili nekog rođaka. Pedagozi su nastojali da izoluju mlade ljude od onoga što su smatrali iskvarenim svetom odraslih. kao. bez obzira na vreme koje se na takvo učenje utroši. sveštenika. jer tek tada će i njima biti dozvoljeno da se školuju. Preovladavalo je mišljenje da život u heterogenoj društvenoj sredini može da pruži mnogo više znanja nego teorijsko učenje iz knjiga. Roditeljima je zatim savetovano da se prilagođavaju poteškoćama svoje dece u učenju. U tadašnjoj potpunoj društvenoj . Čak i krajem XVII veka niko nikog ne ostavljao na miru. Devojčice tada nisu išle u školu. To je bio nastavak tradicije šegrtovanja. početkom XVII veka ovaj običaj počeo je da ustupa mesto akademskom školovanju koje je u većoj meri bilo teorijsko i uskostručno. Međutim. mladi plemići putovali su u Italiju i Nemačku i odlazili na inostrane dvorove ili u kuće u raznim zemljama da bi učili jezike. Usled zahteva proisteklih iz čovekovih raznih veza s drugim ljudima on više ne može da bude sam. U bogatim kućama živele su porodica i čitava populacija poslužitelja.velike kuće . One su uglavnom bile odgajane kod kuće. da imaju puno razumevanja i da pruže dobar primer. Ova tradicionalna društvenost i razvoj moderne porodice kao izolovane jedinice neko vreme trajali su uporedo. Najpre su porodice iz redova srednje klase pokazale ovakvo razumevanje za potrebe dece i njihovo obrazovanje. Postepeno širenje školovanja u početku je bilo dostupno samo dečacima srednje klase. kazna treba da bude šibanje. da bi čitavo detinjstvo provela služeći u nekoj porodici daleko od rodnog doma. Deca su se sada izdvajala iz svog prirodnog društvenog okruženja i pretila im je opasnost da upadnu u loše društvo ili da uče detinjarije. živeli i primali goste. Sklonost rane moderne porodice da se povlači u sebe bila je u raskoraku sa izuzetno gustom društvenom mrežom i mnogobrojnim obavezama prema društvu. Povlačenje u osamu bilo je doslovno nemoguće. na primer. te da im ne pričaju izmišljotine koje truju dušu. kao i da na kraju svakog dana treba da razgovaraju s njima o tome šta se događalo u školi i da razmotre prirodu svakog počinjenog prestupa. kada da počnu da ih uče slova. lepe manire i plemenite sportove. Ta kombinacija naročito je bila karakteristična za kuće . neka drska uvreda upućena spremačici u školi ili domaru. Vladalo je mišljenje da se škole nalaze u rukama sitničara i moralista i da je disciplina u njima prestroga. roditelji su nastojali da ostvare prisniji kontakt s njima i počeli su više da se staraju o njihovoj opštoj dobrobiti. a sve sobe na jednom spratu bile su prolazne. Bilo je i saveta o izboru škole i zanata.

pa je čak i za obroke trošeno manje vremena. Ove kuće bile su zapravo kolibice u kojima veoma siromašni nisu mogli da prežive kao porodica. mnogi faktori. postaje sve više privatna. sekli meso i točili vino. Ukoliko bi izgubili dete. U sve većoj meri izolacionistička. S pojavom moderne porodice. Svaka soba imala je izlaz u hodnik i više se nije prolazilo kroz jednu sobu da bi se ušlo u drugu. a naročito brižnost za zdravlje dece. Sve više se ističu zdravlje i higijena. Na selu. predstavljali su prepreke za potpuno prihvatanje načina življenja u modernoj porodici sve do novijeg doba. Detinjstvo se smatra prelaznim periodom od rođenja do zrelog doba. Posetioci više nisu bili dobrodošli u bilo koje doba dana ili noći kao ranije. okreće se sebi i optužuju je da uništava staru heterogenu druželjubivost srednjovekovnog društva. Osim velikih kuća bogatih i znamenitih ljudi. Pre svega. kao što je stupanje u brak u poznijim godinama. Porodica se sve više odvajala od šire zajednice i postala joj je oprečna. zdravlju i budućnosti. POPULARRIZOVANJE TEORIJE O ODGAJANJU DECE Državino dete Tek u XX veku postajemo svedoci velikog popularizovanja psiholoških teorija o odgajanju dece i žarke želje da se detetu pruži ono što je najbolje. Naravno. U pokušaju da se rezimiraju promene u okviru povezanih pojmova porodice. deteta i odgajanja decefu periodu od srednjeg veka do početka modernog doba. Više nije bilo kreveta po celoj kući. iz potpune tmine tokom srednjeg veka deca izlaze kao ličnosti po sopstvenom pravu. deca su postala dragocenija nego ranije i nezamenljiva. ona postaje i sve više materijalistička. Vodi se računa i o njihovoj opštoj dobrobiti. ove promene koje su vodile ka modernoj porodici najpre su se desile isključivo u najvišim slojevima društva većina ljudi i dalje je živela onako kako su živele srednjovekovne porodice. često na najstrože i najmoralnije načine i uz veoma mnogo kazni. Početkom XVIII veka porodica je počela da se distancira od društva. poteškoće u vezi sa zaposlenjem. pojavili su se moderni tipovi kuće sa prostorijama koje su imale i posebnu namenu. Ove kuće bile su prava mesta društvenog okupljanja s gustom mrežom uzajamno zavisnih međuljudskih odnosa koji tada još nisu bili kategorisani. Njihova deca. Zdravlje i obrazovanje bili su osnovne preokupacije modernih roditelja srednje i više klase (Davidov i Hol. Učili su ista pravila ponašanja i sticali istu versku obuku. odvojeno domaćinstvo i slobodu da sledi individualističke ciljeve. još kao sasvim mala. postojale su i male. treba izdvojiti izvesne ključne teme. sinovi vlasnika kuće igrali su se s poslužiteljima i radili zajedno s njima. Čoveku je bilo lepo kad je kod kuće. Nova pravila ponašanja isticala su potrebu da se ppštuje privatnost drugih ljudi. Davanje nadimaka deci postalo je uobičajenije i odražavalo je prisniju vezu između roditelja i dece. u kojima su živeli bračni par i nekoliko njihove mlađe dece. One su predstavljale središta života u zajednici. Mnogi aspekti života polako su se odvajali od nje. Stari običaji i svečanosti trajali su kraće. već su postojale spavaće sobe. roditelji više nisu mogli da se uteše rađanjem drugog deteta. u kojem suštinski značaj ima odvajanje od iskvarenog sveta odrasrih. nužna pokretljivost najamnih radnika i šegrtska tradicija. Posluga je bila na odstojanju što je obezbeđivalo veću privatnost. Međutim. Smatra se da ona imaju specifične potrebe od kojih je najznačajnija potreba da idu u školu i da se obrazuju. 1987).pomešanosti. Od XVIII veka ideal moderne porodice postepeno je prodirao i u niže društvene slojeve. odlazila su da žive kao šegrti u kućama bogatijih ljudi. da bi se posvetila deci. sa samo jednom ili dve sobe. sobe u kojima se obedovalo i one u kojima su se primali gosti. posluživali za stolom. jedna od možda dve sobe bila je rezervisana za životinje. II. Moderna porodica srednje klase odvaja se od uzavrelog društvenog života. Porodica je sve više postajala privatna i posvećivala se deci. klasno svesna i želi odvojeno školovanje. Početkom veka posredničke institucije izvan porodice počele su da preuzimaju funkcije koje su ranije .

Godine 1928. dopustiti deci da nose komotnu odeću da bi se na najmanju meru svele reakcije gneva i. a naročito psihološke i društvene nauke. Votson je zahtevao da se s decom postupa kao da su ona mlade odrasle osobe. među levičarima. Sve veći broj proizvoda namenjen je deci. Tokom prvih godina XX veka. Stručno mišljenje o odgajanju dece razvijalo se tokom mnogih konfliktnih etapa u kojima je ono upućivano roditeljima kao stroga opomena. Izražavanje roditeljske nežnosti treba da se svede na „rukovanje s njima ujutru". pri čemu je svaka nova moda zahtevala visoku naučnu pozadinu. Suprotno progresivnim teorijama Džona Djuija koji je smatrao da treba dopustiti da se u detetu razviju sve skrivene mogućnosti i sposobnosti. a kazna zatvora za decu je ukinuta. Tadašnji lekari naglašavali su potrebu da se deca hrane prema strogo utvrđenom vremenskom rasporedu i upozoravali su da je prekomerno majčino zaštitništvo štetno. Trebalo je kanalisati njihovu energiju: pripadnici desnice brinuli su o „nacionalnoj efikasnosti" i propadanju vlasti. Rastao je broj organiznvanih omladinskih pokreta uz podršku vlasti. loša disciplina i izgredništvo bili su problem među velikim brojem mladih ljudi koji su imali novac. Lekari. ili možda na „maženje po glavi kad učine nešto izuzetno dobro ili obave neki težak zadatak" (Watson. a sve manje svojinom roditelja. Zbog potrebe da se slobodno vreme deteta ispuni na konstruktivan način. Strogo kontrolisano dete Tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka vladao je bihejviorizam. stručnjaci z aodgajanje dece. humanitarna i socijalna brižnost dovela je do obrazovanja čitave mreže klubova i organizacija za mlade. 1928. naročito u porodicama srednje klase. u kojoj je energično tvrdio da roditelji treba direktno i manipulativno da nadziru okružnje svoje dece. . Osim toga. Neprikladne emotivne reakcije trebalo bi da se svedu na najmanju moguću meru: izbegavati glasne zvuke koji bi prekomerno stimulisali reakcije straha. osećajući strahopoštovanje pred novim medicinskim i psihijatrijskim stanovištem koje je bilo tek u začetku. ali Votson se gnušao maženja dece kad se spotaknu i povrede. Ubeđenje da postoje naučni dokazi da je majčina ljubav sama po sebi opasna iz temelja je uzdrmalo staru izreku da „majka najbolje zna". ne treba stimulisati reakcije ljubavi ako dete neprestano pokušava da bude samostalno. ali ne i porodične obaveze. Kontakti između roditelja i deteta treba da budu propisani strogim pravilima.ostvarivane u okviru porodice. a više vremena za nežnost i poklone. Država se sve više uključivala u socijalizaciju mladih. sticala je značajan autoritet. novo saznanje bilo je da ono što majka zaista učini za svoju decu ima izuzetno veliki značaj za razvoj njihove ličnosti i njihovo buduće psihološko zdravlje. Vladalo je mišljenje da je socijalizacija deteta previše značajna da bi se prešustila roditeljima. Votson objavio je značajnu knjigu Psihološko staranje o odojčetu i detetu. je smatrao da u detetu ne postoji ništa što bi trebalo da se razvije. bračni savtinici. godine. U svom pristupu on se radikalno pozivao na okruženje u kojem dete raste: neophodno je jedino da se nadzire okruženje u kojem se ono nalazi da bi njegovi uslovni refleksi mogli ispravno da se razviju. Ova literatura bavila se pre svega fizičkim preživljavanjem. S manjim brojem dece u jednoj porodici. lideri javnog mnjenja i ostali koji su se bavili onim što bismo danas mogli nazvati profeesijama pružanja pomoći smatrali su da su roditelji previše uskogrudi. str. previše sebični i previše klasno ograničeni da bi mogli da olakšaju optimalan razvoj svojih potomaka u građane spremne na saradnju i naporan rad. Stručnjaci su ustanovili da čvrsta uverenost mlade majke da prirodno zna šta treba da učini za svoju decu proizlazi iz neznanja i samodopadljivosti. 82). uglavnom medicinske prirode. Džon B. Nije teško zamisliti kako majke tog vremena postaju veoma nesigurne. Deca su sve više smatrana državnom imovinom. Možda je u redu da se dete poljubi pred spavanje. dobrovoljnih društava i crkve. u porodičnom domu bilo je manje gužve. U periodu između dva rata. Votson. Početkom XX veka čvrsto je ustanovljen pojam adolescencije i uspostavljena je podela između delinkventne i disciplinovane omladine. ali se već raspravljalo i o društvenim i emotivnim potrebama dece. U Britaniji deca su zaštićena Zakonom o deci iz 1890. psihijatri. što je najznačajnije. sve popularniji bili su Izviđački pokret i Ženski izviđač. Nauka. Pre Prvog svetskog rata već je postojala obimna literatura o staranju o deci. Časopisi za žene počeli su da objavljuju članke i korespondenciju o staranju o deci.

Ideal deteta kod kojeg sve savršeno funkcioniše. koja je postojala u to vreme. Posleidaca uspeha industrijske revolucije i nauke i tehnologije bila je pošte uverenje da progres može da se kreće samo napred i naviše. roditelji su morali da podvrgnu svoju decu istoj vrsti sistematizacije kakvu su rukovodioci zahtevali od svojih radnika na proizvodnoj liniji. Regularnost probavne funkcije znači regularnost i čistoću tokom celog života. Roditeljima je savetovano: „Nikada nemojte dati detetu ono za čim plaće. Dečaci su obrezivani da bi se sprečila masturbacija. a nije bilo ni nastojanja da se takva osnova uspostavi. jer će. Činilo se da nauka ima rešenje za sve. Stoga je često naglašavano da treba zatražiti lekarski savet. poput mašine koja besprekorno radi i kojom su viktorijanci bili toliko očarani. Majka više nije uspevala sama da kod svog deteta kontroliše seve što je potrebno i morala je da traži pomoć stručnjaka. Masturbacija je dovođena u vezu sa nervozom. Ove tvrdnje nisu počivale na naučnoj osnovi. navika i ona je morala da se iskoreni što pre. (Lamarkov pojam naslednosti stečenih osobina. ali one nisu bile prikladne za stariju decu. Za odojčad su preporučivane mehaničke naprave za obuzdavanje. pretvorila se u nešto ekstremno tokom prvih decenija XX veka. Regularnost probavne funkcije stekla je moralni status u frazama poput: „Čistoća je pola zdravlja". a neki lekari smatrali su da to može da bude lek i za druge lakše bolesti. masturbacije i sisanja palca. Pojava sredstava za kontracepciju značila je da će se smanjiti broj neželjenih trudnoća. a neredovna stolica bila je znak nečistoće koja podstiče masturbaciju. zajedno sa ilustracijama. odojče se postavi na plastičnu mušemu.majčinstvo je poprimilo status zanimanja. Moglo bi se reći da nikada nije vođeno toliko računa o čistoći. 1983). umobolnošću i sl. mazali vrhove prstiju nečim gorkim. Loše navike takođe su bile podvrgnute strogoj kontroli. uticajnom časopisu koji je izlazio u to vreme. nedostatkom samokontrole. kontrola nad decom. a više samosvesnu i ozbiljnu aktivnost. Nevolja s takozvanim lošim navikama male dece nije bila samo u tome što su one primetno škodile samom detetu. i izmišljene su vrlo dosetljive strategije da bi se takve navike iskorenile. Međutim. pa je stoga i odgajanje dece moralo da se zasniva na zdravim tehničkim načelima. Podsticana je i upotreba laksativnih sredstava i klistira da b se pospešilo regularno funkcionisanje probavnih organa dece svih uzrasta. Mlada nauka o genetici takođe će imati uticaja. koji je tokom XIX veka podržavao ideje o nasleđivanju osobina. zašivali su mu rukave. Međutim. biti upropašćeno. ako su roditelji . inače. Neki roditelji nikada ne bi treblo da imaju decu ukoliko u sebi nose neke nasledne mane. narušenim zdravljem. Stvaranje savršenog deteta zahtevalo je spajanje savršenih roditelja. smatralo se da je masturbarija najlošija od svih. nastranošću. te da će se stoga više vremena posvetiti manjem broju dece. jer je psihološka nauka u narednim decenijama počela da se zanima za psihometriju. veličan je još više zahvaljujući Darvinovim otkrićima koja su početkom ovog veka sricala sve veću popularnost. Dete mora da bude odgajano planski. Prema tome. a cev od dvanaest ili više centimetara sa sapunastom vodom ubacuje se u debelo crevo da bi se dete ispralo. moglo se učiniti i više od davanja običnog klistira za pražnjenje creva i smatralo se da je to dragocen tretman za uklanjanje otrovnih materija. a u Priručniku za materinstvo. Sa bebama mlađim od šest meseci roditelji nisu smeli da se igraju da one ne bi postale nervozne i razdražljive. Industrijska proizvodnja zahtevala je regularnost. pustite ga da se isplače i da se odvikne od plakanja“. rađanje dece sada je predstavljalo jednu manje automatsku. Rađanje dece više nije predstavljalo samo slepu biološku i društvenu neminovnost. Najveća pažnja bila je posvećena kontroli grickanja noktiju. ponavljanje i planiranje. Da bi dete prestalo da sisa palac. Naime. Detaljna uputstva. navedena su u knjizi Žozefine Bejker Zdrave bebe (1920). Prema tome. već je još više zabrinjavalo to što su one majci otkrivale dokaz o svojevoljnom i prkosnom dečjem duhu. Roditelji su podsticani da pohađaju kurseve obuke da bi bili u najbljoj fizičkoj i duhovnoj kondiciji pre no što dobiju decu. vezivali ruku uz bok ili mu navlačili aluminijumsku rukavicu izrađenu za tu namenu. umanjenim osećajem moralnosti. Ipak. Zadržavanje fekalija smatrano je za prkošenje majci i povlačenje u sebe i trebalo je da bude kažnjeno sapunastim rastvorom glicerina umesto čepića. još je imao uticaja i ostao je nesporan sve do početka XX veka (Donnelly. bio je naveden praktičan spisak „genetskih mana".

ono se samo pretvorilo u jednu krajnju veru“ (Nill. Represija izaziva blokadu seksualne energije i sprečava mogućnost doživljavanja orgazma. mrzelo je i sebe i druge. ukoliko mu se pruži sloboda. Sve mora da se prilagodi potrebama deteta. Deca moraju da osećaju da su željena. sazreti i odrasti sa dovoljno samopouzdanja i bez unutrašnjeg konflikta i anksioznosti. bili su Veoma uticajni i zalagali su se za to da se deca oslobode besmislene discipline i da im se pruže sloboda i pravo izbora u svim oblastima. Sve što je potrebno mi smo imali i ranije. . svako usmeravanje. religiozno upućivanje. sada je poprimila apsolutno Samo društvo transforrnisaće se zahvaljujući vlastitoj deci. psihološkoj i moralnoj kondiciji u vreme kada se začelo dete.. a ne u spavaonicama. Svaka porodica morala je da se bori kao jedinica u konkurentnom svetu. to je značilo da će te dobre osobine biti prenete i na njihov podmladak. Bila je to mešovita škola. prema kojoj se moderna civilizacija zasniva na seksualnoj represiji koja počinje u ranom detinjstvu u autoritarnoj buržoaskoj porodici. zatim škola „Vinstouns i Majkl hol“. moralnoj zdravo. ali su tokom tridesetih i čerdesetih godina neki teoretičari počeli da ističu dugu krajnost. Unutrašnjost i spoljašnjost njihovih tela trebalo je da budu podvrgnute strogoj kontroli. priznanja itd. Kontrolisano dete bilo je nesrećno. Tako nastala odbrambena psihološka struktura manifestuje . Postojala je i Bembrička škola (1919) na ostrvu Vajt. neiskvareno. Rajh je razvio jedinstvenu i ličnu teorijsku mešavinu Frojda i Marksa. prvo odelo. otuđeno.školska uniforma. godine. Prema tome. Ovaj u suštini bihejvioristički eksperiment u društvenom inženjeringu bio je prvi sistematični pokušaj da se deca tretiraju kao objekti proučavanja i kontrole. koja je do tada predstavljala veliku opasnost. Srećno i slobodno dete moći će „samo da reguliše sve što je potrebno".to je značilo da osnovne ljudske potrebe dece treba namerno da se zanemare.. „Dartington hol" osnovan je 1926. da će i čitavo njegovo potomstvo imati problema. do 1943. to je značilo da će i njegova deca imati problema.morao je da izazove reakciju. prema mišljenju mnogih. Dela Frojda i neofrojdista bila su pogrešno shvaćena i pogrešno tumačena u javnosti kao dela koje se zalažu za potpuno ukidanje spolja nametnutih obraničenja u ponašanju. potpuno verovanje u dobrotu deteta nikada nije pokolebano. i učenici su živeli u sobama. već mehaničko. Votsonova dogma. predskazao to novo oslobađanje. a Bertrand Rasel i njegova supruga vodili su „Frenšem Hajts" od 1927. osnivača Rudolfa Štajnera. nije bilo spontano. Nesputano dete Votsonovi koncepti još su imali uticaja. Nil je rekao: „Treba da dozvolimo deci da budu ono što jesu. Nil počela je s radom 1921. Pojavljuju se liberalne i progresivne obrazovne metode. da bi se prirodno razvilo u savršenu odraslu osobu. str. Deci mora da se dopusti da pronađu vlastiti put i da sve čine onda kad to žele. bez roditeljskih ograničenja. odlikovanja. suštinski značaj. Ljubav. godine. Ako je neko imao bilo kakvu manu. biće na taj mačin ojačani i usavršeni. koja je bila van svake pameti. uticaj masovnih stremljenja ka društvenom ugledu i konformizmu kojima je vršen veliki pritisak na omladinu radničke i srednje klase da stiču oznake i simbole statusa . Zastupali su mišljenje da treba pustiti da se ličnost razvija iznutra i dozvoliti otvorenost u vezi sa seksualnim pitanjima. nalagala je da „ne treba da se igrate sa svojom bebom". Zato moramo da odbacimo svu disciplinu. 1962. Iako su ovi eksperimenti predstavljali tek sićušni deo čak i privatnog sektora obrazovanja u Britaniji. i bilo je nekreativno i neurotično. Ako se ozbiljno shvati . što nije bilo dobro ni za naciju u celini). 20).a takve metode bile su veoma rasprostranjene . Škola „Samerhil" koju je osnovao Aleksander S. Najzad. svako dete moralo je da bude čisto.bili u dobroj fizičkoj. Svi vremenski rasporedi ishrane odbačeni su u korist „hranjenja na zahtev". To je takođe bila progresivna škola. moralnu obuku. sugestije. kao funkcionalna jedinica društvenog i ekonomskog darvinizma. Vladalo je osnovno uverenje da će dete. Nil je bio blizak lični prijatelj Vilhelma Rajha koji je. Ne samo društvo u celini već iindividualna jedinica porodice.

Godine 1946.to je previše – već obzirnost. neka deca prekomerno popustljivih roditelja izrasla su u prekomerno zahtevne ljude. 31).. str. koja je"prodata u više od dvadeset miliona primeraka. shvatili su da nisu dobro odgajali decu. konačno. 1946. bilo je nerealno očekivati da će roditelji svu slobodu pružiti deci. Treće. ali nisu znali gde su pogrešili. a umesto otuđenost ipostojaće jedinstvo prirode i kulture. Zabrinuti i zbunjeni roditelji kojima je ostalo malo autoriteta postali su lak plen brzog razvoja industrije reklama i potrošačkih proizvoda čiji je cilj bio da uveri mlade majke da treba da „postupaju ispravno" sa svojom decom. iz brojnih razloga prekomerna popustljivost ubrzo je izazvala reakciju. odgovarajuću vrstu hrane. seksualnosti i moralnosti. ljubavi i rada. Bolje je napraviti i nekoliko grešaka ponašajući se prirodno nego doslovno sve činiti iz osećanja zabrinutosti" (Spock. Mali broj roditelja usuđivao se da sledi rajhovce u pružanju slobode deci. roditelji treba i da očekuju nešto od svoje dece: „Ne izgovorene reči zahvalnosti zato što su rođena i što se roditelji staraju o njima . naročito pred prekomerno naglašenim potrebama deteta. Drugo. Ovi antiseksualni pritisci karakteristični su za patrijarhalnu porodicu koju ne održava ljubav već očeva represivna primena moći. U to vreme mnogima je bilo jasno da je samopouzdanje roditelja u svoju sposobnost da podižu decu u velikoj meri uništeno i neki stručnjaci zapazili su da su roditelji neprijateljski raspoloženi prema stručnjacima za porodicu i savetnicima. dete i nije tražilo toliko mnogo ljubavi. Neki roditelji. takođe.. Pozivajući se mnogo stariju tradiciju. sredstva za ispiranje usta. što je dodatno podržavalo način odgajanja dece u kojem je sve radikalno usredsređeno na dete.roditelji moraju da odrede ograničenja uslediti: osećaj dužnosti biće zamenjen uživanjem u radu. ali prekomerna popustljivost prema njima bila je nešto što će ipak opstati. Postoji opasnost da roditelj bude previše savestan i da pruži detetu sve od sebe.. ono što majke i očevi instinktivno žele da učine za svoje bebe obično je najbolje. da budu neodložno poslušna i uredna. blistavu kuću. Rajh je razvio stanovište koje se odnosi na ćčtav svet i u kojem se jasno tvrdi da bi se uklanjanjem seksualne represije okončali patnja i jad. da je ideja da „dete ne može da . poput Aleksandera Louena. posledica toga može da bude prezir deteta prema roditeljskoj ulozi i prema sebi samom. Tokom šezdesetih godina više različitih autora. Osim toga. Biti dobra majka značilo je imati čistu. a da i ne spominjemo odgovarajuće igračke i edukativna pomagala i enciklopedije. tirane i egocentrike. vitaminske dodatke. Stoga je neophodno da se postigne uravnoteženjost potreba. niti šta dalje da rade. paste za zube. Bendžamin Spok objavio je knjigu Staranje o odojčetu i detetu. Mada su psiholozi i pedijatri sa zakašnjenjem ipak priznali da su izazvali konfuziju. 17). svetlu. U pismu upućenom čitaocima te knjige on ističe da decu treba učiti kako da se uključe u društvo. Pogrešno shvaćen kao neko ko se zalaže za prekomernu popustljivost. Pre svega. On govori o izgrađivanju vlastitih uverenja i o očekivanju da i drugi ispunjavaju svoje obaveze. Spok je zapravo jedan od njenih kritičara..se psihosomatski kao telesna napetost i kao nešto što je Rajh (1927-1933) nazvao „oklop karaktera". roditelje je počela da uznemiruje činjenica da su svojoj deci prestali da prenose tradicije i vrednosti kojima su u detinjstvu i sami bili podučavani. On je. pak. Osećali su da deca moraju da usvoje neke od tih vrendosti. i da nimalo od te slobode neće sačuvati za sebe. popularizovalo je Rajha i antiautoritarno raspoloženje. jer. On govori o „umerenoj strogosti" i kaže da roditelji treba da zahtevaju od dece da se lepo ponašaju. privrženost i spremnost da prihvate standarde i ideale svojih roditelja" (str. Međutim. svestan da i roditelji imaju svoje potrebe. Dozvolite da dete samo kontroliše sve što je potrebno i ukinite frustriranje u vezi sa seksom i mentalno zdravlje će prirodno Reakcija . Patrijarhalna društva okoriste tu moć da bi stvorila pokorno stanovništvo koje se može navesti na pobunu i revoluciju. on kaže: „Verujte vlastitim instinktima. Ronalda Lejnga i Herberta Markuzea.

ti se ponašaš kao beba. Na kraju. Prekomerno popustljiv roditelj smatrao je da mora da prikriva negativna osećanja da ona ne bi naškodila njegovom detetu u psihološkom smislu. Ako motivi koji podstiču na to da se postane roditelj.. Upućujte . on treba da pokaže da se naljutio. ali. i za roditelje bi najbolje bilo da nauče kako da mu se prilagode. Knjiga Tomasa Gordona Kako biti efikasan roditelj (1970) bila je izdanak PET škola za roditelje. ja se ljutim što mi je kuhinja opet prljava" itd. Na primer. ja se nerviram i ne vozi mi se" (Gordon. roditelj ne treba da pokuša da proceni ispravnost dečjeg suda o školi. Gordon podstiče roditelje da primenjuju jednostavne i efikasne metode koje koriste profesionalni savtnici s ciljem da izazovu osećanja.učini ništa pogrešno" otišla predaleko i da roditelji moraju da budu u stanju da kažu „ne". Bilo je očigledno. kada roditelj saopšti detetu kako se sam oseća zbog njegovog ponašanja. ti si napast" itd. objavila Elen Ki). str. pored kompetentnosti roditelja ostao je da stoji veliki znak pitanja. da je zapravo roditeljima potrebna edukacija. Ovo je u suštini terapija samopomoći u korist klijenta. već efikasan. poruka postaje „japoruka". . Slično tome. Osećanja imaju primarni znača. Međutim. sasvim očigledno. ukoliko dete izrazi svoje mišljenje o školana primer. Mislili su da mu ne smeta! Majka je kasnije izjavila da su deca potom bila obzirnija i da se više nisu tako grubo igrala. 140). Nova metoda izvedena iz načela „nedirektivnog savetovanja" dobila je naziv obuka o roditeljskoj efikasnosti (PET . Umesto da uputi deci „ti-poruku" kojom bi im saopštio da moraju da budu obzirniji. da mogu da izazovu saobraćajnu nesreću ili da treba već jednom da odrastu i ponašaju se pristojno.. Uverenja da treba „biti iskren" i „ponašati se u saglasnosti sa svojim osećanjima" predstavljaju deo pokušaja da se popularizuje ova nova moda i da se izgrade slogani za nju. Porodica je krenula na dugi put a deca se na zadnjem sedištu tuku. dok im se istovremeno upućuju strašna upozorenja da se deci koja ne rastu okružena ljubavlju i sigurnošću nanosi nepopravljivo zlo.Ja ne mogu da se odmorim ako mi se neko neprestano uvlači u krilo. Od roditelja se sada zahteva da budu autentični i spontani i da se više ne skrivaju iza nekakve uloge. U njoj on analizira način na koji mi kodiramo poruke jedni drugima i tako onemogućujemo pravu komunikaciju. Od njih se sada traži da počnu da nameću zabrane i da određuju ograničenja. Loše izvedeni pokušaj psihijatrijskog establišmenta da ojača roditeljsko samopouzdanje ponovo se vratio do neiscrpne teme o neadekvatnosti roditelja i njihovom neznanju. Potiskivanje svih osećanja ograničavalo je efikasnu komunikaciju. plaču i veoma otežavaju putovanje. dete nečim naljuti roditelja.Parent Effectiveness Training) i najpre je uvedena u Sjedinjenim Američkim Državama još tokom pedesetih godina. a protiv medicinskih stručnja.za komunikaciju osečanja. on im upućuje „ja-poruku": „Ja jednostavno ne mogu više da podnesem svu tu galamu i skakanje po kolima. već samo da mu pokaže da razume njegova osećanja. Hteo bih da uživam u svom odmoru. a ne da održi detetu predavanje o njegovom lošem ponašanju. To je više praksa nego što je teorija. Razmotrimo još jedan primer koji navodi Gordon. dođavola. neprihvatljivo ponašanje deteta obično završava time što mu roditelj upućuje „ti-poruku" kao: „Prestani. 1970.Ti-poruka" ne saopštava pravo roditeljsko osećanje umora ili loše volje. Roditeljski „impulsi koji počivaju na neznanju" moraju da se „ispitaju kritički" da bi se u njima otkrili skriveni Iskreni roditelji i deca Budući da kritika prekomerne popustljivosti nije uspela da povrati roditeljsko samopouzdanje. Deca su se iznenadila i pomalo uplašila i to mu i kažu. . dok je autoritaran roditelj skrivao i pozitivna i negativna osećanja pod plaštom tiranije i kritikovanja. Ona se zalaže za komunikaciju između roditelja i dece u kojoj je sve razjašnjeno .ja-poruke“ umesto „tiporuka“. ona se ubrzo razvila u nov način razmišljanja koji je nalagao da se premosti generacijski jaz i prema kojem roditelj ne treba da bude ni prekomerno popustljiv niti autoritaran. Ovo je ipak Vek deteta (naslov knjige o unapređenju društva koju je 1909. Mi smo svi jednaki. kao na primer: . otac silazi s druma i zaustavlja kola. Ona je iz osnova demokratska – porodica je postala jedna demokratija. kad vi tu nazad galamite.

propuštamo zlatne prilike da ih naučimo bitnijim stvarima. roditelji su krivi zbog ‘agresivnog nametanja'.. moglo da se saopšti na sledeći način: „O. Linda. Roditelji. zato što se. roditelj tu više ništa ne može da učini. zahteva od roditelja da se odreknu autoriteta nad decom iz dva razloga." Njen instruktor u PET školi bio je sasvim zadovoljan. u najboljem slučaju.. „onda vam ne preostaje ništa drugo nego da odustanete i da prihvatite to kao nešto što ne možete da promenite". Odnos roditelj-dete više se ne oblikuje prema staroj strukturi moći. Ukoliko ne uspete da uverite svoju decu da treba da prestanu da puše. Osim toga.. Zatim on govori o metodi „bez promašaja" koju treba primeniti u rešavanju sukoba. dobro si. ali pitao ju je šta je zapravo prvo osetila kad je ugledala kćer koja se vratila kući. a koja se odnosi na prenošenje kulturnog nasleđa s ciljem da se kod dece razvije želja da se ukljući u život zajednice i da budu od koristi. Čini se da roditelji više ne treba ni da se staraju o deci jer to se. složili su se oni. Njihov prvobitni dogovor bio je da se vrati do ponoći. majka maloletne devojke ostala je budna do pola dva posle ponoći čekajući kćer da se vrati sa žurke. Nije čudo što u većini porodica deca očajnički govore roditeljima: 'Ostavite me na miru. Osećanja kao što su strah. osećajući se povređenima. primenom moći ne postiže ništa. On kaže: „Željni da naučimo svoju decu pameti. To ukazuje na kolaps roditeljskog odlučivanja usled uverenosti da je dete autonomno. 274). pa ti se stvarno raduješ što me vidiš. izražavaju mišljenje i da se ophode prema deci kao prema sebi ravnima. pokušavajući da komunicira na PET način. ali čija je funkcija uglavnom samo da pružaju informacije." Linda bi na to možda odgovorila: „Hej. da ih mnogo volimo i da bismo strahovito patili kad bi e oni povredili ili kad bi poginuli" (str... je 1' da?" Ovde Gordon iznosi vrlo ispravno stanovište da roditelji često propuštaju priliku da iskreno pokažu deci svoja pozitivna i nežna osećanja. sila i obuzdavanje nemoralan. ali ako dete iz svog emotivnog hira odluči da ostane nezainteresovano. U drugom primeru.usled zaokupljenosti jednom jedinom aktivnošću do te mere da su sve druge isključene. kazala: . On postavlja pitanje: „Ko treba_da odluči o tome šta je u najboljem inteesu za društvo? Dete? Roditelj? Ko zna šta je najbolje?. roditelj može da prenese informaciju takve vrste. a potom zato što se njime ne postiže ništa. 135). majka je. Toliko sam brinula da sam se skoro razbolela.. Da.Pomoću „ja-poruke" i direktnog izražavanja onoga što oseća otac je vrlo efikasno uspostavio komunikaciju. mama. Pre svega zato što je autoritet kao moć. zabrinutost i povređenost mogu brzo da se pretvore u srdžbu. To bi. 195). Nestalo je zdravorazumsko stanovište da deca moraju da se zaštite od zapadanja u emotivne škripce . Prestanite da navaljujete'. Roditelji su svedeni na informativne (i to samo ponekad!) pasivne posmatrače koji se podstiču da ispolje svoj nemoćni gnev prema onome što njihova deca povremeno učine.. Gordon kritikuje roditelje koji smatraju da moraju da utiču na svoju decu onako kako to želi društvo i koji veruju da je to u najboljem interesu deteta. Čim dete postane manje zavisno od roditeljske sigurnosti. i ukoliko ona nastave to da rade uprkos vašim savetima. zaista sam ljuta što zbog tebe nisam mogla da zaspim. Na primer. Gordon obrađuje čitavu problematiku roditeljske moći. a verovatno ni dede . Konsultanti obično nude informaciju samo jednom: oni ne navaljuju na klijente da ih prihvate. hvala Bogu. roditeljsko uporište koje počiva na moći je uzdrmano. Nestala je i dužnost koju su roditelji oduvek osećali. a koja podrazumeva pregovaranje s decom o donošenju značajnih zajedničkih odluka. Mi više volimo da se ljutimo nego da. Kad je kćer najzad stigla kući. Opasno je prepustiti roditelju da odredi šta je u 'najboljem interesu'" (str. da se drogiraju. ostanemo u relativno ranjivoj poziciji..Ja sam ljuta na tebe. da se kreću u lošem društvu itd. na kraju. Tako sam se uplašila da ti se nešto desilo. autoriteta i uticaja." (str. već prema odnosu konsultant-klijent.. smatra primenom dobronamerne moći da bi se nametnule roditeljske želje. Gordon upozorava: „Današnja omladina oslobađa svoje roditelje dužnosti dajući im do znanja da njihove usluge više nisu potrebne jer je malo koji roditelj efikasan konsultant svojoj deci. ili dok može da primenjuje efikasne kazne. Sve to funkcioniše samo dok je roditelj krupniji od deteta. Roditelj-konsultant deli svoje znanje i iskustvo sa klijentom koji je odgovoran za prihvatanje ili odbacivanje dobijenih informacija. on posmatra porodični dom kao jedan od poslednjih bastiona moći i zahteva od roditelja da „nastoje da pronađu nove kreativne metode koje ne počivaju na moći". PET očigledno.

kako onda da se očekuje od roditelja da na bilo koji realan način budu odgovorni za ono što čine? Naravno. jer ova metoda odgajanja dece (mada taj termin ne znači mnogo u ovom kontekstu) jeste prekomerno popustljiva i prema deci i prema njihovim roditeljima. Ako u prava dece spadaju i slobodan izbor i ravnopravnost s roditeljima. niti da ih uče etičkim vrednostima koje prevazilaze moć poimanja i roditelja i deteta. Reci će vam da je zaprepašćujuće kako se ove stare navike bore za opstanak do poslednjeg daha.. Svako je oslobođen krivice i obaveza. da PET nije ni autoritaran ni prekomerno popustljiv. I tako smo sada možda dospeli do potpune konfuzije: ozakonili smo teoriju koja je u nekom ranijem razdoblju mogla da odgovara buntovnom adolescentu . a ako su slučajno uporni u svojim nastojanjima. U stvari. instruktori PET reći će vam da najveći otpor s kojim se sreću u „ponovnom edukovanju" roditelja predstavlja njihovo uporno nastojanje da sačuvaju moć i odgovornost. Sve što činimo. činimo zato što to želimo i zato što smo tako odlučili. Mi smo autonomni. budite slobodni i živite ovde i sada. pomozite sebi. I jednima i drugima dopušteno je da gledaju svoja posla i niko ni prema kome nema obaveze. To važi i za decu i za roditelje. mi smo individue. Ne može se tvrditi. Neki roditelji možda imaju više znanja i iskustva i možda su realniji od dece.ni babe.svrgnite roditelje i ono što oni predstavljaju. kao što ti čine neki koji podržavaju PET. izaberite sebe. ali to je sporedno. Prvi put roditelji su oslobođeni obaveza. više ne umeju da objasne detetu kako svet funkcioniše. Roditelji ostaju nemoćni. a ne zato što nam je neko naredio. u mnogim slučajevima roditelj treba da uči od dece. . upućuje im se upozorenje da mogu da postanu suvišni.

To su: • ideja detinjstva . dokumentovali su brojnim istraživanjima antropolozi i na taj način demantovali tezu o međukulturnoj univerzalnosti detinjstva. 2. 1988: 348). i sl. a sa stanovišta teoretičara – određenog teorijskog gledišta. kao što su to učinili i razni društveni teoretičari. Sa stanovišta pojedinaca kao aktera u svakodnevnom životu delinjstvo je tvorevina određenog društvenokulturnog i istorijskog konteksta. aktivnosti i interakcije među decom. • detinjstvo kao skup odnosa i aktivnosti • detinjstvo kao dečiji svet.odnosno simboličke predstave o detetu. koncept i pristup detinjstvu kao društvenoj tvorevini obuhvata tri različita aspekta.. detinjstvo se javlja dvostruko: kao kulturni konstrukt i kao sadržaj različitih društvenih ustanova.Poglavlje 4. Kao i većina problematike koja se tiče različitih aspekata društvene istorije. pre svega filozofi i psiholozi (Kessen. po našem mišljenju. o novoj disciplini društvene istorije.odnosi se na unutrašnji svet detela. nepovezivanja ili pogrešnog pove- . Različitost shvatanja i sadržaja detinjstva. Drugim rečima. Drugim recima. Od svojih početaka. Neki autori smatraju da se u okviru istorije detinjstva mogu razlikovati dva fokusa proučavanja: deca kao predmet kulturnih definicija i deca kao predmet formalnih institucija sistema (Bellingham. Vol. Istorijskom kontekstualnošću ideje i sadržaja detinjslva u zapadnoj kulturi bavi se istorija detinjstva. Kon. Pošto se potonje područje više bavi istorijom institucija koje su posvećene deci nego samom decom u tim institucijama. tako da se sa pravom govori o novom polju proučavanja u okviru istorije porodice. koji se vezuju za objavljivanje klasičnog Arijesovog dela «Dete i porodični život pod starim režimom» 1960.. Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse Tomanović Smiljka «Detinjstvo u istoriji – između idje i prakse». XXXVIII.. s obzirom da su različite kulture – gledano uporedno sinhronijski i istorijski – „izmislile" različitu decu. socijalni konstrukt (Tomanović. Koncept detinjstva obuhvata tri osnovna nivoa kojima korespondiraju tri pristupa njegovom proučavanju. postupke. (Uporedi. i istorija detinjstva je područje u kojem su prisutne brojne polemike.obuhvata stvarni položaj deleta u porodici i društvu. 1991:37). Nasuprot gledištu koje proističe iz prevelencije moderne ideje “rasta” ili “razvoja”. sociologija detinjstva tumači kao specifičnu kulturnu i strukturalnu karakteristiku različitih društava. njegov doživljaj i sliku sveta. aktivnosti i sl. odlučili smo da analizu koncentrišemo na problematiku koja se tiče društvenokulturne konstrukije detinjstva. • kultura detinjstva . Sociologija. Osnovni polemike vezane za istoriju detinjstva proističu. a koje detinjstvu pripisuje konotacije “prirodnosti” i “univerzalnosti”. B eograd 1996. stavovi i sl. normativni model deteta i odrastanja. problematika detinjstva u istoriji je inspirisala brojna istraživanja. o detetu možemo govorili kao o „kulturnom otkriću". kao i shvatanja starosne klasifikacije kao principa društvene diferencijacije i stratifikacije u raznim kulturama. Po mišljenju nekih autora. • praksa detinjstva . 1993). 1983). godine. odnosno definicije detinjstva: • detinjstvo kao skup ideja i stavova. odnose. Uvod Osnovni postulat na koje se zasniva nastajuća nova paradigma sociologije detinjstva je da je detinjstvo društvena tvorevina. iz nerazlučivanja. No.

Moralisti decu počinju da posmatraju kao nevina i nezaštićena Božija stvorenja kojima je potrebna posebna briga. i na analizi dokumenata. nameštaj. zaštita i disciplinovanje. Svoje zaključke. SAD) iz 1630. postepeno u periodu od XVI do XVIII veka. stoga. Arijesovo osnovno stanovište je. Tokom XVII veka postepeno prodire saznanje da su deca različita od odraslih. Drugi autori. 1970). bila tako malo cenjena. S obzirom da je problematika kulture detinjstva malo proučavana u istorijskoj perspeklivi. 1976). Dete je u XVI veku otkriveno kao «izvor zabave i opuštanja». Lorens Stoun iznosi tezu da su tokom Srednjeg veka interesi pojedinca bili podređeni interesima grupe. Ovaj rad predstavlja pokušaj da se u opštim crtama prikažu osnovni problemi istorije detinjstva i izvori polemika unutar njih. u nepostojanju izdiferencirane dečje odeće i igara. do tada nepoznat vid porodične osećajnosti. deca bila zapostavljena (Stone. Značajna promena u stavu prema detinjstvu odigrala se. kao što su testamenti i zvanični izvešlaji o koloniji. što je obeleženo njihovim učešćem u radnom procesu i životu domaćinstva. Nakon prvih godina života. Na osnovu analize sekundarnih istorijskih izvora. rađa i novi. Arijes ovu prometni povezuje sa prodorom školstva i moralističke filozofije. Naša analiza će se koncentrisati na probleme ideje i prakse detinjstva i njihovog odnosa. u XVIII i XIX veku. svojim afektivnim koncentrisanjem oko deteta nuklearna porodica postaje ono što se danas naziva «detecentrična porodica» («child-centeredfamily»). a Šorter o «domestifikaciji» («sklonosti ka porodici»). on zasniva na istraživanju fizičkih činjenica. «otkriće delinjstva». Drugim recima. godine. 1980). Edvard Šorter ide dalje tvrdeći da su se deca nalazila toliko nisko na društvenoj lestvici. Arijes nalazi dokaze za svoju tvrdnju o nepostojanju lika deteta u srednjovekovnoj ikoniografiji. u istraživanju puritanske kolonije u Plimutu (Masačusets. tip odevanja. Osnovni Arijesov stav je da detinjstvo kao društvena činjenica kakvu danas poznajemo nije oduvek postojalo: ono je proizvod novovekovnog građanskog društva. prema Arijesu. Nastanak i razvoj moderne ideje detinjstva Tezu o nastanku moderne ideje dctinjstva u novovekovnoj Zapadnoj Evropi koja dominira socijalnoistorijskim proučavanjima poslednje tri i po decenije prvi je formulisao Filip Arijes u pomenutom delu (Arijes. da nisu ni smatrana ljudskim bićima (Shorter. odnosno stvaranje novovekovne ideje detinjstva i njoj odgovarajućih stavova prema detetu. prema autorima škole «istorije osećajnosti» (Anedersen. o njoj će manje biti reči. Tako. te su. postalo je uvreženo o njemu govoriti kao o „Arijesovoj tezi". književnost i pisani dokumenti. tako da od tada dete postaje centralna figura u porodici oko koje se razvija nova porodična osećajnost. smatraju da je otkriće detinjstva proizvod obimnijih promena na planu osećajnosti. Formiranje koncepta detinjstva i promena stava prema deci. podržano od strane mnogih autora koji su istraživali druga zapadna društva.zivanja ovih sadržaja pojma detinjstva i njima odgovarajućih nivoa analize. koncepti deteta i odraslog ne postoje. kao što su: veličina kuće. međutim. Moderno detinjstvo nastaje dok se buržoaska porodica okuplja oko novootkrivenih porodičnih . odigravala se. međutim. u odsustvu moralnih stega i seksualnog zazora pred decom. u nepostojanju termina za dete kao ni posebnog jezika obraćanja deci i sličnom. S obzirom da je njegovo stanovište dobilo široku podršku u naučnim krugovima i javnosti. U društvu koje se ne diferencira prema uzrasnim već prema statusnim kategorijama. kada je jedva primećivano njihovo prisustvo. pokušava da rekonstruiše stvarni život deteta. sa određenim varijacijama. «predmet maženja». pre nego njihove umanjene replike. odnosno nije postojao osećaj da deca mogu bili posebna grupa sa vlastitim potrebama i interesima. 1977). pojava koju naziva «otkriće detinjstva». Demosovi zaključci se slažu sa Arijesovim: detinjstvo se u ovoj koloniji jedva opažalo kao poseban period. deca su automatski prelazila u svet odraslih. Tako Stoun govori o prodoru «afeklivnog individualizma». Arijesova analiza francuskog društva pokazuje da u Srednjem veku ne postoji ideja o detinjstvu kao posebnoj fazi u ljudskom životu. Džon Demos (John Demos). kao šio su ikonografija. Prema njegovom mišljenju. Ovim se konceptima u XVIII veku pridružuje i briga za fizičku dobrobit deteta. U istraživanju porodičnog života u Engleskoj. istovremeno krilikujući Anjesa što to nije činio (Demos. 1989).

