стр.

1

ОПШТИ УВОД
УОПШТЕ О НОВОМ ЗАВЕТУ (К стр. 5)
Израз „нови завет“ први је употребио Господ Исус на тајној вечери (Мт 26,
28).

У Старом Завету се помиње код пророка Јеремије (Јер 31, 31). Као назив за

скуп светих списа, користи се од краја другог века.
Списак новозаветних књига (27): 4 јеванђеља (Мт, Мк, Лк, Јн), Дап, 13
Павлових (не рачунајући Јев) посланица (Рим, 1 Кор, 2 Кор, Гал, Еф, Фил, Кол, 1
Сол, 2 Сол, 1 Тим, 2 Тим, Тит, Флм), Јев, 7 саборних посланица (Јак, 1 Пт, 2 Пт, 1
Јн, 2 Јн, 3 Јн, Јд), Отк.
Увод у Нови Завет је настао у 18. веку. Претече ове науке су Папије
Јерапољски (130.) и „Мураторијев канон“ (крај 2. века), први увод. Назив „Увод у
Свето Писмо“ први је користио Адријан Антиохијски (450.), за увод у тумачење
Писма. Оцем Увода се сматра француски ораторијанац Ришар Симон (17. в.), који
је изнео историју критике Новог Завета у три књиге (историја критике текста,
превода и најважнијх порука).
Тибингенска школа (19. в.), коју је основао Баур, примењивала је Хегелов
дијалектички систем (теза, антитеза, синтеза) на историју раног хришћанства.
Теза је јудејски правац који је основао Петар, антитеза је правац за ослобађање од
Мојсијевог Закона који је основао павле. Синтеза се догодила у 2. веку.
Оригиналне су књиге у кјима се види борба између два наведена правца, а остале
су настале у 2. веку. Ова гледишта су одбачена.
Савремене школе. 1) „Историјско-религијска школа“ је покуашавала да
прикаже хришћанство као резултат развоја других религија или само да нагласи
разлику између хришћанства и осталих религија. 2) „Есхатолошка школа“ је
истицала очекивање будућег живота у Исусовим беседама. 3) „Историјскоморфолошка школа“ је истраживала предисторију јеванђелског предања. 4)
„Историја

устројства“

је

истакла

богословске

тежње

сваког

појединог

јеванђелисте.
„Теорија демистификације“ потиче од Бултмана
Срби који су се бавили Уводом у Нови Завет: Иларион Зеремски, Димитрије
Стефановић, Емилијан Чарнић.
Руси: Воскресенски, Глубоковски.

стр. 2
ИСТОРИЈА ТЕКСТА НОВОГ ЗАВЕТА (К стр. 18)
Историја текста Новог Завета се дели на два периода: период рукописног и
период штампаног текста. Граница између њих је Гутембергова штампарија, у
којој је штампана прва библија, на латинском (1456).
МАТЕРИЈАЛ ЗА ПИСАЊЕ (К стр. 19)
Папирус се добијао од истоимене биљке. Најчешћи је облик свитка дужине
9-10 метара. Најстарији папирусни фрагмент (поч. 2. в.) се чува у библиотеци
Џона Рајланда у Манчестеру.
Пергамент (мембрана, дифтера) је преовладао у 4. веку. Техника је настала
у Пергаму у Малој Азији. Прави се прерадом овчије, козије, телеће и антилопине
коже. Најчешћи је облик листова који су се ређали један на други; 4 листа чине
тетрадион, а више њих кодекс. Кодекс (папирусни или пергаментни) се у Цркви
користи од поч. 2. в.
Палимпест (пескрипт) је рукопис који је писан на пергаменту на ком је
претходно већ постојао текст, који би био саструган.
Хартија је настала у Кини. У Египат и Сирију је дошла у 8. в.
ВРСТЕ РУКОПИСА (К стр. 21)
По врсти писма: 1) Унцијални (мајускуларни, писани великим словима in
continuo), закључно са 10. веком. 2) Минускуларни (писани малим куризивним
словима), од 9. века, преовлађују од 11. века.
По садржини: 1) Интегрални (садрже читаве књиге, писани у једном
ступцу) су Четворојеванђеља и Праксапостоли (Дап+посл). 2) Литургијски
(садрже само богослужбене перикопе, писани су у два ступца) су Света Јеванђеља
(= Еванђелистари, Лекционари, Еклоге), Апостоли и Апостолојеванђеља.
Означавање рукописа. 1) Папируси се означавају са P1, P2, P3 итд. 2)
Мајускуларни рукописи се обележавају јеврејским словом ‫( ִא‬алеф), словима
латинске абецеде, а затим словим агрчког алфабета којих нема у латинској
абецеди, и редним бројем са нулом испред. 3) Минускуларни рукописи се

стр. 3
означавају арапским бројевима. 4) Еклоге се означавају арапским бројевима са
латиничним малим ℓ (од lectio).
КОДЕКСИ (К стр. 23)
1) Синајски кодекс (‫ )ִא‬је настао у 4. в. у Египту или Кесарији Палестинској.
Писан је у 4 ступца. Садржи читав Нови Завет и делове Старог. Писан је у 4
ступца. Нашао га је 1844. Тишендорф у манастиру св. Катарине на Синају и
поклонио руском цару Александру II. Данас се налази у Британском музеју у
Лондону, а мали део је у Лајпцигу.
2) Александријски кодекс (А) је настао у 5. в. у Египту. Писан је у 3 ступца.
Садржи готово цео Нови Завет, као и 1. и делимично 2. Климентову посланицу.
Налази се у Британском музеју у Лондону.
3) Ватикански кодекс (B) је настао у 4. в. у Египту. Сматра се најстаријим
кодексом Новог Завета. Недостаје део Јев, као и Павлове пастирске посланице и
Отк. Извршена је специфична подела текста. Од 15. в. се налази у Ватиканској
библиотеци.
4) Кодекс Јефрема Сиријског (C) је палимпест (рескрипт). У 5. в. је исписан
Нови Завет, а преко њега у 12. в. грчки превод 38 дела Јефрема Сирина. Садржи
делове скоро свих новозаветних књига. Оригинални текст је помоћу хемикалија
прочитао Тишендорф. Налази се у Националној библиотеци у Паризу.
5) Кодекс Безе (D). Двојезички (лево грчки, десно латински текст). Чине га
два рукописа. 1) Јеванђеља, Дап и мали део 3 Јн. Калвинов пријатељ Теодор Беза
га је поклонио Универзитету у Кембриџу. 2) Codex Claromontanus садржи Павлове
посланице. Нађен је у манастиру Клермон у Француској. Налази се у Националној
библиотеци у Паризу.
ПОДЕЛА ТЕКСТА (К стр. 27)
Раније није постојала јединствена подела текста. Међу оним коју су
вршили поделу налазе се Андреј Кесаријски, Амоније Александријски, ђакон
Ефталије, Јевсевије Кесариски, Ориген и други.
Данашња подела на главе потиче од Стефана Лангтона (поч. 13. в), а на
стихове од Роберта Стефана (пол. 16. в).

