You are on page 1of 19

MITOLOGIJA

Larousse
Oduvek je čovek želeo da razjasni one ne baš tako razumljive pojave u svetu što ga okružuje, a posebno da rasvetli tajnu prvobitnog Postanja kome duguje i sopstveni život. Ova težnja stara koliko i prvi čovek na Zemlji, tesno vezana sa sudbinom njegovog ljudskog bića, u početku ga je navela da uzroke ovakvim pojavama potraži isključivo u Natprirodnom. Tako su nastali mitovi koji će se održati sve doklegod čovekov um u svom neprekidnom saznavanju ne bude oplemenio i uskladio sopstvena uverenja u jedinstveno i sveobuhvatno učenje. Vera i božanstvo nametala je ispunjavanje određenog zakona i određenog morala kao i svečano obavljanje obreda prema strogo određenim pravilima. Na razmeđu ove dve težnje —objašnjenjem natprirodnog i pokoravanja, nalazi se istovremeno i veza i razlika između mitologije i religija.

MITOVI

STVARANJE MITOVA

POREKLO MITOVA. Mit se rađa iz nagonske potrebe koja goni čoveka da istražuje uzroke prirodnih pojava i da objasni svemir.'Moglo bi se apriori pomisliti da se taj napor rodio u prošlosti — i da se i danas rađa kod primitivnih naroda — iz straha izazvanog prirodnim kataklizmama ili, bolje rečeno, iz nepredviđenih ili neobičnih događaja. Prirodno je što su pomračenja, oluje ili plime izazvale užas, a vračanja zatim trebalo da odagnaju napasti. Prema etnolozima i sociolozima nagon za samoodržavanjem i potreba za delanjem samo su jedan od uzroka stvaranja mitova. Suština njihovog porekla nalazila se i još uvek se nalazi u potrebi za razumevanjem. Ono što zaprepašćuje primitivnog čoveka — a ljudske zajednice koje su danas dostigle viši stepen civilizacije, živele su u prošlosti istim varvarskim životom i neobrazovane — »nije činjenica da su veze izmedu prirodnih pojava u datom momentu prekinute neuobičajenim kataklizmama, već to da te veze postoje i dejstvuju« (Robert Aron). Primitivan čovek je mnogo manje iznenađen olujom, pomračenjima i gromom nego plimom i osekom, pravilnim smenjivanjem dana i noći i godišnjih doba. »Od prvog dodira sa svetom, ljudima ništa nije izgledalo manje prirodno od same prirode. (. . .) Ona je istovremeno bila: divota i čudo. Tek kasnije, pošto je otkrivena stalnost, nepromenljivost ili pravilno ponavljanje »čuda« došlo je do toga da se izvesni vidovi »čuda« nazovu prirodnim samim tim što su bili predviđeni, obični, razumljivi« (Max Müller). Mitologija se rodila više iz želje da se razume normalan tok sveta, nego sa namerom da se objasni izuzetno. Okružen prirodnim pojavama, prvobitni čovek, kao i čovek današnjice, tražio je njihove tvorce. Bez naučnih znanja, on nije mogao da nađe racionalno objašnjenje činjenica koje izgledaju vrlo jednostavne civilizovanom čoveku XX veka. Postepeno je ispunjavao svet natprirodnim bićima, koja liče na ljude po mnogim crtama karaktera, ali koja imaju mnogo veću moć, mnogo više poroka i vrlina. Obilje priča koje iznose podvige »duhova«, njihove međusobne odnose, susrete sa ljudima, sačinjava mitologiju svake etničke grupe. Prihvata se mišljenje da se stvaranje mitova u raznim granama ljudske vrste odvijalo prema ravnomernoj evoluciji koja sadrži tri velike epohe. • • Shvatanje*) o »ravnomernoj evoluciji koja sadrži tri velike epohe« u razvoiu mitologije odgovara koncepcijama stare evolucionističke škole koja je nedijalektički zamišljala razvoj religije i mitologije kao apsolutno samostalan, jednolinijski razvitak viših oblika iz nižih, bez veze sa društvenim uslovima ovih procesa. Tekst se malo dalje izravno poziva na Vašberna Hopkinsa, a njegovi stupnjevi razvitka (E. Washburn Hopkins, Origin and evolution of Religion, New-York, London, Oxford, 1924), kako ukazuje i V. Šmit, predstavljaju klasičnu evolucionističku konstrukciju, dok ga njegovo shvatanje o mnoštvu predmeta i ličnosti obdarenih posebnom moći dovodi do pojma jedinstvene sveopšte sile. •(Znak • u odeljku Mitologijeije i religije označava novi. dopunjen tekst naših autora). M1TSKA DOBA. Doba mana. To je prvo religiozno doba čovečanstva. Čovek je još nesposoban da jasno razgraniči materiju od duha. Za njega — to je još slučaj Samojeda i nekih Afrikanaca — »ne postoji ni telo bez svesne moći. ni duh bez tela« (V. Hopkins). Na početku ove zabune, tvrde sociolozi, nalaze se shvatanja o tajanstvenoj moći koja deluje na celu zemlju, predmete, bića i pojave: nazivaju je mana prema korenu jedne melanezijske reči. »Bezlična sila sa čijim se dejstvom saglašavamo ili predosećamo, mada ga nikada ne određujemo. niti ga srećemo«. To je sveprisutna sila, neodređena, koju čovek optužuje za sve nerazumljivo i nepredvidljivo. Strah izazvan prirodnim pojavama bi bio samo jedna među mnogim manifestacijama te tajanstvene sile rasprostranjene po celom svetu. Nemojmoje mešati sa panteizmom: čovek na ovom stadijumu »još nije stvorio pojam božanstva«. Reč je pre o »nekoj vrsti panspiritualizma koji je vezan istovremeno i za magiju i za religiju« (Robert Aron). Doba naturizma. Ovo je druga etapa religiozne misli čovečanstva. Mana se troši, lokalizuje, raspoređuje »na životinje, biljke ili minerale, među kojima se u početku širila bez reda, ne određujući svoju prirodu». Čovek obožava prirodne sile i pojave onakve kakve se javljaju na planinama, rekama, zvezdama, vetrovima, moru, Postepeno se kult prenosi sa mane na bića i stvari koje se 1

bar jednake sposobnostima koje i sam poseduje u životu. Du culte des dieux fetiches. Totem se nasleđuje po ženskoj ili po muškoj liniji. strasti. životinje određene vrste vezane su krvnim srodstvom ili prijateljstvom. H. postale su tananije i poučnije. pod korom drveta ili bistre vodene površine: ovo verovanje primitivnih ljudi u nauci se naziva fetišizam. čaranje. dok drugi samo smatraju da je osnivač roda ili plemena bio u prijateljstvu sa pretkom životinje totema. Priče koje su se odnosile na gradske bogove ili na poreklo neke čuvene porodice uvek su bile primane sa posebnom naklonošću. • Čovek pripisuje natprirodnim bićima koja ga okružuju. izvesni narodi su. taj svet i pokreću i u njemu upravljaju svim delatnostima. naprotiv. Životinja je posednik.smatraju njenim osloncem ili stecištem: na primer. koje je. u nauci nazvani totemizam prema reči totem. i ta životinja postaje ideal plemena. sa životinjskim telom i ljudskom glavom. • • Ne radi se tek o nekoj naklonosti. totem bratstva (fratrije). Tako je Vavilon prošao kroz dugi prelazni period u kome su bogovi (možemo u buduće upotrebiti ovu reč) imali poluživotinjski i poluljudski lik. da bi se na sebe prenela njena mistična snaga. utoliko se manje važnosti pridavalo divljačkim elementima i legendama predaka. utoliko 2 . ne samo međusobno. Spencer. Svakako. za celokupnu planetu. Paris. četvoronožne životinje i gmizavci u ljudskom obliku sa životinjskom glavom ili obratno. isto onako kao što su ljudi jednog roda vezani krvnim srodstvom. vrlo pozna kod Slovena. usled mnogih i složenih okolnosti. reči i moći da čini dobro ili zlo. »Upravo tu leži logička osnova obožavanja životinja. Mnoštvom bogova i legendi. Ova su verovanja. Ta naklonost prema zoolatrijskim oblicima dugo se zadržala u Egiptu. 1760). • Doba antropomorfizacije. dok neki smatraju da termin fetišizam označava neodvojivost predmeta i duha koji u njemu boravi. bez prelaznih perioda. Stoga se ona poštuje. • • Antropomorfizacija nije nastupila kod različitih naroda posle isteka jednakog broja vekova u stadijumu naturizma: vrlo rana u dolini Nila. i sa njima spojena praksa.factitius). Po mišljenju S. bila je. Oni se više nisu zadovoljavali jednostavnim ili grubim pričama koje su nasledili od svojih predaka ali ih nisu ni odbacili poštujući drevno predanje. pećinama i retko se pojavljuju. nego i sa ljudskim grupama. Međutim. prve priče koje su oni stvorili o svetu duhova bile su tako detinjaste i čudne kao i legende najzaostalijih današnjih plemena. sposobnosti. • • Termin f'etiš potiče od portugalskog fetiço (od latin. Drugi naučnici nazivom fetiš označavaju duha koji navodno boravi u predmetu (E. Amerike) označava bratsko srodstvo. totem bračne klase. svuda prethodilo evoluciji viših fbrmi« (S. Pleme u nekom životinjskom obličju nalazi izraz svoje suštine. Langer). čini se. planinama. ponekad i obredno jede. moćniji. klimatskih. Tylor. ima zajedničke svečanosti i mađijske obrede u cilju razmnožavanja totema. koja u jeziku Indijanaca Odžibveja (Algonkina Sev. pa otud i mogućni davalac svoga posebnog svojstva. drvo ili stena. De Brosjejoš u XVIII veku nazivom fetiš označavao sam materijalni predmet kojem se ukazuje poštovanje (Ch. Čak su i ulepšane: blistava mašta pesnika neprestano je dodavala tradiciji nove elemente i doživljaje koji su krepili duh. Donini). Kod Australijanaca se razlikuje totem roda (ili osnovne lokalne grupe). Po tom shvatanju. kojima je zabranjeno da sklapaju brak sa članom istog roda (rodovska egzogamija). pa se to prijateljstvo nastavlja i među njihovim potomcima. Mašta primitivnog Kineza ili Helena nije se uopšte razlikovala — kako tvrde savremeni etnolozi — od onoga što bi danas moglo biti plod mašte autohtonog Australijanca ili Indijanca Dalekog severa. Schurtz). bez razvoja protivurečnih procesa. Prihvata se da izvesna izuzetna bića — vrači. Jedni veruju da rod vodi poreklo od totemske životinje. To je pojava antropomorfizacije. Ukoliko su uslovi života postajali blaži a ljudski odnosi prefinjeniji. kada se na vrhu društvene lestvice pojavio lik vladara« (A. 1 u starom Egiptu prelaz od totemizma rodovsko-plemenskih zajednica do vere robovlasničkih zajednica »očituje se punom jasnoćom u trenutku kada se u Egiptu pojavljuju iste ptice. Zoolatrijski oblici vode poreklo od veoma raširenog i veoma značajnog verovanja o srodstvu prvobitnih ljudskih zajednica sa određenim vrstama životinja. Verovanje u srodstvo sa rodovskim totemom utiče ujedno i na jačanje veze među samim članovima roda. ima među njima i takvih koji izgledaju opasniji. prema tome da li je društvo organi-zovano po materinskoj ili po očinskoj liniji srodstva. napredovali brže od drugih. vešci. sibile — mogu da stupe u neposrednu vezu sa ovim natprirodnim bićima koja se kriju u sjaju sunca. udaljeniji. Razlikuju se dva osnovna shvatanja srodstva između članova roda (bratstva ili plemena) i njihovog totema. Smisao za lepe priče je opšta i stalna crta ljudskog karaktera. Ali drugi duhovi su pristupačniji: čovek ih oblikuje. razumu. oni obično borave u vodi. Istina. Tokarjeva. duhovnih i društvenih uslova — etapa antropomorfizacije je ipak. odlučujuća faza u religioznom razvoju čovečanstva. ona predstavlja stvarno jedinstvo i čini mitološko doba. Obično se rod i naziva imenom svog totema. Totem je postao personificirani bog tek onda. De Brosses. A. UMNOŽAVANJE MITSKIH TEMA. umiruje. Ipak je izvršeno njihovo postepeno prilagođavanje. Ova treća etapa je odlučujuća na duhovnom planu. Ova faza duhovne evolucije ne ide bez kolebanja. u tome je osnovna ideja totemizma. i najzad lični totem. On veruje da duhovi koji ispunjavaju svet. magija. Uska povezanost ljudskih grupa sa životinjama i biljkama njihove teritorije zamišlja se kao srodnička veza. u prvobitnom značenju: vračanje. a ubrzo ih predstavlja sebi sličnim. H. moli. Ali uprkos mnogobrojnim razlikama u izrazu lica — neizbežnih usled raznolikosti etničkih grupa. muški i ženski totem.

a ne zato što je ništa«. »na njegovom licu nalaze se sunce i mesec. SVETOVA I LJUDI Jedinstvena crta zajednička glavnim mitovima odmah se izdvaja: narodi dospeli do politeizma nisu stvorili pojam o jedinom. čas kao jaje. amorfno stanje. Pettazzoni). • Ali izvan Indije. Ne samo da su mitovi nicali »nasumce« ili »kao biljke«. obično zamišljena kao likovi (oblici) jednog vrhovnog božanstva. Ova zmija je Ananta. Egipatski teolozi su tvrdili da je u Nunu postojao odvajkada svesni princip koji su obogotvorili pod nazivom Ptah u Memfisu i Atum u Heliopolisu — tj. Tekst glavnu sadržinu Ptahove moći pridaje srcu i jeziku (J. Naprotiv. to je praznina iz neorganizovanosti a ne iz oskudice (. prvobitno stanje svemira je smatrano kao dosta neodreden Haos. • Japanci su zamišljali Haos čas kao okean ulja. koji izmiče uobičajenim kategorijama vremena i prostora. »odsustvo vremena«. Grčki mit. transcendentnom. MITOVI STVARANJA RAĐANJE BOGOVA. seo da se odmara«. pa i božanski poredak. svemoćnom Bogu. »ne nepostojeća i negativna praznina fizičara i naučnika. koja pliva po savršeno mirnom okeanu mleka. ili pak demijurg (Tvorac). često predstavljen u liku boga Višnua”. Haos (huen — tuen) je samo nediferencirano. koliko su Kojiki ili Nihonji (sastavljeni u VIII veku naše ere) daleko od primitivnog oblika japanskog mita.« (R. kosmički elementi i bogovi izranjaju iz prvobitnog stanja koje najčesće predstavlja Haos. • Za Germane je Haos bio bezdan koji se prostirao između zemlje leda. POKRETAČKI PRAUZROK STVARANJA: »STATIČKI APSOLUT» ILI »PRVOBITNI HAOS«. kako izgleda. »Majka koja rađa Nebo i Zemlju«. Wilson). potencijal života. Usled toga nije ni moglo biti shvaćeno samo stvaranje ostvareno samo po sebi kao u hebrejskoj Knjizi Postanja. Nun kao bezobličnu magmu«. nepomičan. Ovakav pokušaj je moguć samo pod uslovom da se ne izgube iz vida mnogobrojni elementi koji ne mogu lako da budu obuhvaćeni jednostavnim kategorijama i da postoje (kao u mnogobrojnim oblicima indijskih i dalekoistočnih mitologija) nesvodive originalnosti. • • Atum znači sveobuhvatnost a znači i prazninu. i njegova dva božanska oka sijaju jutrom i večerom. na hiljaduglavoj kobri. U literaturi (Markandeya-Purana) Visnu ima tri oka (R. Malo-pomalo. Indusi su mislili da su taj pnncip otkrili u Vaju. • Za Grke. iz naizgled krajnje raznovrsnosti epizoda. »potpuno«. Ptah čuje i vidi sve. što bi predstavljalo jednu vrstu trojstva. »Taj okean predstavlja u isti mah sveopštost.pre što su mogle obilno da se koriste i u politici. Herbert). što označava da je to prvobitno stanje sadržavalo. nebeski mitovi. I tako je Ptah. teologija Heliopolisa shvata to stanje »kao prvobitni okean. čas kokošjim jajetom. Višnu leži. • • Tri glavna indijska božanstva su Brahma. oblast mitologije — posebno u grčkom svetu. Heziod nam se čini isto toliko udaljen od »primitivnog oblika« grčkog mita. »principu menjanja koji razvija pojave na izlasku iz prvobitne jedinstvenosti« (L.). vide u svemiru obogotvoreno vodeno prostranstvo pod nazivom Namu. A. • 3 . — onog istog Višnua koji se poštuje kao bog čuvar i zaštitnik svetova. jednoobraznost. možemo pokušati da izdvojimo nekoliko velikih tema zajedničkih za celo čovečanstvo: to su vise ili manje povezani pokušaji da se objasni poreklo sveta. životnu silu u Maji. . tame i magle koja se nalazi na severu i zemlje vatre na jugu. pošto je otkrio sve. u mitovima politeističkih naroda. naziv koji privlači njegov apstraktni i unekoliko metafizički karakter. koje su predstavljali čas mešinom. . Višnu i Šiva. predanja koja se odnose na vodena božanstva. . više na početku nego na kraju. kao i na podzemne sile. Svi narodi su. legende koje se odnose na zemlju i na plodnost. japanski. već praznina koja je sva moć i matrica sveta (. . Wilson). nediferenciranost. »večnost«. U Indiji. Indiji i Kini — ogromno se uvećala. Grimal). nekretanje. 154). »prvobitno stanje« jeste “statički apsolut. večnom. kao tišina koja prethodi oluji (J. A. Pettazzoni). i mitovi većine naroda. tj. a to shvatanje porekla kosmosa iz vodene mase — koje se javlja i kod uralskih naroda — preuzela je Biblija. koji su apsolutni» ((I. predstavljaju »uvek u izvesnom stepenu složenu razradu. Haos je praznina. uprkos svojoj prividnoj slabosti. bog sunca koji sa tri koraka »meri nebeske prostore« (Rgveda I.). ili je čoveka stvorio jedan od njih. U Rgvedama Višnu je. već su bili tokom vekova »predmet stalne obrade« (P. Prema tome. Iz obilja priča. u svojoj potrebi da objasne svet. Atum je početak svega. pošto je razmišljanje o njima počelo vrlo rano i težilo neprestano da ih izmeni«. pas s dugim dlakama). bogovi su stvorili čoveka. usled neke vrste spontanog rađanja ili pod uticajem nekog neodređenog pokretačkog prauzroka ali koji je već postojao. I tek posle više uzastopnih generacija bogova. . pošli u potragu za nekim »pokretačkim principom«. • U Egiptu. »Tako se otkrilo i doznalo da je njegova moć veća od (drugih) bogova. njegovo desno i levo oko jesu sunce i Atum. . Atum znači i levo oko vrhovnog božanstva. zato što je neopisiva. • Kod starih Kineza. Renu). • U Sumeru. čas nekom životinjom (ptica. »totalno«.

Za narode uralskog jezičkog područja.Grci su mislili da su otkrili. boga-zemlju Geba i boginju-neba Nutu. zemlja i nebo. Drugu fazu procesa radanja svetova karakteriše množenje bogova i. sjedinjuju se i stvaraju živo telo Imira. a ovde je predstavljen u tradicionalnom stavu prinošenja žrtve. Kod Sumeraca. boga Seta i njegovu ženu Neftidu (J. prvog živog bića. Vilia i Vea (E. čiji se sin Bor oženio ćerkom nekog diva i izrodio tri božanstva: Odina. koju naučnici još nazivaju »Junona Indijanaca Maja« (R. malo posle rođenja Imira. — Muzej Luvr. Iz Niksa izranja ogromna sfera koja se deli u dve pole. On može biti vrlo skroman. par Šu-Tefnut rađa par koji čine Geb (bogzemlja) i Nut (boginja-nebo). • Kod Maja se duhovne sile odvajaju od Haosa: sedam bogova čine savet kome se pridružuje Reč. Atum iz heliopolijskog sistema podstiče seme iz kojeg će iznići prvi božanski par. Zemlju i Nebesa. slična mladici trske. Gospodaru-Vetru. Na Bliskom istoku U Sumeru. Bronza iz XXVI dinastije (Pozna epoha). Erosu. U Egiptu. prvo oticanje vode po njegovoj površini. Pettazzoni). • Ali prvi rezultat dejstva “pokretačkog principa” može da bude jedan bog. Kod Germana. koji su do tada bili sjedinjeni i međusobno se prožimali. pripadnika prve generacije mitskih bića. u stvari božanstvo. ili iskonski predak«. Supružnici Šu i Tefnuta. • PRVA STVARANJA POKRETAČKOG PRINCIPA.jin i jang. koji čine Šu (vazduh po onom što je u njemu životvorno) i Tefnuta (vlažnost koja se nalazi u afmosferi). jedna predstavlja spljošteni diskos Zemlje. žumance orlovskog jajeta je dalo Sunce i Mesec. Tada su se sparili Geb i Nuta. zaštitnik monarhije i ratnika kojima je poverena njena odbrana. nepoznatog porekla. Ovo je očigledno pokušaj da se savlada problem rađanja kao čina jednog jedinog boga. počev od Neba (jang) i Zemlje (jin) u (M. nazvaše ga Reč. • • Po kosmogonijskom mitu skandinavskih Germana. i izrodili dva para: boga Ozirisa i njegovu ženu Izidu. gospodaru dana ahau. stvaranje Šua i Tefnute je posledica Atumove onanije. džinova. Germani u Južnom Vetru koji postaje sve topliji. krava je rodila novo biće Buri. Ili. U grčkoj mitologiji se Niks (Noć) i njen brat Ereb odvajaju od Haosa. bez sadejstva boginje. a iz ovog se rađaju parovi Oziris-Izida i Set-Neftida. to je samo »stvar« koja se rađa iz Haosa. Slično je i u kineskoj mitologiji: Haos se deli u dve kategorije. Prva etapa stvaranja: kosmički elementi i božanstva. A. poslednjem i najznačajnijem od 20 dana meseca maya. prema drugoj verziji. to je doba sjedinjavanja bogova Enki. Fot. Wilson). više zemaljskom tekstu. ne produbljujući intimnu prirodu stvaralačkog principa. Giraudon. • • Maja Indijanci na Jukatanu imali su predstavu o nebeskom (i ujedno sunčanom) božanstvu Itzamna. Sumerci u Enlilu. S druge strane. ližući ploče pod slanim ledom. vazduh i vlaga. a od ljuske su postale čvrsta zemlja i zvezde. On je zatim izrodio brojne divove. pokretački princip i element sveta u njegovom početku. mitskih bića — kao i borbe izmedu njih. ® Maje iz Jukatana. U Japanu. Ovaj »pokretački princip« koji deluje na početno stanje svemira rađa prvo »stvaranje«. bog vazduh Šu je podigao i rastavio zemlju i nebo. Njegova žena je boginja zemlje i vegetacije Iksel. Sin Ozirisa ili sin Ra. koji potiče iz prethodnog. Kinezi u Munji (Šu-Ru) koja je ponekad predstavljena zapaljenim strelama odapetim na mešinu koja predstavlja Haos. Horus je postao prevashodno bog Sunca. u Ljubavi. Njegov atribut je soko čiju glavu nosi. 4 . Tonnelat). • Druga etapa stvaranja: množenje mitskih bića. a druga svod Neba (Uranos). vetrovi Juga koji otapaju led. u istim uslovima rođena je i krava čijim se mlekom hranio Imir. SLIKA Horus Hijerakokefal. »suprotnim i dopunskim dejstvom se polako stvaraju i sređuju sve stvari i sva bića svemira. U Egiptu. to je začetak svakog života: kapi koje je oživeo južni vazduh. Iz pupka Višnua rađa se ružičasti lotosov cvet na kome sedi prvobitni bog koji ima određenu ulogu: »to je stvaralac koga Indija zove Brahma. Gospodar-Vetar se uvlači u prvobitno More i razdvaja »dva blizanca". • Desilo se da su to bili kosmički elementi. rodili su nebo i zemlju. • • Po drugom. Suamie). uopšte.

neki narodi su videli nebo samo kao polje zvezda. doživeo je da se protiv njega pobuni njegov sin Zevs. Odin je morao da se priklanja odlukama Norni. Mitologija Kine zna za vreme prvobitnog džina. Njordr i Freja (E. Honir i Lodur). Hronos je pobeđen i sa svim Titanima zatočen u Paklu. oni stvaraju svet podeljeni u dve velike božanske porodice. Jedan od Titana. čije telo. Da li je dejstvom maja ili igrom (lila) Brahman započeo sveukupno stvaranje. Najistaknutiji Azi su Odin. Nebo je bilo jedan od prvih predmeta razmišljanja ljudi. Herakle. »Sanja se o društvu u kome bi ljudi bili robovi. A bogovi Indije. uopšte. — poput mitologije Kineza i Maja – slažu u tome da je čovek stvoren od zemlje ili gline. stadijum Heroja. a glavni Vani su Frejr. Odin. već iz čiste potrebe«. Persej. nama savremenicima. dao povezan pokušaj objašnjenja: bogovi su stvorili čoveka da bi se rasteretili poslova koje su ranije morali i sami da obavljaju i »da bi u punoj meri uživali večni život« (M. čini kao treća kapitalna faza — dok je za mnoge antičke narode. kao i Zevs odlukama Mojre (Sudbina). mitologija Germana tvrdi da je stvoren od stabla drveta koje je izbacilo more. među kojima je glavni bog Odin. rađa različite elemente. Ima rđavih zvezda. Bog »Nebo». čas im se divili. Ima ih i dobrih: to je jutarnja zvezda koju Egipćani poistovećuju sa okom boga sunca Ra. Hronos. Japanska mitologija. kao ona koju predstavlja sumerska pločica iz Kafadže. U procesu organizacije sveta ova pojava čoveka se. osnažen savezom sa Kiklopima i Gigantima. Pan-Ku. Azi i Vani. U induskoj mitologiji. tri Hekatonhire (čudovišta sa stotinu ruku). Razmnožavanje mitskih bića karakteriše i fazu grčke mitologije posle pojave velikih kosmičkih elemenata. Zevs mora da se odupre pobuni svojih bivsih saveznika. otac dvanaest velikih olimpijskih bogova. •Razlozi pojave čoveka. Tu bi postojala »slučajna razlika između statusa i moći«. Tonnelat). koji su u isto vreme božanska bića i elementarne sile. svaki od njih je polivalentan po svojim svojstvima. koje otpočinju beskrajne borbe. ono predstavljalo za razne narode? Neki su ga zamišljali kao celinu. Ali Gigantomahija dolazi posle ove Titanomahije. OSNOVNI TIPOVI MITOVA NEBESKI MITOVI. a uvek ih personifikovali. Shvatanje neba kod antičkih Ijudi. one su često škrte u hipotezama koje se odnose na uzrok stvaranja. Čovek je tada primio dah života. polje zvezda.Na Dalekom istoku i u Indiji. donose nebu jutarnju svetlost. Uranos i Geja (Zemlja) rađaju šest parova Titana i Titanida. Azi su duhovi dobročinitelji koji blagotvorno deluju na misao i dela svojih poštovalaca. Vieyra). Tezej. Umesto da ga smatraju ličnošću. Zatim oni rađaju Kiklope. i igra ulogu atmostere U Kini se zamišlja sparivanje između Zemlje (jin. Erinije i najzad Gigante. Ako legende koje se odnose na poreklo čoveka ponekad obiluju detaljima. kao biće i personifikovali ga. svaki par čine brat i sestra. Ovo stvaranje se smatra čas kao delo jednog boga (u Indiji Brahman. žensko) i Neba (jang. muško). kaže tekst. Tako svet i ljude bogovi Sumera nisu stvorili »bez razloga. Šta je. bogovi blizanci. »da bi se starao o njihovim [tj. pogotovo za Helene. •Poreklo čoveka. Postojao je i prelazni stadijum. Sumerci su od njega napravili boga Ana (Anum). • U Grčkoj. • • Po starom skandinavskom mitu. posle obogotvorene trskine mladice. • Shvatanje čoveka kod antičkih naroda. Kao i ljudi. naročito ljudskog roda? Jedinoje Sumer. Tako je Okean oličenje vode koja okružuje svet. a svojim bičem rasipaju rosu: u 5 . polubožanskih sinova boga i obične smrtnice. a bogovi slobodni ljudi« (P. Grimal). On i njih šalje pod Zemlju a vulkanske pojave se pripisuju dejstvu tih okovanih i uznemirenih džinova. ljudsko biće bilo samo niži stepen božanskog: ljudi i bogovi bili su iste prirode. Tartaru. • Treća etapa stvaranja: pojava čoveka. Ašvini su dva brata. muža boginje Antum. u Kini Niu-Kua) ili više bogova zajedno (Hefest i Atena. Vani su mitska bića plodnosti. Egipćani su ga smatrali boginjom Nut. • Germanska milologija sadrži analogno niz zamena: generacija natprirodnih bića nasilno zauzima mesto generacije koja je dotle vladala svetom. Posle pobede. čini se. • Nebo. uostalom. kojih su se čas pribojavali. mladi i lepi konjanici koji utiru put zori. se množe toliko da njihov broj dostiže trista miliona. bića poluljudskih. koje raste i deli se. ili smrtnika koji su stekli naklonost bogova: Jazon. Baldr i boginja Frig. ali i »sličnost u prirodi«. Thor. Protiv džinova se bune bogovi koji su njihovi potomci. dva »boga tvorca« Maja). čas kao delo jednog ili više demijurga (Ptah. božjim] svetim torovima«. evocira uzastopno rađanje sedam generacija sekundarnih božanstava koja se javljaju u parovima. Oni sačinjavaiu zajednicu čiji je starešina bog Odin. predstavljenom u obliku krave ili u antropomorfnom obliku žene sa kravljim rogovima i sa sunčevim diskom između tih rogova Bog Šu posreduje izmedu nje i boga-zemlje Geba. Ako se mnoge mitologije.

egipatskog duha tame. pošto su ih udružili. I nebo se pojavljuje — i to kod većine naroda — kao privilegovana oblast dve najviše zvezde koje su na svim kontinentima postale božanstva. Druge. U Egiptu je teologija Heliopolisa od Horusa stvorila boga-sokola. U istoj Hronografiji ruski Dažbog. on odlazi dobrovoljno u izgnanstvo. boga raspojasanih prirodnih sila. U Peruu prekolumbijskog doba mit kralja-sunca korišćen je na zemlji: hteli su od Inke da stvore sina Sunca. On je bio i Artemida. boravište bogova. ali Apolonove kočije podsećaju na barku boga Ra. bogom neba i svetlosti. e. kod plemena Jamato. • • Mesec je bio tema skoro isto tako velikog broja mitova i njegov kult. borbe Seta. promene dinastije. kao sin Svarogov (Svarožić) izjednačen je sa suncem. osnovnog elementa tebanske teologije. i zamislila dnevni krug Sunca kao prelaženje barke boga Ra preko okeana neba. Iz antagonizma i ravnoteže ovih neprijateljskih i komplementarnih sila proističe ravnoteža svemira. Za druge narode. godine. da bi ono ponovo bilo rođeno u toku noći i izbilo u prvim jutarnjim zracima«. Sloveni su dali u svojoj mitologiji centralno mesto Svarogu (ili Svarožiću). iz čega neki stariji naučnici zaključuju da je kult Dažboga postojao i kod Poljaka. Analognu temu koriste i Indijanci Južne Amerike da bi objasnili prisustvo pega na Mesecu. Ali. bio je veoma rasprostranjen. Kod Grka. u Vavilonu. U toku olujnih noći ovim narodima se činilo da čuju čudovišno jahanje koje predvode ovi bogovi. Sunce i Mesec su brat i sestra koji su se sjedinili. naročito u centralnoj Aziji. Ta sunca su vatrena. u daleki kraj Hiperborejaca. postoji kult Mah. dok se deseto penje na nebo i zalazi na zapadu. Za nju ne postoji jedno već deset sunaca koje majka Hi-Ho svakog jutra umiva. u vezi s njima se ispoljila jedna od najvećih originalnosti mitologije stare Kine (između II v. davaoca bogatstva (bog. privučeni uzajamnom željom. Krek i Mahal nalaze trag ruskog Dažboga. Malala (Antiohija. saznavši za svoje srodstvo. kult Sin** mesečevog božanstva Ura. U jesen svake godine. Ali tu devicu su za vreme porođaja prizivale uplašene majke. poistovetili Mitru sa Suncem. Kod Grka. Srodnost između kulta sunca i kulta vatre postoji kod mnogih naroda. može govoriti jedino sa rezervom. Kod Indijanaca Severne Amerike. na kraju svoga puta »Nut je proždirala sunce. U srpskoj narodnoj tradiciji takođe se spominje Dabog. osim kod Rusa. •Nebo. ali se u proleće vraća na lakim kolima koja vuku dva neumorna labuda. Međutim. pobegli su. sunčanog boga. od 2200. meseca »blede svetlosti. • • Ne bi se moglo reći da su svi Sloveni dali centralno mesto Svarogu (ili Svarožiću). Mnogi narodi su na ovim fazama zasnovali svoje kalendare. već dvanaest meseca. proširio se po celom Istoku. boginja svetlosti. pre n. Jedino je u ruskoj redakciji grčke Hronografije J. iste prirode kao jang: pojava vise njih na nebu bio bi znak bliske revolucije. koji je bio »silan kao Gospod Bog na nebesima«. U japanskoj mitologiji. U Hamurabijevom Zakoniku označen je kao »kralj neba« (R. e. VI vek). a po sličnosti funkcija pretpostavljaju u Dažbogu samo epitet za Svaroga (B. i nisu hteli više da se sretnu. ali isto tako suši i pali. za borbe Apofisa. naseljenog u današnjoj oblasti Kjota i Osake. Pettazzoni). ruski bog Svarog izjednačen sa grčkim bogom vatre Hefaistom. Vavilonski bog — sunce. Dajbog »car na zemlji«. e. Sa mnogo razloga. obavijenog parom čiji krvavi lik 6 . Naziv Selene imao je najmanje značenja. ili su. a središte njenog kulta je bilo u carskim svetilištima Ize (blizu današnje Nagoje). koja svake godine ide da nađe svog muža Stočara s druge strane reke. tako i za skandinavskog Odina. u čemu Jagić. Astralni par. bogat). noćno oko nebesko. pre n. Svi plodovi zemlje podnose njegovo blagotvorno ili kobno dejstvo: pomaže klijanje i sazrevanje. • Bog sunce. bogu sunca i vatre. iako ne univerzalan.njima vide jutarnju zvezdu i večernjaču. Dajbogu. redaktora) tako. koji se smenjuju svakih trideset dana na nebu i čija je priroda jin. u isti mah bogu sunca i vatre. za planine Jen-Ce. protivu boga-sunca. Niderle smatra da se o Dažbogu. dovodeći ih u vezu sa trajanjem ženskog ciklusa. A grom je glavni atribut njihovog boga Tora kao i Zevsa kod Sredozemaca. sunce je bilo Helios. Ali na drugim mestima. »divlji lov«. Četiri velika boga actečkog panteona samo su slike sunca u određenom trenutku njegovog puta po horizontu. manje originalne mitologije prave često od sunca gospodara neba. sa Horusom. Isto tako ne postoji jedan. kod Iranaca koji su mesečeve faze doveli u vezu sa plimom i osekom. (**Sin je božanstvo meseca. 0. Kod baltičkih Slovena izvori takođe spominju boga Zuarazica. pod nazivom Soma on zauzima posebno mesto: otac je i stvaralac drugih bogova. borbu koja je povod pomračenja. Mesec je nosio tri naziva. hteli da stvore od meseca boginju ili boga plodnosti ili devičanstva. boginja-sunce je postala vrhovno božanstvo antropomorfnog karaktera. devet sunaca ostaje u jednom šupljem kupinovom stablu. •Najviše zvezde. nebo je pre svega bojno polje za ogromne bitke: bitku Levijatana protiv Sunca i Meseca. postiđeni jedan od drugog. a ponekad i gospodara sveta.). koje sve vidi i sve zna. seoski mit Tiserande. pre svega izabrano boravište: kako za Vodana zapadnih Germana. najčistija i najčednija od svih boginja. Actečka mitologija je sasvim drukčija: Sunce i Mesec su dva mrtva boga koji se ponovo rađaju. Za glavna grčka ili germanska božanstva nebo je. obilja. neki naučnici vide u Dažbogu. Za mit o Artemidi vezuje se i drugo oličenje meseca. ili kao neprekidni ciklus metamorfoza: svako veče. Unbegaun). U Indiji.). sina Svarogova. n. i II v. koje se nalaze sa svake strane Mlečnog Puta. do 1800. Prim. U poljskim izvorima XIV veka sreće se ime Dadzibog. kod onih naroda koji su pozajmljivali od persijske mitologije i koji su na kraju. prema tekstovima Ras-Šamru (XIV v. Šamaš (nije bio vrhovni bog) bio je praćen čitavim sudskim aparatom i dvorskom svitom kao kralj*. Stari Kinezi su izgradili oko dve grupe od po tri zvezde. on je samo obožavana zvezda: tako.

a iz te veze su rođene svirepe Sirene. Grci. mnogo pre nego što ih je helenska umetnost počela predstavljati. kao što smo videli. ona upravlja paklenim prizivanjima. Posejdonova moć je skoro jednaka Zevsovoj. More je više-manje nastanjeno mnogobrojnim božanstvima. dobilaje ljudsko telo izvanredne lepote. Triton. Grimal). U njoj je međutim dat razlog za ovakvu odluku bogova: ljudi su dizali veliku larmu i remetili odmor dvaju božanstva. obogotvoreni elemenat. nimfe ili rusalke samo duhovi mladih devojaka koje su umrle pre nego što su se udale*. kita Severnog mora ali velikog kao kontinent. • Vodeni tokovi. Mnogi narodi su smatrali da je vodeni svet mesto rađanja bogova i smrtnika. A baš Sumer je dao čovečanstvu mit o izvanrednom događaju. »starca s mora«. prošao kroz isti proces. Oni su se pogodili kojim će područjima vladati. Ponekad se ova ogromna životinja razbesni i pretvara u džinovsku pticu koja se pojavljuje na severu i podiže ogromne talase. Poplave su dale tri mita: o Niu-Kua. glavnom problemu stare Kine koji i danas nije sasvim iščezao. Prim. Za razliku od starih Japanaca — čije je relativno neznanje na ovom polju začuđujuće — Kinezi su stvorili JuKijang. »Uništiti čovečanstvo. Kod Tamula su. Zemaljske vode • I u najmanjim izvorima stanovale su nimfe. na jugu. pošto se okupala u svetoj vodi svetilišta File. Pontos (»talas«) ima sina Nereja. bereginje i vile (B. Ista sila prirode. ličnostima koje imaju zajednički značaj po tome što su pokušale da kanališu poplave. luta među meandrima njegove kose. Vodene mase osvajaju zemlju.) Zahvaljujući lokalnim legendama. Upor. jasno je da je ovaj mit inspirisan kretanjem vetrova na Kineskom moru. muško). Posejdon nosi trozubac sličan trozupcu lovca na tunjeve. ista fizička pojava može da bude povod za stvaranje vrlo različitih mitova. žensko) i Apsu (slatka voda. one su pratile potoke što klize po svojim kamenitim koritima. ali su kod Slovena. (*) Rusalke. bog mora kod Maora. a Amfitrita supruga Posejdona. Aheloos. Neki narodi su išli još dalje. ili bolje najade. O. otkrivene mnogobrojne aluzije na potop. Mit privlači »oko sebe sve što je iracionalno u ljudskoj misli: on je. Tako je egipatska boginja Tefnut živela u libijskoj pustinji u obliku lavice. u pagansko-hrišćanskom sinkretizmu zamenile su primarne duhove voda. Ona leti šest meseci i na kraju se spušta. Morske vode. dave ljude. tokovi i morsko prostranstvo su dali isto obilje duhova i božanstava kao i drugi elementi. Nerej ima 50 kćeri. sumersku priču«. zahvaljujući kovčegu koji je izgradio. Protej. SVET VODE. Bog-reka. to beše odluka sabora bogova«. otac devojke Memfis. Morsko prostranstvo je mnogo više divljenja izazivalo kod antičkih ljudi i inspirisalo ih za složenije mitove. drugi Posejdonov sin ima kao kasniji znak jednu od onih morskih školjki iz kojih se čini da čujemo daleki šum talasa: ona izražava tutnjavu uzburkanog mora. to je slika elementa u pokretu. svojim naglim metamorfozama menja izgled prolaznih. U grčkoj mitologiji je svaka reka dobila svog boga. Tijamat (more. on prelazi preko glave boga Šive. sačuvao »seme čovečanstva« tokom sedam dana i sedam noći potopa. a vračevi u njeno ime izgovaraju mađijske reči. vezan za umetnost u svim njenim ostvarenjima« (P. Dali su okeanskoj masi bitnu ulogu. u stvaranju sveta. bogova i živih bića. GIaukos izražava zelenu boju koja prelazi u plavu i koja je često boja Sredozemnog mora. neki izvori su smatrani kobnim: jedan u Arkadiji je. Vavilonska epopeja o Gilgamešu je »preuzela. raskrsnicama. sakupljanjem aveti. Ponekad je on bog lake plovidbe koji smiruje razbesnele talase. prate ga dva zmaja. po svojoj prirodi. Voda reka koje su bile na taj način obogotvorene imala je izvesna religijska ili magijska svojstva koja su mogla da prouzrokuju metamorfoze. Unbegaun). i u Okeaniji je Tangaroa. a zatim otiče sporo i bez sudara površinom zemaljskog sveta. naše vile vodarkinje. device upadljive lepote. Poverovalo se da su nađeni tragovi potopa i u kineskoj mitologiji: u stvari se radi samo o plavljenju reka. izradili su takode mnogobrojne pesničke priče koje se odnose na njima blizak prirodni elemenat. koji mu služi da ustalasa more i čak zemlju. Kuen i Ju. Izvori. Ahilova majka. od kojih je Tetis. Zevsovog brata. Zevsove kćeri. Nil je bio bog. o izlivanju okeana. i reke su bile bogate legendama i božanstvima. Jedan od bogova je srećom obavestio o tome kralja iz Šurupaka. sadržao jak otrov i lomio sve metale koje bi u njega potopili. redaktora. Gang je dobio karakter čišćenja od greha. Zi-u-Sudru. pomorski narod u pravom smislu reči. brodarkinje. čije su ljubavi (obično sa nimfama) bile tema mnogobrojnih legendi. se saživeo sa muzom Melpomenom. Na granicama različitih kontinenata. • More. deli se na sedam vodopada. u Japanu kao i kod Slovena. «Sumerski Noje« je. dok ih smireni vetar ne uspava na obali. • Morska božanstva. smatralo se da je to jedan od izvora Stiksa. To je jedan od primera složenosti mitoloških činjenica. čije se ime javlja tek krajem XVII veka. putevima i ulicama. Njena raširena krila zamračuju nebo kao crni oblaci. Prvobitno more Sumeraca i Hurita je takvo. Nereide. na potapanje mnogih krajeva Indije Grčka je stvorila sličan mit: 7 . Ali ga najčesće zamišljamo kao strašnog boga opasnih ćudi i užasnog gneva. Njegovo telo liči na telo jednog Kuen. kako se govorilo. Kult izvora postoji svuda.probija iznenada oblake da bi zastrašio ljude«: Hekata vlada grobljima. neuhvatljivih talasa koji dobijaju najneočekivanije oblike. On je predstavljen ribljim telom sa ljudskim rukama i nogama. Drugi morski bog. jedva je menjajući. naprotiv. ali naklonjenog čoveku čije poduhvate rado podržava. Kao izvori. u isto vreme boga mora i boga vetra.

skandinavsku boginju. a da sa poslednjom trećinom raspolaže po svojoj volji«. ali su ga grčki pripovedači obogatili mnogim detaljima. Isti se motiv sreće i u mitu o Adonisu (helenizovani oblik feničanskog Adonaja. iako vrlo rasprostranjen u celokupnoj mitologiji. u Sumeru. naročito žitnicama. racionalno objasni nastanak vegetacije. da pokazuju veću stalnost. legende u kojima se ona pojavljuje objašnjavaju poreklo raznih poljoprivrednih veština. jedan obred ilustrovao ovaj događaj. trećinu pored Persefone. Baal. uspavanog u polju. Afrodita ga usvaja i poverava Persefoni koja se vezuje za njega i odbija da ga vrati. Ova boginja vlada obrađenom zemljom. Bez sumnje je ovaj mit bio uvršćen u ritual koji je održavan za vreme suša i nestašica. osobina i bezbednosti koje zemlja pruža. Jedino su bili poštedeni dvoje pravednika. Zato su svake zime. bar delimično. potrebna svakog dana naklonost boga od koga zavisi njegov opstanak. a naročito sa Kvirinijem kod Latina. koga prizivaju arkadski pastiri: on luta planinom. Bura manje utiče na pomorca ako on u njoj otkriva osetljivost ili težnje koje čovek svakodnevno sreće. što se sreće samo kod božanstva vegetacije. on na mitskom planu izražava faze života prirode. Kod Finaca je božanstvo setve. mit Dilmuna teži da počev od oplodnje zemlje slatkim vodama. baltičkom boginjom žetve kod Prusa. zaštitnika dobrog zrna. on je dao celo svoje biće zrnu koje zri. koji su plivali devet dana i devet noći na velikom kovčegu i nasukali se na jednu planinu u Tesaliji gde ihje posetio Hermes. 8 . i svojim telom i svojim grubim strastima više liči na životinju nego na čoveka. Tako ona iznuđuje sporazum sa Zevsom: ona će ponovo vršiti svoj plodotvorni uticaj. Tako. zaspalo: »mladić leto« ga budi iz letargije. prestanak svake plodnosti na Zemlji. zaštitnicu i devičanstva i plodnosti. koji crpe hranu iz tla. • Stalnost divlje prirode sa bogom Panom. njenu smrt i periodični preporod. Jedan sumersko-vavilonski mit priča o spuštanju boginje Ištar u pakao. vlasnik«. njegova sestra Anat (koja mnogo liči na ratobomu Astarte) pobožno prikuplja njegove ostatke. dok je Persefona odvojena od Demetre. a Mot otelotvoruje zrno koje ona hrani. Njenu ćerku Persefonu (ili Kore) oteo je sa Zevsovim pristankom Had. bog pakla. a isto tako i mirnog društvenog života (Georges Dumézil). koja se objašnjava zajedničkim indoevropskim «praistorijskim nasleđem« obuhvata i Freju. humanizuje jedan tajanstveni svet. ZEMLJA 1 VEGETACIJA. U čisto grčkom obliku ovu temu ponovo uzima mit o Demetri. nailazimo i kod drugih naroda. sve do njenog povratka. što povlači. iznenađuje što su u Kini »seljačko ili zanatsko društvo bili retko predmet mitoloških tema« (M. U svim oblastima grčkog sveta gde preovlađuju plodna polja. ugaridskih Semita. U Japanu se. druga božanstva izgleda. dok je seljaku. naročito planinom Silenom. • More i seoski mitovi. gospodar. semitskom bogu plodnosti koji možda potiče od ugaridskog Baala. naprotiv. Oziris je od samoga početka smatran za jednog od velikih bogova rastinja. među kojima se često vrši sinkretizacija. Demetra traži svoju kćer i. Kada vreme pljuskova prođe. Najvažnije svečanosti iz obreda posvećenog njoj podvlače prvorazredni značaj žetve i divljači. Mit nastoji na osnovnim vezama izmedu poljoprivredne i ljudske plodnosti. Ukemoši je boginja opstanka. »Oziris je zrno koje umire zatrpavanjem u zemlju da bi se posle nekoliko meseci ponovo rodilo u obliku klasa punog novog života« (B. »Gospodara«). diviniziran ili nastanjen duhovima — prvobitni elemenat od koga počinje stvaranje. Kao što izgleda čudno relativno siromaštvo Japanaca u pomorskim božanstvima. kažnjava na kraju zemlju neplodnošću. Baal umire. sinto verovanje zasniva na centralnoj ideji plodnosti. Znamenja falusa su postavljena po pirinčanim poljima. naprotiv. Stalni mitovi o vegetaciji. Razni panteoni daju dosta mesta božanstvima vegetacije i plodnosti. »gazda. Suamie). jeste personifikacija kiše potrebne zemlji. Svojom smrću i potapanjem u vode Nila posle čega vaskrsava. • Na ovu temu smrti posle koje dolazi vaskrsenje. Ovaj ciklični tok biljnog sveta. Ali bura je relativno redak događaj i mornar oseća potrebu da o njoj stvori mit. ali će Persefona živeti u paklu samo pola godine. »Ali dok je njegov presto po najvećoj žezi prazan. Verovatno je. On pristaje da ga ona razneži i vraća se u svoj hram. Adonis odlučuje da poslednju trećinu posveti Afroditi. polja neplodna. nalazi se sa njom ali slučajno umire. glasnik bogova. oslobađa iz zrna začetak plodnosti za novu žetvu«. • Stalnost.Zevs je oslobodio talase da bi kaznili nasilnike i poročne ljude kojeje Heziod nazvao »ljudima bez srca«. pronalazi pčela i budi ga svojim ubodom. pa i pored puteva. Konkretizuje ih faličkim kultom. Mit. Zevs rešava svađu odlukom da Adonis provede »trećinu godine pored Afrodite. iščezavanje Telepinua ima iste posledice. Kod Hitita. kao i kod Hitita. Njega. Pod imenom Tamuza. njegovog očuvanja. Sempse Pelervojinen. jednim od najopštijih u svetu. Tako su i Ašvini (ili Nazatijasi) vrlo polivalentni kao i svi induski bogovi koje možemo uporediti sa Zeminele. on je izvanredno lep. Ponekad je ovaj domen. priprema ponovno rađanje oblaka. Van de Wale). oruđe osvete ili pravde bogova uvršćen i u seoski mit. Deukalion i njegova žena Pira. Sin kralja i majke koja je pretvorena u drvo. Ova sličnost. Svet voda je smatran i kao glavni element plodnosti. Svakoga proleća ona napušta Hada da bi se vratila svojoj majci. očajna što je ne nalazi. njegov kult nalazimo i u Siriji. loveći divlju svinju. boga prirode koja se svakog proleća ponovo rađa. Druge priče. nije svuda prisutan. • Ciklični mitovi o vegetaciji.

slasti Jelisejskih polja koja zapahnjuju mirisi ružičnjaka i mirti i kroz koje protiče reka Leta. Meamtis). Iksion. kao i Valkire u germanskoj mitologiji. Najzad. one se obrušavaju na bojna polja i odnose duše poginulih ratnika. boginja žetve i jedina Olimpijka »koja zna šta je to smrt« (G. Umrli koje su voleli bogovi. Zna se da je postojao galski bog podzemnog sveta koga je Cezar zvao Dis Pater i koji je bio vrhovni bog.Zemljoradnički kultovi i zajednička vera. ono što se odnosilo na smrt bilo je prožeto religioznom ozbiljnošću ali lišeno očajanja. kći velikog boga Enlila. kralj Lapita koji je uvredio Heru. U njega se ulazi preko 9 . i Niflhajm podzemni svet leda i tame. osim svetlosti. kralja Argosa. u službi bogova štite ljude čije greške kažnjavaju demoni. koji je štitio nebeski vuk. Vian).Privatna zbirka. Pojam moralnog suda je dugo bio skoro nepoznat. osuden je da večno pati od gladi i žeđi. paklenu reku koja je okruživala Hadov dvor. to je carstvo boginje Hel. Tako je za Grke podzemni svet boravište blaženih mrtvih i onih koji su osuđeni. Stari Poljaci su poštovali Njija. Giraudon. nad dušama umrlih. tamo vlada. izuzev izvesnog broja izuzetaka. koji su naprotiv čudesni dom zmija naja koje na zemaljskom planu imaju razne misije verskog karaktera. PODZEMNI SVET. Ovi zemljoradnički kultovi imaju dosta opšti karakter: ponekad postaju pokretači emotivne i strasne pobožnosti. zločinački kralj Lidije. Ukleti su bili oni koji su navukli na sebe srdžbu bogova. sav predeo je u SLIKA Krilati duh se klanja svetom drvetu. Kult Adonisa je patetičan. • Lokalizacija. morale večito da sipaju vodu u bure bez dna zato što su zadavile svoje muževe. mesto mučenja. Kod starih Slovena gde su duhovi rastinja daleko najbrojniji. međutim. neka vrsta Hada. oni su podnosili svirepe kazne u Tartaru: tako je Korintski kralj Sizif osuđen da kotrlja bez prestanka ogroman kamen. Brodar Haron je preko njega uz naplatu prebacivao duše. reljef u Nimrodovoj palati. takođe boga dubina. nebesko boravište najvrlijih ratnika poginulih u borbama. kćeri noći. germanska mitologija jasno razlikuje Valhalu. Naprotiv. uživali su. kao vode mnogih reka toga kraja. Nemamo tačnih podataka o shvatanjima podzemnog sveta kod Gala ili Slovena. veliki podprostor u odnosu na zemlju. u društvu Persefone. Stiks se ulivao u Aheront. sa donjim svetovima. čiji ulaz čuva strašno pseto Garm. Duše su ulazile u Hadov dvor pred čijim vratima je bdeo opasni i podmukao Kerber. Iz Haosa se rodio Ereb. stvorili od njega nemilosrdnog dželata. toj reci sa arkadskih visoravni vode poniru. U Indiji ne treba mešati pakao. Izgleda da je tako bilo i kod Litvanaca i kod Finaca gde se Manala (»svet pod zemljom«) identifikuje sa Tuonelom (»zemlja smrti«). vlada nad »donjom zemljom« ili »zemljom bez povratka« (»tamnim vilajetom« Hurita). ljudski stav prema njima se ne izražava kroz strah. kroz pukotine na tlu usred gomile razbacanog stenja. najvažnija činjenica je da je Demetra. već najčešće kroz veru punu poverenja u njihovu pomoć. sve radosti zemlje. u Grčkoj on nije ulivao užas i odvratnost. • Narodi stepa i šuma i boravište mrtvih. Tako je za stare Kineze Veliki Medved bio boravište Svevišnjeg gospodara. Fot. najzad su Danaide. kćeri Danaja. Izvesni narodi su smestili prebivalište mrtvih na neosporno originalna mesta. Njegova naređenja izvršavaju Kere. Asirska umetnost. Boravište mrtvih. gde je smešten pakao Had. Tantal. pod uticajem Etruraca. U Sumeru. Narodi uralskog područja imali su o paklu viziju sličnu viziji Grka. koji više ne pripada »svetloj polovini sveta«. Stiks vodi u pakao. Svako tu nalazi. krilati duh je jedan od mnogobrojnih dobročinitelja koji. vezan je za zapaljeni točak što se stalno okreće. Po Grcima. Simbol progresivne antropomorfizacije prirodnih sila. grču bez ikakvog rastinja. a o kome grčki pripovedači i pesnici tako mnogo pišu. mestom o kome tekstovi ne daju detalje. gde duše ostalih pokojnika žive u blizini džinova i patuljaka. » Grčka vizija boravišta mrtvih: boravište blaženih i osuđenih. Ali. Latinski pesnici su. krilate device u purpurnim haljinama. jedina »koja može da donese utehu smrtnicima« (F. Ereškigal. možemo konstatovati skoro opštu težnju mitologija da od podzemnog sveta stvore carstvo mrtvih. obeležen radošću zbog ponovnog susreta sa Afroditom i bolom izazvanim naglom smrću mladog boga. Zovu ga »veliki krčmar« u čijem domu svako nađe mesto i »amfitrion« koji predsedava večitom piru.

kao zaštitnik i utešitelj mrtvih. znalo se samo za pećine. zaštitnik zanatlija (kao stvaralac) bog kralja. sa bik (Apis) skiptrom u rukama (ponekad izobličen duh) čovek sa kacigom sa 2 ovan i guska velika pera na glavi RE ili RA bog sunca poislovećen sunčani disk na čamcu sa Amonom i Horusom bog zemlje boginja neha Leontopolis Oksirinhos bog vazduha boginja vlažnosti predstavljen kako počiva kosmički na zemlji bogovi žena džin koja čini svod nad zemljom čovek koji pridržava lav nebeski svod žena sa glavom lavice ili lavica lavica suprug Nut. elementu i klici progresa. ali umesto dramatičnog kraja u grčkom mitu. e.granica Zemlje ili kroz pećine nekih planina. EGIPATSKI PANTEON bog PTAH rodni grad Memfis glavna mesta predstavljene sile i ideje kulta vrhovni bog. ruka mu zadrhti. trudi se da je nagovori da se vrati iz zemlje mraka. Drugo osećanje vrlo rasprostranjeno u celom svetu je osećanje da je moguće pomoći mrtvima. supruga Geba GEB NUT ŠU TEFNUT supruga Šua 10 . izgleda da je dominantno osećanje u odnosu na podzemni svet bio strah. Ako se ovi obredi ne obave. Zato je mašta pripisivala naročito obožavanim junacima spuštanje u pakao posle koga je dolazio pobedonosni povratak. a kod uralskih naroda su čak osuđene na »drugu preranu smrt«. Izanagi. tvrdi da je ovde već jela i da joj je zbog toga nemoguć povratak. Mrtvi tamo žive u drustvu džinova i duhova koji izazivaju bolesti i smrt. poistovećen sa Ra predstava atribut ili životinja porodične veze AMON Hermopolis Koptas. vulkane. i ravnoteža zemlje je ugrožena: tako ovaj narod objašnjava zemljotrese. nalazi se rešenje: razvod. Hermontis. Uopšte uzev. Ono je ostvarivano — i još se ponekad ostvaruje • ne samo odgovarajućom sahranom ili lomačom. provalije. Njen brat-suprug. dakle. Kada se zamori. otac boga Ra itd. Izanagi ulazi u pakao. Tamo je sve drugačije nego na površini zemlje: hoda se po vazduhu. Ona se izgovara da je prekasno. još uvek okružena čisto mitološkim verovanjima. Kod Juraka. u paklu je »nosilac« ili »oslonac« Zemlje — starac koji drži svet u ruci. U centralnoj Aziji i Kini. On uspeva da se vrati u svet svetlosti. najzad Teba ličnost na prestolu. Ova spuštanja u pakao su. Orfeja je gonila ljubav preraa Euridiki. zatim ratnicima. On je. Čovek i zemlja mraka. gde je sredinom VIII veka n. • Strah i spasonosna moć obreda. Kao i u drugim krajevima sveta. Treba se spustiti tokom neke reke i pregaziti još mnoge pod vođstvom jedne ptice. bila za Herakla i Orfeja. Ona ga goni vešticama. Iz želje da se ukaže pomoć preminulima pribegavalo se i posrednicima. tako je Tezeja zarobio Had pomoću začaranog sedišta. već obrednim žrtvama. Stari Japan je znao za jedan mit sličan Orfejevom. samo mitske vizije spasonosne moći vezane za učenja i obrede koje su oni nosili: za Herakla EIeuzinske misterije a za Orf'eja teologija za koju je potomstvo vezalo njegovo ime. Poznat i u Japanu. što znači «zametak zemlje«. • Pomoć mrtvima. to je mit o Izanami. Bodhisatva (na budističkom jeziku: »Biće Buđenja») je doživeo veliku popularnost kao zaštitnik ljudskih bića posle smrti: Žizo.: postao Žizo — Bozacu: pred likom ovog gospodara sveta smrti svake godine je proglašavao kajanje za počinjene greške. jedina svetlost podzemnog sveta. duše su osuđene da lutaju obalama Aheronta ili nekim drugim mestom. koja se pridruživala težnji budizmu. nalazi Izanami u stanju takvog raspadanja da beži prestrašen. Herakle je ušao kroz “vrata pakla” koja su se nalazila na rtu Tenar i okovao Kerbera. pojavljivala se moralna i duhovna težnja.

koji obuhvataju sunčani disk Veliki Horus: soko ili čovek sa sokolovom glavom. sa sunčanim diskom. žena sa kravljim krava sistrum ponekad ušima. Horus Dete: nago dete s prstom u ustima suprug Izidin.ihneumon i zmija ovan MAAT SEKMET ATUM KNUM Rehezu Heliopolis Elefantina boginja rata večernje sunce tvorac koji je bog ovan ili sa glavom oblikovao svet i ljude ovna na svom grnčarskom točku 11 . Ho-rusov otac Ozirisova supruga ponekad Ozirisov sin. nečist bog.OZIRIS Buziris bog mrtvih i ponovnog rađanja vegetacije oličenje kraljevskog prestola zaštitnik monarhije bog vidika IZIDA HORUS Neteru. U poznoj epohi. neprijatelj drugih bog Meseca iz pisma i merača vremena bog čuvar mrtvih i nadzornik balsamovanja Denderah i Afroditopolis boginja muzike i radosti. ili sin boga Re ANUBIS HATOR krava. sa rogovima u Horusova obliku lire koji supruga obuhvataju sunčani disk žena koja nosi hijeroglif svoga imena i pravo pero na glavi žena sa glavom lavice lavica čovek lav. zaštitnik čam ca boga Ra. ponekad sin boga Ra SET Ombos TOT Veliki ili Mali Hermopolis Kinopolis bog pustinje i nasilja bog ratnik. blizu File. naklonjena živima i mrtvima boginja pravde čovek sa glavom neke neodređene životinje (okapi ?) teško odredljiva životinja iz bajke Ozirisov ili Horusov brat čovek sa glavom ibisa ili ibis i bog— majmun kinokefal čovek sa šakalovom a kasnije psećom glavom šakal Ozirisov sin ili brat. ili Setov sin. Buziris i možda Buto Behedet Edfu (Domanhur) mumificiran čovek sa ovan perjanom mitrom na glavi (atef) žena sa rogovima u obliku lire.

konj. štit. eliminisao grčki bog Had 12 . vrhovni bog. koplje. žrtvena kupa. paun (u kasno doba) sova. e. h pojava. zaštitnik države atributi impozantna brada. HAD ili PLUTON AITA ili DIS PATER Južna EITA (ili (uveden Italija MANTU 249. Ombrija) Bog svetlosti neba. reka i trozubac. grom. boginja kaciga i ratnica i poliades. ETRURSKIH I RIMSKIH BOGOVA RASENSKIH ime ZEVS GRČKI BOGOVl rodni simboli kraj Krit RASENSKI BOGOVI atributi ime ime JUPITER RIMSKI BOGOVI rodni simboli kraj Italija (Lacijum . orao kiše i groma.UPOREDNA TABELA RAZNIH GRČKIH. venčanja i rađanja MINERV MINERVA Etrurija boginja zanatlija A(ili (Lacijum i trgovaca TEKUM) ) JUNONA Italija ponekad guska. novorođenče kopira grčki tip etrursko doba POSEJDON Beocija NETUNS NEPTUN Italija bog izvora kopira grčki tip IV vek pre n. maslina.) S) bog mrtvih njega je III vek pre praktično n. pobede inteligencije i znanja bog izvora. bog nepristupacni h vrhova i naročito Olimpa boginja venčanja Ništa karakteistič no. e. g. orao epoha svedočanstava o njihovom usvajanju ili uvođenju u Rimu pre III veka pre n. naročito delfin mora bog pakla (ali Pluton je i bog poljoprivre de) skiptar i zmija ali najčešće nema atribute ili ih ima Zevsove UNI HERA Argos ATENA Grčka boginja noćne svetlosti (Lucina).skiptar. grom. boginja Umetnički statuica h zanata.e. bog impozantna TINIJA atmosferski brada.

pacov APOLON Grčka grčki bog je atributi grčkog VI — V vek usvojen takav boga pre n. mesečev srp. krilate TURMS sandale. e. 13 . vuk treba braniti i i vo rata kopija grčkog tipa poznat samo pod grčkim tipom klasje žita. divlje prirode vesnik bogova. e. LIBERA Italija (postala je Prozerpina) kraljica grčki tip paklenog sveta. krilati pegaz DIJANA HERMES Arkadija MERKUR Italija (Sabina.APOLON Azija ili FEB ARTEMIDA Azija bog mnogobroj nih funkcija: muzičar. korpe prvih plodova II vek pre n. e. poistovećenja e. bog puteva i putnika bog rata i nasilne smrti boginja ljubavi. školjke.poistovećena nija vrlo rano sa Demetrom DEMETRA Arkadija Beocija PERSEFONA ili KORE Arkadija Beocija kalatos na KERI glavi. filozofi su stvorili od njega sunčanog boga jelen. paredra Libera pre nego što je postala supruga boga Mrtvih bog plodnosti i falus oplodnje III vek pre n. etrurska epoha AFRODITA Azija TURAN VENERA Lacijum boginja vrtova Kipar HEFEST Lemnos VELHANS VULKAN Etrurija bog lomača i uništavajuće vatre Kampa. e. boginja majka bog trgovaca (merkatores) i dobiti atributi ženelovca IV vek pre n. e. e. delfin čekić. nakovanj. ponekad srp. kakav je. Kampanija) Italija zaštitnica Latina. štap MARIS MARS Italija bog zemlje koju koplje i štit. zaštitnik žetvi. bog stada. vino i obavijen pijanstvo vinovom lozom. uz to i boginja mora bog podzemne vatre i kovača boginja majka boginja žetve citra. boginja divlje prirode. Lacijum. DIONIS ili Frigija ili vinova štap BAH Lidija loza. skiptar boginja baklja i PERSIvegetacije i petao FNAI pakla KERES V vek pre n. luk i strele štap. zatim Hermesovi atributi ARES Trakija oružje. snop žita. nepoznat tip pre IV vek pre n. pantera FUFLUNS LIBER Italija V vek pre n. bog telesne harmonije boginja meseca. sa Hermesom. ponekad baklja ponekad jarac.

stvorili su. Svuda se konstatuje da se. Schaeffer. Mitovi andamanskih Negritosa izražavaju neprijateljske odnose iznedu Puluge i ljudi »U vreme naših predaka — kaže jedan mit — Puluga je bio u velikoj svađi s njima. 56) smatra da se ne radi o verovanju u neko vrhovno biće. verovanja prema kome postoje dve kategorije suprotnih duhova: duhovi Dobra i duhovi Zla. Puluga je rušio njihove kolibe. I jedno od najprimitivnijih plemena na kugli zemaljskoj. pa izričito kaže: »Ja nikada nisam uspeo da kod ovih plemena otkrijem bilo kakav oblik religije. Šmita da Puluga Negritosa na Andamanskim ostrvima predstavlja izraz prvobitnog monoteizma. O australijskom Bajumu sam prvi izveštač (J. Pettazzoni). C. mnogo pre dolaska misionara. Tokarjev). naime verovanja u jedno vrhovno biće« (R. Radi se o jednon verskom i ideološkom kompleksu sasvim različitom od verovanja u Biće nebesko (R. Noles on the Aborigines of Australia. Pulugi na jugi Velikog Andamana odgovara verovanje o Biliku u centralnom delu. e. Više-manje vidljivi predznaci monoteizma prate njihove mitologije. F. kao i crte kulturnog heroja. a oni mu zauzvrat ponude parče mesa ubijene životinje. danas znaju za jednog boga. čak i vrlo neupadljiv. Fot. jer se stalno s nama svađaš« Kod Pigmeja postoji predstava o »Gospodaru životinja». Puluga. tvoraca teorije o prvobitnom jednoboštvu. Taj elemenat. dok je na severu uvek ženskog roda. nalazi i jedan viši duhovni elemenat. El blagosilja. Stadijum mane. Isti je slučaj sa domorocima iz šuma Gijane. F. Negritosi sa ostrvlja Andaman. Tako domoroci Australije. Bajame.A. • • Osim pripadnika bečke škole kulturnih ciklusa (Graebner — Schmidt). koji pomaže lovcima u lovu. Ova religiozna činjenica XX veka nalazi se i kod antičkih naroda Sredozemlja i kod drugih. 14 . str. Sydney 1885. a opšte verovanje o gospodaru životinja imaju razna lovačka plemena. (XIII vek pre n. Mann. pa čak i izvesne mitologije— o tome ubedljivo svedoči savremena Indija—ostaju živa stvarnost. kao i moralne predrasude koje se izgleda javljaju sa verovanjem koje nalazimo u svakom čisto religioznom životu. a čas ženskog roda. Vrhovno božanstvo arhaičkog feničanskog panteona. pa su ga stoga oterali sa sveta. koji se trude da utiču na ljude i da ih privuku. A. već o verovanju u demona. . savremeni naučnici su ova shvatanja potpuno odbacili. davaoca i pokrovitelja obreda inicijacije (S. .Kćeri ZEVSA i MNEMOZINE (Memorija) SPOREDNA BOŽANSTVA MUZE KALIOPA KLIO ERATO EUTERPA MELPOMENA POLIMNIJA TERPSIHORA TALIJA URANIJA Epska poezija i ponekad govornistvo Istorija Horska lirska poezija Sviračica flaute Lirska umetnost i tragedija Umetnost mimike Ples i lirska poezija K. i pored svojih mitoloških legendi. animizam. Vrhovno biće. koji je čas muškog. verovanje u jednog vrhovnog boga. koje u SLIKA Bog El iz Ugarita (danas Ras-Šamra).) Muzej u Damasku. Bronza prevučena zlatom. jer su vadili gomolje i jeli. predstavlja stvarni početak monoteizma. Ali jedna mitologija ne može sama da čini osnov religije. Nedavno otkrivena u Ras--Šamri.omedija Astronomija OD POLITEIZMA DO MONOTEIZMA ZNACI NAGOVEŠTAJA IDEJA VRHOVNOG BOGA. I verovanja u slična bića kod drugih australijskih plemena sadrže elemente poštovanja totema. Na isti način Petaconi pobija mišljenje V. Pettazzoni). Slična verovanja o duhu velikog lovca postoje i kod Veda na Cejlonu. besmrtnog sveznajućeg stvaraoca. govoreći: »Nećemo te ovde. uz zapetljane priče koje čine najbitniji deo mitologije. ova statueta je jedinstven podatak o primitivnoj feničanskoj umetnosti i religiji.

što znači kosmičkog reda. u svakodnevnom. BOG ATON. iako nije definitivno formulisao monoteizam. • PREPREKE RAZVOJU MONOTEIZMA. kao i stranim narodima» ujedinjujući ih u istoj ljubavi. u otvoru provalija”. El večnosti (El Olam). Ono je bilo zasnovano na principu monoteizma. održavala je prvobitnu zbrku. Amenofis IV je sve više pokazivao naklonosti prema bogu Atonu. Nije imalo vremena da se ukoreni u Egiptu. ispunio je njegove hramove darovima na uštrb starih svetilišta. od kojeg zavisi uspeh u lovu. e. El. El svevišnji (El Šadiji). Četrnaest vekova pre hrišćanske ere faraon Amenofis IV pokušao je da izazove pravu religioznu revolucijii. Religija Kanaana predstavlja prethodno stanje u odnosu na evoluciju koja vod u monoteizam. SUNČANI KULT I AMENOFIS IV. i kao što u stočarskin » civilizacijama Vrhovno biće predstavlja Nebeski otac. Duga je bila borba izmedu te dve antagonističke težnje. Ove duhovne činjenice koje imaju budućnost. pojavile su se okružene mnogim preprekama koje su im usporile razvoj. ali je predstavljalo «pročišćen i racionalizovani oblik« sistema kojimje nadahnuto. bliži ljudima i koje obožavaju sa više zanosa« (A. »Kralj vizionar« je u njemu proživeo 12 godina. Sam Amenofis IV koji se nazivao Akenaton (»onaj koji se posvećuje Atonu«). hteo je da bude samo njegov prorok. Predstavljan je kao disk čiji zraci padaju na Zemlju i završavaju se otvorenim rukama koje simbolišu njegova dobročinstva. Njegove karakteristike. ubeđen da je uveo novi poredak u religiju. skicira monoteistički princip. Boravio je u tajanstvenom i dalekom mestu: “na izvoru reka. Međutim. jednostavnost i povezanost u egipatsku mitologiju. Išlo je još mnogo dalje. Još od vremena Avramovog (oko 1850. Van de Wale) i da se sa svojim dvorom preseli u novi grad koji je odredio za prestonicu i centar kulta svog boga: »Vidik Atona«. pošto je masa egipatskog stanovništva ostala vezana za tradicionalnu mitologiju. Aton je postao »izvor svake svetlosti i svakog života: posednik maata. oštetio slike i natpise koji su se odnosili na njihovog boga«. On je »veličanstvena zaloga kosmičkog reda i sa visine nadgleda igru sila od kojih zavisi život sveta i ljudi. Amenofis IV je došao u sukob sa Amonovim sveštenicima. A Egiptu pripada zasluga što je zamislio i formulisao prvi oblik verovanja u jednog boga. čije ime označava sam sunčev disk. Sjedne strane. izgleda da je Egipat odigrao ulogu od velike važnosti za izraelski narod. Amenofis IV je istakao boga sunca koji se još zvao Ra-Harekti (»Ra-Horus vidika«) zatim Atona. najzad El koji me vidi (El Roji). 15 . »Milosrdni«. Posle smrti Amenofisa IV nastupila je reakcija koja je težila da izbriše svaki trag monoteističkog kulta i da na njega navuče mržnju naroda. Učenje. Nazvan je jednin jedinim imenom. onaj koji je primio njegovo otkrovenje i koji je zadužen da ga raširi među svim ljudima. Pettazzoni).) poštovan je jedan vrhovni bog koji je imao prevlast nad ostalim bogovima i predsedavao panteonu antičkog Ugarita (Ras-Šamra). Kao vrhovni bog. prekinuo je »potpuno sa njima. Postepeno sa svojim ličnim razvojem. i da opšti »direktno sa bićima koja je stvorio bez posredstva bilo kog mitološkog oblika«. Ona je bila ishod čitave evolucije ka sinkretizmu. Smatralo se da obnavlja »svakodnevno životni potencijal svih bića« koja žive na zemlji. Tako su vavilonsku religiju razdirale dve protivurečne težnje. svakodnevne potrebe ljudi. što je bilo bitna i nova činjenica: proglasilo je ljubav među ljudima i Atonovu ljubav prema njima. uspeh koji je od životnog značaja (R. Kao religija nesklada. Ovo učenje je preuzelo razne elemente iz ranije teologije Heliopolisa.arhetipskoj projekciji (mit o postanju) nastupa kao tvorac što zauvek jamči stabilnost i trajnost sveta. godine pre n. posto je vladavina Amenofisa IV bila i suviše kratka i bez sumnje je bilo pristupačno maloj grupi ljudi. Izgleda da je vrlo jaka težnja naklonjena kultu sunca stvorila povoljne uslove za nicanje nove doktrine. stara se da zadovolji bitne. sila koje ovaploćuju drugi bogovi. Postao je Bog — proviđenje koji je osiguravao »blagostanje Egipćanima. Njegovo jedino ime je trebalo da pokaže da je on svuda i na svakom mestu. već u susednoj pokrajini za koju su je vezivali mnogobrojne veze. Ovaj grad je bio podignut u Tels-al-Amarni. koja je težila da razjasni i racionalizuje verovanja. BOG EL U ZEMLJI KANAAN (HANAN). raštrkanost božanstava po mnogim primitivnim panteonima. Kako). Kao što u prvobitnim zemljoradničkim kulturama Vrhovno biće predstavlja Majka Zemlja koja svojom plodnošću hrani ljude. tako u lovačkim kulturama Vrhovno biće predstavlja Gospodar životinja. Prva težnja je polako pobedila politeistički Haos ali ne u Vavilonu. iako se i dalje pokoravao propisima tradicionalne religije. stvarnom životu po narodnom shvatanju. Hteo je »potpuno da prekine vezu sa tradicionalnim kultovima" (B. pravde i istine«. Odbacivalo je »politeizam i njegovu zamršenu mitologiju". jer daje kišu od koje buja trava po pašnjacima. počinjala je da ističe moralne preokupacije. ona je sadržavala u isto vreme elemente duhovnog i moralnog napretka i prepreke za njegov razvoj. Amenofis IV je poznavao samo »jednog jedinog Boga« koji se mešao »sa sunčanim diskom«. ali je težio da to postane. zatvorio njihove hramove. S druge strane. da unese neki red. u zemlji Kanaanskoj. Dodavani su mu pridevi i atributi koji su mogli da budu prilagođeni raznim okolnostima ili težnjama na koje se on kako se smatralo. što na skoro svim semitskim jezicima znači »prevashodno bog«. odazivao: »Blagonakloni«. Novi bog je uskoro počeo da teži univerzalnosti. Od samog početka vladavine. on nije bio i jedini.

Njegov monoteizam je imao divlje aspekte. 1371— 1353. S druge strane. Izida se pojavila kao prevashodno žensko božanstvo. zagrobni život posvećenima. (1225). kaže Jahve (Jehova). itd. Ako Hebrejci nisu imali mitologije — Jahveova isključivost se tome suprotstavljala— da bi izrazili svoju veru upotrebili su elemente koje su im pružili susedni narodi: poetske etemente. ona je uzela cele vavilonske mitove menjajući potpuno njihov duh: tako je bilo sa mitom o stvaranju sveta koji je predstavila kao delo jednog boga. Preko tog raznolikog sveta bogova.faraona. direktno ili preko Kanaana: izraz kerubini je označavao u početku mitska krilata bića iz Mesopotamije: zatim. Sklopljene ruke Atonove (ovde predstavljene na krajevima zrakova koji polaze od Sunčevog diska) i Amenofisa IV (Akenatona. Originalnost Jahveovog kulta. Nemezis. Slična evolucija koja je vodila do prihvatanja moralnog zakona punog zahteva. Venere. da je i videti ga smrtonosno i da je skvrnavljenje praviti »slike prema njegovom liku«. svakako (kao Baal. odigrala se na grčko-latinskom zapadu. akadski izraz Eden. Pakao nije više bio samo mesto za mučenje bića kojima je dodeljena najgora sudbina. Slika Nadgrobna stela Akenatona i Nefertiti (XVIII dinastija). e. Uz ovaj kult održavani su obredi čije su tajne osiguravale. e. Eleuzinskemisterije i orfička teologija doživele su rastući uticaj. Razvoj moralnog principa sada je vezan za duhove besmrtnosti i ponovnog rađanja. mitove koje su usvojili i izmenili dajući im novi smisao. iste težnje ka moralnom obnavljanju i spasu na onom svetu navele su nemirne duše da održavaju kultove istočnjačkog porekla: kult frigijske boginje Kibele. Iz Indije potiče i budističko shvatanje po kome u zagrobnom svetu postoji pravda koja treba da primeni zakon nagrađivanja dela. čiji je ceremonijal obećavao besmrtnost: kult persijskog Mitre. čije ime definiše Boga kao prevashodno Biće. materinsko i zaštitničko. shvatanje onozemaljskog sveta se izmenilo. Michel Audrain (mission Samivel). obožavana na celoj zemlji. I najzad. naročito u V veku pre n. e. »Ja sam ljubomoran Bog«. kult egipatskog Serapisa i najzad kult Izide. Ali Biblija je učinila i više. Nasuprot Jahveu. i njoj bi se mogle pripisati reči kojeje Apulej stavio u usta Junone Celeste na kraju Metamorfoza: »Evo me. Fot. Egipat nije dao Hebrejcima ovo verovanje: bez sumnje je pripremio njihove duhove za prihvatanje Mojsijevog zakona. u raznim oblicima. uzela je mit o potopu u kome je stavila naglasak na iskvarenost ljudi i božansku kaznu. biti suđeno posle smrti i gde će mu se odrediti nova sudbina. Ono predstavlja specifični i glavni doprinos jevrejskog naroda civilizaciji. Biblija je uzela i simbole koji potiču iz Vavilona. Indusi su priznavali ponekad Išvaru ili Gospodara: prvi književni trag o njemu nalazi se u Upanišadama. pre n. već je postao i mesto gde će svakom. pošto se Izlazak iz Egipta odigrao u XIII veku pre n. kako bi dobili moralnu čistotu. naziv Elohim koji je davan kanaanskom bogu. sa bezbroj imena. 16 . e. Mitološke karakteristike kultskog izraza. Muzej u Kairu. kult njenog paredra Atisa. • U rimsko doba. • Grci i spas duša. smatralo se da na kraju dugog putovanja Hadov sud posle suđenja upućuje pravednike prema Leti. Minerve.« I boginja je navodila imena Kibele. Jahve je postao »jahač oblaka«). bio dobar ili rđav. Prvi put u istoriji ceo jedan narod je propovedao monoteizam i imao tako uzvišeno mišljenje o Bogu da je verovao da nijedan čovek nema prava da ga vidi.. što je pored poštovanja rituala nametalo članovima i moralne obaveze. mene čija je jedinstvena moć. Monsunska Azija i ideja o zagrobnoj pravdi. u sedam stepena posvećenja. Grčko-latinski zapad i problem spasa. kako se smatralo. prema različitim obredima. Ali svečano proglašenje monoteizma i moralnog zakona nije bitno vezano za vavilonski svet.) simbolizuju savez izmedu jedinog boga i njegovog proroka na zemlji .NAROD BIBLIJE 1 MITOLOGIJE. Junone. Belone. bogu saveza. ali takođe čisto mitološke elemente (Lotan iz Ugarita postao je Levijatan). način izražavanja. on je nametao svojim vernicima pored fizičkih kazni i duhovne. veoma različito od mitoloških božanstava. One su predstavljale otkrovenje koje se odnosilo na duboko značenje smrti i koje je bilo praćeno nizom obreda i preporuka stvorenih da omoguće vernicima da dođu sigurno do mesta mira. pre nego što je zaključila da je »kraljica Izida bilo njeno jedino pravo ime«. iz V ili IV veka pre n. Van sredozemnog basena izvesni narodi su imali bar predskazanja o tim velikim duhovnim i moralnim novinama. Ovo verovanjeje prešlo iz Indije u Kinu gde se stopilo sa starim lokalnim shvatanjima. Vavilon je dao Hebrejcima formalni okvir. ŠlRENJE MONOTEIZMA 1 MORALNOG PRINCIPA. ali im je pozajmio samo vrlo malo mitskih tema koje nalazimo u Bibliji. Dijane. a one koji su se ogrešili o moralni zakon (a ne samo one koji su se zamerili bogovima) baca u Tartar. označio je boga u svom delovanju na svet.

I sama teorija o mani (melanežanska reč) kao sveopštoj sili. H.). kad su u priči došle do izražaja ne samo društvene sile — ljudi. nalazile u tesnoj vezi sa razvojem koji je doveo do verovanja u jedinoga boga spasitelja. Razvitak mitologije od doba mane. Dijon iz Pruzije je pisao krajem 1 veka: »Neki kažu da su Apolon. V. Kelsen. u životu i u svom saznanju prvobitni čovek odlično izdvaja individualnosti u spoljašnjem svetu. mnogi koji idu dalje. profesor Kalifornijskog Univerziteta. i H. Za njih priroda i čovek nisu bili u suprotnosti i otuda nije bilo potrebe da se raspoznaju raznim načinima spoznaje« (H. razvijao se sinkretizam. izvan samih imena i posebnih karakteristika. naročito na selu. sličnu telu. i obratno. Za Australijance naša shvatanja materijalnog i nematerijalnog nemaju vrednosti. kao i u lingvistici. na svoj način. duh se isto tako često svodi samo na nekakav uticaj. U osnovi istu kritiku teorije o mani izložio je i sovjetski naučnik V. I. u drustvenoj zajednici i u prirodi. I verovanje najzaostalijih plemena u mnoštvo duša i u dvostruke duše daleko je od verovanja u nematerijalno jedinstvo mane. koja je evoluciju shvatala kao pravolinijski razvoj od nižih oblika ka višim. odgovara: »A šta da se kaže o daleko apstraktnijem shvatanju mane!« On ističe da »primitivci« veruju u konkretnu dušu. koji u svojim delima kritički odbacuje ovu teoriju. tradicija — već i kosmičke sile koje okružuju čovečanstvo. kao što je navodno melanežanska mana. Isto je tako neodrživo i shvatanje Maks Milerovog naturizma kao posebnog stupnja u razvitku mitologije. A. ali u jednoj eliti. preko doba naturizma do antropomorfizma zasniva se na shvatanjima stare evolucionističke škole XIX veka. jer su ljudi oduvek živeli u prirodi. Ne izdvajajući ili još slabo izdvajajući samog sebe iz kolektiva. Julijus E. Šmit. iako sa raznih gledišta. Mit je manje-više brižljivo izabrano ruho za apstraktnu misao. izražavaju ovaj odnos čovek -. a uskoro i monoteizma. Za Levi-Štrosa. kao i savremeni divljaci.ZAKLJUČAK Tako su se težnje ka sve većoj pobožnosti. ka do tada nepoznatoj moralnoj plemenitosti. mađija i animizam neosetno se stapaju. Lips ističe kao opštu i bitnu karakteristiku mitova kod zaostalih naroda i plemena da oni ne prave razliku između čoveka i prirode koja ih 17 . »Drevni narodi. pretpostavlja mnogo napredniji stepen mentalnog razvitka od onog na kojem čovek još nije svestan svoje ličnosti. svoja razmatranja o mani svodi na isti zaključak. profesor Nebraska Univerziteta. ona je i osloboditeljka. Preveo Stefan Lukačević Suzanne ROUANET Pogovor Da bismo shvatili suštinu i istorijski razvitak mitologije raznih naroda i vremena. Frankfort). formalna analiza izaziva neposredno pitanje: smisao. već i odnosi čovečanstva prema prirodi. Na taj način. u jedinu moć. odnosno u društvu »uklopljenom« u prirodu. A. danas je napuštena od većine naučnika. pogodan za najneočekivanija poređenja i zaključke da postoji božansko jedinstvo. zaključuje Vebster.jer ustaje protiv odsustva smisla. svakako je za većinu ljudi božanstvo bilo i dalje rasuto na mnogo kultova. i H. H. Vebster. Helios i Dionis identični (.. tako da nema razlike u obožavanju ovog ili onog«.. za rimski svet. potrebno je da prethodno ukažemo na suštinu i karakter mita kao umetničke tvorevine koja izražava shvatanje sveta i čoveka u njemu. kaže da se »danas može odlučno tvrditi da ideja o univerzalnoj mađijskoj sili ne postoji ni u jednon narodu«. LeviŠtros je u pravu i kada na kraju zaključuje da u mitu. Francuski marksistički istraživač porekla religije Šarl Enšelen (Charles Hainchelin. zakoni. Svakako da je nastavljeno sa održavanjem starih naturalističkih kultova. Kako pokazuje izučavanje jezika. i na taj način zamišljala shematizovane stupnjeve evolucije. veliki korak od bajke do mita načinjen je onda. Frankfort.društvo — priroda. Po mišljenju Suzane Langer. Retor iz Bitinije je najavljivao da je kucnuo čas sinkretizma. i to društva uklopljenog u prirodu i zavisnog od kosmičkih snaga. tako da i mitovi oduvek. sjedinjuju sve bogove u jednu jedinu silu. u svom delu »Društvo i priroda« (Society and Nature) zaključuje da koncepcija bezlične sile. Ravdonikas. mitska misao nije samo rob događaja i iskustava koja neumorno raspoređuje i preuređuje da bi im otkrila neki smisao. prvobitni se čovek mnogo više služi pojedinačnim nego složenim pojmovima. Les origines de la religion). običaji. I najprimitivnija plemena — kaže Ravdonikas — imaju makar i slabo izdvojene predstave o individualnim duhovima. Stoga su neodržive i formalne podele i klasifikacije u proučavanju razvitka mitologije. tako da se neki uticaj veoma lako shvata kao duh. na prigovor preanimista da je shvatanje duše i duha vrlo složeno i apstraktno. Ona predstavlja oblik u kojem je doživljaj postao svestan. smatraju H. kad se pomoću spontane metafore pesničke maštarije ne poimaju samo odnosi pojedinca prema društvu. koju je osobito razvila Dirkemova škola. Prvobitna misao na najprirodniji način prelazi s jednog shvatanja na drugo. uvek su u čoveku gledali deo društva. Teško je dokazati da je preanimizam stvarno prethodio animizmu. Slikovitost je neodvojiva od misli.

Tokariev). iako još u veoma elementarnom obliku«. Kulturnim herojima. : osobito razvijena lunarna mitologija koja povezuje duše 18 . S druge strane. I antropomorfizam se razvija već u tako zaostalim društvima. I matrijarhat. na Trobrijandskim ostrvima. na primer. koja sadrži elemente religiozne svesti. Kao odraz i sastavni deo društvene prakse. Poštovanje životinja sa totemizmom javlja se već u najprimitivnijim kulturama. a Dionis je konačno zaveo mušku prevlast u savetu time što je izbacio Hestiju. i za atmosferske i pojave. ponekad totemska životinja. U mnogih plemena jugoistočne Australije pokrovitelj inicijacije i (obred uvođenja dečaka i devojaka u red zrelih) ujedno je i kulturni heroj. za sezonske promene u prirodi. prethodnih. nebeska tela. kvantitativnim umnožavanjem tema. koji je pre dolaska Indoevropljana vladao u mediteranskoj oblasti. kako ističe Robert Grevs. pripisuje se da su osnovali obrede i plemenske običaje. odnose i običaje. kao specifična umetnička forma. Razvitak grčkog klasnog patrijarhata zaustavio je dalje stvaranje mitova: nikle su istorijske legende koje su zatim počele da blede u svetlu pisane istorije. : sirene i sl. dok je vavilonskom državom . boginje plodnosti. U stvari. i da su promene u mitologiji. viših faza ili doba iz nižih. kult pokojnika. Tako je. Već je olimpijski porodični poredak. a ponekad im se pridaju . najpre ženskim. prirodne pojave. kult životinja i nebeskih tela. »Magijski mit — kako zaključuje Malinovski — javlja se naporedo sa mitom o poreklu. himere. I kult plodnosti u naroda i plemena sa zemljoradničkim kulturama ima zajedničku i osnovu. Kao odraz ovih procesa asimilacije starosedelačkog i doseljenog stanovništva u grčkoj se mitologiji javljaju određene životinje pratioci bogova i boginja. dobio Ijudski lik u vreme kada su domorodački bogovi Pelazga čuvali i svoje životinjske oblike (A. :a kasnije i muškim bogovima rastinja i plodnosti. zaključuje Grevs. U njihovim mitovima o postanku čoveka kao praroditelj uvek se javlja žena. jer skoro svaka vrsta magije ima svoje mitološke osnove (Malinovski). motičkom zeniljoradnjorn. Ali. u protoistorijskoj Evropi. spojena sa religiozno-magijskom praksom. Ove se predstave vezuju i za i nebeska tela. kao bitna društvena sila koja objedinjava zajednicu i razvija osećaj jedinstva«. Naporedo sa raspadanjem mediteranskog matrijarhalnog društva i sa razvojem patrijarhata. koji smatra da grčki mit velikim delom odražava religiozno--političku istoriju tadašnjeg grčkog drustva. konkretnim slučajevima nastoji da otkrije smisao i tako savlada haos. sačuvala u njima »čitavu prvobitnu orijentaciju ili njen deo«. predstavljao kompromis između grčkih i prehelenskih shvatanja priznavajući ravnopravnu vlast Zevsa i Here. ukazuje zatim i na donekle konzervativnu prirodu i ulogu mita. A. darovaocima veština i uopšte kulturnih tekovina. mit na svoj način odražava društvenu strukturu. Osnovna slabost ove koncepcije i navedenih podela leži u tome što mitologija nije sagledana kao sastavni deo društvene svesti. promene koje u njoj nastaju. Raspadanje totemskih zajednica i klasno raslojavanje društva uslovilo i je prelaz od boga životinje i boga prirode do boga-gospodara (Donini). o kulturnim tekovinama i postanku običaja — dosledno odražavaju matrijarhalnu društvenu strukturu. (Zevsov vuk i bik. Sa daljom patrijarhalizacijom grčkog antičkog društva. I na toj osnovi dolazi do identifikacije duhova istaknutih predaka. fetišizam. ali nikada muž. potpuno antropomorfna predstava : boga prodrla je u Heladu tek pobedom Ahejaca. »Pred nama ovde se stvara lik plemenskog boga. posebno u kultu Velike majke. »Osobitost mitske misli jeste u tome što ona izgrađuje struktuirane celine. na kojoj se razvijaju i predstave o višim božanstvima. ali sa izvesnim zaostajanjem. U ovom slučaju društvena struktura je veoma neposredno i veoma dosledno izražena u mitu. upravljao bog Marduk preko vladara. i plemenskih starešina i vladara sa pojedinim nebeskim telima. već služeći se ostacima i otpacima događaja«. za njihovo kretanje. sa ženskom. za izvesno vreme. zaključuje Tokarjev. životinje. legendarni heroji. biljke. umnogome kao njihov sastavni deo. Mitovi i obredi će se izmeniti. takođe je ostavio žive tragove u antičkim mitovima. pa prema tome i kao integralni deo društvene stvarnosti u celini. — sve to predstavlja celinu. Herin paun. planinski bog. kao da imaju neku moć zadržavanja. Hera se potčinila Zevsu. u stvari su religiozni elementi kojima se izražava spekulativna misao mita. Magija. Atenina kozja koža). Atena se izjasnila za oca. deluje na istoj osnovi i u okolnostima koje održavaju uslove života određenog naroda. Otac se nikad ne spominje i ne javlja ni u kom delu njihovog mitološkog sveta. sam ovaj proces slikovito je odražen i u mitologiji antičkog sveta. Velike teokratske imperije protoistorije imale su svoje kraljeve-bogove. i na koje i sam deluje. Čovek. osobito religiozno-mađijske obrede. Malinovski utvrdio da u matrijarhalnom društvu Melanežana. Klod Levi-Štros. — onda ćemo lakse shvatiti da se razvitak mitologije ne može sagledati na osnovi formalnih podela. Novija istraživanja pokazuju da su se prvobitne religije i mitologije. magija ujedno i zavisi od mita. čije smo mišljenje naveli. animizam. formalna podela na određena doba u razvitku mitologije pretpostavlja potpuno samostalan razvitak jednih oblika iz drugih. pa se na taj način dalje zamišlja kao da se mitologija razvija prostim. Donini). kakvo je bilo i društvo australijskih urođenika. koju ponekad prati njen brat. ili još izrazitija mitološka bića poluživotinjskog oblika: kentauri. uslovljene promenama u samom društvu. razvijale kao deo i to veoma značajan deo društvene svesti. i funkcije tvorca.okružuje. Ako razmatranja o prirodi mita svedemo na definiciju da mit predstavlja umetnički izraz spekulativne misli koja u pojedinačnim. u krajnjoj liniji. a predstave o totemskim precima »u stvari su personifikacija osećaja jedinstva grupe i njenog zajedničkog pretka« (S. izvršioca svoje volje. Može se konstatovati da je u matrijarhalnim kulturama. koja bi. Štavise. najzad i bogovi. mit objašnjava ustanove. ne neposredno. Egipatski kralj zamišljan je kao telesni sin boga sunca Ra. čiji je olimpijski Zevs. i mitovi koji govore o značajnim događajima.

čiji je naslednik . boga stoke. odgovarao je skandinavskom Toru. pored mitoloških bića kao što su vile. Perun gromovnik. dok je u višim zemljoradničkim kulturama. Ilija. Takav je bio starogermanski kult boga Baldera i staroslovenski kult boga sunca Svaroga. sa upotrebom rala i manje-više razvijenim patrijarhatom došao do izražaja kult sunca. čiji je kult narodna tradicija prenela na sv. Crnoboga i druge. Mitologija starih Slovena. Obično se božanstvo sunca stapa i sa likom personifikovanog duha rastinja. a Svetovid. i sumerskog Tamuza i slovenskog Jarila. a veoma kasno kod i Slovena. . a među njima i jedino žensko božanstvo Mokoš. istorijski izvori spominju Volosa. ponekad policefalni. nekima su izrađivani kipovi. Triglava. Stvar je u tome da se stari Egipat javlja veoma rano u protoistoriji.predaka i starešina sa mesecom. Petku. a tragovi njihovog kulta sačuvani su u narodnoj religiji i mitologiji i svih slovenskih naroda. u narodnoj tradiciji sv. antropomorfna božanstva. Špiro KULIŠIĆ 19 . Pored ovih bogova. rusalke. noćni konjanik ujedno je bio i bog rata. Nekima od ovih božanstava podizani su i hramovi. suđaje. Po toj suštini Tokarjev pravilno izjednačava egipatskog boga rastinja Ozirisa. Stoga se ne može održati teza da se antropomorfizam javlja veoma rano kod starih Egipćana. Svarog. i kao i germanski bog Vodan. germanskom Donaru i rimskom Jupiteru. bog sunca odgovaraoje sličnim božanstvima kod indoevropskih naroda. dok indoevropski narodi znatno kasnije stupaju na istorijsku pozornicu. i td poznavalaje i viša.