J. Naime. okolina. postale samo dozvoljene. 1982). sredina).o uslovljenom detetu. • frojdijanski . Nju je nasledila «moralnost prirodnog razvoja i potreba» koja je uticala na razvijanje interesovanja za prirodni intelektualni i društveni razvoj deta i na više popustljivosti u vaspitanju. odnosno orijentacije ka budućnosti kao njenog sastavnog dela. već zabave i uživanja. • bihejvioristički . javlja «kult detinjstva» u kojem deca nisu deca već simboli idealnog sveta. «Religijska moralnost» potekla od evangelista bila je dominantna u XVIII i XIX veku i njeni zagovornici su institirali na tome da detetova volja mora biti slomljena. • puritanski . međutim.o detetu kao mašini koja misli (Cleverley J. • razvojni . U romantizmu se. Somervil tvrdi da je ova romantičarska (rusoovska) lažna glorifikacija nanela mnogo štete deci. razvoj naših stavova prema deci je bio pod stalnim uticajem trenutno preovlađujućih ideoloških paradigmi. postoje dete «kandidat za čoveka» za njega postoji interesovanje samo kao za objekat vaspitanja. 1986). kroz biografije. • evolucionistički . 1980). U svojoj istoriji evolucije ideja o detinjstvu. 1955). Deca nisu predmet autoritarnog vaspitanja. Za prosvetitelje detinjstvo ima samo instrumentalni značaj. Zabava i igra nisu. • rusoovski . • socijalizujući .vrednosti unutar nove bračne privatnosti (Anderson. sagleda stvarno dete.dete kao nosilac prvobitnog greha čiju volju treba slomiti.slobodno dete. Ranije neprepoznavano kao posebna faza u razvoju čoveka. Tokom dvadesetih godina XX veka «medicinska moralnost» je propovedala da dete mora razviti samokontrolu tako što će formirati čvrste navike u najranijim godinama. Ovo skidanje dece sa pijedestala anđeoskih bića je omogućilo da se. & E. C. Modeli detinjstva koji se šire kroz teorije filozofa i psihologa. detinjstvo je postepeno otkrivano sa razvojem građanskog . Philips. & D.o ne-nevinosti detinjstva. Tako Somervil govori o „detocentričnosti" kao proizvodu modernizacije. aseksualna i intrinistički (suštinski. prema većini autora. a posebno teorija o detinjstvu.o društvu koje dominira nad detetom. environment. postoje skoro do XX veka sprečavala sagledavanje detetovih stvarnih mogućnosti i potreba (Somerville. šireći se na druge prostore. Njihova nesposobnost i nevinost «srećnih divljaka» se suprotstavlja hladnom i izopačenom svetu koji simbolizuju odrasli (Kon. odnosno povećanju roditeljske ljubavi i društvene brige za decu. kroz umetnosl i popularnu kulturu.ontogeneza ponavlja filogenezu.. Sumirajući rezultate prethodne rasprave možemo zaključiti da postoji velika saglasnost autora da ideja detinjstva ima svoju istorijsku kontekstualnost.. usmena predanja i sl. «Moralnost zabave» je trend koji se razvio četrdesetih godina u Americi. proizvod modernosti i buržoaskog etosa. međutim.o stupnjevitom razvoju deteta • tehnološki . kroz knjige i priručnike o nezi dece. Promena u praksi vaspitanja se može opisati kao kretanje od potpune kontrole i obuzdavanja nagona kod beba i male dece do potpune popustljivosti. 1974: 80). Nakon spoznaje o specifičnosti detinjstva kao faze u životnom ciklusu. a uslovilo je da se na decu gleda kao na «budućnost društva» (Somerville. a vodi promeni stavova i ponašanja roditelja i zajednice. Tek su naučna saznanja od Darvina preko Frojda do savremene razvojne psihologije «demitologizovala» decu ukazavši na njihovu stvarnu prirodu koja nije nemoćna. 1982). nevina. bez predrasuda koje nameće gledište odraslih. što je obeležje razvoja modernih društava zapadne civilizacije. oblikuju dominantnu praksu vaspitanja i obrazovanja. unutrašnji) dobra. Vizije detinjstva o kojima govore Kleverli i Filips još su jasnije u književnosti. da bi se. U modernoj zapadnoj civilizaciji Kleverli i Filips prepoznaju nekoliko takvih modela koje nazivaju «vizijama detinjstva»: • environmentalistički model .dete kao „tabula rasa" (eng. Analizirajući dominantne trendove u vaspitanju dece od XVIII do XX veka – odnosno «široke sociološke pokrete koji se mogu otkriti u praksi vaspitanja dece u poslednjih dve stotine godina» – Džon i Elizabet Njuson su izdvojili nekoliko osnovnih skupova ideja koje su nazivali «moralnostima» (Newson. Nastanak moderne ideje detinjstva je. zadržao i do danas. Ova promena je kognitivne prirode. 1991). već se postavljaju kao imperativ pred roditelje (Wblfenstein. kao i posebne prirode i potreba dece.

odnosno naklonost. Arijes u «šegrtovanju» vidi dominantan oblik socijalizacije u Srednjem veku: „Celokupno vaspitanje i obrazovanje odvijalo se dakle u vidu šegrtovanja. doživljaj detinjslva nije postojao: to ne znači da su decu tada zapostavljali. uz ugovor ili bez njega. 1989: 176). ideja detinjstva nastavlja svoj razvoj pod uticajem dominantnih ideoloških paradigmi i trendova.: 205). ih da nauče viteške manire. Osnovno obeležje odnosa roditelja prema deci u Srednjem veku.. po ovim autorima. iniciralo je i promenu odnosa prema deci.. Pomoći prirodi da se oslobodi bića koja su tako malo sposobna da žive samostalno. moralista i upravitelja lišili su dete slobode koju je uživalo među odraslima. nije se odobravalo. 21) Pored navedenih pojava infanticida.društva. ne znači da njihovi radovi ne sadrže tvrdnje i dokaze koji se tiču odnosa roditelja i dece.U srednjovekovnom društvu. ili čak da idu u školu i nauče latinska slova. da tu borave i upute se u život. Problem nastaje prilikom prelaska sa ideje na praksu detinjstva. zajedno su odvojili dete od društva odraslih. u predgovoru za izdanje iz 1973. nastaje kroz elementarni doživljaj o njegovoj nejakosti. i to u svim slojevima"(Ibid.: 256) Formiranje ideje o detinjstvu. Iako je postojao bezlični emotivni odnos. a tom pojmu davao se daleko širi značaj od onog koji je poprimio kasnije. koje smatramo polaznom osnovom. Zajedničko staranje porodice. Arijes tvrdi da je rastuće interesovanje za decu dovelo do rastuće strogosti discipline i stalnog nadzora:„Svest o jedinstvenosti detinjstva. odbacivanja i ravnodušnosti prema smrti male dece. dokaze za nepostojanje posebne osećajnosti prema deci autori vide u praksama povijanja. pre nego stvarni sadržaj detinjstva u prošlosti (Meckel. Praksa detinjstva u istorijskoj perspektivi Sagledavanje razvoja moderne ideje detinjstva izgleda manje ili više neproblematično. učenja. To. odbacivali i zlostavljali" (Arijes. koji ga spušta na nivo najnižih društvenih slojeva" (Ibid. Slično mišljenje podržavaju i drugi autori. kazne namenjene zatvorenicima najnižeg staleža" (isto: 309). Represivno vaspitanje koje kao glavni metod ima šibanje bilo je uobičajeno za tadašnji školski sistem: „Porodica i škola.: 177) Osnove indiferentnosti roditelja prema deci Arijes nalazi u neizvesnosti ranog detinjstva usled velike smrtnosti beba i male dece – i u njegovom kratkom trajanju. Deca se nisu zadržavala u roditeljskim domovima. Proizvod modernosti i buržoaskog etosa. Iako u gore navedenom citatu iznosi stav da deca nisu bila zapostavljana i odbacivana. 'Šegrtovanje' treba posmatrati kao široko rasprostranjen običaj. Ona samo nisu smatrana vrednim posebne pažnje i investiranja posebnih osećanja. odnos roditelja prema deci je bio distanciran i formalan. 1984: 415). ostavljanja dece same na duži period i slanja dece dojiljama. To staranje upotrebilo je na detetu bič. nego su odlazila u druge porodice. Prvenstveni fokus Arijesovog dela kao i radova njegovih sledbenika su stavovi odraslih prema deci i detinjstvu. da bi XVIII vek predstavljao prekretnicu u njegovoj spoznaji... U poslednjem Sorter vidi dokaz da «te majke nije bilo briga» (Shorter. «otkriće detinjstva». crkve.. Dokumentovana navodno široko rasprostranjena praksa slanja dece na «šegrtovanje» (apprenticeship) se tumači i kao izvor nepostojanja bliskosti između roditelja i dece i kao dokaz za to. jer„čim bi dete prevalilo period najveće opasnosti od smrti – kada su izgledi da preživi mali – poistovećivalo se sa odraslima" (Ibid. ali se isto tako nije smatralo sramnim" (isto: 20. Tako Arijes govori da ne treba mešati osećanja prema deci sa idejom detinjstva: . zatvor. ili neko zanimanje. godine Arijes prihvata rezultate nekih istraživanja koji govore o uobičajenoj praksi „da se deca koju roditelji ne žele da zadrže jednostavno puste da umru ili da im se 'pomogne' u tome . kao i postupaka koji čine praksu socijalizacije. međutim. spoznaja da je ono različito od sveta odraslih. Tako Stoun piše da su od XV veka deca podređena strogoj disciplini koja krajem XVI i tokom . 1976: 204. U nedostatku majčinske brige neki autori vide primarni uzrok visoke smrtnosti odojčadi. jeste ravnodušnost (indiferentnost). odnosno sa analize ideoloških obrazaca na analizu konkretnih postojećih postupaka i odnosa koji su činili svakodnevni život dece ili sadržaj detinjstva u prošlosti. kurziv u originalu).

po našem mišljenju. 1989). slabljenje školske discipline išlo je uporedo sa novim stavom prema detinjstvu i sa novim osećanjem prema detetu: „koji više nije usredsređen na 'slabosti' deteta i više ne priznaje potrebu da se ono ponižava" (isto: 206). više govoriti. već se dete priprema za život odraslog pažljivim i postupnim formiranjem ličnosti. Najekstremnije je gledište koje zastupa Lojd De Moz u svojoj «psihogenoj teoriji istorije» koja teži da otkrije psihogene promene roditelja koje su uticale na promene interakcija između roditelja i dece. saglasno prelasku sa puritanskog na socijalizatorski model vaspitanja. Obavezno obrazovanje sa produženim trajanjem školovanja. slažu i Šorter. 3. posebna dečija odeća. 1977: 193). po našem mišljenju. primenjivana oštra disciplina – puritanska zajednica u XVII veku ima zakone koji sprečavaju roditelje u zlostavljanju dece (Demos. a sa početkom ispoljavanja detetove volje koja je prepoznavana kao jasan znak prvobitnog greha. Arijes smatra da je strogost prethodnog perioda održavala drugačije osećanje nego sto je srednjovekovna ravnodušnost i da je bila priprema za novi period «opsesivne ljubavi» koja će zavladali društvom počevši od XVIII veka (nav. 1988: 203). pojavu obrazovnog sistema. Po njegovom mišljenju. Postoji nekoliko osnovnih determinanti kojima se objašnjava opisana tranzicija u odnosu roditelja prema deci. Zidcr. nego u smislu raširene prakse. dominirajući stil (XVIII vek). Prema ovom autoru. Tako Plamb piše da se tokom XVIII veka za decu otvara ceo «novi svet»: knjige. a odnos skoro surov (Plumb. uzgredni proizvod veće brige za moral i obrazovanje dece. odbacujući stil (od IV do XIII veka). sledbenici «Arijesove teze" ga i ovde podržavaju. promene u strukturi porodice. 1975). Džon Demos piše o represivnom ali ne i zlostavljajućem odnosu puritanaca prema deci. misaoni prelaz sa koncepta vaspilanja na koncept socijalizacije se odvijao u drugoj polovini XIX i početkom XX veka u delima Dirkema. Mida. Slično kao i u slučaju prethodnih argumenata. između ostalih. uticalo je na homogenost sastava porodice a time i na učvršćivanje emocionalnih odnosa među njenim članovima (Miteraucr M. 52). 4. Brutalne metode kažnjavanja su. jer je njihov privatni život (naročito polni) bio više pod kontrolom i disciplinom. 1976: 51. 2. I Plamb se slaže daje u XVII veku stav prema deci bio autokratski. 29). Promena se može objasniti kao prelazak sa fizičkih na više psihološke metode disciplinovanja. kao i doktrine „prvobitnog greha" (Stone. On. socijalizujući stil (XIX vek i prva polovina XX veka) i 6. Naime. po njegovom mišljenju. 2. Ovde je očigledan prelaz na moderni koncept socijalizacije ili model «socijalizovanog deteta» koji je obeležio XIX vek. H. očigledno je da . pojavu duha dobročinstva (Pollock. 1983: 28. 1970). konstatuje da su deca bila na dobitku ali i na gubitku. Kulija i Frojda (Milić. Djuija. više zabave i mogućnosti za obrazovanje (Plumb. U tome se. 1982). ako ne i samo.c). infanticidni stil (do IV veka n. takođe. Rekonstrukciju detinjstva De Moz sprovodi putem analize evolucije roditeljstva koja se odvija kroz šest faza obeleženih različitim stilovima vaspitanja: 1. u smislu promene ideje klime. preterana težina koju Arijes daje obrazovanju kao determinanti objašnjenja prelaza može se. Škole su i odvajale decu od odraslih i produžavale period delinjstva (Arijes. Iako se nakon najranijeg perioda života. mala grupa moralnih reformatora svojim insistiranjem na značaju obrazovanja bila je odgovorna za odvajanje sveta detinjstva od sveta odraslih. nastanak kapitalizma. rastuću zrelost roditelja i 5. Većina autora se slaže da se najveća promena u odnosu roditelja prema detetu i u praksi vaspitanja odigrala tokom XVIII veka. i R. Po mišljenju Anđelke Milić. delo: 309). 4. permisivni stil (počinje polovinom XX veka) (Mause. opravdati samo ukoliko se razvoj školskog sistema tumači kao pokazatelj ali i promotor promene stava prema detinjstvu koji je imao uticaj na širu populaciju. O uticaju prodora obrazovanja može se. Prema Arijesovom mišljenju. veći deo istorije detinjstva obeležavalo je nasilje i zapostavljenost dece. po mišljenju Milerauera i Zidera. igre. Stoun i De Moz. Imajući u vidu veoma nizak i društveno segregisan obuhvat dece formalnim obrazovanjem u zapadnoevropskim društvima sve do kraja XIX veka. 5. 3. Dž. Sa druge strane. 1975). Linda Polok navodi sledeće: 1.XVII veka postaje skoro varvarska. ambivalentni stil (od XIV do XVII veka).

Jačanje afektivne povezanosti njenih članova i unutrašnje kohezivnost porodice nije. S druge strane. koja: «celokupnu energiju ulaže u podizanju dece. njenog zatvaranja u odnosu na društvenu zajed- nicu i narastanja njene privatnosti: «Od XVII veka porodica počinje da se udaljava od svog dotadašnjeg društva. Zajednički život više generacija srodnika i nesrodnika. to svedoči o prelasku porodice sa tradicionalne forme na modernu porodicu zasnovanu na osećanjima: „Ljubavi između dece i roditelja. u kojoj su prostorije odvojene. izolovanost . po Arijesu. jednostavan i neproblematičan. Promene u spoznavanju detinjstva Arijes povezuje sa promenama u porodici – njenoj strukturi i njenom unutrašnjem životu. nastanku kapilalizma kao i stava – koji Polokova naziva «duhom dobročinstva» – treba govoriti kao o spletu ulicaja koji čine matricu za objašnjenje promene u praksi detinjstva. jer na njoj zasnivaju celokupnu porodičnu realnost" (isto: 263) Komplementarni ovim procesima nastajanja nove osećajnosti sa novim doživljajem detinjstva i oko njega.se ne može o njemu govoriti kao o dominantnom obrascu prakse vaspitanja koji je uticao na promenu odnosa roditelja prema deci. posluge – to je moderna porodica» (isto: 300). teoretičari škole «istorije osećajnosti» su ostali jednostrani u objašnjenju promena u porodici. već predstavlja pitanje oko koga su se razvile izrazite polemike unutar proučavanja porodice. Ne ulazeći u problematiku širih društveno-ekonomskih uslova i uticaja koji su pratili. Ona će to postati tek u XIX veku kada se odvoji od sveta i društvu suprotstavi izolovanu grupu roditelja i dece. porodica nije tako značajna kao rod (pol). otvorena preplavljujućem svetu prijatelja. iz koje su odstranjeni posluga. Porodica XVIII veka. mala. 302).ona je njihov izraz" (Isto: 295). nuklearna porodica se proglašava modernom i kao takva tumači kao osnov za rađanje afektivne povezanosti i njene unutrašnje kohezivnosti. ako ne i uslovili pojavu moderne porodice. Rekli smo da se udobnost rađa u tom razdoblju: ona se javlja u isto vreme kad i intimnost. «društvenost» u smislu otvorenosti prema široj zajednici i nepostojanje doživljaja porodice kao grupe bila su obeležja porodičnog života u Srednjem veku: . koju čine roditelji i deca. bila šira grupa uklopljena u zajednicu preko svoje «društvenosti». još uvek ni moderna jer se «ističe ogromnom društvenošću» (isto: 301). međutim... jesu procesi nuklearizacije porodice.U svetu osećanja i vrednosti. Srednjovekovna porodična zajednica je prema ovom autoru. pa time i odnosa roditelja . za koji je – insistira Arijes – najzaslužnije širenje školstva. ni njegovi sledbenici ne ulaze u razmatranje uslova i uticaja pod kojima se odvija promena u strukturi porodice. Istovremeno. prostora namenjenog privatnom životu" (isto: 295) Privatizacija porodičnog života podrazumeva i privatizaciju njenog životnog okruženja: „Organizacija kuće odgovara novoj potrebi zaštite od sveta. To je moderna kuća. srećna u svojoj samoći. Moglo bi se reći da je pripadnost rodu (polu) jedini doživljaj porodice u srednjem veku" (Arijes 1989: 240). Ni Arijes. Proces nuklearizacije porodice Arijes konstatuje kao činjenicu i sastavni element modernizacije.. staroj koliko i svet. Po Arijesu. Odnos veličine i strukture porodice i procesa industrijalizacije i modernizacije nije. Promenu u doživljaju detinjstva koja je karakteristična za period XVI i XVII veka Arijes tumači kao poseban izraz jedne opštije promene – doživljaja porodice (Isto: 237). O promenama u strukturi porodice kao i u njenoj osećajnosti. kompatibilno sa «društvenošću» koja je bila obeležje porodičnog život u Srednjem veku: «Grupa roditelja i dece. ljudi nastoje da daju novu vrednost. međutim. svakog posebno i bez ikakve zajedničke ambicije: deca su iznad porodice" (isto. klijenata. On se sve više udaljava od brige o očuvanju časti rada ili o nedeljivosti očevine. i svaka izlazi na hodnik. pomaže razvoju nove porodične osećajnosti i modernog doživljaja porodice koji je: «. diskrecija.neposredno vezan za detinjstvo. sve većeg. klijenti. prijatelji» (Isto: 297).. odvojena od ostalog dela društva – to više nije porodica XVII veka. i počinje da ga istiskuje iz. osećajnosti. Veća intimnost «podrazumeva smanjenu porodicu. ili o drevnosti i očuvanju imena: on izvire iz neponovljivog zajedništva roditelja i dece» (isto: 251) Napuštanje socijalizacijske prakse «šegrtovanja» i »povratak dece u porodicu» uslovio je narastanje svesti o ravnopravnosti dece kao članova porodice.. novi doživljaj detinjstva.

na osnovu analize veličine kuće. dok moderna porodica postaje manje zainteresovana za finansijsle pozicije. Ono što posebno razlikuje nuklearnu porodicu od drugih obrazaca života u zapadnom društvu jeste poseban osećaj solidarnosti koji razdvaja domaću jedinicu od okolne zajednice. ukidanje kućne grupe kao osnove za proizvodnju. Ne umanjujući kritiku za neosetljivost njihove analize na drušiveno-ekonomske činjenice. naime. tipa odevanja. «zatvorena domestikovana nuklearna porodica") ne objašnjavajući načine njihove promene kao ni činioce prelaska sa jednog lipa na drugi (Stone. na primer. Sloun ga naziva «afektivnim individuailizmom». Zastupnici teze da je visoka stopa smrtnosti odojčadi posledica majčinskog nemara. tvrdi da se promena u stavu i odnosu prema detinjstvu i deci može videti u pojavi posebne odeće za decu koja je različita od one koju nose odrasli. kao i porodičnih portreta na kojima su deca prikazana kako sede u majčinom krilu. u njenom opadanju vide dokaz za promenu odnosa prema deci (Pollock. tako i da dokumentuje promenu koja se kasnije odigrala. Prvenstveno na osnovu analize likovnih izvora Arijes. Dok je premoderna porodica zbog potreba održanja stalnog nivoa radne snage često menjala veličinu i stav. 1976). Većina autora se služi sekundarnim istorijskim izvorima kao što su ikonografija.)" (Shorter. Problem mogućnosti zaključivanja o praksi detinjstva i dokazivanja na osnovu sekundarne (a često i oskudne) istorijske građe dovodi nas do jednog značajnog epistemološkog problema. «ograničena patrijarhalna nuklearna porodica". na sličan način kao Arijes. Činjenica da manje jedinice sastavljene od roditelja i dece sada žive zajedno duži vremenski period mora produbiti emocionalne odnose"(isto: 204). Slično postupa Stoun kada dokaze za povećanu pažnju koja je poklanjana detinjstvu vidi u pojavi zabavnih knjiga za decu i prodavnica igračaka. što se izgleda dešavalo kod sve većeg dela stanovništva. istovremeno ojačavajući unutrašnje (Shorter. Za razliku od onih autora koji se priklanjaju ideacionom objašnjenju kao što je «otkriće detinjstva». nameštaja. Ukazujući na promene na idejnom i afetktivnom planu. delo. kao što smo ranije naveli. 1988). 1976: 205).T. u razvoju posebnog diskursa kada se govori o deci i sa decom i si. pokazavši «da je porodica – kako pre nastupa industrijalizacije. a Šorter ga opisuje kao «talas osećajnosti» čija je jedna od odlika «sklonost prema porodici». Dokaze za mali interes za decu i detinjstvo u plimutskoj puritanskoj koloniji Demos nalazi. Jedni od retkih autora koji povezuju promenu u porodičnoj osećajnosti sa promenom u obrascima produkcije su Miterauer i Zider (nav. dotle je moderna porodica postojanija u svom sastavu. 1988: 39).i dece. vidi tradicionalnu porodicu kao mehanizam prenošenja imanja i statusa sa generacije na generaciju. To osećanjce se naziva sklonošću ka porodici («domestieity» S. ili skup kultnih aranžmana. u pojavi posebnih igara i igračaka za decu. On . Materijal koji pomenutim autorima služi kao dokaz za potkrepljivanje tvrdnje o promeni u odnosima roditelja prema deci koja se odigrala u XVIII veku prilično je oskudan.M. možemo ipak utvrdili da su pomenuti teoretičari ukazali na jedno značajno područje društvenosti čime su poljuljali funkcionalističku tezu da je moderna porodica pasivna posledica i odraz industrijske revolucije. Oni prelazak sa autarkičnog privređivanja u okviru i za potrebe domaćinstva na industrijski način privređivanja povezuju sa promenama u životnom ciklusu porodice. Ovo odvajanje ima iste korene kao i sve postojanije porodično grupisanje. pre nego posebna struktura. tako i posle njega – predstavljala snažnog idejno-ideološkog i vrednosno-kulturnog posrednika u prihvatanju i uspostavljanju nove organizacije i načina života koji su doneli procvat kapitalizma i njegova industrijska tehnološka organizacija» (Milić. 1983: 28). Tako Stoun povezuje odnos prema deci sa tipovima porodice («otvorena porodica loze». slabi veze sa spoljnim svetom. književnost i dokumenti kako da potkrepi tvrdnju o nepostojanju ideje detinjstva u Srednjem i ranom Novom veku. ovi su teoretičari ukazali na aktivnu ulogu porodice u procesu modernizacije. Miterauer i Zider tvrde da je „verovatnije da bi sve veća rodbinska bliskost unutar porodične grupe trebalo da se objasni postepenim odvajanjem radnog mesta od doma. Šorter. u iskazivanju posebne ličnosti deteta u umetnosti. On čak tvrdi da je «nuklearna porodica stanje svesti. 1977). I novi odnos roditelja prema deci je. kao i analize dokumenata kao što su dokumenti i zvanični izveštaji o koloniji. prema pomenutim autorima. posledica modernog buržoaskog etosa koji se gaji u porodici.

sa ciljem da se podrži unapred razvijena teza (Pollock. da se neke pojave tumače kao nove zato što su prvi put prikazane.se može izraziti putem pitanja: koliko je opravdano na osnovu ideološke stvarnosti koja je predstavljena u analiziranim izvorima zaključivati o praktičnoj stvarnosti porodičnog života. ali ne uspeva da porekne da je došlo do značajne promene u odnosu prema deci i uslovima njihovog života (Bellingham. kao što smo pomenuli. koji je u Francuskoj trajao tokom celog XVIII i XIX veka. kakvi su bili njihovi odnosi i osećanja. ali se nije dogodila dramatična promena u praksi podizanja dece u XVIII veku» – Linda Polok predlaže da istoričari treba svoje napore da usmere ka otkrivanju «upravo zašto je roditeljska briga jedna promenljiva tako čudnovato otporna promeni» (isto: 270). kao stoje njihovo slanje dojiljama. Osnovni problem analize u delima autora koji se bave istorijom detinjstva. 19X2). Sa jedne strane. nepromenljiva u svim ljudskim kulturama. društveno-ekonomskih činilaca proširuje saznanja o tome kakvo je detinjstvo u prošlosti stvarno bilo i neminovno ispravlja neke pogrešne (ideologizovane) zaključke. «Arijesova») – stereotip. Prema ovoj autorki. 1988: 349). Milić – ozbiljnu opasnost od „ideologizacije stvarnosti pri kojoj istorijsko istraživanje umesto da služi otkrivanju istine. iskustvenom istorijskom podlogom" (Milić. 1980). ona razvija u osnovi sociobiološki pristup koji teži da dokaže da je ona univerzalna činjenica. odnosno uprkos stalnoj kritici od strane stručnjaka i društvenih reformatora. Sasman pokazuje da pripadnici slojeva gradskih zanatlija i trgovaca šalju decu dojiljama iz potrebe materijalnog održanja porodice. Uključivanje. Rešenje problema sklada ili nesklada između dominantnih ideja i prakse ljudi. Naime. Dobar primer za to je jedna od najzasnovanijih analiza raširene i dugotrajne prakse slanja dece dojiljama u Francuskoj koju daje Sasman (Sussman. uopštava na sve društvene slojeve. nastao iz pogrešnog tumačenja istorijskog materijala. 1982). Dokaz da je detinjstvo bilo prepoznavano u svojoj posebnosti i u ranijim vekovima – tvrdi Polokova – nalazi se u činjenici da je normativni model ljubavi prema deci stalno opstojao: roditelji su se uvek ponašali prema normama da su deca emocionalno draga. postoji opasnost na koju ukazuje Anderson (nav. S obzirom daje ustanovila da su «mogle postojali promene u postupcima hranjenja i neke male promene u stavovima. Autobiografija. Iako Arijes tvrdi da je novi doživljaj porodice i odnos prema . ova autorka vidi u traganju za evidencijom koja bi pokazivala šta se u svakodnevnom životu ljudi u prošlosti stvarno dešavalo. Nestanak ove prakse početkom ovog veka ne pokazuje. delo. opstala je dugo u slojevima sitne buržoazije uprkos tome što je bio suprotan dominantnom ideološkom stavu. pored analize stavova. 1988: 31). 1983:270). nikada nije postojao kulturni diskontinuitet koji je obeležio «otkriće detinjstva». njena sociološka nesuptilnost. navodno. Tragajući za izrazima bazične afektivnosti. nepromišljeno prelaženje sa ideja na praksu. Tu se. međutim. Ovaj institucionalni aranžman. prećutno ili ne. Linda Polok tvrdi da je dominirajuća teza (tzv. u dugom periodu prelaska sa predindustrijske na industrijsku ekonomiju. međutim. posebno o takvom njegovom aspektu kao što je osećajnosl. ili porodična strategija. već da je opala potreba za njihovim masovnim uključivanjem u radni proces (Sussman. učešće majke u radu porodičnog preduzeća je bilo apsolutno neophodno i zahlevalo je prihvatanje posebnih aranžmana brige o bebama. a ne samo ideal i doživljaj tih odnosa. da su Francuskinje naglo postale dobre majke. nanovo postavlja problem oskudnih izvora evidencije o življenoj stvarnosti ljudi iz prošlosti. pisama. odnosno društvena neizdiferenciranost. Upravo na osnovu analize preko četiri stotine primarnih izvora: dnevnika. većina autora rezultate svoje analize. Postavivši u centar analize roditeljsku brigu. upravo vidi ograničenost analize ove autorke. 1977: Sussman. odnosno poistovećivanje ideja o porodici sa stvarnošću porodičnog života i odnosa u njoj sadrži – po recima A. njihovo nerazlučivanje. Pored toga što u analizu ne uključuju društveno-ekonomke činioce i uslove kojima bi objasnili pojavu i promenu određenih obrazaca prakse detinjslva. U potonjem stavu se. Suprotstavljajući se Šorterovoj tezi daje pomenuta praksa izraz tradicionalne majčinske ravnodušnosti prema malom detetu. Sa druge strane. ponovnim čitanjem dnevnika i autobiografija Linda Polok ispravlja neka preterivanja. zapravo daje legitimitet savremenim vladajućim ideološkim predstavama jer ih snabdeva. piše Sasman.

Značajno objašnjenje promena u radničkoj porodici u periodu od 1870.deci (odnosno «buržoaski etos") ono čime je porodica građanskog sloja u nastajanju težila da se diferencira od aristokratije i širokih narodnih slojeva polimorfnog društva (nav. opstanak radničke porodice je zavisio od dohotka svih članova stečenih na tržištu rada. 1989: 310) – u njegovoj analizi je često nejasno na koje se društvene grupe ona odnosi. Njegova socijalizacija se odvijala kroz učešće u životu zajednice. ali skoro beskoristan za ostatak društva" (Anderson. osećajnom i porodičnom planu koje generišu novu ideju i doživljaj detinjstva. U XIX veku se u slojevima buržoazije. razgovorima i drugim aktivnostima koje čine svakodnevnu praksu. kao što je prisutno i nezasnovano pripisivanje nekih obrazaca socijalizacije (kao što je «šegrtovanje" ili formalno obrazovanje) širokim slojevima stanovništva. ipak. Prema tumačenju Zelicerove. Spoznaja jedinstvenosti i specifičnosti delinjstva kao faze u čovekovom razvoju usmerila je pažnju roditelja i društva na posebne potrebe i interese dece. dete je u razdoblju Srednjeg veka automatski prelazilo u svet društvenosti zajednice. Ova autorka tumači prelazak sa kulturnog koncepta «ekonomski korisnog» na konstrukt «emocionalno neprocenjivog» deteta kao ključni za formiranje savremenog detinjstva. Ova autorka je pokazala kako mezonivo grupe posreduje između individualnih osećanja i makroobeležja kulture. Daleko pre nego što je bio zakonski zabranjen. prema tome. 1955). kao što je to slučaj u većini premodernih društava (i tzv. Poseban doprinos istraživanja V. različite . svoju studiju naziva «Porodica. «širokih narodnih masa» skoro je potpuno onemogućeno nepostojanjem evidencije. pa tako i od rada dece. pretpostavljamo. nije sprečila izvesne autore da donose zaključke zasnovane većim delom samo na projekciji ideoloških obrazaca. Istovremeno. pa time i praksi detinjstva tzv. njegove ideje i prakse. 1977). i otuda prezir moralista prema radničkoj porodici koja dozvoljava «loš rad" (bad labour) dece. rad dece je bio moralno prokažen. «primitivnih») (Benedict. Takvim naslovom. Deca sada pripadaju «dečijem svetu» i potrebno je obezbediti njihov prelaz u «svet odraslih». međutim. I985). bila kontinuiran proces. igrama. u radnom procesu kroz «šegrtovanje». stvara koncept ekonomski bezvrednog ali emocionalno neprocenjivog deteta. gradska radnička klasa prelazi sa privređivanja na gazdinstvu ili porodične ekonomije. godine koje ne «boluje" od ideologizovanih pristrasnosti daje Vivijen Zelicer (Zelizer. S obzirom da još nije uveden sistem plata za glavu porodice. Široki „talas" modernizacije. Zaključivanje o svakodnevnom porodičnom životu. iako se većina njegove analize odnosi na višu klasu. na primer. sa promenama koje je doneo na drušlveno-ekonomskom. a ne kao deo domaće grupe. »dobar rad» (good work). moralisti nisu razumeli logiku porodičnog dohotka pa su decu posmatrali kao radnu snagu pod ugovorom. Ta činjenica. Socijalizacija deteta u zapadnim društvima u Srednjem veku je. ovi autori su zaključivali o ravnodušnosti roditelja radnika prema vlastitom potomstvu. na industrijsku proizvodnju i ekonomiju porodičnog dohotka. autor pledira na rekonstrukciju porodičnog života u celokupnom engleskom društvu određenog razdoblja. Nakon nekoliko prvih godina života kada je jednostavno bilo prisutno. u svetkovinama. Stoun. kao šio smo videli. seks i brak u Engleskoj 15001800» (Stone. Sumirajući rezultate pomenutih analiza koje se odnose na praksu detinjstva u prošlosti možemo zaključiti da je potvrđena teza o njenom istorijskom diskontinuitetu koji se izražava kao prelaz sa jednog na drugi obrazac socijalizacije. izmenio je i njegovu praksu. tzv. Iz činjenice o eksploataciji rada dece iz radničkih porodica koji se kosio sa ideologijom «detocentrične» porodice i društva koja je dominirala u XIX veku. do 1930. Posledica «otkrića detinjstva» u idejnom smislu bio je diskontinuitet u odrastanju. kritika koju mu upućuje Anderson da je njegov pokušaj «dragocen za analizu viših klasa. koja je uključivala i pomoć dece. Oko ovih «obreda prelaza» formiraju se. Zelicer je tumačenje procesa nastanka pojma detinjstva kroz kulturni konflikt dva različita porodična sistema: buržoaskog sistema «domestikacije» i radničkog sistema porodične ekonomije koji je trajao tokom celog XIX veka (Bellingham. oblikujući detinjstvo kao društvenoistorijski proizvod. Tako je nastao stav da roditelji iz radničke klase nisu voleli svoju decu i da su ljubav naučili preuzimajući kulturne vrednosti srednje klase (Belhngham. Osnovana je. 1988). idejnom. 1988: 352). u praksi detinjstva. delo. a pod uticajem filantropa i reformista. 1980: 85).

trpe pojedina tumačenja prakse detinjstva i šire svakodnevnog života porodice. 1985: 15). pozorište. S obzirom da je investiranje u decu (u budućnost) sastavni deo porodičnih strategija socijalne reprodukcije. govoriti o ljubavi prema deci kao o otkriću buržoaske klase u nastajanju. televizijske i radio emisije. Iz stava prema (ne)značajnosti investiranja u decu generiše se socijalizacijska praksa i ostale aktivnosti koje čine svakodnevni život deteta. muzika. kao stoje bazična afektivnost koja je uvek postojala. grupnom (porodičnom). novi sadržaji i aktivnosti (književnost. Umesto da se govori o detinjstvu u jednini. 1982). već o manjem ili većem investiranju u decu. pokazuje se kao lažno. filmovi. kao što smo videli. igre i igračke) . Njihovo analitičko razlikovanje je osnovni preduslov da se izbegne ideologizacija stvarnosti od koje. Pokazalo se kakve opasnosti krije tumačenje prakse detinjstva samo kao refleksije hipostaziranih kulturnih normi. kao prostoj refleksiji dominantne norme i doživljaja delinjstva. Neki autori govore o «ogoljavanju" detinjslva kroz institucionalizaciju dece u «industriji brige o deci" sa njenom strukturalnom rigidnošću (Suransky. Pored stvaranja specijalizovanih naučnih disciplina čija se saznanja i diskurs putem masovnih komunikacija na popularan način plasiraju (i nameću) širokoj javnosti. kako je pokazala Zelicerova. . što je stav pa tako i sastavni deo porodičnih vrednosti. smatramo da je neophodno proučavanja detinjstva redefinisati u tom pravcu. Oko novog doživljaja i stava prema detetu formira se u XIX i prvoj polovini XX veka čitav «svet detinjstva». nova odeća (posebna dečija). Sledeći preduslov može se izraziti kroz zahtev da je u tumačenju pojava kakva je na primer praksa detinjstva neophodno uključiti splet (matrix) činilaca i uslova na različitim nivoima društvene stvarnosti: društveno-ekonomskom. reč o osećanju. političkom (institucionalnom). naime. Ako se detinjstvo tumači kao kulturni proizvod posebnih društvenih uslova i odnosa. 1980). Donzelot. Za tumačenje prakse detinjslva u prošlosti – kako je pokazala Zelicerova – neophodna je analiza grupnog (ili mezo) nivoa stvarnosti domaće grupe ili porodice. 1980). onda se. Nije. ne može. U ponovnoj neizdiferenciranosti detinjstva iz sveta odraslih neki autori vide pojavu «novog Srednjeg veka» u odnosu prema deci (Winn. 1982). Svi se ovi autori slažu u mišljenju da se «otkriće delinjstva" sada pretvara u svoju suprotnost: ono naglašava negativne uslove egzistencije deteta u savremenom svetu razotkrivajući ideološki karakter «društva usredištenog na decu». pokazalo se da osnovni izvori polemika proističu iz neraz- lučivanja i neopreznog povezivanja idejnog i praktičnog aspekta detinjstva kao društvene tvorevine. odnosno njihovom povlačenju u zatvorene i segregisane prostore koji pored bolje zaštite obezbeđuju i kontrolu nad njima (Zelizer. Postoje autori koji smatraju da detinjstvo «nestaje» pošto mnogostruke odlike savremenog društva brišu barijere i približavaju svetove dece i odraslih (Postman. 1985. plodonosnije je i jedino ispravno govoriti o detinjstvima u množini kao proizvodu specifičnih uslova života dece u različitim društvenim slojevima koji za njih definišu položaj i uloge modifikujući aktuelni normativni model deteta. na primcr. Kao što smo izneli u pretpostavci. kao i rastuća monetizacija i komercijalizacija dečijih života (Zelizer.teorije i pristupi vaspitanju i/ili socijalizaciji.'" Zaključak Prethodna analiza problema i polemika u okviru istorije dctinjstva navodi na nekoliko zaključaka. za njegovo oblikovanje je zadužena čitava industrija čiji su proizvod novi prostori (dečija soba. štampa.za decu. Mnogi autori u ovoj pojavi vide uzrok kontroverznog položaja dece u modernom svetu. 1979) – prisutna je istovremeno i kolonizacija dece na tržištu (Anderson. kulturnom (idejnom i osećajnom). Neki autori govore o «domestikaciji" dece. Pitanje koje je u centru polemike o istoriji dctinjstva: da li su ljudi u prošlosti voleli ili nisu voleli svoju decu (ili radnici u skorijoj prošlosti). igralište).

Philips (1986): Visions of Childhood.Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Miterauer. 1715-1914. eds. Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Since the 'Invention of Childhood': Some Issues in the Eightics". 3 Benedict. Ncw York: Souvcnir Press Meckel. New York: Panlhcon Books Wolfenstein. Anđelka (1988): «Porodica . (1984): «Childhood and the Historians: A Rcview Essay". Mead & M Wolfwcnsitfin. Michacl (1980): Approaches to the History of Western Family. Rađanje modeme porodice. i R. F. u: Vaspitanje i porodica. Riehards. 2 Sussman. Zagreb: Naprijed Mause. Linda (1987): A Lasting Realationship. Childhood in Contemporary Cultures. No. Journal oj Famih Histon. u: A. G. (1991): Dete i kultura. Vol.. G. Edward (1976): The Making of the Modrn Family. Marta (I955): «Fun Morality: An Analysis of Recent Child-Training Literature». & D. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Bellingham. (1982): Selling Mother's Milk: Wet-Nursing Bussiness in France. Beograd: Idea. John (1982): The Rise and Fall of Childhood. Los Angeles: Sage Puhlications Stone. Vol. Journal of Family History.. Cainbridge: Universilv Press Plumb. Filozofski fakultet. The Itleration of a Child into a Social World. Žak (1988): «Vladanje posredstvom porodice». Maric (1980): Children Without Childhood. Beograd: SKZ Turza. 13. No. magistarski rad. William (1983): «The Child and Othcr Cultural Inventions». u: M. eds . Linda (1983): Forgotten Children. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Donzelot. London: Windefeld & Nieolson Suransky. New York: Basic Books . J.dijalog sociologije i islorije. Urbana. Cambridge: Universiijr Press Polloek.. Jomrnal oj' Famih History. 1874-1914». Žarko (1991): Predstava o detetu u srpskoj kulturi. Wolfenstein. Igor S. A. Chicago: Universitv Press Sussman. A. M. 1500-1800. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja Milić. Vera (1971): Jugnslmeiiska porodica u transformaciji. John & Elisabcth (1974): «Cultural Aspects of Child Rearing in ihe English-Speaking World». Valerie (1982): The Erosion of Childhood. Jaeques (1979): The Policing of the Families. u: L de Mauseed. ed. prir. u: M. Zagreb: Liber Kessen. prir. Beograd: Zavod za udžbenike i ništavna sredstva Lasch. prir. New York: Tcachers Collegc Press Demos. 1500-1914. 4 Milić. Filip (1989): Vekovi detinjstva. New York: Rondom House Dorđević. 67 Pollock. Niš: Prosvela Erlich. Ill. (1975): «The New World of Children in Eiehteen Century England». Vol. Ruth (1955): «Continuities and Discontinuities in Cultural Conditioning".: Universitv of Illionois Press Trebješanin. Milić. u A. Chicago: University Press Cleverley. New York: Praeger Kon. u: M. Influental Models from Locke to Spock. Rađanje moderne porodice. Zider(l988): «Nastanak ciklusa modeme porodice». Christopher(l986): Narcistička kultura. John (1970): Family Life in a Plymouth Colony. Neil (1982): The Disappereance of Childhood. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Newson. Childhood in Contemporary Cultures. C. Vol 9. Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood». The Histori of Childhood. Parents and Children over Three Centuires. Mead & M.. Oxford: Universily Press Donzelo. Beograd.LITERATURA: Anderson. Tihomir (1990): Deca u verovanjima i običajima našeg naroda. Sex and Marriage in England. & A. Chicago: University Press Zelizer. Anđelka (1982): «Ideja vaspitanja i istorijska stvarnost porodice». R. London: Fourlh Estate Postman. u: Kessen. Karel (1995): Začeci modrnosti u porodičnom životu u renesansnim gradovima. S. Rađanje moderne porodice. Ncw York:Laurel Shorter. W. London: Macmillan Arijes. London: Wilham Collins Somerville. The Child and Othler Cultural Inventions. J. Lawrence (1977): The Family. eds. Siegcl. Past and Present. Vivien (1985): Princing the Priceless Child: The Changing Social Value of Children. Milić. (1977): «The End of Wet-Nursing Bussincss in France. u: Milić. Beograd Winn.

Childhood and Parenthood. gde su za veoma kratko vreme više od 450 ljudi postali članovi. pedagogijom itd.naročito knjige Filipa Arijesa o istoriji detinjstva (Philippe Aries. eds. u poređenju sa psihologijom. London. Detinjstvo i savremeno društvo: Paradoksalan odnos? Jens Kvortrup «Childhood and modern society: A paradoxical relationship?“. zanimljivo je primetiti da. and M. veći deo njih ukazuje na «socijalizaciju» kao na «glavni problem u sociologiji detinjstva» (Furstenam. Vek deteta (The Century ofthe Child). Wakster. imalo je 58 strana o «detetu» . koja otuda nije bila isplativa u akademskom životu (Ambert.stoga je pitanje otkud taj bum novih istraživačkih interesovanja od. a sociolozi detinjstva nisu imali nikakav organizacioni program za promovisanje svojih zajedničkih interesa. 189/199. UVOD Već nekoliko godina uobičajeno je da se govori o novom istraživanju o detinjstvu. 1986). čak 1973) stanovište koje bi mnogi sociolozi današnjice sa oklevanjem usvojili.u jednom članku (Ambert. sredine osamdesetih? Možda nema jednostavnih odgovora na ovo pitanje.. Međutim. Ipak. ukazuje se na «neobičan razvoj podele rada u akademskim disciplinama» (Furstenberg. bum je tu. Danas je dosta toga makar počelo da se menja: veliki projekti sprovode se na međunarodnom nivou. ali da li je u pitanju novi problem i zašto sada dolazi do buma? Uspeo sam da pratim trag termina «sociologija detinjstva» unazad sve do tridesetih godina XX veka. iako u izdanju međunarodne Enciklopedije društvenih nauka iz 1968 (Encvciopedia ofthe Social Sciences) nije bilo pomena o društvenom životu dece (samo upućivanje na psihologiju i pedagogiju). Smatram da je opravdano reći isto to za popriličan broj knjiga koje su se prvi put pojavile početkom veka u Velikoj Britaniji. počinju da se pojavljuju knjige iz sociologije detinjstva i popriličan broj članaka dospeva u časopise i knjige . J. u svakom slučaju. Ipak. mnogo više nego na traganje za spoznajom prirode dečjeg položaja u društvu. Nacionalne organizacije pojavile su se u Velikoj Britaniji. koja je izašla 1990. sociolozi su se po prvi put okupili 1990. postojalo je interesovanje za decu tokom nekih perioda pre Drugog svet-skog rata. kao i za čuvenu knjigu Elen Ki (Ellen Key). izdanje iz 1930. nordijskim zemljama i SAD. Institut of Education. O’Brien. psihijatrijom. suština se nesumnjivo odnosila na probleme socijalne politike u širem smislu. Veći deo interesovanja koje vodi savremene istraživače ne razlikuje se mnogo od tog prethodnog interesovanja . 1985). ali je tokom polovine veka koja je usledila samo nekoliko knjiga imalo te reci u svom naslovu.podeljeno na 12 odeljaka. mogu se uočiti nove aktivnosti: sa zakašnjenjem od otprilike jednog veka. ona retko kad bila u središtu pažnje. dok su u časopisima o porodici ili edukativnoj sociologiji. od strane klasičnih ili severnoameričkih sociologa. na publikovanje nekoliko plodonosnih radova . Nemačkoj. str. postao je problem da se obezbedi vreme za sve one koji žele da predstave svoju disertaciju. Na primer.Poglavlje 5. 1896) pokazano je kako je iznenađujuće malo do sada napisano o detinjstvu. na prethodno slab renome te teme. pa čak o bumu u tom novom istraživanju.sredinom osamdesetih . a možda i zbornika članaka Lojda de Moza o tom istom . pitanje je da li bi one bile prihvaćene od strane većine savremenih istraživača. u Brannen.čak izlazi nekoliko časopisa posvećenih sociologiji detinjstva. Što se tiče organizacije. na svetskom kongresu sociologije i već na kongresu 1994. 1962). Dakle. na univerzitetima nije postojao predmet iz sociologije detinjstva. 1995. Taj ogroman porast interesovanja može se lako dokumentovati: još pre nekoliko godina . 1986. recimo. deca jedva da su bila zastupljena u specijalizovanim časopisima. gde bi se moglo očekivati da je nađen prostor za decu.

5.jeste da će se «sociolozi ozbiljno pozabaviti sistematskim proučavanjem interakcija između detinjstva i društva tek kada samo detinjstvo počne naširoko da se smatra nečim što je društveni problem ili plodan izvor društvenih problema» (parafraza Mertona. više nego ikada ranije? . društvo prepušta masu toškova roditeljima i deci.sa izvesnim čuđenjem . Odrasli visoko vrednuju spontanost dece. 9. ali je dečji život sve organizovaniji. uprkos tome. mada nezavisno. ali se društvo stara o njima pretežno u vidu kontrole. Većina odraslih misli da je za decu najbolje da roditelji preuzmu glavnu odgovornost za njih. vidi Ambert. 1973. Jedini odgovor koji po meni ima smisla . Njihova proučavanja podstaknuta si popriličnom količinom javnih debata koje pokreću ili nastavljaju političari. Osim toga porast stope razvoda i neusklađenost između radnog vremena roditelja i njihove želje da se staraju o svojoj deci.počnu da razmišljaju o tome zašto je došlo do ovakvog razvoja. «ono što se projektuje na svet putem naučne podele rada samo odražava ono što se zaista odigralo u svetu» (Adorno. Ovom spisku se može dodati još toga.problemu (Lloyd de Mause. Odrasli se slažu da decu treba odgajati u slobodi i demokratiji. ali ih rađaju sve manje. 4. ali u svakodnevnom životu sve više žive odvojeno. 6. ali u strukturalnom smislu postepeno nestaju okolnosti u kojima roditelji mogu preuzeti tu ulogu. 10).a Ambert ga se na kratko dotiče . Nabrojaću neke od njih koje smatram naročito relevantnim. Ništa manije značajno je i to što su istraživači usmerili pažnju na naizgled sve veći broj zlostavljane dece i od njih se traži da bolje razjasne ovakav razvoj. Odrasli izjavljuju da deci treba dati prioritet. rešenja svakodnevnih manifestacija ovih paradoksa. Odrasli uglavnom smatraju školu važnom za društvo. discipline i upravljanja. 13) ili. izgleda da je u opštem smislu pravi paradoks sledeći: zašt se mnoga deca još uvek muče u zemljama koje su bogatije i imaju pristup većoj količini znanja o deci. Dakle. već se samo «vrti u krug». Iipak. ali dovoljno je dugačak da nagovesti da su društvo odraslih i detinjstvo jedno s dugim u neskladu po više pitanja. 1986. Odrasli žele i vole decu. primorani da pronađu. Odrasli su saglasni da deci treba pružiti najbolju polaznu tačku za život. 7. dok im društvo obezbeđuje sve manje vremena i prostora. Ovaj odgovor na pitanje zašto sada dolazi Patadoksi u odnosu detinjstvo i društvo odraslih: 1. Odrasli uveravaju da je dobro da deca i roditelji budu zajedno. što je jednom rekao Adorno. umesni su problemi o kojima se mnogo raspravlja. ali se većina ekonomskih i političkih odluka donose a da se deca nemaju u vidu. 8. koje probleme detinjstvo predstavlja za društvo ili delove društva? Koje su poteškoće između detinjstva i društva odraslih? PARADOKSI Suočeni smo sa većim brojem paradoksa u odnosu između detinjstva i društva odraslih. do buma potkrepljen je činjenicom da se nova orijentacija u istraživanju detinjstva pojavila manje-više istovremeno. ali deca odrastaju u sve siromašnijim delovima društva. Detinjstvo je dragoceno za društvo u materijalnom smislu – ali ne za roditelje. 3. kao i da se predloži da istraživač . Nijedna od ovih sugestija nije mnogo uverljiva. 2. ali ne priznaju vrednost dečjeg doprinosa dolaženju do spoznaje. 1974). u različitim industrijskim zemljama koje u globalizovanom svetu pokazuju uglavnom istu vrstu društvenih odlika.

razlika između ova dva autora. političke. Glavni fokus naše pažnje zapravo su bile opšte odlike detinjstva. De Moz. OBJAŠNJENJE NEKIH PARADOKSA Hajde da pobliže pogledamo neke od paradoksa. središte pažnje nisu više samo deca u naročito kritičnom položaju. Arijes i De Moz. kada je dostignut visok nivo saosećanja i empatije prema deci (upor. veliča roditelje zbog toga što tokom istorije. nema nam druge do da sugerišemo da su roditelji isto tako žrtve strukturalnih promena kao i deca. kulturne. Lično smatram da je od njih dvojice Arijes uverljiviji. ne postoji protivrečnost između razmatranja zajedničkih faktora i specifičnosti životnih okolnosti dece. Opis i objašnjenje detinjstva usled toga je izraženo pomoću nekoliko strukturalnih promenljivih koje imaju implikacije na društvo u celini. Zaista je paradoks savremenog društva da je baš sada.prijateljski nastrojeni prema deci.METODOLOŠKE TENDENCIJE Ovi paradoksi. pošto ovde nema dovoljno prostora za razmatranje svakog od njih pojedinačno. mislim da se njihova suprotna stanovišta mogu uskladiti u jednoj krucijalnoj dodirnoj tački: zapravo se može argumentovati da su strukture neprijateljske. de Moz). U principu. Arijes je kritičan prema našoj savremenoj civilizaciji dok kritikuje našu kulturu zbog ograničavanja dečje slobode . u pozitivnom smislu. treba takođe uzeti u obzir uticaj činilaca na mezo. U ovom projektu razlike između grupa manje su nas zanimale. Paradoksi koje smo gore spomenuli u velikoj meri se tiču odnosa između ličnog ili privatnog i strukturalnog ili društvenog aspekta ljudskog života. međugeneracijski. 1990-1994) izabran makroorijentisan pristup. tehnološke ili demografske promenljive. određeni su i društvenim statusom roditelja ili naročitim porodičnim okolnostima.svakako presudnih . u stvari. na primer. usvajaju sve pozitivniji stav prema deci. možemo da pravimo poređenja između uobičajenih životnih okolnosti dece i opštih životnih prilika drugih starosnih grupa. u kome je detnjstvo shvaćeno kao deo društva (za razliku od individualizovanih straživanja u kojima se o deci govori kako »postaju» pripadnici društva).strukturalni uticaji mnogo snažniji od ličnih želja. s druge strane. te teorije i metode imaju i nešto zajedničko i to treba naglasiti. kao i različitih metoda za ispitivanje životnih uslova dece. reprezentuju dva naizgled suprotstavljena gledišta o razvoju detinjstva. drastično smanjen. uslovi života grupa dece (ili čak dece pojedinačno). koje smo već spominjali. broj dece. ta dva pristupa nam omogućavaju da bolje uočimo i razumemo protivrečnosti i paradokse između ličnog. proporcija dece ispod 15 godina opala je od jedne trećine na jednu petinu i u većini industrijskih društava danas roditelji nisu voljni da rađaju i podižu decu u broju koji bi bio dovoljan da se održi populacija. Važno je spomenuti specifične okolnosti da bismo obrazložili razlike između dece koja pripadaju različitim sektorima ili slojevima društva. Uprkos više . na kraju. ta dva pristupa moraju se dopunjavati. Od početka veka. Tako je. Po mom mišljenju. nai- .i u vremenskom i u prostornom smislu. to je priznavanje neophodnosti direktnog usredsređivanja na dečju životnu situaciju. društvene. opravdana je sugestija da one isto tako imaju presudnu ulogu u formiranju onog dela društvene strukture koji nazivamo detinjstvo. Da bismo uskladili Arijesa i de Moza po ovom pitanju. normalne i obične okolnosti većine dece. Pored toga. Ne želim navesti na pomisao da su ove globalne sile jedino važne. relativno uzevši.i mikronivoima. dok su roditelji . po mom mišljenju je umesno reći da je istraživanje koje predstavlja prekid u poređenju s tradicionalnim istraživanjem o deci sve više zainteresovano za tipične. No. Zajedno. zato što nam takav pristup omogućava pravljenje istorijskih i me- đugeneracijskih poređenja: istorijski. za veliki međunarodni projekt «Detnjstvo kao društveni fenomen» (Childhood as a Social Phenomenon. to je udaljavanje od tradicionalne preokupiranosti socijalizacijom. ma koliko velike da su razlike izeđu njih. pitanja i problemi povod su pojavljivanja različitih teorija među istraživačima. Prema tome. što je posledica činjenice da su . na primer.kako ja to vidim . porodičnog i strukturalnog nivoa.i uopšte odrasli . to nam je omogućilo da uočimo menjanje arhitekture i parametara detinjstva kako se društvo uopšte menja. zajednička osnova različitih niti onoga što nazivamo novo društveno-naiučno razmišljanje o deci i deinjstvu može se formulisati negativno i pozitivno: negativno govoreći. bilo da su u pitanju ekonomske. Dokazano je da sve ove promenljive imaju odlučujući uticaj na uslove života svih pripadnika društva.

Sgritta. uključujući i same roditelje na ideologiji porodice . Te posledice je verovatno najobuhvatnije rezimirao Zineker (Zinnecker). Ona se sve više sprečavaju da samostalno istražuju svet. pripadaju nižim ekonomskim ešalonima (npr. ako slobodnije . 1994). tvrdeći da je ona uzročno povezana sa tri važne činjenice: opadanjem stope rađanja. U stvari. Čini se da se pridržavamo nerevidirane ideologije porodice. za koje su deca. jedan princip je ostao netaknut.besplatno . Prema tome.i nešto što suštinski ne želimo . tehnološki razvoj. na koju ovde ukazujemo kao na treću posledicu. već je sredstvo kojim se roditelji služe da bi postigli onaj broj dece koji smatraju poželjnim pod datim okolnostima. roditelji još uvek prinuđeni da prave kompromise u pogledu svojih ideala.to što se deca sve više sprečavaju da imaju spontan odnos sa onim što smatramo prirodnom okolinom. već on takođe poprima specifični oblik institucionalizacije. Uprkos ovim fundamentalnim promenama. revolucija u obrazovanju. relativnom materijalnom uskraćenošću dece u poređenju sa drugim starosnim grupama i gubitkom renomea dece kao konstruktivnih aktera. uopšteno uzevši.urbanizacija. nazovimo ovaj princip «ideologijom porodice». ovo je paradoks u smislu da niko ne želi (niti je ikad planirao) da deca budu relativno uskraćena. Izgleda da insistiramo na svemogućnosti porodice kao da revolucija u društvenom razvoju nema nikakve veze s decom i njihovim životom.rekle da bi želele bar još jedno dete. kada se deca rode. postoji obimno svedočanstvo koje pokazuje da deca u proseku. Neću ulaziti u pojedinosti u vezi sa metodama koje su korišćene pri dolaženju do ovog saznanja. «Područje delovanja dece sve se više i kvalitativno sužava. drugi činilac je insistiranje praktično svih odraslih. Ako je nekada dečja radna snaga bila pod vlašću roditelja.me. zatvorene prema prirodnom svetu i ograđene od sfera delovanja drugih starosnih grupa» (Zinnecker. Druga posledica vladavine ideologije porodice tiče se vremenskih i prostornih uslova za decu. 1990. kao i prosuđivanje da su ona spontana bića. pomoću koncepta «Verhäuslichung» detinjstva .ako ih neko pita . nešto više od pukog «odomaćivanja» detinjstva. sekularizacija. nečuven ekonomski porast. individualizacija i. pronalazimo svedočanstvo koje ukazuje da bi veliki broj majki . u najskorije vreme. To pogoršanje je demonstrirao Kolmen (SAD) za period od stotinu godina (Coleman. Drugde sam ekstenzivno obrazlagao ovu tezu. i u pore-đenju sa drugim starosnim grupama.što je termin koji se ne može prevesti. jer su roditelji zbog toga. dovoljno je reći da je to jedna važna spoznaja koja je postignuta usredsređivanjem direktno na decu umesto na porodicu. Po njegovim recima. Jedna posledica je i sistematsko pogoršanje relativnog materijalnog položaja dece u društvu. 1995). naime princip da su prevashodno roditelji odgovorni za decu. Ali izgleda da su.što je čudno. Svet dečjeg života sve se više uvodi u zaštićene prostorije. 1988. U tom smislu porodica je bila prinuđena da preda društvu . Život dece se odvija u zatvorenom prostoru ne samo u najopštijem smislu. oni su prinuđeni da smanje broj dece .dečju radnu snagu. da bi roditelji pokazali svoj pozitivan stav prema deci. bila na kraju krajeva ekonomska vrednost. korišćenje kontraceptivnih sredstava nije uzrok opadanja stope rađanja. deca su sve više podvrgnuta organizovanim i rukovođenim vidovima postojanja. umesto toga. ali može se objasniti s obzirom na dva glavna činioca: jedan činilac je kolonizacija dečjeg vremena kroz društvo. To podrazumeva novi način života za većinu dece. Ne moramo negovati neka politička ili ideološka gledišta da bismo shvatili da takav stav ima brojne posledice po decu i formiranje detinjstva. Naravno. Što se tiče poslednjih decenija. da su okolnosti za to povoljnije. Tokom proteklog veka bili smo svedoci brojnih dramatičnih promena u našem društvu . dok se ideološki lišavaju njihovih kompetencija (Qvortrup. To svakako ima prednosti utoliko što su deca zaštićena više nego ikad pre i. 1990). on im se objašnjava iz druge ruke. danas se od dece zahteva da obavljaju obavezni rad za društvo bez ikakve nadoknade bilo roditeljima ili deci.ne zato što to žele već zato što tako moraju da bi živeli u skladu sa svojim sopstvenim idealima. Radi sažetosti. snažna tendencija ka ravnopravnosti polova. izgubili radnu snagu. 142). S obzirom na uverenje da je važno da deca budu u kontaktu s prirodom i na retoriku u vezi sa tim. istorijski gledano. nepromenjenih odnosa između generacija .kao da se u svetu oko nas ništa nije dogodilo. O'Higgins. zaista je paradoksalno . ona su izložena ovim režimima koji su podešeni prema vremenu i prostoru kao nikada dosad. doslovno znači nešto poput «udomljivanja».

dece je sve manje. Stoga se slažem sa Kaufmanom (Kaufmann. u pogledu mnogo toga deci je dobro u dečjim vrtićima. taj preokret već može . Nije lako reći kako bi se ova tendencija mogla promeniti. svoj vlastiti novac. mada se može doneti jedan uopšten zaključak. društveno roditeljstvo je zadobilo nova svojstva i unapređeno profesionalnim i promišljenim staranjem. da se odluke od dalekosežnog značaja za decu donose bez uzimanja u obzir same dece i njihovih porodica. ako je moguće. Deca provode sve više vremena predstavljajući sama sebe.protumačimo de Moza. optužiti da se ne samo deca. a ne svoju porodicu. koja je usmerena ne samo na sprečavanje da im se dogodi nešto loše. iz ekonomskih razloga. a roditelji se staraju o njima tokom mnogo kraćeg vremenskog perioda nego ranije. što zahteva neko pedagoško i profesionalno obrazloženje . ali nije nam potrebno moralističko kritikovanje. S druge strane. To je zapravo postala jedna od posledica razvoja koju sam spomenuo. oni koji snose tu odgovornost sve će teže izlaziti u susret dečjim zahtevima. već i roditelji. na primer. Deca nemaju nikakve branioce ni ljude koji lobiraju za njih ili. smatraju nekakvim žrtvama istorijskog i društvenog razvoja. Činjenica da se deca upisuju u vrtiće i obdaništa u sve većem broju ukazuje da se o njima staraju ne samo s obzirom na fiziološke i afektivne potrebe. Ukoliko se to ne dogodi. veoma slabe. Te podudarnosti često nema. Sve više odraslih se stara o tuđoj deci umesto o svojoj vlastitoj. iako se uglavnom smatra preporučljivim da deca provode vreme sa svojim roditeljima . ne treba preuveličavati moć struktura i nema sumnje da svi roditelji imaju do izvesne mere moć da donose odluke u pogledu svakodnevnog života svoje dece.ne samo u vezi s dečjim razvojem . zapravo. Svakako. a već su obavljeni i neki eksperimenti s plastičnim karticama koje bi svakodnevno koristila deca u vrtićima da bi se. samo u izvesnoj meri. Ovaj razvoj obuhvata sve više dece sve mlađeg uzrasta. Četvrta posledica je da roditelji i deca provode sve više vremena razdvojeni. Prinuđeni smo da se zapitamo . što možda na kraju može dovesti do boljeg «kvaliteta» odraslih. kontrolisalo kako ona provode vreme. situacija kada su oba roditelja zaposlena predstavlja imperativ zbog novca. ukoliko nije posledica priličnih materijalnih reperkusija. pitanja u vezi s decom moraju se uključiti u sferu političkog odlučivanja i. već kritička moralnost. dosta toga se odlučuje u ime dece izvan porodice i mnogo toga roditelji teško mogu izbeći: na primer. ZAKLJUČAK Veći deo svega što je ovde rečeno može zazvučati i žalosno i pesimistično. Iz ove perspektive detinjstvo postaje sve kraća faza u ljudskom životu: podvrgava se formama i sadržajima koji izgledaju slični onim vanporodičnim strukturama u kojima odrasli provode svoj život. opciju u svakodnevnom životu dece. Ono što ja zapravo želim da pokažem jeste stepen podudarnosti između uobičajene i moćne retorike o deci i stvarnosti. 1975).da li se razvoj detinjstva odigrava onako kako zaista želimo ili smo izgubili kontrolu nad nekim činiocima koji imaju presudan uticaj na život dece. To nije nužno slučaj.utoliko pre jer su i igra i spontanost takođe postali deo nastavnog plana u obdaništima. tako da se postepeno smanjuje njihova zanimljivost kao predmet interesovanja političara. svoje ključeve.baš kao što su individualizovani roditelji i drugi odrasli. Moj pristup i moja perspektiva mogu se.ako ni zbog čega drugog. već i na obezbeđivanje boljeg kvaliteta života. Arijes možda dokazuje da svaka zaštita dece ide ruku pod ruku sa kontrolom. ojačati politički uticaj onih ljudi koji nose svakodnevnu odgovornost za decu. Tako je čak i rano detinjstvo sve više isplanirano . 1990) kada govori o strukturalnom zanemarivanju i strukturalnoj nezainteresovanosti vis-a-vis dece i njihovih porodica. Ali. To znači da se i sama deca donekle individualizuju . Ovo je samo logička posledica institucionalizacije detinjstva. već i da su zbrinuta unutar nove društvene definicije ranog detinjstva.zašta se u Francuskoj zalažu Šambordon i Prevo (Chamboredon & Prevot. i svakako da vrtići i druge institucije često predstavljaju najbolju. ako pravimo poređenje. ako ne i jedinu. Možda će doći vreme kada roditelji i budući roditelji neće više prihvatati ono što se može protumačiti kao iskorišćavanje roditeljstva od strane društva. onda zato što je to preduslov da bi roditelji praktikovali odgovorno roditeljstvo. osim toga. imaju svoje identifikacione kartice.

Starosna grupa je društveni entitet sasvim različit i od generacije i od klase. koje je istorijski stvoreno obrazovnim sistemom i buržoaskom porodicom. Centuries of Childhood. Detinjstvo je proučavano unutar konteksta životnog ciklusa. Oni reprezentuju sve veće interesovanje za ovu temu i veliku raznovrsnost perspektiva u odnosu na tumačenje detinjstva. iz druge perspektive. “Dimensions of Childhood”. ona obuhvata samo oreuređivanje određenih. ekonomski i društveni konstrukt. porodice. 1994: 145-165. medija i obrazovnog sistema i klasifikovano je kao život i učenje dece. Postulat da detinjstvo iščezava može podstaknuti debatu između sociologa kulture. Na osnovu svoje pozicije u životnom ciklusu i svojih istorijskih korena. INTERPRETACIJE DETINJSTVA Naziv glavnog projekta. Childhood Matters: Social Theory. skup ideja o deci i njihovim običajima. Postmenov postulat o «ščezavanju detinjstva» (Postman. Dimenzije detinjstva Iver Frenes. generacije se smatraju nosiocima kulture. preokupirane životnim standardom današnje dece i raspodelom blagostanja između društvenih klasa i generacija. 1982) rasvetljava jednu dimenziju ovog konstrukta. eds. Aldershot: Avebury. kao što je „mladi bračni parovi s malom decom". Kada se razmatraju kao deo stanovništva. Ima zajedničke elemente i sa jednim i sa drugim. 1952) inspirisana je konceptom društvenih klasa. Manhajmova konceptualizacija generacije (Mannheim. kao što je detinjstvo. ali se karakteriše neprekidnom smenom svojih pripadnika. «Detinjstvo kao društveni fenomen». J. starosne grupe su organizovane kao životne faze. . a samo njeno postojanje ukorenjeno je u savremenom odnosu između braka. otuda se iščezavanje detinjstva podudara sa razaranjem ovog carstva od strane savremenih medija i savremenih metoda podizanja dece.biti uočen u našoj kulturi. kojim se kulturni i društveni odnosi između odraslih i dece smatraju jednom od temeljnih osovina kulturnog konstruisanja detinjstva. ali po svoj prilici neće uticati na rad razvojnih psihologa. Kada se posmatra iz jedne perspektive. U savremenom društvu. u: Qvortrup. Prctice and Politics. et al. vrednosti i interesovanja. godine su činilac koji određuje pripadništvo nekoj životnoj fazi. objavljeni su mnogi članci o društvenom i kulturnom formiranju detinjstva i njegovom istorijskom razvoju. Druge životne faze karakteriše kombinacija godine života i drugih činilaca. deca se mogu klasifikovati kao starosna grupa koja se na izvestan način razlikuje od drugih starosnih grupa ili kao jedna generacija u prvoj fazi svog životnog ciklusa. Postmen definiše detinjstvo kao naročito zaštićeno i odvojeno carstvo. U nekima od njih. plodnosti i godina života. društvena promena je možda fundamentalna. Starosni sastav ove životne faze varira. Neće imati neki naročit uticaj ni na sociologe blagostanja. prilično perifernih faktora. stavlja naglasak na činjenicu da detinjstvo nije samo jedna faza života već i kulturni. kao psihološki koncept u odnosu na prva iskustva koja utiču na ličnost i ponašanje i kao određeni kulturni konstrukt. 1982). Poglavlje 6. Od kada se pojavila Arijesova knjiga Vekovi detinjstva (Aries.

koji ukazuje na preovlađivanje žena u obrazovnim ustanovama za decu. već osiguravanje da svi imaju jednaka prava i dužnosti i da se kontrolisanje i potpomaganje učine delotvornijim. a ne na domaćinstvo. njegove/njene «individualnosti». Svrha pojačane individuacije nije naglašavanje jedinstvenosti svake pojedine individue. Potpun prikaz detinjstva mora biti zasnovan na nizu perspektiva koje reprezentuju različite načine interpretiranja tog fenomena. Često se smatra da se prenošenje tradicije odigrava sa jedne generacije na drugu. oporezivanje i dodeIjivanje beneficija socijalnog staranja u sve većoj meri se primenjuju na individue. Ova perspektiva socijalizacije često se podrazumeva u raspravama o detinjstvu. na primer. Detinjstvo se može analizirati iz više različitih perspektiva i svaka će perspektiva dovesti do drugačijeg tumačenja. Ovaj proces obuhvata dve različite razvojne dimenzije: «individuaciju» i ono što ću nazvati «individualizacijom». Individualizacija. a ponekad čak i do drugačijih zaključaka o istoj temi. predstavljaju «svež kontakt». Ako jedan teoretičar društvenih nauka tvrdi da pozicija porodice slabi. Zakonska prava i obaveze. u svom poslednjem radu). to jest sa odraslih na decu. određenije. Tradicije se prenose ne samo sa odraslih na decu. u isto vreme. u kojima su kulturne norme i vrednosti često prikazane kao da se naprosto prenose sa roditelja. Razvoj profesija koje se tiču raspodele blagostanja i tehnička osposobljenost rukovanja sve većim dotokom informacija proizveli su sve razrađenije i iscrpnije šeme klasifikovanja koje se zasnivaju na individui kao jedinici. ili nekih drugih odraslih. stvara potrebu za diferenciranjem. a ne individualizacije. da je pravda izvršena u smislu da bi prema svakom pripadniku određene kategorije trebalo postupati na isti način. oboje mogu biti u pravu. ilustruju kako se ovi institucionalni razvoji mogu posmatrati iz različitih perspektiva. nije odgovor na birokratske potrebe. sastoji od niza starosnih skupova. individualizacija se može pratiti unatrag sve do rušenja institucionalnog i normativnog reda. ili «feminizacije» detinjstva. Ovaj su proces opisali modernisti kao što je Habermas (u svojim ranim radovima i. proizvodeći potrebu za kulturnim transferom i društvenom kontrolom. Nove generacije. neokonzervativci kao što su Berger i Lakman (Berger and Luckmann. a ipak stavljaju isti pečat na sve individue. To čini međusobno delovanje kultura mnogo kompleksnijim nego što se često pretpostavlja u teorijama socijalizacije. MODERNIZACIJA DETINJSTVA Tumačenje promena koje se odigravaju u detinjstvu zahteva konceptualizaciju koja obu- hvata relevantne procese i. Individuacija se odnosi pre svega na tendenciju savremene države i organizacionog sistema da tretiraju individuu kao osnovnu jedinicu. prosuđivanje vrednosti obrazovnog sistema kao dela dečjeg životnog standarda zapravo se odnosi na dečju budućnost. Ali detinjstvo se.Ideja o deci kao društvenoj kategoriji suprotstavljena je ideji o deci iz perspektive socijalizacije. a drugi da porodica postaje važnija. za uzvrat. Različite teorije o modernosti mahom naglašavaju pojavljivanje individue iz tradicionalnog okvira predindustrijskog društva. vidi Društveno konstruisanje stvarnosti (The Social Construction of Reality. To. Birokratizacija u Veberovom smislu (Weber) dovodi do individuacije. razmatra modernizaciju detinjstva isprepletanu sa opštijim procesom kulturne modernizacije. pa na šestogodišnjake i tako dalje. u Manhajmovom smislu reci. u isto vreme. na decu. 1972) i . mada je to traženje svojih prava istorijska osnova i individuacije i individualizacije. Koncepti kao što je «institucionalizacija» detinjstva. već sa dvanaestogodišnjaka na desetogodišnjake. utirući put društvenim promenama i. U sociološkim teorijama o modernosti. Ovaj proces individuacije razvija se kao sistem klasifikacija sa individuom kao jedinicom i temelj je birokratskog sistema na kome se zasnivaju društvena kontrola i individualna prava. naglasak na individui kao psihološkoj ličnosti. kao starosna grupa. Promene u obrazovnom sistemu takođe utiču na društvenu i kulturnu sredinu dece. Individuacija se u ovom kontekstu ne odnosi prevashodno na zahtevanje individualnih političkih prava. koja stavlja naglasak na proces odrastanja i budući status dece kao odraslih. koji se odnose na sve veći uticaj obrazovnih institucija ili organizacija slobodnih aktivnosti. što je povezano sa protivljenjem buržoazije vladanju aristokratije.

posvećeno malo pažnje. Proces individualizacije je istorijski proces pomoću kojeg se «sve što je čvrsto rastapa u ništavilo». Činioci iz jedne kategorije mogu. pored drugih stvari. u svojim poznijim radovima. a s druge kao okruženja u kome je individua oslobođena tradicije i kulturne kontrole. kao što je institucionalni aparat koji se bavi decom značajan u analizi dečje kulture ili odnosa između dece i roditelja. individuacija se uglavnom dovodi u vezu sa sistemom. a i paradoksalnih i kompleksnih obrazaca savremenog društva. dečju kulturu ili dečje aktivnosti i način provođenja vremena. kao i u Plädoyer fur ungewohnliche Lernprozesse. Proces individualizacije prvobitno je bio ograničen na period adolescencije. u analizama o razvoju modernosti. kao i kulturne. s jedne strane kao «gvozdenog kaveza». DIMENZIJE U PROUČAVANJU DETINJSTVA Detinjstvo se može definisati kao period života tokom kojeg se ljudsko biće smatra detetom. Ova dimenzija obuhvata neka od proučavanja ukorenjena u teorijama o dečjem razvoju i antropološkim i etnografskim bavljenjima dečjom kulturom. Institucionalni okvir utiče na opštu strukturu detinjstva i otuda deluje i na sve aspekte dečjeg života. odnosi između dece. ali obe su deo istog istorijskog razvoja modernizacije. mogu se do izvesne mere pratiti unazad sve do pomanjkanja pravljenja razlike između individuacije i individualizacije. dok je individualizacija jedan aspekt životnog sveta (1984). Neke od ovih dimenzija sasvim su dovoljno zastupljene u istraživanju o deci. što je možda najbolje ilustrovao Arnold Gelen (Arnold Gehlen) svojim prikazom nestajanja «arhaične» karakteristike institucija. Svaka dimenzija reprezentuje jednu sferu ili opštu perspektivu. Individuacija je u nekim periodima izraženija. Potreba za samo-konstruisanjem javlja se kada popusti institucionalni okvir. s obzirom na to da nastoji da identifikuje položaj dece kao društvene grupe u strukturi moći i u kontekstu raspodele bogatstva.postmodernisti kao što je Cihe (Ziehe. oblika i razvoja sama po sebi sačinjava oblast za istraživanje. Kompleksan pojmovni okvir koji je neophodan za analiziranje položaja dece u odnosu na društvo u celini do sada je bio razvijen samo u ograničenoj meri i doveo je do nekoliko empirijskih proučavanja. Prilično kontradiktorna tumačenja modernosti. ostavljajući čoveka lišenog svog «društvenog karaktera» i sa problemom da se utemelji kao «ličnost». naravno. U Habermasovom konceptualnom okviru. Studije o istoriji i konstruisanju detinjstva često su usredsređene na ovu dimenziju. ali danas zahvata i mlađe starosne grupe. Perspektiva detinjstva kao starosne grupe zasniva se na pojmovima društvene klase i generacije. ali je kulturna modernizacija detinjstva uglavnom posleratni fenomen. pored individuacije. Analiza institucionalnih uređenja i njihovog sadržaja. fokusirajući se na porodice sa malom decom. . imati značaja i u drugoj. društvene i ekonomske karakteristike tog perioda. koja mora biti obuhvaćena da bismo došli do potpunog razumevanja detinjstva i njegovog istorijskog razvoja. U savremenim studijama koje primenjuju ovu perspektivu preovlađuju istraživanja o raspodeli blagostanja. Proces modernizacije delovao je na detinjstvo prvo premeštanjem dece iz radne snage u sistem obrazovanja. Analize o odnosima između generacija fokusirane su na kulturne i društvene odnose između generacija. Ovde ću obrazlagati da se veći deo istraživanja o detinjstvu usredsređuje na aspekte koji spadaju u jednu od četiri glavne kategorije: odnosi između generacija. a individualizacija u nekim drugim. Istraživanja o institucionalnom uređenju detinjstva bave se biroima i institucijama koji se tiču dece. One se mogu baviti odnosima između generacija u porodici ili između onih koje ćemo zvati istorijskim generacijama. dok je drugima. Ove četiri perspektive u odnosu na detinjstvo zvaću dimenzijama detinjstva. Proučavanje odnosa između dece fokusira se na odnose između vršnjaka. Razvoj savremenog detinjstva je ilustracija i individuacije i individualizacije. koja se proteže od istraživanja o pojedinačnim institucijama do proučavanja opšteg okvira institucionalnog razvoja. 1982) i to je druga glavna tema. Zamisao «postmodernog» društva podrazumeva. novo ubrzavanje procesa individualizacije. njihovo odgajanje i njihovo obrazovanje. kao što je dimenzija dece kao jedne starosne grupe.

koju su zadovoljavale lokalne zajednice u doba domaćica. Starosno doba je osnovni činilac u institucionalnoj šemi klasifikacije. prema tome. registrovanje i raspored časova. S jedne tačke gledišta. stopa razvoda i tako dalje. usredsređivanje na položaj mladih ljudi u pogledu raspodele bogatstva pokazuje da se položaj mladih pogoršao u sedamdesetim i osamdesetim. Različite perspektive povlače sobom različite interpretacije istorijskog razvoja i. kao kada deca koriste godine starosti i poziciju u školi kao kriterijum društvenog klasifikovanja. što je zamenilo konflikte oko kulturnih simbola. koji su isticani u izvesnim istorijskim periodima. Obrazovni sistem sastoji se od velikog broja aktera koji međusobno deluju jedni na druge da bi proizveli rezultat. potrebu roditelja da kontrolišu svoju decu i da im pomognu da se bave prikladnim aktivnostima. formalno članstvo. a slabljenje ekonomskog položaja mladih ljudi kao starosne grupe pripisuje sve veću važnost ekonomskom aspektu porodičnih odnosa. dok se lokalna zajednica zasniva na neformalnim pravilima. pored obezbeđivanja obrazovnog sistema u kome se dete obučava za njegovu/njenu budućnost u školi. u kome je prikazano kako se televizija nameće zaštićenom carstvu detinjstva i menja kulturne odnose između generacija. broj braće/sestara. kao posledica toga. INSTITUCIONALIZACIJA DETINJSTVA Institucionalizacija detinjstva odnosi se na proces putem kojeg organizovana uređenja. Kulturni konflikti između tinejdžera i roditelja. Modeli istorijskog razvoja detinjstva i karakteristike savremenog detinjstva razlikuju se u zavisnosti od dimenzije i analitičke perspektive koja je izabrana. Termin dimenzije detinjstva način je klasifikovanja ovog skupa perspektiva. u heterogeno tlo. Na primer. istorijski govoreći. za društvenim kontrolisanjem i za nadziranjem i aktiviranjem mladih ljudi koji su isključeni iz tržišta rada. različite interpretacije modernosti. institucionalizacija . Umnožavanje organizacija za slobodne aktivnosti kao što su sportski klubovi odražava. Slabljenje pozicije starosne grupe jača značaj društvene klase ili društvenog porekla. Ako se posmatra iz perspektive generacijskih odnosa. s jedne strane. kao što su ukupan broj dece. Ovde se demografske promene upotrebljavaju kao osnova hipoteza o položaju dece u društvu i o odnosima između generacija. a takođe se proteže i na društveni i normativni nivo.Demografske studije mogu predstavljati deo dimenzije starosne grupe. snažno utiču na sve dimenzije detinjstva i stoga su neophodan deo svake njegove analize. imaju manji značaj u nekim drugim periodima. Savremene institucije ili organizacije ukore-njene su. No. Istorijski i društveni razvoj detinjstva treba protumačiti unutar konteksta različitih analitičkih perspektiva. To pokazuje Postmenov model. naravno. To se često odražava na njihove oblike i metode. Institucionalizacija zahteva individuaciju. povećanje prosperiteta i specijalizovanih slobodnih aktivnosti a. Masovni mediji utiču na uobličavanje detinjstva duž svih dimenzija koje su ovde predstavljene. Pored toga. utiču na život dece i organizuju ih. S druge strane. još uvek postoji potreba za perspektivom koja konceptualizuje mladost i konflikte između generacija. Demografski činioci. obezbeđuju arenu gde individue mogu slediti vlastite ciljeve i interesovanja. može postojati prilična razlika između analize mladih kao starosne grupe i fokusiranja na kulturne i društvene odnose između generacija. ali poprimaju oblik klasičnih konflikta između mlađih i starijih oko ekonomske raspodele. institucije. starost roditelja. Obrazovni sistem je povezan s potrebom za osposobljavanjem. a i istraživanja koja pokazuju kako gledanje televizije utiče na dečje interakcije između vršnjaka i na sadržaj njihovih igara. Institucije za staranje o deci potrebne su kada se majke odreknu vođenja domaćinstva. s druge strane. ustanove za staranje o deci zadovoljavaju potrebu za igrom i drugarstvima među vršnjacima. Savremeni masovni mediji smatraju se središnjom dimenzijom u konstruisanju savremenog detinjstva. a njihov mogući uticaj povod je strepnji roditelja i sveopšte javnosti. uglavnom školski sistem. Ti konflikti još uvek postoje. površinska sličnost u izgledima modernog tridesetogodišnjaka i nekog tinejdžera može dovesti do zaključka da mladost kao takva više ne predstavlja plodan koncept pošto kulturni simboli više ne izgledaju tako izdiferencirani.

i homogenost simbola u svakoj starosnoj fazi. sve veći broj institucija za staranje o deci i organizacija koje obezbeđuju slobodne aktivnosti za decu. DETINJSTVO I ODNOSI IZMEĐU ISTORIJSKIH GENERACIJA Postmen implicitno definiše detinjstvo u odnosu na zaštićeno kulturno carstvo buržoaske dece. interesovanja i postulirane obrazovne potrebe). razvoj obrazovnih institucija i njihove profesionalne kulture. karaktera sistema i načina poučavanja. jedinstvena ličnost i treba je tako i tretirati. . koji ukazuju i na društveno doba. Escape from Childhood. uprkos činjenici da institucije organizuju decu u skladu s principom sličnosti (sličan uzrast. odražavaju ovu funkciju. Predškolsko dete ne samo što je deo kategorije «deca u određenoj starosnoj grupi». No. Umetnici kao što je Madona (Madonna) ili zloglasna panorama hevi-metal grupa prikazuju jednostavne i veoma uočljive simboličke kodove koji su sasvim prikladni za eksperimentisanje sa identitetom. stvorila je generaciju dece koja više nego ikad ranije zavise od ekonomskih i kulturnih resursa svoje porodice i od spremnosti roditelja da troše vreme i novac na njihove aktivnosti. kultura i aktivnosti izviđača mogu se razlikovati od jedne do druge čete. koje variraju od izviđača do baleta i fudbala. on/ona je jedna individualna. To kulturno carstvo podrazumevalo je kontrolu kao i zaštitu. Savremeni mediji obezbeđuju predstave za obavljanje samokonstruisanja i njihov simbolički rečnik dalje se razrađuje i pridaju mu se lokalna značenja putem interakcije između vršnjaka. Ekspanzija obrazovnog sistema. Može se tvrditi da je karakteristika savremenog detinjstva to da starosno doba naznačavaju skupovi upletenih kulturnih pojedinosti koji se razlikuju ne samo između generacija. Postoje varijacije i u okviru svake aktivnosti. Pop zvezde.predstavlja kolonizaciju životnog sveta. Savremene teorije psihologije i edukativne metode naglašavaju individualnost učenika. te sve veći značaj obrazovanja takođe uzrokuju odgovarajuće ponovno stavljanje naglaska na porodično okruženje i ulogu roditelja kao stimulatora i nadzornika razvoja njihove dece. Ono što se izgubilo je tradicionalno oštra podela između detinjstva i odraslog doba ili između detinjstva i mladosti. Posledice institucionalizacije mogu biti otkrivene samo pomoću empirijske analize stvarnog organizovanja određene obrazovne sredine. grupisanja dece prema godinama. Institucionalizacija dečjeg slobodnog vremena. koje su naročito popularne u starosnoj grupi od 10 do 14 godina. kao i pojava profesija i poluprofesija koje se tiču različitih aspekata socijalizacije dece. kao što napredovanje od 12 do 14 godina podrazumeva promenu od obožavanja jedne pop grupe ili zvezde do neke druge. U dečjoj kulturi ili kulturi mladih. Detinjstvo je preplavljeno pravilima i šemama klasifikacije ukorenjenim u potrebi za obrazovanjem. često se smatraju znakom da državni organi vlasti i institucije preuzimaju funkcije i sfere koje su nekada pripadale porodici. zajedničkom za sve generacije. po svom okruženju i svojoj ideologiji. postoji mnogo mogućih interpretacija i posledica jedne takve promene. simboli pop kulture često se koriste kao gradivni elementi u konstruisanju društvenog doba. na primer. institucionalizacija može dovesti i do individualizacije. u Habermasovom smislu reci. pomniji pogled na životne stilove različitih generacija iz osamdesetih po svoj prilici će razotkriti da njihovi simboli nisu identični. Čak je i starosno doba u izvesnoj meri stvar individualnog izbora i simboličkog konstruisanja. Škole se veoma razlikuju po veličini. na šta ukazuje ravnomeran porast broja dece koja učestvuju u slobodnim aktivnostima koje organizuju odrasli. 1975). Pojam institucionalizacije obuhvata veoma heterogenu selekciju aktivnosti za koje se obično ne smatra da su povezane s institucijama. To je najočiglednije u društvenim etapama koje karakteriše tranzicija: jedan trinaestogodišnjak mora da bira između više kulturnih rečnika. Obrazovni sistem varira u zavisnosti od nastavnog plana. profesionalnom negom i društvenom kontrolom. što nagoveštava Džon Holt naslovom svoje knjige Bekstvo iz detinjstva (John Holt. već i između dece različitog doba. Ali. Postmen naglašava iščezavanje simbola onoga što bismo mogli nazvati «klasično» detinjstvo i povratak uniformnijem izgledu. No. organizacija. koje je bilo uticajno tokom određenog istorijskog perioda. Uprkos sličnostima u stilu i stanovištu.

opšte uzev. Način na koji ovaj proces individualizacije utiče na odnos između dece i roditelja jeste pitanje kome je posvećeno manje pažnje nego odnosu između bračnih partnera. ODNOSI IZMEĐU GENERACIJA U PORODICI: Deca i roditelji U literaturi o porodičnom razvoju javljaju se dve protivrečne slike razvoja porodice. Proces individuacije proizvodi porodicu koja se sastoji od individua. ilustrovan naglaskom na deci kao individualnim ličnostima. imajući u vidu socijalizaciju. ali u isto vreme pripisuje roditeljima odgovornost za razvoj tih ličnosti. u isto vreme. Proces individualizacije ističe da su deca jedinstvene ličnosti. što je najočiglednije ilustrovano dugotrajnim detinjstvom devojčica iz viših klasa. Jedna prikazuje porodicu kako gubi svoje tradicionalne funkcije i kako su je zamenili stručnjaci i institucije. ali je. Brak je podrazumevao sposobnost ekonomskog izdržavanja porodice. što ilustruje način na koji bračni savetnici ističu individualnost bračnih partnera i njihovog odnosa umesto institucionalni aspekt braka i njegovu ulogu u ispunjavanju socijetalnih funkcija i društvenih normi. mladosti i odraslog doba. Razvoj savremene porodice najčešće se prikazuje kao proces koji vodi od institucije zasnovane na opstanku. Širenje ideja iz psihologije u popularnoj kulturi podstaklo je rađanje ideje o deci kao tvorevini roditelja. na primer seksualno. Naše ideje o svetu odraslih boje našu predstavu o detinjstvu. ljudi su se venčavali u prilično poznom dobu. dok pristupačnost organizacija slobodnih aktivnosti zavisi od novčanih sredstava porodice. tesno povezane sa zajednicom i tradicijom i integrisane u patrijarhalnu strukturu moći. «Dete» može biti u izvesnom smislu zrelo. izvršio je . To po svoj prilici ojačava kulturnu poziciju roditelja. To dovodi do paradoksa koji se ne mogu zanemariti kada se porodica razmatra kao institucija i kao društvena organizacija. čime je roditeljima pripisana odgovornost i za njihove uspehe i neuspehe. To znači da će se deca iz porodica koje nisu u mogućnosti da ispune svoje funkcije zateći u teškoj situaciji. Druga slika je još paradoksalnija: lično bogatstvo jača porodične odnose time što povećava značaj privatnih ekonomskih tokova. Danas potreba za dugim periodom formalnog osposobljavanja dovodi do situacije u kojoj iščezavaju jasne podele između detinjstva. Ovaj razvoj je isprepletan sa promenama drugih odnosa između generacija. Slabljenje kulturnih tradicija i stavljanje većeg naglaska na identitet kao individualni konstrukt jača ovu tendenciju ka raznolikosti. Proces individualizacije. Savremeni brak se smatra ugovorom između autonomnih individua.dete. Sveopšti slom tradicionalnih hijerarhija obuhvata i odnose između generacija. To je uočljivo u odnosima između učenika i nastavnika i odnosu roditelj . a sa njima i simboličko izražavanje detinjstva u pravcu složenijeg diferenciranja društveno-kulturnog doba i kulturnog identiteta. Obrazovne institucije naglašavaju ulogu roditelja kao stimulatora razvoja svoje dece. Dakle. ne samo srećan izbor muža ili žene. Predindustrijsko evropsko društvo posmatralo je brak kao pristupanje društvu odraslih sa potpunim članstvom. «Klasično» detinjstvo u srednjoj klasi XIX veka ističe društvenu kontrolu i roditeljski autoritet. ka jedinici koja je osnovana iz emocionalnih razloga i koju u sve većoj meri karakterišu i individuacija i individualizacija. Pedesetih godina. izgubila svoje nekadašnje funkcije. ali takođe naglašava odgovornost roditelja za te mlade individue.Predstave i kulturni konstrukti povezani su jedni s drugima. uprkos mešanja javnosti u njihovo podizanje. rano venčavanje (omogućeno stambenim subvencijama i podizanjem životnog standarda) i ograničena dostupnost seksualnih odnosa stvorili su situaciju u kojoj su se (za muškarce) zapošljavanje. brak i potpun seksualni život dešavali u kratkom vremenskom periodu. slabljenje roditeljskog ili porodičnog autoriteta i razvoj institucionalnog aparata koji zahteva individuaciju. Na savremenu individuaciju deteta ukazuje novo naglašavanje dečjih formalnih prava. a još uvek biti školski učenik. Pretpostavka ovog rada jeste da su se kulturni odnosi između generacija promenili. može se smatrati da je porodica stekla novi značaj. Prikazivanje mladosti kao perioda «previranja i nemira» («Sturm und Drang») i kao glavnog prelaznog perioda možda je doprinelo predstavi o detinjstvu kao suprotnosti: periodu stabilnosti. ukazujući na nekakvo «prirodno doba» za prelazak u pravi svet odraslih.

bez naglašavanja dečje autonomije. u isto vreme. Zahtevi koje procesi individuacije i individualizacije stavljaju pred porodicu deluju na porodičnu kulturu na sasvim određen način. ali isto tako i kontrolu i podršku od strane roditelja. «demokratske» porodice karakteriše pregovaranje. 1978). S druge strane. u zavisnosti od porodičnih prihoda i sastava domaćinstva. sposobnost odlučivanja i preuzimanje standarda ponašanja odraslih (vidi Coleman and Hendry. Individualizacija detinjstva pomiče uobičajene kategorije «dece» i «roditelja» dalje u pozadinu i naglašava intencije i ličnost individualnog deteta ili roditelja. hrane i tome slično pogodi-će tu porodicu više nego porodicu sa dva roditelja a jednim prihodom. na primer. za dete. Dornbusch. Čini se da je proizvod ovog stila roditelj-stva u skladu sa jednim od ciljeva savremenog podizanja dece: autonomno i samopouzdano dete. Ova promena u distributiv- . prevoza. Porodica s dva prihoda je komercijalizovana porodica i promene u ceni dnevnog boravka. Društvo u kome obrazovanje igra ključnu ulogu ima tendenciju pomeranja perioda najvećih prihoda ka poznijem delu životnog ciklusa. Motivacija roditelja za pomaganje dečjih organizovanih aktivnosti često nije sama aktivnost. ističe demokratski autoritet roditelja. pregovaranja i roditeljske podrške i nadgledanja (vidi Baumgrind.uticaj čak i na fizičku i kulturnu sredinu doma. odnos između privatnih i državnih kanala razlikuje se od zemlje do zemlje i od deteta do deteta. Princip individuacije znači da svako ima demokratsko pravo na svoje mišljenje. međutim. dok su drugi činioci prouzrokovali nagli porast troškova stanovanja i zasnivanja porodice. Nekoliko studija pokazuju da ovaj tip porodičnog života podstiče autonomnost. a to važi i za porodicu. Vlastita soba. putem kojeg se odigrava donošenje odluka i društveno kontrolisanje. veći broj studija ukazuje da u demokratskoj porodici postoji manje konflikata nego u porodicama koje karakterišu bilo autoritarno upravljanje ili liberalni stavovi. Mobilnost mladih ljudi i popuštanje kontrole u lokalnoj zajednici ono je što čini rano tinejdžersko doba naročito opasnom fazom. njihove metode podizanja i atmosfera unutar porodice doveli su do određene slobode dece. Demografski činioci i usporavanje ekonomskog rasta pojačali su ovu tendenciju tokom proteklih dvadeset godina. već potreba da se deca sklone sa ulice i drže podalje od drugih područja koja se smatraju opasnim (Grue. i privatna simbolička sfera koja ističe poziciju deteta kao individue i ličnosti. dečjih časopisa i aktivnosti odražava individualizaciju detinjstva. Povećanje porodičnih prihoda tokom proteklih dvadeset godina pre je uzrokovano povećanjem broja zaposlenih žena i promenama u sastavu domaćinstva nego promenama u visini neto prihoda. Pregovaranje osigurava učestvovanje dece. Roditelji često osećaju potrebu da kontrolišu svoju decu za vreme te starosne faze. a to zahteva psihološku pronicljivost roditelja. 1980). naglašava poziciju individualnog aktera i. Kultura pregovaranja podrazumeva otvorenost i individualna prava. Naravno. nije samo privatna prostorna sfera koju je omogućilo uvećanje porodičnog imetka. ona je. Kulturni i društveni rečnici dece kao individua se uvećavaju. koja mogu poželeti primenu svoje autonomije u sferama aktivnosti koje njihovi roditelji nekad ne odobravaju. Povećanje ličnih prihoda koje su obezbedile zaposlene žene stvara paradoks porodice koja postaje sve bogatija. takođe. Deca više nego druge starosne grupe zavise od kvaliteta lokalnog okruženja. DECA KAO STAROSNA GRUPA Ekonomski resursi dece usmeravaju se ka njima iz dva izvora – porodice i javnih službi. kojima se umanjuju potencijalne opasnosti koje okružuju tinejdžere organzovanjem njihovog društvenog života i aktivnosti. zato što može uspeti samo ako su ugovori o autoritetu i ponašanju sastavljeni i ispoštovani. koje oblikuju privatni resursi kao i državna politika. u isto vreme. Rešenje dileme u pogledu dečje autonomije nasuprot roditeljskoj društvenoj kontroli često je korišćenje nekih drugih mera demokratske kontrole od strane roditelja. 1984). a u isto vreme sve više zavisi od javnih službi i na nju sve više utiče državna politika. a raznolikost oblačenja dece. Individualizacija ističe ideju o deci kao ličnostima. samopouzdanost. 1973. Kulturu savremene.

pozicija dece kao starosne grupe promenila se sa razvojem edukativnog društva. sve veća imućnost među sredovečnima i starijima i povećanje nasledstva koje će dobiti manji broj dece kao posledica toga što je praćeno opadanjem socijalne pomoći. 1986). Deca nemaju moć formulisanja svojih interesa i stoga su upućena na to da ih zastupaju druge starosne grupe. tj. 1987). u kojoj veština postizanja da se tvoje mišljenje sasluša zavisi od toga kako su tvoji interesi organizovani. Deca će verovatno imati koristi od boljih uslova stanovanja. Manje porodice i manji razmak između dece utiču na političku moć roditelja. Kraće radno vreme može predstavljati preraspodelu tereta posla. stariji mlađima. prema broju glasača. čiji članovi mogu sebi priuštiti više slobodnog vremena. kao što je biti roditelj male dece. zajedničke političke interese. Opadanje učestalosti nesrećnih slučajeva među decom može značiti da su uslovi za decu bolji. Interesi roditelja i dece ne poklapaju se uvek. 1985. Učinak međusobnog delovanja kulturnih i ekonomskih odnosa . Prirodno je što je poslednja životna faza najbolje organizovana. U okviru sistema države blagostanja povećava se značaj ekonomskog prenošenja između članova porodice. U socijetalnoj strukturi moći. verovatno će zauzeti slabiju poziciju nego interesi koji su postojani tokom dužeg vremenskog perioda. Generacije nisu strogo razdvojene jedinice. Raspodela bogatstva između generacija ukazuje da su određene skupine ljudi sve vreme imale korist od ovakvog razvoja: oni su bili mladi kada je to bilo profitabilno i sačuvali su poziciju generacije kojoj je ekonomski razvoj najviše naklonjen (Frønes. To može biti jedan od činilaca koji doprinose povećanju prosečne starosti roditelja.) To ukazuje na jedan drugi paradoks u vezi sa blagostanjem: blagostanje dece je bio najčešći argument u borbi za skraćenje radnog vremena. a ipak je radno vreme roditelja s decom produženo. Deca kao starosna grupa mogu imati interese koji su sukobljeni s njihovim interesima kao generacije. Male porodice. koja ne ide naruku porodicama s decom već starijim generacijama. koje je decu izdvojilo iz radne snage. Politička pozicija dece varira u zavisnosti od ukupnog broja roditelja među stanovništvom. Uticaj koji deca vrše preko svojih roditelja zavisi od političke moći roditelja i od stepena do kojeg se poklapaju interesi dece i roditelja. ali da li će moći ili ne da upotrebe svoj novi zatvoreni prostor u vlastite svrhe zavisi od kulturnih činilaca. čak ni u pogledu raspodele blagostanja. 1990). već i zbog ekonomske pozicije penzionera koji primaju svoje prihode iz malog broja jasno određenih izvora i stoga imaju izrazito uočljive.nom obrascu prihoda i rashoda između generacija imala je izraziti učinak kod porodica s decom (Frønes.penjanje po drveću je rizičan poduhvat. Jedna karakteristika savremenog životnog toka jeste da period ro-diteljstva s malom decom zauzima mnogo kraći vremenski raspon odraslog životnog doba nego što je bio slučaj nekoliko generacija ranije. može ukazati na rizičnu okolinu. ne samo zbog logike životnog ciklusa. 0verbye. one su povezane porodičnim sponama i novčana sredstva se usmeravaju preko porodičnih veza. (Skoro polovina norveških očeva s malom decom radili su više od 45 sati nedeljno u 1987. Istorijski. i od životnog standarda njihovih baka i deka (Frønes. u sve većoj meri. kao u Norveškoj. dovode do stanja u kome dečji životni standard zavisi ne samo od životnog standarda njihovih roditelja već. a u Norveškoj je to nesumnjivo glavni razlog što roditelji s malom decom imaju najduže radno vreme. Ovaj činilac utiče na kulturu savremene porodice i položaj dece i u porodici i u društvu. 1986. Visoka stopa nesrećnih slučajeva među decom. ali to može biti i posledica strože društvene kontrole koja je usledila nakon propadanja lokalnog okruženja. Manje je verovatno da će interesi neke životne etape biti organizovano ispoljeni. no. koji pokrivaju celokupan raspon života. interesi neke životne faze. isto tako može nagovestiti da postoji visok stepen slobode . pošto političko investiranje verovatno neće doneti rezultate dok politički aktivisti imaju interese koji su ih i naveli da se politički aktiviraju. Poboljšanje opšteg životnog standarda može se pokazati sasvim drugačije za decu. Današnja raspodela bogatstva između generacija ide naruku sredovečnima. kao kada se dečja igrališta pretvore u parking-mesta da bi se izašlo u susret porodicama sa dva automobila. One se uglavnom sastoje od njihovih roditelja i političkih predstavnika za dečja pitanja. i sa interesima drugih starosnih grupa i njihov životni standard mora se zasebno analizirati.

ista ta tradicija obuhvata proučavanje opštijih obrazaca društvenog okruženja dece. ali logično je pretpostaviti da rečnik dečjih kultura prolazi kroz promene u pravcu većeg variranja i diferenciranja. Promene u međugeneracijskim odnosima utiču na odnose između vršnjaka i na dečju kulturu. koji bi predstavljao proces diferenciranja u odnosima između vršnjaka kakvim ga uzrokuju potrebe društva. Ekonomska situacija porodica s decom samo je jedan pokazatelj kvaliteta dečjeg života. mnoge igre. Analize dečjih razgovora i interakcija nastoje da pokažu pozadinsko konstruisanje značenja razotkrivanjem procesa komunikacije. proučavanje igre može staviti naglasak na funkcije igre i odnose između vršnjaka u procesu socijalizacije. Sve veće diferenciranje društvenog i simboličkog okruženja drugova u igri proizvodi kompleksniju društvenu sredinu. Kao što su jasno određene kulturne podele između generacija zamagljene razvojem složenijih individualizovanih odnosa. Jedan od razloga može biti i to što smo o detinjstvu skloni da razmišljamo kao statičnom u svom simboličkom ispoljavanju. njihovim aktivnostima. u isto vreme. Tradicija koja dominira u proučavanju odnosa između vršnjaka i svakodnevnog života dece usredsređena je na dečje društveno konstruisanje stvarnosti. Međutim. igrama i igračkama. Taj isti proces individualizacije po svoj prilici će biti otkriven i u odnosu na dečju kulturu. potiču od davnina. kao što su «dečje školice». koji najverovatnije nije uvek tako pouzdan. Suprotan slučaj preo-vlađuje u analizama mladosti. Dečja kultura može se smatrati i protivkulturom podređene starosne grupe koja se temelji na mehaničkoj solidarnosti. U proučavanju kulture mladih. tradicionalne ideje o „adole-scentskom društvu" i tipičnom tinejdžeru zamenjene su svešću o potkulturama i podgrupama i stil života služi kao pojmovni most između društva i pojedinca. sličnosti u godinama i položaju i suprotstavljenosti svetu odraslih. distinkcije između «nas» i «njih» postaju kompleksnije i nejasne i doprinose sve većoj heterogenosti društvenog i kulturnog sveta dece. Vrlo je verovatno da kulture mladih predstavljaju nestalniji simbolički rečnik nego dečje kulture. manje ili više. imaju zajedničke društveno-kulturne simbole. koje se obično bavi odnosima između vršnjaka i. a često i na uređenja koja su organizovana za decu. obrasci dečjih društvenih interakcija variraju ne samo u zavisnosti od opštih kulturnih konfiguracija. mada. smatra se konstruktom koji se prenosi sa jedne generacije dece na sledeću. Društvena sredina pojedinačne dece u njihovoj vlastitoj zajednici može se prikazati samo putem naročite analize nekog određenog okruženja. ali rede na dečju kulturu. sa zagonetkama i pesmicama. Ta proučavanja se fokusiraju na teme koje variraju od lingvistike do dečje kulture i podrazumevaju perspektivu u kojoj se dete smatra društvenim akterom. Jedna druga tradicija u proučavanju svakodnevnog života dece fokusira se na dečje obrasce aktivnosti. . već i s obzirom na lokalne zajednice i druge lokalne faktore. Može vrlo lako biti slučaj da se u nekim okolnostima savremena deca suočavaju sa pojednostavljenjem njihovog okruženja vršnjaka. ova pretpostavka ne postulira funkcionalni odnos. lako se mogu identifikovati opšte tendencije. koja je prikladna za učenje kako da se izađe na kraj s društvenom kompleksnošću. Nove simboličke forme naprosto su protumačene kao funkcionalni ekvivalenti nekih drugih formi i tako je. No. Sociolog kulture može se usredsrediti na simboličko značenje kulturnog rečnika i ta se pespektiva često primenjuje na kulturu mladih. Opšta pretpostavka u teoriji igre jeste da je igra osnovno sredstvo za razvijanje sposobnosti neophodne za hvatanje u koštac sa kompleksnošću i da su vršnjaci glavni partneri za interakciju u igranju. dečja kultura. u kojima su čak i neznatne prome-ne u simboličkom rečniku često protumačene kao pokazatelji promene i nepostojanosti. da školska deca mogu čak i u istom okruženju predstavljati različite stilove života. s posledicama po društveni razvoj. Sociološki. zanemareno da su pokazatelji detinjstva koje se menja. između ličnosti i kulturnog okvira. uopšte. DEČJA KULTURA I ODNOSI IZMEĐU VRŠNJAKA Sa etnografske tačke gledišta.moći na položaj dece u društvu tek treba analizirati na sistematski način.

Mera institucionalizacije može se donekle pokazati brojem dece u dečjim vrtićima i brojem školskih časova u sedmici.1 sat (Hevnes.KOMPARATIVNE PERSPEKTIVE NA DETINJSTVO I KOMPLEKSNO MEĐUSOBNO DELOVANJE FAKTORA Sprovedeno je nekoliko poređenja detinjstva u različitim zemljama i moja namera ovom prilikom jeste da pre svega pokažem kako će preterana simplifikacija naići na empirijsko opiranje. politika porodice povezana je i sa dečjim blagostanjem i sa političkim ciljevima koji se tiču porodice i polnih uloga. vreme provedeno u igri ili broj sati ispred televizijskog ekrana i gde deca provode svoje slobodno vreme i s kim. Ovakva situacija ilustruje paradoks savremenog detinjstva u obrazovno orijentisanom. institucionalizacija detinjstva može poprimiti različite vidove.5 sati dnevno kod dece od devet do jedanaest godina. Ta ista kompleksna slika odnosi se i na poziciju dece kao jedne starosne grupe. dok smanjivanje troškova za decu u savremenoj simetričnoj porodici zahteva razvijanje rasprostranjenih obrazovnih institucija i ustanova za dnevno staranje. već je isto tako pokazatelj kulture porodice i odnosa između roditelja i dece. koji se obično događaju napolju ili kod kuće. u ideologiji društvenog demokratskog blagostanja nordijskih zemalja deca su ovlašćena određenim pravima i na zaštitu. vreme provedeno ispred TV ekrana skoro je dvostruko duže od vremena koje se provodi u društvenim aktivnostima (Kovarik. Dimenzije detinjstva deo su opšteg društvenog i kulturnog okvira. ekonomske i kulturne kontekste. Gledanje televizije treba razmatrati ne samo . U Čehoslovačkoj. Struktura dečje kulturne i društvene sredine van njihovog institucionalnog života može se izvesti iz proučavanja vremena koje provode u različitim aktivnostima i različitim okruženjima. Na primer. Roditelji i društvo žele da pruže deci autonomiju. Aktivna uloga koju igra država u Izraelu i Švedskoj ukore-njena je u različitim istorijskim tradicijama. lako norveške porodice i sistem školstva naglašavaju demokratsko vaspitanje i autonomiju. koji se tiču broja zaposlenih žena i žena s visokim obrazovanjem ili onih koje se obrazuju ili obučavaju. može se pretpostaviti da će mali broj dece povećati njihovu „vrednost" i tako privući pažnju društva. Odnos između države i porodice razlikuje se od jedne zemlje do druge. te stopa razvoda. podignuta starosna granica punoletnosti (15 godina). ali i kao ulaganje u društvenu kontrolu. 1990). što ukazuje na drugačiju društvenu i kulturnu sredinu. ali je kultura individualizacije. Jensen and Solberg. opšte uzev. ve-rovatno vezana za male porodice. Podaci iz Norveške pokazuju da su preovlađujuće aktivnosti dece društveni kontakti s drugovima. Ovi prilično grubi pokazatelji moraju se protumačiti u odnosu na različite društvene. ali da ih istovremeno kontrolišu i štite. Veliki broj dece u porodici često podstiče neku vrstu njihove autonomije. 1990). Potpomaganje komplementarne porodice najverovatnije će poprimiti oblik odbijanja od poreza. Može se protumačiti kao podrška dece ili kao kapitalizacija detinjstva. Na primer. Javni statistički podaci. pravo na kupovinu alkohola. Na isti način. U američkim prikazima dečjeg provođenja vremena. u dečjim sobama (Fr0nes. 1992). Razmatranje zakonskih prava dece kao starosne grupe može dovesti do nekih paradoksa. Kategorija «ostalo» verovat-no obuhvata izvestan broj nespecifikovanih društvenih aktivnosti. ne-tradicionalnom društvu blagostanja: spoj produžene zavisnosti i ranog sazrevanja. s jedne strane. Investiranje u obrazovanje može se shvatiti kao ulaganje u dečji razvoj. s druge. dok je. Proporcija dece u društvu utiče na njihovu poziciju kao starosne grupe. odnosi između televizije i igre s vršnjacima sasvim su drugačiji od raspodele u Norveškoj. Ovde televizija zaokuplja mnogo manje dečjeg vremena nego društvene aktivnosti. U svakom slučaju. televizija zauzima otprilike 2. čak i kada je jednak broj časova u školi ili dečjem vrtiću. stiče se tek sa 20 godina. a škole u Norveškoj. na primer. Na primer. a igra zaokuplja samo 1. na primer. Francuskoj i Nemačkoj proizvod su drugačijih kultura i obrazovnih tradicija. Broj dece ne samo da nam govori koliko je dece u porodičnoj sredini. odnosno organizovanje dečjeg života u skladu s određenim socijetalnim potrebama. spuštena starosna granica za glasanje (18 godina). To se može ilustrovati činjenicom da je. stopa zajedničkog života i broj dece pokazatelji su tradicionalizma ili modernizma u porodičnim ulogama.

Tip simetrične porodice pretpostavlja ne samo da udate žene rade. Odnos između porodice i obrazovnog sistema jedan je primer variranja koji ukazuje na kompleksnost kulturnih i istorijskih razvoja. Rano stupanje u brak i snažna zakonska i kulturna ograničenja razvoda ukazuju na drugačiju strukturu porodice. Ali komparativne analize u ovoj oblasti zahtevaju informacije o različitim društvenim i kulturnim okruženjima. već i da imaju određenu profesiju. Kulturna i društvena struktura u kojoj deca treba da provode svoje slobodno vreme kod kuće podstiče gledanje televizije. Demografske cifre pričaju istu priču o kompleksnosti kulturnih obrazaca. U Švajcarskoj odnos između obdaništa. prilično poznim stupanjem u prvi brak. pronalazimo da se moderni i tradicionalni porodični obrasci više ne odražavaju na odnos između porodice i škole. Ekstenzivna poređenja statističkih pokazatelja na makronivou mogu biti plodna i najverovatnije će biti deo budućih istraživanja o detinjstvu. 1991). Ali ako uporedimo Norvešku i Francusku. u prvim godinama života. Socijalizacija koja se odigrava nakon toga pripisuje se obrazovnim institucijama. Dramatično opadanje stope rađanja u Italiji i porast stope rađanja u Švedskoj ukazuju da jedna krajnje niska stopa rađanja može biti privremen kulturni fenomen prouzrokovan naročitom kombinacijom činilaca. Švajcarskoj ili Italiji. koja daju značenje statističkim pokazateljima. i norveško društvo blagostanja u kome je 1989. oko 14% predškolske dece imalo pristup celodnevnom boravku i u kome je samo neznatan deo (2%) bio u dodiru sa dečjim vrtićem u 1970. medijima. već i u odnosu na šire društveno i kulturno okruženje. visokim stepenom obrazovanja žena i. već konceptualizuju taj proces na osnovu rezultata. Francuska tradicija ecole maternelle. na očekivani obrazac tradicionalne zemlje s relativno malim brojem zaposlenih majki. a s druge strane na individualizova-no društvo. on takođe naglašava aspekt braka kao privatnog ugovora. 1972) skloni su da ograničavaju primarnu socijalizaciju na porodicu. i statistički i kulturalno. organiza- . Ecole maternelle nije prevashodno proizvod modernizacije porodičnog života. Prema ovom načinu rasuđivanja. sa njihovim naglašavanjem slobode žena da rade. Savremeni zajednički život. Ako uporedimo Švajcarsku i Švedsku. Različiti kulturni obrasci mogu imati iste posledice. a modernizacija porodičnog života u Norveškoj je samo u ograničenoj meri bila propraćena ulaganjem u dnevno staranje i institucionalizaciju kao posledicu toga.. koja je pristupačna skoro svakom detetu od tri godine i koja je besplatna. Investiranje Šveđana u dnevne boravke za predškolsku decu i za decu tokom prvih nekoliko godina školovanja saglasno je s onim što bi se moglo očekivati od švedske kulturne ideologije i porodičnih obrazaca. naročito majku.kao fenomen sam po sebi. na primer. škole i porodice ističe dominirajuću poziciju žene domaćice i odgovara tradicionalnoj porodičnoj kulturi (Engstler and Luscher. daje mladim ljudima priliku da isprobaju kako se slažu. nagoveštava da je politička i kulturna slika kompleksna. Struktura lokalne zajednice utiče i na broj sati provedenih u gledanju televizije i na interpretaciju poruka koje taj medij prenosi. Parsons. a ipak i jedne i druge imaju veoma male porodice. u kome su zaposlene majke pravilo. već i na prisustvo razvoda u kulturi kao mogućeg društvenog čina. Mnogi sociolozi (na primer. procesi individualizacije i individua-cije u ovoj sferi života biće u znatno većoj meri razvijeni u nordijskim zemljama nego. s jedne strane. u Irskoj. Berger and Luckmann. Stopa razvoda ukazuje ne samo na učestalost razvoda. verovatno. 1952. nailazimo. u poređenju sa situacijom u kojoj se od dece očekuje da se igraju napolju bez nadzora odraslih. koji u Norveškoj funkcioniše kao «probni brak». DETINJSTVO I SOCIJALIZACIJA Sociološke teorije socijalizacije ne usredsređuju se na proces socijalizacije «kao takav». kao što Nordijke i Japanke imaju vrlo različite pol-ne uloge. društveni i ekonomski izlaz i svaki partner prima na znanje da onaj drugi može otići. Pregovarački način upravljanja porodicom i vaspitavanja najverovatnije će biti dominantan u zemljama s relativno visokom stopom razvoda. Ovaj tip porodice podrazumeva razvod kao mogući kulturni. Simetrična porodica zasniva se na ideji da se partneri sjedinjuju na ravnopravan način radi zadovoljavanja emocionalnih i društvenih potreba putem konstruisanja svoje verzije porodice.

na detinjstvo kao fazu društvenog razvoja utiču kulturni i društveni činioci. za društveno-kulturno definisanje deteta. kao kada se jezik i kultura smatraju usađenima u društvene odnose (Bruner. postaje presudno značajan za društveni razvoj zato što se određene vrste sposobnosti moraju steći tokom ove faze. Međutim. 1988. Time što deluju na konfiguraciju detinjstva. 15 godina). koji se donekle poklapa s periodom latentnosti. U vigotskijanskoj perspektivi kritičnih perioda. Jedna teorija je da su faze koje su u poslednje vreme najviše otvorene za promene kasno detinjstvo i rana adolescencija (11-14. stupnjevi razvoja mogu se takođe definisati pomoću socioloških termina. uprkos pozivanju na Pijažea i Koelberga. Empirijsko istraživanje pokazuje da ne postoje jasno određene podele između stupnjeva kognitivnog razvoja. ali čak i tada proučavanje društvenih interakcija i društvenog razvoja nije fokusira-no na detinjstvo kao društveni i kulturni konstrukt. Potreba za tim konceptualnim mostom može se ilustrovati odnosom strukture detinjstva i stupnjeva društvenog razvoja. čak iako je društveni razvoj neophodan deo jedne takve teorije. Tako detinjstvo funkcioniše kao konceptualni most između društvenog i individualnog razvoja. kultura je predstavljena prevashodno kao sredstvo za kanalisanje psiholoških sila. naravno. Erikson (Erikson) i Frojd (Freud) ne pružaju teoriju socijalizacije. već takođe po osi socijalizacije i društvenog razvoja. društvenu i ekonomsku konfiguraciju za koju tvrdim da predstavlja detinjstvo. U tom kontekstu. 1990). Detinjstvo. Ono što ovde želim da pokažem u vezi sa sociologijom detinjstva jeste da društvene promene proizvode odgovarajuće promene ne samo u detinjstvu kao kulturnom fenomenu. Čak i opšte sociološke teorije socijalizacije ne sadrže specifičnu kulturnu. Habermas (1984) tumači racionalnost savremenog društva kao područje komunikativno zajedničke intersubjektivnosti. No. koje su se stopile u jednu novu fazu zbog promena u kulturnoj konfiguraciji detinjstva (Frønes. Teorija socijalizacije zahteva konceptualni okvir koji prikazuje strukturu područja delovanja u savremenom društvu. Struktura i forma društva utiču na socijalizaciju time što oblikuju društveni i kulturni okvir detinjstva. kao što prikazuju Pijaže (Piaget) i Koelberg (Koehlberg). pored razvoja nove faze u kojoj su procesi individualizacije u svom najvećem intenzitetu.cijama za slobodne aktivnosti i tako dalje i smatra se da je više površinskog karaktera. prvobitno ukorenjen u biologiji. konfiguracija detinjstva će onda uticati na formu i sadržaj društvenih faza i na to kada se i kako razvijaju kognitivne faze. kako smo ga definisali u ovom članku. 1991b). Društveno i kulturno strukturisanje ili uobličavanje dečjeg života u određenom starosnom periodu presudno je za različite vrste razvoja i učenja i. 1983. jeste da starosni period pre ovog «novog» puberteta. No. Tradicija razvojne psihologije ne nastoji da poveže društveni razvoj sa razvojem individue. To znači da se koncept Montesori (Montessori) „osetljivih faza". nagoveštava da proces socijalizacije u tom društvu sadrži neke kvalitete ili potencijale koji su svojstveni tom tipu društva. 1987). iz školskog doba u mladost i tako dalje. Eriksonova razvojna teorija nastoji da spoji analizu društvene strukture i psihoanalizu. Pretpostavka da načini moralnog učenja u savremenom društvu odgovaraju najvišem nivou moralnog razvoja po Koelbergovoj šemi. koja proizvodi potencijal za izvestan oblik «komunikativnog delovanja». 1982). Schweder. danas shvata kao društveni konstrukt u izvesnoj meri (Fr0nes. Jedna od posledica ove teorije. On opisuje socijetalnu evoluciju kao homolognu sa kognitivnom evolucijom. Konceptualizacija individualnog razvoja nužno se mora snažno oslanjati na teorije o društvenom razvoju. . kao što su prelasci iz predškolskog u školu. retko kad je obuhvaćeno teorijama o društvenom razvoju. ali naročito preko odnosa između stupnjeva i institucionalnih uređenja. Definicija društvenih odnosa postala je obuhvatni-ja u savremenijim studijama. Habermasovo ambiciozno delo nije usredsređeno na proces socijalizacije «kao takav». Po ovom gledištu. društvene promene utiču ne samo na sadržinu društvenih interakcija već i na sadr-žinu i na odnose između društvenih stupnjeva individualnog razvoja. strukturisanje društvenog razvoja putem društvenih sila deo je teorije. iako postoji korelacija između kognitivne šeme i starosnog doba (Gelman and Baillargeon. Ali Pijaže. Većina teorija o društvenom razvoju tretira detinjstvo kao specifičan psihološki proces koji utiče na ličnost odraslog čoveka.

Detinjstvo se shvata ne kao proces na koji deluju drugi činioci. od uloge devojčice u tradicionalnoj zajednici (pravo na zadnje sedište automobila) do odgovarajuće uloge mlade osobe. položaja u zajednici. t. pre svega. a time i sposobnost igre da podstakne učenje. treća institucionalnog okvira detinjstva.strogo organizovanje dečjih aktivnosti i okruženja radi unapređivanja dečje osposobljenosti. odnosa između generacija. Društveni i kulturni kontekst detinjstva utiče na razvoj društvene i kulturne kompetentnosti. Proučavanja lokalnih zajednica u Norveškoj pokazuju da čak i u homogenom društvu lokalne razlike u industrijskim i kulturnim obrascima imaju ogroman uticaj ne samo na kulturu porodice.j. sve veću institucionalizaciju i društveno kontrolisanje. Usled odnosa između interakcije vršnjaka i razvoja. društveno kompleksnim sistemima vršnjaka i autonomnom ulogom mladih u odnosu na njihove roditelje. Interakcija između lokalne kulture. Odnos između detinjstva i socijalizacije može se ilustrovati i iz drugačijeg ugla. Tako detinjstvo sačinjava analitički i konceptualni most između društva i individualnog razvoja i socijalizacije. te stoga i na društveni razvoj (za dalju diskusiju o ovome. a s druge. Izgleda da u toj tradicionalnoj ruralnoj zajednici devojčice od 13 godina moraju da izaberu između toga da postanu «mlada osoba» ili da i dalje budu «dete». Taj proces je paradoksalan i obuhvata. Kulturna napetost između tradicionalnih normi i modemosti. raznolikost životnih stilova i sve veću autonomiju i . 1976). Taj most će biti od presudnog značaja u društvima koja karakterišu promene. s jedne strane. Ovaj razvoj ukazuje da starosno doba stupanja u fazu društvenog puberteta može varirati kao posledica međusobnog dejstva društva i kulture. pojavio se jedan mogući paradoks savremene socijalizacije . Frønes. Detinjstvo se tumači i proučava iz mnoštva perspektiva. Različiti obrasci kulture vršnjaka. stvaraju mlade ljude koji su društveno promišljeni. Jedna od njih tiče se odnosa među generacijama. već i u zavisnosti od lokalne kulture. Sve veća institucionalizacija dečjih aktivnosti može umanjiti društvenu i komunikativnu kompleksnost igranja. druga društvenih i kulturnih odnosa između dece. Rano ili kasno javljanje društvenog puberteta utiče na sadržaj i formu prethodnih faza. i institucionalizacija detinjstva stvaraju različite konfiguracije detinjstva i tako utiču na društveni razvoj. lokalne konfiguracije detinjstva. koji može imati suprotan efekat time što smanjuje kompleksnost interakcije između vršnjaka i njihove komunikacije. iz kojih izgleda da izranja skup njegovih osnovnih dimenzija ili sfera. već kao skup struktura koje utiču na društveni razvoj individue. čak i u maloj zajednici. već i na kulturu vršnjaka. što je u skladu sa otkrićima savremenih društveno-kognitivnih studija i sa klasičnim proučavanjem Lurije (Luria. Ta ista studija (Frønes. 1987) pokazala je da se društveno najzrelije i najpromišljenije grupe trinaestogodišnjaka mogu naći u gradskim područjima. Pretpostavka ovog rada jeste da svaka od središnjih dimenzija savremenog detinjstva prolazi kroz proces diferenciranja. u grupi vršnjaka i kroz igru.Formiranje društvenih stupnjeva i starosno doba u kome dete prelazi iz jednog stupnja u drugi variraće ne samo prema opštem razvoju u društvu. čak ni lokalna kultura ne proizvodi jednake obrasce. Deca razvijaju sposobnost hvatanja u koštac s komunikativnom kompleksnošću doživljavanjem ove vrste kompleksnosti. Lokalni kulturni kontekst obezbeđuje prelazak iz «detinjstva» u «mladost» u tom dobu u vidu kulturnog skoka. koji se zasniva na individualizaciji i individuaciji. a taj su izbor one same opisale kao izbor između «modernog» i «tradicionalnog». a četvrta dece kao starosne grupe. individualnih faktora i međusobno delovanje ovih i šireg kulturnog i društvenog konteksta mogu stvoriti kontekst koji nosi različite puteve za individualni razvoj. dece i socijalizacije stecište je različitih teorija i disciplina. Ovaj odnos ilustruje jedna studija o dečjoj kulturi u norveškom selu. Do tog iskustva dolazi se. što ukazuje da savremena gradska okruženja. sa svojom društvenom i kulturnom kompleksnošću i dvosmislenostima. Koncept detinjstva koji je ovde prikazan menja koncept odnosa između detinjstva i društvenog razvoja. No. dečje kulture. ekonomska i kulturna struktura s malim brojem povoljnih prilika i izrazito promenljiva kultura mladih proizveli su dva odvojena puta kulturnog i društvenog razvoja za devojčice (i sasvim drugačiju situaciju za dečake). 1991 b). STRAUKTURISANJE I RAZVOJ DETINJSTVA Proučavanje detinjstva.

pojačanoj nejednakosti koju naglašavaju savremene ekonomske i društvene okolnosti. Odnosi između generacija karakterišu se slabljenjem prethodno jasno određenih distinkcija i više individualizovanim odnosima u okviru produžene ekonomske zavisnosti i ranog sazrevanja. t. Taj isti paradoks uočava se i u porodici. Među decom kao i vršnjacima postoji sve veće razlikovanje prema životnim stilovima. u okviru opšte tendencije ka povećanom bogatstvu. kulturnih i ekonomskih struktura pomoću kojih se može shvatiti njegovo uobličenje. koja istovremeno gubi funkcije i dobija na značaju. Detinjstvo se tumači kao skup društvenih.j. ovaj koncept funkcioniše kao most između makronivoa i mikronivoa. U isto vreme. ovaj paradoks poprima oblik tendencija ka marginalizaciji. Među decom kao starosnom grupom. između društva i individualnog razvoja. .individualizaciju.

opremljeno sklonošću da postane dobar supružnik. Ruso je iskovao neosporivu sponu između našeg razumevanja deteta i duševnih emocija. racionalnim osobinama. Chil-dren in Families: Research and Policy. Decu. Rusoov «divljak» (biće koje je u potpunosti bez antropoloških konotacija primitivnosti) jeste dete izrazito obdareno dispozicijama da voli i da uči. a koji danas pucaju i reformišu se u različitim smerovima na tragu modernosti.Poglavlje 7: Postmoderno dete Kris Dženks. slika i prilika deteta moderne. London: The Falmer Press. pak. Pretpostavlja se da smo nekada bili neopisivo surovi prema deci (DeMause. i više od toga. 1966) i da smo ih tokom čitavih epoha rutinski ostavljali na cedilu (Boswell. To je «obećanje» neslućenog delovanja. Ovde smo svedoci pročišćavanja načela staranja koje upravlja savremenim odnosom između odraslih i dece. Sve neoprosvetiteljske povesti o ranom detinjstvu i sazrevanju svedoče o ovoj ogromnoj taštini i ta proučavanja podstiču naše savremeno . DETE U MODERNOSTI: „BUDUĆNOST" Odakle je poteklo moderno dete? Upravo je Ruso (Rousseau) u Emilu [Emile. no. No. Ovakvo idealno biće. izoluje od pomnog ispitivanja Rusoovim prećutnim relativizmom i otuda privatizacijom uverenja. da jedno vreme nismo uopšte vodili računa o njihovoj posebnosti i različitosti (Aries. Završavam time što se vraćam na problem zlostavljanja dece i ukazujem da je naše današnje povećano uočavanje ovog problema razumljivo s obzirom na gubitak ličnog identiteta koji je svojstven postmodernom stanju. idealističkim. I više od toga. To dete otelotvoruje afektivnu sigurnost koja ne mora ispunjavati spoljašnje. deca su postala naša glavna preokupacija. 1976). morfologiju ovog fenomena. Iz te polazne tačke istražujem prelazak sa stanja modernosti na stanje postmodernosti i razvijam dva modela ili «vizije» detinjstva koji odgovaraju tim strukturalnim oblicima. ali i proširenje naših planova i ograda oko našeg vlastitog delovanja kao još uvek nedovršenog. mi smo postali njihovi zaštitnici i hranitelji. nadalje. a ona glavni predmeti naše ljubavi. koju je Ruso smatrao nosiocima ove «dobrote» u prvobitnom stanju. Uglavnom se pretpostavlja da se od tog vremena zapadno društvo nije osvrtalo unazad. ovo Rusoovo već preopterećeno stvorenje istovremeno poseduje i svu neophodnu mudrost. To su vizije «budućnosti». 1762) objavio manifest deteta u moderni. naš kapital u ljudstvu i naša budućnost. O'Brien eds. ne poznaje pohlepu i nadahnuto je urođenim altruizmom i dobrodušnošću. roditelj i građanin. učestalost se nesumnjivo povećala. sa njegovim imanentnim. što je jedan vid «obećanja». u Brannen. već i stanja šireg društva. zaista smatram da su njegovo prepoznavanje i izbor pokazatelji ne samo promene prirode odnosa koji postoji između odraslih i dece. On je proglasio da je čovečanstvo po prirodi dobro i da ga samo ograničenja koja su implicitna u izvesnim društvenim strukturama ili iskvarenost nekih formi društvenih institucija čine lošim. 1996: 12-26. 1988). objektivne kriterijume i koja se. Iako ovde ne nastojim da pružim uzročnu analizu ili. UVOD U ovom poglavlju bavim se složenim društvenim konstruktima detinjstva koji su nastali u toku moderne. "The Postmodern child". odnosno «nostalgije». vodeći se optimističnim prosvećenjem doba prosvetiteljstva. Jedno od obeležja našeg doba jeste porast prijavljenih slučajeva zlostavljanja dece u zapadnim društvima tokom poslednjih trideset godina. J and M. koji je detaljno dokumentovan. treba vaspitavati i socijalizovati u skladu sa «prirodnim» načelima. uočavamo početak izrazitog posvećivanja detinjstvu u zapadnim društvima. Ta posvećenost nam je tokom nekoliko generacija omogućila da se prepustimo ugodnom sanjarenju u pogledu sutrašnjice.

tokom moderne smo maštali o budućnosti i time opravdavali i tražili opravdanje za insistiranje pristalica ekspanzionizma moderne na postdarvinovskom stapanju rasta i napretka. «omogućavanja». očekuju da dožive «najlepše doba u svom životu». afektivni i manuelni. organizacija ovakvog obrasca odnosa i pojavljivanje kvazisuperiornosti u afektivnom stavu nije se dogodilo izolovano. 1993). dok istovremeno svojim članovima demonstriraju postojanost. «pomaganja». u XX veku. niti naprosto usled silne nadahnutosti Rusoovom romantičnom vizijom. Očigledno postepeno smanjivanje zlostavljanja dece tokom XIX veka i dalje. One su. za uzvrat. odvojene. ulaganja i čak savremene obrade Veberove «teskobe spašavanja». Kao deca i preko dece. 1992. ona se pojavila kao osnovna jedinica za državno upravljanje. 1971. a takođe i njegovo mesto (Donzelot. može se shvatiti kao promišljen prelazak sa neposrednog na odloženo zadovoljenje od strane sve prosvećenijeg društva odraslih. osim toga. Rose. primer je i eksplicitnog buđenja kolektivnog stava veće osetljivosti prema potrebama dece. ali se nije ni «prirodno» razvilo. za uzvrat. okrutnost i opšta ružnoća drevnog roditeljstva bili istisnuti vizijom i stavom koji se iskristalisao u obliku razumne mašine za othranjivanje porodice i njenog makroko-zma. 1989). Postojeća vizija detinjstva postala je tokorn XIX i XX veka vizija «budućnosti» i toliko hvaljeni prirast načina odgajanja putem «staranja». Savremena porodica postala je osnovna jedinica društvene kohezije u razvijenom kapitalizmu i kroz predstavu o sebi kao punoj ljubavi i podrške postala je pravo oličenje poduhvata racionalnosti. Odrasli. ali time se možda prikriva motivacija optimizma. Osim toga.samodopadanje time što se arheologija podizanja dece posmatra prezrivim pogledom unazad. One su glavna komponenta u primeni savremenih načela prilagođavanja i integrisanja. uzurpirajući i zauzimajući sve više segmenata rada odraslih: kognitivni. doduše pre svega majke. distribuira društvenu vlast. i «prognoze sposobnosti» i zabrinutosti zbog «traćenja talenta» na nivou formalne državne socijalizacije. a otuda i prikladnog postupanja. to jest. Odrasli su se odrekli tog prostora i te moći s obzirom na strogo moralnu dimenziju koja je oličena u konceptu «zavisnosti». Donald. «olakšavanja». 1980. polažući pravo na duže trajanje u okviru celokupnog životnog iskustva. ali i implicitnog priznavanja njihove vrednosti. Ideologija staranja je istovremeno «podmazala» i ozakonila ulaganje ekonomskog i kulturnog kapitala u «obećanje» detinjstva. a i biološki i kulturno reproduktivne (Bourdieu. za razliku od proširenih porodica koje su im prethodile. one pomažu svojom racionalnošću time što olakšavaju promene. Tokom moderne. njima se može upravljati i pristupačne su nastupajućim sredstvima masovne komunikacije. Detinjstvo je transformisano u jedan vid ljudskog kapitala koji je u moderni bio posvećen budućnosti! Metaforičnost pomoću koje je izražeji diskurs detinjstva izriče se zbog odsutnosti željene sutrašnjice. Naravno. samoodržive. detinjstvo je postepeno plenilo iskustvo odraslih. samoupravne. a ipak potpuno javne po svom usmerenju. detinjstvo je progutalo povećano materijalno opskrbljivanje i takav obrazac sticanja ustanovljen je kao «prirodno» pravo vođeno ideologijom staranja i nepokolebljivo utemeljeno u emocijama. sa «rastom». koje nije cinično isplanirano. Ovde nisu sporni roditeljska ljubav i blagonakloni paternalizam odraslih u opštem smislu. «žrtvuju sve» za svoju decu i od njih. neupućenost. ona i apsorbuje i. ali i više od toga. DETE U POSTMODERNOSTI: «OSTALGIJA» Baš kao što su obrasci potrošnje moderne . Jenks. države. Savremena porodica omogućila je savremenoj državi da investira u «budućnosti». «sazrevanjem» i «razvojem» koji su ispisani velikim slovima na nivou individualne socijalizacije. Nije veliki skok da se uoči apsolutna neophodnost i središnji položaj savremene nuklearne porodice kao stožernog društvenog prostora u ovom sistemu socijalizacije. Porodice su ćelijske. Rekonstruisanje ljudskih odnosa u arhitekturi savremene porodice bilo je prepoznatljivo upotpunjavanje podele rada putem industrijalizacije. mobilne. već forme društvenih struktura koje pojačavaju njihov intenzitet i proširuju njihovo važenje. Mi zamišljamo da su kratkotrajnost. Savremena porodica postala je mesto sticanja politike i individualne psihologije.

Diskutabilno je da li je Bel. Kontingentnost. Smart 1993). Upravo u tom kontekstu se pojavila nova vizija detinjstva i jedan od putokaza ka toj novoj viziji je naizgled nečuven porast zlostavljanja dece poslednjih godina XX veka. našu budućnost. 1992. radna grupa. podela rada u kasnoj moderni i prateće društvene strukture promenile su se prekoračivši zajednice i solidarnosti koje je opisivala klasična sociologija. «proširio se u struku» kroz niz društvenih pokreta da bi obuhvatio srednju uslužnu klasu. Holokaust se neće ponoviti. mada se to često sugeriše retorikom savremene politike. Beck. Giddens. Bel (Bell. a sistem društvene stratifikacije. prakse koja potiče od čvrstog verovanja u prosvećenost i emancipaciju. 1980). snovi i obećanja usađeni našoj deci . iznosi Bauman: «Dobro su poslužili svrsi: izoštrili su našu pažnju prema onome što je novo i u diskontinuitetu i pružili nam tačku oslonca za pro-tivargumente u prilog kontinuiteta» (Bauman. nemaština i neznanje naših roditelja svakako neće snaći sledeću generaciju. danas gube svoju moć spajanja. Novi doživljaj istorije i na idividualnom nivou. To što je sve prirodno u toku modernosti obuzdano obezbeđuje da sve pojave postanu društvene i istorijske. Istrajavanje modernosti. sve veće kontrolisanje neobuzdanosti svemira i stvaranje ljudske kulture kao trijumfa konačnosti nad beskonačnošću. 1973) i kasnije Turen (Touraine. str. Napredak čovečanstva obavezao je društveno delovanje na beskonačnu borbu za više oblike života. Bauman. Patnje. 19. Ono što se ne može ostvariti danas.sve se odnosilo na posezanje za zvezdama. 217). lični. Međutim. u skladu sa zahtevima postfordističkog načina proizvodnje. Ovakva osnova osiguravala je da rezultirajući stav bude i održiv i udoban. podstakao doba «post» svojom tezom koja opisuje promenu i u načinu i u odnosima proizvodnje. kao i nivou institucija. spomenimo i to. Ova dva koncepta. Porodice su se promenile.moderna (Lytard. Ta je vizija mnogo drugačija od «budućnosti» moderne.ili post .nadmašili ekonomiju XIX veka. obaveštavaju nas Bel i Turen. kao i priroda odnosa koje su nekad obuhvatale a. koji se već odavno ne može razumeti u smislu polarizacije. lokalna zajednica i porodica. 1986. održivosti i moralnoj izvesnosti «napretka». U tom smislu premoderna kontingentnost se preokreće i sve pojave počinju da zavise od ljudskog postupanja. može se započeti za sutra. u nastojanju da se na različite načine prebaci problematika sa globalnog i nacionalnog nivoa na lokalni i. proglasivši kraj ideologije. 1989. 1992. već će umesto toga doći do masovnog obrazovanja i masovne potrošnje. 1990. preobrazila se putem tržišnih sila i napretka tehnologije u «postindustrijsku». stanje koje je vladalo pre moderne («divljak» pre Rusoa). »u našoj vlasti». 1984. Ta se vlast zasnivala na mogućnosti objektivnog saznanja putem procesa rasuđivanja. Primećuje se da mesta povezanosti pojedinca sa kolektivnim životom koja su nekada zauzimana. 1989) verovatno su prvi pobudili našu pažnju prema menjanju tradicionalnog tkiva odnosa koji su sačinjavali modernu. svakako.92. 1991. dovelo je do čvrstog kulturnog uverenja da je sve . komunicirajućeg «ja» i uverenju da se različitost može uskladiti pomoću analize i diskursa. sada je postalo deo strateškog proračuna koji je čekao na homo sapiensa. i eksponencijalnim prodiranjem koje tehnološke nauke i dalje vrše u prethodno lociranim središtima znanja i vlasti. globalne ekonomije i mreže komunikacija. Lasch. kao što su društvena klasa. Stacey. iskustvo je diskontinuiteta. Baza proizvodnje. i koji su njih nekada obuhvatali (Wllerstein & Blakeslee. Pojedinci su danas mnogo prepoznatljiviji po njihovom neposrednom mestu boravka i projektima nego po pripadništvu grupi ili prethodno ustanovljenom identitetu. prema garancijama koje nam pružaju primenjene nauke. uključujući i načine njihove spoznaje i postupke interpretiranja. Uprkos činjenici da priroda s vremena na . tako da se uobičajeni antagonizam između klasa rasuo i preobrazio u «postkapitalizam». Oba ova liberalna (ili svakako neokonzervativna) teoretičara obelodanili su da više ne preovlađuju tradicionalna sekularna uverenja i kategorije pripadnosti zajednici koje su uzimane zdravo za gotovo. Takav stav je bio duboko ukorenjen u nužnosti. a ne kontinuiteta. našu decu. Uzbuđenje i svrha društvenog bića. Tako su svakodnevni načini odnošenja kasne moderne prevazišli nuklearnu porodicu od sredine XX veka. ta promena nije uzročna već je deo skupa nastupajućih okolnosti koje su počele da se ocenjuju kao kasna . prvenstvu centralizovanog. Stvari nisu onakve kakve su bile i to nije posledica razaranja porodice.

u vidu pojavljivanja potpuno socijalizovane prirode. I na isti način na koji se institucije drže zajedno pomoću dobro smišljene prakse «ovladavanja krizom». odgovornost. str.. 1971). a one su načinjene koherentnim pomoću naracije o sopstvenom identitetu koja se može revidirati. «poletne šezdesete». smrtnost i opšta očekivanja od sebe i drugih pomoću tih podela.. njegov tempo se takođe promenio. lično delovanje i lične težnje preuzimaju različite vidove. sudbina sveta i njegovo odredište» (Virilio. Kao što je to formulisao Virilio (Virilio. To ima neposredni učinak na našu viziju o detetu.vreme uzvraća udarac.. Kasna moderna poziva na neprestano. ograničavajući oblik ili telos. ne samo kao mesta. Ova zapažanja pozivaju se na Bekov koncept «rizičnog društva» (Beck. već i po svom karakteru. brak nije nužno vremenski određen cilj. a primer je zemljotres u Los Anđelesu. Nasilnost brzine postala je i mesto i zakon. Mogućnost.. samo vreme je mereno i obuhvatano. 1992) i služe kao primer Gidensove (Giddens. Društveni prostori koje zauzimaju odrasli i deca su se promenili. koje drastično menjaju naš odnos prema čitavom skupu kulturnih konfiguracija. ekoloških. Nova svemogućnost preneta je na ljudski stav. Na taj način su okupljane generacije i akumulisanje društvenog delovanja koje se s tim poklapalo podvođeno je pod posebni naziv određenog doba (Chanev. funkcionalnost. to je povezano sa okončavanjem prirode i tradicije u kasnoj modernosti. revolucionarnog. institucijama i čitavim društvima. to se iskustvo može ponoviti. tako se i refleksivni projekt «ja» održava putem strategije autobiografskih priča koje se domišljato mogu obnoviti. 1994) kao... presudno je s obzirom na to kako odrasli danas razumeju decu i odnose se prema njima. naša kolektivna očekivanja primerenog hronolo-škog napredovanja su se promenila: ljudi počinju kasnije da se obrazuju. što je možda primer «drugog umiranja» božanstva: prvo je obeležio Ničeov iracionalizam.» i nastavlja o tome da je to izraženo: «. drugo je urezala Hirošima u pamćenje ljudi. ali. a osim toga. U okviru ovih tendencija kasne modernosti.. jedan vid napretka.. sada kada su njeni stari protivnici – priroda i 'druga priroda' tradicionalnih kultura – pobeđene. (str. ponovno predstavljanje sebe (Goffman. 1991) «zategnute žice» između «ontološke izvesnosti i egzistencijalne teskobe». dece i porodica su se preobrazili. Nakon stabilnog perioda istorijske neminovnosti. globalne industrijalizacije. 'dekonstruktivnog' delovanja kapitalističkih tržišnih sistema na sve aspekte ljudskih odnosa. njen karakter se anticipira i njen učinak smanjuje na najmanju moguću meru. trajno «ja» modernosti postaje pre jedan refleksivni projekat koji obuhvata disparatne ravni interakcije. str. što označava nastupanje ljudske vlasti kao globalno odlučujuće i neosporene. danima. 1995. zapravo nužnost. 1986): «Gubitak materijalnog prostora vodi vladanju samo vremena . Označavali smo svoju vlastitu sposobnost. izražavano u minutima.. političkih i kulturnih neprilika u nečuvenim razmerama» (Heywood. Međutim. Tokom moderne. porodice se zasnivaju na samoj granici plodnosti žene i kad su muškarci u godinama koje im garantuju da neće doživeti adolescenciju svoje dece. Na jednom dubljem nivou. U ovoj neizvesnoj fikciji. 151). lako su formalni podeoci na satu i u kalendaru ostali isti. danas smo takođe svedoci uvođenja novina u rečnik o vremenu. refleksivno. što je još značajnije. radikalnog samoformiranja nalazi se pred pojedincima. drugim recima. to je presudno za doživljaj bivanja detetom. uspostavljenih prema motivu moderne – «napretku». Prethodno centralizovano. 141). Hejvud (Heywood) je izneo sledeće: «To se ne odnosi samo na probleme koji prate prirodu savreme-nog naoružanja i ratovanja. godinama i kategorijama kao što su generacije. 6). nedeljama. na primer. Odabrali smo periodni sistem unutar kojeg možemo okupiti nepovezane događaje i pripisati im status postignuća ili «napretka». Ali ova prostorna dimenzija društvenog iskustva nije jedina u njegovoj novootkrivenoj raznovrsnosti. 1986. Prilike za ostvarenje emancipacije kao obećanja prosvetiteljstva uravnotežuju se mogućnostima društvenih. Naravno. 'civilizacija' u kojoj je svaka brzina nešto poput 'područja' vremena. i prostori koji su nekada bili namenjeni za fiksne identitete odraslih. . koja nema premca ni granice.. brzina može iznenada postati sudbina.

odnosno naša nova vizija o detetu i naš praktičan odnos s njim. jednakosti. dobronamernosti. Društvo kasne modernosti ponovo je prigrlilo dete. prijateljstvu. ljudi su domišljati u svojoj potrazi za alternativnim razlozima postojanja. kao i za novim mestima povezanosti s kolektivnim životom. lako je. Nekada neizbrisivi. kao i mnogi drugi. ka čemu je težila moderna od prosvetiteljstva.profesionalne karijere se prekidaju i ljudi se odlučuju za rano penzionisanje. pri čemu individue «pronalaze svoj put» pronalaženjem uzroka i vezanosti u prošlosti – «unutrašnje dete». bezakonje. nastalu krajem XIX veka. 2001) u pogledu osećaja svrhe koji je nekada predstavljao koncept «napretka» [na šta Liotar (Lyotard. integrisanja i društvenih spona. astrologijom. Drugi pokazatelj je stvarno dete. žudnje za prošlim vremenima. Zaista. situacija je ipak takva da pripadnici kasnomodernog društva i dalje teže koherentnosti samoidentiteta i kontinuiteta sa prošlošću. sreću se na ulici i svi su danas senke mejnstrima. pak. ali njihov unutrašnji odgovor predstavljao je ponovno uspostavljanje mozaika podrške «mehaničkih solidarnosti» u vidu radnih grupa. ali i kao partneri u najfundamentalnijem vidu odnosa koji se ne bira niti pregovara. aktivnim ljudima. crkvi i porodica. «svrha» se više ne vezuje za «napredak». maglovitim predstavama koje potiču od sanjarenja o «budućnosti». a druga dobroćudna ili naprosto zabavna. koliko kao glavni i nesumnjivi izvori ljubavi. nekad usled pritiska materijalnih okolnosti. zavisnošću od narkotika i dilerima. ukidanje stigmatizovanja psihoterapije u zapadnim društvima. Danas se dete predočava kao jedan vid «nostalgije». ali. Takve utopije danas se smatraju pukim šiframa. Njihov spoljni odgovor bio je razvijanje sekularnog kreda međusobne zavisnosti. pojedinac kasne moderne možda manje zadojen snažnim osećajem postojanosti unutrašnjosti i kulturnog nasleđa. Deca se danas shvataju ne toliko kao «obećanje». Svi ovi načini izražavanja. klasnoj solidarnosti i tako dalje. mira i prosperiteta. Na primer. bili su neprestano nesigurni s obzirom na potencijalno destruktivne «anomične» (gr. a – ne i nomos – zakon) sile koje su inherentne u načinu podele rada u moderni. za koje je još odavno priznato da su nedostižne i da imaju ideološki sadržaj. kulturom tela. u isto vreme. Umesto života provedenog u potrazi za utopijama. već pragmatično stanje gubitka iluzija. partnerstvu. Alternativni životni stilovi su tako uobičajeni i rasprostranjeni da je teško pokazati u odnosu na šta su oni alternativni. Poverenje koje se nekad očekivalo u braku. ali isto tako i zbog ispoljavanja proliferacije novih i drugačijih značenja «svrhe». Smatram da je prvi pokazatelj evidentan razvoj i. kao što uverava Gidens (Giddens. stanje kasne moderne je stanje izbegavanja ili minimiziranja distopija (dystopia. anomia. masovnim ubicama i jednoroditeljskim porodicama. Viši oblici života. danas se u većini slučajeva investira u dete. postoje dva očigledna pokazatelja održavanja unutarnjeg hodočašća u kasnoj moderni. bile su utopije slobode. Ovo nije spisak patologija. Ova unutrašnja težnja za koherentnošću i kontinuitetom održala se u kasnoj modernosti. normativni pokazatelji društvenog iskustva (u vidu «postignuća» i «statusa») postaju relativizovani. Kada se vratimo stvarnim. Psihijatrijski i psihoterapeutski režimi uglavnom se sprovode putem regresivnog pripovedanja. već samo letimičan pogled na mnoge aspekte kasnomodernog iskustva. ne uočavamo snove niti. zdravom hranom. ostvarenje noćnih mora. suprotno od utopije). U kontekstu ovog opadanja kolektivnih aspiracija ili «demistifikacije» (Bek. Dete u okruženju onoga što se danas konceptualizuje kao postmoderna kulturna konfiguracija postalo je teren preusmeravanja diskursa koji se tiču postojanosti. To se može empirijski posve- . od snova koji su sanjani preko dece i preko njihovog obećanja detinjstva. te je stoga možda razvio snažnu strategiju prilagođivanja putem pogađanja i pregovaranja sa spoljašnjim svetom. kao što sam obrazlagao. a ne za «budućnošću». Klasični sociološki akteri koji su nastanjivali Dirkemovu (Durkheim) «organsku solidarnost». Međutim. tajanstvenim sistemom verovanja New Age. 1986) ukazuje kao na smrt metanaracije]. profesionalnih esnafa. sirov finansijski materijalizam postoji rame uz rame sa holističkom medicinom. Koriste se horizontalne strategije za ukidanje konvencija. ogroman broj ljudi proživljava nezaposlenost tokom celog svog života. 1991). odvija se proces detradicionalizacije. ovi izvori integrisanja u XIX veku nisu tako lako pristupačni. od kojih su neka bizarna i zločinačka.

a danas zato što se taj odnos na suptilan način preokrenuo i ona su postala čuvari. zemlja Nedođija zapravo nije dečje carstvo već carstvo odraslih» (Scutter. Partneri dolaze i odlaze. prijatelj. u Velikoj Britaniji. ali nekada kao čuvari njihove/naše budućnosti. Iako ovo delo pripada literarno-tekstualnom svetu.. na izražavanje osećanja u biološkom davanju i uzimanju. To je privatan oblik 'ponovne mistifikacije'. Mi smo oduvek pazili na decu. Pošto su nam deca potrebna. i samo ona. deca se shvataju kao pouzdana i postojana. kasnomodernog. Naša «nostalgija» za njihovom suštinom deo je složenog. kolega i. str. Children's Act). 1993. Vrtlog koji je stvoren ubrzanjem društvenih promena i menjanjem naše percepcije tih promena znači da. Začudo. a koje njima nedostaju. u povećanom interesovanju za odnos muškaraca prema deci i muškaraca za decu – i taj razvoj obeležava porast sociološkog istraživanja o maskulinitetu i očinstvu sve od osamdesetih godina XX veka. danas čuvaju. Dete postaje poslednja alternativa usamljenosti koju ljudi mogu da izgrade protiv ljubavnih mogućnosti. baš kao što izgleda da je Petar Pan postavljen kao antiteza svetu odraslih i odrastanja. 1979) i psihološko (Garbarino & Gilliam.. 206). Zemlja Nedođija Petra Pana nije više jogunasta zemlja u kojoj decu treba zarobiti da bi nastavila sa svojom «budućnošću». 12). Izlišno je reći da je naše povećano nadziranje obelodanilo više ometanja njihovog stanja dobrobiti. savremene ikonografije deteta u politici pomoći u Trećem svetskom ratu i u zapadnjačkim kampanjama protiv bolesti zavisnosti i kriminaliteta. držimo njih radi «nostalgičnog» utemeljenja jer su te promene za nas nepodnošljive i dezorijentišu nas. koje im izmiču. da bismo ih vodili ka njihovoj/našoj «budućnosti». danas se mi. dok su se nekada deca držala nas. simbolička reprezentacija samog društva. koja dobija svoj značaj demistifikacijom i iz demistifikacije» (Bek. 1962).dočiti na više načina: preko afektivnog produženja adolescencije. koje procesom individualizacije postaje upravo ne-verovatno i koje se priželjkuje. Zlostavljanje dece.i ljuta borba oko dece tokom i posle razvoda jesu neki simptomi ovoga. neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos. kako nijedna druga osoba ili osobe nipošto ne mogu biti. nesumnjivo se «umnožilo» usled povećanja opsega našeg nadgledanja krajem XX veka. Kao što je izneo Skater (Scutter) u svojoj analizi literature za decu: «. Dete je partner. Skater nastavlja: «. Dete ostaje. uzajamnost i društvenost. stalno se iznova potvrđuju kao superiorniji skup onih vrednosti koje im pripisuje svet odraslih.. Pre svega. 1978). u svim svojim manifestacijama koje obuhvataju fizičko (Kempe et al.. Ali savremeno dete i adolescent . što inače postaje sve rede i problematičnije. 2001.. na jednom drugom nivou. Deca su nam potrebna kao održiva. tokom kasne modernosti. 1993. danas staromodna riznica društvenih osećanja koja su počela da reprezentuju. Prekomerna nežnost prema deci. 1980). str. veoma je poučno. Dete je bolji odrastao» (Scutter. Na njega se usmerava sve ono što se priželjkuje. str. podizanja položaja deteta na viši nivo putem savremenog unapređivanja dečjih prava (kao što je Zakon o detetu iz 1989. staratelji «dobrog» u našem odnosu. pouzdana. dostojna poverenja. Dete sve većom fragilnošću odnosa između polova stiče monopol na praktičan život udvoje. 'insceniranje detinjstva' koje se pruža . ona je ono što je i bila: ljubav i briga. seksualno (Finkelhor. osim odnosa između odraslih i dece. borbe roditelja oko deteta tokom razvoda. 12). altruizma ili same društvenosti.. supružnik. To se može pokazati na osnovu dva izvora. Bek je to izložio ovako: «Dete postaje poslednji. mi ih pazimo i razvijamo institucije i programe da bismo ih pazili i nadgledali očuvanje onoga što ona. Nepostojanost i neophodna fleksibilnost svih vidova odnosa. zaštitničkog pokušaja razrešenja protivrečnih zahteva neprestanog prevrednovanja vrednosti sa proglašavanjem društvenog identiteta. karakteristično je da se dete dovodi u vezu sa vrednostima koje izgledaju suprotne onima koje se pripisuju odraslima. U njemu se kultiviše i slavi jedno anahrono socijalno iskustvo. što se tiče promene u perspektivi Kempeovih (Kempe & Kempe. nadasve voljenim bićima . a ne može da se ostvari u partnerstvu. preostali. izgleda da se «izum» zlostavljanja dece u šezde- . bilo u obliku osećanja. činilo ih je tokom kasne moderne nepouzdanim skladištima za «unutrašnjost». u toku modernosti.ovim jadnim.

priznavanju sasvim prolazne prirode tih tačaka povezivanja. učestalost zlostavljanja dece tokom tog perioda. «Optimistička» strategija koja potiče od drugačije atmosfere očekivanja ili. str. Međutim. perverznjaka. počeli da organizujemo naše društvene odnose. Oslobođeno od neophodnosti rada. ispituju se psihološki i društveni procesi putem kojih socijalni radnici donose odluku o tome da li je dete bilo zlostavljano ili nije. trebalo je tretirati kao novi fenomen. otelotvorenom tragu društvene spone. Priča o postmodernom detetu i njegovom zlostavljanju sačinjavaju jedan palimpsest. a vlast rizikom. Aktuelni doživljaj subjektivnosti je žestoka tenzija između zavisnosti i nezavisnosti. Razlog tome je intenzitet naše kolektivne reakcije na same kasnomoderne okolnosti. Politika postaje isposredovana brzinom. Drugo. individua doživljava sve veći diskontinuitet između nekadašnjih interesovanja. podrazumeva da se stvarno zlostavljanje smatra najmanje verovatnom dijagnozom porodičnih problema od strane socijalnih radnika. Sugeriše se da prvi model usvajaju socijalni radnici zbog pritiska države. koji u suštini stavljaju naglasak na etnometodologiju u pogledu rutinskih praksi službi koje daju procene. na osnovu njihove očigledne potrebe da se neko brine o njima» (Ferguson. muškaraca ili čak nekompetentnih socijalnih radnika. za vreme moralne panike koja je stvorena «aferom» Klivlend (Cleveland) 1987. Šta je sa zahtevima povelje o dečjim pravima. ZAKLJUČAK Ubrzanjem tempa društvenih promena pri kraju XX veka. fenomen koji se širi i koji sam po sebi zaslužuje dalje objašnjenje. ljudi prisustvuju nestajanju tačaka njihove povezanosti s kolektivnim životom ili. što je ironija. 11). u najboljem slučaju. «pesimistički» i «optimistički». niti samo na našu marljivost. uverenja i obaveza i onih ma koje koherentne grupe. detinjstvo je sve više postalo zbunjujući fenomen. 1990. razvijaju koncept profesionalnih strategija i iznose dva modela. Glasan povik na «zlostavljanje» je povik našeg vlastitog kolektivnog bola zbog gubitka društvenog identiteta. Dok je klasična sociologija ukazivala da lek za dezintegraciju počiva u uspostavljanju etike međusobne zavisnosti. treba zapravo potražiti u načinu na koji smo. medija. fragmentacijom i detradicionalizacijom etabliranih izvora rasuđivanja. koja se uzima zdravo za gotovo. danas takav pozitivni altruizam ili pragmatički reciprocitet nisu mogućnosti na raspolaganju. koje upravlja primenom sve i svake kontrole između odraslih i dece.setim preobražava u «otkriće» zlostavljanja dece u sedamdesetim. kao što su kognitivni. vremenom. Ono što se tako ljubomorno čuva uz pomoć nove. Zlostavljati dete danas znači zadati udarac preostalom. što je predmet ovog rada. obožavatelja đavola. lokalne zajednice i javnosti (na primer. Uzimanje maha zlostavljanja dece kao društvene prakse daleko od toga da se ponovo spontano pojavilo u drugoj polovini XX veka. nastaje kao reakcija na zazor koji je često izazvan prethodnom strategijom. Dingvol et al. Ipak. Pri tom je svakako slučaj da zavisnost više nije cenjena odlika ma kog odnosa između odraslih. majki u dosluhu s njima. Poreklo krivice za ovo zlostavljanje. što se može posvedočiti ponovnim interesovanjem Kempeovih za istorijsku dimenziju ovog fenomena. «nostalgične» vizije o detetu jeste metanaracija samog društva. (Dingvvall et al. dramatičan porast prijavljenih slučajeva zlostavljanja dece tokom kasne moderne ne može se svesti isključivo na poboljšanje tehnike našeg ispitivanja. bilo da se projektuje u vidu psihopata. etički i estetički. te je razumljivo što je posledica toga kolektivna reakcija koja odzvanja i puna je prekora. Sa rasipanjem. s obzirom na prijavljene i zabeležene slučajeve. Njegovo odvajanje je opravdavano na osnovu dečje 'nezrelosti' i 'bespomoćnosti'. «Veza između starosnog doba i zavisnosti uspostavljena je naročito u buržoaskom društvu. kod Dingvola et al. Čini se da je nezavisnost postala . 1983). to podrazumeva da se svako dete posmatra kao da je potencijalno zlostavljano. u Velikoj Britaniji) i sastoji se od pristupa «što je sigurno – sigurno». Ono je zapravo bilo relativno postojano. Međutim. zavisnost nije više odlika odnosa između odraslih i dece. a ipak isključeno iz društvenog sveta odraslih. što za uzvrat vodi neverovatnom povećanju prijavljenih slučajeva. ma koliko da su se ovi pojačali. šta sa decom koja se „rastavljaju" od roditelja i sve ciničnijim okolnostima «zlostavljanja».

Politička korektnost. izražava našu današnju ambivalentnost prema . stradalaštvo. kriterijum koji oslobađa «ja» od zastarelih ograničenja starog poretka. U ovoj drugoj ulozi. već recept za viktimizaciju (žrtva. ona postaju lična prisustva čije je stupanje u svet uzrokovano težnjom za vlastitim ispunjenjem. i bukvalno i metaforično.. proganjanje). «Prinuđeni smo da se staramo o dobrobiti i izgledima tuđe dece jer je to uslov očuvanja naše nacije. Postmoderno rasipanje autoriteta nije dovelo do demokratije. Ja ukazujem na to da deca u velikoj meri figuriraju kao simboličke reprezentacije ove zbrke neizvesnosti. i stvarno i pretpostavljeno. kao što je to formulisao Kauard (Coward. 1993): «Primenjujemo termin 'zlostavljanje' tako široko da smo u opasnosti da pogrešno prikažemo savremene odnose društvene moći.dislocirana oznaka ličnosti (u originalu: personhood. Zavisnost počiva na potrebi i autoritetu radi zadovoljavanja te potrebe – zlostavljanje zahteva zloupotrebu ili korumpiranost tog autoriteta. «ličnosnost») u postmodernom životu.i nemoć nasuprot . ali isto tako i simboličko utočište poželjnosti poverenja. 1993). Deca gube svoj kolektivni status i više ne predstavljaju vezu sa precima i pradedovima. Umesto toga. to nije potencijalni izvor identiteta. kritikuju se tipovi karaktera – onaj koji zlostavlja i zlostavljani. Danas se ljudi koji zlostavljaju smatraju najgorim podlacima. Dete izbora postaje odgovornost odraslih koji biraju. već do doživljaja nedostatka moći. Umesto toga. Budući da uočavamo manje doslednosti i trajnijeg značenja u doživljaju naše vlastite subjektivnosti i u našim odnosima s drugima. ali koji predupređuje analiziranje uspešnih mehanizama kulturnog reprodukovanja koje je inherentno unutar tog strukturalnog poretka. Deca su postala probni poligon za neophodnost nezavisnosti u konstituisanju ljudske subjektivnosti. zlostavljanje. podmuklijima i od onih koji se okorišćavaju stvarnim nejednakostima u društvu» (Coward. predstavlja opštu strategiju za opiranje nametanju ma kog vida autoriteta (prevashodno u lingvističkom smislu) i aktuelna «atmosfera zlostavljanja» proizlazi iz kontinuirane pometnje između moći i njenog ozakonjenja.strukturalnim okolnostima koje neprestano nastaju. zločinac i žrtva – i njihov se odnos smatra patološkim. sponu nacionalnog kontinuiteta. Kvalitet života i životne šanse dece sve više odražavaju proizvoljne slučajnosti porodičnog porekla i genetske obdarenosti» .. ali nam ne omogućava da razumemo ili kritikujemo moć. naši odnosi sa decom i drugim ljudima se iz temelja menjaju. «detinjstvo» održava samu «metanaraciju» društva i zlostavljanje. još jedan postmoderni regulator iskustva. zavisnosti i brige u međuljudskim odnosima. Ako se izgubi vrednost koja se pridaje nacionalnom životu i istisne duhom autonomije i razdvojenosti. Preterano usredsređivanje na zlostavljanje stavlja zavisnost pod znak pitanja. svedoci smo sve većeg simboličkog zlostavljanja dece.

različito od biološke nezrelosti. Ono što nastupajuća paradigma nastoji jeste da deci da glas tako što. to je daleko od istine – već njihovim ćutanjem. 1990: 7-35 UVOD: PRIRODA DETINJSTVA Naslov knjige. U tom dvostrukom smislu detinjstvo se i konstruiše i rekonstruiše i za decu i od strane dece. već se pojavljuje kao specifična strukturalna i kulturalna komponenta mnogih društava. U ovom poglavlju prikazujemo je upravo u tom svetlu – pristup proučavanju detinjstva koji nastaje i koji još nije dovršen. Sarlot Hardmen (Charlotte Hardman) upoređivala je 1973. Pre svega. istraživači su tokom godina počeli da razvijaju nove pristupe proučavanju detinjstva. zahvata ideju u okviru koje je i osmišljena. ono obezbeđuje interpretativni okvir za kontekstualizovanje prvih godina ljudskog života. U ovoj raspravi ukazujemo da je termin «prigušen» zaista primeren. Detinjstvo. i o njegovom rekonstruisanju i dekonstruisanju. Lociramo te promene u odnosu na nove teorijske pravce kojih su se poduhvatile društvene nauke.85). Drugo. . Kao takvo. u uvodu smo raspravljali o onome što smo tamo nazvali „nastupajuća paradigma". kao što je sugerisala Hardmen. naslov jezgrovito izražava ono što smatramo prirodom društvene institucije detinjstva: skup društvenih odnosa o kojima se aktivno pregovara i u okviru kojeg se konstituišu prve godine ljudskog života. svoje bavljenje antropologijom dece sa proučavanjem žena. Jedan od prethodnika ove «nastupajuće paradigme». 87). Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo. Ona se nikada ne može u potpunosti razdvojiti od drugih promenljivih kao što su klasa. t. 1. tvrdeći da se «i žene i deca možda mogu nazvati 'prigušenim grupama'. Upravo te „činjenice kulture" mogu se razlikovati i za njih se može reći da detinjstvo čine društvenom institucijom. može govoriti o društvenom konstruisanju detinjstva. shvata „decu kao ljude koje treba proučavati po njihovom vlastitom pravu. London. a isto tako. koji je omogućio proučavanje društvenih kategorija umesto grupa (1976.j. Konačno. 2. U onome što sledi tragamo za poreklom ovog pristupa.Poglavlje 8. kao što se pokazuje u ovoj knjizi. Nezrelost dece je biološka činjenica života. dakle. James and A.2). the Falmer Press. «A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance. ukazujemo na potencijal koji «nastupajuća paradigma» ima za budući razvoj u sociologiji detinjstva. obećanje i problemi Alan Praut i Alison Džejms. ali načini na koje se ta nezrelost shvata i dobija na značaju jeste činjenica kulture (La Fontaine. a ne samo kao skladišta poučavanja odraslih" (ibid. Prema tome. Nastojeći da opišu i analiziraju kvalitet tog iskustva. (eds. Detinjstvo se smatra društvenim konstruktom. analiziramo njegove prednosti i naznačavamo neka pitanja na koja se nailazi u njegovom daljem razvoju. U tom smislu se. nije ni prirodno ni univerzalno svojstvo ljudskih grupa. Detinjstvo je promenljiva društvene analize.) Constructing and Reconstructing Childhood: Contemporary Issues in the Sociology of Childhood. 1979). Prout . Istorija proučavanja detinjstva u društvenim naukama nije obelezena odsustvom interesovanja za decu – kao što ćemo videti. Konstruisanje i rekonstruisanje detinjstva. stoje Krik (Crick) opisao kao «pomak od funkcije ka značenju». Promise and Problems» u A. grupama koje se ne primećuju ili koje nam izmiču (s obzirom na nekoga ko proučava društvo)» (1973. Pokazujemo načine na koje je društveno-politički kontekst omogućio alternativne pristupe u proučavanju detinjstva kako se doživljaj detinjstva za decu menjao. koristiće nam da na ovom mestu ponovimo šta smatramo ključnim obeležjima ove paradigme.

Dečji društveni odnosi i kulture vredni su proučavanja po svom vlastitom pravu. onda je XX vek omogućio razrađivanje teoretskog prostora i njegovo ispunjavanje iscrpnim empirijskim otkrićima. Tehnologija znanja. «prirodnost» i «univerzalnost». Međutim. Stoga je prevashodno razvojna psihologija obezbedila okvir za objašnjenje dečje prirode i svakako je opravdala koncept prirodnosti samog detinjstva. političara i narodnih masa. Ako se koncept detinjstva kao posebne etape u čovekovom životnom ciklusu iskristalisao u zapadnoj misli XIX veka. roditelja i deteta. do nedavno preovladavala u proučavanju detinjstva. Ona su i podržavala i bila podržana pravilima podizanja dece / vaspitanja. kada je rekonstituisana sociologija detinjstva zaista po prvi put postala nešto više od obećanja jedne mogućnosti. Kompleksnost pozadine nastajanja «nove» paradigme čini neophodnim da prihvatimo u suštini tematski umesto istorijskog prikaza razvoja koji je omogućio. dugo su ona bila nezapažena i nepoznata ili su. Nema sumnje da su psihološka objašnjenja dečjeg razvoja. 6. sociometričko mapiranje. tokom ovog perioda pojavila su se drugačija mišljenja u ideologijama populističkih pokreta i iz paradigmi koje su se menjale u okviru društvenih nauka. 1976). kao što to ponekad tvrde oni koji se možda malo previše zalažu da proučavanje detinjstva stekne priznanje i status u okviru mejn-strim sociologije. od dominantnih eksplanativnih okvira. Naprotiv. života ljudi oko njih i društva u kome žive. koja su obznanjena početkom XX veka. lako svakako jeste tačno da su sociolozi nedovoljno pažnje posvetili detinjstvu kao predmetu interesovanja samom po sebi i da su mnogi od ključnih pojmova koji se koriste za razmatranje detinjstva problematični. sve je to bilo primenjeno na detinjstvo i strukturisalo naše razmišljanje o deci. Komparativne analize i analize više kultura pokazuju raznolikost detinjstva. Ali. Da bismo otpočeli sa rasplitanjem niti ovih debata. svakako. a povremeno i predupredio. Stoga je naš zadatak ovde da ono što je novo smestimo u kontekst onoga što je prošlo. učitelja i učenika. kao što su psihološki eksperiment. Sada se postavlja pitanje njihove istaknutosti u devedesetim godinama. Detinjstvo je fenomen u odnosu na koji je dvostruka hermeneutika društvenih nauka izrazito prisutna (Giddens. teoretskom razvijanju i empirijskoj razradi ovih parametara. Nije izvesno da li oni predstavljaju radikalni prekid s prošlošću. promene u razmišljanju o detinjstvu. da bismo prosudili koliko je to delotvorno za savremene koncepte detinjstva. sve jačeg nametanja specifično zapadnjačke konceptualizacije detinjstva na svu decu. 3. Ove teme su strukturisale način mišljenja koji se proteže preko disciplinarnih granica psihologije. Očigledno je da ovih šest tačaka predstavljaju samo grubu skicu potencijala koji «nastupajuća paradigma» može imati u proučavanju detinjstva. bila ućutkivana. 5. i treba ih posmatrati kao aktivne u konstruisanju i određivanju svog vlastitog društvenog života. etnografsko opisivanje i longi- tudinalni pregledi. Naime. DOMINANTNA I DOMINIRAJUĆA OBJAŠNJENJA Ključni koncept u dominantnom okviru koji okružuje proučavanje dece i detinjstva jeste razvoj i tri teme preovlađuju u vezi sa tim: «racionalnost». To je takođe dovelo do. Deca jesu. što efektivno prikriva činjenicu da je institucija detinjstva jedan društveni konstrukt. 4. Ona omogućava deci direktnije izražavanje i učešće u dolaženju do socioloških podataka nego što je to obično moguće putem ekperimentalnih ili anketnih načina istraživanja. nezavisno od perspektive i interesovanja odraslih. «vek deteta» može se tako okarakterisati upravo zbog ogromnog korpusa znanja koje su nagomilali psiholozi i drugi teoretičari društvenih nauka sistematičnim proučavanjem dece. što je i ključno za preokupaciju ove knjige. počećemo od početka. proglasiti novu paradigmu sociologije detinjstva znači isto tako pozabaviti se procesom rekonstruisanja detinjstva u društvu i odgovoriti na njega. psihometričko testiranje. čime su premošćivala jaz između teorije i prakse. a ne jedan jedini i univerzalni fenomen.rod ili etnicitet. već i na sam društveno- . Potrebno je još mnogo rada na upotpunjavanju. vršeći uticaj ne samo na sociološke pristupe proučavanju dece. Etnografija je naročito korisna metodologija za proučavanje detinjstva. na pogrešnu pomisao navodi sugestija da detinjstvo nije prisutno u diskursu teoretičara društvenih nauka.

univerzalnost društvenih praksi koje okružuju detinjstvo. kao biološki određen stupanj na putu ka punom statusu ljudskog bića. Kao posledica toga. Kao naslednici zapadne intelektualne tradicije usredsređene na naučnu racionalnost. sa društvenim aspektima detinjstva. 1966) opisuje kao kulturni primitivizam XIX veka. To je obeležje racionalnosti odraslih. odraslom dobu. koja se stalno pojavljuje i u naslovu i u tekstu Pijažeovih spisa. Smatra se da one kao aktivnosti nagoveštavaju buduće učestvovanje dece u svetu odraslih. Nedovoljno pažnje je posvećeno njihovom značaju u dečjem društvenom životu ili variranju koje pokazuju u društvenom kontekstu detinjstva. Takav pristup je konzistentan sa evolucijskom perspektivom koja je svojstvena onome što Boaz (Boas. Stoga je važno proučiti detinjstvo kao predsocijalni period različitosti. kao što je zavisnost. igra i interakcije – značajni su kao simbolički pokazatelji napredovanja u raz- voju. 170). Kao eksplanativni okvir. i zaista. kao telesno ispoljavanje kognitivnog razvoja od ranog detinjstva do odraslog doba. U pitanju je samoodrživ model čije se odlike mogu grubo skicirati na sledeći način: racionalnost je univerzalno obeležje odraslog doba. on dobija svoje nadahnuće iz jednog ranijeg doba. dok detinjstvo predstavlja period obučavanja za njegovo razvijanje. «divljak» je shvaćen kao preteča civilizo-vanog čoveka. Bliska veza divljaka s prirodnim svetom učinila je Ru-soovo dete prirode zgodnom metaforom za društvenu evoluciju tokom XIX i početkom XX veka. Unutar takve konceptualne šeme. Jednina termina «dete». samoizabrani predstavnici racionalnosti. služila su za otkrivanje sekvencijalnog procesa nastajuće racionalnosti «deteta». Delo Pijažea predstavljalo je inspiraciju . što se može porediti sa načinom na koji dete nagoveštava život odraslog čoveka. u potpunosti zasenivši „prethodne teoretske pozicije koje su nastojale da objašnjenje kognitivnog razvoja utemelje u dečjim društvenim iskustvima" (1986. decu su dovodili u laboratorije da bi ih proučavali. što predstavlja središte pažnje savremenih kritika. kao i na intelektualno stanje» (1871. 31). koji vode do konačnog postizanja logičke kompetentnosti. Povodeći se Kontovom (Comte) teorijom društvene evolucije. tj. Smatrali su ih detinjastima u njihovoj jednostavnosti i nerazumnima u njihovim uverenjima. Ovaj dominantan razvojni pristup detinjstvu koji je obezbedila psihologija zasniva se na ideji prirodnog razvoja (Jenks. Na primer. od nerazumnog do razumnog ponašanja. iščekuju vremenski prelazak u društveni svet odraslih. Oslanjanje na pretpostavljenu prirodnost detinjstva zapravo je ostavilo malo teorijskog prostora unutar kojeg bi se mogle ispitati alternativne mogućnosti. deca su marginalizovana bića koja. doba buđenja naučnog interesovanja za društvo. može predstavljati svu decu. Tajlor (Tvlor) je tvrdio da je «često pravljeno poređenje divljaka s decom podjednako prikladno na njihovo moralno. Smanjivanje «iracionalnosti» dečje igre sa sazrevanjem uzima se za merilo evoluirajuće «racionalnosti» mišljenja. Prirodnošću dece upravlja (i ona upravlja) njihova univerzalnost.politički kontekst detinjstva. To je u suštini evolucijski model: dete koje se razvija u odraslog čoveka predstavlja napredovanje od jednostavnosti ka kompleksnosti mišljenja. Snažan i postojan uticaj ovog eksplanativnog okvira može se ilustrovati razmatranjem učinka dela Zana Pijažea (Jean Piaget) na dečji razvoj. Kao što primećuje Pol Lajt (Paul Light). značajno je to što Pijaže priznaje da ga je Levi Brilovo (LevvBruhl) bavljenje „primitivnim" mišljenjem inspirisalo za razvijanje njegovih vlastitih ideja. «dete» je predstavljalo laboratorijski prime-rak za proučavanje primitivnih vidova spoznaje. Za vreme XIX veka. Deca različitih starosnih doba. Model dečjeg razvoja koji je počeo da preovladava u zapadnoj misli dovodi na sličan način u vezu biološki i društveni razvoj: dečje aktivnosti – jezik. 1982). U tom pogledu. kao reprezenti predracionalnih faza. zapadni teoretičari sociologije. dečji razvoj ima naročitu strukturu i sastoji se od niza unapred određenih stupnjeva. Koncept «razvoja» nerazmrsivo povezuje biološke činjenice nezrelosti. Deca se ne moraju javljati: «dete». smatrala se relativno neproblematičnom sve do kasnih sedamdesetih. u drugim kulturama su videli primitivne oblike ljudskog stanja. prateći načine na koje «primitivni» koncepti bivaju zamenjeni sofisticiranim idejama. preko sticanja kognitivnih umeća. osmišljena je u vezi s dve srodne pretpostavke o prirodnosti i univerzalnosti detinjstva. upravo pristupi nalik Pijažeovom dominiraju istraživanjem spoznaje za vreme poslednjeg kvartala ovog veka. Po mišljenju Pijažea.

služe kao modeli. Svojim promišljanjem o teoriji socijalizacije. Međutim.: 245). 12). to «kako» se socijalizacija zbiva često je ignorisano ili ulepšavano onim što Rafki (Rafkv) opisuje kao «neodređeno. ključ koji pretvara nedruštveno dete u odraslog društvenog čoveka. 245).. ima tako mnogo teorijskih pogreški u pogledu ovog pitanja o procesu: reci kao što su «asimilacija». pretpostavlja se da je dečja priroda drugačija. nerazumnima. uobičajeno jadikovanje roditelja «to je samo faza kroz koju prolazi» snažno se oslanja na implicitni pijažeovski model dečjeg razvoja. nesposobnima. Elkinov (Elkin) prikaz iz šezdesetih godina pokazuje kako bi ovaj model trebalo da funkcioniše: «Akteri socijalizovanja poučavaju. ta perspektiva je toliko inkorporirana u uobičajeno shvatanje dece u zapadnim društvima da je teško razmišljati van nje. U okviru strukturalno funkcionalističkih prikaza društva. individua je središte pažnje u klasičnoj psihologiji i to je razlog što se. takođe se nalazi u srži savremenih edukativnih teorija i praksi. Prema tome.individua kao primerak vrste i osoba kao primerak društva. sposobni. Implicitna binarnost psihološkog modela nekritično je preneta u klasičnu teoriju socijalizacije. Svojom sposobnošću da daju . Tradicionalni funkcionalistički prikazi socijalizacije stapaju ove distinkcije i na kraju ne uspevaju da objasne proces putem kojeg «individua postaje ličnost» [ibid. Nasuprot tome. pasivno i povodljivo. 1973. Uvođenje psihološkog modela direktno u sociološku teoriju istovremeno je urušilo dve definicije o tome šta konstituiše subjekat . Kao što primećuje Tonkin. nedruštvenima (i) nekulturnima». kao što pokazuje Vokerdajnova (VValkerdine. kao što je nužno slučaj u tradicionalnim objašnjenjima socijalizacije (1982. reaguje u skladu sa tim i na kraju je nagrađeno time što postaje «društveno». pružao je „naučno" objašnjenje procesa putem kojeg deca uče da učestvuju u društvu. U vreme kada je pozitivizam snažno uticao na društvene nauke. Na primer. Socijalizacija je proces koji magično preobražava jedan u drugi. donekle zbrkano . prevashodni fokus pažnje u okviru sociologije su društveni aspekti ličnosti* (u originalu: presnonhood. Upravo o njima se pregovara i njima se manipuliše u društvenim odnosima. društveni i autonomni» (Mackav. Dete je prikazano kao laboratorijski pacov. da bi taj model funkcionisao. 1985) i. upravo njegov prikaz razvojnih stupnjeva u spoznaji i dalje podstiče savremena zapadna ortodoksna mišljenja o pravilima podizanja dece (Urvvin. 289). 44). a odrasli su ti koji pokazuju put. kao i pacov. pružajući biološko objašnjenje krize u društvenim odnosima. dok su odrasli «zreli. «indukcija» i «prirast» sprečavaju razmatranje određenih načina na koje deca postaju spoznajući subjekti. Zaista. mnogim društvenim praksama u vezi s decom. Dženks to formuliše ovako: «društvena transformacija deteta u odraslog čoveka ne proizlazi direktno iz fizičkog razvoja». kako ona ironično komentariše. stanje «biti ličnost»). deca se smatraju «nezrelima. Zapravo.. njegova priroda je zamišljena kao fundamentalno drugačija od prirode odraslih. Naučno konstruisanje «iracionalnosti». preterano 'psihologizovanje'» (1973.mnogim drugim objašnjenjima detinjstva i. Ono je izgubljeno u društvenom lavirintu. Dete. Budući da je dete iskonstruisano kao nesposobno da započne interakciju. U jednom takvom prikazu. razumni. psihološki aspekti individue suvišni su u sociološkom objašnjenju. Na primer. Zaista. 1984). postaje odrastao čovek. postoje dva primerka vrste. svakako. «prirodnosti» i «univerzalnosti» detinjstva kroz psihološke diskurse preneto je pravo u sociološka objašnjenja detinjstva u vidu teorija socijalizacije tokom pedesetih godina. Osporavanje ovog ortodoksnog mišljenja od strane savremenih pristupa detinjstvu tim je izuzetnije s obzirom na pretežnu dominantnost razvojnih psiholoških modela u svakodnevnom životu. Prema tome. Tonkin (Tonkin. 1982) pokazuje da tradicionalni model sadrži jednu fundamentalnu zabunu koja je odgovorna za ovakve sofizme i zapravo je prepoznavanje toga prokrčilo put savremenim pristupima. ločnosnost. «varijacije u ponašanju malog broja univerzitetskih studenata mogu smatrati primerima variranja uopšte u svetu» (1982. ona često nije uspevala u tome. i pozivaju na učestvovanje. kao da je na milosti i nemilosti spoljašnjih nadražaja. socijalizacija je predstavljala mehanizam preko kojeg se te društvene uloge reprodukuju u uzastopnim generacijama. «individua» je ubačena u jedan ograničen broj društvenih uloga. to stvarno mora biti slučaj. Ta teorija imala je za cilj da objasni načine na koje deca postepeno stiču saznanje o tim ulogama.

Ovo zanemarivanje procesa socijalizacije. 1970. dok je malo značaja pridato razmatranju učinka ili značenja tih institucija u životu dece. Kako primećuje Denzidžer (Danziger.. Prikazujući ukratko tradicionalne pristupe teoriji socijalizacije. postepeni porast svesti da se značenja koja se pripisuju kategorijama «dete» i «detinjstvo» mogu razlikovati u vremenu i prostoru počelo je da destabilizuje tradicionalne modele dečjeg razvoja i socijalizacije. za njih se. iznedrilo je čitav niz rasprava i moralne panike u vezi sa detinjstvom. Delimičan uzrok ove neusklađenosti između teorije i prakse jeste taj što su perspektive za proučavanje detinjstva. U okviru interpretativne tradicije. kao što se ispostavilo. 1970). 18). Kao važna obeležja u društvenoj sredini odraslih. Kao i totalitarni režim upravljanja. jednom ili drugom metodom. DRUGAČIJA MIŠLJENJA: Osporavanje ortodoksnih uverenja Ustrajavanje psiholoških objašnjenja društvenosti dece i pothranjivano je i podržavano njihovom sveprisutnošću. 101).. što je. naročito simboličkog interakcionizma i socijalne fenomenologije. Na primer. preokupiranost društvenim aktivnostima u svakodnevnom životu – interesovanje koje je postalo središnje u interakcionističkoj sociologiji . Jedna druga i krucijalna perspektiva je da društvena stvarnost nije fiksirana. Zapravo. ili postaju devijantni u slučajevima «neuspele» socijalizacije» (1978. Nasuprot tome. konstantna ili jedinstvena. devijantna i zapostavljena deca. dok nijedna kulturna komponenta nije dovoljno uzeta u obzir. Na gotovo jednak način kao što se kategorija «žene» smatrala u predfeminističkoj misli «nekom vrstom univerzalije». rođenju i ranom detinjstvu neprestano su korišćene za objašnjavanje društvenih činjenica o detinjstvu. deca navode na prilagođavanje u slučajevima «uspešne» socijalizacije. Nedovoljno pažnje je posvećeno mogućnosti protivrečnosti ili svakako konflikta u procesu socijalizacije. pretpostavljalo da su presudni za razvojni napredak njihove dece. socijalizacija se sastoji od procesa pomoću kojih se. od strane odraslih. 49). zapravo. sociološki prikaz odrastanja zasnovan je na inherentnom individualističkom naturalizmu. Na taj način je proizveo novi skup problema povezanih sa navodnim neuspehom socijalizacije u svakodnevnom iskustvu neke dece. Šildkraut (Shildkrout) objašnjava da se: «. 109-10). dečja kultura smatra probom za odrasli život. sa stavljanjem preteranog naglaska na njen ishod. aspekti svakodnevnog života koji su uzimani zdravo za gotovo ispitivani su «stavljanjem van zagrade». Namera je da se procesom iscrpnog i kritičkog promišljanja učine kulturno neobičnima. tradicionalni model socijalizacije razvijen na zapadu sadržavao je implicitnu kulturnu pristrasnost. nastupajuća paradigma polazi od pretpostavke da se dete socijalizuje tako što pripada «određenoj kulturi na određenom stupnju njene istorije» (Danziger.nagradu i da je uskrate. One su se usredsredile na ulogu porodice i škole kao aktera socijalizovanja. Nema sumnje da je razvoj interpretativnih perspektiva u društvenim naukama.dopuštalo je mogućnost preispitivanja onoga što je pre toga smatrano neproblematičnim. Deca nisu bila od nekog značaja osim kao pasivni predstavnici buduće generacije. kategorija «deca» je u okviru tradicionalnih objašnjenja povezivana sa onim što je Hastrap (Hastrup) zvao «semantika biologije» (1978. čime bi se uveli u sferu sociološke analize. Vezan za implicitni psihološki model dečjeg razvoja. No. neuspeh da se bude čovek. što ga je činilo slabo upotrebljivim u komparativne svrhe. pružio podsticaj novim pravcima u proučavanju detinjstva. Sva deca za koju je izgledalo da se spotiču u procesu socijalizacije potencijalno su obuhvaćena novim skupom kategorija «deteta»: neuspešna u školi. Naročito je podsticano interesovanje za decu kao društvene aktere i detinjstvo kao određenu vrstu društvene stvarnosti. Neuspešan pokušaj skladnog socijalizovanja u funkcionisanje društva značilo je. društveni život se shvata kao da se neprestano stvara aktivnostima druš- . bile zasnovane prevashodno na zainteresovanosti odraslih za reprodukovanje društvenog poretka. oni navode na saradnju i učenje i sprečavaju razornu devijantnost» (1960. Biološke činjenice o životu. izvedene iz teorije socijalizacije. teorijski bila ogromna odgovornost. i ovaj model socijalizacije održavao je teoretsku stabilnost funkcionalističkog objašnjenja društva i svakako je doprineo opstajanju funkcionalističkog pogleda na svet.

Promene u opštoj intelektualnoj klimi tokom sedamdesetih godina pokrenule su nove pravce u proučavanju detinjstva unutar mnogih disciplina. da su deca kompetentni tumači društvenog sveta i da poseduju zasebnu(e) kulturu(e). tim korisnija jer se nije odnosila na «egzotično» ili «primitivno». naravno. perspektiva i tipizacija koje uzrokuju smisleno i intencionalno delovanje. osim u zavisnoj fazi ranog detinjstva. Ova dva obeležja interpretativne sociologije sjedinjena su da bi se stvorilo naročito interesovanje za perspektive grupa s niskim statusom u društvenim organizacijama i okruženjima. Služeći se u velikoj meri srednjovekovnim ikonama. dok su interpretativisti naglasili ulogu kreativne individualne aktivnosti u konstituisanju ljudskog društva. Ona je vrlo brzo bila prihvaćena kao primer promenljivosti ljudskog društva. 1973) i interakcionističke (MacKav. 1978). što je za decu predstavljao preduslov preuzimanja odgovornosti odraslih. proučavanje smislene društvene interakcije» (1973. ove tendencije su se širile nadole kroz društvo. Dati su obrisi fenomenološke (Rafky. već na prošlost zapadne Evrope koju dobro poznajemo. ali su početni koraci možda preduzeti baš u istoriji. i deca. Napad na preovlađujuće zamisli socijalizacije bio je sastavni deo toga. 1961) nezaboravnoj optužbi da je Parsons (Parsons) zastupao «preterano socijalizovano shvatanje čoveka». Drugi i noviji podsticaj novim pravcima koji su preduzeti u proučavanju detinjstva potiče od strukturalizma u mnogim njegovim vidovima i od naviranja interesovanja za semiologiju. Ona su tu samo kao minijaturni odrasli. koje su deci pridale aktivniju ulogu. Mogućnosti alternativnih pogleda na svet. 1973) alternative. Ta opšta kritika preokrenula je strukturalno-funkcionalistički odnos između strukture i delanja. razilaženja u mišljenju i osporavanja hegemonije koje su ove intelektualne rasprave razotkrile.tvenih aktera. 125). koje su jedine imale vremena i novca za «detinjstvo». pedesetih i šezdesetih godina XX veka interpretativne sociologije bile su moćan izvor kritikovanja tada dominantne paradigme strukturalnog funkcionalizma. Semiologija je počela da se smatra sve važnijom za razumevanje ekspresivnih značenja u svakodnevnom životu i proizvela je plodan stil simboličkih analiza. Sledeći urušavanje tradicionalnih modela socijalizacije i kritike dečjeg razvoja. mada on nipošto nije bio prvi istoričar koji je predložio radikalnu kritiku koncepta detinjstva. onda proučavanje interakcije odrasli-deca (nekada socijalizacija) postaje proučavanje kulturne asimilacije ili. Sociolozi su se nestrpljivo pozabavili njegovom dramatičnom i smelo izloženom tvrdnjom da «u srednjovekovnom društvu nije postojala ideja o detinjstvu» (1962. Jedna od tih grupa s niskim statusom su. deca počinju da se pojavljuju kao deca. ove intelektualne tendencije usredsredile su pomniju pažnju na načine na koje procesi društvenog klasifikovanja strukturišu ne samo institucionalna uređenja društvenog života. što je možda rezimirano u Vrongovoj (Wrong. Delo francuskog istoričara Filipa Arijesa (Phillip Aries) izvršilo je veliki uticaj na društvene nauke. Drugo je pojava formalnog obrazovanja i dug period školovanja. . Arijesovo osporavanje ortodoksnog uverenja počivalo je u njegovoj sugestiji da se koncept detinjstva pojavio u Evropi između XV i XVIII veka. 31). čime su naglašeni njihova posebna priroda i potrebe. što je teoretski važnije. kao i na moć jezika u oblikovanju društvene stvarnosti (Ricoeur. Prvobitno izvodljivo ekonomski i praktično samo za više klase. Objašnjenje društvenog života zahteva razumevanje značenja koje ima za učesnike u kontekstu njegovog specifičnog događanja. Mnoge od njih bile su usredsređene na upotrebu neverbalnih vidova simboličkog izražavanja od strane grupa s niskim statusom (Hebdige. Prema Arijesu. on je tvrdio da deca nisu na njima prikazivana. On je postignuće ljudskih bića i ostvaruje se na osnovu uverenja. otvorivši time ogromnu rupu u tradicionalnim pretpostavkama o univerzalnosti detinjstva. što su do tog vremena bili glavni putevi kojih se držalo proučavanje detinjstva. utrlo je put nagoveštaju da neke društvene grupe mogu imati drugačije shvatanje društvenog sveta od većine. to je prvo podsticano razvojem novih stavova «tetošenja» dece. iz kojih su potekla shvatanja dečje socijalizacije. Mekej je ovo stanovište izložio ukratko: «Ako su obe tvrdnje tačne. što odražava njihovo postepeno sklanjanje iz svakodnevnog života društva odraslih. Dakle. već i sam način njihovog razumevanja. od XV veka naovamo. 1979). Međutim. Odatle do sugerisanja da je sam koncept detinjstva unutar teorije socijalizacije pogrešan bio je mali korak.

Detinjstvo je. Pišući iz perspektive parsonijanskog strukturalnog funkcionalizma. On posebno identifikuje potkulture mladih kao način na koji se buduće porodične i profesionalne uloge mogu i «držati po strani» i vežbati na sigurnom. roditelji su ti koji su se promenili.Detinjstvo je za sve postalo institucionalizovano. ova manje grandiozna formulacija tvrdnje da je detinjstvo društveno konstruisano potkrepljena je prethodnim proučavanjima društvenih antropologa koja su se ticala kulture i ličnosti. dok drugi radovi nisu priznavali to osporavanje. Na primer. njihovog stepena podređenosti odraslima i načina na koji su raspodeljene karakteristike roda. Benediktova (Benedict. Koristeći 415 primarnih izvora između 1500 i 1900. Dobua (Dobu) i Kvakijutla (Kwakiutl). ako neko društvo u prošlosti nije imalo savremen zapadnjački koncept detinjstva. Arijesovo delo izazvalo je nalet istorijskih proučavanja u vezi s decom i porodicom. ali se jedna od interesantnijih kritika može naći kod Polokove (Pol-lock. osobeni oblik savremenog detinjstva je ipak istorijski specifičan. dalje su razvili Ajzenštadovu sugestiju. 1983). Lojd de Moz (Lloyd de Mause. kao što je Mazgrouv (Musgrove. Antropološko zanimanje za starosno doba kao princip društvenog diferenciranja i stratifikacije manje je poznato. Rasprava traje i dalje. Još pre toga. No. glavni načini prenošenja kulturnih obeležja. odražava antropološko bavljenje starosnim sistemima u različitim kulturama. namenjena ilustrovanju neizmerne plastičnosti kulture i kulturne relativnosti. Međutim. moglo bi se pokazati da je mnoštvo teorija i etnografskog materijala prikupljenih pod ovom rubrikom (o čemu se raspravlja u ovoj knjizi u James & Prout) imalo postojaniji učinak na novo aktuelno promišljanje o detinjstvu nego očiglednije relevantno proučavanje pisaca u okvirima kultura-ličnost. nastojala je da se svojim istraživanjem ostrvlja Samoa (Samoa) suprotstavi sugestiji Stenlija Hola (Stanlev Hali) da je adolescencija period prirodnog buntovništva. uprkos tom naglašavanju varijabilnosti detinjstva. Takvo stanovište je potpuno neodbranjivo . Ta proučavanja. onda to društvo nije ni imalo taj koncept. Arijesova teza je takođe bila predmet pomnog kritičkog ispitivanja od strane drugih istoričara u pogledu njegove istorijske metode. Neka od njih pružala su potkrepu Arijesovoj ideji «otkrića detinjstva». ona komentariše: «Mnogi istoričari su se saglasili s pogrešnim uverenjem da. 1935) pružila je opšte poznat primer. Upoređujući detinjstvo kod Zunija (Zuni).zašto bi nekadašnja društva posmatrala decu na isti način kao današnje zapadno društvo? Povrh toga. to ne znači da nisu smatrana decom» (1983. Margaret Mid (Margaret Mead. Teoretičari funkcionalizma. radije karakterišući davnašnje običaje podizanja dece kao tako brutalne i izrabljivačke da malo nalikuju na one u savremenim zapadnim društvima. Od tih početaka proizašlo je mnoštvo proučavanja potkulture. Mada ta spona nije potvrđena. čak i ako se na decu gledalo drugačije u prošlosti. 1956) o generacijskoj tranziciji u savremenim društvima podseća na potencijal koji to poseduje. Ajzenštad ukazuje da je izraženo odeljivanje po starosti funkcionalno za društvenu stabilnost savremenih društava. tvrdi on. obraćali su naročitu pažnju na običaje podizanja dece jer su oni. Danas klasično delo Ajzenštada (Eisenstadt. Oni koji su istraživali unutar okvira kultura-ličnost. usredsredila su se na običaje podizanja dece kao lokusa različitosti. 263). isto. 1928) kao glavna predstavnica škole «kulturaličnost». Ovo gledište je kasnije odbačeno u analizama koje su potekle iz Centra za savremene . 1976) čvrsto se držao zamisli o detinjstvu kao ljudskoj univerzaliji. ovi pisci su zadržali konvencionalno shvatanje socijalizacije kao procesa oblikovanja koji obavljaju odrasli. Nedovoljno pažnje je posvećeno detinjstvu kao fenomenu za sebe ili deci kao aktivnim učesnicima u procesu vlastitog podizanja. obrazlažući da su mladi potrošački određena klasa izvan strukturisanih diferencijacija kapitalističkog društva. Ovo nije nipošto senzacionalno kao Arijesovo originalno delo i završava se umerenijom tvrdnjom da. Ta zamisao da snažno udruživanje starosnih grupa među mladima čini prelaznu fazu u kojoj su delimično odvojeni od društva odraslih. po njihovom tvrđenju. pokazujući da na Samoi to ne postoji. 1964). dokaznog svedočanstva i interpretacije. ona je otkrila izrazite razlike u pogledu preuzimanja odgovornosti koje je bilo dopušteno deci. uz bogato pozajmljivanje iz antropologije. iako i nekadašnja i današnja zapadna društva prave razliku između dece i odraslih te pripisuju deci karakteristike i tretman drugučije nego kod odraslih.

što su u početku bile učionice. već takođe pogrešno predstavljaju odnos između pojedinca i društvenih svetova i prikazuju društvena uređenja kao da su utvrđena zakonima prirode» (1986. paralelno sa proučavanjem pogleda na svet potkultura nagovešteno je da bi i mlađa deca mogla takođe nastanjivati poluautonomne društvene svetove sa čijim značenjima svet odraslih tek treba da se sporazume. smatrali da potkulture mladih izražavaju protivrečnosti i konflikte klasne strukture. poprimile su novi status kao «društveni problemi» u društvenopolitičkom kontekstu stanovništva koje «stari» i društava sve više «usredsređenih na decu». tokom kasnih šezdesetih počele su takođe da se izražavaju sumnje.. uglavnom smatraju znamenjima novog pristupa. Takvo proučavanje je izraženo teorijski u (tada) «novim perspektivama» u sociologiji obrazovanja (You- ng. Jang se u suštini zalagao za korišćenje interpretativnih perspektiva radi pomeranja sociologije obrazovanja od njenih tradicionalnih preokupacija strukturalnim svojstvima obrazovnih sistema. 1970) o značenju i procesu društvenog diferenciranja u potkulturama učenika srednje škole dalo je snažan podsticaj interesovanju za dečja mišljenja o njihovom svakodnevnom životu. kritikovanje psihologije koja se zasniva na univerzalnim zakonima koji bi trebalo da važe u svim društvima i svim istorijskim vremenima. i jednog sličnog severnoameričkog koji su priredili Kesel i Zigel (Kessell &c Siegel. prepoznavanje da je detinjstvo društveno iskontruisano dovelo je do pojačane svesti o društvenom kontekstu unutar kojeg se odvijaju psihološki procesi. koja je. Koen opisuje kako skin-hedsi. s obzirom na njihovo značenje za one koji su uključeni u proces školovanja. Kombinujući marksizam i semiologiju. Prema tome. 1972) analiza skinhedsa. opisala svoje istraživanje u smislu pokušaja «otkrivanja da li u detinjstvu postoji jedan samoupravljački. jedan pozitivan ishod bilo je stvaranje potpuno novog žanra empirijskog proučavanja kojim su opisivane i analizirane kulture i doživljaji učenika (Woods. Ričards je kasnije opisao njegovo uporište kao: «. deca su kao školski učenici transformisani od predmeta obrazovnih sistema do aktivnih učesnika. pararelno s transformacijama dečje subjektivnosti u preoblikovanim perspektivama na socijalizaciju. U tom okviru. To je podrazumevalo kritičko ispitivanje pojmova kao što su «postignuće». Neke druge «starosne» kategorije. svojim čizmama. pisci u okviru ove tradicije su. 1984). Središte proučavanja postale su interakcije između aktera (uglavnom nastavnika i učenika) u konkretnom obrazovnom okruženju. kao što su «deca» i «stariji». U okviru psihologije. Ovde su se interpretativne perspektive ponovo udružile sa svešću o kulturnom i istorijskom relativizmu da bi prouzrokovale radikalnu kritiku. jedna oblast. ali se to uskoro proširilo na druge kontekste u životu učenika. 1979a. vidi Hali & Jefferson. ka preispitivanju samog procesa školovanja. 87). 1979b). lako ova perspektiva nije nipošto bila nesporna. 1967) i Lejsija (Lacev. kao što smo već pokazali. Na primer. 1980). sociologija školovanja. Tvrdi se da termini kao što su 'majka' i 'dete' ne samo što izražavaju opštost bez značenja. pojasima. autonomni svet koji ne odražava nužno prvobitni razvoj kulture odraslih» (1973.studije kulture (Centre for Contemporary Cultural Studies. 3). Semiološki pristupi napipali su dragocenu žicu u jeziku i pojmovima koje upotrebljavaju deca: kad više nije bilo neophodno da se ponašanje ili jezik dece opisuju kao preddruštveni i predracionalni. U Britaniji se izdavanje zbornika 1974.. naprotiv. u društvenim naukama oduvek bila glavno područje istraživanja o detinjstvu. 1976). Hardmen je 1973. odskače od tog generalnog pravila. «sposobnost» i «znanje». Najslavniji primer je Koenova (Cohen. koji je priredio Martin Ričards (Martin Richards). postalo je moguće staviti ih u kontekst kao izražavanje njihovog društvenog sveta (James. . majicama bez okovratnika i kratko podšišanom kosom. pionirska proučavanja Hargrivza (Hargreaves. Iako je neposredan učinak ovih novih teorijskih perspektiva na empirijsko proučavanje bio uglavnom razočaravajući. Pojavljivanje i kasnije analiziranje potkultura mladih iz radničke klase kao društvenih grupa sa specifičnim ideologijama podstaklo je sociološko zanimanje za «starosno doba» kao princip društvenog klasifikovanja u zapadnim društvima. pokušavaju da na magičan način obnove tradicionalni život zajednice engleske radničke klase koji je počeo naglo da iščezava s urbanim rekonstruisanjem u šezdesetim godinama. 1971). Na primer. Iako je individua ostala u središtu pažnje.

U ovom poslednjem odeljku ukazaćemo na neke od njih. putem aktivnosti nevaljalog plišanog mede. ilustruju učinak interpretativne metodologije. 1986). Prvi je usredsređen na eksperimentalnu srž klasičnog pijaženizma. Dva pravca ispitivanja. Pokreti antikolonijalizma za građanska prava.Istraživački program koji su proizvele ove nove perspektive bio je izvanredno plodan. «Objektivnost» «eksperimenta» dovedena je u sumnju istraživanjem Mekgerigla i Donaldsona (McGarrigle & Donaldson. Deca i detinjstvo. ali je Lajt (1986) nedavno sugerisao da i društveni kontekst odnosa odrasli-deca. naviranju interesovanja za dečja prava (nedavno pretresano u Franklin. Bilo bi. U principu. Sugeriše se da se takvi rezultati mogu obrazložiti činjenicom da je ekperi-ment. njihovi proizvodi. međutim. mogu uticati na «rezultate». et al. 1978). Razmatrajući pitanje odnosa između društvenih nauka i društva. ovaj metod nije ograničen starosnim dobom društvenih aktera koji se proučavaju. za sada je još uvek prilično fluidna i neuobličena i ima još mnogo prepreka koje treba savladati pre no što bi se moglo reći da sociologija detinjstva ima čvrsto teoretsko uporište. mada nemaju središnje mesto u ovom preispitivanju. onda one mogu biti poništene kao što su i stvorene. kada je bio najsnažniji. zamenjivanjem odraslog eksperimentatora «nevaljalim medom». i simbolička značenja koju deca unose u ekperiment s obzirom na društvena pravila i predmete koji se upotrebljavaju. Ako su društvene (i psihološke) stvarnosti konstrukti ljudskog razuma i intencionalne aktivnosti. antipsihijatrijski i ženski pokreti . a sačinjavala su nove perspektive. Optimističnije verzije ovog voluntarizma preplavile su radikalne političke pokrete šezdesetih i sedamdesetih godina i podržale veliki deo njihovog «kontrakulturnog» mišljenja. Ona su dovela do proučavanja koja imaju puno zajedničkog s obrazovnim i potkulturnim istraživanjima koja smo razmatrali ranije (Marsh. Na primer. postao daleko «smisleniji» za decu. koje je. Preispitivanje Pijažea. Razjašnjenje pravila i značenja u svakodnevnom životu bio je glavni cilj drugog udara interpretativizma u psihologiji. još nije dovršeno a ni razrešeno. dok sociologija i psihologija pokušavaju samo da razumeju svet kakav jeste. lako je optimizam u pogledu društvenih promena možda oslabio tokom protekle decenije. do čega je dovelo ovakvo istraživanje.svi su ukazivali da društveni odnosi nisu utvrđeni društvenim i psihološkim zakonima. nema sumnje da je uticaj interpretativne filozofije unutar društvenih nauka potpomognut političkim mogućnostima koje je izgledalo da pruža. pokazalo da deca ostvaruju naizgled «prerano zrele» rezultate na testu. U tom smislu ne mogu postojati koncepti detinjstva koji su društveno i politički bezazleni. ovo su neke od intelektualnih tendencija koje su stvorile teorijski uverljiv prostor pod imenom „društveno konstruisanje detinjstva". otkrića. terminologija i načini objašnjavanja sveta ipak se apsorbuju natrag u njih i postaju sastavni deo društva koje se istražuje. danas uočavamo kako praktičari društvenih nauka opreznije priznaju ulogu njihovih disciplina u proizvođenju detinjstva u svom današnjem obliku. opisano u Donaldson. već da se mogu iznova uspostaviti (putem raznih oblika društvene i političke borbe) na drugačijoj osnovi. na primer. 1978). imali su sporednu ulogu u. 1979) zamisao «etogenske metode» može se shvatiti kao davanje primera svojih glavnih načela: fokusiranje na sistem značenja unutar kojeg se odigrava društveno delovanje. ali se u praksi veći deo istraživanja koja se sprovode u okviru ove perspektive bavi decom i mladima. PREPREKE I IZGLEDI ZA KONSTRUISAIMJE NOVE PARADIGME Poreklo nove paradigme za proučavanje detinjstva praćeno je vijugavom stazom. Dakle. oba podstaknuta. Dok je radikalizam šezdesetih godina smatrao da oslobađa decu od ugnjetavanja. Opšte uzev. već smo pokazali način na koji je pijažeanska razvojna psihologija oblikovala praksu poučavanja u osnovnoj školi. Pre svega. počelo je preispitivanje čak i društvenih odnosa koji su najviše uzimani zdravo za gotovo. Herova (Harre. bavljenje načinom na koji se subjektivnost i intersubjektivnost konstituišu unutar jezika i svrha korišćenja zdravorazumskih shvatanja u okviru istraživačkih procesa. naivno podrazumevati da je uspostavljanje takvog prostora omogućilo samo zajedništvo teoretičara društvenih nauka.. treba znati da su još uvek dominantni koncepti „razvoja" i „socijalizacije" .

Na primer. čime se sprečava mogućnost da se makar zamisle drugačiji odnosi između tih komponenti" (1988. to znači da „. paradigma koja je ovde skicirana predstavlja početak tog procesa. već onoga našta Fuko upućuje kao na „režime istine" (Fo-ucault. Opiranje novim načinima razmišljanja o detinjstvu proteže se izvan granica sociologije. 1985).. lažne svesti ili uloženih interesa. na primer. Kako se tome može najbolje pristupiti? U jednom smislu. On ukazuje da oni funkcionišu kao samoispunjavajuća proročanstva: načini razmišljanja o detinjstvu stapaju se sa institucionalizovanim praksama da bi proizveli samosvesne subjekte (nastavnici. Stoga se „istina" o njima i njihovoj situaciji samopotvrđuje. Već je izvesno vreme moguće razmišljati o teorijskom prostoru u kome se deca.. postoje ogromne razlike u obrađivanju većine tema između Morganove izvanredne knjige Društvena teorija i porodica (Social Theory and the Family. Zato se može pokazati teškim prodiranje u to nekom drugom „istinom" (proizvedenom drugačijim načinom razmišljanja o detinjstvu). pojmovi kao što je socijalizacija urezani su u način postupanja prosvetnih i socijalnih radnika i to osigurava da se njihovo kritikovanje proteže na (i suočava sa) opštim opiranjem. kao što primećuje Lena Alanen (Leena Alanen): „Pokazuje se da je trougao detinjstva. Treba što pre priznati da ovakvo stanje stvari proizlazi delom iz produktivnosti dominantne pozicije. Razotkrivanje tih odnosa jedan je od osnovnih teoretskih zadataka u razvoju alternativnog okvira. Na primer. još je marginalnije u drugom nego u prvom radu. kao nepokretna tačka u središtu oluje. Oni opstaju uprkos svemu što je navedeno protiv njih. 1986: 16).izuzetno otporni na kritikovanje. samo manji deo empirijskih istraživanja obavljenih u poslednje vreme razmatra tu mogućnost. porodice i socijalizacije uobličen iz jednog komada koji se ne može rastaviti na sastavne delove da bi se oni zasebno razmotrili. 3) žali što uprkos široko rasprostranjenom raspravljanju o neophodnosti da se kognitivna i razvojna psihologija lociraju u okviru društvenog i kulturnog konteksta. podataka i istraživačkih metoda .. otpornost socijalizacije kao dominantnog koncepta počiva delom u načinu na koji su zamisli o detinjstvu usađene unutar čvrsto strukturisane matrice značenja koja povezuje detinjstvo sa porodicom i situira ga u odnosu na nju. To nije naprosto stvar navike. a još manje aktivnostima same dece. 1977). u sociologiji koncept socijalizacije i dalje dominira teorijom i istraživanjima o deci. Ne postaje se poznato ime u sociologiji proučavanjem dece" (Ambert. a malo toga objavili. udobnosti. 1986) razotkriva neke od njih u svom razmatranju detinjstva u severno-američkoj sociologiji. detinjstvo ostaje manje-više nepromenjeno i.. čuvari disci- pline. Njihova kontinuirana prevlast je delimično odgovornost onih koji su (kao i mi) mnogo pričali o sociologiji detinjstva. Međutim. Zaista. one se mogu smatrati delom njenog izvora. utoliko što se nastupajuća paradigma razvija u odnosu na stare ideje. razmišljanje o deci ostalo je prilično statično. odnosno sociologiji kojom dominiraju muškarci.. ali treba takođe priznati da postoje neki duboko ukorenjeni izvori opiranja ponovnom konceptualizovanju detinjstva unutar sociologije. mogu posmatrati kao aktivna društvena bića koja konstruišu i stvaraju društvene odnose. Ona ukazuje da je relativno odsustvo dece ukorenjeno u istim činiocima koji su sprečili posvećivanje pažnje ženama (i rodu). i dalje pripisuju visoku vrednost određenim tipovima znanja. Na primer. makar i neznatno. Udruženo s konzervativizmom i strukturom karijere orijentisane na muškarce. Na primer.. a ne kao „kulturni tupani" teorije . Postoji podudaranje između koncepta društvenih nauka i načina na koje se detinjstvo društveno konstruiše. ako ništa drugo. Kritika prethodnih hegemonijskih koncepata olabavila je neke veze i omogućila nešto „kreativnog zamišljanja" o kome govori Alanenova... danas je očigledno da te ideje više nisu odgovarajuće. Ambertova (Ambert. Iako je feministička kritika radikalno izmenila promišljanje o ženama i porodici. Nedostatak promena ovde je istaknut naročito upadljivo u sociologiji porodice. 1975) i njegovog objavljivanja (podjednako dobre) knjige Porodica. politika i društvena teorija (Familv. Ona je bila. 54). koja ne pridaje važnost staranju o deci. Ova knjiga je delimično ispravljanje te greške. uprkos kritikovanju koje smo naveli ranije. Ipak. Slično tome. deceniju nakon toga. izuzetno plodna u stvaranju saznanja o detinjstvu i svaki dalji razvoj oslanjaće se na taj temelj. Ričards (1986. na primer. Politics and Social Theory. roditelji i deca) koji razmišljaju (i osećaju) o sebi pomoću tih načina razmišljanja.

Naprotiv. Takav ishod bi bio skoro isto tako štetan kao da uopšte nema sociologije detinjstva. smatrajući individue pukim nosiocima društvenih odnosa. svakodnevni život i subjekti- . teorije o razvoju-u-društvenom-kontekstu pretpostavljaju individualnog subjekta koji postoji zasebno od društva i koji unapred sebi predočava društvo. zbog toga što se diskurs konceptualizuje tako da prolazi kroz društvene institucije. Dok je strukturalizam razrešio taj dualizam (ili binarizam. No. 1986) uverljivo obrazlagao. neki psiholozi su dalje nastavili Fukoovo delo kao način prevladavanja binarnosti pojedinac-društvo razumevanjem kako se subjekti stvaraju unutar i putem diskurzivnih praksi. koji i sami duguju zahvalnost idejama Fukoa. To se odnosi na pokušaj smeštanja dečjeg razvoja u društveni kontekst. Da bi se to postiglo. Ipak. pojmovi. Slično tome.. Ona pokazuje kako aktivnosti u učionici kao što je „imitiranje bolnice". a ne specifikuje njihove veze. ono bi trebalo da se nadovezuje na rasprave u društvenim naukama uopšte . kodifikuju društvene prakse i redom ih konstituišu. Cilj. prakse. Naime. pitanja koja su uključena u raspravljanje o subjektivnosti i društvenim odnosima isto tako su značajna za sociologe. roda i etniciteta i rad na tome je već započet. ubacuju decu u diskurzivno konstituisane pozicije subjekta („doktor". Uviđa se da otvoreni pokušaji pridavanja većeg značaja „društvenom kontekstu" ponavljaju fundamentalnu binarnost pojedinac-društvo koju smo već kritikovali. preobražavajući pozicije subjekta tako da ona kao „majka" može da naredi doktoru da „pojede svoj ručak".socijalizacije. Nema sumnje da je zanimanje za individualnu svest ostala važna preokupacija psihologije čak i u ovom radikalno transformisanom stanju i bavljenje psihologa kao što je Urvin (Urwin. Dakle. mora biti sociologija detinjstva koja je dovoljno koherentna da bude nezavisna.i da im doprinese . njene preokupacije moraju biti saglasne i povezane sa širim sociološkim raspravama. 1984). Da je to tako ilustruje mera u kojoj se postojeće akademske distinkcije (kao stoje ona između sociologije i psihologije) poništavaju socijalnim konstrukcionizmom. Paradoksalno je to što je jedna od najznačajnijih niti teorijskog mišljenja koju treba uzeti u obzir imala najveći uticaj među psiholozima zainteresovanima za detinjstvo. Indžilbi ilustruje obećanje teorije diskursa u razumevanju detinjstva kao društvenog konstrukta pozivanjem na bavljenje Vokerdajnove dečjim vrtićima. različiti dis-kursi o detinjstvu konstituišu detinjstvo (i decu) na različite načine . što je dovelo do onoga što je Her (1986) nazvao „korak ka socijalnom konstrukcionizmu". zapravo. znanje. poststrukturalistička misao zadržava subjekte smatrajući ih efektima „diskursa". verujemo da bi bilo pogrešno misliti da teoretisanje o detinjstvu treba ili da se može odvijati van teorijskih rasprava mejn-strim sociologije. moguće je postaviti odnose između starosnih doba kao ozbiljnu dimenziju za analiziranje. Ideje. načini govora itd. 1983) distinkciju parole/langue time što postavlja „diskurs" kao skupove pojmova i jezik pomoću kojeg se pomišljaju kao neodvojive od društvene prakse i institucija i stopljene sa njima. koji tek treba prevazići u društvenim naukama. „pacijent"). koje su već prožete odnosima moći i roda. Taj koncept diskursa premašuje De Sosirovu (De Saussure. Zaista. deca su sposobna da se prebacuju iz jednog diskursa u drugi i Vokerdajn upadljivom ilustracijom prikazuje kako jedna devojčica pretvara „Vendinu kuću" od bolnice u porodicu. pored dimenzija klase.ne samo kao skupove akademskog znanja. već isto tako i u društvenim praksama i institucijama.da ne bi postalo odvojena i ezoterična specijalizacija. kako mi to zovemo) „ukidanjem" subjekta. ali i da istovremeno vrši c iljan uticaj na druge grane discipline. Ova Indžilbijeva glavna misao pozajmljena je iz poststrukturalističke perspektive Henrika et al. 1985) konstruisanjem moći i želje u detinjem psihičkom razvoju pokazuje koliko to može biti plodno. pošto bi druge grane sociologije razrešio obaveze promišljanja implikacija po njihovo vlastito razmatranje detinjstva. Mada ne u mejnstrimu discipline kojom se bave. „bolničarka". Ovde se sugeriše da je zamisao o subjektu koji postoji izvan društvenih odnosa nasleđe kartezijanskog dualizma. Ispostavilo se da je projekat integrisanja društvenih i psiholoških perspektiva kompleksan zadatak. «razvoj-u-društvenom-kontekstu» samo združuje psihološke procese i društveni kontekst. Kao što je Indžilbi (Ingelby. U okviru tih diskursa stvaraju se pozicije subjekta (kao što je „dete"). Uprkos tome. kada se posmatra sa te tačke gledišta. (Henriques et al.

Mnogima koji su aktivni u sociologiji detinjstva ovo je teško prihvatljivo. Gloserovom (Glauser) dekonstruisanju koncepta „deteta sa ulice" u kontekstu Paragvaja i Kvortrupovoj (Qvortrup) analizi konstituisanja detinjstva u društvenoj statistici. 1985). od kojih je svako „pravo" u okviru svog vlastitog režima istine. Ako je to tako. postoji pitanje bioloških i socijalnih činilaća u konstruisanju detinjstva. moramo se zadovoljiti analiziranjem toga kako različite diskurzivne prakse proizvode različita detinjstva. 1975) zove „kulturnim determinizmom". lako (obično) ne tvrde da pružaju privilegovane prikaze života školske dece. kakav značaj treba pridati svakom činiocu? U nekim društvima. da bismo shvatili detinjstvo kao ujedno biološko i društveno. odnosno kao proizvod istraživačkog procesa u kome posmatrač daje određeno tumačenje s obzirom na okruženja u kome su obavljena posmatranja. međutim. nije li moguće da etnografija polaže pravo na slabije značenje verodostojnosti. na primer. Ali. izgleda kao apsurdni primer onoga što Timparano (Timparano. nejednakosti u moći između dece i odraslih. na primer. Uprkos tome. mera u kojoj se može razumeti detinjstvo kao tekst. da li onda treba da shvatimo telo samo kao društveni konstrukt (Bury. kao što nagoveštava Armstrong. ta proučavanja su. 1989). on deluje tako što čini neodrživim mnoge tradicionalne sociološke distinkcije . Nekoliko autora se u ovoj knjizi. u jednom delu svoje analize. nezavisno od detinjstva kao jednog stupnja biološkog razvoja i sazrevanja. odnosno izuzimanjem ljudskih bića od ostatka životinjskog sveta time što se poriču ma kakve posledice našeg biološkog i fizičkog postojanja. one između makro. Na taj način on prikazuje kako je jedna izrazito važna verzija detinjstva u XX veku iskonstruisana. od dece se očekuje da obavljaju mnogo zahtevniji fizički rad nego što je to slučaj u Evropi i Severnoj Americi.na primer. 1986)? Ako je tako. što se može prevesti i kao . Pre svega. Naročito se preporučuju etnografske metode kao sredstvo približavanja „istini" o tome kakvo je detinjstvo (Gubrium & Silverman. savremena etnografska metodologija slaže se sa teorijom diskursa. Međutim.vnost. subjektivnosti i verodostojnosti tesno su povezana u glavnoj teorijskoj raspravi savre-mene sociologije. čime su prethodno neistraženi ili neprikazani aspekti detinjstva stavljeni na raspolaganje i deci koja su pre toga bila bez glasa dato pravo da govore? Na primer. onda uzimanje u obzir drugačije fizičke veličine dece. Armstrong (Armstrong. u okviru granica ma kog situiranog tumačenja. Da li da to obrazložimo kao deo kulturne varijabilnosti detinjstva ili da prihvatimo da biološke činjenice u nekom trenutku sprečavaju argumentisanje i primoravaju nas da se pozovemo na etičke i političke kategorije kao što su zloupotreba i eksploatacija? Drugo pitanje potiče od primene striktne logike na zamisao da je detinjstvo društveno iskonstruisano i da se konstituiše u diskursu. Sav etnografski materijal treba razumeti refleksivno. odnosno problemu odnosa između delanja (u originalu stoji agency. i njihove relativne mišićne slabašnosti u poređenju sa odraslima (oba pola) nije relevantno za sociološka objašnjenja. Međutim. dala pravo glasa onima koji ga prethodno nisu imali. sociolozi i socijalni antropolozi mogu zadržati svoje osobene preokupacije naglašavanjem dejstva diskursa u konstituisanju praksi i institucija umesto subjektivnosti i psihičkih procesa. primena teorije diskursa na detinjstvo nije pošteđena problema. Ako je. implicitno poziva na pojam detinjstva kao diskurzivnog uobličenja (ili uobličenja) u okviru kojeg se konstituišu različiti tipovi dece i detinjstva: u Hendrikovom (Hendrick) osvrtu na istorijski pregled konstruisanja i rekonstruisanja detinjstva. na primer. kao što je „autentični doživljaj detinjstva"). kao što smo uveravali na početku ovog poglavlja. No. veći deo proučavanja dečjih iskustava školovanja izgleda da spada u tu kategoriju. Ovo. makar u tome što odbacuje naturalističko shvatanje etnografskih podataka. Postoji snažna sklonost da se zadatak sociologije shvati kao raskrinkavanje. Na primer. demistifikovanje i oslobađanje detinjstva od ideološkog izopačenja dominantnim društvenim teorijama i praksama. Umesto toga. 1983) pokazuje kako u okviru pedijatrijske medicine promene u diskursu od patologije do nadgledanja normalnog razvoja rekonstituišu telo deteta u medicinskoj praksi.i mikrosociologije (Silverman. Ova pitanja društvenog konstruisanja. telo deteta rekonstituisano menjanjem diskurzivnih praksi medicine. onda ne može postojati neki predmet kao što je „pravo dete" (ili ma koja varijanta na tu temu.

. sistemi uverenja i ideologija. itd. U izvesnom vremenskom periodu. ipak. ako pokušamo da obrazložimo kako su deca i ograničena strukturom i akteri koji delaju u strukturi i na strukturu. Jedno rešenje bilo bi stapanje istorijskih i socioloških poduhvata. pošto je od inter-pretativne sociologije potekao veliki deo podsticaja da se preispita uloga dece kao aktivnih bića koja proizvode značenja. temporalnost je svojstvo detinjstva kome je posvećeno nedovoljno pažnje. Važno je ponovo uvesti decu kao društvene aktere (i njihovu aktivnost kao povod društvenih promena). kako struktura i delanje upotpunjavaju jedno drugo. To je važno barem iz dva razloga: prvo. prikazi dečjih kultura uvek će biti u opasnosti da se smeste na margine i društvenog i sociološkog interesovanja. Gidens tvrdi da sociolozi moraju shvatiti i delanje i strukturu jer su oni zapravo različite strane jednog istog novčića: „Svaki čin koji doprinosi reproduko-vanju strukture je isto tako čin proizvođenja i kao takav može pokrenuti promene menjajući strukturu istovremeno dok je reprodukuje" (1979. tu se pojavljuje samo kao prirodna konstanta. Nastojanja da se ove alternativne verzije sociologije ujedine bio je glavni cilj teoretičara kao što je Gidens (Giddens) u njegovoj teoriji „strukturisanja". u okviru koje se zbivaju događaji. nerazdvojivo od zamisli psihološkog razvoja. u šezdesetim i sedamdesetim godinama. Drugo.delanje") društvenog života umesto na determinisanost socijalnog ponašanja sistemima društvenog organizovanja. usmeravajući analizu ili ka prošlosti (šta je pošlo naopako u socijalizaciji) ili budućnosti (šta bi trebalo da budu ciljevi socijalizacije). Ta rasprava ima naročito istaknuto mesto u sociologiji detinjstva. lako je. Moramo. Dobro obavljena empirijska pro- . lako bi to moglo biti plodonosno. pozadinski tok teleološkog razvijanja deteta. naravno. 1989). kao što su interpretativisti uporno isticali. Mora postojati teoretski prostor i za kon-struisanje detinjstva kao institucije i aktivnosti dece u okviru (i na osnovu) ograničenja i mogućnosti koje stvara institucionalni nivo. možemo izneti uverljivu tvrdnju da su takvi prikazi. Ne u smislu da otkrivaju neku do sada bezvremenu „suštinu" detinjstva. „vero-dostojni". izgledalo je da postoje dve rivalske vrste sociologije: jedna je isticala sistem društvenih odnosa u društvu (način proizvodnje. to samo po sebi nije dovoljno. ako su rigorozni. 69). Kicingerova (Kitzinger) analiza seksualnog zlostavljanja dece zadržava i strukturu i delanje. već pre da tačno prikazuju aspekte detinjstva kako se konstituiše u određenom trenutku vremena i tački u prostoru. pojam socijalizacije služi kao neka vrsta potiskivača sadašnjosti detinjstva. Interpreta-tivna sociologija stavlja naglasak na kreativno proizvođenje (. U stvari. To je u značajnoj meri bila sudbina pionira kao što su Opijevi (Opie & Opie. 1977. Istraživanjem odnosa između ova dva nivoa možemo početi da razjašnjavamo veze između datih društvenih institucija (uglavnom definisanih od strane odraslih) i kultura koje deca konstruišu za sebe i među sobom. svrhe i pregovaračke interakcije između individualnih aktera. moć i vladanje. To zanemarivanje sadašnjosti je neobično pošto su sociolozi skloni da obavljaju sinhrone analize. rezultirajuća sinteza bi verovatno takođe tretirala vreme kao da je naprosto prirodna stvar. lako je Gidensov pokušaj razrešenja ove rasprave kritikovan (Clegg. na primer. čini se neophodnom komponentom u svakoj novoj sociologiji detinjstva. ukoliko mi to ne uradimo. radije prepuštajući istoričarima bavljenje sledom događaja u vremenu. jedno takvo shvatanje.«dejstvenost» ili «delovanje») i strukture u društvenom životu. POLITIKA I ETIKA U ISTRAŽIVANJU O DETINJSTVU Konačno.). On je povezan sa dominantnom kulturom odraslih samo kao nekakav anahronisticki tavan koji sadrži ostavljenu starudiju iz prošlih vremena (vidi James & Prout u ovoj knjizi). prikazuju sliku detinjstva kao jednog odvojenog sveta. Ono što je potrebno jeste potpunije analiziranje vremena kao društvenog konstrukta za vreme detinjstva. druga je naglašavala kreativnu aktivnost. U sociologiji. pozabavimo se značajem empirijskog proučavanja detinjstva jer uprkos naglasku u ovom poglavlju mislimo da bi bilo pogrešno posmatrati put unapred samo u odnosu na teorijski razvoj. uprkos obilatosti etnografske arhive koju su sakupili. 1984) koji. To svakako izgleda moguće. da shvatimo detinjstvo kao društvenu instituciju koja postoji izvan aktivnosti ma kog pojedinačnog deteta ili odraslog. U zaključku ove knjige (James &c Prout) započinjemo jednu takvu analizu.

).. sudski procesi u vezi sa staranjem o deci trebalo bi da se sprovode «u najboljim interesima deteta». već i osujećuje ma kakav kontinuitet političkog organizovanja dece. Ipak. 1985). možemo dodati.da bi se izbegla zamka pukog artikulisanja interesa određenih grupa . Na primer. Uprkos našem priznavanju da su deca aktivna društvena bića još uvek je tačno da njihove živote u velikoj meri određuju i/ili ograničavaju odrasli i malo je slučajeva da se deca organizuju na nivou „širokih masa" da bi sama sebe nezavisno zastupala. obrazovni. sasvim nezavisno od ove simbioze između teorije i empirijskog istraživanja. njegova povest se često prikriva ili potiskuje. politika. Kompleksni su procesi putem kojih se to događa (Giddens. verujemo da je naročito sociologiji detinjstva potrebno još mnogo proučavanja koja bi otvorila do sada zanemarene teme . već je problem o kome se trenutno raspravlja širom društvenih nauka (Silverman. primena ove perspektive na detinjstvo uvodi neke naročite probleme. Nasuprot tome. umesto određenih „društveno podešenih" rešenja socijalnih problema. Ipak. One bi same po sebi mogle početi da skreću pažnju sociologiji detinjstva od stereotipnih tema kao što su porodica i školovanje. To nije jednostavna pozicija ni za uspostavljanje. drugim procesima putem kojih se konstituiše društvo) nije neposredan. ali deca koja su u pitanju često se uopšte ne konsultuju. ali šta će je zameniti? Ovo pitanje nije vezano isključivo za sociologiju detinjstva. Ona se zalaže za „demokratski" pristup u kojem bi sociolozi obezbeđivali uvide učesnicima na svim nivoima u institucijama i društvu.dok u isto vreme ne bi poricao odgovornost za posledice koje može imati. Ali. Iako je uglavnom primamljiva. zdravlje i tako dalje. Međutim. 1976. neophodna su dopuna teorijskom radu. nije nimalo očigledno kako bi se ova pitanja mogla najbolje obraditi. ali ona imaju neznatan ili nikakav uticaj na njih. 1985). čini se da prepoznavanje društveno konstitutivne uloge društvenih nauka zahteva obraćanje pažnje na društvene implikacije sociološkog proučavanja. neprijatnim ili sasvim opasnim. (ako ikada) odlučujuću ulogu. To ne samo što otežava da budu obuhvaćeni akademskim prikazima. 1984) i samo su delimično u nadležnosti svesnog delanja. u svojoj raspravi o odnosu između kvalitativnog istraživanja i socijalne politike sugeriše da bi sociolozi trebalo sebe da vide kao one koji pružaju „prosvećenje" u okviru širih debata o politici. Na primer. Na primer. umesto što naprosto usmeravaju svoju pažnju ka „vrhovnim" kreatorima političkih smernica. Kicingera i Glosera iz ove knjige.učavanja. lako postoje primeri nezavisnog političkog delovanja dece (na primer. Taj odnos morao bi dopuštati izvestan stepen analitičke nepristrasnosti . Kroz celo ovo poglavlje isticali smo da društvene nauke nisu neutralna objašnjenja detinjstva već aktivni činioci u njegovom konstruisanju i rekonstruisanju. štrajk u Barston školi. Ona skreće pažnju da odnos društvenih nauka prema socijalnoj politici (i. Ipak. Sociolozi moraju ustanoviti odnos i prema dečjim vlastitim aktivnostima i spram društvenih procesa koji oblikuju i ograničavaju dečji život. trenutno u Britaniji ali u koje oni sami nisu nužno uključeni. 1914. ali retko deca koja su pod starateljstvom države počinju da formiraju svoje vlastite organizacije. Burston school. kao što su ona Solbergove (Solberg). nedavne promene u odredbama o socijalnom osiguranju u Engleskoj i Velsu veoma su mnogo otežale mladim ljudima da nakon uzrasta od šesnaest godina žive nezavisno od svojih porodica. . a projekti kao što su . Tradicionalna zamisao o nepristrasnom naučniku pala je u vodu. ili uloga dece u pobuni u Sovetu. na primer. Slično tome. zakonski i administrativni procesi imaju temeljne posledice po decu.deca i rad. Odluke se donose (ili izbegavaju) kompleksnim političkim procesima u okviru kojih sociolozi mogu (ili ne mogu) imati uticajnu.Dečji pravni centar" (Children's Legal Centre) i usluge savetovanja putem telefona za decu koja misle da im je potrebna pomoć koraci su koje preduzimaju dobronamerni odrasli koji su takođe na tom tragu. Finčova (Finch. nastojanja dece da „govore u svoje ime" i dalje opstaju. odnosno za one koji imaju najmanje formalne moći i uticaja. aktuelna preokupiranost seksualnim zlostavljanjem dece usredsređena je na potrebu da se deca zaštite od seksualnog iskorišćavanja. ni zauzimanje i uvodi neke teške dileme. skoro svi politički. podstičući ih da ostanu u domaćinstvima koja možda smatraju neprikladnim. Ona naročito zagovara da bi sociolozi trebalo da se pozabave i zainteresuju za „široke mase" organizacija. (Soweto.

.kao što uverava Kicinger u ovoj knjizi. Dakle. podsticanja debate i davanja izvesnog doprinosa njihovom rešavanju. kako možemo doprineti suzbijanju zlostavljanja dece dok istovremeno dovodimo u sumnju ove pretpostavke? Još uopštenije. mnogi postupci putem kojih se ta zaštita uspostavlja i sami onesposobljavaju i onemogućavaju decu time što potvrđuju tradicionalno shvatanje dece kao pasivnih žrtava. kako se sociologija detinjstva može praktikovati na način koji je otvoren prema političkim i etičkim problemima koje neminovno nosi sobom? Stavljamo na raspolaganje ovaj zbornik eseja kao način pokretanja tih problema.

kao i u većini društava. dobrobit deteta je najvažniji momenat koji treba uzeti u obzir u presudama koje donosi sud prema Zakonu o deci (Children Act. Slično je i sa zaposlnjem: naše aktuelno zakonodavstvo koje potiče iz 1920-ih odredilo je da 13 godina bude donja starosna granica za poslove sa skraćenim radim vremenom. Danas. za mnogu decu raznih kultura i klasa. pitanje je za političku debatu. sve to svedoci o stepenu brige za opštu dobrobit i zaštitu dece u našem društvu. ta cifra opala na devet odsto (HiIIman et al. 1990). ali sada Evropska zajednica vrši .kao period bez odgovornosti ili konflikta. Danas je nesumnjivo prihvaćeno da deca imaju pravo da budu zaštićena od takvog zla i da država snosi odgovornost u pogledu intervenisanja radi obezbeđivanja te zaštite. Pa ipak.) iz 1989. da se igraju bez nadzora. A ta gledišta nisu statična. da budu sama. neoovornu i nesposobnu da donose pametne odluke o stvarima koje ih se tiču. međutim. U našem društvu. London: The Falmer Press. remeteći pretpostavke o prirodi porodičnog života. kojim dominiraju fantazija. 80 odsto dece uzrasta od sedam do osam godina imalo je dopuštenje da idu sama u školu.. a naročito obezbeđivanje redovnih zdravstvenih pregleda dece. 1994: 45-63. 1971. Neki odrasli decu vide kao suštinski iracionalnu. Na prier. a naše zakonodavstvo još uvek u priličnoj meri odražava to shvatanje Zakon o deci je častan izuzetak. Mnogi odrasli shvataju detinjstvo prožeto prilično romantizovanom predstavom o bezazleosti . u 1950-im godiama. dominantno obeležje detinjstva je nedostatak moći i kontrole nad onim što im se dešava. godine. da učestvuju u potpunosti u demokratskim procesima. besplatna zdravsvena nega. Takođe je važno shvatiti da naše percepije detinjstva prolaze kroz neprestane promene i da su ambivalentne i protivrečne u pogledu mnogo čega. bilo je uobičajeno da se mlađoj deci doputa mnogo više aktivnosti bez nadzora nego što je to prihvatljivo danas. Dečja prava Gerison Lensdaun. mada postoje fundamentalne razlike u uverenjima u pogledu toga gde treba povući crtu. Veoma su raznolika mišljenja o sposobosti dece da budu zaposlena. To saznanje je danas toliko uobičajeno da je teško shvatiti zgražavanje koje je izazvao slučaj Marije Kolvel (Maria Colwell) kada je po prvi put dospeo na naslovne strane. deca se tradicionalno posmatraju kao svojina njihovih roditelja. Ali. Barem u vreme kad sam ja odrastala. da izaberu svoju veroispo-vest. tokom ovog veka postali smo svedoci fundamentalnih proea u stavovima vezanim za odnos između roditelja i dece. Sada se potvrđuje da država igra ključnu ulogu u pružanju podrške roditeljima. Druga velika promena je priznanje da nisu samo roditelji odgovorni za svoju decu. „Children's Rights" u Berry Mayall: Children's Child-hoods: Observed and Experienced. igra i mogućnosti. zubna i očna nega. Britansko zakonodavstvo registruje te promene.Poglavlje 9. suština je u tome da postoji opšta saglasnost da ni prava a ni odgovornosti rodieljstva nisu sveuobuhvatna ni apsolutna. Međutim. sve više se uviđa da su roditelji u stanju da naškode svojoj deci i da ih zlosavljaju. ali je do 1990. Da li je taj stepen brige dovojan. čime se ovde neću baviti. prim. prev. ako ne i u svim ostalim. školska zdravstvena služba. Uvođenje opštih dečjih beneficija i redovnog obrazovanja od pete godine. Prva promena tiče se sve izraženijeg priznanja da prava roditelja u odnosu na njihovu decu nisu nepovrediva i da država ima pravo da interveniše radi zaštite dečjih interesa. Isto tako. koji su nosioci prava koja se smatraju neophodnima da bi izvršili svoju dužnost. Sve do reforme zakona o razvodu u 1970-im presude o deci zasnivale su se na krivici roditelja ili nečemu sličnom: partner koji je bio kriv gubio je starateljstvo bez obzira na učinak na dete.

njihov opstanak zavisi od kvaliteta nege i posvećenosti koje im pružaju odrasli koji za njih snose odgovornost. ljubav i zaštita. Želela bih da započnem ispitivanjem implikacija zaštitničkog modela odnosa odraslih prema deci. To je društveni i politički konstrukt. Stepen ranjivosti se svakako ubrzano smanjuje kako postaju starija i sposobnija da preuzmu odgovornost na sebe. Da bismo unapredili položaj dece u društvu. a nedovoljno usredsređivanja na to u kojoj meri nedostatak građanskog statusa doprinosi ranjivosti. Šta to znači? Htela bih da pokažem da je njihova ranjivost dvostruka. izrazito promenili u toku proteklih sto godina.roditelji mogu slobodno da ih udare ako je to u okvirima „razumnog kažnjavanja" . nemaju pristup su- dovima. nedostatka znanja i iskustva. ono što suštinski nedostaje u svim debatama je neko istinsko priznanje da deca imaju i prava.počelo je da bledi shvatanje žena po kojem im je suštinski potrebna nečija zaštita. Ipak. Deca. Odnos između inherentne i strukturalne ranjivosti očigledno je izrazito determinisan kulturnim uverenjima. u okviru porodice nemaju zakonsko pravo na telesni integritet . Deca su ranjiva.osim u okviru Zakona o deci . a njihov opstanak zavisi od dobre volje i sposobnosti odraslih da zadovolje njihove potrebe. prava na sopstvenu imovinu. Ovaj aspekt detinjstva potiče od istorijskih stavova i pretpostavki o prirodi detinjstva. Kad su u pitanju veoma mala deca. uz to. koncept o tome šta je dete razikuje se unutar različitih kultura. neophodno je da ostvarimo promene uporedive sa onima koje su postignute kad su u pitanju žene. nemaju prava da odlučuju o svom obrazovanju. prava na telesni integritet i prava na nenapadanje. po pravilu. Žene su percipirane kao da im je potrebna muška zaštita u liku oca ili muža. prava na starateljstvo nad decom. zdravstvena nega. politike i prakse. politici i . njihova pretpostavljena inherentna ranjivost bila je izgovor da se izbegne bavljenje njihovom strukturalnom ranjivošću. Koje god da se postave granice detinjstva. No. na osnovu principa jednakosti. Ostvarivanje takvih krupnih promena naših temeljnih uverenja u pogledu dece učinilo bi nužnim promene u zakonu. ranjiva i usled potpunog nedostatka političke i ekonomske moći i građanskih prava u našem društvu. STRUKTURALNA RANJIVOST Deca su.i uopšte nemaju nikakvo formalno pravo glasa u društvu. obrazovanje. nemaju pravo da izraze svoje mišljenje ili da budu shvaćena ozbiljno. nezrelosti. postoji izvestan stepen konzistennosti svojstvene i tradicionalnom shvatanju prava roditelja i aktuelnom priznavanju mere partnerstva između roditelja i države: deca su percipirana kao ranjiva kategorija kojoj je potebna zaštita.za dobijanje prava glasa. Kada je otpočela borba za otklanjanje tih strukturalnih činilaca . prava na jednaku platu. Sama činjenica njihove fizičke slabosti. Želim da pokažem da postoji sklonost ka suviše snažnom oslanjanju na pretpostavke o dečjoj biološkoj i psihološkoj ranjivosti pri razradi našeg zakona. Žene i deca su tradicionalno svrstavani zajedno u slabe i ranjive pripadnike našeg društva. prava na nediskriminaciju. prava na privatnost . hrana. prava na odbijanje seksa u braku. Dakle. Ovakvo shvatanje služilo je dugo vremena za opravdavanje očuvanja društvenog položaja žena kao svojine muškaraca.da dovedu u pitanje odluke donesene u njihovo ime. pri čemu ću obrazložiti da je važno razviti analizu o pravima unutar koje bi se stvorio neophodan okvir za promene radi umanjivanja štetnih posledica ranjivosti. Njima je potreban krov nad glavom. Pred ženama je dug put pre nego što postignu potpunu ravnopravnost sa muškarcima. a ne samo potrebe. nemaju pravo glasa. Koristiće nam da razmotrimo položaj žena kao analogiju. različitih drušvenih grupa i u raznim istorijskim trenucima. a ne inherentna ili neminovna posledica samog detinjstva. deca su kao grupa ljudi ranjivija od odraslih i stoga su potrebne specijalne mere zatite i unapređivanja njihovih potreba. čini decu zavisnom od odraslih iz njihove okoline.pritisak da se ta granica pomeri na 15 ili čak 16 godina. Drugim recima. nemaju prava . ali su se naši stavovi u pogledu građanskih prava žena. nemaju pristup novcu. i zbog nedostatka fizičke snage i zbog toga što su intelektualno i emocionalno nesposobne da u potpunosti preuzmu odgovornost za sebe.

ali ako se shvati ozbiljno. s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta. zloupotrebe štetnih supstanci. nije postojao obavezujući međunarodni instrument koji bi obuhvatao obaveze država prema deci. i pošto je pristala da bude njome obavezana. Dok nije bila usvojena Konvencija o pravima deteta.obezbeđivanje. fizičkog i seksualnog zlostavljanja. i to u dva smisla. koja je usvojena na Generalnoj skupštini UN 1989. obrazovanja. zahte-vajući da se dečje želje i osećanja uzimaju u obzir pri donošenju odluka koje ih se tiču. Oni priznaju prava dece na ime i identitet. zaštita i učestvovanje. predstavlja prekretnicu u međunarodnom pokretu za dečja prava. Interesantno je pratiti odjeke ovih slučajeva u medijima. Konvencija je obavezujuća i zahteva da države članice aktivno donesu odluku da je ratifikuju. koji nalaže: Države ugovornice će obezbediti detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta. ona obezbeđuje obuhvatan okvir za priznavanje prava koja se odnose ne samo na dečju potrebu za negom. kao ljudi sa osnovnim građanskim pravima. Prvo. rekreaciju. Zakon o deci u Engleskoj i Velsu otelotvoruje taj princip. Vlada je podnela izveštaj Komitetu za prava deteta UN o postignutom napretku u januaru 1994. ima temeljne implikacije. Članovi o zaštiti ustanovljavaju prava dece da budu zaštićena od diskriminacije. To samo po sebi zvuči razumljivo i prilično bezazleno. igru. a zatim svakih pet godina. na slobodu govora i mišljenja.* Ovaj je princip fundamentalan i za Konvenciju i za svako priznavanje dece kao ljudi sa pravom da budu saslušani. porodični život. na pristup informacijama. shvatanja dece kao zavisnih od zaštite odraslih i nesposobnih da preuzmu odgovornost za svoje sopstveno odlučivanje. Članovi o učestvovanju tiču se građanskih i političkih prava. Principi koje sadrži mogu se razvrstati u tri glavne kategorije . uključujući i pravo da u potpunosti učestvuju u donošenju odluka koje se tiču njihovog života. Vlada Velike Britanije je ratifikovala Konvenciju 16. Mnogi su se osetili temeljno ugroženi idejom da deca imaju formalna prava da budu saslušana u sudskom sistemu. prvo u roku od dve godine. ako se u potpunosti sprovede. kulturu i slobodno vreme. Nedavni slučajevi obraćanja dece sudu radi prosuđivanja o tome gde žive i sa kim pozitivni su primeri primenjivanja ovog prava. Upravo bi ova treća grupa principa. kao i pravo da opozovu odluke koje su donesene u njihovo ime.praksi u javnoj i privatnoj sferi. zaštitom i adekvatnim obezbeđivanjem već takođe i na potrebu učestvovanja. sasvim je drugačija situacija kada razmotrimo obrazovni sistem u kojem ne postoji . Ratifikovanjem vlada obznanjuje svoju spremnost da postupa prema odredbama Konvencije. Ovde ću razmotriti dva ključna člana Konvencije koji na iz-vestan način razotkrivaju inherentnu napetost između. ta prava postoje u zakonu i danas ih deca sve više koriste. eksploatisanja. da se pitaju i da se uzmu u obzir njihova mišljenja. Prvi je član 12. od nje se zahteva da podnosi izveštaj Komitetu za prava deteta UN o napretku u sprovođenju tih odredaba. No. ona postavlja stvarnu pretnju tradicionalnim granicama između odraslih i dece. telesnu negu. Drugo. Ipak. Konvencija je ugovor veoma širokog opsega i primenjuje se na svu decu mlađu od 18 godina. Konvencija o pravima deteta UN. i sada se od nje zahteva da svoj deci osigura zadovoljavanje standarda koje Konvencija otelotvoruje. Danas smo vrlo daleko od potpunog pridržavanja ovog principa. Konvenciju je do danas ratifikovalo 156 zemalja (mart 1994). decembra 1991. nepravde i konflikta. na socijalno osiguranje. prava na telesni integritet. U tom kontekstu od ogromnog je značaja ratifikacija Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija. Zakon o deci je etiketiran kao „Povelja derišta" koja najavljuje raspad porodice. predstavljala značajnu promenu time što priznaje decu kao učesnike u društvu. U tom cilju detetu će posebno biti pružena mogućnost da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se tiču deteta. a s druge strane. Članovi o obezbeđivanju priznaju društvena prava dece na minimalne standarde zdravlja. s jedne strane.

Uprkos zahtevima Zakona o deci. Naravno. Ta presuda jasno ukazuje da se pitanje uključivanja dece u odlučivanje o njihovoj medicinskoj nezi odnosi na svu dovoljno razumnu decu. s jedne strane. deca u bolničkom okruženju moraju biti obaveštena o . s obzirom na specifične okolnosti. West Norfolk & Wisbech AHA 3 AU ER 402. uveravaju da su ova prava obuhvaćena Zakonom o deci. Interesantno je primetiti da su pre ratifikacije u našoj zemlji u Ministarstvu za obrazovanje i nauku tvrdili da se u potpunosti pridržavaju Konvencije te da stoga nema potrebe za nekim merama radi usaglašavanja. predloženog redukovanja stepena obrazovanja za učitelje u obdaništu i osnovnoj školi. da učestvuju u diskusijama u vezi sa testiranjem i nacionalnim nastavnim programom. Minor: Consent to Treatment 1 FLR1.A. bez obzira na uzrast. u ovom slučaju je postojala bojazan da život mlade žene može biti doveden u opasnost. Malobrojne su škole koje imaju školska veća. do danas takvog zahteva nema u zakonu. ali bi se s tim. Ni u jednom trenutku u toku tih rasprava nije saslušan glas dece . Pa ipak. Dug je put pred nama u Britaniji pre nego što budemo mogli da tvrdimo da ispunjavamo standarde koje zahteva član 12. Vlada dosledno odbija da razmotri ovaj problem. da su takva prava neprikladna i potencijalno opasna. u njihov ekvivalent Zakona o deci unesen zahtev da se roditelji moraju konsultovati sa decom pri donošenju svih važnih odluka koje se odnose na njih. Oni nas. a očigledno je da nisu. Slične odredbe postoje i u Nemačkoj. Princip Gilik (Gillick) utvrdio je pravo „kompetentnog" deteta da donosi odluke u svoje ime u pogledu lekarskog tretmana (Gillick v. prikladnije izašlo na kraj da je primenjen Zakon o mentalnom zdravlju. na potpuno samoopredeljenje šesnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka u Engleskoj i Velsu u pogledu lečenja. maltretiranju u školskim dvorištima i o tome kako se upravlja školama. Ozbiljna primena ovog principa zahtevala bi da: • osiguramo da deca imaju pristup odgovarajućim informacijama primerenim njihovom uzrastu. i dete nema pravo da bude saslušano kada ga izbacuju iz škole. Međutim. U Jedinici za unapređivanje dečjih prava u poslednjih nekoliko meseci preduzeli smo seriju konsultacija sa mladima u pogledu njihovog utiska o tome u kojoj se meri poštuju njihova prava na učestvovanje. Mišljenje na koje nailazimo sa izuzetnom doslednošću je da nemaju utisak da ih uvažavaju. niti ozbiljno shvataju.o njihovom pravu na obrazovanje. obuhvaćeno aktom o reformi Zakona o porodici iz 1969. u vezi sa polemikama oko testiranja.nikakva obaveza da se dete sasluša ili njegovo mišljenje shvati ozbiljno. ne postoji obaveza da se sasluša mišljenje deteta pri odlučivanju o izboru škole. ovaj je princip ozbiljno ugrožen presudom Apela-cionog suda u slučaju šesnaestogodišnje anorekticne devojke (re W. pomoću kojih bi mogli da' formiraju svoja uverenja. Mi nemamo kulturu slušanja dece. njihovom pravu da budu saslušana. povelje roditelja. slušaju. Dato objašnjenje je da pravo na pristanak ne obuhvata pravo odbijanja pristanka. Međutim. 1985). što je uslovljeno uzrastom i razumnošću deteta. U Finskoj je. Poslednjih meseci poprilično je raspravljano. U Škotskoj je Zakonodavna komisija prilikom nedavnog savetovanja o predlozima za zakon o porodici uočila da postoji široko rasprostranjena podrška za neke slične odredbe kod nas. očigledno je i to da deca o kojoj se staraju lokalni organi vlasti i dalje imaju osećaj nemoći i otuđenja od sistema i da se malo toga poboljšalo od kada je sproveden ovaj zakonski akt. Švedskoj i Norveškoj. da li da se dalje napreduje ka sistemu subvencionisanog školstva. Deca imaju pravo da se smatraju potrošačima a ne samo produktima obrazovanja. naročito u vezi sa odredbama Zakona o obrazovanju iz 1993. njegove/njene želje mogu se odbaciti bez obzira na kompetentnost te mlade osobe. 1993). a još manji broj njih funkcioniše na osnovu uzajamnog uvažavanja učenika i nastavnika. Ova odluka ima temeljne implikacije u pogledu prava svih mladih ljudi na autonomiju i samoopredeljivanje. U zdravstveno zakonodavstvo nije unesena obaveza da se dete sasluša i da se uzme u obzir njegovo mišljenje. Ta presuda je takođe dovela u pitanje statutarno pravo. Kada mlada osoba želi da odbije lečenje. a takvo stanovište je nečuveno kršenje Konvencije na koju ih obavezuje međunarodno pravo. roditeljskog izbora. U Britaniji ne postoji čak ni zahtev da se unutar porodice uzima u obzir mišljenje deteta. a sa druge. Na primer.

. To je glavni princip u Zakonu o deci u Engleskoj i Velsu. nalaže obavezu delanja u najboljem interesu deteta. • deci pružimo stvarnu mogućnost da izraze svoje mišljenje i ispitaju opcije koje su im na raspolaganju. Da bismo dopustili deci da učestvuju u donošenju odluka koje ih se tiču. koliko dugo će trajati (videti Oldersonov članak u ovoj knjizi). ali i od toga koliko je obavešteno i koliko ga ostali učesnici uvažavaju. Zakon o deci i prevashodan značaj dobrobiti deteta pri-menjuju se samo u sudovima koji razmatraju pitanja u vezi sa podizanjem deteta. Sposobnost deteta da donosi odluke u svoje ime zavisi od samog deteta. Pri procenjivanju kompetentnosti mlade osobe da učestvuje u odlučivanju. Svako dete se obaveštava o Povelji. sa svojim zahtevom da dobrobit dece mora biti od najvećeg značaja. kao i da im saopštimo kako će njihova mišljenja biti razmotrena. koja. da li će to boleti. koje su implikacije ako se ne podvrgnu lečenju. Htela bih. u skladu sa njihovim uzrastom i razumnošću. a zatim da razmotrim implikacije samog principa. osim toga. ili obrazovanja. da je bilo zapostavljeno ili na bilo koji način zlostavljano. koje su im opcije na raspolaganju. koje su implikacije lekarskog tretmana. Prošlogodišnji slučaj majke koja je bila uhapšena dok je iščekivala deportaciju. Dakle. Da bi bila efektivno uključena. obrazovanje i zdravstvo radi donošenja dečje povelje (Children's Charter). važno je uzeti u obzir mišljenje same mlade osobe o sopstvenoj kompetentnosti. ako je ta odluka suprotna njihovim željama. ili igre. a njeno troje dece . koja ustanovljava zajedničku deklaraciju principa.tome ko je odgovoran da im sa-opšti šta se dešava. obezbedimo da se u potpunosti objasne razlozi takvog ishoda. . svi sa britanskim državljanstvom . Očigledno je da nema svrhe slušati dečje mišljenje ukoliko nemamo nameru da ga shvatimo ozbiljno. Izvan suda. bez obzira da li ih predu-zimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja. ili zdravstva. To zahteva ozbiljno obavezivanje na poštovanje dece i njihovog prava da učestvuju u svemu što je od značaja za njih. moraju se pozabaviti svojim sumnjama. Primeri za to su tribunali koji saslušavaju imigrante i njihove molbe za dobijanje državljanstva." Navedeni princip nedvosmisleno locira odrasle kao one koji snose odgovornost za dobrobit dece. pre svega. osim toga.od kojih je jedno bilo beba. Prema tome. administrativni organi ili zakonodavna tela. uz pristup nezavisnom zastupništvu u situacijama kada dete smatra da se sa njim loše postupalo. • saslušamo mišljenja dece i razmotrimo ih sa uvažavanjem i ozbiljnošću. Neophodno je biti jasan u pogledu toga u koje se aspekte dečje nege. specijalnim potrebama. Drugi ključni član koji želim da razmotrim je član 3: . Od škola. kao i svi tribunali koji deluju u okviru obrazovnog sistema i koji se bave pitanjima u vezi sa izborom škole. koje su uzgredne pojave. U Lotianu (Lothian) su se udružili upravni organi za socijalni rad. da ispitam ovaj član da bih videla u kojoj je meri u britanskom zakonu priznat kao princip kojim se rukovodi pri odlučivanju koje se tiče deteta. Međutim. U zakonu o obrazovanju ne postoji princip najboljeg interesa. podržanu pojedinostima o ovlašćenjima unutar svake od njihovih službi. razotkriva surovu realnost zakonodavstva koje ne vodi računa o dobrobiti deteta. najbolji interesi deteta biće od prvenstvenog značaja. sudovi. Konvencija nalaže da je dužnost osoba koje imaju roditeljsku odgovornost da uključe decu u donošenje odluka koje se tiču njihovog života. strepnjama i nedoumicama. • obavestimo decu o ishodu svake odluke i. Nisu svi sudovi u Britaniji podređeni tom principu. ona uspostavlja model učestvovanja i.U svim aktivnostima koje se tiču dece. odrasli moraju biti spremni da ih saslušaju i uvažavaju i da govore u saradnji sa njima a ne kao njihovi zastupnici. on/ona može uključiti. Nužno je odvojiti potrebno vreme da bi se obezbedilo da deca imaju dovoljno mogućnosti da istraže probleme sa kojima se susreću. bilo da se nalaze u školi. • obezbedimo deci koja koriste javne službe delotvorne. pristupačne i prave puteve za pritužbe. izbacivanjem iz škole. uvodi i nezavisnog sudiju kojem se mogu obratiti ako misle da nisu ispoštovani principi ili ovlašćenja. pod starateljstvom ili u bolnici. koncept najboljih interesa deteta takođe je primetno odsutan.povereno starateljima.

Izuzetno je teško svakoj odrasloj osobi da ustanovi šta je to najbolji interes deteta. Ne postoji niko sa nekom statutarnom odgovornošću ko bi osiguravao zaštitu posebnih interesa dece pri donošenju takvih odluka. oni obrazuju principijelan okvir u odnosu na koji se može testirati koncept najboljih interesa. svako dete ima pravo na svoj identitet. ili ko bi vodio računa da zdravlje deteta ima prioritet u odnosu na „efikasnost" ili „ekonomičnost". smanjene mobilnosti i mogućnosti kretanja unutar lokalne zajednice. principom najboljeg interesa se ne rukovodi u oblasti zdravstvenih usluga ili zdravstvene nege. iako je neophodno da odrasli. ako razmotrimo pitanja urbanističkog planiranja i zaštite životne sredine. Drugačiji pristup bio bi sastavljanje skupa principa na osnovu prava iz Konvencije UN. pri donošenju tih odluka vode računa o dobrobiti dece. u kojoj su odrasli uvek jači.lokalnih vlasti ili upravnih tela ne zahteva se da uzimaju u obzir bilo dobrobit pojedinačnog deteta kada donose odluke u vezi sa tim detetom. pogrešno je misliti da je izvršavanje principa najboljih interesa inherentno korisno za decu. koliko da ostane napolju. nedostatku želje da se konflikt razreši. ne moraju biti donete s obzirom na najbolji interes deteta ili dece. pomanjkanju razmatranja dečje perspektive ili. Slično tome.koje bi implikacije po njihovo zdravlje proizašle iz zagađenja bukom i olovom. bilo bi neophodno da povedemo računa o implikacijama za decu kada se predlaže izgradnja novog puta . prava deteta mogu biti podvrgnuta ličnim predrasudama. sa opasnim pešačkim prelazima i tome slično. pravo da ne bude odvojeno od svojih roditelja. što nam može poslužiti kao korisna ilustracija. da se zatvori škola. Drugo. kao što su ekonomičnost. zbog toga što nemaju status građana. Bez toga. da se ne primaju deca sa specijalnim potrebama. i to opravdano. da se započne disciplinski postupak protiv deteta ili da se objavljuju rang-liste dece. To znači da odluke da se izbaci dete. Još je važnije priznanje da deca imaju osnovna građanska prava . osim ako je to neophodno u najboljem interesu deteta. borbi za moć. težeg pristupa igralištima. to može biti moćan instrument u rukama odraslih. kojima se pridaje odgovornost za decu ili aspekte njihovog života. pravo na telesni integritet. nema garancija da će njihovi interesi biti uzeti u obzir ili da će im na neki način biti nadoknađena šteta. Koliko se dečji najbolji interesi uzimaju u obzir pri izgradnji stambenih naselja koje vidimo svuda oko naših gradova . Naprotiv. osim Zakona o deci. i stoga. pravo na ime. isto tako je nužno da postoje jasni. bilo dece kao grupe. da se promeni kriterijum za prijem. u pogledu svakodnevnog odlučivanja o tome kada je vre-me da ide na spavanje. Dobrobit deteta nije najvažnija stvar u donošenju odluka širom društva. Većina roditelja je bar nekada došla u konflikt sa partnerom u vezi sa tim šta je najbolje za njihovo dete . da se obustavi specijalna pomoć. Prema tome. Prvo. Nema sumnje da bi mnogi stručnjaci koji rade sa decom tvrdili. da u njihovom svakodnevnom radu taj princip zauzima centralno mesto.pravo da budu saslušana i shvaćena ozbiljno. Razmotrimo odluke donesene u kontekstu usvajanja. Ipak. pravo na slobodu savesti.na primer. što bi sačinjavalo okvir unutar kojeg bi se odluke testirale. uočićemo da obziri prema deci uopšte nisu na dnevnom redu. o disciplini i tako dalje. da se uvede obavezno nošenje uniforme. jezik i veroispovest. sama deca nisu u mogućnosti da osiguraju da se njihovi interesi poštuju. a ako je odvojeno. naprosto. da se pravi razlika između učenica. pravo da poznaje svoje roditelje i da se oni staraju o njemu. pravo na sopstvenu kulturu. U praksi se model dobrobiti koristi za odlučivanje u pogledu trajnog smeštaja dece.kojima nedostaju igrališta i trotoari. Treba obratiti pažnju na dve stvari. državljanstvo. roditeljski izbor. Kada bismo ozbiljno shvatili dužnost navedenu u članu 3. eksplicitni i formalni putevi pomoću kojih bi deci bilo omogućeno da dovedu u pitanje izvršavanje principa dobrobiti kada smatraju da je bio pogrešno primenjen ili da njihovo mišljenje nije uzeto u obzir. bez principijelnog zakonodavnog sistema koji bi to podržao. pravo na slobodu izražavanja. ugled škole ili efikasnost. očigledno je da. . Isto tako. Na primer. Ako se ovi principi prihvate kao dati. koncept dobrobiti deteta ne postoji u našem zakonodavstvu. Prvenstvo mogu preuzeti drugi razlozi. koji ga mogu upotrebiti za opravdavanje nekih svojih aktivnosti i za nadglasavanje želja i osećanja dece.

sve glasniji lobi. te se ne mogu proveriti niti kontrolisati. tvrde da Zakon o deci ide suviše u pravcu promovisa-nja prava roditelja na štetu dečjih prava. već da treba da se fokusiramo da ih naučimo da budu odgovorna. Primena principa dobrobiti kojom se ne ostvaruje pravo dece da učestvuju u donošenju odluka koje ih se tiču. To može da bude dobra ilustracija pomenutog konflikta. dobrobit i unapređivanje dečjih prava. pravo da bude saslušano i shvaćeno ozbiljno. Da su ta strukturalna prava bila ostvarena. potkopava njihovu mogućnost samoopredeljivanja. februar 1994). Drugi.pravo da ostane sa njima u kontaktu. Poslednjih godina stručnjaci koji se bave dečjom negom. Kada bi socijalni radnici ispitivali okolnosti zahteva za smeštaj nekog deteta. Da bismo analizirali konflikt između roditeljskih i dečjih prava. kako ih je definisao lord Skarmen (Scarman) u Gilik presudi. Međutim. onda bi trebalo da su im data ista prava na telesni integritet kao i odraslima. U poslednje vreme smo svedoci ponovnog bučnog započinjanja ove rasprave u polemikama vezanim za pravo osobe koja čuva dete da ga sa dopuštenjem roditelja. Deca su prikazana kao da nemaju moralnost. da su van kontrole i da im nedostaje iskustvo na koje bi se pozvala da bi delotvorno učestvovala. Prema tome. S druge strane. na primer. Ukoliko se u našem zakonodavstvu. 1993) i Stafordširu (Lewy & Kaahan. Ako se prihvati da su deca ljudi sa društvenim i građanskim pravima koja se mogu porediti sa pravima odraslih. U članu 5 Konvencije opisuju se prava i odgovornosti roditelja s obzirom na obezbeđivanje odgovarajućeg usmeravanja i savetovanja deteta u ostvarivanju njegovih prava na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta. zlostavljanje dece tokom više godina u domu u Lesterširu (Kirkwood. Ovakva konstrukcija nipošto ne otklanja dileme i poteškoće svojstvene pokušaju rešavanja konflikta između odraslih i dece. Drugim recima. njihova inherentna ranjivost nastaviće da se uvećava zbog toga što nemaju građanski status. dečjeg prava na izražavanje. poprilično se raspravljalo o ravnoteži između prava roditelja i prava dece. pravo da učestvuje u donošenju svih odluka i da njegovo mišljenje bude ozbiljno shvaćeno. 1991) slikovito nam ilustruje nemoć i ranjivost dece kada se ne poštuju ova fundamentalna građanska prava. politici i praksi koja iz nje proizlazi. To se možda može prikladnije opisati kao konflikt između odgovornosti odraslih da zaštite dete i dečje težnje za pravom na učestvovanje i sa-moopredeljenje. dete bi bilo u prilici da ospori odluke ako smatra da njegova/njena prava nisu bila sasvim uzeta u obzir ili poštovana. advokati i policija u priličnoj meri su se fokusirali na pitanja zaštite i dobrobiti dece. 12. možda bi nam koristilo da ispitamo poreklo prava koja su u pitanju. Na primer. Princip dobrobiti služi da se održi strukturalna ranjivost umesto da teži da im pruži više mogućnosti da preuzmu kontrolu nad svojim životima. ali obezbeđuje valjaniji okvir unutar kojeg se taj konflikt može razumeti. pri čemu ih ta odgovornost ograničava. ukoliko bi se ti principi priznali. potencijal za zlostavljanje dece koji potiče od njihove inherentne ranjivosti bio bi znatno umanjen. to je konflikt između. s druge strane. Bez toga se mnoge odluke donose u ime neodređenog koncepta najboljih interesa. . proizlaze iz njihove odgovornosti da unapređuju dobrobit deteta. tvrde da unapređivanje dečjih prava ugrožava prava roditelja i porodični život. ne prizna da su deca ljudi te da imaju prava koja se moraju poštovati i podržati. udari [The Guardian. Čim dete zadobije mogućnost da ta prava nezavisno ostvaruje. razlozi koji idu u prilog dečjim pravima nisu nesporni. Tamo gde postoji konflikt. Ove godine smo bili svedoci izrazitog protivljenja ideji da deca imaju prava na veći stepen učestvovanja. Na tragu ratifikacije Konvencije i povodom sprovođenja Zakona o deci. to zapravo nije konflikt između prava roditelja i prava dece. Prava roditelja. nestaje pravo roditelja da ostvaruju svoju odgovornost. Argumentuje se da nije prikladno davati prava deci. i Konvencija i Gilik presuda nameću veoma jasna ograničenja u pogledu prava roditelja. Ona takođe locira razrešenje konflikta kao neophodnost iznalaženja rešenja koje je za dete najbolje. taj bi okvir pružao koherentnu strukturu u odnosu na koju bi se moglo prosuđivati šta je dobrobit tog deteta. dečjeg prava da bude zaštićeno i. Ona postoje samo onoliko koliko je neophodno za zaštitu. s jedne strane. Neki.

skloni smo da koristimo model u kojem se polazi od pretpostavke zaštite na rođenju. pitanje počinje od deteta i postaje jasna stvar principa. kako ona ili on pokazuje sposobnost da donosi odluke po sopstvenom pravu. Odrasli ipak imaju očiglednu odgovornost u pogledu zaštite i dobrobiti dece. primer je dopuštanja detetu da odredi i kontro-liše zadovoljavanje svojih potreba. Kad su u pitanju deca.Drugim recima. Međutim. Drugim recima. Ovakvim pristupom na odraslima je teret da opravdaju intervenisanje. a ne samo s obzirom na njegovu zaštitu ili dobrobit. koje odrasli u našem društvu uzimaju zdravo za gotovo.to je da pođemo od pretpostavke samoodređivanja i da je samo kada to očigledno nije u najboljem interesu deteta ili kada bi to ugrozilo prava nekog drugog. ne postoji čak ni ograničenje u pogledu postupanja ili delovanja. . ali mnogi roditelji pravdaju primenu telesnog kažnjavanja u ime zaštite deteta. Svakako. da ih niko ne dodiruje bez njihovog pristanka. U oblasti dečje nege ta je odgovornost vezana za zahtev da se deluje u najboljem interesu deteta. a ne s obzirom na pravo deteta da ga niko ne udara. ova rasprava je. Ako se argument oblikuje s obzirom na dečje pravo na telesni integritet. i privatnim i javnim. opravdano da se odbaci ili uskrati detetu to građansko pravo. ono što treba priznati jeste da deca imaju građanska prava koja moraju obrazovati okvir u odnosu na koji se donose odluke i presude. da ih ne zlostavlja ili povređuje. veća je potreba da se interveniše. i taj je model usvojen za odrasle u demokratskim i participativnim društvima . a tamo gde je ona odbačena. dete treba da „zasluži" pravo na samoodređivanje. trebalo bi da imaju pravo. umesto da se dete bori za pravo učestvovanja u donošenju odluka koje se tiču njegovog života. i sve dok ne prestanemo da to odobravamo kao opravdano kažnjavanje. U drugim sferama. bez razlike. Zaštita nameće dužnost odraslima da postupaju prema deci na određeni način. Pri tome bi trebalo da prevlada pretpostavka kompetentnosti. Društveno i zakonsko odobrenje udaranja dece je jedna od najsimboličnijih indikacija njihovog niskog statusa u našem društvu. uobličena u kontekstu prava roditelja da disciplinuju dete na način koji oni smatraju neophodnim ili prikladnim. pomak od rutine davanja obroka na četiri sata ka hranjenju koje se ravna prema zahtevima deteta. što je dete manje. Ipak. Postoji i alternativni pristup. nastavićemo da kršimo Konvenciju i da održavamo ranjivost dece prema zlostavljanju odraslih. celokupno delovanje bi trebalo testirati u odnosu na unapređivanje i poštovanje tih prava. Ovo pitanje je važno osmisliti s obzirom na građanska prava deteta. Čak i u tom slučaju postoji svedočanstvo o primeni ove filozofije na male bebe. sa postepenim pomakom ka samoodređivanju deteta.

odnosno kako sama deca konstruišu svoj život s obzirom na tu distinkciju. NSPCC) daje smernice o tome u kojem se uzrastu deci mogu dozvoliti određeni stepeni autonomije. i 1994. Procenjuje se da „opasnost od nepoznatih ljudi" predstavlja najveću bojazan za 98 odsto roditelja. na koliko dugo. UVOD Savremeno sociološko istraživanje bavi se rizikom kao društvenom konstrukcijom (Giddens. lako je u okviru feminističkog istraživanja bilo poprilično rasprava u pogledu implikacija koje distinkcija javno/privatno predstavlja za žene (Gamarnikovv. 1996). „There's no place like home: the public/private distinction in children's theorizing of riskand safety" u: Childhood. Prilična medijska pažnja posvećena je slučajevima otmice dece. manje su poznate implikacije vezane za decu. a ipak se veći deo javnog diskursa o deci i dalje usredsređuje na rizike locirane u javnom životu. Dokazuje se da laičko teoretisanje o riziku mora biti društveno situirano i kontekstualizovano s obzirom na javne diskurse i socioekonomske strukture koji oblikuju naše živote (Green. Granice delokruga dečje autonomije koje postavljaju roditelji i zakonodavstvo tesno su povezane sa idejom o deci kao društvenoj grupi koja je nezrela. Drugo. u tim diskursima su rizici sa kojima se deca suočavaju locirani uglavnom u javnoj sferi. umiranja od droge među decom i siledžijstva. primećuje se da su deca sa osam godina suviše mala da idu sama u školu [The Observer. 1999). U ovom članku se ispituju dečje konstrukcije o riziku i bezbednosti u njihovom svakodnevnom životu u odnosu na dihotomiju javno/privatno. Nacionalno društvo za prevenciju okrutnosti prema deci (National Societyfor the Prevention of Cruelty to Children. 7.Poglavlje 10.. Osim toga. 10. Kod kuće je najbolje: Distinkcija javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti Dženi Harden. naivna. Zato se smatra da to učestvovanje treba da kontrolišu i ograničavaju odrasli. rubrika Life. 1995). bilo ubijeno manje od šestoro dece ispod 14 godina godišnje (Moran et al. 1. Ipak. No.. 1996). u glavnim crtama naznačena su . Treće. pravi se razlika s obzirom na opaženu dečju sposobnost da savladaju rizike. ranjiva i opasna po samu sebe (Pilcher. 1997). a i između dece u pogledu uzrasta. U tom pogledu je zaštita dece takođe izvor kontrolisanja dece (Valentine. ranjivosti i zavisnosti (Jenks. To se može uporediti sa otprilike 600 dece koja godišnje stradaju u nezgodama u kući (Harker & Moore. a manje interesovanja se pokazuje za slučajeve povređivanja dece u kući. Scott et al. 2000: 43-59. 1991). mart 1996). U članku se prvo prikazuje kontekst ovog proučavanja iz kojeg su izvučeni prikazani podaci. Savremene kampanje organizacija za decu nastoje da skrenu pažnju na rizike sa kojima se deca suočavaju u pogledu nasilja u porodici. 1998). javni diskursi o deci i riziku zasnivaju se na savremenim zapadnjačkim idejama o detinjstvu (Jackson & Scott. iako je u Velikoj Britaniji između 1984. 1997a). rasprava o rizicima po decu fokusira se selektivno na određene rizike (Roberts et al. Detinjstvo se konstruiše kao doba bezazlenosti. postoji tendencija fokusiranja na posebne tipove rizika po decu. 1996). Tvrdi se da se to odražava na zabrinutost samih roditelja kada je u pitanju bezbednost njihove dece. 1997. Zaštita dece obuhvata regulisanje njihovog učešća u javnom životu gde idu. Vol. iz kojih razloga. a ne u privatnoj sferi porodice. Na primer.. Prvo. s kim. To je na više načina relevantno za raspravu o deci i riziku. 1983). Primećuje se da učestvovanje dece u javnom životu nosi određene rizike. Na primer. Drugo.

1998. dok je privatna sfera porodice opisana s obzirom na bezbednost i sigurnosti. Umesto toga.ključna pitanja u raspravama vezanim za distinkciju javno/privatno unutar sociologije. 144). a s druge. zatim. Dečji prikazi takođe definišu posrednu sferu između privatne i javne . uključujući dopunjavanje rečenica. slobodne profesije. koje su odvojene i oličene različitim vrstama ljudi i uloga (Slater. koja je identifikovana u pogledu blizine kuće i dobrog poznavanja mesta i ljudi. centar interesovanja ovog članka nije izvođenje sistematskog poređenja zasnovanog na strukturalnim razlikama. zamaglile su razliku između javne sfere radnog mesta i privatne sfere kuće (Slater. njihove identifikacije sa određenim društvenim praksama i iskustvima. POZADINA STUDIJE Ovaj članak se zasniva na podacima iz istraživanja kojim je ispitivano kako deca i roditelji izlaze na kraj sa rizicima. pažnja je usmerena na to da se istaknu značajne tačke koje razlikuju decu na osnovu uzrasta. Fokus istraživanja stavljen je na rizik i strepnju zbog rizika uopšte. „javno i privatno se posmatraju kao različite oblasti iskustva i vrednosti. belci. Sastoji se ne samo od jednog para suprotnosti već od složenog skupa suprotnosti. DISTINKCIJA JAVNO/PRIVATNO I RIZIK Razlikovanje između javnog i privatnog primenjivali su sociolozi na više različitih načina i više različitih konteksta. Argu-mentuje se da deca konstruišu svoja rizična i bezbedna okruženja s obzirom na pojmove privatnog. Obavljeni su individualni intervjui sa 51 detetom iz 30 porodica. njih 34 imala su između 9 i 13 godina i u vreme intervjuisanja bila su u osnovnoj školi. Korišćenje škola za pravljenje uzorka omogućilo je istraživačima da intervjuisu decu koja su potencijalno bila međusobno povezana i delila zajednička lokalna iskustva. u prostornom i vremenskom smislu. a posebno na seksualizaciju rizika u odnosu na decu. 1997b). lokalnog i javnog. Ta su pitanja. dečjim strategijama za savladavanje rizika i pregovaranje o roditeljskim ograničenjima. 1995. 1999) ukazuju na različite upotrebe. kao što nisu ni sasvim nesrodne" (Weintraub. koje se ne mogu svesti jedna na drugu. mrežne dijagrame i vežbe grupisanja. na primer. Deca su bila promišljena u svom konceptualizovanju rizika u javnom životu i naprosto nisu prihvatala zvanične diskurse o deci i riziku... Deca iz ovog istraživanja potiču pretežno iz više radničke klase i niže srednje klase i sva su. Za uzorak su odabrane jedna škola u urbanom području i četiri škole u ruralnim područjima u Škotskoj da bi se istražila prostorna distribucija rizika između urbanih i ruralnih lokacija (Valentine. kolektivnih/individualnih interesa. Da bi se ispitala prisutnost rizika unutar domaćinstva. s jedne strane identifikovanja javnog i privatnog sa posebnim fizičkim prostorima. dalje istražena s obzirom na podatke dobijene intervjuisanjem dece. dečjih stavova o ograničenjima koja im postavljaju roditelji. Kao što primećuje Slejter (Slater. porodične/tržišne ekonomije. Pokazano je da. „distinkcija javno/privatno. nije jedinstvena već protejska (poprima različite oblike. Od 51 deteta. osim dvoje dece. Iako se uočava da deca ne predstavljaju homogenu društvenu grupu i da njihova iskustva i stavovi variraju. Primenjeni su i raznovrsni postupci u vidu zadataka. intervjuisan je i stariji brat/sestra kada je to bilo moguće: 17 dece bilo je uzrasta 12-15 godina i u srednjoj školi u vreme intervjuisanja. bezbednošću i opasnošću. U intervjuima je korišćen tematski vodič za ispitivanje svakodnevnih bojazni i briga dece. U pitanje se dovodi i stepen u kojem se oštro razlikuje javno i privatno. Bek (Beck) . poput grčkog boga Proteja). 1998). roda i mesta boravka. što odražava etnički sastav proučavanih područja.sferu lokalnog. Ribens Mekarti i Edvards (Ribbens McCarthv & Edwards. kao i na njihove posledice na svakodnevni život dece. način upotrebe tih pojmova može da varira. deca izražavaju zabrinutost u pogledu svoje ranjivosti u javnom životu. Pored toga. 1998). Kao što primećuje Vajntraub (Weintraub). Novi vidovi zaposlenja. kao i primerenost tih pitanja za raspravljanje o deci i riziku. 284). Povlačene su distinkcije između javnog i privatnog u pogledu: državne administracije/tržišne ekonomije. U obe starosne grupe bilo je podjednako devojčica i dečaka.

Tvrdi se da postoji jedna posredna sfera između javne i privatne. rizike po decu definišu i njima upravljaju odrasli u ime dece.uređen okvir koji se odnosi na sigurnost povezanu sa unutrašnjim. koji obuhvataju prostor. može se dovesti u pitanje. kao i za eksperte u određenim oblastima. da li se svi pojedinci smatraju podjednako promišljenim. 1971:299).. obuzdana protivdejstvenim pritiscima na standardizaciju i individualno odlučivanje odigrava se unutar konteksta „društva koje karakteri-še međusobna zavisnost" (Furlong & Cartmel. Slično tome. koje se donose negde drugde. koji se odnosi na komunalno i lokalno. Hanter (Hunter. Ribens Mekarti i Edvards (1999) ukazuju na „druženje" kao sferu potpore između države i pojedinca dajući primer prijateljstva. razmišljanje s obzirom na rizik i procenjivanje rizika manjeviše stalno prisutan zadatak. „Stvar je u tome. okrenuta unutra i učinjena privatnom. okolina) radi ukazivanja na „sferu oko individue unutar koje se nalaze potencijalni izvori uzbune" (Goffman. u odnosu na decu. Pored toga.primećuje: „Privatna sfera nije ono što izgleda da jeste: sfera koja je odvojena od okruženja. uz veliku dozu neobaziranja na privatno-biografske posledice" (Beck. 335337). 1971. u firmama.. 297). 1991: 123-124). odgovornosti i promišljanja koji se pripisuju odraslima u pogledu rizika. U odeljcima koji slede dalje su istraženi načini na koje deca definišu određene prostore i svoj doživljaj tih prostora s obzirom na rizik i bezbednost. Pre je u pitanju to da je. iako istovremeno i realna i retorička odlika kasne modernosti. ne da je svakodnevni život inherentno rizičniji nego što je to bio u prethodnim epohama. vreme. ali međusobno povezanim činiocima. 1971. raspravljanje o riziku i strepnji zbog rizika usredsređeno je na individualnost i kolektivnost. Uprkos tome. aspekte našeg svakodnevnog života koji mogu izazvati uzbunu . on ukazuje na „kritično rastojanje" oko individue u kojem se može osetiti poziv na uzbunu (Goffman. Drugo. Gofman (Goffman. Pre svega. Umesto toga. s obzirom na fizičke prostore kao i načine doživljavanja. 1971.. 1995) uverava da između javne i privatne sfere postoji „malograđanski društveni poredak". u uslovima modernosti. 385) ukazuje na sve veću ranjivost koja se dovodi u vezu sa javnim životom. za nestručne aktere. skrovite putanje i tačke pristupa koje se tiču prostornih tačaka ranjivosti i društvena mreža koja se tiče naše brige za druge ljude u javnim prostorima (Goffman. iako javne rasprave mogu oblikovati strepnje zbog rizika. Pri tome ćemo se takođe pozabaviti time u kojoj se meri deca upuštaju u promišljeno praćenje rizika. u sistemu saobraćaja itd. Izgleda da se deci uskraćuju elementi izbora. na tržištu rada. mi se sa tom neizvesnošću hvatamo u koštac kao individue. Javne debate o riziku retko kada obuhvataju mišljenja same dece. Zajednička nit koja povezuje te različite strukture je eksternalizacija rizika i dovođenje u vezu javnog života. ograđenim prostorima. Zaista. Ona je spoljna strana odnosa i odluka. dece i rizika. kritikuje se značaj koji je se pridaje individualnom promišljanju pri razumevanju rizika i strepnji zbog rizika. DOM KAO SIGURNA LUKA Idealizovanje privatne sfere porodice centralno je obeležje modernosti (Slater. u obrazovnom sistemu. 2001). 113). u televizijskim stanicama. pri čemu središnje mesto zauzima individualno promišljeno praćenje rizika. Distinkcija javno/privatno suštinska je za teoretisanje o riziku. RAZUMEVAIMJE DEČJEG TEORETISAIMJA O RIZIKU I BEZBEDIMOSTI Podaci iz ovog istraživanja pokazuju da su dečji Umwelten kompleksni i uslovljeni mnogim različitim. sredina. Ključni element toga idealizovanja je segregacija dece i detinjstva u privatnu sferu: poro- . On primećuje strukture Umwelta. Furlong i Kartmel (Furlong & Cartmel) uveravaju da je individualizacija. ljude i ponašanje. 1998). 1997. Gidens (Giddens) obrazlaže da. Gofman konceptualizuje Umwelt prevashodno u prostornom smislu. Gofman je razvio koncept Umwelt (okruženje. delimično neprocenljive prirode" (Giddens.

1996) ispitivali su pregovore između dece i roditelja u vezi sa pitanjima rizika i bezbednosti u kući. uz pretpostavku da su te barijere dovoljno čvrste da drže podalje stvari koje su potencijalni izvor uzbune. koje su deca vezivala za boravak u kući. U privatnoj sferi porodice deca znaju sve ljude koji ih okružuju i kako se oni ponašaju. izgleda da je često taj doživljaj nesigurnosti najsnažniji noću. noćne more mesecima ako vidiš nešto kao da nekoga ubijaju ili da čudovišta izlaze iz nečije glave. lako se stvarnost porodičnog života mnoge dece veoma razlikuje od slike koja je ovde prikazana. 334). Mrzelo nas je da se oblačimo. 1991). Alj Džil misli da je sve što je na TV-u. oni su izabrali da to ne obelodane u intervjuima. Bezbednost i sigurnost. 1971.. U našem istraživanju veoma mali broj intervjuisane dece spomenuo je rizik u kući.dica se smatra mestom prikladnim za podizanje dece. fizička i moralna. Deca su pravila razliku između različitih uzrasta s obzirom na sposobnost dece da podnesu psovanje ili nasilje na televiziji.Pa sa 12 se ne uplašiš tako lako. ubiti me ili šta god. Gofman obrazlaže da „zidovi. kao. . od spoljašnjeg sveta. samo sedimo tako i svaki put kad čujemo da se nešto pomakne na šljunku. Zaista. a mama bi samo trknula do prodavnice iza ćoška. Jedan dečak je primetio da takvi programi „mogu kod dece izazvati noćne more i mogu takođe uticati na njihov razvoj tako da postanu prilično opasni kada porastu" (Luis. može biti istisnuta kroz izvesne „tačke pristupa" (Goffman. a da to na njih ne utiče (Kellev et al. Ne otvaramo vrata. 1991. Hud i saradnici (Hood et al. ona su takođe pokazala zabrinutost da bi ta bezbednost mogla biti narušena. rasturiti kuću ili tako nešto" (Vil. on je kobajagi. 12). oh! (Kristina. u vežbi dopunjavanja rečenice jedna devojčica je napisala: „Osećam se bezbedno kada uveče sedim u kući pored vatre sa svojom porodicom" (Džil. odražava njihovo uverenje da su ljudi unutar kuće poznati –poro- dica i prijatelji . poznato i blisko se takođe dovode u vezu sa bezbednošću. Na primer. baš ta privatnost i zatvoreni prostor kuće i porodice koje ova deca povezuju sa sigurnošću može služiti prikrivanju porodičnog nasilja (Cheal. Tek ti.te da su bezbedni. Uvideli su da i deca i roditelji imaju sklonost ka eksternalizovanju rizika. kako tvrdi Čil (Cheal. kako se misli. Jedan dečak je objasnio da se oseća bezbedno u svojoj kući zato što „tu nema nikog neobičnog" (Oven. Osećale bismo se tako nesigurno. Starija deca su često sebe stavljala nasuprot svog mlađeg brata/sestre: .. fizički prostor kuće omogućava kontrolu nad svima koji tu stanuju i koji stupaju u taj prostor. znam šta je stvarno. Ako je njihov dom i bio rizičan i nesiguran. 82). – Ja i Karolina smo svake subote ujutro pretrčavale u pižamama da gledamo TV.. 10). 11). poznatih i očekivanih staza našeg svakodnevnog života (Cohen & Tavlor. 10). a šta baš i nije. čime se olakšava njihova zaštita. plafon i pod služe za postavljanje spoljašnjih granica okruženja. mnogi su označili svoju porodicu i kuću kao bezbedne. možda je najočigledniji način na koji spoljašnji svet prodire u sferu privatnog putem medija. Međutim. Prema dečjim prikazima. Iako bi stvarni fizički prostor kuće mogao biti narušen sferom javnog. 1971. Ja sam u fazonu 'o ne'. Privatni fizički prostor kuće je važan element da se kuća dovede u vezu sa bezbednošću. 10). iz nekih razloga plašim se samo noću i tada mi se uvek čini da neko može provaliti po noći i. 1999): . kao. A sa 9 i 10 imaš. 10). deca u našem istraživanju su konstruisala svoje pejzaže rizika oko sopstvenog doživljaja sigurnosti. One uspostavljaju 'unutrašnjost' i 'spoljašnjost'" (Goffman. recimo ptica ili tako nešto. odmah uh. a poznaju i mesto.Ali film nije stvaran. Sada kad sam starija. odnosno rizik je lociran kao da se nalazi van kuće. Već poprilično dugo traje akademska i javna rasprava u vezi sa učinkom koji gledanje „neprikladnog" sadržaja na televiziji može imati na decu (Buckingham. to je slika koja prikazuje osećanja vezana za sigurnost koju. Taj diskurs o riziku pojavljuje se u dečjim prikazima. lako su deca bila sklona da opisuju kuću kao bezbednu. pa zapravo i nije tako strašno. Posle toga ne možeš da spavaš (Karolina. naročito televizije. 1994). Ta kontrola. Dakle. 336). međutim. bilo svoju kuću bilo kuću svojih drugova.. porodica reprezentuje. Gledanje programa koji sadrže nasilje opisano je kao opasno za razvoj dece. Mada se argumentuje da često pokušavamo da „pobegnemo" od rutine. ona misli. 1992). kao. To se odražava na dečje konstruisanje rizika i bezbednosti. što je opisao jedan dečak: „Pa.

. Ali. 106).Može da bude strašno da ima ružnih reci. Ipak. Mnogi od njih su istakli da su psovanje i nasilje deo njihovog svakodnevnog života. a moja mama radi u selu. Jednog dečaka smo pitali šta je. kao na ključni činilac u njihovom procenjivanju rizika. jer se selo u izvesnom smislu doživljava kao proširena porodica ili zajednica ljudi koji paze jedni na druge: „Pa to je. i razlikovala su različite vidove rizika s obzirom na sopstvena iskustva. kao. 15). IZMEĐU JAVNE I PRIVATNE: LOKALNA SFERA Za razliku od kuće. svi te nekako drže na oku. na putu. to svi rade. savladati i. Ipak. kao što su razumnost. sve je. lošije za decu da gledaju: . 11). šta je zabavno u tome da se gledaju dve osobe kako se svlače i vode ljubav? Pre bih gledao 5 minuta horora nego sat vremena toga (Tim. malo previše. Međutim. deca su često određivala javni prostor s obzirom na rizik. dečji izveštaji pokazuju da ona privatnu sferu porodice pretežno dovode u vezu sa sigurnošću. ali ne i seks. u izvesnom pogledu. sve u svemu. možeš prosto da odeš do svoje kuće. jedna devojčica je opisala kako takvo motrenje može biti i ograničavajuće: . ali ne bih mogao da gledam ništa sa puno seksa i golotinje.Jer. Na taj način deca su označila posrednu. i svi znaju ko sam. 13). nasu- prot „unutrašnjosti" kuće.. deca su takođe pravila razliku između nasilnog i seksualnog sadržaja. Kao što primećuju Hud i saradnici. To je.Naročito pošto radim u prodavnici. „granice privatnog i javnog se tako prelaze ka unutra. zrelost ili odgovornost. suviše sam pametna da bih to uradila. kao. tu negde u bloku i neko te povredi. Ali ako si negde daleko. često su pravljene distinkcije između onoga što se smatra rizičnim za decu uopšte i onoga što dete smatra da je rizično za njega/nju lično: „Ne bih to uradila zato što sam prilično. Ovo se može videti iz komentara jedne devojčice u vezi sa brigom njene majke za njenu bezbednost: „Pa. smatra se da rizici postoje „spolja". 1995: 216) opisuje posrednu sferu između javne i privatne kao kvalitativno različitu od javnog uređenja. zašto ne bih mogla i ja? (Dženet. ta mesta i ti ljudi su im postali poznati i bliski. Kao rezultat toga. Upravo u toj sferi su deca svih uzrasta provodila najveći deo svog vremena i. Lokalno se delimicno odnosilo na područje u neposrednoj blizini kuće: „Jer ovo je stvarno malo mesto pa gde god da pođem. Uprkos ovom prepoznavanju javnih rizika u privatnoj sferi. Pa. 10). Pri rasuđivanju o tome šta je prikladno da gledaju. A na selu. deca su pravila razliku između susedstva i prostora izvan granica njihove ulice/sela/mreže kuća drugova. 9). po njegovom mišljenju. Pored toga što su locirani u javnoj sferi. Pretpostavljam da neki ljudi to urade" (Džil. Pretresanje cfečjih stavova o opasnosti od televizije ilustruje način na koji se sfera javnog može nametnuti privatnoj sferi porodice. 13). dečji prikazi nisu naprosto reprodukovali razvojnu teoriju svojstvenu ovom diskursu. Deca su definisala opasnost od televizije s obzirom na ono što je relevantno za njihov život. lokalno se odnosi i na ljude koji žive u toj posrednoj sferi. ona se ne brine mnogo jer zna da mogu nekako da se staram o sebi u ovom kraju jer znam puno ljudi naokolo" (Pem.. Umesto toga. deca su konstruisala sopstvene diskurse o riziku na osnovu svojih ličnih osobina. kao. Hanter (Hunter. „lokalnu" sferu između javne j privatne. do moje mame će doći informacija da ja . To je bilo najuočljivije kod dece iz ruralnih područja. Tako ako me neko vidi da idem ulicom sa nekim ko puši. spoljašnje opasnosti dospevaju u kuću i treba ih kontrolisati. zavisilo od udaljenosti od kuće: . Pravila su razliku između sebe i druge dece u pogledu godina i karaktera. stupiti u interakciju sa njima" (Hood et al.. nikad ne znaš šta se dešava dole u gradu i tako to. kao rezultat toga. Ali ako si u kraju. što si dalje. tu ne bi znao mnogo ljudi (Nil. ali ne i u gradu" (Stiv. i zato je u fazonu. To nije svet nepoznatih građana. Deca su u više slučajeva ukazivala na takve karakteristike. više stvari koje ti se mogu desiti.. Dečje konstruisanje rizika i bezbednosti je. mislim. kao. ne moram da se puno udaljavam da bih videia svoje drugove" (Šeril. kao.o. 10). 1996. da odem i uzmem drogu zato što to neko na TV-u radi.

prema tome je nesigurna za decu. Bezbednost koja se dovodi u vezu sa lokalnim oblastima. To je. tako sam tražiš nevolju (Pol. Određeni incidenti mogu promeniti dečji doživljaj lokalnog područja. Fizička svojstva. lako se moglo očekivati da će gradska deca. Osim toga. To je bilo najočiglednije kada su mlađa deca govorila o mogućnosti da po prvi put odu u centar grada sa društvom. pokazati više samopouzdanja u vezi sa tim pitanjem. To je veoma odudaralo od njihovih stavova u odnosu na javnu sferu. Ipak. Zato ja ne idem na takva mesta. 1994. 384). 14). deca su često ukazivala da je prisustvo . lokalna sfera nije fizički ograničena na isti način i otuda je izloženija opasnostima iz javne sfere. ona su zapravo izrazila istu zabrinutost kao i seoska deca. Pa ipak. 1999). Da bismo funkcionisali. iz dečje perspektive. Na primer. postojala je tendencija da se vizuelne predstave rizičnog okruženja dovode u vezu sa određenim izgledom stambenog naselja: . Jer je tamo jednog dečka iz moje škole neko podigao i spustio mu pantalone Tako mi sada nije dozvoljeno da tamo idem bez nekog odraslon dok ga ne uhvate (Džim. 15). 10). Prema tome. kao. Uprkos tome što su često bila okružena drugima. o čoveku za kojeg se govorilo da je uznemiravao decu u lokalnom parku: . To je očigledno iz priče koju nam je ispričalo nekoliko dece iz jednog kraja. 370).pušim. diskutovala su o načinima na koje su procenjivala javni prostor s obzirom na rizik i bezbednost. 9).. promenilo prirodu tog okruženja . kada hodam ulicom i neko me tek tako pogleda i ja pomislim 'zašto li me gleda?' i sve tako" (Dru. to ti uglavnom da neku sliku o tom mestu. Često su prikazivala tržni centar zatvorenog tipa van grada kao jedan korak ka tom cilju. mlađa deca su prikazivala da bezbednost tog parka zavisi od doba dana. jer ako mene pitate. Starija deca. Uvekje bilo nekih lokalnih područja koja su deca opisivala kao rizična: „Pa pruga nije tako sigurna kao park jer nekad neki čudni ljudi idu tamo" (Liam. svi tinejdžeri i takvi. s obzirom na to da se naglasak u obrazovanju dece o bezbednosti stavlja na nepoznate ljude.Pogledaš niz ulicu i shvatiš da možda ipak ne želiš da ideš tamo. Dok je preko dana igralište puno dece. pa pomisliš kako izgleda pomalo grubo. poverenje se često prikazuje kao opasna osobina kod dece zato što se ona smatraju inherentno ranjivom grupom (Jackson & Scott. tela unutar njega. 10). 1971. Najnaglašenije je bilo dečje ispoljavanje zabrinutosti vezano za ljude iz njihove blizine u javnom životu. 11). poznavanja i bliskosti sa okolinom i ljudima. svi oni idu tamo da piju i da se drogiraju. Javni prostor sačinjavaju tela unutar njega (Sennett. Dečji pejzaži rizika iskonstruisali su lokalnu sferu na osnovu blizine kuće. izgleda da su iskustva dece bila čvrsto situirana u privatnim i lokalnim sferama i da je izlaženje iz njih bilo istovremeno i izazovno i zastrašujuće. i tako to" (Stiv. nije čudno da su deca bila obazriva u odnosu na druge ljude u javnom prostoru. moramo verovati da ti ljudi ne nameravaju da nam naškode (Goffman.. u okviru koje su imali osećaj relativne bezbednosti. s obzirom na to da su navikla na život u gradu. iako ne pušim (Seli. i to samo na osnovu toga kako izgleda. Deca su opisivala osećaj nezaštićenosti u javnom životu u vezi sa njihovom zabrinutošću u pogledu nepoznatih prostora i ljudi. Jedan dečak je opisao kako je on određivao da je neko područje rizično: „Svuda izlomljeno staklo. zavisnosti i nesposobnosti uticale su na oblikovanje identiteta dece u javnom životu. recimo stambeni blok.. 13). lokalna sfera se ne povezuje sa istim stepenom bezbednosti kao privatna sfera kuće. Mnoga deca su opisala svoja strahovanja vezana za mogućnost da se izgube.U Grin park moraš da ideš sa nekim odraslim. Uz to. Mi egzistiramo u društvenom svetu često okruženi drugim ljudima. koja su imala više pristupa javnom životu. pretpostavljam i zidovi skroz išarani sprejom" (Piter. Zaista. u dečjim prikazima izgleda da je javni život opasan zbog ljudi. često dovođena u vezu sa rizičnim prostorima. DECA I RIZIK U JAVNOJ SFERI Predstave detinjstva kao doba ranjivosti.. Jedan dečak je ispričao šta ga plaši: „Drugi ljudi i sve što ne poznajem.od bezbedne do rizične. uveče tu dolaze tinejdžeri: „Jer. bila su zasnivana na klasnim razlikama. kao što su parkovi.

kao. idu ulicom.U stvari. sami tinejdžeri. neko odrastao neće naići i pokupiti drugog odraslog i reći mu 'hej. kao i mlađa deca. te da su opasnosti neizve-sne.. a ne odrasli nepoznati ljudi. a ne u privatnim prostorima.Recimo. Deca se uče kome da veruju. a ne mlađa deca. .. iz intervjua je očigledno da su deca. u intervjuima je bilo očigledno da su mnogi od njih taj diskurs protumačili na svoj način. diskutujući o opasnosti od seksualnog napada.. i deca su njihovo prisustvo doživljavala pretećim. i to je bilo stvarno stravično. Tinejdžeri samo idu naokolo sa noževima i drogama i uništavaju stvari (Karolina. Veliki broj dece je prikazao sopstvenu procenu određenih situacija u koje su bili upleteni „nepoznati". njihovo držanje i ponašanje. a kome ne. dovesti u pitanje monopol odraslih na korišćenje javnog prostora (Percy-Smith. I ti si isto tako nepoznat drugim ljudima i može se desiti da upitaš nekoga da ti pokaže put i da taj neko pomisli to isto za tebe (Amanda. oni petnaestogodišnjaci koji te stalno nešto uznemiravaju. oni su nepoznati. To vaspitanje je analizirano kao deo ovog istraživanja i uočeno je da ono ima tendenciju pojačavanja dihotomije javno/privatno u odnosu na rizik . Nepoznati ljudi se. oni su takođe diskutovali o svojim iskustvima tinejdžera. o tome da ih drugi vide kao izvor pretnje: . veliki broj dece je izrazio zabrinutost da ih mogu „odvesti" nepoznate osobe jer su deca: „Pa verovatno će nepoznata osoba pre pokupiti dete nego nekog odraslog zato što. kao. Možda je veća verovatnoća da će tinejdžeri. 13). „ne razgovaraj sa nepoznatima". devojčice su je smatrale zaštitom od seksualnih napada. a možda treba da ih nešto pitaš. recimo da je ispao iz invalidskih kolica..dok je za dečake podrška drugova bila potrebna u slučaju tuče. po definiciji. 11). Mislim. Mada decu uče da ne veruju nepoznatim osobama.Ako vidim da je neko u nevolji.. tada bih zastao i pomogao mu. znaš.nepoznati su oni koji se muvaju po parkovima. ti ideš sa mnom'" (Rebeka. 15). često izveštavala da su upravo starija deca ili tinejdžeri. naročito putem vaspitanja o „opasnosti od nepoznatih". izvor rizika: .Ja mislim da sam ja prilično bezopasna . oni su bili uvek. Valentajn (Valentine. imali su pomešana osećanja o ovom pitanju. svi bili pijani pozadi i pevali su i sve tako. kao. vrsta pitanja koja postavljaju i njihova relativna ranjivost.Odrasli su pametniji. previše piju i muvaju se naokolo. znaš. više bih se zabrinuo nego zbog dva četrdesetpetogodišnjaka (Deren. takođe ih uče da postoje „bezbedni nepoznati". Starija deca. nalaze u javnim. kad bih video dva. Takvim vidom obrazovanja o bezbednosti deca stiču standardi-zovana znanja pomoću kojih se mogu snaći u javnom životu. Međutim. recimo petnaestogodišnjaka ili šesnaestogodišnjaka koji. voze duž ulica u kojima se igraju deca. vrebaju iza školskih kapija. skoro sva deca kojima se to dogodilo.Mladi. oni su. Oni su bili svesni da se naziv „nepoznati" odnosi skoro na svakoga u javnom životu. iako su mnoga izrazila zabrinutost u pogledu „nepoznatih". 10). Plašile smo se da progovorimo ili bilo šta drugo (Rozmari. 11). kad idemo u diskoteku idemo u velikoj grupi i ne izlažemo se opasnosti tako što idemo po dvoje ili troje (Keri. Pored toga.. izražavali zabrinutost u vezi sa svojim vršnjacima. lako su deca ponavljala zvanični diskurs o nepoznatima u svojim prikazima. primetila: . sedele na istom sedištu i samo smo tako sedele jer su oni. . ljudi u radnji. 13). 1997a) uočila je da naročito devojčice stiču osećaj samopouzdanja i zaštićenosti kada imaju podršku drugova. Jedna devojčica je opisala kako se osećala u autobusu u prisustvu tinejdžera: -Ja i Rebeka smo. na primer. mislim da su oni tip ljudi koji bi trebalo da te zabrinjava.poznatih ljudi jedan vid zaštite i osnovni način savladavanja rizika. Dečji prikazi pokazuju da su ona bez sumnje donosila svoj sud o nepoznatima na osnovu kriterijuma u koje spadaju njihov izgled. ili ih je bilo tek nekolicina. u istraživanju smo otkrili da su i dečaci i devojčice primetili da postoji rizik „kad si sam" u javnom prostoru. Razlozi njihove zabrinutosti su varirali . 10). i stoga je pravilo „ne razgovaraj sa nepoznatima" doživljeno kao problematično u interakcijskom smislu: . Zaista. njihov rod. lako su i oni. Jedna devojčica je. 1998). sami. Deca svih uzrasta su govorila o tinejdžerima po parkovima koji se drogiraju. Ali ne bih stao da pomognem čoveku koji pokušava da napumpa gumu ili nekome ko pere kola (Piter.

koliko „postajemo iskusni i uvežba-ni u hvatanju u koštac s njim" (Goffman. jer oni imaju više šansi kada se potuku sa nekim jer su veliki. to je stvar stereotipa. ljudi me samo vide i kažu: o. Dok god si sa oko sedam svojih drugova. kao što obrazlaže Gofman. OK si sa muškarcima.. a u srednjoj školi sve o drogama.prostor odraslih. Tako su različite vidove znanja o rizicima smatrala prikladnima za određene uzraste: . 12).. onda bi ti verovatno trebalo to i da uradiš jer su oni obično u pravu zato što oni znaju. kao. javni prostor postaje određen kao prostor odraslih u kojem se deca posmatraju ili kao da su u opasnosti ili kao da su sama izvor opasnosti (Valentine. Jer oni su. žene krenuti da traže de-čake tinejdžere ili šta god. U osnovnoj školi učiš sve dečje stvari. kao šta da rade u požaru i tako to. ali oni su obično u pravu. veliki. što je posledica toga . A starija deca su pametnija pa to neće uraditi. oni mogu da ti kažu da ne bi trebalo da izađeš i nešto uradiš. 12). svakodnevni život se ne proživljava u stanju neprestane strepnje...poznata priča o istoriji detinjstva u zapadnim društvima povest odvajanja mladih zbog toga što sve veći broj starijih smatra da je to za dobro mladih" (Cahill.deca. Kao. i onda bi ti. pojačava osećaj da je javni prostor . žene uglavnom ne prilaze dečacima. Izvesni rizici su ponekad takođe smatrani kao rodno određeni. 1990: 392). Prvo. Dečje učestvovanje u javnom prostoru kontroliše se i ograničava na više načina. To se odnosi na korelaciju koju su deca povukla između rizika i nepoznatog i korelaciju nepoznatog sa rizikom i opasnošću.. kao. Mi radimo samo projekte kao „vikinzi" (Džim. i dečaci su pomalo obazrivi" (Rebeka. on je tinejdžer i spreman je na sve (Deren. to ti dođe na isto kao neko odrastao (Tom..odnosilo se na njihove percepcije i doživljaje sopstvenog tela u javnom prostoru. Recimo. 13). Deca su bila sklona da sebe opisuju kao manje upućene i stoga manje kompetentne u javnom životu od odraslih: . često zakonska ograničenja u pogledu toga gde je deci dopušteno da se kreću. 1998).i prema odraslima i prema deci .osoba. čini se da znanje u izvesnoj meri nadoknađuje potrebu za učenjem putem iskustva. 9). postoje formalna. mera u kojoj se deca upuštaju u taj proces postajanja „iskusnima i uvežbanima" u hvatanju u koštac sa javnim životom određena je njihovim podređenim položajem u odnosima odrasli .. Zaista. Verovatnije je da će muškarci tražiti privlačne devojčice (Džon. on je opasan.Mislim da me to ne brine stvarno. Jer oni uče sve pametne stvari. Najekstremniji primer za to je interesovanje koje su britanska vlada i policija pokazale za primenu policijskog časa na decu u SAD (Drakeford & Butler. zbog čega fizička veličina dece otežava njihovo učestvovanje u javnom životu. Zaista. To.Pa još nas nisu učili o tome jer se o drogama priča u srednjoj školi.Jer ponekad roditelji mogu izgledati pomalo nepravedni prema tebi. Međutim. Dečak koji je pričao o seksualnoj opasnosti objasnio je zašto on nije zabrinut zbog toga: . pre je u pitanju to da učimo da osetimo opasnost i kako da s tim izađemo na kraj. veliki broj mlađe dece opisao je sebe kako su u opasnosti u javnim prostorima zbog svoje fizičke veličine: . Neka deca su takođe opisivala fizičke razlike između dečaka i devojčica koje čine da devojčice izgledaju ranjivije: „Devojčice su fizički slabije od dečaka. GRANICE UČESTVOVANJA DECE U JAVNOM ŽIVOTU U svojoj studiji Kahil iznosi argumente u prilog tome da je . Mi „ne upoznajemo toliko svet oko nas". Dečje opisivanje njihove ranjivosti i nedostatka poverenja prema nepoznatima. ako je pored tebe neko od odraslih. na osnovu nekih dečjih prikaza. Ipak. osim ako im se sviđaju dečaci.Jer kao odrasli. 1971: 294). Policijski čas za . 11). A dečaci. Jer bi inače mlađa deca mogla početi da ih uzimaju. pa pretpostavljam da više znaju o tome (Džozi. znate. Javni prostor je osmišljen prevashodno za odrasle. samo odajem takav utisak. devojčice se verovatno nešto više brinu o tome. obično stariji. Prema tome. i još tinejdžer. 15). Iako su deca bila svesna svoje telesnosti u javnim prostorima ona su takođe diskutovala o svojoj ranjivosti u vezi sa svojim nedostatkom znanja i/ili iskustva. opet. To je samo. Izgleda da su deca dovodila u direktnu vezu znanje i savladavanje rizika. 1996). Ali teško da će.

policijski narednik je izjavio: .. prolaziš pored tih ljudi. Deca su primenjivala više različitih strategija u neposrednim i posrednim vidovima pregovaranja: laganje. kada neko nešto kaže.. 1997). Nosila sam cipele sa visokim štiklama i pokušavala sam da izgledam viša (Džozi. na prj. jer ljudi nekad misle da izgledaš starije ako si viši. Drugo. mnoge javne pogodnosti su podešene za upotrebu odraslih s obzirom na njihovu fizičku veličinu. Treće. visina javnih govornica (Cahill. kojim je pristup dece u javni prostor zakonski ograničen.decu ispod 16 godina sproveden je u probnom periodu između oktobra 1997. uskraćivanje informacija svojim roditeljima. pretpostavljeni dečji nedostatak kompetencije je uprkos tome uticajan u oblikovanju roditeljskih ograničenja u pogledu učestvovanja dece u javnom životu (Valentine. Moraš da budeš u pratnji odraslih u većini radnji. Na sličan način deca su aktivno pregovarala o tim granicama sa svojim roditeljima. mrzovolja prema roditeljima. Pored toga. 1997a). nepredvidiva. kada. 1990). deca ne prihvataju naprosto ograničavanja njihovog učešća u javnom životu. U pitanju je upozoravanje ljudi na opasnosti sa kojima se deca suočavaju. i to su ljudi. i to ne smemo izgubiti iz vida („The Observer". prilično sam mali za svoje godine. Očekuje se da su mala deca u pratnji odraslih... jer ja stalno grizem nokte. to je sedište. kao. 10). Druga su se žalila na ograničenja njihovog učestvovanja koja im nameće njihova manja fizička veličina: . Najzad. 12. april 1998). „muvanje naokolo" se najprimetnije doživljava kao pretnja društvenom redu (Cahill. okretanje jednog roditelja protiv drugog. ima samo dve stvari koje mi se ne sviđaju kod bioskopa. kršenje pravila. Neka deca su kritikovala formalna ograničenja: „Jer smo mali i nije nam dozvoljeno da idemo u radnje bez odraslih. Ma koliko razumno vaše dete izgledalo.Ovo nije slučaj nametanja sile zakona.Volim bioskop.. impulsivna. a ja idem u šesti razred osnovne škole i dosta sam mali. tajno dogovaranje sa sestrama/braćom radi obmanjivanja roditelja. daje na znanje: „Deca SVIH uzrasta su nezrela. i. ako su visoki. gde. 1990). sve što treba da uradiš je samo da se puno našminkaš i da se ponašaš kao da ti je 15 godina i kada ulaziš. postoje roditeljska ograničenja u pogledu učestvovanja dece u javnom životu i pristupa njemu (Hood et al. lako su uočene male razlike među decom . upornost u moljenju roditelja. 12). savet za bezbednost na putu u Lidsu (Leeds). Jedna dvanaestogodišnja devojčica je opisala svoju strategiju da bi ušla da gleda film za koji je minimalni uzrast bilo 15 godina: . u toj Tieri da decu koja su sama odrasli često pitaju gde su im roditelji (Cahill. 1996).... 10). i aprila 1998. Ne grizeš nokte".. nisu sposobna da procene brzinu i udaljenost. ne smeješ se sve vreme.. Granice koje postavljaju roditelji ograničavaju iskustva dece u pogledu toga ko. Moguće je da su tinejdžeri grupa koju najčešće kri-tikuju zbog njihovog ponašanja u javnom prostoru. a u nekim oblastima ljudi se žale da ih mladići ugrožavaju i uznemiravaju. Zato su mi drugovi rekli. u Hamiltonu u Škotskoj. i oni će misliti da se samo saginješ. jedino što mrzim u vezi sa tim. a obično neko odrastao sa nekim mlađim. Uprkos tome. recimo. 1990). Pokušala sam da uđem unutra i da hodam što uspravljenije. šta. Pobuda je bezbednost dece i dobro ćele zajednice. Na primer. Komentarišući policijski čas u Hamiltonu.. postoje ograničenja u pogledu ponašanja dece u javnim prostorima. lako je ta pretpostavka dovedena u pitanje (Hutchbv & Moran-EI-lis. čak i sa 15 on ili ona je još uvek dete" (Hillmanetal. ne izgledam stvarno kao da imam 15 godina. 1990).. samo se pravi kao da se saginješ jer ti je kao. nešto ispalo. Mislim. a ona mi je rekla „Pa. samo se ne smeješ puno. Često su ta ograničenja zasnovana na pretpostavkama da deci nedostaju sposobnosti za savladavanje rizika kojim bi se zaštitila. Pitala sam svoj drugaricu: „Kako se ponašaš kad imaš 15 godina?". nedostaju im veštine i iskustvo. mer. deca koriste razne strategije za izigravanje zakonskih i roditeljskih ograničenja. oni obično sednu ispred mene i obično ja moram da promenim sedište (Luis. Deca su izložena opasnosti od preprodavača droge i pedofila. dobijanje prava za izlazak pokazivanjem svoje odgovornosti. To je pomalo dosadno" (Holi. a to baš nervira.Prilično sam sitna i nisam. kada i zašto deca učestvuju u javnom životu. ne rade uvek ono što im se kaže.

lako Bihner i saradnici (Buchner et al. već pokazuju i njihovu kompetentnost u procenjivanju i savladavanju izvesnih rizika. 1997) uočili su da je veća verovatnoća da će se deca usprotiviti roditeljskom ograničavanju njihovih aktivnosti kada nije očigledna povezanost između tih ograničenja i zaštite. Ti standardizovani diskursi prikazuju sliku deteta u opasnosti koja daje oblik njihovoj „individualnoj" proceni rizika. Ipak. Ona nisu naprosto prihvatala zvanične diskurse o deci i riziku. na primer. Takve strategije ne samo da demonstriraju dečje razumevanje porodice i svog mesta unutar nje. Treće. u stvari. Pored toga. 1994) argumentuju da je život dece danas više individualizovan. Osim toga. Prema tome. iako se čini da su deca odražavala javne diskurse o deci i riziku. ona su takođe promišljeno konceptualizovala rizik. proces pregovaranja između dece i roditelja ograničen je dečjim doživljajem granica u pogledu njihovog učestvovanja u javnom životu: . mera u kojoj se deca upuštaju u individualno promišljeno praćenje rizika mora se kontekstualizovati. iako su deca očekivala da mogu donekle da pregovaraju sa svojim roditeljima. bezbednosti i opasnosti može biti situirano u okviru distinkcije javno/privatno. čak pre nego što se iskustva. Kao rezultat toga strepnja od rizika postala je odlika svakodnevnog života. Na primer. Deca su takođe opisala svoje odnose sa drugima na tim lokacijama. poznajući sebe verovatno ne bih želeo da idem kad bih razmislio o opasnostima i tim stvarima (Džon. i onda oni na kraju kažu da mogu to da uradim (Sali.lokalnog susedstva i širih javnih prostora. društvena klasa može odrediti meru u kojoj su deca izložena riziku po zdravlje ili nesrećnim slučajevima (Roberts et al. Najznačajnije je to što su d^ca izrazila zabrinutost zbon svog učestvovanja u javnom životu 3 obzirom na ugroženost od drugih ljudi. Drugo. ako bih poželeo da odem do Edinburga usred noći. Deca su definisala fizičke lokacije s obzirom na bezbednost i rizik.Jer sam se ranije. Keli i saradnici (Kellev et al.. To je bilo jasno i u našem istraživanju. Osim toga. dok je Džil (10) opisala kako je prekršila pravilo time što je gledala program na televiziji u svojoj sobi iako joj je rečeno da to ne radi. starija deca su možda bila veštija u umeću pregovaranja sa svojim roditeljima: .u pogledu korišćenih strategija. Tako sada kažem: u redu. ali sam onda shvatila da oni to. to je pomalo glupo. opseg i priroda dečjeg učestvovanja u javnom životu određene su na isti način kao i kod odraslih. 13). 1995). onda u redu. Ona su pravila razliku između bezbednosti privatne „unutrašnje" sfere kuće i rizične prirode „spoljašnjosti" . A onda ih ponovo pitam i ne padam u vatru. Previše naš štiti. U mnogim slučajevima deca su opisala roditeljska i zakonska ograničenja kao nešto što je „za njihovo dobro": „Naša mama je dobra. roditeljske percepcije rizika još uvek su uticajne u oblikovanju svakodnevnog život. 1996).. ulagivala i radila svašta. Prvo. Prema tome. rodom i tako dalje. već su zapravo. ona su isto tako očekivala da ih njihovi roditelji zaštite ograničavanjem njihovog pristupa javnom prostoru i učestvovanja u njemu. deca su pregovarala i o roditeljskim i zakonskim ograničenjima u pogledu njihovog učestvovanja u javnom životu. ono na šta su te strategije bile usmerene često se razlikovalo. Recimo. To je naročito odražavalo nedostatak poverenja za koje Gidens (1991) uverava da je r agriženo. Ipak. u početku. ako to hoće.. klasom. školskog obrazovanja o bezbednosti.Uvek kažem sebi.. životi dece su standardizovani njihovim podređenim položajem u odnosu na odrasle (Hood-Williams. ali bolje je da imaš mamu koja puno brine o tebi nego neku koja ti dozvoljava da divljaš i da upadneš u nevolju" (Piter. ZAKLJUČAK Teoretisanje dece o riziku. što je posledica njihovog ranijeg sticanja nezavisnosti. iako su deca promišljeno konstruisala i . konstruisala svoj identitet unutar javnog prostora na osnovu sopstvenog izovane predstave rizika stvaraju se u kontekstu diskursa o njihovoj bezbednosti i riziku. U tom pogledu deca su demonstrirala svoju kompetentnost u procenjivanju i savladavanju rizika.. 13). Na primer. Sali (15) je ispričala kako je pila alkoholna pića sa svojim društvom. 15). znaju. 1990).. dečje individual- gnjavim da pitam mamu. Dakle.i dece (Hood et al.

. to se mora locirati unutar šireg konteksta društvenih odnosa koji sačinjavaju svakodnevni život dece.pratila rizik i bezbednost.

Poglavlje 11.

Prijatelji i poznanici
Alison Džejms, „Friends and Acquaintances", u A. James: Childhood Identities, Edinburgh University Press, 1993.

DEFINISANJE PRIJATELJSTVA Kompleksan i često nepostojan obrazac dečjih međuljudskih odnosa koji je opisan u ovoj knjizi razotkriva kaleidoskop subjektivnih razmišljanja o Ja i Drugom pomoću kojih se društveni identiteti stvaraju i unapređuju, umanjuje im se vrednost ili se uništavaju tokom detinjstva. Svakom pojedinom detetu učestvovanje u toj zamršenoj mreži društvenih odnosa potpomaže u oblikovanju identiteta i doživljaja svog Ja koji se usvaja kako on(a) napreduje ka odraslom dobu i postaje ličnost u društvu. Ali, iako u tom smislu socijalizovano dete može kao odrastao čovek konačno posvedočiti o sferi delovanja i efektivnosti socijalizacije, sam taj proces može se dokumentovati samo nepotpuno. U prethodnim poglavljima izdvojeni su neki od raznolikih aspekata ovog prelaska na ličnost (personhood) dece ubritanskom društvu i putem niza kameja koje se jedna za drugom otkrivaju, postepeno se rasvetljavaju dinamika i značaj međusobnih društvenih odnosa dece Jedna implicitna tema koja se stalno ponavlja u ovom prikazu dečjeg društvenog života i u njihovim komentarima o tome jeste učinak koji različiti načini ponašanja, stilovi interakcije i lična prezentacija mogu imati na izbor drugova i obrasce drugarstva. Jedna implikacija koja se iz toga može izvući je, dakle, da dečje iskustvo imanja drugova i bivanja drugom igra presudnu ulogu u njihovom sticanju društvenog identiteta i Jastva. Drugi zaključak je da iskustvo drugarstva predstavlja stožer u nastajanju osećaja pripadnosti. Ona deca koja imaju poteškoća u sklapanju drugarstva izlažu se opasnosti da postanu društveno marginalizo-

vana pri svakodnevnom druženju u učionici i školskom druželjubivosti ili za koju se misli da se na neki način značajno razlikuju, mogu vrlo lako ostati bez drugova. Iako to naizgled nije predstavljalo neki problem za osmogodišnjeg Kristijana koji je tumarao sam po školskom dvorištu, druga deca su mnogo teže podnosila takvo javno obelodanjivanje njihove društvene izolova-nosti. Držanje nastavnika za ruku u vreme razonode, muvanje oko drugih grupa dece koja se igraju ili uspinjanje na sprave može odavati utisak kao da su ona uz drugarske grupe ostale dece, ako ne i da im pripadaju (Putallaz & Gottman, 1981). To da sama deca spremno priznaju važnost drugarstva kao društvenog odnosa naznačeno je priličnom lakoćom kojom počinju da upotrebljavaju terminologiju drugarskih odnosa. U školi Hiltop (Hilltop School), iako su ih četvorogodišnjaci samo povremeno izgovarali, reci „drug/arica", ,,najbolji/a drug/arica", „sviđati se" i „mrzeti" veoma su brzo počele da obogaćuju dečje razgovore kada se polaskom u školu proširilo njihovo društveno iskustvo. Takve reci postaju korisne za pravljenje razlike između pojedinaca u dijapazonu društvenih susreta: ona mi je drugarica, Džoniju se sviđam, meni se on ne sviđa i tako dalje. Na taj način, dok postanu deveto- ili desetogodišnjaci, biti drug/arica ili imati drugove/drugarice postaće glavno obeležje dečjih društvenih odnosa: strepnje zbog promene škole pogoršavale su se zbog budućeg odsustva drugova/drugarica ili ublažavale saznanjem da su oni i dalje prisutni, a pretnja uskraćivanjem drugarstva korišćena je kao moćna društvena sankcija za uticanje na ponašanje druga/rice i njegovo/njeno obuzdavanje.

Međutim, prividna dečja verbalna i praktična kompetentnost u međuljudskim odnosima koje drugarstvo obuhvata u isto vreme je naizgled opovrgnuta krhkošću tih odnosa. Česte bučne svađe, prepirke i „posvađanost" - to je model mnogih drugarstava mlađe dece, što je navelo Bigiloua i La Gapa (Bigelow & La Gaipa) da primete da „postojanost baš i nije karakteristika dečjih drugarstava sve do uzrasta od otprilike 16 godina" (1980; 38). Te nesuglasice odraslima deluju dosadno jer, ako su ti odnosi stvarno prijateljstvo, zar ne bi trebalo da se prevaziđu razilaženja u uverenjima i promene raspoloženja? Pozivajući se na kulturni ideal „pravog" prijateljstva (Allan, 1989), odrasli mogu trivijalizovati ili iritantno uzimati sa rezervom prekid odnosa, prelazeći preko suza, znajući da će se sledećeg dana taj drugarski odnos najverovatnije obnoviti. Istovremeno, što je donekle paradoksalno, baš ta nepostoja-nost dečjih drugarstava izaziva strepnje u pogledu sreće i dobrobiti dece u svetu odraslih. Ta je bojazan, na primer, činila kontekst popriličnom delu psiholoških istraživanja preduzetih radi pronalaženja činilaca koji doprinose ili ometaju popularnost i marginalnost u dečjim društvenim odnosima (Putallaz & Gottman, 1981) i to podupire veći deo savremenog interesovanja za istraživanje siledžijstva (Tattum & Lane, 1989). Mislim da paradoks koji uokvirava ovakvo rasuđivanje odraslih o obrascu i kvalitetu dečjeg prijateljstva potiče od pretpostavke da dečja prijateljstva karakteriše ista forma prisnosti, poverenja i uzajamnosti, za koje se smatra da idejno oblikuju prijateljstva odraslih u zapadnim kulturama (Allan, 1989). Ali, da li je takav koncept „prijateljstva" prirodan, nepromenljiv, instinktivan aspekt svih ljudskih odnosa, fundamentalan za ljudsku društvenost? Ili je, kao što uverava Pejn (Paine, 1974) kulturno specifičan, iz određenih društvenih svetova i vezan za njih? Naspram tih opštijih pitanja o prirodi prijateljstva, ovo poglavlje je usredsređeno na dva naročita pitanja. Prvo, koji oblik imaju dečja prijateljstva i koji smisao deca pridaju spektru afektivnih odnosa među sobom? Drugo, posmatrajući prijateljstva određena rodom, u ovom poglavlju se postavlja pitanje - kakav značaj imaju te afektivne veze u svakodnevnim društvenim odnosima dece? Odnosno, da li je

koncept prijateljstva kao zajedničkog, prisnog i dobrovoljnog odnosa odgovarajući okvir unutar koga se mogu istražiti i razumeti afektivni odnosi dece svih uzrasta ili kulturna specifičnost tog prijateljskog odnosa znači da deca tek postepeno i sa oklevanjem uče da učestvuju u njegovim suptilnim složenostima, polagano razumevajući njegov tačan semantički opseg? Prema tome, ako deca moraju da nauče da započnu i uzmu učešće u kulturno specifičnim odnosima prijateljstva, zar to ne bi moglo da objasni krhku prirodu njihovih prvih pokušaja da se sprijatelje? Sledeća dva razgovora između dece različitih uzrasta nagove-štavaju pre širok nego uzak dijapazon značenja koja deca pripisuju pojmu drugarstva. Oni takođe ukazuju na značaj kontekstuali-zovanja tih značenja, jer iako deca u oba razgovora upotrebljavaju reč „drug/arica" gramatički ispravno, postoji prilično semantičko razilaženje između ta dva navoda. Osim toga, različiti diskursi u okviru kojih se javlja termin „drug/arica" uobličeni su sasvim različitim emocijama i stavovima koji menjaju kontekstualno značenje naizgled jednostavnog termina drug/arica. U prvom razgovoru, tri četvorogodišnjaka pričaju u učionici: RODŽER: Jesi li mi drug? TONI: Jesam. RODŽER: Možeš da dođeš na moju žurku. (Pauza) RODŽER: Jesi li mi ti drug? SOL: Ne. RODŽER: Udariću te posred lica. Ova konverzacijska razmena je sažeta i primerena. Izgleda da za ove četvorogodišnjake niz kratkih i direktnih pitanja i odgovora na zadovoljavajući način definiše šta je drugarstvo. U suštini, to je odnos razmene. Drugarstvo je prikazano krajnje ekstremno, kao da obuhvata otvoreno trgovanje naklonostima, a emocionalno investiranje je minimalno. Tek Rodžerova reakcija na Solovo odbijanje da ga svrsta u druga - njegova pretnja udarcem - nagoveštava da ovi dečaci možda počinju da shvataju drugarstvo kao odnos koji je više zajednički i participativni nego što je u pitanju puka funkcionalna razmena. Međutim, izgleda da već kod devetogodišnjaka „drugarstvo" postaje mnogo kompleksniji društveni odnos. Sasvim suprotno od

nedvosmislenog razgovora malih dečaka, Emili mi se poverila da njenu vezanost za jednu devojčicu kvari stalna ambivalentnost nabijena emocijama. Otuda u navodu koji sledi drugarstvo nije prikazano kao odnos koji se može brzo i nedvosmisleno uspostaviti iskazivanjem naklonosti ili pretnji, niti je naprosto odnos razmene. Granice drugarstva su neizvesne, oslobađa se dijapazon emocija koje je teško uskladiti, a unutrašnja dinamika je takva da se ne može obuzdati: „Kada se njoj (njenoj drugarici) neko ne sviđa a tebi se sviđa, ona kaže. Pa, jel' ti se ona sviđa, a ja kažem Da, a ona će na to, E pa, onda se ti meni ne sviđaš, a ja kažem, Pa i nisi neka drugarica jer bi drugarici trebalo da se sviđaš sve vreme." Vratiću se ovim kratkim odlomcima razgovora sa određenim razlogom. Trenutno je ipak dovoljno da obratimo pažnju na veoma različita značenja drugarstva. Suptilnost emocionalnih veza drugarstva koje je opisala devojcica uopšte ne postoji u razgovoru dečaka. Dok se u ovom slučaju kontrast nesumnjivo može pripisati razlikama između dece u pogledu godina i roda, u ovom poglavlju istražićemo druge činioce koji takođe oblikuju obrazac i tok dečjeg drugarstva. Time ćemo pokazati da su afektivni odnosi prevashodno kulturni odnosi koji se stiču društveno i kontekstualno tokom vremena, onako kako deca razvijaju svoje efektivno učestvovanje u kulturi detinjstva. IMATI DRUGOVE/DRUGARICE I BITI DRUG/ARICA Za neku decu drugarstvo je stvar čiste koristi, posledica njihove zajedničke izolovanosti ili društvene isključenosti iz glavnog skupa dece. To je nemi izraz solidarnosti koji nastaje iz zajedničkog iskustva da te ostala deca identifikuju kao na neki način „značajno različitog". Kao što su pokazala druga istraživanja, iako se ta deca mogu udružiti da bi se zajedno igrala - te da ne bi sama lutala naokolo u vreme razonode koja predstavlja javnu demonstraciju društvenosti - to vidljivo zajedništvo malo govori o kvalitetu njihovog odnosa (Gottlieb & Levser, 1981; Putallaz & Gottman, 1981). Da li je to odnos koji sadrži poverenje i prisnost ili je

samo udruživanje? Na drugom kraju, drugarstvo se može karakterisati znatnim emocionalnim investiranjem i ispoljavanjem posvećenosti. Razumevanje tih različitih vrsta drugarsta-va iziskuje potanko opisivanje pojedinosti konteksta u kojima se može razlučiti doživljaj bivanja drugom/drugaricom od doživljaja imanja druga/rice. Na primer, poznato je da roditelji često vrše uticaj na drugarstva mlađe dece, podstičući svog sina ili ćerku da pozove neko dete, pre nego neko drugo, kući na čaj. Slično tome, prethodno uspostavljeno prijateljstvo između majki može vremenom podstaći razvoj drugarstva između dece. Tako, iako su šestogodišnje Eni i Fibi poricale da im se sviđaju dečaci, Eni mi je priznala da joj je Juan drag zato što se „(njenoj) mami sviđa njegova mama". Do promisljenijeg uređivanja interakcija između određene dece može doći u školi. Na primer, osoblje Hiltop škole procenilo je da jedna šestogodišnja devojčica postaje suviše zavisna od jedne druge, te su je u godišnjem pregrupisavanju odvojili od njene najbolje drugarice. Sledeće godine devojčice su morale da budu u različitim odeljenjima i taj je korak preduzet radi podsticanja njihovog oslanjanja na sopstvene snage. Isto tako, razdor i neprilike izazvani ličnim sukobima i konfliktima između određene dece umanjeni su njihovim fizičkim razdvajanjem. U tom smislu, dakle, puka blizina i obrasci svakodnevne interakcije u učionici mogu, isto kao i bihejvioralni i društveni faktori identifikovani u prethodnim poglavljima, doprineti oblikovanju ukupnog sastava dečjih drugarskih grupa. Zaista, time se može delimično objasniti tesna podudarnost koja često postoji između rasporeda sedenja u učionici i obrasca dečjih drugarstava. Međutim, mnogo je teže proceniti kvalitet tih iskustava drugarstva. U svojoj analizi razgovora mlađe dece Garvi (Garyev), na primer, napominje da „zajedničko igranje, izbegavanje ozbiljnih tuča i deljenje stvari i aktivnosti... takvu definiciju drugarstva daju deca predškolskog uzrasta ako ih pitate" (1984; 171). Tokom mog istraživanja na terenu takvo eksplicitno i apstraktno razmišljanje o prirodi drugarstva bilo je mnogo češće među starijom decom. Mlađa deca su retko kad dobrovoljno definisala ovaj ili neki drugi društveni odnos. Umesto toga, morala sam da zaključujem o njihovom shvatanju

on je zapravo pitao Robina da potvrdi da on . 1974) provizornu sugestiju da se prijateljstvo u zapadnjačkim kulturama pre sastoji od „čina pronalaženja ruke koja će stisnuti tvoju" nego. udarac šakom ili podmuklo štipanje. Ali koja su značenja deca pripisivala toj reci? Šta su razumela kada je čuju i upotrebe i koje su bile društvene posledice njene upotrebe? Prvo tumačenje može biti da četvorogodišnja deca upotrebljavaju termin „drug/arica" samo kao sredstvo klasifikovanja. Međutim. Ali.Piter društveno prihvatljiv da bude ili postane drug. sedmicu. onoliko vremena koliko je potrebno da se pređe neka prostorija zajedno. često se mogao čuti termin „drug/arica". „Nisam ti drug/arica".. Ali mislim da za samu decu oni ostaju uglavnom implicitni i da ih ne prepoznaju kao okvire odnošenja jer izgleda da je mnoge četvorogodišnjake više zanimao njihov status nekoga ko ima drugove/drugarice a ne iskustvo bivanja drugom/drugaricom. Ipak. U predškolskom odeljenju. Ovo drugo iskustvo obuhvata mnogo komplek-sniji proces interakcije i povezanosti sa drugima. iako se pitanje naizgled tiče svrstavanja Drugog tebe. Nakon nekog vremena Džoel podigne pogled i kaže Tobiju: 'Haj'mo do dole. Oni se obično ne druže jedan s drugim. služi za registrovanje aktuelnog društvenog pozicioniranja Drugih u odnosu na Ja.drug/arica" nužno označava neki kontinuitet naklonosti ili poželjnost međusobnih drugarskih veza kada ga koriste cetvorogodisnja deca..Piter ima druga. kao što ću pokazati. Izgleda da njego- va upotreba. Zaista. Može trajati samo nekoliko trenutaka.prirode drugarstva na osnovu načina njihovog upotrebljavanja te terminologije. Stoga se površnom posmatraču moglo učiniti da su drugarstva u grupi već nesumnjivo uspostavljena. Može se videti kako neki od principa prijateljstva . ovo prvo logički prethodi drugome. Ali kako prepoznati da je ruka tu? Garvi ukazuje da se među mlađom decom „termin drug/arica obično odnosi na ono što shvataju kao drugarsko ponašanje" (1984. smeši se i kaže: 'Aha. postavljana su pre pitanja nego što su iznošena čvrsta uverenja o prirodi drugarstva: „Jesi li mi drug/arica" ili „Ti si mi drug/arica. Tobi deluje zadovoljno. potanko opisivanje konteksta u kojima deca upotrebljavaju termin „drug/arica" pokazuje načine na koje deca počinju pojmovno da popunjavaju različite nijanse njegovog značenja. približavanje ili udaljavanje od neke grupe dece. kategorično svrstavanje nekog deteta u „druga/ricu" nekog drugog može biti privremeno. Još jedanput.i pe-togodišnjaci ubrzo nakon započinjanja zajedničkog igranja. obraćanje pomnije pažnje na strukturu dečjih razgovora otkrilo bi da se termin „drug/arica" najčešće koristi u upitnim iskazima. može trajati dok traje neka igra ili jedno jutro.. mi . dan. na primernastaju u tim susretima. Ta pitanja su često postavljali četvoro. Još rede su deca izjavljivala nešto o trećoj osobi: „Džozefina je moja drugarica". Tumačenje susreta kao „prijateljskih" a ne „neprijateljskih" prvi je korak u tome.' On misli na 'neuredni' deo prostorije gde se slika i obavljaju aktivnosti sa vodom.ljubaznost i uzajamnost. traganje za ličnim identitetom pre nego za obostranim odnosima. uznemiren pogled. zar ne?" Nešto rede su izricane pozitivne i negativne izjave: „Ja sam tvoj/a drug/arica". da je on . U tom smislu se ne može reći da termin . Neverbalni znaci mogu odati njihovu naklonost prema drugome: uzvraćen osmeh. Stoga. usputnih komentara i posmatranjem njihovih susreta. kao što se obično pretpostavlja. u stvari je usredsređeno na „ja". kao što prime-ćuje Garvi. držanje za ruke. 1979). umesto toga. „čina pružanja ruke" (1974: 119). 171). „Jesi li mi drug/arica" i „Ti si moj/a drug/arica. zar ne?" bila su dva tipična početna pitanja u nekoj sekvenci interakcije između dece (Corsaro. kada je Piter upitao Robina „Jesi li mi drug?". kome sam se priključila kada su se deca već skoro devet meseci igrala i učila jedno pored drugog. Ovakvi primeri potkrepljuju Pejnovu (Paine. To je proces klasifikovanja Ja a ne Drugog. a ne stalno. Obrnuto je takođe tačno: deca mogu odbaciti kao drugove one čije je ponašanje protumačeno i klasifikovano kao nedrugarsko. Da li „ja" imam drugove/drugarice? Da li je ova osoba moj/a drug/arica? U tom smislu može se reći da „imati druga/ricu" nagoveštava sopstveni status deteta i identitet toga „biti drug/arica". što se može videti iz ove beleške sa terena: „Tobi i Džoel sede jedan pored drugog i sastavljaju slagalicu na stolu. o čemu ću raspravljati kasnije. igranje jedno pored drugog. U tom smislu.

naročito među mlađom decom.afektivni odnos drugarstva – najverovatnije se ispoljavalo prosto kao ravnodušnost i sprovodilo u skladu sa tim: četvorogodišnja deca bi naprosto ignorisala prisustvo onog drugog. a Tomi je opisao kako se „Pirs potukao sa mnom kad mi nije bio drug". „deca uče kroz reakcije drugih da njihovo ponašanje ima posledice" (1981. drugarstvo može biti prilično dinamično i fluidno.) Dosad izneti primeri pokazuju da deca teže saznanju svoje sopstvene klasifikacije i društveno pozicioniranog identiteta u okviru grupe. Ali formulisanje njegovog pitanja .kroz ovaj susret dečaci su počeli da sastavljaju upotrebljiv koncept drugarstva. KONRAD: Artur mi više nije drug. To omogućava sticanje neophodnih društvenih veština da možeš da se sprijateljiš i održiš prijateljstvo. Postoji jedno neizgovoreno ali jasno uverenje da bi „nekako bilo 'bolje' kada deca ne bi tako često menjala drugove" (Bigelow & La Gaipa. On pita Džoela da potvrdi da on . i privrženosti se mogu menjati za vreme kratkotrajnih interakcija. koje je karakteristično za odnose starije dece. a ne naprosto prolaženje vremena ono što je presudno.ima druga.. U predškolskom odeljenju sam retko kad čula da četvorogodišnjaci postavljaju pitanje. Stoga mi je sledeća razmena između tri četvorogodišnjaka upala u oči kao . Određeno grupisanje i sparivanje postalo je očigledno dok su se deca između aktivnosti slobodno kretala po učionici za predškolski uzrast i ta su deca davala različite izjave o drugarstvu Sigurnija u svoju poziciju. neka deca su ga ipak primenjivala. Međutim.takođe nagoveštava njegovu svesnost da je obeležje toga „biti drug" obo-stranost. Prema tome.„zar ne?" . najpre govorila o svojoj bojazni da tamo neće imati drugove/drugarice.koji su svojstveniji starijoj deci (Bigelovv & La Gaipa. Samo je jednom prilikom dete upotrebilo reč „mrzim" za nekog drugog. koja se uvek igrala sa Elspet. čini se da te strepnje slabo dotiču shvatanje drugarstva kod četvorogodišnje dece. uprkos tome. 32). Ali u predškolskom odeljenju Hiltop škole neka deca su delo-vala sigurnije u pogledu svog položaja vis-a-vis drugih. Ona su Počela da uzimaju učešće u trajnijim odnosima . (. te da se stoga može kategorizovati kao nečiji drug. 1980). retko korišćeno.. Implicitnim poređenjem sa modelom postojanog i dugotrajnog prijateljstva odraslih. Neka četvorogodišnja deca počela su da shvataju kvalitativne.„Tobi je moj drug". Kao što primećuje Fajn (Fine).vreme koje je bilo potrebno da se prostorija pređe . Tako mi je Džimi rekao: „Oliver mi nije drug jer me prati unaokolo".Tobi . iako je ret-ko kad pravljena razlika između „neko ti se sviđa" (afektivni odnos drugarstva) i „nečiji/a si drug/arica" i rede je upotrebljavano. Tako je jednog dana Rut. ponekad izražavala mišljenje o društvenosti nekog drugog s obzirom na granice drugarstva. ono što se može smatrati nedopadanjem .smo drugovi. 39). razmišljajući o svom prelasku u udaljenu srednju školu. Postojanje ovakvog suptilnijeg razumevanja prirode drugarstva. a ne klasifikatorske aspekte termina „drug/arica". u krajnjoj liniji nezadovoljavajući. (Konrad prilazi da mi nešto kaže). Upravo je društveno iskustvo. Ovaj primer pokazuje da. upitala Timija: „Je li Džozef još uvek tvoj drug?" Ubacivanjem priloga „još uvek" ona je potvrdila da je trajnost za nju već važno obeležje drugarskog odnosa. iako je dotada pravo sankcionisanja u prijateljstvu. On zna da i taj uslov mora biti zadovoljen pre nego što se može formulisati samoreferencijalni iskaz . Tako. zar ne?'" Tobi tumači Džoelov poziv da se premeste na drugo mesto kao znak njegove sopstvene prihvatljivosti. razlog je zbog kojeg su razvojni modeli prijateljstva. „Da li ti se sviđam?" ili da kažu o nekom drugom „On mi se ne sviđa".onima biti drug/arica . tek kasnije trajnost kao svojstvo počinje da poprima značaj. Stoga su starija deca. Umesto toga. lako je kratko trajao . ovakav obrazac društvenih odnosa neminovno vodi patološkom tumačenju dečjih međuljudskih odnosa. pre nego što su žalila zbog gubitka određenog drugarstva. Ugrabio je trotinet. povezani sa hronološkim uzrastom. ona su sebi dopuštala komentare i mišljenja o društvenom položaju druge dece. pored upotrebe termina „drug/arica" kao elementarnog sredstva za klasifikovanje četvorogodišnjaka iz istog odeljenja. Oni potvrđuju da „biti drug/arica" znači pre svega „imati drugove/drugarice". 1980. deca su.

prilično neobična zbog diskusije o naklonosti: KONRAD: Deni. Kako deca rastu. ne može se potkrepiti jednostavan hijerarhijski razvojni model drugarstva (Bigelovv & La Gaipa. 1980). prepoznatljivu ličnost: „Aha. na čemu takođe insistiram. vrste drugarstva nisu uslovljene uzrastom. Tako. to ne znači da uzrast ima uvek isti učinak. Deni odbija da odgovori. iako uzrast može minimalno oblikovati opštu putanju po kojoj se razvijaju koncepti prijateljstva. Drugarstvo nije samo kognitivni odnos naklonosti. NIL: (Konradu) Video sam te u mom autobusu. To je proces finog podešavanja afektivnih odnosa među decom. Međutim. a ne samo njihove godine. navijanje za iste fudbal-ske timove .postiže ublažavanje značaja koji može imati različitost. jer upravo putem tog javnog ispoljavanja deca vrednuju i priznaju svoje međusobno drugarstvo: biti drug ne može se samo doživeti. stil tog ispoljavanja varira u zavisnosti od uzrasta. već mora biti primećeno da se doživljava. zar ne? NIL: Je I' ti se sviđa Adam? KONRAD: (Deniju) Meni se sviđate Nil i ti.i Konrad je iznenađen . video si me. obznanjivanja drugarstva ili ignorisanja onog drugog ključna je u dečjim društvenim odnosima. KONRAD: (smeši se i izgleda zadovoljno): Aha. iako se dokazuje da deca tek sa osam godina mogu kognitivno da saosecaju sa drugima (što znači da pre tog uzrasta uzajamnost u drugarstvu nije moguća). mogli da klasifikuju svoje poznanstvo iz prethodnih godina kao drugarstvo Iz perspektive njihovog sadašnjeg iskustva druženja. Već sam nagovestila neke od načina na koje se to odigrava. Kroz svoje svakodnevne društvene interakcije sa drugima. njegova značenja mogu poprilično varirati. izjavljujući da se njemu sviđaju i on i Nil. 15). što znači da društveni kontekst u kome se deca zatiču. ali on se odselio. razmislivši o tome. potvrditi i ponovo potvrditi društvenim delovanjem. oni uviđaju da je trajnost važna odlika: ELISON: Znači vas dvojica ste najbolji drugovi. još jednom zabrinuto nastoji da preispita svoj identitet i svoju ličnost. To predstavlja jednu očiglednu demonstraciju drugarstva. ali. Deca mogu upravljati ponašanjem onog drugog izricanjem pretnje . Stoga su devetogodišnjaci Bobi i Semjuel. kako se ta očekivanja menjaju tokom vremena i koji je učinak te društvene spoznaje na izbor drugarstva" (1981. pa Konrad prilično hrabro pruža svoju ruku. Stoga. Taj proces bukvalnog poistovećivanja deluje i na . U ovom navodu uvodi se još jedna tema u dečja drugarstva: njegov performativni aspekt. privremeno prekinuti drugarstvo . „Još uvek se malo zna o tome šta deca očekuju od svojih drugova/drugarica. to mu potvrđuje da on ima priznat društveni identitet. ELISON: Znači drugovi ste dve godine? SEMJUEL: On je imao jednog drugog druga. je onaj koji oduševljeno odgovara na njegovu izjavu. DRUGARSTVA ODREĐENA RODOM: DOŽIVLJAJ DRUGARSTVA Moć uključivanja ili odbacivanja. Kao što su primetili Bigilou i La Gaipa.Nil.ili. Konrad je veoma zadovoljan što se on toga seća. pokazujući spremnost da se sprijatelji time što spominje da je video Konrada u autobusu. Prema tome. tebi se sviđam. lako postoji više različitih etapa kroz koje drugarstvo logički napreduje. koji se javno ispoljavaju. ono se mora utvrditi. imenovanja ili neimenovanja. kao alternativa. ima važniju ulogu u oblikovanju dečjeg shvatanja tog pojma. deca uviđaju granice drugarstva i stepen posvećenosti koji određeni odnos iziskuje. To objašnjava kako se isticanjem „isto-vetnosti" i podudarnosti u dečjim društvenim odnosima nošenje iste odeće.„Kažem ti" . već u trećem razredu. kaže on ponosno.„Kazao sam ti". video si me". a ne Deni. konzumiranje iste hrane. Da li ste to odu-vek bili? SEMJUEL: Počeli smo da se družimo u drugom BOBI: Ne. Ali . koji je često pokušavao da proceni svoj relativni društveni položaj. počinju da se menjaju značenja koja ona pripisuju drugarstvu i očekivanja koja imaju u pogledu njegovog dramatskog ispoljavanja. deca uče o prijateljstvu i doživljavaju ga kroz njegova posebna ispoljavanja. Ovde Konrad. Kategorije „drug/arica" mogu biti prilično nejasne i svako pojedino dete može biti u različitim etapama drugarstva sa različitom decom.

Ova razlika se može protumačiti naprosto kao funkcija rastuće socijalizovane svesti dece o implicitnoj binarnoj klasifikaciji koja povezuje ispoljavanje emocija sa stereotipima o rodu i kojom se i dalje proglašava da u zapadnim kulturama dečaci ne plaču i da su devojčice one koje se brinu.diferencijalni pristup moći -pomoću koje deca sprovode promene ili obnavljanje u svojim društvenim odnosima . tako su i njihova drugarstva obavezujuće duševne veze koje sadrže priličnu emocionalnu povezanost. Njegov potencijal za pravljenje razlike istovremeno pojačava (i pojačan je) određenim formama igre i obrascima drugarstva. Dakle. dok u javnoj sferi kolektivni duh koji se širi u igrama tipičnim za dečake od sedam. radije su u razgovoru pružali prikaz u kome su naglašavali njegove instrumentalne pre nego afektivne aspekte. rod za decu ima dvostruki značaj.. opet. To je značajno kulturno iskustvo koje im je često uskraćeno u drugim sferama života. Na taj način određeni odnosi postaju nabijeni popriličnim emocijama. prelazak dece na (i kroz) kulturu detinjstva svedoči o sve većoj svesnosti o rodnim razlikama počev od uzrasta od šest ili sedam godina.i petogodišnji dečaci nestrpljj. Steedman. vo težili otvorenim ispitivanjem jedan drugog: . Ta zatvorenost dijadnih odnosa devojčica dovoljno je doku-mentovana (Lever. koje. 1981.i devetogodišnjaci pretvaraju u predstavu. I upravo su takve igre Semjuel i Bobi.Jel' ti se sviđam?". (. dopuštajući relativno neproblematično učestvovanje dečaka i devojčica od četiri i pet godina u zajedničkim igrama. 1976. mirni i pažljivi u svom drugarstvu. lako sam rod postavlja neznatna ograničenja društvenim odnosima male dece. To je ključ za razumevanje iskustvenog aspekta drugarstva devoj- . osmo. prev. Možda je to bilo u osnovi Metjuove dileme j uzrok njegove društvene izolovanosti. iako to nipošto nije isključivo iskustvo devojčica. izbegavali. čemu su četvoro. Stoga može biti slučaj da klasifikacijska moć drugarstva za njih počiva u privatni-jem i prisnijem iskustvu „biti drug/arica". Stoga nije iznenađujuće to što kruto ograničena i određena forma igara devojčica odražava i prelama izrazito dvojni obrazac njihovih drugarskih veza. češće artikulišu devojčice nego dečaci. preslikava se na njihove drugarske veze. da personifikuju jedno drugo. Stoga. oni su retko kad dopuštali da im se priključi neko drugi i imali su vremena da razmišljaju o svom iskustvu bivanja drugom. status „imanja drugarica" očigledno je manje kodiran u njihovom ponašanju na igralištu. devojčice stiču drugačija iskustva na osnovu svog učestvovanja u takvim oblicima drugarstva: one počinju da spoznaju i upotrebljavaju kompleksnost moći. Međutim. Međutim. Oni su shvatali da „deca koja suviše spremno priznaju svoju naklonost postaju predmet zadirkivanja i ruganja" (Fine. njihov (dečaka. Manje je bilo reci o tome kako oni nastaju i o odnosima moći koji strukturišu njihovo ispoljavanje. članovi svakodnevne fudbalske ekipe koja se okupljala u školskom dvorištu. U tom smislu. Ali način korišćenja prava poistovećivanja i personifikovanja u drugarstvu razlikuje se kod dečaka i devojčica i u sledećem poglavlju se ispituje priroda drugarstva određena rodom. Ostali dečaci retko su pričali o drugarstvu na ovaj način. „Jesi li mi drug?".. Zapravo se time sugeriše da su oni naučili da o tome ne govore ili da ne pokazuju svoj odnos sa drugima u javnom kontekstu učionice ili školskog dvorišta. 35). mada se to nesumnjivo dešava.i na performativnu demonstraciju drugarstva. koja omogućava deci da dodele identitete. klasifikacijski status imanja drugova.) Kao kod devojčica. prim. labavija ali takmičarska ekipna struktura igara dečaka obično svedoči o njihovom usvajanju manje prisnih formi drugarstva. osam i devet godina skida naglasak sa ličnog.) dijadni odnos bio je zatvorenog tipa. I baš kao što učestvovanje devojčica u igrama može biti i zatvorenog tipa i isključujuće. što se tiče devojčica. Model strogog odvajanja rodova koji se u kontekstu škole razvija u dečjim igrama.. stvara kulturne modele određenih rodnih identiteta i za određene rodne identitete. To ne znači da dečaci nisu imali posebna i bliska drugarstva. bliske veze naklonosti koje se smatraju ključnima za zapadnjački koncept prijateljstva. Nekoliko dečaka je imenovalo svog „najboljeg druga" u nešto privatnijim razgovorima sa mnom. 1982). Slično tome. Sigurna sam da mnogi jesu. Za njih su drugovi bili ljudi sa kojima se igraju ili tuku. Biti drug mora se javno odigrati zajedničkim učestvovanjem u bučnim i grubim igrama.

njima može dati znak da su njihov društveni identitet. koje su zauzvrat oblikovane suptilnim promenama u odnosima moći. da bi kasnije mogli da budu drugovi/drugarice. Vremenom.briga za druge koji od njih zavise. Nasuprot tome. Danas se dogodila jedna takva drama.fudbaleri. U drami nezgode u školskom dvorištu devojčice su te koje preuzimaju kontrolu putem čina brige: Kad god neka devojčica ili dečak iz prvog razreda padnu u školskom dvorištu. buldog (Bulldog) igrači ili karate poklonici . Rečeno mi je da je Sindi pala i. Što se njih tiče. Naime.što se razlikuje od sasvim drugačijih „njih". dajući savete i objavljujući uzbunu. usvajaju putem socijalizacije na nekom drugom mestu (Hockev & James. Socijalizovani identiteti devojčica kao negovateijica dolaze do izražaja u drugarstvima (i kroz njih).. sposobnost brige za druge može se istovremeno protumačiti kao vid upravljanja i tu dvostruku odliku brige devojčice doživljavaju i postaje im očigledna kroz njihova dijadna drugarstva. koja one sklapaju. njihova ličnost. za devojčice je gubitak drugarice uvek događaj. sa većom uzrujanošću. Kao i u svim takvim slučajevima. drugarstva devojčica sačinjavaju promenljivi obrasci bliskih i emocionalnih veza.decorri/ mogu shvatiti u tom smislu. starije devojčice ih odmah okruže. pa su promene u sastavu grupe manje primetne. pri čemu svaki raskid može neposredno ubrzati ponovno udruživanje u druge dijadne odnose. 1993). povređeno dete ostaje pasivno. Stoga se „drugovi/drugarice" za koje su mi mnoge četvorogodišnje devojčice rekle da imaju među malom – odnosno mlađom . (. to pomaže u formiranju same zatvorenosti tih drugarstava putem snažnih restrikcija koje brižnost sobom donosi. . Pošto su manje vezani jedni za druge. javno priznati. (. Nasuprot tome. To odudara od sparivanja devojčica u manja drugarstva. Sa tačke gledišta šestogodišnje devojčice.. pri većem grupisanju „nas" kod dečaka . ukratko. kao svoju buduću ulogu odrasle žene . govore u njihovo ime. drugarstvo manje obavezuje u javnosti iako se iskustvo od-bačenosti ništa slabije ne doživljava. dok stariji. koji ih neguju. dečaci lakše prelaze iz jedne grupe u drugu i njihovi odlasci i dolasci smatraju se manje dramatičnima. da je „neko vreme ležala mirno".. To što su načinjena predmetima bavljenja starijih devojčica. i biti drug se često poklapa s njihovim učestvovanjem u većem grupisanju „nas" nasuprot „njih". sigurne u prestiž koji godine i veličina donose..) Utoliko što su odnosi dečaka manje zatvoreni.) Dakle. koja su uobličena i čine kontekst za brigukontrolu koju one. na šta sam već ukazala. Sama Sindi uzdržava se od komentara.čica. ta mala (mlađa) deca mogu se paziti i maziti istovremeno sa obznanjivanjem „veličine" same devojčice. mala deca pozdravljaju takvu pažnju s obzirom na njihov interes da najpre imaju drugove/drugarice.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful