ve probitačnosti za čoveka - ali novoplatonizam se ne bi nikad saglasio sa tim da čoveka, koji je za njega bio samo delimična pojava božanske

delatnosti, proglasi svrhom celine. Ali, upravo to je slučaj u patristici. Prema Ireneju (Ref. V, 29, 1. str. 767 St.) čovek je cilj i svrha stvaranja. On kao biće koje spoznaje, jeste ono kojem se Bog hteo pokazati, i zbog njega je stvoreno ostalo, zbog njega je stvorena čitava priroda; on je takođe onaj koji je zloupotrebom date mu slobode učinio nužnom daljnju objavu i otkupljenje; koji zato i čini svrhovitost čitave istorije. Čovek je, kako uči Gregor iz Nise (Conf. I, 50-60. Mor), kao najviši razvoj čulnog života, kruna stvaranja, njegov gospodar i kralj. Stvaranje je određeno da ga čovjek gleda i da bude primljeno natrag u svoju prvobitnu duhovnost. No i kod Origena su upravo ljudi oni pali duhovi, koji su u svrhu kazne i poboljšanja zaodenuti čulnim svetom; samo zbog njihovog greha postoji priroda, i ona opet prestaje kad je istorijski proces, povratkom svih duhova dobru, dostigao svoj kraj. Tako je antropologizam, koji je isprva samo kao skretanje interesa, kao izmena postavljanja problema prodro u grčku nauku, a za vreme helenističko-rimskog doba se sve više i više razvijao takođe do stvarnog principa posmatranja sveta, na kraju, u savezu s religioznom potrebom, osvojio metafiziku. Ljudski rod je stekao svest o jedinstvu svoje istorijske povezanosti i posmatra svoju istoriju spasa kao merilo svih konačnih stvari. Sto u prostoru i vremenu nastaje i nestaje, ima samo utoliko svoje pravo značenje, ukoliko je prihvaćeno u odnosu čoveka prema njegovom Bogu. Za bitak i nastajanje pita se stara filozofija u svom početku: njeni završni pojmovi su bog i ljudslči rod.

III DEO SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA
P. ROUSSELOT, Etudes sur la philosophie du moyen age. Pariz 1840-42. B. HAUREAU, De la philosophie scolastique. Pariz 1850; Od istog autora, Histoire de la philosophie scolastique. Pariz 1872-80; Notices et Extraits de quelques manuscripts de la bibliotheque nationale. 6 svesaka, Pariz 1890-93. A. STOCKL, Geschichte der Philosophie des Mittelalters. Majnc 1864-66. K. PRANTL, Geschichte der Logik II-IV (1861-70). W. WINDELBAND, Zur Wissenschaftsgeschichte der romanischen Volker, u GROBER, Grundriss der romanischen Philologie H 3, str. 550. i dalje. O.WILLMANN, Geschichte des Idealismus II (Braunšvajg 1908). M. DE WULF, Histoire de la philosophie medievale. Pariz i Brisel, 4. izdanje. 1912; nemački: Tibingen, 1913. FR. PICAVET, Esquisse d'une histoire generale et comparee des philosophies medievales. Pariz, 2. izdanje, 1907. CL. BAEUMKER, Kulrur der Gegenvvart, I, 5, str. 288-381. J. ENDRES, Geschichte der mittelalterlichen Philosophie im christlichen Abendlande. Kempten 1908. J. M. VERWEYEN, Die Philosophie des Mittelalters. 2. izdanje, 1905. E. GELSON, La philosophie au moyen-age (Pariz 1922). J. GEYSER, Die mittelalterliche Philosophie (Lehrb. dcr Philosophie 1925). A HARNACK, Dogmengesehichte IH (4. izdanje, 1909). R. SEEBERG, Dogmengesehichte des Mittelalters, 2. i 3. izdanje, 1913. F. LOOFS, Leitfaden der Dogmengesehichte 4. izdanje (Hale 1906). A. DEMPF, Die Ethik des Mittelalters (Handb. d. Philosophie III, 1927). O. GIERKE, Die Staats und Korporationslehre des Altertums und des Mittelalters (Berlin 1881). R. W. i A. J. CARLYLE, A history of medieval political theory in the west 2 vols (London 1903-9). E. TROELTSCH, Die Soziallehren der christlichen Kirchen und Gruppen. 1912. 2.izdanje, 1923. P. DUHEM, Le systeme du monde. Tom III i dalje. H. O. TAYLOR, The Mediaeval mind. A history of the development of thought and emotion in the middle ages 2 vols (London) 1911. i dalje. G. TYRELL, Medievaiismie (London 1908). A EHRHARDT, Das Mittelalter und seine kirchliche Entvricklung (1908). M. GRABMANN, Mittelalterisches Geistesleben, Abhandlungen zur Geschichte Scholastik und Mystik (1926). 195

194

C. D. BOULAY, Historia universitatis Parisiensis, Pariz, 1665-73. J. P. MIGNE, Patrologiae cursus completus. Series latina 221 tom, Pariz 1844-1864. H. DENIFLE i FR. EHRLE, Arch. f Lit. u. Kirch.-Gesch. d. Mittelalters, 1885. idalje. CL. BAEUMKER, Beitrage zur Geschichte der Philosophie des Mittelalters, Texte und Untersuchungen, 1891. i dalje. Scholastik, Vierteljahrsschrift ftir Theologie ung Philosophie, 1926. i dalje. O BAUMGARTNEROVOJ preradi Ibervveg: Grundriss der Geschichte der Philosophie (10. izdanje, 1915) uporedi na početku knjige. Kad su nordijski varvari provalili u seobi naroda, pustošeći rimskim carstvom, a ovom pomanjkala politička snaga da se od njih obrani, dospela je i naučna kultura u opasnost da bude potpuno pogažena: jer za fino izrađene pojmovne sklopove filozofije donela su plemena, na koje je prešlo žezlo, još manje smisla i razumevanja nego za svetle likove grčke umetnosti. Uz to je bila antička civilizacija tako u sebi rastrgana, njena životna snaga tako slomljena, te se činila nesposobnom da u svoju školu uzme sirove pobednike. Tako bi bile tekovine grčkog duha nepovratno predate propasti, kad ne bi, u međuvremenu, u slomu starog sveta ojačala jedna nova duhovna moć kojoj su se poklonili sinovi severa i koja je znala čvrstom rukom da spasi i prenese dobra kulture kroz vekove opadanja u budućnost. Ova moć bila je hrišcanska crkva Što nisu mogle država, umetnost i nauka, to je izvršila religija Još nedorasli za fino delovanje estetskog opažaja i pojmovnog rada, Germani su u svom najdubljem osećanju bili ganuti propovešću jevanđelja, koje je na njih delovalo punom snagom svoje veličanstvene jednostavnosti. Zato su samo sa te tačke religioznog uzbuđenja narodi današnje Evrope mogli i otpočeti proces prisvajanja antičke nauke: samo je pod rukom crkve mogao novi svet ići u školu starih. Prirodna je, međutim, posledica takvog odnosa bila da je od duhovnog sadržaja antičke kulture na kraju ostalo živo samo ono što je bilo prihvaćeno u učenju hrišćanske crkve, i da je poučna moć isključivala, sa svom bezobzirnošću, sve ostalo, a naročito ono što joj se suprotstavljalo. Time se, naravno, mudro predusrela pometnja u mladalačkoj ćudi naroda koji nije mogao mnogo i raznovrsno shvaćati ni preradivati. Ali, time su utonuli čitavi svetovi duhovnog života u dubinu iz koje će morati ponovo biti izvučeni tek kasnije, mukom i borbom. Crkva je u prvom redu zato bila dorasla velikom zadatku da preuzme intclektualno vaspitanje evropskih naroda, jer se razvila iz beznačajnih početaka religiozne zajednice, sa snažnom ustrajnošću, do jedinstvene organizacije koja je u raspadanju političkog života pokazala jedinu čvrstu snagu punu samopouzdanja I kako je ta organizacija bila nošena mišlju da je crkva pozvana da celom čovečanstvu posreduje spas iskupljenja, to joj beše od same njene suštine propisan zadatak religioznog vaspitanje varvara Uz to još, ona je sa istom sigurnošću i u svojoj unutrašnjosti među mnogim stramputicama dospela do cilja - jedne jedinstvene, u sebi zatvorene nauke: je, na pragu novog veka ukupnost njenih uverenja je bila obuhvaćena kao potpuno izrađen naučni sistem i prikazana na najuticajniji način od izvanrednog duha - od Avgustina. 196

On je bio pravi učitelj srcdnjeg veka. U njegovoj filozofiji ne susreću se samo niti hrišćanskog i novoplatonističkog mišljenja ideje Origena i Plotina, već je on takođe sa stvaralačkom energijom sve misli svoga vrcmena za potrebom spasa i njenim ispunjenjem koncentrisao na hrišćansku zajednicu: njegova nauka je filozofija hrišćanske crkve. Time je dat, u strogom jedinstvu, sistem koji je bio postavljen kao osnov naučnog obrazovanja evropskih naroda i u tom obliku je prispelo nasledstvo Grka romanskim i germanskim narodima Tako je, eto, srednji vck prešao obmut put od onog kojeg su Heleni prošli u svom unutranjem odnosu prema nauci. U starom veku je nauka izvirala iz čiste estetske radosti na spoznaji samoj i bila je tek po postepenim promenama stavljena u službu praktičnih potreba moralnih zadataka religioznih čežnji. Srednji vek počinje sa punosvesnom podređenošću spoznaje velikom cilju verovanja, u nauci on vidi najpre samo posao da ono objasni i pojmovno izrazi što se nalazi u osećanju i uverenju sigurno i nepobitno: no, usred ovog posla proizašla je, najpre bojažljivo i nesigurno, ali tada iznova sve jače i samopouzdanije, radost zbog spoznaje same. Ona se razvijala najpre đački, na područjima za koja se činilo da leže dalje od nepovredivog idejnog kruga vere, ali pobedonosno se probila čim se nauka prema veri, filozofija prema teologiji, počela razgraničavati i svesno osamostaljivati. Vaspitanje evropskih naroda, koje pokazuje istorija filozofije srednjeg veka, imalo je, dakle, za izlazišnu tačku nauku crkve, a za konačni cilj razvoj naučnog duha: intelektualna kultura starog veka prispela je modernim narodima u svom poslednjem religioznom obliku i tek se postepeno u njima razvila zrelost za sopstvenim naučnim delovanjem. Razumljivo je da se pod takvim uslovima istorija ovog vaspitanja mnogo više oživljava psihološke i kulturno-istorijske interese, nego što se pokazuju novi i samostalni plodovi filozofskog uvida Naravno da se tu i tamo pokazala vrednost svojevrsnosti učenika u prisvajanju ovladane građe i stoga su problemi i pojmovi stare filozofije našli kod ovog tumačenja u duhu novih naroda mnoge fine promene. U srednjem veku su se nadmetali u kovanju nove (latinske) terminologije, često oštroumlje i dubokoumnost sa pedanterijom i neukusom, ali u osnovnim filozofskim mišljenjima ostala je srednjevekovna filozofija što se tiče ne samo problema nego i rešenja, zatvorena u pojmovnom sistemu grčke i helenističko-rimske filozofije. Koliko god bila velika vrednost njenog rada za intelektualno vaspitanje evropskih naroda, ipak ostaju njene najviše tvorevine, u krajnjoj instanci, samo sjajni učenički napori u kojima se jedino očima finog pojedinačnog istraživanja otkrivaju počeci novog mišljenja koji tiho niču, dok se u celosti pokazuju kao prihvatanje misaonog sveta starog veka koji nestaje. Srednjevekovna filozofija je po svom čitavom duhu samo nastavak helenističko-rimske. I razlika među njima je u suštini ta da je ono, što je u prvim vekovima našeg računanja vremena bilo u borbenom nastajanju, za srednji vek dato i vredi kao, uglavnom, gotovo i završeno. Ovo vreme školovanja današnjeg društva trajalo je punih hiljadu godina i potpuno jednostavnom planskom pedagoškom postupnošću napredovalo je uzdizanje nauke po sukcesivnom dovođenju antičke obrazovne građe. Iz suprotnosti koje su ovde dolazile na videlo, izrasli su filozofski problemi, a iz ispredanja prihvaćenih pojmova oblikovali su se naučni pogledi na svet srednjeg veka U ovoj predaji postoji izvoma podvojenost između crkvene nauke, zastupane po Avgustinu, i novoplatonizma Ova podvojenost nije, naravno, na svim mestima 197

jednako duboka, jer je Avgustin u vrlo bitnim tačkama ostao sam pod uticajem novoplatonizma Ali ipak je ostala suprotnost u odnosu na fundamentalno određenje odnosa filozofije prema veri. Avgustinizam se koncentriše oko pojma crkve, za njega se zadatak filozofije usmerava uglavnom na to da prikaže, obrazloži i izgradi crkvenu nauku kao naučni sistem, i samo ukoliko sledi ovaj zadatak srednjevekovna filozofija je crkvena školska nauka, sholastika. Novoplatonistička tendencija se, naprotiv, po svojoj suštini ne osvrće na religioznu zajednicu, već se pokazuje u tome da individuum vodi, kroz spoznaju, ka životnom jedinstvu sa božanstvom: ukoliko nauka srednjeg veka postavlja sebi ovaj cilj, ona je mistika. Sholastika i mistika se pri tom nadopunjuju, a da se međusobno ne isključuju: isto tako dobro kao što mističko gledanje može biti deo učenja sholastičkog sistema, mistički zanos se može pretpostaviti kao teoretska pozadina sholastičke naučne zgrade. Zato je, doduše, kroz celi srednji vek mistika bila više nego sholastika u opasnosti da bude heterodoksna; no bilo bi pogrešno misliti da se u tom sastoji bitna oznaka njihovog međusobnog razlikovanja. Svakako je sholastika uglavnom pravoverna, ali pogledi sholastičara su se mnogo razlikovali ne samo s obzirom na obradu i nastajanje svih dogmi, već su takođe i u naučnom istraživanju datih nauka dospeli mnogi od njih ka potpuno heterodoksnim pogledima, čije izricanje ih je dovelo do više ili manje teških, spoljnih i unutrašnjih sporova. Kod mistika je, u stvari, novoplatonistička tradicija sačinjavala mnogo puta misaonu pozadinu tajne ili otvorene opozicije crkvenog monopolizovanja religioznog života;1 no mi s druge strane srećemo i nadahnute mistike, koji se osećaju pozvanim da zaštite pravu veru od prestupa sholastičke nauke. Čini se, prema tome, da nije prikladno srednjevekovnoj filozofiji dati zajedničko ima »sholastika«. Kod tačnijeg se ocenjivanja mnogo više može pokazati da mistici pripada, u najmanju ruku, isto takav udeo kao i sholastici, na održanju naučne tradicije i na laganom prilagođavanju i preinačavanju filozofskih nauka, koje će biti delotvomo za budućnost, te da, s druge stnane, nije moguće oštro odvajanje obaju stremljenja što se tiče velikog broja upravo istaknutih filozofskih ličnosti srednjeg veka Konačno se, uz to, pokazuje da upoređivanje sholastike i mistike nikako još ne iscrpljuje karakteristike srednjevekovne filozofije. Suština ovih dvaju pravaca je određena njihovim odnosom prema religioznim postavkama mišljenja - ovde crkveno fiksirano učenje, tamo lična pobožnost - ali pored njih dolazi jedno, da tako kažemo, svetsko podstrujanje, koje novo oblikovanoj nauci dovodi, u sve većem broju, bogate rezultate grčkog i rimskog svetskog iskustva kao realno znanje. Pri tom je u početku vladala težnja da se ovaj široki naučni materijal u najmanju ruku organski uklopi u sholastičku naučnu zgradu, ali što je više ovaj deo misaonog kruga izrastao do samostalnog značenja; to se više pomicala čitava linija naučnog pogleda na svet. I dok se pojmovno oblikovanje i posredovanje religioznog osećanja u sebi osamilo, počela je filozofska spoznaja obeležavati sebi iznova područje čisto teoretskog istraživanja
Uporedi H. Rojter, Geschichte der religioscn Aufklarung im Mittelalter, 2 svcske, Berlin 1875-77, i H. v. Ajken, Geschichte der mittelaltcrlichcn Weltanschauung, 3. izdanjc, 1912; uporedi uzto G. v. Hertling, Hist. Jahrbuch 1889. i HisL Beitrage zur Philosophie 1914, i G. Grup, Kulturgeschichte des Mittelaltcirs, Štutgart 1804. i daljc.
1

Sa tom raznolikošću, međusobno mnogostruko isprepletenih niti tradicije, nadovezuje se antička nauka u srednji vek; odatle je razumljiva raznobojna živahnost sa kojom se, kod istorijskog istraživanja, pojavljuje filozofija ovih hiljadu godina. U živoj izmeni prijateljskih i neprijateljskih dodira provlačili su se ispremeštano elementi tradicije, koja je iz veka u vek rasla po opsegu i sadržaju prema uvek novim tvorbama; razvila se iznenađujuća finoća prelaza i nijansi u stapanju tih elemenata i time bogati životni polet misaonog rada, koji se ispoljio u značajnom broju zanimljivih ličnosti, u zadivljujućem opsegu spisateljskih proizvoda, u strasnoj razdraženosti naučnih prepirki. Takva živa mnogooblikavanost nije još uopšte kod literarno-istorijskog istraživanja dovoljno opravdana;2 ali za istoriju filozofskih principa, koja uprkos svemu tome, u ovom vremenskom perioduu, iz navedenih razloga, nalazi oskudan dobitak, razotkrivaju se ipak osnovne linije ovog razvoja već dovoljno jasno i razgovetno. Naravno, pri tom se moramo čuvati da komplikovanu pokretljivost ovog procesa ne svedemo na jednostavne formule, da ne previdimo obilje pozitivnih i negativnih odnosa, koji su se, u toku vekova, na mahove izmenjivali u elementima antičke tradicije koja je ulazila u srednjevekovno mišljenje. U opštim crtama je tok nauke kod evropskih naroda srednjeg veka tekao u sledećim pravcima. Dubokoumna nauka Avgustina nije delovala najpre u pravcu njenog filozofskog značenja, već kao autoritativni prikaz crkvenog učenja. Pored ove, održavala se novoplatonistička mistika, a naučno obučavanje bilo je upućeno na beznačajne kompendije i odlomke aristotelovske logike. Iz prerađivanja ove poslednje ipak se razvio logičko-metafizički problem velikog domašaja i oko toga vrlo živa izmena mišljenja, koja je ipak, s obzirom na nedostatak sadržajne spoznaje sveta, pretila da se izopači u pusti formalizam. Nasuprot tome, počela je postepeno avgustinovska filozofija sve više da dobija na ugledu, a istovremeno, međutim, javilo se prvo delovanje dodira sa arapskom naukom, kojoj Zapad treba da zahvali najprije, u najmanju ruku, za odredeni podsticaj za bavljenje realijama, a kasnije, međutim, i za totalno proširivanje i preoblikovanje svojih vidika. Uglavnom je ovo bilo vezano na tako zaobilazno postignuto poznanstvo sa celim sistemom Aristotela: a prva posledica toga je bila da je pomoću njegovih osnovnih metafizičkih pojmova bila ponovo, u izvanrednom stilu ocrtana i brižljivo izvedena u svim delovima zgrada crkvene nauke. Kod toga se, međutim, preuzeo aristotelizam od Arapa (i Jevreja) ne samo u latinskom prevodu već i sa njihovim komentarima i shvatanjem koje je stajalo pod jakim uticajem novoplatonizma. Na taj način našli su u raznim pravcima živo ojačanje novoplatonistički sastavni delovi dotadašnje tradicije: s druge strane, međutim, u snažnom suprotstavljanju tome, dali su oštriji i energičniji peRazlozi za to su, svakako, deliniično, u predrasudama kojc tck postcpcno nestaju i koje su dugo stajalc na putu ispravnoj oceni srednjcg veka; ali ne u manjoj meri takođc i u samoj toj litcraturi. Opšima, a konačno ipak većinom sterilna, razvučenost istraživanja, šematska jcdnoobraznost metode, stalno ponavljanje i ponovo okretanje argumenata, rasipanje oštroumnosti na veštačka i čcsto upravo glupava pitanja, hladne školske dosetke - sve su to crte koje, u stvari, ncminovno pripadaju svetsko-istorijskom procesu istraživanja, prisvajanja i uvežbavanja onog što prikazuje srednjevckovna filozofija. Svi ti elementi takode doprinose da kod studija ovog dela istorije filozofije mnoštvo materijala i muka njegovog prerađivanja stoji u nepovoljnom odnosu prema stvarnom ukupnom dobitku. Tako je došlo do toga da se upravo oni istraživači, koji su se sa marljivošću i upornošću udubili u srednjevekovnu filozofiju, nisu uzdržali često grubog izraza neraspoloženja o njenom predmetu.
2

198

199

naročito religiozne dogme. zastupa u to vreme. vezano je. zasnovano na odnosima tradicije. . ojačao je i dalje životni krug grozničave žedi za znanjem i strasna želja da se učestvuje u takvim. i tako su se već rano pojavila u zapadnoj literaturi istraživanja o odnosu pojma. nije imalo samo didaktičku vrednost vežbanja mišljenja u prisvajanju gradiva. Dioniziju Aeropagiti. Marciana Kapela. Vilima od Šampoa i pravih platoničara među kojima se ističe Bernar od Šartrea. Nominalizam. u tom slučaju. pre svega za Abelara. BERNOULLIA 1917. a s druge prema stvari. morala se osvajati. koji je bio pripremljen u opštem završnom razvoju antičke nauke. uplelo se u ovo rasplitanje već fino tkivo novih početaka Sa tako raznolikim odnosima međusobnih potpomaganja ili sprečavanja i sa tako mnogobrojnim promenama fronta. ne manje zamršeno pomeranje. Vorgeschichte und Jugend der mittelalterhchea Scholastik. koji tvrdi samostalnu egzistenciju rodova nauka je Anselma od Kentcbcrija. koja je našla svoj izraz u deljenju teologije i filozofije. KAULICH. posredno gledište. te se počelo snažnije buditi takođe i kod evropskih naroda. pored onih nužnijih umeća za obrazovanje klerika. FR. ono je osvojilo. Die Geschichte der scholastischen Methode. OVERBECK. bila je narušena prostodušnost narodne svesti.čat specifični momenti avgustinske metafizike. Ali tek u daljoj budućnosti. suprotnosti i pokreti prvog vremenskog perioda ponavljaju u drugom. Ona deli čitavo područje u dva dela. takođe i područje psihologije. naročito onih Betija. Glava. prevodu. koji u univerzalijama želi da vidi samo opšte oznake. do tada neuobičajenim igrama duha Tako probuđena težnja za spoznajom probila se daleko izvan kruga klerika koji su do tada bili nosioci naučne tradicije. ne može uopšteno označiti po stvamoj različnosti. I dok su se zamršene niti tradicije raštrkale na sve strane. Konačno. Avgustinova nauka je odredila misaoni pravac u kojem se srednjevekovna filozofija bitno kreće i u kojem je stvorila ono po čemu se u principijelnom vidu nastavlja nauka starog veka On je princip unutrašnjosti. Oko njega se grupišu ostali logičko-metafizički problemi i po odgovoru na njih opredeljuje se stranački položaj pojedinih mislilaca. Onako kako je na Istoku Ivan Damascemis antičku školsku logiku stavio u službu strogo raščlanjenog razvoja crkvenog istraživanja. uglavnom Roscelin. Iz ovih podsticaja je stupilo u središte filozofskog mišljenja za vreme sledcćih vekova pitanje o metafizičkom značenju univerzalnih pojmova. izvršile su nad ovim dobom slično fascinirajuću prevlast kao jednom govomičke borbe sofista i Sokratovog kruga na Grke. bilo je moguće zbog svesnog sjedinjenja u novoj misli koja je trebalo da postane klica filozofije budućnosti. kao i tamo. na konkrctne zaključke. napola trpljena a napola osudivana. te izvesnim brojem komentara novoplatonskog vremena. koje je nazvano konceptualizam ili sermonizam. ujedno. koja je vredela kao bitno u sebi završena i sadržajno nepovrediva. Odnos ovih dvaju delova se zbog toga. koje je konačno izvršio. Ove raspre došle su uglavnom do izražaja u disputacijama na Pariskoj visokoj školi. godine. korak po korak. Jednom svojevrsnom komplikacijom bilo je pojaćano ovo stvaranje problema Pored crk

ene nauke postojala je. Tako se počela ispoljavati unutrašnja podvojenost naučnog mišljenja. ne bez pomoći avgustinske struje. prema reči. prvi put pomakao u dominantno središtc filozofskog mišljenja Stoga mu pripada u opštoj istoriji filozofije mesto početnog člana novog razvojnog niza: jer povezivanje svih linija patrističke kao i helenističke filozofije njegovog vremena. U njoj je. a obrađivanje i stvamog dela spoznaje. M. kao i tamo. da sc interesi i problemi. koji se po svom filozofskom sadržaju tako međusobno odnose. Ona se vraćala na spise koji su nastali u petom veku. Kasidora i Isidora od Sevilje. u proširenom i. Borbe koje su se vodile sa svim umećem dijalektičke okretnosti. Za stvama upoznavanja (Quadrivia) služe kompcndiji starog veka na izmaku. GRABMANN. U tim prilikama usmerila se naučna školska potreba uglavnom na proučavanje i uvežbavanje formalno-logičkog šematizma. Od velikih originalnih dela stare filozofije bio je poznat samo Platonov Timej u prcvodu Kalkidija. svelo se na to da se dato i preuzeto proradi i prikaže u formulama i po pravilima aristotelovsko-stoičke logike: glavno težište moralo je pri tom pasti na formalni red. i ona je bila proširena kad je ove spise preveo u devetom veku Ivan Skot Eriugcna i učinio ih osnovom svoje sopstvene nauke. s jedne strane. 2 sveske.PRVI PERIOD (do oko 1200. Geschichte der scholastiseheri Philosophie. koja se izvršila oko 1200. koje je već bilo postavljeno u starijem platonizmu i novoplatonizmu (uporedi § 20. godinc) W. 1911. koje su bile mesta ove novootpočete duhovne kulture. dozvola za istraživanje dijalektike. Ovo kretanje se označava kao borba oko univcrzalija U velikoj raznovrsnosti shvatanja pojavljuju se uglavnom tri pravca: realizam. Izdato od C. mistička tradicija hrišćanstva u novoplatonističkom obliku. i ono je potpomoglo razvoj aristotelovske logike u pravcu koji je daleko odvodio od crkveno-aristotelovske metafizike. Ovaj jaz se proširio kroz jedno novo. ovde. tako se to isto dogodilo i u školama Zapada Medutim. međutim. glavnu tačku činilo ono izjednaćavanje razhčitih stepena apstrakcije sa slojevima metafizičkog realiteta. Ovde. ovo previranje. u produbljenom obliku. na tvorbu i podelu izvornih pojmova. rasteglo se mnoštvo misli stare filozofije kroz srednji vek: ali najvažniji i najodlučniji obrt bez sumnje je recepcija aristotelizma. Zajcdno sa aristotelizmom prodrlo je sa istoka takođc i cmpirijsko istraživanje u medicini i prirodnoj nauci. A. Za ovu elementamo logičku nastavu postojali su u prvim stolećima srednjeg veka samo dva manje značajna spisa Aristotelovog Organona De categoriis i De interpretatione u latinskom 200 . koja je bila u ovo vreme i u narednom periodu središte naučnog života Evrope. sa uvodom Porfirija. Prag 1863. L deo. već i posledicu da su se počeci samostalnog razmišljanja morali usmeriti na pitanje o realnom značenju logičkih odnosa. U krugu stare kulture ugasla je stvaralačka snaga mišljenja i novi će narodi morati tek s vremenom da uđu u naučni rad. 201 1. bili pripisani prvom biskupu Atine. njegova je filozofska originalnost prolazila bez delovanja na njegove suvremenike i sledeće vekove. U samostanskim i dvorskim školama.

ne dodu u protivurečje sa dogmama. međutim. De immortalitate animae. Nourison.J. nije mogla dovesti do sadržajne spoznaje. Vunt. De consolatione philosophiae libri quinque (od G. Rechercheis critiques sur l'age et l'origine des traductions latines d'Aristote. aus seinen Werken gesammelt und iibersetzt (1922) . Kirchengeschichte in Biographien.Avgustin (354-430). (Pariz 1918) . im Abendl.Uporedi C. Pariz 1836). Apost. Galen (Notker Labeo. Najvažnije samostanske škole bile su u Fuldi i Turu. takav poziv ostao još prilično nesaslušan. proživeo je u delimično bujnoj i nemimoj mladosti gotovo sva stanovišta tadašnjih naučno-religioznih pokreta Njegov otac Patricius pripadao je staroj religiji. A. XL sv. neutest. London 1925).M. Bindeman. Varburg 1922-1923. Log. naučne studije su sklonjene na Britansko ostrvo. (Dela. već i sa filozofskim smislom za istraživanje i širokim duhovnim pogledom koji je konačno bio sužen samo crkvenim stranačkim položajem i ograničen snažnom voljom. LXHL 1922. uprkos svih skretanja i uvijanja. aritmetika. a verovatno i autor komentara Super Porphvrium (štampanom u Kuzenovim Onorages inedits d'Abelard. Uporedi za literame prilike takođe Histoire literaire de la France kao i G. Gesch. A. als antiker und als mittelalfeicheir Mensch. -.oYiac. Pariz 1861). Harnak. sein Sysitem und seine Quellen (1914). (Frajburg 1892) . kao Gerbcrt. njegova majka Monika hrišćanstvu. on sam tražio je za svoje goruće sumnje religiozno umirenje najpre u maniheizmu. on je bio praktično i literarno neumorno aktivan za jedinstvo hrišćanske crkve i nauke. (1909) . korisno uzbudila formalne duhovne snage. XXII. La philosophie de St. Ejscnharta. des heiligen A.J. u obzir autobiografija Confessiones (uporedi A. A. ozbiljne opasnosti. Miš Geseh. Verner. Stoga su razumni ljudi.J. Njegovim knjigama pridolaze. A. negi iepap^iac. Klasičan je primer dao za upotrebu antičke školske logike u službi sistematizacije crkvene nauke Ivan Damascenus (oko 700. De beata vita. i što se više to ponavljalo. 1923) . Augustins innere Entvricklung (Abh. Pariz 1835) sada Opera (Sect. uglavnom. A. pojavljivala se dijalektika. Marcianus Kapela (iz Kartage sredinom petog veka) obrađuje u Satvriconu (izdatom od V. dok su se Viktorinci od izopačenosti dijalektičke obesti okrenuli studijama Avgustina i pokušali uzdići bogatstvo unutrašnjeg iskustva koje sadrže njegovi spisi.E. 1888. A.. Soliloquia. opominjali da se napusti ovaj formalizam i da se uputi prema pažljivom istraživanju prirode i zadacima praktične kulture. dalje: Contra Academicos. 3. sedam Artes liberales. v. Na prvoj je delovao Rabanus (Rhaban) Maurus (iz Majnca 776-856. Isidorusa Hispalensisa (umro 636. str. Pars 3) u corpm scriptorum ecclesiastieorum latinorum (vol. U Turu se nastavlja na Alcuina kao opat Fredegisus. Nedostajale su ovoj sjajnoj delatnosti apstraktnog mišljenja sve osnove realnog poznavanja: s njihovim distinkcijama i zaključcima vodili su oni. Martin. te geometrija. Duboko strastveni prirodni dar sjedinio se u njemu ne samo sa dijalektičkom okretnočću i oštrom razumskom snagom. obrazovan za pravnika. Einleitung in die Geistesvrissenschaften I (Lajpcig 1883). Žurden.Fr. čiji je spis De nihilo et tenebris (u Minjeovoj zbirci.: od Porfirija (izdato od Buse. kao i u Madauri i Kartagini. U tom su je smislu. Odavde je učeno obrazovanje bilo vraćeno na kontinent po Alcuinu na podsticaj Karla Velikog. astronomija i muzika (sa prilogom poetike) koje sačinjavaju quadrivium. oid kojih su poznati u daljoj školskoj upotrebi gramatika. Die Philos. sa krajnjom žestinom osporavali ortodoksni mističari. Oro. Beringer. Cepf. (Pariz 1865) . Die positive Philosophie in ihrer Entwicklung IL sveska Isidoruis von Sevilla. De trinitate. 322 . i kasnije je izvesni procvat postigao u školi Jorka po Bedi Venerabilis. Venecija 1748).votixn. nemač. G. 1923) . u 2 dela (Štutgart 1877-78) . Uporedi K. Beda der Ehnvurdige und seine Zeit (Beč 1876). čije je sedište Karlo Ćelavi fiksirao u Parizu.F. De quantitate animae. De libero arbitrio. L'evolution intellectuelle de St.K. KaTT)Yopiac. koji kruže pod Avgustomovim imenom.V. Greber. još i drugi. Spisi koji se pripisuju Aeropagitu (uporedi Act. Eioavcovf) eic. A.402). Lajpcig 1924) . Grundriss der romanischen Philologie. iz nje je izašao (pod kraj devetog veka) Remigius od Oksera. der Berliner Akad. Među njegovim delima (u Minjeovoj zbirci 16 svesaka. Zatim A. Harnak. s Konfessionen (Ztschr. Dorner. Berlin 1887) dale su u Betijevom prevodu spoljni povod za borbu oko univerzalija. posebno je izgradio svoju dogmatiku u donatističkoj i pelagijanskoj raspravi. Die Ethik des hlg. 2. Dok je. u Mi203 . II i A. sveska (1844-1869) . s Konfessionen (Tibingen 1926). Nije se moglo izbeći da logičko prorađivanje metafizike verovanja i konsekvence shvatanja. die 202 christliche Antike und das Mittelalter (1915) . rođen u Thagastu u Numidiji i tamo. Recenštajn. Dok je bura seobe naroda besnela nad kontinentom. 1. Institutiones divinarum et saecularium lectionum i De artibus ac disciplinis litterarum Uberalium. d. Pariz 1588). konačno.Upravo ova preživahnost dijalektičkog razvoja naišla je odmah i na raznolike neprijatelje. S Bekehrung. oiipaviou. f. Reflexionen und Maximen. naročito u Irsku. Diltaj. retorika i dijalektika. čiji je filozof trebalo da postane. De universo libri XXLT) i studirao Eric (Heiricus) od Oksera. A. Wiss. umro 1022) bio glavno središte naučne tradicije. a tada je upao u akademski skepticizam. godine). Kao sveštenik. kasnije kao biskup od Hipo Regjusa (391. U stvari oni su je izbavili iz. Aurelius Augustinus . Berlin 1923) R. kao prvi školski spisi. uz episkopalne i samostanske škole nastala je palatinalna škola. godine) stoje već potpuno na teološkom tlu. (Tibingen. De civitate Dei. za nju samu. Šmekel. pri tom su ipak osnovne misli njegove psihologije prevodili iz metafizičkog u empirijsko područje. St. A. Među realnim enciklopedijama na kraju starog veka. Norgard. izdanje. Vortrage der Bibl.c. ali koja. u neku ruku. od P. Smit. razvitih u borbi oko univerzalija. već i opasna po crkveni interes. De ordine. i dalje. delimično. Kasnije je samostan St. Augustin. Trelč.A.M. 17. ne samo kao suvišna jednostavno pobožnom osećaju. sv. bio pridobijen od milanskog biskupa Ambrozija za hrišćanstvo. Štorc. koje sačinjavaju trivium. Augustin (Berlin 1873) . u~eoA. Dela. Hol. naišla je dijalektika na snažno protivljenje u pobožnosti verovanja i crkvenoj vlasti. 34) (medu kojima uglavnom Tieca u. Der heilige Augustin. Vredan komentar Marcianu Kapeli napisao je kasnije Skot Eriugena (izdao D. od ovog je prešao postepeno ka novoplatonističkoj doktrini i. Betius (470-525) je osim toga delovao na raniji srednji vek svojim prevodima i komentarima oba Aristotelova i jednog broja Ciceronovih spisa.P. u stvari. Uporedi Prantl. najborbeniji među njima bio je Bernar od Klervoa. 1843. A. Kasiodoriusa Senatora (480-570) i Originum sive Etymologiarum UbriXX(u Minjeovoj zbirci). Alcuin und sein Jahrhundert (Beč 1876). koji je rano prihvatio od Cicerona. godine) u svom ITr|Y'n r|Ycboeax. (Pariz 1901) . isti autor. Alfarik. der Autobiografien 1. d. Knela) za njegovu filozofiju dolazi. tac.J. Mausbah. u slobodnom vazduhu opscnarsku igru koja je. Pariz. D. Lajpcig 1886) nakon neobičnog uvoda De nuptiis Mercurii et philologiae. 105) sačuvan.

te konflikti u koje je doveo svoju nauku sa crkvenom moći (sinodi u Sosonu 1121. H. O njemu Pikave (Pariz 2. a svoje poglede morao je opozvati na koncilu u Sosonu (1092). Proclos Plotinos (Prilozi XX. Platonizam ranog srednjeg veka oslanja se bitno na Timeja. Gilson. pisca Heptateuchona. komentar De interpretatione. J. a 1093. Kuzina). 122. teol. XXI). Berlin 1869). ein kritischer Theolog des 12. Uporedi Grabman. Gejer (Minster 1919. uz to Ouvrages inedits (Pariz 1836). de Hales createurs de la methode Scolastique (Pariz 1896). pisao je on kasnije mnogo komentarisani nacrt »De sex principiis«. Klerval. Revue neoscolastique 1923). koji je umro 1151): srodan je i filozofsko-teološki stav Gilberta de la Poree (Gilbertus Porretanus. Uz to E. usporedi K. do kojih je došao oštrinom svog razuma na etičkom i rehgioznom području. Abelar (Abailard). Jahrhunderts (Lajpcig 1883) A. E. te. Instroductio in Theologiam. Peter Abalard (Lajpcig 1893). kao što se na Istoku (pod uticajem Origcna) pokazuje mnogostruko i naročito karakteristično kod biskupa Svnesiosa (oko 400). d. Remusat. Kuzin u dva toma (Pariz 1849-59). naročito u Lokmenašu. B. E. St. najizrazitija i najuticajnija pojava među misliocima ovog vremena. 205 . A. der bayer. et les ecoles de Paris au 12"* siecle (Pariz 1868) . O njegovim filozofskim shvatanjima smo obavešteni uglavnom od njegovog protivnika Abelara. S. Sada P. imenovan je za nadbiskupa od Kenterberija. sveska. Vilim od Šampoa (umro 1121. godine osporavani s obzirom na njihovu autentičnost. Abelar. u S. Šnajder Die Erkenntnislehre des J. njegov logički spis je izgubljen. Njegova dela je izdao V. Pariz 1845). de Ch. delovao je dugo vremena u normanskom samostanu Bec. X. A. te da je na njoj jedno vreme delovao. Uporedi A. Pru. Bet. veka): njegovo delo »De mundi universitate sive megacosmus et microcosmus« izdao je B. prevario je njega samog i njegovo je vreme prešlo preko malog stvamog sadržaja njegovog znanja. Oslanjajući se na ovu mistiku. Sulebad 1823) pokazuju isto mešanje hrišćanske i novoplatonističke filozofije. i prouzrokovali su da u različitim samostanima potraži mirna mesta. Na primer. von Cyrene.njeovoj zbirci. Quaestiones naturales). N. Uporedi K. Has (Tibingen 1863) sa odgovorom monaha Gaunila (u samostanu Marmontie u blizini Tura) Liber pro insipiente i replikom Anselma. E. de C. Roscelin iz Armorisa (Bretanje) je kao učitelj istupao u različitim mestima. Pikave. i Valter od Montanje. und der Neoplatonismus (1925). } 1911. no autentičnost im je opravdao Maksimus Konfesor (580-662). Ps. chretienne. et Alex. E. crit. Uporedi o njemu T. Izvor za njegovu nauku su Anselm. nemaćki od Engelharta. 3 i 4).) K. A. i dalje). J. Mišo G. de Remusat. bili su najpre 532. s drage srtrane nisu mogla slobodnija i smelija uverenja. Huit. Lajpcig 1926). Koh. učenik Mlima od Šampoa i Roscelina. Hofman. C. razvija se prva značajna naučna ličnost srednjeg veka. Abelaru dosta blizu stoji mnoštvo anonimnih rasprava (objavljenih od V. Pri tom treba spomenuti Bernarovog brata Tierija od Šartrea. Akad. naročito pod uticajem novoplatonističkog drugačijeg tumačenja. nisu dozvolili da nemiran čovek dode do punog izražaja svog duha. S. kao biskup od Šalona s/M) bio je učitelj kojeg su mnogo slušali na katedralskoj školi u Parizu. i 1923). Spisi Pseudo-Dionisiusa.Cl. Od njega samog sačuvano jc jedno pismo Abelaru (štampamo u Abhandl. se. Folkman. koji su verovatno nastali u petom veku. H. Karijer. Dela su u Minjeovoj zbirci. la philosophie de St. E. Theologia Christiana. zur Geschichte der Mystik. jer nisu našla dovoljan oslonac u njegovoj slaboj. umro je 1142. o čijem je životu sigumo poznato samo to da je pozvan od Karla Ćelavog na Parisku dvorsku školu. (Majnc 1900). Od njegovih dela (kod Minjea. Die Koismo-logie und Naturlehre des scholastischen Mittelalters. Der Platonismus im Mittelalter (Minhen 1916). H. T. livre du centenaire de l'ecole des Chartres (Pariz 1921). Dojč. s (Betr. stor. Le platonisme au moyen-age (Annales de Philos. ali najuspešnije u Parizu na katedralskoj škoh i na logičkoj školi St. Uporedi E. te je osnovao studije u avgustinskom samostanu St. Barah (Insbruk 1876): nedavno se ipak posumnjalo u njegovo autorstvo i delo je pripisano nekom Bernaru Silvestrisu (takođe Bernar od Tura). Gejer (Beitr. D. Svoju vlastitu učiteljsku delatnost je razvijao u Melunu i Korbeilu. Anselmo od Kenterberija (1033-1109). 1908). Miler. Huber (Minhen 1862). Ivan Scotus Eriugena (Erigena. dalje pristalice ovog pravca su Vilim od Konšea (Magna de naruris philosophia: Dragmaticon philosophiae. F. sveska 155) su u filozofskom pogledu osim spisa Cur deus homol naročito važni Monologium i Proslogium. S. (1921. Pariz 1868) Domet de Vorže. Deris. Osim jednog komentara Pseudo Bethiusu »De trinitate« i »Deduabus naturis in Christo«. Dialogus inter philosophum. Christianum et Judaeum. Bojmker. u Paleu (pokr. i Sensu 1141). S. kao biskup od Poatjea). uglavnom na podsticaj neumomog progonitelja Bernara od Klervoa. gde je Abclar bio njegov slušalac. tableau de la vie monastique et de la lutte du pouvoir spirituel avec le pouvoir temporel au Il m e siecle (2. i dalje) . Berto (Pariz 1892). biskupa od Sosona. De variis difficilioribus locis patrum Dionysii et Gregori i izdato od Elera. Uporedi njegovu »Historia calamitatum mearum« i njegovu izmenu pisama s Eloisom. spis Sic et non i etička rasprava Scito te ipsum. Les ecoles de Cha204 rtres au moyen-age (Šartre. izdanje. Hausrat. 2 izdanje. Flliatre. Die Erkenntnislehre A. le Platonisme de Bernard de Chartres (Pariz. (Pariz 1920). pisao je protiv Gotšalka spis De praedestinatione. savladati otpor njegovog doba. Oba je izdao V. H. i izneo svoje poglede u glavnom delu De divisione naturae (nemački od Noaka. Geschichte der scholastischen Methode I 258. A. u H. Lajpcig 1870-76). te rvan od Salsberija. poreklom iz Aoste. od 1911). Platonismus und Mittelalter (Vortrage der Bibliothek Varburg 1923-1924.Verner. Najznačajnija pojava u ovom pravcu je Bcrnar od Šartrea (u prvoj polovici 12. uporedi R. dalje rasprave »De intellectibus« i »De generibus et speciebus« (poslednja možda od Joscelinusa. 20. A. A. J. 1851). umro 1154. Kristlib (Lajpcig 1860). Beč 1873. rođen je 1079. (M. koji je učio u Sartreu i Parizu i bio od Bernara od Klcrvoa uvučen u proganjanje Abelara. A. D. S. taštoj Učnosti. Viktor. Uporedi o njemu A. On je prevodio spise Aeropagita. Fišer. sveska. Jerugena iz Irske oko 810-880). Marcelu kod Šalona s/S. Boneuti (Riv. M. daje nauci o idejama oblik koji potpuno ne odgovara njenom izvornom smislu. (2. P. 1895). (1926). Nesreća koja nije bila nezaslužena i u koju ga je survao njegov poznati odnos prema Eloisi. Genevieve.Lefevr(1898). M. u istom duhu piše i Adelar od Bata (De eodem et diverso. Gizen 1853). kojem zahvaljuje svoj uspeh i svoju slavu. Hale 1875). A (Pariz 1901). Među njima se ističu njegova Dialektika. Dijalektički virtuozitet. Nant). Uporedi K.

Viktor u Parizu. kao biskup od Šartrea) pozivao natrag od dijalektike ka jednostavnoj pobožnosti. u Beču i Kenterberiju. Njegove »Libri IV sententiarum« čine kod Minjca 192. godine) i naročito Alana od Lila (Alanus ab Unsulis. Među delima (kod Minjea sv. Wiss. veka delovao Dominikus Gundisalvi od kojeg možda potiče i spis De unitate et uno. H. Avgustin je virtuoz samoposmatranja i samoanaliziranja njegovo majstorstvo u ocrtavanju duševnih stanja isto je tako vredno divljenja kao i njegova sposobnost da unutrašnja zbivanja raščlani refleksijama i otkrije najdublje osećajne i nagonske elemente. Schrilten und Philosophie (Lajpcig £562). umro 1150. Pod uticajem etičko-rehgioznih potreba pomakao se postepeno i gotovo neprimetno metafizički interes iz sfere spoljne stvarnosti u onu unutrašnjeg života Umesto fizičkih pojmova nastupili su psihički kao osnovni faktori shvatanja sveta Tek je Avgustin toj činjenici. Pikave (Pariz 1897). pre svega. Sve ovo ima svoj poslednji razlog i svoje stvamo sjedinjenje u principu samoizvesne unutrašnjosti. čije je napredovanje iznad onog što je Avgustin postigao u početku . i ovaj njegov unutrašnji dualitet je često dualitet protivurečja. sva su mu pitanja u živom toku. Die Erkenntnislehre R. Dela čine kod Minjea svesku 194. čiji spisi Policraticus i Metalogicus (Minje sveska 199) predstavljaju vredan izvor za naučni život tog vremena. von St. St. U povećanom omeru desilo se isto kroz ortodoksnu mistiku dvanaestog veka. Victor (Minster 1917). (Uporedi o njemu Baumgarten. kao biskup Pariza). (Pariz 1895).U crkvenom smislu sumnjive konsekvence »Dijalektike« pokaziale su se već rano. und die theologischen Richtungen seiner Zeit (Lajpcig 1836). (u Abhandlungen der Bohm. G. v. biskup od Tura). izdanje. On se je u Španiji i Italiji obavestio o radu Arabljana i stekao je mnogo znanja. Sledbenik ovog.Slično njemu je i njegov učenik Fulbert (umro 1029.Stors. (London 1894). koji je Avgustin prvi izrekao s punom jasnoćom i formulisao i obrađivao kao izlazište filozofije. i daljc. Uporedi V. Life and timcs of St. kod obrade različitih. J. Morison. roden u Harzu 1096. St. kojem su se njegovi savremenici čudili i u kojeg su sumnjali. jedan novi razvojni niz. 1863). str. Der heihge B. Među ranijima trebalo bi spomenuti Roberta Pulejna (Robert Pullus. und seine Zeit (3. Teološka dela ovog poslednjeg. rel. težnja da se. A. čitav opseg crkvenih tvrdnji ponovo da u obliku logički uređenog udžbenika. Uporcdi C.vrlo malo bilo zahtevano za vreme sred6 njeg veka i čiji puni razvoj treba tražiti tek u novom veku. koje drži zajedno samo snažna ličnost čoveka Kao teolog. mogu se smatrati najopsežnijim prikazom obrazovnog stanja njegovog vremena. 206 Na završetku ovog perioda pojavili su se počeci humanističke reakcije protiv jednostranosti školskih potreba kod Ivana od Salzberija (Johannes Saresberiensis. pojam crkve: kao filozof. Odavde su kasnije proizašh radovi summista među kojima je najznačajniji Petrus Lombardus (umro 1164. naročito DeArte et articulis fidei catolicae. Hajmset. umro 1203). METAFIZIKA U N U T R A Š N J E G ISKUSTVA Filozofija velikog crkvenog učitelja Avgustina nije ni u jednom njegovom delu prikazana kao zatvoreni sistem. Miš. V. Time je počeo. do 1133. I (1907). prethodnik Anselma). poslednje: Pariz 1839) uporedi Neander. koja je kao takva bila potvrđena i pre njega kod Plotina i Origena. Kaulič. u obzir Soliloquium de arrha animae.) među kasnijima Petra od Poatjea (umro 1250. Uporedi K. dao puno i svesno važenje. De gratia contemplationis. Ges. und R. Po dvostrukom odnosu na ove obe stalne pretpostavke. koji se konstruše pokretanjem oko dva središta. . V. S. uporedi P. nasuprot grčkoj filozofiji. 402. svesku. v. ona se više razvijala povremeno. d. 175-177) je najvažnije De sacramentis fidei christianae. isključenjem dijalektičkih novotarija. izdanje 1865). Korens u Baumkers Beitragen L i G. Valter od St. Šaaršmit. V.4 Ovo usmeravanje prema unutrašnjem iskustvu čini i njegovu spisateljsku posebnost. umro 1180. 72: Noliforas ire. uglavnom. i njegova pesma Anticlaudianus. Među njegovim spisima ističu se De contemtu mundi i De gradibus humilitatis (izdanje Mabijon. von Aurillac. Ebner. Minjon. Verner. Pri tom se. Gerbert (umro kao papa Silvester II) je zaslužan što je energično ukazao na nužnost matematičkih i prirodnonaučnih studija. J. . § 22. nach Leben und Studien. die Kirche und VVissenschaft seiner Zeit (2. v. Rctractationes. umro 1141).3 Za istoriju filozofije proizlazi zadatak da iz ove zamršenosti izvadi one ideje po kojima je Avgustin daleko prerasao svoje vreme i naredne vekove i po čemu je postao jedan od začetnika modemog mišljenja. naročito jasno pokazuje se to u njegovom osvrtu na sopstvenu spisateljsku dclatnost. d. B. za mističku psihologiju dolazi. 6 Uporedi H. de vcr. De arca Noe i De vanitate mundi. koncentrisao je sve svoje ideje oko principa samoizvesnosti svesti. međutim. Njegov učenik Rikard od St. Dic scchs grossen Themen der abendlandischen Metaphvsik. Die Lehren des H. pojavio se u malo naučnoj polemici protiv krivoverne dijalektike (U quatuor labvrinthos Franciae). Gcschichtc dcr Autobiographie. Očigledno je da jc Avgustin sam u loku svog razvoja polagao težišlc svoje ličnosti sve više i više iz filozofskog središta u crkvcno. upravitelja samostanske škole St. 3. C.5 Upravo zato pritiču mu gotovo isključivo iz tog izvora pogledi pomoću kojih traži njegova metafizika da obuhvati čitav svet. Najznačajniji je Hugo od St. većinom teoloških predmeta u čitavoj širini njegove spisateljske delatnosti. B. (Bcrlin 1922). H. Misaoni svet Avgustina liči na ehptični sistem. Viktora (grof od Blankenburga. U ovom se kompendijumu pokazuje. 5 Uporedi G. 4 Aug. naročito kod Berengara od Tura (999-1088) čiju je nauku o pričesti suzbijao Lankfrank (1005-1089. Libner. dobija takav svojevrstan opšti utisak. umro 1173) piše De statu i De eruditione hominis interioris. Bilov. Mktora. kao biskup od Šartrea). Vlktora (Škot. Beč 1881) i F. (London 1868). 3 207 . Minster 1896). Naučno plodna je mistika kod viktorinaca. osim toga enciklopedijsko delo Eruditio didascalica. Ovaj je verovatno autor ranije Anselmu pripisivanog (i u njegovim delima štampanog) »Elucidarium sive dialogus summam totius theologiae complectens«. kao tačku prema kojoj se upravljao. De praeparatione animi ad contemplationem. 39. Njen najvatreniji zastupnik je Bernar od Klervoa (1091-1153). in te ipsum redi: in inleiiore homine habitat veritas. A. Uporedi A. i u istom smislu je delovao Hildebert od Lavardina (1057. Avgusitin je imao pred očima kroz sve svoje istraživanje. St. isto ovde XXIV. Ovde se već pokazuju formalno i stvarno počeci uticaja koji je izvršilo prevođenje aristotelovih i arapsko-jevrejskih spisa: ovde je već sredinom 12. da se čini kako se po dva različita pravca kreće ovo bogato mnoštvo mish.

ovih opštih istina. Od ovog osnovnog. voluntas. 9. ne reflektuje i iz tog izvodi dalje zaključke. kao sa ukupnošću čitave istine. nije dat samo njegov sadržaj u koji se. 1.uporedi ono što sledi. a motiv njegove siimnje je samo taj da teži za istinom. sud i volja: memoria. kad ne bi posedovali. došli na to da se pitamo i da sumnjamo u opažaje spoljnog sveta. naime. A da naročito. u koju su ušle tokom vremena: one su iste za sve one koji umno misle i ne doživljavaju u ovoj svojoj vrednosti nikakve promene. Tako se vidi pojedinačna svest u svo12 joj vlastitoj funkciji.vn. pokazuje Avgustin na ovom primeru svoj duboki uvid u duševni život. nonper corpus verum intuetur. De vcr. ili to pitanje. da posedovanje istine (bez čije pretpostavke ne bi postojala ni verovatnost) treba posmatrati kao potrebno za blaženstvo. višu sposobnost . on je najviši bitak. već kao nedeljive.1. dopušta da emanatističko izvođenje i osamostaljenje. da spoznaje i da hoće: jer razlog njegove sumnje počiva na njegovim ranijim idejama. 9 De vcr. moram biti. koja je po samosvesti svesna sopstvenog realiteta kao najsigurnije istine. Uporedi o tome E. povezana u njemu kao najviše realno jedinstvo: jer njegova bestelesna i nepromenljiva suština (essentia) doseže daleko iznad svih oblika odnosa i veza ljudskog mišljenja: sama joj kategorija supstance odgovara isto tako malo kao i ostale. već i 7 Avgustin jc ovoj. . te mu ne dozvoljava samo religiozno uverenje već i duboko spoznajno-teoretsko razmišljanje. 72. 1889. pored njih. i čovečjem saznanju je u zemaljskom životu obećana puna spoznaja Boga Sigumo je u našoj ideji o Bogu možda samo ono negativno. 14 Zapravo Avgustin nastoji da potpuno vouc identifikuje Plotina sa Aćvoc Origena. Ko surnnja. Avgustin prodire upravo od njih do pobedonosne izvesnosti. quae in divino intellectu continentur) i sadržajna određenja božanskog duha U njemu su ona sadržana u najvišem sjedinjenju.na novoplatonistički način . antičkog shvatanja polazi i Avgustin. i dalje) koja kruži pod imenom »Metaphisik des Hercnnios«. ukoliko mu različite vrste psihičke delatnosti ne vrede kao odeljene sfere. kao urasla. pita Avgustin.um (intellectus. i dalje. po tome što je sa filozofskim terminom božanstva. Ko sumnja ne zna samo da živi. a snaga koja pokreće u ovome kretanju jeste volja usmerena na postizanje najvišeg blaženstva Tako postoje tri strane psihičke stvarnosti ideja. ili je ona sama falsifikovanje Avgusrina.29. da i skeptičar. pored oseta (sensus). II. 15 Isto trojstvo duševne delatnosti nalazi se već kod stoika. XII. mora poznavati isti9 nu. 12 De lib. dosegle iznad individualne svesti. povezana za nešto opštevažno i sveobuhvatno. Uporedi Contra Acad. sveobuhvatna istina. da se u samoizvesnosti individualne svesti pojavljuje neposredno.: III. intellectus. koji osporava spoljni realitet opažajnih sadržaja. sumnja. jer samo zbog nje on sumnja Doista. uopšte sve one istine do kojih nismo došli pomoću oseta. već i da se seća. 1 koje zahtevaju da se dato preradi i prosudi . vouc-a proizlazi iz novoplatonističkc nauke. Jasno se to već pokazuje kod Avgustinove nauke o izlazištu filozofske spoznaje. Hajc. koji nam se sa tako elementamom snagom nameću. upućujc na ncpoznat helenistički izvor. ncdovoljne za posebnu vrstu duhovnc sinteze (po kojoj treba biti zamišljena božja suština): nove kategorije unutrašnjosti su kod Avgustina tck u nastajanju . pridao osnovnu važnost.10 pod ovima ne razume Avgustin samo logičke zakone. 14 itd. verum. jesam. to se u tom ne mogu varati. međutim. ideja Boga. Primereno svom ličnom razvojnom toku. već ujedno i realitet opažajućeg subjekta. i stoga dostižno: ali on naročito naglašava. koje su potpuno bestelesne prirode. on traži put za izvesnost kroz sumnju i pri tom mu moraju i same skeptične teorije prokrčiti put.0 Aspectus animi quoper se ipsum. sel. re. i daIje. Faust. s nesavladanom žeđi za srećom svoje vatrene prirode. međutim.^ i Avgustin se izričito čuva toga da ove načine funkcija ličnosti shvati kao svojstva tela Ali one isto tako malo znače različite slojeve ili sfere njegove postojanosti. i ova samoizvesnost svesti sledi u prvoj liniji iz akta same sumnje. 13 Bitan je pri tom uvid da su kategorijc.i time se on izdiže daleko preko Aristotela i preko novoplatoničara . u najmanju ruku. znam da ja.) izvedenoj argumentaciji. u Site. ali one su kao nešto više. znanje i suđenje. koji sumnjam. De trin X. u odmeravanju sumnjivih momenata on razvija svoje mišljenje. i dalje. ukoliko. Ukoliko je.14 to se ipak u Avgustinovom prikazu primećuje hrišćanski karakter. ipak ne može sumnjati u unutrašnju prisutnost oseta kao takvog. bonum). čoveku uopšte moguće razumevanje božjeg bića. II. str. der Beri. dobijene iz pravca usmerenog na prirodnu spoznaju. 6. Upravo stoga izgrađuje se cela avgustinovska metafizika na samospoznaji konačne ličnosti. međusobno ujedinjene strane jednog te istog akta Duša je za njega . Ber.da bude zamišljen samo kao onaj ideja u Bogu. Ali suštini istine pripada da ona jeste. Sa opažajem. označio je Avgustin najpre sasvim platonski kao avdu.oii. Mi posebno nemamo adekvatnu ideju o načinu kako su različita određenja božanske istine. arb. 7. ostavlja nerešenim. i dalje. 39. tek ortodoksna razmišljanja protiv prctpostavke preegzistencijc dovela su ga do toga da um posmatra bitno kao neposrcdnu jasnu moć za bestelesni svet. i iz drugog izvora pojmove za ravnanje i merila istine. Svaka umna spoznaja je u osnovi spoznaja Boga Po Avgustinovom ustupku. i ovde ona sadržava implicite već punu istinu. Kako bi mi. to znači na činjenici unutrašnjeg iskustva. 8 Uporcdi A. pokazuje sledeću fundamentalnu razdeljenost unutrašnjeg života: trajni sastav duhovnog bitka dat je u ukupnosti sadržaja svesti ili u idejama koje se mogu reprodukovati. već one čine u svom ne" Shvatanje inteligibilnih istina po ljudskoj svesti. da ih na njima merimo i ispitujemo.principe suđenja' Takve norme uma vrede kao merila prosuđivanja u sumnji kao i u svim delatnostima svesti. Merilo je i ovde fiindamentalna činjenica sumnje.8 2. W. Decartes u. u jednom ili drugom pravcu. Ali. Ostaje nerešeno da li spominjanjc ovc u jcdnoj kompilaciji (III.13 3. Najpre. koju opaža um. naravno. Ova. 13. i dalje. uporedi § 17. Ukoliko sumnjam. 2.. jer da se varam. Ali od ove prve izvesnosti vodi odmah dalje Avgustinova nauka. pokazuje on. Augustin zur Unterscheidung von theoretischer und religioser Gewisshcit (Akademie Erlangen 1924). od njega više puta (De beata vita 7. De trin. Solil. on ukida fizičku šemu svetskih potencija u korist psihičke. i tako sadrži upravo sumnja u sebi vrlo vrednu istinu o realitetu svesnog bića: ako se u svemu drugom varam. nerazdeljivo stopljena religiozna ideja božanstva kao apsolutne ličnosti. 72.7 Ova fundamentalna izvesnost proteže se ravnomerno na sva stanja svesti (cotigare) i Avgustin želi da pokaže da su sve njene razne vrste uključene već u aktu sumnje. A d. njegovo kretanje i živahnost sastoje se u procesima povezivanja i deljenja ovih elemenata suda. one su nepromenljivi oblici i norme cele stvamosti (principales formae vel rationes rerum stabiles atque incommutabiles. 1167. umesto da se zadovolji relativističkim iii pozitivističkim nagoveštajima ove činjenice. zatim. može stoga . čovek ima. Koliko god ovi izvodi leže u direktnoj konsekvenci novoplatonizma. najviše dobro. nastavlja filozof. norme dobrog i lepog. »Bitak«. savršena lepota (unum. 208 209 . obara on sumnju sa (sokratovskim) postulatom. on je apsolutno jedinstvo.jedinstveno živa celina ličnosti. to se ono može postići samo po analogiji ljudske samospoznaje. medutim. ratio) to znači neposredni opažaj bestelesnih istina. 2.

već. već on uči. ali vremenski je prva objavljena vera. činilo utvrđivanje bezuzroćnog delovanja. da prihvatanje božjih istina ne proizlazi toliko po spoznavanju. Prema. kao stvorenima. u božansku objavu i u njenu vlast. sasvim fizičke vrste. da je ovo osveštavanje u suštini akt volje (intentio animi). 5. volja pokazala kao njeno najdublje jezgro. već mnogo više određeno bez svesnih razloga. Uostalom. Ova metafizička razmišljanja. i Avgustin se je valjano trudio da održi ovaj pojam nasuprot različitih prigovora. 16 mora odrediti smer i svrhu. Po tim. pre svega. velle. i receptivna inicijativa. uglavnom. čija je suprotnost trebala da bude istovremeno moguća i objektivno zamišljiva sa božanskim pred211 210 . Pa ipak je ovde Avgustin tražio da spase volji individuuma. u pitanjima spasa. samo oslabljcni i zato nedovoljni realitet. a ovo čovek ne zahvaljuje sopstvenoj volji. 4. to znači po kvalitetima njegove volje. Tako teodiceja Avgustina stoji bitno na tlu teodiceje Origena i Plotina. naime. aktivna uloga. razumski usvojenoj pojmovnoj spoznaji. kao višem i delotvornijem bitku u kauzalnoj vezi. bez spomena vredne posebnosti. pre svega. Avgustin je daleko od toga da smatra intuitivnu spoznaju inteligibilne istine sličnu samostalnom proizvodu konačnog duha iz svoje sopstvene prirode. takođe. uverenje. neposredno stvoreno po volji. koji shvata. I kako je time već fizička pažnja stvar volje. gde duh stoji nasuprot svom stvoritelju. aktivitetu Ijudskog duha nije dato isto područje. kod Avgustina su znatno pojačana težištem koje je on u svojoj teologiji položio na božansku milost. nema causa efficiens već samo caussa deficiens. Spoznaja inteligibilnog sveta i za Avgustina je u suštini osvetljenje. tačnom analizom posmatranja. Po vrednosti je. 7). Kal. ali i bitna posledica svesno antropološkog osnivanja filozofije. U svom shvatanju o svetu Avgustin je težište postavio na volju. Motiv koji ga je pri tom vodio je bez sumnje sopstveno iskustvo čoveka. ovoj višoj božanskoj istini. u najmanju ruku neko odredeno sudelovanje. premudrosti i predobroti obuhvata božanstvo univerzum. uvid. s druge strane. može se ljudski duh odnositi uglavnom samo trpno. Tako mora i pri najvažnijim stvarima. na prvom mestu potpuna umna spoznaja. na čovcku spoznatim odnosima duševnog života. međutim. spoznaje osnovna određenja svih stvari: u bitku. koja su bila moguća i na tlu novoplatonizma. ne želi Avgustin da dođe samo do analogne ideje o tajni trinitcta. nezavisno od razumskih fukcija. njegova kosmologija protiče. 4). čije su inteligibilne kategorije (uporedi § 20. umnoj istini. Spoznaja umnih istina je momenat blaženstva.izvorno voljni akt potvrdnog suda. a oba data sastavna dela znanja biće stavljena međusobno u vezu razumnim mišljenjem (rationatio). razlikovali telesna stanja uzbuđenja od njihovog osveštavanja (uporedi § 19.. on je pri tom. neuslovljeno motivima uvida. Stoga mu u svemu volja vredi kao ono bitno. naravno. uz to naročito V. Isto se tako. usmerene na jedan određeni cilj. mudrosti i dobroti i nosi znamenje ovog porekla u svojoj lepoti i savršenosti. da ne samo u božanskim i večnim već i u zemaljsko-ljudskim i vremenskim stvarima. 1 6 Ako su već novoplatoničari. Pretpostavku čini ovde nauka o dva sveta sa svojim antropološkim korelatima. kojem se. pretpostavlja doduše ideju svog predmeta. pri kojem se individualna svest odnosi mirno čekajući i čisto primajući. Čulni svet biće spoznat opažajima. ali sadrži u pristajanju. Izraženo shvatanje o nedovoljnosti fizičkih (Aristotelovih) kategorija podseća samo prividno na novoplatonizam. kojima trcba da se podrede podaci (unutrašnjeg ili spoljnog iskustva) opštim istinama umnog uvida. Duns Scotus und Dcscartes (Strasburg 1886). Die Lehre voin Primat dcs Willcns bei Augustinus. Da li mi naša sopstvena stanja i postupke samo kao takve dovodimo svesti ili ne. Tako daleko ide značenje ove činjenice. Za shvatanje prirode iznosi se teleologija uslovljena naukom o idejama: i telesni svet je stvoren iz ničeg po božjoj moći. s obzirom na njegove intelektualne odnose prema spoljnom svetu i njegovom sopstvenom unutrašnjem svetu. Ovde. On ne naglašava samo da Bog upućuje otkrivanje svojih istina samo onom ko se pokazuje toga vrednim po dobroj težnji i dobrom moraluu. izvršava razumsko mišljenje (rationatio) sa svojim sudovima i zaključcima po nameri volje: jer ova Uporcdi uglavnom jedanaestu knjigu spisa De Trinitate. mislio da zastupa stvar božje pravednosti: i najviše poteškoće mu je. Avgustin je tek ozbiljno pokušao da svojstvene oblike odnosa unutrašnjosti podigne do metafizičkog principa. tek kombinujućim promišljanjem razuma. da. Vera. on joj ne može nikako pripisati isti spontanitet pažnje ili smer osveštavanja (intentio) kao empirijskom uvidu spoljnog i unutrašnjeg opažaja: već on mora da posmatra prosvećenje individualne svesti kroz božju istinu u suštini kao akt milosti. Nasuprot. oni zapravo i nisu ništa drugo nego načini volje (volun-tates). zavisi isto tako od samovoljne refleksije kao i zahtevano razmišljanje od nečeg što pripada našem pamćenju i delatnosti kombinativne fantazije. ne nedostaje mu samo stvaralačka. metafizički nad njim nadmoćnoj. konačno. u tome da on želi svestrano da prikaže vladajući položaj volje u opštem idejnom i spoznajnom procesu. U svim tim Avgustinovim razmišljanjima središte čini pojam slobodne volje kao neka odluka. u koloseku koji je položio novoplatonizam. pri detaljnom pretresanju sopstvene ličnosti. koje nije određeno intelektualnom nuždom . To nije stvar već delovanje. samom žestoke nagonske prirode i jake volje. nosse. izbor ili pristajanje. to Avgustin pokazuje. štaviše. u crkvenoj tradiciji prethoditi verovanje. njen izvor ne treba tražiti kod pozitivnog bitka (Boga) već u nedostatku bitka konačnih bića: jer ovima pripada. Nešto zamršenije oblikuje se odnos kod samog umnog uvida. već volji Boga. već mnogo više po veri. s obzirom na opažaj. kao i njegova čitava metafizička šema. u svim stanjima i pokretima duše je volja. Nije mu dato već iz filozofskih razloga: jer po metafizičkoj osnovnoj šemi mora opštijem pripasti. već on u esse. znanju i htenju zatvorena je čitava stvarnost i u svemoći. misli Avgustin.razrešivom jedinstvu suštinu same duše. to pokazuje i delovanje unutrašnjeg čula (sensus interior) potpuno analognu zavisnost od volje. objava. daje izvorne elemente mišljenja iz kojeg potiče. Pored zastupanja moralno religiozne odgovornosti. Nevolja (uključujući i zlo) ovde nije u stvari ništa stvarno. U njegovoj psihologiji i spoznajnoj teoriji pokazuje se to. a to je bila dalja. određeno dobrom voljom. kao predočavanje sa pristajanjem ali bez poimanja. inteligibilni umom.

Ovom poslednjem se osporava. međutim. misli Avgustin. koja posmatra delovanje pojedinačne volje kao nepromenljivo određene posledice jedne generalne upropaštenosti ili božanske milosti. do drugog mnoštva misli koje imaju svoj zametak u pojmu crkve i u nauci o njenoj iskupljujućoj moći. ili ga njegova priroda određuje prema grehu ili milost prema dobru. koji su međusobno pomešani samo u spoljnom činu. grešne zajednice. dakle. i ovaj nasleđeni greh je kazna za pragreh. tako shvaćen da u njoj nastupa sukcesivno sve oštrije deljenje između oba carstva. čiji je najsnažniji borac bio Avgustin. Koga želi da iskupi. koju nije više sposoban da učini dobrom sopstvenim snagama ili slobodom.znanjem. Zajednica prokletih. Ideja hrišćanske crkve.nasuprot maniheizmu . kao kod Avgustina. čiji je ishod u samom početku neizbežno utvrđen. kao jedan od najžešćih i najsnažnijih zastupnika slobode volje.i nikad se ne zna kome. Avgustin želi. kod Avgustina izrasta iz dela u delo. za njega lično tako teško pitanje o poreklu zla. da je Avgustin smatrao istorijske državne tvorbe samo provincije međusobno osuđene na svađu jedne. te da stoga treba iskupljenje. koji ovde tako nesjedinjivo stoje jedan uz drugi. srozava u istoriji do marionetske pobude koja nalikuje senki. a njen poslednji cilj treba da bude potpuno i definitivno rastavljanje. božja pravednost zahteva da. takozvano znanje unapred božanstva ima na buduće događaje isto tako malo moći koja kauzalno određuje. da reši . 6. On ovde sebi pomaže pozivanjem na razlikovanje večnosti (bezvremenosti) i vremena. tome poverava svoje otkrivenje sa njegovom neodoljivom snagom (gratiairresistibilis). Ona. ona se bori u zemaljskom carstvu oko prividnih vrednosti moći i vlasti. međutim. u stvari. Ovaj gubitak slobode volje pogađa čitav rod koji potiče od Adama. koji je finim ispitivanjem prodro u dubine unutrašnjeg iskustva i otkrio u volji razlog života duhovne ličnosti. U jcdanaestoj knjizi Confcsisionies. žedan spasa. Tok svetske istorije će biti. da time sačuva ljudsku odgovornost i božansku pravednost. Tako se oštro sudaraju kod Avgustina dve snažne misaone struje. opšta ljudska priroda je tako upropaštena da ne može ništa drugo nego grešiti (non posse non peccare). Uporedi C. Suprotnost. ali koji su unutra strogo podeljeni. takođe i položaj koji svaki pojedinac u njemu treba da zauzme. sve one ljude koji nisu predestinirani za iskupljenje. Zloupotrebom slobode volje od strane prvog čoveka. kao i sećanje na ono što je prošlo. Bogu neprijateljske. ona živi u višem jedinstvu božanske milosti. U šest perioda. Ali ovo gledanje. U ovim vezama Avgustin se smatra. koje treba da odgovaraju danima stvaranja iz mojsijevske kosmogonije i da se slažu sa danima izraelske istorije. dakle. te. kojem je uopšte pripisao. i njihova duboka protivurečnost je jedva sakrivena mnogoznačnošću reči sloboda. Zajednica izabranih nema na Zemlji domovine. taj ne može ni na jedan način biti iskupljen. koju je tako široko razradio u svojim filozofskim spisima. koja se prvoj potpuno protivi. Individualizam I univerzalizam u shvatanju duševne stvarnosti oštro se ovde suprotstavljaju. to izboor pomilovanih ne sledi po njihovoj dostojnosti (jer takva ne postoji pre delovanja milosti) već po jednoj neistraživoj odluci Boga. pridodao jednu drugu. Obadva se u toku istorije odnose tako kao da su iz dva različita roda. da se. ukorenjena je u misli o potrebi iskupljenja čitavog Ijudskog roda: ova ideja. još carstvo Boga nije od ovoga sveta. Njemu. Fortlag A. ljudi koje je Bog izabrao za milost. trebaju iskupljenje i sredstvo milosti crkve. Svi su jednako malo zaslužili da im je ova milost dodeljena: stoga. drugo sveta. koja zalazi u vremenski život. No.koji je zasnivao svoju filozoliju na samoizvesnosti svesnog pojedinačnog duha. realno značenje samo za merljiva poređenja unutrašnjeg iskustva i tek potom i za spoljno. U svetlu nauke o predestinaciji poprimila je tamne boje i svojstveno ukočene oblike veličanstvena slika istorijskog razvoja čovečanstva. na koju niko ne može polagati pravo. Tu pobedonosno istupa princip samoizvesnosti individualnog duha. isključuje potpuno neodredenu slobodu volje pojedinog čoveka. ali u njegovom teološkom sistemu izgleda mu dovoljno da ograniči ovu slobodu volje na Adama. s pravom. u najmanju ruku. naime. Ako je. već samo nekima . Pod nadmoćnim pritiskom ove misli. koja je sudelovala i u veri iskupljenja svih po jednom Spasitelju. već ih je Bog ostavio u stanju greha i krivice: jedno je carstvo neba. u jednom vanredno istančanom 17 istraživanju.pojmom slobode volje. oba ova misaona motiva. drugi obuhvata. a u drugom po svom etičko-religioznom značenju. taj čovek smatrao pritešnjenim interesima jedne teološke rasprave uz shvatanjc nauke o spasenju. sa metafizičkom nezavisnošću. pod tim pretpostavkama. nije poklonio svima. bez izuzetka. dopušta isto tako i učenje da je u jednom Adamu zgrešilo čitavo čovečanstvo. Po sebi bezvremensko. de temporc doctrina (Hajdelberg 212 . unapred određen božanskom odlukom ne samo čitav tok istorije spasa. zahteva da je svaki pojedinac nužno grešan. Čo- vek ne može učiniti ni jednom čak ni pristup dobru vlastitom snagom: sve dobro potiče od Boga i samo od njega. osim anđela koji nisu pali. konstatuje Avgustin svetsku istoriju: on pri 213 17 1836). prvog čoveka. Avgustin je svojoj teoriji slobode volje. bez izuzetka: svaki čovek donosi sa sobom na svet ovu iskvarenu prirodu. Kako su konačno po svojoj upropaštenoj prirodi svi jednako grešni i nesposobni za popravljanje. sa zlim demonima. Ideja o supstancijalnoj jedinstvenosti ljudskog roda. S druge strane. medutim. Duhovni svet se za Avgustina raspada kroz celu istoriju u dve sfere: carstvo Boga i carstvo davola. da ostanu iskljućeni od delovanja milosti i iskupljenja. nasuprot onog istorijske opštosti. i spontanitet delovanja. delovala je u daljem razvoju filozofije daleko preko srednjeg veka. koju je Avgustin ocrtao na način i u duhu opšte patristike. koga ne izabere. koja se razume u jednom smislu po svom psihološkom. Uvek će ostati čudnovata činjenica da se isti čovek . Hrišćanska misao na ovom razvojnom stepenu je tek tako malo mogla savladati svetsku stvarnost. ne može se u tom videti nepravednost da Bog ovu milost. je u sebi podeljena neslogom. i crkva mu je samo ustanova za spas božanskog carstva. U nauci o predestinaciji guši time (i to je njen filozofski momenat) apsolutni kauzalitet Boga slobodnu volju individuuma. upravo iz toga proizlazi da svi ljudi. kod nekih Ijudi stalno istraje kazna za Adamov pad. Prvom pripadaju. već. tada se ne možemo oteti mračnom utiskuu da se sav voljni život ljudi. u suštini izboreno oružjem ranije filozolije. naime.

koje sadrži avgustinizam. učinila izlaznom tačkom prvih sopstvenih misaonih pokušaja mesto u podeli Porflriusa20 prema kategorijama Aristotela (koji je formulisao problem). već po sebi je dokaz za to da u ovom pitanju predstoji vrlo realan i vrlo težak problem. rasuđivanja i zaključivanja. blaženstvo i muka biti shvaćeni i duhovno sublimno (iako nikad bez fizičkih uzgrednih slika).on ga je preuzeo u hrišćanstvo. H. Glaubc und Unglaube in dcr VVeltgeschichte. Naprotiv. na upravo isti problem. II cop. REPNERS. Formalnologičko školovanje. sein Ursprung und sein Verlauf. No. morao novom pokoljenju iskočiti isti problem sa svom svojom snagom. J. U stvari. On označava stanje blaženih kao najvrlijih. naletela je. da je Avgustinu dualizam dobra i zla rezultat svetske istorije. 1 8 7. uvek novom i sve većem mnoštvu učenika. Avgustin spoznao u volji najunutrašnjiju nagonsku energiju Ijudskog bića. Formulisanje problema glasi u prevodu Betiusa: ». kako je god duboko progledao težnju za srećom kao nagonski motiv svih duševnih funkcija. Poslednji je zadatak voIje da ćuti u milostivom delovanju božanskog objavljenja . za Avgustina. koje deluje odozgo. 17. Odlučnu taćku u tom razvoju čini i za njega pojavljivanje Spasitclja. potrebno je istaći konačno još jedan. I isto je tako razumljivo da je staro zagonetno Ovaj spis će biti poznat kasnije pod naslovom »De quinque rcbus« ili »De quinque vocibus« (pet osnovnih pojmova su: genus. nada i Ijubav.i upravo se u tom pokazuje sva širina njegovog ličnog bića i duševnog pogleda . Svemoćni. B O R B A O K O UNIVERZALIJA JOHANNES SARESBERIENSIS. aristotelovski. kojim nije ispunjeno samo iskupljenje izabranih po milosti. čistoću namere i strogost vođenja života. potcenjujući ocenu rimskog sveta. daleko od umomih odvraćenosti od sveta novoplatonizma. koji su stajali na raspolaganju ranom srednjem veku. koja se zahteva za zemaljski život i u stavljanju moralnog presuđivanja u unutrašnjost uverenja. U ovom dualitetu avgustinovske etike jedno pored drugog ćesto stoje staro i novo. naime. Ein Beitrag zur Geschichte der Universalieinfrage (1910). Kod manihejaca vredi suprotnost dobra i zla kao izvorna i neiskorenjiva suprotnost: kod Avgustina je ta suprotnost.u beskrajnim diskusijama zadržala pri obradi ovog problema. U svetsko-istorijskom ispreplitanju ideja i problema. čiji će kraj činiti sud.. komentar Avgustinove De civitate Dei (1911) i Salin. kao ostvarenje i prosvetljenje po najvišoj istini. u kojem put prestaje. Civitas Dei (1926). to je pojmljivo. Svi porivi volje su samo put ka ovom miru. doduše. tri hrišćanske vrline: vera. LOWE. koje delovanje milosti treba da ima u zemaljskom životu. novoplatonistički elemenat. na odlučnim mestima. Avgustin je . ljubav i nije ništa drugo nego Bogom opijeno zrenje. de generibus et speciebus . sive subsistentia corporalia an incorporalia. On leži u pojmu blaženstva samog. u svetskoj borbi dobra i zla. § 23.tom povezuje. Metalogicus. već mir posmatranja. i ova unutrašnja suprotnost razvija se u stvaranju problema srednjeg veka. a posebno prokletstvo zamišljeno kao oslabljenje bitka zbog nedostatka božanskog kauzaliteta. Der Kampf zvvischen Nominalismus und Realismus im Mittelalter. 18 214 215 . Nakon što je Sokrat pokazao da je zadatak nauke da promišlja svet u pojmovima. ali u shvatanju najvišeg životnog cilja pobeđuje antički ideal duševnog zrenja. u kojoj je posebno po opštem. Der aristot. species. pravila pojmovnog mišljenja. i dalje.i što je značajno ona istočna i zapadna međusobno nezavisno . određuje Ijude. neumorno delovanje volje. sa malo razumevanja suštine helenstva. (Prag.da se mirno drži kad je savladava zrenje istine. kao hrabre borce za nebesko carstvo: ali najviša nagrada. Koliko je god. proprium. hrišćanska ideja apsolutnog kauzaliteta Boga i kontcmplativna mistika novoplatonika. koja očekuje božjeg borca ipak nije. kao bezvoljni opažaj jednog beskonačnog bitka. već u svojim bojažljivim počecima. i kako je ovaj poslednji (uporedi § 12) imao kao svoj bitni sadržaj nauku o obhcima zavisnosti. da je i iz tako oskudnih ostataka i odlomaka ove nauke. pri tom. gde ne treba više da preovladava otpor sveta i grešne voljc. tada treba. ipak je očigledno. Čovek na kojeg su uticali toliki motivi mišljenja nije prevladao maniheizam svog mladalačkog uverenja . to je ipak ostao čvrsto uveren da ispunjenje svih tih stremljenja i težnji treba tražiti u opažaju božanske istine. koja se bori i deluje. 19 U sistemu sc pojavljuju. po prvi pul glavni motiv filozofije: ono je stvorilo platonsku nauku o idejama i aristotelovsku logiku.«. Moderan čovek dolazi do izražaja u snažnoj voljnoj energiji. 20 Uporedi H. kroz koje su morali proći narodi koji su u početku srednjeg veka ulazili u naučni pokret. Ovde se nalazi u samoj Avgustinovoj nauci protivurečje: sa voljnim individualizmom ovde se pokazuje. Time počinje poslednji svetski period. nastala ali ipak je neuništiva. za večnost stavlja joj u izgled mir utapanja u božanskoj istini. ali mir samo za izabrane.. razvijalo se na pitanju o logičko-metafizičkom značenju opštih pojmova (universalia). Šolc. Mogu. mir Gospodnji. koji je bio u središtu interesovanja za vreme procvata grčke filozofije. Idealismus in der Fruhscholastik. u kojem se ukrštaju svi motivi njegovog mišljenja. podele. da se spas ljudi shvati kao delovanje Boga u njemu. nakon nužne borbe. accidensj.. 1876). upomost s kojom se srednjovekovna nauka . već i njihovo odeljivanje od dece sveta. na kojem bi se vekovima urezivala. et ulrum separata a scnsibilibus an in sensibilibus posita et circa haec consistentia . Sa obe strane deluje ista tendencija. Ovde se povezuju. kao ljubav 19 (caritas): samo u vcčnom blaženstvu. nikad mirno. jer oni koji nisu predestinirani za iskupljenje biće potpuno odeljeni od svetih.snažno razvio praktične konsekvence. potpuno prepušteni muci svog prokletstva.. On je životno svežu energiju svoje ratoborne prirode razvio u etičku nauku koja. ali Bog je istina. kad je sholastika. da nastupi Saabat. postalo je pitanje kako se opšti pojmovi odnose prema realnosti. Najviše dobro je Bog. J. gde ljubav više nema da utoli nikakvu potrebu. s instinktivnom oštroumnošću.sive subsistant sive in solis nudis intellectibus posita sind. differentia. naprezanje duše. Za vremenski život zahteva Avgustin puno. pored praktičnih i dijalektičkih vrlina grčkc etike. a istina se uživa ukoliko se gleda i u njenom opažaju miruje. vrlo bi se varali kad bi mislili da jc ovo pitanje imalo samo dijalektičku vrednost nekog glavnog predmeta vežbanja mišljenja. sveznajući i predobri Bog stvorio je svet koji se večno raspada u njegovo i satansko carstvo. u zajedničkoj suprotnosti prema voljnom individualizmu.

sposoban je za povišenje i oslabljivanje. oko koje je bilo ranije borbe izmedu Platona i cinika.iz sokratsko-platonskog principa. realnije supstancije i. uzdignuta na metafizičko značenje. bitak se može komparirati. u nastojanju da se obezbede istina i realitet univerzalija. existere) prcina onom što jest (essentia) u sličnom odnosu . kojeg je snažno izrazilo hrišćanstvo. Logička podređenost promenila se u stvorenost i zaključenost pojedinačnog po opštem. a zatim izmedu Akademije. a sama ne stvara«. poslednji produkt apstrakcije. međutim.ako i ne uvek. koje ih je. Tako se u sudbini stvari obistinjuje nadmoćni realitet opšteg. da treba istinu i stoga i bitak tražiti u opštem . Sa crkvenom naukom. Ista je priroda (puoi'c. preuzeli su oni filozofiju koja je. liceuma i stoe. snage. najoslabljenija i potpuno zavisna vrsta realiteta: Skot Eriugena podržava u punom opsegu novoplatonski idealizam. osnovnu ulogu odigrala pitanja grupisana oko nauke o idejama. Stepenima razvoja odgovara obmuto vraćanje svih stvari u Boga (regressus) raspadanje pojedinačno oblikovanog sveta u večnu prabit. skrivena još u avgustinizmu.21 a ipak je ovde na pravi plotonovski način označen najviši bitak kao »nestvorena. individuum) iz sebe stvara i u sebi sadrži. Logička želja za raspravljanjem. Ali. koje se na njoj pojavljuju. već ima još jedan dublji razlog. konačno. izvornije. najživlje su se odazvala i s njim najsnažnije saosećala upravo plemena pozvana da budu novi nosioci kulture. izgrađuje se nebeska hijerarhija i u tom smislu konstruišc hrišcanska mistika nauku o anđelima. i u srcima je tih istih naroda besnela mladalački sveža želja za raznobojnom stvamošću i živahnim pojedinačnim pojavama. utoliko realnije ukoliko su opštije. zbog manjkavosti tradicije. utoliko bliže ukoliko se snažnije podržavala novoplatonistička metafizika pod plaštom hrišćanske mistike. ipak. postala postojana žaoka za filozofsko razmišljanje. koja se razvijala od jedanaestog veka na Pariskoj visokoj školi. kao gašenje svega posebnog. V. pokrenutog pokretača i pokrenutog. ima kao socijalno masovna pojava svoju kopiju samo u filozofskim debatama Atine. odatle naziv realizam). obnavljanje problema zbilo pod bitno nepovoljnijim uslovima Grci su posedovali. carstvo univcrzalija. Upravo je ova protivteža nedostajala srednjevekovnoj nauci. i kao što se ostala svojstva mogu primiti ili izgubiti. »bitak« se smatra. pomoću kojeg se opšte oblikuje i razvija u posebnom.i to u slično intenzivno stepenovanom odnosu . pitanja o realitetu univerzalija Pri tom se. koja je izjednačila stepene Iogičke opštosti sa različitim intenzitetima bitka. 22 Pojedinačna stvar nije pri tom delotvorna kao takva. apsolutnog mira na kraju svetskog procesa Sve su teofanije zato odredene da se povrate u jedinstvo bez razlika božanskog svebića. već mnogo više po merilu opštih određenja. 22 Potrebno jc. pripada jednim stvarima više nego drugim. i stoga takodc i intenziteta bitka. Bog se označuje kao priroda koja nije niti stvorena niti stvara: to je ideal nepokretnog jedinstva. stvaralačke i određujuće. ali po sebi stvarajuća priroda«. koji ne pokreće (uporedi§ 13. formalni red sadrži realno značenje.očuvalo od toga da diskusiju prebace isključivo na formalnologičke apstrakcije. da bi se razumeo vcli21 Izvođenju ove Filonove misli (uporedi § 20. Univerzalije. 2) posvetili su svoje razmišljanje inačc već crkveni oci. Ništa nije moglo biti podesnije da izazove protivurećje izvomog individualizma od konsekvenci visokog stepena do kojih je doveo Skot Eriugena osnovne misli novoplatonističkog realizma Možda nijedan filozof nije jasnije i neuvijenije od njega izrekao poslednje posledice one metafizike koja . Pitanje o osnovu bitka individuuma.6). tako se i ovde pojavila. Po različitim stepenima opštosti. samo ukratko. Ta pojmovna piramida. Svuda. zagrizao srednji vek opet tako tvrdoglavo u ovu kontraverzu. misaono neizvežbane duhove srednjeg veka slično kao na Grke.kao i ostale oznake i svojstva. to ima više ili manje »bitka«. dostiže vrhunac u pojmu božanstva kao najopštijeg. sve stvari sveta su »teofanije«. iz sebe izložio (deus ex/j'/citus). koje (kao voi u platonovskom smislu) čine snage. pri čemu je posebno merodavan prikaz Aeropagita. ideja. pod mitskim plaštom deluje najznačajnija misao da realna zavisnost postoji u logičkoj zavisnosti: kauzalnom odnosu je podmetnut logički sled posebnog iz opšteg. koje posebno (vrstu i. metafiziku. a i u ovima su. koji obuhvata sve posebno. svojevrsna misao stepenovanja bitka.) stvaralačko jedinstvo Bog i stvoreno mnoštvo svet. U ovom shvatanju postaju logički odnosi pojmova neposredno metafizički odnosi. U tome se pokazala inkongruencija. nije gotovo ništa znalo o ranijim raspravama. Iz toga je i u čulnom svetu stvarno delotvorno samo opšte: sveukupnost tela stvara »prirodu koja je stvorena. dakle. to ne proizlazi samo iz toga što se. Svet jc Bog koji se odvio u posebno. i stoga se ona morala tako dugo okretati u krugu. kao i ostala svojstva. Neko (opštc) jeste više nego drugo (posebno). 2. Proces razvoja (egressus) napreduje u postepenom prelazu logičkih opštosti. a naročito Avgustinova nauka. Osećaju sopstvene vrednosti ličnosti. već one su.8). Štrom. Ukoliko neka stvar poseduje više ili manje protežnosti. međutim. logička divizija i determinacija pretvarala se u kauzalni proces. Kao u starom veku. tako se mogu i svojstva bitka. koje deluju u čulnom pojavnom svetu. bogato mnoštvo vlastitog naučnog iskustva i bogatstvo stvarnih poznavanja i uvida. Time se identifikuje ova nauka sa starom »ne216 gativnom tcologijom«. apsolutno opšte. sa staloženim mirom grčkog mišljenja. 217 .identifikuje stepene opštosti sa onima intenziteta i prioriteta bitka Opšte (opšti pojam) se pojavljuje ovde kao najbitnije i najizvornije stvarno. Ovaj način izražavanja i misaoni smer realizma mora se imati pred očima. . Jer ovo najopštije stvara iz sebe sveukupnost stvari. u stvari. postojanosti. koji su induktivnom apstrakcijom naprcdovali do pojma Boga kao nečcg što jc neodrcdivo. kao što ukazuju mnogobrojne anegdote. obogotvorenjc sveta Tako zamišljen. kojeg se srednjevekovno mišljenje nije više rešilo. koji stoga ništa drugo ne sadrže nego njegovu pojavu i koje se prema njemu odnos kao posebni egzemplari prema rodu: one su u njemu i postoje samo kao njegovi načini pojavljivanja Tako iz ovih pretpostavki sledi logički panteizam. koja je. upravo u njegovim počecima. suštinu stvari shvatala u opštim vezama. bilo mu je. spomenuti da ova »podela prirode« očigledno podseća na Aristotelovo razlikovanje nepokretnog pokretača. po kojoj se o Bogu može izreći samo što on nije. Čulnoj pojedinačnoj stvari pripada tako najmanja snaga bitka. pojedinačnih stvari. međutim. 11 (689). nisu samo supstance (res. Bog i svet su jedno. pokušavajući da konstruiše svoju metafiziku iz golih logičkih razmišljanja Da je. nasuprot telesnih. naročito u njenim počecima. kao poslednji cilj svega događanja. po uzoru na novoplatoničare. koja je stvorena i sama stvara«. kad im se pomolilo pitanje. Klemens Alcks. 1. Uporedi na primer. Tako se uobičajilo misliti da je pojam bitka (esse. Iz Boga sledi najpre inteligibilni svet kao »priroda. je neodredivo (uporedi § 20. ono ipak u najviše slučajeva i u celini .pitanje delovalo na naivne.

koje bi posedovalo iste ostale oznake. Hist d 1. 218 219 . polemika Gonila pogodila. Iz toga sledi: ako je Bog najopštije biće on je i najrealnije.1909). bez obzira na njihovu genezu i osnivanje u ljudskom duhu. U »Proslogiumu« on pristupa (u pravom smislu takozvanom ontološkom) dokazu. realiteta. ph. Zato je. Po uzoru na Platonov Timej. Misao o jednom drugom. 1907). pripisuje karakter istine. kritische Darstellung seincr Gcschichte scit Anselm (Halle 188). On stoga nema po svom pojmu samo poredbeno najveći realitet. preuzela se sad kao gotova i skoro samorazumljiva nauka. koje ne bi posedovalo samo psihički već i metafizički realitet. Tako pojmu najsavršenijeg bića pripada (quo maius cogitari non potest) da poseduje ne samo predočeni. Na to nije lično Anselma navelo samo njegovo versko uverenje. pod njim obuhvaćenih individuuma. tj. proizašao iz istih podsticaja. da najviše biće zahvaljuje svoj realitet samo sopstvenoj bitnosti i da se stoga taj realitet može dokazati samo iz njegovog pojma. to znači savršenosti koja ne može biti zamišljena kao viša i veća: ens perfectissimum. kao uvek sa sobom identična. i religiozno raspoloženom mišljenju moglo je biti samo simpatićno novoplatonističko shvatanjc ideja kao sadržajnih određenja božanskog duha. Božja (i samo Božja) esencija involvira njegovu egzistenciju. toliko više realiteta. radilo se ovde i o tome koje im značenje treba biti dosuđeno u vezi sa stvorenim svetom. Ovaj je. izveo da se po metodi Anselma može dokazati na isti način realitet za koju mu drago predstavu. koja je tek tada morala biti rođena. prirodan je završetak nauke. najsavršenije može biti zamišljeno samo kao postojeće. koja pojmovima. kad bi egzistiralo samo kao sadržaj svesti. time ono (prvo) ne bi bilo najsavršenije. kad je (kao najsavršenije biće) zamišljen. kao i kod novoplatoničara. a kod njegovog brata Teodorika se nalazi. Jer najsavršenije ostrvo bi bilo. 3. Takode i ovde ckstremni realizam. već takođe i dalje metafizičke osnovne pojmove ~ Osim ovih uzornih realiteta ideja u duhu Boga. medutim. sc. Gotlesbeweis. ako i ne bi bUo stvamo. i stoga ne zahvaljuje svoj realitct sebi samom. ako joj se pripiše ozriaka savršenosti. dakle. u izvesnom smislu. nužno mora biti zamišljen i kao postojeći i ne može biti zamišljen kao nepostojeći. Jahrhundert (Baumkers Bcitriigc VIII. može snaga ovog pokušaja dokazivanja savladati onog koji ncće . Da to. međutim. od kojeg sve drugo postojeće ima svoj bitak i koji sam jeste samo iz sebe. kroz celi razvoj. na primer za predstavu nekog ostrva. osnovnu predstavu realizma. već i apsolutni realitet. U krajnjoj konsekvenci eleatska osnovna misao eotiv eivcu.23 Pojam najvišeg bitka je. naime. što je nešto savršenije. 23 kraj sa samim pojmom Boga kao dokazom njegove egzistencije. tada bi se očigledno moglo zamisliti neko još savršenije biće. dalje A. ako je apsolutno opšte biće. poja24 Uporedi G. označio je Bernar od Sartrea kosmogonijsku bajku groteskne fantastike. utoliko je savršenije. slediti njegova egzistencija. i egzistira tako nužnošću svoje vlastite prirode. da bez obzira na bitak druge stvari. prema tome. Samo. na kraju. dakle. u ranjivu tačku. koja pripada univerzalijama. ontološki dokaz »Proslogiuma« ne pokazuje ni najmanje da mora biti zamišljen Bog. 1 396 i dalje. onaj apsolutne savršenosti. već takođe i apsolutni realitet. da Bog. U svom »Monologiumu« on slcdi stari kosmologijski argumenat. i Grunwald. jer uopšte postoji bitak. i da je ono što mu je lebdelo pred očima vrlo nespretno izrazio. No. čije je mitsko prikazivanje zadovoljilo ovo shvatanje. s pojmom bitka nerazdeljivo stopljen vrednosni predikat savršenosti. srednjevekovni realizam se našao zapleten u sasvim slične poteškoće kao nekad platonski. koju je stvorio realizam: ontološki dokaz za postojanost Boga kako ga je postavio Anselmo od Kenterberija. po svojoj sopstvenoj bitnosti (aseitas). ono bi moralo zbog bitka stajati iza ovog. Geschichte des Gottesbeweise in Mittclaltcr (isti Beitrage VI 3. Nije potrebno mnogo oštroumnosti da bi se opazilo kako je Anselmo dokazao samo. 1-2. Sasvim je jasno da Anselmo ovom formulacijom nije učinio sretan zahvat. koja bitak opažajnih stvari svodi na sudelovanje na pojmu i unutar samih pojmova postavlja ponovno stepenvanje realiteta po merilu opštosti. realitet koji se ne fJi zamisliti većim i višim. Daniels. da se. Na to se može odgovoriti da bi pojam najsavršenijeg ostrva bio sasvim nenužna samovoljna fikcija. kad je najsavršenije biće u intelektu. očigledno nadmašeno po savršenosti od stvarnog. objašnjava najznačajniju nauku. potkrepi pokušao je da krene različitim dokaznim putevima. da. naravno imaterijalnom svetu. je ono najvažnije u tom dokazu. u stvari. već nekom drugom (upravo apsolutnom). a zlo nasuprot tome kao nešto što uistinu ne postoji. višem. Koliko više opštosti. Prema tome. ili da bi sadržavao upravo unutrašnje protivurečje. već i kosmologijski tok dokazivanja »Monologiuma«: ukoliko on to ne pretpostavlja i misli da izađe na Princip koji lcži u osnovi Teodiceje kod Avgustina. univerzalno je prisutno kod svih. kao što je u početku ustvrdio Vllim od Šampoa. uči puni supstancijalitet opštih pojmova. i obrnuto. 2 4 Jer misao. medutim. Zur Geschichte der Gottesbeweisc im 13. Kako malo. tj. kojeg je najkonsekventniji izraz. Pri tom je. Ukoliko jc ovaj pojam zamišljen. jednakosti i nejednakosti da razvije ne samo dogmu o trinitetu (kao što se i inače dešavalo). neko najsavršenije biće. mora biti i in re. tj. toliko je ontološki argumenat punovredan za karakteristiku srednjevekovnog realizma. potvrđuje on. No. on poseduje »psihički realitet«: najsavršenije biće »jest« kao sadržaj svesti (esse in intellectu). utoliko više »jeste«. Dok sve pojedinačno postojeće može biti zarnišljeno kao i nepostojeće. 25 Uporedi odlomke kod Haucraua. ne bi bilo najsavršenije. Stepcni bitka su stepeni savršenosti: što više nešto »jeste«. i njen odnos prema čulnim pojedinačnim stvarima. bitak nije i nc može biti drugačije zamišljen nego kao postojeći. a da nije to sebi priznao . nedeljiva bitnost. radi o tome da se odrcdi vrsta stvamosti. koji je ovaj misaoni niz imao još u starom veku. Der ontol. U svojevrsnu poteškoću zapliće međutim Anselmo iste misli ukoliko ih misli pojednostaviti i učiniti samorazumljivima. ukoliko kod ovih postojeće vredi eo ipso kao dobro.ki broj metafizičkih tcorija srednjeg vcka: on. a ne i u metafizičkoj zbilji (fesse etiam in re). već sam pojam najsavršenijeg bića involvira njegov realitet. Kad se. Samo je zato on mogao pokušati zaključiti iz psihičke na metafizičku zbilju pojma Boga. dok je pojam najrealnijeg bića nužan i neprotivurečan: umesto toga produžava se Anselmova replika samo u postavljanju argumenata. koja je pokušala iz elemenata jedinstva.kao što je učinio Ansclmo. pokušaj jedne simbolikc brojeva. na tipičan način.smatrati pojam apsolutnog bitka kao misaono nužan. Po ovim pretpostavkama Anselmo potpuno ispravno zaključuje da mora iz prostog pojma Boga kao najsavršenijeg i najrealnijeg bića. on je apsolutno realno biće: ens realissimum. Runce. mora pretpostaviti najviši i apsolutni bitak.

mnogo je više realizam našao u svojoj teoriji o univerzahjama povod za utemeljenje nckih fundamentalnih dogmi i stoga je uživao odobravanjc crkve. i protivnici. koje su podržavali Betius i Avgustin i koje je povremeno spomenuto u literaturi meduvremena. zato i spoznaja za tu metafiziku postoji samo u iskustvu čula. koje se sastaju samo u izvesnim svojstvima i delovanjima (triteizam). na navedenom mcstu 49. bile vođene težnjom da međusobno izmire oba velika mislilaca starog veka Treba spomenuti uglavnom dva takva pokušaja. kao pogodna filozofska pozadina za nauku o naslednom grehu i za onu o zastupničkoj zadovoljštini. prisilio zastup•like realizma da napuste ovu krajnju poziciju i da se ograniče na odbranu stava. ili kao njcgova specijalizacija u pojedinačna stanja . 2 ' no takvoj saznajnoj teoriji odgovarajuća metafizika individualizma pokazuje nam se jasno i sigumo. pokazala sklonost da se različiti stepeni univerzaliteta shvate kao realna stanja jednog te istog supstrata. VII. kao akcidencije ove supstancije. o nauci o indifcrenciji takode H. čovek. po istoj reči (vox). čini se.i realizma. Time su dati svi elementi za tezu ekstremnog nominalizma: univerzahje nisu drugo nego zajednička imena zajedničkih oznaka za različite stvari. . Individuum je. ipak još nije u ovom razdoblju došlo do izrazite tvrdnje realističkog panteizma. reč je. koja se ostvaruje u individuumima po njihovim svojstvenim oblicima. 1866). 1 1 pod br. to izgleda da odatle sledi . 257. po kojoj se opšte pojavljuje kao neodrediva mogućnost. kao bitna odredenja svoje sopstvene priroIvan od Salsberija kaže (Policr. i Cl. to znači da se njegova opšta identična bitnost oblikuje u svakom pojedinačnom egzemplaru u naročitom supstancijalnom obliku. Pojam tada nije više u pravom smislu supstanca. Kako duboko stoje takva razmišljanja ispod početaka grčkog mišljenjai 221 28 220 . a spccifične oznake pripadajućih individuuma. 471) primicnio. 5. st. da se po tome istoj supstanci moraju pripisati medusobno protivurečne akcidencije. stoga je značajan ustupak nominalizmu. Cim je realizam odricao izdvojenu egzistenciju pojmova (platonovskog Xcopiop. f. kao što svedoče Anselmo i Odo (Odardus) od Kombreja. iz istih razloga. no ne doznajemo ko su bili ti ljudi i kako su izveli svoju nauku. vrste i individuumi. realizmu bilo teško da se uzdrži od poslednje konsekvence.u to vreme stvamo postavljen i zastupan. 30 Primer o kući i zidu. te tako je i razlikovanje delova u pojedinačnoj supstanciji samo rastavljanje za Ijudsko mišljenje i obaveštavanje. 26 da rod postoji u individuumima individualilei . pokret vazduha prouzrokovan jezikom. Nesumnjivo ih je najoštrije izrekao Roscelin. ukoliko individualiziranje rodova prema vrstama i vrsta prema pojedinačnim stvarima označavju kao ulaženje supstrata u različita stanja (status). To znači da se došlo do nauke. međutim. kao Abelar. kad su drugi individuum učinili nosiocem ovih stanja Zaista postojeća. On je izrastao iz odlomaka aristotelovske logike. bio je svakako najnesretniji koji se mogao zamisliti. druga je došla do zaključka da tri hca božjeg trojedinstva treba posmatrati kao tri različite supstance. Pretpostavka supstancijalnog realiteta rodova. rodovi. Zur Geschichte des Nominalismus vor Rosccllin (Bcč. koji je u ovo vreme bio više suzbijan i prigušivan. Sokrat. 29 To se sigurno još nije dogodilo u počecima nominalizma: jcr ovde nailazimo još izraz Betiusa da su genusi substatitialis similtudo ex diversis speciebus in cogitatione collecta. 12. No. Ako se želi da se posmatra odnos opšteg prema poscbnom kao samorealizacija supstrata do individualnih oblika. Ako u hteramom razvoju ovih suprotnosti realizam vredi kao platonski. nisu propustih da mu ne predbace ovu konsekvencu. U ovome su pojedinačne stvari iskustva označene kao prave. II. već se pokazuje. Arch. ipak. U ovim pravcima je. Vilner u Baumkers Beitragen IV. 17). da je ovaj nazor ponovo nestao odmah sa svojim začetnikoni Roscelinom. Barah. Panteizam je u sr/. 4. da je univerzalno sažimanjc mnogih posebnosti po jednom imenu (nomen). Pri tom su njegovi počeci 27 bili dosta bezazleni. božanska supstanca. d. a nominalizam kao aristotelovski.uvek se konačno dolazi. Phil. koji je različito oblikovan u pojedinačnim egzcmplarima Na drugom su putu tražili Adelar od Bata i Valter od Montanje da uklone poteškoće. 5. 27 Uporedi C. iz reahzma takozvani indiferentizam.vljuje se rod kao jedinstvena supstanca. je pojedinačna stvar: no ova u sebi nosi. definisao je Betius. s tvrdnjom da samo individualne pojedinačne stvari treba uistinu stvamo posmatrati kao supstancije. naročito iz spisa De categoriis. koji su svoje mišljenje sasvim zatvorili u telesne slike. nije. Kao supstrat ovih stanja vredi umerenim realistima univerzalno (i u poslednjoj instanci ens realissimum). cL Metal. usled njegovog novoplatonističkog porekla i javlja se tu i tamo uvek iznova.koji je u ovom izoštrenom obliku sam morao ignorisati realne povode za takva koIektivna imena. Nc potvrđuje samo Anselmo već i Abelar da se ovaj senzualizam pojavio zajedno sa nominalizmom i da su postojali ljudi. u uzlaznoj liniji pojmova apstrakcija. X. Šta su onda? Kod Marciana Kapcle moglo se pročitati. rešila u prvom redu sudbina nominalizma. a ova stanja posmatraju kao realno specijalizirajuće determinacije opšteg. međutim. S. dodaju ovi. pri nepotpunosti tradicije je razumljivo da su tendencije posredovanja. Tek je Abelarov prigovor. da bi u svim pojavama sveta trebalo da se vidi samo jedna. trebalo da omogući samo racionalni prikaz nauke o trinitetu.30 uistinu stvama je samo individualna pojedinačna stvar.da univerzahje ne mogu biti supstancije. glasovi (flatus vocis). »prve« supstancije i ovde je postavljeno logičko-gramatičko pravilo da supstanca ne može biti predikat u sudu res non predicatur. Međutim. koji je on pri tom po Abelaru (Ocuvr. medutim. koja najpre nije bila u nameri njenih pravovemih zastupnika. do predstave ens generalissimuma. o varijanti „indifferenter" Lowe. već zajednički supstrat. a iz nominalizma nauku Abelara. koje su se umetnule između realizma i nominalizma. Jedna osporava u pričesti mogućnost preobražaja supstancije pri zadržavanju ranijih akcidencija.dg) i smatrao da su samo "suniversalia in re ". koji vrede kao znakovi za raznovrsnost supstancije ili njcnih akcidencija Ne može se više odrediti 28 u kojoj je meri tako formulisan nominalizam . to je ovo poslednje očigledno mnogo više krivo nego prvo: no. 26 Uporcdi. Ova nauka je bila kobna po svojoj primeni na teološka pitanja kod Berenžera od Tura i Roscelina. čija su samoostvarenja ili čija su modificirana stanja u silaznoj liniji. Bojmker.a to uči već komentar Super Porphyrium . Njegovo prikazivanje se rado kreće u aristotelovskoj tenninologiji. Jedna te ista apsolutna zbilja je u svojim razhčitim statusima: živo biće. ukoliko je istovremeno obostrano izvodio kako je samo ljudska osobina sažimanje mnogo individuuma pod isto ime. ined. Grk. datost u čulnoj stvamosti. Gesch. Obmuto se. kako je logičko značenje univerzalija bitno u tome da da predikate u sudu (i u zaključku). Ovaj nazor dodiruje se sa shvatanjem novoplatoničara.

pokorio objavi koja se očuvala u tradiciji. koji je u opštem duhovnom životu njegova vremena zauzela dijalektika koja se razvila u onoj borbi. ipak upotrebljava Žilber poslednje tcrminc nasuprot Abelara u izmcnjcnom značenju. profet iznova probuđenog poriva za vlastitom i samostalnom spoznajom. 7. §§ 313-321. i saopšenjinia Abclarda u glosama za Lzagogu. tc jc žele da je obraduju kao prclcžanu dečju bolcst. verujemo u božju objavu. kao uostalom i svi Kad se problcm univerzalija sholastički ograniči na rcalitet opštih pojmova. kao što zaista jesu. 33 Uporedi Aristot. kao pojmovi i izreke dobijene mišljenjem. time što će biti izreka (sermo). Učenik i ujedno protivnik kako Roscelina tako i Vilima od Šampoa. izvesna svojstva i grupe svojstava. to postoje kod njega izreke. Glavni zastupnik tog pravca bio je Adelar od Bata. 37 Po obaveštenjima iz spisa »Dc gcncribus ct speciebus«. to nije moglo izostati da njegov položaj ne bude podvrgnut suprotnim shvatanjima i rasuđivanjima 32 Pa. to je došao probtem univerzalija. novom značenju toga čoveka zbog tog u zabludi što je Abelar. kohko je to bilo moguće u pojmovnom krugu njegovog vremena. Takva primena reči kao izreke moguća je samo po pojmovnom mišljenju (conceptus). Sa ovog stanovišta on je stekao i (najpre) ponovo slobodan pogled za shvatanje starog veka. drugo u stvarima kao jednakost bitnih oznaka individuuma. s obzirom na ljudsku spoznaju. živo. vrsta u svojim egzemplarima indifferenter. Vlše je značajan. Uporcdi H. ili pojam sam (konceptualizam). tvrdi Abelar. bacaju u starudije. iza njega se uzdiže opštije i teže pitanje. međutim. divio Helenima u njihovim filozofima video hrišćane pre hrišćanstva te kad smatra inspirisanim Ijude kao Sokrata i Platona. Tako se u njegovom »Dialogusu« pojavljuje spoznajni um kao sudija nad različitim rehgijama i kad Abelar posmatra hrišćanstvo kao idealni završetak istorije religije. a Hauerau nominalistom. ipak. već kao jednako određena raznovrsnost. Tako postoje. Zur Analvsis der VVlrklichkeit (4. jer je razumna Dijalektika zato nema kod njega samo zadatak koji joj je propisao Anselmo (po Avgustinu) da razumu učini pojmljivim sadržaj vere. suprotstavlja senzualističkim sklonostima nominalizma Univerzahje. Loce. dclimično u polemici i sa razhčitim naglašavanjem jednog ili drugog u različitom vremenu i nije nikad dao sistematsko opšte rešenje problema Stvamo je bio tako daleko prodro. on je razvio pojedine elemente ovog nazora prigodno. s obzirom na božji duh. postao vladajuća nauka: univerzalijama pripada jednako značenje ante rem. svestrano delujuće. i time jedino mogućim izrekama. takode. in multiplicitate et post multiplicitatems. To im sc može dobaciti sve dok nc znaju da oznaćc s punom sigurnošću i jasnoćom u čemu se sastoii metafizička stvarnost i delotvornost onoga što nazivamo prirodnim zakonom. on prolazi u daljem razvoju još kroz bitno nove faze i ne može sc smatrati da je zadovoljavajuće rešen. on se. 17 a 39. de interpr. koliko god je malo o njima znao. 183 ff 222 223 . 32 Tako ga Riter smatra realistom. koje je oportuno za crkvene prilike. Univerzabje ne bi mogle biti. 6. ovaj individualitet je u svojoj najdubljoj suštini u jasnoj. i d. da sc Vilim od Šampoa na kraju priklonio indifercntizmu. govornik slobodne nauke. Gcschichte dcr Aufklarung im Mittelalter I. Upravo na današnjem stepenu nauke. 7. i Gcdanken und Tatsachcn (I. od arapskih filozofa (Avicena) preuzetoj formuli suniversalia ante miltiplicitatem. pojmovna izreka (sermonizam). suzbijao je on naizmenično nominalizam i realizam i kako je oružje svoje polemike uzimao čas od jedne čas od druge strane. Libman. 34 Čini se da je Abelar naglašavao. u pravom francuskom racionalizmu. da u tom ne treba samo gledati sredstvo borbe. koji time još naravno nije bio rešen.. koje uporeduje- Tako se u Abelaru ujedinjuju različiti misaoni pravci vremena Medutim.de. više jcdnu ili drugu varijantu i vcrovatno se njcgova škola različito razvila u ta oba smera 35 Drugi.3) da li možda religiozna predaja nije mogla delimično crpsti od ovih filozofa Hrišćanstvo mu je demokratska filozofija Grka Ako smo u tom. treće posle stvari i u ljudskom razumu.. polemici protiv svih vrsta realizma ponavlja se tako često i energično misao da je konsekvenca ove nauke panteizam. On je bio. 35 univerzalno u prirodi ne postoji kao numerički ili supstancijalni identitet. su nam pred očima jasno i razgovetno osnovi njegovog shvatanja. Stoga sc može dobaciti: mulato nomine de te fabula narratur današnjim istraživačima koji borbu oko univerzalija. s obzirom na prirodu ipost rem. 36 do privremenog smirenja. Strasburg. i d. On se. više religiozno i kultumo-istorijskom nego filozofskom. verovatno još sa nešto jačim nominalističkim akcentom. ipak nije stoga bez odnosa prema apsolutnoj stvarnosti. koje metafizičko značcnjc pripada onim opštim odrcđcnjima na ćiju se spoznaju svodi sva nauka koja objašnjava. No. 1882) 89. Uporedi i O. na primer Žilber de la Pore.uporedi § 18. ali isto tako ni gole reči. Reč (vox) kao glasovni kompleks je sama nešto singularno: ona može samo posredno steći opšte značenje. neophodni obhci svega saznavanja. to pita (obrćući misli crkvenih otaca . Abclar ne radi centralnog položaja u borbi oko univerzahja.37 u kojima on sadržaj hrišćanstva redukuje na izvorni prirodni zakon. ipak se morao da31 Ije raširiti. središte borbe oko univerzalija. koje je pojmljivo kod jednog tako energičnog. međutim. ne mogu biti stvari. da tek u shvatanju ljudskog mišljenja postane jedinstveni pojam. jednakost ili sličnost (conformitas) bitnih određenja individualnih supstanci. međutim. i dalje. kao okončanu. i tako se nalazi rod u svojoj vrsti. Abelar (a s njim i Žilbert) je u prvom redu racionalista: mišljenje mu je norma istine. u različito vreme. Strasburg. Logik (Lajpzig. 478. oštroj delatnosti razuma. kojeg je u svojoj čistoći obnovio Isus. ne manjom snagom. kaže on. dakako. Čini se. već je za nju zahtevao i kritičko pravo da odluči u sumnjivim slučajevima Tako on u spisu »Sic et non« međusobno suprotstavlja nazore crkvenih otaca do suprotnog dijalektičkog raspadanja da konačno nađe dostojne vere samo one koji se mogu dokazati. opšte kao takvo postoji tek u rnišljenju i rasuđivanju. dakle. U svojoj. 34 ako. kojeg omogućava izreka. sv. pomažu se s (aristotelovskim) razlikovanjem prve i druge supstancijc ili supstancije i supsistancije. samosvesnog čoveka koji je živeo za sopstvenu slavu. I kako su se kasnije u osnovnim stvarima Toma i Dans Skot sa tim saglasih. pa ipak samo zato.. izd. koja su joj zajednička sa drugima. već mnogo više izraz individualnog uverenja. 1874). bio je Abelar. 31 Uporedi dokazc za to kod Rojtera. Stoga se. koji su uglavnom isto tako mislili. kad ne bi u prirodi samih stvari postojalo nešto što mi u njima shvatamo i izričemo. Dijalektika ima zadatak da odlučuje izmedu istinitog i neistinitog. To je. Ova realna sličnost (consimilitudo) treba da je ono indiferentno (nerazličito) u svim tim individuumima. po ovoj nauci. da bi se ponovno istakao tek u obnavljanju nominalizma (uporedi § 27). već po tome što je svojom celom hčnom pojavom tipično izrazio položaj. Onu jednako određenu raznovrsnost individuuma objašnjava sebi Abelar i time da je Bog stvorio svet po praslikama koje je nosio u svom. 1911) 317. da je njegov pogled u suštini bio onaj koji je u. univerzahje prvo u Bogu kao conceptus mentis pre stvari. koje iz upoređivanja opažajnih sadržaja postiže ono što je po svojoj biti svojstveno izreci (quod'depluribus natum est praedicare)?1 Opšte je. in re. duhu (Noys). No.

poput njega nameravali proširenje stvamog poznavanja i koji su. Avgustin je. To je onaj predmet naučnog rada na kojem je srednji vek postigao najvrednije rezultate. u kotrljanje događaja«. i bio. koji više nije nestao iz pamćenja evropskih naroda Mi stoga čujemo o bučnom teranju onih koji su sve hteli samo »naučno« da obrađuju. 221. U njihovim se spisima mešaju na svakom mestu snažni podsticaji klasičnog starog doba sa interesima žive spoznaje prirode. Galena). Avgustin. više ili manje. to je ona nauka platoničara. zahvaljujući ovom nepoznavanju. onaj kao izlazišna tačka stvarne spoznaje prirode. kod Minjea. Harnak. mistike i empirija. prisvajali antička istraživanja Tako se ovde pojavilo najpre u suprotstavljanju prema (aristotelovskoj) dijalektici. no ona je sebi postavila zadatak. DUALKAM TELAI DUŠE Iz ovih razloga je objašnjivo da u dvanaestom (i delimično već u jedanaestom veku) nalazimo isto tako raširen osećaj o neplodnosti dijalektike. u kojoj se sam. najpre oprobao. Prirodni vođa na tom području bio je. drugi u mistično-nadumne naslade i. posezanje za starim dobom kao izvorom stvarnih uvida. jednog Mlima od Konšea i njihovih drugova 4 2 No. čija su psihološka gledanja utoliko snažnije uticala ukoliko su više. kao i grozničav poriv da se pomoću nje dopre do pravog saznanja Uz žarku čežnju za znanjem.) rasprave H. bacili su se jedni iz neplodne teorije u praktični život »u žamor vremena.takođe i kod ljudi kao Anselmo . s druge strane. Pri tom je on mogao računati samo na one Ijude koji su. empirička težnja srednjeg veka se usmerila na istraživanje duhovnog života i razvila punu energiju opažanja i oštroumnu analizu na području unutrašnjeg iskustva . sveska 90. 43 Uporcdi za ovo i za slcdeće (kao i kasnije za § 27. 40 »Puri philosophio«. čvrsto zatvorenom savezu: praksa.u psihologiji. 38 na po novoplatonizmu) delimično radi toga što je sačuvan Timej. i daIje 1. odvijale su se pored dijalektike. a kamoli njihove nauke. koji je (kao što je takođe poznalo od platoničara Adelara od Bata) sakupio svoju učcnost na putovanjima u arapski orijcnt i bio poscbno aktivan u prevodenju mcdicinskih spisa (Hipokrata. uzeti u obzir da bi sc nauka. koji su iz racionalista postali materijalisti i nihilisti: . Platon i Aristotel su promenili svoje uloge: ovaj se pojavljuje kao ideal apstraktne pojmovne nauke. vredio je kao heroj čisto razumnog posmatranja sveta. Abhandlung zur Philosophie (Frajburg. da nad39 vlada u takvom rvanju. koju je mogao pružiti dvanaesti vek . § 24. Cigler. kao i ono najsublimnije pobožnosti. sv. opasan verovanju i crkvi: Platona je. odavde potiče smer VUima od Konšea. to treba. Uporedi T. i dalje. Tako doživljavamo najsvojevrsnije poremećenje istorije literature. 199. s jedne strane. bio ipak poslušan sin crkve. 42 Pri tom nijc bila ova humanistička prirodna nauka ranog srednjeg vcka sasvim izbirljiva u prihvatanju antičke tradicije: tako je npr. koji je bio poznat samo kao otac formalne logike i majstor dijalektike. nasuprot tome. upravljenom na živahno bavljenje ovim svetom. koja je napola humanistićka. s druge strane. poprimio je još jedan drugi. Pa ipak je Abelaru konačno nedostajala snaga i unutrašnji oslonac ličnosti. bio poznat delimično kao tvorac nauke o idejama (koja je bila nenaučno iskrivljeA. Mktora u odlomcima Bilea.no. To je bila prva. Abaelards Ethica.morala podvrći snažnoj unutrašnjosti vere kad bi je nosila i bilo kako velika i visoka ličnost. napola naturalistička. uma sa autoritetom. vezano je uz ime Platona: ukoliko u ovom dobu postoji prirodna nauka. 39 38 224 225 . već i pri osnivanju poznate škole iz Salcma (sredina dvanaestoga veka). čiji je osnovni teološki karakter naišao na najživlje odobravanjc kod religioznog mišljenja Otuda je Gerbert. Uporcdi Kurt Lasvic. iskustvo praktičnog života. ispunjeno supstancijalnim sadržajem. manje bila poznata aristotelovska psihologija. kao protivtežu prema neobuzdanosti dijalcktike. ostali u neumoran rad empirijskog istraživanja Sve suprotnosti u koje može stupiti pretežno logička razumska delatnost. 322. 43 Ovde se suprotstavlja. koja je kasnije postala sedište platonizma usko vezanog uz studije prirode: ovde su delovali braća Teodorik i Bernar od Šartrea. nauke sa crkvom. konačno. Ziebeka u III svesci »Arhiv fur Gcschichte der Philosophie«. htela da zadobije živi sadržaj spoznaje 41 Gerbertov učenik Fulbert otvorio je školu od Šartrea. Jer šta se tada posedovalo kao sredstvo za izvršenje onog smelog i progresivnog postulata.i nezavisno od silne moći do koje je tada ojaćala crkva . dijalektičkoj igri pojmova I. izveštaj od Valtera od St. str. nisu se ni sačuvala imena tih ljudi. i 94. ako i sama nije bila u stanju da ga reši.40 te se množe glasovi posle Anselma o rastućem racionalizmu duha vremena. bila isprepletena religioznim uverenjem i ukoliko je. kao osnivač filozofije prirode. njegova borba sa Bernarom od Klervoa. 1132. uprkos svoj revnosti i svom oštroumlju. U stvari. o zlim ljudima što žele da veruju samo ono što mogu pojmiti i dokazati. sa malo sreće. Vilim od Konšea (uporedi Minje. međutim. 72. svcsku »Zeitschrilt fur Philosophie und Kritik. u Strasburgu. u svom sistemu zadržao pun dualizam. koja je . međutim. Još nesposobna da nađe bolje rezultate spoljnog iskustva od onih koji se nalaze u predaji grčke nauke. kao i 93. ovaj smisao za empirijsku stvamost. da samo naučni uvid bez predrasuda treba da odredi verovanje? Bila su to šuplja pravila dijalektike i ono što je ova nauka pokazala u sadržaju. 1884). slaba renesansa. Posledice se nisu pokazale samo u literaturi. s. je bitka spoznavanja s verom. str. mnogo vredniji oblik. Odatle se ponajpre pokazao svojevrsno iskrivljen odnos prema naučnoj tradiciji. u tu svrhu. istovremeno se javlja jedna crta razočaranja: nezadovoljni mudrolijama dijalektike. koji posmatra dušu kao imaterijalnu supstancu i čoveka kao vezu dveju sup41 Glavno žarštc ovog pokreta je bio u Italiji samostan Monte Cassino: ovde je dclovao (oko 1050) monah Konstant Afrikanski. kojc su odgovarale njegovom vlastitom biću. koji odlikuje platoničare srednjeg veka pred uzvišenom metafizikom dijalektičara. nije mogao postići direktan i neposredni uspeh. koji s drskom okretnošću znaju disputirati »pro et contra«. Dogmengeschichte III. o poricateljima.prosvetitelji srednjeg veka. 1170) smatrao da jc sjedinjiv njegov platonizam sa atonustičkim ili korpuskulamo-tcorctskim shvatanjima prirode. o sofistima. No upravo onaj nedostatak u vlastitoj stvamoj sadržini bio je razlog zbog kojeg dijalektički pokret. to zahvaljuje upravo tradiciji protiv koje se bunila kritikom razuma. čiji je prvak Abelar. Šta nam u ovo doba srednjovekovne nauke dolazi u susret kao spoznaja fizičke stvamosti. preporučio studije prirodc. Geschichte des Atomismus I. Aristotel. Ovoj nauci je nedostajala stvama snaga da odigra ulogu za koju se osećala pozvanom.obećavala da će racionalno proniknuti i u poslednje tajne verovanja. te nasuprot nje stoje u. kao takav. to je dovoljno da uzrnemo u obzir napade koje je on iskusio. jednog Bernara od Šartrea.

činjenica da se pomoću ove veze podržavao s punom oštrinom dualizam čulnog i nadčulnog sveta. Ovaj život je. mogao se nesmetano razvijati sve dok je još ostala nepoznata monističko-metafizička psihologija peripatetizma. Upravo stoga on nije mogao očekivati spoznaju duše iz njenog odnosa prema telu i usvojio je s punom svešću stanovište unutrašnjeg iskustva Novi metodski princip koji je tako proizlazio iz metafizičkih pretpostavki. (1876). koje je kasnije postalo centralno. I ovaj razvoj su zahtevale najsnažnije one potrebe koje su srednji vek vodile ka psihologiji. Takođe je i kontemplacija visio intellectualis. koje je. da je upravo time Bog pokazao i hteo da pokaže da mu ništa nije nemoguće. a time su postali psiholozi. između istančanih opažanja i fino osećajnih ocrtavanja psihičkih funkcija. 25). ishodištem psihologije kao nauke unutrašnjeg iskustva 4 4 Vrlo je vredna pažnje stoga pojava da su zastupnici ove psihologije kao »prirodne nauke unutrašnjeg čula«. bila je sa sasvim druge strane ujedno i potpomognuta i obogaćena: dobro joj je došao jedan sporedni produkt . što istražuju raspoloženja volje. tcmpcramenta itd. koje jedino shvata neiskrivljeno najvišu istinu. s druge strane. Verner. odnosno Dcnkschriften (sv. Umesto da o tome dijalektički mudruju. kao neznabožačku. u kojoj on meri naglašava sudelovanje mašte (imaginatio) u svim vrstama spoznaje. on je napisao jednu među prvim »Summama«. te dokazuju svoj spisateljski virtuozitet upravo u oslikavanju osećajnih stanja i osećajnih pokreta I u tome su takođe pravi naslednici Avgustina što u analizi ovog procesa svuda proučavaju pokretačke voljne snage. u svojoj borbi za uživanje božanske milosti. da su pokušali da pokazžu tok razvoja unutrašnjeg života. zbog nauke. 44 Uporcdi takode K. pitanje. no on mish. u svom pobožnom osećaju. Oni su. no oni su ovu delili u dva potpuno odeljena područja: »Physica corporis i Physica animae«. mističari su ovaj dualizam uzeh kao pretpostavku. i Der Entwicklungsgang der mittelalterichen Psychologie von Alcuin bis Albertus Magnus (obada posebni otisci iz Sitzungsbcrichten (sv. Važnija je i filozofski značajnija od pojedinačnih. te što im. Još je više vodilo u srce teoretske psihologije istraživanje koje je vođeno u raspravi De intellectibus.borbe oko univerzahja Kad nominalizam i konceptualizam osporavaju da univerzalije o sebi postoje i vrste i rodove objašnjavaju kao subjektivne tvorevine u saznajnom duhu . i tako bio snažna protivteža novoplatonističkom monizmu. već su je posedovali u verovanju. doduše suvopamo. Mističari posmatraju dušu u suštini kao narav. to je uvek bitno i odlučno. tražili spoznaju empirijski stvamog. probijaju se fantazije mističkog zanosa Nesumnjivo je i ovde metoda samoopažanja došla u opasnost da dovede do sanjarenja Ali ona je. no utoliko i poželjnije. pre svega obeležila polje na kojem je trebalo da izraste modema psihologija 3. pomoću kojih vera uslovljava tok spoznaje.i to ne najgori . bitno nov i koristan materijal ove empirijske psihologije. Viktora svestan da su. Tri su oka data čoveku: od mesa da spozna telesni svet.).stanci. odvraćeni od dijalektike. za mistike razvoj duše do Boga i tako je ovaj prvi oblik psihologije unutrašnjeg čula put spasa individuuma. kako ta227 226 . koja su u tom pravcu bila postavljena. a kod mističara za studije unutrašnje prirode 45 2. Nije mnogo truda priređivalo ovim misticima. međutim. često vrlo nejasnih izučavanja. duhovno zrenje. 45 Ipak se mora pomenuti da Hugo od St. iako je dusa ono najniže u imaterijalnom. uglavnom. da za svoje naučno posmatranje u sebi izoluju dušu i posmatraju njen unutarnji život. der VVlener Akademie . Osim toga. umno da spozna sam sebe u svojoj unutrašnjosti i kontemplativno da spozna duhovni svet i božanstvo. Upravo jer se trebalo raditi o dokazivanju izvora čisto subjektivnog sadržaja mišljenja koje je trebalo objasniti kao produkt vremenskog razvoja čoveka moglo je samo ovo istraživanje biti prilog za psihologiju unutrašnjeg iskustva. avgustinovske i novoplatonske pojmove u raznolikom mešanju koristih za označavanje pojedinačnih činjenica. kako je kasnije nazvana.to su oni morali objasniti nastajanje ovih opštih pojmova u duši čoveka. Tako se direktno videše upućeni na empirijske studije razvoja predstava te su. takođe i ovde postavljeno istovetno s ljubavlju. koje pripada jeziku kod razvoja mish. Tako rade barem obadva viktorinca Hugo i Ričard. Stoga su. dok je kod Bernara od Klervoa mnogo više naglašen praktični momenat volje. doprineli upotpunjenju sublimne poezije mističara. Takođe se i psihologija spoznaje izgrađuje kod viktorinaca po avgustinovskom nacrtu. naročito sa teorijama fiziološke psihologije (objašnjenje opažaja. istorije svoje duše i ona ih je nagonila da ovu istoriju napišu. a ipak je i njemu poslednji od dvanaest stepeni skrušenosti ona ekstaza obogotvorenja s kojom se individuum uzdiže večnom biću »kao kapljica vode u buretu vina«. Pri tom je pretegla kod platoničara osobita Ijubav za studije spoljne. unutrašnjeg doživljavanja. dok mišljenje za to nije sposobno. dakako. mora smatrati težnja da se duševne delatnosti i stanja ne samo klasifikuju. često vrlo fantastičnih. najpe je bio u ograničenom ob'liku antropološkog dualizma tela i duše. on je tek kasnije bio pozvan da izvrši ovo metafizičko delovanje. na kraju. to je interesantno i karakteristično za samu ličnost. 75). Ova nova nauka unutrašnjeg iskustva. mit spezieller Beziehung auf VVilhelm von Conches. koji nisu tražih metafiziku. On neumomo denuncira težnju nauke. cogitatio. već je pokazao da je do u tančine dobro upoznat sa naukama antićke medicinc. Vera je tražila samospoznaju duše u svrhu njenog spasa i ovaj spas je nađen upravo u onoj transcendentnoj delatnosti. nošeni potpuno duhom nauke. Vlktora nije pokazao samo u »Eruditio didascalica« enciklopcdijsko znanje. tela i duše. te je kod Abelar vodila ka podrobnom posmatranju sudelovanja. filozofiju prirode. Time je iznova pokrenuto pitanje o značenju znakova i oznaka u kretanju zamisli. pokazuju razvoj njenog životnog procesa iz osećaja. a ljudsko telo ono najviše u materijalnom svetu. već postigla mnogo uspeha olakšala istraživanje u budućnosti i. već shvate u njihovom živom toku i pojme u njihovom razvoju. po kojoj duša. No. Tako je staro i novo u spisima viktorinaca mnogostruko izmešano i. koji ga još i s drugim obuhvata i u ovom ostaje sačuvan kao onaj koji se može reprodukovati. kao najviši razvojni stepen duše. otudena od tela. vredi mističko zrenje Boga. probudcnu u njegovom vremenu. Već je teza ekstremnog nominalizma dala njegovim protivnicima povod da obrađuju odnos reči prema mish. mistici hteli da shvate tajne unutrašnjeg života. Ukoliko su pri tom platonske. ipak. U stvari je Hugo od St. Kad su stoga kako tvrdi Hugo. meditatio i contemplatio tri stupnja intelektualne delatnosti. Ovi ljudi su bih svesni. nošenu svim vrlinama i porocima. Kosmologie und Nafrurlehre des scholastischen Mittelaltcrs. o nužnoj vezi između intelekta i opažaja Ovde će se pokazati kako oset kao zbrkana zamisao (coniusa conceptio) ulazi u opažaj (imaginatio). teži nekom višem svetu. bili upravo oni isti ljudi koji su se istinski potrudili da steknu znanje o spoljnem svetu iz sveg materijala do kojeg su mogh doći. oboje tako suprotnih svojstava da njihova povezanost (unio) ostaje nepojmljiva zagonetka. Kao karakterističan se. kako treba razumeti onaj duahtet tela i duše.

Theologie. pomoću težnje za mimom mudrosti (sapientia). prigodno. Thomas von Aquino. Dobro i zlo. već kao pravci fiinkcije istog živog jedinstva. Festrede 1910. P. i 1911). koja je.da razuin ovaj raznoliki materijal u sukcesivnom prolaženju (diskurzivno) preraduje do pojmova i sudova i kako. Isti autor. 47 Uporedi o tom T. dvojan sadržaj prirodnog etičkog zakona. v. po upoređenju miljenja. Na sličan način je prikazao psihički razvojni proces Ivan od Salsbcrija: no kod njega je znatno važnija tendencija koja je svojstvena augustinovskom shvaćanju stvari. kakav je bio. kontemplativna spoznaja intelekta. koje jc značajno u različitun pravcima. 2 sv. kako je bio uveren Abelar. A šta je savest? Gde Abelar uči kao filozof. već jedino u ovoj odluci za sam čin (consensus). na svoju štetu. osećajima i željama (delectatio) koje prethode voljnoj odluci. sveska. za teologe identičan sa voljom božjom. koji se nalaze jedan u drugom. Ivan ima pred očima praktičnu svrhu znanja i želi time da se snađe u svetu u kojem treba da živi čovek i. u većoj meri. ne sastoji se.46 4. Svojevrsna je sporedna pojava ovog ukrućivanja suprotnosti o spoljnom i unutrašnjem i ovog stavljanja naučnih principa u unutrašnjost. Jahr. nije sama. Ova etika unutrašnjeg uverenja. želeo tačno da odvoji mctafizički pojam dobrog (savršcnstvo = realitet) od moralnog pojma dobrog. po njemu. te opažaj. konačno. 50 Slediti savest stoga znači slušati Boga. kod opažaja ujedno akt suda. iako u različitoj meri spoznato. godine) F. koji iz sistema velikog crkvenog učitelja prodiru preko njegovih granica. čiji nosioci treba da postanu upravo njegovi zemljaci. 3. 48 Neobično je jasno Abelar osvctlio problem kad je. Karl WERNER. Glava . gde konačno intelekt (intuitivno) spoznaje predmet u jednokratnom. i dalje. pokazuje se kao uzdizanje avgustinovskih principa samoupoznavanja i voljnog individualizma. kao veza oseta koji su iznova nastali sa onima koji su reprodukovani. 1858. Zigler u Strasb. tek nakon ispunjenja svih tih uslova. 228 229 . i Historische Beitrage zur Philosophie(1914). ono što je svim ljudima zajedničko. Tako se razvija iz imaginacije kao osnovnog psihičkog stanja dvostruki niz svesti. Siger de Brabant et l'averroisme latin au XIII m c siecle. U teoretskom nizu se razvija mišljenje i. MANDONNET. ipak se upravo odlučujuća linija empirijske psihologijc nalazi snažnije kod Ivana. NITZSCHE. 51 Suprotstavljanje ove etike crkvenoj tcoriji i praksi. koja inače nedostaje onom vremenu. konačno i Abelarova etika 4 7 Već u njenom natpisu Scito de ipsum. 1884). U praktičnom nizu se razvija osećaj ugodnosti i neugodnosti sa svom svojom razgranatošću u promenljivim stanjima života Tako je kod Ivana nagovešten ceo program kasnije asocijativne psihologije. Abhandlungcn zur Philosophie (Frajburg. u pravom smislu dobra ili zla Greška (vitium) . to je s njim dat i celokupni greh i ništa više etički ne menja telesno izvedeno delovanje sa svojim spoljnim posledicama Tako je suština moralnog. No. 49 0UYxatdtaaic starih: uporedi § 14. zlo je samo ono koje mu protivureči. To zahvaljuje negovanju ukusa i ozdravljenom razumevanju sveta koje su pružale klasične studije i ovde ga nisu. medutim. Dobro je delovanje ono koje je suglasno s uverenjem onog koji se odlučio. sa kojim se jedino bavi etika: timc jc pokazao da je objasnio jedan od najvcćih zapletaja problema u istoriji. i što je. G. 9. kao od fundamentalne činjenice. On jc preteča engleskog prosvetiteljstva. kao i od povišenih sanjarija mistike. HERTLING. Uber die Ursachen des Umschwungs und Autschwungs der Scholastik im 13. delimično. kao racionalistički dijalektičar. On im može poslužiti kao uzor ne samo u problemima već i u načinu njihove obrade. 241) bio otprilike tako daleko otišao da svodi sadržaj ctičkog zakona na samovolju božanskc volje. međutim. to mu je onaj (po antičkom uzoru . 1876). delovati protiv savesti je preziranje Boga Samo tamo gde je. ka plodonosnom delovanju u budućnost. sv. međutim. u telesnoj konstituciji koja može voditi ka dobru ili zlu. dolazi do mišljenja. Beč 1881. ovaj postoji.si koju je izlagalo većina dijalektičara i peripatetičara. znanje kao umno uverenje (ratio). oboje pod voljnim delovanjem razboritosti (prudentia). kaže ona. 1908. ne sastoji se u spoljnom delovanju. već u unutrašnjem razlogu. Abelar . sledili njegovi zemljaci. ni u mislima (suggestio). Jahrhundert (Miichner Akad. etiku ponovo obrađuje kao posebnu filozofsku disciplinu i skida s nje dogmatsko-metafizičke pretpostavke 48 To vredi za ovu etiku iako i ona polazi od hrišćanske svesti o grehu. te donosi sa sobom svetsku finoću i slobodu duha. po Abelaru.na to redukuje naslcdni greh 45 Rojter na navedenom mestu II. stavljena isključivo u voljnu odluku (animi intentio). bilo probuđeno u hršićanskoj religiji ka novoj istini (uporedi § 23. upravo ovdc ona teži odmah u unutrašnje. 80 mcđusobno uporedujc Rodžera Bekona i Abelara. Die Scholastik des spateren Mittelalters. kao što je Abelar francuskog. 3. ujedno osećajna stanja (passionesj straha i nade. 2. Ako. da se različiti oblici delatnosti ne posmatraju kao slojevi koji leže jedan nad drugim ili jedan pored drugog. On nalazi već kod oseta i. medutim. On se isto tako daleko drži od beživotnih spekulacija dijalektike. i ona se sastoji u saglasnosti ill nesaglasnosti sa savešću (conscientia).Ciceron) prirodni etički zakon. pre svega. u stvarnom unutrašnjem životu čoveka samog.postaje tek po consensus greh (peccatum). verovanja i znanja. po prvi put. nakon svog zamračenja kroz ljudski greh i slabost. i 17. 50 Čini se da je Abelar u tcologijskoj mctafizici (komentar za Rimska pisma II. sadrži.7). ovde nećemo izvoditi. 3. Der hl.. Regenzburg. (Jahrbuch fur prot. to znači po svojoj spoznaji božanske zapovedi. i dalje. celovitom opažaju. Ovaj lex naturalis je. norma po kojoj se kao dobra ili zla karakteriše ova voljna odluka? I ovde Abelar prezrivo odbija svako spoljno i objektivno odredenje po jednom zakonu: on nalazi normu prosuđivanja isključivo u unutrašnjem individuumu koji se odlučio.(Laven. No. preostaje individuumu da se odluči po svojoj savesti. Vvissenschaflliche Richtungen und philosophische Probleme im 13. najavljuje se nauka koja se temelji na unutrašnjem iskustvu i njeno se značenje sastoji upravo u tome da ona.49 Jer naklonost (voluntas) što se temelji u prirodnom sklopu i. na bilo koji način.D R U G I P E R I O D (počinjc oko 1200.

a posebno na podstrek kalifa Almamuna (na početku devetog veka) u Bagdadu je vladao živahan naučni život: u prevodu su bili poznati novoplatonici. Ah i ona. koja se.uvelo. Koliko god je ova. der Naturvvissenschaften und der Technik. međutim. Mstenfeld. ono se nije u njemu moglo pravo ukoreniti i nakon kratkog procvata je bez snage u sebi . prešlo kao plodno u evropsku nauku . 1865-76). Arapska i za njom jevrejska nauka. Die Philosophie der Araben in zehnten Jahrhundert (8 svezaka. koliko naše poznavanje o tom dopire. to ipak arapska nauka naročito zahvaljuje svojevrstan karakter okolnosti da njeni osnivači i nosioci u daleko većem delu nisu bih klerici. Jahrhundert in ihren Beziehungen zur jiidischen Literatur (Vroclov. medutim. Kultur der Gegenvvart L 5. de Boer. koja su kasnije Arapi mogli preneti Zapadu.da treba utoliko ukoliko mu je ovde. Šmelders. U opštoj istoriji nauke njegova misija je samo ta da delimično povrati kontinuitet razvoju zapadnog duha. Za vreme vladavine Abaside. orijentalna filozofija srednjeg veka je još siromašnija od evropske. Tako idu ruku-podruku od početka studije antičke medicine i prirodnih nauka sa studijama filozofije. J. Istok je bio znatno nadređen samo u širini i mnoštvu tradicije. Uporedi L. Istorija religioznih i filozofskih sekti kod Arapa (nemački od Harbrikera (Hale. 1924). otvorio je nove svetove duhovnog života narodima Evrope. Prema prirodi stvari i ovde se izvršilo primanje antičke nauke obmutim putem. GLLSON. fjber das Fortleben der antiken Wissenschaft im Orient (Archiv fiir Geschichte der Mathematik. Geschichte der arabischen Arzte und Naturforscher (Getingen. hemija. Orients (Minhen.-rom. 45. precenjivati samostalni uspesi Arapa u istraživanju prirode i u medicini. kao što su na primer. stoga što se ono što je. Die Lehre von der Zvveckbestimmung des Menschen im griech. 1909). Le Thomisme (Pariz 1923). Documenta philosophiae Arabum (Bon. Goldziher. 1858) i isti članak o pojedinim filozofima u Dictionnaire des sciences philosophiques. str. 1890). 1836) i Essai sur les ecoles philosophigues chez les Arabe (Pariz. to se ipak ne smeju. grčke ili helenističke filozofije. najbolji komentatori. Geschichte der Philosophie im Islam (Štutgart. Otpočelo se sa novoplatonizmom. koja je ovladala zapadnom naukom. Uporedi takođe Hamer-Purgštal. J. Isti autor. Mittelalter (1926). treba istaknuti: Mohamed al Šahrestani. Lajpzig. Kara de Vo. des Mittelalters (1907-13). Die Philosophie des Islam in ihren Bezug zu den philosophischen Weltanschauungen des vvestl. U metou. M. nakon što je nestao prvi zanos dijalektike. Uporedi J. Aristotel i novoplatonici. Altertum und im jiid. Eine gw. Die Kontinuitat der griechischen Philosophie in der Gedankemvelt der Araber (Archiv fur Geschichte der Philosophie XI i XLL 1898. svakako više literamo-istorijskom nego filozofski interesantnom razdoblju tradicije. Jahrhunderts in ihrem Verhaltnis zur aristotelischen und jiidisch-arabischen Philosophie (Minster 1915). Diterici. u obimu naučnog materijala i proširenju realnog poznavanja. isto tako C. Štaviše. Bibliotheca Judaica i Geschichten dea Judentums od Greca i Gajgera. Brokelman. koja. Ne može se takođe potvrditi da su u prisvajanju ove građe razvili neku nacionalnu osobitost. Štajn. C. Munk. J. Studie iiber die Summa (1925). u celom filozofskom pojmovnom sistemu onl stoje. u filozofskom pogledu. Oni su neposrednije i potpunije sačuvali tradiciju grčkog mišljenja i znanja nego samostani Zapada Nad Bagdadom i Kordovom izlila se jača i sadržajnija bujica naučnih predavanja nego nad Rimom i Jorkom.A. trebalo je vrlo brzo da bude ostvarena u neslućenim razmerama Dodir sa orijentalnom kulturom. 1902). u najvećem delu. Gutman. Geschichte der arabischen Literatur. koji je u sirijskoj tradiciji još bio savremen i zbog svog religioznog obojenja simpatičan. gotovo svi poučni spisi Aristotela. i ovo blago je prešlo takođe u posed hrišćanskih naroda Pisac misli da treba i da se sme odustati od sopstvenog prikaza'arapske i jevrejske filozofije srednjeg veka . Melanges de philosophie juive et arabe (Pariz. SCHNEIDER. bila sposobna da pruži naučnom mišljenju širu bazu činjeničnih poznavanja. ušla je u Pariz. međutim. D. Islamstudien I (1924. Izvrstan i instruktivan pregled pružio je sada T. 1842). Isti autor. Ovo celo naučno obrazovanje je mnogo više nakalamljeno arapstvu. M. S. potpuno pod kombinovanim uticajima aristotelizma i novoplatonlzma (A isto vredi i za Jevreje). 1850). već lekari (uporedi F. A. pobedonosno potvrdila protiv navale krstaških ratova.1876). kao na Zapadu. Ajsler. i dalje). 1870-84). Hipokrat i Galen bili su isto tako prevođeni (delimično zaobilaznim putem preko sirijskog) i čitani kao i Platon.i samo se stoga i može u ovom prikazu raditi o opštem razvoju filozofije . poticala su uglavnom iz knjiga Grka. osim ove jako rasprostranjene hterature. J. s obzirom na vlastite principijelne misli. 1901). pre svega. Geschichte der arabischen Literatur. 1927). Platonova Republika Zakoni i Timej. 231 . i dalje). Uporedi takođe Firstovu. la doctrine de l'Islam (Pariz. Die Abendlandische Spekulation des 13. DEMPF. Beitrage zur Geschichte der Philosophie (Vroclov. da bi se došlo do boljih izvora: no ostala je posledica da se Aristotel i Platon gledao očima Plotina i Proklea. kao duhovno dobro starog veka. Sopstvenim radom Arapa nisu doživela bitnu preradu takođe ni iskustvena znanja i ona se pojavljuju kao samostalna samo na nekim područjima. međutim. Vorlesungen iiber die jiidischen Philosophen des Mittelalters (3 sveske. Ruska. zatvoren uvid u originalne izvore i jer je smatrao da je upućen na reprodukciju sekundarnih prikaza . Kako god uske mogu biti veze u kojima je stajala filozofija ovih semitskih kultumih naroda prema religioznim interesima. i dalje. Hortcn. i u principijelnom naćinu shvatanja. Stoga ovde sledi samo suženi P R E G L E D A R A P S K E I J E V R E J S K E FILOZOFIJE U SREDNJEM V E K U Iz literature o ovom. I ovde je srednjevekovna nauka u biti naučena tradicija Znanja. A. s druge strane. nisu sa sobom donela više novog nego ova. 1840). Die Scholastik des 13. F. Einfuhrung in dle hohere Geisteskultur des Islam (1914). Zato je u arapskoj metafizici bila protivteža dijalektici filozofija prirode. mineralogija i neki delovi medicine (na primer fiziologija). Potreba za sadržajnim saznanjem. Nojmark. Die Hauptform mittelalterischer VVeltanschauung. Špigler.da sme. koji je on sam povremeno izgubio. Die philosop230 hischen Systeme der spekulativen Theologen im Islam (1913).pokazalo. Geschichte des Philosophie des Judentums (Lajpzig. E. Žoel. nije istraživanjima prorađena do pune jasnoće i koja još nije našla kompetentan opšti prikaz koji bt ulazio u naučne detalje. Beč. Beker. sa neznatnim izuzecima. Hajneman. Philos. M. Geschichte der jud.

Bauer. Pariz. ona fantastična tajna nauka (kasnije dakako mnogo prerađivana) čiji osnovi pokazuju. Za filozofiju je kod dodiraa sa orijentom bilo pre svega važno da se sada pariska nauka upoznala ne samo s celom logikom Aristotela. i dalje. Uporedi L. 1671. 1882. Die Mctaphvsik des Averroes. koji je opet nosio snažan novoplatonistički pečat. Horten. čije su »Fons vitae« sačuvani u hebrejskoj i latinskoj preradi. u tajnl savez »čiste braće«. umro 1138). Das 14. u Kordovi. Flinta. nemački od Jelineka. pokazuje još jaču naklonost novoplatonizmu. Avicena (Pariz. O njegovoj filozofiji religije uporedi A. Nastavak arapske nauke treba tražiti u Andaluziji. Dobar prikaz o tome kod Rob. »Vema braća od Basre« tvorila su neku vrstu pitagorejskog saveza. obradio u parafrazama i propratio kraćiin ili dužim komentarima (štampanim kod starijih izdanja Aristotcla). te se. 1916). već i sa svim stvamim delovima njegova sistema Kroz »novu logiku« osvežila se već u sebi obamrla di233 . koja se. Najpoznatiji jevrejski filozof srednjeg veka je Moses Memonid (1135-1204). Die Religionsphilosophie des Sohar (Lajpzig. 1842. 1912) i Isti autor: Dic Hauptlehren des Averroes nach seiner Schrift: Die VVideriegung des Gazali (Bon. Rođen 1332. na istom mestu sv. koju je prihvatila hrišćanska nauka oko 1200. Katremer u Notices et extraits des MSS. i kao i sam Avicena. Bardenhever (Frajburg. de Slan. Veće vlastito značenje ima Avicena (Ibn Sina. A. prevedena i objašnjena (Hale. Njegova se nauka ponovo približila čistom aristotelizmu. Mcrks u Philos. 1875. sv. 1913). d. a nakon toga lični lekar kalifa. Lajpzig. Istiskivanjem Arapa iz Španije izgubili su se i tragovi filozofske delatnosti. Na proširivanje ovih filozofskih nazora popreko je gledala muhamedanska ortodoksija. Njegovo glavno delo »Učitelj kolebljivaca« (Doctor perplexorum) izdato je na arapskom i francuskom s komentarom Munka (3 sveske. 1903). Kao vrednu pažnje susrećemo samo jednu. a u nemačkom izvodu kao »Der Naturmensch« od Ajhorna (Berlin. van svih istorijskih društvenih odnosa. 1869. on je u raznim svojstvima mnogo putovao svetom. ukoliko se brže tamo ponovo u sebi srušilo duhovno uzdizanje muhamedanizma. takozvanim mutacilitima. Arapsko-jevrejskoj literaturi. 1553. a umro 1406. i 1700). Miler. Roman philosophigue d'Ibn Thotail (Alžir. Uporedi E. osobita metafizika ortodoksnog mutakalimuna. Islamische Ethik. str. Pariz 1865-66) (uporedi o spisima Maimonidesa der Ges. Erlaubtes und verbotenes Gut. 1288-1344). O njegovoj psihologiji (Opus egregium de anund) uporedi M. ćiji je »Kanon« postao osnovna knjiga srednjevekovne medicine na okcidentu i orijentu. L. J. Historical philosophv in France (Hdinburg i London. kojeg je poštovao kao najvišeg učitelja istine.Prve jače istaknute ličnosti: Alkendi (umro oko 870): i Alfarabi (umro 950). neka postoje samo još u hebrejskom prevodu) treba istaći pobijanje Algazale. 1883). Gazali (Pariz. . umro 1185). 145. 1900). propratna pojava arapske nauke i od nje zavisna Iz tog je izuzeta samo Kabala.koji prikazuje intelektualni razvoj čoveka koji je zatvoren. u Kairu. de Boer. Renan. H. nasuprot Aviceni. koji se pripisuju Prokleu. kao i ovaj. Svsteme de la Kabbale (Pariz. 151171. rasturanjem i prevođenjem najviše doprineli proširenju orijentalne filozofije na Zapadu: posebno su u trinaestom i četmaestom veku njihove škole u južnoj Francuskoj organizovale ovo dalekosežno posredovanje. Frank. izdao arapski. Kara de Vo. posegnula za iskrivljenim atomizmom. jedno vreme sudija. u najvećoj metafizičkoj zabuni. s jedne strane. Vinter (Minhen. M. sin Budnoga). 1902). gde je muhamedanska kultura ponovo kratko procvetala Ovde se u slobodnim uslovima razvila filozofija do snažnog naturalizma. španski Jevrej jedanaestog veka). 1644). Jevreji su pomoću svojih široko razgranatih merkantilnih veza. Ranom arapskom aristotelizmu i još više slobodoumnim muhamedanskim teolozima. na usamljeno ostrvo . isto kao i hrišćanski agnosticizam. a delimično su možda još i raniji među njima uglavnom "Teologija Aristotela" (arapski i nemački od Ditericia. Od njegovih dela (Venecija. Gotje. a slične se misli zaoštrujukod Abubakera (Ibn Tufail. 1862). u Tunisu. 16-18. Lajpzig. Važno je napomenuti da su izvomo glavna dela jevrejske filozofije napisana na arapskom jeziku i tek su srazmerno kasno prevedena na hebrejski. međutim. Još je uža veza sa Averoesom kod Gersonida (Levi ben Gerson. 1882). do interesantnog razdvajanja između prirodne i pozitivne religije. Filozofski roman ovog poslednjeg (Zivi. jedva se u svojim naukama razlikuju od novoplatonskih tumača Aristotcla. umro 1198.izdat je u latinskom prevodu od Pekoka kao »Philosophus autodictaticus« (Oksford. prema unazad i unapred potpuno usamljenu. srodna je knjiga Saadja Fajumia (umro 942) »O religijama i filozofijama«. Među naučnim radnjama protivnika poznata je. Ove su tendencije utoliko više pobedile na Orijentu. 19-21. u suprotnosti prema aristotelovsko-novoplatonističkom gledanju živog prirodnog sklopa. H. vraćaju u isto vreme te u iste uzbuđene krugove religioznog mešanja. kasnije zbog religioznog progona proteran u Maroko. Averroes et l'averroisme. razvila do krajnjeg preterivanja isključivog kauzaliteta F-*ga i. i 1883. s cliuge strane pojavilo se ovde u spisima Algazalija (1059-1111): Destructio philosophorum) skeptičko-mistično raspadanje filozofije. tako je i naučni pokret bio tako oštro progonjen već u desetom veku. Ford. svojevrsno spajanje orijentalne mitologije s idejama helenističke nauke. čiji uvod sadrži filozofiju istorije. Karakteristični prikaz spoznajne teorije ove filozofije nalazi se u »Rukovođenju usamljenika« od Avempasea (Ibn Baggak. te su stavili krajnje veličanstven opseg tadašnje nauke u jednu enciklopediju (o tome Diterici) za koju se čini da. 980-1037). Judentum. prevedenu od M. 1908). Pariz. godine. da se sklonio. koji su poreklom iz poslcdnjeg vremena novoplatonizma. koja želi da da apologiju jevrejskih dogmi. Lajpzig. i to najbliže od svih Arapa. pojava i svakako najsamostalnija među arapskim misliocima Averoes. koji po svom obrazovanju i nauci pripada fazi arapske nauke. Buch von AlGazalis Hauptwerk der Religionswissenschaften (Hale. Dve njegove rasprave o odnosu filozofije i teologije izdao je u nemačkom prevodu M. Uporedi T. pripada konačno izvestan broj pseudonimnih i anonimnih spisa. 1900). On je gotovo sve poučne spise Aristotela. 1922). Najznačajnija je. De ortu scientarum izdato od Bojmkera (Minster. kao spoznaju koja upoređuje prirodne zakone čitavog ljudskog kultumog života (Izdatu od M. uglavnom. Jevrejska nauka srednjeg veka je. no koji je izvršio moćan upliv i svojim izvanredno mnogobrojnim filozofskim spisima (osobito metafizika i logika). str. 3. pojavu Ibn Khalduna. i Liber de causis (De essentia purae bonitatis) odlomak iz otoiXEicooi<. Žoel. latinski i nemački O. 0eAoyixTi. U novoplatonističkom smeru susrećemo Avicebrona (Ibn Gabnrol. 1894). iz232 danje. Kara de Vo. Sv. rođen 1126. Destructio destructionis. 1783). 1849). grupisanoj oko Averoesa. z. Die Vvidcrspruche der Philosophie nach Algazzali und ihr Ausgleich durch Ibn Roschd (Strasburg. Monatsh. te je pored pojedinačnih filozofskih spisa za sobom ostavio i jednu opštu istoriju.

po načinu obrađivanja daleko nadvisila ranije sumiste bogatstvom sadržaja jasnoćom razvijanja i određenošću rezultata a i kasnije jedva bila nadmašena Analogni metodski preobražaj izvršio je Mnsent od Bovea (Vincentius Bellovacensis. o kojima smo obavešteni naročito od Alberta i Tome. ali od sebe odbacivao intelektualističku metafiziku i. stapanje religloznog i naučnog interesa Istom rezultatu je vodilo.nova logica) i napredovala je prema metaifizičkim. 226). 1924). kako bi se. on se veže i sa Avgustinovom naukom o volji. Die Psychologie und Erkenntnislehre des B. saglasne sa naukom o verovanju. u snažan individualizam. 1875) i Ivan Fldanca zvani Bonaventura (1221-1274) na nauci mistike. Bojmker (Jahrbuch f. Jahrhunderts (Minster. konačno. L. Žurdena i M. svoj istorijski odnos zahvaljuje Tomi Akvinskom. (Beč. Nakonove pobede (1254) podigao se brzo ugled Aristotela do najvišeg filozofskog autoriteta. u stvari zato jer su ove nastupale isprva u najužoj vezi sa averoizmom i jer je time odmah novoplatonistička mistika nakon Skota Eriugene. konačno. Forschungen iiber die lateinischen Aristoteles iibersetzungen des 13. Theol. Tako su. nego tek poriv za stvaranjem sistema Njegov duhovni začetnik je Albert od Bolštada.istorijskim počecima empirijske psihologije u jednu vrstu ideabzma unutrašnjeg iskustva On je isto tako vezan sa istraživanjem prirode. često praćena uvodom arapskih komentara Crkva je oklevajući dozvolila da uđe nova logika iako je na taj način dijalektika dobila svežeg zamaha. VIL. umro oko 1265) u svojoj »Speculum quadmplex«. nauku o sudu i o zaključku veže uz shvatanje pojmova (termini) kao subjektivnih znakova za realitet postojeće pojedinačne stvari. Dijalektika koja je iznova ovladala i koja se pojavila u raznolikom izbijanju disputacija izgradila je u svojim udžbenicima logike aristotelovsko-stoički šematizam poscbno i sa gramatičke strane. Ovu šemu prvi je primenio Aleksandar od Hala (umro 1245) u svojoj Suma universae theologica. a sa razvojno. s virtuoznošću koja je. napola mističkog intelektualizma: upravo su iz njegovog sistema oni elementi izvršili utoliko snažnije delovanje na budućnost. Ova se. koji se uzima kao osnova raščlani deobom i objašnjenjem u izvestan broj teza. Odatle je pojmljivo da je i tomizam naišao na otpor platonističko-augustinskog pravca. no uskoro se morala uveriti da joj nova metoda koja je bila uvedena pomoću silogistike. i obnavljanje nominalizma kojim se završio duhovni pokret poslednjih stoleća srednjeg veka u jednoj izvanredno interesantnoj kombinaciji. sa zadivljujuće brzim savlađivanjem. često ovde i promenljivoj borbi izborili postavljanje dveju katedri aristotelovske filozofije na pariskom univerzitetu i. sastoji u tome da se neki tekst. priređen u logičkoj konsekvenci reahzma. i čovek značaja Nikole Kuzanskog sve te elemente nove svetske nauke da podvrgnue pod vlast jednog napola sholastičkog. doduše. to je. i kad je sad zadatak racionalnog razlaganja religioznog pogleda na svet bio preduzet s novim zamahom i sa razvijenom tehnikom mišljenja. 234 Uzalud su se u ovom raznorodnom kretanju tu i tamo još pojavljivali ljudi koji su se posvetili izgradnji sistema religiozne metafizike. naročito Viktorinaca Posebno je karakteristično među delima ovog poslednjeg »Reductio artium ad theologiamc. utohko energičnije. E. dao podstrek za potpunu izmenu smera filozofskog mišljenja S njime se počelo ponovno razdvajati ono. do 1250. ih obaranje ovih pitanja argumenti izvedeni u obliku lanaca zaključaka. Osuda averoističkog pampsihizma (uporedi § 27) pogodila je isprva takođe i Aristotela. umerenog realizma koji se ravnomemo podržavao u tomizmu i skotizmu. Gilson. izbUa njihova suprotnost. te se neposredno posle samog Tome razvio njegov redovnički drug Majster Ekhart sholastički intelektualizam do heterodoksije idealističke mistike. d. iznesu za potvrdu. 275. odlučnu prevagu postigli intelektualistički i novoplatonizmu srodni elementi augustinovskog mišljenja Na taj način se izvršilo najveličanstvenije izmirenje koje poznaje istorija mnoštva misli koje su pokrenule svet. (Pariz. prema tome. za kojeg se isprva činilo da svojim naturalističkim konsekvencama žeh da ojača racionalistički duh dijalektike do pobedonosne neobuzdanosti. da se sastave pitanja s njim povezana i na njih mogući odgovori. Univ. koje je uzelo sve više maha uz budući *empirizam. Sekta almariana bila je. Gesch. 1893). stvorila odluka o predmetu. da se. na realno enciklopedijskom materijalu znanja (uporedi Butarik V. on je bio cenjen kao preteča Hrista u stvarima prirode. str. zapravo. i dalje). B. nicale klice novog mišljenja. fizičkim i etičkim knjigama. utoliko žešće. Ona je poćela sa do tada nepoznatim. konačno. Ovaj terminizam se veže kod Vilima Okama s naturalističkim tendencijama arapsko-aristotelovske saznajne teorije u osporavanje tzv. do kojeg ga je doveo Inoćentije IIL Novoplatonističkoarapski aristotelizam. Phil. a svoj pesnički prikaz nalazi u Danteovoj »Božanskoj komediji«. pod sholastičkim plaštom. koji svoje svestrano organsko izvođenje. sa metafizičke strane. po helenističkoj filozofiji uvedeno. 1876). nakon Lateranskog koncila 1215. uglavnom. još uspešnije. Kao njegov zastupnik pojavio se oko 1200. Ali. Pod uticajem arapskih doktrina široko se ostvario panteizarn. 1916) pada u vreme od 1150. usavršio suprotne momente avgustinizma Ovaj pravac je dospeo ka punoj snazi u najoštroumnijem i najdubljem mishocu srednjeg veka Dans Skotu.jalektika. Recepcija Aristotela (o čemu. (Uporedi Kaufman. u pravom smislu sholastička metoda (uporedi M. koji je. progonjena ognjem i mačem. Grabman. navedena knjiga. koji je prvi značajnije razvio klicu filozofije volje u avgustinskom sistemu i time. Pariz. et la connaissance de I'antiquite clasique au 13me siecle. Almarih od Bene (kod Šartrea) i David od Dinana. kao što je bio Jovan Krstitelj u stvari235 . O njihovoj nauci uporedi »Traktat gegen die Almaricaner« izdao Kl. odmah je. Uzalud je hteo. njeno prihvatanje na fakultetu. u službu crkvenog sistema To je bilo. Grabman. und spec. za uvrštenje u onaj metafizičko-religiozni sistem. la philosophie de B. Ali. i ono ju je rešilo pod naknadnim delovanjem uticaja onog sjajnog razdoblja u razvoju papizma. govori str. samo time omogućeno što su u ovom potpuno sistematskom obrazovanju jedne filozofije. svoju literamu kodifikaciju i. d. na kraju. rado prihvatio znanje o prirodi (kao ranije) i usavršavanje logičkog aparata. vrednijim delom Organona (vetus . istovremeno. Uporedi K. dok se činilo da su u alberto-tomizmu dovedeni u punu harmoniju helenistička nauka i hrišćanska vera. citiranog dela od A. dakako. Tako se došlo do jedne teorije koja po vizantijskom obrascu. skrenut je. Zasluga oba prosjačka reda dominikanaca i franjevaca jeste to što se razrešila ova veza i priklonila hrišćanska moć na priznavanje peripatetizma Oni su u žilavoj. nije delovao ni jedan drugi novi filozofski princip. 228. god. a da pri tom. ne sasviin zaboravljena bila podignuta do otvorenog panteizma. dobro dolazi u prikazivanju njene vlastite nauke. (Paderbom. Verner. Vrlo se uzdržljivo ponašala crkva prema metafizici i fizici Aristotela. data jedna gotovo beskrajna materija znanja Srednjevekovno mišljenje pokazalo se kao potpuno doraslo ovako uzvišenom zadatku.

v. E (Hamburg. Gonzales. Svoje glavne zastupnike avgustinska platonska opozicija protiv aristotelizma. izd. Dante (1922). i dalje). čiji je vođa Egidius od Kolonc. O. u filozofskom smislu takode. Nauku dominlkanaca. Die Phitos. Eine DanteUntersuchung (1913). Uporedi F. Eine lat. profesor filozofije u Parizu. imala je u Vilimu od Ovcrnje iz Orijaka. Sačuvani su spisi (zbirka od F. studirao u Padovi i Bolonji. Truk. Gol (Beitrege XII). La philosophie de St. a umro je uskoro nakon 1292. Beitrage V) i kod VItela (Vittelio. Delimično se kod njih već u 13. . izd. Frošamer. kao i u Rimu i Bolonji. A. pored tomizma i skotizma. te u Napulju. A. A. Žurdan. Romanus. Uporedi J. v. fur Kath. 1914). Valgornera. M (Beč. zatim je delovao kao učitelj naizmenično na tim univerzitetima. A. London. A. umro 1300) i Mlim de la Mare. učitelju i biskupu u Parizu. (1920). Verner Šelgen. phil. sv. u Rokasici (Donja Italija). u Lojingenu. A. Iz vrlo opsežne literature o njemu navešćemo: Ch. Hertling. jedna posebna avgustinska teologija. Th. 2. Th. E. odavno čuvcnom po svojim prirodnonaučnim studijama. (Hajdelberg. Lason. u izvodima E. Die gotliche Komodie. Denifle. Einfuhrung in dic Summa theologiae des Th. Der h. Der Kampf um die Lehre des hl. ffl. Das Problem der Vvillensfreiheit bei Heinrich von Gent u.. Sertilanž. Th. (4 sv.. Kirche und Kultur). u Lajpzigu 1871). SL Šnidele. Bah. Mogu se ovde navesti takođe i Rikard od Midltauna (R. bio je oko 1300. te je u daljoj literaturi često puta citiran samo kao »philosophus«. der Mvstiker i isti u Ibervegovoj Gesch.. de Mediavilla. Albert od Bolštada (Albertus Magnus) rođen 1193. Jena. 1873. Vvest-ostliche Mystik (Gota. 1867). uporedi o ovom Kr. sumnjivog zbog arabizma. E. obrazovao se najpre u samostanu Monte Kasino. Njegovi spisi se najvećim delom sastoje u parafrazama i komentarima Aristotela: samostalnu vrednost ima. Grabman. D' A. Boethius und Dante (Lajpzig. koji je svestrano plodonosno podsticao. Ph. M. 1909). sv. Zighart. u Kelnu. sa tekstom sna236 žno novoplatonizovane rasprave »De intelligentiis«. Studien iiber die Philosophie des h. Bah. A. Th. Za druge tomiste. M. osim teološkog kompendija »Summa quaestionum ordinarium«. Majster Ekhart. 1218-1293) borbenom pobomiku primata volje protiv tomizma. sve do danas oficijelnu filozofiju rimske crkve. 1875) uglavnom propovedi.. 3 sveske (Regenszburg. (Uporedi H. u jednom samostanu kod Terasine. Liber de causis i sentence Petrusa Lombardusa. Die Philosophie des Th. Njegova učenja su izložena u »Opus maius»: (izdao Džeb. G. A und die Kultur der Neuzeit (Hale. A. et la philosophie catholique au 13me siecle (Pariz. mlađi (Maister Eckhart) Tomin savremenik. koji je na»glasio Albert. Jahrhundert (Beč. stvorili su Albert i Toma. 1247-1316). Premiers travaux de polemique thomiste (R. J. 2. A. 1926) i isti Eigenbericht (Lit. sažeto: Jos. izdanje (Pariz. 1885). Karera i H. Beitrage zu seiner Vvurdigung (1880. Geschicbte der deutschen Mvstik im Mittelalter (Lajpzig. (Lajpzig. A. 1773) i u izvodu u »Opus minus« (izdao Brever. Oto. als Reprasantant der christlichen Platonismus im 13. Die philosophische Mystik des Mittelalters (1922). Fr. Isti autor. Entvvicklungsgeschichte und Erklarung 4. Bernhart. 1924. Sein Leben und seine VVissenschaft (Regenzburg. uglavnom. 1925). 1901). Herveus Natalis (1927). G. A. Kern. R. Nedavno: P. v. A. 8 i 13). Žilson. za vreme mučnih rasprava o pravovemosti njegove nauke. (Aeg. G. Piša (Erfurt. uglavnom: »Quodlibetica theologica«. Psychologie Alberts des Grossen (Beitrege 1903-06). posebno. Lehre (Minhen. Thomas-Lexikon (Paderbom. Bio je samo povremeno zaštićen od pape Klemensa IV. 1859). M. kojih je veliki broj. M. naročito njegova Botanika (De vegetabilitus libri XLL izdata od Mejera. Duh. Beitrage IIL. kod Ilčestera. koji su bili snažno usmereni na istraživanje prirode. i raspravu De monarchia. Toma Akvinski jc rođen 1225.. Šic. Theol. 2. Berlin. Baur. E. dalje. 6sv. K. Ojken.ma milosti. 1913). O Ekhartuposebno: J. R. 1858). Uporedi. Iz franjevačkog reda su proizašli najoštriji protivnici tomizma. Beč. (Pariz. M. (Pariz. L Jensena. der Vater der deutschen Spekulation (Beč. pored manjih rasprava. Njihova nauka se saćuvala ublažavanjem heterodoksije u »Deutschen Theologie« (izdata najpre od Lutera 1516). O tom uporedi K. obravovan u Oksfordu i Parizu. Bitnera. Schol. et theol. Thomas (Zeitsch. E. i 1881)uztorazličitaizdanjairasprave H. Karer. 1895). Th. ne treba zaboraviti. L. Ulman. Rechtfcrtigungsschrift des M. ili 1227. sc. i dalje 2. U sledećim vekovima se održava. Daniels. v. komcntare Aristotela. v. 1927). Reformatoren vor der Reformation. E. Erle. 1881). Tor. doktorirao u Kotou i Parizu. 1923). London. Lajpzig. D. 1886) i Thomas und Kant. Humana civilitas (Staat. Prevod O. veku pokazao interes za prirodnonaučne stvari. Sest 1858-81). 1920. 1889). H. Minhen. 1858). d. (E. Das Svstem seiner rel. i hrišćanska nauka ga je i dalje smatrala (upravo kao Averoesa) inkarnacijom naučne istine. tako kod Ditriha od Frajburga. Verner. 1925). F. M. Verner. A. 1900) i Henrik od Genta (Henrieus Gandavensis. on je napisao. A. spat M. Bd. Kod Johana Taulera od Strazburga (1300-1361) postala je ona populama propoved. osim Summe. de Vulf. 1873. umro. Th. Kelnu i Parizu. 1926). Histoire de la philosophie scolastique dans les Pays-Bas (Pariz. sa španskog preveo Nolte (Regenzburg. 2 sveske (Pariz. M. v. d. Th. Šnajder. Preger. Rođen je sredinom 13. Die Schule des Th. 2. Krebs. La pensee de St. autoru dela »De universo« (O njemu govori K. a umro je 1274. v. živeo povremeno u Kelnu i Strazburgu i umro 1329. Ber. veka u Tiringenu. 1857). traktati i izreke (izdati u novonemačkom prevodu sa uvodom H. Hefele. izdanje. postao je biskup od Regenzburga i umro 1280. Pfajfera. v. 1875. v. 1924). V. gde je 1249. A. A. nedavno K Fosler.predavanje) no. pojavio se kao 100. des Th. Plasman. Verner. izd. Ozanam. Die Philosophie des Th. 1845). Pored ovog velikog dela svetskog znaćaja. 237 . Daljim razvojem deli se nemačka mistika u herezu begarda 1 Bazelske »božje prijatelje«. Stadler (Beitrege XV i XVI). Uporedi C. postoji samo literamo-istorijski. 1910). 1864). sveska filozofske biblioteke. Verner. koja potičc vcrovatno od Vitela). Dominikanskom redu pripada i otac nemačke mistikc. izd. II. 1907. St. Rasprava De regimmepiincipum pripada mu samo delimično. Rolfesa. sv. Uporedi K. (Švaben). 1878). postao je provincijal svoga reda za Saksonsku. bio je ovde Rodžer Bekon. 1842). Bojmker. Kod begarda je vodila ka najradikalnijoj povezanosti sa averoističkim panteizmom. 1895). Njegova dela sadrže. H. 1908. interes. Mandone. L. 3. II. ein Kampf zweier Welten (Berlin. pisac jednog žestokog „Correctorium fratris Thomae". višestruko progonjen zbog svog rada i svojih shvatanja. Filozofski značaj Dantca Aligierija medu izdavačima je najbolje opravdao FUalet u komentaru njegovog prevoda Divine comedie (3. (Beitrage XXIV. E. no koji se još nije izgradio u čvrst lik. 1913). a kod Henriha Suse od Konstance (1300-1365) pesničko pevanje. rođen 1214. nr/stica theologia divi Th. (1912). Summa theologiae i spis De veiitate ftdei catholicae contra gentiles (Summa contra gentiles). A. S. Th.

Mamilius von Inghen und die okkamistische Schule in Deutschland (Hajdelberg. Hajdeger. Raznoliki odnosi ovih uzajamno obuzetih i prožetih sistema naučno su odredili poslednja stoleća sradnjeg vcka Tok razvoja pri tom u opštem je taj da su ovi antagonistički sistemi. izvorni komentar za Lombarda. nedaleko od Pariza) od kojih jedan potiče od tomizma a drugi od skotizma (uporedi Beitrage XI) s mnogo značajnijim Mlimom od Okama. a što Prantl opovrgava Po njegovom uzoru (YP<xu. preveo H.B. uglavnom poznat po neobičnom nalasku »velikog umeća«. stekao je visoku slavu u Parizu. Die Theologie des D. M. Najpoznatiji medu njegovim mnogobrojnim pristalicama je Franjo od Majra (umro 1325).. i dalje). 317. 1861) i K. Njegove su se tcžnje ponovile u petnaestom veku kod Rajmunda od Sabunde. koja gradi pretpostavku njihovog mišljenja Religiozna metafizika se kao sama od sebe rasporedila pre sveg znanja i mišljenja. a ne obmuto. Minje (Beitr. Šolc. »Opus Parisiense«. sa vie. C. te se cnergično umešao u crkveno-politićke borbe svog vremena time što se s Fihpom Lepim I Ludvigom Bavarskim borio protiv papizma (Disputatio inter clericum et militem super potestate ecclestiastica praelatis atque principibus terrarum coramissa i »Defensorium« protiv pape Ivana XXII). koje je uz to. Griindzuge der Philos. Šarpfa. 1898). Šarl. 1235. V 1900). isuviše rano . P. Grundriss L § 206. Hever (1912).D. W.(1927). B.R. 1919). kako se svojevremeno tvrdilo. C. da bi se. izdao J. Povezivanje mističke nauke s nominahstičkim isključivanjem metafizike nalazi se kod Petra d'AIija (Petrus de Alliaco 1350-1425) i kod Ivana Žcrsona (Šarlije. (1927) . i dalje).Haris. koji je komentar sentencija Lombarda. Das Verhaltnis der Philos. Njegove su »Sumulae logicales« bile prevod jednog vizantijsko-grčkog udžbenika. Dijem. Fridmana. (sadrži liber de mente. 1893). Zibek. J. de Montcnj. Die Kategorien . N. v. A O Y I X T ) V E7tioTr|pr|V Mihajla Pscla (uporedi Kr. s većom ili manjom jasnoćom. Verner u dve rasprave o njegovoj psihologiji. O. S. U obnavljanju nominalizma susrcću se na ovom tlu \ilim Diran od St. L. mnoštvo misli. Šmid.) bile su uvedene u latinskoj preradi poznate »varvarske« memorijalne oznake modusa silogizma Terminizam koji se razvio iz ove retoričko-gramatičke logike u nominalističkom pravcu. Uporedi R. Kugler. od njihovih suprotnosti. rektor Pariskog i suosnivač Bečkog univerziteta i Marsilije od Ingena. 1851). Etudes sur Leonard de Vinci. Rich. 1921) IL Via antiqua und via moderna auf den dcutschen Universitatcn des XV Jahrhunderts (isto 1922). Erkenntnislehre in ihrer historischen Stellung (Archiv fur Geschichte dcr Philos. Interesantno sažimanje duhovnog stanja na kraju srednjeg veka punog slutnji budućnosti. kombinacijom osnovnih pojmova sistem svih mogućih spoznaja Izvod o tome kod J. Medu delima (ne postoji izdanje celokupnih dela) su najvažnija: Sununa totius logices. Purena (umro 1332. Quodlibeta septem. 1858). Freiburg i Br. Sebcrg. Un philosophe neopLatonicien du XI me siecle. O njemu uporedi M. on sc pridružio svim momentima kojim se nova nauka probila iz sholastike. str. kao biskup od Moa) i Petrus Orcolus (umro 1321. uz to komentar o Petru Lombardu. H. Ber. de. jedan među prvim učiteljima u Hajdclbergu.ipi6ie TEXVIXO<. Kasirer. 1874). Shčnog su izvora i »Quaestiones quodlibetales. Kajhner (Beitrage VII). Vrlo je živ bio spor između tomista i skotista poćetkom ćetrnaestog veka i on je ostvario mnoga posredna glcdišta Ipak su se obe stranke uskoro zajednički trebale odupreti terminizmu. i sad se pored ove pojavilo snažno. Expositio aurea super artern veterem. nemimom sklonošću za novo. Prantl. Pariz. Der Begriff der Erkenntnis bci O. gde je delovao od 1304. Falkenberg. postavlja se kao »Logica modeman nasuprot »antiqua« realista (među kojima su bih obuhvaćeni skotisti i tomistl). bilo spremno da se željno prihvati. Maršal (Laven. Centilogium thedogicum. (1913). beše on profesor u Parizu. 3 sv. Michael Psellos. E. a posebno i diktati njegovih disputacija i predavanja. kojc je preraslo mish svoga vremena pruža filozofija Nikole Kuzanskog (Nicolaus Chrvpffs rođen 1401. Uporedi V. Le Cardlnal N. Među logičkim školskim knjigama kasnije sholastike bila je najuticajnija ona Petrusa Hispanusa (umro kao papa Ivan XXI. uporedi O. u sebi povezano. Abelardom druge periode. 1916 . Zervo. R. Riter. to znači jedne mehaničke naprave koja je trebalo da proizvede. Macke (Vroclov. Der Universalienstreit im dreizehnten und vierzehnten Jahrhundert (Sitz. Uporedi Gerh. Sc. (Pariz. Šrajbcr. Pol. 1363-1429). v. Ritcr. žudeći za sadržajem u pustoj dijalektici. Kasirer. smelom. 1277. 1889). Euvoi|nc. Akad. C. fino raščlanjeno.« Vlastiti je napis »Opus Oxoniense«. C. 1911). C. D. der Miinchener Akad. Individuum und Kosmos in der Philosophie der Renaissance 1927. P. Učenik i učitelj u Oksfordu. A. 1920). A. španskog doktora koji je učio u Tuluzu i koji je privukao pažnju svojom Theologia naturalis (sive liber creaturarum). E Vanštenberge. e###BOT_TEXT###lt;. X. zur Theol. Šenderlajn (Lajpzig. spoznajnoj teoriji i fizici (Bcč. na239 . (Vroclov. Lendri.1 Okam još očekuje svoje filozofski kompetentne biografe. Die poli238 tischen und religiosen Doktrinen unter Ludvig dem Baier (Landshut. u Kuesu kod Trira i umro kao kardinal i biskup od Briksa 1464). 12. U izdanju njegovih dela. J. i A. Uporedi R. u Minhenu. Među zastupnicima terminističkog nominalizma u četrnaestom veku obično se navode Ivan Buridan. S. 1897. 1638). te se preseho 1308. a umro je 1347. Rođen je u jednom selu grofovije Sirej. 1906. Lion. Hohšteter. 1920. S. obrazovan od Dans Skota. (Pariz 1922). (Studien zur Geschichte der Theol und Kirche. u Keln. 1903). H. xf|v ApioioTEAout. do 1315) dati čisto racionalni prikaz crkvene nauke. 1880). Hutlcr (Augzburg. gde je uskoro nakon svog dolaska. Studien zur Spatscholastik I. Riter Docta Ignorantia (1927). nanovo D. koja je priredio njegov red (12 svesaka. ses doctrines (Pariz. s. Uz to dolaze komentari Aristotelovih spisa i nekoliko manjih traktata Njegova nauka je prikazana kod Vernera i Štekla. V i VIII). je pored vlastitih spisa sadržano mnogo nepravog ili prerađenog. bei R. Najznačajniji mislilac hrišćanskog srednjeg veka je lično Džon Dans Skot (John Duns Scotus). C A R S T V O P R I R O D E I C A R S T V O MJLOSTI Kod svih filozofa kasnog srednjeg veka nalazi se. godine). 1846).Uporedi E. (Nojsterlic. E. koje su se u početku oštro ispoljavale. L. Essais II. E. Nije sigurno poznata njegova domovina (Irska ili Northumberland) i godina rođenja (oko 1270). U apologetskom i propagatorskom interesu pokušao je Rajmundus Lulius (iz Katalonije. Studien zur Metaphvsik uiid Erkenntnis. ses ouvrages. Glavni spis nosi naslov »De docta ignoratia» (sa drugim najvažnijim spisima nemački od F. tcžili za izmirenjem i izjednačenjem.pccTa EYpctiJ»E ypa. Širokim i oštrim pogledom za stvarnost. O's. ali uvek živahan osećaj o dvostrukoj predaji. Ovim poslednjim pripada tzv. Helerau.) § 25.und Bedeutungslehre dcs D.umro. d. M. B. Die Publizistik zur Zcit Philipps dcs Schonen (Štutgart. izdato 1882.

Ovaj se tok stvari postavio isto tako nužno u shvatanju o uzajamnom odnosu različitih nauka kao i u shvatanju o rx>slednjim vezama stvari. pri pokušaju sintezc. nisu se mogli odupreti sklonosti da ne potraže iz različitosti ono zajedničko i da iznad bojišta ne zasnuju ideju jedne opšte religije. Nasuprot religioznom mišljenju Zapada. u celom opsegu hrišćanskih dogmi. istupila je orijentalistićka filozofija u kojoj je najzad došao do metafizičke prevlasti starogrčki smer nauke usmeren na spoznaju prirode: i ponovo je i ovde otpočeo proccs prisvajanja sa poslednjim zaključcima da bi se tek postepeno uzdigao do njihovih premisa 1. dvor visokoobrazovanog Hoenštaufovca Fridriha II u Siciliji. međutim. mnoštva samo na nerazumevanje i zlobu. On je digao ruku od mogućnosti racionalizacije misterija teologije. koji je bio nužno prouzrokovan suprotnošću autoriteta pod kojima je stajao srednji vek. kao celo prosvctitcljstvo. te da stoga . Tako se očitovala ona nauka o dvostrukoj istini. 53 U tom smislu jc bilo za vreme almerićana prošircno »Vcčno cvanđcljc« Joahima od Flotisa. da prirodna i proklamovna religija. helenističke nauke i religiozne tradicije. s novoplatonskim reminiscencijama. već. no on se nadao i radio svom snagom na tom da ovoj razlici ne dopusti da postane protivurečje. sledilo utoliko dublje razdvajanje. te ukoliko je ona kasnije često zato služila da zaštiti naučne nazore pred crkvenim progonom. 56 55 240 241 . ali da ljudska duša može potpuno spoznati samo ono čije principe sama u sebi nosi. dospeva konačno ponovo u dodir sa istorijskim čovečanstvom i pri tom otkriva da ono. ovoj naučnoj prirodnoj religiji Arapi su sve više i više utisnuli ekskluzivni karakter ezoterične nauke. to je i u tim slučajevima bila najčešće ozbiljno priznanje unutrašnjeg razdora u kojem su se nalazili najznačajniji duhovi. a da se izvornost ove formule tačno ne može ustanoviti. nužno jedna od druge odstupa. Sto su se žešće one u istorijskoj stvarnosti suzbijale. imaju isti sadržaj. što mu je sam po sebi razumljiv zahtev uma. v. kao Simon od Turneja ili rvan od Breše. Odatle je averoizam bio oblik u kojem je najpre bila primljena arapska nauka. ovde veruje na slikovit način. 192. Šnajder (Dilingen. što kod 54 samih visokorazvijenih naroda nalazi čista nauka prirodne religije. utoliko su se više u teoriji izgladile njihove suprotnosti. On je shvatio da se ne može više ukloniti iz sveta razlika između prirodne i objavljene religije. Ipak je izričito Averoes poštovao u Aristotelu osnivača ove najviše. koju je zatekao. N. Ako se tad razume pod teologijom (a tako se oblikovao odnos na Zapadu kao i na Istoku) prikaz pozitivne nauke o religiji. bila i morala ostati unutrašnje strana upravo specifičnoj i karakterističnoj nauci hršićanske religije. razdvojili. čiji je najveći problem bio razumevanje božanskog delovanja milosti. Grundman. u korist crkvene nauke korigovao nauku »filozofa« u tako važnim tačkama. koja je prošla kroz celi kasniji srednji vek. u najmanju ruku u izražavanju zajedničke istine. To je nauka u kojoj su se slagali Averoes i Memonid i koja je potpuno odgovarala socijalnim odnosima arapske nauke. Prirodni čovek se. 2) postalaje ovde nauk da je pozitivna religija neophodna potreba za narodne mase. na svoj način. L'poredi J. mogla je vcć tada filozofska opozicija mitsko. 54 Uporedi u izdanju Pekoka. da pojmove filozofske religije ne razumeju vernici i da slikovite predstave vernika filozofi ne smatraju punom istinom. koji je ureden i branjen po formalnim zakonima nauke. U ovom se. 1874) . ali ne i njemu protivna Ovo je stanovište harmonizacije prirodne i objavljene teologije u suštini takode i Tomino. što se nije moglo održati pred njenom uporednom kritikom. lako je time takode dato. premeštanje svega spoljnog u ono što vredi kao nadvremcnsko: »pncumatičko« evandelje Origena (uporedi § 18. Zapadom. 2. i obmuto. na naucii zasnovane religije. objasniti samo empirijskim interesima. u krajnjoj instanci. Studien *tiberJ. vredi i u teologiji. i dalje. Isto se tako ne možc utvrditi odakle potičc ona široko rasprostranjena formula koja osnivače triju velikih pozitivnih religija označava kao tri »varalice« čovečanstva Neistorijski. izričito proklamovali nauku o dvostrukoj istini. u sledu veli&og duhovnog pokreta koji je razdoblje krstaških ratova doživelo unutrašnjim kontaktom triju monoteističkih religija. 2) hoće da zadobje stvamost kojim je započeo pcriod »duha«. iako je on hteo po mogućnosti još više da ograniči rasprostrtost one religije koja je lišena filozofskog uvida i koja je prepuštena veri.H. ponovo. nauke o trinitetu i inkamaciji i on je. morao se napustiti svaki oblik posebnog istorijskog ispoljavanja i krenuti putem opštevažeće naučne spoznaje. S punom svešću o ovoj suprotnosti prilazio je Albert svom velikom zadatku. to sledi da nešto može biti teološki istinito što filozofski nije istinito. koji je izvršio. i kad su hrabri dijalektičari. Majvald. Razlika koja potiče od Fllona i koja prolazi kroz celu patristiku između doslovno istorijskog i duhovno nadvremenskog smisla 53 religioznih svedočanstava (uporedi gore § 18.(1927). što je on jasno i pojmovno spoznao. gde filozofska spoznaja ne može doći do zadovoljavajućeg rešenja i mora stati neodlučna pred različitim mogućnostima Vera je zaslužna upravo zato što se ne može opravdati prirodnim spoznavanjem. str. kao odnos različitih razvojnih stepena. dok čovck nauke tek iza nje traži punu istinu. kako se izgradila pod uticajem Aristotela i Arapa. utoliko žešće. saglasno tome.56 Ona je adekvatni izraz duhovnog stanja. da se ono. što strože prokleti od crkvene moći. 1871). to iz toga ipak i sledi da. Jer ova se kretala često u zatvorenim krugovima i kao strana izraslina nikad nije stekla pravo osećanje za narodne mase. Pod arapskim uticajima označuje kasnije Rodžer Bekon moralitet sadržajem univerzalne religije. Osim toga. On je pokušao da pokaže da sve što je u filozofiji spoznato »prirodnom svetlošću« (lumine naturali). Međutim.objava odlučuje u takvim pitanjima. i zato.kon što se činilo da su dostigli cilj. a moralni zakon je tvorio poslednji sadržaj ovog opšteg uverenja. U oba smera jc. Ovu suprotnost je preuzela nauka hrišćanskih naroda. da se nisu mogle više identifikovati filozofija i teologija. još više. Objava je iznad uma. i on je. ograničila na ono što je bilo najodređenije. kako je već do toga došao. nasuprot pozitivnoj religiji. shodno svojim sistematskim osnovnim mislima. kao što je pitanje večnosti i starosti sveta. video u filozofskoj spoznaji moUporedi M. s prijateljem kojeg je stekao. nauka. Tako su se vratile. koji su spor religija doživeli kao misaoni posmatrači. kod velikog 52 Glavno jc scdište ovog načina predočavanja i uopšte razmene misli mcđu Istokom i. to ipak nisu vodeći duhovi mogli izbeći činjenicu da je filozofija. Oni.tu sledi Albert uglavnom izvode Memonida . koji je u samoći došao do filozofske spoznaje Boga. on je taj odnos shvatao. međutim. ponovo vraća u svoju samoću. F. s druge strane. tj. misli jedne opšte. Die Lehre von dcr zweifachen V/ahrhcit (Berlin. najopštije religije ljudskog roda Tako Abubakerov »prirodni čovek«. Abelar. 55 teološkoj i filozofskoj. aristotelovske logike. ovde iznuduje kaznom i nagradom mnoštva U tome se ipak zatvara iskustvo za »prirodne ljude«.52 Da bi se u tom uspelo. To se nije dogodilo samo u protivudaru protiv napada kojem je podlegao filozofski pokret na Orijentu.

a Okam osporava i dokaznu snagu uobičajenih argumenata. ovde je aristotelizam izvršio svoju istorijsku misiju. To se tako često događalo da su se tomisti i lulisti protiv toga borih. analogni razvoj metafizičke psihologije: obadve se jednako odnose s obzirom na osnovni odnos nadčulnog i čulnog sveta I ovde je dualizam ishodište i potom opet kraj. Isto je tako kasnije hteo dokazati Rajmund od Sabunde pomoću lulističkog umeća da. koja sadrži psihologiju itd. ipak mora biti potpuno isti sadržaj tih obeju objava. Ovo shvatanje pripada početnom vremenu srednjevekovne nauke (Anselmo) i nailazi se sporadićno u vremenu njenog pada Tako je na primer. prevladavajući dualizam teorije o dva sveta Ovo deljenje je trebalo biti nadvladano pojmom razvoja i postepene izgradnje pojava kao što je jednom bilo kod Platona i kod Avgustina. preko biljnih i životinjskih živih bića kroz ljudsku dušu u neprekinutom kontinuitetu na drugu stranu. Po njemu su materijalni i imaterijalni svet okarakterisani po tome što su u imaterijalnom čisti obhci (formae separate. u njoj povezane apsolutnim supstancijalnim jedinstvom. U najužoj vezi s ovim promenljivim promenama odnosa između teologije i filozofije ide. 58 Na taj način vodi red pojedinačnih bića od najnižih oblika materijalne postojanosti. ne odnos upotpunjavanja. pri tom da smatra prirodu jedinim objektom nauke. Posebno su ga oštro izgradili viktorinci krajem prvog perioda: u toj mistici je razderana veza između tela i duše. međutim. kod Dans Skota u ove se ubraja i vremenski početak sveta. te da će stoga biti sposobno da uveri i sve »nevernike« u istinu hrišćanske religije. Moglo se slediti dijalektičko istraživanje do najsmelijih stavova a ipak izbeći sve smetnje. klasično vreme sholastike često je bilo svesno razlike prirodne i objavljene teologije. nazvane i subsistentni oblici) stvarno kao delatne inteligencije bez svake povezanosti s materijom. nasuprot tome. Mnogi koji su se poslužih ovim obratom. Nužna je diferencijacija između filozofije i teologije i neizbežna protivurečnost između znanja i verovanja Objava izvire iz milosti i ima za svoj sadržaj božansko carstvo milosti: umna spoznaja je prirodni proces uzajamnog delovanja između spoznajnog duha i predmeta opažaja Stoga mora nominalizam završiti. kao entelehija života najviša među onim oblicima koji se ostvaruju na materiji. 242 243 . 2). onda treba razumeti upravo ljudsku dušu kao srednjeg člana pomoću kojeg organski prelaze u jedinstvenom razvojnom nizu. nedostupnih prirodnoj spoznaji. anđela i. Stoga su bili vrlo verni sinovi crkve oni koji su ponovo proširili jaz između filozofije i teologije i konačno ga učinih nepremostivim. Duhovni i matelijalni svet raspadaju se kao podeljene sfere svetske stvamosti. kojl žele da iznadu svetski jezik ili filo^ofsko znakovno pismo. a filozofiju. (Uporedi § 28. Tako postoji figura A (Dei). iako je iz sholastičke metode teško i kasno do tog došao. koja će potpunoj stvarnosti biti dovedena tek milošću. Ove obe strane njene suštine su. Ovaj nastrani pronalazak. od kojih je jednoj osnov teologija. i ona je jedinstveni oblik koji je ujedno subsistentan i inherentan.gućnost koja je data sa prirodnom nadarenošću čoveka. zaštićeni ovom restrikcijom. 5) pokazalo se spoznavanje razuma vezano uz čulni opažaj. u tom našli samo zgodan povod da iznesu. Tamo je pozitivna religija čulni predstepen prirodne religije. to odgovara škoh averoista koja je cvetla krajem petnaestog veka u Padovi. kao i besmrtnost ljudske duše. a i u tomističkoj psihologiji.da bez ostatka shvati dogme. sastoji se u sistemu koncentričnih krugova. dok se u materijalnom oblici ostvamju samo u vezi sa materijom (formae inhaerentes). Ona je omogućila slobodno bavljenje svetskom filozofijom. Na svaki način već sad se filozofija kao svetska nauka suprotstavlja teologiji kao božanskoj nauci. Šcsto su uz ovu »Ars combinatoria« priključeni mnemotchnički pokušaji i takvi. Ono granično određenje trebalo je da znači da dijalektika nema šta da kaže u stvarima vere. što je delotvorno u objavi. do apsolutnog oblika božanstva. Ako je Hugo od St. kojima je racionalna teologija nastojala dokazati postojanost Boga Pri tom se ova kritika koreni u suštini i s punim poštenjem u nameri. Sve više raste krug misterija teologije. ukoliko je crkva imala više povoda da spreči zamenjivanje svoje nauke s »prirodnom« teologijom. koji je učio da treba shvatati i obradivati teologiju samo kao praktičnu disciplinu. konačno. da osigura veri njeno pravo. Prirodna teologija je dospela u krajnju bedu izmedu suprotnosti objave i umne spoznaje. no secundum fidem vredi. paralelno. U sklopu sa ponovo izoštrenim metafizičkim dualizmom (vidi dalje br. intcrcsantan i stoga se često ponovno iznosi na videlo. te je tu razliku utoliko oštrije izrazilo. Stoga treba zapaziti da je sholastika upravo na svom vrhuncu bila daleko od toga da identifikuje filozofiju i teologiju Ui da prvoj zada zadatak . naravno. U svakom slučaju. No. u duhovnom (ili duhovničkom) po Dioni/iju Aeropagiti. koji nije prevladao ni tomizam. s punom svešću. kao čistu teoriju. 58 Ovde se pojmovno koncentriše na antropocentrički smer nazora o svetu. a ovde je ova »prirodnom svetlošću« mogući predstepen objave. iz jedne u dmgu sve stvari obaju svetova Ovaj rezultat je dobio Toma izvanredno istančanim preobražajem aristotelove nauke o obhcima i njihovom odnosu prema materiji. ah isto tako je sigumo da su dmgi. već razdvajanja. a drugoj filozofija. 3. Mktora granicu sveta stvorova povukao po sredini ljudskog bića ukoliko je naglašavao potpunu neuporedivost obeju supstanci koje se tu spajaju. koji jc pri tom ipak. nauku filozofije koja je raskinula sa verom. Na njihovom čelu stoji Dans Skot. 59 u svet čistih inteligencija. u izvesnotn pogledu. da su dati problemi i predočena njihova rešenja. Rajmundus Lulus u suštini ocrtao svoje veliko »umeće«.>Tako se na putu od arapskih do hrišćanskih sholastičara upravo obrće odnos između prirodne i objavljene religije. Ljudska je duša. pomicanjem koje treba da sc dobiju sve mogućc kombinacije medu pojmovima. međutim. nije se moglo mimoići da ova deoba ne dovede kod drugih do suprotnih konsekvenci i u izvomom smislu tvrdnje o dvostrukoj istini. podupreti svoju nauku upravo nominalizmom. nesposobno da objasni tajne nadzemaljskog sveta Tako su mogli ljudi kao Zerson. Stoga je za njega i za nastavljače njegove nauke. ako bi se samo dodalo da je to tako secundum rationem. iako se Bog dvostruko objavio u bibliji (liber scriptus) i u prirodi (liber vivus). nesumnjivo su tako i ozbiljno mislili.kao što se često prikazivalo . No. i figura animae. No. 4. najniža od čistih inteligencija forma separata (na čemu se zasniva njena besmrtnost) i ujedno. koja sadrži čitavu teologiju. U tomizmu je bio prevladan jaz između obih svetova ovim centralnim položajem metafizičke psihologije. s tim je težnjama povezan i uvod u računanje slova Tako su se izražavah Dans Skot i Okam potpuno u smislu »dvostruke istine«. od kojih svaki nosi jednu pojmovnu grupu kružno razdeljenu u odeljke. suprotno. 57 misleći da će ono omogućiti sistematski prikaz svih istina. 59 Red stepeni konstruše Toma u materijalnom svetu po Aristotelu. odnos među njima.

(Augzburg. nego samo u rodu.61 Tako se kod terminista razvio iz starog dualiteta duha i tela početak nekog gsihološko-saznajno-teoretskog idealizma. kojeg tada duša dohvata i gleda. Tim prelazom iz prirodne zajednice u zajednicu milosti čovek ispunjava zadatak. kao i oblikovanje i pokretanje tela Tako mu se rasipa duša u izvestan broj pojedinačnih sila. Ako je to mogla učiniti tokom drugog perioda. unutrašnje stvarno fesse abjective = sadržaj svesti) i spoljašnje stvamoo (esse formaliter ili subjective = realitet). intellectio rei) je kao takva stanje ili akt duše (passio-intentio animae) i tvori u ovoj znak (signum) za. po svojoj prirodi. crkva i svetska država. kojeg mu pmža milost u crkvenoj zajednici. odraz spoljnog predmeta. ne iscrpljuje određenje čoveka Sa njom on ispunjava svoju svrhu samo kao zemaljsko biće i njegovo je više određenje spas. 318. te je tako. 1925). koja je bila ikad pokušana No. kao Avgustin. mora biti veća nego što je u stanju da sadrži pojam pojedinačne supstance. da su etički i socijalni problemi ostali još udaljeniji nego frzički od vidokruga filozofa Pa. koju on označava ipak kao »bitan oblik« tela i tela samog. Pored teleologije prirode. prirodnom spoznajom filozofije. Potpuno se otada promenila istorijska stvamost. na kojem počivaju etičnost i dmštveni život. da misaono savlada i velike sklopove državnog i istorijskog života. gubi čulna spoznaja karakter odražavanja prema svom predmetu. Predstava (concentus.prirodno pravo) treba razviti sva njena pojedinaČna određenja Samo (i tu počinje nova misao) ona građanska vrlina. i dalje. kao onaj koji priprema. Stoga je Dans Skot. do koje treba da odgoji država. ali ona nije više samo svrha. tako treba da bude državna zajednica priprema za onu višu zajednicu. u tom pravcu se. Ovaj nije svetsku državu smatrao. to zahvaljuju ponovo aristotelovom sistemu koji joj je dao u mke sredstvo. korespondirajuće tačke u obim heterogenim sferama.praembula gratiae. 61 244 245 . njoj odgovarajuću. Okam nije usvojio samo tu razliku.5. koju je izgradila grčka filozofija. Posebno je. tu onaj međusobno suprotstavlja oba kao jednakopravna Bog je Ijude ravnomemo odredio za zemaljsko i nebesko blaženstvo . međusobno su ovde stajali u kmtoj antitezi. sadrži najsjajniji podvig srednjevekovne filozofije.4). čija je refieksija ova nauka No. Tako se podređuje država crkvi kao sredstvo za svrhu. Einleitung m die Geistcmvlssenschaft I. Konačno se dualizam Avgustina ispoljio u punoj oštrini u njegovom shvatanju istorije. Diltaj. 6. time se metafizičkoj zgradi tomizma stavlja završni kamen. ni ova najviša sinteza nije dugo trajala Kako u političkoj stvamosti. određen za život u državi. Njemu se činilo da je čulna delatnost predočavanja isto tako malo spojiva s umnim bićima. ipak. i iz ove svrhe (u filozofskom pravu . na način koji je potpuno dostojan veličine predmeta. Bitno je pri tom. Da. No. No. Izrazi "objektivno" i "subjektivno" imaju tako upravo obmuto značenje u srednjem veku od onog što se pod njima podrazumeva u današnjoj jezičkoj upotrebi.tako tvrdi Aristotel . To je »terminus« koji suponira za predmet (uporedi § 27. uzajamnim delovanjem duše i spoljašnjeg predmeta. još jednom postavlja Time mu. svet svesti je drugačii nego svet stvari. obnovljeno avgustinsko-viktorijansko deljenje svsnog bića od fiziološke životne snage. Antička misao o državi postala je opet živa u hrišćanstvu. tako reći. ona je najbolje sredstvo za ispunjavanje božanskog svetskog plana Gratia naturam non tollit sedperficit. Saglasno svom osnovnom metodičnom stavu: entia praeter necessitatem non esse multipli- canda. i stoga nije njen odraz. ka Uporedi V. je istorijska stvar60 nost istovremeno videla pokrete tako izvanrednih dimenzija. Sto se u onom nalazi nije odraz već samo znak za nešto što mu spolja odgovara Stvari su drugačije od naših ideja (ideae) o njima 7. da je nauka morala nužno prema njima zauzeti svoj stav. koja je sa tih pretpostavki napredovala ka izvanredno značajnoj novosti pomoću nominalističko-terminističke logike. 6). tako se i u teoriji oblikovao odnos crkve i države mnogo manje pomirljivo. patristika je postavila teleologiju istorije (uporedi § 21. nad svim Ijudskim pravilima stoji lex naturalis.63 8. koji bi bili sposobni da korigiraju ovu nauku. Već je kod Dantea zamenjeno podređivanje sa uporednim redom.ostvariti vrlinu. sledili su ravnomerno. već nužnim članom svetskog života. onoj koja ispunjava Zajednica zemaljskog života je škola za nebeski život . Tek se u budućnosti činilo. čiji je ona znak. međutim. što je predmet spoznaje.ka onom ga vodi država. da se time ponovo potpuno raspada svet svesti i svet tela To se posebno pokazuje u Okamovoj spoznajnoj teoriji. no obe su ostale bez jasnog unutrašnjeg posredovanja Nauka o državi Tome podređuje jednu dmgoj u pojmovnim sklopovima i izvršava time najdublju i najšim povezanost antičkog i hrišćanskog shvatanja sveta. jer ljudsko određenje treba da se postigne samo u rodu. Samo utoliko može biti govora o sličnosti ukoliko su pri tom nužno dovedeni u međusobnu vezu i tvore. Pri tom pesnik deli sa metafizičarom ideju da je. to je najviše za to zaslužan Toma. »monarhiju« i vide u carstvu ispunjenje ovog postupka. Okam ukida ovu species i intelligibiles kao nepotrebno udvostručavanje60 spoljne stvarnosti.62 a kako se Albert više bavio fizikom. umetnuo još jednu (inherentnu) forma corporeitatis između inteligentne duše. do tada nisu nedostajali srednjem veku samo istorijskii pogledi. čovek. kao što dokazuju jezik. I pravo mu stoga proističe iz božjeg bića i mora se kao takvo i shvatiti. čija se metafizika prirodno takođe kreće u aristotelovskoj terminologiji. potreba za pomoći pojedinca i dmštveni nagon. već je i tako jednostrano teološki i dijalektički bilo obuzeto naučno mišljenje. u kojem ni arapski komentatori nisu prednjačili. međutim. čije je odnose (naročito s obzirom na njihovo postojanje jednoga u drugom) vrlo teško odrediti. koja se time. u nauci o »species intelugibiles« starogrčku predstavu da u spoznajnom procesu nastaje. da je pukotina samo zalepljena i da veza tako heterogenih određenja. zajednicu božje države. No. već on rastavlja svesnu dušu u intelektivni i senzitivni deo i ovom deljenju pripisuje realno značenje. kako se svuda više ostvaruje po nižem i ovo ovde je zbog onog. Carstvo Boga i carstvo đavola. iako s nekim varijacijama. Toma i Dans Skot. pozvanim na moć imaterijalnog sveta. te da uskladi ove forme sa razvojnim redom svoje metafizike. Grabman. to odredenje učinilo neophodnim potpuno jedinstvo političke organizacije: obojica zahtevaju svetsku državu. posledicom greha. unutrašnja tvorevina je nešto što je druge vrste no što je spoljašnja stvarnost. Samo veliki Gibelin ne može teokratski misliti kao dominikanac i gde ovaj pripisuje imperiumu podređenost pod sacerdotiumom. Die KulUirphilosophie des heil Th. Obojica realista. spoljnu stvar. koji mu naznačava njegov položaj u Univerzumu: ali on ga ne ispunjava kao individuum. Svrha države je međutim . pa da tako najsnažniji sadržaj onog što je proživljavala pretvori u pojmove. uprkos tome. M. međutim. kao što su entelehija života i subsistencija čiste inteligencije.

sam tok razvoja jasno pokazuje da su prave pokretačke snage ležale u »religioznoj metafizici«. pada odgovomost. ali pri tom. zauzeo svoj položaj na strani svetske moći. kad ne bi uvek odmah prešlo na tlo dijalektike ili na metafizičko područje. Ovaj je supremis motor duševnog života. ipak. 64 § 26. konstatovana od Tome. Tomizam u suštini ovde sledi Aristotela. No. 1886. No. kao supstancijalnu pozadinu. da volja nije bila stavljena u pitanje u njenom značenju za empirijske sklopove. Die Lehre vom Primat des Willens bei Augustinus. te time određuje volju. No. nasuprot tome. Svakako je karakteristično da je ovaj problem pitanje iz područja unutrašnjeg sveta. Strasburg. Toma pridaje uticaj volje ne samo na kretanje već i na potvrđivanje ili odricaanje ideja On naročito priznaje da postoji takvo uverenje. što razum pruža volji različite mogućnosti kao sredstvo za svrhu. upravo kod tog pojma nužnog određenja pojavili su se protivnici. Sa tim bi. a kao protivnike augustiniste. jer prirodni proces treba da je uvek jednoznačno odreden. bilo sposobno da unapredi početke razvojno-istorijske obrade psihologije (uporedi § 24) i bilo bi to u najvećoj meeri. međutim. Duns Scotus und Descartes. ona nužnost koja počiva na tlu znanja a s dmge strane je . isto tako pobedonosno kao i osećaj moći svetske države. Pitanje o prvenstvu volje ih razuma razvijalo se najpre kao čisto psibološka kontraverza i zahtevalo je odluku o tome da li je u toku dušcvnog života veća zavisnost voljnih odluka od ideja ili ideja od idejnih pokreta volje. u stvari. KAHL. ona to radi samo kao sluga odluka ostaje kod gospodara Ideja nije više nego slučajni uzrok (causa per accidens) pojedinačnog htenja: Tomina nauka zamenjuje praktično prosudivanje s čistim inte247 246 . Kad je postepenost. Za avgustinizam pitanje je uopšte pogrešno postavljeno. Naravno da su oba pravca htela već u interesu odgovornosti. no njihov odnos ovde ni u kojem slučaju nije odnos izrazite suprotnosti. doduše. i time se služl stvarno potpuno epikurejskom naukom o državnom ugovoru (uporedi § 14. Razum nije samo ono što uopšte shvata ideju dobra već ono što u pojedinom spoznaje što je dobro. Sloboda (kao etički ideal) je stoga po Tomi. tako da se pri tom grupisanju potpuno istakla suprotnost dominikanaca i franjevaca 1.je prirodni proces i u ovaj proces je volja neizbežno upletena ukoliko treba da je potpuno zavisna od ideje. intelektualizam aristotelovskog sistema te. to su se raspali kako duhovni i telesni svet. kao i kasnije Okam . koje su trebale dosta brzo da izbiju u otvoren spor. ona pruža volji predmete i mogućnosti njihovog izbora No. medutim. no to je bilo ipak samo zato moguće zbog toga što su pod tim pojmom nešto različito podrazumevali. Volja nužno teži za onim što je spoznato kao dobro: ona je. gde on vlada ne postoji izbor. Naravno da je neizbežno učestvovanje moći predočavanja kod svake voljne delarnosti. I u tom smeru je napredovao razvoj. 6). da se psihološka suprotnost. skotiste i okamiste. Ova se održava samo onda ako se prizna da razum nema prisilne moći nad voljom. dakle. ponovo razrezala realitet posred ljudskog bića. tako kaže i Ekhart. U najužoj vezi sa svim tim opštim pitanjima stoji jedan psihološki specijalni problem oko kojeg se provlače kroz čitavo vreme žive diskusije i na kojem se umanjeno. pokazuju suprotnosti. uvek kod samog Tome naglašen. samo voljne individuume. da li među moćima duše veće značenje ima volja ili razum (utra potentia nobilior). Upravo to je stanovište iz kojeg je Okam. To je nauka o jednakom poreklu »oba mača« i u ovoj se koordinaciji probija svetska radost renesanse. on ipak smatra potpuno po starom uzoru.po njemu kao i po Albertu . pri njegovim pretpostavkama nije takođe moguće zasnovati teoriju države na (realističkim) mislima jedne jedinstvene svrhovite povezanosti ljudskog roda Nominalista vidi u društvenom i istorijskom životu. da je volja određena spoznajom dobrog. i moglo uraditi. U teoriji kao i u životu zadržao je glavnu reč individualizam. i on smatra državu i društvo produktom interesa (bonum commune). Ovo je pitanje zauzelo u literaturi tog perioda tako široke razmere. S kontingentnošću. No s druge strane ipak je Avgustin naročito u svojoj saznajnoj teoriji pripisao volji. tako i duhovna i državna moć. bila kontingentnost (to znači mogućnost da može biti i drugačije) voljnih funkcija nespojiva. da se u pravom smislu nije moglo ispravno govoriti o nekom međusobnom stepenovanju. medutim. slednji cilj razvoja novoplatonističkog zrenja božanstva Potpuno nedvosmislen bio je. koji tvrdi da voljna odluka zavisi od čisto unutrašnjih spoznajnih čini. I ovde nisu bila jedinstvena oba glavna pravca predaje. da podržavaju ih brane »slobodu« čoveka. pokušala smatrati osnovnim motivom čitavog razdoblja. bio je od njegovog savremenika Gotfrida od Fontelea čak dotle preteran. ako on dopušla još jedno pojačanje. i teorija je dala povod da se sacerdotium uputi u nadsvetsku unutrašnjost i da se stoga imperium postavi kao isključiva vlast u čulnom svetu. ali zato oštrije. Ovaj intelektualistički determinizam. kad se pojavilo. Nastajanje ideje . koji je bio obuhvatan često u etičkim i religioznim pitanjima. koja se na njemu razvijala. zavisna od razuma. nalazi na svojoj strani srodnu nemačku mistiku.ovom crkva objavom. iako u aristotelovsko-sholastičkim pojmovnim oblicima. do posltdnjih posledica državne omnipotencije.tako već uči Henrik od Genta i nakon njega Dans Skot. Pitanje je. Ovo se poslednje desilo uglavnom zato što je bila spoma tačka pojam slobode. augustinizam i aristotehzam. dakle. kao pokretačkoj snazi. to ga je doživeo u arapskoj filozofiji. U pojedinom. da je on čulnu predstavu (phantasma) učinio kao causa efficiens voljne delatnosti. kaže Dans. i samo se uz spoznaju veže »ljubav«. naročito u averoizmu. u svojoj disputaciji o raspravi između papinstva i svetske moći. No. U njemu je tako snažno naglašena specifična suština hčnosti i tako mnogostruko isticano da su različite strane njene delatnosti jedna u drugoj. mogu upoznati suprotnosti pravaca.(psihološka) sloboda izbora {facultas electiva) samo po tome moguća. čime se tad odlučuje za ono što je spoznato kao najbolje. Tako se. uopšte. dovoljno objašnjava da se stanovište prema jednom pojedinačnom problemu. može pojaviti kao tipično za različite mislioce. Njegov spis Defensor paeis (1346) provodi u snažnim potezima i utilističko-nominalisticko obrazloženje teorije države. i ukočenost sistematskih koncepcija kojom se odlikuju filozofske nauke ovog vremena. Ono je. »razumnost« je. tako centralni položaj i u procesu predočavanja. ono glavno duše. PRLMAT VOLJE ELI R A Z U M A W. iako je trebalo da bude podržavana kao po64 Ova svetska pravna nauka uzdiže se kod njegovog prijatelja Marsilija od Padove.

s jedne strane Anselma i Aristotcla. Uporedi H. Philos. X. da je hteo. f phiIos. jer ga je Bog hteo i zapovcdio. po aristotelovskom motivu. pa ipak i njemu nije uspelo da potpuno objasni problematsku zamršenost koja se krije u reči »sloboda«. ukoliko je tu deobu učinio nužnom 68 posledicom svoje metafizike volje. priznajc realitet "božanske volje". vidi. da volja ove ideje. Ako čisti intelekt ima takode predmet. i dalje. G. kad Toma tvrdi da verum. sa svoje strane. samo teologija ima kao osnovu autoritet božanske volje. sa svojim Uberum arbitrium indiferentiae. a razum treba da pokaže u čemu se sastoji dobro u pojedinom slučaju. »praktičnom« disciplinom. § 19. a Rikard od Midltauna i Bonaventura su naglašavali »afektivni« karakter teoiogije. upravo obmuto ovom. kako su ga učili Dans i Okam. Božja je volja sa svojim.bila je to nauka ćiji je domet pojmljiv. koja je nad njom. idealno stanji. Samo je po sebi razumljivo da Toma. Već Henrik od Genta nastoji da pokaže da će teoretske funkcije biti utoliko aktivnije što su imaterijalnije. 112. Nasuprot tome. lišeno potrebe. to može oiVTripnoic (što jc potvrdeno u čctvrtom veku). 66 Ovome se u tom pogledu potpuno priključuje i Ričard od Midltauna. 1916). Tako je božanska volja vezana na mudrost božju. ali on je smatra nužnom posledicom božanskog intelekta. 4). tu je ipak odlukajedino stvar volje: ova je movens per se i pripada joj apsolutno samoodređenje. jedinstveni pojam dobra. izvorno značiti »samoopažanje« i tako se usvojio ctičko-religiozni smisao »savesti« (consciencia). znači biti nedovršen i zavisan: Obmuto je Avicebron. IV. da ništa nije o sebi (per se) greh. dok se volja upravlja na posebne oblike dobra i kad Henrik od Genta i Dans. SIEBECKu Arch. S takvim varijacijama je stvar kasnije mnogo bila tamo-amo nabacivana. Sertilangž. takvi su kad Toma misli da razum shvata čisti. d. kad se pomisli na to da će po naz< m ovih ljudi. g. koliko je god za njega govorila odgovomost. S obe strane. »Savest« (synteresisf' je spoznaja Boga sub ratione boni." 4. doduše. Uporedi ipak H. Tako su eto takve prirode. i on sad tvrdi obrnuto. Zibek. Rodžer Bekon je učio da. Brižljivim odmeravanjem različitih argumenata. racionalitet dobrog. To je već kod Alberta bilo nagovešteno. kaže on. da svo htenje znači potrebu. stvoriti i u drugim obhcima. No upravo su u tom protivnici videli ograničavanje svemoći. pomilovanih i blaženih ljudi i taj je ideal učenjem ranih mistika tek nešto pokole67 Ova je reč (pisana i sindcrcsis. Pjer d'Aili uči.isto tako kao što odluka koja se tiče pred date mogućnosti postavljenc volje konačnog bića. Bogje svet. i u tom se sastoji samo po sebi samoj određena sloboda. indistrictae) i nesavršene. prema kojima se ona ne upućuje. čije je naučne motive želeo da obilno udovolji. stvorio jedino iz apsolutne samovolje. kako je već (§ 25. u božjem biču i u njegovoj stvaralačkoj delatnosti. kod Dansa i Okama dobro ne može biti nikad predmet prirodne spoznaje: jer ono je moglo biti i dmgačije. 179. Bog je mogao nešto dmgo.Baumgartena. Volja im se čini samo u tom slučaju suverenom. ukol ko za nju ne postoji nikakvo određenje niti ograničenje. Prirodni proces. Ovamo dolazi najprc prenošenje odnosa položaja volje i razuma na Boga Ekstremni je intelektualizam Arapa kod Avcroesa isključio volju iz najvišeg bića. koji je snažno delovao na Dans Skota. La philosophie morale de St. a od ovih će postati samo one jasne (distincta) i savršene na koje volja. 65 on hoće nužno samog sebe. i da ideje. te je bila velika zasluga Ivana Buridana što je mislio na ispravno izlaganje problema i tražio da se pitanje postavi na čisto psihološko tlo: on sam se nije odlučio jednostrano niti za indeterminizam. upravlja svoju pažnju. u kojem treba da se indeterminizam reši samovolje. zbog svoje slabosti konačno ponovo prestaju da egzistiraju. koja pri tom nije ničim drugim određena. 248 249 .3) napomenuto. koje uzdiže iz zbrkanog u jasno stanje. scinderesis) posle Alberta od Bolštada prouzrokovala mnogo mukc u etimološkom smislu. Ove se suprotnosti nastavljaju između tomizma i skotizma. da u stvari volja. Za njega je moral filozofska disciplina. već bezrazložnom voljom. određuje 66 razvoj razumske delatnosti. stvara uvek novu činjenicu koju ne treba shvatati nužnom. 550 i dalje i literaturu kod Iberveg. tako uči Dans. 68 A. u volji osnovnu snagu duše. a s druge strane na Avgustina i onda još na niz drugih argumenata. intelekiualizam uči perseitas boni. što se ne slaž pojmom ens realisimuma. postala kod njcgovih protivnika. Ali Toma uči da Bog zapoveda dobro. Krit Bd. ono nije odrcdcno umom. niti za determinizam. 3. analogno novoplatonskoj jezičkoj upotrebi kao ouia odnoic ili ouve Snoic (uporcdi § 19. a Dans Skot je izveo ove misli na vrlo interesantan način. 65 Indeterminizam. dakle. on je došao na to da razvije pojam moralne slobode. božja zapoved biti poznata čoveku samo kroz usta crkve. stvaralačkim odlukama. Dmgi argumenti koji su upleteni u spor obuhvataju najopštija područja shvatanja sveta i života 2. pračinjenica svekolike stvarnosti o osnovama za koje se ne može više pitati . a Okam dodaje. Dans tvrdi da je ono samo stoga dobro. proizvodi kao prvi sadržaj svesti (cogitatio prima) mnoštvo ideja koje su više ili manje zbrkane (confusae. Već je kod Avgustina tvorila antička f)ewpia bezvoljno zrenje božanske lepote. stoji po položaju više nego bonum. iako dmge nauke treba da se zasnivaju na umu ili iskustvu. kojom on hoće pojedinačne stvari. vredi moralni zakon kao božja zapoved. takođe i suprotno. čije principe treba spoznati »prirodnom svetlošću«. ni od čega određenim. jer je dobro i božjom mudrošću spoznato kao dobro. kome teži volja i kad Dans sumnja u ispravnost ovog poretka.lektom.) tr}pr|oic javlja kao terminus technicus za opažanje. Najoštrije se pokazuje ova suprotnost u osnovnim metafizičkim određenjima etike. to znači idealan sadržaj svog intelekta. Zeitschr. vezama i odnosima: ne postoje uzroci izvan njegove potpuno indeterminirane volje. po kojem se upravlja intelekt. o njegovom stanju u večnom blaženstvu. a determinizam prirodne nužnosti. pojačava u njihovom intenzitctu. U kontraverzi prema ovim psihološkim osnovama pojavljuje se pozivanje na autoritete. Ujedno tvrdi Dans. razvijaju tezu da je volja uvek mnogo više upućena samo na dobro kao takvo. str. tek ga grehom čini božja zapovtv brana . Dans Skot je završio i utvrdio deobu između teologije i filozofije. Die Willcnslchre bei Duns Scotus und seinc Nachfolgern. Thomaa d'Aquin (Pariz. odrediti kao sadržaj moralnog zakona Za Tomu je dobro nužna posledica i pojava božanske mudrosti i Ekhart također kaže da se »pod mkom dobra« skriva božje biće. u poslednjoj kon sekvenci. branio religiozni princip stvaranja sveta božjom voljom i u istom smeru je Vilim od Overnje zastupao izvomost volje. Ista suprotnost se razvijala jednako oštro u naukama o poslednjem odredcnju čoveka. pored intelekta. naravno. Kako se ipak kod kasnijih lijcčnika starog veka (Scxt Emp. kojim je volja sadržajno i odredena Bog stvara samo ono što u svojoj mudrosti spoznaje kao dobro. on ga je mogao. Gesch. Delimično su oni čisto dijalektičke prirode. Sa tim se potpuno slaže daje teologija. koju je Toma smatrao još uvek spe kulativnom naukom«.

proces spoznaje. svuda nagonilo pobožnost na vancrkvene puteve. spoznavanje. a tek drugi po mudrosti.to znači: on je sve. to se Toma mogao zadržati na Avgustinovoj nauci o gratia irresistlbihs. po Ekhartu. poslednje uzdizanje čoveka i poziva se na reči apostola: »Ljubav je najveća od svega«. Iz ovog opažaja sledi eo ipso božja ljubav. i dalie. 70 U njegovoj nauci su ojačali mističko-intelektualistički elcmcnti tomizma preko novoplatonistickog idealizma. štaviše. i dalje. pojavila suprotna struja. i svojoj je naciji stvorio početke filozofskog načina izražavanja koji će biti određujući za budućnost. iskrenost srca. 250 251 . jer je ovo spoznavanje njegovo stvaranje. Poetski je u Beatriči otelotvoren ovaj ideal za sva vremena. nadbitak. večna moć Boga.tako je rekao kasnije Nikola Kuzanski. medutim. Stoga se. koji je usvojio ovu nauku Ekharta . koji izlazi van svega vremenskog. Denifle u Arch. međutim. potpuno zavisan od učitelja svog r e d a 7 0 Samo po tome ide Ekhart daleko dalje od njega što se. sve stvari imaju. to je njegova svojevrsnost upravo u tome da najunutrašnjiju i najistinskiju istinu ne zna sačuvati kao povlasticu jednog ekskluzivnog kruga. dijalcktičkl. da on treba i u ovom svetu da bude delatan i tako učini vrednim i gospodarom svoje umno biće: no. iščezavanje. 75 A da ne ulazi u dijalektičke formule.71 i tako je on preneo najfinije pojmovne tvorbe nauci. obrađujc tako Ekhart tomističku nauku o idcjama sasvim u smlslu strogog realizma Skota Eriugene: on prczrivo govori o nominalistima njegova vrcmena kao o »malim majstorima». on sublimira svoje pobožno verovanje u spekulativnu spoznaju. Philos. s genijalnom snagom jezika. u nemački oblik. Ono najskrivenije u njoj naziva Ekhart »iskrom« 76 i u tom spoznaje živo obraćanje svetskog procesa.77 sastoji u uklanjanju mnoštva i materijahteta: s duhovne se suštine skida njen pokrov. On veruje da će naći pravo razumevanje za ovo najdublje jezgro rehgiozne nauke upravo kod jednostavne pobožnosti. žeh da je saopšti celom narodu. Pri tom pripada ovaj proces samoobjave biću božanstva. u stvari samo na Boga upravljene volje. po svojoj najdubljoj biti. u sklopu s borbom oko univerzalija i njenim odnosima prema nauci o trinitctu. 71 Tako je povczana i nemačka mistika s opštijom pojavom. koja natkriljuje zrenje. Uporedi uzorno lep prikaz kod Aristotela: Nikomahova etika X. čija čista duhovnost treba da se pojavi. Uveren da mora biti moguće shvatanje o svetu koji je dat u religioznoj svesti. čistoća uverenja. ukoliko je uistinu ćovek. trudio da duboki i snažni osećaj svoje pobožnosti bez ostatka prcobrazi u spoznaju i u ovoj čežnji svoje unutrašnjosti probio propisane granice pred kojima se onaj zadržao. iznad čulne »svetske pravednosti«. onje našao nov podsticaj u aristotelovskom intelektualizmu. 5. No. da je svc jače obraćanje spoljašnjo* sti. ponovo. njeno potpuno vraćanje iz spoljnog sveta u njenu najunutrašnjiju suštinu. III. čulni svet nalazi ponovno svoju pravu duhovnu suštinu.ban. verovatno po averoizmu (uporedi § 27. Stoga i Toma divno etične vrline pretpostavlja praktičnim. međutim. kao što se svuda određenost volje pridružuje na određenost intelekta Najlepše je upravo ovu tendenciju tomizma izrazio njen pesnik Dante. On ne vidi u zrenju. stoji najpre »unutrašnje delo«. No. u svojoj najunutrašnjijoj prirodi. u izvesnom pravcu. među čijim je snagama upravo spoznavanje najvrednije. Stoga se ljudsko spoznavanje. 74 Uporedi o. Jer »nastajanju« odgovara »nestajanje«. božanstvo. Budući su kod Tome intelekt. fur Literat. 7. u. Dans Skot. i ljudska duša. dok je Dans Skot bio vezan uz sinergistički nazor. 73 i postojeći i spoznavajući Bog stvara ni iz čega kreature. već. što čovek postiže spoznajom. d. čije ideje u sebi spoznaje. Ali. kao stvaralacko biće. što se u njima inače pojavljuje njihovo prostomo i vremensko određenje. i sve je događanje u svetu. Archiv (f Gcsch. ovo »božanstvo«. kao spoljni vremenski simbol. povratak je stvari u Boga. 72 nad bitkom i spoznajom. Ukoliko ih spoznaje čovek. sve viša moć. nasuprot crkvenih dogmi. sa svojim podizanjem iz čulnog opažaja do umnog uvida. po kojoj objava bezuslovno određuje intelekt. a nad tim. s odlučno polemičkom tendencijom. da bi stvorio svet. Zibek. s kojim je verovatno bio upoznat po Skotu Eriugeni. a sa njim i volju čoveka. u kojoj se i sastoji njena lepota 73 Razlikovanje izmedu božanstva i Bogabilo je učinjcno od Žilberta de la Porea. međutim. da je blaženstvo stanje volje. d. (negativne teologije) se objavljuje u trojednom Bogu. iznad svakog spoljnog čina. kao »neoprirođena priroda« je samo po tome stvarno što se spoznaje i razvija u Bogu i svetu kao stvorena stvarnost. A. M. Kult. I ovde se. nikakav vlastiti voljni akt. njemu nedostaje svako određenje. Gcsch. odnosno njegovog učitelja Albera. božanskog bića i samo svojom vremenskom pojavom poseduje raznorodnost »snaga« s kojima deluje kao član natura naturate. samo utoliko suštinu. nalaziti izvan. kao puno izvornija ličnost. Biti deo božanskog bi69 ća. intelekt. Već je Hugo od St. Mktora najviši kor anđela odredio po ljubavi. je najviši životni stepen koji on može dostići. čiji je tvorac Ekhart. to je izričito naglasio daje ova identična s »ljubavlju«.Ukoliko otuda treba da bude Ekhart »otac nemačke spekulacije« to ta »ncmačka spekulacija» potiče od Tome Akvlnskog. njihovo »ovde« i »sada« (hic et nunc kod Tome) nije ništa 7 5 Stoga. intuitivna. ono je nadum. učio. I ovo je u vremenskom životu najviši zadatak čoveka. i Bogu ne treba. kako on ovu tendenciju deh sa mnogim prethodnicima. Nasuprot tome intelektualizam je posle Tome svoju poslednju konsekvencu razvio u nemačkoj mistici. slobodnom voljom individuuma Tako su se vrlo dosledno odlučili veliki sledbenici Avgustina protiv Avgustinove nauke o predestinaciji. samoobjava. s kojim je Albert našao da je čovek. 417. u božanstvo. onu slobodu u sebi samoj. je. proizlaženje svetaje iz Boga . kao »oprirođena priroda«/ 4 Bog sve stvara kaže Nikola Ku/anski . ukoliko su same Bog. Naravno. . do poslenjeg zaključka: bitak i spoznaja je jedno.1) proširenim terminima nalura nalurans i nalura naturata H. ono je »ništa«.je istinskija od telesne egzistencije koja se pojavljuje u prostoru i vremenu. on je stoga bezvremenska nužnost. Proces spoznaje. a kod Dansa volja smatrani odlučnim za suštinu čoveka. stoga je i za njega cilj svega ljudskog stremljenja visio divinae essentiae. U spoznavanju ono postiže onu bespredmetnost čina. učiniti sadržajem najvišeg znanja. u osnovnim pojmovnim crtama svog shvatanja. da je pretpostavka delovanja milosti uslovljena. te je i to spoznaja pomoću koje su vraćene u prauzrok iz božanstva otuđene stvari. i kad je Bonaventura smatrao kontemplaciju najvišim stepenom podražavanja Hrista. S druge strane. mora praizvor svih stvari. '6 Takode i »narav» ili sinteresis = scintilla consicntae 77 Pojedinc stcpene ovog procesa razvija Ekhart po tomističko-augustinovskoj šemi. 370. stoje »osamljenost« i »siromašrvo« duše. Uporedi H. već tek u ljubavi. Božanstvo. Idealna egzistencija svega stvarnog . koje je obuzelo crkveni život u trinaestom i četrnaestom vcku.

i kako je ono »ništa« praizvor svekolike zbilje. osim božanstva nijedno drugo biće ne može biti zamišljeno. Ukoliko se. nasuprot tome. tako su. koji se pomolio tek sa stoičkim pojmom rrye|iovix6v. kojim se iz sebe ostvaruje jedan niži oblik. nego kao ono što u sebi nosi. jer još u okviru njegovog mišljenja nije postojao problem ličnosti. 1) . Ovi su. a da nije vezano na materiju. dcs inscript. kojaje vodila ka dijalcktici borbe oko univerzalija (uporedi § 23). naglašava isti jevrejski filozof sa istih pretpostavki. koja ih inherira. Sa tim se samo tako može slagati transcendencija Boga. s jedne strane. Dalekosežni zaključci do kojih su Arabljani doveli univerzalizam i intelektualizam. a ovo se u stvari dogodilo vrlo zamršenim preinačenjima aristotelovskog pojmovnog šematizma o obliku i materiji. međutim. realiter od nje odeljen pokretački oblik. sam po sebi mora biti uvek sklon da individuumu ospori metafizičku samosialnost. Kod Aleksandra od Afrodisijade susrećemo pod imenom »pasivnog intelekta« (uporedi § 13. kod Averoesa više materija u sebi kreće kao večna i ukoliko je više smatrana jcdinstveno živom. Oreo u Memoires de 1' acad. unutarnjem oblikovanju i večnom samokretanju materije. sva pojedinačna stvarnost pojavljuje kao greh ili nesavršenost. kao oblik i pokretačka snaga (natura naturans). one konsekvence dijalektičkog realizma.i kojeg su podržavali kasniji komentatori. u liku kojeg je uvek istupao od Avgustina do Majster E k h a r t a . Tako su. utoliico je manje mogao biti. to je čin Boga u čoveku. naime. Uopšte se pri tom pokazuje u andaluzijskoj filozofiji mctafizičko osamostaljivanje materije. da je stvarairje samo samooblikovanje ove božanske suštine. i ovde je intellectus agens identifikovan (u skladu s naturalističkim shvatanjem celog sistema) sa božanskim duhom. koji sc u poslednje vreme pripisuje Dominicusu Gundisalviju: uporedi B. Ako želi duša da spozna Boga. No. pružili su za to neposrednu priliku. konačno. Pri tom se u stvari i Averoes pridržava. da. Cilj sveg života je spoznaja Boga No. Mora se otresti sveg znanja. XXX (1877) i osim toga A. biti izazvana i protivstruja. spoznavanje je bitak. u večnom kretanju izvršavano realizovanje svih mogućnosti koje su sadržane u ovoj jedinstvenoj materiji. te se tako pojavljuje božansko svebiće. najblaženije zrenje.Samo ni ovo nije savršeno.Nikola Kuzanski kasnije je to nazvao docta ignorantia . metafizička samostalnost duhovnog individualiteta stavljena u pitanje jednim drugim sledom misli. 1. već i se>e sama. Individuum und Kosnios in der Philosophle der Renaissance (1927). sveg spoznavanja pojava. i u kretanju ostvaruje. nisu se uplašili posledica koje su se iz tog pokazale za metafizičko vrednovanje duhovnog individualiteta. Tako je ista suprotnost motiva mišljenja. ako se smatra da je materija sama stvorena božanskom voljom. naime u shvatanju Aristotelovc nauke napredovali u smeru koji je u starom veku uveo Straton (uporedi § 15. s obzirom na 252 pojedinačno događanje. međutim. 5 i dalje) došlo do puno. Već kod Simplicija. on urasta u dušu i u svojoj čistoj. popnmila jedan stvarno metafizički oblik u pitanju o osnovi bitka pojedinačnog bića (principium individuationis).smeru naturalizma. grčki i arapski komentatori. Izvirući iz najdublje lične pobožnosti. prilazi »izvana« u animalnoj duši i on je samo zato prešao preko teškoća ove nauke. tako je duh (ratio-mens) supstanca svih duša. medutim. 10) još sposobnost individualne psihe. materija i duh identični. bila utvrđena kao postulat nauke o volji. a svet samo njihovo samoostvarenje u pojedinačnim oblicima 2. iživljavanja čoveka u Bogu . Histoire du pantheisme populaire au M. pridolaze. a s druge strane kao materija. kao što je božanstvo »ništa«. utoliko jače.' i ncposredno shvatljivog razvoja. Junt. kao životne klice. pokazalo da novoplatonski intelcktualizam. no kako je Bog. kao pokretani svet (natura naturata). Stoga i duhovni oblici zahtevju za svoje ostvarenje materiju. Jasno se. u krajnjoj instanci. fil. prolazna ostvarenja oblika. koje se skriva u dubinama augustinovskog sistema (uporedi § 22. P R O B L E M INDIVIDTJALITETA E. po novoplatonskoj 78 Pridružujući sc na Liber de causis i možda na seudobetijanski spis De uno et unitate. s druge strane. A (Pariz. samootuđenja. Kako sc time povećavala s intelektualizmom i univerzalistička tendencija. večnoj biti »iskra« se otresla svih svojih snaga vremenskog delovanja i izbrisala njihove razlike. Ove težnje su se koncentrisale na dve tačke: na odnos Boga prema svetu i na odnos uma prema drugim duševnim moćima Po tim obema stranama razvija se i svojevrsnost arapskog peripatetizma. kao uvek identična umna delatnost. Bog. koje su nagonile na to da se Bog kao ens generalissimum smatra jedinom supstancom od koje pojedinačne stvari treba da budu samo. Ovoj nauci o jedinstvenosti. Međutim. uglavnom Aleksandar od Afrodisijade . to je morala. koja je. onako kao što se u staroorijentalnom gledanju sve posebno. svojstvene mu oblike. da u sebi prihvati svoje animalne i empirijske dispozicije. u idealu ukidanja. koji se tako zamišljao samo još kao odeljeni oblik« (intellectus separatus). tako je i ovo neznanje najviše. Materija nije shvaćena kao nešto što je samo apstraktno jnoguće. Isti panteizam osniva David od Dinana 7 8 s pojmovima Avicebrona u kojem uči: kao što je hile (to znači telesna materija) supstanca svih tela. 253 . međutim. 1875) uporedi literaturu za I. aristotelovskog principa da svako pokrctanje materije. razdoblje Sr. da je Bog jedinstvena suština (essentia) svih stvari. koja se s averoizmom proširila kao ekstremno naturalističko tumačenje Aristotelove filozofije. sve dok spoznaja nije našla svoju najvisu posvetu.stanje o kojem je Nikola Kuzanski rekao: večna ljubav (charitas) treba da bude spoznata ljubavlju (amore) i spoznajom ljubljena § 27. naime. to mo•i prestati da bude ona sama Ona se mora odreći ne samo greha i sveta. Time je protivurečje. lako je i ona obuhvaćena samo u ovom znanju neznanja . s druge strane.. Naročito je. koji su izgrađivali njegov sistem. zajednica života i bitka sa spoznavajućim. To nije više čin individuuma. koji je iz sistema Stagiranina hteo da udalji i poslednje ostatke metafizičkog deljenja idealnog i čulnog. kao najopštije od svih bića supstanca svih stvari uopšte. iz prave individualne potrebe čisto unutrašnjeg religioznog života. tc konačno životna zajednica Univerzuma zahteva kao podlogu za čitavo područje oblika jednu jcdinstvenu materiju. poništavanja sveta. višc ili manje. Aristotel je dozvoljavao da voOg. to ona mora biti Bog. tako završava nauka nemačkc mistike. mora biti izazvano jednim višim oblikom i postepeni niz oblika i ovde nalazi svoj najviši završetak u Bogu kao najvišem i prvom pokretaču. učili almerićani. To je stanje nadumnog spoznavanja. CASSIRER. uticajem delatnog uma. kao što pokazuje nauka Avicebrona.

koji se realizuje u umnoj spoznaji čove79 ka. Ovaj se pampsihizam. Nasuprot tome smatraju franjevci. sa X6yoc. Pobedonosni razvoj koji je imao nominalizam u drugom periodu srednjevekovne filozofije. On s jedne strane. to znači njima odgovara samo jedan primerak. no tada međutim sa konsekventnim proširivanjem u opštoj metafizici. pripisao rodovima ipak metafizički prioritet u božanskom duhu. kao i ovaj sam. du Plesis d'Aržantre. Kao ekstrcmni zastupnik ovc nauke pojavljuje se prema kraju trinaestog vcka Siger od Brabanta. i P. kojima. da je stvarno samo pojedinačno biće i da je opšte samo produkt mišljenja. po kojem jedino egzistira opšta materija i pita se mnogo više obrnuto. IL § 6. u stvari po Aviceninoj formuli (uporedi § 23. et l'averroismc latin au 13 me sieclc. S. koje upoređuje. večni opšti um ljudskog roda. (Luvcn. koja. da univerzalije samo »individuiraju« to znači egzistiraju u pojedinačnim empirijskim primercima kao njihove opšte bitnosti (quidditas). po Tomi. u svojoj religiozno metafizičkoj psihologiji koja se izgradila na Avgustinu u sebi samostalni realitet. On označava individualitet (kako u smislu pojedinačne supstance. to znači on je pitao o principium individuationis i on ga je našao u tome da je materija u prostoru i vremenu kvantitativno određena (materia signata). U sposobnosti materije da poprimi kvantitativne diferencijacije.. intellectus agens je oblik koji postoji izvan i nezavisno od empirijskih individuuma. počiva na jednoj svojevrsnoj kombinaciji vrlo različitih misaonih motiva. Najsavršeniju inkarnaciju delatnog uma je po Averoesu dao Aristotel. kao i sama pojedinacna duša. međutim.u dijametralnoj suprotnosti prerna Ekhartovoj mistici . biće ovaj intellectus agens. ponajpre pojedinačnu dušu. od nje napredovah u ekstremni realizam . On je stoga morao objasniti kako dolazi do toga da se ovo jedinslveno (kao opšta materija) prikazuje u tako raznolikim oblicima. sastoji se mogućnost individuacije. dakle. godine. Ovo jc jedinstvena suština. su po kvantitativnim diferencijama prostora i vremena. 6). kao najodlučniji motiv. kao Franjo od Majra. koji se nalazio u intelektualističkim temeljima njihove metafizike. i dalje.metafizici. kao empirijska funkcija individualnog spoznavanja prolazna. To je stanovište sa kojeg su Ijudi kao Vilim od Overnje i Henrik od Genta osporavali Averoesa. da samog Aristotela zaštite od mešanja sa ovom naukom: i Albert i Toma su napisali De unitate intellectus contra Averroistas. Nasuprot tome. pripada ljudska duša (uporedi § 25. dc Br. Original80 no se izgraduje ova nauka. pitanje o principu individualizacije: individuum je »poslednji« oblik sve stvarnosti. on ima samo individualno važenje. Iz ovih značajnih ukrštavanja skotističke nauke je objašnjivo da se ona dok su neki Skotovi sledbenici. Skotizam u tom pogledu pokazuje razdvojenost koja očigledno još nije postojala u duhu njegovog osnivača. Renana Av. 3. On se svuda. koji se realizuje u najvrednijim delatnostima ličnosti. ukoliko sasvim u arapskom smislu podržava jedinstvo materije (materiaproprima). to znači kao onaj koji nije izveden iz opšte osnove. 1908. U dubini je vladao avgustinovski osećajni momenat. pored averoizma. kao pojedinačno biće uopšte. pre svega. o čemu treba uporediti Cl. Mandone. kod Averoesa. 1' Av. Nasuprot tome. čisti oblici (separatae sive subsistentes) samo po sebi samima individuirani. Ova (aktuelna) saznajna delatnost je (kao intellectus acauisitus). Po površini prelazi logičko-gramatički šematizam. no ona je. i dalje. nagovešten prigodno zajedno sa novoplatonističkom mistikom i već ranije u zapadnoj literaturi: kao izrazita i raširena nauka pojavio. oko 1200. 8 2 te je bila osnovna težnja dominikanaca. doduše po svom sadržaju i po svojoj biti večna. može govoriti o realitetu opštih »priroda«. osećaj. Po njemu treba tražiti intellectus passivus u sposobnosti spoznavanja individuuma. vrlo uglednoj ličnosti Vilima od O k a m a . a s druge strane uči da je ovo opšte samo onda stvarno. Pojedinačni oblik smatra Dansa Skot izvorno činjeničnim. Pobližc kod E. koji ne nastaje ni ne prolazi i koji sadrži u jednom opšte istine za sve važeće načine. najniži među inteligencijama koje vladaju u sublunarnom svetu. a ovaj poslednji uči da duša nije tek (kao po Tomi) njenim odnosom prema jednom određenom telu. o metafizičkoj vlastitoj vrednosti lićnosti. Ovaj način rešavanja problema univerzalija. pri tom je. po Avicebronu. Stoga su. najsnažnije naglašava realitet univerzalnog. od kojeg je spoznajna delatnost individuuma samo naročita pojava. obično se označava kao formalizam. Svaki anđeo je ujedno i rod i individuum. Za njega stoga nema smisla. 81 Umno spoznavanje čoveka je. nasuprot tome. kojeg je podržavao Augustin. Collectio iudiciorum de novis crroribus L 175.nisu mogli dozvoliti puni razvoj realizma. tamo navodi gde su krive nauke arapskog peripatetizma osuđene. već kojeg samo treba konstatovati kao činjeničnog. koje pruža njihova materija. U najtežem položaju ovde je bio tomizam: on je tvrdio. inherentni oblici. stvarno u mnogim primercima. i uprkos njihovoj subsistenciji.mogla kod Okama pretvoriti u obnovu nominalističke teze. Bojmker. 254 . važenje koje se odnosi na pojedinačno. koja samo empirijskim pojedLnacnim bićima želi da prizna vrednost »prve« supstance. Tll). Oni su odbacili razhku separiranih i inherentnih oblika. Betrage 1898. nelična ili nadlična funkcija: to je vremensko učestvovanje individuuma na večnom opštem umu. tako i u pojedinačnom događanju) kao slučajan (contingens). koji proizlazi iz prvog delovanja vizantijske tradicije starog veka. međutim. tvrde. već i sama u sebi individualizovana i supstancijalizovana. 4). 4. protiv čijeg su spisa De aetcmitate mundi bila upravljena "Imposibilia". međutim. Pampsihizmu se protivio od hrišćanskih mislilaca. kako se kod ovog isključivog realiteta oblikom određenih pojedinačnih bića. 8 4 255 79 Takozvana »teologija Aristotela« identifikuje ovaj vouc. I to je pravi razlog zbog kojeg glavni sistemi sholastike . ukoliko je sama upravo delatni um. Već Bonaventura (a isto tako inače i Henrik od Genta) no još energičnije. o kojem se ne može više dalje pitati. et. Dans Skot. 81 Time se ovde teoretski opravdalo priznavanje bezuslovnog autoritcta Stagiranina 82 Uporedi Ch. da i duhovni oblici imaju svoju sopstvenu materiju. nastaje i nestaje kao oblik pojedinačnog tela. svojstven Dansu Skotu. čovečanstvo) stvarno u različitim primercima kao pojedinačna supstanca. to znači mogućnost da je isti oblik (npr. On je supstanca uistinu duhovnog života. ukoliko je redom oblika koji silaze od opšteg ka posebnom konačno realizovano određenim pojedinačnim oblikom (nazvanim u škoh haecceitas). 80 Uporedi uglavnom njegov spis Dc animae baetitudine. kao već i za njegovog preteču Rodžera Bekona. 8 3 Svi ti uticaji se koncentrišu u strastvenoj. u osnovnom filozofskom strujanju pokazala se antiplatonistička tendencija tek sada upoznate Aristotelove spoznajne teorije. koji je hteo individualnoj ličnosti da obezbedi njeno metafizičko dostojanstvo.

Ipak su Dans Skot i Okam dali najvažvniji podsticaj za to. 2.). ne samo u porastu bogatijeg. od dijalektike ka iskustvu. Akad. od mišljenja ka izvorima. spoljašnje i unutrašnje iskustvo kao oba izvora znanja i on je na taj način potpomogao i psihologiju. 256 257 . već najpre na predstavu stvari. 1866. nije više »prirodna«. 89 posebno i kod Alberta. priznaje realitet najizvomijeg oblika. uči Nikola Kuzanski. stupiti jedan opšti pojam (termimiss) namesto sume svojih vrsta. da se čisto teoretska nauka.. tako mogu suponirati za individualnu predstavu u mišljenju. kad ne bi naišla na oslonac u augustinovskoj struji. a pojam vrste umesto sume svih svojih primeraka (homoomnes homines). Zibek. do neiskazive. neposredne saznajne zajednice s pravim bitkom. Novc se ideje. »znakovi« stvari. 1908). na način koji je bio predočen u semiotici kasnijeg starog veka. koji je sa svom energijom pozivao nauku svoga vremena od autoriteta ka stvarima. te da se filozofija postavila sve svesnije na tlo empirizma Kad je Dans Skot izvorni individualni oblik označio kao kontingentan. 88 Naroćito Avicene i fiziološke optike Alhacena. a kao što se mislilo i logički. on je time »realnoj nauci« ukazao put u neposredno shvatanje stvamog. ali različite od samih stvari. 1923. tražio kvantitativna određenja opažaja i zahtevao matematičko školovanje. Po toj teoriji može jezički. No. Pod uticajem Arapa 88 poprimila su istraživanja o duševnom životu. da samo realno znanje obuhvata unutrašnji svet ideja. jasno je takođe. 317. Prantl u Sitz. Lape. vreme još nije bilo zrelo za istraživanje prirode. kod Mncenza od Buvea. idaljc.Kordove. prisnijeg pisanja istorije. Uprkos ovoj vrlo istaknutoj spoznajno-teoretskoj restrikciji. opšte predstave apstraktne spoznaje. sa svojim knji83 Zaista se može u delovanju udžbcnika Mihaela Psela vidcti prvi prodor onog dovodenja antičkc obrazovne gradc. d. koji je strogo formulisao stanovište unutrašnjeg iskustva i posebno ga odlučno istakao u istraživanju o duševnim stanjima Tako se došlo do značajnog rezultata. i (puoic. Pojedinačnu stvar. od kojih je tipičan udžbenik Petrusa 1 lispanusa. a dmga se odnosi (apstraktivno) na imanentne međusobne odnose ideja Po ovom je jasno da i racionalna nauka pretpostavlja »realnu« nauku i da je povezan empirijski idejni materijal. koji izvire iz njegovog sopstvenog bića. škim diskusijama autoriteta. spis De motu cordis. O vizantijskoj tradiciji antičke literaturc trcba uporediti K. bezznakovne. životnijeg. su polagali težište na teoriju supozicije u prikazu nauke o pojmu i njene primene na sud i zaključak. 85 Uporedi K. Minhcn 1879. X. Krat. Philos. izražajne reči. po Dans Skotu. razvijala pomoću avgustinovske nauke o samoizvesnosti ličnosti. tako da je u operacijama mišljenja. Stoga se na završetku srednjeg veka realna nauka više posvetila pokretljivom ljudskom životu nego prirodi i počeci svetske nauke o sklopovima ljudskog društva ne nalaze se samo u teorijama Okama i Marsilija od Padove (uporedi § 25. Na oba franjevca je. ugušena metafizičkom psihologijom tomizma. tako je prigodno i Albert rekao.. koja je kao najviši princip utvrdila samoiskustvo ličnosti. sa božanstvom. da se postepeno. znanje neznanja. i kad je Okam objavio da je pojedinačno biće jedino istinski realno. 6). a taj sc pravac kasnijc u renesansi konačno pridružio obema drugim tradicijama koje su išle preko Rima . tendenciju. delovao Rodžer Bekon. izd.Udžbenici »modeme logike«. kod Pjera d'Alija. spoznaje samo što ima u sebi: njegova je spoznaja sveta . 8). mi predočavamo intuitivno (bez posredstva species intelligihiles) no ove predstavc su samo »prirodni« znak za one stvari. u tom obliku pritešnjene. 2. No. 5. kakva je i inače potrebna za znak u pogledu označenog predmeta. 90 Alfrcd od Sarcšela. a kasnije izveo Nikola Kuzanski. međutim. Gcschichte derbyzantinischen Literatur. kod njegovog ućenika hana od Rošele. nr.a to je i inače bila pojava koja se još duboko provlačila kroz filozofiju renesanse. pored do tada bitno religiozno zainteresovane metafizlke.zaključuje terministički nominalizam . U tom smislu stoji nasuprot tomizmu posebno Henrik od Genta. koje su. i daljc. u prvoj polovini trinaestog veka Upoređi Bojmker. f Gesch. nezavisno od metafizičkih poglcda. 86 Sasvim je očigledna sličnost sa suprotnošću koja se pokazala i u antićkoj filozofiji jezika. Spoznaja ovog relativiteta svih pozitivnih iskaza.87 Plodonosno se razvio empirizam tokom vremena samo u psihologiji. koja je bila usmerena na utvrđivanje i uređenje činjeničnog i već kod Alfreda Engleskog 90 nalazimo čisto fiziološku psihologiju sa svim radikalnim konsekvencama Ova buđenja psihološkog empirizma bila bi. . 91 Kao što jc to bilo i kod nominalističkih mistika. Krumbaher. (Platon. nisu mogle slobodno razvijati . naučnim radom.) između deoic. te imaju prema njima samo nužan odnos. koji je od nje dobijen. Occams Erkcnntnislchre in ihrer historischcn Stellung (Arch. Vrlo jasno delovanje ovih podsticaja može se upoznati u Vitelovoj »Perspectiva« i u spisu »De intelligentiis«.upućena na unutrašnja stanja u kojima je životni sklop zamenjen stvamim. to se u suštini desilo zato jer je potpuno izgrađena sholastička metoda. kako kasnije tako i pre.Jorka i prcko Bagdada . Suprotno pravoj biti stvari. a. stvama sličnost mcđu njima je tako mala. već i u empiričkom 87 Bezuticaja su prošli pokušaji kao što su bili oni od Aleksandra Nekama (oko 1200) ili kasnije (oko 1350) od Nicolausa d'Atrikurija (o kojem piše J. usmerena je prava životna snaga nominalizma na razvoj realne nauke. Nasuprot tome. Ova »dmga intencija«. kojoj on. od knjiga ka prirodi: on je prikazao. 58. Ovaj odnos je odnos »prve intencije«. uporedi o tom CL Bojmker u njegovim Beitragcn III. protiv intelektualističkog tomizma. II. Ova je samospoznaja vredila91 kao ono najizvesnije »realne nauke«. po arapskom uzom. odnosno izgovorene ili napisane. potpuno prevoladala. Njemu se pridružuje Albert. u kojoj se opšta predstava pomoću reči više ne odnosi direktno na stvar. koliko god je Rodžer Bekon. 84 Uporedi H. Duh. 89 Već kod Alcksandera od Halea. von S. U oblicima ovog terminizma razvio je Okam nominalizam (uporedi § 25. to je značilo da ga ne treba spoznati logičkom dedukcijom.. dcr Miinich.Ber. ljudsko mišljenje poseduje samo konjekture. kojeg je Zapad doživio preko Vizantije. već samo činjeničnom konstatacijom. konstituiše ponovo filozofija kao svetska nauka činjenično stvamog. je kao prvi stepen docta ignorantiae jedini put da se dopre i iznad racionalne nauke. koji je među dominikancima zastupao isti smer i koji je znao oceniti vrednost autoptičkog opažaja i eksperimenta i sjajno potvrdio samostalnost vlastitog istraživanja u svojim botaničkim studijama. Dcs A. upotre85 bljen kao znak za ono što znači. koji je sasvim zastupao ovaj idealistički nominalizam. to znači način predočavanja. doduše. govom i pisanju i »neodređene«. Minster. I kad su za vreme četrnaestog i petnaestog veka uspesi realne nauke ostali samo veoma ograničeni. već proizvoljna (adplacitum instituta)}6 Ovim razlikovanjem brani Okam i razliku između realne i racionalne nauke: prva se neposredno (intuitivno) odnosi na stvari. Kao što se mogu individualne predstave »suponirati« za individualne stvari. međutim.

fur Staatswissenscliatt. nije nigde bilo življe izraženo nego u mnogoznačnoj filozofiji Nikole Kuzanskog. dok je svaka od mnogih konačnosti samo o sebi moguća. Celokupnom starom veku (uporedi § 20. Što je obradio beskonačnost kao bitnu oznaku Boga. izmedu izvornih pretpostavki svoga mišljenja i ovih početaka novog. docta ignorantia. označava Nikola.uporedi § 23. i koji je različit od svih drugih. harmonično jedinstvo mnoštva. dok je kod svih kreatura realno odeljena esencija (ili Quidditas . Uporcdi o njemu V. Na taj način sadrži svaki individuum u sebi čitav svet. a konačno pak (po Dansu Skotu).tako je prigodno govorio arapski filozof Alkendi . bio je stoga tako formulisan da je u Bogu neograničeno sadržan isti apsolutni bitak. koja u njemu čini znakove za spoljni svet.to se mora izjednačiti u beskonačnosti božanskog bića. a pri tom i ono najmanje.takođe i ono suprotnosti. i u općštm. nikad umirena težnja. Dosledno tome je. po kojem su ostale stvari sadržane u čoveku. da je Dog jedino nužno bićc. to znači gola činjenica. Beskonačno . 94 Istc jc misli Toma tako izrazio. Zcitechr. njemu svojstvenim načinom predočavanja (uporedi br. pre svega.posmatranju socijalnih odnosa. najviše biće je lišeno konačnih određenja. koja želi da opravda sve motive ranije filozofije. Sasvim * je jasna veza ove nauke prema aristotelovskim osnovnim pojmovima actusa i potentiae. Ne postoji proporcija između beskonačnog i konačnog. Tako je i Nikola metodu negativne teologije pozitivno pojmovno izrazio. Time je data dalja suprotnost jedinstva i mnoštva. mističkim uzdizanjem. Rošer. str. a tek po njemu stvarna 9 4 Među suprotnostima. 258 259 . doduše ne u istom smislu kao i božanstvo.ogledalo Univerzuma. koji se u svetu prikazuje u konačnom liku. Bog je jedin92 stvo svih suprotnosti coincidentia oppositorum. s druge strane. u kojoj su sve mogućnosti eo ipso kao takve realizovane (possest). Prema tome. okarakterisan je idejom. Tako su se upravo u ovoj vezi ponovo raspali elementi koje je Kuzanski hteo da ujedini. pridolazi motiv da se volja osećala već u individuumu kao neumorna. do kojih je dopro Nikola d'Oresme (umro 92 1382). dat individuum. a i u hrišćanskom se mišljcnju sve više i više zamišljala bezgraničnom moć kao što je volja i znanje Boga. koji u njima vladaju: no moć beskonačnog jedinstva. naravno. Ovo vredi. kao coinciden'tia opposilorum. Ovaj pokušaj je postao još više interesantan pojmovnim oblicima u kojima je bio preduzet. u kojem se nasao srednji vek pri kraju. Osnovna misao pri tom je da se pokaže kako je individuum i u svojoj metafizičkoj posebnosti idcntičan sa najopštijim. sa opštim. Ovome još. 1863. 4). to znači on je u prostoru i vremenu neograničen (interminatum ili privativno beskonačan). s božanskim bićem. to znači one beskonačnog i konačnog te jedinstva i mnoštva. kao celina. Pri tom je beskonačno u sebi nužno. da jc prva o scbi samo moguća i da ova poslcdnja njoj pridolazi kao ostvarenje. ipak stoga nije mogao odreći da nove misli ne uskladi sa sklopom starog shvatanja sveta. moguć je samo odbacivanjem sveg takvog konačnog znanja. Identitet Boga i sveta. u svim njegovim pojavama je jedinstveni deus implicitus ujedno u mnoštvo rasuti deus erplicitns. 60 i dalje. Sve je u svemu: omnia ubique. Pokušaj da se srednjevekovna filozofija svestrano završi. Tako je sa beskonačnim dato i konačno. a kao beskonačno samo neodređena mogućnost. Isto tako pripada i svakoj pojedinačnoj stvari jedna određena beskonačnost u tom smislu. koje su ujedinjene u Bogu. nasuprot suprotnim sistemima.Washcit) na taj naćin od egzistcncije. Individualno stvamo želi empirijski saznati.. Ali ovo je mnoštvo . u suprotnosti prema svetu.tako je misllo Nikola da će moći objasniti već na matematičkim primerima . nasuprot tome. potpuno obuzet svežim pokretom vremena. razumom shvatiti i razlikovati svoje odnose i suprotnosti. 6.je živo i večno jedinstvo onog što se u konačnom pojavljuje kao prošireno mnoštvo. On je stoga apsolutna stvamost. 305. i da je ova beskonačnost unutrašnjeg iskustva podignuta do metafizičkog principa. U aleksandrijskoj filozofiji. koji je zahtevao mitski kao i naturalisticki pogled na svet. beskonačno je ujedno konačno. Bog je ono najveće. Čovek odslikava Univerzum svojim »konjekturama«. Poseban način. koja je uzvišena nad svim tim suprotnostima i sve ih u sebi sadrži. 2) je vredelo ono što je savršeno kao u sebi ograničeno. Neshvatljivo je i izvođenje sveta iz Boga i iz poznavanja konačnog ne vodi put u beskonačno. snažno iskustvenog istraživanja. I njegovu vlastitu nauku. koji se. i dalje. Nikola je razborito povezao uz terminističku nauku. beskonačan. 2). koji je svojstven samo njemu.i na to stavlja naročito težište Kuzanski . samo u ogramčenijem obliku. to znači kojc egzistira snagom svoje vlastite prirode (misao koju trcba smatrati ostatkom Anselmova ontološkog dokaza . Sto je u na kraju podeljeno na različito . pojavljuju se kao najvažnije upravo stoga one između njega samog i sveta. Svaka pojedinačna stvar je . naročito za ljude i shvatanje ljudi kao mikrokozmosa. no na svoj način. ovo najmanje i konačno deljivo u svom načinu beskonačnosti i prikazuje u sebi samom. da u svojim bitnim određenjima nosi u sebi ona određenja koja nose i svi drugi individuumi. čak i beskrajan red konačnog ostaje sa istinski beskonačnim inkomenzurabilan. apsolutno kontingentno. Podeljeno raspoloženje.te se samo tako može pojavljivati jedno pored drugog . uporcdi mesta kod Falkenberga na navedenom mestu. vodio je njenom unutrašnjem raspadanju. 93 92 Po tome je najpre i Univerzum. U tu svrhu upotrebljava Nikola po prvi puta sistematski izveden pojmovni par beskonačnog i konačnog. In omnibus partibus relucet totum.ako je stvamo i potpuno spoznata .

sv. LASSVvTTZ. 1897-1904). 2. W. II. WINDELBAND. Geschichte des Kausalproblems in der neueren Philosophie (1921). 1875). 1911. 2. Philos. 1889-90). izdanje. 10 svesaka (Hajdelberg. W. Geschichte und Kritik der Prinzipien der neueren Philosophie. H. WENTSCHER. sv. (Lajpzig. sv.. izdanje. str.. 2. (Lajpzig. R. KONIGSWALD. E. (Berlin. R. i dalje). HEIMSOETH. ZELLER. F. 2. četvrto (jubilarno) izdanje. 1845). 1855). SCHALLER. 2. 1921). Geschichte der neueren Erkenntnistheorie (von Descartes bis Hegel) 1921. Der Skeptizismus in der Philosophie. Geschichte der neueren Philosophie (Lehrb. 1925). Zeit und Mathematik in der neueren Philosophie. Die Philosophie von der Renaissance bis Kant (1923). v. i dalje. 382-543. ED. Iza toga ponovo izdato u delovima sa dopunskim dodacima. izdanje (Berlin. ERNST CASSIRER. Geschlchte der neueren Philosophie. Geschichte der philosophischen Moral. 1920. Die sechs grossen Themen der abendlandischen Metaphysik(1922). BENDLXEN. d. 1927). (Lajpzig. izd. Geschichte der Ethik in der neueren Philosophie L 3. Geschichte der neueren Philosophie. E. (Hamburg. ERDMANN. E. URLICL. 3. BAUMANN. Die Lehren von Raum. 1841-44). sv. 2. 2. Geschichte der Atomistik vom Mittelalter bis Newton. J. Rechtsund Staatslehre der Englander und Franzosen (Marburg. ASTER. HOFFDLNG. Kultur der Gegenvvart L 5. Geschichte der neueren Philosophie. 1868. 6. VVTNDELBAND. J. 1895. 1908). Geschichte der neueren Philosophie. sv. 1912. sveska (Lajpzig. 2. F. FALCKENBERG. JODL. H.IVDEO FILOZOFIJA RENESANSE J. sv. Geschichte der deutschen Philosophie seit Leibniz. izdanje (Lajpzig. izd. K. 2. 2 sveske (Lajpzig. 2. 261 . preveo na nem. 1919). v. ASTER. 3 dela u 6 svesaka (Riga i Lajpzig 1834/53. izd. Geschichte der Naturphilosophie seit Bacon. 8. H. na naš jezik preveo VLADAN MAKSMOVIĆ. KUNO FISCHER. Das Erkenntnisproblem in der Philosophie und Wissenschaft der neueren Zeit. RICHTER. Karlovci. R. 1910. Versuch einer vvissenscaftlichen Darstellung der Geschichte der neueren Philosophie. VORLANDER.

uglavnom. Do sada 6 svezaka (Pariz. konačno i bogato mnostvo novih univerziteta protestantske Nemačke. koje je kroz jedan vek pratilo glavni religiozni pokret intelektuabiog života kod zapadnih naroda i koje je. dovršilo se sporom hrišćanskih konfesija. s vremenom se rastavilo i iskonska svežina postojanosti razbila je krug opšte tradicije. strast i fanatizam konfesionalnih suprotnosti. Tako je filozofija u renesansi izgubila cehovski karakter i biće u svojim najboljim ostvarenjima slobodni čin individuuma. der Philos. koji je u sebe primio tekovine kasnog starog i srednjeg veka ipak je bio njegov prvi samostalni intelektualni rad vraćanje ka shvatanju prirode na koje nije uticao ni jedan drugi intcres: prema njemu se probijala cela filozofija rcnesansc i u tom pravcu je postigla svoje najveće uspehe. Željno je bilo prihvaćeno znanje stare filozofije.1 Preporod čisto tcoretskog duha je pravi smisao načne »renesanse« i u tom se i sastoji kongenijalnost sa grčkim mišljenjem. d. u kom se zbio srednjevekovni život. IIL 12. pokazale samosviesno ojačanje svetske kulture pored duhovne. FRISCHEISEN KOHLER i VV. kontaktom religija. 2. OLSCHKL Geschicbte der neusprachlichen vvissenschaftlichen Literatur. čini u vekovima prelaza bitnu oznaku poćetka novog doba Postepenim razvitkom i neprekidnim napretkam riešila se modema nauka srednjevekovnih nazora To njeno zamršeno nastajanje teklo je uporedo sa vrlo živim počecima opšteg modemog života Ovaj je. Ujedno se. Virtemberg. Nije slučajno da je pored Pariza brzo izrastao broj središta naučnog života Kao što je već pre Oksford zadobio vlastito značenje. L. Samo razdvajanje koje je time prodrlo. ponajpre najstarijeg. za koju je dugo trebalo da se izbori. sveska (1919. Prag. i dalje). ali upravo time je bila slomljena prevlast jednog zatvorenog rehgioznog uverenja u visinama naučnog života Što je otpočelo za vreme krstaških ratova. te se sve više i više izražavala modernim nacionalnim jezikom. da bi odmah. neposrcdnom shvatanju prirodc. tu i tamo. Schr. u teoretskom obliku. Sinn und Ursprung dcr Wortc Rcnaissance und Rcformation (Sitz. koji je istorija povukla oko duha naroda Tako se novo vreme objavilo buđenjem nacionalnog oblikovanja života. U osećanju takvog srodstva u osnovnom porivu latio se novovekovni duh. . Direra i Rembranta. u sledećim vekovima.Ber. ponajpre još nejasno traženje novog. BREMOND. H. Do sada 3. da se odvojio od strogih školskih veza. (Braunšvajg. došlo je do odlučnog prodora i njegova pobeda. korak po korak ka vlastitom. dakle. MOOGA (1924). ovo postepeno izgradivanje prirodnonaučnog pogleda na svet iz humanističkog obnavljanja grčke nauke: ona se stoga raspada u dva razdoblja: u humanističko i prirodnonaučno. VVeltanschauung und Analyse des Menschen seit Renaissance und Reformation (Ges. I ova sveža punoća novog sadržaja je uslovila da filozofija nije bila pretežno potčinjena nijednom onom interesu. Humanismus (1918). 1 263 . Ak. Isto jc tako i Gete dokaz. pronalaskom štampanja. koja je prevladavala u celokupnoj filozofiji helenističko-rimskog vremena i srednjeg veka sve je više i više prestala te se početkom novog vremena ponovno pojavila spoznaja stvamosti kao samosvrha naućnog istraživanja Upravo kao i u pocecima grčkog mišljenja. snažnije nabujalo. zatim mnogobrojne akademije Italije. Tako pripremljena vratila se nauka iz sveta mudrovanja unutrašnjosti. Bcrl. počeo uopšte sa snažnim prirodnim razvojem posebnosti: lapidamo jedinstvo. Suprotnosti koje su se pokazale na završetku srednjevekovne filozofije imale su opštije značenje: one su. moderan duh. str. Rim i Pariz su prestali biti vladajuća središta zapadne kulture. Ethik der Neuzeit (Hb. W. da se rešio 262 sputavanja učenc tradicije i da je mogao preći u nevezano oblikovanje ličnosti. LlTT. Kako god je jako do samosvesti ojačao. probudilo je doduše svu dubinu religioznog osećanja i uzburkalo. kao ognjište opozicije franjevaca. Schr. sv. svoje je izvore tražila u širini savremene stvarnosti. Granicom se među tim periodima može smatrati. Ukoliko se on uživeo u grčki pojmovni svet. etičkog i religioznog života. Geschichte der christhchen Religionsphilosophie seit der Reformation. IV). Takode i linija koja vodi od Đota do Leonarda. UBERV7EG. i daljc) i Rcformation. 1910. Histoire litteraire du Sentiment religieux en France. Mikelanđela. proširenje evropske civilizacije na ostale delove sveta a ne manje ni radost novoprobuđene umetnosti. ILl 1927). II). TROLTSCH. 1880-83). Izgledalo jc kao da su postali preživeli i neupotrebljivi oblici duhovnog života stari dva milenijuma. da za savrcmcni duh put ka prirodi vodi kroz hclcnstvo. d. upala u neophodnu organizaciju u spoljnom svetu. PUNJER. B. s pojačanom snagom. Istorija filozofije renesanse je. Podzemno strujanje. do ideala znanja zbog njega samog. 594. Strastveno. po prilici. da ih je mnogo više sve u sebi prihvatila te da se s vremenom uzdigla ponovo do slobodnog rada na spoznaji. U tom pogledu je tekao u rencsansi paralelno tok razvoja naukc sa razvojem umctnosti. Renaissance. Grundrisis. London i drugi gradovi postali su novi centri religioznog života Pobedonosno se oslobodila prisnost verovanja. Prvi od ovih perioda Uporedi takođc Konr. da sebi time otvori nove i dalje puteve. Ženeva. namesto jedinstvene koncentracije. koje je bilo odlučno za njen razvoj. vreme svetskog carstva je i duhovno prošlo i. 1923. izneseno od humanističkog pokreta i sistemi grčke filozofije bili su obnovljeni u žestokoj suprotnosti prema srednjevekovnoj tradiciji. Ali ovo vraćanje ka starom dobu pokazuje se u opštem toku istorije samo kao instinktivna priprema za vlastiti rad modemog duha2 koji je u toj "kastalijskoj kupki" ojačao do svoje mladalačke snagc. izd. Aufsatze zur Geistesgeschichte und Religionssociologie (Ges. dolazi bogat životni polet decentralizacije. ka istraživanju prirode. naime. Ticijana. DILTHEY. prelazi. u svom strastvenom traženju novog. godina 1600. Rafaela. od ponovnog oživljavanja klasičnih oblika. Hajdelberg. ispunilo je duhove. Burdah. i dalje). koja se već u mistici pobunila protiv posvetovljavanja crkvenog života. tako proširio i razgranao hterarni život. a pokret je obuzela uzbudena fantazija Sa njom je postala važna u filozofiji sva raznovrsnost interesa svetskog života: snažni razvoj državnog života bogato uzdizanje spoljne kulture. ponovno.Th. nasuprot antičkom. Podređenost pod svrhom praktičnog. prerađeno od M. stekao je u tom sposobnost da u mislima savlada svoj vlastiti bogati spoljni život. a latinski je prestao da bude isključivi jezik obrazovanog sveta Na rehgioznom podmčju ovo zbivanje se pokazalo u tome što je Rim izgubio svevlast nad crkvenim životom hrišćanstva. tako su razvijali svoju samostalnu životnu snagu ponajpre Beč. na kojoj je radio srednji vek. E. ovaj se teoretski poriv usmerio bitno na prirodnu nauku. W. Na taj način je nauka bila obuhvaćena snažnim previranjem.

veka Oba ova doba čine. održavala se u religioznoj potrebi naroda nemačka mistika sa svim. Modema prirodna nauka je ćerka humanizma 1. kao i pod uticajem time promenjenog kultumog stanja. 1866. STOCKL. to se i u crkvenom životu odigrao jedan isto tako žestoki spor predaje. unutrašnji pokretački motiv filozofskog pokreta humanizma je ista ona težnja za iz temelja novom spoznajom sveta. već i celog stanja društva Ni jedno doba nije doživelo tako mnoge. RIECKEL. nova struja koja je skrenula tok zapadnog mišljenja ponovno sa dotadašnjeg pravca Ukoliko se pojavljuje humanistička renesansa. 5). a pojavno protiv neukusne ukrućenosti samostanskog latinskog jezika. Lajpzig 1887. no jasno poiman. BURCKJHARDT. metodski protiv autoritativne dedukcije iz pretpostavljenih pojmova. vek doneo prestanak previranja i razbistravanje mnoštva misli koje su se tako međusobno borile. koja su postala poznata u 15. te ako se ovaj sastojao u obmutom razvijanju antičkog misaonog pokreta. Oba ova veka pokazuju. Jer. u svim važnim tačkama. koje bi bilo. Ova je opozicija brzo pobedila sa divnim ponovnim kazivanjem antičkih misli.već prema tome da li su se priključili ovom ili onom starom tumaču. u filozofskom oblikovanju dogmi ostali su mu bliže reformisti. to je on stigao na kraj ukoliko mu je postalo sve ono poznato iz originalne starogrčke literature. koji su se ponovno raspadali u grupe koje su se živo borile . 1925). Iz Vizantije je prodrla preko Firence i Rima. bila suprotnost između vladajuće filozofije srednjeg veka. od podstreka koji su proizašli iz prihvatanja grčke filozofije. na što je ograničeno. II risorgimento filosofico nel quattrocento. On se okrenuo. Novo što se pripremilo u tim rnnogostrukim borbama. pokret bio u borbi protiv hrišćanskih dogmi. pitagorejaca. Poznavanje grčkih originala i proširenje humanističkog obrazovanja izazvalo je. . MOR. u luteranskoj crkvi prevagnulo je oslanjanje na izvorni lik Aristotelovog sistema i stoičkc populame filozofije. i originalnih dela grčkih mislilaca. ili religiozno indiferentan ili otvoreno »neznabožački«. izdanje. međutim. mnogo razgranatim tradicijama. niti grotesknom samosvešću. međutim.to je nastavljanje antagonizma koji pokazuje srednji vek . međutim. izdanje. Bitan ferment ovog pokreta je. u najužoj povezanosti jedno s drugim. koje je u sebi ujedinjavala (uporedi § 26. treća sveska. Die philosophische Weltanschaung der Reformationszeit. Pored toga. DLLTHEY. Nigde se tako značajno ne pokazuje kontinuitet u duhovnom razvoju evropskog čoveka kao u renesansi.vodeći duh bio Avgustin. najpe u Italiji. 265 . Možda se nikad nije tako živahno kao tada osećala. Majnc. Tu su se ponovo probudile stare nauke grčke kosmologije Jonjana. sa finoćom i dosetljivošću umetnički obrazovanog vremena No. 1919. Ako je ovaj humanistički. Jahrh. u stvari. tu su bili aristotelovci. protiv srednjevekovnog pogrešnog tumačenja grčke metafizike. A. koji je bio posledica izgradnje filozofije kao životnog nazora i životnog umeća Stoga je filozofija prirode renesanse na svim linijama za ishodište svoje izgradnje problema uzela položaj čoveka u svetskom sklopu i preokret predstava. Glava. u filozofskom pogledu samo ono pomeranje ranijih misli kojim su bile pripremljene nove. Francuskoj i Engleskoj opozicioni pokrct protiv sholastike. Ponovo je ovde postao živ skepticizam i popularan filozofski eklekticizam. bolje nazvati novoplatonicima. kao nastavak i završetak onog snažnog procesa prisvajanja. CARRLERE. potreba za nečim potpunom novim. Geschichte der Philosophie des Mittelalters.sadrži potiskivanje srednjcvekovne tradicije.HTJMANISTIČKI PERIOD JAC. Tek je 17. Na naš jezik preveo Milan Prelog. 1860. Katolička crkva utvrdila se pod voćstvom jezuita protiv navale duhova sve čvršće za bedeme tomizma Kod protestanata je . 12. jedinstvenu celinu. utoliko se više smatralo da je njen pravi zadatak spoznaja prirode.to je parola vremena Izvođenje ove namere moralo se ipak kretati najpre unutar tradicionalnih načina predočavanja: njimaje. najvećim delom. bio zajednički antropocentrički karakterpogleda na svet. i tako mnogostruko i strastveno izražavala. und 16. Die Kultur der Renaissance in Italien. Što se više konstituisala filozofija pored teologijc kao samostalna svetska nauka. pokazuju se zavisnim. ako se dobro pogleda i ako se ne dopusti da se zavaramo. preporod klasičnog sta264 rog doba. Najdublje je na taj način bila pokrenuta metafizička mašta i odavde je stvorila uzome pesničke nazore o svetu u naukama Dordana Bruna i Jakoba Bemea. Filozofija treba da bude prirodna nauka . način kako se to dogodilo i pojmovni oblici u kojima se to izvršilo. niti naivnim hvalisanjem. Die Philosophie der Renaissance (Minhen. Auffassung und Analyse des Menschen in 15. No. sa svežim opažanjem pokoljenja koje uživa u životu. tu se prema novoj snazi uzdiglo demokritsko-epikurejsko shvatanje prirode. ona je bila u sebi razjedinjena Tu su bili platonici. Ta je mistika snažnije i plodonosnije delovala na filozofiju u budućnosti. prebogata kulturno-istorijskim interesima i literarnom uzbudljivosti. što su bih na dnevnom redu u toj literaturi. Zagreb. koja je konačno našla ispunjenje osnivanjem i principijelnim oblikovanjem prirodnih nauka No. W. A. 2.U tom rezultatu se susreću svi smerovi filozofije renesanse. FIORENTINO. koje je postalo samostalno. od crkvene učenosti. koja se već u sebi raspadala. tzv.*1953. neobične i dalekosežne pokušaje obnavljanja kao ovo: pa. te. Drugi period obuhvata početke modernog istraživanja prirode. Napulj. kojaje uzaludno htela da je uguši. velike metafizičke sisteme 17. koji pokazuje srednji vek. i Das natiirliche System der Geistesvvissenschaften Im 17 Jahrhundert. veku. u celokupnim spisima II. tradicijom pravog helenizma. u njegovom sledu. pokazuje se da se čitavo mnogooblikovano previranje kreće u okviru antičke i srednjevekovne tradicije i teži samo s mračnim nagonom cilju koji je više naslućen. ipak. u suštini. za totalnim i radikalnim preobražajem ne samo spoznajnog života. bio je merodavan za novo oblikovanje čitavog nazora o svetu. bilo je dovršenje onog pokreta koji je počeo na najvišoj tački srednjevekovne filozofije kod Dans Skota: odvajanje filozofije od teologije. još i danas naše znanjc. a zatim i u Nemačkoj. 1885. C. koji se izvršio u tom pogledu pod uticajem otkrića i pronalazaka.

G. Disputationes metaphvsicae 1695. Protestantizam je stajao u samom početku bliže humanističkom pokretu. Opuscula. Compendium scientiae niaturalis ex Aristotele. Izvorne studije Aristotela. 1643. Pariz. 1618). Marius Nizolius (1498-1576. Njegovi su učenici Gasparo Kontarini (umro 1542). Gegw. i Bordou 1870.E. Briž. umro 1524. Portugalac koji je učio u Tuluzu. Die Vviederbelebung des klassischen Altertums. 1454-1493. kasnije Fransoa de la Mot le Veje (1586-1672. Pariz 1690). Pariz 1856-1866. Pariz. F. Montaignes Zvveifel (Logos XIV. Institutiones dialecticae. s. 1909) i P. U aleksandriste se ubrajaju Ermolao Barbaro (iz Venecije. G. u Holandiji od Theodorosa Gaza (umro 1478). Storia dell academia platonica di Firenze. koji je najzaokruženije prikazao filozofiju prirode ovog smera u svom Nova de universis philosophiae (Ferara. Venecija.. i XL. u Francuskoj od Zaka Lefevra {Faber Stapuilensis.L4 1906). 1860.. u Nemačkoj od Rudolfa Agrikole (1442-1485). 1606). Philos. 1649). uporedi A. 1908). i pred njim Laurentiusa Valu (1408-1457. Das naturliche System der Geistesvvissenschaft (uporedi literatum na početku poglavlja). Emanuel Menjani (1601-1671) čiji Cursus philosophicua (Tuluz. Frančeso Patrici (1519. Gesch. Feri. 1926). 1 1855). Aristotelovci renesanse se raspadaju (izuzimajući crkvenosholastički pravac) u obe stranke averoista i aleksandrista Univerzitet u Padovi je bio. takode i mesto najživljih borbi između ovih stranaka Kao zastupnike averoizma treba spomenuti Nikoleta Verniasa (umro 1499) naročito Aleksandra Akihmja (umro 1518.. i 16. Epitome scientiae naturaUs (VVitenberg. Celokupna dela u Minjeovoj zbirci. E. 1652) zastupa empedoklovsku nauku. . 1601). Getingen. Pletlion.Uopšte o obnovi antičke fllozofije pišu: L. Dialecticae disputationes contra Aristotelos. und die Scholastik der letzter Jahrhunderte (Regenzburg. Pariz. Mons. autor jedne istorije akademske skepse. Aristotelizam je uveo u protestantske univerzitete uglavnom Filip Melanhton. Fransoa Sančez (1562-1632. 1921): sem toga treba spomenuti zbornik jezuita iz Koimbre. do 1587).. Elementa Stoicae philosophiae moralis (Majnc. autor Tractatus de multum nobili et prima universali scientia quod nihil scilur. Levi. 1455-1537). Geschichte der Studicn der klasslschen Literatur. X. Andreasa Cezalpinusa (1519-1603). Berlin. De disciplini. Pariz. F. uporedi K Hagen. 1515-1572. celokupna dela. Ove suprotnosti su više izmirene kod kasnijih aristotelovaca Jacopa Zabarele (1532-1589). uporedi. Philosophia naturalis adversus Aristotelem (Genf. Deutschlands literarische und religiose Verhaltnisse im Reformationszeitalter. Beč. takođe I u »An der Grenze der Philosophie« (Tibingen. 1868. Diltaj. Bordo. Ovde treba napomenuti i Agrikolu sa njegovim spisom De inventione dialectica (1480). Vadington. Essais.). 1673). 1870) . M. 266 Klod de Berigar. Cinq dialogues. bile su u Italiji unapređene od Georgiosa od Trapezunta (1396-1484. Glavni spis Adversus calumniatorem Platonis pojavio se u Rimu 1469. G. Comparatio Platonig et Aristotelis. E. Heren. De la sagesse. a stvarno. Firenca. 2. f. 1654) i napolitanca Zimaru (umro 1532). 1580. Majer. 1591). (uporedi L. LX. 1545) dalje Agostina Nifa (1473-1546). dela Tore. nova izdanja u Parizu 1865. 1861) i Maje. glavni spis: De intellectu et daemonibus. 1548-1617). Čezare Kremoninija (1552-1613) idrugih. 1889). 1646). La psicologia di P. kao obnovitelj jonske filozofije prirode u svom Cerculi Pisani (Udine. Verdienste um den philosophischen Unterricht (Lajpzig. Gerhart. 3. Berlin. dalje Dan. pisac mnogobrojnih komentara i priručnika. Tradicija tomističke sholastike održavala se najsnažnije na univerzitetima Iberijskog poluostrva. S. Pjer Gasend (Gassendi 1592-1655). Dela. i kasnije Franjo Petriš ili Petrić. (Pariz. Bazel. Najoštrija polemika protiv sholastike proizlazi od onih humanista koji joj suprotstavljaju eklektičnu populamu filozofiju zdravog ljudskog razuma u ukusnom obliku i po mogućnosti u retoričkom ruhu. 1647). Lion 1581. kao i jednog (grčkog) spisa o razlici platonske i aristotelovske doktrine. U smislu antičkng skepticizma pišu: Mišel de Montenj (1533-1592. Među njenim zastupnicima ističe se Franjo Suarez (iz Granade. Najznačajnije pojave iz platonskog kruga bili su Marsilio Rcino (iz Firence. Lange u Šmitovoj Encvklopadie der Pedagogik sv. 1849. M. prevodilac Sexta Empiricusa) i Simon Fuše (1644-1696. Venecija. među njima. 1604) i drugi spisi. Uporedi A. Simon Porta (umro 1555) i Julije Cezar Skaliger(1484 do 1558). S. 1880. Sebastian Baso. Vemunft und Offenbarung bei Joh. i dalje). Samuel Sorbie (1615-1670. Venecija.. als Praeceptor Germaniae (Berlin. 1531. R. Frankfurt. Manuductio ad Stolcam philosophiam (Antverpen. 1877). M. Njegovi najvažniji spisi su: De immortalitate animae sa Defensorium protiv Niphusa.). izdanje. 1797-1802. Bordo. 1482). Verner.Njegov vrlo uticajni đak bio je Besarion (rođen 1403. U izdanju njegovih dela od Bretšnajdera i Bindsajla čine filozofska dela 13. Hofman. Trelč. Venecija. Parma. glavi. sveska. i Kaspar Šope.). De fato libero arbitrio praedestinatione providentia dei libri qumque. V. Trelč. takozvani Collegium Conembricense.. Joahimsen. sv. 1433-1499) prevodilac Platonovih i Plotinovih dela i autor Theologia Platonica (Fircnza. De veris principiis et vera ratione philosophandi. 1621) i Ivan Magenus Demokritus reviviscens (Pavia. uporedi K. osim njega Seneke i Galena. o njemu A. Posebno treba spomenuti u obnavljanju ostallh grčkih filozofija sledeće: Žost Lips (1547-1606). Hartfelder. Uporedi. De vita moribus et doctrina Epicuri (Lajden. Slično kao kod ovog poslednjeg pokazuje se novoplatonizam spojen s novopitagorejskim i ujedno s mnogim modernim motivima mišljenja već kod Ivana Pikoa od Mirandole (1463-1494. i dalje. S. Syntagma philosophiae Epicuri (Lion. uglavnom. Pjer Šaron (1541-1603. als Philosoph (Arch. uporedi K. Rim. udžbenici logike (dijalektike) i etikc. umro kao kardinal rimske crkve u Raveni 1472).. Oboje su tekli zajedno posebno uNemačkoj. umro u Brižu 1546. 1523). H. u Bolonji). 1902). kao glavno sedište averoizma. Šulce. Senert (1572-1637). 1866. uporedi L. konačno Pjer de la Rame (Petrus Ramus. Rihter. Ovde spadaju i Ludovico Viv (rođen u Valensiji 1492. koju je osnovao Kosmos od Medičija i koju su sjajno sačuvali njegovi sledbenici (Uporedi A. loci commu267 . 1547) dalje najznačajniji aristotelovac renesanse Pjetro Pomponaci (roden 1462. 1543. Fojgt. uporedi i literaturu u 2. (Kultur d. Glavno sedište platonizma bila je akademija u Firenci. u Mantovi. oni su se uglavnom pridržavali formalno Cicerona. Protestantisches Christentum und Kirche in der Neuzeit. d.. u Trapezuntu. Fr. 1499). celokupna dela 26 svesaka.K. Podsticaj za to dao je Georgios Gemistos Pleton (1355-1450). Gerhard und Melanchton (1891). 1555.. Jena 1874 . 1553).

nakon dugogodišnjeg zatvora. kod Kalvina je to bio još i više slučaj. 1586. De rerurn natura iuxta propria principis. Sebastijan Frank (1500-1545). 1443). Protestantski aristotelizam našao je svog protivnika u Nicolausu Taurelusu (1547-1606). Jahrhundert. Kil. Ašnera. Diltaj. Universailis philosophiae seu metaphysicarum reium iuxta propria principia.) De monarchia hispanica.. i odrastao u Napulju. Umro je u Parizu 1639. da ih ovde treba spomenuti samo kao bitne momente opšteg duhovnog kretanja u 16. 1625. Među zastupnicima se ove ističu i Andreas Osiander (1498-1552). unemačkom prevodu B. morali 1910). u Stilu (Kalabrija). Scholastik des deutschen Prot. Darstellung der Phil. V. pre no što je bilo dovršeno celokupno izdanje njegovih spisa. Rim. Kleine Schriften l Frajburg. partes tres. 1920). Nestalnost njegovog života temeljila se delimično i na njegovom karakteru.. Uporedi za to i za sledeće: Riksner i Ziber. H. objavljuje se kritićko izdanje celokupnih dela od Zidhofa i Matisena. L Luter (3. 1889.. Frankfurt i Cirich. gore citirano delo od P. izdao Cigler i Celiman. Helmštatu. slavoljubivu hvalisavost i smelo raspoloženje za agitovanjem. Uporedi R. Vagnera. Wircburg. povezao neobuzdanu strast. i Napulj. i dalje). Dialogus de Christianismo.. Pariz. De occulta philosophia. De intelectu. nemačko izdanje njegovih spisa 1684. Toko (Firenca. 1819. do 1890. izd. celokupna dela.. profesor hernije u Bazelu. s jedne strane. dell' infinito universo e dei mondi (Dialoghi metafisici. vita di G. W. Geist und Schrift bei S. 377. Philosophiae ralionalis partes quinque 1638. (1907). Od mnogobrojnih spisa spomenućemo: Prodromusphilosophiae instaurandae. 1671. Hegler. Veliku hirurgiju i De natura rerum. 1920). Uporedi J. naišao je kod dominikanskog reda u koji je stupio. Beitrage zur Gesch. Luther im Lichte der neueren Forschung. d. De vita propria. zbog upomog odbijanja da porekne svoju nauku. od Hercoga u Teološkoj enciklopediji. Turin. Rim. 1829. principio ed uno. 1565. na naš jezik preveo Ante Sepič. Pridružujući se na Nikolu Kuzanskog prirodno filozofska tendencija snažnije se ističe kod Šarla Bujea (Bovillus. Spaccio della bestia trionfante. N.. 2 sv. 1918. 1926. Kajzera njegovom izboru (Dom. Opel. (Bon. 1613.. iz Sijene i njegov nećak Fausto (1539-1604. te se. Cabala del cavallo Pegaseo). Firenca. Posle 1922. satirične pesme (II candelajo.. Zigvart. su... Fiorentino. 1886. Novo izdanje s biografskim uvodom od d'Ankone izašlo je u Torinu 1854. H. i 1874. rwdš)i oauTov 1615.. Nuovi documenti di T. Bazel. B. und 17. sa instruktivnim indeksom). Matisen. u Salcburgu). Među novijom literaturom uporedi pogovor H. Blanše. Lajpzig 1882. isti autor: Der Einfluss der prot. Tuluz. uporedi F. G. Vom Ort der Welt. O. delimično su učene pesme metafizičkih 268 spisa (De monade numero etfigura.. 1881.. izd. spasao u Francuskoj. posebno prema italijanskom novoplatonizmu. 1892) i naročito Valentin Vajgel (1553-1588. Frankfurt. der neueren Philos. gde je saobraćao sa kartezijanskim prijateljskim krugom. Aufsatze zur Kirchengeschichte. Lion. od Lasona. Versuch einer svstem. Der Sozimaiirismus.. 1872. Bemer. Alpes caesae. Dom. O njegovim italijanskim i latinskim spisima uporedi Fel. La cena delle cineri. spaljen. T. koje je trebalo da se zove: Instauratio scientiarum. 1889). Jena. izd. De incertitudine et vanitate scientiarum) i Frančeska Zorzija (1460-1540). 1909. Rođen 1568. Bari. K. kojeg je osnovao LeUo Sozini (1525-1562). s VVeltanschauung und Verhangni. Le verbo mirifico.s. des C. Ges. Paradoxa. 1880. 1888... Značajniji i samostalniji je Teofrastus Bombastus Paracelzus od Hohenhajma (rođen 1493. prev. Napulj. Uporedi Baldahini. 1597. Der entwicklungsgeschichtliche Pantheismus nach seinem geschichtlichen Zusammenhang mit den alteren phantheistischen Systemen (Archiv XIII i Schriften IL). 1917). Fok. Veber. i dalje. zatim Marburgu. Njegova latinska dela (3 sv. Die Geisteswelt U.op. Zigvart u' »Kleine Schriften«. i članak S. (Rim. Die philos. Philosophiae triumphus. Degli eroici furori. fantastičnošću. Petersen. Ojken. Lion. i Napulj. Aristotelizmu se suprotstavio posebno narodni pokret mistike. postao je Kampanela ranodominikanac. 2. 1638. C. Zagreb. 7. Schulphilosophie aul die artodox luterische Dogmatik (1908). Lajpzig 1890.nes (Luther . Berlin. 1847. Hajdelberg. De arte cabalistica). L. 1864.) odnose se delimčno na lulističko umeće (posebno De imaginum signorum et idearum compositione). C. Najsjajnija pojava medu filozofima prirode je Đordano Bruno iz Nole u Kampanji. nemački. De sensibus. Pa ipak naučno značenje ova tri velika reformatora leži tako isključivo na teološkom području. (Pariz. umro 1541.. uporedi J. (Mesina. 1852). Jena. dalje u socinijanizmu. na takve sunmje daje pobegao i otada vodio nemiran život. B. italijanski spisi (izdati od A. der erste deutsche Philosophie (Erlangen. sua vita e sue dottrine.. 2. Dom. Među njegovim delima (izdanje Husera. Teozofsko-magijske nauke nalaze se kod Ivana Rojhlina (1455. izdao Đentile. Berti. do 1522). 1840. 1623..Jb. Kaspar Švenkfeld (1490-1561). mestu 111 cap. 1880). i dalje. 1573. te je predat Rimu i tamo bio 1600. 22. Agripe od Neteshajma (1487-1535). De harmonia mundi. Berti G. On je išao preko Rima i gornje Italije za Zenevu. XTV. sv. Realis philosophiae portes guatuor (sa dodatkom Civitas Solis. o njemu F. Pariz.i 1911) i njegov značajniji sledbenik Tomazo Kampanela. dok je Cvingli bio prijateljski raspoložen prema savremenoj filozofiji. 1921) i L. Brunhofer.). B. Dipel. u Ensidelnu. do 1891. Der guldne Griff. V. Leben und Lehrmieinungen beruhmter Phvsiker im 16. Hagen. 1891). Vajse. G. 1470-1553. V. nakon mnogih progona i zatvaranja. uporedi K. Uporedi Bartolmes G. i dalje. I kod njega se mešaju misaona smelost. 1862) i Đirolamo Kordana (1501-1576). Fr. Kr..E. i V. De sapientia. 1953. 1614. A. str. 5. Feri. izdanje. C. za koju je morao da pati. Olški (Deutsche Vierteljahresschrift IL 1924). de Lagardea. Lajpzig 1921. De subtilitate. 1907. i A. L. Hol. ĐentUe. Šmit-Švarcenbeg. 1873. praznoverjem i ograničenošću. na nav. punog fantazije. Vita et filosofia di T. Uporedi A. Keler. Zwinglis (1920). svez. Geschichte dcr aristotelischen Philosophie im protestantischen Deutschland (1921). 1549). Strasburg 1616-1618. Bar. 1846. novo izdanje od P. s druge strane najsavršeniji prikazi njegove nauke: Dialoghi della causa. Od njegovih mnogobrojnih učenika ističu se: Ivan Baptist van Helmont (1577-1644). L Frajburg. veku. Getingen. nemački od Kulenbcka. B. Petersena). .. 1864. Kr. pustolovnog života. V. Rođen 1548. i 1843. držao predavanja u Parizu i Oksfordu. Luter je sam stajao vrlo blizu augustinizmu (uporedi Kr. profesor u Bazelu i Altdorfu. Izrael. Die Čhristologie Luthers (Lajpzig. Vitenbergu. 5. 1872. De varietate rerum. Lajpzig. upoiredi o nje269 .). učenost. Uporedi i H. dotakao je i Prag. posebno za kopernikanski sistem. Napulj. 1613. Drugi pravac zastupaju Bernardino Telesio (1580-1588). B. 1889. i. 1926) P. V. i dalje) treba istaći Opus paramirum. De triplici minimd). 1889. i s ponosnim poletom mišljenja. Spampanato. Konačno je u Veneciji doživio sudbinu da izdajom padne u ruke inkvizicije. oduševljenje sa pedanterijom.. Die Religionsphilosophie des Th. Libellus de vita beata 1606. Sulcbah. traženje novog. koji je s oduševljenom predanošću novoj istini. 1905. Lajpzig.

A. i uzalud su podsećah ljudi kao što je bio Lconikus Tomazeus u Padovi (umro 1533) na razumevanje dubljeg jedinstva koje postoji među ovim herojima filozofije. I jedni i drugi su im vredili kao varvari. pri čemu je jedna drugoj prebacivala nehrišćanstvo. BORBA TRADICIJA Neposredno oslanjanje na grčku filozofiju. sudbini i slobodi volje. Marsilio Ficino prevodio je Plotina isto kao i Platona. Drugi jedan smer humanizma koji je bbzi rimskoj litcraturi. koje se stvorilo u starom veku. da se povezivanje humanizma i filozofije prirode. Bornkam. Novoplatonistička je bila vizantijska tradicija. od kojih jc svaka htela da bude pravovcrna . I. no platonici su doneh nešto što je bilo srazmerno nepoznatije i stoga uticajnije. na averoiste. P. bio je uistinu novoplatonizam. J. istakao se svojim glavnim spisom »Aurora« kojeg su. vezalo uz Platona u suprotnosti prema Aristotelu. On je rođen u blizini Gerlica Na putovanjima je prihvatio različite misli i tiho ih u sebi preradio. Gerlic. Isto tako ispravno razumevanje peripaletičkog sistema stekli su. 2. koje je vladalo u renesansi. spoljni podstrek. Unomnia. Ali značajno je da su pri tom bili potpuno uklonjeni dualistički momenti novoplatonizma i da se čisto i potpuno završila monistička tendencija. Timc su se služili posebno avcroisti i tako je moglo do toga doći da se jedan mcđu njima. nakon štoJe povremeno bio prisiljen na ćutanje. Reform. sklon je pretežno formalnoj opoziciji. Umro je 1624.bilo to i po ccnu »dvostruke istine«. 1862. i nemački humanisli. B. Tako su se opet borile obe velike škole grčke filozofije. dalje Robert Flud (15471637).. 1860).. u kojoj je prihvaćena platonska nauka Što se tada u Firenci učilo kao platonizam. To zapravo proizlazi iz preseljavanja vizantijskih naučnika u Italiju. čudu i znakovima u kojima se Pomponaci često priklanjao ka stoičkoj naucL Tokom vrcmena je uklonjena i ova zavisnost od komentatora i njihovih suprotnosti. koja je usko povezana sa buđenjem italijanske nacionalne svesti: no ova struja je pomogla tek kao prvi. Dojsen. B. te se pod zaštitom Medičija ovde razvijala stvamo bogata naučna delatnost. 4. i estetičar. U tom smislu je napadao Georg od Trapezunta Akademiju i u istom mu je smislu odgovorio. 1638) i drugi. koje je bilo jednako onom na kraju starog veka U direktnoj vezi s tim trebalo je ponovno u Firenci da oživi Akademija.. B. Osnovna sporna tačka je bila problem besmrtnosti. koji je izbijao iz spisa velikog Atinjanina i koje ni jedno vreme nije znalo bolje osetiti od ovog. i time peripatetičkim protivnicima da dobrodošli povod za njegovo osporavanje. koji se sam potpuno upoznao s Aristotelom. Potpunu individualnu besmrtnost nisu.3 U tom smislu je Pleton u vdp-ov ovyyyi\ polemisao protiv aristotelovaca i zato doživeo prokletstvo od strane patrijarha Genadiosa u Carigradu. oni su sami. Uporedi H. po uzom na Melanhtona. 3. dalje. Mor. promish. već i mnogi drugi. iako blaže. A. Rede (Kil.Štrunc. gde su averoisti smatrah da je ugrožena njihova tvrđava uspešnom naučnom delatnošću Pomponacija. Lajpzig. Pri tom nije ni kod samih aristotelovaca bilo nikakvog jedinstva. da je humanistički pokret tako pobedonosno nabujao. sa filozofskog stanovišta. Ccz. sledili mnogi drugi. Obrnuto su. s njime samo tako dugo slažu. dublje je bilo srodstvo s novoplatonizmom. (Lajpzig. te ako se s humanističkim pokretom ujedno povećavao interes za spoznajom prirode. mogli platonici upravo novom humanističkom aristotelizmu prebaciti njegove naturalističke tendencije i vlastiti smer prema nadčulnom proglasiti srodnim hrišćanstvu. koja je težila za novim. 1. Hankamer. kao što su bih Gemistos Pleton i Besarion.. Philosophia Mosaica (Guda.mu Fr. Nastanjen u Gerlicu i radeći kao postolar. Prihvatanje grčke filozofije u svim tim slučajevima je vodilo stvarnoj suprotnosti prema sholastici. To nisu iskorišćavali samo sholastički aristotelovci. Panteistička crta koja je u tom očigledna bila je dovoljna da se ovaj platonizam učini crkvi sumnjivim. Isto tako fantastična filozofija prirode Petrisa (Petrića) po svojim pojmovnim osnovama nije ništa drugo do novoplatonistički sistem emanacije. stoga on može slaviti bcskonačnost svemira na fantastično zanosni način i uživati u metafizici svetla koja slavi božanstvo kao »Omnilucentiu«. Naročito se oštro sudario u Padovi. da se i ovaj pokrio istim štitom. Celokupna dela izdao SCHJEBLER. Stoga novoplatonik re270 nesanse stavlja na prvo mesto lepotu Univerzuma. Skaligeru i Cezalpinusu. Fehner. I ovde se suprotstavljao jedan predani nazor drugome. averoizam je verovao da će naknadu za to posedovati u najmanju ruku. Tako je prešlo u renesansu neprijateljstvo među obema školama i hteramo ogovaranje. u jedinstvu intelekta dok su aleksandristi povezivali i umni deo duše na animalne uslove i time je smatrali prolaznom. der deutsche Philosoph. Grčki tumači Stagiranina i njihovi sledbenici gledali su prezrivo. J. J. Weltanschauung d. nadala da će nesrazmerno više naći kod Platona. P. medu njima naročito »Cetrdeset pitanja o duši« (1620). U svojoj vlastitoj nauci se. nije bilo u srednjem veku potpuno zapostavljeno. kao njegov preteča u srednjem veku označiti Ivan od Salsberija. Nifo. B. 1897). J. No. Pajp. međutim. Najsnažniji ostatak ovog pokreta čini nauka Jakoba Bemea. sada kao i tada. O izboru milosti (1623). uzvišeno jedinstvo sveta koje u sebi harmonijski uključuje mnoštvo. (1924) i H. Najbolje je to uspelo Jul. pouzdao u papu u pobijanju Pomponacijeve naukc o bcsmrtnosti. u najvećem delu shvatali majstora slično stratonizmu. U vezi s tim stoje diskusije o teodiceji. No. Tako se. a to je shvatanje među komentatorima najbolje zastupao Aleksandar iz Afrodisijade. 1853. stoga mu je već božanstvo. novo izdanje 1922. na kraju. dozvoljavale obe strane. neposrednog shvatanja Aristotela. a može se. Značajno je i karakteristično za promenljivu su#>inu predaje.. Die philos. 310-419. to su tipičan uzor za to predstavljali i ljudi iz škole od Šartrea i njeni prijatelji kao Vilim od Konšea (uporedi § 24). sein Leben und seine Schriften. Zaista se obnavljanje antičke literature pokazalo najpre kao ojačavanje platonizma Posle Danteovih. uz to dolazi. odjednom nadzornici škole novoplatonizma. 3 271 . Pctrarkinih i Bokačovih dana bio je humanistički pokret u toku i izvirao je iz interesa za rimsku profanu literaturu. Ukus humanizma bunio se protiv varvarske spoljašnjosti srednjevekovne literature: naviknut na ugladenu finoću i jasnu Isti se odnos ponovio i kod različitih grupa aristotelovaca. U njoj nijc ukazivano manje počasti iz straha vođama. Dakako. doduše. Uz to treba dodati da se na Aristotela gledalo na Zapadu kao na filozofa koji je bio u skladu s crkvenom naukom i da se tako opozicija. s visine. 1907) i njegov sin Franjo Mercurius. § 28. Medu ovima su aristotelovci bili jednako brojni i značajni kao i platonici. Besarion. Luther und Boehme (1925). međutim. Karijer. i njegova »Platonska teologija« ne razlikuje se mnogo od Prokleove. kao i na tomiste. dok se poklapa s protestantskom dogmatikom. Mysterium magnum (1623). dakako. Italija opila oduševljenjem za Platona. te se prokrćio put do čistog.

i ovaj pokret teče antičkim utrtim stazama Što je rasuto od filozofskih misli u »Esejima«. princ. 1911. to izvire iz pironizma Time su ponovo prihvaćene dugo napuštene niti tradicije. Tako su oni otpočeli. isto tako jako kao i ovi humanisti. Sa pcnscc religieuse (Pariz. Sa lakom finoćom velikog pisca on jc slobodnim pregledom razvio.4 »Aristotelovska« je logika bila predmet najžešćih polemika: silogistika je trebalo da bude pojednostavljena i zbačena s vladajućeg položaja Silogizam je nesposoban da da nešto novo. 5. misho je Ramus. stvame su samo pojedinačne stvari sa svojim kvalitetima Ove treba shvatiti. posebno pod uticajem Cicerona. Uporedi P. Za ovaj pravac je karakterističan hladan odnos prema metafizici: baš time on dokazuje svoj postanak iz rimske populame filozofije. On sumnja u mogućnost sigumog teoretskog znanja kao i njegova oba prethodnika: u tom pogledu umeću sva tri autoritet crkve i vere: metafizika može biti saUporedi E. Prema tome. medutim. u najživljem prikazu. Univerzalije su. međutim. tek tako da svo znanje usmeri na Boga i u njemu zasnuje. Mv. »Quid?« Na vehki »Quidl« on. 1923) J. Prezasićenost na pojmovnom raspravljanju otuđila je znatnom delu humanista takođe i velike sisteme starog veka. P. te Seneka i Galen. on je neplodan oblik mišljenja: kasnije su to naglašavali. Empirizam može trebati samo čisto formalnu logiku. 1926). On je zaključivao. Huicinga E. Smit. koliko je to god moguće. to je ipak privukao veliku pažnju u vremenu koje je težilo za novim. to je bila potisnuta sholastička dijalektika.jezik obrazovanog sveta. Die Piidagogik des J. E. Prvi je deo neke vrste opšta logika. da učenika dovede do tog da pozna stvari. povodeći se za jednom opaskom Viva6. P. Pineo. Posebno su u Nemačkoj bili ramisti i antiramisti u žestokoj raspravi. prema tome. ponovo kategorije kao što su kauzalitet. obnovio Sančez. bila povezana prevlast silogizma sa dijalektičkim »realizmom«. inherencija. kako pojedine glave tako i cehnu: »Nescis«? At ego nescio. Binus. međutim. Las. 1872. Uzor ovim ljudima su bili Ciceron i K\ intilijan. varke čula. Bruno. Ciceron. Na nekim se mestima čini kao da je on smerao na empirijsko istraživanje prirode. A. rod itd. 1923). als Thcologc. jaz između subjekta i objekta. no upravo ovde on nije mogao dalje otići od skeptičkog gledišta o spoljnom opažaju: iako on priznaje najveću sigumost unutršnjem iskustvu.4 do 7. dijalektika tražila kod retorike i gramatike. E. i kad je pod njihovom rukom trebalo promeniti metod filozofije. tipičnog pedagoga humanizma. To je onaj pravac koji je isto tako nagovijestio Montenj: Nauka se mora osloboditi od naklapanja školske mudrosti i neposredno pitati o sarnim stvarima. umesto veštačke tvorbe reči . a i Erazmo se s njim saglasio. po Mvu. ozbiljno i podrugujući se. o tome po ispravnom stanovištu sudi i zna da govori u obrazovanom obliku. Ne bez nade da će ipak jednom ljudima biti dosuđen siguran uvid. 7. To se pokazuje kod Viva i Nizoliusa. takođe i našim nenamemim mišljenjem. koji je vaspitanju postavio zadatak. No. definicijama i divizijama: njen najviši zadatak se ispunjava. De causis corr. to su se više povezali uz humanisticku opoziciju nominalistički i terministički motivi. L. u živom obliku. u obliku povremenih refleksija To je ona ista uzvišenost suverene slobode duha koju je održao Erazmo nad strastvenim sporom konfesionalnih stranaka 9 Saglasno sa školskim pravilima pironizam je istovremeno. St kritisch und historisch beleuchtet. Tako je zahtevao i naslućivao Sančez jedno novo znanje: ali on nije bio načisto s time gde i kako bi ga trebalo tražiti. a na njeno su se mesto postavili principi retorike i gramatike. Među prijateljima ove na8 uke treba naročito istaknuti Johanesa Šturma. Prirodna se. on nije hteo da occni karakterno jezgro koje se skrivalo iza grube ljuske sholasličke terminologije: bitno estetski nastrojeni duhovi renesanse nisu višc imali smisla za apstraktnu suštinu one pojmovne nauke. R. Lavrentius Vala je bio prvi kod kojeg je odjeknuo ovaj poziv. deli Ramus. da kod našeg namernog mišljenja sledimo iste zakone koji vladaju. Čvršće je istupio već Šaron. Istinska dijalektika je nauka o govoru. po prirodi uma. zbog svoje moralne i religiozne nauke. art. (prvi deo o De disciplinis) III. samo je populamom stoicizmu pripadao veliki dio pisaca renesanse. radi o tome. u kom ju je smeru on tražio o tome nije ostavio sumnje. na koga se posebno nadovezuje. Oni su ustali protiv prevlasti opštih pojmova U toj se prevlasti. da bi izazvah ravnodušnost prema filozofskom mudrovanju. te se po sebi prikazuju u tom ispravnom izrazu. Tako se uzdiže prirodna dijalektika u teozofiju. Ovde susrećemo sve argumente antičke skepse: relativnost teoretskih mišljenja i moralnih nazora. Jer one nas moraju.3). 272 273 . U dmgim krugovima dolazi do proširenja religioznog neverovanja ih indiferentizma. zavisnost svega umnog rada od sumnjivih podataka Ovi argumenti nisu pri raspravljanju o pojedinim pitanjima sistematski izgrađeni već više pod uticajem utisaka. bitku na svim linijama: umesto pojmova zahtevah su stvari. to mu ono ponovo gubi vrednost zbog svoje neodređenosti. a ne apstrakcijom. Lud. Monatsschrift. S njihovim nesistematskim nabrajanjem ova »najnovija logika« pripada naivnoj metafizici običnog predočavanja sveta Nauku o rasudnoj moći razvija Ramus u tri stepena: prvi je jednostavno rešenje pitanja po supsumciji predmeta pod nađeno stanovište: ovde ima svoje opravdanje silogistika koju treba. svoju novu dijalektiku u nauku o Invenciji i ludiciji. 1924). koji joj je u suštini i ostao. 1924). da se iznađu za pitanja odlučujuća stanovišta i da se ova tada ispravno primene na predmet. III. vrlo redukovati. Kod sveg se razmišljanja. E. Mar. Ovaj svetski skepticizam je najpotpunije izrazio Montenj. 9 Petrus Ramus. 5. opštu duhovnu bit svoga vremena i ujedno dao francuskoj literaturi osnovnj ton. neprestano menjanje u koje su oba uključena. Bekon iDekart. naravno. nije dao odgovor i ostao je dužan uputstva u istinsku spoznaju. Što je uže. umesto sitničavih dokaza i distinkcija . koja je bila nezavisna od pozitivne religije. O Erazmu uporedi Kuno Franke (Inter. Strasburg. na početku. i sekundarnu delatnost uma izvesti tako jednostavno i neizveštačeno. samo naučiti. 1. sastoji pravi razlog za srednjevekovnu iskrivljenost nauke. koje su u dotadašnjoj dijalektici zadavale tako velike poteškoće. E The reformer (London. Nizolius. pak. Agrikola ga je preuzeo u živoj borbi. No.. Iz logike moraju biti isključene sve metafizičke pretpostavke. Sa pensee religicusc (Pariz. E (London. 1878.prikazivanje sa mnogo ukusa. De ver.7 4 5 6 7 Koliko god je malo dubok i zapravo malo originalan bio ovaj retoricizam. ukoliko ima pred očima praktičnu svrhu mudrosti. koja nastaju »komprehcnzijom«. DialecL instit. da bi se mogao pojaviti skepticizam kao ispravni nazor obrazovanog čoveka Draž spoljnog života i sjaj fine kulture učinili su ostalo. (Harlem. Renode. Lobštajn. uči Niz^olius^kolektivna imena. koja ipak nije mogla da ne uvede u obliku »locija«. delovao je naročito pomoću svog akademskog skepticizma ih probabihzma.očevidnost antičkih pisaca. Berlin. koje je govorilo o fantaziji i naravi živih ljudi. U dmgom pravcu treba rasudna moć istorodne spoznaje da ujedini u sistematsku celinu.

mo proklamovana. nova prisnost i unutrašnjost verovanja . Što se pri tom obznanilo kod ljudi kao što su Sebastijan Frank ili u tajno proširenim traktatima Valentina Vajgela. spoznata etička zapovest ispravnog delovanja i osećaj dužnosti. To je bio unutrašnji izvor reformacije. Crkva nije bila u stanju da zagospodari mnoštvom misli koje su se tako probijale. već samo o veštijim prikazima i prigodnim umecima. O odnosu reformacije i humanizma uporedi Th. no zato pokretu najdublje pobožnosti. der Ethik. kad je hteo svom delu dati naučni oblik. iskonska. medutim. Kako god je malo htela da se složi snažna. koja se u borbi protiv Rima pomešala sa prodorom nacionalnog osamostaljivanja. jasan. boriti za svoju egzistenciju . koje je ono imalo na opštu duhovnu situaciju. veka u Nemačkoj protiv »slova« teologije. u spom konfesija. dovoljna za onu samospoznaju koja je zahtev moralnog života. i dalje). međutim. ih im se činila čak na smetnji. koji se tiho provlačio u narodu. Vrhovni autoritet je bio za katolike. Borba oko dogmi 16. Reformacijaje htela. kao što se to po sebi razume kod velikih zbomika jezuita iz Kombrije. koja se s ove strane Rajne daleko proširila u »Savezu božjih prijatelja«. II. (Uporedi § 30. ona je priznavala. no u sadržaju svoje nauke on je isto tako vezan za predanje. Ona je ponovo suzila krug kanonskih knjiga. veka.i na ove se utoliko više do sitnica tačno grčevito uhvatila. Sam Luter nije samo istraživao Avgustina. u tišini. siguran. odbacujući Vulgatu. Nasuprot tome nesumnjivo je. sve istorijsko u večno i koji je uočio. 275 . i spajanje nauka nije moglo napredovati do tako organskog stapanja kako je to bilo postignuto laganim sazrevanjem tomizma u srednjem veku. kao što joj je to uspelo s arapsko-aristotelovskom invazijom. bila im je ravnodušna. u ovoj samospoznaji. kao glavnu tačku pitanje koja bi tradicija hrišćanstva trebalo da bude obaveznija. Teološka suprotnost je. sa teoretsko-estetskom i religiozno indiferentnom suštinom humanista' ipak je. Kad se. pogodilo je konačno ipak najviše sigumost dogmatskih uverenja 6. čitava svetska organizacija crkvenog života. koja je bila od nje zavisna. skromnost skeptika. i ovde suprotstavljajući starije učenje onom koje je preinačeno. a za reformiste i slobodnije pravce u samom katolicizmu. Nasuprot ovom obhku religiozne tradicije. ali. nije doneo nikakvog ploda. Tome pripada. i filozofija. bogatije zadovoljenje i neposredniji izraz no u pojmovnom radu sholastičara. Ciceronom. koliko god je to moguće. to je njegov učeni drug uveo humanistički aristotelizam kao filozofiju protestantizma. Teološko fiksiranje misli reformacije pojavljuje se kao njihovo propadanje: i kao što je nekad Luter grmio na »sofisteriju« sholastike. u različitim fantastičnim nazorima i nejasnim slikama učenja srednjevekovne m/stike. na univerzitetima Iberijskog poluostrva. opet protestantska državna crkva konsohdovala u čvrstim oblicima teoretske gradnje dogmi . veka imala je. 274 Nemački protestantizam je išao dmgim putem. urediti i prikazati građu. nasuprot katohcizmu. nad svim tim spoljnim delima zahteva ćud. 414. ljudska spoznajna moć je za nju nedostatna. Ukoliko je Luter strastveno od sebe odbacivao sholastički aristotelizam. koji ne veruje da je sam sposoban za istinsku spoznaju. obnoviti izvomo hrišćanstvo. U nauci je Avgustina snašla religiozna potreba dublje. i njegova je reč razbuktala polet religiozne čežnje. svim sredstvima svoje duhovne i svetske moći i pomišljala je samo na to da učvrsti. Njihovo je uverenje bilo čistoća srca. naučnim upotpunjavanjem teologije i u tu svrhu je znao Melanhton u svojim udžbenicima s takvim umećem pročistiti. Kasniji skeptici ponovo iznose teoretsku stranu pironske škole. a delovanje.ne dakako onom sublimnom obliku oduhovljenog pogleda na svet. samo u slobodu svog religioznog sopstvenog života. ovog puta je peripatetički sistem bio obradivan više profano.to joj se otuđila nadkonfesionalna težnja mistika kao i nacionalna svest. Pri tom se pokazalo da su se održala. međutim. protiv svojih vlastitih ostvarenja. istupio je dmgi u protestantskim crkvama. On je svojim jezičkim oblikom znatno pretekao najbolje starije sbolastike. istupila Melanhtonova pomirljiva priroda. U protestantizmu su bile žive još i dmge tradicionalne moći. morao na to pristati. koji se pokazao posebno odlučujućim u francuskoj literaturi 17. uglavnom. No samo se na Kalvinovoj nauci pokazao trajniji upliv velikog crkvenog oca: upravo se zato ponovo stvorio antagonizam između tomizma i augustinizma.koje su se ponovno našle kod Lutera i Kalvina. koja vemje. tako se sada usmerio na pokret mistike. i kao priča nastavljala. Ozbiljnost svesti o grehu. Avgustin. oštrouman. s dmge strane. teoretski posmatrano. Luterovo oslobodilačko delo zahvaljuje svoj izvor i svoj uspeh takođe i mistici . veku prosjačkim redovima. strastvena čežnja za iskupljenjem. da se svude uzdržava od teoretskog suda. koji je preobrtao sve spoljašnje u unutrašnje. osnova borbe koju su vodili mistici 16.sve su to bile crte augustinovog bića . U tom se ukorenjuje sloboda duha. jedinstvenu nauku na protestantskim univerzitetima. U izgradnji luteranskih dogmi pristupila je osobitosti Lutera i saradnja Mclanhtona. s jedne strane. povukla za sobom filozofsku i ovde se opet ponovio odnos koji se za vreme srednjeg veka pokazao na mnogim tačkama. u iskustvu prirode kao i u istoriji. iako često u čudnom obliku. to je bilo nošeno onim idealizmom Ekharta. No. samo simbol duhovnog i božanskog. i daljc. Smatranje dogmi istinom. s velikom sposobnošću i jasnom dispozicijom misli. Pa i kratki novi procvat. i suviše raznolik i suviše podeljen suprotnostima. koji je sholastika doživela oko 1600. on je izdao i »Nemačku teologiju«. kao merodavan samo grčki tekst. već mnogo više i Svetim pismom. Na taj način se isključila crkva iz svežeg pokreta vremena. Cigler Gesch. pod vođstvom jezuita. Toma. Suarez je bio značajan pisac. da zato pozajmi od filozofije pojmovne osnove. bila je i suviše iscrpljena vlastita asimilaciona snaga dogmi. Rimska crkva se stoga ograničila na odbranu. kojeg je genijalno izrazio Majster Ekhart. To je bila. doaivela je u idućim vekovima neminovnu stagnaciju. utoliko je više ljudska spoznajna moć. koje je odgovaralo opštoj crti vremena. Taj pokret se preko ljudi kao što su Osiandcr i Švenkfeld borio protiv dela svoje vlastite suštine i svog razvoja. ukoliko se više morala. a jedini sadržaj religije da budu »sledbenici Hrista«. Takođe je i ovde opozicija uzela za sebe u obzir najstariju tradiciju i izbacivala je iz ove srednjevekovne izmene. a tomizam u biti proglašen merodavnim za filozofsku nauku. nastavlja Šaron. Naravno da je ovaj originalni aristotelizam morao biti korigovan ne samo antičkom popularnom filozofijom. 7. te se obratila veroispovesti Niceje. da je ova tokom dva veka bila osnov za jednu. Njihovom je pomoću na Tridentinskom koncilu (1563) utvden zaključak crkvenih dogmi protiv svih novotarija. No. duboko religiozna Luterova pri0 roda. a time i humanizam. za to je ovaj novi idejni svet bio. Isti zadatak koji je zapao u 13. pre svega. Ovde je. Senekom i Galenom. u ovom su izmenjenom obliku reših sada jezuiti. svoju sopstvenu školu. spoljašnje blaženstvo po delima. Stoga se nije ubuduće moglo raditi više o principijelnim promenama. Ovo skretanje na praktično područje. u »Braći zajedničkog života« kao »praktična mistika«. nije bilo dugog veka.

slika organizma: svet je drvo koje izbija od korena do cveta i ploda iz nekog životnog soka i koje je oblikovano i raščlanjeno vla12 stitim delovanjcm klica. čulna posebnost. prepun mnoštva misli. 14 Ibid. kod Bemea i konačno i kod svih »platonika«. i po sredini podelila. Prema tome. značila svet nadčulnog. po Brunu. cap 3. sve njuši. ukoliko je više shvatala. spaljen 1619. Bemea. u Napulju. Agitatorski izoštrena. sve vidi. uglavnom. po novoplatonskom uzom. sve proba«. oduhovljen pogledom (kao što to čini filozof u dijalozima i pesmama Degli eroici furori). učeno istraživanje za starom mudrošću završilo se odbacivanjem svih knjižurina. ujedno i formalni. da su timc stupili u prvi plan prevlađujući stoički clementi novoplatonizma: humanistička rcakcija je povlađivala upravo direktno stoicizmu protiv više srednjevekovnog novoplatonizma skom osobenošću kod Dordana Bruna. se s tim nazorom. shvati u prirodi. Aurora. On nije samo podigao princip coincidentia oppositorum do umetničkog pomirenja suprotnosti. dakle. te se čisto istakao teoretski momenat da se u prirodi spozna stvaralačka snaga Boga. po prirodi stvari. Klasični opis ovog raspoloženja renesanse je prvi monolog u Geteovom Fau- § 29. Pre. i zato dopustila da se jasno istakne u svrhovito određenim obrisima. skotizmom i terminizmom: sve nadčulno je ostavljeno dogmama. platonski pogled na svet. divljenje makrokosmosu. već kao duh koji »sve zna. Oni su odstupili zajedno sa specifično religioznim interesom. do harmoničnog zajedničkog delovanja oprečnih delova snaga božanskog prabića. a Bruno dodaje još jednu dmgu analogiju. te je. napisao je Amphitheatrum aetemae providcntiae (Lion 1615) i Dc admirandis naturae reginae deacque mortalium arcanis (Pariz. 8. već je. delujući i svrhoviti uzrok. Pojmovi. 13 Aurora. S obzirom na božanstvo i njegove veze prema svetu ostao je u biti kod novoplatonskih odnosa. reklamerski polemička nauka Vaninija15 dokazuje da je ono moglo primiti vrlo ekstremno naturalistički lik i voditi do poricanja svega transcendentnog. prodro je humanizam i s njime. MAKROKOSMOSIMTKROKOSMOS Metafizika vere srednjeg veka rastavila se. Della causa pr. Nijedno vreme kao ovo nije tako simpatično primilo osnovnu Plotinovu misao o lepoti Univerzuma: ova lepota je bila i sada smatrana pojavom božanske ideje. U ovoj literature se osećao puls mladalačkog poriva. i za Bruna je harmonija najunutrašnjija suština sveta i za onog ko je može shvatiti. 12 Uporedi značajno podudaranje između Đordana Bruna. svuda stoji tradicija protiv tradicije i svaki je spor borba učenja. po Bemeu ujedno »prauzrok« i »uzrok« sveta (principium i causa. Ono se nalazi isto tako kod Paracelzusa. mislila da zadrži najvišu zajedničku tačku za ogranke nauke koji su se razdvajali u duhovne i svetske. Ako je teologija učila kako se Bog pojavljuje u Pismu. i 16. s kojim trcba uporediti Plotina.8. ipak zamišljen kao nestvoriva. Ljudi renesanse nam nisu ništa manje nagoveštavali do da predstoji totalna obnova nauke i stanja čovečanstva. međutim. kod Sebastijana Franka. izgubila njena živa svežina. diveći se. 2. u kojoj mu je na kraju sprecen direktni dodir s najvišim dostignućima antičke nauke. a kao predmet fiiozofijc prcostao je samo svet iskustva. koja se u večnoj promeni zakonomerno i svrsishodno oblikuje i »eksplicira« do natura naturate. koji leže u osnovi ovog razvoja metafizičke fantazije. i prirodu produktom duha i tako. naročito u svojoj novoplatonskoj verziji. u prikazu ovog se ipak. Svetska radost estetske renesanse peva u spisima Bruna filozofske ditirambe: u njegovim spisima vlada univerzalistički optimizam naučnog poleta. i daljc) i Jak. Duh zapadnih naroda je u sebe primio sav obrazovni materijal prošlosti i izborio punu samostalnost u grozničavoj uzbuđenosti. Sve mo13 ra imati svoj uzrok. a u originalnom liku i s jakom poet11 U izvesnom smislu se može to i tako izraziti. isto tako. nije ni svcmir ništa drugo do »kreatumo stvorena bitnost samog Boga«. na Nikolu Kuzanskog čiju je nauku bio održao Šarl Buje. On se smatrao dovoljno prekaljenim da obavi svoj posao. Borba učenja dovela je do prezasićenosti prošlošću. donekle. kao da se moralo dogoditi nešto nečuveno što se nikad ranije nije zbilo. prcdgovor. Stoga su počeci modeme prirodne nauke bili teozofski i sasvim novoplatonski. (Lag I. međutim. 15 Lusilio Vanini (rođen 1585. No. stu. 231. kod Jakoba Bemea. no kod ovog. 11. nasuprot tome. Mogla je. e. teologjja mime duše prisvojiti samo nadčulno i sve što je povezano sa svetim životom čoveka. naklonost prema monizmu i panteizmu. kod Bruna). 11 Osnovna crta u filozofiji prirode renesanse bila je stoga fantastično shvatanje božanskog jedinstva celog života.Bog. 276 277 . On je. njemu je Bog umetnik koji neprcstano stvara i svoju unutrašnjost oblikuje u bogati život. Nije čudno da se pri tom najpre tražilo rešenje onog zadatka koji se safh video tek u nejasnom svetlu. no što je mišljenje imalo vremena da mu postane jasna metoda i posebni zadaci ove svetske spoznaje. i to je više morala dobro doći upravo ova nauka. kako u novoplatonizmu tako i ovde. u pojmu Boga. sve čuje. veka. za njega u lepoti celine nestaju prividni nedostaci i nesavršenosti pojedinačnog. koji ih je nosio. 1. to je bila stvar filozofije da njegovu pojavu. u Tuluzu) razvratni pustolov. dao široko značenje pojmovnom pam baskonačnog i konačnog. Upravo joj je to znao ponovno dati Nolanin. 2. Kod jednog je još prevladavala slika sveoblikujućeg i sveoživljujućeg prasvetla (uporedi § 20. uno II. 1 4 Pa. U tom leži. Po tome. a poslcdnji uzrok može biti samo jedan . III.7). Gde god pogledamo u intelektualno kretanje 15. pre svega. povezuje predstava o transcendentnosti Boga Beme je zato držao da Boga ne treba zamišljati kao bezumnu i ne »znanstvenu« snagu. Ovo poistovećivanje bića Boga i sveta je opšta poruka prirodnc filozofije renesanse. kao natura naturans. međutim. nije shvatljiv po nikakvom konačnom određenju i stoga je nespoznatljiv po svom sopstvenom biću (negativna teologija). Bog sam. tražio nove zadatke. Utoliko se mirnije savesti mogla filozofija posvetiti zadatku da "bude prirodna nauka. kod Bruna upućuju. što je tajanstveno. 1616). i samo onaj jadikuje ko se ne može uzdići do moći celine. Nije potrebna nikakva naročita teodiceja i svet je savršen jer je on do svih pojedinačnosti božji život. Pri tom je on. pre svega. Takav se nazor izražava gotovo u sasvim novoplatonističkom obliku kod Petriša. ipak. te. i mladalačko veselje nastajanja potpuno je izvelo duh u svetski život večno mlade prirode. Pri tome je karakteristično da su kod tog obnavljanja novoplatonizma bili potpuno potisnuti i poslednji dualistički motivi koji su uz njega ostali. u pozadini. Enn. beskonačna svetska snaga. kao jedinstvo koje se uzdiže iznad svih suprotnosti.

u matematici tačka . a ne samo čovek. On je odatle razvio shvatanje da Univerzum čini sistem bezbrojnih svetova. 3. koja je nalazila u biću čoveka sveukupnost. sa pojmom atoma. religijom i govori u tom smislu o »prirodnoj« religiji. okrećući se oko svog sunčanog središta. ukoliko jesmo. već oznaka neograničenosti u prostoru i vremenu. konačni oblik egzistencije beskonačne esencije. je gotovo svuda merodavna novoplatonska trioba. da mi. uporcdi. »sveukupnost« kreatura. Kod Kampanele se nalazi više apstraktna primena istog principa. kao božanska »iskra« i kao spiraculum vitae. nalazimo u sličnom obliku i kod Paracelzusa.je u fizici atom: nedeljivi. to znači o religiji kao »prirodn'om porivu« (moglo bi se sada reći kao centripetalnom porivu). 18 Ovaj princip beskonačnog varijabiliteta božanskog osnova sveta. od kojih svaki. § 22. Der Entwichlungsgeschichtc Panthcismus n.. Ovde je. mesto na str. u najfinijoj koncentraciji bit svih materijalnih stvari. koji nastaju i opet propadaju. on u sebi ujedinjuje. no Đordanu Brunu pripada slava da je prirodno-filozofski i metafizički do kraja domislio kopernikanski sistem. Diltaj. 4. i takvi ljudi kao što su Pefrić i Beme. Bez izuzetka je svaki po svojoj suštini samo božanstvo. Raspala se antropocentrička predslava sveta. ovo kretanje prema praizvom svekolike stvarnosti. i 298. da je on ujedno životni princip pojedinačnog bića kao i Univerzuma I po tome je. Iz toga sledi da svaka stvar (kao što se svetsko telo kreće ujedno oko svoje vlastite ose i oko Sunca) sledi u svom životnom kretanju delimičn zakon svog posebnog bića. sveznajući i predobri. »kvintesenciju« kozmičkih sila. epikurejskom tradicijom (Lukrecije). označava ovu težnju ka celini. ona vlada potpuno spoznajnom teorijom tog vremena i. Ovaj posebni duh individuuma naziva Paracelzus arheus a Jakob Beme. znanje i htenje »primaliteti« svega stvamog. razvija se od haotičnog stanja do jasnog oblikovanja. iako bez daljnjeg delovanja na njegove fizikalne nazore. koji je svojstven renesansnoj nauci. Nirnbcrg. predstava okruglog oblika i okretanja oko ose Zemlje: no tek je pobedonosno dokazana hipoteza o kretanju Zemlje oko Sunca bila u stanju da zasnuje jedan potpuno novi nazor o položaju čoveka u svemiru. korpuskula. d. Nikola Kopernik. koji je prihvatio s kopemikanskim sistemom i ovu nauku. Pri tom mi doznajemo. i koja treba da u ljudima poprimi posebni oblik »racionalne« religije. De revolutionibus orbium coelestium. u čijoj promeni se sastoji svetski život. vodi svoj vlastiti život. Ovaj pojam je. no svaki na svoj vlastiti način. da je po njemu Bog. što ne smatra da mnoštvo sunčanih sisterna postoje mehanički jedni uz druge. Ako je time pretilo da će univerzalizam. 1543. Kao što je Zemlja. da. kako uči Paracelzus. Za kretanje samih atoma bila je Trojstvo koja jasno upućuje na Avgustina. okmgli elemenat telesnog sveta. on je »sideričkog« porekla i stoga može spoznati duhovni svet u svim njegovim oblicima. a sigumo i preko ovih. Arch.ach seinem geschichtlichen Zusammenhange mit den alteren phanteistischen Systemen. 18 17 17 278 279 . već osnovne kategorije celokupne stvarnosti. dakle. f G. nešto možemo. 292. . u stvari. No. Sve je znanje opažanje (sentire). I u tom sledi Đordano Bruno Kuzanskog. Vidimo da se u najrazličitijim oblicima ova nauka ponovo oživljava za vreme renesanse. no te su teorije naišle na samostalna obnavljanja takode i kod ljudi kao što su Baso. No ovaj je idealizam poprimio ovde određenije oblike. Ali kao intelektualno biće. Sećanje na pitagorejsko-platonsku nauku o elementima i srodnu demokritsku teoriju o atomima. na osnovu Kopernikove nauke. To je bio odlučan princip Ekhartove mistike. koja je vladala srednjim vekom. Konačno. na kojeg je takođe prešla ova nauka. sa smelim poletom u prostornoj i vremenskoj bezgraničnosti. čovek morao prestati da vredi kao središte svemira i svetskog događanja. čija je shka i prilika. koji mu je došao. znamo i hoćemo te da nalazimo da smo ograničeni po odgovarajućim ftinkcijama drugih bića Odavde sledi da su moć. Kao telo. Ove misli stavlja Bruno u pojam monade. stekao neuporedivo jasniji lik i određe16 nije značenje kopernikanskom teorijom. tako je. a delimično jedan opštiji zakon. čine. medutim.Naprotiv za »natura naturata«. uglavnom. kako je učio Nikola Kuzanski. čovek pripada materijalnom svetu. učestvovala i demokritsko-epikurejska tradicija Ali upravo se u tome sastoji osobitost Brunove nauke. kao i ranijem vremenu. Ono najmanje. čovek spoznaje svemir ukoliko je svemir on sam. već da je to organski životni sklop. no mi ne opažamo stvari već samo stanja u koja nas one dovode. On pod tim podrazumeva iskonski živa. Senert i drugi. koja. dakle. koji se u svakoj rx)jedinačnoj stvari prikazuje u posebnom obliku. koja je stoga bila prokleta od dogmatskih snaga svih konfesija. kao neprestano oblikovana materija. »ogledalo« svetske supstance. koju dosledno pripisuje svim stvarima uopšte. na način koji ga razlikuje od svih dmgih. deo pojave svetske snage. te mu ponovo zapada sudbina propadanja Naravno da je kod ove koncepcije o pluralitetu svetova. kaže se takođe ovde. što si sam. to znači težnje da se ljubavlju i spoznajom postane jedno s Bogom. treba da bude prisutno i sadržano u svim svojim konačnim pojavama. Čovek. koja daje šemu za metafizičku antropologiju. pogotovo. Ph. Nauka da je sva spoznaja Boga i sveta konačno zatvorena u samospoznaji čoveka. Takvo »ograničenje« istakli su. te su vodile takozvanoj korpuskularnoj teoriji. a za njim Vajgcl i Beme. upravo je zato on ovlašćen da shvati telesni svet. znači jedan mikrokosmos. kaže se kod Valentina Vajgela. preći u čisto fantaziranje.u metafizici monada. svaka. uporedi. XIII. po kojem božansko biće sa svim svojim nedeljivim bićem. međutim. što smatra kao da je proces procvata i uvelosti svetova nošen udarcima pulsa jednog božanskog sveživota 3. bilo je tako živo u novoplatonizmu. samo je ipak spoznajno-teoretski zaključak iz opšteg metafizičkog principa. kako ništa ne postoji do Bog i monade. isto tako telesne kao i duhovne prirode. nije uzeta u obzir oznaka prave »beskonačnosti«. neprolazna. pojedinačna bića. još ponovno ima svoj posebni životni i radni princip. Uporedi V. to je postojala delotvoma protivteža u peripatetičko-stoičkoj nauci o analogiji između makrokosmosa i mikrokosmosa. u svakoj stvari prisutna cela građa. kao i starim pitagorejcima. on spoznaje kao svemogući. svaka. Kuzanskom je bila poznata. postati svestan božanskog bića. i da se. 1900. Kampanela. Može se samo spoznati. spoznaje zapravo samo sebe i ostalo samo iz sebe. svaka pojedinačna stvar. kao deo pojave najvišeg životnog principa. to je Univerzum sve do najmanjeg kutka oduhovljen i beskonačni se sveživot individualizira u svakoj tački do posebne osobitosti. po kojoj se telesni svet sastoji iz nedeljivih kompleksa atoma. Univerzum. zove ga primus. Ona ne involvira novoplatonsku deobu slojeva sveta (iako se i ovo kod Kampanele događa). kako pripadaju neograničeno Bogu. isto tako nešto najmanje kao i najveće. po kojem se sva spoznaja sveta nalazi u samospoznaji čoveka. on može. Svaka je monada individualni oblik postojanosti božanskog bitka. Kod Bruna se povezuje pojam monade na vrlo interesantan način.

str. Piko i Rojhlin dovode ih u vezu s mistikom brojeva. 19 da odredi zakonitost tih delovanja. kako je to npr. izvoma i nepromenljiva za19 konomemost. u jedva svesnom povezivanju sa Majster Ekhartom. o qualitates occultae. Sve bi to trebalo da izvrši »kamen mudraca«: on je trebalo da izlečiti sve bolesti i pretvoriti sav materijal u zlato. I on takode polazi od simpatije svih stvari. da savlada sve duhove pod vlast njihovog posednika. Beme proširuje coincidentia oppositorum sve do najdaljih granica i on nalazi. čitav je život razvoj matematičkih odnosa. Geschichte des Atomismus vom Mittelalter bis Ncwton. to u njemu mora biti nađena i ova suprotnost. Religiozna samospoznaja je ona koja suprotnost dobrog i zlog smatra osnovnom crtom ljudskog bića Ista suprotnost ispunjava celi svet: ona vlada na Nebu kao i na Zemlji. s ispravnim instinktom. naročito iz novopitagorejskih spisa No. Ideji duševnog univerzalnog života. Slično je tekao i mistički pokret koji je. No. on nije hteo u ove misli da uvede dovoljno realnog sadržaja interesa vremena već je štaviše dospeo konačno ka potpunom odvajanju empirijskog istraživanja od sve metafizike. De triplici. sa zaklinjanjem i ćarolijama. koje je. uticaji matematike. mnoge elemente Avgustinove nauke o volji. nadajući se da će hrišćanskom metafizikom rešiti zadatke nove nauke. kao tajnoviti sklop unutrašnjih snaga. Tako ocrtava Beme proces večnog samorađanja Boga: kako iz tam281 280 . a Kampanela im ostavlja u svojim predstavama neobično širok prostor. Rojhlin dodaje*još mitološku tvorbu jevrejske Kabale. o unutrašnjim »oblicima« stvari. nastajanje sveta iz Boga treba shvatiti ponovo kao proces preoblikovanja jedinstva u brojnom sistemu. Tako je postala magija ljubimac renesanse i njena se nauka trudila da u praznoverja uvede ponovo sistem. utoliko više bujao. nije mu dozvoljavala da se zadovolji sa u njegovo vreme uobičajenom. I ovde je lebdela pred fantastičnim poletom probudenog vremena visoka misao: ovladavanje prirode poznavanjem u njoj delujućih snaga No i to se preduzelo u ruhu antičkog praznoverja Ako se promatrao s novoplatonicima život prirode kao vladavine duhova. harmonija stvari je harmonija brojnog sistema Sve je od Boga uređeno po meri i broju. to se radilo o tome da se ove snage znanjem i voljom podrede. ukoliko se. 20 Uporcdi uz to posebno Đ. 6. i da se tada uprave po volji čoveka. Knjiga prirode je napisana u brojevima. kao princip raznolikosti. međutim. Bruno. Takve fantazije slede ljudi kao što su Kardanus i Piko. Pri tom je vodila osnovna metafizička pretpostavka o bitnom jedinstvu čitave životne snage ka misli. osnov dualiteta u nužnosti samoobjave božanskog praosnova Kao što se svetlo može pojaviti samo u tami. sledi pravo osvetljenje. gatanja ekstatičnih . on se mešao sa sasvim drugim težnjama. Naročito su se pokazali skloni ovim magičnim umećima lekari. nezbunjen od učenih teorija. koja je ležala u osnovi nemačke reformacije. Kao što je jednom pobedila nad pitagorejsko-demokritsko-platonskim principom. arheusu. priveo paracelsizam. da mora postojati jedno jednostavno snažno zajedničko sredstvo za jačanje kojeg god bilo arheusa da mora postojati jedna panaceja protiv svih bolesti za održanje svih životnih snaga Veza sa makrokosmičkim težnjama magije pothranjivala je nadu da bi posedovanje ove tajne pružilo najvišu čarobnjačku moć i da bi bilo najviše žuđeno bogatstvo. upravo stoga oni su imah još u to vreme fantastično metafrzičko ruho mistike brojeva i simbolike brojeva.svi ti elementi stoičko-novoplatonističke mantike bili su tada u najbujnijem cvatu. kako bi potražio pomoć u mističkim objašnjenjima i tajnim čarolijama Kardamus je sasvim ozbiljno hteo Uporedi K. Poslednji sastavni delovi fizičke stvamosti odrećeni su svojim stereometričkim oblikom i na te obhke su morala biti svedena kvahtativna određenja iskustva Povezivanje elemenata pretpostavljalo je. No. ka oduhovljenju prirode punom fantazije. I tako su se konačno mislile vrlo realne i trezne namere zadovoljiti u pustolovinama alhemije. kako se to trebalo dogoditi odgovarajućim spajanjem građe. Taurelije je hteo dati takvu nadkonfesionalnu filozofiju hrišćanstva. i kako sve može imati svoje poreklo samo u Bogu. Od konstrukcije trojedinstva. L (Hamburg-Lajpzig. 5. pokušao i Buje. pri neverovatno masovnom motivu. Lasvic. nekromantika sa svojim pozivanjem duhova. ipak dalo izvestan broj upotrebljivih rezultata za hemijske spoznaje. Najsvojevrsnije umetanje ovog magičnog nazora o prirodi u religiozni sistem mudrovanja nemačke mistike je filozofija Jakoba Bemea. s jasnom suprotnošću protiv nove ortodoksije. »siderički« i božanski svet. ukoliko je više ova u sebi usahnula i u sebi se ukmtila I ove su mističke nauke ostale nejasno uopštene sve dok im nije najpre Vajgel. odnosno njihovom demokritskom i platonskom preoblikovanju. 1890). 359. Agripa od Neteshajma primio je sve skeptičke napade protiv mogućnosti racionalne nauke. 7. i on je tražio sredstvo da oslobodi i ojača arheus. minimo. Time je potisnuta aristotelovsko-stoička nauka o kvalitativno određenim snagama. I onje obuzet mišlju da filozofija treba da bude spoznaja prirode: no duboka ozbiljnost religiozne potrebe. u sklopu s njihovim matematičkim oblikom. U Bemeovoj nauci novoplatonizam je poprimio opet potpuno religiozno obojenje. tako je morala pred ovim ponovno uzmaknuti: i u tom ležl jedna od najvažnijih priprema za početak nove prirodne nauke. čiji je poziv zahtevao da zahvate u tok prirode i kojima se činilo da mogu naročito mnogo očeIdvati od tajnih umeća S tog je stanovišta hteo Paracelzus da reformiše medicinu. od duhovnog sklopa Univerzuma On je video suštinu bolesti u tome što strane sile škode individualnom životnom principu. razvijala se ovde ova misao najpre kao samovoljno pojmovno tumačenje i tajnovita spekulacija. tako se može i božja dobrota pojaviti samo u njegovom gnevu. a kasnije potpuno Beme. tinkture i ostala tajnovita sredstva i tako je pokrenuto umeće alhemije.usvojena. koje su takođe imale poreklo u novoplatonističkoj tradiciji. 2 0 Tako se ponovno istiću prostorni obhci i odnosi brojeva kao ono bitno i izvomo u fizičkom svetu. najpre ponovo zaogmut starom metafizičkom čudnovatošću i bile su potrebne još sveže snage da ga iz tog izvuku do pravog delovanja U međuvremenu. pripadala je i sklonost da se u tok stvari zahvati s tajnovitim sredstvima. Već ovde su postali važni u staropitagorejskom obliku. tumačenje snova i znakova. Astrologija sa njenim delovanjem zvezda na Ijudski život. te je u tu svrhu preuzeo. no sad su doživeli bitno ojačanje iz istog izvora odakle su se kod njega pojavili: iz stare literature. Upravo tako kao i u kasnijem starom veku. brojeve i njihov red. Počeci za to nalaze se još kod Nikole Kuzanskog. Pored službenog peripatetizma javila su se uskoro stremljenja koja su prerasla dogmatsko fiksiranje protestantizma. Tako je stupio u novi svet princip određen za najplodniji razvoj. na koju treba da se svedu i načini delovanja korpuskula. uprkos svih čudnovatosti. i dalje. deobom religiozne metafizike i prirodne nauke i on je pokušao da ih oboje ponovno ujedini. I ovde čovek vredi kao mikrokosmos iz kojeg može biti spoznat telesni. to su morali biti upotrebljeni raznoliki čudnovati napitci.

po novoplatonistickom uzom. Bacon und die Naturphilosophie (Minhen. Glava . a od ovih do sila senzibilnih i intelektualnih funkcija Na ovo ocrtavanje večne suštine stvari veže se tada istorija zemaljskog sveta koja počinje s Luciferovim grehom i snažnim predočavanjem one duhovne suštine. 2. da je tražena spoznaja prirode poprimila oblik stare metafizike. Ovaj je proućavao kako da izrazi senzualizam. Kod svih tih. to su kod Bemea više napuštene intelektualistieke crte starije mistike: ako je kod Ekharta svetski proces u nastajanju kao i u propadanju. Pariz. I kad su bile sa velikom bukom napadnute izveštačenosti silogističke metode. Kasirera i drugih uporedi u literatnri navedenoj na početku fV. Tome treba dodati da se ovaj empirizam upravo zbog svog porekla iz terminizma mogao prema spoljnoj prirodi kretati samo vrlo nesigumo. i kako se to tako objavljeno oblikuje u svet. Kata preduslov za to bilo je potrebno da se uvidi nedovoljnost mctafizičke teorije i da se od nje okrene empirizmu. Kod njega se i senzualizam prevrće u psihološki idealizam. jer im je tako pridodata nauka o čulnim varkama smatranje da su svi opažaji relativni i promenljivi. Sasvim je ista stvar bila kasnije kod Sančeza. identifikovana sa suprotnošću savršenog i nesavršenog. a Šaron mu je dao praktično značenje. Montenj i Sančez. koje od materijalnih sila privlačenja i odbijanja idu do onih svetla i toplote. Ovo je bilo tako dugo neizbežno. već unutrašnjim stanjem subjekta koje odgovara prisustvu stvari. zahtevalo se u nominahstickom načinu neposredno. ipak je konačno srazmerno prazan spoljni opažaj. Na svim tim putevima rezultat odvajanja filozofije od dogmatske teologije. trebalo da bude spoznaja. a da ne bi znao da je svo opažanje samo osećanje stanja onoga koji opaža Tako je on završio s unutrašnjim iskustvom. Ukoliko razvoj prirodnonaučnih metoda od Keplcra i Galileja do Njutna. Oni takođe dokazuju da je značenje svih tih podsticaja imalo u suštini pre svega negativan karakter. još nesigurni korak ka tome da se uzdigne prirodna nauka u idealističku metafiziku. koji se uopšte smatrao mnogo sigurnijim nego spoljašnji. dela Prirodna nauka je stekla odlučujući uticaj na razvoj nove filozofije tek time što je svesno metodološkom izgradnjom postigla svoju samostalnost i što je iz ove mogla da odredi opšte kretanje mišljenja po obliku i sadržaju. nazvanu po njegovoj domovini Kosentinska koja je mnogo uistinu doprinela gajenju empirističko prirodnonaučnog osećanja. Umesto tamnih reči i samovoljnih pojmova metafizike. FROST. Ukoliko prclazi tako neposredno teogonijski razvoj u kosmogonijski. sa čistom mističnom predanošću čoveka božanstvu i konačno sa obnavljanjem duhovne prirode. Zato se sada ovaj empirizam humanista posvetio više unutrašnjem opažaju. punom dubokog uverenja s jedinstvenim mešanjem dubokog smisla i diletantizma Pokušaj Ekhartove mistike da ovlada modernim interesima nauke i prvi je. doduše. Kao zajedničko ishodište ovih težnji. govori se o eksperimentu. ali bez dubljeg uvida u njegovu suštinu. Sve znanje mu je samo »osećanje« (sentire) i samo sećanje. to je taj proces kod Bemea više borba volje između dobro i zla 8. To je sve kod Bemea izneseno u proročanskom govoru. a između obaju razapinje šarenu metafizičku sliku slojevito raščlanjenog svetskog sistema Tako su se uopšte žilavo privezali dugo privikavani obićaji metaiizičkog mišljenja na početke novog istraživanja. te izgrađuje mnogočlanu ontologiju na jednostavnom apersu (uporedi br. kao i obnavljanje antičke skepse. to je ovaj pravac mogao na njihovo mesto staviti konačno samo ramističke dosetke. On je osnovao u Napulju akademiju. oskudne su i nesigume. iz čije borbe trcba da se objasni makrokosmički kao i mikrokosmički život. pokazuju upravo najbolje njegova oba glavna zastupnika u Italiji: Telesio i Kampanela. 1875.4). Ovo uverenje su delih i Nizolius. 283 . intuitivno shvatanje samih stvari iskustvom: no opaske o načinu kako bi to naučno trebalo biti uređeno.ne osnove bitka u njemu dospeva »poriv« ili volja. on je isuviše nominalist. Teorije antičke skepse samo su mogle ojačati ova razmatranja. to je ipak uslovio onaj niz rezultata sa kojim filozofija neprestano stoji u vezi. dok želja za spoznajom prirode nije mogla raspolagati ni činjeničnim materijalom do kojeg je sama došla niti novim pojmovnim oblicima za njihovu preradu. koja ima samo sebe samu za predmet. Ali ako ako se osvmemo na to kako on obraduje samu prirodu »juxta propria principia« onda ćemo se susresti sa tipičnom prirodno-filozofskom teorijom koja sasvim na naćin starih Jonjana od malo opažanja brzopleto preskače do najopštijih metafizičkih principa Tu su prikazane kao obe osnovne suprotne snage suvo-toplo i vlažno-hladno. 1926). ipak je bio još uvek taj. to se pokazuje na kraju svuda težnja da se osnovna religiozna suprotnost sprovede u prirodno-filozofske kategorije Paracelzusovog sistema. Panz. W. 3) po principu analogije makrokosmosa i mikrokosmosa U ovu on uvodi još sasvim sholastičku suprotnost bitka i nebitka (ens i non ens) koja je. sud i zaključak su mu modifikovani obhci tog osećanja. siecle. »prirodne logike« (uporedi § 28. 2 sves. On se nije hteo odreći pozadine Okamovog dualizma čulni opažaj nisu smatrali odrazom stvari. jedan od najokretnijih i najuticajnijih protivnika aristotelizma već je u svoje vreme (takođe od Bruna i Bekona) slavljen kao onaj koji je najoštrije zahtevao da se nauka izgradi samo na tlu čulno opaženih činjenica. Gotovo se još više istaklo kod Kampanele isto unutrašnje protivurečje.PERIOD PRIRODNIH NAUKA Ph. Dela Diltaja. Essai sur l'histoire de la philosophie au 17. Telesio. a završava se savlađivanjem oholog »zagledavanja« u kreature. Tako su konstruisana tri carstva sveta i sedam likova ili »muka«. No kako se to događalo iz najunutrašnjijeg religioznog života. Viv je najsretniji kad govori o empiričkoj psihologiji. 282 Kako je malo samoizvestan i kako je malo tada u principijelnom pogledu plodonosan bio ovaj empirizam. Ovu službu geneze modemog mišljenja izvršile su tendencije nominalizma i terminizma delimično i retoričko-gramatička opozicija protiv školske nauke. DAMIRON. treba smatrati spise Ludovica Vlva. ne predstavlja samo nastajanje modeme filozofije. de REMUSAT. Histoire de la philosophie en Angeleterre depulg Bacon jusqu'a Locke. 1846. bez obzira na to koliko su prodrli do moći samih stvari. do samoobjave u božanskoj mudrosti. CH.

Zigvart. 2 sv. Fr. De ipsa natura i Holanđanina Kristiana Hajgensa (1629. a da nije osnovnim metodskim mislima dobio onaj plodonosni izvod kojgg je obećao. koji su neposredno zadrli i u filozofska pitanja. istakla se sad više hladna razboritost oba zapadna kulturna naroda Italija je zanemila zbog protivreformacije. Apelt. Geschichte der Atomistik. jer se morala razvijati iz upravo one tradicije koju je ova stvorila Stoga je. vicont od St. sve dok nije biio oboren sa položaja velikog kancelara u politički tendencioznom procesu. svojstveno pretežnom broju sistema nove filozofije. da je Bekon u svojoj dokolici napisao i Šekspirova dela. okarakterisrati kao borba metoda Dok se. 1858-71. koji je. E. trajno plodonosna shvatanja o zadatku i njime uslovljenom postupku nove nauke. Philos. 1875): P. Uporedi V. Među delima (15 svesaka. medu njima II saggiatore (1623) i Dijalog o ptolomejskom i kopernikanskom sistemu (1632) (nemački od E. Prantl. nije ga moglo zaštititi pred napadima inkvizicije i on je is284 kupio mir i pravo daljnjeg istraživanja. a među njima je Holandija bila živo utočište umetnosti i nauke. U tom se sastoji. Isak Njutn (Isaac Newton) (1642-1727) dolazi u obzir uglavnom zbog svoje Philosophiae naturalis principia mathematica (1687. čiji su glavni zastupnici Želine i Malbranš. 1845) . 2 izd. otpočinje sa Johanom Keplerom (1571-1630) iz Vajla. H. L. od samog početka. bitna razlika modeme filozofije od antičke: ona počinje tako reflektivno kao ova naivno I. Bacon. uporedi Fr. u Pizi. Uvod 1-47). veka izazvali izvanredno živi pokret filozofskog mišljenja . i dalje). nakon života punog brige i patnje. da spoznajom prirode stavi prirodu sa njenim snagama u službu čoveka i svrsishodnog oblikovanja društvenog života. Lange. i izvomo: On the proficience and advancement of learning divme and human. Štrausa 1892). koji su u dmgoj polovini 17. Dic Prinzipien der Mechanik (Lajpzig. Vivel. međutim. Među njegovim delima (izdanje FriŠa. Kleine Schriflen L 182. već mnogo više u metodičkom osveštavanju. G. grada u Virtenbergu. Firenca 1842-56. (Lajpzig. da od metodoloških i spoznajnoteoretskih razmišljanja traže put ka stvamim problemima. de N. De causa gravitatis. F. (Pariz. (Hamburg i Lajpzig. kao vođa etičkog naturalizma.. Galilei und Kepler als Logiker (Minhen. proizašli dalekosežni metafizički problemi. Bloh. On je za vreme vladanja Elisabete i Jakoba L postigao sjajnu karijeru. do 1695. E. Uporedi Kr.E. Der Mensch und seiri Vveltbild (1925) E. 1605) i Novum organon scientiarum (1620. 8 izdanje (Lajpzig. B. Lasvic. Martin. u poslednje je vrcmc bilo mnogo vike oko otkrića. 1872). međutim. 1890). Lajpzig 1839. Geschichte des Materialismus. bile odskočne tačke modemog mišljenja svuda one sa kojih su se izdvojila. Astronomia nova seu physica coelestis tradita commentariis de motibus stellae Martis. K. iz kojeg su. vremenom proizašla i nova stvama stanovišta za obradu teoretskih kao i praktičnih problema Najpre su. verojatnije bilo da je Šekspir uzgred spevao i Bekonovu filozofiju. Die Epochen der Geschichte der Menschheit (Jena. 1918). les droits de la sci. pa ipak se pri tom prevarilo u ličnosti. Die Zusammenklange der VVelten.) (Sermonesfideles): De dignitate et augmentis scientiarum (1623. rođen je 1561.2. pokret humanističkog razdoblja odvijao uglavnom u Italiji i Nemačkoj. Chemista scepticus. 1895). Rozenberger. 1921). VoMI (1.Monatsh. a studirao u Kembridžu. no ovaj razvoj se završava u obama velikim filozofskim sistemima.ence et la methode des sciences physiques (Pariz. i dalje. Ojken. umro 1642. umro u Regenzburgu. Monatsh. 11-14 Fisicomathematicu. op. Iz kartezijanske škole proizašao je okazionalizam. koji je odgovarao običajima njegova vremena. De lumine). koje potiču iz političkog laktaštva. Novi Sad.21 Uporedi K. 1854). Mračne strane njegovog ličnog karaktera. sa jednim dodatnim sveskom Araga) sadrže sv. 30. pokazuje se uglavnom na području filozofije prava. 1564. Harmoniae mundi (nemački. G. izdanje. Matice Srpske. Kritische Geschichte der Prinzipien der Mechanik. po njemu samom. sa vie. Hojsler. stvarno nestrastveno zastupanje novostečenih i. Mnogo bi. A. nasuprot tome. Njegovo mimo. u Arcetri). prev. Die Mechanik in ihrer Entvricklung (8. E. 1908). 1882. . son temps. pojmovno obrazloženih spoznaja prirode. dokazivanjem podmićivanja Umro je 1626. iz humanističke opozicije protiv sholastike i iz uzbuđene metafizičke mašte prelaznog vremena. Frankfurt. da samo u znanju leži ljudska moć. Poslednje izdanje njegovih dela je od Spedinga i Hita (London. L Newton und seine physikalischen Prinzipien (Lajpzig. koji se nalazi u promenjenom obliku i kod njegovih protivnika kao što. i dalje). Diring. te se posebno može 17. Volf. izdanje 1910. od Cotesa 1713. Vrlo jc privlačno dve velike literarne pojave stopiti u jednu. Olški.. 1837. nemački od Volfersa 1872) i svoje Optike (1704). utoliko što je sholastički pojmovni sistem ispunio bogatim sadržajem Galilejevog istraživanja Iz toga su. Glavni su mu spisi osim Eseja (Na naš jezik preveo Borivoje Nedić. 1878. Goldbek. veku procvat svoje intelektualne kulture. G. sa philosophie et son intluence jusqu'a nos jours (Pariz. Frencis Bekon (Fransis Bacon). C.pokret u koji ulaze novi principi raznostrano suprotnih odnosa sa principima srednjevekovne filozofije. i dalje. II 1920). spoljnim pokoravanjem. idaIje). alsPhilosoph(Philos. doživele su u 17.str. Galilei (Hale. dakako. 1894. Albansa. U ovim se suprotnostima pripremaju problemi filozofije prosvetiteljstva Niz velikih istraživača prirode. L. izd. 193. baron od Verulama. U razvoju metoda prirodnih nauka konvergiraju pravci empirizma i matematičke teorije: u filozofskom poopštavanju ističu se oba kao međusobno nezavisna Program iskustvene filozofije postavio je Bekon. u pogledu svoje filozofije. Znatno je raznostranije obuhvatio Dekart prirodnonaučni pokret svog vremena do obnavljanja racionalizma.Natorp.Neposredno na njega priključuje se Galilco Galilej (rođen. 1927). gube se pred spoznajom.Od njegovih savremenika treba istaći hemičara Roberta Bojla (1626-1691). Na ovom području je zauzeo Hobs odlučujući položaj. proklamovao zadatke svoje nauke. Jena.sa 1612). Delovanje koje je izvršio snažan razvoj teoretske filozofije na obrađivanje praktičnih problema. 8 svesaka) treba istaći: Mysterium cosmographicum. R. 285 . 1857.Zato uopšte ne treba toliko tražiti pozitivne početke modeme filozofije u novim sadržajnim koncepcijama. Bacon und 21 Kao što se zna. La philos. a posebno njegova moć nad prirodom. naime. a Nemačka se ukočila zbog ubitačnog verskog rata Engleska i Francuska. E. Na hvalisavi je način. H. 1952. koja je ispunila njegov život. međutim. 1868). kako muje bilo jedino moguće. str. to se po sebi razume. nemački od Litrova. und seine geschichtliche Stelung (Vroclov. Maš. koje su postavili Spinoza i Lajbnic.1910. de Remiza. History of the inductive sciences (London. 1889). 1908) . su Hcrbert od Šerbura i Kamberlend. izvomo Cogitate et vi. Herc. vek. Uporedi H. medutim. Origo formarum et qualitatum.

pa je u različitim službama učestvovao u ratniin pohodima od 1618. 1900. sa philosophie et ses ouvrages (Litih. 1898). 1897-1911. Kastil (1909). Gesch. N. izdao njegov učenik Samuel Sorbie pod naslovom Disquisitioneg anticartesianae. Descartes (1923). (Pariz. 1853). 14. obnovitelja epikureizma (uporediti hter. Meniken (1927). Najvažnije spise je preveo Kuno Fišer (Manhajm. i dalje. 1824. 1839 i dalje). Bibl.). Brokdorf. G. prev. (London. u. L. 1910. Jungman. Van Der Hagen. G. Kerkgeschiedenis. Methodus 1663.. Glogau u Zeitschr. Majneke. (2. medu kojima su Discours de la methode (na naš jezik preveo dr Niko Bems . te Leiden. 1925. rođen 1588.Cartesien (Pariz. Isti autor: Bibliographie der M. 2. 1666). Njegovo glavno delo De larecherche de la verite pojavilo se 1675. 3 izd. Histoire du sen'timent religieux en France sv. etude sur la vie. IL 1913. 1925) i dodatak K. izdanje. Hamelin. (Pariz. nedostaju još registar i objašnjenja Ranije su latiinska dela skupljena u amsterdamskim izdanjima (1650. Entretiens sur la metaphvsique et sur la religion 1688. Čerč. Ekhof. 1886). Delbos. E. rođen je 1632. Iz oratorijuma koji je osnovao kardinal Beril. 1851).. D. Razvoj prema okazionalizmu postepeno je napredovao kod Luj de la Forž (Tratte de lesprit humain. Pencig (Bon. i dalje. Fišer. H. f. Riehl (1914). Histoire de la philosophie cartesienne (Pariz. 1637. a umro u Hagu 1677. Bacon (1923.. 1924) H. G. do 1621. dalja mistika Bleza Paskala (1623-1662). (Pariz. 1886). Leben und Lehre. form and povver of a commonwealth ecclesiastical and civil 1651. J. Kordemija (Le discernement du corps et de l'ame.. proširena prigovorima raznih naučnika i Dekartovim odgovorima. Celokupno izdanje njegovih latinskih i engleskih dela pripremio je Molsvort (London. D... u naučnu osamljenost. 1925) iz čijeg je kruga nastala Logique ou l'art de penser (1662). Zatim se povukao najpre u Pariz. Descartes und seine Reform der Philosophie (Nordlingen. A. Žiro. racionalističkih i religioznih momenata nalazi se kod duhom bogatog svetovnog sveštenika Pjera Gasendija (Gasendi. 1863). Bibl.) i Dioptrika. V. (Pariz. Minhen. Die Methode der Erkenntnis bei D. 1923). kojaje obelodanila već mnogo vrednih inedita. FrišhajsenKeler u Festschrift fur A. als Hauptvertreter der occ. i. Philos. 1915. la philos. Prvo mu je bilo dosuđeno da bude vojnik. koju je 1649. 1688. solida superfioiaria et falsa). Celokupna delaje izdao J. poziv kraljice Kristine Švedske za Štokholm. d. te se lično poznavao sa Bekona. Šmid-Svarcenberg. R. usporedi monografije od J. Uporedi E. Klojberga (1622-1665): De coniunctione corporis et animae in homine). Gasendijcm i kmgom oko Marsene. De eruditione triphci. Osnovnu crtu njegovog bića čini strast spoznavanja.. prijatelj Dckarta. Philos. godine. Geulinex und seine Philosophie (Hag. razd. Henigsvald H. borba protiv samoobmana. 287 . M! Laorg. Glavna su mu dela: Le monde ou traite dc la lumiere (štampana tek posthumno 1664. F. Pensees sur la religion. Lit. A. Ševalije. 1918. 1678. Pariz. 1908. dalje Leviathan or the matter. O.) od E. Guite. Rene Dekart (Rene Descartes)(Cartesius) je roden 1596. Leibniz. De VVijsgeer Arnoldus Geulinex te Leuven. Astera. koja se kloni svih spoljnih dobara težnja za samopoukom. G. Njegov prvi spis Elements of law aatural and politic (1640) izdali su njegovi prijatelji 1650. Dmga svojevrsna kombinacija skeptičkih. svez. Bop u Abh. u L'annee philosophique LTI i IV.zajedno sa Osnovima filozofije . Principia philosophiae 1644. Uporcdi G. francuski od V. P. R. Hajmset. Od izvrsnog izdanja celokupnih dela koje izdaje Pariska akademija. 8 svez. 12 Human. od Frišhajsena-Ke286 lera (1915.seine Quellen I. Pariz. IV. i P. zu den politischen Parteien der grossen englischen Revolution (1927). V.. Passions de l'ame. 1882). i druga). 209. izašlo je 12 svesaka. na tamošnjim univerzitetima. Land. f. D. proizašao je Nikola de Malbranš (1638-1715). a kasnije mnogo godina u razna mesta u Holandiji. Bušenaua u Phil. R. i dalje). H. (Lit Ber. de M. (Pariz. M. 1889). Uporedi K. 1924) Dodatak K. a u originalu 1677). Hag 1891-93). koji je bio kanonik u Dižonu. Teniesovim prevodom. Guite. Fischeru.. L De corpore (najpre 1655) LL De homine (najpre 1658). dalje). Baruh (Benedikt de) Spinoza. njegove objekcije protiv Dekarta proširene su nakon replike ovog. univerzitetskog učitelja u Luvenu i Lajdenu). mathem. no mnogo je saobraćao sa kmgom oko Marsene).1592-1655). Pariz.. a umro 1679. V. Essais. prihvatio je 1649. nemačkl prevod. A. Između ovih obih vođa nove filozofije stoji Tomas Hobs.izdanje Matice Hrvatske. C. II posthumno izdanje 1659. G. Tenies u Vierteljahrschr.. Pariz. Među ukupnim delima treba istaći Syntagma philosophicum. 1879. und die Staatsphilosophie (1924) E. Bornhauzen 1907. 1854) Ks. Behemoth or the long parliament (izdato od v. i 1647. 1902) i Pjera Nikolea (1625-1695). Hcnri Ber (Pariz.. 1908.. Tcnicsa. La Pensee religieuse de D. Novo izdanje dela od J. Adama. 1951. i dalje. zaziranje pred svakim spoljnim istupanjem i time povezanim konfliktima hladna otmenost čisto intelektualnog života i puna strogost unutrašnje istine. Simon. dvanaesti sadrži Dekartovu biografiju od K. u novije vreme: Martin (Pariz. Am. Lajpzig 1870. Nederl. izdanje. 1911) H. Šnajder (1904). Elementa philosophiae.) Exercitationes paradoxicae adversus Aristoteles I 1624. Robertson. Nakon što su mu ovo boravište onemogućile svađe u koje je bila upletena njegova nauka. Pilon. i dalje). i dalje). L'ecole de Port Royal (Pariz. O njemu pišu: F. u dva dela: Human nature i De corpore politico. 1926) G. V. nemački prevod od A. 1650. no nezavisno od ovih završava se i konačno oblikuje kod Arnolda Želinea (1625-1669). provansalac . 1649. (Pariz. V. Droz. Prevedeno u Philos.. i H. 1903). Bulije. u Amsterdamu u portugalskoj jevrejskoj opštini.. V. P. Iz kartezijanske škole (uporedi Bulije na navedenom mestu) treba istaknuti janseniste od Port Rojala (uporedi Bremon. Gilson. Uporedi F. u. (1912. P. Kuzcna (11 svezaka Pariz. (London. Zagreb. C. v.. Drajdorfa. Prevedeno od Juliusa Lipsa kao dodatak spisa Die Stellutig des Th. Lijar. i Pjcr Poaro (1646-1719). H. Le svsteme de D. Lion. D. obrazovan u Oksfordu. Metaphvsik und Ethik (Tibingen. 1878. koji je otišao rano u Francusku i često se opet tamo vraćao. (Pariz. pre toga je on objavio Elementa philosophica de cive 1642. V. 1630).2 izdanje sa opaskama 1675. Hofman. koju su izdali Anton Arno (1612-1694). Štiler (1925). Phil. u Turenu i vaspitavan u jezuitskoj školi La Fleche. Die Idee der Staatsraison (1924). VVissensch. K. op. 1886. i 75. gde se namemo i najbrižljivije čuvao. G. Uporedi njegovog učenika Bernir Abrežea: De la philos. 1923). (1912) od Falkenhajma. str. de M. 1926) P. u Duplici. Strovski 1907. z. a kasnije je iz nje izbačen zbog svojih nazora Živeo je krajnje jednostavno i povučeno u razhčitim mestima u Holandiji. H. en. D. Pflajderer. 1895) A. Arch. gde je već sledeće godine umro. Meditationes de prima philosophia*1641. Glavno mu je delo Etika (1665.. London. 1920. Logika 1662. 1666). 1913) J. s uvodom od Teniesa u »Klassikem der Pohtik« XHL 1926). kojem je pripadao i Žib (De libertate dei et creaturae. 1921). (Prva potpuna publikacija usledila je tek 1889). I. Index scolastico . Landa (3 sv. d.

) pod naslovom: Frojdental-Gebhart: Spinoza. prosv. Amsterdam. Hofman. 1896. i dalje) sa najvažnijim izdanjima izvomih spisa za pretistoriju Spinozine filozofije. u. Pflaum. Uporedi Onken. op. J. Six livres de la republique 1577. Koučhud B.nemački prevod od G. sveske.. Principes de la nature et de la grace. 1915). E. 1886). v. Die Vorlaufer des Hugo Grotius. Vunt. Medicina mentis sive artis inveniendi praecepta generalia. najbolje je od J. Dunin-Borkovski. Bmnsvig. Bibliotheca Spinozana (Hajdelberg. J.schen Philosophie (Ansbac. (Novi otisak. Berlin. Descartes et Spinoza (Pariz. (1925). Gebharta. već i po postanku i motivima njegove metafizike. do 1638).godine. 1899). Od filozofskih pisaca koji su se u Nemačkoj priključili svojevrsnosti pokreta ovih zapadnih kulturnih naroda. . te je našao nadoknadu za prolazne radosti sveta. 1695. Ritera sa uvodom H. Die Lehre Sp. Piat (Pariz. Fojerbah. op. Alberikus Đentilis (1551-1611). Svsteme nouveau de la nature. 673. L. E. zatim Tractatus politicus i odlomak De intellectus emendatione. B. Fester. 1841). De primac philosophiae emendatione. A critical exposition of the philosophy of Leibniz (Kembridž. 1934. der Berliner Akad. H. F. 1870). 1922). D. (Berlin. 1920). Dicel. Kaltenborn. Sp. E. Spinozastudien (Berlinska akademija. 1909). Beitrage zur Philosop288 hie IIL 1 i dalje). Die L. 1909).'s (1922). S.'s VVeltanschauung (Kantstudien. Majnsman. Die Entwicklung der L. 1910). izdanje. 1905) i Samuela Pufendorfa (1632-1694. (Lajpcig. Kelerman. C. Sp. koje je prezreo u . sv. Der Gottesbegrilf bei L. L. Bibl.' e Religionsphilosophie (1903). 1822). 289 . E. (uporedi Trendelenburg. 2. 1672. L. R. (Pariz. der Heidelberger Akad. J. izdanje Kulture. O međusobnom istorijskom i sistematskom odnosu sistema pišu: H. 3. i 1904. (Pariz. 1714. Gan. izdanje Zora. Discoirsi sulla prima decade di Tito Livio.) pripada tom razdoblju ne samo vremenski. (1921). str. Kasirera u Phil. J. Hist. prev). und sein Zeitalter (Stutgart i Tibingen. 1925).O sistemu kao celini uporedi L. De jure naturae et gentium. Ethica more geometrico demonstrata (na srpskohrvatski prevala dr Ksenija Atanasijević. u Komm. De arte combinatoria. sv. 1877). L. učitelja Lajbnica i Pufendorfa: Valtera von Čirnhausa (Tschirnhausen. Vencel. Frojdentala (1899. sa tri Eclaircissementsa. Kritički katalog Lajbnicovih spisa kod Ubervega m12 str. Istije ponovo preradio značajno delo J. Die Philos. Lajbnic (1646-1716) (uporedi u V. Manke. (1907). (Odlični prevodi K Gebharta i dr. 1859). u promišljenom razumevanju ljudskih nagona i u uzvišenim posmatranjima tajni božanske prirode. Onkena (Klassiker der Politik L 1922). Uber den Zusammenhang des Spinozismus mit der cartes. Stajn. 1913). tek sredinom 19. 1654-1708). 1667. N. Mol.A. Kutiar. Uporedi dalje dodatak Kunu Fišeru. 1917). 1877. 1884. 1895) nadmašeno je izdanjem Hajdelberške akademije od K Gebharta (u sv. novo izdanje u 3. Bibl. Sveska 2. Leibniz und Spinoza. Zigvart (Tibingen. Ker. Breslaua. 1694. Starke B. (Pariz. s L's System in seinen wissenschaftlichen Grundlagen (Marburg. (Berlin. iz »Heptapleomeresa« dao je izvadak Gurauer. dolazi u obzir njegova izmena pisama i. B. Sitz. II Principe. O. bibl. N.B. 1902). 1863). Tenies. uporedi Mljari. L. nemački od H. de L. 1840). (Sitzber. 1687. La philos. C. Verkmajster. Berlin. K Štumpf. Leibniz (1912. Svoje skromne potrebe zadovoljavao je. (Melburn. P. i dalje). Descartes und Spinoza (Bon. Die Utopia des Th. en zyn Kring (Hag. V. neogorčen na nepouzdanost malog broja ljudi koji su se zvali njegovim prijateljima. Zagreb. Beograd. (Pariz. s (Štutgart. Gcrharta (7. Die VVeltanschauung Spinoza's I (1907). . A. Sp. Fervajen (Bon. Luden. 1610). 1951. M. London. matematičara Erharda Vajgela iz Jene.schen Monadenlehre bis 1695. H. Stoga ovde dolaze u obzir od njegovih spisa uglavnom metodološka i metafizička dela: De principio individui. H. treba spomenuti: Joahima Junga (1587-1657). 1921).Od celokupnog izdanja Pruske akademije nauka do sada su izašli od 1923 i dalje dva sveska pisma Nemačko izdanje filozofskih dela od A. De jure belli (1588). 1887. Der L. Izdanje od Van Vlotena i Landa (2. L. Benša. Sp. (Sitzber. u ponosnoj nezavisnosti. Sozialism. 1922. V. Kabica. 1884. Zeler. Beitrage z. B. v. Erdmana (Berlin. svesaka. A. 1638. Uporedi H.). str. e i suoitempi. Entvvicklung und Kritik der L. v. 1906).jasnoći spoznaje. Johanes A llhus (1557.. op. sada nadmašeno izdanjem C. Šaršmit. i dalie. veka obelodanjeno mladalačko delo Tractatus (brevis) de deo et homine eiusque felicitate. 1882. Ber. A. vodio je život misli i nesebično je duhovno radio. V. Leibniz und Hobbes.). L's Svnthese von Universalmathematik und Individualmetaphysik I. 1837). Aufsatze IV).. Tokom svog života objavio je prikaz kartezijanske filozofije sa samostalnim metafizičkim dodatkom (1663) i Tractatus theologico politicus (anonimno. F. uporedi O. 1870). uporedi G. (na naš jezik preveo Ivo Frangeš. 1926). 1952. prihodima od brušenja optičkih stakala. d.). Die Ethik Sp. Fuše de Karel. Nova methodus pro maximus et minimus. dij. d. 1919). Kasirer. (Štutgart. Philosophie (Tibingen. La logique de Leibniz (Paris. godine. Die Methode der Erkenntnis bei Descartes u. Johannes Althusius und die Entwicklung der naturrechtlichen Staatstheorien. Gebharta i drugih u Phil. Fil. Baruzi. Bušenaua i E. Der junge Despinoza (Minster i W. 1666. Žan Boden (1530-1597. Osim toga. 1663. Politica (Groningen. A. L. deo. Nakon njegove smrti u Opera posthuma (1677) pojavilo se njegovo glavno delo. 304. osim toga Monadologija. (1917). V. Nurison. u Phil. Zagreb. Akad. und Geulmcx (Tibingen. i R. dok s drugim interesima njegove neverovatne mnogostranosti prelazi u doba prosvetiteljstva: uporedi o tom V. K. 1900). d. na naš jezik preveo F. Trajčke. Tomas Mor (1480-1535. Berlin. i veliki deo vrlo široke izmene pisama Među izdanjima filozofskih spisa. 1875-91) . Zigvart. 1909). (London. i dalje. 1902). 1684. i H. Gebharta (O ovom piše H. C. Leibniz. (Hajdelberg. Gerland. i dalje. d. M. prev. izdanje Gece Kona. Die Idee der Liebe Leone Ebreo. Hist. M. Btrlin. E. sv. Osnivači su filozofije prava (uporedi C. H. bezbrižan za mržnju i protivurećja sveta. O ovom poslednjem uporedi Kr. G. 1924). 1855-58): Nikolo Makijaveli (1469-1527). Amsterdam. Sp. 1899). N. u Philos. C. 1816) i Die Leibnizschen Lehre von der prastabilierten Harmome tn ihrem Zusammenhang mit fruheren Philosophemen.. (Kopenhagen. Leipzig 1848. . V. Berl. L. 1901). prev. De optimo reipublicae statu sive ne nuova insula Utopia. E. 1860). Vendt. Leben und Lehre 1927. Eine neue Darstellung der L. Uporedi L Kamerer. Dilman. pseudonim Severimusa Monzambano de statu sei publicae germanicae. Odlični prevodi O. koja mu pripadaju 1696. Erdman. Gesch. o njemu J.). Logica Hatnburgiensis. 1890). L5 (1920) od V. i dalje). De jure belli el pacis (1643). (Beriin. Rasel. 1684. uporedi H. De scientia universali seu calculo phllosophico. E. spisi Urieta da Coste od K Gebharta. . Pflajderer. i dalje. 1891). polit. 1850). Hajmset. Monatsh.sche Substanzbegriff (Hale. nemački. E Gurauer. 357. 1917. Uz to prevod Etike i drugih spisa pod naslovom: Von den festen und evrigen Dingen od K. Barišić. des jungen L. K. Darstellung. 1516). 3. Kabic. 1714.schen Monadenlehre. Hugo de Groot (1583-1645). 1870. Leone Ebrea izdanje K. izd. (Ibid. Šmalenbah. 3. J. Gierke. 1886). Geschichte und Literatur der Staatsvrissenschaften (Erlagen.

Kad Bekon tvrdi da se ne treba ograničiti na slučajna opažanja. Tuloč. što sc na mestu kod Platona radi upravo o opštoj ograničcnosti čulne spoznaje. 1925). već da se opažanje mora metodički postaviti i dopuniti eksperimentom 2 4 . 25 Uporedi Dc augm. Pomoću njega treba napredovati prema opštim uvidima (aksiomima) i od ovih konačno objasniti druge pojave. de Remiza (Pariz. te ih. verujući. Ben Vinkler (Principia iuris. preuzimamo iz ljudske istorije. za sigurnim putem u iznalaženju novog. izd. V. No. proizašao je zahev za jednom ars inveniendi metodom istraživanja. 4. smer predočavanja. Nic. i dalje. i naivno nerazumevanje zavisnosti u kojoj su se. 24 Uporedi podroban prlkaz u dvc knjige Novum Organona. De religione gentilium errorumque apud eos causis. kao pozitivnih instanci kod koiih se javlia dotična pojava. čije je glavno sedište bio Kembridžski univerzitet. naprotiv. već o njega obesiti olovo. sebe smatramo merom za spočkni svet. postojana suština pojava. by F. De rege et regis institutione). Glavni zastupnici prirodne religije i prirodnog prava su u Engleskoj u sedamnaestom veku: Herbert od Šerbura (1581-1648). 1562).) Philosophical vvritings. potpuno u smislu skotizma. nepristrasno prihvatanje stvarnosti. 22 Tu su pre svega »varke roNov. Ako po tom indukcija Bekona istražuje pojave potpuno po »obliku«. »Oblik« topline. 514). koji smo sami smislili i učinili. protiv antropomorfizma ranije filozofije. time što smo povezani uz reč. međutim . ponajviše snažno retoričko slikoviti jczik. Koliko god su zdrava i vredna ova uputstva. M. a u tabuli absentiae slučajevi kod kojih pojava izostaje: uz to dolazi treća tabula graduum u kojoj se upoređuju različite jačine s kojima nastupa pojava sa jačinama njihovih propratnih pojava. i da zahteva autopsiju stvari. Hertling. The life and vvorks ofllugo Grotius (Grotius Societv publications) (London. 1663. 1. Iz uvida u neplodnost »silogizma« koji. Uzroci su. J. slepo održavamo i slično. delujući ili finalni. Od protestantskih pravnih filozofa mogu se navesti. po kojima se svaki pojedinac nalazi još posebno svojom sposobnošću i svojim životnim položajem zatvoren u svojoj 23 pećini. ili nisu zatim znali s činjenicama ništa pravo otpočeti. sigurno tlo za ispravnu spoznaju prirode: da bi on postao naučno upotrebljiv. Gitler. u konstitucionalne greške u koje spada prebrzo uopštavanje. Ovaj opozicioni osnovni karakter doprineo je. ističu se Ralf Kudvort (1617-1683). je to god moguće i da se sasvim postepeno uzdigne lestvama opštijeg do najopštijeg.1806). The intellectual system of the universe (London. na primer. naročito govorom. Mackinnon (Njujork. može samo izložiti ili primeniti na posebno već poznato. tome da svuda gdje nisu protiv starih nauka postavljene naprosto osećajne potrebe ili fantastični nazori. Rational theology and christian philosophy in England in the 17. sv. materijalni. 1733) i Henri Mur (1614-1687). dokazujući ili opovrgavajući. 1678). Lord H.Cousin sv. Tractatus d. X. Ipak on ne ide dalje od ovog zahteva: jer naznake o načinu kako treba da se stekne mera experientia i kako treba da se rešimo plašta idola. od činjenica. po kojima mi u stvarima uvek pretpostavljamo red i svrhu. Ch. želi s ovim odnosom (up. U tu svrhu je u tabuli praesentiae izloženo što više slučajeva. i ne sudeći o njima. Među platonicima odnosno novoplatonicima Engleske istoga vremena. protiv mudre rečitosti sholastike. 1672). konačno »varke pozornice« (idola theatri) utvare nazora koje. Pri tome je Bekon našao priliku da polemiše tako oštro kao retko ko. sclent IIL. latinski (Jena. U oba pravca verovao je Bekon. L 39. Dalje treba spomenuti Teofilusa i njegovog sina Tomasa Galea. stoji na prvom mestu osveštavanje novih metoda spoznaje. protiv prevlasti autoriteta. Locke und dle Schule von Cambridge (Frajburg. cap. dalje »varke trga« (idola fori) zablude koje su svuda izazvane saobraćanjem ljudi. na primer po obhku topline. i V. To su preporučivali Viv i Sančez. Ne treba ljudskom duhu dati krila. Ove falsifikate čistog iskustva Bekon naziva idolima. biće. 1624. Zbog toga je. obmane koje su date s ljudskim bićem uopšte. izd. izazvan jednom utiscima. 1872). J. bilo najbliže zahvaliti. uprkos tome. prihvatajući poznate skeptičke argumente. ponavljamo. 290 291 . PROBLEM METODE Svim počecima moderne filozofije je zajednička impulsivna opozicija protiv sholastike.formalni. pored Suareza. da mogu naucii pokazati novi put. zatim »varke spilje« (idola specus). S. stvari od pojedinačnog. i ove treba istražiti. 1892). 1615). 1873). dakle. Od ovih dolaze u obzir samo formalni uzroci: jer se sve događanje gradi u »oblicima« u »prirodama« stvari. pri čemujoš nedostaje teoretski uvid u suštinu eksperimenta. V. a učinili Telesio i Kampanela. nalazili o bilo kojoj tada vladajućoj tradiciji. pored Melanhtona. toliko iznenađuje da se njihovo bliže izvođenje kod Bekona izvršava u potpuno sholastičkim principima i pojmovima. koji je Bekon proklamirao jedino ispravnom vrstom obrade činjenica. Belarmin (1542-1621). 23 § 30. kojoj pripisujemo pojam. Uporedi J. Oldendorp (Elementaris introductio 1539). Encheiridion metaphysicum. to se pri tom pod oblikom razume. Sasvim shcno stoji s metodom indukcije. Pri tom valja da se ljudski duh. Potom treba sada rešiti zadatak postepenim isključivanjem (exclusio). to je ipak samo opšta oznaka zadatka. 1925). Njegova korespondencija sa Dekartom štampana je među Dekartovim delima . Heming (De legenalurae.) podsetiti na poznato uporedenje sa špiljom od Platona (Rep. De augm.po staroj aristotelovskoj šemi . su krajnje mršave. o njemu K. century (London. Svakidašnji opažaj. naravno. De protestate pontificis in temporalibus) i Mariana (1537-1624). G. 25 Oblik onoga što je dato u opažaju sastoji se iz jednostavnih »oblika« i njihovih »diferencija«. ne pruža. i u tome smislu je postavio svoj »Novi organon« nasuprot aristotelovskom. 4. međutim. Ak. uzdržava u toj delatnosti koliko. da« (idola tribus). Org. Bekon je po svemu svestan da ti »oblici« nisu ništa drugo do Platonove »ideje«. Minhen 1897) i Rišar Kimberlen (De legibus naturae disquisitio philosophica (London. Iskustvo mora biti očišćeno od svih pogrešnih dodataka s kojima je srastao u nehotičnom shvatanju. Od katoličkih mogu se navesti. uopšte ono Bekonov.e veritate. v. Sva saznaja prirode imaju svrhu da se razumeju uzroci stvari. Rob. ako se s retorikom nije moglo ništa učiniti. Knajt. te postavlja nauku o varkama analogno prema nauci o pogrešnim zaključcima u staroj dijalektici. oni ili nisu stekli puno poverenje u iskustvo. što je tim srctnije. dopušta on.

dok u kosmologiji nije izneo ništa osim pristajanja uz tradicionalan atomizam. § 9 3 . Koje je nade u tom pogledu raspirila mašta vidi se iz Bekonovog utopijskog fragmenta Nova Atlantida. što je 26 snažnije prisutno gde ima više topline. učini umećem koje je svesno izvršeno. proizlaze od otmenih mislilaca koji su. zahtevao je on primenu onog empirijskog principa takođe i na spoznaju čoveka.. Geschichte des Zeitalters der Entdeckungen. Smer na praktičnu svrhu pronalazaka. 3. 93. mislio je on. kao i abnormalnim životnim procesima. te se. to se ova mračna težnja izbistrila kod Bekona do uvida da će čovek moći zahvaliti za prevlast nad stvarima samo trezvenom istraživanju njihove prave suštine: on može vladati samo po31 moću poslušnosti. Zigvart u Preuss. Ne samo telesna egzistencija u njenim normalnim. Antropološki i socijalni naturahzam. tehnika i mcdicina. Bekon je time izrekao što je hiljadama ljudi njegova vremena pokretalo srce pod utiskom velikih događaja. štaviše. i dalje. L 129. kao i s pronalascima kao što su pronalasci kompasa. 29 Pedagoške konsekvencc Bekonove naukc povukao je uglavnom. Ako je stoga magija želela da savlada s fantastičnim umcćirria delotvorne snage.sve to je trebalo da bude istraženo i objašnjeno. Amos Komenius (15921671) u suprotnosti prema humanizmu. u stvari. sadrži programatsko postavljanje30 za mnoge grane nake i polazi svuda od osnovne zamisli da shvati ljude i njihovo životno delovanje kao produkt onih istih jednostavnih elemenata stvarnosti. a ovu je on najšire shvatio. Takođe i razumevanje ljudi nije za Bekona samosvrha. i to jedina trajna moć. U ovom antropološkom interesu se ispoljio. Uporedi: Kvacala. 2. prikazujc tok učcnja kao stepenasto podizaanje od jasno konkretnog do apstraktnog. No. Logik II. koji ih je zadivljavao. Beograd. 5) došla u svest u fantastičnim mislima. Indukcija. Znanje je moć. 28 Uporedi Kr. kretanje koje jc obuhvaćeno protežnošcu. naročito. iznaći će »oblike« po kojima će se morati »interpretirati« priroda No. već da su ga hteli razumeti i dokazati iz činjenica. Upravo se s ovog stanovišta borio protiv Aristotela i neplodnosti samostanske nauke. Zigvart. rezultat ponovno dokazuje da zlatni plodovi znanja samo tamo dozrevaju gde nisu bili traženi. Monumcnta Gcrmaniae Pcdagogica XXV. baruta i štamparskog umeća. čistog razuma i bez prohteva za poboljšanjem sveta. Jahrb. 29 te je takođe razumeo da se pri toj indukciji ne radi o ničemu drugom do o iznalaženju jednostavnih elemenata stvamog.3): naslućivanje novog sasvim je još ograđeno u starim navikama mišljenja 2. kao i u malom životu čoveka sa onim nizom prekomorskih otkrića. Njegova Didactica magna (na naš jezik prevela Darinka Grebovac. koje su osposobile istraživanje prirode da bude osnova naše spoljne kulture. koji počiva na metafizičkim pretpo27 stavkama sholastićkog formalizma (uporedi § 27. Pesel. po svojim pokretačkim snagama (»oblicima«). Ali ovaj smisao koji je pripisivao ars invemendi. On je razumeo da se nova nauka mora okrenuti od beskonačnih diskusija o pojmovima ka samim stvarima. spoznaju telesnog sveta. no pri tom. 1954. hteli da razumeju red prirode. da je on samo u fantastičnoj slici »Salamonske kuće« u svojoj utopiji oživotvorio ove misli. iz »prirode« čiji čitav opseg opažajnog treba da se objasni u svojim zakonomernim odnosima i vezama. te se čuvao da ih ozbiljno izvede.nosi još i naslov De regno hominis. prcv). 292 293 . ukoliko je to potrebno kao pomoćno sredstvo za stvamu spoznaju. a slabije gde je ima manje. prirodnonaučnom metodom. a duhovne tvorbe. već i kretanje ideja i voljne delatnosti. uporedi IL 20. Zato je shvatljivo da Bekon nije bio čovek koji je zbog samog istraživanja prirode mogao dati metodske ili stvame rezultate: no to ništa ne znači za njegovo filozofsko značenje. i ova je najpre (uporedi § 29. novoplatonskim poletom slavile brojnu harmoniju Univerzuma. Njenim pronalascima trebao se potpuno preoblikovati ljudski život. Engleski kancelar je. Lajpzig. 3 2 Činilo se kao da je otvorena nova epoha kulture i egzotička je uzbuđenost obuhvatila maštu. oduzeo je Bekonu smisao za teoretsku vrednost matematike. pošli su veliki istraživači prirode: Ali ono novo u niihovim naukama sastoji se upravo u tome da oni nisu više tražili ovaj matematički smisao reda sveta u simboličkim spekulacijama brojeva. op. kojem nije mogao dati upotrebljiv ili plodonosan lik za sledeći predmet. bez predrasuda. Čitavo njegovo mišljenje podređeno je mnogo više praktičnoj svrsi. koji takođe leže i u osnovi spoljne prirode. 1879. konačno njegova Janua liguarum reserrata želi samo utoliko urediti učenje stranih jezika. 28 koje se sastoji upravo u tome da je on zahtevao opšru primenu jednog principa. No.što je svuda gde se nalazi toplina. Org. a moći Zemlje počele su se pokoravati istraživaču. što nije nigde gde toplina nedostaje. od kojeg se je uopšte u tom pogledu uskoro odvojio prirodnonaučni pravac. takođe. 27 Uporcdi Kr. i opirao velikim tekovinama kopemikanske teorije. Uporedi: O. Dvogled je dokučio tajne neba. (1903) i XXXIL (1901) i zbirku Dic grossen Erzieher 1914. isto tako kao ni razumevanje prirode. kretanje kojc jc podeljcno na najmanje delovc tcla. 1863. da se može izgraditi samo na moći i da se od ovog sme samo vrlo oprezno i postepeno podići do apstraktnog. Naravno. U njegovim rukama je bila filozofija u opasnosti. Nauka je htela da biti vodilja ljudskog duha u njegovom pobedonosnom hodu kroz prirodu. Sva ljudska nauka ima koPri čcmu se u primeru izlaže da je oblik topline kretanje i to. kao i iz Kampaneline »Sunčane države« (uporedi dalje § 32. još jedan drugi momenat. zbog smetnji. i socijalni i politički sklop . Što Bekon na taj način prezentira kao indukciju u svakom slučaju nije jednostavno enumeracija. mislio da bi zadatak spoznaje prirode trebalo da bude konačno u tome da pronalaske koji su do tada bili najviše stvar slučaja. koji je Bekon objavio u enciklopedijskim opaskama svog dela De augmentis scientiarum. posmatralo kao ostvareno. po pitagorejskom uzoru. da iz prevlasti religioznog cilja potpadne pod prevlast tehničkih interesa. Modemo istraživanje prirode rođeno je kao 31 32 Nov. međutim. njcgov Orbis pictus želi dati za školc jasne osnove stvamog poclućavanja. međutim. U kratko je vreme nastupila je značajna promena u velikom. Slični pedagoški pogledi nalaze se takodc i kod Rariča (1571-1635). 30 26 načno samo zadatak da spoznajom sveta pribavi coveku prevlast nad njim. koje su. Stoga mu je interpretatio naturae samo sredstvo da podredi prirodu ljudskom duhu: i njegovo veliko delo »Obnavljanje nauke» Instauratio magna «Temporis partus maximus« . pustolovinama i zločinom kulturni čovek tek potpuno dokopao poseda svoje planete. gde se zabludama. Od istog divljenja lepoti i redu svemira. 3 . Nećuveno je trebalo uspeti. Ako bi se stoga sve što jc stavljeno u izgled kod Bekona. U žurbi utilitcta Bekon je promašio svoj cilj. i ništa više nije smelo biti nemoguće. to bi sc mogla kod njega naći već čitava današnja prirodna nauka. 3). već zamršeni postupak apstrakcije. učinio ga je protivnikom čisto teoretskog znanja i kontemplativne spoznaje. izdanje.

294 295 . Sa ovog uverenja je i Dekart preduzeo svoju reformu filozofije. u stvari. da bi ih iz povezivanja ovih objasnili. šta onda kad bi mi bih tako uređeni da bi se po svojoj prirodi nužno morah varati? Šta onda ako nas je stvorio neki demon kome se sviđalo da nam da um koji se. da bi se podvrgli merenju. stekne sve dalje istine.37 da se za jednu ozbiljnu potrebu za istinom ne može naći zadovoljenje ni u metafizičkim teorijama. svim tim kombinacijama. Na ovom je principu. Naučni uvid doseže tako daleko. na kojem istraživanje može ostvariti ovaj zadatak. koju su otpočeli engleski minoriti. izvođenjem. vodi ka istom rezultatu. 1885. ne može se odlučiti koji od njih. 1. 292. leže u osnovi jednostavni asocijativni elementi. Ovaj zahtev je bio sasvim originalan i izvirao je iz potrebe za jednim sistematskim sklopom svih Ijudskih saznaja: on počiva konačno na prezasićenosti tradicionalnih prihvatanja istorijski napabirčenog znanja i na čežnji za novim jedinstvenim filozofskim stvaralaštvom. On je stekao. Po njenom uzoru. Po tim principima mehanike mogao je konačno Njutn. gde Bekon traži indukciju »oblika«. Uporedi lepi prikaz u Discours de la methode. dodaje Dekart postulat većeg dosega: on je zahtevao da induktivna ili rezolutivna metoda dovede do jednog jedinog principa najviše i apsolutne izvesnosti. Međutim. Kod time neophodnog. gl. Geometrija je jedina siguma disciplina.34 S tog stanovišta dobija i eksperimenat sasvim drugo značenje: to nije naprosto mudro pitanje prirodi. i ova nas misao mora učiniti nepoverljivim i prema najevidentnijim izrekama uma i prema »spoznaji po prirodnom svetlu«. Tako se ostvarila teza koja izgleda materijalistički: filozofija je nauka o kretanju tela! To je poslednja konzekvenca odvajanja filozofije od teologije. Upravo ovo stanovište GalUejeve fizike prihvaćeno je u teoretskoj filozofiji Hob35 sa. Kroče (Milano 1909). otpali su neki momenti koji su bili plodonosni za posebne zadatke istraživanja prirode. pa i posle njega. koju je Kepler tražio u Univerzumu. Ovo uverenje je potvrdio kad je izvanrednom indukcijom otkrio zakone kretanja planeta. B.. Onim metodičkim mislima koje su zajedničke Bekonu i Galileju. Dcll' inf univ.empirijski pitagoreizam. kaže Dckart. da matematička teorija. Prantl. to ovaj pokazuje kompozitivnom metodom. a drugi sintetički. 34 Metodičko stanoviste Galileja usvojio je potpuno Hobs (up. No. Živost i sigurnost. nije drugo do kretanje. 252. i neoblikovani pitagoreizam hu33 Uporedi o njemu kao filozofu K. der Miinchener Akad. možemo i sanjati. budući da je odrastao u jezuitskoj sholastici. e. u izričito racionalističkoj suprotnosti prema sa Bekonovim empirizmu. koji pokazuje iskustvo. i dalje. Galilej stvorio mehaniku kao matematičku teoriju kretanja. Bruno. 4. kad misli da je naučio istinu. tamo Galilejeva rezultivna metoda traga za najjednostavnije matematički odredivim procesima kretanja. i dalje). kod Galileja . Dijem 1908. sva se saznaja prirode u njoj nalaze. U dramatskom monologu ocrtava filozof svoju borbu za istinom. po kojem se izoluju jednostavni obhci događanja. mond. uopštavanja Galilejevih principa. trebalo bi preoblikovati sve ostalo znanje čoveka: njegova filozofija htela je da bude univerzalna matematika. u svođenju opaženog na kretanje tela u prostoru. već zahvat svestan cilja.a slava što ga je prvi rešio pripada Kepleru. ukoliko su nam pristupačne. da predmet prave spoznaje prirode treba da bude nešto isključivo kvantitativno odredivo: no time se nije mislilo izričito na bitak. tako da Dekartova nauka u istoriji fizike ne znači napredak: no utoliko je veća bila moć njenog delovanja na filozofski razvoj u kojem je on bio vladajući duh za 17. kao što su jednostavni zakoni aritmetike. Pri tom se. . 2 + 3 = 5 i slično. dakle. mora objasniti čitav opseg iskustva. lično uverenje. 1909). mogu izazvati razmišljanja koja ne bi smeh potpuno odbaciti. -1908. koji je zahtijevao Đordano Bruno pri obrađivanju kopernikanske nauke do kritične 36 prerade čulnog opažaja. L. po hipotezi gravitacije. Nauka treba da zaključuje od pojava na uzroke. s jedne strane. De corp. i da li uopšte bilo koji sadrži pravu suštinu stvari. koje ostavlja isti predmet pod različitim okolnostima. Stoga se spoznaja svih stvari sastoji. i dalje i u novije vreme P. i kod njih se sudaramo sa istinama o kojima bezuslovno moramo reći da ne možemo ništa drugo nego da ih priznamo. nalazila se u zakonima događanja. s kojima. već jedino u matematici. No. J. Psihološki motiv njegovog istraživanja bilo je filozofsko uverenje o matematičkom uređenju svemira. sa već jasnijom metodičkom svešću. koje može stvoriti mašta.određeno značenje. Racionalna nauka je matematika.Ber. L. upotrebljivo za istraživanje prirode. te dok se interpretacija kod onog sastoji u pokazivanju zajedničkog delovanja »prirode« do empirijske tvorbe. pokazalo da se pravi zadatak prirodnonaučne indukcije sastoji u tome da pronađe onaj matematički odnos koji ostaje isti u čitavom nizu pojava. Stecište ovih preplitanja je Galilej. Tako želi Dekart induktivnom enumeracijom i kritičkim ispitivanjem svih sredstava prodreti do jedino izvesne tačke. ni u učenom mnogoznanju empirijskih disciplina. 6. da bi im mogli verovati. uzroci su jednostavni elementi kretanja i učinci su ponovo kretanja. nužno vara? Protiv takve obmane bili bismo bez odbrane. I in (str. doživljavamo nestalnost mišljenja i varke čula. Obojica dolaze na to da u opažaju date pojave rastave na njihove elemente. već na događanje u prirodi. a od ovih ponovo na njihove učinke: no pojave su po svojoj suštini kretanje. Prvi zadatak filozofije je analitički. Božanska aritmetika i geometrija. 307. mislio je on koji je bio sam poznat kao stvaralački matematićar. kao što znamo iz iskustva. da odavde. Đ. i pri tom susrećemo čitav aparat skeptičkih argumenata. u potpuno novom obhku. Tako dobija sve što je Bekon samo naslućivao. zapečaćena pobeda demokritsko-platonskog principa. dati matematičku teoriju za objašnjenje Keplerovih zakona. 35 Uporedi početak od DE corpore. Klasični izvod ovih misli pružaju »Meditacije«. tako da iz ove naše vlastite operacije izvedemo sve ostale zaključke. ono filozofski bitno u tim metodičkim počecima istraživanja prirode: empirizam je bio korigovan po matematici. Olšld. Ovaj zadatak je već vidio Leonardo da Vinči . pod pretpostavkom jednostavnih elemenata kretanja. Peladan (Pariz. 33 manističke tradicije bio je određen po empirizmu do matematičke teorije. str. Kod razhčitosti utisaka. a s druge strane da predmet. Dvostruko je. vek. na navedenom mestu. kojim se tada. Time je bio u matematičkoj teoriji pronađen onaj racionalni moment. Sitz. koliko i matematička teorija kretanja.po matematičkom principu i po primeni na krelanje . Mi isuviše često. Od osnovnog stava de omnibus dubitandum pregledan je svestrano obim predstava.) i to. koje su određene merenjem. Mi smo u stanju da spoznamo samo takve predmete koje možemo konstruisati. po kompozitivnoj metodi. Time je. Vrlo je poučno uporediti misli koje iznosi Galilej u »Saggiatore« sa Bekonovim interpretiranjem prirode. da li mi možda i tamo ne sanjamo gde verujemo da smo budni i da opažamo.

u sintetičkom napredovanju njegove metode. i 1899). 2. niti u bilo kojoj konačnoj stvari. u Avgustinovom argumentu (uporedi § 22. L 45 (preveo dr Veljko Gortan. 1924) i Leon Blanše.43 koja zato vredi kao aposteriomi početak filozofije (uporedi br. nego. sadržana trostmka istina. izgleda da on nije poznavao istorijski izvor ovog argumenta.koje su u tom smislu jasne i razgovitne. slično velikom crkvenom ocu.44 već evidencija neposredno intuitivne izvesnosti. zgražanje. Med. naziva on urođene ideje.ne obazirući se na Loka 42 -•u tobožnjem nadovezivanju na Dekarta. 8 2 . ili intuitivna evidencija »prirodnog svetla«. Descartes Beziehung zur Scholastik (Miinchener Akad. Cart. (1885).): Cogitationis nomine intellego illa omnia.da ponovno ne podsećamo na Šaronovo moralizatorsko značenje . op. Njegova evidencija nije poput evidencije nekog zaključka. koji treba da učini raziimljivim svo telesno događanje. izvesnost bitka nije sadržana ni u jednoj dmgoj mojoj delatnosti. 1897. Jer princip kauzaliteta traži da je. jednostavne. to znači što se pred pogledom duha prikazuje kao isto tako sigumo i neizvodljivo kao i njego45 va vlastita egzistencija Jasno definiše Dekart kao ono što intuitivno lebdi pred duhom. međutim. str. mora imati uzrok koji ne možemo naći ni u nama samima. fizičar otkriva moćni osnovni oblik kretanja. R. Isto vredi za Spinozinu upotrebu termina. str. po sebi razumljive elemente. usled čega unutrašnji opažaj zadržava saznajno-teoretsku nadmoć nad spoljnim opažajem. ment. schol. quae nobis consciis in nobisjiunt. Stav cogito sum je istinit kako god ga često mislim ili izričem. već i nekog sveobuhvatnog duhovnog realiteta.46 S ovim izrazom on povezuje. I one predstave . potvrdivanje. uobražavanje. kao i za samosvest. kao jedinstvenom praizvom svih umnih spoznaja Tako je Dekart na sholastičPrinc. dakle. odricanje. Les antecedens historiques du »je pense donc je suis« (Pariz. međutim. i Resp. kombinacija. Das Erkenntnistheorie (Marburg. 290-284. Dekartov odgovor protiv Gasendijeve objekcije (V. v. da se mi nužno varamo . tako da se od nje mogu a priori konstmirati svi dalji uvidi.41 Kod Avgustina je vredela samoizvesnost duše kao najsigumija od svih iskustava. analogno Anselmu. Kod Dekarta. htenje. Das Lehre von den angeborenen Ideen (Jena. Sumnja sama dokazuje da ja egzistiram kao misaono. imao u njegovoj spoznajnoj teoriji. da nešto shvatamo.Nakon što je tako temeljna sumnja prodrla sve do najdaljeg. 1882). jer je i uobrazilja sama jedna vrsta svesti. Stvamo on polazi odatle da individualna samosvest sebe zna kao konačnu i stoga kao nesavršenu (po staroj identifikaciji vrednosnih određenja i ontoloških gradacija). Oba ova značenja nalaze se svojevrsno pomešana u Dekartovom dokazivanju postojanosti božje. da sama pokazuje činjenicu potpuno neospome izvesnosti: da bi sumnjao. 9.47 ima formalno . ukoliko je ova »ideja« prva za koju je. već mnogo više značenje prve. kako se to obično ćini. 38 da sam svestan ne mogu sebi naprosto uobraziti. kao temeljna činjenica unutrašnjeg opažaja. koje je u tome što je on izraz za to da je samosvest izvesna eo ipso ne samo sebe sama. momente ovog samoiskustva tumači metafizičkim primalitetima svih stvari (uporedi § 29. prev. stav copito sum nema značenje iskustva. 296 297 . Faust. Beitrage zur Philosophie 1914. Dekart sam objašnjava smisao cogitare (Med.jer savršenstvo Boga involvira njegovu istinoljubivost i nije moguće da nas je on tako stvorio. Ovaj pojam. Hertling. i uz to Eth. sir. osnovne racionalne istine. 41 Uporedi A. oscćanje itd. angeboren (prirođen). Da šetam mogu sebi uobraziti i u snu.avgustinski princip naročito prirnienio Kampanela. Ovaj . 181. cogitatio sa »Denken« (mišljenje) nije bez opasnosti nesporazuma. doduše povremeno. poimanje. no da ovo znanje može proizlaziti samo iz pojma apsolutno savršenog bića (ens perfectissimum). 1920). jer »Dcnken« znači nemački posebnu vrstu teoretske svesti. phil. 1873) i takođe P. prop. moram ja biti. metafizičar traga za elementamim istinama svesti. na odnos predstavljenog yes. dalje. 3. I.i to je jedan loš dodatak . do u samosvesti. dakle. i ost.) uporedi Princ. 44 Resp. već samo u sebi samozasnovana. a dmgo zlo. što je isto tako jasno i razgovetno kao samosvest. da bi bio prevaren. i psihogenetičnu predstavuu. Uporedi njegove Princ. 5.ili ideje kako se kaže načinom kasnije sholastike . pokazuje se da je sebi sama slomila vrh. naime. kao i kod Galileja. L 9. iz kojih treba da se objasni sve ostalo.ponovo uspostavljeno i time definitivno zasnovano poverenje u lumen naturale. i dalje značenje. u najmanju mku.u sholastičkom smislu realistički osnovni stav . 46 Uporedi E.mnoštvo sholastičkih pretpostavki. Analitička metoda traži ovde. ali uglavnom želi da označi samo saznajno-teoretsko značenje neposredno racionalne evidencije. I. Za sve te funkcijc zajedno u nemačkom jeziku irnamo jedva koju drugu reč nego »Bewusstsein« (svest) i Dekart sam kaže (Princ. kojom Dekart ostvaruje svoj antropološkometafizički dokaz za postojanost Boga Ovaj dokaz je. Uporedi Objckt. 42 Uporedi § 33 i dalje. I doista. Ojken je zapazio u »Geschichte und Kritik der Grundbegriffe der Gegenvvart« s. Uz to G. 11. 39 40 38 On se izražava u tome da je prednost samosvesti nađena u punoj jasnoći i razgovetnosti i da Dekart kao princip za sintetičku metodu postavlja osnovni stav: sve mora biti istinito. IL ax. Dokaz o Bogu treće meditacije ima.). 43 Čirnhaus. 9. Uobičajeni prevod cogitare. razgovetno kao sasvim u sebi jasno i čvrsto određeno. 3). I.tri ishodišta za tri racionalne nauke: etiku. da bi sanjao. da su ove ideje ljudskoj duši utisnute od Boga. kako bi se zaključilo da mi ne bismo mogli imati ideju najsavršenijeg bića. da je innalus bolje prevoditi sa emgeboren (urođcn). Dok. IV. Tako je .39 Izvesnost bitka samosvesti je jedinstvena i fundamentalna istina koju Dekart nalazi anahtičkom metodom. koji u nama nalazimo. i. Kasnije je i Cirnhaus na potpuno analogan način . što je sastavni dio njegove saznajne teorije. kao i Hist. koji on pri tom uvodi. kartezijanski) dokaz. 73. 1951. logiku i fiziku. da na nas nešto utiče dobro. 4. ad Obj. kad ne bi ona sama od takvog bića u nama bila stvorena Originalna je. Grim. koji je zamišljen u Bogu. 1) o realitetu svesnog bića No primena kod Dekarta 40 nije ista kao kod samog Avgustma i velikog broja onih na koje je ova nauka delovala upravo u prelaznom vremenu. prvenstveno značenje u tome što su time ponovo raspršene one skeptičko-hipotetičke utvare varljivog demona Ovaj dokaz je imao značenje i u tome što je njime . quate'nus eorum in nobis conscientia est. Spas iz sumnje sastoji se. phil. svesno biće (res cogitans). čija evidencija nije izvodljiva ni iz jedne dmge. izdanje Matice Hrvatske.) enumeracijom. kad. Zagreb. a dmgo ne. u uzroku sadržano toliko realitefra koliko je sadržano u učinku. phil. Erlangen. phil. smatrao samospoznaju kao experientia evidentissima. U tome se sastoji racionalizam Dekarta. to znači u neposrednu evidenciju umne spoznaje. međutim. 47 Med. Princ. uzeta u obzir ista jasnoća i razgovetnost.primenjen je.se in intellectu ili esse objective) prema realnomfesse in re Ui esseformaliter). 3. 45 Uostabm. Novi (tzv. Natorp. On pod tim razumc: sumnjanje. 7). naprotiv. i da se u predočavanju pasivno odnosimo prema spoljnom svetu . Descartes und Augustin (Akad. U samospoznaji je.

Ibid. učeni biskup od Avranšea. s izrazitom suprotnošću prema aristotelizmu. Mogućnost da se može zamisliti Bog je dovoljna da dokaže njegovu egzistenciju. veka postojan aksiom za sve pravce. sa onim strogo dokaznim sistemom prikazivanja koji su našli u Euklidovom udžbeniku geometrije. H. P. Pravila istraživanja na kraju Dekartovog »Discoursa« stoje. 1902). dok on prema nejasnim i zbrkanim predstavama zadržava bezgraničnu i bezrazložnu delatnost hberum arbitrum incdiferentie: čovek u tom poseduje svoju najdalje dostižnu moć. naime.koj stramputici zasnovao moderan racionalizam.54 Doista je Dekart (što se takođe slaže sa Avgustinovom i Dans Skotovom naukom o spoznaji) jasno spoznao voljni momenat u sudu. kojeg je s velikim uspehom »spasio« u teoretskom kao i u moralnom pogledu. 57 Ali čini se daje upravo time što je matematika smatrana idealom dokazne nauke. nasuprot tome. La pensee religieusc dc Descartes (Pariz. odlučni pristalica modemog istraživanja prirode. Das Urtell bel Descartes (Frajburg i. međutim. On označava čulno 5 0 shvatanje kvalitativnog kao maštu (imaginatio). Instruktivna je s obzirom na gorc izloženo i njegova autobiografija (1718). naročito tela koliko je u njima predočeno kao jasno i razgovetno. ne mogu dostići matematičku evidenciju. pogodovalo je ovom zamenjivanju i iz nove je istraživačke metode postala ponovo jedna ars demonstrandi. ni empirijske discipline. Dekartova matematička reforma filozofije ima svoju vlastitu sudbinu. Razlika (koja potiče od Dans Skota. Kod Pjera Gasendija pojavljuje se u nešto drugačijoj povezanosti matematičko-prirodnonaučno mišljenje sa skeptičkim osnovnim raspoloženjem koje je prevladalo u Francuskoj posle vehkoguticaja Montenja. Br. pa je zamišljao sintetičku kao otkrivalačko napredovanje od jedne intuitivne istine prema drugoj. predstavlja najdelotvornije obnavljanje atomizma Ali ova uverenja su bila za njega samo zato spojiva s njegovim religioznim položajem što je. koja je htela jednakomemo da zadovolji tomistički determinizam i stohastički indetermirtizam. Stoga završavaju i za njega metafizika i saznajna teorija u matemetičkoj fizici. To je. iz same definicije najrealnijeg bića da mu pripada oznaka egzistencije.s kojim iz definicije trougla slede geometrijske pouke. 49. postala poluga skepticizma i misticizma Budući da ni jedna dmga ljudska nauka tako je zaključivao Paskal. u toj bezgraničnoj samovolji njegovo je biće odraz apsolutne slobode Boga 5 2 Zablude nastaju tako kad se potvrđivanje ili odricanje samovoljno (bezrazložno) zbiva pri nejasnom i nerazgovetnom materijalu suđenja 5 3 Zahtev koji proizlazi iz toga da se treba svuda uzdržavati od suda. u prvom redu. Kao ideal filozofije pojavio se zadatak da se njena celokupna spoznaja razvije iz jednog osnovnog principa kao sistem isto tako stroge doslednosti. Ovima. jer se po ovom principu čini da se ne može sagledati kako je savršeno božanstvo moglo tako urediti Ijudsku prirodu da se uopšte može varati. pod direktnim Dekartovim uticajem. s izričitim upućivanjem na poteškoće ovakvog prevođenja odgovorio oglednom skicom. 298 299 . kao što teoretski proizlazi zabluda iz zloupotrebe slobode. samo povećana privlačnost značenja matematike za metodu filozofije. proizlazi takođe. 58 Uporedi M. 1924). otišao ta48 49 50 ko daleko da je čak i potvrdivanje ih negiranje označio nužnom oznakom svake 55 predstave i time učio da čovek ne može misliti. Moralni ideal je sokratsko-stoička prevlast uma nad čulnošću. (Pariz. 6. isključio sve nadčulno iz spoznajnog kmga »prirodnog svetla«. ad. da reši problem zablude. Der scntimentale Mensch (1924). a da ujedno neće. a Spinoza je. 52 Ovde je poprimio Dekart kao ncposrcdno pred njim Gibef skotističku nauku. Obj. Iz jasne i razgovetne spoznaje uma sledi nužno ispravno htcnje i postupanje: iz tamnog i zbrkanog poriva čulnosti proizlazi praktično greh. nastavljajući se na njega. Monistička crta kartezijanske metodologije. Mzer. Ove misli izveo je naročito Malbranš (Entr.2 i 17. kao razumnu spoznaju (intellectio).). Ovde sebi Dekart pomaže 5 1 s jednom svojevrsno sastavljenom naukom o slobodi. Učenici su. Sam filozof je hteo da se i kod pojedinačnih problema primeni u najve56 ćoj mjeri analitička metoda. IL .49 Na odgovarajući način sledi iz kriterija jasnoće i razgovijetnosti. vrlo blizu Bekonovim. kakvom je Eukhdov udžbenik izveo geometriju sa svim njenim poukama iz aksioma i definicija Na takav zahtev je Dekart. to mu ipak stvami naučni uvid poživa samo na ovom poslednjem. no pripada im isto tako i ontološki dokaz za postojanost Boga Jer s istom misaonom nužnosću 48 tako prihvata Dekart Anselmov argument . kod ljudi kao što je bio Paskal. 1850). 54 Ovo se srodslvo proteže dosledno i na Dekartovu etiku. stoga. Njeni metafizički rezultati omogućili su bogat i plodonosan razvoj: no njena metodska tendencija je uskoro bila pogrešno shvaćena tako da je upravo obmula njeno značenje. 51 Ibid 4. podseća isuviše jasno na antički inoxr\ a da bi se moglo prevideti srodstvo ove teorije o zabludama sa naukom skeptika i stoika ovYxaxav>eoig (uporedi § 14. da on ne može uskratiti njihovo priznanje. njeno postavljanje najvišeg principa iz kojeg treba da sledi sva dmga izvesnost. osim toga Dekartu. pripadaju sve istine matematike. 56 55 Ibid. a njegovo vraćanje Epikuru. Da matematika je čak. međutim. 57 Resp. 59 Pjer Daniel Hue (1630-1721). Gojhir. napisao je Censura philosophiae cartesianae (1689) i Traite de la faiblesse de l'esprit humain (1723). Ovakvo shvatanje matematike je ostalo u svim promenama saznajno-teoretskih istraživanja sve do 18. i dozvoljavao da za njega vredi samo proklamacija i crkvena nauka Zato je Eth. 53 Zabluda se po tome pojavljujc kao akt slobode volje paralelno prema grchu i time kao krivica: ona je krivica samoobmane. pa i posle njega) izmedu distinktnih i konfuznih predstava služi. jer ovaj tok misli sad dozvoljava da mogu biti s punom izvesnošću priznati svi stavovi objašnjeni umom jasno i razgovetno. a shvatanje onog što se matematički može konstruisati. da tako mnogo može biti spoznato od konačnih stvari. i kako god on zna da ceni pomoć koju iskustvo pruža u prvom liku. gde ne postoji potpuno jasan i razgovetan uvid. Bartolom. 5. za Dekarta ponovo matematičko i ograničava se na kvantitativna određenja dok sve čulno kvalitativno u opažaju. Taj mu problem zato proizlazi iz principa veracitas dei. III i daljc). filozof smatra nejasnim i zbrkanim. ni melafizika. U najmanju ruku se u tom pravcu pokazao najjači uticaj kartezijanske filozofije u vremenu koje je sledilo. Uporedi o njemu K. On je bio. prop. Uporedi Br. II. zamenili stvaralačko-slobodnu duhovnu delatnost koju ima u vidu Dekart. 6. da samo jasne i razgovetne spoznaje vrše na duh tako prisilnu i prevlađujuću moć. Kristijansen. Usvojilo se. to se čovek mora ograničiti u svojoj racionalnoj saznajnoj težnji da bi tim više sledio poriv svog srca do tajanstvenog verovanja i do osećaja takta plemenitog vođenja života Takođe su se i mistik Poare 58 (na kojeg je uticao Beme) i ortodoksni skeptik Huet 5 9 odvratili zato od kartezijanizma jer on nije mogao tačno da izvršava program univerzalne matematike. na Bekonov način.

on pobijao Dekartovu metafiziku senzualističkim oružjem i izjasnio se protiv pokušaja da se racionalna metoda proširi na spoznaju božanstva i suštine du60 še. Pozitivni dodaci preoblikovanju kartezijanske metode u euklidski tok dokazivanja, nalaze se u logici od Port Rojala i u logičkim spisima od Želinea; gotov pak i jedinstveno sliven, stoji ovaj metodski šematizam pred nama kod Spinoze. On je dao najpre prikaz kartezijanske filozofije »more geometrico«, kad je, nakon postavljanja definicija i aksioma, naučni sadržaj sistema razvio korak po korak u pouccima (propozicijama) od kojih je svaki dokazao iz definicija, aksioma i prethodnih pouka. Uz pojedine pouke nadovezuju se korolarije i slobodno objašnjene sholije. U isti veoma teški oblik steže, međutim, Spinoza i svoju vlastitu filozofiju u Etici, te time misli, da ju je tako sigurno dokazao kao Euklid geometriju. To ne pretpostavlja samo korektnost bez praznina dokaznog postupka, već i nesumnjivu evidenciju i neprotivrečno važenje definicija i aksioma. Dovoljan je jedan pogled na početak Etike (i to ne samo prve, već i sledećih knjiga), da bismo se uverili u naivnost s kojom Spinoza iznosi sažete tvorbe sholastičkog mišljenja, kao po sebi razumljive pojmove i principe, i time svakako implicite unapred prihvata već čitav metafizički sistem. Ova geometrijska metoda ima, međutim - i u tome se sastoji njeno psihogenetičko opravdanje - kod Spinoze ujedno svoje stvarno značenje. Iz osnovnog religioznog uverenja da iz jedinstvenog bića božjeg nužno proizlaze sve stvari, izgledalo mu je da može zajjtevati metodu filozofske spoznaje, koja na isti način izvodi iz ideje Boga ideje svih stvari. 61 U pravoj filozofiji treba da red ideja bude isti kao i realni red stvari. 62 Iz toga, međutim, po sebi sledi da realni proces proizlaženja stvari iz Boga mora biti zamišljen po analogiji logičkog proizlaženja posledice iz razloga, i tako već kod Spinoze involvira metodičko određenje zadatka filozofije i metafizički karakter njenog rešenja; uporedi § 3 1 , 5 . 7. Kako god se malo u vremenu koje je sledilo preduzimalo da se usvoji sadržaj spinozističke filozofije, to je ipak imponovao njen metodički oblik: i što se više geometrijska metoda odomaćila upravo u školskoj filozofiji, to je više zapravo ponovo ušao silogislički postupak, jer su sve spoznaje trebalo da budu izvedene iz najviših istina ispravnim sledom zaključaka. Naročito su u tom pravcu shvatali geometriju matematički obrazovani kartezijanci u Nemačkoj: tako je to bilo s Jungom i Vajgelom i akademskom je motivu za postavljanjem udžbenika ovaj metod bio najviše simpatičan. U osamnaestom veku je Kristian Volf (uporedi V. deo) sa svojim latinskim udžbenicima bio najviše sklon ovoj geometrijskoj metodi i zaista i nije postojao bolji oblik za sistematiziranje utvrđene i u sebi jasno promišljene naučne građe. To se već pokazalo kad je Pufendorf pokušao da, po geometrijskoj metodi, dedukuje iz jed-

nog principa društvene potrebe čitav sistem prirodnog prava kao logičku nužnost. Kad je ovaj motiv bio u nastajanju, priključio mu se Lajbnic, naročito pod uticajem Erharda Vajgela, a na kraju je bio jedan od njegovih najkonsekventmjih zastupnika. On se time nije samo šalio, kao onda kad je dao ovo 63 neobično ruho jednoj političkoj brošuri, već je ozbiljno mislio da će se tek tad završiti filozofski sporovi kad će jednom filozofija moći da istupi tako jasno i sigurno kao matematičko računanje. 64 Lajbnic je vrlo energično sledio ovu misao. Podsticaj je mogao doći od Hobsa koji je isto - iako u sasvim drugoj nameri (uporedi § 31, 2) - mišljenje proglasio računanjem sa pojmovnim znakovima stvari: isto tako bilo mu je sigurno poznato mistićko umeće, koje je, svojim usavršavanjem, dao Đordano Bruno. Mnogo je i u kartezijanskim krugovima bila raspravljana misao da se matematička metoda preoblikuje u pravilno umeće iznalaženja: u tom je pogledu na Lajbnica delovao, osim Joahima Junga, i Altdorfski profesor Johan Kristoflturm. Na kraju je došlo do toga da se činilo kako je misao - da metafizički osnovni pojmovi i logičke operacije izražavaju svoje veze na način matematičkog znakovnog jezika odredenim oznakama - stavila u izgled mogućnost da se filozofsko istraživanje (slično kao matematičko) napiše u opštim formulama, te da se time uzdigne, preko izraza, u određeni jezik. To je bilo nastojanje oko naučnog univerzalnog jezika, oko »linguae academicae«, koje je upravo u Lajbnicovo vreme imalo mnogobrojne zastupnike. 6 5 Tako se i Lajbnic bavio mnogo mišlju jedne Characteristicae universalis i metodom filozofskog kalkila. 66 Plodonosno je u tim izvanrednim naporima bilo u suštini to što se moralo pokušati da se utvrde one najviše istine, iz logičkih kombinacija iz kojih je trebalo izvesti sva saznanja. Tako je morao i Lajbnic, kao i Galilej i Dekart, doći na istraživanje onog što se neposredno i intuitivno izvesno nameće duhu kao samo po sebi razumljivo i što svojim povezivanjem osniva sva izvedena saznanja. Kod tih razmišljanja naišao je Lajbnic 67 na otkriće (koje je pred njim učinio Aristotel), da postoje dve potpuno različite vrste takvih intuitivnih spoznaja: opšte, umu po sebi očigledne istine, te činjenice iskustva. Jedne imaju vanvremensko, a druge jednokratno važenje, verites eternelles i verites de fait. No, obema je zajedničko da su intuitivne, to znači izvesne u sebi samima, a ne izvesne po izvođenju iz nečeg drugog; one se stoga zovu primae veritates ili takođe primae possibilitates, jer se u njima zasniva mogućnost svega izvedenog. Jer »mogućnost« jednog pojma saznaje se ili »kauzalnom defi-

Uporedi H. Ber, An iure inter scepticos Gassendus numeratus tuerit (Pariz, 1898). Uporedi naročito Tractat de int. emend. 1 o tomc C. Gebhart (Hajdelberg, 1905). 62 Shvatanje da se prava spoznaja mora ponovlti kao genetička definlcija nastajanja njenog predmcta, izveo je posebno Čirnhaus. On nije uzmakao ni pred paradoksom (Med. ment 67. i dalje) da bi potpuna definicija smeha morala biti u stanju da sama izazove smeh!
61

60

63 U pseudonimnoj Specimen demonstrationum politicarum pro rege Polonarum eligendo (1669) dokazuje on po »geometrijskoj metodi» u 60 propozicija i demonstracija da Falački grof od Nojburga mora bitl izabran za kralja Poljske. 64 De scicntia universali seu calculo phltosophico (1684). 65 Takve su nacrte napisali J. J. Beker (1661), G. Dalgarn (1661) Athanasius Kircher (1663), J.MIkins (1668); na to se nadovezuju u nainovije vreme težnjc za jcdnim »intcmacionalnim pomoćnim jezikom«. 66 Uporedi A. Trendelenburg, Historischc Bcitrage zur Philosophie, sv. I. i II. 67 Mcditationes de cognitione, verltate et ideis (1684). 68 Na navedenom mestu početak E 79.

300

301

nicijom«, koja je izvodi iz prvih mogućnosti, to znači apriori, ili neposrednim iskustvom svoje stvarnosti, to znači aposteriori. Na vrlo interesantan način je Lajbnic ove obe vrste »prvih istina» - racionalne i empirijske, kao što se vidi - povezao na obe kartezijanske oznake intuitivne samorazumljivosti, jasnost i razgovetnost. On nešto malo uz to menja 68 značenje obaju izraza. Jasna je predstava ona koja je sposobna, od svega drugoga sigumo odeljena, za prepoznavanje svog predmeta, a razgovetna ona koja je jasna u svakom pojedinačnom sastavnom delu i u spoznaji povezivanja tih delova. Po tome su apriome, »geometrijske« ili »metafizičke«, večne istine jasne i razgovetne, a aposteriorne, nasuprot tome, ih činjenične istine doduše jasne, ali ne i razgovetne. Prve su stoga potpuno providne, povezane s uverenjem o nemogućnosti suprotnog, ali kod drugih se suprotno može zamisliti. Kod prvih počiva intuitivna izvesnost na načelu protivurečja, kod drugih treba mogućnost, koja je zajemčena činjeničnom stvamošću, još jedno objašnjenje po načelu dovoljnog razloga. Prvobitno je Lajbnic ovu razliku zamišljao samo u odnosu na nesavršenstvo ljudskog razuma. Kod racionalnih istina mi uvidamo nemogućnost suprotnog, kod empirijskih to nije slučaj, te se moramo zadovoljiti utvrđivanjem stvarnosti. 69 No, i ove poslednje su tako osnovane in natura rerum i za božanski razum, da je suprotno nemoguće, iako ga mi i možemo zamisliti. Kad Lajbnic onu razliku upoređuje s razlikom komenzurabilnih i inkomenzurabilnih veličina, to je on prvobitno mislio da se inkomenzurabilitet nalazi samo u ograničenoj saznajnoj sposobnosti čoveka. Ali u toku njegovog razvoja postala mu je ova suprotnost apsolutna, 70 dobila je metafizičko značenje. Lajbnic sad razlikuje realiter između bezuslovne nužnosti, koja involvira logičku nemogućnost suprotnog, i uslovne nužnosti, koja je »samo« činjeničnog karaktera On deh principe stvari u takve čija je suprotnost nezamisliva i takve čija je suprotnost zamisliva: on deli takođe i metafizički između nužnih i slučajnih istina. To je, međutim, povezano s metafizičkim motivima koji izviru iz naknadnog delovanja skotističke teorije o kontingentnosti konačnog i koji su smših opštu važnost geometrijske metode

§ 31. SUPSTANCA I KAUZALITET EDM. KOENIG, Die Entwicklung des Kausalproblems, 2 sv, Lajpzig 1888-90. E. WENTSCHER, Geschichte des Kausalproblems in der neueren Philosophie(1921). Stvarni uspeh nove metode bio je, u metafizici kao i u prirodnoj nauci, preoblikovanje osnovnih predstava o suštini stvari i o vrsti njihovih veza u doAristotelovo razlikovanje između 6I6TI i uti. Motiv za to je bio verovatno u tome što je prvo shvatanje ncizbežno vodilo ka prihvatanju bezuslovnc nužnosti svega ćinjeničnog, to znači spinocizmu, koje je Lajbnic gotovo bojažljivo žcleo da izbcgnc.
70 69

gađanju: pojmovi supstance i kauzaliteta. stekli su nov sadržaj. No, ova se promena nije mogla tako radikalno zbiti u metafizici, kao u prirodnoj nauci. Na ovom se ograničenom području moglo, nakon što je jednom nađen Galilejev princip. u određenom smislu otpočeti ab ovo i stvarno pmžiti potpuno novu teoriju: u opštoj filozofskoj nauci je bila isuviše velika moć i pravo tradicije, da bi se mogla potpuno odstraniti. Ova razlika pokazala se već kod delikatnog odnosa prema religioznim pojmovima. Istraživanje prirode moglo se apsolutno izolovati od teologije i moglo je biti prema njoj potpuno indiferentno: metafizika je uvek iznova došla bilo u neprijateljski, bilo u prijateljski dodir s religioznim kmgom predstava preko pojma božanstva i teorije o duhovnom svetu. Čak je i Galilej izjavio da istraživanja fizike kakvi god bili njeni rezultati, nemaju ni najmanje veze sa učenjem Biblije,72 a Njutnu nije smetala njegova matematićka filozofija prirode, da se s najtoplijom pobožnošću udubi u tajne Apokalipse. Metafizičari, međutim - bez obzira na to što su mogli misliti religiozno indiferentno i što bi se svojom naukom bavili u čisto teoretskom duhu - morali su se uvek na to obazirati, da obrađuju predmete koji imaju za crkveno nauku važno i bitno značenje. To je dalo novoj filozofiji unekoliko vrlo osetljiv položaj: srednjevekovna je filozofija iznela pred predmete dogmi i sa svoje strane bitno religiozni interes, nova filozofija, ako je uopšte posmatrala dogme, posmatrala ih je samo s teoretskog stanovišta. Najsigurnije su se osećali stoga oni koji su, kao Bekon i Hobs, takođe i filozofijiu ograničili samo na istraživanje prirode, koji su se odvratili od svake metafizike, te su samo dogmama prepustili da govore o pitanjima kao što su pitanja o božanstvu i nadčulnom određenju čoveka. Bekon je to učinio velikim rečima, iza kojih je teško spoznati njegovo pravo uverenje; 73 Hobs je dozvoljavao da se prozre da njegovo naturalističko mišljenje na epikurejski način vidi u natprirodnoj predstavi praznoverje koje počiva na nedostatku spoznaje prirode, koje je tek državnim uređenjem postalo 74 obaveznom moći religije. Mnogo je teži, međutim, bio položaj onih filozofa koji su sami uspostavili metafizički pojam božanstva u tumačenju prirode; Dekartova čitava literarna delatnost je ispunjena strašljivim oprezom, kako bi izbegao svaku religioznu smetnju, dok je Lajbnic mnogo pozitivnije pokušao provesti konformitet svoje metafizike s religijom. S druge strane pokazuje sudbina Spinoze, kako je to bilo opasno kadje filozofija otvoreno pokazala razliku između svog i dogmatekog pojma Boga. 1. Osnovnaje, međutim, teškoća stvari bila u okolnosti daje nov metodički princip mehanike isključivao svako svođenje telesnih pojava na duhovne moći. Priroda je bila Iišena duha, nauka nije htela u prirodi da vidi ništa drugo do kretanja najmanjih tela, od kojih su jedna uzrok drugih. Tu nije ostalo mesta za delovanje natprirodnih moći. Tako su postale jednim udarcem magija,
7 1 0 toj borbi tradicija i na prirodnonaučnom podrućju. Uporedi P. Brunet, Les phisiciens hollandais et la mćthode expćrimentale en France au 18mc siecle. (Paris, 1926). 72 Uporedi pismo velikoj hercoginji Kristlni (1615), Op. 11,26 i dalje. 73 De augm. scient. IX. gde se pokazujc natprirodno i neshvatljivo kao najkarakterističnije za religiju i kao ono za što je religija najzaslužnija. 74 Leviatan, I. 6, uporedi drastični izraz, ibid. rV, 32.

71

302

303

astrologija i alhemija, u kojoj je vladao novoplatonistički svet duhova, naučno prevladanim zabludama. Već je Leonardo zahtevao da pojave spoljnjeg sveta treba da se objašnjavaju samo prirodnim uzrocima, a veliki sistemi 17. veka, priznaju bez izuzetka samo takve. Kartezijanac Baltazar Beker, napisao je 75 jednu posebnu knjigu, da bi pokazao kako se po principima modeme nauke sve duhovne pojave, prisvanja, čarolije moraju ubrajati među kobne zablude to je bila opomena koja je bila sasvim na mestu s obzirom na obilno praznoverje renesanse. Sa duhovima je, međutim, morala uzmaći ideologija. Objašnjenje prirodnih pojava njihovom svrhovitošću svršilo se konačno uvek s mišlju duhovne izgradnje ili reda stvari: i tako je protivurečilo principu mehanike. U toj tački je bila najosetljivija pobeda demokritizma nad platonsko-aristotelovskom filozofijom prirode, no ovo je, medutim, najsnažnije naglašavala takođe i nova filozofija. Bekon je ubrajao teleološko posmatranje prirode u idole, zapravo u opasne idole roda, u osnovne zablude koje zavaravaju ćoveka po njegovoj samoj prirodi. On doduše nije osporavao da se metafizika, kao istorijski data disciplina, bavi poslednjim uzrocima, no pripisivao je fizici kao pravoj naucii spoznaju isključivo mehaničkih uzroka, causae efficientes, te je posmatrao uvid u »prirode« ili »oblike« (uporedi § 30, 1) kao međupodručje gde treba da se susretne metafizika sa višom fizikom.76 Kod Hobsa, koji je bio njegov i Galilejev učenik, samo je po sebi razumljivo ograničenje naučnog tumačenja na čisto mehaničke uzroke. Ali i Dekart želi da odstrani sve finalne uzroke od tumačenja prirode - on je smatrao da je drsko hteti da se saznaju namere Boga. 7 7 Mnogo otvorenije i daleko najoštrije polemiše, konačno, Spinoza 7 8 protiv antropomorfizma teologije. Apsurdno je pri njegovoj ideji o Bogu i njegovom odnosu prema svetu, govoriti o svrhama božanstva pa čak i o takvima koje se odnose na ljude: gde sve s večnom nužnošću sledi iz bića božanstva, nema mesta svrsishodnoj delatnosti. Protiv ove mehaničko-antiteleološke osnovne crte nove metafizike borili su se sa svom recitošću starih argumenata, no bezuspešno, engleski novoplatonici kao što su Kudvort i Hcnri Mur. Teleološko uverenje moralo se definitivno oprostiti od naučnog tumačenja pojedinačnih pojava, te je Lajbnic i jedan deo engleskih istraživača prirode našao samo u metafizičkom opštem shvatanju zadovoljavajuće izmirenje između oprečnih principa. Isključenjem duhovnog iz tumačenja prirode, otpao je, međutim, još jedan, treći momenat starog pogleda na svet: mišljenje o raznovrsnosti i različitoj vrednosti sfera prirode, koje se, po staropitagorejskom uzoru, najjasnije izrazilo u novoplatonskom stepenovitom carstvu stvari. U tom je pogledu već mnogo prethodno uradila fantastična filozofija prirode renesanse. Nikola Kuzanski je obnovio stoičku nauku o prisustvu sve građe u svakoj tački svemira. No, tek je pobedom kopernikanskog sistema, kao što se vidi kod Bruna, potpuno prodrla i ideja o istovrsnosti svih delova univerzuma: sublunami svet ni-

je se mogao više kao carstvo nesavršenosti suprotstaviti duhovnoj sferi zvezdanog neba; kod jednog i drugog su ista građa i kretanje. Od ove su misli pošli Kepler i Galilej i ona se završila kad je Njutn spoznao identitet sila u slučaju jabuke i obrtanja zvezda. Za modemu prirodnu nauku nije postojala više bitna i vrednosna razlika između Neba i Zemlje. Univerzum je potpuno jedinstven. Isti stav se, međutim, usmerio i protiv aristotelovsko-tomističkog razvojnog sistema o materijama i oblicima, on je raskrstio sa svim mnoštvom viših i nižih sila - s mnogo suzbijanim qualitates occultae - on je priznavao kao osnov tumačenja svih pojava samo mehanički princip kretanja, te je stoga ukinuo i principijelnu razliku između živog i neživog. Ako je ovde novoplatonizam učestvovao stavom o sveživotnosti Univerzuma, u preovladavanju one suprotnosti oprečnih strana, to se, obrnuto, Galilejevoj mehanici postavio zadatak da i pojave života objasni mehanički. Harvejevo 7 9 otkriće mehanizma protoka krvi (1626) dalo je živi impuls toj tendenciji: Dekart se principijelno izjasnio za to da naučno treba animalna tiela smatrati komplikovanim automatima, te da se njihova životna delatnost mora posmatrati kao mehanički proces, Hobs i Spinoza sproveli su ove misli već tačnije; u lekarkim školama Francuske i Holandije otpočele su žive studije refleksnih pokreta, te je pojam duše kao životne snage pomalo potpuno nestajao. Samo su se platonici i pristalice paracelzijsko-bemeovskog vitalizma pridržavali pojma duše na stari način. 2. Ovo mehaničko lišavanje duha prirode odgovara sasvim onom dualistickom gledištu o svetu, koji se iz saznajno-teoretskih motiva proširio u terminističkom nominalizmu, gledištu o totalnoj različitosti unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Tvrdnji njihove kvalitativne diferencijacije pridružila se tvrdnja njihove realne i kauzalne podeljenosti. Svet telesa pojavio se ne samo kao potpuno drugaciji od sveta duha, već je od ovog sasvim odeljen u svojoj egzistenciji i toku svojih kretanja. Pooštrenju ove suprotnosti izvanredno mnogo je doprinela u filozofiji renesanse humanistički obnovljena nauka o intelektualitetu čulnih kvaliteta. Iz skeptičke i epikurejske literature preneseno je, ponavljanjem starih primera, u najviše nauka nove filozofije, učenje da boje, tonovi, mirisi, ukusi, kvaliteti pritiska, toplote i dodira nisu stvarna svojstva stvari, vec znakovi za njih u duhu. Jedinstveni su u tom bili Viv, Montenj, Sančez i Kampanela. Galilej 8 0 Hobs, Dekart 8 1 obnovili su demokritsku nauku po kojoj ovim kvalitativnim diferencijama odgovaraju in natura rerum samo kvantitativne razlike, tako da su kvalitativne diferencije unutrašnji način predočavanja za kvantitativne razlike. Dekart je posmatrao čulne kvalitete kao tamne i zbrkane predstave, dok mu dohvatanje kvantitativnih određenja spoljnog sveta vredi zbog svog matematičkog karaktera, kao jedino jasna i razgovetna, to znači istinska predstava o njemu. Stoga, po Dekartu, ne pripadaju prostomom, već samo duševnom svetu ne samo čulni osećaji, već takođe i sadržaji oseta, i u ovom duševnom svetu zastupaju geometrijske tvorbe, čiji su oni znakovi. Naravno da se mi može79

75 76 77 78

Baltazar Beker (1634-1698), De betoverte vvereld (1690). Dc augm. 1IL 4. Mcd. rv. Uporcdi, uglavnom, Etika L dodatak.

U čemu mu je prethodio Mlšel Servet (1553. gođ. u 2enevi po Kalvinu spaljen). ^SaggiatlLS^O. 81 Med. 6.

304

305

84 Dekart dopušta da kao primama svojstva vrede olik. 4). za Boga u beskonačnom. on zaključuje da se filozofija može baviti jedino telima i da mora sve duhovno prepustiti proklamaciji. Tu je ona često zamenjena kvalitativnim elementima »imaginacije«. u naukama Dekartovih sledbenika nailazi na vehku sličnost sa onim naukama. Isto tako sastoji mu se. str. Leviathan cap. koji se ne mogu dalje izvoditi. Kod Hobsa 87 se ove misli približavju više terministifikom shvatanju. Sva svojstva i stanja tela su modusi njegove prostomosti (protežnosti). a nasuprot tome kao sekundarna ona koja mu pripadaju tek preko njegovog delovanja na naša čula.) X.. Ali. Ontološkom argumentu pridolazi odnos između Boga i sveta u obliku kojeg je već označio Nikola Kuzanski. njenog atributa. Tek po ovim poslednjima mogući su opšti pojmovi i načela. IIL. Ovi su delimično nenamerni u opažajima. nasuprot tome. i praktičnih pravila. je ili prostorno ili svesno. svi duhovi su svesni: pojedinačna tela međusobno se razlikuju samo po različitim modusima prostomosti (oblik. 4 i dalje. kao princip ispunjenja prostora. veličina. kao nešto potpuno heterogeno. Usporedi. 83 82 82 snost duha je samo samoizvesnost ličnosti kao svesnog bića. pojedinačni duhovi međusobno se razlikuju samo po različitim modusima svesti (ideje. zadatak fizikalnog istraživanja sastoji se upravo u tome da refleksijom o jasnim i razgovetnim elementima opažaja izdvoji ovu realnu suštinu tela iz subjektivnih načina predočavanja. Odavde je. proteznošću i svešću. Da bi. Džon Lok. a delimično namerni u rečima (slično Okamu. koje su u srednjem veku. Anahtička metoda je trebalo da iznađe jednostavne. koje pripadaju jednoj od ovih klasa. (Uporedi br. 5). Ak. takode § 34. Ono ima svoju istinu u sebi i stoji. koje najjasnije pokazuju vrlo uski odnos Dekartovih fizikalnih istraživanja prema iskustvu. označavao je. dakle. koje su bile s mukom potiskivane u sholastičko vreme. a s druge svi duhovi. koji jc 83 kasnije u popularnom obliku prisvojio i ovaj Dekartov nazor. još samo jedan korak do ideje da se ova istovetnost zamisli kao metafizički identitet. on. po svom konstitutivnom atributu. izvorni atributi realiteta. Upravo stoga što ih mi na taj način sami konstruišemo ima matematička teorija prednost jedine racionalne nauke. Značajno je kako se on u ovom poslenjem mnogo puta približava Bekonu. suprotnosti beskonačnog i konačnog. tako da su mu se podudarala fizička tela s matematičkim. Sve stvari su ili tela ili duhovi. voljne delatnosti). Pojedinačna tela su modusi prostornosti. 85 Desc. Prostornost i svest (»protezanje« i »mišljenje« po uobičajenom prevodu extensio i cogilatio) su poslednji jednostavni. 2-5. protezanjai kretanja. 4. izd. 88 Essay conc. te je po tome kasnije takođe i Lok 8 6 ubrojio solidity među primarna svojstva. isti po svojoj suštini. to je ta shčnost shvatljiva. Uporcdi § 30. Zajedničko metafizičko ime »supstanci«. kategorije inherencije. naime. Sva tela su prostorna. 6. Ali ono srodstvo sa realizmom srednjeg veka najrazgovetnije se ističe u razvoju metafizike. podržao njihovo razlikovanje. samo znači celui qui esl. zahtevao je Henri Mur 8 5 da treba ubrojiti u suštinu tela i neprobojnost (tangibilitas sive impenetrabilitas). položaj i kretanje. a za duhove i telo u konačnom smislu. manje ili više potiskivane. a da se i ne uzme direktna istorijska zavisnost. koju je Dekart zasnovao u »Meditacijama«. da shvati sa istom intuitivnom izvesnočću takođe i realitet savršenog i beskonačnog bltka (uporedi § 30. s jedne strane sva tela. 2. sva svojstva i stanja duha su modusi svesti (roodi copitandi). Sve što se inače nalazi na supstanci mora se smatrati modifikacijom njenog osnovnog svojstva. 1. koji se stvaraju u svesti po psihološkom mehanizmu iz opažaja pojedinačnih prostora i pojedinačnih vremena. dakle. Na taj način atribut sadrži metafizičku prevagu nad pojedinačnim supstancama koje se sad pojavljuju Isto teko kažc Malbranš (Rech. ona svojstva koja pripadaju telu po sebi. hum.5. kretanje). dosledno tome. kako izgleda po uzoru na Roberta Bojla. 237. on je gotovo izgubib vezu. koja se nastavljala na Dekarta: ovde su. dclimično u Discours de la methode. 3. supstance su ili prostorne ili svesne: res extensae i res cogitantes. Bog je beskonačni bitak. što je svesno nije prostorno. 4). Dekart je otkrio da je sve što podleže iskustvu ili jedna vrsta prostornog ili svesnog bitka. Ipak je u tom sadržano da su sve pojedinačne supstance. odnosno naš čulni doživljaj. i IL 8. i dalje. kojeg spoznaje kao ograničenog i nesavršenog. uporedi § 27. umesto da iz tog povuče fenomenalističke konsekvence. Kad se. treba da bude 1 etre sans rcstriction. Oeuv. Sve što jest. pojedinačni duhovi su modusi svesti.mo samo pomoću opažaja pri istraživanju pojedinačnog upoznati sa ovom pravom matematičkom suštinom tela. mogle tek egzistirati. 181 i dalje. položaj. Ova oba izvorna predikata međusobno se odnose disjunktivno: što je prostorno nije svesno. S predstavom "stvari".9 a E) Bog. zapravo. same po sebi razumljive elemente stvarnosti. Pojam supstance bio je pokoleban. Njemu su prostor (kao phantasma rei existentis) i vreme (kao phantasma motus) u svom opštem značenju čisto unutrašnji idejni produkti. međutim. Tela i duhovi su konačne stvari. Potpuno je. naučno mišljenje u imanentnom povezivanju znakova. naprosto samo iz pragmatičkog sklopa i stvarne nužnosti zaključaka. Naše je mišljenje po tom računanje sa oznakama reči. 84 306 307 . SamoizveUporedi Med. naime. Ali u pozadini ovog dualizma stoji kod Dekarta pojam božanstva kao ens perfectissimuma ili savršene supstancije. veličina. i dalje. 268. sudovi. Tela su samo utoliko realna ukoliko imaju o sebi kvantitativna određenja prostornog bitka i događanja. Svi ti podsticaji koncentrišu se kod Dekarta u nauku o dualizmu supstance. § 23 i dalje. nije moglo trajno prikriti probleme koji su se pod tim skrivah. (C.88 »Meditacije« jasno pokazuju da je Dekart preuzeo pojam Boga sasvim iz shvatanja sholastičkog realizma Ljudski duhtreba u svom vlastitom bitku. U tom pogledu mora se vrlo tačno odvajati izmcđu filozofske univerzalne mctode. kojih se držao kao fizičar i formulisao delimično u Regulae ad directioncm ingcnii. Kao tercijarna svojstva dodaje Lok još »snage« za delovanje jednog tela na drugo. pored spoljnog sveta na kojeg se odnosi. nedostajalo u Dekartovom pojmu beskonačne supstance upravo za ovu kategoriju bitno povezivanje raznovrsnosti određenja prema ideji jednog jedinstvenog stvamog. te je zahtevao dalja preoblikovanja. tout etre infini et universal. ukoliko ovo treba da bude karakterisano jednim osnovnim svojstvom. cap. No. kao primarna. Tako se svet raspada u dva potpuno različita i potpuno odeljena carstva: carstvo tela i carstvo duhova. bile s punom jasnoćom i sigurnošću izražene panteističke konsekvence ove pretpostavke. ^EssavIL^ 87 Human nature.

po analogiji kartezijanskog shvatanja o prostoru i telu. 92 Treba se setiti. II. a stvari su njihovi modusi. tako i kauzalnog dualizma prostomosti i svesti. koja počiva na dijalektici lzmeđu rnatcmatičkog i fizikalnog momenta Izvanredni prikaz. 10. koji se. već su. Analogni zahtev izrekao je za duhovni svet Malbranš. Njegova nauka o Bogu je sasvim na mističnom putu. ograničenja opće prostomosti ili proteznosti. apsolutnog bitka. međutim. Bog se sastoji iz "beskrajnih atributa" ili Deus sive omnia eius attributa. je samo sažeti izraz ontološkog dokaza za postojanost Boga: »aseitet« se održao u terminu »causa sui«. božanstvo. 3 . 1-14. 90 Za korpuskularnu teoriju našao jc Dekart podsticaja kod Bckona. Uporedi k 30. Spoznaja svih konačnih stvari i stanja vodi do dva viša opšta pojma. kao njegova modifikacija. kao spoznaju sub specie aeternt. platonskog ue'd£ic. »Supstanca« može biti samo ono što ima iste atribute prostornosti i svesti. Ibid.91 A isti se odEth. koja se ipak očigledno nalazi i u onim sklonostima i voljnim delatnostima čoveka. iako nije imao polemičkog povoda da to posebno izrazi. došao je on 9 1 do pojma raison universelle. još u većoj meri . došao u vrlo opasan položaj. s jednim potpuno »realističkim« misaonim tokom. prostornosti i svesti: i jednom i drugom je pripisan viši metafizički dignitet nego konačnim stvarima. no stoga upravo on i ne može biti ništa drugo do atribut Boga. sve želje upravljene na pojedinačno samo participacije u konačnom duhu nužno svojstvenoj ljubavi prema Bogu. 91 Rcch. kao matematičke tvorbe su. Prostorni i duhovni svet su potpuno heterogeni i međusobno apsolutno nezavisni.prop. na koje je uopšte ograničio principijelno izvođenje svoje metafizičke nauke. Uporedi § 1 1 . no ipak je.kao njegove modifikacije: iz res extensae nastaju modi extensioms iz res cogitemtes modi cogitations. to on ne egzistira drugačije do u njima i s njima. Utoliko je Bog »mesto duhova«. Telo je. oblikovanjima i kretanjima. Takav nezgrapni nominalistički svršetak razjcdinio bi čitav sistcm. Ovde je. I. Tomas Sp. zamišljen jasno kao participacija. 1840). isto tako malo kao što i dimenzije prostora nisu različite od prostora samog. izgradnjc ove teorijc može se naći u Lasvicevoj »Geschichte dcr Atomistiko. U tom misaonom toku Malbranš pojavio se neotklonjivi sled zaključaka. de la ver. čvrsti. nc treba tako shvatiti (kao što misli K. 8). Elementi telesnog sveta su korpuskule. do ens generalisimum-a. Bog sam. s njihovim idejama i voljnim aktima. zaista. 8 9 Stoga se poklapa za Dekarta pojam tela sa pojmom ograničene prostorne veliČine. beskonaćni bitak. koji mu nisu dozvoljavali da se pojavi nijedna druga spoznaja stvari. No sav beskrajni niz tela s njihovim deljenjima. božansko se biće ne može iscrpsti u ovim atributima koji su pristupačni ljudskom iskustvu: ens realissimum involvira u sebi stvarnost bezbrojnog broja svih mogućih atributa. Jer kako bi on trebalo po tome da objasni samostalnost i samodelatnost. Sam Dekart povukao je ovu konsekvencu samo na prirodnonaučnom području. medutim. a Bog samo zbimo imc za njih. kao neposrcdno shvatanjc večnog slcda svih stvari iz Boga. no filozofski intercsantna raznovrsnost izgradnje ove teorije. To se tiče najpre atributa. Bog tako opšta bit konačnih stvari. III. 6. als Mctaphvsiker. 9 i dalje. Konigsberg. međutim. 5.i. I za to leži poslednji razlog u sholastičko-realističkom pojmu najrealnijeg bića. ovde imamo posla. sastoji osnovni motiv spinozizma. Uspinje li se apstrakcija od ovih poslednjih sadržajnih određenja do najopštijeg. međutim.pojmovni odnos opšteg i posebnog.ništa. gde se jasno ističc da ovaj odnos pojcdinacnog tela i opšteg prostora u izvesnom smislu trcba poistovetiti sa odnosoni individuuma i roda. Nasuprot tome izričito se poriče svaki sadržajni predikat: Spinoza je naročito smatrao važnim da božanskom biću ospori modifikacije svesti kao što su spoznaja i volja. dakle. više nedeljivi. što involvira njegovu egzistenciju. On je jednak u svakom pojedinačnom duhu i ne može pripadati modusima konačnog duha. posmatrano metafizički. poprimio pojam »modifikacije« po sebi određeno i jasno značenje. u tom smeru najpre i direktno iz kartezijanizma. Isto tako iz tih pretpostavki za Dekarta sledi nemogućnost praznog prostora i beskonačnost telesnog sveta. nije ni duh ni telo. koji su suprotni Bogu. Ako je. 92 Sav ljudski uvid je participacija na beskonačnom umu. Jer o supstanci ili božanstvu konačno spinozistički sistem ne izriče ništa više no što je u formalnim određenjima sadržano u pojmu ens realissimuma. Basa. Ona sc poklapa sa docta ignorantia Kuzanskog. da su atributi samostalne ncstvarnosti. sami pojedinačni duhovi njegove modifikacije. 95 M 308 309 . 90 to znači realitet.95 Isto tako malo (kao što se i po sebi razume) pridaje on tim modifikacijama prostornost kao predikat njihove biti. Iz ovih definicija je bio sam po sebi razumljiv dokaz za to da je supstanca jedna i beskrajna. pokazuje se već jasno iz Spinozine nauke o suštini same supstance i njenom odnosu prema atributima. o njemu se može samo reči: on jest. Senerta i drugih. značenje ograničenja (determinatio). 93 5. po svojoj pravoj suštini. Naravno da je Malbranš time što je tako dopuštao da se konačni duh potpuno uzdigne u opšti božji duh. Upravo se u tom. kao ona "quod in se est et per se concipiturs" je opet samo drugačije opisivanje iste misli. do onih u Bogu. Po tome može Spinoza reći. I ovde leži u osnovi . koji su kod Dekarta vredili kao zajednička suština jedne od ovih klasa konačnih supstanci. U sklopu sa saznajno-teoretskim motivima (uporedi br. kao što beskrajni niz duhova. koja postavlja iznad opažaja i delatnosti razuma »intuiciju«. medutim. supstanca. 97 Što. sve ideje konačnih stvari su samo determinacija ideje Boga. Spinozina definicija supstance ili božanstva kao bića (essentia). No. kao što je i prostor mesto tela. deljivi do u beskonačnost. I on se pridržavao kako 89 Uporedi Princ. znači isto tako samo moduse prostomosti. 96 Tome odgovara i njegova trostepena nauka o spoznaji. Bog nije ništa različito od njih i oni nisu ništa različito od njega. mogu konačno sami zamisliti samo kao atributi beskonačne supstance ili božanstva. kao osnovi njegova bića i života. pak. Više je prirodnonaučno. 93 kvalitativnog. I za Spinozu je božanstvo sve i time . 1. oni su atributi. Ovim konačnim »stvarima« zato ne pripada više ime »supstanca«. 94 Da. Tu nije pomoglo ništa tako kao reč »sloboda« pri čemu je Malebranš morao priznati da je sloboda nedokučiva tajna. s druge strane. komad prostora. to iz njegova pojma otpada sav određeni sadržaj i preostaje samo prazan oblik supstance. to znači ne postoji atom. Uvod I. Jasno je da je ovde na drugi način izražen stari princip negativne teologije. prostomi komadi. Tela su delovi prostora. razvio odmah do poslednje konsekvence.31. phil. znači samo moduse svesti. 2. po kojem se atributi. štaviše.

sam po sebi razumljiv. Mnogo teži pokazao se drugi deo zadatka: razumevanje duhovnog života bez svake veze sa telesnim. prelaz kretanja od jedne korpu104 skule na drugu. 237). Kad mi. koji je besparan. x • . 56. tzv. uporedi § 15. izvorni. 23. 219). Uzroci su kretanja i učinci su kretanja. bili su uzroci supstance ili stvari. Odnos udara i protivudara. 102 Ovaj intellectus injimtus pojavljuje se u etičkom delu spinocističkog sistema ponovo kao amor intellectualis quo deus se ipsum amat. jer on je došao do toga da ih ne treba napadati. da će obrađivati postupke i želje čoveka kao da se radi o linijama. Šmit. jer na određeni način izražava beskrajno biće Boga. »intellecrus infnitus. međutim. Opšti metafizički postulat izrazio je. niti im se podrugivati. a ne na bitak supstance same. za celu naturu naturatu. Na ovom području je stekla. veka. koji su izrasli iz realne i kauzalne deobe prostornog i svesnog sveta. Uporedl EI. i sve ih određuje u njihovoj bitnosti99 vrediti kao modus. Uporedi A. koji je trijumfirao u teoriji spoljnog iskustva. toliko je i u učinku. a učinci.103 6. str. kaže on (ibid..98 Ako je svaka od bezbroj konačnosti modus Boga. dopušta da je materiji kretanje na kraju dodeljcno od ^S3106 . on je natura naturata. 105 Samo za carstvo organizama ovaj princip je sproveden. Ovo je uspelo srazmerno jednostavno u telesnom svetu. i 30 i dalje. Po sholastičkom shvatanju (koje je sa aksiomatičnim važenjem bilo izloženo na odlučnom mestu joši u Dekartovim Meditacijama). u spinocističkom smislu reči. § 5) koji su primenjivali uzročni odnos samo na stanja. ponovo. i Želine je posmatrao konačna tela i duhove samo kao »limitacije« ili »prezencije« opštih beskonašnih tela i božanskog duha. beskonačni modus je beskonačni prostor ili materija101 sama u njenom kretanju i mirovanju. kao beskonačni modus. str. I same su njene postavke bile savladane težnjom da se metodski princip mehanike. postupajući i ovde više metafizički. već da ih treba shvatiti. Utoliko je karakterističnije za prevlast prirodnonaučnog duha 17. Stoga se mogu shvatiti beskonačni modusi kao causae efficientes. ovaj uzrok ne egzistira nigde do u njegovim učincima. Uporedi i Pjer Dijem. u epifizi (conarium. Kad se pri tom povremeno natura naturans naziva i delujućim uzrokom stvari. mchanički princip isto tako daleke posledice kao i prazan prostor. isto kao beskonačni modus. pored pojedinačnih funkcija predočavanja i htenja. To je Spinozin potpuni i otvoreni panteizam. nasuprot tome. Tako egzistira Bog samo u stvarima kao njihova opšta bit. to preostaje . težila je nova filozofija iz njenih dualističkih pretpostavki prema monističkom izmirenju: s tim su se. Njegova metafizika u tom pogledu je poslednja reč srednjevekovnog realizma. Entretiens sur la pluralite dcs mondes. poseže unazad do ideje starijih grčkih mislilaca (up.. To mu je bito potrebno za vcštačku hipotczu teorije vrtloga. pločama i telima. koji objašnjava sve drugo. je jasan. Svaki je atribut.e isto tako kao i kod Dekarta. po Galileju. • To je nasledstvo iz fizioloske psihologije Grka. koji postoji među njima. Galilej. I pitanje o suštini ovog osnovnog odnosa bilo je rešeno principom matematičke jednakosti. dakako. njima odgovara. povezali još snažniji motivi. II. predaje na drugo. već čisto fizičke prirode. 1686). nasuprot tome.nos ponavlja nakon toga između atributa i modusa. primeni i na razumevanje unutrašnjeg iskustva. 105 Zato Hobs isključuje iz fizikc arlstotclovsko-tomistički pojam nepokrenutog pokrctaca.Ovde podseća Spinoza neposredno na realisticki panteizam Davida od Dinana i jeretički panpsihizam arapsko-jevrejske filozofije (uporedi 27. U tom smislu prihvata Spinoza od Nikole Kuzanskog i Đordana Bruna izraze natura naturans i natura naturata. u najmanju ruku. Spinoza vrlo energično.100 Božanstvo. Pobliže je sebi zamisljao Dekart (a s njime i Hobs i Spinoza) ovaj mehanizam kao kretanje najfinije (gasovite) građe. Samo rešenje ovog zadatka se ogranićilo u samom početku na istraživanje kauzalnih sklopova među svesnim aktivnostima pojedinačnog duha: dualizam je zahtevao psihologiju slobodnu od svih fizioloških sastavnih delova. . Kako je bilo lako i jasno predočiti delovanje jednog tela na drugo. 99 98 su trebali da se ostvare takvim delovanjima: to je bio platonsko-aristotelovski pojam a u i a . zamislimo da su od nas uklonjena ograničcnja. S ovim motivima. Dekart je ovo formulirao kao zakon o održanju kretanja u prirodi. spirtus animalisa106. u kojima modifikovano egzistira ova esencija. Spinoza ih utvrduje tri. 103 Slično kao Spinoza i Malbranš. Za atribut svesti stoji. kao sveukupnost pojedinačnih stvari. tako je malo postojala naučno upotrebljiva ideja o bestelesnom sklopu između različitih duhova. fi. glans pinealis). I životinje su mašine čije je kretanje izazvano i određeno mehanizmom nervnog sistema. Koliko je kretanje u uzroku. kao opšta stvar sveta pojavljuje se u pojedinačnim stvarima kao konačni modusi. na svoj način. Ovo poistovetćivanje vrcdi kod Spino/. U oba slučaja svodi se na isto Melebranšov »raison universelle«. koji su se odnosili na problem kvalitativne diferencije supstanci. za Dekarta. kojom je hteo fizikalno opravdati kopernikansku ideju svcta (Populami prikaz od Fontcncla. L. nema u prirodi ništa novo. 64 (Op. Suma kretanja u prirodi ostaje uvek ista: što jedno telo gubi u kretanju. kad je obećao u uvodu treće knjige Etike. kao postulat. koji je tada prešao u princip metafizičkog identiteta. 101 100 104 Zato isključuje. ih delovanja supstance ili druge supstance i stvari. Die Wandlungen der Mechanik (ncmački 1912). d. Ph. Dirof u Archiv f G. iako je sproveden s vrlo slabim obrazloženjem. to znači sada kretanja supstance. Ovaj odnos se konačno ponavlja još jednom u razlici koju postavlja Spinoza između beskonačnih i konačnih modusa. Bog je priroda: kao opšta suština sveta on je natura naturans. a stvari samo u njemu kao modusi njegovog realiteta. Konačno su. i doista.Bog. a prelaz je iz senzibilnog u motorni nervni sistem tražio kod ljudi u jednom delu mozga. Razbg zbog kojeg je ova nauka bila potisnuta Njutnovom gravitacionom teorijom nijc više filozofske. osnovni oblik kauzalnog odnosa. Uporedi Metaph. Die uncndlichen Modi bei Spinoza (Hajdelberg. da je samo u najograničenijoj meri došao do te psihologije koju je zahtevala teorija. Ep. koji Eth. naročito nema nikakovih impulsa iz duhovnog sveta.10. beskonačan: no on ne egzistira drugačije nego sa svojim i u svojim bezbrojnim modifikacijama. 310 311 . na primer. 1 i 2). kauzalna ideja potpuno novo značenje. U atributu prostornosti su konačni modusi pojedinačnih prostornih likova. upravo principi mehanike potpomogli pokušaj da se potpuno međusobno izoluje tok događanja u svakoj od sfera konačnih supstanci. dok Dekart. Univerzum. S obzirom na veličinu kretanja. naročito iz pslhologije penpateticara l stoika. to mora i beskrajni sklop. 1913. to se ne može ova stvaralačka snaga zamishti kao nešto različito od njenih posledica.

Ovde se već pokazuje da se nisu mogle održati činjenice psihologije prema onom apsolutnom deljenju telesnog i duhovnog sveta. Spinoza. U stvari je iz svoje mctafizike samo veštački (Et. 109 Na tome gradi Dekart etiku. kojeg je zahtevala metafizika. 5. Tako je Hobs ocrtao »prirodnu istoriju« afekata i strasti. Ovde je on smatrao zato da je prisiljen da prizna izuzetan odnos. Smatralo se da su po sebi razumljivi imanentni kauzalni procesi prostomog i svesnog sveta: no problem je bio u transgredintnom kauzalnom procesu iz jednog od ovih svetova u drugi. te ga je tako uredio. koji nije određen ničim do samim sobom . Suština (natura) čoveka. i kako taj poremećaj. 2).a Spinoza je to učinio u najoštrijem obliku što se može zamisliti . Analogno su. naime. 5 i dalje. o duhovnom svetu i božanskom duhu. samoodržanja individuuma. koje je filozof morao dopustiti u antropološkim činjenicama. s druge strane. prenosi na druge »ideje«. jasne i razgovetne ideje. Obojica smatraju. Činilo se kao da je to postignuto na teoretskom području tvrdnjom neposredno očiglednih istina (urođenih ideja). uporedi § 16. Nasuprot tome. kod kojeg isto tako teorija afekata svuda tendira prema drugom atributu. Nije bila teškoća predstaviti sebi da se jedno kretanje preobraća u drugo. Prirodnonaučnu teoriju ne treba po tome mnogo drugačije označiti već kao antropološki materijalizam. koji daje povod za zloupotrebu slobode (uporedi § 30. IIL. S neodoljivom konsekventnošću sledilo je iz ovih metodičkih pretpostavki za Hobsa i za Spinozu osporavanje slobode volje u smislu indetcrminizma. ne može poticati od Boga. Bekonu i Hobsu je utoliko bliže bilo mehaničko shvatanje duhovnog. promenu koja poseže unazad. Svojevrstan sporedni položaj zauzeli su. koja kod Dekarta nema veze s telesnim svetom. U ljudskom telu. Metafizički sloboda može samo značiti s jedne strane apsolutni bitak 107 božanstva. Iz suštine duha samog mogu se objasniti. to se njegov izvor mora potražiti ipak u delovanju tela. i iz njih izrasli oblici umne volje. Ideje i voljne delatnosti. kao što je iz iskustva poznato. isto je već iskusio Dekart. međutim. dokazivanjem idejnih procesa kojima se ona. duha i tela. Uporedi tač- 312 313 . te je time postao ocem tzv. prikazuju kao poremećaj 108 duha (perturbationes animi). već i tcoretski intercsi sklonili Dekarta. tako je razvio Spinoza iz požude. U poremećajima naravi pokazuje se stoga za Dekarta nesumnjiva činjenica. i daljc) i on je time postavio životni ideal. međutim.109 Kod učenika je bila veća sklonost prema sistemu nego kod majstora Tako su oni našli u ovom influxus phisicus između duha i tela slabu stranu kartezijanske filozofije. tristitia) sistem kretanja naravi.koja vlada i u toku procesa motivacije: oni su tipovi determinizma. koja se ne može objasniti iz osnovnih metafizičkih određenja sistema. to treba da pripadne teologiji.7. prijatnosti i neprijatnosti (appetitus. laetitia. Obojica su zahtevali da se pokaže stroga nužnost . štaviše. uzeto u osnovi. nastaje i pamćenje i mišljenje. do sasvim istih potcškoća do kojih jc jednom došla stoa. na praktičnom području označeni kao elementi iz kojih nastaju svi ostali osećaji i voljne prijatnosti i neprijatnosti. Tako je Dekart iz šest osnovnih oblika: divljenja (admiratio). iz uvida u nužnost božarsskog sklopa svih stvari. jer ona želi da shvati čitav tok empirijskih duševnih delatnosti kao mehanički proces u sklopu s telesnim funkcijama. i ta nije bila bez uticaja na onu Spinozinu.Isto tako. Ovaj zadatak je postavio ponovno Bekon. prelazi u 108 Nisu samo etički. oba engleska mislioca. da empirijski duševni život. Uporedi za to Passions dc l'ame I i Med. s kojim se upoznao prcko cele humanističke literature njegovog vremena: upravo je zato moderni filozof došao s obzirom na slobodu volje i teodiceju. asocijativne psihologije. a na praktičnom polju je izrastao iz tog novi zadatak statike i mehanike pokreta naravi. U takvim porcmcćajima duh trpi. takođe delatnosti tela: a ako se van toga govori o besmrtnoj duši (spiraculum). da pod istim gledištem i u jednoj liniji obrađuje psihološki tako različita stanja kao što su afekti i strasti. i usled ove zajedničke postojanosti izaziva navala životnih duhova (esprit animaux) u epifizu poremećaj i kod duhovne supstance. a da shvatanje kauzaliteta ne doživi novu i. No. Shvatanje ovih perturbationes podseća svestrano kod Dekarta na stoicizam. na primer misao. kao što je istraživanje prirode od Calileja do Njutna htelo pronaći jednostavne osnovne oblike telesnog kretanja. i ovo čudnovato (to znači metafizički neshvatljivo) ujedinjenje je Bog tako hteo. To. da jedna funkcija svesti. sproveo misao da prevladavanje strasti slcdi iz njihove spoznaje. Ovi se. posebno s obzirom na mehanizam predočavanja. iz kojih bi se objasnile raznolikosti unutrašnjih iskustava. i V). III i Tract. kako je to bilo pripremljeno antropologijom viktorinaca (uporedi § 24. na čije izvode njegovi mnogo podsećaju. da čulni doživljaji daju pojedine elemente svesti. koje se sastoji samo u delovanju čistog spoznajnog motiva (Etika V. i njcgov je zadatak da se od tog oslobodi u jasnu i razgovetnu spoznaju. Sa istim izrazitim senzualizmom kao Kampanela. Descartes. 5). Spinoza jc ovaj intelektualistički moral izveo na najveličanstveniji i najdirljiviji način (Etika IV. doduše. na koje bi se mogle svesti sve komplikovane gradnje spoljnog iskustva. on je učio da se Ijudsko bicc treba dovršiti u blaženstvu aktivnih afekata. koji se pokazuje kod ove kao nejasna i nerazgovetna predstava to znači kao čulni opažaj. Lcs passions dc l'amć. 107 Spinoza tako da je mislima Dekarta pridodao misli Hobsa. naime. koje nastaju kod utisaka. koji doseže do visina grčke fieup ku. te su se trudili da otklone izuzetke. od svog jasnog predmeta. u izvesnom smislu. nije bilo moguće. koja jc takođe srodna stoičkoj. vredi kao nešto što još u suštini njemu pripada. sastoji se u unutrašnjem ujedinjenju dveju heterogenih supstanci. Za Spinozu ne postoji zato sloboda u psihološkom smislu. ideal prevladavanja strasti umom. hteo je takode Dekart da utvrdi i osnovne oblike duševnog kretanja. izveo čitavo mnoštvo partikularnih strasti kao vrsta i podvrsta. ukoliko su više težili da uđu u krug fizičkog. dakle i sfera svesti. ukoliko je ponovno pretegao metafizički momenat nad ljudskim. brcv. 2. ljubavi i mržnje. želje (desir). II. te da njihovim povezivanjem i preoblikovanjem. u tom pogledu. i 6.a etički. uči on. U tom smislu dali su Dekart i Spinoza svoju prirodnu istoriju afekata i strasti. Hobs je pokušao da ga reši. treba da budu. kao afekt ili kao strast. 15. 7. pasivnog ponašanja konačnog duha: no on je s konsekventnošću koja ostavlja dubok utisak. prisutna je ujedno i duhovna supstanca. Životinje ostaju za Dekarta tela: njihova »čula« su samo pokreti nerava iz kojih refleksnim mehanizmom nastaju podražaji motornog sistema. da u ovom jedinom slučaju utiče jedna na drugu svesna i prostorna supstanca. ali ne i mračne i zbrkane ideje i s njima povezani afekti i strasti. pokušao je on pokazali. prijatnosti i neprijatnosti (laetitia-tristitia).) dobio suprotnost aktivnog i. čitavom opažajnom svetu se suprotstavlja nešto više duhovničko nego duhovno. Eth.

ne po sebi istorodna momenta kauzalnog procesa. Met. o čemu se zna. Posledica je bila ta da su kartezijanci po mogućnosti što više postavili u prvi plan one momente po kojima je njihova nauka bila srodna avgustinskoj. međutim. ibi nihil velis. hum. Naša spoznaja odgovara tako 114 Srodstvo i suprotnost tiče se još i drugih tačaka Dekart i oratorijanci (Gibef. 112 Eth. . Iz toga sledi. slučaj ovo prvo. koja su jednako izrađena od istog umetnika ostaju u hodu koji stalno korespondira »absque ulla causalitate. 116 ll9 115 R e c h . koji je stvorio ujedinjenje ovih supstanci u prirodi čoveka. i dalje. 3) i drugo. Kako malo mogu tela proizvesti novo kretanje.ne causae efficientes. takođe je to tako udesio da na funkcije jedne supstance slede odgovarajuće funkcije druge. Već su u kartezijanskom sistemu postojale premise za zaključak da kod sveg događanja u konačnim supstancama izvire delujući princip iz božanstva. bili naklonjeni novoj filozofiji. Tako je iznesena u sporu oko kartezijanizma stara suprotnost avgustinizma i tomizma. od Boga stvorenog. str.l7 Eth. Ovaj inteligibilni telesni svet u Bogu je. dakako. a ne iz supstance same. uglavnom. Stoga. ili se smatra opštim i trajnim uređenjem. Fizički i logički kauzalitet nije predstavljao nikakovu teškoću. dok se najopasnija zabluda krivoverne filozofije sastoji u prihvatanju metafizičke samostalnosti i vlastite sposobnosti delovanja konačnih stvari. tako reći. karakterisao kartczijansko shvatanje neposrednom mcdusobnotm zavisnošću ovih satova. te bila uvučena u teološke rasprave vremena. Kordemi za teoriju svrhovitog kretanja. protiv tomizma. Dakle. 3. postoji u imanentnoj delatnosti duha čoveka. Trait. pa čak ni kako treba samo da se podigne ruka . a nc pcr se (upercdi § 26. praslika. saznajnoteoretski. Tako je pokušao Luj de la Forž' 1 5 da dokaže potpuni identitet kartezijanizma s naukom crkvenog oca. 1 1 8 Saznajno-teoretski motiv nalazi konačno kod Malbranš 1 1 9 još dublju obradu. koji se menja samo njegovom podelom na pojedinačne korpuskule. 110 međusobno povezana.to se pokazalo tačnim najviše za neka mesta u prvom izdanju Zelineove Etike. str. jer je Bog tako hteo. str. 111 Na primer. VL 2. 314 315 . kosmologijski. telesnom svetu je ono predalo kvantum kretanja. 113 Ako je stoga Lajbnic . Kartezijanski dualizam učinio je uopšte nemogućim direktnu spoznaju tela po duhu. jedino u Bogu. 123. Najvišaje vrlina skromnost. pa dok su zato lansenisti i oci oratoriuma. da tela koja uopšte nemaju ideje. Recherche.kad je kasnije uzeo u obzir za svoju prestabiliranu harmoniju (Eclaire. takođe uopšte ne mogu delovati i. te je pri tom naročito istakao da je kod ovih mislioca Bog jedini osnov svega događanja u telima kao i u duhovima. već takode i njegov etički zavrsetak. dok beleškc uz drugo izdanje (1675). 124. Ovaj proizvodi time u nama idejni svet koji je svojim mnoštvom kvaliteta mnogo bogatiji i lepši nego sam stvarni. te je Malbranš našao u Bogu svoje utočište za novoplatonski svet ideja. otpočetka na jedan opšti metafizički misaoni tok. predavanje božjoj volji . sedpropter meram dependentiam. qua utrumque ab eadem arte et simili industria constitutum est«. već njihove ideje u Bogu. stvarnog telesnog sveta. Isto tako i kod Žclinea gube sve konačne stvari kauzalni momenat supstancijaliteta. »Autologija« ili inspectio sui nije zato samo spoznajno-teoretsko izlazište sistcma. a s druge strane namera i pokreta udova. Oni ponovo tvrde da je dobro dobro. a okazionalitičko uvick iznova obnavljanim regulisanjem od stranc sajdžije . a s druge strane svet Bogom saopštenih ideja o njemu. privremeno sačuvan. ove funkcije u svojim međusobnim kauzalnim odnosima nisu. kod pojedinačnih tela samo. napali ortodoksni peripateticari i. po svojoj vlastitoj prirodi. Da se na taj način uistinu naišlo na osnovu poteškoća svih kauzalnih odnosa. 121.2. Zato se ovde moralo pitati o principu po kojem su oba. zbog kojeg bi bila razumljiva mehanička i Iogička zavisnost. I u tom pogledu je posredovanje omogućeno samo božanstvom. jezuiti. da duh ne može biti uzrok telesnih pokreta . kako je učinjeno. 113. Upravo je ovo kasnije označio Malbranš 1 1 6 kao sigurnu oznaku hrišćanske filozofije. da uzroke opažaja ne treba tražiti ni u konačnom duhu . On polazi pri tom od principa. Čovek ne spoznaje tela. koja se jednom zbila. već i zato što kod totalnog heterogeniteta ovih supstanci ne treba prevideti.117 da se jedino ono može raditi. kod uporcđenja s detetom u kolevci Eth. Kartezijanci su imali utohko više povoda da istaknu isključivi kauzahtet Boga. antropološki. ukoliko je njihova nauka naišla na žestoko protivljenje usled ortodoksije ovih konfesija. Nije moglo biti sumnje za učenike Dekarta gde treba tražiti taj princip. koji su živeli u avgustinovsko-skotističkom misaonom krugu. qua alterum hoc in altero causat. od Boga određenom. koji tako preostaje kod Želinea. Kod ovog su bili svesni da između uzroka i učinka ne postoji odnos jednakosti ili identiteta.jer on ne zna kako do toga dolazi . 26. ali utoliko veću predstavljao je psihofizički kauzalitet. Bog.str. zapravo. već samo prilike kod kojih. Najjasnije ga Želinc izriče u u poređenje sa satovima: 112 kao što dva sata. on je ne uskraćuje samo zato što je između ovih nemoguć bilo kakav influxus phisicus. prilagodilo se. međutim. Bog je pravi »uzrok« za kauzalni sklop podražaja i oseta. utoliko žešće. to su je. konačno.kako je u jednoj moguće zamisliti samo ideju druge. MalbranS) su. tako uzastopno slede po jednom. delujući uzroci. Na nekim mestima je. međutim.str. potpuno su izvedena u Želineovoj Etici. Ovakva razmišljanja su se širila u celom razvoju kartezijanske škole: Klober je smatrao da vrede za teoriju opažaja. bilo je jasno tek kasnije Hjumu: uporedi § 34. tako malo mogu duhovi nove ideje: jedini uzrok je Bog. Čovek ncma šta da raditi u spoljnom svetu.ni u telu. Pri tom su prijatelji i neprijatelji brzo prepoznali srodstvo kartezijanizma s Avgustinovom 114 naukom. da prvo izdanje Etikc (1665) uistinu više uvodi deui ex machina.dalje. već causae occasionales. 5. božjim pripremanjem određene posledice ulaze u drugu supstancu .drugu: no činilo se nepojmljivim kako treba da nastane iz pokreta oset ili iz volje pokret. jasno pokazuju dublje shvatanje. pret. Osim toga se čini.skrušenost.111 no opšti duh nauke nesumnjivo teži ka ovom drugom. 111.nikad se ne zna kako ih on započinje. despectio sui. s jedne strane. ali koji je. telesni svet. 2 i 3) isto poređenje koje se u ono vremc mnogo upotrebljavalo. Uporedi Eth. jedinstveni u avgustinovsko-skotistifikoj nauci o bezgraničnoj slobodi božanstva. Mišljenje i spoznavanje duhova počiva na urođenim idejama koje im je ono dalo. 118 Ostatak samostalnosti konačnog bića. Ovo antropološko zasnivanje okazionalizma. Ipak u Želineovoj Etici nije isključena sumnja o tom da li je pri tom uzročnost Boga smatrana intervencijom. redu sveta korespondirajuće funkcije duha i tela 1 1 3 8. de l'espr. not 19. Ubi nihil vaies.

po Spinozi svet nužno sledi iz božjeg bića. jer njen je supstancijalni nosilac samo Bog. ipak njegovo slaganje s okazionalistima treba naći samo u motivu i reči. 1 2 6 Samo je pronalazač diferencijalnog računa. Ovo shvatanje odnosa dependencije daje se već po sebi iz pojma božanstva kao opšte suštine: iz ovog slede bezvremenski sve njegove modifikacije. kao ideja i kao kretanje. dakle. Uporedi Sopenhauer. II. 332. Takođe i svoje shvatanje o realnoj dependenciji kauzaliteta izriče Spinoza često rečju »sledi« (sequi. na primer ćovek. Berlin. Ovo shvatanje kauzalnog odnosa 1 2 1 time je potpuno odstranilo empirijsku oznaku »stvaranja«. 1 2 7 koji je imao isto tako razumevanje za Platona i Aristotela kao i za Dekarta i Spinozu.. s dubokim i finim razumevanjem. Ovaj raznoliki misaoni pokret je našao svoj završetak u metafizickom sistemu Lajbnica. stvarno sasvim drugačije zamišljen nego tamo. Stoga je zamišljena zavisnost sveta od Boga kao matematička posledica. Tako se nužno oba atributa tako međusobno odnose. Kod Spinoze on ne znači: Bog stvara svet. 122 Ovu sličnost ima Spinozin panteizam. logičko proizlaženje posledice iz razloga: pa i realnu dependenciju ne treba shvatiti ni mehanički ni teološki. dakle. kao što su dve veličine koje su jednake s trećom. Manke. već . kako je bio dobro upoznat s pojmovnim gradnjama modernog istraživanja prirod e . Ovo značenje ne zahvaljuje taj pokret samo širokoj učenosti i harmonično uravnoteženom duhu svog pokretača. i svaki je posebni odnos determinisan drugim posebnim određenjem. Benš. bilo je isključeno Spinozinim pojmovnim određenjem atributa (vidi br. Zato je isto tako ncpravilno idcalističko tumačcnje Spinoze. u tom odnosu.m Spinozino shvatanje je. Objašnjenje bilo kojeg modusa jednog atributa po modusu drugog. zahtevao je. 316 317 . lako se. koji nedostaje Spinozi. 5). kao i u pojedinostima. u idejni tok antičke i srednjevekovne filozofije.6). str.). a tamo u obliku svesti. Zbir konaćnih stvari i modusi svakog atributa grade beskrajan i beskonačan lanac stroge determinacije. Spinoza je na sasvim drugi način rešio okazionalističke probleme. da svakom modusu jednog odgovara određen modus drugog. egzistira ravnomerao u ovim atributima. 124 Spinoza nije rešio teškoće kojc ovdc izviru iz samosvesti i osim toga iz postulata bezbrojnih atributa: uporedi korespondcnciju s Čirnhausom. kao što iz suštine prostora slede sve pouke geometrije. 10.samo je on mogao postati tvorac »prestabilzovane harmonije«. u celini. Philos. 1). a ne u smislu nauke.iako sc od njega mogu oba razviti. tako i drugih. to isto egzistira u atributu prostornosti kao nešto nezavisno od ideje stvarnog (formaliter). ujedno. umesto jasne ideje o živom delovanju. prev. Geometrijska metoda ne zna nikakav drugi kauzalitet do onaj večnog »sleda«. 1 prop. Dic Entvvicklung dcs Seelenbegriffs bei Spinoza Arch. d. sa sholastićko-mističkim realizmom Skota Eriugene (uporedi § 23. Za njega vred i 1 2 0 kao i za supstancu: in se est et per se concipitur. Stoga kauzalitet božanstva nije vremenski. što u atributu svesti egzistira kao predmet (objective). Privid ove zavisnosti. i kod Spinoze nalaze tvrdnje da je Bog jedini uzrok svega događanja. i dalie. takođe i medusobno jednake. 1907. šema događanja 1 2 2 samo oblik dependencije svojstven samom mišljenju. kao modus božanskog bića. okolnosti da je on isto tako znao ući. Uber die vierfache Wurzel des Satzcs vom zureichenden Grunde. kao duh i kao telo: i svaka od njenih pojedinačnih funkcija pripada isto tako ravnomerao ovim atributima. ovde. Osijek. 123 No ni jcdan od ovih načina egzistcnclje nlje izvomiii od drugog: oba izražavaju (exprimerc) ravnomemo božje biće. Op. l26 Uporcdi Systnouv. Akad. međutim. koji u čitavoj istoriji filozofije nije od nikog dostignut po svestranosti motiva i po izmirujućoj snazi kombinacija. Neue Einblicke in die Entdcckungsgeschichtc dcr hfihcrcn Analysis (Abh. već večni. koji je uzrokovan antropološkim činjenicama. dakle. Ovde se ističe misao Nikole Kuzanskog o inkomenzurabilitetu konačnog sa beskonačnim (uporedi § 27. drugo objašnjenje i po sebi se razumelo da se ono trebalo tražiti pomoću pojma Boga. 125 Uporedi O. Nijedan emanatistički stepenasti sled ne vodi od Boga prema svetu: svako je konačno određeno opet konačnim. koja je upravo kod okazionalista igrala tako važnu ulogu i postavlja. Op. ili obrnuto. kao i materijallstičko . upotrebljavanim i od Dekarta. Tako je Malbranš smatrao da filozofija uči da gleda sve stvari u Bogu. XX.stvarnim telima. consequi) i dodatkom: »kako iz definicije trougla sledi jednakost njegovih uglova s dva prava ugla«. Ljudski je duh ideja ljudskog tela. derBerl. Uzročni odnos je. u atributu svesti isto je sadržan kao i u atributu prostornosti. Vlktor Zonenfeld pod naslovom: O načclu razloga. 127 Uporedi D. 219. tačno rečeno. i dalje. 10. uprkos jednakosti reči cousa. kazati: ona ima tu ideju. u geometriji sledi sve iz biti prostora. U svima vlada nužnost božanskog bića: ali ni jedan modus ne stoji bliže ili dalje boEth. uglavnom. Spinozizam je konsekventno poistovećivanje odnosa uzroka i učinka s odnosom razloga i posledice. kao kretanje sklopom kretanja: no u ovim sadrži isto usled korespondencije atributa. Kako. Ukoliko je to slučaj. kao sadržaj ideje. koji je poznavao i cenio Tomu i Dans Skota isto tako kao i Bekona i Hobsa . esse in intellectu i esse in re. (Na naš jezik preveo D. Ova korespondencija ili paralelizam atributa rešava zagonetku sklopa ovih svetova: ideje su određene samo idejama. kretanja samo kretanjima. Racionalizam smatra da je po sebi razumljiv i stoga da je. ali u svima je Bog jedini osnov njihove suštine. onda se jedinstvo bića mora pokazati i u odnosu atributa. f Gcsch. 1 2 5 10. 121 120 žanstvu od drugoga. Ovaj odnos je prikazao Spinoza po sholastičkim pojmovima. Kao ideja ona je određena sklopom ideja. Jer po Želineu i Malbranšu Bog je tvorac. cap. to znači bezvremenski. pak. smatrali mi njih ne znam kako kvalitativno i kauzalno odeljenim. to se takođe u spinozističkoj metafizici sastoji nužno proizilaženje stvari iz Boga u tome da je svako pojedino konačno determinisano drugim konačnim. 1 2 4 Ljudska duša (mens) je ideja ljudskog tela kao modus ili kompleks modusa u božanskom atributu svesti i ne može se kod Spinozc.. a po Spinozi on je opšta suština stvari: po Malbranšu i Želineu Bog stvara svet svojom voljom. 9. logičko matematički odnos razloga i posledice. već..on jeste svet. već samo logičko-matematički. i prava spoznaja posmatranja stvari sub quadam aeternitatis specie. Ipak isto božansko biće egzistira ovde u obliku prostornosti. ovo: svaka konačna stvar. no isti svetski sadržaj božanskog bića čini sklop kako jednih. Ovde nije moglo biti govora o zavisnosti prostornog od svesnog. 1926). samo što kod ovogjoš više čini jedinu šemu logički odnos opšteg prema poscbnom: odatle proizlazi kod njega emanatistički karakter. 6.

dakle. pre svega Spinozinog sistema. 128 a i filozofski je pojam Boga dobio kao bitnu oznaku ponovno stvaralačku moć. a čulna. znači. biti najbolje ispunjena svrha sveta. onda su ova u tom smislu da su svrhovito konstruisane tvorevine. Oni mogu biti i drugačije zamišljeni. l33 132 318 319 . uprkos svrhovito živog karaktera svemira. Iz toga. pojavama čula ili materijalnom svetu. ali u zrelijem obliku nego kod novoplatonizma.po analogiji sa mašinama. mislili da mogu Univerzum . da se suština tela u kojima treba tražiti osnov kretanja. koji upravo svojim svrhovitim učincima dokazuje svoje poreklo iz najviše intehgencije. to je ona natprostorna i imaterijalna. slučaj i s nemačkim »vorstellen«). i on je pomišljao pri tom na ona misaona sredstva pomoću kojih bi. Uspor. korespondenciju sa De Boseom.134 11. a s druge strane da svaka supstanca sve ostale »percipira«. ah u posebnom obliku. Isti autor: Philosophie des Raumes und der Zeit (Bon. već mu je događanje postalo ponovno učinkom. 3) inteligibilni svet supstanci. ne sastoji u protežnosti. Tako je postao takozvani fizičko-teološki argument za sledeće vreme najdraži dokazni put za postojanost Boga.135 kao i do ideje njihovog kontinuiranog sklopa. to znači da svaka supstanca u svakom stanju »predstavlja« mnoštvo dmgih. Supstanca tela je metafizička. nego na način povezivanja. jasna i razgovetna spoznaja shvata tela kao silu. i suštini ideje pripada uvek ujednčavanje raznolikosti. 13-16. Čitav Lajbnicov filozofski razvoj svodi se na to da ovo pitanje dublje obuhvati. Ovo dinamičko stanovište stekao je Lajbnic najpre u teoriji kretanja. koji su predstavljali izlazište za u proućavanju prirode merodavna istraživanja Hajgensa i Njutna. da se. Ako su tela mašine. kao prostorne tvorbe. njegov prostorni lik.137 S tim mislima se povezuju kod Lajbnica postulati koji su bih u upotrebi u metafizičkom pokretu posle Dekarta: međusobno izolovanje supstanci i korespondencija njihovih funkcija. 11. Princ. Der Begriff der Rcprasentation bei L. Uporcdi dolje § 33. po kojoj reč. Telo je po svojoj suštini sila. kao Bojl i Njutn. On je u punom opsegu želeo da vidi sprovedeno mehaničko objašnjenje prirode. red njihove koegzistencije . metafizičkih tačaka. kojeg mi. već produkt sile supstance. de la nat et de la grace. 1926). svaka je supstanca supstanca sveta. IV. dobro se upoznao sa misli svejedinstva preko okazionalističkog pokreta. »geometrijske« već činjenične i slučajne istine. 1 3 3 Bog ih je izabrao jer će. nisu racionalne. Die Bewegungslehrc bei Newton. 3. nouv. Takođe su i engleski veliki istraživači. Svaka monada je prema drugoj potpuno samostalno biće. XXIX 1924. Stoga on ne može više karakterisati uzroke samo kao »bitak«. čija svrhovita suština pruža sadržajno značenje i ukupnosti njihovih posledica. supstance su preuzele značenje sila. Poslednji cilj njegove filozofije je da razume mehanizam događanja kao sredstvo i pojavni oblik po kojem se ostvaruje živi sadržaj sveta. uostaiom. Lajbnic naziva silu supstance monadom . 134 Ibid.131 U sklopu s Lajbni128 La subslance est un etre capable d'action. Lajbnicova osnovna misao je da se ova stvaralačka moć ispoljava u mehaničkom redu kretanja. 3. svet prostomosti je pojava. posebno međutim do uvida. do njegova pojma »žive sile«. l36 Monad. nouv. te od Galileja započeto raspadanje kretanja u beskrajno male impulse.) i W. 137 Vrlo srctno dolazi ovde Lajbnicu (uporedi na navedenom mestu) da dozvoli dvoznačnost reči representation (što je. medutim. GENT. 131 Time je ponovo ukinuta koordinacija ovih atributa extensio i cogitatio: svet svesti je istinski stvami. Da svaka supstanca ostale »reprezentuje«. L. po njima određenim oblicima. sagrađenim od Ijudi tehničara. život principom tumačenja prirode. Uporedi P. izraz njihove »metafizičke neprobojnoUporedi. medutim. kao Nikola Kuzanski i Đordano Bruno. ali na sopstveni način. njegova je nauka vitalizam. Syst nouv.). Leibniz und Huyghens (Kantst. Tako je kod Lajbnica postao ponovno. doveli su Lajbnica do principa infinitezimalnog kalkila. niti njegova pretpostavka (kao kod Njutna). Stoga se moralo pokušati. Dublji smisao l opravdanje ove dvoznačnosti leži. ako je supstanca sila.svrsishodnost. 2 i dalie: Force primitive. determinacije ili specifikacije takvog osnovnog svojstva. a rešenje je našao. No. Princ. Potpuno platonski suprotstavlja Lajbnic (Nouv. 130 Syst. u sili. Ona ne može ni biti uticana ni uticati.'s Philosophic derZeit und des Raumes (Kantst XXXI 1926. 1913). supstancu samo po nepromenljivom atributu bitka. Svaka je sila svetska sila. u izvesnoj meri. covom saznajnom teorijom ovo glasi tako. No. iako ne čitav. s jedne strane. No. Stoga je Lajbnic bio prisiljen da zamisli i telesnu supstancu kao imaterijalnu silu. on bio dohvaćen. phenomenon bene iundatum. nasuprot nje. Oni su lois de convenance i nalaze se u choisc de la sagesse. čiju je pojmovnu izgradnju sam bitno unapredio. satovima itd. tamna i zbrkana. niti u masi (neprobojnosti) već u sposobnosti delovanja. smatrati velikim mehanizmom.ne apsolutna zbilja. zašto se našlo nagoveštaja već kod Dekarta. Njihov osnov nije logična nužnost nego . sjedne strane. u nama samima. Monade »nemaju prozora« i ova besprozornost je. Mehanička teorija vodila je Lajbnica isto tako do pojma beskonačno mnogih pojedinačnih sila. Po tome prostor za Lajbnica nije ni identičan s telom (kao kod Dekarta). sledi dalje da zakoni mehanike. koji se odnose na ovaj prostorni pojavni način tela. Keler. mehanički tok svetskih dogadaja ipak konačno svede na delujuće uzroke. i dalje. 1. On je izvomo bio blizak demokritskoj teoriji atoma i nominalističkoj metafizici. njegovo ispunjenje prostora i njegovo kretanje su tek učinci ove sile.Osnovni motiv Lajbnicovog mišljenja je izmirenje mehaničkog i teleološkog pogleda na svet i time ujedinjenje naučnih i religioznih'interesa njegovog vremena. Upravo zato određuje Lajbnic pojam supstance: ona je jedinstvo u mnoštvu. uglavnom. koja izvire iz zajedničke osnove sveta. Boga samo kao ens perfectissimuin. u principu identiteta dela sa celinom.129 i to na način koji je po sebi prisiljavao da se prenese u metafiziku. on ne može više misliti da su njihova stanja određena samo kao modifikacije. 129 Uporedi H. 11. a s drugc strane funkciju svesti. (Bem. u tom da mi ne možemo iz pojednostavljivanja nekog raznolikog uopšte stvoriti drugu jasnu i razgovetau idcju. daje sve u svemu sadržano (Lajbnic citira antičko ounTivoia Ttavra kao omnia ubiaue renesanse). 135 Syst. doživljavamo u funkcijama svesti (svnthesis po Kantu). Rajenbah. znači »zastupati«. već ens mentaleP1 A isto vredi mutatis mutandis za vreme. da korpuskulama podmetne »entelehije« i ponovo da pravo platonskog aifia indiferentnom Bogu geometrijske metode. Ess.130 Mehanički problem ustrajnosti. život je raznolikost a pri tom ipak ponovno jedinstvo. da racionalna.izraz koji mu je mogao doći različitim putevima renesansne tradicije. Najsavršenije su oba misaona motiva izražena u Monadologiji.

Sa pojmovima koje je stvorio u školi mehanike on je preoblikovao naslućivanja filozofije renesanse do sistematske misaone zgrade u kojoj nalaze svoje utočište ideje helenstva. svijet i sve što mu pripada ima samo uslovnu. međutim. 320 321 . I u ovom njihovom nužnom životnom razvijanju s čitavom mehaničkom determinacijom njihovog toka ideja. ukoliko predočava jasno i razgovetno. Ovaj odnos mehanizma prema teleologiji prilagodava se konačno saznajno-teoretskim principima Lajbnica. I Lajbnic spašava pojam slobode za konačne sup146 stance samo u etičkom značenju prevlasti uma nad čulima i strastima. ova povezanost bitka i života supstance. Monad.4. 149 Uporedi uz ovo ipak § 35. koji je štaviše kod svih isti. u smislu da bi se i nešto drugo moglo zamishti. shvata suprotnost distinktnog i konfuznog kao suprotnost idejne moći ili intenziteta. § 32. ona sadrži u sebi čitav Univerzum kao ideju: u tom se sastoji životno jedinstvo svih stvari. konačno. . Neue Monadologie (1917). na beskonačne i konačne supstance. i dalje. 15-19.FR. jedinstveni osnov tumačenja. strogu nužnost sveg događanja i isključenje svakog slučajaj slobode u smislu bezuzročnosti. medutim. 1913). medutim. one egzistiraju samo po principu dovoljnog razloga. beskonačno mnogo ovakvih različitosti. Monad. (Sabrana dela II). Ovaj odnos je harmoniepreetablie des substances .) ERIK WOLF. a taj se može potražiti samo u centralnoj monadi.Bog. međutim. Die allgemeinen philosophischen Grundlagen der von Fr. Ne postoje. on egzistira po načelu protivurečja s logičkom ili apsolutnom nužnošću. MELNECKE. čine materiju. Na svaki intenzitet ideja primenjuje.Isti autor: Das deutsche Genossenschaftsrecht. de Libcrt. već duševne prirode. Najviša monada.. dakle. 145 pa tako nastaje privid delovanja jedne supstance na drugu. 14. DILTHEY. a princip njihove delatnosti je težnja (appetition). 61.koja je time čisti aktivitet. koji se od »jednostavnih« monada podiže do duše i duhova. 10). 48. 140 »tendencija». ' 4 4 Princ. a zatim tek. ovaj princip u svom izvođenju uslovljava punu determinaciju u delatnosti svih 138 . do sada to nije naišlo na zasluženu pažnnu i obradu. Tako je Dekartov saznajno-teoretski kriterijum postao metafizički predikat i to po tome da Lajbnic. koje su. slično kao Dans Skot (uporedi § 26. TROELTSCH. veliki razvojni sistem. 7). to znači nesvesno. Grotius. dao je svakoj svoj sopstveni sadržaj u posebnom stepenovanju intenziteta predočavanja i time sve monade tako uredio da se potpuno međusobno slažu. Svaka monada je ipak. s manjom razgovetnošcu. usled svoje determinacije po drugom. Leibn. i individuum različit od svih drugih.:w 138 supstanci. koji je stvorio konačne supstance. Tako suprotnost večnih i činjeničnih istina poprima metafizičko značenje: samo je božji bitak večna istina.upravo zbog tog samo jedna . 3. Thomasius (Tibingen. a «rasvetljavanje« njenog sopstvenog sadržaja njen životni cilj. 11. Ovu kontingentnost sveta svodi Lajbnic. ukoliko najjasnije predočava monade od ovog konstruisane. . kojeg su Želinc i Spinoza uveli u odnos ovih atributa. kao kod Dekarta. međutim. a pasivna ukoliko predočava nejasno i zbrkano: 1 4 2 pri tom je njen poriv upravljen na prelaženje od nejasnih prema jasnim idejama. ostvaruju one svrhu stvaralačkog sveduha. među saznajama modernog istraživanja. 141 Ako se monade ne razlikuju po idejnom sadržaju. međutim. 140 Ibid.sti«. RUCK. 7. HASBACH. dve jednake supstance u svetu. Konačne stvari su. po njegovoj nauci. nasuprot tome. . 1 4 8 na volju Boga. 14. 7.neprekinuti stepenasti red. sa Dans Skotom. . nešto »slučajno«. 1 4 4 Najniže monade. pasivne. slažu se one potpuno međusobno usled jednakosti njihovog sadržaja. 1913. . Smith begrundeten politischen Okonomie (1890). 141 142 143 Lajbnic izriče ovo kao principium idcntitatis indiscernibiliuiTi (Monad. Eo magis est libertas quo magis agitur ex ratume itd. Za racionahstičko shvatanje je. hipotetičku nužnost. ipak. zove se centralna monada . Svaka je. Die Leibnizsche Staatsidee (Tibingen. koja predočava Univerzum sa savršenom jasnoćom i razgovetnošću . 9). treba. 145 Syst nuov. Uporcđi Syst. izdanje. 4. nuov. Lajbnic mehanički princip beskonačno malih impulsa: on naziva ove beskonačne male sastavne delove idejnog života monada petites perceptions. Ukoliko se. . što je on takav kakav jeste može zahvali izboru koji je Bog izabrao između mnogih mogućnosti. u smislu da suprotnost ne sadrži protivurečje (usporedi § 50. 4. samo beskonačno misaono nužno. Prestabilizovana harmonija kod Lajbnica je tako sasvim opšta metafizička nauka. Svet je mogao biti drugačiji. Zato je monada aktivna.m Ta mu je hipoteza potrebna kako bi dao objašnjenje za to da. i monade čine po zakonu kontinuiteta .W. 1927).E. na žalost. Ovoj isključenosti prema spolja daje. svaka ova monada sama iživljava. monade imaju očigledno mnogo više ideja nego što su ih svesne (uporedi § 33. Danas bi se te petites perceptiones nazvale nesvesne ideje. (Op.nauka u kojoj je protegnut na odnos svih supstanca princip korespondencije. Quesnay und A. već i na mnogim drugim mestima. Weltanschaung und Analyse des Menschen seit Renaissance und Reformation. Pri tom je »duša« shvaćena kao centralna monada organizma. sv. 147 Prestabilzovana harmonija. medutim. ostali univerzum: Monad. koje predočavaju samo jasno i zbrkano. 148 Odnos Lajbnica prema najvećem sholastičaru vidljiv je ne samo ovde. 1909). Božanstvo i druge monade odnose se. Manke. Supstanca je po tome sila imanentne delotvomosti: monada nije fizičke. Postoji.E. naime. 1). kao i tamo. Die Soziallehren der christlichen Kirchen und Autsatze zur Geistesgeschichte und Religionssoziologie (Sabrana dela I i IV. »ogledalo sveta«. Johannes Althusius (1880. Lajbnic najpre poziti139 van izraz. onda njihove različitosti treba tražiti u vrsti predočavanja. E 669). Die Staats und Korporationslehre der Neuzeit. 147 146 Monad. da prelazi iz jedne ideje u drugu. 21. PRIRODNO PRAVO O. Ibid. Njena stanja su ideje. od kojc je samo specijalni slučaj primcna na odnos duše i tela. te proglašava monade čisto unutrašnjim principom. Lajbnic objašnjava: razlika monada se sastoji samo u različitom stepenu jasnoće i razgovetnosti kojom one »reprezentuju« Univerzum. GDBRKE. Die Idee der Staatsraison (1924). slučajne. D. Ovde.natura non facit saltum . sa svoje strane. 1 4 Tako se u Lajbnicu sastaju sve niti stare i nove metafizike. Pufendort. međutim.W. Bog.

s dirljivim opisom bede masa. a često i odlučujuću ulogu igrao u borbama i izmenama konfesionalnih suprotnosti. međutim. Mnogo se manje mogla katolička crkva osećati obaveznom prema moderonoj državi. Stanovnici sretnog ostrva Utopije pripadaju različitim konfesijama. bila ta da se država nije shvatala teleološki. međutim. Pisac izvodi tezu da na nepravednom postupku pojedinaca C. te se tako i kod njega izvršava. U tome su se složile bezvema ravnodušnost i pozitivno uverenje koje se trebalo odupreti inovemoj državnoj moći. istorijski objasniti. Jer time država gubi svoj najviši autoritet i. za borbu protiv krivoveraca. Lajpzig) pokazao da su povod za ovaj spis bill politički odnosi Holandije i bliže veze u kojima je stajao filozof prema Janu de Vitu. § 25. princip tolerancije proklamovao prvi Tomas Mor. Spinoza je pridao važnost principu da se religio'zne knjige po svom religioznom sadržaju moraju. a iz studija stare istorije stekao je teoriju modeme države. koja ju je stvorila. Gebhart je u uvodu njegovog prevoda Teološko-polltičkog traktata ( 1 9 0 8 . snagom svoje realne moći. 151 Joh. 1. 1 5 1 3. kojeg svaka stranka tumači u svom smislu i dopunjuje posebnim oblicima kulta. pod vođstvom Melanhtona ograničila pravo države više po pravu nevidljive crkve. već čisto naturalistički. M . 1926). uzmicale ove suprotnosti filozofije prava pred konfesionalnim indiferentizmom. pa je. koji bi proizlazio od bilo kojeg cr150 kveno organizovanog oblika religioznog života. i J. a ljudsko na umu. s jedne strane. 1 5 2 Prva knjiga Utopije dolazi. nemaju ni zadatak ni svrhu da uče teoretske istine i da se suština religije ne sastoji u priznanju pojedinih dogmi. koji je zavladao i u teoretskoj nauci. da španska svetska vladavina (monarchia) ima zadatak da stavi crkvi na raspolaganje bogatstva stranih delova sveta. u najmanju mku po njenoj negativnoj strani. već i u preporodu antičkog shvatanja države i u povezivanju na njenu tradiciju. medutim. valja da uputi u svoje granice svaki pokušaj prinude savesti. umesto drakonske pravednosti s kojom kažnjava povredu svojih zakona. 7). Kun. veku upravo zato posebni interes što je sve važniju. Niko ih nije tako rečito izrazio kao Tomas M o r . Odnos izmedu crkve i države pobudio je u 16. 2. kao jednom kod Okama i Marsilija od Padove (upor. kao što je jednom učinio Toma (uporedi § 25. od podsticaja humanizma. J. bezuslovno sledi da država ima još manje razloga ili prava da se brine oko pristajanja svojih građana na posebna dogmatska učenja. Država ne bi trebalo da se brinu za religiozno mišljenje pojedinaca. potpuno odelio božansko i ljudsko pravo. u izvesnoj meri. ovo delo je dokazivalo da religija. Napadao je svetsko gospodstvo papizma kao trajnu smetnju italijanske nacionalne države. te je sproveo sve do poslednjih konsekvenci Danteovu gibelinsku nauku o državi. u kojima je država shvaćena kao ljudska krpež. premda se time izdvojila od tomizma. do zaključka da bi društvo bolje učinilo da. 152 Uporcdi litcraturu na poč. kao i kod onih nominalista. Tolcranz und Offenbarung ( 1 9 2 3 ) . Isto je tako Ž a n Boden u svom "Heptaplomeresu" dopustio da visoko obrazovani. kao ljudsko uređenje. U tom smislu je pisao već Makijaveli protiv samovlasti rimske crkve. i svetovne životne sfere »entprofanizirao«. te je reformatorska filozofija prava. to ona za katolike. Nasuprot autoritativnih zahteva konfesije. kao produkt potreba i interesa. "Pri tom jc. 150 323 . to znači shvatiti iz intelektualnog stanja njenih pisaca i da ova istorijska kritika oduzima onim teoretskim načinima predočavanje obavezno i normativno značenje za kasnije vreme. te jedan pored drugog prijateljski žive. i 17. Th. pravo individualno slobodnog zauzimanja stava prema religioznim snagama vremena. koje je za praktično područje zajedničko svim počecima modernog mišljenja. treba sankciju crkve i više ne vredi gde ova nedostaje. a naročito religiozne isprave. Upotrebljavajući mnoge mish i primere iz starije jevrejske literature na koju je uticao averoizam. 8). već u uverenju i time određenom htenju i delanju. ipak napustila takve teorije kao što su teorije Belarmina i Mariane. Oni su se čak složili o zajedničkom kultu. Ovaj zahtev je bio moćan rezultat raznih strastvenih konfesionalnih sporova iz 16. Klasična osnovna knjiga za pokret tolerancije postao je Spinozin teološko-pohtički traktat. muhamedanstva i mnogoboštva. u Rusou (Hist V. Prir.Takođe je i filozofija prava renesanse zavisna. Na više apstraktni način konačno je Hugo Grocius. onemogući izvore zločina. a treba da se održi samo i ukoliko se stavlja u službu crkve. a da se razhčitosti religioznih nazora nije pridalo bilo kakvo političko značenje. veka. pa je tako po322 stala pobornik tolerancije. štaviše. pravo građanina trebalo je biti nezavisno od njegove pripadnosti jednoj ili drugoj konfesiji. Tako je učio Kampanela. Protestantski pogled na svet. a potrebe modemog života su istupile kao teoretsko uopštavanje onih interesa sa kojima su se za vreme tog doba pretvarale svetske države u samostalne ekonomske životne oblike. U njegovom divljenju rimskom dobu neposredno govori italijanski nacionalni osećaj. ispao je iz njenog kruga delovanja ovaj odnos čoveka prema Bogu. božansko zasnovano. deljenje duhovnog od svetovnog. Političkim i crkveno-političkim interesima pridružili su se socijalni. već i jevrejstva. i 17. Podsticaji humanizma nisu se pokazali samo u oslanjanju na antičku literaturu.na objavi. ili kao ugovor. Odatle se objašnjava i bezobzimost s kojom je Makijaveli izveo teoriju o sticanju i očuvanju kneževske moći i politiku obrađivao sa stanovišta borbe interesa. Ako protestantima država vredi kao neposredni božanski red. pak. no po zahtevima vidljive. Filozofija je uopšte zahtevala za državljanina pravo koje je uzela u obzir za sebe samu. takođe zahtevao isto tako strogo i opšte deljenje životnih sfera njihove primene. tipično karakterisani zastupnik ne samo hrišćanskih konfesija. video je i u državi. te sam njen poglavar gubi apsolutnu nepovredivost. Posledica toga je. Potpuno je. koji je po prvom principu ukinuo srednjevekovno vrednosno odvajanje duhovnog i svetovnog. međutim. i ukoliko je država bila u suštini smatrana kao red zemaljskih stvari. kao i sve druge pojave literature. razd. K O H N . božji red. u strogim razlikovanjima sa kojima je izložio principe filozofske pravne nauke. Svi ti motive se pokazuju najpre kod Makijavelija. da ona. Iz toga. koji je u korenu obuhvatio tako mnogo obrađivani predmet. može je ponovno i poništiti. a s druge strane od potreba modernog života. nađe za sve jednako zadovoljavajući oblik poštovanja Boga. zn. Stalno su. ljudska volja. svoj metafizički koren: ona se tako pojavljuje kao ona koja se može uništiti. On je zahtevao potpunu nezavisnost države od crkve. Protestantska državna crkva je pružala vrednu podršku božanskoj misiji vlasti. Pri tom je došlo do interesantne zamene shvatanja.

koje je omogućila nauka. kupkama i. tu ima divovskog eksploziva. ono više sledi Platonove »Zakone« nego »Politeju«.koji je Platonova Politeja zahtevala po individualnoj interesnoj sferi od vladajućih klasa. sparivanja. 156 155 154 153 i dalje). Idealna slika koju je Mor. kod koje je vrlo uočljiv uticaj Morove »Utopije«. istovremeno. Tu su ispričani u fantastičnim pred154 stavama svi mogući i nemogući pronalasci i čitavo je opisivanje »Salamonske kuće« usmereno na poboljšanje materijalnog. njegovo državno uređenje se odnosi u svom pozitivnom redu bitno na spoljni životni sklop. a čudnovato je samostansko . zasnovani u prirodi i spoznati Tu ne nedostaju. spretnim merama saznaje o kulturnom napretku svih ostalih naroda i pri tom se sam. međutim. nego atički reformator. istorijske države u svemu posebnom određenju razvijaju iz karaktera životnih odnosa i iskustva naroda. što će. raznoraznih dela za pokrctačku snagu vazduha i vode i čak »neke vrste« perpctuum mobila! Posebnu vrednost pisac pridajc tome kako ćc sc istcrati bolesti i. Sve socijalne nevolje biće tako isceljene. i oblik životne zajednice . što će se razviti iz potpunog i sistematskog iskorišćavanja onih poznavanja i ovladavanja prirodom. već su obojica verovali u mogucnost da se »najbolje državno uređenje« ostvari pomoću umne refleksije o prirodnom redu socijalnih odnosa.grubo obrađivanje seksualnih odnosa. ncslućcnim hcmijskim otkrićima. naučnim uzdizanjem spoljne kulture. otkrivanja i pronalaženja. na način karakterističan za moderni socijalizam. 4. Mnogočlani. u nejednakosti poseda. Izazvan čarima otkrića. ljudsko društvo prevladati sve brige i nedaće koje ga sada pritišću. nacrta socijalističke buduće države. i mikrofon i tclcfon. preoblikuje svojim novim saznanjima. Već je K a r d a n u s pobijao utopije u principu i preporučivao. naišli na gdekoji otpor. Koji podseća na Platonovu Kritiku. sledl i Kampanela više Platonove »Zakone« nego njegovu »Republiku«. nauke i umetnosti. Oni nisu hteh. koji proizlazi iz upotrebe novca i daje povoda svim zabludama strasti. duh renesanse je bio nadahnut još više svetskim interesima. 324 325 . usmereno na prirodne životne uslove. poput organizama. iz svog prauzora fiksiranje staleških razlika. astrološki predodređenih sati snošaja . 156 određivanja poziva. Mor je daleko od toga da veže zajednicu građana uz zajedničku nauku i uverenje. da obrađuje čitavo ovo deljenje materijalnih interesa na jednake delove kao neophodnu osnovu za to da se omogući svim državljanima ravnomerno uživanje duhovnih dobara društva. ali zato sa jako konstruktivnom fantazijom. kao i u vladanju religiozne moralne policije. Praktični državnik Boden je pokušao da shvati raznolikost istorijske zbilje u životu država. kaže Bekon. još više nego u Morovoj »Utopiji«. zadatak nauci da shvati nužnost s kojom se ozbiljne. aviona. sistematskim motivom istraži153 vanja. 1 5 5 do podele sati dnevnog rada i uživanja. preko platonske skice. No ovo humanističko obnavljanje izostavlja. ipak još tako daleko pridržava idealnih svrhovitih određenja antičkog filozofa.preobraća Mor u jednakost prava svih građana. Od matematički odmerenog plana državnog grada. Time su. utoliko više moći treba da ima u državi. kao odricanje od prirodnog nagona . i znao primeniti na njihova stanja medicinske kategorije zdravlja i bolesti. takode. Kod Platona povlašćeni valja da se odreknu svog vlastitog poseda kako bi se sasvim posvetili opštem dobru: kod Mora je ukidanje vlasništva zahtevano kao najsigurnije sredstvo za uklanjanje zločinstva. uz mikroskop i teleskop. zavisti i mržnje. kao što su kompas. Nasuprot tome se u Kampanelinoj »Sunčanoj državi«. koji se ni u jednom smeru ne plaši spoljnog vršcnja nasilja nad slobodom individualnog životnog kretanja. dok je obrađivanje državnih odnosa samo površno i beznačajno. Samo je opšta crta vremena bila bliža tome da potrazi pravo koje je isto za sva vremena i odnose. podiže do najvišeg stepena ovladavanja prirodom za praktične interese ljudskog života. i pored toga. Neka otkrića. dakako. on je hteo da ih posmatra kao prirodne produkte. Naslov ove utopije i štošta drugo u njoj je reminisccncija na Platonov fragment Kritijc (113. Sa ovim određenjima izrasta. umesto njih. čiji način delovanja odgovara trima "primalitetima" (bitka. da svojim znanjem uredi i poboljša prirodni tok. i po jednakosti zasnovano pravo svih na zajednički posed. za dobrobit celine. 158 Posebno je neobičan snažan dodatak astrološko magijskog praznoverja. umeće štampanja i barut. Šestosatni normalni radni dan svih članova društva. u većem stilu i bez pitagorejske astrologije. Kod njega treba da u proseku čak četiri sata dnevnog rada bude dovoljno da obezbedi dobar život društva. biće dovoljan da se zadovolje sve spoljne potrebe zajednice: ostalo vreme valja da ostane svakom slobodno za bavljenje plemenitim poslovima. 3) itd. moći. čak pedantno uređenog sve do u sitne odnose. misao da država treba da bude veštačko delo ljudske razboritosti. prijatnog osećanja društva. U Bekonovoj Novoj Atlantidi predstavljen je sretan mali ostrvski narod koji. mudrosti i Ijubavi. Ali. Ovde. zaslepljen sjajom pronalazaka. koja je bila uzorna za sledeći razvoj. moderni utopista. veće dimenzije.veći deo krivice pripada izopačenim uređenjima celine. Engleski kancelar je u tom pogledu mislio više demokratskl i hteo je da osigura individuumu mnogo veću slobodu vlastitog života. (Uporedl § 29. snažniji razvoj: pred kakvim mi preokretima tek stojimo kada bude pronađeno svrhovito izvežbano umeće! Tako se socijalni problem prebacuje na poboljšanje materijalnog stanja društva. Pri tom se. da postave samo fantastičnu sliku. opet svi imaju isto pravo. polazi Mor od misli pravne jednakosti svih državljana. koju opširno izlaže matematičar K a r d a n u s . ocrtao o savršenom stanju društva na otoku Utopiji. međutim.Solu ili Metafizikusu . U apstrakciji. za uklanjanje socijalnih zala. kao ni Platon. Ukoliko više neko zna. kod Mora program za sve više oblike modernog socijalizma. nasuprot tome.koji u sebi mora otelotvoriti čitavo znanje podređcna su najpre tri kneza. Ovo pogrešno uređenje se sastoji. 157 Vrhovnom Gospodaru . u brižljivo čuvanoj skrovitosti. Pored svih neobičnosti i čudnovatosti 1 5 8 postala je važna u KampaneUnoj »Sunčanoj državi«. koji su. produžiti život boljim uzgajanjem bilja i životinja. Taj renesansni duh je imao pred sobom ideal ugodnosti ljudskog života. on je sebi postavio zadatak da celokupno spoljno stanje Ijudskog društva. dovoljna su da daju ljudskom životu novi pokret. dolazi do potpunog. brižljivo (s primesom metafizičkih motiva) 1 5 7 izmudreni sistem birokratije izgrađuje se po stepenovanju znanja. je u osnovnim crtama oponašanje platonske idealne države. Stanovište ovog poboljšanja upravlja se i kod Kampanele bitno na spoljnu kulturu. vazdušnim lečenjem: uvcdeni su i eksperimenti na životinjama u interesu medicine.sve se ovde događa po državnoj naredbi. mislio je Mor.

Volf. pa sve do Flhtea i Šelinga). (Uporedi br. da dedukuje svoju teoriju čisto svetskog apsolutizma. Ako društveni i državni život valja shvatiti iz »Ijudske prirode«. razvija celokupni sistem sintetički iz misli da se nagon za samoodržanjem individuuma može ispuniti na uman i uspešan način samo zadovoljenjem potrebe druželjubivosti. pcsnik Džon Milton (Defensio pro populo Anglicano. ali njemu je bila religija samo spoznaja i uverenje. Time se. Na isti način vredi posle Hobsa corpus politicum kao mašina koja je izvedena iz pojma njene svrhe čistom razumskom delatnošću.L 1. psihičkog i fi- Kako na teoretskom području. Altus iz Donje Saksonije . Zasnivanje teorije ugovora počiva kod Hobsa na opštijim motivima. samo odredbe vlasti: on se borio. Tako je već renesansa pripremala teoriju revolucije. Jelinek. I Spinoza mu se priključuje. Na društveni ugovor. ujedinjuju u jednu interesnu zajednicu. to znači ne više u interesu i po volji naroda. 163 Sve ove teorije sadržavale su svoje posebno obojenje crkveno-političkim obzirima po kojima je bezgranična vlast vladara smatrana bilo opasnom bilo poželjnom. to nije više obavezan ni za drugu: u tom slučaju se vraća suverenitet ponovno na svog izvornog nosioca. On je istupio za slobodu misli i protiv svake prisile savesti. 1651. Međutim. tvrdile su »monarhomahijske teorije» . ovo područje u znatnoj meri pokazalo podobno za primenu geometrijske metode. Stvarno je. Termin conatus tiče se. ukoliko vladari ne upravljaju više ispravno. ipak su ih ponovno razdvojili. sa iste pretpostavke. bila je bliza Grociusu po analogiji sa narodnim pravom. onda engleski filozof nalazi njenu određujuću. U formalnom i metodološkom pogledu. Tako utvrđuje Boden. kad se pokazuje da je namera promašena. Što um spoznaje kao saglasno sa društvenom prirodom čoveka i kao saglasno sa onim što iz toga sledi. Ako je ugovor prekršen s jedne strane. kod Hobsa i Spinoze ovih područja. već prema tome kakav su odnos imali vladari prema konfesijama. Hobs: rehgija je privatno mišljenje i javno važenje ima samo ona koju ispoveda država. Još se potpunije pojavljuje kod Hobsa suverenitet naroda uključen u suverenitet Deus mortalisa. 5. jednostavnom. 1914). međutim. bio je ovaj filozofski pravni sistem sasvim konstruktivan. iz koje je proizašao državni ugovor i ugovor potčinjavanja: jedini nosilac suvereniteta je narod. u interesu reda i rnira. međutim. pomoću ovog stvarnog principa. složene gradnje pravnog života. narocito Pufendorf. a drugi opozivim. on je trebao samo povući logičke konsekvence principa druželjubivosti. po sebi razumljivom principu tumačenja čitavog voljnog života.čiji je glavni zastupnik pored Bušanana (15061582) i Langea (1518-1581). po kojem državna sila treba da bude nepovredivo ujedinjena u jednoj ličnosti. On je dao filozofsku teoriju za istorijsko Cujus regio illius religio. pojavili su se kao bitni sadržaji svrhe pravnog uređenja. Kanta i Fihtea prevladavale su u filozofskom državnom pravu nauke o vladalačkom ugovoru i društvenom ugovoru. Zadovoljenje individualnih interesa. onda je on ponovno ukida. time poslednji razlog javnog života i društvenog sklopa premešten u interese individuuma. Mehanika države našla je u određenju nagona pojedinačnog čoveka onaj po sebi razumljiv i jednostavan momen a t 1 6 0 iz kojeg su se mogle objasniti. Allgememe Staatslehre I3 (Berlin. 1683). i dalje. kao i Hobs. štaviše. po kojem se individuumi. Čovek kao što je bio Albcrikus Đentiiis hteo je. za javno pojavljivanje religioziteta treba da vrede. države. S druge strane je bilo. U pozitivnom smislu se izjasnila protestantska pravna filozofija za crkveno-politički suverenitet kraljevstva božje milosti. Izvor vladarske vlasti je po tome volja naroda. privatnopravne principe da svede na fizikalne zakone. Misao takvog apsolutnog prava. nadovezuje se vladarski ugovor ili ugovor potčinjavanja.10. Stalo se na čvršće i plodonosnije tlo. smatrali neopozivim. 1). usled svog religioznog indiferentizma.6) i ugovor je bio sintetički princip po kojem treba da se shvati ostvarenje države. našao je on u potrebi druželjubivosti osnovni princip prirodnog prava. zaštita života i vlasništva. Dok Grocius i Spinoza smatraju da će 159 160 najbolje biti zaštićeni interesi građana anstokratsko-republikanskim uređenjem. na primer kod Altiusa. dok je takođe i u njoj. Najuže povezana sa teorijom ugovora je izgradnja pojma suvereniteta. U ovom obliku se prirodno pravo održavalo kao ideal »geometrijske nauke« sve do 18. pomoću kojeg pojedinci prenose svoje pravo i svoju moć na vladare. koje samo po svom zasnivanju u umu postoji nezavisno od državne moći. 6. Kao i Toma Akvinski. veka (Tomazius. 1 6 2 Njegovi nastavljači. U suprotnosti prema ovim naukama. čija volja vredi ovde sasvim u smislu L'Etat c'est moi. nasuprot tome. Isti motiv odlučuje tamo gde jezuiti utvrđuju uklonjivost vlasti i oprostivost ubistva kneževa. tako je i na praktičnom kasno pobcdio dcmokritsko-epikurejski princip. branjen suverenitet naroda. a filozofska pravna nauka kao nauka koja se može potpuno demonstrirati.belLetpac. Najradikalnije stanovište realne politike poprimio je. a opšta volja u pojedinačnoj volji vladara. međutim. stapajući istovremeno oba ugovora. uprkos nauci o suverenitetu naroda. po Galilejevom principu. str. kao njen poslednji osnov. s posebnom primcnom na engleske prilike sedamnaestog veka.samo umom. Pri tom dopuštaju materijalistička metafizika i senzualistička Ove principe je zastupao. Ako je čovek stvorio državu s namerom i razmišljanjem. u tom smislu. Hobs može. kad se umesto opšte »prirode« uzela ljudska priroda. Algernon Sidnej (Discourses ot govcrnmcnt. privatno pravo merodavna pretpostavka i za državno pravo. Time se svodi i nauka o državi na epikurejsku 161 teoriju društvenog atomizma (uporedi § 14. 326 327 . protiv političke upotrebe konfesionalnog vlastoljublja. iz straha i potrebe za mirom. a u logičkoj dedukciji metodu njegovog razvoja. 198. dečačko nezgrapnim analogijama. u tome se sastoji ius naturale. jedni su ugovor i iz njega izvedeno prenašanje moći i prava. koje je najpre istraživao. koje su u suštini dobro dolazile monarhijskom apsolutizmu. osnovnu crtu u nagonu za samoodržanjem ili egoizmu. 1 5 9 koji se ne menja nikakvom istorijskom menom. To je uradio Hugo Grocius. To se pokazuje kao opšti okvir s kojim se slažu različiti politički nazori. Pufendorf je uveo njen čitav aparat. ukoliko. nepovredivost vladara i neopravdanost svakog otpora prema njemu. 163 zičkog.). nasuprot vlasti koja drugačije veruje.da vladarski ugovor postaje ništavan. bio. Od Okama i Marsilija do Rusoa. te je nadživelo opšti pad kartezijanskog principa. kao isključivi izvor prava u pozitivnom državnom životu. Najodlučnije ih je izrazio Hobs. kombinujući Grociusa i Hobsa. 161 Demr. 162 Uporedi G. neograničenost i bezuslovno važenje kraljevske vlasti.

nasuprot dogmama religije. konstitutivna oznaka ljudske prirode. Potreba druželjubivosti nije izvorna: ona se pokazuje samo nuždom. umesto pojedinačnog. od njega odstupa. su neposredno dati i izvorni predmeti samoopažaja. može se samo ono održati. kao i njegov egoizam. »blagonaklone«. Isti pojmovni splet ukazuje se Spinozi kao izlazište za njegovu mističko-religioznu nauku o vrlini. i za ljude. koju je Herbert od Šerbura postavio protiv istih obih frontova. da je zahtev uma: no kao istinski sadržaj religije. u kojem izvorno stoji egoizam svakog prema svakom drugom. izvorno i neposredno. za Hobsa je bio pnrodni zakon konsekvenca koja se može demonstrirati. kao prirodna bića. U ovim pojmovnim sklopovima filozof nalazi osnov tumačenja za empirijski državni život. Tako je postao egoizam principom celokupne praktične filozofije. 6). Ali kako. iskorišćavanja ili štete: razlikovanje dobrog i zlog. Ako egoizam smera na sopstveno dobro. povezuje princip da pravo svakog dopire toliko daleko koliko dopire njegova moć. to znači njegovu moć. No. 4 ) napomenuto. ljudskom duhu urođena izvesnost. međutim. po starom antičkom uzoru. Šta je u ljudskom duhu . nema druge norme prosuđivanja osim one napretka ili smetnje. kao i na održavanje u telesnom svetu. koje se kod Hobsa pojavljuje uz mudri uvid čoveka. za platonike on je bio. merilo opšti interes. kreće na putovima Hobsa. uključujući je u svoju metafiziku.naišla je na žestok otpor kod njegovih zemljaka.tako argumentuje Herbert na starostoički način . »Potreba druželjubivosti« nije tek rafinirani produkt mudre sebičnosti. ona je urođeni posed ljudskog duha. Kako je ovde pravo »esse« svake konačne stvari božanstvo. pridružila se i prirodna umna religija. Shodno ovom principu. za Spinozu. kao ugovor za međusobno jamstvo samoodržanja. On je hteo da se socijalitet čoveka smatra isto tako izvornim. da je Malbranš. pravednog i nepravednog nije moguće sa individualnog već samo sa socijalnog stanovista. 7. koji se tako. to se njegov nagon za samoodrzanjem upravlja isto tako na njegovu svesnu delatnost. da bi postigao i obezbedio svoje zadovoljenje. tako i potrebama života. neposredna. je borba svih protiv sviju: da bi se ona izbegla osnovana je država iz potrebe za mirom. Već je gore ( § 3 1 . pri čemu se. gde je.da je vera u božanstvo nužni sastavni dio ljudskog idejnog svijeta. to su altruistički motivi usmereni na opšte dobro. 328 U istom smislu nastupa Kamberlend protiv Hobsa. vredi Kamberlend kao određenje Boga. već .selfish system kako se kasnije najviše govorilo . borio protiv ortodoksije. idealnije značenje. i deoic. uvode pokreti filozofije prosvetileljstva. Prirodnom umnom moralu. da se ovaj nagon za samoodržanjem pojavljuje po svojoj izvornoj biti usmeren samo na održanje i napredak čulne egzistencije individuuma. suprotnost između (puoic. altruističke sklonosti. dobro shvaćenog egoizma. koja je podstaknuta kako metafizičkim principima. koji je tako žestoko govorio o »ateističkim Jevrejima«. Svi drugi predmeti volje mogu vrediti samo kao sredstvo za pribavljanje one najviše zajedničke svrhe.kako ga je shvatio Hugo Grocius primarna. pobudilo je istovremeno moralnu pobunu i teoretski otpor psihološkog iskustva. to znači njegovo znanje.tako glasi problem izvor prava. ali dao joj je. Tako je osnovni nagon sveg individualnog voljnog života tumačen Bekonovim identitetom znanja i moći. Borbu protiv Hobsa podigla je prvo novoplatonistička škola iz Kembridža. Svođenje bez izuzetka svih voljnih delatnosti na nagon za samoodržanjem. međutim. pitanja praktične filozofije postepeno na psihološko područje. kao najsposobnije i najsigurnije sredstvo za zadovoljenje egoizma. kako je gore primećeno. Consensus gentium dokazuje . po stoičkociceronskom principu. Za Hobsa nastaju pravo i etičnost društvenom postavkom: za njegove protivnike pravo i etičnost su bili. bez kojeg nije moguće ni vlastito dobro. a sa tim se. I religija ne treba da bude zasnovana ni na istorijskoj objavi ni na ljudskoj postavci. Tako prenosi diskusija engleske literature. Prirodno stanje. to je sama ova država najveštija i najsavršenija od svih uređaja koje je našao egoizam. a s druge protiv senzualizma. Hobsova teorija egoizma .. to se mora jedino savršeno zadovoljenje nagona za samoodržanjem sastojati u »ljubavi prema Bogu«. čija se zapoved zato smatra kao autoritativni princip za pridržavanje onih zahteva koji se izražavaju u blagonaklonim sklonostima. »Suum esse conservare« je i za njega kvintesencija i osnovni motiv sveg htenja. uglavnom. s jedne strane.psihologija (uporedi § 21. izvesni zahtevi prirode. I Hobs i škola iz Kembridža su suprotstavili teološko-dogmatskom zasnivanju praktične filozofije lex naturalis. te samo u pogledu nazora o najsvrhovitijem obliku uređenja. u čiju činjeničnost se ne može sumnjati. U toj borbi se razvila. morala i religije? Time se. jer ako nagon za samoodržanjem individuuma treba da bude ograničen i korigovan zapovešću države. s nešto drugim rečima propovedao isto. Ovu nauku je preuzeo Spinoza. što odgovara ovim zahtevima uma. čiji su glavni literarni zastupnici Ralf Kudvort i Henri Mur. Ovo povezivanje. svaki konačni modus pripada ravnomerno ovim atributima. 329 .

ene nauke postojala je. Tako se počela ispoljavati unutrašnja podvojenost naučnog mišljenja. ne bez pomoći avgustinske struje. prema reči. prvi put pomakao u dominantno središtc filozofskog mišljenja Stoga mu pripada u opštoj istoriji filozofije mesto početnog člana novog razvojnog niza: jer povezivanje svih linija patrističke kao i helenističke filozofije njegovog vremena. U njoj je. a obrađivanje i stvamog dela spoznaje. M. kao i tamo. da sc interesi i problemi. koji se po svom filozofskom sadržaju tako međusobno odnose. Ona se vraćala na spise koji su nastali u petom veku. Kasidora i Isidora od Sevilje. u proširenom i. Borbe koje su se vodile sa svim umećem dijalektičke okretnosti. Za stvama upoznavanja (Quadrivia) služe kompcndiji starog veka na izmaku. GRABMANN. U tim prilikama usmerila se naučna školska potreba uglavnom na proučavanje i uvežbavanje formalno-logičkog šematizma. Od velikih originalnih dela stare filozofije bio je poznat samo Platonov Timej u prcvodu Kalkidija. svelo se na to da se dato i preuzeto proradi i prikaže u formulama i po pravilima aristotelovsko-stoičke logike: glavno težište moralo je pri tom pasti na formalni red. i ona je bila proširena kad je ove spise preveo u devetom veku Ivan Skot Eriugcna i učinio ih osnovom svoje sopstvene nauke. s jedne strane. 2 sveske.PRVI PERIOD (do oko 1200. Geschichte der scholastiseheri Philosophie. koja se izvršila oko 1200. koje je već bilo postavljeno u starijem platonizmu i novoplatonizmu (uporedi § 20. godinc) W. 1911. koje su bile mesta ove novootpočete duhovne kulture. dozvola za istraživanje dijalektike. Ovo kretanje se označava kao borba oko univcrzalija U velikoj raznovrsnosti shvatanja pojavljuju se uglavnom tri pravca: realizam. Izdato od C. mistička tradicija hrišćanstva u novoplatonističkom obliku. i ono je potpomoglo razvoj aristotelovske logike u pravcu koji je daleko odvodio od crkveno-aristotelovske metafizike. Ovaj jaz se proširio kroz jedno novo. ovde. tako se to isto dogodilo i u školama Zapada Medutim. međutim. glavnu tačku činilo ono izjednaćavanje razhčitih stepena apstrakcije sa slojevima metafizičkog realiteta. Ovde. ovo previranje. u produbljenom obliku. na tvorbu i podelu izvornih pojmova. rasteglo se mnoštvo misli stare filozofije kroz srednji vek: ali najvažniji i najodlučniji obrt bez sumnje je recepcija aristotelizma. Zajcdno sa aristotelizmom prodrlo je sa istoka takođc i cmpirijsko istraživanje u medicini i prirodnoj nauci. A. Za ovu elementamo logičku nastavu postojali su u prvim stolećima srednjeg veka samo dva manje značajna spisa Aristotelovog Organona De categoriis i De interpretatione u latinskom 200 . koja je bila u ovo vreme i u narednom periodu središte naučnog života Evrope. sa uvodom Porfirija. Prag 1863. L deo. već i posledicu da su se počeci samostalnog razmišljanja morali usmeriti na pitanje o realnom značenju logičkih odnosa. U krugu stare kulture ugasla je stvaralačka snaga mišljenja i novi će narodi morati tek s vremenom da uđu u naučni rad. 201 1. bili pripisani prvom biskupu Atine. njegova je filozofska originalnost prolazila bez delovanja na njegove suvremenike i sledeće vekove. U samostanskim i dvorskim školama.

ne dodu u protivurečje sa dogmama. međutim. De immortalitate animae. Nourison.J. nije mogla dovesti do sadržajne spoznaje. Vunt. De consolatione philosophiae libri quinque (od G. Rechercheis critiques sur l'age et l'origine des traductions latines d'Aristote. aus seinen Werken gesammelt und iibersetzt (1922) . Kirchengeschichte in Biographien.Avgustin (354-430). (Pariz 1918) . im Abendl.Uporedi C. Pariz 1836). Apost. Galen (Notker Labeo. Najvažnije samostanske škole bile su u Fuldi i Turu. takav poziv ostao još prilično nesaslušan. proživeo je u delimično bujnoj i nemimoj mladosti gotovo sva stanovišta tadašnjih naučno-religioznih pokreta Njegov otac Patricius pripadao je staroj religiji. A. XL sv. neutest. London 1925).M. Bindeman. Varburg 1922-1923. Log. naučne studije su sklonjene na Britansko ostrvo. (Dela. već i sa filozofskim smislom za istraživanje i širokim duhovnim pogledom koji je konačno bio sužen samo crkvenim stranačkim položajem i ograničen snažnom voljom. LXHL 1922. uprkos svih skretanja i uvijanja. aritmetika. a verovatno i autor komentara Super Porphvrium (štampanom u Kuzenovim Onorages inedits d'Abelard. Uporedi za literame prilike takođe Histoire literaire de la France kao i G. Gesch. A. als antiker und als mittelalfeicheir Mensch. -.oYiac. Pariz 1861). Harnak. sein Sysitem und seine Quellen (1914). (Frajburg 1892) . kao Gerbcrt. njegova majka Monika hrišćanstvu. on sam tražio je za svoje goruće sumnje religiozno umirenje najpre u maniheizmu. on je bio praktično i literarno neumorno aktivan za jedinstvo hrišćanske crkve i nauke. (1909) . korisno uzbudila formalne duhovne snage. XXII. La philosophie de St. Ejscnharta. des heiligen A.J. u obzir autobiografija Confessiones (uporedi A. A. ozbiljne opasnosti. Miš Geseh. Verner. Stoga su razumni ljudi.J. Njegovim knjigama pridolaze. A. negi iepap^iac. Klasičan je primer dao za upotrebu antičke školske logike u službi sistematizacije crkvene nauke Ivan Damascenus (oko 700. De beata vita. i što se više to ponavljalo. 1923) . Augustins innere Entvricklung (Abh. Pariz 1835) sada Opera (Sect. uglavnom. A. pojavljivala se dijalektika. Marcianus Kapela (iz Kartage sredinom petog veka) obrađuje u Satvriconu (izdatom od V. dok su se Viktorinci od izopačenosti dijalektičke obesti okrenuli studijama Avgustina i pokušali uzdići bogatstvo unutrašnjeg iskustva koje sadrže njegovi spisi.E. 1888. A.. Soliloquia. opominjali da se napusti ovaj formalizam i da se uputi prema pažljivom istraživanju prirode i zadacima praktične kulture. dalje: Contra Academicos. 3. sedam Artes liberales. v. Na prvoj je delovao Rabanus (Rhaban) Maurus (iz Majnca 776-856. Isidorusa Hispalensisa (umro 636. str. Pars 3) u corpm scriptorum ecclesiastieorum latinorum (vol. U Turu se nastavlja na Alcuina kao opat Fredegisus. Nedostajale su ovoj sjajnoj delatnosti apstraktnog mišljenja sve osnove realnog poznavanja: s njihovim distinkcijama i zaključcima vodili su oni. Martin. te geometrija. Duboko strastveni prirodni dar sjedinio se u njemu ne samo sa dijalektičkom okretnočću i oštrom razumskom snagom. obrazovan za pravnika. Einleitung in die Geistesvrissenschaften I (Lajpcig 1883). Žurden.Fr. čiji je spis De nihilo et tenebris (u Minjeovoj zbirci.: od Porfirija (izdato od Buse. kao i u Madauri i Kartagini. U tom su je smislu. Odavde je učeno obrazovanje bilo vraćeno na kontinent po Alcuinu na podsticaj Karla Velikog. astronomija i muzika (sa prilogom poetike) koje sačinjavaju quadrivium. oid kojih su poznati u daljoj školskoj upotrebi gramatika. Die Philos. sa krajnjom žestinom osporavali ortodoksni mističari. Oro. Beringer. Cepf. (Pariz 1865) . Die positive Philosophie in ihrer Entwicklung IL sveska Isidoruis von Sevilla. De trinitate. 322 . i kasnije je izvesni procvat postigao u školi Jorka po Bedi Venerabilis. Venecija 1748).votixn. nemač. G. 1923) . u 2 dela (Štutgart 1877-78) . Uporedi K. Beda der Ehnvurdige und seine Zeit (Beč 1876). čije je sedište Karlo Ćelavi fiksirao u Parizu.F. De quantitate animae. De libero arbitrio. L'evolution intellectuelle de St.K. KaTT)Yopiac. koji kruže pod Avgustomovim imenom.V. Greber. još i drugi. Spisi koji se pripisuju Aeropagitu (uporedi Act. Eioavcovf) eic. A.402). Lajpcig 1924) . Grundriss der romanischen Philologie. iz nje je izašao (pod kraj devetog veka) Remigius od Oksera. der Berliner Akad. Među njegovim delima (u Minjeovoj zbirci 16 svesaka. Zatim A. Harnak. s Konfessionen (Ztschr. Dorner. Berlin 1887) dale su u Betijevom prevodu spoljni povod za borbu oko univerzalija. posebno je izgradio svoju dogmatiku u donatističkoj i pelagijanskoj raspravi. Die Ethik des hlg. 2. Dok je. u Mi203 . II i A. sveska (1844-1869) . s Konfessionen (Tibingen 1926). Nije se moglo izbeći da logičko prorađivanje metafizike verovanja i konsekvence shvatanja. die 202 christliche Antike und das Mittelalter (1915) . rođen u Thagastu u Numidiji i tamo. Recenštajn. Dok je bura seobe naroda besnela nad kontinentom. 1. Institutiones divinarum et saecularium lectionum i De artibus ac disciplinis litterarum Uberalium. d. Pariz 1588). konačno.Upravo ova preživahnost dijalektičkog razvoja naišla je odmah i na raznolike neprijatelje. S Bekehrung. oiipaviou. f. Reflexionen und Maximen. naročito u Irsku. Diltaj. retorika i dijalektika. čiji je filozof trebalo da postane. De universo libri XXLT) i studirao Eric (Heiricus) od Oksera. A. Wiss. umro 1022) bio glavno središte naučne tradicije. a tada je upao u akademski skepticizam. godine). Kao sveštenik. kasnije kao biskup od Hipo Regjusa (391. U stvari oni su je izbavili iz. Aurelius Augustinus . Berlin 1923) R. kao prvi školski spisi. uz episkopalne i samostanske škole nastala je palatinalna škola. godine) stoje već potpuno na teološkom tlu. (Tibingen. De civitate Dei. za nju samu. Šmekel. pri tom su ipak osnovne misli njegove psihologije prevodili iz metafizičkog u empirijsko područje. St. A. Među realnim enciklopedijama na kraju starog veka. Norgard. izdanje. Vortrage der Bibl.c. ali koja. u neku ruku. od P. Smit. razvitih u borbi oko univerzalija. već i opasna po crkveni interes. De ordine. i dalje. delimično. Kasnije je samostan St. Augustin. Trelč.A.M. 17. ne samo kao suvišna jednostavno pobožnom osećaju. sv. bio pridobijen od milanskog biskupa Ambrozija za hrišćanstvo. Štorc. koje sačinjavaju trivium. Augustin (Berlin 1873) . u~eoA. Dela. Hol. naišla je dijalektika na snažno protivljenje u pobožnosti verovanja i crkvenoj vlasti. 34) (medu kojima uglavnom Tieca u. Der heilige Augustin. Vredan komentar Marcianu Kapeli napisao je kasnije Skot Eriugena (izdao D. od ovog je prešao postepeno ka novoplatonističkoj doktrini i. Betius (470-525) je osim toga delovao na raniji srednji vek svojim prevodima i komentarima oba Aristotelova i jednog broja Ciceronovih spisa.P. u stvari. Uporedi Prantl. najborbeniji među njima bio je Bernar od Klervoa. 1843. A. Kasiodoriusa Senatora (480-570) i Originum sive Etymologiarum UbriXX(u Minjeovoj zbirci). Alcuin und sein Jahrhundert (Beč 1876). koji je rano prihvatio od Cicerona. godine) u svom ITr|Y'n r|Ycboeax. (Pariz 1901) . isti autor. Alfarik. der Autobiografien 1. d. Knela) za njegovu filozofiju dolazi. tac.J. Mausbah. u slobodnom vazduhu opscnarsku igru koja je. Pariz. D. Lajpcig 1886) nakon neobičnog uvoda De nuptiis Mercurii et philologiae. 105) sačuvan.

te konflikti u koje je doveo svoju nauku sa crkvenom moći (sinodi u Sosonu 1121. H. O njemu Pikave (Pariz 2. a svoje poglede morao je opozvati na koncilu u Sosonu (1092). Proclos Plotinos (Prilozi XX. Platonizam ranog srednjeg veka oslanja se bitno na Timeja. Gilson. pisca Heptateuchona. komentar De interpretatione. J. a 1093. Kuzina). 122. teol. XXI). Berlin 1869). ein kritischer Theolog des 12. Uporedi Grabman. Gejer (Minster 1919. uz to Ouvrages inedits (Pariz 1836). de Hales createurs de la methode Scolastique (Pariz 1896). pisao je on kasnije mnogo komentarisani nacrt »De sex principiis«. Klerval. Revue neoscolastique 1923). koji je umro 1151): srodan je i filozofsko-teološki stav Gilberta de la Poree (Gilbertus Porretanus. Uz to E. usporedi K. do kojih je došao oštrinom svog razuma na etičkom i rehgioznom području. Abelar (Abailard). Jahrhunderts (Lajpcig 1883) A. E. te. Instroductio in Theologiam. Peter Abalard (Lajpcig 1893). kao što se na Istoku (pod uticajem Origcna) pokazuje mnogostruko i naročito karakteristično kod biskupa Svnesiosa (oko 400). d. Remusat. Kuzin u dva toma (Pariz 1849-59). naročito u Lokmenašu. B. E. St. najizrazitija i najuticajnija pojava među misliocima ovog vremena. 205 . A. der bayer. et les ecoles de Paris au 12"* siecle (Pariz 1868) . O njegovim filozofskim shvatanjima smo obavešteni uglavnom od njegovog protivnika Abelara. S. Sada P. imenovan je za nadbiskupa od Kenterberija. sveska. Vilim od Šampoa (umro 1121. godine osporavani s obzirom na njihovu autentičnost. Abelar. u S. Šnajder Die Erkenntnislehre des J. njegov logički spis je izgubljen. Njegova dela je izdao V. Pariz 1845). de Ch. delovao je dugo vremena u normanskom samostanu Bec. X. A. te da je na njoj jedno vreme delovao. Uporedi A. Pru. Bet. veka): njegovo delo »De mundi universitate sive megacosmus et microcosmus« izdao je B. prevario je njega samog i njegovo je vreme prešlo preko malog stvamog sadržaja njegovog znanja. Oslanjajući se na ovu mistiku. Sulebad 1823) pokazuju isto mešanje hrišćanske i novoplatonističke filozofije. i prouzrokovali su da u različitim samostanima potraži mirna mesta. Na primer. von Cyrene.njeovoj zbirci. Quaestiones naturales). N. Uporedi K. Has (Tibingen 1863) sa odgovorom monaha Gaunila (u samostanu Marmontie u blizini Tura) Liber pro insipiente i replikom Anselma. E. de C. Roscelin iz Armorisa (Bretanje) je kao učitelj istupao u različitim mestima. Pikave. i Valter od Montanje. und der Neoplatonismus (1925). } 1911. no autentičnost im je opravdao Maksimus Konfesor (580-662). Ps. chretienne. et Alex. E. crit. Uporedi o njemu T. Izvor za njegovu nauku su Anselm. nemaćki od Engelharta. 3 i 4).) K. A. i dalje). J. Mišo G. de Remusat. bili su najpre 532. s drage srtrane nisu mogla slobodnija i smelija uverenja. Huit. Lajpcig 1926). Koh. učenik Mlima od Šampoa i Roscelina. Hofman. C. razvija se prva značajna naučna ličnost srednjeg veka. Abelaru dosta blizu stoji mnoštvo anonimnih rasprava (objavljenih od V. Pri tom treba spomenuti Bernarovog brata Tierija od Šartrea. Akad. naročito pod uticajem novoplatonističkog drugačijeg tumačenja. nisu dozvolili da nemiran čovek dode do punog izražaja svog duha. S. kao biskup od Šalona s/M) bio je učitelj kojeg su mnogo slušali na katedralskoj školi u Parizu. i 1923). Spisi Pseudo-Dionisiusa.Cl. Od njega samog sačuvano jc jedno pismo Abelaru (štampamo u Abhandl. se. Folkman. koji su verovatno nastali u petom veku. H. Karijer. Dela su u Minjeovoj zbirci. la philosophie de St. E. Theologia Christiana. zur Geschichte der Mystik. jer nisu našla dovoljan oslonac u njegovoj slaboj. umro je 1142. o čijem je životu sigumo poznato samo to da je pozvan od Karla Ćelavog na Parisku dvorsku školu. (Majnc 1900). Od njegovih dela (kod Minjea. Die Koismo-logie und Naturlehre des scholastischen Mittelalters. Der Platonismus im Mittelalter (Minhen 1916). H. T. livre du centenaire de l'ecole des Chartres (Pariz 1921). Dojč. s (Betr. stor. Le platonisme au moyen-age (Annales de Philos. ali najuspešnije u Parizu na katedralskoj škoh i na logičkoj školi St. Uporedi E. te je osnovao studije u avgustinskom samostanu St. Barah (Insbruk 1876): nedavno se ipak posumnjalo u njegovo autorstvo i delo je pripisano nekom Bernaru Silvestrisu (takođe Bernar od Tura). Gejer (Beitr. D. Svoju vlastitu učiteljsku delatnost je razvijao u Melunu i Korbeilu. Anselmo od Kenterberija (1033-1109). 1908). Miler. Huber (Minhen 1862). Ivan Scotus Eriugena (Erigena. dalje pristalice ovog pravca su Vilim od Konšea (Magna de naruris philosophia: Dragmaticon philosophiae. F. sveska 155) su u filozofskom pogledu osim spisa Cur deus homol naročito važni Monologium i Proslogium. S. (1921. Pariz 1868) Domet de Vorže. Deris. Osim jednog komentara Pseudo Bethiusu »De trinitate« i »Deduabus naturis in Christo«. Dialogus inter philosophum. Christianum et Judaeum. Bojmker. u Paleu (pokr. i Sensu 1141). S. kao biskup od Poatjea). uglavnom na podsticaj neumomog progonitelja Bernara od Klervoa. gde je Abclar bio njegov slušalac. tableau de la vie monastique et de la lutte du pouvoir spirituel avec le pouvoir temporel au Il m e siecle (2. i dalje) . Berto (Pariz 1892). biskupa od Sosona. De variis difficilioribus locis patrum Dionysii et Gregori i izdato od Elera. Uporedi njegovu »Historia calamitatum mearum« i njegovu izmenu pisama s Eloisom. spis Sic et non i etička rasprava Scito te ipsum. Les ecoles de Cha204 rtres au moyen-age (Šartre. izdanje. Hausrat. 2 izdanje. Flliatre. Die Erkenntnislehre A. le Platonisme de Bernard de Chartres (Pariz. (Pariz 1920). pisao je protiv Gotšalka spis De praedestinatione. savladati otpor njegovog doba. Oba je izdao V. H. i izneo svoje poglede u glavnom delu De divisione naturae (nemački od Noaka. Geschichte der scholastischen Methode I 258. A. u H. Lajpcig 1870-76). te rvan od Salsberija. poreklom iz Aoste. od 1911). Platonismus und Mittelalter (Vortrage der Bibliothek Varburg 1923-1924.Verner. Najznačajnija pojava u ovom pravcu je Bcrnar od Šartrea (u prvoj polovici 12. uporedi R. dalje rasprave »De intellectibus« i »De generibus et speciebus« (poslednja možda od Joscelinusa. 20. A. A. J. 1851). umro 1154. Kristlib (Lajpcig 1860). Beč 1873. rođen je 1079. (M. koji je učio u Sartreu i Parizu i bio od Bernara od Klcrvoa uvučen u proganjanje Abelara. A. D. S. taštoj Učnosti. Viktor. Uporedi o njemu A. On je prevodio spise Aeropagita. Fišer. sveska. Jerugena iz Irske oko 810-880). Marcelu kod Šalona s/S. Boneuti (Riv. M. daje nauci o idejama oblik koji potpuno ne odgovara njenom izvornom smislu. (2. P. 1895). (1926). Nesreća koja nije bila nezaslužena i u koju ga je survao njegov poznati odnos prema Eloisi. Genevieve.Lefevr(1898). M. u istom duhu piše i Adelar od Bata (De eodem et diverso. Gizen 1853). kojem zahvaljuje svoj uspeh i svoju slavu. Hale 1875). A (Pariz 1901). Među njima se ističu njegova Dialektika. Dijalektički virtuozitet. Nant). Uporedi K.

Viktor u Parizu. kao biskup od Šartrea) pozivao natrag od dijalektike ka jednostavnoj pobožnosti. u Beču i Kenterberiju. Njegove »Libri IV sententiarum« čine kod Minjca 192. godine) i naročito Alana od Lila (Alanus ab Unsulis. Među delima (kod Minjea sv. Wiss. veka delovao Dominikus Gundisalvi od kojeg možda potiče i spis De unitate et uno. H. Avgustin je virtuoz samoposmatranja i samoanaliziranja njegovo majstorstvo u ocrtavanju duševnih stanja isto je tako vredno divljenja kao i njegova sposobnost da unutrašnja zbivanja raščlani refleksijama i otkrije najdublje osećajne i nagonske elemente. Schrilten und Philosophie (Lajpcig £562). umro 1150. Pod uticajem etičko-rehgioznih potreba pomakao se postepeno i gotovo neprimetno metafizički interes iz sfere spoljne stvarnosti u onu unutrašnjeg života Umesto fizičkih pojmova nastupili su psihički kao osnovni faktori shvatanja sveta Tek je Avgustin toj činjenici. Pikave (Pariz 1897). pre svega. Sve ovo ima svoj poslednji razlog i svoje stvamo sjedinjenje u principu samoizvesne unutrašnjosti. čije je napredovanje iznad onog što je Avgustin postigao u početku . i ovaj njegov unutrašnji dualitet je često dualitet protivurečja. sva su mu pitanja u živom toku. Die Erkenntnislehre R. Dela čine kod Minjea svesku 194. čiji spisi Policraticus i Metalogicus (Minje sveska 199) predstavljaju vredan izvor za naučni život tog vremena. von St. St. U povećanom omeru desilo se isto kroz ortodoksnu mistiku dvanaestog veka. Victor (Minster 1917). (Uporedi o njemu Baumgarten. kao biskup Pariza). (Pariz 1895).U crkvenom smislu sumnjive konsekvence »Dijalektike« pokaziale su se već rano. und die theologischen Richtungen seiner Zeit (Lajpcig 1836). (u Abhandlungen der Bohm. G. v. biskup od Tura). izdanje. On se je u Španiji i Italiji obavestio o radu Arabljana i stekao je mnogo znanja. Sledbenik ovog.Slično njemu je i njegov učenik Fulbert (umro 1029.Stors. (London 1894). koji je Avgustin prvi izrekao s punom jasnoćom i formulisao i obrađivao kao izlazište filozofije. i daljc. Uporedi V. Life and timcs of St. kod obrade različitih. J. Morison. roden u Harzu 1096. St. kojem su se njegovi savremenici čudili i u kojeg su sumnjali. jedan novi razvojni niz. 1863). str. Der heihge B. Među ranijima trebalo bi spomenuti Roberta Pulejna (Robert Pullus. und seine Zeit (3. Teološka dela ovog poslednjeg. rel. težnja da se. A. čitav opseg crkvenih tvrdnji ponovo da u obliku logički uređenog udžbenika. Uporcdi C.vrlo malo bilo zahtevano za vreme sred6 njeg veka i čiji puni razvoj treba tražiti tek u novom veku. koje drži zajedno samo snažna ličnost čoveka Kao teolog. mogu se smatrati najopsežnijim prikazom obrazovnog stanja njegovog vremena. 206 Na završetku ovog perioda pojavili su se počeci humanističke reakcije protiv jednostranosti školskih potreba kod Ivana od Salzberija (Johannes Saresberiensis. pojam crkve: kao filozof. Odavde su kasnije proizašh radovi summista među kojima je najznačajniji Petrus Lombardus (umro 1164. naročito DeArte et articulis fidei catolicae. Hajmset. umro 1203). METAFIZIKA U N U T R A Š N J E G ISKUSTVA Filozofija velikog crkvenog učitelja Avgustina nije ni u jednom njegovom delu prikazana kao zatvoreni sistem. Miš. V. Time je počeo. do 1133. I (1907). prethodnik Anselma). poslednje: Pariz 1839) uporedi Neander. koja je kao takva bila potvrđena i pre njega kod Plotina i Origena. Kaulič. u obzir Soliloquium de arrha animae.) među kasnijima Petra od Poatjea (umro 1250. Uporedi K. dao puno i svesno važenje. De gratia contemplationis. Ges. und R. Po dvostrukom odnosu na ove obe stalne pretpostavke. koji se konstruše pokretanjem oko dva središta. . V. S. uporedi P. nasuprot grčkoj filozofiji. 402. svesku. v. ona se više razvijala povremeno. d. 175-177) je najvažnije De sacramentis fidei christianae. isključenjem dijalektičkih novotarija. izdanje 1865). Korens u Baumkers Beitragen L i G. Valter od St. Šaaršmit. V.4 Ovo usmeravanje prema unutrašnjem iskustvu čini i njegovu spisateljsku posebnost. umro 1180. 72: Noliforas ire. uglavnom. i njegova pesma Anticlaudianus. Među njegovim spisima ističu se De contemtu mundi i De gradibus humilitatis (izdanje Mabijon. von Aurillac. Ebner. Minjon. Verner. Pri tom se. Gerbert (umro kao papa Silvester II) je zaslužan što je energično ukazao na nužnost matematičkih i prirodnonaučnih studija. J. . § 22. nach Leben und Studien. die Kirche und VVissenschaft seiner Zeit (2. v. Rctractationes. umro 1141).3 Za istoriju filozofije proizlazi zadatak da iz ove zamršenosti izvadi one ideje po kojima je Avgustin daleko prerasao svoje vreme i naredne vekove i po čemu je postao jedan od začetnika modemog mišljenja. naročito jasno pokazuje se to u njegovom osvrtu na sopstvenu spisateljsku dclatnost. d. B. za mističku psihologiju dolazi. 6 Uporedi H. de vcr. De arca Noe i De vanitate mundi. koncentrisao je sve svoje ideje oko principa samoizvesnosti svesti. međutim. Njegov učenik Rikard od St. Dic scchs grossen Themen der abendlandischen Metaphvsik. Die Lehren des H. pojavio se u malo naučnoj polemici protiv krivoverne dijalektike (U quatuor labvrinthos Franciae). Gcschichtc dcr Autobiographie. Očigledno je da jc Avgustin sam u loku svog razvoja polagao težišlc svoje ličnosti sve više i više iz filozofskog središta u crkvcno. upravitelja samostanske škole St. 3. C.5 Upravo zato pritiču mu gotovo isključivo iz tog izvora pogledi pomoću kojih traži njegova metafizika da obuhvati čitav svet. Najznačajniji je Hugo od St. većinom teoloških predmeta u čitavoj širini njegove spisateljske delatnosti. B. (Bcrlin 1922). H. Misaoni svet Avgustina liči na ehptični sistem. Viktora (grof od Blankenburga. U ovom se kompendijumu pokazuje. 5 Uporedi G. 4 Aug. naročito kod Berengara od Tura (999-1088) čiju je nauku o pričesti suzbijao Lankfrank (1005-1089. Libner. dobija takav svojevrstan opšti utisak. umro 1173) piše De statu i De eruditione hominis interioris. Bilov. Mktora. kao biskup od Šartrea). Vlktora (Škot. Beč 1881) i F. (London 1868). 3 207 . Minster 1896). Naučno plodna je mistika kod viktorinaca. osim toga enciklopedijsko delo Eruditio didascalica. Ovaj je verovatno autor ranije Anselmu pripisivanog (i u njegovim delima štampanog) »Elucidarium sive dialogus summam totius theologiae complectens«. kao tačku prema kojoj se upravljao. De praeparatione animi ad contemplationem. 39. Njen najvatreniji zastupnik je Bernar od Klervoa (1091-1153). in te ipsum redi: in inleiiore homine habitat veritas. A. Uporedi A. i u istom smislu je delovao Hildebert od Lavardina (1057. Avgusitin je imao pred očima kroz sve svoje istraživanje. St. isto ovde XXIV. Ovde se već pokazuju formalno i stvarno počeci uticaja koji je izvršilo prevođenje aristotelovih i arapsko-jevrejskih spisa: ovde je već sredinom 12. da se čini kako se po dva različita pravca kreće ovo bogato mnoštvo mish.

ovih opštih istina. Od ovog osnovnog. voluntas. 9. ne reflektuje i iz tog izvodi dalje zaključke. kao sa ukupnošću čitave istine. nije dat samo njegov sadržaj u koji se. 1.uporedi ono što sledi. a motiv njegove siimnje je samo taj da teži za istinom. sud i volja: memoria. kad ne bi posedovali. došli na to da se pitamo i da sumnjamo u opažaje spoljnog sveta. naime. A da naročito. u koju su ušle tokom vremena: one su iste za sve one koji umno misle i ne doživljavaju u ovoj svojoj vrednosti nikakve promene. Tako se vidi pojedinačna svest u svo12 joj vlastitoj funkciji.vn. pokazuje Avgustin na ovom primeru svoj duboki uvid u duševni život. nonper corpus verum intuetur. De vcr. ili to pitanje. da posedovanje istine (bez čije pretpostavke ne bi postojala ni verovatnost) treba posmatrati kao potrebno za blaženstvo. višu sposobnost . on je najviši bitak. već kao nedeljive.1. dopušta da emanatističko izvođenje i osamostaljenje. da spoznaje i da hoće: jer razlog njegove sumnje počiva na njegovim ranijim idejama. 9 De vcr. moram biti. koja je po samosvesti svesna sopstvenog realiteta kao najsigurnije istine. Uporedi o tome E. povezana u njemu kao najviše realno jedinstvo: jer njegova bestelesna i nepromenljiva suština (essentia) doseže daleko iznad svih oblika odnosa i veza ljudskog mišljenja: sama joj kategorija supstance odgovara isto tako malo kao i ostale. već i 7 Avgustin jc ovoj. . te mu ne dozvoljava samo religiozno uverenje već i duboko spoznajno-teoretsko razmišljanje. 72. 1889. pored njih. i čovečjem saznanju je u zemaljskom životu obećana puna spoznaja Boga Sigumo je u našoj ideji o Bogu možda samo ono negativno. 14 Zapravo Avgustin nastoji da potpuno vouc identifikuje Plotina sa Aćvoc Origena. Ko surnnja. Avgustin prodire upravo od njih do pobedonosne izvesnosti. quae in divino intellectu continentur) i sadržajna određenja božanskog duha U njemu su ona sadržana u najvišem sjedinjenju.na novoplatonistički način . antičkog shvatanja polazi i Avgustin. i dalje) koja kruži pod imenom »Metaphisik des Hercnnios«. ukoliko mu različite vrste psihičke delatnosti ne vrede kao odeljene sfere. kao urasla. pita Avgustin.um (intellectus. i dalje. po tome što je sa filozofskim terminom božanstva. Ko sumnja ne zna samo da živi. a snaga koja pokreće u ovome kretanju jeste volja usmerena na postizanje najvišeg blaženstva Tako postoje tri strane psihičke stvarnosti ideja. ili je ona sama falsifikovanje Avgusrina.29. da i skeptičar. pored oseta (sensus). II. 15 Isto trojstvo duševne delatnosti nalazi se već kod stoika. XII. mora poznavati isti9 nu. 12 De lib. dosegle iznad individualne svesti. povezana za nešto opštevažno i sveobuhvatno. Uporedi Contra Acad. sveobuhvatna istina. da se u samoizvesnosti individualne svesti pojavljuje neposredno.: III. intellectus. koji osporava spoljni realitet opažajnih sadržaja. sumnja. jer samo zbog nje on sumnja Doista. uopšte sve one istine do kojih nismo došli pomoću oseta. već i da se seća. 1 koje zahtevaju da se dato preradi i prosudi . vouc-a proizlazi iz novoplatonističkc nauke. Jasno se to već pokazuje kod Avgustinove nauke o izlazištu filozofske spoznaje. Hajc. koji nam se sa tako elementamom snagom nameću. upućujc na ncpoznat helenistički izvor. ncdovoljne za posebnu vrstu duhovnc sinteze (po kojoj treba biti zamišljena božja suština): nove kategorije unutrašnjosti su kod Avgustina tck u nastajanju . pridao osnovnu važnost.10 pod ovima ne razume Avgustin samo logičke zakone. 14 itd. verum. jesam. to se u tom ne mogu varati. međutim. ideja Boga. Primereno svom ličnom razvojnom toku. već ujedno i realitet opažajućeg subjekta. i stoga dostižno: ali on naročito naglašava. koje su potpuno bestelesne prirode. on traži put za izvesnost kroz sumnju i pri tom mu moraju i same skeptične teorije prokrčiti put.0 Aspectus animi quoper se ipsum. sel. re. i daIje. Faust. s nesavladanom žeđi za srećom svoje vatrene prirode. međutim.^ i Avgustin se izričito čuva toga da ove načine funkcija ličnosti shvati kao svojstva tela Ali one isto tako malo znače različite slojeve ili sfere njegove postojanosti. i ova samoizvesnost svesti sledi u prvoj liniji iz akta same sumnje. 13 Bitan je pri tom uvid da su kategorijc.i time se on izdiže daleko preko Aristotela i preko novoplatoničara . u najmanju ruku. znam da ja.) izvedenoj argumentaciji. u Site. ali one su kao nešto više. znanje i suđenje. koji sumnjam. De trin X. u odmeravanju sumnjivih momenata on razvija svoje mišljenje. i dalje. ukoliko. Ukoliko je.14 to se ipak u Avgustinovom prikazu primećuje hrišćanski karakter. ipak ne može sumnjati u unutrašnju prisutnost oseta kao takvog. bonum). čoveku uopšte moguće razumevanje božjeg bića. II. str. der Beri. dobijene iz pravca usmerenog na prirodnu spoznaju. 6. Upravo stoga izgrađuje se cela avgustinovska metafizika na samospoznaji konačne ličnosti. međusobno ujedinjene strane jednog te istog akta Duša je za njega . Ber.da bude zamišljen samo kao onaj ideja u Bogu. Ali suštini istine pripada da ona jeste. Sa opažajem. označio je Avgustin najpre sasvim platonski kao avdu.oii. Mi posebno nemamo adekvatnu ideju o načinu kako su različita određenja božanske istine. arb. 7. ostavlja nerešenim. i dalje. 39. tek ortodoksna razmišljanja protiv prctpostavke preegzistencijc dovela su ga do toga da um posmatra bitno kao neposrcdnu jasnu moć za bestelesni svet. i iz drugog izvora pojmove za ravnanje i merila istine. Svaka umna spoznaja je u osnovi spoznaja Boga Po Avgustinovom ustupku. i ovde ona sadržava implicite već punu istinu. Kako bi mi. to znači na činjenici unutrašnjeg iskustva. 8 Uporcdi A. pokazuje sledeću fundamentalnu razdeljenost unutrašnjeg života: trajni sastav duhovnog bitka dat je u ukupnosti sadržaja svesti ili u idejama koje se mogu reprodukovati. već one čine u svom ne" Shvatanje inteligibilnih istina po ljudskoj svesti. da ih na njima merimo i ispitujemo.principe suđenja' Takve norme uma vrede kao merila prosuđivanja u sumnji kao i u svim delatnostima svesti. Merilo je i ovde fiindamentalna činjenica sumnje.8 2. W. Decartes u. u jednom ili drugom pravcu. Ali. Ostaje nerešeno da li spominjanjc ovc u jcdnoj kompilaciji (III.13 3. Najpre. koju opaža um. naravno. Ova. 13. i dalje. uporedi § 17. Ukoliko sumnjam. 2.. jer da se varam. Ali od ove prve izvesnosti vodi odmah dalje Avgustinova nauka. pokazuje on. Augustin zur Unterscheidung von theoretischer und religioser Gewisshcit (Akademie Erlangen 1924). od njega više puta (De beata vita 7. De trin. Solil. on ukida fizičku šemu svetskih potencija u korist psihičke. i tako sadrži upravo sumnja u sebi vrlo vrednu istinu o realitetu svesnog bića: ako se u svemu drugom varam. nerazdeljivo stopljena religiozna ideja božanstva kao apsolutne ličnosti. 72.7 Ova fundamentalna izvesnost proteže se ravnomerno na sva stanja svesti (cotigare) i Avgustin želi da pokaže da su sve njene razne vrste uključene već u aktu sumnje. A d. njegovo kretanje i živahnost sastoje se u procesima povezivanja i deljenja ovih elemenata suda. one su nepromenljivi oblici i norme cele stvamosti (principales formae vel rationes rerum stabiles atque incommutabiles. 1167. umesto da se zadovolji relativističkim iii pozitivističkim nagoveštajima ove činjenice. zatim. može stoga . čovek ima. Koliko god ovi izvodi leže u direktnoj konsekvenci novoplatonizma. najviše dobro. nastavlja filozof. norme dobrog i lepog. »Bitak«. savršena lepota (unum. 208 209 . obara on sumnju sa (sokratovskim) postulatom. on je apsolutno jedinstvo.jedinstveno živa celina ličnosti. to se ono može postići samo po analogiji ljudske samospoznaje. medutim. ratio) to znači neposredni opažaj bestelesnih istina. 2.

već. već on uči. ali vremenski je prva objavljena vera. činilo utvrđivanje bezuzroćnog delovanja. da prihvatanje božjih istina ne proizlazi toliko po spoznavanju. Prema. kao stvorenima. u božansku objavu i u njenu vlast. sasvim fizičke vrste. da je ovo osveštavanje u suštini akt volje (intentio animi). 5. volja pokazala kao njeno najdublje jezgro. već mnogo više određeno bez svesnih razloga. Uostalom. Ova metafizička razmišljanja. i Avgustin se je valjano trudio da održi ovaj pojam nasuprot različitih prigovora. 16 mora odrediti smer i svrhu. Po tim. pre svega. velle. i receptivna inicijativa. uglavnom. čija je suprotnost trebala da bude istovremeno moguća i objektivno zamišljiva sa božanskim pred211 210 . Pa ipak je ovde Avgustin tražio da spase volji individuuma. u pitanjima spasa. samo oslabljcni i zato nedovoljni realitet. a ovo čovek ne zahvaljuje sopstvenoj volji. 4. to znači po kvalitetima njegove volje. Tako teodiceja Avgustina stoji bitno na tlu teodiceje Origena i Plotina. naime. aktivna uloga. razumski usvojenoj pojmovnoj spoznaji. kao višem i delotvornijem bitku u kauzalnoj vezi. bez spomena vredne posebnosti. pre svega. Avgustin je daleko od toga da smatra intuitivnu spoznaju inteligibilne istine sličnu samostalnom proizvodu konačnog duha iz svoje sopstvene prirode. takođe. uverenje. neposredno stvoreno po volji. koji shvata. I kako je time već fizička pažnja stvar volje. gde duh stoji nasuprot svom stvoritelju. aktivitetu Ijudskog duha nije dato isto područje. kod Avgustina su znatno pojačana težištem koje je on u svojoj teologiji položio na božansku milost. nema causa efficiens već samo caussa deficiens. Spoznaja inteligibilnog sveta i za Avgustina je u suštini osvetljenje. tačnom analizom posmatranja. Po vrednosti je. 7). Kal. ali i bitna posledica svesno antropološkog osnivanja filozofije. U svom shvatanju o svetu Avgustin je težište postavio na volju. Motiv koji ga je pri tom vodio je bez sumnje sopstveno iskustvo čoveka. ovoj višoj božanskoj istini. u najmanju ruku neko odredeno sudelovanje. premudrosti i predobroti obuhvata božanstvo univerzum. uvid. s druge strane. može se ljudski duh odnositi uglavnom samo trpno. Tako mora i pri najvažnijim stvarima. na prvom mestu potpuna umna spoznaja. na čovcku spoznatim odnosima duševnog života. međutim. spoznaje osnovna određenja svih stvari: u bitku. koja su bila moguća i na tlu novoplatonizma. ne želi Avgustin da dođe samo do analogne ideje o tajni trinitcta. nezavisno od razumskih fukcija. njegova kosmologija protiče. 4). čije su inteligibilne kategorije (uporedi § 20. umnoj istini. Spoznaja umnih istina je momenat blaženstva.izvorno voljni akt potvrdnog suda. a oba data sastavna dela znanja biće stavljena međusobno u vezu razumnim mišljenjem (rationatio). razlikovali telesna stanja uzbuđenja od njihovog osveštavanja (uporedi § 19.. on je pri tom. neuslovljeno motivima uvida. Stoga mu u svemu volja vredi kao ono bitno. naravno. uz to naročito V. Isto se tako. usmerene na jedan određeni cilj. mudrosti i dobroti i nosi znamenje ovog porekla u svojoj lepoti i savršenosti. da ne samo u božanskim i večnim već i u zemaljsko-ljudskim i vremenskim stvarima. 1 6 Ako su već novoplatoničari. Pretpostavku čini ovde nauka o dva sveta sa svojim antropološkim korelatima. kojem se. pretpostavlja doduše ideju svog predmeta. pri kojem se individualna svest odnosi mirno čekajući i čisto primajući. Čulni svet biće spoznat opažajima. ali sadrži u pristajanju. Izraženo shvatanje o nedovoljnosti fizičkih (Aristotelovih) kategorija podseća samo prividno na novoplatonizam. kojima trcba da se podrede podaci (unutrašnjeg ili spoljnog iskustva) opštim istinama umnog uvida. Duns Scotus und Dcscartes (Strasburg 1886). Die Lehre voin Primat dcs Willcns bei Augustinus. Da li mi naša sopstvena stanja i postupke samo kao takve dovodimo svesti ili ne. Tako daleko ide značenje ove činjenice. Za shvatanje prirode iznosi se teleologija uslovljena naukom o idejama: i telesni svet je stvoren iz ničeg po božjoj moći. s obzirom na njegove intelektualne odnose prema spoljnom svetu i njegovom sopstvenom unutrašnjem svetu. Ovde. On ne naglašava samo da Bog upućuje otkrivanje svojih istina samo onom ko se pokazuje toga vrednim po dobroj težnji i dobrom moraluu. izvršava razumsko mišljenje (rationatio) sa svojim sudovima i zaključcima po nameri volje: jer ova Uporcdi uglavnom jedanaestu knjigu spisa De Trinitate. mislio da zastupa stvar božje pravednosti: i najviše poteškoće mu je. Avgustin je tek ozbiljno pokušao da svojstvene oblike odnosa unutrašnjosti podigne do metafizičkog principa. tek kombinujućim promišljanjem razuma. da. Vera. on joj ne može nikako pripisati isti spontanitet pažnje ili smer osveštavanja (intentio) kao empirijskom uvidu spoljnog i unutrašnjeg opažaja: već on mora da posmatra prosvećenje individualne svesti kroz božju istinu u suštini kao akt milosti. Nasuprot. oni zapravo i nisu ništa drugo nego načini volje (volun-tates). zavisi isto tako od samovoljne refleksije kao i zahtevano razmišljanje od nečeg što pripada našem pamćenju i delatnosti kombinativne fantazije. ne nedostaje mu samo stvaralačka. metafizički nad njim nadmoćnoj. konačno. u tome da on želi svestrano da prikaže vladajući položaj volje u opštem idejnom i spoznajnom procesu. U svim tim Avgustinovim razmišljanjima središte čini pojam slobodne volje kao neka odluka. u koloseku koji je položio novoplatonizam. pri detaljnom pretresanju sopstvene ličnosti. koje nije određeno intelektualnom nuždom . To nije stvar već delovanje. samom žestoke nagonske prirode i jake volje. nosse. izbor ili pristajanje. to Avgustin pokazuje. štaviše. u crkvenoj tradiciji prethoditi verovanje. njen izvor ne treba tražiti kod pozitivnog bitka (Boga) već u nedostatku bitka konačnih bića: jer ovima pripada. Nešto zamršenije oblikuje se odnos kod samog umnog uvida. već volji Boga. već mnogo više po veri. s obzirom na opažaj. kao i njegova čitava metafizička šema. u svim stanjima i pokretima duše je volja. Nije mu dato već iz filozofskih razloga: jer po metafizičkoj osnovnoj šemi mora opštijem pripasti. već on u esse. znanju i htenju zatvorena je čitava stvarnost i u svemoći. misli Avgustin.razrešivom jedinstvu suštinu same duše. to pokazuje i delovanje unutrašnjeg čula (sensus interior) potpuno analognu zavisnost od volje. objava. daje izvorne elemente mišljenja iz kojeg potiče. Pored zastupanja moralno religiozne odgovornosti. Nevolja (uključujući i zlo) ovde nije u stvari ništa stvarno. U njegovoj psihologiji i spoznajnoj teoriji pokazuje se to. a to je bila dalja. određeno dobrom voljom. kao predočavanje sa pristajanjem ali bez poimanja. inteligibilni umom.

Ovom poslednjem se osporava. međutim. misli Avgustin. koja posmatra delovanje pojedinačne volje kao nepromenljivo određene posledice jedne generalne upropaštenosti ili božanske milosti. do drugog mnoštva misli koje imaju svoj zametak u pojmu crkve i u nauci o njenoj iskupljujućoj moći. ili ga njegova priroda određuje prema grehu ili milost prema dobru. koji su međusobno pomešani samo u spoljnom činu. grešne zajednice. dakle. i ovaj nasleđeni greh je kazna za pragreh. tako shvaćen da u njoj nastupa sukcesivno sve oštrije deljenje između oba carstva. čiji je najsnažniji borac bio Avgustin. Koga želi da iskupi. koju nije više sposoban da učini dobrom sopstvenim snagama ili slobodom.znanjem. Zajednica prokletih. Ideja hrišćanske crkve.nasuprot maniheizmu . kao kod Avgustina. čiji je ishod u samom početku neizbežno utvrđen. kao jedan od najžešćih i najsnažnijih zastupnika slobode volje.i nikad se ne zna kome. Avgustin želi. kod Avgustina izrasta iz dela u delo. za njega lično tako teško pitanje o poreklu zla. da je Avgustin smatrao istorijske državne tvorbe samo provincije međusobno osuđene na svađu jedne. te da stoga treba iskupljenje. koji ovde tako nesjedinjivo stoje jedan uz drugi. srozava u istoriji do marionetske pobude koja nalikuje senki. a njen poslednji cilj treba da bude potpuno i definitivno rastavljanje. božja pravednost zahteva da. takozvano znanje unapred božanstva ima na buduće događaje isto tako malo moći koja kauzalno određuje. da reši . 6. On ovde sebi pomaže pozivanjem na razlikovanje večnosti (bezvremenosti) i vremena. tome poverava svoje otkrivenje sa njegovom neodoljivom snagom (gratiairresistibilis). Ona. ona se bori u zemaljskom carstvu oko prividnih vrednosti moći i vlasti. međutim. u stvari. Ovaj gubitak slobode volje pogađa čitav rod koji potiče od Adama. koji je finim ispitivanjem prodro u dubine unutrašnjeg iskustva i otkrio u volji razlog života duhovne ličnosti. U jcdanaestoj knjizi Confcsisionies. žedan spasa. Tok svetske istorije će biti. da time sačuva ljudsku odgovornost i božansku pravednost. Tako se oštro sudaraju kod Avgustina dve snažne misaone struje. opšta ljudska priroda je tako upropaštena da ne može ništa drugo nego grešiti (non posse non peccare). Uporedi C. Suprotnost. ali koji su unutra strogo podeljeni. takođe i položaj koji svaki pojedinac u njemu treba da zauzme. sve one ljude koji nisu predestinirani za iskupljenje. Zloupotrebom slobode volje od strane prvog čoveka. kao i sećanje na ono što je prošlo. Bogu neprijateljske. ona živi u višem jedinstvu božanske milosti. U šest perioda. Ali ovo gledanje. U ovim vezama Avgustin se smatra. koje treba da odgovaraju danima stvaranja iz mojsijevske kosmogonije i da se slažu sa danima izraelske istorije. dakle. te. kojem je uopšte pripisao. i njihova duboka protivurečnost je jedva sakrivena mnogoznačnošću reči sloboda. Zajednica izabranih nema na Zemlji domovine. taj ne može ni na jedan način biti iskupljen. koju je tako široko razradio u svojim filozofskim spisima. koja se prvoj potpuno protivi. Individualizam I univerzalizam u shvatanju duševne stvarnosti oštro se ovde suprotstavljaju. to izboor pomilovanih ne sledi po njihovoj dostojnosti (jer takva ne postoji pre delovanja milosti) već po jednoj neistraživoj odluci Boga. pridodao jednu drugu. Obadva se u toku istorije odnose tako kao da su iz dva različita roda. da se. ukorenjena je u misli o potrebi iskupljenja čitavog Ijudskog roda: ova ideja. još carstvo Boga nije od ovoga sveta. Njemu. Fortlag A. ljudi koje je Bog izabrao za milost. trebaju iskupljenje i sredstvo milosti crkve. Svi su jednako malo zaslužili da im je ova milost dodeljena: stoga. drugo sveta. koja zalazi u vremenski život. No.koji je zasnivao svoju filozoliju na samoizvesnosti svesnog pojedinačnog duha. realno značenje samo za merljiva poređenja unutrašnjeg iskustva i tek potom i za spoljno. U svetlu nauke o predestinaciji poprimila je tamne boje i svojstveno ukočene oblike veličanstvena slika istorijskog razvoja čovečanstva. na koju niko ne može polagati pravo. Tu pobedonosno istupa princip samoizvesnosti individualnog duha. isključuje potpuno neodredenu slobodu volje pojedinog čoveka. ali u njegovom teološkom sistemu izgleda mu dovoljno da ograniči ovu slobodu volje na Adama. s pravom. u najmanju ruku. naime. Ako je. već samo nekima . Pod nadmoćnim pritiskom ove misli. koja je sudelovala i u veri iskupljenja svih po jednom Spasitelju. već ih je Bog ostavio u stanju greha i krivice: jedno je carstvo neba. u jednom vanredno istančanom 17 istraživanju.pojmom slobode volje. oba ova misaona motiva. drugi obuhvata. a u drugom po svom etičko-religioznom značenju. taj čovek smatrao pritešnjenim interesima jedne teološke rasprave uz shvatanjc nauke o spasenju. sa metafizičkom nezavisnošću. pod tim pretpostavkama. nije poklonio svima. bez izuzetka. dopušta isto tako i učenje da je u jednom Adamu zgrešilo čitavo čovečanstvo. Po sebi bezvremensko. de temporc doctrina (Hajdelberg 212 . unapred određen božanskom odlukom ne samo čitav tok istorije spasa. zahteva da je svaki pojedinac nužno grešan. Čo- vek ne može učiniti ni jednom čak ni pristup dobru vlastitom snagom: sve dobro potiče od Boga i samo od njega. osim anđela koji nisu pali. konstatuje Avgustin svetsku istoriju: on pri 213 17 1836). prvog čoveka. Avgustin je svojoj teoriji slobode volje. bez izuzetka: svaki čovek donosi sa sobom na svet ovu iskvarenu prirodu. Kako su konačno po svojoj upropaštenoj prirodi svi jednako grešni i nesposobni za popravljanje. sa zlim demonima. Ideja o supstancijalnoj jedinstvenosti ljudskog roda. S druge strane. medutim. Duhovni svet se za Avgustina raspada kroz celu istoriju u dve sfere: carstvo Boga i carstvo davola. da ostanu iskljućeni od delovanja milosti i iskupljenja. nasuprot onog istorijske opštosti. i spontanitet delovanja. delovala je u daljem razvoju filozofije daleko preko srednjeg veka. koju je Avgustin ocrtao na način i u duhu opšte patristike. koga ne izabere. koja se razume u jednom smislu po svom psihološkom. Uvek će ostati čudnovata činjenica da se isti čovek . Hrišćanska misao na ovom razvojnom stepenu je tek tako malo mogla savladati svetsku stvarnost. ne može se u tom videti nepravednost da Bog ovu milost. je u sebi podeljena neslogom. i crkva mu je samo ustanova za spas božanskog carstva. U nauci o predestinaciji guši time (i to je njen filozofski momenat) apsolutni kauzalitet Boga slobodnu volju individuuma. upravo iz toga proizlazi da svi ljudi. kod nekih Ijudi stalno istraje kazna za Adamov pad. Prvom pripadaju. već. tada se ne možemo oteti mračnom utiskuu da se sav voljni život ljudi. u suštini izboreno oružjem ranije filozolije. naime.

koje sadrži avgustinizam. učinila izlaznom tačkom prvih sopstvenih misaonih pokušaja mesto u podeli Porflriusa20 prema kategorijama Aristotela (koji je formulisao problem). već po sebi je dokaz za to da u ovom pitanju predstoji vrlo realan i vrlo težak problem. rasuđivanja i zaključivanja. blaženstvo i muka biti shvaćeni i duhovno sublimno (iako nikad bez fizičkih uzgrednih slika).on ga je preuzeo u hrišćanstvo. H. Glaubc und Unglaube in dcr VVeltgeschichte. Naprotiv. na upravo isti problem. II cop. REPNERS. Formalnologičko školovanje. sein Ursprung und sein Verlauf. No. morao novom pokoljenju iskočiti isti problem sa svom svojom snagom. J. U stvari. On označava stanje blaženih kao najvrlijih. naletela je. da je Avgustinu dualizam dobra i zla rezultat svetske istorije. 1 8 7. uvek novom i sve većem mnoštvu učenika. Avgustin spoznao u volji najunutrašnjiju nagonsku energiju Ijudskog bića. Formulisanje problema glasi u prevodu Betiusa: ». kako je god duboko progledao težnju za srećom kao nagonski motiv svih duševnih funkcija. Poslednji je zadatak voIje da ćuti u milostivom delovanju božanskog objavljenja . za Avgustina. koje deluje odozgo. 17. Odlučnu taćku u tom razvoju čini i za njega pojavljivanje Spasitclja. potrebno je istaći konačno još jedan. I isto je tako razumljivo da je staro zagonetno Ovaj spis će biti poznat kasnije pod naslovom »De quinque rcbus« ili »De quinque vocibus« (pet osnovnih pojmova su: genus. nada i Ijubav.i upravo se u tom pokazuje sva širina njegovog ličnog bića i duševnog pogleda . Svemoćni. B O R B A O K O UNIVERZALIJA JOHANNES SARESBERIENSIS. aristotelovski. kojim nije ispunjeno samo iskupljenje izabranih po milosti. čistoću namere i strogost vođenja života. potcenjujući ocenu rimskog sveta. daleko od umomih odvraćenosti od sveta novoplatonizma. koji su stajali na raspolaganju ranom srednjem veku. koja se zahteva za zemaljski život i u stavljanju moralnog presuđivanja u unutrašnjost uverenja. U ovom dualitetu avgustinovske etike jedno pored drugog ćesto stoje staro i novo. naime. Ein Beitrag zur Geschichte der Universalieinfrage (1910). Kod manihejaca vredi suprotnost dobra i zla kao izvorna i neiskorenjiva suprotnost: kod Avgustina je ta suprotnost.u beskrajnim diskusijama zadržala pri obradi ovog problema. U svetsko-istorijskom ispreplitanju ideja i problema. čiji će kraj činiti sud.. komentar Avgustinove De civitate Dei (1911) i Salin. kao ostvarenje i prosvetljenje po najvišoj istini. u kojem put prestaje. Civitas Dei (1926). to je pojmljivo. Svi porivi volje su samo put ka ovom miru. doduše. tri hrišćanske vrline: vera. LOWE. koje delovanje milosti treba da ima u zemaljskom životu. novoplatonistički elemenat. na odlučnim mestima. Avgustin je . ljubav i nije ništa drugo nego Bogom opijeno zrenje. de generibus et speciebus . sive subsistentia corporalia an incorporalia. On leži u pojmu blaženstva samog. u svetskoj borbi dobra i zla. § 23.tom povezuje. Metalogicus. već mir posmatranja. i ova unutrašnja suprotnost razvija se u stvaranju problema srednjeg veka. a posebno prokletstvo zamišljeno kao oslabljenje bitka zbog nedostatka božanskog kauzaliteta. Der Kampf zvvischen Nominalismus und Realismus im Mittelalter. 18 214 215 . Nakon što je Sokrat pokazao da je zadatak nauke da promišlja svet u pojmovima. ali u shvatanju najvišeg životnog cilja pobeđuje antički ideal duševnog zrenja. u kojoj je posebno po opštem. Der aristot. species. pravila pojmovnog mišljenja. i dalje.i što je značajno ona istočna i zapadna međusobno nezavisno . određuje Ijude. neumorno delovanje volje. sa malo razumevanja suštine helenstva. (Prag.da se mirno drži kad je savladava zrenje istine. kao hrabre borce za nebesko carstvo: ali najviša nagrada. Koliko je god. proprium. hrišćanska ideja apsolutnog kauzaliteta Boga i kontcmplativna mistika novoplatonika. koja očekuje božjeg borca ipak nije. kao bezvoljni opažaj jednog beskonačnog bitka. već u svojim bojažljivim počecima. i kako je ovaj poslednji (uporedi § 12) imao kao svoj bitni sadržaj nauku o obhcima zavisnosti. da je i iz tako oskudnih ostataka i odlomaka ove nauke. pri tom. gde ne treba više da preovladava otpor sveta i grešne voljc. tada treba. ipak je očigledno. Čovek na kojeg su uticali toliki motivi mišljenja nije prevladao maniheizam svog mladalačkog uverenja . to je ipak ostao čvrsto uveren da ispunjenje svih tih stremljenja i težnji treba tražiti u opažaju božanske istine. koja se bori i deluje. 19 U sistemu sc pojavljuju. po prvi pul glavni motiv filozofije: ono je stvorilo platonsku nauku o idejama i aristotelovsku logiku.«. Moderan čovek dolazi do izražaja u snažnoj voljnoj energiji. 20 Uporedi H. kroz koje su morali proći narodi koji su u početku srednjeg veka ulazili u naučni pokret. Ovde se nalazi u samoj Avgustinovoj nauci protivurečje: sa voljnim individualizmom ovde se pokazuje. Time počinje poslednji svetski period. nastala ali ipak je neuništiva. za večnost stavlja joj u izgled mir utapanja u božanskoj istini. ali mir samo za izabrane.. razvijalo se na pitanju o logičko-metafizičkom značenju opštih pojmova (universalia). Šolc. Mogu. mir Gospodnji. koji je bio u središtu interesovanja za vreme procvata grčke filozofije. Idealismus in der Fruhscholastik. u kojem se ukrštaju svi motivi njegovog mišljenja. podele. da se spas ljudi shvati kao delovanje Boga u njemu. nakon nužne borbe. accidensj.. 1876). upomost s kojom se srednjovekovna nauka . već i njihovo odeljivanje od dece sveta. na kojem bi se vekovima urezivala. et ulrum separata a scnsibilibus an in sensibilibus posita et circa haec consistentia . Sa obe strane deluje ista tendencija. Ovde se povezuju. kao ljubav 19 (caritas): samo u vcčnom blaženstvu. nikad mirno. jer oni koji nisu predestinirani za iskupljenje biće potpuno odeljeni od svetih.snažno razvio praktične konsekvence. potpuno prepušteni muci svog prokletstva.. On je životno svežu energiju svoje ratoborne prirode razvio u etičku nauku koja. ali Bog je istina. kad je sholastika. da nastupi Saabat. postalo je pitanje kako se opšti pojmovi odnose prema realnosti. Najviše dobro je Bog. J. gde ljubav više nema da utoli nikakvu potrebu. s instinktivnom oštroumnošću.sive subsistant sive in solis nudis intellectibus posita sind. differentia. naprezanje duše. Za vremenski život zahteva Avgustin puno. pored praktičnih i dijalektičkih vrlina grčkc etike. a istina se uživa ukoliko se gleda i u njenom opažaju miruje. vrlo bi se varali kad bi mislili da jc ovo pitanje imalo samo dijalektičku vrednost nekog glavnog predmeta vežbanja mišljenja. sveznajući i predobri Bog stvorio je svet koji se večno raspada u njegovo i satansko carstvo. u zajedničkoj suprotnosti prema voljnom individualizmu.

sposoban je za povišenje i oslabljivanje. oko koje je bilo ranije borbe izmedu Platona i cinika.iz sokratsko-platonskog principa. realnije supstancije i. uzdignuta na metafizičko značenje. bitak se može komparirati. u nastojanju da se obezbede istina i realitet univerzalija. existere) prcina onom što jest (essentia) u sličnom odnosu . kojeg je snažno izrazilo hrišćanstvo. Logička podređenost promenila se u stvorenost i zaključenost pojedinačnog po opštem. a zatim izmedu Akademije. a sama ne stvara«. poslednji produkt apstrakcije. međutim.ako i ne uvek. koje ih je. Tako se u sudbini stvari obistinjuje nadmoćni realitet opšteg. da treba istinu i stoga i bitak tražiti u opštem . Sa crkvenom naukom. Ista je priroda (puoi'c. preuzeli su oni filozofiju koja je. liceuma i stoe. snage. najoslabljenija i potpuno zavisna vrsta realiteta: Skot Eriugena podržava u punom opsegu novoplatonski idealizam. osnovnu ulogu odigrala pitanja grupisana oko nauke o idejama. Stepenima razvoja odgovara obmuto vraćanje svih stvari u Boga (regressus) raspadanje pojedinačno oblikovanog sveta u večnu prabit. skrivena još u avgustinizmu.21 a ipak je ovde na pravi plotonovski način označen najviši bitak kao »nestvorena. individuum) iz sebe stvara i u sebi sadrži. Logička želja za raspravljanjem. Ali. koje se na njoj pojavljuju. već ima još jedan dublji razlog. konačno. izvornije. najživlje su se odazvala i s njim najsnažnije saosećala upravo plemena pozvana da budu novi nosioci kulture. izgrađuje se nebeska hijerarhija i u tom smislu konstruišc hrišcanska mistika nauku o anđelima. i u srcima je tih istih naroda besnela mladalački sveža želja za raznobojnom stvamošću i živahnim pojedinačnim pojavama. utoliko realnije ukoliko su opštije. zbog manjkavosti tradicije. utoliko bliže ukoliko se snažnije podržavala novoplatonistička metafizika pod plaštom hrišćanske mistike. ipak. postala postojana žaoka za filozofsko razmišljanje. koja se razvijala od jedanaestog veka na Pariskoj visokoj školi. kao gašenje svega posebnog. V. pokrenutog pokretača i pokrenutog. ima kao socijalno masovna pojava svoju kopiju samo u filozofskim debatama Atine. odatle naziv realizam). obnavljanje problema zbilo pod bitno nepovoljnijim uslovima Grci su posedovali. carstvo univcrzalija. Upravo je ova protivteža nedostajala srednjevekovnoj nauci. i kao što se ostala svojstva mogu primiti ili izgubiti. »bitak« se smatra. pomoću kojeg se opšte oblikuje i razvija u posebnom.i to u slično intenzivno stepenovanom odnosu . pitanja o realitetu univerzalija Pri tom se. koja je izjednačila stepene Iogičke opštosti sa različitim intenzitetima bitka. 22 Pojedinačna stvar nije pri tom delotvorna kao takva. apsolutnog mira na kraju svetskog procesa Sve su teofanije zato odredene da se povrate u jedinstvo bez razlika božanskog svebića. već mnogo više po merilu opštih određenja. 22 Potrebno jc. pripada jednim stvarima više nego drugim. i stoga takodc i intenziteta bitka. Bog se označuje kao priroda koja nije niti stvorena niti stvara: to je ideal nepokretnog jedinstva. stvaralačke i određujuće. ali po sebi stvarajuća priroda«. koji ne pokreće (uporedi§ 13. formalni red sadrži realno značenje.očuvalo od toga da diskusiju prebace isključivo na formalnologičke apstrakcije. da bi se razumeo vcli21 Izvođenju ove Filonove misli (uporedi § 20. Univerzalije. 2) posvetili su svoje razmišljanje inačc već crkveni oci. Ništa nije moglo biti podesnije da izazove protivurećje izvomog individualizma od konsekvenci visokog stepena do kojih je doveo Skot Eriugena osnovne misli novoplatonističkog realizma Možda nijedan filozof nije jasnije i neuvijenije od njega izrekao poslednje posledice one metafizike koja . Pitanje o osnovu bitka individuuma.6). tako se i ovde pojavila. Po različitim stepenima opštosti. samo ukratko. Ta pojmovna piramida. Svuda. zagrizao srednji vek opet tako tvrdoglavo u ovu kontraverzu. misaono neizvežbane duhove srednjeg veka slično kao na Grke.kao i ostale oznake i svojstva. to ima više ili manje »bitka«. dostiže vrhunac u pojmu božanstva kao najopštijeg. sve stvari sveta su »teofanije«. iz sebe izložio (deus ex/j'/citus). koje (kao voi u platonovskom smislu) čine snage. pri čemu je posebno merodavan prikaz Aeropagita. ideja. pod mitskim plaštom deluje najznačajnija misao da realna zavisnost postoji u logičkoj zavisnosti: kauzalnom odnosu je podmetnut logički sled posebnog iz opšteg. koje posebno (vrstu i. metafiziku. a i u ovima su. koji obuhvata sve posebno. svojevrsna misao stepenovanja bitka.) stvaralačko jedinstvo Bog i stvoreno mnoštvo svet. U ovom shvatanju postaju logički odnosi pojmova neposredno metafizički odnosi. U tome se pokazala inkongruencija. nije gotovo ništa znalo o ranijim raspravama. Iz toga je i u čulnom svetu stvarno delotvorno samo opšte: sveukupnost tela stvara »prirodu koja je stvorena. dakle. to ne proizlazi samo iz toga što se. Svet jc Bog koji se odvio u posebno. i stoga se ona morala tako dugo okretati u krugu. kao i ostala svojstva. Neko (opštc) jeste više nego drugo (posebno). 2. Proces razvoja (egressus) napreduje u postepenom prelazu logičkih opštosti. a naročito Avgustinova nauka. Osećaju sopstvene vrednosti ličnosti. već one su.8). Štrom. Ukoliko neka stvar poseduje više ili manje protežnosti. međutim. logička divizija i determinacija pretvarala se u kauzalni proces. Kao u starom veku. tako se mogu i svojstva bitka. koje deluju u čulnom pojavnom svetu. bogato mnoštvo vlastitog naučnog iskustva i bogatstvo stvarnih poznavanja i uvida. Time se identifikuje ova nauka sa starom »ne216 gativnom tcologijom«. apsolutno opšte. sa staloženim mirom grčkog mišljenja. 217 .identifikuje stepene opštosti sa onima intenziteta i prioriteta bitka Opšte (opšti pojam) se pojavljuje ovde kao najbitnije i najizvornije stvarno. Ovaj način izražavanja i misaoni smer realizma mora se imati pred očima. . Jer ovo najopštije stvara iz sebe sveukupnost stvari. u stvari. postojanosti. koji su induktivnom apstrakcijom naprcdovali do pojma Boga kao nečcg što jc neodrcdivo. kao što ukazuju mnogobrojne anegdote. obogotvorenjc sveta Tako zamišljen. kojeg se srednjevekovno mišljenje nije više rešilo. koji stoga ništa drugo ne sadrže nego njegovu pojavu i koje se prema njemu odnos kao posebni egzemplari prema rodu: one su u njemu i postoje samo kao njegovi načini pojavljivanja Tako iz ovih pretpostavki sledi logički panteizam. koja je. upravo u njegovim počecima. suštinu stvari shvatala u opštim vezama. bilo mu je. spomenuti da ova »podela prirode« očigledno podseća na Aristotelovo razlikovanje nepokretnog pokretača. po kojoj se o Bogu može izreći samo što on nije. Čulnoj pojedinačnoj stvari pripada tako najmanja snaga bitka. pojedinačnih stvari. međutim. 11 (689). nisu samo supstance (res. Bog i svet su jedno. pokušavajući da konstruiše svoju metafiziku iz golih logičkih razmišljanja Da je. nasuprot telesnih. naročito u njenim počecima. kao poslednji cilj svega događanja. po uzoru na novoplatoničare. koja je stvorena i sama stvara«. kad im se pomolilo pitanje. Klemens Alcks. 1. Uporedi na primer. Tako se uobičajilo misliti da je pojam bitka (esse. Iz Boga sledi najpre inteligibilni svet kao »priroda. je neodredivo (uporedi § 20. ono ipak u najviše slučajeva i u celini .pitanje delovalo na naivne.

koje bi posedovalo iste ostale oznake. Hist d 1. 218 219 . polemika Gonila pogodila. Iz toga sledi: ako je Bog najopštije biće on je i najrealnije.1909). bez obzira na njihovu genezu i osnivanje u ljudskom duhu. U »Proslogiumu« on pristupa (u pravom smislu takozvanom ontološkom) dokazu. realiteta. ph. Zato je. Po uzoru na Platonov Timej. Misao o jednom drugom. 1907). pripisuje karakter istine. kritische Darstellung seincr Gcschichte scit Anselm (Halle 188). On stoga nema po svom pojmu samo poredbeno najveći realitet. preuzela se sad kao gotova i skoro samorazumljiva nauka. koje ne bi posedovalo samo psihički već i metafizički realitet. Tako pojmu najsavršenijeg bića pripada (quo maius cogitari non potest) da poseduje ne samo predočeni. Na to nije lično Anselma navelo samo njegovo versko uverenje. pod njim obuhvaćenih individuuma. tj. proizašao iz istih podsticaja. da najviše biće zahvaljuje svoj realitet samo sopstvenoj bitnosti i da se stoga taj realitet može dokazati samo iz njegovog pojma. to znači savršenosti koja ne može biti zamišljena kao viša i veća: ens perfectissimum. kao uvek sa sobom identična. i religiozno raspoloženom mišljenju moglo je biti samo simpatićno novoplatonističko shvatanjc ideja kao sadržajnih određenja božanskog duha. Božja (i samo Božja) esencija involvira njegovu egzistenciju. toliko više realiteta. radilo se ovde i o tome koje im značenje treba biti dosuđeno u vezi sa stvorenim svetom. Ovaj je. izveo da se po metodi Anselma može dokazati na isti način realitet za koju mu drago predstavu. koja je tek tada morala biti rođena. prirodan je završetak nauke. najsavršenije može biti zamišljeno samo kao postojeće. koja pojmovima. kad bi egzistiralo samo kao sadržaj svesti. time ono (prvo) ne bi bilo najsavršenije. kad je (kao najsavršenije biće) zamišljen. kao i kod novoplatoničara. a kod njegovog brata Teodorika se nalazi. Jer najsavršenije ostrvo bi bilo. 3. Takode i ovde ckstremni realizam. već takođe i dalje metafizičke osnovne pojmove ~ Osim ovih uzornih realiteta ideja u duhu Boga. medutim. sc. Gotlesbeweis. ako i ne bi bUo stvamo. i stoga ne zahvaljuje svoj realitct sebi samom. ako joj se pripiše ozriaka savršenosti. dakle. u izvesnom smislu. nužno mora biti zamišljen i kao postojeći i ne može biti zamišljen kao nepostojeći. Jahrhundert (Baumkers Bcitriigc VIII. može snaga ovog pokušaja dokazivanja savladati onog koji ncće . Da to. međutim. od kojeg sve drugo postojeće ima svoj bitak i koji sam jeste samo iz sebe. kroz celi razvoj. na primer za predstavu nekog ostrva. osnovnu predstavu realizma. već i apsolutni realitet. U krajnjoj konsekvenci eleatska osnovna misao eotiv eivcu.23 Pojam najvišeg bitka je. naime. što je nešto savršenije. 23 kraj sa samim pojmom Boga kao dokazom njegove egzistencije. tada bi se očigledno moglo zamisliti neko još savršenije biće. dalje A. ako je apsolutno opšte biće. poja24 Uporedi G. označio je Bernar od Sartrea kosmogonijsku bajku groteskne fantastike. utoliko je savršenije. slediti njegova egzistencija. i egzistira tako nužnošću svoje vlastite prirode. da bez obzira na bitak druge stvari. prema tome. Samo. na kraju. dakle. u ranjivu tačku. koja pripada univerzalijama. ontološki dokaz »Proslogiuma« ne pokazuje ni najmanje da mora biti zamišljen Bog. 1 396 i dalje. onaj apsolutne savršenosti. već takođe i apsolutni realitet. da Bog. U svom »Monologiumu« on slcdi stari kosmologijski argumenat. i Grunwald. jer uopšte postoji bitak. i da je ono što mu je lebdelo pred očima vrlo nespretno izrazio. No. čije je mitsko prikazivanje zadovoljilo ovo shvatanje. s pojmom bitka nerazdeljivo stopljen vrednosni predikat savršenosti. srednjevekovni realizam se našao zapleten u sasvim slične poteškoće kao nekad platonski. koju je stvorio realizam: ontološki dokaz za postojanost Boga kako ga je postavio Anselmo od Kenterberija. po svojoj sopstvenoj bitnosti (aseitas). ono bi moralo zbog bitka stajati iza ovog. Geschichte des Gottesbeweise in Mittclaltcr (isti Beitrage VI 3. Nije potrebno mnogo oštroumnosti da bi se opazilo kako je Anselmo dokazao samo. 1-2. Sasvim je jasno da Anselmo ovom formulacijom nije učinio sretan zahvat. koja bitak opažajnih stvari svodi na sudelovanje na pojmu i unutar samih pojmova postavlja ponovno stepenvanje realiteta po merilu opštosti. realitet koji se ne fJi zamisliti većim i višim. Daniels. da se. Na to se može odgovoriti da bi pojam najsavršenijeg ostrva bio sasvim nenužna samovoljna fikcija. kad je najsavršenije biće u intelektu. očigledno nadmašeno po savršenosti od stvarnog. objašnjava najznačajniju nauku. potkrepi pokušao je da krene različitim dokaznim putevima. da. naravno imaterijalnom svetu. je ono najvažnije u tom dokazu. u stvari. već nekom drugom (upravo apsolutnom). a zlo nasuprot tome kao nešto što uistinu ne postoji. višem. Koliko više opštosti. Prema tome. ili da bi sadržavao upravo unutrašnje protivurečje. već i kosmologijski tok dokazivanja »Monologiuma«: ukoliko on to ne pretpostavlja i misli da izađe na Princip koji lcži u osnovi Teodiceje kod Avgustina. univerzalno je prisutno kod svih. kao što je u početku ustvrdio Vllim od Šampoa. uči puni supstancijalitet opštih pojmova. i obrnuto. 2 4 Jer misao. medutim. Zur Geschichte der Gottesbeweisc im 13. Kako malo. tj. kojeg je najkonsekventniji izraz. Pri tom je. Ukoliko jc ovaj pojam zamišljen. jednakosti i nejednakosti da razvije ne samo dogmu o trinitetu (kao što se i inače dešavalo). neko najsavršenije biće. mora biti i in re. tj. toliko je ontološki argumenat punovredan za karakteristiku srednjevekovnog realizma. potvrđuje on. No. on poseduje »psihički realitet«: najsavršenije biće »jest« kao sadržaj svesti (esse in intellectu). utoliko više »jeste«. Dok sve pojedinačno postojeće može biti zarnišljeno kao i nepostojeće. 25 Uporedi odlomke kod Haucraua. ne bi bilo najsavršenije. Stepcni bitka su stepeni savršenosti: što više nešto »jeste«. i njen odnos prema čulnim pojedinačnim stvarima. bitak nije i nc može biti drugačije zamišljen nego kao postojeći. a da nije to sebi priznao . nedeljiva bitnost. radi o tome da se odrcdi vrsta stvamosti. koji je ovaj misaoni niz imao još u starom veku. Der ontol. U svojevrsnu poteškoću zapliće međutim Anselmo iste misli ukoliko ih misli pojednostaviti i učiniti samorazumljivima. ukoliko kod ovih postojeće vredi eo ipso kao dobro.ki broj metafizičkih tcorija srednjeg vcka: on. a ne i u metafizičkoj zbilji (fesse etiam in re). već sam pojam najsavršenijeg bića involvira njegov realitet. Kad se. Samo je zato on mogao pokušati zaključiti iz psihičke na metafizičku zbilju pojma Boga. dok je pojam najrealnijeg bića nužan i neprotivurečan: umesto toga produžava se Anselmova replika samo u postavljanju argumenata. koja je pokušala iz elemenata jedinstva.kao što je učinio Ansclmo. pokušaj jedne simbolikc brojeva. na tipičan način.smatrati pojam apsolutnog bitka kao misaono nužan. Po ovim pretpostavkama Anselmo potpuno ispravno zaključuje da mora iz prostog pojma Boga kao najsavršenijeg i najrealnijeg bića. on je apsolutno realno biće: ens realissimum. Runce. mora pretpostaviti najviši i apsolutni bitak.

mnogo je više realizam našao u svojoj teoriji o univerzahjama povod za utemeljenje nckih fundamentalnih dogmi i stoga je uživao odobravanjc crkve. i protivnici. koje su podržavali Betius i Avgustin i koje je povremeno spomenuto u literaturi meduvremena. zato i spoznaja za tu metafiziku postoji samo u iskustvu čula. koje se sastaju samo u izvesnim svojstvima i delovanjima (triteizam). na navedenom mcstu 49. bile vođene težnjom da međusobno izmire oba velika mislilaca starog veka Treba spomenuti uglavnom dva takva pokušaja. kao pogodna filozofska pozadina za nauku o naslednom grehu i za onu o zastupničkoj zadovoljštini. prisilio zastup•like realizma da napuste ovu krajnju poziciju i da se ograniče na odbranu stava. ili kao njcgova specijalizacija u pojedinačna stanja . 2 ' no takvoj saznajnoj teoriji odgovarajuća metafizika individualizma pokazuje nam se jasno i sigumo. pokazala sklonost da se različiti stepeni univerzaliteta shvate kao realna stanja jednog te istog supstrata. VII. kao akcidencije ove supstancije. o nauci o indifcrenciji takode H. čovek. po istoj reči (vox). čini se.i realizma. Time su dati svi elementi za tezu ekstremnog nominalizma: univerzahje nisu drugo nego zajednička imena zajedničkih oznaka za različite stvari. . Individuum je. ipak još nije u ovom razdoblju došlo do izrazite tvrdnje realističkog panteizma. reč je. koja se ostvaruje u individuumima po njihovim svojstvenim oblicima. 1866). 1 1 pod br. to izgleda da odatle sledi . 257. po kojoj se opšte pojavljuje kao neodrediva mogućnost. kao bitna odredenja svoje sopstvene priroIvan od Salsberija kaže (Policr. i Cl. to znači da se njegova opšta identična bitnost oblikuje u svakom pojedinačnom egzemplaru u naročitom supstancijalnom obliku. Pojam tada nije više u pravom smislu supstanca. Kako duboko stoje takva razmišljanja ispod početaka grčkog mišljenjai 221 28 220 . a spccifične oznake pripadajućih individuuma. 471) primicnio. 5. st. da se po tome istoj supstanci moraju pripisati medusobno protivurečne akcidencije. stoga je značajan ustupak nominalizmu. Cim je realizam odricao izdvojenu egzistenciju pojmova (platonovskog Xcopiop. f. kao što svedoče Anselmo i Odo (Odardus) od Kombreja. iz istih razloga. no ne doznajemo ko su bili ti ljudi i kako su izveli svoju nauku. vrste i individuumi. realizmu bilo teško da se uzdrži od poslednje konsekvence.u to vreme stvamo postavljen i zastupan. 30 Primer o kući i zidu. te tako je i razlikovanje delova u pojedinačnoj supstanciji samo rastavljanje za Ijudsko mišljenje i obaveštavanje. 26 da rod postoji u individuumima individualilei . pokret vazduha prouzrokovan jezikom. Nesumnjivo ih je najoštrije izrekao Roscelin. ukoliko individualiziranje rodova prema vrstama i vrsta prema pojedinačnim stvarima označavju kao ulaženje supstrata u različita stanja (status). To znači da se došlo do nauke. međutim. kao Abelar. kad su drugi individuum učinili nosiocem ovih stanja Zaista postojeća. On je izrastao iz odlomaka aristotelovske logike. bio je svakako najnesretniji koji se mogao zamisliti. druga je došla do zaključka da tri hca božjeg trojedinstva treba posmatrati kao tri različite supstance. Pretpostavka supstancijalnog realiteta rodova. rodovi. Zur Geschichte des Nominalismus vor Rosccllin (Bcč. koji je u ovo vreme bio više suzbijan i prigušivan. Sokrat. 29 To se sigurno još nije dogodilo u počecima nominalizma: jcr ovde nailazimo još izraz Betiusa da su genusi substatitialis similtudo ex diversis speciebus in cogitatione collecta. 12. No. Ako se želi da se posmatra odnos opšteg prema poscbnom kao samorealizacija supstrata do individualnih oblika. Ako u hteramom razvoju ovih suprotnosti realizam vredi kao platonski. nisu propustih da mu ne predbace ovu konsekvencu. U ovome su pojedinačne stvari iskustva označene kao prave. II. već se pokazuje. Arch. ipak. U ovim pravcima je. Vilner u Baumkers Beitragen IV. 17). da je ovaj nazor ponovo nestao odmah sa svojim začetnikoni Roscelinom. Barah. Panteizam je u sr/. 4. da je univerzalno sažimanjc mnogih posebnosti po jednom imenu (nomen). Pri tom su njegovi počeci 27 bili dosta bezazleni. božanska supstanca. d. a nominalizam kao aristotelovski.uvek se konačno dolazi. Phil. koji je različito oblikovan u pojedinačnim egzcmplarima Na drugom su putu tražili Adelar od Bata i Valter od Montanje da uklone poteškoće. 5. 27 Uporedi C. iz reahzma takozvani indiferentizam.vljuje se rod kao jedinstvena supstanca. je pojedinačna stvar: no ova u sebi nosi. definisao je Betius. s tvrdnjom da samo individualne pojedinačne stvari treba uistinu stvamo posmatrati kao supstancije. naročito iz spisa De categoriis. koji su svoje mišljenje sasvim zatvorili u telesne slike. nije. Kao supstrat ovih stanja vredi umerenim realistima univerzalno (i u poslednjoj instanci ens realissimum). cL Metal. usled njegovog novoplatonističkog porekla i javlja se tu i tamo uvek iznova.koji je u ovom izoštrenom obliku sam morao ignorisati realne povode za takva koIektivna imena. Nc potvrđuje samo Anselmo već i Abelar da se ovaj senzualizam pojavio zajedno sa nominalizmom i da su postojali ljudi. u uzlaznoj liniji pojmova apstrakcija. X. Šta su onda? Kod Marciana Kapcle moglo se pročitati. rešila u prvom redu sudbina nominalizma. a ova stanja posmatraju kao realno specijalizirajuće determinacije opšteg. međutim. S. dodaju ovi. pri nepotpunosti tradicije je razumljivo da su tendencije posredovanja. Tek je Abelarov prigovor. da bi u svim pojavama sveta trebalo da se vidi samo jedna. trebalo da omogući samo racionalni prikaz nauke o trinitetu.30 uistinu stvama je samo individualna pojedinačna stvar.da univerzahje ne mogu biti supstancije. glasovi (flatus vocis). »prve« supstancije i ovde je postavljeno logičko-gramatičko pravilo da supstanca ne može biti predikat u sudu res non predicatur. Međutim. koji je on pri tom po Abelaru (Ocuvr. medutim. koja najpre nije bila u nameri njenih pravovemih zastupnika. do predstave ens generalissimuma. o varijanti „indifferenter" Lowe. već zajednički supstrat. a iz nominalizma nauku Abelara. koje su se umetnule između realizma i nominalizma. Jedna osporava u pričesti mogućnost preobražaja supstancije pri zadržavanju ranijih akcidencija.dg) i smatrao da su samo "suniversalia in re ". koji vrede kao znakovi za raznovrsnost supstancije ili njcnih akcidencija Ne može se više odrediti 28 u kojoj je meri tako formulisan nominalizam . to je ovo poslednje očigledno mnogo više krivo nego prvo: no. 26 Uporcdi. Ova nauka je bila kobna po svojoj primeni na teološka pitanja kod Berenžera od Tura i Roscelina. čija su samoostvarenja ili čija su modificirana stanja u silaznoj liniji. Bojmker.a to uči već komentar Super Porphyrium . Njegovo prikazivanje se rado kreće u aristotelovskoj tenninologiji. Jedna te ista apsolutna zbilja je u svojim razhčitim statusima: živo biće. ukoliko je istovremeno obostrano izvodio kako je samo ljudska osobina sažimanje mnogo individuuma pod isto ime. ined. Grk. datost u čulnoj stvamosti. Gesch. Obmuto se. kako je logičko značenje univerzalija bitno u tome da da predikate u sudu (i u zaključku). Ovaj nazor dodiruje se sa shvatanjem novoplatoničara.

pokorio objavi koja se očuvala u tradiciji. koji je u opštem duhovnom životu njegova vremena zauzela dijalektika koja se razvila u onoj borbi. ipak upotrebljava Žilber poslednje tcrminc nasuprot Abelara u izmcnjcnom značenju. profet iznova probuđenog poriva za vlastitom i samostalnom spoznajom. 7. §§ 313-321. i saopšenjinia Abclarda u glosama za Lzagogu. tc jc žele da je obraduju kao prclcžanu dečju bolcst. verujemo u božju objavu. kao uostalom i svi Kad se problcm univerzalija sholastički ograniči na rcalitet opštih pojmova. kao što zaista jesu. 33 Uporedi Aristot. kao pojmovi i izreke dobijene mišljenjem. time što će biti izreka (sermo). Učenik i ujedno protivnik kako Roscelina tako i Vilima od Šampoa. izvesna svojstva i grupe svojstava. to postoje kod njega izreke. Glavni zastupnik tog pravca bio je Adelar od Bata. 37 Po obaveštenjima iz spisa »Dc gcncribus ct speciebus«. to nije moglo izostati da njegov položaj ne bude podvrgnut suprotnim shvatanjima i rasuđivanjima 32 Pa. to je došao probtem univerzalija. novom značenju toga čoveka zbog tog u zabludi što je Abelar. kohko je to bilo moguće u pojmovnom krugu njegovog vremena. Takva primena reči kao izreke moguća je samo po pojmovnom mišljenju (conceptus). Sa ovog stanovišta on je stekao i (najpre) ponovo slobodan pogled za shvatanje starog veka. drugo u stvarima kao jednakost bitnih oznaka individuuma. s obzirom na ljudsku spoznaju. živo. vrsta u svojim egzemplarima indifferenter. Vlše je značajan. Uporcdi H. ili pojam sam (konceptualizam). tvrdi Abelar. bacaju u starudije. iza njega se uzdiže opštije i teže pitanje. međutim. divio Helenima u njihovim filozofima video hrišćane pre hrišćanstva te kad smatra inspirisanim Ijude kao Sokrata i Platona. Tako se u njegovom »Dialogusu« pojavljuje spoznajni um kao sudija nad različitim rehgijama i kad Abelar posmatra hrišćanstvo kao idealni završetak istorije religije. a Hauerau nominalistom. ipak. već kao jednako određena raznovrsnost. Tako postoje. Zur Analvsis der VVlrklichkeit (4. jer je razumna Dijalektika zato nema kod njega samo zadatak koji joj je propisao Anselmo (po Avgustinu) da razumu učini pojmljivim sadržaj vere. suprotstavlja senzualističkim sklonostima nominalizma Univerzahje. Loce. dclimično u polemici i sa razhčitim naglašavanjem jednog ili drugog u različitom vremenu i nije nikad dao sistematsko opšte rešenje problema Stvamo je bio tako daleko prodro. on je razvio pojedine elemente ovog nazora prigodno. s obzirom na božji duh. postao vladajuća nauka: univerzalijama pripada jednako značenje ante rem. svestrano delujuće. i time jedino mogućim izrekama. takode. in multiplicitate et post multiplicitatems. To im sc može dobaciti sve dok nc znaju da oznaćc s punom sigurnošću i jasnoćom u čemu se sastoii metafizička stvarnost i delotvornost onoga što nazivamo prirodnim zakonom. on prolazi u daljem razvoju još kroz bitno nove faze i ne može sc smatrati da je zadovoljavajuće rešen. on se. 17 a 39. de interpr. koliko god je malo o njima znao. 183 ff 222 223 . 32 Tako ga Riter smatra realistom. koje je oportuno za crkvene prilike. Univerzabje ne bi mogle biti. 6. ovaj individualitet je u svojoj najdubljoj suštini u jasnoj. i d. da sc Vilim od Šampoa na kraju priklonio indifercntizmu. govornik slobodne nauke. Gcschichte dcr Aufklarung im Mittelalter I. Upravo na današnjem stepenu nauke. 7. i Gcdanken und Tatsachcn (I. od arapskih filozofa (Avicena) preuzetoj formuli suniversalia ante miltiplicitatem. pojmovna izreka (sermonizam). suzbijao je on naizmenično nominalizam i realizam i kako je oružje svoje polemike uzimao čas od jedne čas od druge strane. Libman. 34 Čini se da je Abelar naglašavao. u pravom francuskom racionalizmu. da u tom ne treba samo gledati sredstvo borbe. koji time još naravno nije bio rešen.. koje uporeduje- Tako se u Abelaru ujedinjuju različiti misaoni pravci vremena Medutim.de. više jcdnu ili drugu varijantu i vcrovatno se njcgova škola različito razvila u ta oba smera 35 Drugi.3) da li možda religiozna predaja nije mogla delimično crpsti od ovih filozofa Hrišćanstvo mu je demokratska filozofija Grka Ako smo u tom. treće posle stvari i u ljudskom razumu.. polemici protiv svih vrsta realizma ponavlja se tako često i energično misao da je konsekvenca ove nauke panteizam. On je bio. 35 univerzalno u prirodi ne postoji kao numerički ili supstancijalni identitet. su nam pred očima jasno i razgovetno osnovi njegovog shvatanja. Stoga sc može dobaciti: mulato nomine de te fabula narratur današnjim istraživačima koji borbu oko univerzalija. s obzirom na prirodu ipost rem. 36 do privremenog smirenja. Strasburg. i d. On se. više religiozno i kultumo-istorijskom nego filozofskom. verovatno još sa nešto jačim nominalističkim akcentom. ipak nije stoga bez odnosa prema apsolutnoj stvarnosti. koje metafizičko značcnjc pripada onim opštim odrcđcnjima na ćiju se spoznaju svodi sva nauka koja objašnjava. No. 1882) 89. Uporedi i O. na primer Žilber de la Pore.uporedi § 18. ali isto tako ni gole reči. Reč (vox) kao glasovni kompleks je sama nešto singularno: ona može samo posredno steći opšte značenje. neophodni obhci svega saznavanja. to pita (obrćući misli crkvenih otaca . Abclar ne radi centralnog položaja u borbi oko univerzahja.37 u kojima on sadržaj hrišćanstva redukuje na izvorni prirodni zakon. ipak se morao da31 Ije raširiti. središte borbe oko univerzalija. koje je pojmljivo kod jednog tako energičnog. međutim. ne mogu biti stvari. da tek u shvatanju ljudskog mišljenja postane jedinstveni pojam. jednakost ili sličnost (conformitas) bitnih određenja individualnih supstanci. međutim. i dalje. kao okončanu. i tako se nalazi rod u svojoj vrsti. Abelar (a s njim i Žilbert) je u prvom redu racionalista: mišljenje mu je norma istine. u različito vreme. Strasburg. Logik (Lajpzig. 478. oštroj delatnosti razuma. kojeg je u svojoj čistoći obnovio Isus. ne manjom snagom. kaže on. dakako. Čini se. već je za nju zahtevao i kritičko pravo da odluči u sumnjivim slučajevima Tako on u spisu »Sic et non« međusobno suprotstavlja nazore crkvenih otaca do suprotnog dijalektičkog raspadanja da konačno nađe dostojne vere samo one koji se mogu dokazati. opšte kao takvo postoji tek u rnišljenju i rasuđivanju. dakle. U svojoj. 34 ako. kojeg omogućava izreka. sv. pomažu se s (aristotelovskim) razlikovanjem prve i druge supstancijc ili supstancije i supsistancije. samosvesnog čoveka koji je živeo za sopstvenu slavu. I kako su se kasnije u osnovnim stvarima Toma i Dans Skot sa tim saglasih. pa ipak samo zato.. izd. koja su joj zajednička sa drugima. već mnogo više izraz individualnog uverenja. 1874). bio je Abelar. 31 Uporedi dokazc za to kod Rojtera. Stoga se. koji su uglavnom isto tako mislili. kad ne bi u prirodi samih stvari postojalo nešto što mi u njima shvatamo i izričemo. Dijalektika ima zadatak da odlučuje izmedu istinitog i neistinitog. To je. Ova realna sličnost (consimilitudo) treba da je ono indiferentno (nerazličito) u svim tim individuumima. po ovoj nauci. da bi se ponovno istakao tek u obnavljanju nominalizma (uporedi § 27). već po tome što je svojom celom hčnom pojavom tipično izrazio položaj. Onu jednako određenu raznovrsnost individuuma objašnjava sebi Abelar i time da je Bog stvorio svet po praslikama koje je nosio u svom. 1911) 317. da je njegov pogled u suštini bio onaj koji je u. univerzahje prvo u Bogu kao conceptus mentis pre stvari. koje iz upoređivanja opažajnih sadržaja postiže ono što je po svojoj biti svojstveno izreci (quod'depluribus natum est praedicare)?1 Opšte je. in re. duhu (Noys). No.

poput njega nameravali proširenje stvamog poznavanja i koji su. Avgustin je. To je onaj predmet naučnog rada na kojem je srednji vek postigao najvrednije rezultate. u kotrljanje događaja«. i bio. koji više nije nestao iz pamćenja evropskih naroda Mi stoga čujemo o bučnom teranju onih koji su sve hteli samo »naučno« da obrađuju. 221. U njihovim se spisima mešaju na svakom mestu snažni podsticaji klasičnog starog doba sa interesima žive spoznaje prirode. Galena). Avgustin. više ili manje. to je ona nauka platoničara. zahvaljujući ovom nepoznavanju. onaj kao izlazišna tačka stvarne spoznaje prirode. kod Minjea. Harnak. mistike i empirija. prisvajali antička istraživanja Tako se ovde pojavilo najpre u suprotstavljanju prema (aristotelovskoj) dijalektici. no ona je sebi postavila zadatak. DUALKAM TELAI DUŠE Iz ovih razloga je objašnjivo da u dvanaestom (i delimično već u jedanaestom veku) nalazimo isto tako raširen osećaj o neplodnosti dijalektike. u kojoj se sam. najpre oprobao. Prirodni vođa na tom području bio je. drugi u mistično-nadumne naslade i. posezanje za starim dobom kao izvorom stvarnih uvida. jednog Mlima od Konšea i njihovih drugova 4 2 No. čija su psihološka gledanja utoliko snažnije uticala ukoliko su više. kao i grozničav poriv da se pomoću nje dopre do pravog saznanja Uz žarku čežnju za znanjem.) rasprave H. bacili su se jedni iz neplodne teorije u praktični život »u žamor vremena.takođe i kod ljudi kao Anselmo . s druge strane. Pri tom je on mogao računati samo na one Ijude koji su. empirička težnja srednjeg veka se usmerila na istraživanje duhovnog života i razvila punu energiju opažanja i oštroumnu analizu na području unutrašnjeg iskustva . sveska 90. 43 Uporcdi za ovo i za slcdeće (kao i kasnije za § 27. 40 »Puri philosophio«. čvrsto zatvorenom savezu: praksa.u psihologiji. 38 na po novoplatonizmu) delimično radi toga što je sačuvan Timej. i daIje 1. odvijale su se pored dijalektike. a kamoli njihove nauke. koji je (kao što je takođe poznalo od platoničara Adelara od Bata) sakupio svoju učcnost na putovanjima u arapski orijcnt i bio poscbno aktivan u prevodenju mcdicinskih spisa (Hipokrata. uzeti u obzir da bi sc nauka. koji su iz racionalista postali materijalisti i nihilisti: . Platon i Aristotel su promenili svoje uloge: ovaj se pojavljuje kao ideal apstraktne pojmovne nauke. vredio je kao heroj čisto razumnog posmatranja sveta. Abhandlung zur Philosophie (Frajburg. da nad39 vlada u takvom rvanju. koju je mogao pružiti dvanaesti vek . § 24. Cigler. kao i ono najsublimnije pobožnosti. sv. opasan verovanju i crkvi: Platona je. odavde potiče smer VUima od Konšea. to treba. Uporedi T. i dalje. Tako doživljavamo najsvojevrsnije poremećenje istorije literature. 199. s jedne strane. bio ipak poslušan sin crkve. 42 Pri tom nijc bila ova humanistička prirodna nauka ranog srednjeg vcka sasvim izbirljiva u prihvatanju antičke tradicije: tako je npr. koji je bio poznat samo kao otac formalne logike i majstor dijalektike. nasuprot tome. upravljenom na živahno bavljenje ovim svetom. koja je napola humanistićka. s druge strane. poprimio je još jedan drugi. Pa ipak je Abelaru konačno nedostajala snaga i unutrašnji oslonac ličnosti. bio poznat delimično kao tvorac nauke o idejama (koja je bila nenaučno iskrivljeA. Mktora u odlomcima Bilea.no. To je bila prva. Abaelards Ethica.morala podvrći snažnoj unutrašnjosti vere kad bi je nosila i bilo kako velika i visoka ličnost. napola naturalistička. uma sa autoritetom. vezano je uz ime Platona: ukoliko u ovom dobu postoji prirodna nauka. 39 38 224 225 . već i pri osnivanju poznate škole iz Salcma (sredina dvanaestoga veka). čiji je osnovni teološki karakter naišao na najživlje odobravanjc kod religioznog mišljenja Otuda je Gerbert. Uporcdi Kurt Lasvic. iskustvo praktičnog života. ispunjeno supstancijalnim sadržajem. manje bila poznata aristotelovska psihologija. kao protivtežu prema neobuzdanosti dijalcktike. ostali u neumoran rad empirijskog istraživanja Sve suprotnosti u koje može stupiti pretežno logička razumska delatnost. 322. 43 Ovde se suprotstavlja. koja je kasnije postala sedište platonizma usko vezanog uz studije prirode: ovde su delovali braća Teodorik i Bernar od Šartrea. nauke sa crkvom. konačno. Ziebeka u III svesci »Arhiv fur Gcschichte der Philosophie«. htela da zadobije živi sadržaj spoznaje 41 Gerbertov učenik Fulbert otvorio je školu od Šartrea. Jer šta se tada posedovalo kao sredstvo za izvršenje onog smelog i progresivnog postulata.i nezavisno od silne moći do koje je tada ojaćala crkva . dijalektičkoj igri pojmova I. izveštaj od Valtera od St. str. nisu se ni sačuvala imena tih ljudi. i 94. ako i sama nije bila u stanju da ga reši.40 te se množe glasovi posle Anselma o rastućem racionalizmu duha vremena. bila isprepletena religioznim uverenjem i ukoliko je. kao osnivač filozofije prirode. njegova borba sa Bernarom od Klervoa. 1132. uprkos svoj revnosti i svom oštroumlju. U stvari. o zlim ljudima što žele da veruju samo ono što mogu pojmiti i dokazati. sa malo sreće. Vilim od Konšea (uporedi Minje. međutim. 72. svcsku »Zeitschrilt fur Philosophie und Kritik. u Strasburgu. u svom sistemu zadržao pun dualizam. koja je . međutim. Još nesposobna da nađe bolje rezultate spoljnog iskustva od onih koji se nalaze u predaji grčke nauke. kao i 93. ovaj smisao za empirijsku stvamost. da samo naučni uvid bez predrasuda treba da odredi verovanje? Bila su to šuplja pravila dijalektike i ono što je ova nauka pokazala u sadržaju. 1884). slaba renesansa. Posledice se nisu pokazale samo u literaturi. s. je bitka spoznavanja s verom. str. mnogo vredniji oblik. Odatle se ponajpre pokazao svojevrsno iskrivljen odnos prema naučnoj tradiciji. u tu svrhu. istovremeno se javlja jedna crta razočaranja: nezadovoljni mudrolijama dijalektike. koji posmatra dušu kao imaterijalnu supstancu i čoveka kao vezu dveju sup41 Glavno žarštc ovog pokreta je bio u Italiji samostan Monte Cassino: ovde je dclovao (oko 1050) monah Konstant Afrikanski. kojc su odgovarale njegovom vlastitom biću. koji odlikuje platoničare srednjeg veka pred uzvišenom metafizikom dijalektičara. nije mogao postići direktan i neposredni uspeh. koji s drskom okretnošću znaju disputirati »pro et contra«. Dogmengeschichte III. o poricateljima.prosvetitelji srednjeg veka. 1170) smatrao da jc sjedinjiv njegov platonizam sa atonustičkim ili korpuskulamo-tcorctskim shvatanjima prirode. o sofistima. No upravo onaj nedostatak u vlastitoj stvamoj sadržini bio je razlog zbog kojeg dijalektički pokret. to zahvaljuje upravo tradiciji protiv koje se bunila kritikom razuma. čiji je prvak Abelar. Šta nam u ovo doba srednjovekovne nauke dolazi u susret kao spoznaja fizičke stvamosti. preporučio studije prirodc. Geschichte des Atomismus I. Aristotel. Ovoj nauci je nedostajala stvama snaga da odigra ulogu za koju se osećala pozvanom.obećavala da će racionalno proniknuti i u poslednje tajne verovanja. te nasuprot nje stoje u. kao takav. to je dovoljno da uzrnemo u obzir napade koje je on iskusio. jednog Bernara od Šartrea.

činjenica da se pomoću ove veze podržavao s punom oštrinom dualizam čulnog i nadčulnog sveta. Ovaj život je. mogao se nesmetano razvijati sve dok je još ostala nepoznata monističko-metafizička psihologija peripatetizma. Upravo stoga on nije mogao očekivati spoznaju duše iz njenog odnosa prema telu i usvojio je s punom svešću stanovište unutrašnjeg iskustva Novi metodski princip koji je tako proizlazio iz metafizičkih pretpostavki. (1876). koje je kasnije postalo centralno. I ovaj razvoj su zahtevale najsnažnije one potrebe koje su srednji vek vodile ka psihologiji. Takođe je i kontemplacija visio intellectualis. koje je. da je upravo time Bog pokazao i hteo da pokaže da mu ništa nije nemoguće. a time su postali psiholozi. između istančanih opažanja i fino osećajnih ocrtavanja psihičkih funkcija. 25). ishodištem psihologije kao nauke unutrašnjeg iskustva 4 4 Vrlo je vredna pažnje stoga pojava da su zastupnici ove psihologije kao »prirodne nauke unutrašnjeg čula«. bila je sa sasvim druge strane ujedno i potpomognuta i obogaćena: dobro joj je došao jedan sporedni produkt . što istražuju raspoloženja volje. tcmpcramenta itd. koje jedino shvata neiskrivljeno najvišu istinu. s druge strane. Verner. odnosno Dcnkschriften (sv. Umesto da o tome dijalektički mudruju. kao neznabožačku. u kojoj on meri naglašava sudelovanje mašte (imaginatio) u svim vrstama spoznaje. on je napisao jednu među prvim »Summama«. te dokazuju svoj spisateljski virtuozitet upravo u oslikavanju osećajnih stanja i osećajnih pokreta I u tome su takođe pravi naslednici Avgustina što u analizi ovog procesa svuda proučavaju pokretačke voljne snage. u svojoj borbi za uživanje božanske milosti. da su pokušali da pokazžu tok razvoja unutrašnjeg života. zbog nauke. 44 Uporcdi takode K. pitanje. no on mish. u svom pobožnom osećaju. Oni su. no oni su ovu delili u dva potpuno odeljena područja: »Physica corporis i Physica animae«. mističari su ovaj dualizam uzeh kao pretpostavku. i Der Entwicklungsgang der mittelalterichen Psychologie von Alcuin bis Albertus Magnus (obada posebni otisci iz Sitzungsbcrichten (sv. Važnija je i filozofski značajnija od pojedinačnih. te što im. Još je više vodilo u srce teoretske psihologije istraživanje koje je vođeno u raspravi De intellectibus.borbe oko univerzahja Kad nominalizam i konceptualizam osporavaju da univerzalije o sebi postoje i vrste i rodove objašnjavaju kao subjektivne tvorevine u saznajnom duhu . i tako bio snažna protivteža novoplatonističkom monizmu. već su je posedovali u verovanju. doduše suvopamo. Mističari posmatraju dušu u suštini kao narav. to je uvek bitno i odlučno. tražili spoznaju empirijski stvamog. probijaju se fantazije mističkog zanosa Nesumnjivo je i ovde metoda samoopažanja došla u opasnost da dovede do sanjarenja Ali ona je. no utoliko i poželjnije. pre svega obeležila polje na kojem je trebalo da izraste modema psihologija 3. pomoću kojih vera uslovljava tok spoznaje.i to ne najgori . bitno nov i koristan materijal ove empirijske psihologije. Viktora svestan da su. Tri su oka data čoveku: od mesa da spozna telesni svet.).stanci. odvraćeni od dijalektike. za mistike razvoj duše do Boga i tako je ovaj prvi oblik psihologije unutrašnjeg čula put spasa individuuma. kako ta227 226 . koja su u tom pravcu bila postavljena. a kod mističara za studije unutrašnje prirode 45 2. Nije mnogo truda priređivalo ovim misticima. međutim. često vrlo nejasnih izučavanja. duhovno zrenje. 45 Ipak se mora pomenuti da Hugo od St. iako je dusa ono najniže u imaterijalnom. uglavnom. da za svoje naučno posmatranje u sebi izoluju dušu i posmatraju njen unutarnji život. der VVlener Akademie . Osim toga. umno da spozna sam sebe u svojoj unutrašnjosti i kontemplativno da spozna duhovni svet i božanstvo. Upravo jer se trebalo raditi o dokazivanju izvora čisto subjektivnog sadržaja mišljenja koje je trebalo objasniti kao produkt vremenskog razvoja čoveka moglo je samo ovo istraživanje biti prilog za psihologiju unutrašnjeg iskustva. avgustinovske i novoplatonske pojmove u raznolikom mešanju koristih za označavanje pojedinačnih činjenica. kako je kasnije nazvana.to su oni morali objasniti nastajanje ovih opštih pojmova u duši čoveka. Tako se direktno videše upućeni na empirijske studije razvoja predstava te su. takođe i ovde postavljeno istovetno s ljubavlju. koje pripada jeziku kod razvoja mish. Tako rade barem obadva viktorinca Hugo i Ričard. Stoga su. dok je kod Bernara od Klervoa mnogo više naglašen praktični momenat volje. doprineli upotpunjenju sublimne poezije mističara. Takođe se i psihologija spoznaje izgrađuje kod viktorinaca po avgustinovskom nacrtu. naročito sa teorijama fiziološke psihologije (objašnjenje opažaja. istorije svoje duše i ona ih je nagonila da ovu istoriju napišu. a ipak je i njemu poslednji od dvanaest stepeni skrušenosti ona ekstaza obogotvorenja s kojom se individuum uzdiže večnom biću »kao kapljica vode u buretu vina«. Pri tom je pretegla kod platoničara osobita Ijubav za studije spoljne. unutrašnjeg doživljavanja. dok mišljenje za to nije sposobno. dakako. mora smatrati težnja da se duševne delatnosti i stanja ne samo klasifikuju. često vrlo fantastičnih. najpe je bio u ograničenom ob'liku antropološkog dualizma tela i duše. on je tek kasnije bio pozvan da izvrši ovo metafizičko delovanje. na kraju. to je interesantno i karakteristično za samu ličnost. 75). Ova nova nauka unutrašnjeg iskustva. mit spezieller Beziehung auf VVilhelm von Conches. koji nisu tražih metafiziku. On neumomo denuncira težnju nauke. cogitatio. već je pokazao da je do u tančine dobro upoznat sa naukama antićke medicinc. Vera je tražila samospoznaju duše u svrhu njenog spasa i ovaj spas je nađen upravo u onoj transcendentnoj delatnosti. nošeni potpuno duhom nauke. Vlktora nije pokazao samo u »Eruditio didascalica« enciklopcdijsko znanje. tela i duše. te je kod Abelar vodila ka podrobnom posmatranju sudelovanja. filozofiju prirode. Time je iznova pokrenuto pitanje o značenju znakova i oznaka u kretanju zamisli. pokazuju razvoj njenog životnog procesa iz osećaja. a ljudsko telo ono najviše u materijalnom svetu. već postigla mnogo uspeha olakšala istraživanje u budućnosti i. već shvate u njihovom živom toku i pojme u njihovom razvoju. po kojoj duša. No. Tako je staro i novo u spisima viktorinaca mnogostruko izmešano i. koji ga još i s drugim obuhvata i u ovom ostaje sačuvan kao onaj koji se može reprodukovati. kao najviši razvojni stepen duše. otudena od tela. vredi mističko zrenje Boga. probudcnu u njegovom vremenu. Već je teza ekstremnog nominalizma dala njegovim protivnicima povod da obrađuju odnos reči prema mish. mistici hteli da shvate tajne unutrašnjeg života. Ukoliko su pri tom platonske. ipak. U stvari je Hugo od St. Kad su stoga kako tvrdi Hugo. meditatio i contemplatio tri stupnja intelektualne delatnosti. Ovi ljudi su bih svesni. nošenu svim vrlinama i porocima. Kosmologie und Nafrurlehre des scholastischen Mittelaltcrs. o nužnoj vezi između intelekta i opažaja Ovde će se pokazati kako oset kao zbrkana zamisao (coniusa conceptio) ulazi u opažaj (imaginatio). teži nekom višem svetu. bili upravo oni isti ljudi koji su se istinski potrudili da steknu znanje o spoljnem svetu iz sveg materijala do kojeg su mogh doći. oboje tako suprotnih svojstava da njihova povezanost (unio) ostaje nepojmljiva zagonetka. Kao karakterističan se. kako treba razumeti onaj duahtet tela i duše.

Theologie. pomoću težnje za mimom mudrosti (sapientia). prigodno. Thomas von Aquino. Dobro i zlo. već kao pravci fiinkcije istog živog jedinstva. Festrede 1910. P. i 1911). koja je.da razuin ovaj raznoliki materijal u sukcesivnom prolaženju (diskurzivno) preraduje do pojmova i sudova i kako. Isti autor. 47 Uporedi o tom T. dvojan sadržaj prirodnog etičkog zakona. v. po upoređenju miljenja. Na sličan način je prikazao psihički razvojni proces Ivan od Salsbcrija: no kod njega je znatno važnija tendencija koja je svojstvena augustinovskom shvaćanju stvari. kakav je bio. kontemplativna spoznaja intelekta. koje jc značajno u različitun pravcima. 2 sv. kako je bio uveren Abelar. A šta je savest? Gde Abelar uči kao filozof. već jedino u ovoj odluci za sam čin (consensus). na svoju štetu. osećajima i željama (delectatio) koje prethode voljnoj odluci. sveska. za teologe identičan sa voljom božjom. koji se nalaze jedan u drugom. Ivan ima pred očima praktičnu svrhu znanja i želi time da se snađe u svetu u kojem treba da živi čovek i. u većoj meri. ne sastoji se.46 4. Svojevrsna je sporedna pojava ovog ukrućivanja suprotnosti o spoljnom i unutrašnjem i ovog stavljanja naučnih principa u unutrašnjost. Jahr. nije sama. Ova etika unutrašnjeg uverenja. želeo tačno da odvoji mctafizički pojam dobrog (savršcnstvo = realitet) od moralnog pojma dobrog. po njemu. te opažaj. konačno. 50 Slediti savest stoga znači slušati Boga. kod opažaja ujedno akt suda. iako u različitoj meri spoznato. godine) F. koji iz sistema velikog crkvenog učitelja prodiru preko njegovih granica. čiji nosioci treba da postanu upravo njegovi zemljaci. 3. 48 Neobično je jasno Abelar osvctlio problem kad je. Karl WERNER. Glava . gde konačno intelekt (intuitivno) spoznaje predmet u jednokratnom. i dalje. pokazuje se kao uzdizanje avgustinovskih principa samoupoznavanja i voljnog individualizma. kao veza oseta koji su iznova nastali sa onima koji su reprodukovani. 1858. Zigler u Strasb. tek nakon ispunjenja svih tih uslova. 228 229 . i Historische Beitrage zur Philosophie(1914). ono što je svim ljudima zajedničko. Tako se razvija iz imaginacije kao osnovnog psihičkog stanja dvostruki niz svesti. Siger de Brabant et l'averroisme latin au XIII m c siecle. U teoretskom nizu se razvija mišljenje i. MANDONNET. ipak se upravo odlučujuća linija empirijske psihologijc nalazi snažnije kod Ivana. NITZSCHE. 51 Suprotstavljanje ove etike crkvenoj tcoriji i praksi. koja inače nedostaje onom vremenu. konačno i Abelarova etika 4 7 Već u njenom natpisu Scito de ipsum. 1884). U praktičnom nizu se razvija osećaj ugodnosti i neugodnosti sa svom svojom razgranatošću u promenljivim stanjima života Tako je kod Ivana nagovešten ceo program kasnije asocijativne psihologije. Abhandlungcn zur Philosophie (Frajburg. u pravom smislu dobra ili zla Greška (vitium) . to je s njim dat i celokupni greh i ništa više etički ne menja telesno izvedeno delovanje sa svojim spoljnim posledicama Tako je suština moralnog. No. 49 0UYxatdtaaic starih: uporedi § 14. zlo je samo ono koje mu protivureči. To zahvaljuje negovanju ukusa i ozdravljenom razumevanju sveta koje su pružale klasične studije i ovde ga nisu. medutim. Dobro je delovanje ono koje je suglasno s uverenjem onog koji se odlučio. sa kojim se jedino bavi etika: timc jc pokazao da je objasnio jedan od najvcćih zapletaja problema u istoriji. i što je. G. 9. kao od fundamentalne činjenice. On jc preteča engleskog prosvetiteljstva. kao i od povišenih sanjarija mistike. HERTLING. Uber die Ursachen des Umschwungs und Autschwungs der Scholastik im 13. delimično. kao racionalistički dijalektičar. On im može poslužiti kao uzor ne samo u problemima već i u načinu njihove obrade. 241) bio otprilike tako daleko otišao da svodi sadržaj ctičkog zakona na samovolju božanskc volje. međutim. to mu je onaj (po antičkom uzoru . 1876). delovati protiv savesti je preziranje Boga Samo tamo gde je. ka plodonosnom delovanju u budućnost. sv. međutim. u telesnoj konstituciji koja može voditi ka dobru ili zlu. dolazi do mišljenja. Beč 1881. ovaj postoji.si koju je izlagalo većina dijalektičara i peripatetičara. znanje kao umno uverenje (ratio). oboje pod voljnim delovanjem razboritosti (prudentia). kaže ona. 1908. ne sastoji se u spoljnom delovanju. već u unutrašnjem razlogu. Abelar . sledili njegovi zemljaci. ni u mislima (suggestio). Jahrhundert (Miichner Akad. etiku ponovo obrađuje kao posebnu filozofsku disciplinu i skida s nje dogmatsko-metafizičke pretpostavke 48 To vredi za ovu etiku iako i ona polazi od hrišćanske svesti o grehu. te donosi sa sobom svetsku finoću i slobodu duha. po Abelaru.na to redukuje naslcdni greh 45 Rojter na navedenom mestu II. stavljena isključivo u voljnu odluku (animi intentio). bilo probuđeno u hršićanskoj religiji ka novoj istini (uporedi § 23. upravo ovdc ona teži odmah u unutrašnje. 80 mcđusobno uporedujc Rodžera Bekona i Abelara. Die Scholastik des spateren Mittelalters. kao što je Abelar francuskog. 3. ujedno osećajna stanja (passionesj straha i nade. 2. Ako. da se različiti oblici delatnosti ne posmatraju kao slojevi koji leže jedan nad drugim ili jedan pored drugog. On nalazi već kod oseta i. medutim. On se isto tako daleko drži od beživotnih spekulacija dijalektike. i ona se sastoji u saglasnosti ill nesaglasnosti sa savešću (conscientia).Ciceron) prirodni etički zakon. pre svega. u stvarnom unutrašnjem životu čoveka samog.postaje tek po consensus greh (peccatum). verovanja i znanja. po prvi put. nakon svog zamračenja kroz ljudski greh i slabost. i 17. 50 Čini se da je Abelar u tcologijskoj mctafizici (komentar za Rimska pisma II. sadrži.7). ovde nećemo izvoditi. 3. Der hl.. Regenzburg. (Jahrbuch fur prot. to znači po svojoj spoznaji božanske zapovedi. i dalje. celovitom opažaju. Ovaj lex naturalis je. norma po kojoj se kao dobra ili zla karakteriše ova voljna odluka? I ovde Abelar prezrivo odbija svako spoljno i objektivno odredenje po jednom zakonu: on nalazi normu prosuđivanja isključivo u unutrašnjem individuumu koji se odlučio.(Laven. No. preostaje individuumu da se odluči po svojoj savesti. Vvissenschaflliche Richtungen und philosophische Probleme im 13. najavljuje se nauka koja se temelji na unutrašnjem iskustvu i njeno se značenje sastoji upravo u tome da ona.49 Jer naklonost (voluntas) što se temelji u prirodnom sklopu i. na bilo koji način.D R U G I P E R I O D (počinjc oko 1200.

a posebno na podstrek kalifa Almamuna (na početku devetog veka) u Bagdadu je vladao živahan naučni život: u prevodu su bili poznati novoplatonici. Ah i ona. koja se.uvelo. Koliko god je ova. der Naturvvissenschaften und der Technik. međutim. Mstenfeld. ono se nije u njemu moglo pravo ukoreniti i nakon kratkog procvata je bez snage u sebi . prešlo kao plodno u evropsku nauku . 1865-76). Arapska i za njom jevrejska nauka. Die Philosophie der Araben in zehnten Jahrhundert (8 svezaka. koliko naše poznavanje o tom dopire. to ipak arapska nauka naročito zahvaljuje svojevrstan karakter okolnosti da njeni osnivači i nosioci u daleko većem delu nisu bih klerici. Jahrhundert in ihren Beziehungen zur jiidischen Literatur (Vroclov. medutim. Kultur der Gegenvvart L 5. de Boer. koja su kasnije Arapi mogli preneti Zapadu.da treba utoliko ukoliko mu je ovde. Šmelders. U opštoj istoriji nauke njegova misija je samo ta da delimično povrati kontinuitet razvoju zapadnog duha. Za vreme vladavine Abaside. orijentalna filozofija srednjeg veka je još siromašnija od evropske. Tako idu ruku-podruku od početka studije antičke medicine i prirodnih nauka sa studijama filozofije. J. Istok je bio znatno nadređen samo u širini i mnoštvu tradicije. Uporedi L. Istorija religioznih i filozofskih sekti kod Arapa (nemački od Harbrikera (Hale. 1924). otvorio je nove svetove duhovnog života narodima Evrope. Prema prirodi stvari i ovde se izvršilo primanje antičke nauke obmutim putem. GLLSON. fjber das Fortleben der antiken Wissenschaft im Orient (Archiv fiir Geschichte der Mathematik. Geschichte der arabischen Arzte und Naturforscher (Getingen. hemija. Orients (Minhen.-rom. 45. precenjivati samostalni uspesi Arapa u istraživanju prirode i u medicini. kao što su na primer. stoga što se ono što je. Die Lehre von der Zvveckbestimmung des Menschen im griech. 1909). Le Thomisme (Pariz 1923). Documenta philosophiae Arabum (Bon. Goldziher. 1858) i isti članak o pojedinim filozofima u Dictionnaire des sciences philosophiques. str. 1890). 1836) i Essai sur les ecoles philosophigues chez les Arabe (Pariz. to se ipak ne smeju. grčke ili helenističke filozofije. najbolji komentatori. Geschichte der Philosophie im Islam (Štutgart. Otpočelo se sa novoplatonizmom. koja je ovladala zapadnom naukom. Uporedi takođe Hamer-Purgštal. J. Isti autor. Mittelalter (1926). treba istaknuti: Mohamed al Šahrestani. Lajpzig. Kara de Vo. des Mittelalters (1907-13). Die Philosophie des Islam in ihren Bezug zu den philosophischen Weltanschauungen des vvestl. U metou. M. nakon što je nestao prvi zanos dijalektike. Uporedi J. Aristotel i novoplatonici. Altertum und im jiid. Eine gw. Die Kontinuitat der griechischen Philosophie in der Gedankemvelt der Araber (Archiv fur Geschichte der Philosophie XI i XLL 1898. svakako više literamo-istorijskom nego filozofski interesantnom razdoblju tradicije. Jahrhunderts in ihrem Verhaltnis zur aristotelischen und jiidisch-arabischen Philosophie (Minster 1915). Diterici. u obimu naučnog materijala i proširenju realnog poznavanja. isto tako C. Štaviše. Bibliotheca Judaica i Geschichten dea Judentums od Greca i Gajgera. Brokelman. koja. Ne može se takođe potvrditi da su u prisvajanju ove građe razvili neku nacionalnu osobitost. Štajn. C. Munk. J. Studie iiber die Summa (1925). u celom filozofskom pojmovnom sistemu onl stoje. u filozofskom pogledu. Oni su neposrednije i potpunije sačuvali tradiciju grčkog mišljenja i znanja nego samostani Zapada Nad Bagdadom i Kordovom izlila se jača i sadržajnija bujica naučnih predavanja nego nad Rimom i Jorkom.A. trebalo je vrlo brzo da bude ostvarena u neslućenim razmerama Dodir sa orijentalnom kulturom. 1902). u najvećem delu. Gutman. Geschichte der arabischen Literatur. koji je u sirijskoj tradiciji još bio savremen i zbog svog religioznog obojenja simpatičan. gotovo svi poučni spisi Aristotela. i ovo blago je prešlo takođe u posed hrišćanskih naroda Pisac misli da treba i da se sme odustati od sopstvenog prikaza'arapske i jevrejske filozofije srednjeg veka . Melanges de philosophie juive et arabe (Pariz. SCHNEIDER. bila sposobna da pruži naučnom mišljenju širu bazu činjeničnih poznavanja. ušla je u Pariz. međutim. D. Islamstudien I (1924. Izvrstan i instruktivan pregled pružio je sada T. 1842). Isti autor. Ovo celo naučno obrazovanje je mnogo više nakalamljeno arapstvu. M. S. potpuno pod kombinovanim uticajima aristotelizma i novoplatonlzma (A isto vredi i za Jevreje). 1850). već lekari (uporedi F. A. pobedonosno potvrdila protiv navale krstaških ratova.1876). kao na Zapadu. Ajsler. i dalje). 1870-84). Hipokrat i Galen bili su isto tako prevođeni (delimično zaobilaznim putem preko sirijskog) i čitani kao i Platon.i samo se stoga i može u ovom prikazu raditi o opštem razvoju filozofije . poticala su uglavnom iz knjiga Grka. osim ove jako rasprostranjene hterature. J. s obzirom na vlastite principijelne misli. 1901). pre svega. Geschichte der arabischen Literatur. 1927). Platonova Republika Zakoni i Timej. 231 . i dalje). Uporedi takođe Firstovu. la doctrine de l'Islam (Pariz. Die Abendlandische Spekulation des 13. DEMPF. Beitrage zur Geschichte der Philosophie (Vroclov. da bi se došlo do boljih izvora: no ostala je posledica da se Aristotel i Platon gledao očima Plotina i Proklea. kao duhovno dobro starog veka. Sopstvenim radom Arapa nisu doživela bitnu preradu takođe ni iskustvena znanja i ona se pojavljuju kao samostalna samo na nekim područjima. međutim. Vorlesungen iiber die jiidischen Philosophen des Mittelalters (3 sveske. Ruska. zatvoren uvid u originalne izvore i jer je smatrao da je upućen na reprodukciju sekundarnih prikaza . Kako god uske mogu biti veze u kojima je stajala filozofija ovih semitskih kultumih naroda prema religioznim interesima. i dalje. Hortcn. i u principijelnom naćinu shvatanja. Stoga ovde sledi samo suženi P R E G L E D A R A P S K E I J E V R E J S K E FILOZOFIJE U SREDNJEM V E K U Iz literature o ovom. I ovde je srednjevekovna nauka u biti naučena tradicija Znanja. A. s druge strane. nisu sa sobom donela više novog nego ova. 1840). Die Scholastik des 13. F. Einfuhrung in dle hohere Geisteskultur des Islam (1914). Zato je u arapskoj metafizici bila protivteža dijalektici filozofija prirode. mineralogija i neki delovi medicine (na primer fiziologija). Potreba za sadržajnim saznanjem. Nojmark. Die Hauptform mittelalterischer VVeltanschauung. Špigler.da sme. koji je on sam povremeno izgubio. Die philosop230 hischen Systeme der spekulativen Theologen im Islam (1913).pokazalo. Geschichte des Philosophie des Judentums (Lajpzig. E. Žoel. nije istraživanjima prorađena do pune jasnoće i koja još nije našla kompetentan opšti prikaz koji bt ulazio u naučne detalje. Beč. Beker. sa neznatnim izuzecima. Hajneman. Philos. M. Geschichte der jud.

Bauer. Pariz. ona fantastična tajna nauka (kasnije dakako mnogo prerađivana) čiji osnovi pokazuju. Za filozofiju je kod dodiraa sa orijentom bilo pre svega važno da se sada pariska nauka upoznala ne samo s celom logikom Aristotela. i dalje. Uporedi L. 1671. 1882. Die Mctaphvsik des Averroes. koji je opet nosio snažan novoplatonistički pečat. Horten. čije su »Fons vitae« sačuvani u hebrejskoj i latinskoj preradi. u tajnl savez »čiste braće«. umro 1138). Das 14. u Kordovi. Flinta. nemački od Jelineka. pokazuje još jaču naklonost novoplatonizmu. Avicena (Pariz. O njegovoj filozofiji religije uporedi A. Nastavak arapske nauke treba tražiti u Andaluziji. Dobar prikaz o tome kod Rob. »Vema braća od Basre« tvorila su neku vrstu pitagorejskog saveza. obradio u parafrazama i propratio kraćiin ili dužim komentarima (štampanim kod starijih izdanja Aristotcla). te se. 1916). već i sa svim stvamim delovima njegova sistema Kroz »novu logiku« osvežila se već u sebi obamrla di233 . koja se. Najpoznatiji jevrejski filozof srednjeg veka je Moses Memonid (1135-1204). Die Religionsphilosophie des Sohar (Lajpzig. 1842. 1912) i Isti autor: Dic Hauptlehren des Averroes nach seiner Schrift: Die VVideriegung des Gazali (Bon. Rođen 1332. na istom mestu sv. koju je prihvatila hrišćanska nauka oko 1200. Katremer u Notices et extraits des MSS. i kao i sam Avicena. Bardenhever (Frajburg. de Slan. Veće vlastito značenje ima Avicena (Ibn Sina. A. prevedena i objašnjena (Hale. Njegova se nauka ponovo približila čistom aristotelizmu. Mcrks u Philos. 1875. sv. 1913). d. a nakon toga lični lekar kalifa. Lajpzig. Istiskivanjem Arapa iz Španije izgubili su se i tragovi filozofske delatnosti. Na proširivanje ovih filozofskih nazora popreko je gledala muhamedanska ortodoksija. Njegovo glavno delo »Učitelj kolebljivaca« (Doctor perplexorum) izdato je na arapskom i francuskom s komentarom Munka (3 sveske. 1903). Kao vrednu pažnje susrećemo samo jednu. a u nemačkom izvodu kao »Der Naturmensch« od Ajhorna (Berlin. van svih istorijskih društvenih odnosa. 1869. on je u raznim svojstvima mnogo putovao svetom. ukoliko se brže tamo ponovo u sebi srušilo duhovno uzdizanje muhamedanizma. takozvanim mutacilitima. Arapsko-jevrejskoj literaturi. 1553. a umro 1406. i 1700). Miler. Roman philosophigue d'Ibn Thotail (Alžir. Uporedi E. osobita metafizika ortodoksnog mutakalimuna. Islamische Ethik. str. Pariz 1865-66) (uporedi o spisima Maimonidesa der Ges. Erlaubtes und verbotenes Gut. 1288-1344). O njegovoj psihologiji (Opus egregium de anund) uporedi M. ćiji je »Kanon« postao osnovna knjiga srednjevekovne medicine na okcidentu i orijentu. L. J. Historical philosophv in France (Hdinburg i London. kojeg je poštovao kao najvišeg učitelja istine.Prve jače istaknute ličnosti: Alkendi (umro oko 870): i Alfarabi (umro 950). neka postoje samo još u hebrejskom prevodu) treba istaći pobijanje Algazale. 1883). Gazali (Pariz. . umro 1185). 145. 1900). propratna pojava arapske nauke i od nje zavisna Iz tog je izuzeta samo Kabala.koji prikazuje intelektualni razvoj čoveka koji je zatvoren. u Kairu. de Boer. Renan. H. nasuprot Aviceni. koji se pripisuju Prokleu. kao i ovaj. Svsteme de la Kabbale (Pariz. 151171. rasturanjem i prevođenjem najviše doprineli proširenju orijentalne filozofije na Zapadu: posebno su u trinaestom i četmaestom veku njihove škole u južnoj Francuskoj organizovale ovo dalekosežno posredovanje. Frank. izdao arapski. Kara de Vo. posegnula za iskrivljenim atomizmom. jedno vreme sudija. u najvećoj metafizičkoj zabuni. s jedne strane. Vinter (Minhen. M. sin Budnoga). 1902). gde je muhamedanska kultura ponovo kratko procvetala Ovde se u slobodnim uslovima razvila filozofija do snažnog naturalizma. španski Jevrej jedanaestog veka). 1644). Jevreji su pomoću svojih široko razgranatih merkantilnih veza. Ranom arapskom aristotelizmu i još više slobodoumnim muhamedanskim teolozima. na usamljeno ostrvo . isto kao i hrišćanski agnosticizam. a delimično su možda još i raniji među njima uglavnom "Teologija Aristotela" (arapski i nemački od Ditericia. Od njegovih dela (Venecija. Gotje. a slične se misli zaoštrujukod Abubakera (Ibn Tufail. 1862). u Tunisu. 16-18. Lajpzig. Važno je napomenuti da su izvomo glavna dela jevrejske filozofije napisana na arapskom jeziku i tek su srazmerno kasno prevedena na hebrejski. međutim. Još je uža veza sa Averoesom kod Gersonida (Levi ben Gerson. 1882). do interesantnog razdvajanja između prirodne i pozitivne religije. Filozofski roman ovog poslednjeg (Zivi. jedva se u svojim naukama razlikuju od novoplatonskih tumača Aristotcla. umro 1198.izdat je u latinskom prevodu od Pekoka kao »Philosophus autodictaticus« (Oksford. prema unazad i unapred potpuno usamljenu. srodna je knjiga Saadja Fajumia (umro 942) »O religijama i filozofijama«. Među naučnim radnjama protivnika poznata je. Ove su tendencije utoliko više pobedile na Orijentu. 19-21. u suprotnosti prema aristotelovsko-novoplatonističkom gledanju živog prirodnog sklopa. H. vraćaju u isto vreme te u iste uzbuđene krugove religioznog mešanja. kasnije zbog religioznog progona proteran u Maroko. Averroes et l'averroisme. razvila do krajnjeg preterivanja isključivog kauzaliteta F-*ga i. i 1883. s cliuge strane pojavilo se ovde u spisima Algazalija (1059-1111): Destructio philosophorum) skeptičko-mistično raspadanje filozofije. tako je i naučni pokret bio tako oštro progonjen već u desetom veku. Ford. svojevrsno spajanje orijentalne mitologije s idejama helenističke nauke. čiji uvod sadrži filozofiju istorije. Karakteristični prikaz spoznajne teorije ove filozofije nalazi se u »Rukovođenju usamljenika« od Avempasea (Ibn Baggak. te su stavili krajnje veličanstven opseg tadašnje nauke u jednu enciklopediju (o tome Diterici) za koju se čini da. 980-1037). Judentum. prevedenu od M. 1908). Pariz. godine. da se sklonio. koji su poreklom iz poslcdnjeg vremena novoplatonizma. koja želi da da apologiju jevrejskih dogmi. Lajpzig. i to najbliže od svih Arapa. pojava i svakako najsamostalnija među arapskim misliocima Averoes. koji po svom obrazovanju i nauci pripada fazi arapske nauke. Buch von AlGazalis Hauptwerk der Religionswissenschaften (Hale. Dve njegove rasprave o odnosu filozofije i teologije izdao je u nemačkom prevodu M. Uporedi T. pripada konačno izvestan broj pseudonimnih i anonimnih spisa. 1900). On je gotovo sve poučne spise Aristotela. 1922). Najznačajnija je. De ortu scientarum izdato od Bojmkera (Minster. kao spoznaju koja upoređuje prirodne zakone čitavog ljudskog kultumog života (Izdatu od M. uglavnom. Jevrejska nauka srednjeg veka je. no koji je izvršio moćan upliv i svojim izvanredno mnogobrojnim filozofskim spisima (osobito metafizika i logika). str. 3. pojavu Ibn Khalduna. i Liber de causis (De essentia purae bonitatis) odlomak iz otoiXEicooi<. Žoel. latinski i nemački O. 0eAoyixTi. U novoplatonističkom smeru susrećemo Avicebrona (Ibn Gabnrol. 1894). iz232 danje. Kara de Vo. Sv. rođen 1126. Destructio destructionis. 1783). 1849). grupisanoj oko Averoesa. z. Die Vvidcrspruche der Philosophie nach Algazzali und ihr Ausgleich durch Ibn Roschd (Strasburg. Monatsh. te je pored pojedinačnih filozofskih spisa za sobom ostavio i jednu opštu istoriju.

po načinu obrađivanja daleko nadvisila ranije sumiste bogatstvom sadržaja jasnoćom razvijanja i određenošću rezultata a i kasnije jedva bila nadmašena Analogni metodski preobražaj izvršio je Mnsent od Bovea (Vincentius Bellovacensis. o kojima smo obavešteni naročito od Alberta i Tome. ali od sebe odbacivao intelektualističku metafiziku i. stapanje religloznog i naučnog interesa Istom rezultatu je vodilo.nova logica) i napredovala je prema metaifizičkim. 226). 1924). kako bi se. on se veže i sa Avgustinovom naukom o volji. Die Psychologie und Erkenntnislehre des B. saglasne sa naukom o verovanju. u snažan individualizam. 1875) i Ivan Fldanca zvani Bonaventura (1221-1274) na nauci mistike. Bojmker (Jahrbuch f. Jahrhunderts (Minster. konačno. L. Žurdena i M. svoj istorijski odnos zahvaljuje Tomi Akvinskom. (Beč. Nakonove pobede (1254) podigao se brzo ugled Aristotela do najvišeg filozofskog autoriteta. u stvari zato jer su ove nastupale isprva u najužoj vezi sa averoizmom i jer je time odmah novoplatonistička mistika nakon Skota Eriugene. konačno. Forschungen iiber die lateinischen Aristoteles iibersetzungen des 13. Theol. Tako su. nego tek poriv za stvaranjem sistema Njegov duhovni začetnik je Albert od Bolštada.istorijskim počecima empirijske psihologije u jednu vrstu ideabzma unutrašnjeg iskustva On je isto tako vezan sa istraživanjem prirode. često praćena uvodom arapskih komentara Crkva je oklevajući dozvolila da uđe nova logika iako je na taj način dijalektika dobila svežeg zamaha. VIL. umro oko 1265) u svojoj »Speculum quadmplex«. nauku o sudu i o zaključku veže uz shvatanje pojmova (termini) kao subjektivnih znakova za realitet postojeće pojedinačne stvari. Dijalektika koja je iznova ovladala i koja se pojavila u raznolikom izbijanju disputacija izgradila je u svojim udžbenicima logike aristotelovsko-stoički šematizam poscbno i sa gramatičke strane. Ovu šemu prvi je primenio Aleksandar od Hala (umro 1245) u svojoj Suma universae theologica. a sa razvojno. s virtuoznošću koja je. napola mističkog intelektualizma: upravo su iz njegovog sistema oni elementi izvršili utoliko snažnije delovanje na budućnost. Ova se. koji se uzima kao osnova raščlani deobom i objašnjenjem u izvestan broj teza. Odatle je pojmljivo da je i tomizam naišao na otpor platonističko-augustinskog pravca. no uskoro se morala uveriti da joj nova metoda koja je bila uvedena pomoću silogistike. i obnavljanje nominalizma kojim se završio duhovni pokret poslednjih stoleća srednjeg veka u jednoj izvanredno interesantnoj kombinaciji. sa zadivljujuće brzim savlađivanjem. često ovde i promenljivoj borbi izborili postavljanje dveju katedri aristotelovske filozofije na pariskom univerzitetu i. sastoji u tome da se neki tekst. priređen u logičkoj konsekvenci reahzma. i čovek značaja Nikole Kuzanskog sve te elemente nove svetske nauke da podvrgnue pod vlast jednog napola sholastičkog. doduše. to je. i kad je sad zadatak racionalnog razlaganja religioznog pogleda na svet bio preduzet s novim zamahom i sa razvijenom tehnikom mišljenja. 234 Uzalud su se u ovom raznorodnom kretanju tu i tamo još pojavljivali ljudi koji su se posvetili izgradnji sistema religiozne metafizike. naročito Viktorinaca Posebno je karakteristično među delima ovog poslednjeg »Reductio artium ad theologiamc. utohko energičnije. E. dao podstrek za potpunu izmenu smera filozofskog mišljenja S njime se počelo ponovno razdvajati ono. do 1250. ih obaranje ovih pitanja argumenti izvedeni u obliku lanaca zaključaka. Osuda averoističkog pampsihizma (uporedi § 27) pogodila je isprva takođe i Aristotela. umerenog realizma koji se ravnomemo podržavao u tomizmu i skotizmu. Gilson. izbUa njihova suprotnost. te se neposredno posle samog Tome razvio njegov redovnički drug Majster Ekhart sholastički intelektualizam do heterodoksije idealističke mistike. d. iznesu za potvrdu. 275. odlučnu prevagu postigli intelektualistički i novoplatonizmu srodni elementi augustinovskog mišljenja Na taj način se izvršilo najveličanstvenije izmirenje koje poznaje istorija mnoštva misli koje su pokrenule svet. (Pariz. prema tome. za kojeg se isprva činilo da svojim naturalističkim konsekvencama žeh da ojača racionalistički duh dijalektike do pobedonosne neobuzdanosti. da se sastave pitanja s njim povezana i na njih mogući odgovori. Univ. koje je uzelo sve više maha uz budući *empirizam. Sekta almariana bila je. Gesch. 1893). stvorila odluka o predmetu. da se. na realno enciklopedijskom materijalu znanja (uporedi Butarik V. on je bio cenjen kao preteča Hrista u stvarima prirode. str. zapravo. i dalje). B. nicale klice novog mišljenja. fizičkim i etičkim knjigama. utoliko žešće. Ona je poćela sa do tada nepoznatim. konačno. Ovaj terminizam se veže kod Vilima Okama s naturalističkim tendencijama arapsko-aristotelovske saznajne teorije u osporavanje tzv. do kojeg ga je doveo Inoćentije IIL Novoplatonističkoarapski aristotelizam. Phil. a svoj pesnički prikaz nalazi u Danteovoj »Božanskoj komediji«. pod sholastičkim plaštom. koji svoje svestrano organsko izvođenje. sa metafizičke strane. po helenističkoj filozofiji uvedeno. 1876). nakon Lateranskog koncila 1215. uglavnom. još uspešnije. Kao njegov zastupnik pojavio se oko 1200. Ali. Pod uticajem arapskih doktrina široko se ostvario panteizarn. 1916) pada u vreme od 1150. usavršio suprotne momente avgustinizma Ovaj pravac je dospeo ka punoj snazi u najoštroumnijem i najdubljem mishocu srednjeg veka Dans Skotu.jalektika. Recepcija Aristotela (o čemu. (Uporedi Kaufman. u pravom smislu sholastička metoda (uporedi M. koji je. progonjena ognjem i mačem. Grabman. navedena knjiga. koji je prvi značajnije razvio klicu filozofije volje u avgustinskom sistemu i time. Pariz. et la connaissance de I'antiquite clasique au 13me siecle. Almarih od Bene (kod Šartrea) i David od Dinana. kao što je bio Jovan Krstitelj u stvari235 . O njihovoj nauci uporedi »Traktat gegen die Almaricaner« izdao Kl. odmah je. Uzalud je hteo. njeno prihvatanje na fakultetu. u službu crkvenog sistema To je bilo. Grabman. und spec. za uvrštenje u onaj metafizičko-religiozni sistem. la philosophie de B. Ali. i ono ju je rešilo pod naknadnim delovanjem uticaja onog sjajnog razdoblja u razvoju papizma. govori str. samo time omogućeno što su u ovom potpuno sistematskom obrazovanju jedne filozofije. svoju literamu kodifikaciju i. d. na kraju. rado prihvatio znanje o prirodi (kao ranije) i usavršavanje logičkog aparata. vrednijim delom Organona (vetus . istovremeno. Uporedi K. dok se činilo da su u alberto-tomizmu dovedeni u punu harmoniju helenistička nauka i hrišćanska vera. citiranog dela od A. dakako. Tako se došlo do jedne teorije koja po vizantijskom obrascu. skrenut je. Zasluga oba prosjačka reda dominikanaca i franjevaca jeste to što se razrešila ova veza i priklonila hrišćanska moć na priznavanje peripatetizma Oni su u žilavoj. nije delovao ni jedan drugi novi filozofski princip. 228. god. a da pri tom. ne sasviin zaboravljena bila podignuta do otvorenog panteizma. dobro dolazi u prikazivanju njene vlastite nauke. (Paderbom. Verner. Vrlo se uzdržljivo ponašala crkva prema metafizici i fizici Aristotela. data jedna gotovo beskrajna materija znanja Srednjevekovno mišljenje pokazalo se kao potpuno doraslo ovako uzvišenom zadatku.

v. E (Hamburg. Gonzales. Svoje glavne zastupnike avgustinska platonska opozicija protiv aristotelizma. izd. Dante (1922). i dalje). čiji je vođa Egidius od Kolonc. O. u filozofskom smislu takode. Nauku dominlkanaca. Die Phitos. Eine DanteUntersuchung (1913). Uporedi F. Eine lat. profesor filozofije u Parizu. imala je u Vilimu od Ovcrnje iz Orijaka. Sačuvani su spisi (zbirka od F. studirao u Padovi i Bolonji. Truk. Gol (Beitrege XII). La philosophie de St. a umro je uskoro nakon 1292. Beitrage V) i kod VItela (Vittelio. Delimično se kod njih već u 13. . izd. Frošamer. kao i u Rimu i Bolonji. A. pored tomizma i skotizma. te u Napulju. A. A. Žurdan. Romanus. Uporedi J. v. fur Kath. 1914). Valgornera. M (Beč. zatim je delovao kao učitelj naizmenično na tim univerzitetima. A. London. A. umro 1300) i Mlim de la Mare. učitelju i biskupu u Parizu. (1920). Verner Šelgen. phil. sv. u Rokasici (Donja Italija). u Lojingenu. A. Iz vrlo opsežne literature o njemu navešćemo: Ch. Hertling. jedna posebna avgustinska teologija. Th. 2. Th. E. odavno čuvcnom po svojim prirodnonaučnim studijama. (Hajdelberg. Lason. u izvodima E. Die gotliche Komodie. Denifle. Einfuhrung in dic Summa theologiae des Th. Der h. Der Kampf um die Lehre des hl. ffl. Das Problem der Vvillensfreiheit bei Heinrich von Gent u.. Sertilanž. Th. (4 sv.. Kirche und Kultur). u Lajpzigu 1871). SL Šnidele. Bah. Mogu se ovde navesti takođe i Rikard od Midltauna (R. bio je oko 1300. te je u daljoj literaturi često puta citiran samo kao »philosophus«. der Mvstiker i isti u Ibervegovoj Gesch.. de Mediavilla. Albert od Bolštada (Albertus Magnus) rođen 1193. Jena. 1873. Vvest-ostliche Mystik (Gota. 1867). uporedi o ovom Kr. sumnjivog zbog arabizma. E. obrazovao se najpre u samostanu Monte Kasino. Njegovi spisi se najvećim delom sastoje u parafrazama i komentarima Aristotela: samostalnu vrednost ima. Grabman. D' A. Boethius und Dante (Lajpzig. koji je svestrano plodonosno podsticao. Ph. M. 1909). sv. Zighart. u Kelnu. sa tekstom sna236 žno novoplatonizovane rasprave »De intelligentiis«. Studien iiber die Philosophie des h. Bah. A. Th. Za druge tomiste. M. osim teološkog kompendija »Summa quaestionum ordinarium«. Majster Ekhart. 1218-1293) borbenom pobomiku primata volje protiv tomizma. sve do danas oficijelnu filozofiju rimske crkve. 1875) uglavnom propovedi.. 3 sveske (Regenszburg. (Uporedi H. u jednom samostanu kod Terasine. Liber de causis i sentence Petrusa Lombardusa. Die Philosophie des Th. Njegova učenja su izložena u »Opus maius»: (izdao Džeb. G. A und die Kultur der Neuzeit (Hale. A. et la philosophie catholique au 13me siecle (Pariz. mlađi (Maister Eckhart) Tomin savremenik. koji je na»glasio Albert. Jahrhundert (Beč. stvorili su Albert i Toma. 1247-1316). Premiers travaux de polemique thomiste (R. J. 2. A. 1926) i isti Eigenbericht (Lit. sažeto: Jos. izdanje (Pariz. 1885). Karera i H. Beitrage zu seiner Vvurdigung (1880. Geschicbte der deutschen Mvstik im Mittelalter (Lajpzig. (Lajpzig. A. 1773) i u izvodu u »Opus minus« (izdao Brever. Oto. als Reprasantant der christlichen Platonismus im 13. Die philosophische Mystik des Mittelalters (1922). Fr. Isti autor. Entvvicklungsgeschichte und Erklarung 4. Bernhart. 1924. Sein Leben und seine VVissenschaft (Regenzburg. uglavnom. 1925). 1901). Herveus Natalis (1927). G. A. Kern. R. Nedavno: P. v. A. 8 i 13). Žilson. za vreme mučnih rasprava o pravovemosti njegove nauke. (Aeg. G. Piša (Erfurt. uglavnom: »Quodlibetica theologica«. Psychologie Alberts des Grossen (Beitrege 1903-06). posebno. Lehre (Minhen. Thomas-Lexikon (Paderbom. Bio je samo povremeno zaštićen od pape Klemensa IV. 1859). M. kojih je veliki broj. M. naročito njegova Botanika (De vegetabilitus libri XLL izdata od Mejera. Duh. Beitrage IIL. kod Ilčestera. koji su bili snažno usmereni na istraživanje prirode. i raspravu De monarchia. Toma Akvinski jc rođen 1225.. Šic. Theol. 2. Berlin. Baur. E. dalje. 6sv. K. Ojken.ma milosti. 1913). O Ekhartuposebno: J. R. 1858). Uporedi. Iz franjevačkog reda su proizašli najoštriji protivnici tomizma. Beč. (Pariz. M. (Pariz. L Jensena. der Vater der deutschen Spekulation (Beč. pored manjih rasprava. Njihova nauka se saćuvala ublažavanjem heterodoksije u »Deutschen Theologie« (izdata najpre od Lutera 1516). O tom uporedi K. obravovan u Oksfordu i Parizu. Bitnera. Schol. et theol. Thomas (Zeitsch. E. i 1881)uztorazličitaizdanjairasprave H. Karer. 1895). Th. ne treba zaboraviti. L. Ulman. Rechtfcrtigungsschrift des M. ili 1227. sc. i dalje 2. U sledećim vekovima se održava. Daniels. v. komcntare Aristotela. v. 1927). Reformatoren vor der Reformation. E. Erle. 1881). Tor. doktorirao u Kotou i Parizu. 1923). London. Lajpzig. D. 1886) i Thomas und Kant. Humana civilitas (Staat. Prevod O. veku pokazao interes za prirodnonaučne stvari. Sest 1858-81). 1920. 1889). H. Minhen. 1858). d. (E. Das Svstem seiner rel. i hrišćanska nauka ga je i dalje smatrala (upravo kao Averoesa) inkarnacijom naučne istine. tako kod Ditriha od Frajburga. Verner. 1925). F. M. Verner. A. 1900) i Henrik od Genta (Henrieus Gandavensis. on je napisao. A. spat M. Bd. Kod Johana Taulera od Strazburga (1300-1361) postala je ona populama propoved. osim Summe. de Vulf. 1873. umro. Th. Kelnu i Parizu. 1926). Histoire de la philosophie scolastique dans les Pays-Bas (Pariz. sa španskog preveo Nolte (Regenzburg. 2 sveske (Pariz. M. v. d. Th. Šnajder. Preger. Rođen je sredinom 13. Die Schule des Th. 2. Krebs. La pensee de St. autoru dela »De universo« (O njemu govori K. a umro je 1274. v. živeo povremeno u Kelnu i Strazburgu i umro 1329. Ber. veka u Tiringenu. 1857). traktati i izreke (izdati u novonemačkom prevodu sa uvodom H. Hefele. izdanje. postao je biskup od Regenzburga i umro 1280. Pfajfera. v. 1875. v. 1924). V. gde je 1249. A. A. nedavno K Fosler.predavanje) no. pojavio se kao 100. des Th. Plasman. Verner. izd. Ozanam. Die Philosophie des Th. 1845). Pored ovog velikog dela svetskog znaćaja. 237 . Daljim razvojem deli se nemačka mistika u herezu begarda 1 Bazelske »božje prijatelje«. Stadler (Beitrege XV i XVI). Uporedi C. postoji samo literamo-istorijski. 1910). 1864). sveska filozofske biblioteke. Verner. koja potičc vcrovatno od Vitela). Dominikanskom redu pripada i otac nemačke mistikc. izd. II. 1907. St. Rasprava De regimmepiincipum pripada mu samo delimično. Rolfesa. sv. Uporedi K. (Švaben). 1878). postao je provincijal svoga reda za Saksonsku. bio je ovde Rodžer Bekon. 1842). Bojmker. Kod begarda je vodila ka najradikalnijoj povezanosti sa averoističkim panteizmom. 1895). Njegova dela sadrže. H. 1908. interes. Mandone. L. 3. II. ein Kampf zweier Welten (Berlin. pisac jednog žestokog „Correctorium fratris Thomae". višestruko progonjen zbog svog rada i svojih shvatanja. Filozofski značaj Dantca Aligierija medu izdavačima je najbolje opravdao FUalet u komentaru njegovog prevoda Divine comedie (3. (Beitrage XXIV. E. no koji se još nije izgradio u čvrst lik. 1913). a kod Henriha Suse od Konstance (1300-1365) pesničko pevanje. rođen 1214. nr/stica theologia divi Th. (1912). Summa theologiae i spis De veiitate ftdei catholicae contra gentiles (Summa contra gentiles). A. S. Th.

Mamilius von Inghen und die okkamistische Schule in Deutschland (Hajdelberg. Hajdeger. Raznoliki odnosi ovih uzajamno obuzetih i prožetih sistema naučno su odredili poslednja stoleća sradnjeg vcka Tok razvoja pri tom u opštem je taj da su ovi antagonistički sistemi. izvorni komentar za Lombarda. nedaleko od Pariza) od kojih jedan potiče od tomizma a drugi od skotizma (uporedi Beitrage XI) s mnogo značajnijim Mlimom od Okama. a što Prantl opovrgava Po njegovom uzoru (YP<xu. preveo H.B. uglavnom poznat po neobičnom nalasku »velikog umeća«. stekao je visoku slavu u Parizu. Die Theologie des D. M. Najpoznatiji medu njegovim mnogobrojnim pristalicama je Franjo od Majra (umro 1325).. i dalje). 317. 1861) i K. Njegove su se tcžnje ponovile u petnaestom veku kod Rajmunda od Sabunde. koja gradi pretpostavku njihovog mišljenja Religiozna metafizika se kao sama od sebe rasporedila pre sveg znanja i mišljenja. a ne obmuto. Minje (Beitr. Šolc. »Opus Parisiense«. sa vie. C. te se cnergično umešao u crkveno-politićke borbe svog vremena time što se s Fihpom Lepim I Ludvigom Bavarskim borio protiv papizma (Disputatio inter clericum et militem super potestate ecclestiastica praelatis atque principibus terrarum coramissa i »Defensorium« protiv pape Ivana XXII). koje je uz to. Griindzuge der Philos. Šarpfa. 1898). Šarl. 1235. V 1900). isuviše rano . P. Grundriss L § 206. Hever (1912).D. W.(1927). B.R. 1919). kako se svojevremeno tvrdilo. C. da bi se. izdao J. Povezivanje mističke nauke s nominahstičkim isključivanjem metafizike nalazi se kod Petra d'AIija (Petrus de Alliaco 1350-1425) i kod Ivana Žcrsona (Šarlije. (1927) . i dalje).Haris. koji je komentar sentencija Lombarda. Das Verhaltnis der Philos. Njegove su »Sumulae logicales« bile prevod jednog vizantijsko-grčkog udžbenika. Dijem. Fridmana. (sadrži liber de mente. 1893). Zibek. J. de Montcnj. Die Kategorien . N. v. A O Y I X T ) V E7tioTr|pr|V Mihajla Pscla (uporedi Kr. s većom ili manjom jasnoćom. Verner u dve rasprave o njegovoj psihologiji. O. S. U obnavljanju nominalizma susrcću se na ovom tlu \ilim Diran od St. L. mnoštvo misli. Šmid.) bile su uvedene u latinskoj preradi poznate »varvarske« memorijalne oznake modusa silogizma Terminizam koji se razvio iz ove retoričko-gramatičke logike u nominalističkom pravcu. Uporedi R. Kugler. od njihovih suprotnosti. rektor Pariskog i suosnivač Bečkog univerziteta i Marsilije od Ingena. 1851). Etudes sur Leonard de Vinci. Rich. 1921) IL Via antiqua und via moderna auf den dcutschen Universitatcn des XV Jahrhunderts (isto 1922). Erkenntnislehre in ihrer historischen Stellung (Archiv fur Geschichte dcr Philos. Interesantno sažimanje duhovnog stanja na kraju srednjeg veka punog slutnji budućnosti. kombinacijom osnovnih pojmova sistem svih mogućih spoznaja Izvod o tome kod J. Medu delima (ne postoji izdanje celokupnih dela) su najvažnija: Sununa totius logices. Purena (umro 1332. Quodlibeta septem. 1858). Freiburg i Br. Sebcrg. Un philosophe neopLatonicien du XI me siecle. O njemu uporedi M. on sc pridružio svim momentima kojim se nova nauka probila iz sholastike. str. kao biskup od Moa) i Petrus Orcolus (umro 1321. uz to komentar o Petru Lombardu. H. Ber. de. jedan među prvim učiteljima u Hajdclbergu.ipi6ie TEXVIXO<. Kasirer. 1874). Shčnog su izvora i »Quaestiones quodlibetales. Kajhner (Beitrage VII). Vrlo je živ bio spor između tomista i skotista poćetkom ćetrnaestog veka i on je ostvario mnoga posredna glcdišta Ipak su se obe stranke uskoro zajednički trebale odupreti terminizmu. i sad se pored ove pojavilo snažno. Expositio aurea super artern veterem. nemimom sklonošću za novo. Prantl. Pariz. Der Begriff der Erkenntnis bci O. gde je delovao od 1304. Falkenberg. postavlja se kao »Logica modeman nasuprot »antiqua« realista (među kojima su bih obuhvaćeni skotisti i tomistl). bilo spremno da se željno prihvati. Maršal (Laven. Centilogium thedogicum. (1913). beše on profesor u Parizu. 3 sv. Michael Psellos. E. a posebno i diktati njegovih disputacija i predavanja. kojc je preraslo mish svoga vremena pruža filozofija Nikole Kuzanskog (Nicolaus Chrvpffs rođen 1401. Uporedi V. Le Cardlnal N. Među logičkim školskim knjigama kasnije sholastike bila je najuticajnija ona Petrusa Hispanusa (umro kao papa Ivan XXI. uporedi O. u sebi povezano. Abelardom druge periode. 1916 . Zervo. R. Riter. to znači jedne mehaničke naprave koja je trebalo da proizvede. Macke (Vroclov. Der Universalienstreit im dreizehnten und vierzehnten Jahrhundert (Sitz. Uporedi Gerh. Sc. (Pariz. Šrajbcr. Pol. 1363-1429). v. Ritcr. žudeći za sadržajem u pustoj dijalektici. Kasirer. smelom. 1277. 1889). Euvoi|nc. Akad. C. fino raščlanjeno.« Vlastiti je napis »Opus Oxoniense«. C. 1911). C. D. der Miinchener Akad. Individuum und Kosmos in der Philosophie der Renaissance 1927. P. Učenik i učitelj u Oksfordu. A. 1920). A. španskog doktora koji je učio u Tuluzu i koji je privukao pažnju svojom Theologia naturalis (sive liber creaturarum). E Vanštenberge. e###BOT_TEXT###lt;. X. zur Theol. Šenderlajn (Lajpzig. spoznajnoj teoriji i fizici (Bcč. na239 . (Vroclov. Lendri.1 Okam još očekuje svoje filozofski kompetentne biografe. Die poli238 tischen und religiosen Doktrinen unter Ludvig dem Baier (Landshut. u Kuesu kod Trira i umro kao kardinal i biskup od Briksa 1464). 12. U izdanju njegovih dela. J. i A. Uporedi R. u Minhenu. Među zastupnicima terminističkog nominalizma u četrnaestom veku obično se navode Ivan Buridan. S. 1897. 1638). te se preseho 1308. a umro je 1347. Rođen je u jednom selu grofovije Sirej. 1906. Lion. Hohšteter. 1920. S. obrazovan od Dans Skota. (Pariz 1922). (Studien zur Geschichte der Theol und Kirche. u Keln. 1903). H. xf|v ApioioTEAout. do 1315) dati čisto racionalni prikaz crkvene nauke. 1880). Hutlcr (Augzburg. gde je uskoro nakon svog dolaska. Studien zur Spatscholastik I. Riter Docta Ignorantia (1927). nanovo D. koja je priredio njegov red (12 svesaka. ses doctrines (Pariz. s. Uz to dolaze komentari Aristotelovih spisa i nekoliko manjih traktata Njegova nauka je prikazana kod Vernera i Štekla. V i VIII). je pored vlastitih spisa sadržano mnogo nepravog ili prerađenog. bei R. Najznačajniji mislilac hrišćanskog srednjeg veka je lično Džon Dans Skot (John Duns Scotus). C A R S T V O P R I R O D E I C A R S T V O MJLOSTI Kod svih filozofa kasnog srednjeg veka nalazi se. godine). 1846).Uporedi E. (Nojsterlic. E. koje su se u početku oštro ispoljavale. L. Essais II. E. Nije sigurno poznata njegova domovina (Irska ili Northumberland) i godina rođenja (oko 1270). U apologetskom i propagatorskom interesu pokušao je Rajmundus Lulius (iz Katalonije. Studien zur Metaphvsik uiid Erkenntnis. ses ouvrages. Glavni spis nosi naslov »De docta ignoratia» (sa drugim najvažnijim spisima nemački od F. tcžili za izmirenjem i izjednačenjem.pccTa EYpctiJ»E ypa. Širokim i oštrim pogledom za stvarnost. O's. ali uvek živahan osećaj o dvostrukoj predaji. Ovim poslednjim pripada tzv. Helerau.) § 25.und Bedeutungslehre dcs D.umro. d. M. B. Die Publizistik zur Zcit Philipps dcs Schonen (Štutgart. izdato 1882.

Ovaj se tok stvari postavio isto tako nužno u shvatanju o uzajamnom odnosu različitih nauka kao i u shvatanju o rx>slednjim vezama stvari. pri pokušaju sintezc. nisu se mogli odupreti sklonosti da ne potraže iz različitosti ono zajedničko i da iznad bojišta ne zasnuju ideju jedne opšte religije. Nasuprot religioznom mišljenju Zapada. u celom opsegu hrišćanskih dogmi. istupila je orijentalistićka filozofija u kojoj je najzad došao do metafizičke prevlasti starogrčki smer nauke usmeren na spoznaju prirode: i ponovo je i ovde otpočeo proccs prisvajanja sa poslednjim zaključcima da bi se tek postepeno uzdigao do njihovih premisa 1. dvor visokoobrazovanog Hoenštaufovca Fridriha II u Siciliji. međutim. mnoštva samo na nerazumevanje i zlobu. On je digao ruku od mogućnosti racionalizacije misterija teologije. koji je bio nužno prouzrokovan suprotnošću autoriteta pod kojima je stajao srednji vek. kao celo prosvctitcljstvo. te da stoga . Tako se očitovala ona nauka o dvostrukoj istini. 53 U tom smislu jc bilo za vreme almerićana prošircno »Vcčno cvanđcljc« Joahima od Flotisa. da prirodna i proklamovna religija. helenističke nauke i religiozne tradicije. s novoplatonskim reminiscencijama. već. no on se nadao i radio svom snagom na tom da ovoj razlici ne dopusti da postane protivurečje. sledilo utoliko dublje razdvajanje. te ukoliko je ona kasnije često zato služila da zaštiti naučne nazore pred crkvenim progonom. 56 55 240 241 . ali da ljudska duša može potpuno spoznati samo ono čije principe sama u sebi nosi. dospeva konačno ponovo u dodir sa istorijskim čovečanstvom i pri tom otkriva da ono. ovoj naučnoj prirodnoj religiji Arapi su sve više i više utisnuli ekskluzivni karakter ezoterične nauke. to je i u tim slučajevima bila najčešće ozbiljno priznanje unutrašnjeg razdora u kojem su se nalazili najznačajniji duhovi. a da se izvornost ove formule tačno ne može ustanoviti. nužno jedna od druge odstupa. Sto su se žešće one u istorijskoj stvarnosti suzbijale. imaju isti sadržaj. što mu je sam po sebi razumljiv zahtev uma. v. kao Simon od Turneja ili rvan od Breše. Odatle je averoizam bio oblik u kojem je najpre bila primljena arapska nauka. ovde veruje na slikovit način. 192. Šnajder (Dilingen. što kod 54 samih visokorazvijenih naroda nalazi čista nauka prirodne religije. utoliko su se više u teoriji izgladile njihove suprotnosti. On je shvatio da se ne može više ukloniti iz sveta razlika između prirodne i objavljene religije. Ipak je izričito Averoes poštovao u Aristotelu osnivača ove najviše. koju je zatekao. N. Ako se tad razume pod teologijom (a tako se oblikovao odnos na Zapadu kao i na Istoku) prikaz pozitivne nauke o religiji. bila i morala ostati unutrašnje strana upravo specifičnoj i karakterističnoj nauci hršićanske religije. razdvojili. čiji je najveći problem bio razumevanje božanskog delovanja milosti. Grundman. u korist crkvene nauke korigovao nauku »filozofa« u tako važnim tačkama. koja je prošla kroz celi kasniji srednji vek. u najmanju ruku u izražavanju zajedničke istine. To je nauka u kojoj su se slagali Averoes i Memonid i koja je potpuno odgovarala socijalnim odnosima arapske nauke. Prirodni čovek se. 2) postalaje ovde nauk da je pozitivna religija neophodna potreba za narodne mase. na svoj način. L'poredi J. mogla je vcć tada filozofska opozicija mitsko. 54 Uporedi u izdanju Pekoka. da pojmove filozofske religije ne razumeju vernici i da slikovite predstave vernika filozofi ne smatraju punom istinom. koji je ureden i branjen po formalnim zakonima nauke. U ovom se. 1874) . ali ne i njemu protivna Ovo je stanovište harmonizacije prirodne i objavljene teologije u suštini takode i Tomino. što se nije moglo održati pred njenom uporednom kritikom. lako je time takode dato. premeštanje svega spoljnog u ono što vredi kao nadvremcnsko: »pncumatičko« evandelje Origena (uporedi § 18. Zapadom. 2. i obmuto. na naucii zasnovane religije. objasniti samo empirijskim interesima. u krajnjoj instanci. Studien *tiberJ. vredi i u teologiji. i dalje. Isto se tako ne možc utvrditi odakle potičc ona široko rasprostranjena formula koja osnivače triju velikih pozitivnih religija označava kao tri »varalice« čovečanstva Neistorijski. izričito proklamovali nauku o dvostrukoj istini. u sledu veli&og duhovnog pokreta koji je razdoblje krstaških ratova doživelo unutrašnjim kontaktom triju monoteističkih religija. 2) hoće da zadobje stvamost kojim je započeo pcriod »duha«. iako je on hteo po mogućnosti još više da ograniči rasprostrtost one religije koja je lišena filozofskog uvida i koja je prepuštena veri.H. ponovo. nauke o trinitetu i inkamaciji i on je. morao se napustiti svaki oblik posebnog istorijskog ispoljavanja i krenuti putem opštevažeće naučne spoznaje. S punom svešću o ovoj suprotnosti prilazio je Albert svom velikom zadatku. to sledi da nešto može biti teološki istinito što filozofski nije istinito. koji je izvršio. i kad su hrabri dijalektičari. Majvald. Razlika koja potiče od Fllona i koja prolazi kroz celu patristiku između doslovno istorijskog i duhovno nadvremenskog smisla 53 religioznih svedočanstava (uporedi gore § 18.(1927). što je on jasno i pojmovno spoznao. gde filozofska spoznaja ne može doći do zadovoljavajućeg rešenja i mora stati neodlučna pred različitim mogućnostima Vera je zaslužna upravo zato što se ne može opravdati prirodnim spoznavanjem. str. kao odnos različitih razvojnih stepena. dok čovck nauke tek iza nje traži punu istinu. kako se izgradila pod uticajem Aristotela i Arapa. utoliko žešće. saglasno tome.56 Ona je adekvatni izraz duhovnog stanja. da se ono. što strože prokleti od crkvene moći. 1871). to iz toga ipak i sledi da. Jer ova se kretala često u zatvorenim krugovima i kao strana izraslina nikad nije stekla pravo osećanje za narodne mase. Pod arapskim uticajima označuje kasnije Rodžer Bekon moralitet sadržajem univerzalne religije. Osim toga. On je pokušao da pokaže da sve što je u filozofiji spoznato »prirodnom svetlošću« (lumine naturali). Međutim.objava odlučuje u takvim pitanjima. i zato.kon što se činilo da su dostigli cilj. a moralni zakon je tvorio poslednji sadržaj ovog opšteg uverenja. U oba smera jc. Ovu suprotnost je preuzela nauka hrišćanskih naroda. da se nisu mogle više identifikovati filozofija i teologija. još više. Objava je iznad uma. i on je. ograničila na ono što je bilo najodređenije. kako je već do toga došao. nasuprot pozitivnoj religiji. shodno svojim sistematskim osnovnim mislima. kao što je pitanje večnosti i starosti sveta. video u filozofskoj spoznaji moUporedi M. s prijateljem kojeg je stekao. nauka. Tako su se vratile. koji su spor religija doživeli kao misaoni posmatrači. kod velikog 52 Glavno jc scdište ovog načina predočavanja i uopšte razmene misli mcđu Istokom i. to ipak nisu vodeći duhovi mogli izbeći činjenicu da je filozofija. Oni.tu sledi Albert uglavnom izvode Memonida . koji je u samoći došao do filozofske spoznaje Boga. on je taj odnos shvatao. međutim. ponovo vraća u svoju samoću. F. s druge strane. tj. misli jedne opšte. Die Lehre von dcr zweifachen V/ahrhcit (Berlin. najopštije religije ljudskog roda Tako Abubakerov »prirodni čovek«. Abelar. 55 teološkoj i filozofskoj. aristotelovske logike. ovde iznuduje kaznom i nagradom mnoštva U tome se ipak zatvara iskustvo za »prirodne ljude«.52 Da bi se u tom uspelo. To se nije dogodilo samo u protivudaru protiv napada kojem je podlegao filozofski pokret na Orijentu.

a Okam osporava i dokaznu snagu uobičajenih argumenata. ovde je aristotelizam izvršio svoju istorijsku misiju. To se tako često događalo da su se tomisti i lulisti protiv toga borih. analogni razvoj metafizičke psihologije: obadve se jednako odnose s obzirom na osnovni odnos nadčulnog i čulnog sveta I ovde je dualizam ishodište i potom opet kraj. Isto je tako kasnije hteo dokazati Rajmund od Sabunde pomoću lulističkog umeća da. koja sadrži psihologiju itd. ipak mora biti potpuno isti sadržaj tih obeju objava. Ovo shvatanje pripada početnom vremenu srednjevekovne nauke (Anselmo) i nailazi se sporadićno u vremenu njenog pada Tako je na primer. prevladavajući dualizam teorije o dva sveta Ovo deljenje je trebalo biti nadvladano pojmom razvoja i postepene izgradnje pojava kao što je jednom bilo kod Platona i kod Avgustina. preko biljnih i životinjskih živih bića kroz ljudsku dušu u neprekinutom kontinuitetu na drugu stranu. Po njemu su materijalni i imaterijalni svet okarakterisani po tome što su u imaterijalnom čisti obhci (formae separate. u njoj povezane apsolutnim supstancijalnim jedinstvom. U najužoj vezi s ovim promenljivim promenama odnosa između teologije i filozofije ide. 58 Na taj način vodi red pojedinačnih bića od najnižih oblika materijalne postojanosti. ne odnos upotpunjavanja. pri tom da smatra prirodu jedinim objektom nauke. Posebno su ga oštro izgradili viktorinci krajem prvog perioda: u toj mistici je razderana veza između tela i duše. međutim. kod Dans Skota u ove se ubraja i vremenski početak sveta. te da će stoga biti sposobno da uveri i sve »nevernike« u istinu hrišćanske religije. Moglo se slediti dijalektičko istraživanje do najsmelijih stavova a ipak izbeći sve smetnje. klasično vreme sholastike često je bilo svesno razlike prirodne i objavljene teologije. nazvane i subsistentni oblici) stvarno kao delatne inteligencije bez svake povezanosti s materijom. nasuprot tome. Mnogi koji su se poslužih ovim obratom. Nužna je diferencijacija između filozofije i teologije i neizbežna protivurečnost između znanja i verovanja Objava izvire iz milosti i ima za svoj sadržaj božansko carstvo milosti: umna spoznaja je prirodni proces uzajamnog delovanja između spoznajnog duha i predmeta opažaja Stoga mora nominalizam završiti. kao entelehija života najviša među onim oblicima koji se ostvaruju na materiji. 242 243 . 2). onda treba razumeti upravo ljudsku dušu kao srednjeg člana pomoću kojeg organski prelaze u jedinstvenom razvojnom nizu. nedostupnih prirodnoj spoznaji. anđela i. Stoga su bili vrlo verni sinovi crkve oni koji su ponovo proširili jaz između filozofije i teologije i konačno ga učinih nepremostivim. Duhovni i matelijalni svet raspadaju se kao podeljene sfere svetske stvamosti. kojl žele da iznadu svetski jezik ili filo^ofsko znakovno pismo. a filozofiju. (Uporedi § 28. Tako postoji figura A (Dei). iako je iz sholastičke metode teško i kasno do tog došao. koja će potpunoj stvarnosti biti dovedena tek milošću. Ove obe strane njene suštine su. Ovaj nastrani pronalazak. od kojih je jednoj osnov teologija. i ona je jedinstveni oblik koji je ujedno subsistentan i inherentan.gućnost koja je data sa prirodnom nadarenošću čoveka. zaštićeni ovom restrikcijom. 5) pokazalo se spoznavanje razuma vezano uz čulni opažaj. u tom našli samo zgodan povod da iznesu. Tamo je pozitivna religija čulni predstepen prirodne religije. to odgovara škoh averoista koja je cvetla krajem petnaestog veka u Padovi. kao i besmrtnost ljudske duše. a i u tomističkoj psihologiji.da bez ostatka shvati dogme. sastoji se u sistemu koncentričnih krugova. dok se u materijalnom oblici ostvamju samo u vezi sa materijom (formae inhaerentes). Ona je omogućila slobodno bavljenje svetskom filozofijom. Na svaki način već sad se filozofija kao svetska nauka suprotstavlja teologiji kao božanskoj nauci. Šcsto su uz ovu »Ars combinatoria« priključeni mnemotchnički pokušaji i takvi. Ono granično određenje trebalo je da znači da dijalektika nema šta da kaže u stvarima vere. što je delotvorno u objavi. do apsolutnog oblika božanstva. Ako je Hugo od St. kojima je racionalna teologija nastojala dokazati postojanost Boga Pri tom se ova kritika koreni u suštini i s punim poštenjem u nameri. Sve više raste krug misterija teologije. ukoliko je crkva imala više povoda da spreči zamenjivanje svoje nauke s »prirodnom« teologijom. koji je učio da treba shvatati i obradivati teologiju samo kao praktičnu disciplinu. konačno. da osigura veri njeno pravo. Prirodna teologija je dospela u krajnju bedu izmedu suprotnosti objave i umne spoznaje. no secundum fidem vredi. paralelno. U sklopu sa ponovo izoštrenim metafizičkim dualizmom (vidi dalje br. intcrcsantan i stoga se često ponovno iznosi na videlo. te je tu razliku utoliko oštrije izrazilo. Stoga treba zapaziti da je sholastika upravo na svom vrhuncu bila daleko od toga da identifikuje filozofiju i teologiju Ui da prvoj zada zadatak . naravno. U svakom slučaju. No. u duhovnom (ili duhovničkom) po Dioni/iju Aeropagiti. koji nije prevladao ni tomizam. s punom svešću. kao čistu teoriju. 58 Ovde se pojmovno koncentriše na antropocentrički smer nazora o svetu. a ovde je ova »prirodnom svetlošću« mogući predstepen objave. iz jedne u dmgu sve stvari obaju svetova Ovaj rezultat je dobio Toma izvanredno istančanim preobražajem aristotelove nauke o obhcima i njihovom odnosu prema materiji. ah isto tako je sigumo da su dmgi. već razdvajanja. a drugoj filozofija. 3. Mktora granicu sveta stvorova povukao po sredini ljudskog bića ukoliko je naglašavao potpunu neuporedivost obeju supstanci koje se tu spajaju. koji jc pri tom ipak. nauku filozofije koja je raskinula sa verom. Na njihovom čelu stoji Dans Skot. 59 u svet čistih inteligencija. u izvesnotn pogledu. da su dati problemi i predočena njihova rešenja. Rajmundus Lulus u suštini ocrtao svoje veliko »umeće«.>Tako se na putu od arapskih do hrišćanskih sholastičara upravo obrće odnos između prirodne i objavljene religije. Ljudska je duša. pomicanjem koje treba da sc dobiju sve mogućc kombinacije medu pojmovima. međutim. nije se moglo mimoići da ova deoba ne dovede kod drugih do suprotnih konsekvenci i u izvomom smislu tvrdnje o dvostrukoj istini. podupreti svoju nauku upravo nominalizmom. nesposobno da objasni tajne nadzemaljskog sveta Tako su mogli ljudi kao Zerson. Stoga je za njega i za nastavljače njegove nauke. ako bi se samo dodalo da je to tako secundum rationem. iako se Bog dvostruko objavio u bibliji (liber scriptus) i u prirodi (liber vivus). nesumnjivo su tako i ozbiljno mislili.kao što se često prikazivalo . No. i figura animae. No. 4. najniža od čistih inteligencija forma separata (na čemu se zasniva njena besmrtnost) i ujedno. koja sadrži čitavu teologiju. U tomizmu je bio prevladan jaz između obih svetova ovim centralnim položajem metafizičke psihologije. s tim je težnjama povezan i uvod u računanje slova Tako su se izražavah Dans Skot i Okam potpuno u smislu »dvostruke istine«. od kojih svaki nosi jednu pojmovnu grupu kružno razdeljenu u odeljke. suprotno. 57 misleći da će ono omogućiti sistematski prikaz svih istina. 59 Red stepeni konstruše Toma u materijalnom svetu po Aristotelu. odnos među njima.

(Augzburg. nego samo u rodu.61 Tako se kod terminista razvio iz starog dualiteta duha i tela početak nekog gsihološko-saznajno-teoretskog idealizma. kojeg tada duša dohvata i gleda. Tim prelazom iz prirodne zajednice u zajednicu milosti čovek ispunjava zadatak. kao i oblikovanje i pokretanje tela Tako mu se rasipa duša u izvestan broj pojedinačnih sila. Ako je to mogla učiniti tokom drugog perioda. unutrašnje stvarno fesse abjective = sadržaj svesti) i spoljašnje stvamoo (esse formaliter ili subjective = realitet). intellectio rei) je kao takva stanje ili akt duše (passio-intentio animae) i tvori u ovoj znak (signum) za. po svojoj prirodi. crkva i svetska država. kojeg mu pmža milost u crkvenoj zajednici. odraz spoljnog predmeta. ne iscrpljuje određenje čoveka Sa njom on ispunjava svoju svrhu samo kao zemaljsko biće i njegovo je više određenje spas. 318. te je tako. 1925). koja je bila ikad pokušana No. kao Avgustin. mora biti veća nego što je u stanju da sadrži pojam pojedinačne supstance. da su etički i socijalni problemi ostali još udaljeniji nego frzički od vidokruga filozofa Pa. koju on označava ipak kao »bitan oblik« tela i tela samog. Pored teleologije prirode. prirodnom spoznajom filozofije. Potpuno se otada promenila istorijska stvamost. na kojem počivaju etičnost i dmštveni život. da misaono savlada i velike sklopove državnog i istorijskog života. gubi čulna spoznaja karakter odražavanja prema svom predmetu. Predstava (concentus.prirodno pravo) treba razviti sva njena pojedinaČna određenja Samo (i tu počinje nova misao) ona građanska vrlina. i dalje. kao onaj koji priprema. Stoga je Dans Skot. do koje treba da odgoji država. ali ona nije više samo svrha. tako treba da bude državna zajednica priprema za onu višu zajednicu. u tom pravcu se. Ovaj nije svetsku državu smatrao. to zahvaljuju ponovo aristotelovom sistemu koji joj je dao u mke sredstvo. korespondirajuće tačke u obim heterogenim sferama.praembula gratiae. 61 244 245 . njoj odgovarajuću. Okam nije usvojio samo tu razliku.5. koju je izgradila grčka filozofija. Posebno je. tu onaj međusobno suprotstavlja oba kao jednakopravna Bog je Ijude ravnomemo odredio za zemaljsko i nebesko blaženstvo . međusobno su ovde stajali u kmtoj antitezi. sadrži najsjajniji podvig srednjevekovne filozofije.4). čija je refieksija ova nauka No. Tako se podređuje država crkvi kao sredstvo za svrhu. Einleitung m die Geistcmvlssenschaft I. Konačno se dualizam Avgustina ispoljio u punoj oštrini u njegovom shvatanju istorije. Diltaj. 6. time se metafizičkoj zgradi tomizma stavlja završni kamen. ni ova najviša sinteza nije dugo trajala Kako u političkoj stvamosti. određen za život u državi. Njemu se činilo da je čulna delatnost predočavanja isto tako malo spojiva s umnim bićima. ipak. i iz ove svrhe (u filozofskom pravu . na način koji je potpuno dostojan veličine predmeta. Bitno je pri tom. Da. No. No. Izrazi "objektivno" i "subjektivno" imaju tako upravo obmuto značenje u srednjem veku od onog što se pod njima podrazumeva u današnjoj jezičkoj upotrebi.tako tvrdi Aristotel . To je »terminus« koji suponira za predmet (uporedi § 27. uzajamnim delovanjem duše i spoljašnjeg predmeta. još jednom postavlja Time mu. svet svesti je drugačii nego svet stvari. obnovljeno avgustinsko-viktorijansko deljenje svsnog bića od fiziološke životne snage. Antička misao o državi postala je opet živa u hrišćanstvu. tako reći. ona je najbolje sredstvo za ispunjavanje božanskog svetskog plana Gratia naturam non tollit sedperficit. Saglasno svom osnovnom metodičnom stavu: entia praeter necessitatem non esse multipli- canda. i stoga nije njen odraz. ka Uporedi V. je istorijska stvar60 nost istovremeno videla pokrete tako izvanrednih dimenzija. Sto se u onom nalazi nije odraz već samo znak za nešto što mu spolja odgovara Stvari su drugačije od naših ideja (ideae) o njima 7. da je nauka morala nužno prema njima zauzeti svoj stav. koja je sa tih pretpostavki napredovala ka izvanredno značajnoj novosti pomoću nominalističko-terminističke logike. 6). tako se i u teoriji oblikovao odnos crkve i države mnogo manje pomirljivo. patristika je postavila teleologiju istorije (uporedi § 21. nad svim Ijudskim pravilima stoji lex naturalis.63 8. koji bi bili sposobni da korigiraju ovu nauku. Već je kod Dantea zamenjeno podređivanje sa uporednim redom.ostvariti vrlinu. sledili su ravnomerno. već nužnim članom svetskog života. onoj koja ispunjava Zajednica zemaljskog života je škola za nebeski život . Tek se u budućnosti činilo. čiji je ona znak. međutim. što je predmet spoznaje.ka onom ga vodi država. da se time ponovo potpuno raspada svet svesti i svet tela To se posebno pokazuje u Okamovoj spoznajnoj teoriji. no obe su ostale bez jasnog unutrašnjeg posredovanja Nauka o državi Tome podređuje jednu dmgoj u pojmovnim sklopovima i izvršava time najdublju i najšim povezanost antičkog i hrišćanskog shvatanja sveta. jer ljudsko određenje treba da se postigne samo u rodu. Samo utoliko može biti govora o sličnosti ukoliko su pri tom nužno dovedeni u međusobnu vezu i tvore. Pri tom pesnik deli sa metafizičarom ideju da je. to je najviše za to zaslužan Toma. »monarhiju« i vide u carstvu ispunjenje ovog postupka. Okam ukida ovu species i intelligibiles kao nepotrebno udvostručavanje60 spoljne stvarnosti.62 a kako se Albert više bavio fizikom. umetnuo još jednu (inherentnu) forma corporeitatis između inteligentne duše. do tada nisu nedostajali srednjem veku samo istorijskii pogledi. čovek. kao što dokazuju jezik. I pravo mu stoga proističe iz božjeg bića i mora se kao takvo i shvatiti. čija se metafizika prirodno takođe kreće u aristotelovskoj terminologiji. potreba za pomoći pojedinca i dmštveni nagon. već je i tako jednostrano teološki i dijalektički bilo obuzeto naučno mišljenje. u kojem ni arapski komentatori nisu prednjačili. međutim. čije je odnose (naročito s obzirom na njihovo postojanje jednoga u drugom) vrlo teško odrediti. koja se time. u nauci o »species intelugibiles« starogrčku predstavu da u spoznajnom procesu nastaje. da je pukotina samo zalepljena i da veza tako heterogenih određenja. zajednicu božje države. No. već on rastavlja svesnu dušu u intelektivni i senzitivni deo i ovom deljenju pripisuje realno značenje. kako se svuda više ostvaruje po nižem i ovo ovde je zbog onog. Carstvo Boga i carstvo đavola. iako s nekim varijacijama. Toma i Dans Skot. pozvanim na moć imaterijalnog sveta. te da uskladi ove forme sa razvojnim redom svoje metafizike. Grabman. to odredenje učinilo neophodnim potpuno jedinstvo političke organizacije: obojica zahtevaju svetsku državu. posledicom greha. unutrašnja tvorevina je nešto što je druge vrste no što je spoljašnja stvarnost. Samo veliki Gibelin ne može teokratski misliti kao dominikanac i gde ovaj pripisuje imperiumu podređenost pod sacerdotiumom. Die KulUirphilosophie des heil Th. Obojica realista. spoljnu stvar. koji mu naznačava njegov položaj u Univerzumu: ali on ga ne ispunjava kao individuum. Svrha države je međutim . pa da tako najsnažniji sadržaj onog što je proživljavala pretvori u pojmove. uprkos tome. M. međutim. kao što su entelehija života i subsistencija čiste inteligencije.

sam tok razvoja jasno pokazuje da su prave pokretačke snage ležale u »religioznoj metafizici«. pada odgovomost. ali pri tom. zauzeo svoj položaj na strani svetske moći. kad ne bi uvek odmah prešlo na tlo dijalektike ili na metafizičko područje. Ovaj je supremis motor duševnog života. ipak. 64 § 26. konstatovana od Tome. Tomizam u suštini ovde sledi Aristotela. No. 1886. No. kao supstancijalnu pozadinu. da volja nije bila stavljena u pitanje u njenom značenju za empirijske sklopove. Die Lehre vom Primat des Willens bei Augustinus. te time određuje volju. No. nasuprot tome. Svakako je karakteristično da je ovaj problem pitanje iz područja unutrašnjeg sveta. Strasburg. Toma pridaje uticaj volje ne samo na kretanje već i na potvrđivanje ili odricaanje ideja On naročito priznaje da postoji takvo uverenje. što razum pruža volji različite mogućnosti kao sredstvo za svrhu. upravo kod tog pojma nužnog određenja pojavili su se protivnici. Sa tim bi. a kao protivnike augustiniste. jer prirodni proces treba da je uvek jednoznačno odreden. bilo sposobno da unapredi početke razvojno-istorijske obrade psihologije (uporedi § 24) i bilo bi to u najvećoj meeri. međutim. Duns Scotus und Descartes. ona nužnost koja počiva na tlu znanja a s dmge strane je . isto tako pobedonosno kao i osećaj moći svetske države. Pitanje o prvenstvu volje ih razuma razvijalo se najpre kao čisto psibološka kontraverza i zahtevalo je odluku o tome da li je u toku dušcvnog života veća zavisnost voljnih odluka od ideja ili ideja od idejnih pokreta volje. u stvari. KAHL. ona to radi samo kao sluga odluka ostaje kod gospodara Ideja nije više nego slučajni uzrok (causa per accidens) pojedinačnog htenja: Tomina nauka zamenjuje praktično prosudivanje s čistim inte247 246 . Kad je postepenost. Za avgustinizam pitanje je uopšte pogrešno postavljeno. Naravno da su oba pravca htela već u interesu odgovornosti. no njihov odnos ovde ni u kojem slučaju nije odnos izrazite suprotnosti. doduše. i time se služl stvarno potpuno epikurejskom naukom o državnom ugovoru (uporedi § 14. Razum nije samo ono što uopšte shvata ideju dobra već ono što u pojedinom spoznaje što je dobro. Sloboda (kao etički ideal) je stoga po Tomi. tako da se pri tom grupisanju potpuno istakla suprotnost dominikanaca i franjevaca 1.je prirodni proces i u ovaj proces je volja neizbežno upletena ukoliko treba da je potpuno zavisna od ideje. intelektualizam aristotelovskog sistema te. to su se raspali kako duhovni i telesni svet. kao i kasnije Okam . koje su trebale dosta brzo da izbiju u otvoren spor. ona pruža volji predmete i mogućnosti njihovog izbora No. medutim. no to je bilo ipak samo zato moguće zbog toga što su pod tim pojmom nešto različito podrazumevali. Volja nužno teži za onim što je spoznato kao dobro: ona je. gde on vlada ne postoji izbor. Naravno da je neizbežno učestvovanje moći predočavanja kod svake voljne delarnosti. I u tom smeru je napredovao razvoj. 6). da se psihološka suprotnost. skotiste i okamiste. Ova se održava samo onda ako se prizna da razum nema prisilne moći nad voljom. dakle. ponovo razrezala realitet posred ljudskog bića. tako kaže i Ekhart. U najužoj vezi sa svim tim opštim pitanjima stoji jedan psihološki specijalni problem oko kojeg se provlače kroz čitavo vreme žive diskusije i na kojem se umanjeno. pokazuju suprotnosti. uvek kod samog Tome naglašen. samo voljne individuume. da li među moćima duše veće značenje ima volja ili razum (utra potentia nobilior). Upravo to je stanovište iz kojeg je Okam. To je nauka o jednakom poreklu »oba mača« i u ovoj se koordinaciji probija svetska radost renesanse. on ipak smatra potpuno po starom uzoru.po njemu kao i po Albertu . pri njegovim pretpostavkama nije takođe moguće zasnovati teoriju države na (realističkim) mislima jedne jedinstvene svrhovite povezanosti ljudskog roda Nominalista vidi u društvenom i istorijskom životu. da je volja određena spoznajom dobrog. i moglo uraditi. U teoriji kao i u životu zadržao je glavnu reč individualizam. i on smatra državu i društvo produktom interesa (bonum commune). Ovo je pitanje zauzelo u literaturi tog perioda tako široke razmere. S kontingentnošću. No s druge strane ipak je Avgustin naročito u svojoj saznajnoj teoriji pripisao volji. tako i duhovna i državna moć. bila kontingentnost (to znači mogućnost da može biti i drugačije) voljnih funkcija nespojiva. da se u pravom smislu nije moglo ispravno govoriti o nekom međusobnom stepenovanju. medutim. slednji cilj razvoja novoplatonističkog zrenja božanstva Potpuno nedvosmislen bio je. koji tvrdi da voljna odluka zavisi od čisto unutrašnjih spoznajnih čini. I ovde nisu bila jedinstvena oba glavna pravca predaje. da podržavaju ih brane »slobodu« čoveka. pokušala smatrati osnovnim motivom čitavog razdoblja. bio je od njegovog savremenika Gotfrida od Fontelea čak dotle preteran. ako on dopušla još jedno pojačanje. i teorija je dala povod da se sacerdotium uputi u nadsvetsku unutrašnjost i da se stoga imperium postavi kao isključiva vlast u čulnom svetu. ali zato oštrije. Ovaj intelektualistički determinizam. kad se pojavilo. Nastajanje ideje . koji je bio obuhvatan često u etičkim i religioznim pitanjima. koja se na njemu razvijala. zavisna od razuma. nalazi na svojoj strani srodnu nemačku mistiku.ovom crkva objavom. iako u aristotelovsko-sholastičkim pojmovnim oblicima. do posltdnjih posledica državne omnipotencije.tako već uči Henrik od Genta i nakon njega Dans Skot. Pitanje je. Ovo se poslednje desilo uglavnom zato što je bila spoma tačka pojam slobode. augustinizam i aristotehzam. dakle. kao pokretačkoj snazi. to ga je doživeo u arapskoj filozofiji. U pojedinom. da je on čulnu predstavu (phantasma) učinio kao causa efficiens voljne delatnosti. kaže Dans. i samo se uz spoznaju veže »ljubav«. naročito u averoizmu. u svojoj disputaciji o raspravi između papinstva i svetske moći. No. U njemu je tako snažno naglašena specifična suština hčnosti i tako mnogostruko isticano da su različite strane njene delatnosti jedna u drugoj. mogu upoznati suprotnosti pravaca.(psihološka) sloboda izbora {facultas electiva) samo po tome moguća. čime se tad odlučuje za ono što je spoznato kao najbolje. Tako se. uopšte. dovoljno objašnjava da se stanovište prema jednom pojedinačnom problemu. može pojaviti kao tipično za različite mislioce. Njegov spis Defensor paeis (1346) provodi u snažnim potezima i utilističko-nominalisticko obrazloženje teorije države. i ukočenost sistematskih koncepcija kojom se odlikuju filozofske nauke ovog vremena. Ono je. »razumnost« je. tako centralni položaj i u procesu predočavanja. ono glavno duše. PRLMAT VOLJE ELI R A Z U M A W. iako je trebalo da bude podržavana kao po64 Ova svetska pravna nauka uzdiže se kod njegovog prijatelja Marsilija od Padove.

s jedne strane Anselma i Aristotcla. Uporedi H. Philos. X. da je hteo. f phiIos. jer ga je Bog hteo i zapovcdio. po aristotelovskom motivu. pa ipak i njemu nije uspelo da potpuno objasni problematsku zamršenost koja se krije u reči »sloboda«. ukoliko je tu deobu učinio nužnom 68 posledicom svoje metafizike volje. priznajc realitet "božanske volje". vidi. da volja ove ideje. Ako čisti intelekt ima takode predmet. i dalje. G. kad Toma tvrdi da verum. sa svoje strane. samo teologija ima kao osnovu autoritet božanske volje. sa svojim Uberum arbitrium indiferentiae. a razum treba da pokaže u čemu se sastoji dobro u pojedinom slučaju. »praktičnom« disciplinom. § 19. a Rikard od Midltauna i Bonaventura su naglašavali »afektivni« karakter teoiogije. upravo obmuto ovom. kako su ga učili Dans i Okam. Božja je volja sa svojim.bila je to nauka ćiji je domet pojmljiv. koja je nad njom. idealno stanji. Samo je po sebi razumljivo da Toma. Već Henrik od Genta nastoji da pokaže da će teoretske funkcije biti utoliko aktivnije što su imaterijalnije. 112. Nasuprot tome. lišeno potrebe. to može oiVTripnoic (što jc potvrdeno u čctvrtom veku). 66 Ovome se u tom pogledu potpuno priključuje i Ričard od Midltauna. 1916). Tako je božanska volja vezana na mudrost božju. ali on je smatra nužnom posledicom božanskog intelekta. 4). tu je ipak odlukajedino stvar volje: ova je movens per se i pripada joj apsolutno samoodređenje. jedinstveni pojam dobra. izvorno značiti »samoopažanje« i tako se usvojio ctičko-religiozni smisao »savesti« (consciencia). znači biti nedovršen i zavisan: Obmuto je Avicebron. IV. da ništa nije o sebi (per se) greh. dok se volja upravlja na posebne oblike dobra i kad Henrik od Genta i Dans. SIEBECKu Arch. S takvim varijacijama je stvar kasnije mnogo bila tamo-amo nabacivana. Sertilangž. takvi su kad Toma misli da razum shvata čisti. d. kad se pomisli na to da će po naz< m ovih ljudi. g. koliko je god za njega govorila odgovomost. S obe strane. »Savest« (synteresisf' je spoznaja Boga sub ratione boni." 4. doduše. Uporedi ipak H. Tako su eto takve prirode. i on sad tvrdi obrnuto. Zibek. Rodžer Bekon je učio da. Brižljivim odmeravanjem različitih argumenata. racionalitet dobrog. To je već kod Alberta bilo nagovešteno. kaže on. da svo htenje znači potrebu. stvoriti i u drugim obhcima. No upravo su u tom protivnici videli ograničavanje svemoći. pomilovanih i blaženih ljudi i taj je ideal učenjem ranih mistika tek nešto pokole67 Ova je reč (pisana i sindcrcsis. Pjer d'Aili uči.isto tako kao što odluka koja se tiče pred date mogućnosti postavljenc volje konačnog bića. Bogje svet. i u tom se sastoji samo po sebi samoj određena sloboda. indistrictae) i nesavršene. prema kojima se ona ne upućuje. čije je naučne motive želeo da obilno udovolji. stvorio jedino iz apsolutne samovolje. kako je već (§ 25. u božjem biču i u njegovoj stvaralačkoj delatnosti. kod Dansa i Okama dobro ne može biti nikad predmet prirodne spoznaje: jer ono je moglo biti i dmgačije. 179. Bog je mogao nešto dmgo.Baumgartena. Volja im se čini samo u tom slučaju suverenom. ukol ko za nju ne postoji nikakvo određenje niti ograničenje. Prirodni proces. Ovamo dolazi najprc prenošenje odnosa položaja volje i razuma na Boga Ekstremni je intelektualizam Arapa kod Avcroesa isključio volju iz najvišeg bića. koji je snažno delovao na Dans Skota. La philosophie morale de St. a od ovih će postati samo one jasne (distincta) i savršene na koje volja. 65 on hoće nužno samog sebe. i da ideje. te je bila velika zasluga Ivana Buridana što je mislio na ispravno izlaganje problema i tražio da se pitanje postavi na čisto psihološko tlo: on sam se nije odlučio jednostrano niti za indeterminizam. upravlja svoju pažnju. u kojem treba da se indeterminizam reši samovolje. zbog svoje slabosti konačno ponovo prestaju da egzistiraju. koja pri tom nije ničim drugim određena. 248 249 .3) napomenuto. koje uzdiže iz zbrkanog u jasno stanje. scinderesis) posle Alberta od Bolštada prouzrokovala mnogo mukc u etimološkom smislu. Ove se suprotnosti nastavljaju između tomizma i skotizma. da u stvari volja. Za njega je moral filozofska disciplina. već bezrazložnom voljom. određuje 66 razvoj razumske delatnosti. stvara uvek novu činjenicu koju ne treba shvatati nužnom. 550 i dalje i literaturu kod Iberveg. tako uči Dans. 68 A. u volji osnovnu snagu duše. a s druge strane na Avgustina i onda još na niz drugih argumenata. intelekiualizam uči perseitas boni. što se ne slaž pojmom ens realisimuma. postala kod njcgovih protivnika. Ali Toma uči da Bog zapoveda dobro. Krit Bd. ono nije odrcdcno umom. niti za determinizam. 3. analogno novoplatonskoj jezičkoj upotrebi kao ouia odnoic ili ouve Snoic (uporcdi § 19. a Dans Skot je izveo ove misli na vrlo interesantan način. 65 Indeterminizam. dakle. on je došao na to da razvije pojam moralne slobode. božja zapoved biti poznata čoveku samo kroz usta crkve. stvaralačkim odlukama. Dmgi argumenti koji su upleteni u spor obuhvataju najopštija područja shvatanja sveta i života 2. pračinjenica svekolike stvarnosti o osnovama za koje se ne može više pitati . a Okam dodaje. Dans tvrdi da je ono samo stoga dobro. proizvodi kao prvi sadržaj svesti (cogitatio prima) mnoštvo ideja koje su više ili manje zbrkane (confusae. Već je kod Avgustina tvorila antička f)ewpia bezvoljno zrenje božanske lepote. stoji po položaju više nego bonum. iako dmge nauke treba da se zasnivaju na umu ili iskustvu. kojom on hoće pojedinačne stvari. vredi moralni zakon kao božja zapoved. takođe i suprotno. čije principe treba spoznati »prirodnom svetlošću«. ni od čega određenim. jer je dobro i božjom mudrošću spoznato kao dobro. kome teži volja i kad Dans sumnja u ispravnost ovog poretka.lektom.) tr}pr|oic javlja kao terminus technicus za opažanje. Najoštrije se pokazuje ova suprotnost u osnovnim metafizičkim određenjima etike. to znači idealan sadržaj svog intelekta. Zeitschr. vezama i odnosima: ne postoje uzroci izvan njegove potpuno indeterminirane volje. po kojem se upravlja intelekt. o njegovom stanju u večnom blaženstvu. a determinizam prirodne nužnosti. pojačava u njihovom intenzitctu. U kontraverzi prema ovim psihološkim osnovama pojavljuje se pozivanje na autoritete. Ujedno tvrdi Dans. razvijaju tezu da je volja uvek mnogo više upućena samo na dobro kao takvo. str. tek ga grehom čini božja zapovtv brana . Dans Skot je završio i utvrdio deobu između teologije i filozofije. Die Willcnslchre bei Duns Scotus und seinc Nachfolgern. Thomaa d'Aquin (Pariz. odrediti kao sadržaj moralnog zakona Za Tomu je dobro nužna posledica i pojava božanske mudrosti i Ekhart također kaže da se »pod mkom dobra« skriva božje biće. u poslednjoj kon sekvenci. branio religiozni princip stvaranja sveta božjom voljom i u istom smeru je Vilim od Overnje zastupao izvomost volje. Ista suprotnost se razvijala jednako oštro u naukama o poslednjem odredcnju čoveka. pored intelekta. naravno. Kako se ipak kod kasnijih lijcčnika starog veka (Scxt Emp. kojim je volja sadržajno i odredena Bog stvara samo ono što u svojoj mudrosti spoznaje kao dobro. on ga je mogao. Gesch. Delimično su oni čisto dijalektičke prirode. Sa tim se potpuno slaže daje teologija. koju je Toma smatrao još uvek spe kulativnom naukom«.

proces spoznaje. svuda nagonilo pobožnost na vancrkvene puteve. spoznavanje. a tek drugi po mudrosti.to znači: on je sve. to se Toma mogao zadržati na Avgustinovoj nauci o gratia irresistlbihs. po Ekhartu. poslednje uzdizanje čoveka i poziva se na reči apostola: »Ljubav je najveća od svega«. Iz ovog opažaja sledi eo ipso božja ljubav. i dalie. 70 U njegovoj nauci su ojačali mističko-intelektualistički elcmcnti tomizma preko novoplatonistickog idealizma. štaviše. i dalje. pojavila suprotna struja. i svojoj je naciji stvorio početke filozofskog načina izražavanja koji će biti određujući za budućnost. iskrenost srca. 250 251 . jer je ovo spoznavanje njegovo stvaranje. Poetski je u Beatriči otelotvoren ovaj ideal za sva vremena. nadbitak. večna moć Boga.tako je rekao kasnije Nikola Kuzanski. medutim. Stoga se. koji je usvojio ovu nauku Ekharta . koji izlazi van svega vremenskog. Denifle u Arch. međutim. potpuno zavisan od učitelja svog r e d a 7 0 Samo po tome ide Ekhart daleko dalje od njega što se. sve stvari imaju. to je njegova svojevrsnost upravo u tome da najunutrašnjiju i najistinskiju istinu ne zna sačuvati kao povlasticu jednog ekskluzivnog kruga. dijalcktičkl. da on treba i u ovom svetu da bude delatan i tako učini vrednim i gospodarom svoje umno biće: no. iščezavanje. 75 A da ne ulazi u dijalektičke formule.71 i tako je on preneo najfinije pojmovne tvorbe nauci. obrađujc tako Ekhart tomističku nauku o idcjama sasvim u smlslu strogog realizma Skota Eriugene: on prczrivo govori o nominalistima njegova vrcmena kao o »malim majstorima». on sublimira svoje pobožno verovanje u spekulativnu spoznaju. Philos. s genijalnom snagom jezika. u nemački oblik. Ono najskrivenije u njoj naziva Ekhart »iskrom« 76 i u tom spoznaje živo obraćanje svetskog procesa.77 sastoji u uklanjanju mnoštva i materijahteta: s duhovne se suštine skida njen pokrov. On veruje da će naći pravo razumevanje za ovo najdublje jezgro rehgiozne nauke upravo kod jednostavne pobožnosti. žeh da je saopšti celom narodu. Pri tom pripada ovaj proces samoobjave biću božanstva. u stvari samo na Boga upravljene volje. po svojoj najdubljoj biti. u sklopu s borbom oko univerzalija i njenim odnosima prema nauci o trinitctu. 71 Tako je povczana i nemačka mistika s opštijom pojavom. koja natkriljuje zrenje. Uporedi uzorno lep prikaz kod Aristotela: Nikomahova etika X. čija čista duhovnost treba da se pojavi. Uveren da mora biti moguće shvatanje o svetu koji je dat u religioznoj svesti. čistoća uverenja. ukoliko je uistinu ćovek. trudio da duboki i snažni osećaj svoje pobožnosti bez ostatka prcobrazi u spoznaju i u ovoj čežnji svoje unutrašnjosti probio propisane granice pred kojima se onaj zadržao. iznad čulne »svetske pravednosti«. onje našao nov podsticaj u aristotelovskom intelektualizmu. 5. No. da je svc jače obraćanje spoljašnjo* sti. ponovo. njeno potpuno vraćanje iz spoljnog sveta u njenu najunutrašnjiju suštinu. III. čulni svet nalazi ponovno svoju pravu duhovnu suštinu.ban. verovatno po averoizmu (uporedi § 27. Stoga i Toma divno etične vrline pretpostavlja praktičnim. međutim. kao što se svuda određenost volje pridružuje na određenost intelekta Najlepše je upravo ovu tendenciju tomizma izrazio njen pesnik Dante. On ne vidi u zrenju. stoji najpre »unutrašnje delo«. No. u svojoj najunutrašnjijoj prirodi. u izvesnom pravcu. među čijim je snagama upravo spoznavanje najvrednije. Stoga se ljudsko spoznavanje. 74 Uporedi o. Jer »nastajanju« odgovara »nestajanje«. božanstvo. Budući su kod Tome intelekt. fur Literat. 7. u. Dans Skot. i ljudska duša. dok je Dans Skot bio vezan uz sinergistički nazor. 73 i postojeći i spoznavajući Bog stvara ni iz čega kreature. već. što čovek postiže spoznajom. d. čije ideje u sebi spoznaje. Ali. kao stvaralacko biće. što se u njima inače pojavljuje njihovo prostomo i vremensko određenje. i sve je događanje u svetu. Archiv (f Gcsch. ovo »božanstvo«. kao spoljni vremenski simbol. povratak je stvari u Boga. 72 nad bitkom i spoznajom. Ukoliko ih spoznaje čovek. sve viša moć. nasuprot crkvenih dogmi. sa svojim podizanjem iz čulnog opažaja do umnog uvida. po kojoj objava bezuslovno određuje intelekt. a nad tim. s odlučno polemičkom tendencijom. da bi stvorio svet. Zibek. s kojim je verovatno bio upoznat po Skotu Eriugeni. a sa njim i volju čoveka. u kojoj se i sastoji njena lepota 73 Razlikovanje izmedu božanstva i Bogabilo je učinjcno od Žilberta de la Porea. međutim. da je blaženstvo stanje volje. d. (negativne teologije) se objavljuje u trojednom Bogu. iznad svakog spoljnog čina. kao »neoprirođena priroda« je samo po tome stvarno što se spoznaje i razvija u Bogu i svetu kao stvorena stvarnost. A. M. Kult. I ovde se. nikakav vlastiti voljni akt. njemu nedostaje svako određenje. Gcsch. odnosno njegovog učitelja Albera. božanskog bića i samo svojom vremenskom pojavom poseduje raznorodnost »snaga« s kojima deluje kao član natura naturate. samo utoliko suštinu. nalaziti izvan. kao puno izvornija ličnost. Biti deo božanskog bi69 ća. intelekt. Već je Hugo od St. Mktora najviši kor anđela odredio po ljubavi. je najviši životni stepen koji on može dostići. čiji je tvorac Ekhart. to je izričito naglasio daje ova identična s »ljubavlju«.Ukoliko otuda treba da bude Ekhart »otac nemačke spekulacije« to ta »ncmačka spekulacija» potiče od Tome Akvlnskog. njihovo »ovde« i »sada« (hic et nunc kod Tome) nije ništa 7 5 Stoga. intuitivna. ono je nadum. učio. I ovo je u vremenskom životu najviši zadatak čoveka. i Bogu ne treba. kako on ovu tendenciju deh sa mnogim prethodnicima. Nasuprot tome intelektualizam je posle Tome svoju poslednju konsekvencu razvio u nemačkoj mistici. slobodnom voljom individuuma Tako su se vrlo dosledno odlučili veliki sledbenici Avgustina protiv Avgustinove nauke o predestinaciji. samoobjava. s kojim je Albert našao da je čovek. 417. u božanstvo. onu slobodu u sebi samoj. je. proizlaženje svetaje iz Boga . kao »oprirođena priroda«/ 4 Bog sve stvara kaže Nikola Ku/anski . ukoliko su same Bog. Naravno. . do poslenjeg zaključka: bitak i spoznaja je jedno.1) proširenim terminima nalura nalurans i nalura naturata H. ono je »ništa«.je istinskija od telesne egzistencije koja se pojavljuje u prostoru i vremenu. on je stoga bezvremenska nužnost. Proces spoznaje. a kod Dansa volja smatrani odlučnim za suštinu čoveka. stoga je i za njega cilj svega ljudskog stremljenja visio divinae essentiae. U spoznavanju ono postiže onu bespredmetnost čina. učiniti sadržajem najvišeg znanja. u osnovnim pojmovnim crtama svog shvatanja. da je pretpostavka delovanja milosti uslovljena. te je i to spoznaja pomoću koje su vraćene u prauzrok iz božanstva otuđene stvari. i kad je Bonaventura smatrao kontemplaciju najvišim stepenom podražavanja Hrista. S druge strane. mora praizvor svih stvari. '6 Takode i »narav» ili sinteresis = scintilla consicntae 77 Pojedinc stcpene ovog procesa razvija Ekhart po tomističko-augustinovskoj šemi. 370. stoje »osamljenost« i »siromašrvo« duše. Uporedi H. već tek u ljubavi. Božanstvo. Idealna egzistencija svega stvarnog . koje je obuzelo crkveni život u trinaestom i četrnaestom vcku.

i kako je ono »ništa« praizvor svekolike zbilje. osim božanstva nijedno drugo biće ne može biti zamišljeno. Ukoliko se. nasuprot tome. tako su. koji se pomolio tek sa stoičkim pojmom rrye|iovix6v. kojim se iz sebe ostvaruje jedan niži oblik. nego kao ono što u sebi nosi. jer još u okviru njegovog mišljenja nije postojao problem ličnosti. 1) . Ovi su. a da nije vezano na materiju. dcs inscript. kojaje vodila ka dijalcktici borbe oko univerzalija (uporedi § 23). naglašava isti jevrejski filozof sa istih pretpostavki. koja ih inherira. Sa tim se samo tako može slagati transcendencija Boga. s jedne strane. Dalekosežni zaključci do kojih su Arabljani doveli univerzalizam i intelektualizam. a ovo se u stvari dogodilo vrlo zamršenim preinačenjima aristotelovskog pojmovnog šematizma o obliku i materiji. međutim. realiter od nje odeljen pokretački oblik. sam po sebi mora biti uvek sklon da individuumu ospori metafizičku samosialnost. Kod Aleksandra od Afrodisijade susrećemo pod imenom »pasivnog intelekta« (uporedi § 13. kod Averoesa više materija u sebi kreće kao večna i ukoliko je više smatrana jcdinstveno živom. Oreo u Memoires de 1' acad. unutarnjem oblikovanju i večnom samokretanju materije. sva pojedinačna stvarnost pojavljuje kao greh ili nesavršenost. kao oblik i pokretačka snaga (natura naturans). one konsekvence dijalektičkog realizma.i kojeg su podržavali kasniji komentatori. u liku kojeg je uvek istupao od Avgustina do Majster E k h a r t a . Tako su. utoliico je manje mogao biti. to je čin Boga u čoveku. naime. Uopšte se pri tom pokazuje u andaluzijskoj filozofiji mctafizičko osamostaljivanje materije. da je stvarairje samo samooblikovanje ove božanske suštine. i ovde je intellectus agens identifikovan (u skladu s naturalističkim shvatanjem celog sistema) sa božanskim duhom. koji sc u poslednje vreme pripisuje Dominicusu Gundisalviju: uporedi B. Ako želi duša da spozna Boga. No. pružili su za to neposrednu priliku. konačno. Pri tom se u stvari i Averoes pridržava. da. Cilj sveg života je spoznaja Boga No. Mora se otresti sveg znanja. XXX (1877) i osim toga A. biti izazvana i protivstruja. spoznavanje je bitak. u večnom kretanju izvršavano realizovanje svih mogućnosti koje su sadržane u ovoj jedinstvenoj materiji. te se tako pojavljuje božansko svebiće. najblaženije zrenje.Samo ni ovo nije savršeno.Nikola Kuzanski kasnije je to nazvao docta ignorantia . metafizička samostalnost duhovnog individualiteta stavljena u pitanje jednim drugim sledom misli. 1. već i se>e sama. Individuum und Kosnios in der Philosophle der Renaissance (1927). sveg spoznavanja pojava. i u kretanju ostvaruje. nisu se uplašili posledica koje su se iz tog pokazale za metafizičko vrednovanje duhovnog individualiteta. Tako je ista suprotnost motiva mišljenja. ako se smatra da je materija sama stvorena božanskom voljom. naime u shvatanju Aristotelovc nauke napredovali u smeru koji je u starom veku uveo Straton (uporedi § 15. s obzirom na 252 pojedinačno događanje. međutim. 5 i dalje) došlo do puno. Već kod Simplicija. on urasta u dušu i u svojoj čistoj. popnmila jedan stvarno metafizički oblik u pitanju o osnovi bitka pojedinačnog bića (principium individuationis).smeru naturalizma. grčki i arapski komentatori. Izvirući iz najdublje lične pobožnosti. prilazi »izvana« u animalnoj duši i on je samo zato prešao preko teškoća ove nauke. tako je duh (ratio-mens) supstanca svih duša. medutim. 10) još sposobnost individualne psihe. materija i duh identični. bila utvrđena kao postulat nauke o volji. a svet samo njihovo samoostvarenje u pojedinačnim oblicima 2. iživljavanja čoveka u Bogu . Histoire du pantheisme populaire au M. pridolaze. a s druge strane kao materija. kao što je božanstvo »ništa«. utoliko jače.' i ncposredno shvatljivog razvoja. Junt. kao životne klice. pokazalo da novoplatonski intelcktualizam. no kako je Bog. kao pokretani svet (natura naturata). Stoga i duhovni oblici zahtevju za svoje ostvarenje materiju. Jasno se. u krajnjoj instanci. fil. prolazna ostvarenja oblika. koje se skriva u dubinama augustinovskog sistema (uporedi § 22. P R O B L E M INDIVIDTJALITETA E. po novoplatonskoj 78 Pridružujući sc na Liber de causis i možda na seudobetijanski spis De uno et unitate. s druge strane. A (Pariz. samootuđenja. Kako sc time povećavala s intelektualizmom i univerzalistička tendencija. večnoj biti »iskra« se otresla svih svojih snaga vremenskog delovanja i izbrisala njihove razlike. Ove težnje su se koncentrisale na dve tačke: na odnos Boga prema svetu i na odnos uma prema drugim duševnim moćima Po tim obema stranama razvija se i svojevrsnost arapskog peripatetizma. kao uvek identična umna delatnost. Bog. koje su nagonile na to da se Bog kao ens generalissimum smatra jedinom supstancom od koje pojedinačne stvari treba da budu samo. Ovoj nauci o jedinstvenosti. Međutim. uglavnom Aleksandar od Afrodisijade . to je morala. koja je. onako kao što se u staroorijentalnom gledanju sve posebno. svojstvene mu oblike. da u sebi prihvati svoje animalne i empirijske dispozicije. u idealu ukidanja. koji se tako zamišljao samo još kao odeljeni oblik« (intellectus separatus). tako je i ovo neznanje najviše. Materija nije shvaćena kao nešto što je samo apstraktno jnoguće. Isti panteizam osniva David od Dinana 7 8 s pojmovima Avicebrona u kojem uči: kao što je hile (to znači telesna materija) supstanca svih tela. 253 . međutim. 1875) uporedi literaturu za I. aristotelovskog principa da svako pokrctanje materije. razdoblje Sr. da je Bog jedinstvena suština (essentia) svih stvari. koja se s averoizmom proširila kao ekstremno naturalističko tumačenje Aristotelove filozofije. sve dok spoznaja nije našla svoju najvisu posvetu.stanje o kojem je Nikola Kuzanski rekao: večna ljubav (charitas) treba da bude spoznata ljubavlju (amore) i spoznajom ljubljena § 27. naime. to mo•i prestati da bude ona sama Ona se mora odreći ne samo greha i sveta. Time je protivurečje. lako je i ona obuhvaćena samo u ovom znanju neznanja . s druge strane.. Naročito je. koji su izgrađivali njegov sistem. zajednica života i bitka sa spoznavajućim. To nije više čin individuuma. koji je iz sistema Stagiranina hteo da udalji i poslednje ostatke metafizičkog deljenja idealnog i čulnog. kao najopštije od svih bića supstanca svih stvari uopšte. iz prave individualne potrebe čisto unutrašnjeg religioznog života. tc konačno životna zajednica Univerzuma zahteva kao podlogu za čitavo područje oblika jednu jcdinstvenu materiju. poništavanja sveta. višc ili manje. Aristotel je dozvoljavao da voOg. to ona mora biti Bog. tako završava nauka nemačkc mistike. mora biti izazvano jednim višim oblikom i postepeni niz oblika i ovde nalazi svoj najviši završetak u Bogu kao najvišem i prvom pokretaču. učili almerićani. To je stanje nadumnog spoznavanja. CASSIRER. uticajem delatnog uma. kao što pokazuje nauka Avicebrona.

koji se realizuje u umnoj spoznaji čove79 ka. Ovaj se pampsihizam. Nasuprot tome smatraju franjevci. sa X6yoc. Pobedonosni razvoj koji je imao nominalizam u drugom periodu srednjevekovne filozofije. On s jedne strane. to znači njima odgovara samo jedan primerak. no tada međutim sa konsekventnim proširivanjem u opštoj metafizici. pripisao rodovima ipak metafizički prioritet u božanskom duhu. kao i ovaj sam. du Plesis d'Aržantre. Kao ekstrcmni zastupnik ovc nauke pojavljuje se prema kraju trinaestog vcka Siger od Brabanta. i P. kojima. da je stvarno samo pojedinačno biće i da je opšte samo produkt mišljenja. po kojem jedino egzistira opšta materija i pita se mnogo više obrnuto. IL § 6. u stvari po Aviceninoj formuli (uporedi § 23. et l'averroismc latin au 13 me sieclc. S. koje upoređuje. večni opšti um ljudskog roda. (Luvcn. koja. da univerzalije samo »individuiraju« to znači egzistiraju u pojedinačnim empirijskim primercima kao njihove opšte bitnosti (quidditas). po Tomi. u svojoj religiozno metafizičkoj psihologiji koja se izgradila na Avgustinu u sebi samostalni realitet. On označava individualitet (kako u smislu pojedinačne supstance. to znači on je pitao o principium individuationis i on ga je našao u tome da je materija u prostoru i vremenu kvantitativno određena (materia signata). U sposobnosti materije da poprimi kvantitativne diferencijacije.. intellectus agens je oblik koji postoji izvan i nezavisno od empirijskih individuuma. počiva na jednoj svojevrsnoj kombinaciji vrlo različitih misaonih motiva. Najsavršeniju inkarnaciju delatnog uma je po Averoesu dao Aristotel. kao i sama pojedinacna duša. međutim.u dijametralnoj suprotnosti prerna Ekhartovoj mistici . biće ovaj intellectus agens. ponajpre pojedinačnu dušu. od nje napredovah u ekstremni realizam . On je stoga morao objasniti kako dolazi do toga da se ovo jedinslveno (kao opšta materija) prikazuje u tako raznolikim oblicima. sastoji se mogućnost individuacije. dakle. godine. Ovo jc jedinstvena suština. su po kvantitativnim diferencijama prostora i vremena. 6). kao najodlučniji motiv. kao Franjo od Majra. koji se nalazio u intelektualističkim temeljima njihove metafizike. i dalje.metafizici. kao empirijska funkcija individualnog spoznavanja prolazna. To je stanovište sa kojeg su Ijudi kao Vilim od Overnje i Henrik od Genta osporavali Averoesa. da samog Aristotela zaštite od mešanja sa ovom naukom: i Albert i Toma su napisali De unitate intellectus contra Averroistas. Nasuprot tome. pripada ljudska duša (uporedi § 25. dc Br. Original80 no se izgraduje ova nauka. pitanje o principu individualizacije: individuum je »poslednji« oblik sve stvarnosti. on ima samo individualno važenje. Iz ovih značajnih ukrštavanja skotističke nauke je objašnjivo da se ona dok su neki Skotovi sledbenici. Skotizam u tom pogledu pokazuje razdvojenost koja očigledno još nije postojala u duhu njegovog osnivača. Renana Av. 3. On se svuda. koji se realizuje u najvrednijim delatnostima ličnosti. ukoliko sasvim u arapskom smislu podržava jedinstvo materije (materiaproprima). to znači kao onaj koji nije izveden iz opšte osnove. 1908. U dubini je vladao avgustinovski osećajni momenat. pored averoizma. kao pojedinačno biće uopšte. pre svega. o čemu treba uporediti Cl. Mandone. kod Averoesa. 1' Av. Nasuprot tome. čisti oblici (separatae sive subsistentes) samo po sebi samima individuirani. Ova (aktuelna) saznajna delatnost je (kao intellectus acauisitus). Po površini prelazi logičko-gramatički šematizam. no ona je. i dalje. nagovešten prigodno zajedno sa novoplatonističkom mistikom i već ranije u zapadnoj literaturi: kao izrazita i raširena nauka pojavio. oko 1200. 8 2 te je bila osnovna težnja dominikanaca. doduše po svom sadržaju i po svojoj biti večna. može govoriti o realitetu opštih »priroda«. osećaj. Po njemu treba tražiti intellectus passivus u sposobnosti spoznavanja individuuma. vrlo uglednoj ličnosti Vilima od O k a m a . a s druge strane uči da je ovo opšte samo onda stvarno. Pojedinačni oblik smatra Dansa Skot izvorno činjeničnim. Pobližc kod E. koji ne nastaje ni ne prolazi i koji sadrži u jednom opšte istine za sve važeće načine. najniži među inteligencijama koje vladaju u sublunarnom svetu. a ovaj poslednji uči da duša nije tek (kao po Tomi) njenim odnosom prema jednom određenom telu. o metafizičkoj vlastitoj vrednosti lićnosti. Ovaj način rešavanja problema univerzalija. pri tom je. po Avicebronu. Stoga su. najsnažnije naglašava realitet univerzalnog. od kojeg je spoznajna delatnost individuuma samo naročita pojava. obično se označava kao formalizam. Svaki anđeo je ujedno i rod i individuum. Za njega stoga nema smisla. 81 Umno spoznavanje čoveka je. nasuprot tome. kojeg je podržavao Augustin. Collectio iudiciorum de novis crroribus L 175.nisu mogli dozvoliti puni razvoj realizma. tamo navodi gde su krive nauke arapskog peripatetizma osuđene. već kojeg samo treba konstatovati kao činjeničnog. koje pruža njihova materija. U najtežem položaju ovde je bio tomizam: on je tvrdio. inherentni oblici. stvarno u mnogim primercima. i uprkos njihovoj subsistenciji.mogla kod Okama pretvoriti u obnovu nominalističke teze. Bojmker. 254 . važenje koje se odnosi na pojedinačno. koja samo empirijskim pojedLnacnim bićima želi da prizna vrednost »prve« supstance. Tll). Oni su odbacili razhku separiranih i inherentnih oblika. Betrage 1898. nelična ili nadlična funkcija: to je vremensko učestvovanje individuuma na večnom opštem umu. tako i u pojedinačnom događanju) kao slučajan (contingens). koji proizlazi iz prvog delovanja vizantijske tradicije starog veka. međutim. tvrde. već i sama u sebi individualizovana i supstancijalizovana. 4). 4. protiv čijeg su spisa De aetcmitate mundi bila upravljena "Imposibilia". međutim. Pampsihizmu se protivio od hrišćanskih mislilaca. kako se kod ovog isključivog realiteta oblikom određenih pojedinačnih bića. 8 4 255 79 Takozvana »teologija Aristotela« identifikuje ovaj vouc. I to je pravi razlog zbog kojeg glavni sistemi sholastike . ukoliko je sama upravo delatni um. Već Bonaventura (a isto tako inače i Henrik od Genta) no još energičnije. o kojem se ne može više dalje pitati. et. Dans Skot. 81 Time se ovde teoretski opravdalo priznavanje bezuslovnog autoritcta Stagiranina 82 Uporedi Ch. da i duhovni oblici imaju svoju sopstvenu materiju. nastaje i nestaje kao oblik pojedinačnog tela. svojstven Dansu Skotu. čovečanstvo) stvarno u različitim primercima kao pojedinačna supstanca. to znači mogućnost da je isti oblik (npr. On je supstanca uistinu duhovnog života. ukoliko je redom oblika koji silaze od opšteg ka posebnom konačno realizovano određenim pojedinačnim oblikom (nazvanim u škoh haecceitas). 80 Uporedi uglavnom njegov spis Dc animae baetitudine. kao već i za njegovog preteču Rodžera Bekona. 8 3 Svi ti uticaji se koncentrišu u strastvenoj. u osnovnom filozofskom strujanju pokazala se antiplatonistička tendencija tek sada upoznate Aristotelove spoznajne teorije. koji je hteo individualnoj ličnosti da obezbedi njeno metafizičko dostojanstvo.

Ipak su Dans Skot i Okam dali najvažvniji podsticaj za to. 2.). ne samo u porastu bogatijeg. od dijalektike ka iskustvu. Akad. od mišljenja ka izvorima. spoljašnje i unutrašnje iskustvo kao oba izvora znanja i on je na taj način potpomogao i psihologiju. 256 257 . već najpre na predstavu stvari. 1866. nije više »prirodna«. 89 posebno i kod Alberta. priznaje realitet najizvomijeg oblika. uči Nikola Kuzanski. stupiti jedan opšti pojam (termimiss) namesto sume svojih vrsta. da se čisto teoretska nauka.. tako mogu suponirati za individualnu predstavu u mišljenju. kad ne bi naišla na oslonac u augustinovskoj struji. a pojam vrste umesto sume svih svojih primeraka (homoomnes homines). Zibek. do neiskazive. neposredne saznajne zajednice s pravim bitkom. Novc se ideje. »znakovi« stvari. 1908). na način koji je bio predočen u semiotici kasnijeg starog veka. koji je sa svom energijom pozivao nauku svoga vremena od autoriteta ka stvarima. te da se filozofija postavila sve svesnije na tlo empirizma Kad je Dans Skot izvorni individualni oblik označio kao kontingentan. 88 Naroćito Avicene i fiziološke optike Alhacena. a kao što se mislilo i logički. on je time »realnoj nauci« ukazao put u neposredno shvatanje stvamog. ali različite od samih stvari. 1923. tražio kvantitativna određenja opažaja i zahtevao matematičko školovanje. Po toj teoriji može jezički. No. Pod uticajem Arapa 88 poprimila su istraživanja o duševnom životu. da samo realno znanje obuhvata unutrašnji svet ideja. jasno je takođe. 317. Prantl u Sitz. Lape. vreme još nije bilo zrelo za istraživanje prirode. kod Mncenza od Buvea. idaljc.Kordove. prisnijeg pisanja istorije. Uprkos ovoj vrlo istaknutoj spoznajno-teoretskoj restrikciji. opšte predstave apstraktne spoznaje. sa svojim knji83 Zaista se može u delovanju udžbcnika Mihaela Psela vidcti prvi prodor onog dovodenja antičkc obrazovne gradc. d. koji je strogo formulisao stanovište unutrašnjeg iskustva i posebno ga odlučno istakao u istraživanju o duševnim stanjima Tako se došlo do značajnog rezultata. i (puoic. Pojedinačnu stvar. od kojih je tipičan udžbenik Petrusa 1 lispanusa. a dmga se odnosi (apstraktivno) na imanentne međusobne odnose ideja Po ovom je jasno da i racionalna nauka pretpostavlja »realnu« nauku i da je povezan empirijski idejni materijal. koji izvire iz njegovog sopstvenog bića. škim diskusijama autoriteta. spis De motu cordis. O vizantijskoj tradiciji antičke literaturc trcba uporediti K. bezznakovne. životnijeg. su polagali težište na teoriju supozicije u prikazu nauke o pojmu i njene primene na sud i zaključak. 85 Uporedi K. Minhcn 1879. X. Krat. Philos. izražajne reči. po Dans Skotu. razvijala pomoću avgustinovske nauke o samoizvesnosti ličnosti. tako da je u operacijama mišljenja. Stoga se na završetku srednjeg veka realna nauka više posvetila pokretljivom ljudskom životu nego prirodi i počeci svetske nauke o sklopovima ljudskog društva ne nalaze se samo u teorijama Okama i Marsilija od Padove (uporedi § 25. Na oba franjevca je. ugušena metafizičkom psihologijom tomizma. tako je prigodno i Albert rekao.. koja je kao najviši princip utvrdila samoiskustvo ličnosti. sa božanstvom. da se postepeno. znanje neznanja. i kad je Okam objavio da je pojedinačno biće jedino istinski realno. 6). a taj sc pravac kasnijc u renesansi konačno pridružio obema drugim tradicijama koje su išle preko Rima . tendenciju. delovao Rodžer Bekon. izd.Udžbenici »modeme logike«. kod Pjera d'Alija. spoznaje samo što ima u sebi: njegova je spoznaja sveta . 8). mi predočavamo intuitivno (bez posredstva species intelligihiles) no ove predstavc su samo »prirodni« znak za one stvari. u tom obliku pritešnjene. 2. No. 5. kakva je i inače potrebna za znak u pogledu označenog predmeta. 90 Alfrcd od Sarcšela. a kasnije izveo Nikola Kuzanski. međutim. Gcschichte derbyzantinischen Literatur. kod njegovog ućenika hana od Rošele. nr.a to je i inače bila pojava koja se još duboko provlačila kroz filozofiju renesanse. pored do tada bitno religiozno zainteresovane metafizlke.zaključuje terministički nominalizam . U tom smislu stoji nasuprot tomizmu posebno Henrik od Genta. koje su. i daljc. u prvoj polovini trinaestog veka Upoređi Bojmker. f Gesch. nezavisno od metafizičkih poglcda. 86 Sasvim je očigledna sličnost sa suprotnošću koja se pokazala i u antićkoj filozofiji jezika. Spoznaja ovog relativiteta svih pozitivnih iskaza.87 Plodonosno se razvio empirizam tokom vremena samo u psihologiji. koja je bila usmerena na utvrđivanje i uređenje činjeničnog i već kod Alfreda Engleskog 90 nalazimo čisto fiziološku psihologiju sa svim radikalnim konsekvencama Ova buđenja psihološkog empirizma bila bi. . 91 Kao što jc to bilo i kod nominalističkih mistika. Krumbaher. (Platon. nisu mogle slobodno razvijati . naučnim radom.) između deoic. te imaju prema njima samo nužan odnos. koji je od nje dobijen. Occams Erkcnntnislchre in ihrer historischcn Stellung (Arch. Vrlo jasno delovanje ovih podsticaja može se upoznati u Vitelovoj »Perspectiva« i u spisu »De intelligentiis«.upućena na unutrašnja stanja u kojima je životni sklop zamenjen stvamim. to se u suštini desilo zato jer je potpuno izgrađena sholastička metoda. kako kasnije tako i pre.Jorka i prcko Bagdada . Suprotno pravoj biti stvari. a. stvama sličnost mcđu njima je tako mala. već i u empiričkom 87 Bezuticaja su prošli pokušaji kao što su bili oni od Aleksandra Nekama (oko 1200) ili kasnije (oko 1350) od Nicolausa d'Atrikurija (o kojem piše J. usmerena je prava životna snaga nominalizma na razvoj realne nauke. Nasuprot tome. Ova »dmga intencija«. kojoj on. od knjiga ka prirodi: on je prikazao. 58. Ovaj odnos je odnos »prve intencije«. uporedi o tom CL Bojmker u njegovim Beitragcn III. protiv intelektualističkog tomizma. II. Ova je samospoznaja vredila91 kao ono najizvesnije »realne nauke«. po arapskom uzom. odnosno izgovorene ili napisane. potpuno prevoladala. Njemu se pridružuje Albert. u kojoj se opšta predstava pomoću reči više ne odnosi direktno na stvar. koliko god je Rodžer Bekon. 84 Uporedi H. Duh. 89 Već kod Alcksandera od Halea. von S. U oblicima ovog terminizma razvio je Okam nominalizam (uporedi § 25. to je značilo da ga ne treba spoznati logičkom dedukcijom.. dcr Miinich.Ber. ljudsko mišljenje poseduje samo konjekture. kojeg je Zapad doživio preko Vizantije. već samo činjeničnom konstatacijom. konstituiše ponovo filozofija kao svetska nauka činjenično stvamog. je kao prvi stepen docta ignorantiae jedini put da se dopre i iznad racionalne nauke. koji je među dominikancima zastupao isti smer i koji je znao oceniti vrednost autoptičkog opažaja i eksperimenta i sjajno potvrdio samostalnost vlastitog istraživanja u svojim botaničkim studijama. Dcs A. upotre85 bljen kao znak za ono što znači. koji je sasvim zastupao ovaj idealistički nominalizam. to znači način predočavanja. doduše. govom i pisanju i »neodređene«. Minster. I kad su za vreme četrnaestog i petnaestog veka uspesi realne nauke ostali samo veoma ograničeni. već proizvoljna (adplacitum instituta)}6 Ovim razlikovanjem brani Okam i razliku između realne i racionalne nauke: prva se neposredno (intuitivno) odnosi na stvari. Kao što se mogu individualne predstave »suponirati« za individualne stvari. međutim.

fur Staatswissenscliatt. nije nigde bilo življe izraženo nego u mnogoznačnoj filozofiji Nikole Kuzanskog. dok je svaka od mnogih konačnosti samo o sebi moguća. Celokupnom starom veku (uporedi § 20. Što je obradio beskonačnost kao bitnu oznaku Boga. izmedu izvornih pretpostavki svoga mišljenja i ovih početaka novog. docta ignorantia. označava Nikola.uporedi § 23. i koji je različit od svih drugih. harmonično jedinstvo mnoštva. dok je kod svih kreatura realno odeljena esencija (ili Quidditas . Uporcdi o njemu V. Na taj način sadrži svaki individuum u sebi čitav svet. a konačno pak (po Dansu Skotu).tako je prigodno govorio arapski filozof Alkendi . bio je stoga tako formulisan da je u Bogu neograničeno sadržan isti apsolutni bitak. koja u njemu čini znakove za spoljni svet.to se mora izjednačiti u beskonačnosti božanskog bića. a pri tom i ono najmanje.takođe i ono suprotnosti. i u općštm. nikad umirena težnja. Dosledno tome je. po kojem su ostale stvari sadržane u čoveku. da je Dog jedino nužno bićc. to znači gola činjenica. Beskonačno . 94 Istc jc misli Toma tako izrazio. Zcitechr. njemu svojstvenim načinom predočavanja (uporedi br. pre svega.posmatranju socijalnih odnosa. najviše biće je lišeno konačnih određenja. koja želi da opravda sve motive ranije filozofije. Sasvim * je jasna veza ove nauke prema aristotelovskim osnovnim pojmovima actusa i potentiae. Ne postoji proporcija između beskonačnog i konačnog. Tako je i Nikola metodu negativne teologije pozitivno pojmovno izrazio. Time je data dalja suprotnost jedinstva i mnoštva. mističkim uzdizanjem. Rošer. str. a tek po njemu stvarna 9 4 Među suprotnostima. 258 259 . doduše ne u istom smislu kao i božanstvo.ogledalo Univerzuma. koji se u svetu prikazuje u konačnom liku. Bog je jedin92 stvo svih suprotnosti coincidentia oppositorum. s druge strane. u kojoj su sve mogućnosti eo ipso kao takve realizovane (possest). Prema tome. okarakterisan je idejom. Tako su se upravo u ovoj vezi ponovo raspali elementi koje je Kuzanski hteo da ujedini. pridolazi motiv da se volja osećala već u individuumu kao neumorna. do kojih je dopro Nikola d'Oresme (umro 92 1382). dat individuum. a i u hrišćanskom se mišljcnju sve više i više zamišljala bezgraničnom moć kao što je volja i znanje Boga. koji u njima vladaju: no moć beskonačnog jedinstva. naravno. Ovo vredi. kao coinciden'tia opposilorum. Ovaj pokušaj je postao još više interesantan pojmovnim oblicima u kojima je bio preduzet. u kojem se nasao srednji vek pri kraju. Osnovna misao pri tom je da se pokaže kako je individuum i u svojoj metafizičkoj posebnosti idcntičan sa najopštijim. sa opštim. Ovome još. 1863. 4). to znači on je u prostoru i vremenu neograničen (interminatum ili privativno beskonačan). s božanskim bićem. to znači one beskonačnog i konačnog te jedinstva i mnoštva. kao celina. Pri tom je beskonačno u sebi nužno. da jc prva o scbi samo moguća i da ova poslcdnja njoj pridolazi kao ostvarenje. ipak stoga nije mogao odreći da nove misli ne uskladi sa sklopom starog shvatanja sveta. moguć je samo odbacivanjem sveg takvog konačnog znanja. Identitet Boga i sveta. u svim njegovim pojavama je jedinstveni deus implicitus ujedno u mnoštvo rasuti deus erplicitns. 60 i dalje. Sve je u svemu: omnia ubique. Pokušaj da se srednjevekovna filozofija svestrano završi. Tako je sa beskonačnim dato i konačno. a kao beskonačno samo neodređena mogućnost. Isto tako pripada i svakoj pojedinačnoj stvari jedna određena beskonačnost u tom smislu. koje su ujedinjene u Bogu. nasuprot suprotnim sistemima.Washcit) na taj naćin od egzistcncije. Individualno stvamo želi empirijski saznati.. Ali ovo je mnoštvo . u suprotnosti prema svetu.tako je misllo Nikola da će moći objasniti već na matematičkim primerima . nasuprot tome. potpuno obuzet svežim pokretom vremena. razumom shvatiti i razlikovati svoje odnose i suprotnosti. 6.je živo i večno jedinstvo onog što se u konačnom pojavljuje kao prošireno mnoštvo. On je stoga apsolutna stvamost. 305. i da je ova beskonačnost unutrašnjeg iskustva podignuta do metafizičkog principa. U aleksandrijskoj filozofiji. koji je zahtevao mitski kao i naturalisticki pogled na svet. beskonačno je ujedno konačno. Bog je ono najveće. Čovek odslikava Univerzum svojim »konjekturama«. Poseban način. koja je uzvišena nad svim tim suprotnostima i sve ih u sebi sadrži. 2) je vredelo ono što je savršeno kao u sebi ograničeno. Neshvatljivo je i izvođenje sveta iz Boga i iz poznavanja konačnog ne vodi put u beskonačno. snažno iskustvenog istraživanja. I njegovu vlastitu nauku. koji se. i dalje. Nikola je razborito povezao uz terminističku nauku. beskonačan. 2). koji je svojstven samo njemu.i na to stavlja naročito težište Kuzanski . samo u ogramčenijem obliku. to znači kojc egzistira snagom svoje vlastite prirode (misao koju trcba smatrati ostatkom Anselmova ontološkog dokaza . Sto je u na kraju podeljeno na različito . pojavljuju se kao najvažnije upravo stoga one između njega samog i sveta. Svaka pojedinačna stvar je . naročito za ljude i shvatanje ljudi kao mikrokozmosa. no na svoj način. ovo najmanje i konačno deljivo u svom načinu beskonačnosti i prikazuje u sebi samom. da u svojim bitnim određenjima nosi u sebi ona određenja koja nose i svi drugi individuumi. čak i beskrajan red konačnog ostaje sa istinski beskonačnim inkomenzurabilan. apsolutno kontingentno. Podeljeno raspoloženje.te se samo tako može pojavljivati jedno pored drugog . uporcdi mesta kod Falkenberga na navedenom mestu. vodio je njenom unutrašnjem raspadanju. 93 92 Po tome je najpre i Univerzum. U tu svrhu upotrebljava Nikola po prvi puta sistematski izveden pojmovni par beskonačnog i konačnog. In omnibus partibus relucet totum.ako je stvamo i potpuno spoznata .

sv. LASSVvTTZ. 1897-1904). 2. W. II. WINDELBAND. Geschichte des Kausalproblems in der neueren Philosophie (1921). 1875). 1911. 2. Philos. 1889-90). izdanje. 10 svesaka (Hajdelberg. W. Geschichte und Kritik der Prinzipien der neueren Philosophie. H. WENTSCHER. sv. (Lajpzig. sv.. izdanje. str.. 2. (Lajpzig. R. KONIGSWALD. E. (Berlin. R. i dalje). HEIMSOETH. ZELLER. F. 2. četvrto (jubilarno) izdanje. 1845). 1855). SCHALLER. 2. 1921). Geschichte der neueren Erkenntnistheorie (von Descartes bis Hegel) 1921. Der Skeptizismus in der Philosophie. Geschichte der neueren Philosophie (Lehrb. 1925). Zeit und Mathematik in der neueren Philosophie. Die Philosophie von der Renaissance bis Kant (1923). v. i dalje. 382-543. ED. Iza toga ponovo izdato u delovima sa dopunskim dodacima. izdanje (Berlin. ERNST CASSIRER. Geschlchte der neueren Philosophie. Geschichte der philosophischen Moral. 1920. Die sechs grossen Themen der abendlandischen Metaphysik(1922). BENDLXEN. d. 1927). (Lajpzig. izd. Geschichte der Ethik in der neueren Philosophie L 3. Geschichte der neueren Philosophie. E. (Hamburg. ERDMANN. E. URLICL. 3. BAUMANN. Die Lehren von Raum. 1841-44). sv. 2. 2. Geschichte der Atomistik vom Mittelalter bis Newton. J. Rechtsund Staatslehre der Englander und Franzosen (Marburg. ASTER. HOFFDLNG. Kultur der Gegenvvart L 5. Geschichte der neueren Philosophie. 1868. 6. VVTNDELBAND. J. 1895. 1908). Geschichte der neueren Philosophie. sv. 1912. sveska (Lajpzig. 2. F. FALCKENBERG. JODL. H.IVDEO FILOZOFIJA RENESANSE J. sv. Geschichte der deutschen Philosophie seit Leibniz. izdanje (Lajpzig. izd. K. 2. 2 sveske (Lajpzig. 2. 261 . preveo na nem. 1919). v. ASTER. 3 dela u 6 svesaka (Riga i Lajpzig 1834/53. izd. Geschichte der Naturphilosophie seit Bacon. 8. H. na naš jezik preveo VLADAN MAKSMOVIĆ. KUNO FISCHER. Das Erkenntnisproblem in der Philosophie und Wissenschaft der neueren Zeit. RICHTER. Karlovci. R. 1910. Versuch einer vvissenscaftlichen Darstellung der Geschichte der neueren Philosophie. VORLANDER.

uglavnom. Do sada 6 svezaka (Pariz. konačno i bogato mnostvo novih univerziteta protestantske Nemačke. koje je kroz jedan vek pratilo glavni religiozni pokret intelektuabiog života kod zapadnih naroda i koje je. dovršilo se sporom hrišćanskih konfesija. s vremenom se rastavilo i iskonska svežina postojanosti razbila je krug opšte tradicije. strast i fanatizam konfesionalnih suprotnosti. Tako je filozofija u renesansi izgubila cehovski karakter i biće u svojim najboljim ostvarenjima slobodni čin individuuma. der Philos. koji je u sebe primio tekovine kasnog starog i srednjeg veka ipak je bio njegov prvi samostalni intelektualni rad vraćanje ka shvatanju prirode na koje nije uticao ni jedan drugi intcres: prema njemu se probijala cela filozofija rcnesansc i u tom pravcu je postigla svoje najveće uspehe. Željno je bilo prihvaćeno znanje stare filozofije.1 Preporod čisto tcoretskog duha je pravi smisao načne »renesanse« i u tom se i sastoji kongenijalnost sa grčkim mišljenjem. d. u kom se zbio srednjevekovni život. IIL 12. pokazale samosviesno ojačanje svetske kulture pored duhovne. FRISCHEISEN KOHLER i VV. kontaktom religija. 2. OLSCHKL Geschicbte der neusprachlichen vvissenschaftlichen Literatur. čini u vekovima prelaza bitnu oznaku poćetka novog doba Postepenim razvitkom i neprekidnim napretkam riešila se modema nauka srednjevekovnih nazora To njeno zamršeno nastajanje teklo je uporedo sa vrlo živim počecima opšteg modemog života Ovaj je. Ujedno se. Virtemberg. Nije slučajno da je pored Pariza brzo izrastao broj središta naučnog života Kao što je već pre Oksford zadobio vlastito značenje. L. Samo razdvajanje koje je time prodrlo. ponajpre najstarijeg. za koju je dugo trebalo da se izbori. sveska (1919. Prag. i dalje). ali upravo time je bila slomljena prevlast jednog zatvorenog rehgioznog uverenja u visinama naučnog života Što je otpočelo za vreme krstaških ratova. te se sve više i više izražavala modernim nacionalnim jezikom. da bi odmah. neposrcdnom shvatanju prirodc. tu i tamo. Schr. u teoretskom obliku. Sinn und Ursprung dcr Wortc Rcnaissance und Rcformation (Sitz. koji je istorija povukla oko duha naroda Tako se novo vreme objavilo buđenjem nacionalnog oblikovanja života. U osećanju takvog srodstva u osnovnom porivu latio se novovekovni duh. . Direra i Rembranta. u sledećim vekovima.Ber. ponajpre još nejasno traženje novog. BREMOND. H. Do sada 3. da se odvojio od strogih školskih veza. (Braunšvajg. došlo je do odlučnog prodora i njegova pobeda. korak po korak ka vlastitom. dakle. MOOGA (1924). ovo postepeno izgradivanje prirodnonaučnog pogleda na svet iz humanističkog obnavljanja grčke nauke: ona se stoga raspada u dva razdoblja: u humanističko i prirodnonaučno. VVeltanschauung und Analyse des Menschen seit Renaissance und Reformation (Ges. I ova sveža punoća novog sadržaja je uslovila da filozofija nije bila pretežno potčinjena nijednom onom interesu. Humanismus (1918). 1 263 . Ak. Isto jc tako i Gete dokaz. pronalaskom štampanja. koja je prevladavala u celokupnoj filozofiji helenističko-rimskog vremena i srednjeg veka sve je više i više prestala te se početkom novog vremena ponovno pojavila spoznaja stvamosti kao samosvrha naućnog istraživanja Upravo kao i u pocecima grčkog mišljenja. snažnije nabujalo. zatim mnogobrojne akademije Italije. Tako pripremljena vratila se nauka iz sveta mudrovanja unutrašnjosti. Bcrl. počeo uopšte sa snažnim prirodnim razvojem posebnosti: lapidamo jedinstvo. Suprotnosti koje su se pokazale na završetku srednjevekovne filozofije imale su opštije značenje: one su. moderan duh. str. Rim i Pariz su prestali biti vladajuća središta zapadne kulture. Ethik der Neuzeit (Hb. W. da se rešio 262 sputavanja učenc tradicije i da je mogao preći u nevezano oblikovanje ličnosti. LlTT. Kako god je jako do samosvesti ojačao. probudilo je doduše svu dubinu religioznog osećanja i uzburkalo. kao ognjište opozicije franjevaca. Schr. sv. svoje je izvore tražila u širini savremene stvarnosti. Granicom se među tim periodima može smatrati. Ukoliko se on uživeo u grčki pojmovni svet. etičkog i religioznog života. Geschichte der christhchen Religionsphilosophie seit der Reformation. IV). Takode i linija koja vodi od Đota do Leonarda. UBERV7EG. i daljc) i Rcformation. 1910. Histoire litteraire du Sentiment religieux en France. Mikelanđela. proširenje evropske civilizacije na ostale delove sveta a ne manje ni radost novoprobuđene umetnosti. ILl 1927). II). TROLTSCH. 1880-83). Izgledalo jc kao da su postali preživeli i neupotrebljivi oblici duhovnog života stari dva milenijuma. da za savrcmcni duh put ka prirodi vodi kroz hclcnstvo. d. upala u neophodnu organizaciju u spoljnom svetu. PUNJER. B. s pojačanom snagom. Istorija filozofije renesanse je. Podzemno strujanje. do ideala znanja zbog njega samog. 594. Strastveno. po prilici. da ih je mnogo više sve u sebi prihvatila te da se s vremenom uzdigla ponovo do slobodnog rada na spoznaji. U tom pogledu je tekao u rencsansi paralelno tok razvoja naukc sa razvojem umctnosti. Renaissance. Grundrisis. London i drugi gradovi postali su novi centri religioznog života Pobedonosno se oslobodila prisnost verovanja. Prvi od ovih perioda Uporedi takođc Konr. da sebi time otvori nove i dalje puteve. Ženeva. namesto jedinstvene koncentracije. koje je bilo odlučno za njen razvoj. vreme svetskog carstva je i duhovno prošlo i. 1923. izneseno od humanističkog pokreta i sistemi grčke filozofije bili su obnovljeni u žestokoj suprotnosti prema srednjevekovnoj tradiciji. Ali ovo vraćanje ka starom dobu pokazuje se u opštem toku istorije samo kao instinktivna priprema za vlastiti rad modemog duha2 koji je u toj "kastalijskoj kupki" ojačao do svoje mladalačke snagc. izd. Aufsatze zur Geistesgeschichte und Religionssociologie (Ges. dolazi bogat životni polet decentralizacije. ka istraživanju prirode. naime. Ticijana. DILTHEY. prelazi. u svom strastvenom traženju novog. godina 1600. Rafaela. od ponovnog oživljavanja klasičnih oblika. Hajdelberg. ispunilo je duhove. Burdah. i dalje). koja se već u mistici pobunila protiv posvetovljavanja crkvenog života. tako proširio i razgranao hterarni život. a pokret je obuzela uzbudena fantazija Sa njom je postala važna u filozofiji sva raznovrsnost interesa svetskog života: snažni razvoj državnog života bogato uzdizanje spoljne kulture. ponovno.Th. nasuprot antičkom. Podređenost pod svrhom praktičnog. prerađeno od M. stekao je u tom sposobnost da u mislima savlada svoj vlastiti bogati spoljni život. a latinski je prestao da bude isključivi jezik obrazovanog sveta Na rehgioznom podmčju ovo zbivanje se pokazalo u tome što je Rim izgubio svevlast nad crkvenim životom hrišćanstva. tako su razvijali svoju samostalnu životnu snagu ponajpre Beč. na kojoj je radio srednji vek. E. ovaj se teoretski poriv usmerio bitno na prirodnu nauku. W. Na taj način je nauka bila obuhvaćena snažnim previranjem.

veka Oba ova doba čine. održavala se u religioznoj potrebi naroda nemačka mistika sa svim. Modema prirodna nauka je ćerka humanizma 1. kao i pod uticajem time promenjenog kultumog stanja. 1866. STOCKL. to se i u crkvenom životu odigrao jedan isto tako žestoki spor predaje. unutrašnji pokretački motiv filozofskog pokreta humanizma je ista ona težnja za iz temelja novom spoznajom sveta. već i celog stanja društva Ni jedno doba nije doživelo tako mnoge. RIECKEL. nova struja koja je skrenula tok zapadnog mišljenja ponovno sa dotadašnjeg pravca Ukoliko se pojavljuje humanistička renesansa. 5). a pojavno protiv neukusne ukrućenosti samostanskog latinskog jezika. Lajpzig 1887. no jasno poiman. BURCKJHARDT. metodski protiv autoritativne dedukcije iz pretpostavljenih pojmova. vek doneo prestanak previranja i razbistravanje mnoštva misli koje su se tako međusobno borile. koja su postala poznata u 15. te ako se ovaj sastojao u obmutom razvijanju antičkog misaonog pokreta. Oba ova veka pokazuju. Jer. u svim važnim tačkama. koje bi bilo. Ova je opozicija brzo pobedila sa divnim ponovnim kazivanjem antičkih misli.već prema tome da li su se priključili ovom ili onom starom tumaču. u filozofskom oblikovanju dogmi ostali su mu bliže reformisti. to je on stigao na kraj ukoliko mu je postalo sve ono poznato iz originalne starogrčke literature. koji su se ponovno raspadali u grupe koje su se živo borile . 1925). Iz Vizantije je prodrla preko Firence i Rima. bila suprotnost između vladajuće filozofije srednjeg veka. od podstreka koji su proizašli iz prihvatanja grčke filozofije. na što je ograničeno. II risorgimento filosofico nel quattrocento. On se okrenuo. Novo što se pripremilo u tim rnnogostrukim borbama. pokret bio u borbi protiv hrišćanskih dogmi. pitagorejaca. Poznavanje grčkih originala i proširenje humanističkog obrazovanja izazvalo je. . MOR. u luteranskoj crkvi prevagnulo je oslanjanje na izvorni lik Aristotelovog sistema i stoičkc populame filozofije. i originalnih dela grčkih mislilaca. ili religiozno indiferentan ili otvoreno »neznabožački«. izdanje. međutim. mnogo razgranatim tradicijama. niti grotesknom samosvešću. međutim.to je nastavljanje antagonizma koji pokazuje srednji vek . međutim. izdanje. Bitan ferment ovog pokreta je. u najužoj povezanosti jedno s drugim. koje je u sebi ujedinjavala (uporedi § 26. treća sveska. Die philosophische Weltanschaung der Reformationszeit. Pored toga. DLLTHEY. Nigde se tako značajno ne pokazuje kontinuitet u duhovnom razvoju evropskog čoveka kao u renesansi.vodeći duh bio Avgustin. najpe u Italiji. 265 . Možda se nikad nije tako živahno kao tada osećala. Majnc. Tu su se ponovo probudile stare nauke grčke kosmologije Jonjana. sa finoćom i dosetljivošću umetnički obrazovanog vremena No. 1919. Ako je ovaj humanistički. Jahrh. u stvari. tu su bili aristotelovci. protiv srednjevekovnog pogrešnog tumačenja grčke metafizike. A. koji je bio posledica izgradnje filozofije kao životnog nazora i životnog umeća Stoga je filozofija prirode renesanse na svim linijama za ishodište svoje izgradnje problema uzela položaj čoveka u svetskom sklopu i preokret predstava. Glava. u filozofskom pogledu samo ono pomeranje ranijih misli kojim su bile pripremljene nove. Francuskoj i Engleskoj opozicioni pokrct protiv sholastike. Ponovo je ovde postao živ skepticizam i popularan filozofski eklekticizam. bolje nazvati novoplatonicima. kao nastavak i završetak onog snažnog procesa prisvajanja. CARRLERE. potreba za nečim potpunom novim. Geschichte der Philosophie des Mittelalters.sadrži potiskivanje srednjcvekovne tradicije.HTJMANISTIČKI PERIOD JAC. Tek je 17. Na naš jezik preveo Milan Prelog. 1860. Katolička crkva utvrdila se pod voćstvom jezuita protiv navale duhova sve čvršće za bedeme tomizma Kod protestanata je . 12. jedinstvenu celinu. utoliko se više smatralo da je njen pravi zadatak spoznaja prirode.to je parola vremena Izvođenje ove namere moralo se ipak kretati najpre unutar tradicionalnih načina predočavanja: njimaje. najvećim delom. bio zajednički antropocentrički karakterpogleda na svet. i tako mnogostruko i strastveno izražavala. und 16. Die Kultur der Renaissance in Italien. Što se više konstituisala filozofija pored teologijc kao samostalna svetska nauka. pokazuju se zavisnim. ako se dobro pogleda i ako se ne dopusti da se zavaramo. preporod klasičnog sta264 rog doba. Najdublje je na taj način bila pokrenuta metafizička mašta i odavde je stvorila uzome pesničke nazore o svetu u naukama Dordana Bruna i Jakoba Bemea. Filozofija treba da bude prirodna nauka . način kako se to dogodilo i pojmovni oblici u kojima se to izvršilo. niti naivnim hvalisanjem. Die Philosophie der Renaissance (Minhen. Auffassung und Analyse des Menschen in 15. No. sa svežim opažanjem pokoljenja koje uživa u životu. tu se prema novoj snazi uzdiglo demokritsko-epikurejsko shvatanje prirode. ona je bila u sebi razjedinjena Tu su bili platonici. Ta je mistika snažnije i plodonosnije delovala na filozofiju u budućnosti. prebogata kulturno-istorijskim interesima i literarnom uzbudljivosti. što su bih na dnevnom redu u toj literaturi. Zagreb. koja je konačno našla ispunjenje osnivanjem i principijelnim oblikovanjem prirodnih nauka No. W. A. 2.U tom rezultatu se susreću svi smerovi filozofije renesanse. FIORENTINO. koje je postalo samostalno. od crkvene učenosti. koja se već u sebi raspadala. tzv.*1953. neobične i dalekosežne pokušaje obnavljanja kao ovo: pa. te. Drugi period obuhvata početke modernog istraživanja prirode. Napulj. kojaje uzaludno htela da je uguši. velike metafizičke sisteme 17. koji pokazuje srednji vek. i Das natiirliche System der Geistesvvissenschaften Im 17 Jahrhundert. veku. u celokupnim spisima II. tradicijom pravog helenizma. u njegovom sledu. pokazuje se da se čitavo mnogooblikovano previranje kreće u okviru antičke i srednjevekovne tradicije i teži samo s mračnim nagonom cilju koji je više naslućen. ipak. u suštini. za totalnim i radikalnim preobražajem ne samo spoznajnog života. bio je merodavan za novo oblikovanje čitavog nazora o svetu. bilo je dovršenje onog pokreta koji je počeo na najvišoj tački srednjevekovne filozofije kod Dans Skota: odvajanje filozofije od teologije. još i danas naše znanjc. a zatim i u Nemačkoj. 1885. C. koji se izvršio u tom pogledu pod uticajem otkrića i pronalazaka.

G. Disputationes metaphvsicae 1695. Protestantizam je stajao u samom početku bliže humanističkom pokretu. Opuscula. Compendium scientiae niaturalis ex Aristotele. Izvorne studije Aristotela. 1643. Pariz. 1618). Marius Nizolius (1498-1576. Njegovi su učenici Gasparo Kontarini (umro 1542). Gegw. i Bordou 1870.E. Briž. umro 1524. Portugalac koji je učio u Tuluzu. Die Vviederbelebung des klassischen Altertums. 1454-1493. kasnije Fransoa de la Mot le Veje (1586-1672. Pariz 1690). Pariz 1856-1866. Pariz. F. Montaignes Zvveifel (Logos XIV. Institutiones dialecticae. s. 1909) i P. U aleksandriste se ubrajaju Ermolao Barbaro (iz Venecije. G. u Holandiji od Theodorosa Gaza (umro 1478). Storia dell academia platonica di Firenze. koji je najzaokruženije prikazao filozofiju prirode ovog smera u svom Nova de universis philosophiae (Ferara. Venecija.. i XL. u Francuskoj od Zaka Lefevra {Faber Stapuilensis.L4 1906). 1860.. u Nemačkoj od Rudolfa Agrikole (1442-1485). 1606). Philos. 1649). uporedi A. 1908). i pred njim Laurentiusa Valu (1408-1457. Das naturliche System der Geistesvvissenschaft (uporedi literatum na početku poglavlja). Emanuel Menjani (1601-1671) čiji Cursus philosophicua (Tuluz. Frančeso Patrici (1519. Gesch. Feri. 1926). 1 1855). Aristotelovci renesanse se raspadaju (izuzimajući crkvenosholastički pravac) u obe stranke averoista i aleksandrista Univerzitet u Padovi je bio. takode i mesto najživljih borbi između ovih stranaka Kao zastupnike averoizma treba spomenuti Nikoleta Verniasa (umro 1499) naročito Aleksandra Akihmja (umro 1518.. i 16. Epitome scientiae naturaUs (VVitenberg. Celokupna dela u Minjeovoj zbirci. E. 1652) zastupa empedoklovsku nauku. . 1601). Getingen. Pletlion.Uopšte o obnovi antičke fllozofije pišu: L. Dialecticae disputationes contra Aristotelos. und die Scholastik der letzter Jahrhunderte (Regenzburg. Pariz. Mons. autor jedne istorije akademske skepse. Aristotelizam je uveo u protestantske univerzitete uglavnom Filip Melanhton. Fransoa Sančez (1562-1632. 1921): sem toga treba spomenuti zbornik jezuita iz Koimbre. do 1587).. Elementa Stoicae philosophiae moralis (Majnc. autor Tractatus de multum nobili et prima universali scientia quod nihil scilur. Levi. 1455-1537). Geschichte der Studicn der klasslschen Literatur. X. Andreasa Cezalpinusa (1519-1603). Berlin. De disciplini. Pariz. F. uporedi K Hagen. 1515-1572. celokupna dela. Ove suprotnosti su više izmirene kod kasnijih aristotelovaca Jacopa Zabarele (1532-1589). uporedi. Philosophia naturalis adversus Aristotelem (Genf. Deutschlands literarische und religiose Verhaltnisse im Reformationszeitalter. Beč. takođe I u »An der Grenze der Philosophie« (Tibingen. 1868. Diltaj. Bordo. Ovde treba napomenuti i Agrikolu sa njegovim spisom De inventione dialectica (1480). Vadington. Essais.). 1673). 1870) . M. 266 Klod de Berigar. Cinq dialogues. bile su u Italiji unapređene od Georgiosa od Trapezunta (1396-1484. Glavni spis Adversus calumniatorem Platonis pojavio se u Rimu 1469. G. Comparatio Platonig et Aristotelis. E. Heren. De la sagesse. a stvarno. Firenca. 2. f. 1654) i napolitanca Zimaru (umro 1532). 1580. Majer. 1591). (uporedi L. LX. 1545) dalje Agostina Nifa (1473-1546). dela Tore. nova izdanja u Parizu 1865. 1861) i Maje. glavni spis: De intellectu et daemonibus. 1548-1617). Čezare Kremoninija (1552-1613) idrugih. 1889). 1646). La psicologia di P. kao obnovitelj jonske filozofije prirode u svom Cerculi Pisani (Udine. Verdienste um den philosophischen Unterricht (Lajpzig. Gerhart. 3. Berlin. dalje Dan. pisac mnogobrojnih komentara i priručnika. Tradicija tomističke sholastike održavala se najsnažnije na univerzitetima Iberijskog poluostrva. S. Pjer Gasend (Gassendi 1592-1655). Dela. i kasnije Franjo Petriš ili Petrić. (Pariz. Bazel. Najoštrija polemika protiv sholastike proizlazi od onih humanista koji joj suprotstavljaju eklektičnu populamu filozofiju zdravog ljudskog razuma u ukusnom obliku i po mogućnosti u retoričkom ruhu. 1647). Lion 1581. kao i jednog (grčkog) spisa o razlici platonske i aristotelovske doktrine. U smislu antičkng skepticizma pišu: Mišel de Montenj (1533-1592. Među njenim zastupnicima ističe se Franjo Suarez (iz Granade. Najznačajnije pojave iz platonskog kruga bili su Marsilio Rcino (iz Firence. Lange u Šmitovoj Encvklopadie der Pedagogik sv. 1849. M. prevodilac Sexta Empiricusa) i Simon Fuše (1644-1696. Venecija. među njima. 1604) i drugi spisi. Uporedi A. Simon Porta (umro 1555) i Julije Cezar Skaliger(1484 do 1558). S. 1880. Sebastian Baso. Vemunft und Offenbarung bei Joh. i dalje). Samuel Sorbie (1615-1670. Venecija.. als Praeceptor Germaniae (Berlin. 1531. R. Frankfurt. Manuductio ad Stolcam philosophiam (Antverpen. 1877). M. Njegovi najvažniji spisi su: De immortalitate animae sa Defensorium protiv Niphusa.). izdanje. 1797-1802. Bordo. 1482). Verner.Njegov vrlo uticajni đak bio je Besarion (rođen 1403. U izdanju njegovih dela od Bretšnajdera i Bindsajla čine filozofska dela 13. Hofman. Trelč. Venecija. Parma. glavi. sveska. i Kaspar Šope.). De fato libero arbitrio praedestinatione providentia dei libri qumque. V. Trelč. takozvani Collegium Conembricense.. Joahimsen. sv. 1433-1499) prevodilac Platonovih i Plotinovih dela i autor Theologia Platonica (Fircnza. De veris principiis et vera ratione philosophandi. 1621) i Ivan Magenus Demokritus reviviscens (Pavia. uporedi K. osim njega Seneke i Galena. o njemu A. Posebno treba spomenuti u obnavljanju ostallh grčkih filozofija sledeće: Žost Lips (1547-1606). Hartfelder. Uporedi. De vita moribus et doctrina Epicuri (Lajden. Slično kao kod ovog poslednjeg pokazuje se novoplatonizam spojen s novopitagorejskim i ujedno s mnogim modernim motivima mišljenja već kod Ivana Pikoa od Mirandole (1463-1494. i dalje. S. Syntagma philosophiae Epicuri (Lion. uglavnom. Pjer Šaron (1541-1603. als Philosoph (Arch. uporedi K. Rim. udžbenici logike (dijalektike) i etikc. umro kao kardinal rimske crkve u Raveni 1472).. Oboje su tekli zajedno posebno uNemačkoj. umro u Brižu 1546. 1523). H. u Bolonji). 1902). kao glavno sedište averoizma. Šulce. Senert (1572-1637). 1866. uporedi L. konačno Pjer de la Rame (Petrus Ramus. Rihter. Ovde spadaju i Ludovico Viv (rođen u Valensiji 1492. koju je osnovao Kosmos od Medičija i koju su sjajno sačuvali njegovi sledbenici (Uporedi A. loci commu267 . 1547) dalje najznačajniji aristotelovac renesanse Pjetro Pomponaci (roden 1462. 1543. Fojgt. uporedi i literaturu u 2. (Kultur d. Glavno sedište platonizma bila je akademija u Firenci. u Mantovi. oni su se uglavnom pridržavali formalno Cicerona. Protestantisches Christentum und Kirche in der Neuzeit. d.. u Trapezuntu. Fr. 1499). celokupna dela 26 svesaka.K. Podsticaj za to dao je Georgios Gemistos Pleton (1355-1450). Gerhard und Melanchton (1891). 1555.. Jena 1874 . 1553).

nakon dugogodišnjeg zatvora. kod Kalvina je to bio još i više slučaj. 1586. De rerurn natura iuxta propria principis. Sebastijan Frank (1500-1545). 1443). Protestantski aristotelizam našao je svog protivnika u Nicolausu Taurelusu (1547-1606). Jahrhundert. Kil. Ašnera. Diltaj. Universailis philosophiae seu metaphysicarum reium iuxta propria principia.) De monarchia hispanica.. i odrastao u Napulju. Umro je u Parizu 1639. da ih ovde treba spomenuti samo kao bitne momente opšteg duhovnog kretanja u 16. 1625. Među zastupnicima se ove ističu i Andreas Osiander (1498-1552). unemačkom prevodu B. morali 1910). u Stilu (Kalabrija). Scholastik des deutschen Prot. Darstellung der Phil. V. pre no što je bilo dovršeno celokupno izdanje njegovih spisa. Rim. Kleine Schriften l Frajburg. partes tres. 1920). Nestalnost njegovog života temeljila se delimično i na njegovom karakteru.. Uporedi za to i za sledeće: Riksner i Ziber. H. objavljuje se kritićko izdanje celokupnih dela od Zidhofa i Matisena. L Luter (3. 1889.. Frankfurt i Cirich. gore citirano delo od P. izdao Cigler i Celiman. Helmštatu. slavoljubivu hvalisavost i smelo raspoloženje za agitovanjem. Uporedi R. Vagnera. Wircburg. povezao neobuzdanu strast. i Napulj. i dalje). Dialogus de Christianismo.. Pariz. De occulta philosophia. De intelectu. nemačko izdanje njegovih spisa 1684. Toko (Firenca. 1819. do 1890. izd. celokupna dela.. profesor hernije u Bazelu. s jedne strane. dell' infinito universo e dei mondi (Dialoghi metafisici. vita di G. W. Geist und Schrift bei S. 377. Philosophiae ralionalis partes quinque 1638. (1907). Od mnogobrojnih spisa spomenućemo: Prodromusphilosophiae instaurandae. 1671. Hegler. Veliku hirurgiju i De natura rerum. 1920). Uporedi J. naišao je kod dominikanskog reda u koji je stupio. Beitrage zur Gesch. Luther im Lichte der neueren Forschung. d. De vita propria. zbog upomog odbijanja da porekne svoju nauku. od Hercoga u Teološkoj enciklopediji. Turin. Rim. 1829. principio ed uno. 1565. na naš jezik preveo Ante Sepič. Pridružujući se na Nikolu Kuzanskog prirodno filozofska tendencija snažnije se ističe kod Šarla Bujea (Bovillus. Spaccio della bestia trionfante. N.. 2 sv. 1918. 1926. Kajzera njegovom izboru (Dom. Opel. (Bon. 1613.. iz Sijene i njegov nećak Fausto (1539-1604. te se. Cabala del cavallo Pegaseo). Firenca. Posle 1922. satirične pesme (II candelajo.. Zigvart. su... Fiorentino. 1886. Novo izdanje s biografskim uvodom od d'Ankone izašlo je u Torinu 1854. H. i 1874. rwdš)i oauTov 1615.. Nuovi documenti di T. Bazel. B. und 17. sa instruktivnim indeksom). Matisen. u Salcburgu). Među novijom literaturom uporedi pogovor H. Blanše. Lajpzig 1882. isti autor: Der Einfluss der prot. Tuluz. uporedi F. G. Vom Ort der Welt. O. delimično su učene pesme metafizičkih 268 spisa (De monade numero etfigura.. 1881.. izd. spasao u Francuskoj. posebno prema italijanskom novoplatonizmu. 1892) i naročito Valentin Vajgel (1553-1588. Frankfurt. der neueren Philos. gde je saobraćao sa kartezijanskim prijateljskim krugom. Aufsatze zur Kirchengeschichte. Lion. od Lasona. Versuch einer svstem. Der Sozimaiirismus.. 1872. Bemer. Alpes caesae. Dom. O njegovim italijanskim i latinskim spisima uporedi Fel. La cena delle cineri. spaljen. T. koje je trebalo da se zove: Instauratio scientiarum. 1889). Jena. izd. De incertitudine et vanitate scientiarum) i Frančeska Zorzija (1460-1540). 1909. Rođen 1568. Bari. K. kojeg je osnovao LeUo Sozini (1525-1562). s VVeltanschauung und Verhangni. Le verbo mirifico.s. des C. Ges. Paradoxa. 1880. 1888... Značajniji i samostalniji je Teofrastus Bombastus Paracelzus od Hohenhajma (rođen 1493. prev. Napulj. Uporedi Baldahini. 1597. Der entwicklungsgeschichtliche Pantheismus nach seinem geschichtlichen Zusammenhang mit den alteren phantheistischen Systemen (Archiv XIII i Schriften IL). 1917). Fok. Veber. i dalje. zatim Marburgu. Njegova latinska dela (3 sv. Die Geisteswelt U.op. Zigvart u' »Kleine Schriften«. i članak S. (Rim. Die philos. Philosophiae triumphus. Degli eroici furori. fantastičnošću. Petersen. Ojken. Lion. i Napulj. Aristotelizmu se suprotstavio posebno narodni pokret mistike. postao je Kampanela ranodominikanac. 2. 1638. C. Zagreb. 7. Schulphilosophie aul die artodox luterische Dogmatik (1908). Lajpzig 1890.nes (Luther . Berlin. 1847. Hajdelberg. De arte cabalistica). L. 1864.) odnose se delimčno na lulističko umeće (posebno De imaginum signorum et idearum compositione). C. Najsjajnija pojava medu filozofima prirode je Đordano Bruno iz Nole u Kampanji. nemački. De sensibus. Pa ipak naučno značenje ova tri velika reformatora leži tako isključivo na teološkom području. (Pariz. umro 1541.. uporedi J. (Mesina. 1852). Jena. dalje u socinijanizmu. na takve sunmje daje pobegao i otada vodio nemiran život. B. italijanski spisi (izdati od A. der erste deutsche Philosophie (Erlangen. sua vita e sue dottrine.. 2. Dom. Među njegovim delima (izdanje Husera. Teozofsko-magijske nauke nalaze se kod Ivana Rojhlina (1455. izdao Đentile. Berti. do 1522). 1840. 1623..Jb. Kaspar Švenkfeld (1490-1561). mestu 111 cap. 1880). i dalje. 1573. te je predat Rimu i tamo bio 1600. 22. Agripe od Neteshajma (1487-1535). De harmonia mundi. Berti G. On je išao preko Rima i gornje Italije za Zenevu. XTV. sv. Realis philosophiae portes guatuor (sa dodatkom Civitas Solis. o njemu F. Pariz.i 1911) i njegov značajniji sledbenik Tomazo Kampanela. dok je Cvingli bio prijateljski raspoložen prema savremenoj filozofiji. 1921) i L. Brunhofer.). B. Dipel. u Ensidelnu. do 1891. Der guldne Griff. V. Leben und Lehrmieinungen beruhmter Phvsiker im 16. Hagen. 1891). Vajse. G. 1470-1553. V. nakon mnogih progona i zatvaranja. uporedi K. Uporedi Bartolmes G. i dalje. I kod njega se mešaju misaona smelost. 1862) i Đirolamo Kordana (1501-1576). Fr. Kr..E. i V. De sapientia. 1953. 1614. A. str. 5. Feri. izdanje. C. za koju je morao da pati. Olški (Deutsche Vierteljahresschrift IL 1924). de Lagardea. Lajpzig 1921. De subtilitate. 1907. i A. L. Hol. ĐentUe. Šmit-Švarcenbeg. 1873. praznoverjem i ograničenošću. na nav. punog fantazije. Vita et filosofia di T. Uporedi A. Keler. Zwinglis (1920). svez. Geschichte dcr aristotelischen Philosophie im protestantischen Deutschland (1921). 1549). Strasburg 1616-1618. Bar. 1846. novo izdanje od P. s druge strane najsavršeniji prikazi njegove nauke: Dialoghi della causa. Od njegovih mnogobrojnih učenika ističu se: Ivan Baptist van Helmont (1577-1644). L Frajburg. veku. Getingen. nemački od Kulenbcka. B. Petersena). .. 1864. Kr. pustolovnog života. V. Rođen 1548. i 1843. držao predavanja u Parizu i Oksfordu. Luter je sam stajao vrlo blizu augustinizmu (uporedi Kr. profesor u Bazelu i Altdorfu. Izrael. Die Čhristologie Luthers (Lajpzig. Vitenbergu. 5. 1872. De varietate rerum. Lajpzig. upoiredi o nje269 .). učenost. Uporedi i H. dotakao je i Prag. posebno za kopernikanski sistem. Napulj. 1613. Drugi pravac zastupaju Bernardino Telesio (1580-1588). B. 1889. i. 1926) P. V. i dalje) treba istaći Opus paramirum. De triplici minimd). 1889. i s ponosnim poletom mišljenja. Spampanato. Konačno je u Veneciji doživio sudbinu da izdajom padne u ruke inkvizicije. oduševljenje sa pedanterijom.. Die Religionsphilosophie des Th. Libellus de vita beata 1606. Sulcbah. traženje novog. koji je s oduševljenom predanošću novoj istini. 1905. Lajpzig.

A. i uzalud su podsećah ljudi kao što je bio Lconikus Tomazeus u Padovi (umro 1533) na razumevanje dubljeg jedinstva koje postoji među ovim herojima filozofije. I jedni i drugi su im vredili kao varvari. pri čemu je jedna drugoj prebacivala nehrišćanstvo. BORBA TRADICIJA Neposredno oslanjanje na grčku filozofiju. sudbini i slobodi volje. Marsilio Ficino prevodio je Plotina isto kao i Platona. Drugi jedan smer humanizma koji je bbzi rimskoj litcraturi. koje se stvorilo u starom veku. da se povezivanje humanizma i filozofije prirode. Bornkam. Novoplatonistička je bila vizantijska tradicija. od kojih jc svaka htela da bude pravovcrna . I. no platonici su doneh nešto što je bilo srazmerno nepoznatije i stoga uticajnije. na averoiste. P. bio je uistinu novoplatonizam. J. istakao se svojim glavnim spisom »Aurora« kojeg su. vezalo uz Platona u suprotnosti prema Aristotelu. On je rođen u blizini Gerlica Na putovanjima je prihvatio različite misli i tiho ih u sebi preradio. Gerlic. Isto tako ispravno razumevanje peripaletičkog sistema stekli su. 2. koje je vladalo u renesansi. spoljni podstrek. Unomnia. Ali značajno je da su pri tom bili potpuno uklonjeni dualistički momenti novoplatonizma i da se čisto i potpuno završila monistička tendencija. Timc su se služili posebno avcroisti i tako je moglo do toga doći da se jedan mcđu njima. nakon štoJe povremeno bio prisiljen na ćutanje. Reform. sklon je pretežno formalnoj opoziciji. Umro je 1624.bilo to i po ccnu »dvostruke istine«. 1862. i nemački humanisli. B. Tako su se opet borile obe velike škole grčke filozofije. dalje Robert Flud (15471637).. 1860).. u kojoj je prihvaćena platonska nauka Što se tada u Firenci učilo kao platonizam. To zapravo proizlazi iz preseljavanja vizantijskih naučnika u Italiju. čudu i znakovima u kojima se Pomponaci često priklanjao ka stoičkoj naucL Tokom vrcmena je uklonjena i ova zavisnost od komentatora i njihovih suprotnosti. koja je usko povezana sa buđenjem italijanske nacionalne svesti: no ova struja je pomogla tek kao prvi. Dojsen. B. te se pod zaštitom Medičija ovde razvijala stvamo bogata naučna delatnost. 4. i estetičar. U tom smislu je napadao Georg od Trapezunta Akademiju i u istom mu je smislu odgovorio. 1638) i drugi. koje je bilo jednako onom na kraju starog veka U direktnoj vezi s tim trebalo je ponovno u Firenci da oživi Akademija.. B. Osnovna sporna tačka je bila problem besmrtnosti. koji je izbijao iz spisa velikog Atinjanina i koje ni jedno vreme nije znalo bolje osetiti od ovog. i time peripatetičkim protivnicima da dobrodošli povod za njegovo osporavanje. koji se sam potpuno upoznao s Aristotelom. Potpunu individualnu besmrtnost nisu.3 U tom smislu je Pleton u vdp-ov ovyyyi\ polemisao protiv aristotelovaca i zato doživeo prokletstvo od strane patrijarha Genadiosa u Carigradu. oni su sami. Uporedi H. po uzom na Melanhtona. 3. dalje. Mor. promish. već i mnogi drugi. iako blaže. A. Rede (Kil.Štrunc. gde su averoisti smatrah da je ugrožena njihova tvrđava uspešnom naučnom delatnošću Pomponacija. Lajpzig. Pri tom nije ni kod samih aristotelovaca bilo nikakvog jedinstva. da je humanistički pokret tako pobedonosno nabujao. sa filozofskog stanovišta. Ccz. sledili mnogi drugi. Obrnuto su. s njime samo tako dugo slažu. dublje je bilo srodstvo s novoplatonizmom. (Lajpzig. te ako se s humanističkim pokretom ujedno povećavao interes za spoznajom prirode. mogli platonici upravo novom humanističkom aristotelizmu prebaciti njegove naturalističke tendencije i vlastiti smer prema nadčulnom proglasiti srodnim hrišćanstvu. koja je težila za novim. 1. Hankamer. kao što su bih Gemistos Pleton i Besarion.. Philosophia Mosaica (Guda.mu Fr. Nastanjen u Gerlicu i radeći kao postolar. Prihvatanje grčke filozofije u svim tim slučajevima je vodilo stvarnoj suprotnosti prema sholastici. To nisu iskorišćavali samo sholastički aristotelovci. Panteistička crta koja je u tom očigledna bila je dovoljna da se ovaj platonizam učini crkvi sumnjivim. Isto tako fantastična filozofija prirode Petrisa (Petrića) po svojim pojmovnim osnovama nije ništa drugo do novoplatonistički sistem emanacije. stoga on može slaviti bcskonačnost svemira na fantastično zanosni način i uživati u metafizici svetla koja slavi božanstvo kao »Omnilucentiu«. Naročito se oštro sudario u Padovi. da se i ovaj pokrio istim štitom. Celokupna dela izdao SCHJEBLER. Stoga novoplatonik re270 nesanse stavlja na prvo mesto lepotu Univerzuma. Skaligeru i Cezalpinusu. Fehner. I ovde se suprotstavljao jedan predani nazor drugome. averoizam je verovao da će naknadu za to posedovati u najmanju ruku. Tako je prešlo u renesansu neprijateljstvo među obema školama i hteramo ogovaranje. u jedinstvu intelekta dok su aleksandristi povezivali i umni deo duše na animalne uslove i time je smatrali prolaznom. der deutsche Philosoph. Grčki tumači Stagiranina i njihovi sledbenici gledali su prezrivo. J. J. Weltanschauung d. nadala da će nesrazmerno više naći kod Platona. P. medu njima naročito »Cetrdeset pitanja o duši« (1620). U svojoj vlastitoj nauci se. nije bilo u srednjem veku potpuno zapostavljeno. kao njegov preteča u srednjem veku označiti Ivan od Salsberija. Nifo. B. 1897). J. No. Pajp. međutim. Najsnažniji ostatak ovog pokreta čini nauka Jakoba Bemea. sada kao i tada. O izboru milosti (1623). uzvišeno jedinstvo sveta koje u sebi harmonijski uključuje mnoštvo. (1924) i H. Najbolje je to uspelo Jul. pouzdao u papu u pobijanju Pomponacijeve naukc o bcsmrtnosti. u najvećem delu shvatali majstora slično stratonizmu. U vezi s tim stoje diskusije o teodiceji. No. Tako se. a to je shvatanje među komentatorima najbolje zastupao Aleksandar iz Afrodisijade. 1853. stoga mu je već božanstvo. novo izdanje 1922. na kraju. dozvoljavale obe strane. neposrednog shvatanja Aristotela. a može se. Značajno je i karakteristično za promenljivu su#>inu predaje.. Die philos. 310-419. to su tipičan uzor za to predstavljali i ljudi iz škole od Šartrea i njeni prijatelji kao Vilim od Konšea (uporedi § 24). sein Leben und seine Schriften. Zaista se obnavljanje antičke literature pokazalo najpre kao ojačavanje platonizma Posle Danteovih. uz to dolazi. odjednom nadzornici škole novoplatonizma. 3 271 . Pctrarkinih i Bokačovih dana bio je humanistički pokret u toku i izvirao je iz interesa za rimsku profanu literaturu. Ukus humanizma bunio se protiv varvarske spoljašnjosti srednjevekovne literature: naviknut na ugladenu finoću i jasnu Isti se odnos ponovio i kod različitih grupa aristotelovaca. U njoj nijc ukazivano manje počasti iz straha vođama. Dakako. doduše. Uz to treba dodati da se na Aristotela gledalo na Zapadu kao na filozofa koji je bio u skladu s crkvenom naukom i da se tako opozicija. s visine. 1907) i njegov sin Franjo Mercurius. § 28. Medu ovima su aristotelovci bili jednako brojni i značajni kao i platonici. Besarion. Luther und Boehme (1925). međutim. Karijer. i njegova »Platonska teologija« ne razlikuje se mnogo od Prokleove. kao i na tomiste. dok se poklapa s protestantskom dogmatikom. Mysterium magnum (1623). dakako. Italija opila oduševljenjem za Platona. te se prokrćio put do čistog.

i ovaj pokret teče antičkim utrtim stazama Što je rasuto od filozofskih misli u »Esejima«. princ. 1911. to izvire iz pironizma Time su ponovo prihvaćene dugo napuštene niti tradicije. Tako su oni otpočeli. isto tako jako kao i ovi humanisti. Sa pcnscc religieuse (Pariz. Sa lakom finoćom velikog pisca on jc slobodnim pregledom razvio.4 »Aristotelovska« je logika bila predmet najžešćih polemika: silogistika je trebalo da bude pojednostavljena i zbačena s vladajućeg položaja Silogizam je nesposoban da da nešto novo. 5. misho je Ramus. stvame su samo pojedinačne stvari sa svojim kvalitetima Ove treba shvatiti. posebno pod uticajem Cicerona. Uporedi P. Za ovaj pravac je karakterističan hladan odnos prema metafizici: baš time on dokazuje svoj postanak iz rimske populame filozofije. On sumnja u mogućnost sigumog teoretskog znanja kao i njegova oba prethodnika: u tom pogledu umeću sva tri autoritet crkve i vere: metafizika može biti saUporedi E. Prema tome. medutim. u najživljem prikazu. Univerzalije su. međutim. tek tako da svo znanje usmeri na Boga i u njemu zasnuje. Mv. »Quid?« Na vehki »Quidl« on. 1923) J. Prezasićenost na pojmovnom raspravljanju otuđila je znatnom delu humanista takođe i velike sisteme starog veka. P. te Seneka i Galen. on je neplodan oblik mišljenja: kasnije su to naglašavali. Empirizam može trebati samo čisto formalnu logiku. 1926). On je zaključivao. Huicinga E. Smit. koliko je to god moguće. to je ipak privukao veliku pažnju u vremenu koje je težilo za novim. to je bila potisnuta sholastička dijalektika.jezik obrazovanog sveta. Die Piidagogik des J. E. Prvi je deo neke vrste opšta logika. da učenika dovede do tog da pozna stvari. povodeći se za jednom opaskom Viva6. P. Pineo. Posebno su u Nemačkoj bili ramisti i antiramisti u žestokoj raspravi. prema tome. ponovo kategorije kao što su kauzalitet. obnovio Sančez. bila povezana prevlast silogizma sa dijalektičkim »realizmom«. inherencija. kako pojedine glave tako i cehnu: »Nescis«? At ego nescio. Binus. međutim. Las. 1872. Uzor ovim ljudima su bili Ciceron i K\ intilijan. varke čula. Bruno. Ciceron. Na nekim se mestima čini kao da je on smerao na empirijsko istraživanje prirode. A. rod itd. 1923). als Thcologc. jaz između subjekta i objekta. no upravo ovde on nije mogao dalje otići od skeptičkog gledišta o spoljnom opažaju: iako on priznaje najveću sigumost unutršnjem iskustvu.4 do 7. dijalektika tražila kod retorike i gramatike. E. i kad je pod njihovom rukom trebalo promeniti metod filozofije. tipičnog pedagoga humanizma. To je onaj pravac koji je isto tako nagovijestio Montenj: Nauka se mora osloboditi od naklapanja školske mudrosti i neposredno pitati o sarnim stvarima. umesto veštačke tvorbe reči . a i Erazmo se s njim saglasio. po Mvu. ozbiljno i podrugujući se. o tome po ispravnom stanovištu sudi i zna da govori u obrazovanom obliku. Ne bez nade da će ipak jednom ljudima biti dosuđen siguran uvid. 7. To se pokazuje kod Viva i Nizoliusa. takođe i našim nenamemim mišljenjem. koji je vaspitanju postavio zadatak. No. definicijama i divizijama: njen najviši zadatak se ispunjava. De causis corr. to su se više povezali uz humanisticku opoziciju nominalistički i terministički motivi. L. u živom obliku. u obliku povremenih refleksija To je ona ista uzvišenost suverene slobode duha koju je održao Erazmo nad strastvenim sporom konfesionalnih stranaka 9 Saglasno sa školskim pravilima pironizam je istovremeno. St kritisch und historisch beleuchtet. Tako je zahtevao i naslućivao Sančez jedno novo znanje: ali on nije bio načisto s time gde i kako bi ga trebalo tražiti. a na njeno su se mesto postavili principi retorike i gramatike. Među prijateljima ove na8 uke treba naročito istaknuti Johanesa Šturma. Prirodna se. on nije hteo da occni karakterno jezgro koje se skrivalo iza grube ljuske sholasličke terminologije: bitno estetski nastrojeni duhovi renesanse nisu višc imali smisla za apstraktnu suštinu one pojmovne nauke. R. Lavrentius Vala je bio prvi kod kojeg je odjeknuo ovaj poziv. deli Ramus. da kod našeg namernog mišljenja sledimo iste zakone koji vladaju. Čvršće je istupio već Šaron. Istinska dijalektika je nauka o govoru. po prirodi uma. zbog svoje moralne i religiozne nauke. art. (prvi deo o De disciplinis) III. samo je populamom stoicizmu pripadao veliki dio pisaca renesanse. radi o tome. u kom ju je smeru on tražio o tome nije ostavio sumnje. na koga se posebno nadovezuje. Oni su ustali protiv prevlasti opštih pojmova U toj se prevlasti. da bi izazvah ravnodušnost prema filozofskom mudrovanju. te se po sebi prikazuju u tom ispravnom izrazu. Tako se uzdiže prirodna dijalektika u teozofiju. Ovde susrećemo sve argumente antičke skepse: relativnost teoretskih mišljenja i moralnih nazora. Jer one nas moraju.3). 272 273 . U dmgim krugovima dolazi do proširenja religioznog neverovanja ih indiferentizma. zavisnost svega umnog rada od sumnjivih podataka Ovi argumenti nisu pri raspravljanju o pojedinim pitanjima sistematski izgrađeni već više pod uticajem utisaka. bitku na svim linijama: umesto pojmova zahtevah su stvari. to mu ono ponovo gubi vrednost zbog svoje neodređenosti. a ne apstrakcijom. Lud. Monatsschrift. S njihovim nesistematskim nabrajanjem ova »najnovija logika« pripada naivnoj metafizici običnog predočavanja sveta Nauku o rasudnoj moći razvija Ramus u tri stepena: prvi je jednostavno rešenje pitanja po supsumciji predmeta pod nađeno stanovište: ovde ima svoje opravdanje silogistika koju treba. svoju novu dijalektiku u nauku o Invenciji i ludiciji. 1924). koji joj je u suštini i ostao. 1924). da se iznađu za pitanja odlučujuća stanovišta i da se ova tada ispravno primene na predmet. III. vrlo redukovati. Kod sveg se razmišljanja. E. Mar. Ovaj svetski skepticizam je najpotpunije izrazio Montenj. 9 Petrus Ramus. 5. opštu duhovnu bit svoga vremena i ujedno dao francuskoj literaturi osnovnj ton. neprestano menjanje u koje su oba uključena. Bekon iDekart. naravno. nije dao odgovor i ostao je dužan uputstva u istinsku spoznaju. Što je uže. umesto sitničavih dokaza i distinkcija . koja je bila nezavisna od pozitivne religije. O Erazmu uporedi Kuno Franke (Inter. Strasburg. na početku. i sekundarnu delatnost uma izvesti tako jednostavno i neizveštačeno. samo naučiti. 1. sastoji pravi razlog za srednjevekovnu iskrivljenost nauke. koje su u dotadašnjoj dijalektici zadavale tako velike poteškoće. E The reformer (London. Nizolius. pak. Agrikola ga je preuzeo u živoj borbi. No.. Iz logike moraju biti isključene sve metafizičke pretpostavke. Sa pensee religicusc (Pariz. E (London. 1878.prikazivanje sa mnogo ukusa. De ver.7 4 5 6 7 Koliko god je malo dubok i zapravo malo originalan bio ovaj retoricizam. ukoliko ima pred očima praktičnu svrhu mudrosti. koja nastaju »komprehcnzijom«. DialecL instit. da bi se mogao pojaviti skepticizam kao ispravni nazor obrazovanog čoveka Draž spoljnog života i sjaj fine kulture učinili su ostalo. (Harlem. Renode. Lobštajn. uči Niz^olius^kolektivna imena. koja ipak nije mogla da ne uvede u obliku »locija«. delovao je naročito pomoću svog akademskog skepticizma ih probabihzma.očevidnost antičkih pisaca. Berlin. koje je govorilo o fantaziji i naravi živih ljudi. U dmgom pravcu treba rasudna moć istorodne spoznaje da ujedini u sistematsku celinu.

mo proklamovana. nova prisnost i unutrašnjost verovanja . Što se pri tom obznanilo kod ljudi kao što su Sebastijan Frank ili u tajno proširenim traktatima Valentina Vajgela. spoznata etička zapovest ispravnog delovanja i osećaj dužnosti. To je bio unutrašnji izvor reformacije. Crkva nije bila u stanju da zagospodari mnoštvom misli koje su se tako probijale. već samo o veštijim prikazima i prigodnim umecima. O odnosu reformacije i humanizma uporedi Th. no zato pokretu najdublje pobožnosti. der Ethik. kad je hteo svom delu dati naučni oblik. iskonska. medutim. Kako god je malo htela da se složi snažna. koja se u borbi protiv Rima pomešala sa prodorom nacionalnog osamostaljivanja. jasan. boriti za svoju egzistenciju . koje je ono imalo na opštu duhovnu situaciju. veka u Nemačkoj protiv »slova« teologije. u spom konfesija. dovoljna za onu samospoznaju koja je zahtev moralnog života. i dalje). međutim. ih im se činila čak na smetnji. koji se tiho provlačio u narodu. Vrhovni autoritet je bio za katolike. Borba oko dogmi 16. Reformacijaje htela. kao što se to po sebi razume kod velikih zbomika jezuita iz Kombrije. koja se s ove strane Rajne daleko proširila u »Savezu božjih prijatelja«. II. (Uporedi § 30. ona je priznavala. no u sadržaju svoje nauke on je isto tako vezan za predanje. Ona je ponovo suzila krug kanonskih knjiga. veka.i na ove se utoliko više do sitnica tačno grčevito uhvatila. Sam Luter nije samo istraživao Avgustina. u tišini. siguran. odbacujući Vulgatu. Nasuprot tome nesumnjivo je. sve istorijsko u večno i koji je uočio. 275 . i spajanje nauka nije moglo napredovati do tako organskog stapanja kako je to bilo postignuto laganim sazrevan