You are on page 1of 4

Синиша Ковачевић: Ово је време протува и будала

12. 02. 2012 10:13 | Новости

Синиша Ковачевић (Фото: Печат)
Београд – Вукова награда за „изузетан допринос култури у Србији и свесрпском
простору“ уручена је ових дана драмском писцу и редитељу Синиши Ковачевићу
између два, на први поглед, неповезана догађаја: деценије од премијере његове
култне представе „Велика драма“ и излагања у Дому омладине на тему „Зашто
Србија, а не Европска унија“. Везу није тешко наћи, јер све што се у Србији и око
ње дешава одувек је „велика драма“. Како би сам добитник рекао – шта да радимо
кад нисмо рођени у мирној Данској, па да нам је највећа драма кад се двоје воле, а
трећи смета.
Зато овде, и даље, прича у чијем је средишту црногорска породица Вучић,
колонизација Војводине, време Информбироа, као и други догађаји у распону од
пола века, не престаје да узбуђује позоришну публику. Представа се распрода већ
првог дана када се појави на репертоару Народног позоришта, а међу фановима
има оних који су је одгледали и петнаестак пута! Како аутор објашњава тај
феномен?
- Драго ми је кад видим пуну салу младих људи. За њих је све што се у комаду
дешава давна прошлост, тиче се њихових дедова и очева. Али, та прича ће се
вратити некоме као емотивни, а неком као материјални бумеранг. Кад Немци дођу
и кажу: „Рођаче, живиш у мојој кући …“ – каже Синиша Ковачевић, и наставља:
- За успех је потребно написати добар комад, изрежирати га, имати добре глумце,
а онда и мало небеске милости и златног праха по њиховим теменима … Све моје
представе биле су успешне, али је „Велика драма“ феномен по неким стварима.
Прва је која је трајала четири сата, са тематским оквиром који је изазивао
подозрење у стилу – кога занима постратни систем вредности, трагедија
Црногораца и Немаца, да ли ће ти млади глумци којима се још није осушило ни
мастило на дипломама моћи да изнесу представу .. . Заиста, осим Тасе Узуновића и

Љиље Благојевић све улоге играју млади. Али, то вам је као иу животу: у уличним
тучама или постанете фајтер или идете у заборав. Има један педантан човек,
Земунац, хроничар Народног позоришта, који је „измерио“ да је за протекле
четири деценије „Велика драма“ имала најдужи премијерни аплауз на овој сцени.
* Да ли међу Црногорцима још траје „велика драма“?
- Тих масовних сеоба није било само са Црногорцима. Колективна „усрећења“
доживели су и Далматинци, Македонци у Банату и други. И сеоба из стана у стан
је траума, а камоли ово.Поред географског, морфолошког, менталитетског,
гастрономског, мењаш и политички поглед на свет. Црногорци као народ склони
су драмама, па је драма, бар за оне који су то доживели трагично, и отцепљење.
За литературу и филмове најзахвалнији су народи са богатим адреналинским
пуњењем. Такви су Црногорци, Сицилијанци, они са Кавказа … Руска литература,
богата и квалитетна, најбоља је у време турбуленција. Енглеска, такође, до
Дикенса. Треба имати или главу у торби, или црева која крце, или жену коју волиш
а она не воли тебе – да би те музе походиле. Срећни и сити људи тешко могу
„запевати“.
* Данас у Србији, свакако, није тешко запевати?
- Рекосмо, сит стомак не пева. Уметност је увек рефлексија социјалних и
историјских параметара. Живиш у држави чији је један део окупиран и прогласио
независност, с гладним људима на улицама, инжењерима и професорима који
продају куртоне и жвакаће гуме на картонским кутијама, где 30.000 људи
годишње више умре него што се роди.Криминал је на улицама, у школама,
породилиштима.Једина успешна ствар нам је спорт – изузетак који потврђује
правило. Сваки мислећи металостругар, пекар, конобар, учитељ, интелектуалац је
забринут. И зато се ужасавам кад неко каже „мене политика не интересује“. Ето, и
на сву нашу муку сад смо добили Сибир с временским непогодама.
* Психолози кажу да смо ми народ који негује самопрезир?
- Тај мазохистички поглед на свет, потреба за самопонижавање је невероватна! Не
знам, заиста, откуд то.Када је Черчил ушао у Други светски рат обећао је крв, зној
и сузе, али је и рекао да Велика Британија мора да победи јер не доводи у питање
светост циљева за које се бори, правду и правичност, истину и бога који морају
бити на њиховој страни. Коначно, и чињеницу да захваљујући том богу у Великој
Британији има готово занемарљив број протува и будала. Новинар га је питао ко су
они, а Черчил је рекао да протуве за своја пацифистичка баљезгања добијају
новац, а будале то раде из убеђења. Тај фантастични државник дефинисао је и
нашу ситуацију овде. Да ли ико може да доведе у питање право и правичност,
истинитост и светост, када је реч о Косову? Па, ипак, има протува и будала који се
о круцијалним националним питањима изјашњавају, као што то објашњава Черчил
– неко за паре, неко за џабе! Често количина буке замени количину људи. И још
кад имаш благонаклоне медије, који такође из „черчиловских“ разлога дају
огроман простор букачима, дођеш до нечега што се зове подела Србије на прву и
другу, свеједно.
* Каква је та подела?
- Нико не говори да је та подела у односу девет према један, па самим тим није
подела већ статистички однос. Милтон каже да пет добро организованих
појединаца може да контролише хаос од милион јединки. Једина стварна подела у
Србији, и политичке и математичке природе, јесте подела на евроскептика и
еврофиле. Она је сада у односу пола – пола, с тим што у исказивању својих

политичких
ставова
по
агресивности
и
ескалацији
мржње
према
неистомишљеницима предњаче такозвани европејци. Али, и то се може разумети.
Њих су о односу према неистомишљеницима училе тате и маме, а тате и маме су о
томе училе у Кумровцу…
* Да онда и не питамо зашто Србија а не Европска унија?
- И пре десетак година, у време потпуне европске еуфорије у Србији, изражавао
сам евроскепсу и антиглобалистички став према том мастодонту који ћемо звати
европска држава. Наравно, никад нисам доводио у сумњу европске вредности:
уметничке слободе, однос према религији, хигијенске и радне навике, радничка
права … Нешто је сасвим друго тај парадржавни систем у коме ћеш се укрцати у
прегломазну неокоминтерновску институцију, у којој мора да се одреди и облик
јагода и тежина јајета. У којој на паракомунистичком принципу с једнаким правом
учествују у одлукама 1 Немачка и Летонија, или једна Италија и Словенија. То је
специфична врста политичке перверзије.Ниједна мултиконфесионална и
мултинационална империја није опстала. Ми смо као народ само у прошлом веку
били сведоци 03:00 распада у крви и пепелу: Отоманске империје, Аустроугарске,
па и претече ЕУ (чије је тековине и стандарде умногоме преузела) – Југославије. Ту,
око нас, распала се и совјетска империја, па Чехословачка … Е, а сад се нуди нови
концепт који треба да буде усрећитељски, утопијски, у коме треба да уђе у
загрљај од кога често пуцају кости.
* Чему да се у том „загрљају“ надамо?
- Са својим малим језиком, малом културом, малом привредом – остаћемо брзо и
без језика, и без културе, и без привреде. Зато често говорим да је Европа
комфорна гробница за мале народе, што се већ доказује на примеру Бугарске и
Словеније, Белгије и Литваније. Уосталом, Британија је већ на излазним вратима
Европе, ускоро ће и Француска. И шта остаје после тих велесила од Европе:
Румунија, Бугарска, Мађарска, Хрватска, Немачка … Другим речима, Четврти рајх!
Колико год то звучало као „теорија завере“, то је тако и никако другачије. Зато је
боље у том односу предимензионираног ужаса бити свој на своме, неутралан, и
војно и политички. Не треба слушати ове протуве и кукумавка које кажу да нисмо
у стању сами да живимо. Ако не можемо у оваквом рају као што је Србија, треба да
нас нема!
Снага је у народу
* У чему видите потенцијал Србије?
- Основни српски потенцијал смештен је у народу. Можда је то генетска
предиспозиција која се очитује кроз спорт и уметност: брзо учење и савлађивање
препрека.Мањка нам само политичка интелигенција. Имамо божанствену, плодну
земљу која рађа као Циганка и сјајан положај подунавске државе на свим кључним
саобраћајним коридорима.Нисмо ми земља крша и камена која се бори за свако
зрно жита или пуце грожђа, напротив, имамо ресурсе за трећи миленијум – воду и
храну.
* Ако и то не продамо?
- Е, то је суштинско питање …Овде је, нажалост, милостиња подигнута на ниво
култа. Позајми, позајми, позајми! А најгори је отац који те оставља у
дуговима.Задужујеш нерођене потомке и остављаш их у дужничком ропству.
Шта је Вук донео Србији?

* Добили сте ових дана Вукову награду. Чему би нас овај велики реформатор данас
могао подучити?
- Вук је управо парадигма овога о чему причам. Шта је он поред сопствене
маленкости однео у Европу чиме је натерао браћу Грим и Гетеа да уче српски?
Одговор је у духовним обрасцима једног народа.Србија сем свиња и шљива ништа
није имала, али је имала једну „Хасанагиницу“, „Деобе Јакшића“ и слепог Филипа
Вишњића, који је хомеровски висине досегао са само 16 песама. Наш језик је
родочелио Вук, а ја сам у њега смештен као у завичај. Зато сам награду, као једну
од последњих потпуно еснафских, без политичких примеса и са жиријем који има
потпун интегритет – примио с радошћу. Има само један проблем: додељује се за
животно дело, значи крштеница ми је увелико пожутела. А мени се чини рано за
резиме и сабирање…