в). 2) Синајски (4. Први преводи на латински настају највероватније у северној Африци. па није било потребно превођење. в. века. палимпест који је нађен у манастиру св. чува се у Британском музеју у Лондону. Катарине на Синају. Кодекси: Bobbiensis (). в. Прва сведочанства о постојању латинског превода потичу тек из 3. в. в. 4 ЛАТИНСКИ ПРЕВОДИ (К стр. Јерониму. До данас је сачуван само један лист. а садржи одломке јеванђеља. или пак само арапским бројем. под папом Јованом Павлом II. стопљен текст као у Дијатесарону) и Sangallensis (5. веку. 2. Вулгатом је назван у 8.000 рукописа. Два једина сачувана рукописа су: 1) Куретонов. 30) Дијатесарон (2.) је први превод одвојених јеванђеља. Климента VIII (Клементина) и треће издање Клементине названо Сикстина-Клементина. Vetus Syra (крај 2. Временом је искварен. Рукописи Vetus Latina превода се означавају малим словом латинске абецеде и арапским бројем у загради. Превод читаве Библије је завршио 405. в. који је нађен у једном манастиру близу Каира. веку. учињена 1979. Августин и Јероним сведоче о постојању многих превода на латински. настао у неком манастиру у бохемији). г. да начини нови превод на латински. најстарији рукопис Вулгате). највероватније у 2. па су рађене ревизије. „Ђаволова библија“ због постојећег цртежа ђавола. великих димензија. Најпознатије су ревизије из 16. Сачувано је око 10. од Тертулијана и Кипријана.) је синтеза 4 јеванђеља коју је извршио Татијан. или 5. Nova Vulgata је ревизија најстаријег текста вулгате. Беза (D) и Гигант (gig. за време папе Сикста V (Сикстина). СИРИЈСКИ ПРЕВОДИ (К стр. веку наложио бл. Veronensis (b). а најпознатији кодекси су Amiatinus (8. пол. . Itala (Vetus Latina) је заједнички назив за све старе преводе на латински.). века. Vulgata. Папа Дамас је у 4. тумачу Библије и добром познаваоцу античких језика. Он је најбољи текст Ветус Латине поправио према најстаријим грчким рукописима. Fuldensis (6. 28) У првим вековима се у Риму говорио грчки.стр.

јаковитски епископ (поч. Превод је извршио или он уз помоћ католикоса Исака Великог. в).) и Методије († 885). КОПТСКИ ПРЕВОДИ (К стр. Филоксен.) наложио је свом викару Поликарпу да изврши ревитију Пешите. Ираклијев превод (7. г. в. в. уједно са готским писмом. а потпун у 4. По предању потиче од апостола Марка или Тадеја. и то богослужбено Јеванђеље и Апостол. који се говорио у Палестини. Вероватно га је начинио едески епископ Равул у 5. 6. Први коптски преводи су: 1) Сахидски (делимичан у 3. в. в). Сачувано је 8 рукописа. готски апостол и епископ Вулфила.) је сачинио јерменско писмо. Остале књиге су преведене за време бугарског цара Симеона (893-927). а Отк је преведено тек у 12. браћа Кирило († 869. 144) Свето писмо су са грчког на старословенски превела св. в. Могуће да је ревизија Vetus Syra од стране више преводилаца. ЈЕРМЕНСКИ ПРЕВОДИ (К стр. Месроп (4-5. 5 Пешита (= једноставан. 2) Бохаирски (каснији. као и неке богослужбене делове Старог Завета. Сиро-Палестински (Хришћанско-Палестинско-Арамејски) (4. или сâм Исак Велики. општи). Недостају мале саборне посланице и Отк. 33) Јерменски преводи су вероватно били хармонизовани попут сиријског Дијатесарона. в). веку.стр. ГОТСКИ ПРЕВОД (К стр. . в.) је превод на арамејски језик. в. Садржи читав Нови Завет. сачуван у многим рукописима). СЛОВЕНСКИ ПРЕВОД (Ч стр. или 5.) је ревизија Филоксеновог од стране Ираклијског епископа Томе. 32) Коптски језик има доста дијалеката. од којих је најважнији Сребрни кодекс (6. 32) Начинио га је 380. и 3) Фајумски (најстарији сачувани одломак је из 4.

в. Јеванђеље на словенском је први пут штампано 1505. 2) Вуканово јеванђеље (13. нађено у светогорској испосници св. али се преписивањем и искварио. купио га је у Јерусалиму ватикански библиотекар Асеман). Румунија). Ово друго издање је основа за каснија издања. а у неким стварима се слаже са латинским преводом. в. у Трговишту (Румунија). Цела Библија на словенском је штампана 1581. Превод је временом почео да прелази у разне дијалекте. Хам и др. в. в. садржи четворојеванђеље). в. Швајгла. Оно што је недостајало преведено је са латинске Вулгате. што је престало појавом штампарије.стр. Вајс. 4) Савино јеванђеље или Савина књига (11. 6 Старословенски превод су истраживали Воскресенски. ћирилица. написао га је „поп Сава“. 3) Зографско јеванђеље (10-11. Старословенски кодекси: 1) Асеманово јеванђеље (11. написао га је „грешни Григорије ђак“ за кнеза Мирослава сина Завиде). Рускословенски кодекс: Остромирово јеванђеље (1056/7 год. текст је кварен преписивањем. Кирило и Методије су преводили са Лукијанове рецензије. глагољица. Касеј. в. глагољица. глагољица. назив по граду Рејмсу у Француској где је раније чувано и по чешким манастирима Сазавски и Емаус). в. написан у Ждрелу код Пећи за Стефана Дечанског). Јагић. в. у Острогу (Украјина). 14. нађено у светогорском манастиру Зографу. Код Срба Јеванђеље је први пут штампано 1512. написао га је „крстјанин Хваљ“). Ово друго издање је основа за каснија издања. . написано у Босни за Дивоша Тихородића). а исправљена верзија 1756. Иначе. Новгородки архиепископ Генадије је скупио постојеће словенске преводе. у Брашову (Ердељ. Лаке. написао га је ђакон Григорије у Новгороду за Јосифа Остромира. 5) Дивошево јеванђеље (поч. написао га је „старац Симеон“ у Расу за Немањиног сина Вукана). од војводе Јована Басарабе. а други пут 1512. Сној. в. Цео Нови Завет на словенском је штампан 1564. Богородице). Српоскословенски кодекси: 1) Мирослављево јеванђеље (12. Потпуна Библија је састављена 1499. али постоје елементи и других рецензија. 5) Рејмско или Сазавоемауско јеванђеље (11. И овај текст се временом искварио. у Москви. садржи непотпун јеванђелистар и синаксар). 3) Шишатовачки апостол (14. 4) Никољско јеванђеље (14-15. у Трговишту. 2) Маријанско јеванђеље (10. в.

7 СРПСКИ ПРЕВОДИ (Ч стр. објављен један анониман српски превод новозаветних одломака. и урадио свој превод. а цео Нови Завет је штампан у другој деценији 16. штампао празнична и недељна јеванђеља и апостоле у преводу са црквенословенског. . који је вероватно сачинио Мушицки. века су штампане поједине грчке новозаветне перикопе. Крајем 15. 149) Стефан Новаковић је у „Славјаносербским вједомостима“ објавио да ће крајем 1794. у Мајнцу у Немачкој). Иларион Зеремски је у „Богословском гласнику“ објавио преводе и тумачења појединих делова Јеванђеља. За 6 месеци је превео Нови завет. и та комбинација је прихваћена од Британског библијског друштва. Превод је дат на рецензију Стојковићу.стр. Платон Атанацковић је 1860. али је ближи црквенословенском преводу него грчком оригиналу. али то се није десило. овјавио читав Нови Завет преведен са грчког критичког текста. Превод је бољи од вуковог. штампати свој српски превод Библије. Он је зачетник новог периода у превођењу Библије на српски. уз помоћ Копитара и Миклошича. Вуков превод је објављен заједно са Даничићевим преводом Новог завета. 41) Историја штампаног текста се дели на два периода: 1) од Еразма до Textus Receptus-а. и 2) од Textus Receptus-а до критичких издања. У Давидовићевим „Новинама србским“ је 1818. ИСТОРИЈА ШТАМПАНОГ ТЕКСТА (К стр. који је одбио да врши рецензију веома лошег Вуковог превода. Димитрије Стефановић је 1943. Вук Караџић је добио понуду од Руског библијског друштва да преведе Библију на српски. века. Лукијан Мушицки говори у једном писму Вуку Караџићу да је превео прву главу Мт. 1) Од Еразма до Textus Receptus-а Vulgata је прва штампана књига (1546. Атанасије Стојковић је објавио први потпуни превод Новог Завета. претекавши вука у објављивању.

3) John Mill-ово издање. без спиритуса. век: Lachmann. персијски). Tragelles. а Еразмо је поправио свој превод на основу Комплутске полиглоте. Griesbach. арапски). 5 Нови завет (грчки и латински) и 6 Јеврејски речник и граматика. Tischendorf.) је први пут дата подела на стихове. а највише 2 рукописа из 18. латински. латински. век: 1) Париска полиглота (јеврејски. 19. етиопски. Weymouth. в. Било је 6 томова: 1-4 Стари завет. сиријски. арапски. У трећем је враћено Comma Johaneum. . века. Следећа издања се заснивају углавном на Еразмовом преводу. 16. као и (по први пут) критички апарат. већином. проповедању и мученичкој смрти ап. као и то што је избацио Comma Johaneum (1 Јн 5. критика Textus Receptus-а.. 4) неостварено издање Richard-а Bentley-а. Њега су библијска друштва користила за превод на многе светске језике. Textus Receptus су седам издања браће Елзевир у Холандији. самаријски. Швајцарски издавач Фробенијус је холандском хуманисти Еразму поверио да припреми грчки Нови Завет са латинским преводом. У четвртом издању је додат и стубац са Вулгатом. Уметнута су два текста о путовањима. Westcott-Hort. Петокњижје је садржало и Онеклосов таргум јеврејским писмом и латинску транскрипцију. изашла King James’ Version. 7-8). Еразмово издање. 3) хебрејски текст. Стари завет је имао 3 ступца: 1) Септуагинта и латински превод између редова. Editio Regia (пол. сиријски. Павла. грчки. 2) brian Walton-ова полиглота или Лондонска полиглота (грчки. Дефтероканонске књиге нису имале хебрејски текст. 2) Од Textus Receptus-а до критичких издања Ова издања су. 17. што је изазвало отпор. Друго издање је било извор за Лутеров немачки превод. Еразмо је користио 6-7 парцијалних рукописа. 2) Јеронимова Vulgata. арамејски. На основу њега је 1611. Еразмо је дао свој превод. [Крај Отк је чак превео са Вулгате на грчки!] Прво издање из 1916. 8 Комплутску полиглоту издао је шпански кардинал и надбискуп Толеда. Коришћен је једноакценатски систем. а 3 Мак ни Vulgatu.стр.) су четири издања Роберта Стефана. је било пуно штампарских грешака. 18. Треће издање има критичке напомене у односу на 15 рукописа и Комплутску полиглоту. У четвртом издању (1551. Weiss. век: Bengel. Wettstein.

Узет је као основа за Textus Receptus. издања наставио његов син Erwin. као и текст који су користили Климент Александријски и Ориген. Има значајне разлике у односу на остале. Јован Златоуст га је пренео у Константинопољ. . 4) Византијски (Константинопољски. 9 Nestle-Alland (на основу Tischendorf-а.стр. се издаје и The Greek New Testament Bible. 2) Западни текст (W-H: западни). издање изашло такође 1993.). Исихијева у Александрији и Памфилова у Палестини. Припада му грузијски превод. Њему припадају Ватикански. александријски текст (Палимп. Патријаршијски. Јефр. Данас се већина научника слаже у следећој подели: 1) Александријски текст (W-H: неутрални+ александријски). 27. Westcott и Hort су поделили новозаветне рукописе у 4 групе: неутрални текст (Ватик. Сличан је александријском. су извршене три озбиљне. и Син. Општи. међусобно независне рецензије: Лукијанова у Антиохији. Вероватно га је Ориген пренео из Египта у Кесарију Палестинску. издање изашло је 1993. Westcott-Hort-а и Weiss-а) је започето 1898. чије је последње. Сир. Потиче из Египта. Царски. Користи се у богослужењу. Nestle-Alland обилује добрим критичким апаратом. КРИТИКА НОВОЗАВЕТНОГ ТЕКСТА (К 51) Под критиком новозаветног текста обично се подразумевају настојања и покушаји да се еконструише првобитни текст Новог Завета. а од 21. издања) и The Greek New Testament Bible (од 3. издања) се данас потпуно поклапају. Преовлађивао је у Византијском царству. западни текст (Безе). Литургијски) (W-H: сиријски или антиохијски). Последње. Синајски и Сиријакус кодекс. 3) Кесаријски текст. Започео га је Eberhard Nestle. преписивањем су настајале многе случајне и намерне грешке и поправке. кодекс). и то су данас васељенски (мада не и богослужбено!) прихваћени текстови. год. од 13. Потиче од Лукијанове рецензије. издања се прикључио Kurt Alland. Преовладавао је на Западу у 2. Око 300. Језички је упрошћен. Припадају му кодекс Безе. Текстови Nestle-Alland-а (од 26. в. сиријски (антиохијски) текст (потиче од Лукијана). нарочито по питању библијских цитата код Светих Отаца. Наиме. 3. Од 1966. сиријски и старолатински преводи. Црквени.

Климент Римски. Написан је у Риму. АГРАФА (Ч стр. нарочито. и. или почетка 2.стр. књига набраја се у 39. поХ. са краја 1. 58) О канону први говоре: Дидахи. Јеванђеље Јованово. На Западу документ којим је прихваћено свих 27 књига јесте Декрет папе Геласија (6. парадоксално. Јеванђеље Томино. 62) Аграфа су Христове речи које су сачуване ван канонских јеванђеља. Најдуже су оспораване Јев. морају мене стећи невољом и страдањем“. Јермин пастир. као преводилац на Западу. века. 11): „Који хоће мене да виде и достигну моје царство. Јероним. Пример аграфе (Варнавина посланица 7. Јустин Философ итд. Отк. Игнатије Богоносац. Аутентичност аграфа је у већини случајева неизвесна. и други без Отк. Трулски сабор је озваничио. Варнавина посланица. Папије Јерапољски. Коначни канон од 27. в). Евионитско јеванђеље. Протојеванђеље Јаковљево. века. Многа аграфа су сачувана у Светоотачким делима. брани каноничност свих 27 књига. Прва новозаветна збирка јесте збирка посланица ап. . Јеванђеља су као Писмо приихваћена тек половином 2. год. АПОКРИФНА ЈЕВАНЂЕЉА: Јеврејско јеванђеље. Јеванђеље Петрово. 10 ИСТОРИЈА КАНОНА (К стр. Павла. Јеванђеље Никодимово. У Новом завету постоји пет аграфа (у Дап и посланицама). Corpus Paulinum. Мураторијев канон потиче из око 200. два канона – један са Отк. Јеванђеље Филипово. Јак. Египатско јеванђеље. посланици Атанасија Великог. Поликарп Смирнски. од којих два имају паралелу у јеванђељима.

у Малој Азији. анђео саопштава Богородици да ће зачети од божанског Логоса. . јер је у делу осликава да не познаје Палестину. „Дела петрова са Симоном“ говоре о Симону Магу. Писац је гностик. Господе?“). обручења. где мученички страда. на грчком. Ипак. АПОКРИФНА ДЕЛА АПОСТОЛСКА: Дела Петрова. Дела Томина. преко довођења у храм. века. 69) Дела петрова су настала у 2. Циљ писања је да се докаже свагдадевственост (αείπαρθενία) Богородице и њено порекло од Давида. Дела Јованова. Спис има два дела. Говори се о Петровом делању у Риму. што се види из препоруке потпуног сексуалног уздржавања и из податка да се за причешће не користи вине већ вода. (једна по избору: ДЕЛА ПЕТРОВА. Овај апокриф је дао много материјалима средњевековним сликарима и химнографима. Православни су га дуго читали. Сагласно са канонским јеванђељима. Јован Крститељ је спасен на чудесан налин. Ч стр. који је својим враџбинама и чаролијама заводио Римљане. 66) Настало је у 1. има учења која се не слажу са православним учењем. 2. Ч стр. Дела Андрејина. Писац је јудеохришћанин који је живео у Египту или у Малој Азији. од рођења. Дела Петрова и Павлова. распет стрмоглавце. Успут му се јавио Господ. Проповед Петрова. нпр. в. али је Захарија убијен. пол. Симон се чак попео на небо. Domine?“ („Куда идеш. али га је Петар молитвом срушио и победио. Свети Оци нису користили ово дело. излаже се живот Богородице. Дела Павлова. а никако у Јерусалиму (како писац тврди). „Мучење Павлово“ говори како је Павле кренуо да бежи из рима да не би пострадао.стр. На Петрово питање: „Quo vadis. 11 (једно по избору: ПРОТОЈЕВАНЂЕЉЕ ЈАКОВЉЕВО. Доста је превођено. Господ је одговорио „Romam venio iterum crucifigi!“ („Идем у Рим да опет будем распет!“) Петар се враћа у Рим. до погубљења Витлејемске деце.

ПАВЛА КОРИНЋАНИМА.стр. да човека није створио Бог. (једно по избору: ОТКРОВЕЊЕ ПАВЛОВО. год. Узето је јудејско учење да су душе грешника ноћу и суботом поштеђене казни. 79) Настало је крајем 4. што се примењује на недељу као дан васрсења Христовог. да не треба слушати пророке. Откровење Павлово. Учење Адајево (Тадејево). века. Коринћани извештавају Павла да су извесни Симон и Клеовије дошли у Коринт и да уче да Бог није свемогућ. Преписка апостола Павла и Сенеке. Трећа посланица апостола Павла Коринћанима. која се побијају у Павловом одговору. 3 Кор садржи једну посланицу Коринћана Павлу и његов одговор. 12 АПОКРИФНЕ ПОСЛАНИЦЕ: Преписка Едеског цара Авгара и Исуса Христа. (једна по избору: ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА АП. 2-4. Откровење Томино. да нема васкрсења тела. АПОКРИФНА ОТКРОВЕЊА: Откровење Петрово. да он није оваплоћени Бог итд. 75) У апокрифним Делима Павловим се спомиње преписка између Павла и Коринћана. да Исуса није родила Марија. Претендује да изложи оне „неизрециве речи“ које Павле спомиње у 2 Кор 12. да свет није створио врховни Бог него анђели. Дело је настало око 170. Ч стр. . а то су све гностичка учења. Посланица апостола Павла Лаодикијцима. Ч стр. У средњем веку је много читано и превођено. Посланица једанаест апостола. и одговор је на гностичка учења.

Персија. Александар Македонски. Хасмонејци (после устанка). Књижници. 48) Назив потиче вероватно од Садока. нису веровали у постојање анђела и демона и у будуће васкрсење тела. Били су удружени у чврсте заједнице. Избегавали су околни свет да би се сачували од (ритуалне) нечистоте. Рим (Ирод 40-4 пре Хр. Правило о десетку су примењивали на све на шта га је било могуће применити. Суботни одмор су почињали мало пре времена. До танчина су се држали Закона. Чак су се трудили да тргују само међу собом. 50) Назив значи „издвојени“. Ирод Антипа 4 пре Хр.. до 39 поХр. За разлику од фарисеја. ЈЕВРЕЈСКА ДИЈАСПОРА (Л стр. Такође су. САДУКЕЈИ (Л стр. првосвештеника ког је поставио Соломон. нарочито Шебата и казнених прописа. Сирија (Селевкиди). добровољно. трудили су се да Закон прилагоде животним околностима. Зилоти. 36-47). [ПРЕСКОЧЕНО: АПОКАЛИПТИКА (Л стр. Потекли су из кругова хасидима („побожних“). Понтије Пилат 26-36 по Хр. нарочито ритуалне чистоте и давања десетка. носилаца Макавејског устанка. Према страној власти су поступали веома дипломатски. 9-35) Власт над Палестином: Вавилон. Есени. КУМРАН (Л стр. Ипак. Били су углавном из јеврејске аристократије. ФАРИСЕЈИ (Л стр. 58-74). држали пост понедељком и четвртком. Прали су руке пре сваког оброка. 13 ЈУДЕЈСТВО У ВРЕМЕ НОВОГ ЗАВЕТА (Л стр. трудећи да смире народ и да спрече оружане сукобе.). одбацивали су усмено предање. 78-83)] ГРУПЕ И ЗАЈЕДНИЦЕ У ПАЛЕСТИНСКОМ ЈУДЕЈСТВУ: Садукеји. Строго су се држали Закона. да би били сигурни да је на робу плаћен десетак.стр. Птолемеиди. Терапеути. Фарисеји.. Суботни одмор је могао да се прекрши да би се .

Симон. био је претходно зилот. Стога су живели изоловано. јер ни сами не знају колико људи су преварили. Оснивач је Јуда Макавејац. . Центар им је био у Кумрану на Мртвом мору. у којој се она равноправно делила. Радили су на пољима. Под његовом управом су вршили хајдучке упаде са источне падине јудејских гора. Сматрали су да се цариици не могу покајати. добре душе ће отићи на небо у место блаженства. После смрти. Веровали су и у једну врсту предестинације. жена је пролазила кроз трогодишњи период испитивања. Већи преступи су повлачили избацивање из заједнице. већ начин живота законом. Један од Христових апостола. Дворишта више кућа (у којима се могло нешто носити) проглашавана су за једно подручје. у тим списима се не спомиње назив „есен“). Углавном се нису женили. У народу су имали све више присталица. Истог су порекла као и фарисеји. Били су подељени на четири међусобно строго одвојене класе. који нису хтели да се баве активном политиком против Римљана. ЕСЕНИ (Л стр. 14 помогло човеку у животној опасности.стр. Очекивали су васкрсење мртвих и гајили месијанску наду. Чланови су своју личну имовину давали заједници. Период „искушеништва“ пре званичног примања у заједницу и полагања завета трајао је две године. Бесмртна душа потиче са неба. ЗИЛОТИ (Л стр. где су пронађени многи рукописи (узгред. а зле у пакао. 54) Назив значи „ревнитељи“. а тело је њена тамница. Такође. али Закон нису прилагођавали начину живота. Суботом нису чак ни вршили нужду. Одвојили су се од фарисеја. а ако јесу. 55) Назив значи „побожни“.

). Вероватно су изданак есена који је настао у египатској дијаспори. 80) Реч „ευαγγέλιον“ је у класичном грчком језику означавала радосну вест. века. Књижници су били људи из најразличитијих социјалних сталежа. КЊИЖНИЦИ (Л стр. Њихов начин живота формално је веома сличан хришћанском идиоритмијском монаштву. 15 ТЕРАПЕУТИ (Л стр. Када се поставе у три упоредна ступца. У раној Цркви добија значење Христове победе над силама зла. Били су монашка заједница строжа од есена. после ког се полагањем руку добијала титула рави. Појава књижника је вероватно реакција на сукобе и расправе са јелинизмом. Испрва је то био задатак свештеника. Претеча књижника и велики ауторитет међу њима био је Јездра. Пре Хр. тј. Мт и Лк. у ком се живело заједно са учитељем. 57) Назив значи „слуге“. Символика четири јеванђелисте (има потврду у Јзк и Отк): Мт – човек Мк – лав Лк – теле Јн – орао Синоптичка јеванђеља (συνόψις – сагледавање) су Мк. „Манастир“ им је био на Мареотском језеру близу Александрије. Књижник се постајало пролажењем кроз студијум. период учења. Овај термин је први употребио Грајзбах. Посвећивали су се посту. 74) Књижници су били људи који су тумачили Закон. . захваљујући чему је и могао да проповеда у синагоги. ПОСЕБНИ ДЕО ЈЕВАНЂЕЉА (К стр. в. Први књижник о ком постоји извештај је Антигон од Сокхоа (2.стр. Као назив за новозаветне књиге користи се од 2. Писму и созерцању. Исус Христос је имао ту титулу.

Историјско-географски оквири потичу од јеванђелиста. 3) Структуралистичка анализа испитује језичку структуру. Мт и Лк се у паралелним местима по редоследу излагања слажу са Мк и међусобно.стр. Бултман). Дибелијус. Предање пре настанка јеванђеља (јеванђеља су настала око 70. . први текстови који користе Мк (Прва Климентова посланица и Пастир Јермин) написани су у Риму. Нарочита се пажња обраћа на Sitz im Leben (животне околности). Место настанка: највероватније Рим. 92) Време настанка: 64-70. 16 увиђају се велике сличности и паралелна места. већ и свих новозаветних књига. 2) Историја распореда грађе или Readktiongeschichte. са личним склоностима и карактерним цртама. Траже се особити елементи код сваког јеванђелисте. Јеванђеља делимично излажу централне моменте из Исусовог живота и учења. се сматрало да је Мк извод из Мк и Лк. који зависе од животних услова и потреба заједнице у којој и за коју је писано јеванђеље. а када излажу садржај ког нема код Мк редослед им се међусобно разликује. чиме се тумачила чињеница да га Оци готово нису тумачили. помињу се прогони. Петар је умро у Риму. год. в. објашњавају се јудејски обичаји. Јеванђелисти нису само сакупљачи и записивачи црквеног предања. већ су богослови. До средине 19. Аргументи: Готово читав садржај Мк се налази код Мт и Лк. што се сматра и данас. Књиге са тако распоређеним синоптичким јеванђељима називају се „Сионпсе“. Методе проучавања јеванђељā: 1) Морфолошко-историјска метода или Историја форме (Шмит. Лахман је утврдио да Мк хронолошки претходи другим двама синоптичким јеванђељима и да је било извор за њих. Аргументи: не цитира се Стари завет. циљ писања и улогу јеванђеља у животу Цркве. 2) (богослужбене) химне. излагања Мт и Лк су језички и богословски савршенија. и 3) мисионарске проповеди. Јеванђелисти су само сакупљачи и записивачи црквеног предања у вези са Исусом. поХ): 1) исповедања вере. и то не само јеванђеља. грчке речи се објашњавају латинским. ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАРКУ (К стр.

него да је. Стално је окружен Дванаесторицом апостола. чак се неке грчке речи објашњавају латинским. 9-20) је накнадно додат. али то не значи ништа у овом контексту. Кроз читав садржај провлачи се чињење чуда. Почиње проповеђу Јована Крститеља. По предању. Изгоне га из Јерусалима у Назарет. Исус сакрива своју месијанску улогу (тзв. Писац не тежи толико да нам прикаже Исусово учење. страдање и васкрсење. и. Име Христос се помиње само једном. Следе улазак у Јерусалим. Сином Божијим га називају само Бог Отац и демони. превео са арамејског јеванђеље које је написао Петар. Папије Јерапољски извештава да је Марко био „тумач“ речи апостола Петра. Самог себе Исус назива Сином Човечијим. Јован Марко се спомиње у Дап и посланицама. Долази у сукоб са верским вођама. чиме почиње стварање народа божијег. што пре значи да их је записао и обликовао у јеванђеље. Теолошке карактеристике. Садржај. сарађивао је и са Павлом и Варнавом. Стил и језик су једноставни. Епилог (16. Језик је говорни. затим латинизама и латинских речи. Следи проповед многобошцима. али веома рано. каноничност ових стихова се не доводи у питање. у неким рукописима га нема. „тајна Месије“). као и римски капетан испод крста. . 17 Писац: Јован Марко. Преображава се. у кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабирали су се хришћани. Има доста арамеизама. а у неким постоје и покушаји другачијег епилога (мада са истом поруком). називан је „краткопрсти“. Исусовим крштењем и кушањем у пустињи. Бира дванаесторицу. био је левит. један од 40 апостола. Богословље Петрових саборних посланица није исто као богословље Јеванђеља по Марку. Излагање је сажето. а постоји извештај да је то учинио извесни Аристон. Ирод Антипа погубљује Крститеља. као што неки претпостављају.стр. колико његову личност и дело. У првој реченици писац дело назива „јеванђељем Исуса Христа“. јер у посланицама Петар излаже своје поуке. Могуће да га је додао сам Марко. Исус најављује ученицима своје страдање. У сваком случају. док се у Јеванђељу излажу Христове поуке. уопште. У епилогу се описује јављање Васрслог Христа. Осим са Петром. Аргументи: језик и стил су другачији.

Самостална грађа чини 1/6. покољ витлејемске деце. Писац: Левије Матеј. а у пуноти ће наступити тек у будућности. Место: Палестина (Кесарија или Јерусалим). бекство у Египат. Садржај. Александрија или Антиохија. Многи га деле на пет целина. Извори: 1) збирка логија Q (нем. које је почело да се остварује у личности Христовој. Главна тема је учење о „Царству Небеском“. 3) параболе о Царству Небеском. quelle – извор) – Папије Јерапољски тврди да је Матеј написао збирку логија на хебрејском (тј. Истиче се важност дела љубави. Исус се назива Сином Давидовим. Теолошке карактеристике. 5) есхатолошка беседа. које је написано у Ефесу). 109) Време: 70-80. 2) слање ученика на проповед. вероватно превео на грчки). Већина садржаја се поклапа са Мк. 123) Време: после 70. 4) „црквена беседа“.стр. повлачећи паралелу са Петокњижјем. повратак из Египта и настањивање у Назарету. 240 стихова је заједничко са Лк. ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЛУКИ (К стр. Наглашен је континуитет два Завета и доста се цитира Стари Завет. 18 ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ (К стр. . Место: Ефес (с обзиром на додирне тачке са Јн. затим иде поклоњење мудраца. 2) Мк. Рани оци највише цитирају ово јеванђеље. Почиње Исусовим родословом. арамејском). некадашњи цариник у Капернауму (његово позивање се описује у Мк). Сином Божијим и Сином Човечијим. док је коначни редактор вероватно неко други. Ово је једино јеванђеље у ком се помиње термин „Црква“. Има се утисак дијалога цркве у којој је јеванђеље настало са јудејском синагогом. Он је саставио логије. и затим их истумачио (тј. 3) предање цркве у којој је јеванђелист писао и деловао. један од Дванаесторице. Исусове поруке се групишу у пет великих (и неколико мањих) целина: 1) беседа на гори. даље иде према Мк. Упућено је како онима из јудејства. тако и онима из незнабожтва.

Пилат чак три пута објављује да Исус није крив. страдање [један разбојник на крсту се каје]. Пореклом из Антиохије. Теолошке карактеристике. Када се поставе у три упоредна ступца. Благовешћу Богородици и њеним сусретом са Јелисаветом. Власт (као ни у Дап) не прогони хришћанство. који је вероватно био римски великодостојник. Исус се назива често Господом. па Крститељева проповед и Исусово крштење. Све се посматра у светлу васкрсења. Писано је високим кини дијалектом и једна је од језички најлепших књига. пратилац апостола Павла и један од Седамдесеторице. СИНОПТИЧКИ ПРОБЛЕМ (К стр. Заиста. 133) Овај термин је први употребио Грајзбах у 18. у периоду између два доласка Христова. . Завршава се вазнесењем. јављање Васкрслог. Синоптички проблем представља изучавање сличности и разлика између Мк. Затим: делатност у Галилеји. заједнички за два од три и јединствен за свако појединачно. Почиње прологом.стр. увиђају се велике сличности и паралелна места. Прича почиње најавом и рођењем Јована Крститеља. Мисли се да је он један од двојице којима се Васкрсли Христос јавио на путу за Емаус. писац се труди да изложи ствари историјски и хронолошки што је могуће тачније. Затим долази Исусово рођење и детињство. тачно и хронолошким редоследом. 3) L (предање цркве у којој је јеванђелист писао и деловао. Јеванђеље упућује „племенитом Теофилу“. одлазак у Јерусалим. Садржај. Извори: 1) Q. Спасење се односи на све људе. тј. у ком писац каже да жели да изложи ствари од почетка. чуда и поуке. Стил и језик. Исусов родослов. и кушања у пустињи. Наглашава се деловање Светог Духа и Цркве у историји. Приметан је утицај језика Септуагинте. 2) Мк. 19 Писац: Лекар Лука. Прича о страдању се приближава Јн. Мт и Лк. при чему постоји садржај заједнички за сва три. чак штити хришћане од јудејског фанатизма. чини ¼ садржаја). веку. преовлађује атмосфера радости. Исус се нарочито брине о социјално угроженим људима. Књиге са тако распоређеним синоптичким јеванђељима називају се „Сионпсе“.

Мт и Лк су за основне изворе имали Мк и Q. 20 Хипотезе: 1) Сваки јеванђелиста је као извор користио временски најближе јеванђеље. века. 3) Постојање заједничког усменог предања.стр. излажући дубљи смисао. сваки је имао предање своје црквене заједнице (та предања се могу назвати изворима M и L). Језик и стил. па се теорија може назвати и теоријом о четири извора (мада је први назив устаљен). Користи се „технике неспоразума“: Исусове поруке се не схватају добро (често се схватају буквалистички). Лука се верније држи Логија. групишући грађу по сличности. Из текста је очигледно да је био очевидац многих догађаја. Често . У том случају. која је додала неке делове. Писац се више пута циклично враћа на неку тему да би је допунио са више детаља [исто важи и за Јованове саборне посланице]. Папије Јерапољски наводи постојање два ученика Господња по имену Јован. ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЈОВАНУ (К стр. један од дванаесторице. 139) Време: крај 1. свако према својим потребама. Крајња верзија је настала у самој ефеској црквеној заједници. „љубљени ученик“. вероватно. имао и следеће намере: да оповргне Керинтову докетску јерес као и јудејско учење. 2) Постојање Протојеванђеља на арамејском из ког су сва тројица црпла грађу. Q (логије) чини 240 стихова заједничких за Мт и Лк (а којих нема код Мк). која је такође одбачена: Мт – Лк – Мк. писац је старији Јован. Овај редослед је данас углавном одбачен. 4) Упоредно постојање усменог предања и разних записаних извештаја. па их Исус накнадно објашњава. да ублажи погрешне закључке о Петровом првенству који су извучени из синоптичких јеванђеља. [писац такође саборних посланица Јованових и Отк]. Поред тога. Место: Ефес Писац: Јован. Осим намере коју експлицитно истиче – да покаже да је Исус Син Божији кроз веру у кога се добија живот – писац је. Постоји и Грајзбахова хипотеза редоследа. да привуче у Цркву преостале ученике Јована Крститеља. Намере. редоследом Мт – Мк – Лк. а Матеј мења распоред. Теорија о два извора.

„живот – смрт“ итд. ДЕЛА АПОСТОЛСКА (К стр. Иако се може приговорити да писац Дап изгледа да не познаје богословље. Види се да је писац присутан у многим ситуацијама. а паралела „овај век – будући век“ као „светлост – тама“. ипак то не . јер постоји у свим рукописима. Пре страдања се на Тајној Вечери не описује евхаристија. у неким је на крају јеванђеља. и то јеванђеље као прво. али веома рани (можда чак од стране самог Јована). Богословље и стил слични су јеванђељу по Луки. Затим се излажу „знаци“ које је Исус чинио. Садржај. „истина – лаж“. вероватно од стране цркве у Ефесу.стр. поглавље има неке специфичности у односу на остатак јеванђеља. такође су оба дела упућена Теофилу. „слобода – сужањство“. Истиче се Божија љубав. Завршава се страдањем. живот и дело апостола Павла. 152) Време: 63-70. следеће су особености: 1) нема ни једне параболе од оних које записују синоптичари. 2) „Царство Божије“ се назива „вечним животом“ или само „животом“. а у неким чак у Лк. већ прање ногу ученицима. „вера – безверје“. Ефес или уопште Грчка. или 70-80. која реченицама у првом лицу множине потврђује речено. Теолошке карактеристике. Додаци. тј. и јављањима Васкрслог Христа. 21. Пролог је химна оваплоћеном Логосу. 2) податак да у Силоамској бањи „анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду“ – ово је веома рано додат детаљ. нити логија на начин како их износе синоптичари. насупрот синоптичким која су „телесна“. У односу на синоптичка јеванђеља. а Дап као друго. па је вероватно каснији догађај. 4) више пута иде у Јерусалим. са којом се преплиће сведочанство Јована Крститеља. неког коначног редактора: 1) жена ухваћена у прељуби – у неким рукописима га нема. [Термин „Логос“ се у Новом Завету користи још само у 1 Јн]. У Предању Јн се назива „духовним“ јеванђељем. Писац: Лука. 3) завршно. Место: Рим. 3) суд је већ сада. 21 се има утисак да говори у име цркве. Постоје хронолошке аномалије. и чији дубљи смисао накнадно излаже. Јн има узвишено богословље.

Синај. тако да је стил свих беседа сличан. Палимп. [у Антиохији први пут названи „хришћани“]. Апостолске беседе убацује на основу личних или туђих сећања или белешки. Јефрема Сирина. МАзија и Грчка 53/54-56-57 ПОСЛАНИЦЕ АП. како од Цркве тако и од критике. с тим што се у сваком критичком издању наводе специфична места у западној верзији текста. . Прате се само апостоли Петар и Павле. МАзија и Грчка 49/50-51-52 3. кодекс. јер његов циљ није био да опише дело апостола Павла. кодекс. Верзије. Извори. избор седморице ђакона и стефаново страдање. Јерусалимска црква. Постоје две верзије. пут у рим и двогодишње сужањство. ДЕЛО АП. обала МАзије 46-48 2. стари латински преводи. Чињеница да је више људи записаивало његове посланице објашњава стилске разлике између појединачних посланица. Педесетница. избор Матије. наравно. ПАВЛА (К стр. Кипар и јуж. живот прве Цркве. Прво Павлово путовање. хватање и одвођење у затвор. тзв Summaria. Ефес. Павле следи правила тадашње епистолографије. свој печат. антиохијска (Ватик. дејством Духа Светога. већ како је јеванђеље постепено стигло до самог Рима. апостолски сабор у Јерусалиму. латински оци).стр. александријски Оци) и западна (Беза. али се у до половине књиге апостоли спомињу као група. јесте антиохијска. Александр. 164-168) Путовања: 1. Такође. вероватно. Садржај (антиохијског текста): јављања Васкрслог Христа и вазнесење. 169) Посланице ап. био је присутан на Павловим путовањима. Општеприхваћена. у Антиохији. Многе информације је скупио. Обично диктира посланице некоме. кодекс. ПАВЛА (К стр. а затим додаје свежојеручни потпис као доказ аутентичности. Друго и треће Павлово путовање. Павла су најстарије књиге Новог завета. као у центру мисионарске делатности. прва мисионарења. 22 оспорава Лукино ауторство. дајући им.

Постоје и другачији распореди. Гал. Неки Јудејци су примили Павлову проповед. Гал. Тамо су живели Грци. Павле је основао за време другог мисионарског путовања. 1 и 2 Сол. Позива на моралну чистоту и братољубље. под изговором да ће то бити веома ускоро. Неки су из прве посланице погрешно схватили и злоупотребили поруку о другом доласку Господњем. Павле се позива на своју очинску љубав. Јудејци који нису пришли Цркви. Место и време писања: 51-52. и да томе претходи „човек безакоња“. Подела према адресанту: 1) Цркви (1 и 2 Сол. Садржај 1 Сол. год. где су власти дошле да траже Павла. Флм) и 2 Тим. али га нису нашли. Хронолошки редослед: 1 и 2 Сол. одакле је отпловио у Атину. упозоравајући да се не враћају некадашњим разблудним и сл. антихрист. Кол. Фил. хришћани из Верије су отпратили Павла до приморја. па. Флм). обичајима које су практиковали у незнабоштву. 1 и 2 Кор. одговара излагањем учења о свеопштем васкрсењу.стр. 23 Канонски редослед (њих 13+1): Рим. 1 И 2 СОЛ (К стр. Садржај 2 Сол. Она је служила за углед осталим црквама. Јев. тј. Фил. Јасон се откупио кауцијом. Из ропства: „4 посл. Фил. Пастирске (1 и 2 Тим. где се „три суботе“ (према Дап) расправљао са Јеврејима. Тит). Тит. Римљани и Јевреји. Флм). али овај је данас општеприхваћен. Павле појашњава да то и неће бити баш толико ускоро. лењствују. Фил. Овај распоред ј начињен према обиму. У Јеврејској синагоги се 50. 172) Цркву у Солуну. пастирске (1 и 2 Тим. Флм. 1 и 2 Кор. Када су и тамо стигли противни Јудејци. 3) Личности (1 и 2 Тим. Даје и упутства како се треба односити према лењствујућима. Кол). појављује Павле. из сужањства (Еф. Рим. из сужањства“ (Еф. Коринт. 2) Циркуларна (Еф). оптужили су пред градским властима хришћане да говоре да има други цар – Исус. метрополи Македоније. Кол. Тит. . На питање како ће умрли дочекати Христа. с тим што је Јев на крају. 1 и 2 Тим. а хришћани су преко ноћи отпратили Павла до Верије. Дан Господњи ће доћи „као лопов у ноћи“. Павле је био смештен у кући неког Јасона. али већина новокрштених је била из незнабоштва. Тит). Кол. Еф.

в. та слобода не значи разузданост. Такође. Примаоци посланице су највероватније становници Северне Галатије. Ипак. 2 Кор негде у Македонији 56. Наводи Аврамово оправдање кроз веру. који се жртвовао за нас. Аполосове итд. који су га. говорећи да није раван Дванаесторици. преХ завештао краљевство Римљанима. од којих су најопаснији Аполосови. [Ипак. Ово је тематски најбогатија новозаветна посланица: 1) подела на Павлове. што је узроковало распуштен живот. имао је важну улогу у трговини. већ живот и служење у љубави. Агару и Сару. 181) Садржај. као и чињеницу да је у потпуности био прихваћен од стране других апостола.] Место и време: 1 Кор Ефес 55. 24 ГАЛ (К стр. Примаоци. Било је заступљено мноштво религија. а најистакнутији је био култ Афродите. преХ доселили Келти. . вероватно остатак из многобоштва. прогласили својом провинцијом (Јужна Галатија). припојивши му још територије. ослобођење од Закона. год. Петра и Јована. 3) обраћање многобожачким судовима. Њихов последњи краљ Амнита је 25. 4) сви треба да остану у ономе у чему су позвани. та порочност није била толика препрека за прихватање јеванђеља. 5) идолске жртве се могу јести као обично месо. Ефес. 1 И 2 КОР (К стр. колика је била философска надменост Атињана. Етничка Галатија (Северна) је подразумевала област у коју су се у 3. како би показао да је у Христу. Уосталом. приморавају и оне из незнабоштва да се обрезују. Назив „Галатија“ се везује за једну већу и једну мању географско-етничку област. Место и време писања: 54-55. главни град Ахаје. као и друге примере из Старог завета. 2) блуд (чак неки човек живи са маћехом). Закон је „педагог за Христа“. излажући своје чудесно обраћење на путу за Дамаск. нарочито „стубова Цркве“ – Јакова. вероватно хришћани из Јудејства који су сматрали да се човек не може спасти без Мојсијевог Закона. Неки људи. 189) Коринт. Павле брани своје апостолство. Садржај 1 Кор. велики број становника и велико богатство. вероватно философски образовани. оспоравају Павлово апостолство. Затим излаже своје „јеванђеље“.стр.

Флм Време: половина 1. а који су узнемирили цркве у Галатији. „Посланица са сузама“ је посланица која је можда послана пре ове две. 208) „Циркуларна посланица“. . дошли су и у Коринт. 9) васкрсење. већ излаже општи еклисиологију. Кол. Садржај 2 Кор. Говори се и о томе какав треба да буде брак. чији је угаони камен сам Исус Христос. У 2 Кор каже да је више пута био у тамници. Ово је богословски најузвишенија Павлова посланица. и није упућена конкретној заједници са конкретним проблемима. века. 7) презирање сиромашних на агапама (овде даје извештај о Тајној вечери). Црква је зграда у коју се узиђују и они из јудејства и они из многобоштва.стр. Павле сâм каже да их је писао из сужањства. 8) духовни дарови и химна љубави. 201) Еф. 25 али не ако је то другима на саблазан. али не каже одакле. ЕФ (К стр. Садржај. упућена разним црквама Мале Азије. Место. а цитира се у њима када се излаже тема моралне чистоће. како је претпоставио Ашер. Хришћани који живе јудејски. да би црквама доказао истинитост свог апостолства. како каже црквено предање. не може се тачно одредити. У прилог томе говори то да се у неким старим рукописима не адресира Ефесцима. Ове четири посланице су вероватно писане из Рима. Има сличну грађу и терминологију као Кол. и Павле је наводи као ону која је ожалостила примаоце. ПОСЛАНИЦЕ ИЗ СУЖАЊСТВА (К стр. Фил. 6) жене треба да покривају главу. Назива се овако јер је. Стога Павле излаже страдања за Христа и наводи „мноштво откровења“ која је имао. који се упоређује са односом између Христа и Цркве.

као сабрата. а неки чак деле Фил на три првобитне посланице. Филипи су први европски град у који је стигло јеванђеље. Тај други део неки сматрају другом посланицом. придржавање светих дана и мучење тела). Сада је Филимонов роб одбегао од њега. КОЛ (К стр. Ипак. Павле по Онисиму шаље и посланицу Филимону и његовој домаћој цркви. о којима се говори и у Гал и 2 Кор. Филипљанима говори о „посланицама“ које им је Павле слао. Говори о новом човеку. од кога је примио хришћанство. пошто је починио неку неправду (можда крађу). а то су вероватно исти они из јудејства који намећу закон. па овај шаље посланицу. 26 ФИЛ (К стр. већ су плод спасења које доноси Христос. Павле даје и моралне одредбе.стр. потпуни Бог (а не анђели. Та јерес је сама себе називала философијом. али сада. са развијеном трговином и саобраћајем. 222) Заједницу у Колоси основао је Епафрас. Христос је глава Цркве. и мноштвом религија. То је била римска колонија насељена римским ветеранима. Пише спонтано. Имала је изопачен аскетски карактер (уздржавање од јела и пића. без плана. тражи од Павла да интервенише. уверљивији су докази у прилог тога да је ово од почетка била интегрална посланица. као и о смирењу. Садржај. Нашао се поред Павла у тамници. 213) Ово је најличнија и најосећајнија Павлова посланица. ФИЛ (К стр. наравно. Не могући да се сам суочи са неком јересју. а средиште ове философије било је служење духовима и анђеоским силама. . Поликарп Смирнски у својој посл. 228) Најкраћа Павлова посланица (25 стихова). Исус Христос је владар над свим. У другом делу говори о јеретицима који угрожавају заједницу. како је учила дотична јерес). Филимона је Павле преобратио у хришћанство. крајњи циљ свега. па га Павле шаље назад Филимону. које нису предуслов за спасење.

године. Називају се и Павловим канонским правом. Садржај Тит. Не зна се ко је основао цркву у Риму. а никако само делима зкона. 4) Завршни део. поводом конкретних ситуација у којима се они налазе. 3) Морални захтеви хришћанства. Павле бодри Тимотеја да се злопати „као добар војник Исуса Христа“. Садржај 1 Тим. 1) Сви су грешници. Писац. 63-64. па он истиче своје блиске односе са њима. Садржај је највероватније Павлов. Тит Називају се пастирским јер су упућене пастирима Цркве – Тимотеју епископу Ефеса и Титу епископу Крита. 27 РИМ (К стр. (непосредно пред страдање). Садржај 2 Тим. 2) Даје упутства у вези са богослужењем и избором епископā и ђаконā. Последње поглавље садржи имена 26 личности које Павле поздравља. 233) Место: Коринт. века. Павле наглашава Титу да треба да постави старешине по свим градовима. у вери и у обрби против јеретика. 3) ако је писац неки Павлов ученик и сарадник. 1) Упозорава на јеретике из јудаизма који потенцирају Закон. То ствара проблем ако знамо да Павле није био у посети заједници пре писања посланице. Највероватније се те личности – све Павлови сарадници – налазе у Риму. 66-67. али писар није вршио само језичко уобличавање. али Павле највероватније није. што се догодило да би многобошци могли ући у Цркву. говорећи му какви треба да буду. Садржај. Време: 57. 2) по предању. 2) Израиљ ће се на крају спасти. иако је привремено одбацио Христа. Време: 1) ако је писац Павле. већ је одиграо важну улогу у писању посланице. Суочавајући се са предстојећим мучеништвом.стр. 241) 1 и 2 Тим. ПАСТИРСКЕ ПОСЛАНИЦЕ (К стр. пред крај 1. Ово је најобимнија и богословски најзначајнија Павлова посланица. Упозорава га и у вези са јеретицима. . 1 Тим и Тит су написане на четвртом путовању. и могу се обравдати само вером у Христа и његовом благодаћу.

ЈК (К стр. али га је уобличио крајњи редактор. Стога их Павле бодри да остану хришћани. и језички се разликује од Павлових посланица. Штавише. као и самог Господа. али се предлажу разне личности: Аполос. Наводећи страдања старозаветних праведника. Да би поткрепио чињеницу да је откривење Бога преко Сина узвишеније од старијег откровења. 262) Јак. Сила. Климент Римски. јер су напустили Храм и његово богослужење. 2 Пет. Примаоци се такође не спомињу у посланици. наводи многа места из Старог завета (и то према Септуагинти). Истраживачи предлажу Рим. Писац не спомиње своје име (док Павле у свим посланицама спомиње). Ефес или неку област у Палестини. говори им да се угледају на њих. Не зна се ко је. Филип.. а неки су сумњали. а пре Павлових посланица. Основни текст потиче од Јакова. већ пре расправе. 1 Пет. По стилу се види да је редактор био књижевно . 3 Јн Називају се саборним јер су упућене свим вернима у Цркви (са изузетком 2 Јн која је упућена једној заједници. брата Господњег. У многим старим рукописима стоје после Дап. а на Западу су још више сумњали. (помињу се жртве у храму). Александрију. али се помиње Тимотеј. Садржај. 249) Јев је написана на високом кинију. Акила и Прискила. нема форму посланице. Јудеохришћанска заједница се суочила са одбацивањем и прогоном од стране друштва. У Павлово ауторство се у источном предању веровало. 264) Писац. Највероватније Павле није писац. 2 Јн. САБОРНЕ ПОСЛАНИЦЕ (К стр.. и 3 Јн која је упућена извесном Гају).стр. вероватно зато што се приписују људима из круга Дванаесторице и Исусовој браћи. 28 ЈЕВ (К стр. 1 Јн. Време: најкасније 70. Исус Христос је истински велики Првосвештеник. Јд.

Апостол саветује послушност држави. Примаоци: хришћани у северним и западним деловима Мале Азије. Примаоци су највероватније они који су примаоци и 1 Пет. Садржај. Није познато. Место: „Вавилон“. јер Јаков грчки језик чак није ни познавао добро. У заједници којој је упућена посланица појавили су се јеретици (претече гностика) који су погрешно схватали Павлово учење о слободи од закона. али су то становиште протестанти данас напустили. 2) Дан Господњи ће доћи као лопов у ноћи. овде нису у питању страдања од римске власти. Место. веку. наводећи и јудејске апокалиптичке апокрифе. 1 ПЕТ (К стр. Хришћанима које друштво прогони писац саветује да се угледају на Христа. На крају даје пастирске савете црквеним старешинама. 3) вера без дела је мртва. Садржај: 1) смисао искушења и суочавање са њима. Садржај. Тема се потпуно разликује од 1 Пет. што говори у прилог томе да је постојао тај редактор. ЈД (К стр. који је у тадашњој хришћанској мисли означавао Рим. Каноничност је утврђена у 4. Лутер је оспоравао каноничност.стр. Већина научника сматра да је у питању крај 1. . 277) Повод. 1) Супротстављање јеретицима који су либерално схватили Павлову проповед о ослобађању од Закона. 4) утемељење тајне Јелеосвећења. 2) поступање богатих према сиромашнима. Али. 29 образован. већ о непријатностима и притисцима од стране друштва. Писац наводи примере казни за безбожнике у Старом Завету. 2 ПЕТ (К стр. 5) прилепљивање уз овај свет доводи до непријатељства према Богу. века. 271) Време. 269) Време: 64-67.

и вода. који се представља као Јуда брат Јаковљев. Место је непознато. Време: крај 1. Место: Ефес. века. веку. 1. тј. Вероватно су настали у Северној Африци. Време: 80-90. века. 1 Јн је енциклијска (циркуларна) посланица. Заправо. и Свети Дух. да се настанио у Исусу само од крштења до страдања. Прво сведочанство о ова два стиха имамо у јеретичком Прискилијанском рукопису са краја 4. 280) Писац је апостол Јован. а не и тело. тачније места у ком се именује аутор: „Ιωαννου του παρθενου“ – „Јована девственика“. после Јн. а на грчким рукописима су посведочени тек од 12. „Гају љубљеноме“. ово је најкраћа новозаветна посланица (13 стихова). ова два стиха Црква у потпуности прихвата као канонске. као и у Јн. што је највероватније последица грешке у преписивању текста посланице. који је вероватно био поглавар неке цркве у Малој Азији. века. Средишња тема је љубав. и ова тројица су једно. „изабраној госпођи и њеној деци“. У рукописима Вулгате се налазе први пут у 9. То неминовно води у дуализам. 2 и 3 ЈН (К стр. и то на латинском језику. Вероватно је писац 2 Пет припојио Јд. Јован га хвали што је угостио хришћанске . 2 Јн је упућена одређеној заједници. тј. И троје је што свједочи на земљи: дух. Говори исто што и у 1 Јн. Comma Johanneum (1 Јн 5. само много сажетије. Логос. 2 Пет 2 садржи већи део Јд. Говори против јеретика који одричу истинитост оваплоћења Логоса. 30 Писац је непознати јудеохришћанин.стр. Ипак. 7-8): „Јер је троје што свједочи на небу: Отац. 3 Јн је упућена једној личности. То су докети. и крв: и ово троје су уједно“. Блажени Августин ову посланицу назива „Посланица Парћанима“. Они су тврдили да је Логос само привидно узео тело. Примаоци: Негде у Малој Азији. учење да ће се спасти само душа. Метод говорења је такође у свим Јовановим делима циркуларно враћање више пута на једну тему са додавањем новога.

стр. Првих 6 најављују искушења и невоље. и јеванђеље и три посланице. Садржина седмог печата су 7 труба. Седам анђела проливају на земљу седам златних чаша гнева Божијег. круг Јованових ученика из ког је потекло Отк. 3) Јованов круг. На крају је позив Христу да дође брзо. Разлог је спомињање хиљадугодишњег месијиног царства на земљи. који побеђује зло. као и дубина и тајанственост исказа. Писац. Питање писца није решено. Цркву гоне аждаја и две звери („број звери“). 31 мисионаре и што живи у истини. ког спомиње Папије Јерапољски. а најважније претпоставке су: 1) Јован презвитер. тј. 285) Време: 95. Али. али се људи ипак не кају. 2) непознати Јован који је имао дар пророштва. не зна се време када ће то бити. Управо то и јесте њен циљ: да охрабри. Такође. ОТК (К стр. писац је Јован Богослов. за време турског ропства. језик. Месија побеђује Сатану. Седма труба најављује Божију победу. Али. Место: острво Патмос у Егејском мору. веома развијене од 2. Постоји црквено предање да је Прохор Никомидијски учествовао у записивању Јованових дела. Каноничност књиге је оспоравана све до 10. У Отк у центру је лик Месије. в. што су хилијастичке јереси погрешно прозумачиле. преХ до 2. поХ. Најава Христовог доласка није претња. постоје кључне разлике. отварање 7 печата књиге живота од стране Христа (Јагњета). али. Садржај: 7 посланица малоазијским црквама. већ утеха за истинске хришћане. и наступа Ново Небо и Нова Земља. Помиње се неки Диотреф. по онима који заступају ову претпоставку. Перикопе из књиге никада нису ушле у богослужење. већ се излажу само „знаци времена“. Апокалиптичка књижевност је крило јудаистичке књижевности. . а не да заплаши. века. Хвали неког Димитрија. који је вероватно хтео да се наметне као поглавар заједнице. в. који предсказују пропаст грешном човечанству. мада је много помагала хришћанима у тешким тренуцима. год. По предању. стил и учење се разликују од јеванђеља и посланица које је он написао. Најављује своју посету. нпр.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful