Projektivna identifikacija - implikacije u specijalno pedagoškom radu sa maloletnim delinkventima

Autor: Petković Nikola Apstrakt U radu je dat prikaz teorijske i praktične relevantnosti projektivne identifikacije u specijalno pedagoškom tretmanu maloletnih delinkvenata, a kao vitalnog koncepta teorije objektnih odnosa. Pored osnova klajnijanske teorije problematika projektivne identifikacije će se razmatrati u kontekstu kontratransfernih uticaja na same vaspitače, njihove mogućnosti prorade projektovanih sadržaja, kao i implikacija u prektičnom vođenju korektivnog odnosno terapijskog procesa. Pored navedenog u radu će biti predstavljen značaj projektivne identifikacije u razvoju sindroma sagorevanja među stručnjacima u pomažućim profesijama. Ključne reči: Projektivna identifikacija, kontratransfer, maloletni delinkventi, specijala pedagogija Uvod Počevši od nascentinih Frojdovih koncepcija psihoanalitička misao, tokom više od sto godina, doživela je značajna teorijska proširivanja i prilagođavanja različitim problemskim okvirima. I mada je sam Frojd izražavao pesimizam prema efektivnosti psihoanalitičkog lečenja delinkvenata, ističući pre svega značaj superega kao vitalne komponente uspešnosti tretmana, većina savremenih forenzičkih psihoterapeuta naglašava da je da je ovakav stav posledica pre svega nedostatka iskustva u radu sa navedenom populacijom, kao i to da psihoanaliza uz odgovarajuće modifikacije tehnike i dalje nalazi značajno mesto u terapiji prokriminogeno inkliniranih osoba (Cordess, 1996). Ostajući u istom kontekstu, pregledom literature, danas možemo pratiti opširnu elaboraciju niza autora, koji vođeni psihoanalitičkom prizmom razmatranja, pružaju složeni uvid u etiološke probleme delinkventne omladine i mogućnosti njihovog tretmana (Aichhorn, 1962 ; Freidlander, 1947; Schoenfeld, 1971; Hoffmann, 2006 ) Pa ipak, kada se osvrnemo na lokalni okvir, psihoanalitički radovi domaćih autora koji se bave temom delinkvencije i kriminaliteta predstavljaju pravu retkost .

1

Pa ipak. 2008. iako je projektivna identifikacija razvijena u okviru teorije objektnih odnosa. Pored činjenice da primitivni mehanizmi odbrane. 2007). navedeni elementi će se posebno razmatrati u ravni kontratransfernih uticaja na same vaspitače i njihovu mogućnost prepoznavanja projektovanih sadržaja te adekvatnog metabolisanja i konačne povratne upotrebe u korektivnom kontekstu. 1989. 2 . te da ukažu na neopravdanu zanemarenost psihoanalitičkih koncepcija naspram kognitivističkih trendova rehabilitacije maloletnih delinkvenata. 1989. Osnove teorije objektinih odnosa Projektivna identifikacija predstavlja koncept koji značajno zaokuplja pažnju savremenih psihoanalitičara. Knapp. neretko dominiraju psihizmom delinkvente omladine (Sandić. 1997). Naime autori će u daljem tekstu pokušati da daju prikaz teorijske i praktične relevanosti projektivne identifikacije u specijalno pedagoškom radu. poput negiranja. Brodie. godine u kojem Klajn naglašava specifičan oblik objektnog odnosa u kome rano Ja ima pre svega funkciju kupiranja anksioznosti i straha od anihilacije. a koje se sreću u analitičkoj literaturi. Sam koncept projektivne identifikacije prvobitno je opisan u radu “Napomene o nekim shizoidnim mehanizmima” iz 1964. tako i traumi rođenja i osujećenju telesnih potreba. činjenica da se ovaj pojam upotrebljava često u različitom.Poštujući prethodne navode ovaj rad i postavlja svoje ciljeve. identifikacije. eksternalizacije. u velikoj meri doprineo je daljoj konfuziji i neopravdanom pojmovnom proširivanju (Kernberg. 1987) dodatni problem razmevanja ovog fenomena postavlja se u već zbunjujućoj. Stefanović. inkorporacije. Konačno. projekcije. splitinga i projektivne identifikacije (PI). a koji svoje izvore nalaze kako u neposrednom delovanju pomenutog nagona smrti.2003). mora se imati na umu da je Klajn u svom radu asimilovala kontroverznu Frojdovu teoriju dualnih nagona te važnost delovanja nagona smrti (Zoski. pa i neanalitičkom kontekstu. Prema navodima Sandlera (Sandler. obimnoj eksplanaciji različitih formi internalizacije.

koji se daljim cepanjem i projekcijom štiti od neželjenih. što za rezultat ima i odvajanje osećanja ljubavi i mržnje. unutrašnjim objektima. odnosno zaposeda i kontroliše putem ekskremenata. a koji vode poreklo iz analne i uretralne linije impulsa. prezervaciji dobrih objekata van selfa koji je preplavljen agresivnim sadržajima ili pak može imati funkciju primitivne reparacije spoljašnjeg projektovanim. ovaj spliting dobrog i lošeg ne zadržava se samo na precepciji primarnog objekta. Pa ipak. 1975) navodi da dete ne mora projektovati samo loše objekte. shizo-paranoidne pozicije. destruktivnim. Pa ipak. 1964). 1989) disperzija anksioznosti ranog Ja podrazumeva specifičnu ravan fantazmatskih odnosa u kojima dete vođeno oralno -sadističkim impulsima napada. u kojoj je prvobitni objekt/majka doživljen podvojeno.Pored ideje da dete sva navedena iskustva doživljava konkretno. već vodi i posledičnoj fragmentaciji selfa. Prema navodima Majsnera (Meissner. Ogden navedeni primer interpretira pre svega u defanzivnom kontekstu. već može projektovati i dobre aspekte selfa. omnipotentnom protektoru. već da je želja za nastavkom rada i izlečenjem samo u njegovim roditeljima i terapeutu. ugoržavajućih. može sužiti izbegavanju objekta. pljačka dobre objekte majke. agresivni delovi selfa. 1979) koji prikazuje slučaj shizoidnog mladića koji tokom terapije uporno insistira da on nema želju za lečenjem. već vode :”… posebnom obliku poistovećivanja koje uspostavlja prototip agresivnih objektinih odnosa…” kojim se objekt/sadržalac identifikuje sa identifikaciji (Klajn. ključni element teorije Klajn predstavlja pretpostavka postojanja tzv. a kako ne bi bili uništeni preplavljujućim. separacije. 2007). bivaju projektovani u spoljašnji objekt. pregledom literature možemo naći u radu Ogdena (Ogden. agresivnih aspekata (Jevremović. ergo projektivnoj 3 . Tako shodno prehodno pomenutom modelu splitnga omraženi. kao pretnju od realnih spoljašnjih ili unutrašnjih objekta. kako tokom terapije osim deklarativnog otpora nije ispoljena značajnija opstrukcija rada. koji ne samo da su sada smešteni van Ja. dobre delove selfa van sebe. grize. a sa ciljem kontrole izvora opasnosti. Zanimljiv primer projekcije dobrih apekata selfa. odnoso kao način kojim pacijent štiti određene. Naime projekcija dobrih objekata prema idelizovanom. Tako Sigal (Segal. Uloga i značaj projektivne identifikacije u literaturi različito je definisan.

psihopatska. Modeli projektivne identifikacije prema Grinbergu (Grinberg. reparativna. I mada pojedini autori poput Grotstejna (Grotstein. već i svojevrsnu fantaziju zaposedanja i upravljanja osobom u koju se odcepljeni objekti smeštaju. olakšanje. na ovom mestu moramo napraviti malu digresiju ukazujući na značaj razlikovanja projekcije od projektivne identifikacije. prema telu i različitim organima itd. organa pecepcije. 1981) ističu da projekcija i projektivna identifikacija treba da se posmatraju u linearnom kontekstu. impulsa . 1979) ukazuju da se kao ključni element diferencijacije projekcije i projektivne identifikacije postavlja pre svega očuvanost empatije prema projektovanom Tako dok neurotični pacijenti koriste projekciju bez kontakta sa ospoljenim sadržajima. 1989). destruktivna PI Projektivna identifikacija ega. hipertroficna. ideja. Shodno navedenom. perverzna. ego ideala. omnipotentnost. fobična. prema unutrašnjem objektu. navodi Ogdena (Ogden. Ostajući u istom kontekstu rasprave. granične ili psihotične organizacije koristiće projektivnu identifikaciju uz osećanje duboke povezenosti sa objektom (Kernberg. zavisnost. kontrolišuća. prema površini spoljašnjeg objekta. konfuziju. sa multiplim splitingom i “bizarnim” objektima itd. 1965 ) PI prema kvalitetu PI prema orjentaciji PI prema ciljevima Normalna ili realistična PI i patološka PI (omnipotenta. PI prema sadržaju Prema kliničkim modalitetima Prema efektima na subjekta ego funkcija. melanholična itd. manična. obsesivna. upravo ova povezanost čini da ceo koncept PI ne podrazumeva samo prosto eliminisanje ili smeštanje fragmenta selfa u drugoga. Usmerena prema utrašnjosti spoljšnjeg objekta.Tabela 1. afekta itd. evakuativna. bez posebnog razlikovanja. klaustrofobiju itd. Izaziva empatiju. Komunikativna. Projektivna identifikacija unutračnjih objektata Histerčna. paranoidna. super ega. kao i to da se ovaj mehanizam mora razumeti na 4 . Pri tome mora se imati na umu da ovaj proces počiva na primitivnoj ideji da su osećanja i misli konkretni entiteti.

funkcionisanje u ravni parcijalnih objekata karakteriše u manjoj ili većoj meri i u psihologiju odraslih i zdravih osoba. Zapravo kako to navodi Ogden (Ogden 1989) projektivna identifikacija i ne postoji u odsustvu interakcije između projektora i objekta. stiče se utisak da klajnijanska teorija dobrim delom zbog rogobatnosti svoje terminologije nije našla značajno mesto van psihoanalitičkih diskusija. zloupotreba psihoaktivnih supstanci. “crno-belo” viđenje sveta. mora se imati na umu da iako se u ranijem tekstu govori o ranom psihizmu kao i o terminima koji odogovaraju psihotičnom nivou. Pri tome mora se imati na umu sama “indukcija” odnosno projekcija ne mora imati verbalni karakter. trovanja.razvojnom nivou u kojem postoji poroznost granica ega te zamagljena diferencijacija selfa i objekta projekcije (Goldstein&Goldberg. niti lako prepoznatljivu formu koja bi kroz sadržaj komunikacije omogućila opažanje projekcije i kvaliteta projektovanog. samopovređivanje i niz sličnih pojava koje su karakteristične za ovu populaciju. 1989). vaspitače koji ne razumeju ili koji su nemoćni da pomognu. kanibalizma i sličnog nisu odgovarali naučnom afininitetu specijalne pedagogije koja svoje ciljeve diktira pre svega proverljivošću. otpor prema tretmanu. Tako simlifikovano. takozvana “indukciona faza” PI podrazumeva svojevrstan psihološki pritisak na recipijenta da oseća i da se ponaša na način koji je kongruentan projektivnoj fantaziji. statističkom efektivnošću i ekonomskom isplatljivošću. a što za projektora u konačnom predstavlja svojevrsnu potvrdu da recipijent zaista i poseduje kvalitete objekata koji su smešteni u njega. fantazmatsku dimenziju s obzirom da pretpostavlja pre svega jasnu intersubjektivnu ravan relacija (Joseph. Tako termini proždiranja. a posebno maloletnih delinkvenata (Brodie. prema istom autoru. Poštujući prethodne navode. okolinu. Sumirajući prethodne navode. 2004). eksternalizacija lošeg u roditelje. Pa ipak. 2007). Projektivna identifikacija i kontratransfer Projektivna identifikacija predstavlja koncept koji se ne može svesti samo na omnipotentnu. 5 . mogu naći svoje razumevanje upravo u kontekstu klajnijanske teorije i koncepcije objektnih odnosa.

