You are on page 1of 11

РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

АПОЛОДОР НА ДУНАВУ

АПСТРАКТ: У овом тексту разматрају се радови
изведени почетком II века у регији данашњег
Кладова на Дунаву, по пројектима и под
надзором водећег римског архитекте Аполодора
из Дамаска- пловидбени канал и мост, као и
околности представе римског похода у Дакији,
приказане на Трајановом стубу у Риму.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Аполодор, градња, Дакија, Рим, Дунав, канал, мост, стуб

Аполодор из Дамаска /60- око 130.г./, архитекта, инжењер математичар, писац дела
Poliorcetica о оруђима војне технике, аутор је импресивних споменика римске културе
попут Трајановог форума, терми, стуба у Риму, али и грандиозног моста и пловидбеног
канала на Дунаву у близини Кладова. Његов геније умногоме је употпунио представу о
дометима владавине цара Трајана. Био је Грк пореклом, а његов отац припадао је
витешком сталежу Ordo Equester, у доба царства на прелазу из I у II век, по правилу
резервисаног за провинцијске аристократе или елитне правнике, реторе, граматичаре,
научнике. Према неким ауторима, две деценије пре крунисања будући римски владар
налазио се уз свог оца у Дамаску, ту похађајући војну обуку. Током вежби упознао је
Аполодора, младића чији су таленат и знање довели до постављења за војног инжењера
трупа стационираних у Сирији. Имајући на уму старо пријатељство, али и његове
професионалне квалитете, цар Трајан, у настојањима стварања претпоставки за
просперитет Рима, именовао је Аполодора за водећег архитекту- prefectus fabrorum (1).
Аполодор је узвратио делима која га чине најпознатијим градитељем у историји
Римског царства. Веома значајни део његовог грандиозног опуса везан је за регију
Гвоздених врата на Дунаву.
Марко Улпије Трајан /Imp.Caesar Nerva Traianus Augustus /98-117/, инспирисан жељом
спречавања претећег савеза Дачан и Парћана, али и чињења искорака у покушају
досезања Александрових освајачких успеха, у два наврата водио је ратове против
Децебалове Дакије. Владар који је 89. године понизио Римљане Домицијановог доба
наметнувши им обавезу годишњих плаћања за уговорени мир, непристајање да његова
краљевина постане још један драгуљ у римској царској дијадеми, платио је животом
106. године. За Трајанов успех у овом подухвату, чему је следила колонизација Дакије
досељеницима из Мале Азије и знатна попуна државне благајне, од изузетног значаја
било је повезивање две дунавске обале у чврст систем римских утврђења,

стабилизација трговачких путева и чињење Дунава пловним у делу Гвоздених Врата.
За те сврхе приступило с радовима на просецању пловидбеног канала и изградњи
моста у близини Кладова.
1876.г. Милан Милићевић помињући како је село Сип добило име по џиновском
римском насипу/сип, „кога остаци, гором обрасли, стоје и данас“, наводи да су
Римљани, ради заобилажења пловидбених препрека, „подигли страхота висок и дебео
насип дуж Дунава, па воду ове реке избили из корита њезина, и натерали је да иде јазом
између брда и овога насипа, куда су могле лађе безопасно пловити“ (2).
Трагове римског пловидбеног канала у атару Сипа открили су српски инжењери,
ангажовани од Министарства народне привреде за сагледавање стања у сврхе изградње
система пловидбених канала концем XIX столећа: ''Комисија је изашла на лице места
код Сипа да прегледа пројекат који ће се у Дунаву извршити и нашла је да се од Сипа
па на 2.800 метара узводно налазе трагови старога прокопа римског- 60 метара широког
на крајевима; данас постоје насипи од неких 10 метара висине, који су ограничавали
поменути канал- дакле, један канал на овој страни и у истој дужини постојао је већ у
стара времена'' (3). Тридесетак година раније уочивши исти канал, Илија Пчелар је
забележио: ''Код села Сип лепо се види и свуда јасно распознаје исполијски насип сада
грмовима обрастао, многољудског римског народа. Да би избегли Римљани опасности
Ђердапа, матицу су Дунава кроз овај канал навртали и туда лађама пролазили'' (4).
Драгоцени запис о величини подухвата сачинио је Феликс Каниц. Према његовим
мерењима извршеним 27. октобра 1889.г, дужина канала, од стеновите обале удаљенoг
у просеку 150 метара, са благом кривином избоченом према југу, износила је 3.220
метара, имао је дно широко 57 метара; висина два већим делом вештачки створена
насипа била је 14 метара, ширина у подножју 10 метара а размак између њихових круна
75 метара. Истом приликом установљено је како је ради заштите јужног насипа од
наноса потока Косовица и Кашајна, изграђен систем камених зидова дебљине 1,2 метра,
у функцији одбијања у страну вода које се уливају у Дунав. ''Од ових као стена чврстих
брана код Сипа се још виде 61,5 метара дуги, 2 метра високи остаци и на Кашајни један
део дуг 25 метара'' (5). Западни део канала штитио је кастел код којег је Каниц уочио
остатке 40 метара дугог зида с јарком и 80 метара каменог насипа- појачање јужног
насипа канала. На улазу у канал такође 101. године било је саграђено мало утврђење
четвороугаоне основе, величине 28 са 32 метра, са четири куле на угловима, за које се
сматра да је код Прокопија означено са Јулиобалаи, од ''Iulio valle'' (6). О генију
римског градитељства аустријски путописац оставио је сведочанство: ''Ако је истина да
је цар Трајан поводом тешког проблема регулације реке позвао у помоћ свог архитекту
Аполодора из Дамаска, који се прославио великим мостом код Турну Северина- а све
околности говоре да је тако било- онда је извесно да се велики математичар и војни
градитељ са својом генијалношћу ангажовао на Гвозденој капији на тако изврстан
начин да су његова решења на истом задатку прихватили и највиспренији
хидротехничари нашег времена- од 1795. рођеног Вашархељија /1834.г./, па све до
најновијих испитивања. И сада се препоручује, и то готово на истом месту, изградња
канала код српског Сипа, којим би се заобишли катаракти. Иако се данашњи канал,
изграђен за савремено паробродство, не подудара у свим појединостима са својим
античким узором, римски градитељи су при избору места, при одређивању
полупречника и дужине лукова показали задивљујућу оштроумност'' (7). Он је 1889.г.
на терену затекао 200 метара дуге остатке насипа код Кашајне реке и на вратима
теснаца, те околност да су високе воде код потока Трстинице формирале два острва и
рукавац широк 6 метара кроз који при средњем водостају шајке са плитким газом
морају узводно да вуку 20- 40 волова (8). Извлачење бродовља снагом људских руку и

воловским запрегама такође би могло бити Аполодорово техничко решење проблема
савладавања брзе матице реке. О томе на неки начин сведоче топоним Воловска бара и
Caput Bovis као назив Трајановог утврђења на низводном крају римског канала. Наиме
брзина речне матице на улазу у канал износила је 18 километара на сат, а смер водених
стрија био је варијабилан- при улазу је било присутно попречно вијање воде према
десној ивици канала а на излазу су постојали велики вирови и лимани. То је чинило
узводну пловидбу незамисливом без ангажовања помоћне вучне снаге са обале.
Каницов савременик Бела де Гонда /1851-1933/, који је и сам био укључен у планирање
изградње пловидбеног канала на истом месту након 17 векова, изнео је следећа
запажања:
''Озбиљну препреку која је отежавала римским легијама пролаз Доњим Дунавом чинила
је катаракта Гвоздене Капије, куда пловидба није била могућа током ниских водостаја.
Стеновито и неравно дно запречавало је корито реке целом својом ширином. Пошто у
то време није било средстава помоћу којих би се извукле и подигле стене на површину
воде, римски инжењери су приступили пробијању канала, на десној обали реке, који
обилази брзаке почев од Гвоздене Капије, узводно, до тачке на којој се завршавају
брзаци, дакле, низводно од данашњег сеоцета Сип. Остаци насипа и постојање овог
канала, доказ су огромних радова које је било неопходно предузети. Судећи по
његовим рушевинама, овај римски канал био је око 3,2 км дугачак и ширио се од десне
обале реке, заузимајући скоро до свог низводног краја форму лука на великој
површини. Како се једна набујала речица уливала у Дунав на низводном делу канала,
носећи са собом бројне наносе камења, подигнута је брана у њеном кориту да би се
зауставило засипање канала облуцима. Остаци ове бране још су и данас видљиви. Осим
тога, Римљани су пробили у овој речици и једно ново корито за преливање, како
правилан ток кроз канал не би био угрожен и како, понекад велика бујица речице која
је увирала низводно, на ушћу канала не би ометала бродове да у њега уђу...
Испитивањем тла, уверили смо се да је на узводном делу терен састављен од шљунка
до четвртог метра испод најнижег водостаја /нулта тачка/, надаље у дубину тло је
стеновито: на низводном делу стеновити слој почиње већ на 3,5 метра, испод најнижег
водостаја. Дакле, није било никаквог разлога да се канал не просече до неопходне
дубине. На узводном делу, садашња тачка горњег руба Римског канала је од 9 до 10
метара изнад нултог нивоа а његова ширина износи 65 метара; на низводном делу,
тачка горњег руба је на 5-6 метара изнад нултог нивоа а ширина износи 43 метра. Када
бисмо данас продужили падинама насипа чији остаци још увек постоје, утврдили бисмо
да је на тачки од 3 метра, ширина канала подједнака и износи око 30 метара, како
узводно тако и низводно. Овај закључак, оно што смо раније напоменули о геолошком
саставу дна канала и поврх свега, остаци бране која је имала улогу да задржи наносе
низводне речице, изгледа да доказују да је римски канал заиста био направљен у
целини или у највећем делу'' (9).
Године 1969.г. у близини Караташа пронађена је Трајанова табла из 101.г, која
потврђује изграђеност канала. На њој се наводи да је ''услед опасности од катаракти,
река скренута /дакле просечен је канал/ а пловидба Дунавом учињена безбедном'' (10).
Као прави градитељски подвиг, замисао и рукотворина Аполодора Сиријског,
104. године изникао је у правцу север- југ, са скретањем осам степени према западу,
Трајанов мост код Кладова, сачињен на 20 стубова над водом и 1127 метара растојања
од дачког до мезијског обалског потпорног стуба, од чега преко самог речног корита
1071 м. (11).

Служећи се техником измештања тока реке, каква је у раној историји градитељства
забележена као достигнуће Талета из Милета, везано за ратове Грка и Персијанаца,
Аполодор је Трајанов ђердапски пут финализовао импозантном грађевином.
Искористивши мали водостај, Римљани су западно од средишта данашњег Кладова
прокопали канал којим је Дунав дислоциран из свог старог корита, упућујући његове
воде кроз кључку равницу све до Мале Врбице, два километра низводно од места
извођења радова (12). Измештањем тока Дунава може се објаснити и назив
Pontes-''мостови'', у склопу приказа два моста на Трајановом стубу у Риму, те
М.Гарашанин и М.Васић заступају мишљење да је да је други мост могао водити изнад
рукавца Дунава којим је ток реке био скренут у моменту грађења Трајановог моста; у
том случају други мост био би повезан са западном капијом утврђења- кастела на
српској страни, а преброђивао би суву долину дунавског рукавца која је римским
путем водила
од данашњег Фетислама ка Малој Врбици (13). Међутим, Коста
Јовановић почетком XX века помиње да и код села Вајуга, петнаестак километара
низводно од кастела Понтес има остатака моста који је водио преко Дунава, те би се и у
том правцу могло разматрати питање два моста на овом дeлу велике реке, са чиме би
могла бити у вези и очувана од мештана Рткова, села ситуираног између Костола и
Вајуге, прича ''из времена Латина'' о озиданим сводовима пута испод брда Гламеја (14).
Блиска разрешењу дилеме о два моста је и хипотеза да је истом трасом преко Дунава
био сачињен прелаз који се састојао од двe грађевине, будући да је у средишњем делу
постојало мало острво широко нешто мање од 100 метара- околност која је знатно
олакшала и убрзала послове око изградње. У прилог томе иде факат да се управо
насеобина уз овај прелаз зове Понтес. Међутим, не би се притом смело занемарити да,
иако је било премошћења Дунава уз помоћ средишњег острва, оно се простирало у
истој равни са обалама па је и преко њега морао водити на стубовима издигнути пут.
Овим питањем бавио се на упечатљив начин Алекксандар В Поповић са београдског
Филозофског факултета, у раду ''Прокопијев Понтес- један или два Трајанова моста?''
(15). Он позивом на садржај метопе CI Трајановог стуба допушта претпоставку о
постојању два моста, али и ситуацију да је топоним Понтес од самог почетка означавао
само један мост, у ком би случају облик ''понтес'' претпостављао постојање више
мостовских лукова, као што су иначе писали Цицерон и Тацит (16). Али, у време када
термин користи Прокопије из Цезареје у спису ''О грађевинама''- ''понтес'' има значење
множине ''мостови'' (17). Како Поповић даље закључује, у питању је топоним на
лимесу- периферији Царства, где су неправилности у употреби језика драстичније но у
централним областима, из чега следи претпоставка да ''понтес'' у дијалекту балканских
провинција током VI века није множина, већ значи исто што и класично ''понс''- мост.
Ова филолошка анализа оставила нас је међутим ускраћеним у одговору на дилему
зашто и у којој мери предност давати претпоставци о исквареном језику ако се за то не
приложи адекватна чињенична потпора и свеобухватно разматрање расположивих
информација, а посебно у склопу археолоших извора, као и евентуалном
контрааргументу у односу на разложну тезу Д.Тудора да „понтес“ потиче од
првобитног назва „Интер понтес“- „Између мостова“. Посебно би вредело осврнути
се на околност да Прокопије у два наврата помиње овај локалитет. У одељку IV- 4 и
одељку IV- 6. У првом наврату он наводи име „Понтсас“, који се према Бешевлиеву
тумачи као „понтиас“- насеље уз Понтес (18). Ради се о називу римске тврђаве
димензија 110 х 110 метара, настањене становништвом различитих занимања и
положаја, коришћене у шестом веку, у близини Понтеса подигнутог у VI веку са
наменим класичне тврђаве- војне постаје (19). Александар Поповић у свом раду наводи
да је код Прокопија заблежена и варијанта „Потес“ /који пак Ђорђе Јанковић чита
„понтсас“/: „За овакву фонетску промену, тј. испадање- п испред- т, нема забележених

паралела, па се може претпоставити да је у питању грешка преписивача, или пак, самог
Прокопија“ (20). Ствар се драстично мења ако се са терена лингвистике приступи
сагледавању стања на самом локалитету Трајановог моста. Према
Јанковићу,
археолошким истраживањима установљено је да се ради о две различите грађевине, не
о једној двапут поменутој код Прокопија, од чега једанпут уз погрешну транскрипцију,
како се чини А.Поповићу. Налазиште Понтес захвата површину од 3.600 м2, а
Понтсас /Поповићев „потес“/ 12.000 м2 (21). Интересантна запажања садрже резултати
анализе из пера Ђорђа Јанковића: „Поред остатака Трајановог моста налазе се две
утврде, тврђава која је мања /непосредно изнад моста/ и утврђење које је веће
/југоисточно од моста/. Назив Понтес односи се само на мању тврђаву, подигнуту у VI
веку. Римска тврђава, коришћена током VI столећа као утврђење, спомиње се у области
Аквиса под именом Понтсас. Два назива се појављују услед тога што је у мањој
тврђави била смештена само војна посада, а у другој и домаће становништво.
Прокопије се код Понтеса доста задржава, те наводи и тврђаву на супротној обали са
описом изградње моста. Између осталог, каже како око Понтеса постоји вештачки
направљен рукавац Дунава. Рукавац о коме говори Прокопије и данас је видљив, али је
тек делимично испуњен водом. Он се издваја из Дунава имеђу Фетислама и Кладова,
око 350 м низводно од безимене визанијске тврђаве на Доњим Буторкама- Кладово.
Дужине је око 5.500 метара а завршава се приближно 1.250 м низводно од Трајановог
моста; ширине је око 250 м. Овај рукавац је пиродна творевина, мада није искључено да
је проширен и продубљен приликом изградње моста или касније. Ископавања тврђаве
изнад остатака Трајановог моста нису вршена али се правци пружања бедема доста
јасно уочавају. Њена величина је изгледа 70 х 50 м, бедеми су јој зидани каменом и
опеком“ (22). Избор места за премошћење Дунава почивао је на околностима да се
непосредно испред њега завршава релативно блага окука, погодна да умањи силину
протока водене масе, да је ту ситуирано и мало острво од значајне користи извођачима
радова, а да речни ток пар километара узводно допушта усмеравање реке кроз
каналисани део чијом употребом су створени услови за уградњу у речно дно масивних
стубова. Чињеница да је дунавски рукавац на неколико стотина метара од грандиозног
моста указује на потребу постојања још једног моста који би обезбеђивао даљи прелаз
у унутрашњост царста, било скретањем на исток или директно на југ. Уколико није
било насипања трена рукавца односно исушивања мочваре на томе месту мост је морао
постојати. Потешкоће за тезу о још једном Аполодоровом делу- прелазу преко рукавца
Дунава, задаје околност да нису пронађени трагови другог моста, терен је на том месту
знатно измењен а чак се не зна тачна траса пута која је од моста водила даље. Изгледа
да су подизање нивоа Дунава осамдесетих година XX века и радови на формирању
великог језера за гајење рибе на месту античког дунавског рукавца, ову тајну учинили
тешко докучивом.
У односу на изградњу великог моста преко Дунава забележено је да су изведени
захвати фундирања побијањем у речно дно четворугаоно распоређених дрвених
стубова, како би потом били постављени носећи стубови, обложени глином; њихова
унутрашњост испуњена је каменом везаним малтером, а споља су зазидани чувеном
римском опеком, чије примерке и данас можемо наћи код села Костол, са физичким
својствима каква је поседовала и пре готово два миленијума. Та опека има важну
историјску вредност, јер је била предмет обележавања назива римских легија и
кохорти, на основу чега је за неке њихове делове утврђено да су учествовали у
изградњи објекта: IV Flavia, VII Claudia, V Macedonica, XIII Gemina, те кохорте I
Cretum, II Hispanorum, III Brittonum, I Antiochensium. Крајем четвртог века неке од
њих затичемо у Сингидунуму /IV Flavia/, Виминацијуму /VII Claudia/ и Егети- Брзој

Паланци XIII Gemina. Стубови су били 44,46 м високи и 17,78 м широки, удаљени
50,38 метара један од другог (23).
У реону моста пронађена је бронзана глава за коју Антон Премерштајн налази да би
могла бити представа лика Трајановог оца, гувернера Аполодорове провинције Сирије
док је његов син тамо био војни трибун: ''Не бих хтео прећутати да сам, кад сам је први
пут видео, имао утисак да личи на оне главе за које се сматра да представљају оца цара
Трајана. Али та наслућивања су сама по себи непоуздана'' (24). Каниц уз то примећује
да на пригодном кованом новцу ''импозантна грађевина има на оба обална вијадукта
високе куле сличне тријумфалним луковима, чије атике, изнад стражарске линије, носе
између два трофеја једну статуу'' (25). Он спори Френерову тезу да су куле на мосту на
фасадној страни имале степенице са више степеника jer би тиме био отежан прилаз за
катапулте и кола с оружјем и провијантом, већ налази да су степенице, иначе приказане
на новцу, водиле са обале ка бочним вратима кула на обалном потпорном стубу (26).
Римски прелаз на Дунаву искоришћен је приликом коначног освајања Дакије 106.
године, што је резултирало експлоатацијом огромног богатства тамошњих рудника
племенитих метала. Стога не треба да чуди што су после срећно завршеног Дачког рата
римске позоришне представе у славу победника трајале 123 дана, у аренама се борило
10.000 гладијатора и убијено је 11.000 дивљих животиња (27).
Трајанов лекар Критон оставио је сведочанство да се ради о ратном плну од чак пет
милиона ливри злата- 1.625.000 килограма- и десет милиона ливри сребра- 3.270.000
килограма, које француски писац Каркопино сматра неумереним, редукујући дачко
богатство, пренето преко Дунава, на 165.000 килограма злата и 331.000 килограма
сребра (28). Истовремено је основана римска провинција Дакија која ће више од 160
година чинити потпору спречавања продора варвара са севера. Тај Трајанов успех,
заједно са изграђеним дунавским прелазом и пловидбеним каналом, са системом
утврђења граница царства, умногоме је допринео креирању сентенце ''Felicitor Augusto,
melior Traiano ''- ''Буди срећнији од Августа и бољи од Трајана'', којом се долазећим
царевима желео успех у владавини Римом. Пар столећа касније, цар Јулијан /361-363/ у
‘’Гозби или свечаности у част Сатурнову’’- ‘’Caesares’’ на гозби коју Ромул на Олимпу
посвећује боговима и божанским царевима, Трајана са Алексaндром Великим смешта
уз Херкула (29). Мноштво столећа доцније Монтескје пише о Трајану као о
најсавршенијем владаоцу у аналима историје: ''... Родити се у време његове владавине
значило је благослов; био је најпогоднији да почасти људску нарав и представи
божанску'' (30). Могло би се рећи да Аполодор није заостајао за њим: ''Оксфордска
историја римског света'' констатује да се генијални архитекта из Дамаска сигурно може
упоредити са Леонардом или Брунелескијем (31).
Изградња прелаза на Дунаву, као капитално дело античке архитектуре, овековечена је
на пригодном кованом новцу из 105. године и на Трајановој тријумфалној капији у
Риму, где је приказана сцена Аполодорусове предаје Императору плана моста, касније
измештена на Константинов славолук, најзад и на стубу посвећеном успесима Римљана
у рату против Дачана.
Здање Трајановог моста није успело да дуго надживи своје твроце. Већ за време
Трајановог усвојеника Хадријана /117-138/, упамћеног по реформама војске којима је
омогућено се легије попуњавају становницима римских провинција, његова горња
дрвена конструкција запаљена је у циљу спречавања продирања Дачана на десну обалу,
или као знак опадања моћи царства и немогућности дужег задржавања главнине
римских легија на дунавском лимесу. Истовремено је и граница Рима померена јер је
Хадријан, окончавши Трајанов рат с Партијом 117. године, препустио Јерменију,
Месопотамију и Асирију Персијанцима. То је дало повода Аурелију Аугустину да,

интерпретирајући догађај када је римски бог Термин одбио уступити место свога кипа
на Капитолу краљу богова Јупитеру, а пророци су то протумачили знаменом да се
римске границе чији је Термин заштитник неће нимало пореметити, закључи како да се
Термин изгледа више бојао краља људи Хадријана, него краља богова (32). За време
новог цара Аполодор је пао у немилост, према Диону Касију зато што је својевремено
повредио Хадријанову уметничку амбицију, назвавши га пред Трајаном сликарем
бундеви /алузија на необичан облик кровова његове виле у Тиволију/, а потом и
излажући оштрој критици пројекат за храм Венере и Роме, између осталог са замерком
да је Хадријан прегломазним замислио кипове унутар храма- када би се усправили
пробили би кров (33). У једној верзији, цар је наредио да Аполодор буде убијен, а у
другој је послат у прогонство, да би 129. године изнова био присутан у Риму.
Без обзира на рушење моста у Хадријаново доба, приписиваном потреби заштите
бедема царства од упада варвара, затим владаровој сујети и коначно измицању тла
испод стубова постављених на средишњем острвцу кроз које је грађевина пролазила,
његови остаци су још за владавине
Александра Севера /222- 235/ деловали
импресивно, па је римски сенатор и конзул Дион Касије, у својој Историји Рима, лично
видевши их, приметио да су у његово време стубови Трајановог моста тако изгледали,
да доказују како не постоји ништа што човек не би могао да начини (34). У том периоду
становништво насељено у околини моста интензивно се бавило гајењем винове лозе и
неговало култове плодности, попут оних у славу Либера и Либере, чија је мермерна
икона с почетка III века пронађена на овом месту (35).
Гест скидања дела са Трајанове тријумфалне капије у Риму са приказом моста, како би
био уграђен у Константинов славолук, добија рационални смисао ако је Константин
био његов обновитељ. Али, ако поприште победе над Готима 332. године сместимо у
Панонију, како то Мирослав Брант чини, пажњу по питању Константинове обнове
дунавског прелаза смели бисмо фокусирати на град Ледерату /Рам- Острво Сапаја/,
низводно од Костолца /за разлику од Трајановог моста низводно од Костола/- данашњи
Рам, где је пут од императоровог привременог боравишта /321.г./ Виминацијума,
прелазио Дунав водећи до Тибискума /Темишвар/, и био је у интензивној употреби све
до изградње Трајановог моста код Кладова- Костол (36).
Налаз пет златника Теодосија II потврдио је крај фазе коришћења локалитета хунским
нападом 443. године (37).
Милоје Јовановић, будући српски митрополит Михаило, на пропутовању Дунавом
четрдесетих година XIX века записао је: ''Пошавши из Кладова, прођемо покрај моста
Трајановог /и с' једне и с' друге стране зид стари на неколико стубова/.'' (38). Његов
савременик Јован Стерија Поповић /1806-1856/, импресиониран остацима велелепне
Аполодорове грађевине исписао је кроз ''Спомен путовања по долњим пределима
Дунава'' стихове: ''...Опет се обала шири, Трајановог моста останци/ (Горд Полонија
твор) туже од векова ту./ Умом ствара човек на мислени мостове крили,/ Да на истине
он сјајни успуже се трон:/ Рукама мосте прави, даљину да поздрави браћу,/ Свеза
људства, и леп сродства утврди се сплет,/ Трговина цвета, сприопште те мисли
узаимно,/ И опште- златни сету укаже се век./ Је ли Трајановог моста та цел? Ах, освета
једна,/ Декавалу пропаст породи ово дело./ Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке,/ С
тебе црног Трајан помрачи своје славе зрак./ Залуд вешт Полодорија труд на пропасти
вође/ И себи и њему вечити дићи спомен:/ Време је потрло све, и дело и мајстора
самог;/ Завећином својом растурен тужи камен.''. Са друге стране реке, једна од
најпознатијих песама посвећених Трајановом мосту, дело је популарног румунског
поете Георге Косбука /1866-1918/.

Средином века, у време изузетно ниског водостаја, изнад површине воде изронили су
остаци 16 стубова, постављених на међусобној раздаљини 36,5 м, знатним делом без
камене облоге која је обавијала бетонску испуну, чија је првобитна дебљина износила
18 метара (39). Преостали носачи, позиционирани на острвцу Шимијан, некада
Губавац, услед померања тла знатно раније измештени су из својих лежишта.
Године 1909.г. румунске власти извршиле су рушење два стуба у близини леве обале
јер су представљали сметњу пловидби (40). Том приликом једна велика храстова греда
извучена је из структуре стуба и изложена у музеју Дробета- Турну Северин. Ту се чува
и макета моста у сразмери 1:100, сачињена од стране француског инжењера Едгара
Дипреа.
Аполодоров мост на Дунаву надживео је своје творце и рушитеље, између осталог,
захваљујући упечатљивој сцени на Трајановом стубу у Риму, са приказом императора
испред грандиозног прелаза преко велике реке, како држи у руци патеру- плитку чинију
намењену изливању течности у сакралне сврхе, ради приношења жртве боговима Рима,
док би Аполодоров лик могао бити овековечен у фигури иза Трајановог левог рамена.
Стуб чији је Аполодор творац, са постољем висок 40 метара, подигнут је 113.г. и има
спирални фриз дужине 200 метара којим је 23 пута стуб обмотан, са 2500 рељефних
људских фигура, од којих Трајанова у 60 варијанти. Овај ''мермерни игроказ'' о походу
на Дачане сачувао је и успомену на изглед подунавских насеобина у регији данашњег
Кладова- низ сојеница, колиба кружних основа и шиљатих кровова-, дачког блага и
храбрих ратника. Приговори критичара да су историјске сцене ''Аполодоровог филма
у мрамору'' већим делом неприступачне оку посматрача, када се узме у обзир висина
стуба и бројност рељефа, донекле су утемељене тек ако је циљ био да оне буду
посматране из жабље перспективе. Међутим, обзиром да се ради о стубу у чијој бази је
креиран простор за похрањивање урне са Трајановим посмртним остацима, а на врху
стуба његова импресивна царска фигура, дало би се закључити да су сцене са рељефа
управо намењене погледу римских богова, уједно слави уздизања међу бесмртнике
врлог римског владара. За „овоземаљски поглед“ Аполодор је учинио прлагођавање
тиме што поља и фигуре постају све веће, у зависности од кретања посматрача, а на две
трећине висине стуб је благо истурен да би се избегао привид конкавности (41).
Другачији став, третирајући стуб као ''подлогу за пропагандну скулптуру'', износи
Р.Џ.А Вилсон на сликовит начин преносећи утиске изазване овим спомеником:
''Огромни фриз на Трајановом стубу у Риму, подигнутом после ратова у Дакији 101-2. и
105-6. године, представља врхунац у наративној уметности. Уметник се није много
бавио проблемом перспективе; његов први циљ био је да представи један скоро
непрекинути низ сцена пуних догађаја. Фриз добија на виталности зато што уметник
непрестано мења перспективу, сад је у хоризонталној равни, па онда нагло прелази у
птичију перспективу, поставља једну фигуру 'изнад' или 'испод' друге а да их не
умањује како то перспектива налаже. Неке фигуре су превелике у односу на грађевине
које их окружују, али то не смета општем утиску. Радња тече од подножја према врху и,
без обзира на дужину, интензитет приповедања не опада. Овај фриз представља прави
уџбеник о томе како су ратовале римске армије- прикупљање намирница за војску,
припрема за маршеве, добављање хране, подизање логора, увлачење непријатеља у
борбу- при чему је уметник посебну пажњу посветио детаљу. Трајан је увек приказан
као смирен, ауторитативни командант, у сценама у којима се обраћа својим трупама,
договара са радницима, приноси жртву, прима изасланике. На целом стубу нема ни
трачка од неког претерано свечаног тона као у рељефима рађеним у високом стилу,
нема посебно наглашених епизода нити алегоријске парафразе. Персонификације
богова налазимо само у неколико сцена, кад је то потребно због самог садржаја... У

приказивању фигуре уметник се још увек много ослања на позну хеленистичку
традицију, док су остале сцене узете из репертоара царске иконографије. Али, укупни
утисак је потпуно нов и представља чист производ римске уметности, који нема ничег
грчког у концепцији ни у начину извођења. Најоригиналнији је у ствари поступак којим
је 30 метара висок стуб употребљен као подлога за пропагандну скулптуру. Ово је био
храбар корак и по томе се Трајанов стуб сматра генијалним остварењем ''(42).
Један мост и један канал на Дунаву значајно су допринели да Аполодорово име буде
помињано са значењем највећег градитеља- архитекте у Римском царству.

ЗАБЕЛЕШКЕ
(1) Наведено према: Eugen Golea, The Immortal Print, Masonic Forum Magazine No.36, winter 6008.
Иначе, римске легије су још од својих почетака имале посебне јединице зване fabri, састављене од
занатлија, чији је задатак било вршење инжењеријских радова. На челу таквих јединица био је
praefectus fabris
(2) Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига 2, с.952-953, Државна штампарија, Београд
1876.г.
(3) Извештај Комисије за извођење регулационих радова на Ђердапу из 1889. године, Архив Србије,
ПФ 9 Р.Но.1-889- Записник са седница Комисије 20.3.-31.7.1889.г.
(4) Илија Пчелар, Окружје Крајинско, Гласник Друштва српске словесности 9, 1857.г, Београд, с.213,
(5) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1999, 2. књига, с.515.
(6) Procopius, De aedificiis, IV 4- Procopii opera, ed.J.Haury, Lipsiae 1913, преводи коментар
Ф.Баришић, Византијски извори 1, 1955, с.29; да је утврђење Јулиобалаи добило име по римском
каналу из 101. године тврди Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII
века, Београд 1981, с.56.
(7) Феликс Каниц, с.514-515.
(8) Феликс Каниц, Србија земља и становништво, књига 2, Београд 1987, с.499.
(9) Владимир П. Петровић, Екскурси о римским старинама на подручју Ђердапа у делу Беле де
Гонде, ''Балканика'' бр.34/2003, Београд, с.7-8.
(10) Исто, забелешка 46, стр.8.
(11) Феликс Каниц, Србија, Земља и становништво од римског доба до краја 19.века, књига 2,
Београд 1987, с.488-489: ''Премошћивање Дунава, који између мезијског и дачког потпорног стуба
Трајановог моста има ширину 1127м, извршено је помоћу 20 стубова, међусобно удаљених у просеку
36,5м, при чему је полагање темеља рађено применом бетона са шиповима и оплатом, што је већ
Витрувије описао и што је веома слично нашој модерној техници. Оних 16 стубова који су се 1858.г.
појавили над површином воде показали су, већ према томе да ли су изгубили већи или мањи део
камене облоге која је обавијала бетонску испуну, готово сви првобитну дебљину од 18 м. Високе
обале условљавале су необично високе стубове у реци; према Диону Касију њихова висина износила
је 46 метара... Војници македонских, шпанских и других легија су озидани део обалног потпорног
стуба урадили од јарко црвених, фино резаних и обрађених опека. Оне су на северној страни у
доњим слојевима 45 цм дуге, 6 цм високе, а у горњем делу само 30 цм дуге и 6 цм високе...
Аполодоров горњи построј се највероватније састојао од камених сводова, али се то не види ни из
описа Диона Касија, ни из схематског приказа моста на Трајановом стубу. Одговарајући рељеф на
стубу даје само његову уздужну галерију од тесане грађе, која се поред једне округле куле обалног
кастела Понтеса наслањала на последњи лук вијадукта. На кованом новцу импозантна грађевина има
на оба обална вијадукта високе куле сличне тријумфалним луковима, чије атике, изнад стражарске
линије, носе између два трофеја једну статуу. Око 1850. године рибари су из речног корита близу
потпорног стуба моста на српској обали извукли дивно рађену бронзану главу...''
(12) Према М.Гарашанину и М.Васићу, место издвајања тока Дунава налази се између Кладова
(првобитно лоцираног западно од данашње тврђаве Фетислам, док се у новијим временима налази
источно од ње) и тврђаве Фетислам; Трајанов мост- кастел Понтес, ''Ђердапске свеске'' бр.1, Београд
1980, с.12. У београдској ''Политици'' од 12.9.2010.г, с.18. објављен је текст Мирољуба Мијушковића
''Благо Марије Терезије у лавиринтима Петроварадина'' који садржи и следеће: ''Иако невероватна,

претпоставка о тунелу над моћном реком изгледа реалнија ако се сетимо на који начин је изграђен
Трајанов мост у Ђердапској клисури: скретањем тока Дунава привременом земљаном браном''.
(13) М.Гарашанин, М.Васић, исто.
(14) Коста Јовановић, насеља и порекло становништва- Неготинска крајина и Кључ, Српски
етнографски зборник 40, Београд 1940, с.48.
(15) Александар В Поповић ,''Старинар'' LIII-LIV/2003- 2004, с.255-261.
(16) Исто, с.261
(17) Исто.
(18) V.Beševliev, Zur Deutng der Kastellnamen in Prokops Werk „De aedificiis“, Amsterdam 1970, str.116
(19) Александар В Поповић, с.258
(20) Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у 6. и почетком 7. века, Београд 1981,
Археолошки институт, с.56-58.
(21) Исто, с.59.
(22) Исто, с.36.
(23) Велимир Вукомановић, Дунавски мостови- од извора до ушћа, Нови Сад 2009, с.501:
''Патосирана ширина моста била је 9- 9,60 м. Масовне прилазне конструкције, на српској страни са
три отвора, а на румунској са два отвора, биле су апострофиране улазним порталима, капијама
украшеним скулптурама и декоративним елементима. Видне површине речних стубова и доњи
делови темељних стопа грађени су од тесаног камена, а масе стубова од ломљеног камена и опеке у
кречном малтеру са пуцоланским својствима, који и сад на остацима обалног стуба показује знатну
чврстоћу''
(24) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1987, књига 2, с.489.
(25) Каниц, исто, с.489
(26) Каниц, исто, с.489.
(27) Н.А.Машкин, Историја старог Рима, Београд 1980, с.390, позивом на Диона Касија
(28) Наведeно према: Cornel Barsan, Revansa Daciei, Craiova, 83.
(29) Ксенија Атанасијевић, Античка филозофија, Београд 2007, с.410.
(30) Монтескје, Разматрања о узроцима величине Римљана и њихове пропасти, Београд 2004, с.104.
(31) Џон Метјуз у ''Оксфордској историји римског света'' Клио Београд 1999, с.375.
(32) Аурелије Аугустин, О држави божијој, 4, 29, Загреб 1980.
(33) Дион Касије, Римска историја LXIX.4, наведено према: Мелита Виличић, Архитект и његов
нацрт у старом веку, часопис ''Простор'' вол.8(2000) Но.2 (20), Загреб, с.131.
(34) Наведено према: Оксфордска историја Рима, Београд 1999.с.375.
(35) Милоје Васић, Ђорђе Јовановић, Мермерна икона Либера и Либере из околине Понтеса,
''Ђердапске свеске'' бр.4, Београд 1987, с.129.
(36) Мирослав Брант, Средњовековно доба повијесног развитка, Загреб 1980, с.42.
(37) Милутин Гарашанин, Милоје Васић, Каструм Понтес-извештај о ископавањима 1981. и 1982.
године, ''Ђердапске свеске'' бр.4, Београд 1987, с.71.
(38) Станиша Војиновић. Сима у Крајини и Кључу, с.37, Неготин- Кладово 1987.г.
(39) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, књига 2, Београд 1987, с.488.
(40) Radu Bancila, Edward Petzek, The History od the Roma Danube Bridges, Procedings of the Third
International Congress on Construction History, Cottbus, May 2009, p100.
(41) Катрин Шамонтен, Рим, „Политика“ и „Народна књига“ Београд 2008, с.73.
(42) Оксфордска историја римског света, с.411-412. Аутор износи два проблематична податка- да је
фриз дуг 30 метара- што се једино може прихватити као висина стуба без постоља, с.411; затим да
je Трајанов мост на Дунаву саграђен на '' месту где је струја веома јака... скоро километар дуг''подбачај по питању дужине и неуважавање чињенице да је место градње одмах иза кривине која
умањује јачину струје.