postavlja dodatne izazove pred vaspitače/terapeute. 1957) koji poštujući prethodni kontekst. Tako recimo neretka slika ranog seksualizovanog. Tako u kontekstu ranije priče o podvojenosti percepcije možemo posmatrati čestu situaciju sa kojom se specijalni pedagozi susreću. 1987). 2005) pedesetih godina prošlog veka postaje značajan instrument istraživanja pacijentovog nesvesnog i osnov interpersonalne paradigme u psihoanalizi (Heimann.Sumirajući prethodno. zanimljivo je ukazati i na nešto drugačije primere i moguće izvore kontratransfernih problema. po pravilu uznemiravajućih osećanja u terapeutu/vaspitaču (Ilić. bio žrtva nekog vida seksualnog nasilja. otvara novu prizmu percepcije. 2005). kada uzmemo u obzir da je veliki postotak devojaka smeštenih u navedene ustanove. Ne ulazeći na ovom mestu u dublju analizu pojma kontratransfera. prilikom konkordantnog procesa dolazi do identifikacije 6 . prepsihopatskog ponašanja ali i prilično tešku ličnu i porodičnu istoriju u kojoj je dugo i sam bio žrtva teških oblika zlostavljanja. mehanizam projektivne identifikacije doneo je značajne implikacije i konačne modifikacije tehnike u odnosu na bazične Frojdove postavke. Veliki značaj u razumevanju projektivne identifikacije i uloge kontratransfera posebno je naglašen u radovima Rakera (Racker. 1919. Sandler. odnosno tranzitorne self reprezentacije samog terapeuta (Tansey. 1999). Tako tema kontratransfera koja je dosta dugo konotirana u kontekstu opstruiranja objektivnosti samog terapeuta (Ferency. predstavljaju populaciju koja je u značajnoj meri provokativna kada je u pitanju generisanje. a posebno delinkvento orjentisani. Naime dok se za mladiće koji su smešteni u ustanove ovog tipa uglavnom vezuju već uobičajeni problemi agresivnog ponašanja. razmišljanje o komunikativnim aspetkima projektivne identifikacije i stvarnog značenja datog ponašanja. važno je istaći da adolescenti. Etchegoyen. 1950. koje kroz erotizaciju odnosa nastoji da uruši ravan vaspitač-štićenik. Naime prema navodima istog autora. u kojoj adolescent ima ozbiljnu istoriju kriminogenog. rad sa devojkama. a kao različitih modela formiranja kontratransfernog kvaliteta. Pa ipak. promiskuitetnog ponašanja. 1985. Ilić. Vodeći se primerima iz prakse domaćih ustanova namenjenih korekciji maloletnih delinkvenata. bilo u okviru porodice ili česte trgovine ljudima. ukazuje na postojanje komplementarne odnosno konkordantne identifikacije. svakako može predstavljati značajan izvor emocionalnih turbulencija vaspitačima.

I mada je prikazani koncept teorijski osporavan (Burke. anksioznosti i patološke odbrane…da su obe osobe istovremeno dete sa pounutrenim roditeljima…te da svaka od ličnosti (analizant i analitičar) reaguju na događaje u analitičkoj situaciji…” Sumirajući prethodno. predstavlja pozitivno sublimirani kontratransfer sa očuvanom empatskom dimenzijom. 2005) navodi da promišljanje o sopstvenim osećanjima i kontratransferu nosi izuzetnu važnost za terapeuta/vaspitača s obzirom da pacijentovo nesvesno može da opaža nesvesne želje i osećanja terapeuta poput ljutnje. odnoso terapeuta. odbacivanja ili zaplašenosti čak i kada nisu verbalno artikulisana. 1985). dok kod komplementarnog modela dolazi do identifikacije sa unutrašnjim objektima. koji su po pravilu negativnog kvaliteta (Etchegoyen. U tom smislu prepoznavanje kontratransfera igra i vitalnu ulogu u izbegavanju situacije prema 7 . jasno će biti da se u domaćoj praksi o sudu i ponašanju vaspitača/specijalnih pedagoga vrlo malo. 2005). koji su ovaj put ovaploćeni u ličnosti terapeuta. Tompson (Thompson. pacijenta i potpuno zdrave osobe. Istovremeno. Vraćajući se na polje specijalno pedagoškog rada sa maloletnim delinkventima. značaj ovakvog ishoda ogledaće se pre svega u potencijalu reodigravanja ranijeg odnosa sa značajnim objektima iz pacijentove prošlosti. 1985) “… istina je da je to (terapija) interakcija izmedju dve ličnosti. Tako konkordantni model prema pomenutom autoru. superego). kako to navodi Raker (Racker. 1999). u praktičnoj dimenziji. ako i upošte promišlja. dok komplementarni model ukazuje na postojanje konflikta u terapeutu i identifikovanja sa unutrašnjim objektima analizanta.terapeuta sa egom analizanta ili nekim drugim delom njegove ličnosti (id. a što će konačno udaljavati analizanta/štićenika od potrebnog. Pri tome ako ovome dodamo da pomenuta populacija mladih zbog upadljivih problema u ponašanju uglavnom već unapred nosi atribute nekritičnosti i neobjektivnosti. Pa ipak. superega i spoljašnjeg sveta…da obe osobe ima svoju untrašnju i spoljašnju zavisnost. moramo ukazati na još jedan deo posebno značajnih Rakerovih navoda u kojima se govori o problemu objektivnosti terapeuta i čestom laičkom viđenju da terapijski odnos predstavlja odnos između bolesne osobe. lečećeg i drugačijeg iskustva koje se i ostvaruje u samoj terapijskoj situaciji (Thompson. gde je u obema ego pod pritiskom ida. odnosno moguće kompromitovanosti istog. data Rakerova diferencijacija dobija svoje značenje pre svega u ravni empatskog odnosa koji terapeut ostvaruje sa klijentom.

1989). Naime vraćajući se na ranije pomenut proces ranog mentalnog funkcionisanja deteta. Bion (Bion. 1979).veka daje izuzetan doprinos u unapređenju i proširivanju originalnih klajnijanskih postavki (Sandler. a što je čini se veoma često u današnoj praksi ustanova namenjenih maloletnim delinkventima. a zatim ih menja i vraća u formi koja je prihvatljiva i podnošljiva detetu. Tako situacija u kojoj dete. uz posledično siromašenje samog ega i persekutivno bojenje spoljašnjeg sveta (Meissner. prema istom autoru.kojoj terapijski odnos služi pre svega zadovoljavanju ili razrešenju psiholoških potreba i problema samog terapeuta (Ogden. prvobitni način komunikacije između deteta i majke. patologizirana upotreba projektivne identifikacije vodiće masovnoj projekciji odcepljenih aspekata slefa. Iako odgovor na ovo pitanje. teorijski pa i praktični elementi ovog procesa su mnogo kompleksniji. a koji ima značajne razvojne implikacije. bez pokušaja da ih potisne ili da ih eliminiše na neki način.implikacije u praktičnom radu Elaborirajući problematiku projektivne identifikacije Ogden (1979) u svom radu postavlja možda i suštinsko pitanje: “…šta terapeut radi kada opazi da počinje sebe da doživljava na način koji je podudaran sa pacijentovom projektivnom fantazijom. projektuje svoj užas u majku predstavlja projekciju nejasnih i 8 . Pa ipak. da živi sa njima. zvuči prilično jednostavno da terapeut u suštini ne radi ništa. Upravo u tom okviru posebno značajnim za razumevanje uloge terapeuta/specijalnog pedagoga postavlja se rad britanskog psihoanalitičara Vilfreda Biona koji pedesetih godina 20. podstaknuto nezadovoljenim biološkim potrebama. 1979) posebno naglašava razliku između PI kao intruzivnog mehanizma kojim se ostvaruje zaposedanje i kontrola objekta i PI koja predstavlja normalan. Projektivna identifikacija .tj. već da umesto bilo kakvog činjenja mora pre svega da promišlja o svojim osećanjima.kada postane svestan da je primalac pacijentove PI-e?”. U kontekstu prethodnog. kako to Stefanović (1997) jasno prikazuje ovaj proces zavisiće umnogome od funkcije majke koja se sada postavlja kao objekt koji prima sadržaje koji su detetu nepodnošljivi. 1989).

pronalazi njihov smisao. odnosno gradive čestice detetovog psihizma (Tadić. vaspitača koji radi u kompleksnoj realnosti prevaspitne ustanove. postaju alfa elementi. perceptivnosti. Osećao si se strašno ugorženim od strane oca kada si bio dete i nisi to mogao da podneseš. 2003). uz čestu istoriju zloupotrebe alkohola ili narkotika. Naravno uspešnost majke da atenuira unutrašnji užas deteta zavisiće pre svega njene senzitivnosti. Naime iako postoje značajne razlike izmedju uloge analitičara koji radi u specifičnom terapijskom setingu i specijalnog pedagoga. osnovni principi mogu se posmatrati u istoj ravni. Tako prema istom autoru. “Džo! Naravno da si nasilan. ali to je mnogo podnošljivije nego da se osećaš kao kada si bio žrtva. kao i psiholoških kapaciteta prema kojima projektivni proces neće ući u svojevrstan circulum vitiosus. postaje jasno sa kolikim psihološkim opterećenjem ova populacija kreće u život. kao i to kakvi se izazovi postavljaju pred terapeuta/specijalnog pedagoga u procesu dalje terapije/korekcije. klijent zapravo 9 . Tako da si odličio da prepustiš da se neko drugi oseća tako umesto tebe. I ja bih verovatno bio siledžija da sam bio u tvojim cipelama. proradu i stvaralačko mišljenje. Možda se ti sebi i ne sviđaš kao siledžija. “digestira”. Tako prateći navode Brodija (Brodie. To ima smisla!” Naime prethodni citat predstavlja primer interpretacije u kojoj terapeut umesto povratne reakcije besa ili zaplašenosti promišlja o projektovanim sadržajima. 2007) dolazimo i do teme terapijskih interpretacija. Kako bi razumeli implikacije projektivne identifikacije u praktičnom radu sa maloletnim delinkventima na ovom mestu moramo ukazati na još neke elemente.mučnih sadržaja koje naziva beta elementima. a zatim ih vraća u formi koja klijentu omogućava da shvati prirodu svog ponašanja i otcepljenih osećanja. a kao suštinskog alata kojim se uspostavlja veza shizoidno odcepljenih aspekata ličnosti i osećanja. Pa ipak. Tako da si odlučio da je bolje da budeš nasilnik neko žrtva. kada uzmemo u obzir činjenicu da veliki broj mladih koji su smešteni u ustanove za maloletne delinkvente dolazi iz porodica u kojima su majke rađale iz adolescentih trudnoća. a koji kroz saučestvovanje majke.

Naravno pitanje interpretacija. Tako u situaciji u kojoj klijent projektuje nepodnošljve sadržaje. Međutim kada je u pitanju projektivna identifikacija moramo da naglasimo i postojanje tzv. ostvarivaće lečeći efekat kojim klijent percipira da njegovi projektovani fragmenti ne nose nužno razaranje i anihilaciju. terapeut koji ima iskustvo. zlostavljanje. separacija nisu kategorije kojih su specijalni pedagozi ekskluzivno pošteđeni u svom životnom iskustvu. znanje i lični kapacitet da kontejnira projektovano. bez obzira na njenu sadržinsku ispravnost. ova hronična turbulentnost osećajne dimenzije profesionalnog rada u pomažućim profesijama predstavlja komponentu sa značajnim implikacijama na sveukupno psihološko funkcionisanje. preuranjena interpretacija. da izdrži užas preuzetih osećanja i promišlja o njemu. 2007). Naime prihvatajući činjenicu da alkoholizam. bračna disfunkcionalnost. 2010. njihove pravovremenosti. bez anksioznosti i odigravanja projektivne fantazije. sa 10 . omogućiće klijentu integraciju selfa i konačan put ka željenoj korekciji (Brodie. Petković. strukture i funkcije predstavlja temu koja zahteva razmatranje u posebnom radu. na drugoj strani. efekata neposrednog. “neverbalne interpretacije” odnosno sposobnosti terapeuta da se projektovani sadržaji kontejniraju bez bilo kakve recipročne. povratne reakcije. Projektivna identifikacija i sindrom sagorevanja kod specijalnih pedagoga Problematika dijadnog odnosa koji stručnjaci ostvaruju u radu sa maloletnim delinkventima u ranijem tekstu posmatrana je pre svega u kontekstu neposrednog terapijskog/korektivnog procesa. dolazimo do pitanja kojima se praktično svakodnevno specijalni pedagozi susreću. zanemarivanje. interpersonalnu ravan odnosa pa i fizičko zdravlje zaposlenih (Burgund. 2010). napredujući u terapijskom procesu. neposredna. Sposobnost terapeuta da sadrži i preživi sve ono agresivno i bolno što je smešteno u njega.posledično prelazi iz shizoparanoidne u depresivnu poziciju. kontinuiranog oživljavanja i ponovo proživljavaja osećanja iz prošlosti. Pa ipak. Pa ipak. može ostvariti utisak da i sam terapeut nije u stanju da podnese ugrožavajuću prorodu projekcije te da teži da je se što pre oslobodi. odnosno iz sveta podvojenih u svet celovitih objekata.

istraživanjem prevalencije sindroma sagrevanja na uzorku od 59 stručnjaka zaposlenih u ustanovama zavodskog tretmana maloletnih delinkvenata u Srbiji potvrđeno je da preko 64% posto profesionalaca pokazuje značajne posledice stresa indukovanog specifičnostima posla (Petković i sar. U istoj ravni rasprave. distanciranje od bilo kakvog emotivnog odnosa ili dublje psihološke eksploracije.Upravo u tom kontekstu. osećanje progonjenosti. dehumanizovanog odnosa prema štićenicima. auotoritativan stav uz fizičko kažnjavanje. Nemogućnost vaspitača da prepozna pravu prirodu ponašanja svojih štićenika. predstavlja ozbiljan izazov u situaciji identifikovanog empatskog zamora i izmenjenog. redukcija ličnog postiguća i afektiranost empatskog odnosa prema klijentima (depersonalizacija) pokazali se kao značajni elementi sindromskog opterećenja. moramo naglasiti da odraz projektivne identifikacije u simptomatologiji sindroma sagorevanja kod specijalnih pedagoga može biti prilično kompleksne prirode koja ne retko prevazilazi problematiku klasične analitičke terapije. bespomoćnost. 11 . beznadežnost.. ranjivosti i slično). preterana popustljivost koja u pojedinim domaćim zavodima prelazi u formu opšte anarhije. Preterana identifikacija sa klijentom se javlja onda kada emocionalno iskustvo klijenta priđe isuviše blizu nerazrešenim konfliktima i delovima ličnosti profesionalca koje on ne može da toleriše i koji u njemu bude anksioznost i strah” Sumirajući prethodno. te on biva preplavljen teško podnošljivim osećanjima od kojih nije u stanju da se distancira (strah. 2010) Emocionalna iscrpljenost. razumevanja te prevladavanja kontratransfernih osećanja kao ključnih faktora u nascenciji pomenute sindromske problematike. Naime činjenica da maloletni delinkventi predstavljaju populaciju koja je izrazito sklona rizičnim situacijama i čestom “acting out-u”. “ Tako će klijent pokušati da uključi profesionalca u svoje traumatsko iskustvo kroz žestoke projekcije. mogu svakako naći razumevanje u kontekstu projektivne identifikacije. Vulević (2002) razmatrajući problematiku emocionalne opterećenosti u pomažućim profesijama posebno ističe značaj nemogućnosti osvešćivanja.

Tako Despotović (2002) predstavlja čestu situaciju u kojoj jedan član tima nosi osećanja celokupnog stručnog kolektiva. korektivnog delovanja. značenja određenih prodelinkventih radnji uz istovremeno skiciranje potrebne i moguće trajektorije terapijskog. prema istom autoru može se shvatiti ponovo u dimenziji projekcije detinje tuge. a koja je redovna kod dece koja imaju istoriju traumatskih iskustava. ugroženih osećanjima straha. samopovređivanja ali i da su sami često žrtve zanemarivanja i zlostavljanja. kao i situaciju moguće identifikacije vaspitača sa projektovanim sadržajima.Vraćajući se navodima Vulević (2002) konačno možemo naći i razumevanje prećutnog stava velikog broja vaspitača u datim ustanovama da se populaciji maloletnih delinkvenata zapravo teško i može pomoći. da je to populacija koja je unapred “osuđena na propast” te da kako vaspitači nemaju način i sredstva kojima bi im pomogli. 12 . problematika projektivne identifikacije i sindroma sagorevanja. dok druge kolege reaguju nesvesnim distanciranjem od njega. Finalno. navedeni manevar distanciranja kolektiva zapravo se može razumeti kao grupni pokušaj zaštite sopstvenih vulnerabilnih delova ličnosti. užasa i besa. psihoaktivnih supstanci. Zaključna razmatranja Specijalno pedagoški rad sa maloletnim delinkventima predstavlja specifične i višestruke izazove pred profesionalce zaposlene u korektivnim ustanovama. Pa ipak ovakav stav smanjenog samopouzdanja i osećanja beznadežnosti. Činjenica da maloletnici iz ove populacije po pravilu ispoljavaju probleme poput zloupotreba alkohola. poznavanje teorije objektnih odnosa i principa funkcionisanja projektivne identifikacije omogućava profesionalcima potpuniji uvid u psihodinamiku štićenika. pored svih objektivnih činilaca. nije ni potrebno posebno se truditi. nalazi značajno mesto i u razumevanju grupne psihodinamike celokupne ustanove. Naime poštujući dubinu patnje ranih iskustva koje maloletnici u korektivnim ustanovama obično nose. a ne samo izolovanih pojedinaca koji u njoj rade. postavlja kriminogeno ponašanje samo kao jedan u nizu simptoma kojima se ospoljava dramatična igra unutrašnjih objekta i potisnutih konflikata. Upravo u tom kontekstu. bespomoćnosti ili agresije.

Jovanović-Dunjić. Literatura Aichorn. Wayward youth: A psychoanalytic study of delinquent children. Beograd: Save the Children UK Etchegoyen. Meridian Books. (1962).Elements de la psychoanalyse. (2010). London Friedlander.& Goldberg. London Bion. London Goldstein. London and Philadelphia Despotović. (1962) "On a specific aspect of countertransference. Vulević.. Projective Identification And Countertransference Trmoil:Disruptions in the Empathic Process. W.(1985).R. 43. B. Rowman and Littlefield Publisher.(1979). PUF. Paris Burgund. A. UK Grinberg. Forensic Psychotherapy: Crime. G. Jesica Kingsley Publishers. R.H.. (2002) Pomoć pomagačima priručnik za profesionalce. The fundamentals of psychoanalytic technique. treatment. Jason Aronson.. M. W.(1999). case-studies. 17(2). M. Adolescence and delinquency-An Object Relations Theory Approach. 436-440 13 .Konačno pošujujući zahteve višedecenijskog profesionalnog angažovanja specijalnih pedagoga i mogućnosti razvoja sindroma sagorevanja kao pojave koja je nesumnjivo identifikovana u Srbiji. Psychodynamics and the Offender Patient. New York Cordess C. Karleuša. problematika odraza ove emocionalno turbulentnte struke postavlja pitanja mogućnosti preveniranja ali i organizovanja obuhvatnijih i ambicioznijih terapijskih programa namenjenih maloletnim delinkventima. of Psycho-Analysis. Mitić. (1996). Routledge..Psychoanal. The psycho-analytical approach to juvenile delinquency: theory. M. Burke. (2004). Contemp. due to the patient’s projective identification". K. 111-120.21:372 Brodie.Int. Sindrom izgaranja u pomagačkim profesijama.(2007). J.S. Karnac Books. W.(2003). I. Socijalna misao.& Tansey.. A. L. Using the transference in psychotherapy. T.

M. Meissner. 50(1).. 9-23 Jevremović. A. 17 no. 250271 Tadić. 1. London: The Hogarth Press. C..) Projection Identification.Contem. W.L. P. 419-431. (1957) The meanings and use of countertransference. 60:357-373 Petković. J. D. Projective Identification. Stefanović.4 (1-2). O projektivnoj identifikaciji. (2008). J (1989). H. 49-69. London Ogden.M. 26:303 (PAQ) Sandić. The therapeutic process: a clinical introduction to psychodynamic psychotherapy. U: Sandler. Maćešić-Petrović. 4 .H. Q.(1979). Projective Identification.W (1987).Vol.. Neki problemi bitni za razumevanje odnosa između mentalizacije. H. N. K: (2006). Clinical Social Work Journal. J. vol. N.(2003). Group Analysis . M. D. Projection and Projective identification. Beograd Tansey. 469-480 Segal. 31-36. 1975. 40(1). Naučna KMD. U: Sandler. Introduction to the work of Melanie Klein.J. 31. vol. Psychoanal.The Concept of Projective Identification.Special Section: Psychoanalytic and Group-Analytic Perspectives in Forensic Psychotherapy. S.(1985) Projective Identification and the Emphatic ProcessInteractional Communicatons. Oxford Zoski. Ego odbrane slučaja.(2003) Psihijatrija detinjstva i mladosti.C.Hoffmann.& Cotlove.(2005). 95-109.(1997).. Časopis za KPISP. 17(2).Socijalna misao. & Đorđević. 39no. International Journal of PsychoAnalysis. (2007). On Projective Identification. Karnac Books..) Projection Identification. 4.G. (ed.Psychoanal. ranog splitinga i projektivne identifikacije. (ed. (1971) A Psychoanalytic Theory of Juvenile Delinquency. Theoria. 14 . London Schoenfeld. Projective Identification as a Contributor to Domestic Violence. Psihijatrija danas. Racker.21:42 Tompson. Sindrom sagorevanja kod profesionalaca koji rade u zavodskom tretmanu maloletnih delinkvenata. Rowman and Littlefield Publisher.&Burke. Karnac Books. (2010). T. vol.W. Crime & Delinquency . granično organizovane ličnosti prikaz Sandler.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful