ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

ПРЕГЛЕД
ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

ОПШТИ ДЕО


„БЕСЕДА“
ИЗДАВАЧКА УСТАНОВА
ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ

ПЛАТОНЕУМ

НОВИ САД
2003.










На основу мишљења Главног просветног савета С. бр.
850 од 21. XII. 1929. и одлуке Светог архијерејског
синода Син. бр. 1439. и 1440./зап. 954./1929. одобрио је
господин Министар просвете одлуком својом С. н. бр.
4022. од 21. II. 1930. да се ова књига може
употребљавати као уџбеник у средњим школама.

Друго издање

САДРЖАЈ

Предговор првом издању (Григорије Микић)
Предговор другом издању (Дејан Медаковић)

УВОД
А
1. Хришћанска црква
2. Историја хришћанске цркве
3. Подела историје хришћанске цркве

Б
1. Оснивач цркве хришћанске
2. Верско и морално учење Господа Исуса Христа

ПРВИ ПЕРИОД
I. Јерусалимска црква
II. Апостоли и њихов рад
а) Апостол Павле
б) Други апостоли
III. Ширење хришћанства

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
IV. Верско и културно стање у свету у доба када се појавило хришћанство
V. Црквена управа, свештенство
VI. Богослужење
VII. Римска држава и хришћанска црква
а) Нерасположење према хришћанима
б) Римска држава према верама
в) Гоњења хришћана
г) Мученици и исповедници
VIII. Хришћанска књижевност
IX. Јереси
X. Хришћански живот (штиво)

ДРУГИ ПЕРИОД

I. Хришћанство постаје дозвољена, а затим државна вера
а) Константин Велики
б) Константинови синови и црква
в) Јулијан апостата
г) Хришћанство постаје државна вера
II. Свештенство и управа цркве
а) Свештенство
б) Устројство
III. Јереси
IV. Црквена наука и књижевност
а) Полет књижевности
б) Писци и црквени посленици
V. Црквена уметност
VI. Хришћански култ
VII. Монаштво
VIII. Хришћански живот (штиво)
IX. Сеоба народа и црква
X. Ислам
XI. Хришћанство код Словена
а) Словенске земље у време примања хришћанства ‐ стара вера словенска
б) Хришћанска проповед код Словена
в) Света браћа Ћирило и Методије
г) Словенски језик у цркви код Хрвата
XII. Деоба цркве на Источну и Западну
а) Углед римског епископа
б) Примат римског епископа
в) Догматске и обредне особености у Западној цркви
г) Велики сукоб Истока и Запада
д) Коначна деоба цркве

ТРЕЋИ ПЕРИОД
I. Источна црква од 1054. г. ‐ Цариградски патријархат
а) Турци ‐ Крсташки ратови ‐ Латинско царство
б) Уније
в) Пад Цариграда
г) Стање под Турцима
2|Страница

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
II. Западна црква
а) Борба око инвеституре
б) Хришћански живот, просвета, уметност
Време пред реформацију
а) Опадање папске моћи
б) Претече реформације
III. Реформација у Немачкој
а) Услови
б) Повод
в) Мартин Лутер
г) Борба
д) Лутерово верско учење
ђ) Реформа у Швајцарској
е) Ширење реформације
IV. Англиканска црква
V. Западна црква после реформације
а) Тридентски сабор
б) Језуитски ред
в) Ватикански сабор ‐ Нове догме ‐ Старокатолици ‐ Борбе Западне цркве
г) Римска пропаганда на Истоку
VI. Источни патријархати
VII. Преглед историје осталих православних цркава
а) Црква у Русији
б) Црква код Бугара
в) Црква у Грчкој
г) Црква код Румуна
Одломци из историјских извора

Григорије Микић, богослов, катихета и професор
(Др Никола Гаћеша)

Православна веронаука у Карловачкој гимназији
(Др Коста Поповић)














3|Страница

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ

При састављању овог уџбеника за средње школе употребио сам следећа дела:

1. Ј. Поповић‐Стојков: Опћа црквена историја, I—II, Срем. Карловци 1912.
2. П. И. Малицкій: Исторія христианской церкви, I—III, Тула 1911.
3. Dr Ј. Магх: Lehrbuch d. Kirchengeschichte, Trier 1908 (римокатол.).
4. Karl Heussi: Kompendium d. Kirchengeschichte, Tübingen 1922 (протест.).
5. Милутин Јакшић: Историја Срп. прав. цркве, рукопис.
6. С. М. Kaufmann: Handbuch d. christl. Archäologie, Paderborn 1922.
7. A. Hamack: Mission u. Ausbreitung d. Christentums, I—II, Leipzig 1906.
8. Die Religion in Geschichte u. Gegernwart, I—V, Tübingen, 1913.
9. O. Bardenhewer: Geschichte d. altkirchl. Literatur, Freiburg 1914.
10. Dr. Svetozar Ritig: Povijest i pravo slovenštine itd. Zagreb 1910.

Желео сам да ce овај уџбеник може употребити и у вишим разредима средњих
школа и у учитељској школи и зато се нисам у насловима држао дословно
наставних програма. "Али сама садржина одговара њима. Обухваћено је све што
програми траже, а излишног градива нема", како је то речено и у званичним
рефератима о овој књизи.
Књига је штампана са два типа слова, крупнијим и ситнијим словима1. То не
значи да сам сматрао много мање важнима оне делове књиге који су сложени
ситнијим словима. Ако се сви ти делови и не буду свугде предавали и учили,
свакако су потребна лектира и "корисна допуна онога, што he се морати да научи".
Пазио сам, наиме, на то да у књигу уђе само оно, али и све оно, што ученици треба
да науче о прошлости и раду хришћанске цркве и што спада у њихово опште
образовање.
Књизи сам додао малу збирку одломака из извора за историју хришћанске
цркве. Превео сам их из књига: Reukauf und Неуn, Lesebuch für Kirchengeschichte; J. B.
Arenz, Historischapologetisches Lesebuch и J. Paust, Kirchengeschichte. Одломке из
живота св. словенских апостола узео сам из књиге Миливоја М. Башића, као што је
то на своме месту назначено. ‐ Обрада појединих делова историје цркве на основу
прочитаног извора биће много живља и лакше ће се памтити. Осим тога оставиће
таква обрада, без сумње, потребан утисак да наука о прошлости Христове цркве
почива на поузданим чињеницама као и свака друга наука. Жалим што нисам
могао дати још и више тих извора. Но онда би књига била исувише опсежна. Зато
нисам унео у књигу ни оне делове из Дела апостолских који су извори за историју
првих времена Цркве. Местимице сам упутио на та места и предавачи их могу
ученицима читати из Новог завета. То су она места која говоре о архиђакону
Стевану, о обраћању ап. Павла, о благодатним даровима у првој цркви итд.
Врло сам далеко од мисли да ће ова књига у свему одговарати потребама
средњошколске верске обуке. Уџбеник не ствара знање и искуство само једног
учитеља; не ствара се ни једним замахом, а најмање првим. Но верујем да ћe ова
књига, уз добро мишљене примедбе и искуство мојих другова наставника, моћи
постати боља. Молим их да ми те примедбе кажу.
Други део ове књиге, Историја српске цркве, биће поднесен на одобрење ове
јесени.
У Срем. Карловцима, пред Духове, 1930.
Григорије Микић
гимн. професор
1

У другом издању сва слова су исте величине.

4|Страница

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ

У сремско‐карловачкој Гимназији до 1941. године није било тешко уочити да је
професор‐катихета Григорије Микић несумњиво једна од најзначајнијих фигура
ове старе школе. Његови часови веронауке одликовали су се изузетном
занимљивошћу, ширином знања, а посебно и изузетном културом говора. Те своје
велике вредности испољавао је професор Микић и на часовима духовне егзорте,
недељом у девет часова, пред полазак на обавезну литургију. У цркви, професор
Микић је проповедао ретко, при чему је показао и неку посебну врсту
избирљивости, као да је желео да сачува скупоценост својих речи. Био је свестан
својих говорничких способности, а за четири године колико сам га слушао као
професора веронауке, нисам од њега чуо ни једну једину приземну, или обичну
реч. Сећам се да сам га 1941. посетио у Аранђеловцу, где се сместио са породицом
после усташког логора у Цапрагу. Питао сам га да ли служи и проповеда у малој
цркви у Буковику. Одговорио ми је да ретко служи и проповеда, али да се после
литургије у порти историјске цркве у Буковику, у коју је повремено долазио и
митрополит Јосиф, састаје и разговара са многобројним избеглицама из Хрватске,
међу којима је било доста његових бивших ђака и познаника. Такође ми је рекао
да је веома лепо примљен у наставничком колегијуму Гимназије у Аранђеловцу.
Још у Карловцима, за време ђаковања, често сам чуо многе похвале Карловчана
за господина професора Микића. Истицао се увек његов интелект, широко,
полиглотско образовање, бритка памет и неко непрекидно духовно бдење које је
при сваком сусрету будило поштовање. Чуо сам и жаљење што Григорије Микић
није више написао, и све његове духовне моћи испољене су у две његове књиге:
Преглед историје хришћанске цркве (1930) и Историја српске цркве (1936), обе
написане за школску употребу. Реч је о књигама успешних педагошких вредности,
чији успех управо и лежи у брижно сабраним подацима, у знању и моћи да се са
огромном литературом поступа селективно, а увек одмерено и веродостојно. Оно
што чини посебну вредност ове књиге (коју су рецензирали прота др Стеван М.
Димитријевић, професор Богословског факултета Универзитета у Београду и
професор Стеван Жакула, просветни инспектор) свакако се односи на Микићево
одлично познавање теолошке мисли код Византинаца и код Срба, што још једном
потврђује ширину ауторових погледа чак и на најсуптилније хришћанске распре. У
све те замршене проблеме Григорије Микић улази без предрасуда, тежећи да
својим читаоцима приближи и све духовне процесе који су довели до коначног
разједињавања некоћ јединствене хришћанске цркве. Све је то аутор исказао на
један посебан, а увек разумљив начин и зато сматрам да његова књига није ни
данас изгубила од своје савремености. Non multa, sed multum, то je девиза коју
аутор непрестано прати.
Али, није професор Григорије Микић био загледан искључиво у прошлост
хришћанске, па и српске цркве. И данас памтим његово умно излагање о битним
проблемима српске цркве која је 1918. године, како је он говорио, испунила своју
историјску улогу. После те године, по Микићевом мишљењу, била је потребна
њена хитна обнова, тражење нових, социјалних задатака, ангажованост која ће
цркви дати нову младост и нове подстицаје. Постоје и драгоцени писани трагови
оваквих његових покушаја, који, нажалост, нису наишли на одјек у своме времену.
Такав је Микићев часопис Нови пут, који је сам уређивао и испуњавао својим
запаженим уводним чланцима и прилозима, у времену 1920‐1921.
5|Страница

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
У сваком случају, Григорије Микић часно се придружује великанима сремско‐
карловачке Гимназије у којој је извршио и велики утицај на све своје ђаке, без
обзира на њихова каснија животна опредељења. Нека ова његова књига трајно
подсећа на његову целовиту и тако сликовиту личност.

Академик Дејан Медаковић












































6|Страница

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

УВОД
А

1. Хришћанска црква јесте верска заједница или друштво које је основао скоро
пре две хиљаде година Господ Исус Христос. То друштво има три сврхе: а) да се у
њему негује правилно познавање Бога и побожност; б) да у њему људи служе Богу
поглавито духом и истином; в) да се уз помоћ светих тајни и других васпитних
средстава усавршавају у моралном и духовном животу, како би постали што
савршенији и што сличнији Богу.
2. Историја хришћанске цркве јесте наука која по реду и прегледно говори о
свима унутрашњим и спољашњим променама, које су се у току времена догађале у
цркви и са црквом и показује узроке тих промена.
Те промене и догађаји у прошлости цркве јесу углавном ово: Христова црква је
почела свој живот као зрно горушично и постепено се разгранала по целом свету.
Борила се са верама, културама и државама на које је наишла, и надживела их.
Научно је разрађивала, уз велике унутрашње потресе, верско учење свога
оснивача и тиме је развила своју опсежну књижевност. Развила је свој култ од
тихих састанака у катакомбама до сјајних верских свечаности у великим
катедралама. Своју трећу сврху ‐ да оплемени људе и цело човечанство Христовим
моралом ‐ испуњавала је кад са више, кад са мање успеха. Њена организација и
законодавство пролазили су такође кроз многе промене.
3. Како се дели историја цркве. Хришћанска црква има у својој прошлости два
необично велика догађаја којима је завршила по једно раздобље свога живота и
који су дали нов правац њеном животу у потоњим раздобљима. Први је
проглашење слободе хришћанске вере у римској држави; њиме се завршује живот
мученичке цркве и почиње њен развој у слободи. Други је цепање једне цркве на
два дела, који настављају свој живот и рад сваки засебно. По тим догађајима дели
историја цркве своја разлагања на три раздобља или периода: I. од постанка цркве
до год. 313. када је издат Милански указ о верској слободи, II. од год. 313. до 1054.
када се црква поделила на источну и западну и III. од тада до данашњих дана.

Б
1. Оснивач цркве хришћанске јесте Господ Исус Христос. Рођен је од Духа
Светога и Девице Марије у јудејском граду Витлејему, по уобичајеном рачунању
пре више од 2000 година. По тачнијим рачунањима рођен је неколико година
раније.2
Живот Исуса Христа до његове тридесете године није нам познат. Знамо само за
два догађаја из тога доба: склањање у Египат и први одлазак у храм. До своје
тридесете године живео је у Назарету у Галилеји, где је, свакако, радио
дрводељски занат са својим поочимом Јосифом. Тада је кренуо на проповедање
своје науке и оснивање царства Божјег међу људима. Прво је дошао у везу са
пророком Јованом, који је чистио и дизао верски и морални живот свога народа и
тиме га спремао за проповед Христову. Од Јована је примио крштење (симбол
новог и чистијег живота) и затим је за нешто више од три године обилазио
градове и крајеве палестинске. Идући, учио је људе, речју и примером, правом
познавању Бога и животу по Божјој вољи. Помагао је људе у беди и невољи својим
натприродним делима, чудима, која су потврђивала његово божанство. За њим и
2

Бројање година по Христовом рођењу увео је у употребу римски опат Дионизије Мали у IV в.

7|Страница

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
његовом науком су пошли многи људи који су били уморни од живота и који су од
тадашње вере осећали више терет него помоћ. Но званични представници
јеврејског народа посматрали су га и пратили са сумњом. Како је Христос осуђивао
празне верске обичаје који су остали без смисла и садржине (значај и празновање
суботе), окривили су га да руши верске традиције, да погрђује народне светиње и
да ради против државних власти. Осудили су га на своме суду на смрт, добили су
од државне власти потврду те пресуде и разапели га на крст. Трећи дан по смрти
ускрсао је из гроба, јављао се својим ученицима и у четрдесети дан се узнео на
небо. ‐ Његово дело су прихватили и наставили дванаест његових апостола.
2. Верско и морално учење Господа Исуса Христа. Исус Христос се појавио и
проповедао међу Јеврејима. Његово учење о вери и његови морални прописи у
тесној су вези са вером и моралом тога народа. Он није дошао да поруши Закон,
који је трајнији од неба и земље. Његова црква је усвојила писане споменике
јеврејске религиозности и морала ‐ Стари завет. Он је са вере свога народа скинуо
све оно што је ту веру чинило ограниченом вером једног народа, и од ње је
начинио веру за све човечанство, тадашње и потоње.
Христова вера учи да је Бог дух и да има три лица. Толико је узвишен над свим
што је створио да га нико не може познати. Добар је, милостив, свезнајући, води
бригу о свему на свету. Човек је син Божји, сличан је Богу и треба да му постаје све
сличнији. Људска душа је бесмртна, а вредност јој је већа од свега на свету. За све
што човек у животу учини против моралних закона своје душе, одговараће пред
Богом, а за добро које учини биће награђен. Христос је спасао свет, као син Божји и
обећани спаситељ, својом науком и смрћу.
Христов морал је углавном морал Старог завета, али пречишћен и много дубље
схваћен. Све своје моралне прописе изразио је Христос сажето у двема заповедима:
„Љуби Бога више свега, а ближњега свога као сама себе". (5 Мој 6, 5; 3 Мој 19, 18).
Ближњим сматра свакога човека, па и иноплеменика и непријатеља. Све своје
верске истине и моралне прописе тумачио је Христос својим поукама, прича‐ма и
својим животом.
Што се тиче тадашњег јеврејског и паганског култа, тј. служења Богу обредом и
жртвом, Христос га укида. Спољашњи култ има само онда вредности када
изражава чиста и висока верска и морална осећања и мисли ‐ ко хоће да се клања
Богу, нека му се клања духом и истином.

















8|Страница

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

ПРВИ ПЕРИОД
Од првих дана до проглашења слободе

I. Јерусалимска црква

1. Хришћанска црква почиње свој живот првих дана по вазнесењу свога
оснивача на небо. Као свако друштво има и црква своје чланове и своју управу.
Чланови су из ширег реда следбеника Христових, а управитељи, учитељи и
свештеници су апостоли, како је то Христос одредио. За вођење и ширење свога
друштва ‐ што им је предато у задатак ‐ имали су они нарочита овлашћења и
упутства од свога учитеља. Како је од њих био отпао издајник Јуда, то су на његово
место изабрали, из реда чланова, Христовог следбеника Матеја, положили су на
њега руке, уз молитву, и тиме га увели у ред апостола.
2. Мада су апостоли за све време Христова рада били уз њега, остављени сами
себи они нису још били способни да буду његови „сведоци у Јерусалиму и по свој
Јудеји и Самарији и тја до краја земље". ‐ Пре свега, тај њихов задатак се није могао
испунити без жртава. Они, међутим, нису имали потребне одважности да се за
њега жртвују. То видимо из понашања ап. Петра и других пред смрт Христову и
после. Осим тога, њихова знања су била скромна; бивало је да Христове поуке нису
одмах схватали. Најзад, што је понајглавније, њима није била потпуно јасна права
сврха Христова доласка на земљу. И они су били Јевреји, и њих је тиштала зла
судба њихова народа, те су и они очекивали Месију, који ћe њиховом народу
донети самосталност и слободу. Пред сами растанак са њиме питају га: „Да ли ћеш,
Господе, сада устројити царство Израиљево?" ‐ Са таквим појмовима и особинама
нису они могли прихватити и наставити Христово дело. Да би схватили свој
задатак, да би добили храброст и просвећење разума, било је потребно да се
унутрашње преобразе. Спаситељ им је послао вишу силу која је то обавила ‐ Духа
Светога, који је сишао на њих у десети дан после вазнесења. Од часа када су
примили дарове Духа Светога раде они свој задатак одушевљено, са пуним
разумевањем, храбро и најбољим начинима. ‐ Без тога догађаја не може се
објаснити необична промена која се у њима тако нагло догодила, посебно не дар
разних језика који су тога дана примили.
3. Своју проповед у Христу Спаситељу почели су апостоли одмах по силаску
Духа Светога на њих. Први успех им је био што су уз њих пристале до три хиљаде
људи. Касније је тај број порастао. Та прва хришћанска заједница се састојала из
палестинских Јевреја, Јевреја из дијаспоре и прозелита разних народности.
Дијаспором, расејањем, зову се јеврејске насеобине ван њихове постојбине Палестине.
Прозелити, дошљаци, јесу Грци, Римљани, Сиријци итд. који су примили јеврејско
једнобоштво и прописе за живот.

4. Чланови јерусалимске хришћанске заједнице нису се скоро ни у чему делили
од своје старе вере и њених прописа: поваздан су били у јерусалимском храму. По
домовима су се састајали да «ломе хлеб". Посебним верским друштвом их је чинио
тај свети обред са апостолском проповеђу, даље вера у Исуса Христа као у месију‐
спаситеља који је већ дошао и заједничко исхрањивање. Они су, наиме, својим
добровољним приносима били створили неко заједничко имање из кога су се
хранили, те међу њима не беше оскудних.
5. Живот и рад овог новог верског друштва опазиле су јеврејске власти, које су
бдиле над верским и моралним животом свога народа и које су мислиле да је нови
9|Страница

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
верски покрет угушен осудом Христа. Извеле су преда се Петра и Јована да им
забране даље проповедање. Том приликом су апостоли изрекли пред
синедрионом једно велико начело хришћанског живота: „Више се треба
покоравати Богу него људима". За њих је, дакле, воља Божја и савест над
прописима и наредбама свих власти на земљи. ‐ Доцније су опет позивани пред
синедрион и кажњавани су за проповедање. (Гамалил)
6. За бригу око заједничког имања, око исхране и немоћних били су потребни
нарочити људи. Тим пре што је настао спор око деобе хране. Те економске послове
и послове заједничког милосрђа, које су дотле обављали апостоли, пренела је
општина на седморицу способних људи. Апостоли су им предали дужност
полагањем
руку
на
њих.
То су ђакони ‐ слуге. Ђакони су помагали апостолима и у проповедању Христове
вере. Као проповедник борбеног духа истакао се Стеван. Изведен је пред
синедрион и руља га је убила камењем. После тога догађаја расло је у Јерусалиму
огорчење на хришћане и настало је гоњење и злостављање. Многи су тада
избегли, или се вратили својим кућама, и понели своју веру у друге крајеве и
градове, нпр. у Самарију, Феникију и Антиохију Сирску.
Савремени историјски извор о свим тим догађајима јесте књига Дела
апостолских (I—VII).

II. Апостоли и њихов рад

а) Апостол Павле

1. Нова вера се брзо ширила по Палестини и даље, а власти су је све жешће
сузбијале. Како су многи Јевреји у Дамаску прешли у хришћанство послао је
синедрион тамо свога повереника, младог човека Савла из Тарса, да похвата
обраћене и да их доведе у Јерусалим на суд. Тај Савле, који је и пре сузбијао
хришћанство (смрт Стеванова), јесте потоњи апостол Павле.
Рођен је у дијаспори, у граду Тарсу у покрајини Киликији на југоисточној обали
Мале Азије, свакако у време Христова рођења. Његова породица је морала
припадати бољем средњем сталежу, јер је имала права римских грађана. У вери и
националним осећањима васпитан је строго по традицијама свога народа. У
живом и богатом трговачком граду Тарсу негована је наука и грчка култура, те је
имао прилике да већ у детињству научи грчки и да се, барем донекле, упозна са
грчком филозофијом. Доцније су га послали у Јерусалим где је "седео крај ногу"
рабина Гамалила. Ту је као фанатичан чувар вере и народа, и као фарисејски син,
ушао у ред фарисеја. Против хришћанства се борио, јер је у њему видео опасност за
отачку веру и за живот и наде свог напаћеног народа. У Христову веру је обраћен
чудесним начином на путу у Дамаск (Дап 9, 1‐30). Крштен је у Дамаску и ту је
одмах почео да ради за хришћанство. Пошто се одатле уклонио од својих
гонитеља, боравио је три године у Арабији, а затим је почео свој прави апостолски
рад. Име Павле је вероватно грчка форма имена Савле.
2. Павле је ширио Христову веру у најкултурнијим крајевима Римске државе,
где је она касније најјаче процветала. Својом усменом и писменом проповеђу
доказивао је да је Христова вера за све народе, а уска јеврејска са својим обредима
да престаје важити са доласком Христовим. Тим радом је хришћанство заправо
постало светска вера. Због такве проповеди морао је водити велику борбу, и то не
само са противницима хришћанства, него и са хришћанима који су остали верни
10 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
јеврејским прописима и обичајима (номисти). Неуморно је огранизовао
хришћанске општине, стално водио о њима бригу и давао савете својим
сарадницима. Тај велики рад је могао Павле обавити, јер је уз необичну бистрину
ума, добро хеленистичко образовање, потпуно знање јеврејског и грчког језика,
имао неуморну вољу и стално одушевљење за свој задатак (2 Кор 11 гл.). Писани
остаци његова рада јесу четрнаест његових посланица. Павле по своме раду стоји
пред свима апостолима, а историја света има разлога да га броји међу своје
највеће људе.
Свој апостолски рад обавио је ап. Павле на три велика путовања.
3. На првом путовању, које је било најкраће, походио је Павле острво Кипар, а
затим малоазијске градове Антиохију, Иконију и Листру. Значајно је за
религиозност тога краја и времена, што су многобошци мислили за Павла и
његовог пратиоца Варнаву да су богови и хтели да им принесу жртву.
Непријатељи су га пратили у стопу и побунили су против њега народ, те је засут
камењем. Кад је дошао к себи вратио се натраг у Антиохију Сирску одакле је и
пошао (год. 45‐46).
4. Између првог и другог Павловог путовања пада Апостолски сабор, који је
одржан у Јерусалиму 51. год. и на којем је хришћанска црква одељена од јеврејске
вере. До тога сабора је дошло овако: хришћани јеврејске народности сматрали су
своју нову веру само наставком старе вере, поправљеном јеврејском вером. Због
тога је код тих хришћана у Антиохији избило незадовољство, што људи из других
вера и народа постају хришћани, а не испуњавају прописе Мојсијева обредног
закона (обрезање, прања, постови и сл.). Дошло је до спорова. Ни поједини
апостоли се нису слагали у томе питању. То тзв. номистичко расположење
хришћана‐Јевреја било је врло опасно, јер да је узело маха хришћанство би било
сведено у оквир јеврејске националне вере и обредности, а не би постало вера
духа, и вера свега света. Павле је отишао у Јерусалим да са осталим апостолима
реши то питање. На сабору је решено да се при ступању у хришћанство не морају
примити Мојсијеви обредни прописи. То решење је било особито важно за даље
ширење и развијање хришћанства. Апостолски сабор је важан и стога, што
показује да је у духу Христове цркве саборно, а не лично решавање верских
питања (Дап 15, 1‐35).
5. После тога сабора креће Павле на своје друго путовање. Обишао је општине
које је основао на првом путовању, затим је отишао у Фригију и Галатију ‐
покрајине у средини Мале Азије, те је избио на море према Македонији у коју је и
прешао. Пут преко Филипија и Солуна, на коме је био гоњен и затваран, довео га је
у Атину. Његова знаменита проповед о Богу непознатом на атинском ареопагу
јесте први сусрет Христове вере са грчком филозофијом и чини посебну страну
историје света. Ипак је више успеха имао у богатом, просвећеном и поквареном
Коринту, где је основао општину и боравио једну и по годину дана. Јевреји су му
свугде, па и ту, сметали те је извсфен и пред грађанске власти. Из држања тих
власти према његовом раду видимо како су се у прво време уопште држале
државне власти према хришћанству: не тиче их се (Дап 15, 35). У Антиохију се
вратио преко Ефеса.
6. Око 54. г. пошао је Павле на своје треће и последње путовање. Прошао је кроз
Малу Азију и настанио се у Ефесу, где је проповедао преко две и по године живећи,
као и иначе, од својих руку. Одатле се борио и против номиста који су кварили
његово дело по Малој Азији. Из Ефеса, као приморског трговачког града са јаким
страначким прометом, разношена је нова вера на све стране света. Први већи
покрет многобожаца против хришћанства догодио се ту, но не из верских, него из
11 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
трговачких разлога (златар Димитрије). Због насталих немира оставио је Ефес,
прешао у Грчку и Македонију и упутио се у Јерусалим (Дап 19, 21. ‐ нарочито 20,
17‐38).
У Јерусалиму су били незадовољни Павловим схватањем хришћанства и многи
хришћани. Они су заједно са некрштеним Јеврејима, који Павлу нису могли да
опросте прелаз хришћанима, о његовом доласку узбунили народ и склопили
заверу против њега. Заповедник римских чета затвори Павла у тврђаву, да би
спречио опасне нереде у граду. Како је узрујање и даље трајало, пошаље га у
Кесарију римском прокуратору да поведе против њега истрагу и да му суди.
Првосвештеник јерусалимски је тражио да Павле буде предат јеврејском суду, но
није успео, јер је Павле тражио да му се као римском грађанину суди у Риму. После
две године заточења у Кесарији буде отпраћен у Рим (61. г.). Будући да није био
обичан злочинац кретао се у Риму скоро слободно међу члановима римске
општине (custodia libera, Дап 21, 15. – 28, 31). За две године је била његова парница
окончана и он је ослобођен. О даљој његовој судбини нема за неко време
историјских података. Можда је ишао у Шпанију. Године 67. опет је у Риму. У то
доба почиње Нерон да гони хришћане и тада је уз многе друге и он изгубио живот.
Како је био римски грађанин, убијен је часном смрћу ‐ мачем.

б) Други апостоли

1. Апостол Петар био је пре апостолства рибар у Галилеји. Његова необична
оданост Христу и његово нагло отпадање од њега тумачи се тиме што је био плахе
и живе природе. Проповедао је углавном Јеврејима ради чега се назива њиховим
апостолом, док Павла зову апостолом незнабожаца. Осим у Јерусалиму проповедао
је по дијаспори у Малој Азији, а можда и даље, до Вавилона. За време Нерона био је
и он у Риму где је умро разапет стрмоглавце на крст. О његовом боравку у Риму
настале су касније разне легенде. Таква је легенда о његовом бекству из Рима да
не погине, и сусрет са Христом (Сјенкјевич ‐ Quo vadis?). Предање римске цркве, да
је Петар био у њој двадесет и пет година епископ не може се историјски
проверити. ‐ Од њега су остале две посланице.
2. Много мање знамо о животу и раду Петрова брата ап. Андрије. По предању
ширио је веру у Малој Азији на обалама Црнога мора и у Скитији (јужна Русија). По
старој руској легенди доспео је Дњепром до места на коме је данас град Кијев.
Живот је завршио на крсту.
3. Ап. Јован Богослов и његов брат Јаков били су синови рибара. Јован, ученик
кога је љубио Христос и коме је са крста предао бригу о својој мајци, управљао је
после Павла дуго времена општином у Ефесу. Чувао је веру од разних кривих
учења. Према предању био је бачен у суд са врелим уљем и остао неповређен. За
време цара Домицијана био је прогнан на острво Патмос. Осим еванђеља и три
посланице остала нам је од њега и пророчка књига Апокалипса. Умро је природном
смрћу на почетку II века. Последњих година живота била му је сва поука у речи:
„Дечице, љубите се!" Зову га апостолом љубави. ‐ Његов брат Јаков радио је у
Јерусалиму са осталим апостолима и ту је и погубљен.
4. О животу и месту рада осталих апостола нема поузданих података. ‐
Еванђелист Марко помагао је Петру и Павлу. По Петровом казивању описао је у
свом јеванђељу живот и рад Спаситељев. Александрија га слави као свог апостола.
‐ Од антиохијског лекара Луке, који је неко време пратио Павла, имамо једно
јеванђеље и опис рада апостолског ‐ Дела апостолска. ‐ Други апостол Јаков
12 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
(брат Господњи), назван Праведни, управљао је општином у Јерусалиму; држао се
строго Мојсијева закона. Убијен је камењем.

III. Ширење хришћанства

1. Плодови рада апостола, њихових сарадника и настављача јесу да је већ у II в.
било хришћанских општина у свима крајевима римске државе. Особито их
налазимо по обалама Средоземног мора, одакле вера захвата дубље у провинције,
па и преко државних граница. Нарочито је напредовало хришћанство у
проконзуларној Африци (Картагина).
Но, хришћанство није разношено у свет само мисионарском проповеђу. У
местима где је било већ посејано ширио га је пример крштених. Даље, робови,
занатлије, трговци, војници и други „покретни свет" разносили су хришћанство
где год су доспели.
2. У првим вековима хвата хришћанство корена поглавито у областима где се
говори грчки. И у престоници, у Риму, где од почетка постоји знаменита
хришћанска општина, јесте та општина углавном грчка. ‐ Претежно примају у
овом времену хришћанство сиромашнији и нижи друштвени слојеви, али има
хришћана и међу вишима и имућнијима. Првобитно је хришћанство градска
религија и већи градови, као средишта културе и свих других покрета, шире га у
мање и у своја околна села.
3. У хришћанску заједницу се ступало примањем тајне крштења. Што даље, све
се више пазило на то, да се будући чланови цркве што боље спреме за крштење.
Поучавани су у вери и васпитавани у моралном животу. „Појединим хришћанима
је давана дужност да пазе како живе и шта раде они, који хоће к њима да пређу, па
да онда тај прелаз некима спрече... а друге да вољно приме, те да их из дана у дан
све више поправљају" (Ориген). То претходно васпитање за веру јесте
катихуменат. ‐ Само на тај начин се могла црква очувати да у њу не продру
незнабожачке нарави. ‐ Катихуменске поуке, које су држане ваљда у сваком већем
граду, развијене су постепено у праве велике школе хришћанске науке и
васпитања (Александрија).

IV. Верско и културно стање у свету
у доба када се појавило хришћанство

Хришћанска вера је за неколико векова потиснула све многобројне вере у
тадашњем културном свету. Тај необични успех има два главна разлога. Први
лежи у снази јеванђелских истина и у томе што је та вера најближа људској души,
која је „хришћанска по својој природи" ‐ naturaliter christiana. Други је у тадашњим
историјским приликама које су биле погодне за напредовање хришћанства. Син
Божји се јавио када се навршило време, тј. када су историјске прилике сазреле за
његов долазак (Гал. 4). Те историјске прилике леже у верском, моралном и
културном стању тадашњег света.
1. Грчко‐римска вера, главна коју је имало хришћанство да потисне, била је
унутрашње истрошена, њене вредности су биле дотрајале. Прво је постало јасно
филозофима, па затим и ширим слојевима народа, да је митологија бајка без
садржине или са неморалном садржином. Озбиљнија филозофија је покушавала да
спасе митологију песничким и филозофским тумачењем појединих митова. Но,
много је више од ње успевала комедија, сатира и површна просвећеност, која је
13 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
митологију на све стране извргавала руглу. То још не значи да је свет тада био
уопште нерелигиозан. Напротив, био је веома религиозан, само није могао да се
задовољи својом старом вером. Стојичка и платонска филозофија тога доба имају
религиозну боју (Сенека, Епиктет, Марко Аурелије, Плутарх). Масе народне, у
својој жудњи за религијом, примале су све нејасно и тајанствено из источних
религија, које су им дошле на домак мешањем народа у великој римској држави.
То је тзв. верски синкретизам који почиње још са Александром Великим, а
нарочито је жив у доба рођења Христова. Из тадашње књижевности видимо да
људе никада као у то време нису занимала питања о души и вечном животу, о
Богу, истини, о испаштању, аскези и о искупљењу. Дакле, и код просвећеног и код
мање просвећеног тадашњег света било је религиозности. И тај свет, тражећи веру
која би га најбоље задовољила, дошао је до уверења да у споменутим питањима не
може изаћи на чистину без Спаситеља. То уверење, да је људима потребан
Спаситељ, било је пред долазак Христов врло раширено. Такво духовно
расположење било је погодно за ширење хришћанства.
2. Хришћанство се брзо ширило у римској царевини и због тога што је у њој на
све стране било много јеврејских насеобина. У томе времену је могло бити у
држави расејано око четири до пет милиона Јевреја (дијаспора). Ти Јевреји су
умешно водили своју верску пропаганду, при чему су се служили и филозофијом,
те су успевали међу просвећеним светом. Имали су особито много прозелита у
Антиохији и Александрији. Светковање суботе је нпр. у I в. било уобичајено и код
многих нејевреја. Тим дугим радом јеврејске пропаганде, која је свет упознала са
једнобоштвом и Мојсијевим моралом, било је обрађено поље за хришћанску
проповед, која је дошла одмах после јеврејске. Познавања Старог завета, на који се
ослањала хришћанска проповед, било је доста и на све стране.
3. Много је ишло на руку ширењу хришћанства и то што је у доба када се оно
појавило постојала једна светска монархија. У њој је владао међу различитим
народима, углавном, исти поредак и што је главно ‐ мир. „Како би та наука мира ‐
пита Ориген ‐ која не дозвољава освету ни над непријатељем могла продрети и
бити примљена да о доласку Христовом није било на све стране примирено
стање?"
4. Хеленистичка култура је одомаћила увелој римској држави барем
разумевање једног језика ‐ грчког, ако не и потпуно знање тога језика. Држава је
имала добре друмове и уређен саобраћај и на копну и на мору, те се лако и сигурно
могло путовати у најудаљеније крајеве. Култура и просвета шириле су се
подједнако на све стране. Држављани су се радо и много удруживали у
различита просветна, добротворна, привредна и политичка удружења. Све је то
добро дошло ширењу хришћанства, јер у таквим приликама хришћанске идеје
нису могле дуго остати ограничене на један крај; ишле су по свету такорећи саме
од себе.
5. Јевреји. Народне античке културе водио је у хришћанство развој филозофије
и опадање њихове вере. Јевреји су за примање хришћанства спремани другим
путем. Њихова традиција и стародревне књиге говориле су им да ћe доћи
Спаситељ, који ћe их измирити са Богом. Сви њихови обичаји и обреди су
говорили о томе. На основу тога су Спаситеља многи и познали када је дошао ‐
први његови следбеници и проповедници хришћанства су Јевреји, а и прве
хришћанске општине су међу њима. Но тај народ је у својој прошлости прошао
кроз тако несрећне политичке прилике, толико се морао борити за своју слободу,
да се у њему слика Спаситеља који треба да дође преобразила у слику
ослободитеља, углавном политичког. Због тога је хришћанство код њих ухватило
14 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
најмање корена. Но Јевреји ипак имају заслуга за хришћанство, јер су у њега
прешли основи њиховог чистог једнобоштва, са Мојсијевим и пророчким моралом.

V. Црквена управа – свештенство

1. Као што је прва, јерусалимска, општина почела свој живот као потпуно
уређено друштво са својим члановима и старешинама, тако је живела и свака
друга хришћанска општина. У свакој су хришћани били подељени на народ и
свештенство или лаике и јерархију (клер). Тако је одредио Спаситељ (Лк 10, 16;
Дап 20, 28).
Јерархија је настала овако: апостоли нису могли стално и лично обављати
старешинске дужности у свакој општини коју су основали. Њихова је дужност
била да иду и проповедају, и да с времена на време обићу своје општине, но и то су
могли чинити само за свога живота. Да би општине ипак имале своје старешине,
апостоли су у њима предавали своја старешинска права и дужности својим
заменицима, а са њих су та права и те дужности прелазиле даље и на потоња
поколења. Ап. Павле нпр. намешта Тимотија за свога заменика у Ефесу, а Тита на
Криту и даје им упутства како да воде цркву. Ти апостолски заменици добили су
назив епископа ‐ надзорника, и свакој општини је стајао по један на челу. Епископ
је утврђивао веру и чувао је од кварења, бдио је над моралом и редом међу својим
хришћанима, обављао је богослужења и располагао је црквеним иметком у
споразуму са члановима своје општине.
Епископ једне општине није имао власти над епископима друге, али су били у
већој части епископи оних места у којима су апостоли основали цркву и дуже у њој
живели, а која су места била и иначе политички важна као Јерусалим, Антиохија,
Ефес, Александрија, Рим.
2. За све те послове није био у свакој општини довољан само епископ, особито
не тамо где је хришћанство прелазило из града у села. Због тога од почетка у
појединим општинама раде уз епископа и презвитери ‐ старешине. Њих су
постављали апостоли или епископи како ап. Павле упућује Тита да чини.
Презвитер је деловао по овлашћењу свога епископа уз њега у граду или у селу. У
местима где је уз епископа било по више презвитера било је разлике између
епископских и презвитерских дужности и достојанства. У местима где је био
довољан један епископ, није упадала у очи разлика између његовог степена и
презвитерског.
3. Већ у Јерусалиму су апостоли, у споразуму са народом, наместили себи
помоћнике за економске послове и старање о болесницима и сиротињи. То су
били ђакони ‐ слуге, који су уз своје послове проповедали и помагали при
богослужењу. Таквих послова око имања, сиротиње и болесних било је у свакој
општини, у току вре‐мена су се умножили, и због тога су свуда намештани ђакони.
Где је било потребно и по седморица, као у Јерусалиму.
Та три степена су од почетка сачињавала јерархију.
До VI в. било је у цркви и ђакониса. То су биле часне удовице или девојке које су
обављале ђаконске дужности код болесника, при крштењу итд. Када се црквени,
нарочито богослужбени живот почео јаче да развија, установљено је и ниже
свештенство: ипођакони, певачи, читачи и вратари. Те су службе настале око
почетка III в.
4. Прве епископе и друге клерике постављали су апостоли и предавали им власт
и дужност полагањем руку на главу уз молитву. Свакако још за апостолског
15 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
времена уобичајен је нарочит изборни ред. Кандидата је бирала цела општина,
која добро познаје живот појединих, да би постао епископ или уопште свештеник
онај који је умнији, светији и у врлинама одличнији, те да после не буде смутње и
пребацивања. Када је биран епископ у некој општини, долазили су на избор
епископи из ближих градова, који су га и рукоположили. Гласало се узвиком
„аксиос!" ‐ достојан је! Затим је кандидат рукополаган.
Каквих особина треба да је свештеник прописао је ап. Павле у посланицама
Тимотеју и Титу и на то се при избору пазило. Људи са тежим телесним манама и
робови, без дозволе господара, нису могли бити свештеници. ‐ Не само ђакони и
презвитери, него и епископи су могли бити ожењени људи.
5. Чланове јерархије није редовно издржавала општина, јер се већином
састојала од сиротиње. Они су се издржавали од онога шта је ко имао или шта је
зарадио својим трудом, а по примеру ап. Павла. Но како је Христос рекао да је
посленик достојан своје хране, већ у најраније доба почели су се скупљати
добровољни прилози и десетак за издржавање цркве и за потребе свештенства. ‐
Од недостојних нису примали прилоге или су их враћали.
6. Хришћанске општине су биле једна према другој самосталне што се тиче
располагања својим имањем, реда при богослужењу, реда у хришћанском животу
и у бирању своје јерархије. Но ипак су зато биле једна с другом у тесној вези и
пазиле су на то да се свуда одржава иста вера и ред. Због тога су епископи
путовали један другом да се споразумевају и држали су мање и веће састанке и
саборе. Многи, религиозношћу и светим животом нарочито надахнути хришћани
(харизматици), утврђивали су такође од општине до општине исту веру. Знак
духовног јединства најстаријих цркава је и то што су свештеници и лаици када
иду у другу општину носили са собом писмо свога епископа да би их у новом месту
признали за хришћане.

Сл. 1. Пресек кроз спратове катакомби
16 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
7. У свима општинама се помно пазило на чистоту моралног живота. У мањим
преступима је епископ опомињао и корио, а већи грешници су се морали
исповедати пред целом црквом и дуже времена испаштати свој грех. Њих нису
пуштали у храм, него су стајали или клечали у притвору, није им давано св.
причешће, носили су покајничко одело итд. Највећа казна је била искључење из
хришћанске заједнице. Кога је искључила једна општина, тога ни друге нису
примале у заједницу.

VI. Богослужење

1. Кад се вера почела ширити ван Палестине, међу нејевреје, почео се развијати
посебан хришћански култ. Но и тај је остао умногом под јеврејским утицајем.
Главно хришћанско богослужење овога времена састојало се из читања Старога
завета и апостолских списа, из тумачења онога што је прочитано и поуке за живот,
из заједничког певања псалама и химни и из причешћивања.

Сл. 2. Унутрашњост катакомбe

Дан молитвеног састанка била је недеља ‐ Господњи дан ‐ дан сунца, али је било
састанака и у друге дане. Тога дана су се редовно два пута састајали: пре изласка
сунца на молитву, читање и поуку, затим увече да обаве заједничку вечеру ‐ агапу
и причест. Осим недељног дана празнује се Васкрс, а седмица пред Васкрс сматра
се особито светом. Васкршња свечаност слави се и у то доба у зору. Славила се и
17 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Епифанија тј. Богојављење и Божић заједно, Педесетница и дани мученика.
Постило се средом и петком и пред Васкрс, на западу се постило и суботом.
2. Места за богослужење. У најстарија времена нису хришћани имали
посебних зграда са своје скупове. Састајали су се где им је било најзгодније. За
време Павлово су нпр. хришћани у Ефесу били изнајмили за своје састанке једну
школу. При крају II в. било је већ нарочито зиданих хришћанских храмова. За
време Деција и Диоклецијана мора да је било много храмова, јер они наређују да се
руше. Када су хришћани јаче прогањани склањали су се на скровитија места да
обаве богослужење ‐ на гробља или на пољска добра.
Особито света места била су за
хришћане гробља. Светињу гробова су
штитили државни закони (уточиште), те
су се хришћани скупљали на гробовима
својих мученика. Над њима су дизали
омање, с једне стране отворене, зграде
(memoriae) од којих су данашње капеле.
Посебна врста хришћанских заједничких
гробаља јесу катакомбе, велике подземне
некрополе. Налазе се у Палестини,
Африци, Месопотамији, на грчким
острвима, а нарочито у Италији и то око
Рима. То су читаве мреже под земљом
копаних ходника који се спуштају у исте
такве ходнике под собом. Таквих
спратова има по пет‐шест. У зидове
ходника су урезивана лежишта и у њих
зазиђивани мртви. Дужина римских
катакомби, које су најзнаменитије, цени
се на скоро 900 километара, а број мртвих
у њима не може се ни установити. Мисли
се да су настале већ у I в. У VIII в. су им
улази затрпани, те су заборављене.
Откривене су при крају XVI в.
Предмети, натписи и слике у
катакомбама ванредно су важни за
историју хришћанске уметности, живота
и обичаја. Из многобројних очуваних
слика по таваницама катакомби и око
кубикула, како се зову лежишта за мртве,
видимо да је хришћанско сликарство у
својим почецима помешано са класичним
и дохришћанским, као што је и природно.
Има у катакомбама нпр. слика како Орфеј
кроти свирком животиње. Спаситељ се
слика као врло млад пастир у краткој
одећи са јагњетом на раменима. Сликају
се предмети и личности из Старог и Новог завета. Неке хришћанске светиње се
сликају прикривено ‐ симболички: крст као грчко слово „тау" (т), или у облику
котве; сликом рибе, која се често среће, хтели су изразити речи: „Исус Христос Теу
Иос Сотир = Исус Христос Божји Син Спаситељ." Свака од тих речи почиње у
18 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
грчком језику једним од слова речи ихтис, како се грчки називала риба. Тип
Богомајке са дететом у наручју или на крилу остао је исти у црквеном сликарству
од катакомби до данас. Осим тих слика религиозне садржине има у катакомбама
слика покојника, животиња и цвећа.

VII. Римска држава и хришћанска црква

Римска држава у чијим крајевима се хришћанство појавило, почела је ту нову
веру да прогања када је у њој ухватила дубљег корена. Борба између државе и
Цркве трајала је два и по столећа. Држава ју је водила на махове оним оштрим
средствима која једна држава може да употреби против својих непријатеља.

а) Нерасположење према хришћанима

Пре него што је римска држава устала против хришћана, створило се у
широким масама нерасположење против њих. Многи су незнабошци у тој новој
вери нашли оно што им треба, нпр. једнобоштво и морал са којим би се могли
сложити њихови најбољи филозофи, али су ипак многи осећали одвратност према
њој. Свима онима који су били задовољни и поносни својом грчко‐римском
културом, није се углавном свидело варварско порекло тог „новог и опаког
празноверја" (Светоније). Вишим и имућнијим круговима било је неразумљиво
хришћанско повлачење из света и равнодушност према свему што свет пружа:
према имању, части, забави, често и науци. ‐ Људи који су живели од старе вере,
као жреци, неке занатлије и трговци, осетили су да са ширењем нове вере опадају
њихови приходи. Зато је, свакако, и по другим местима било онаквог негодовања
против хришћана какво је изазвао златар Димитрије у Ефесу. ‐ О хришћанима се
ширило уверење да су безбожници. Томе се могло лако веровати, зато и пита
филозоф Целз: „Зашто хришћани немају олтара и храмова, где су им божји ликови?
Њихов бог се не може ни показати ни видети, па ипак, тобоже, познаје дела и речи,
штавише и тајне мисли људи". На друге вере су гледали као на служење демонима.
Нарочито је сумњиво било хришћанско склањање од света и тајанственост
њихових молитвених састанака. Необавештени свет је из гласова о вечерама,
љубави и причешћу исплео најстрашније приче о злочинима против морала и
закона, које хришћани, тобоже, чине (тијестовске гозбе). Даље, свету су била
позната веровања древне цркве да је врло близу смак света. Из тога је изведен брз
закључак да они тај смак и желе из мржње према људима (odium generis humani).
Како је прост пагански свет био веома празноверан, у свакој природној непогоди, у
болештинама и недаћама видео је гнев богова које су хришћани увредили. ‐ На све
то долази још тесна веза хришћанства са Јеврејима. Мада је било у држави много
прозелита, Јевреје су, због неких њихових националних особина, презирали и
мрзели. Од давнине знамо за антисемитске покрете и законе. Отцепивши се од
Јевреја, хришћани су понели на себи свој део те мржње. ‐ Због таквог народног
расположења римске власти почињу да обраћају већу пажњу на хришћане и често
их кажњавају само зато што то тражи народ.

б) Римска држава према верама

1. Римска држава је била трпељива према верама својих народа. Те су вере биле
већином везане за неки крај или град и нису тежиле да се свесно шире на рачун
19 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
других вера. Осим тога већина тих вера се лако мешала са другим верама. Док нису
сметале државној религији, над којом су бдели закони, могле су на миру живети.
Оне су биле гreligiones licitae и њихова божанства су често узимана у државну веру.
Међутим, основна црта хришћанства је баш то да пориче ваљаност свим другим
верама и хоће да продре у све народе. Оно је, дакле, наговестило свим верама борбу
до истраге и по томе се морало сукобити и са државном вером, другим речима, са
државним законима. У државној религији је, уз то, била једна особито осетљива
тачка, и верске и политичке природе, са којом се хришћани нису могли никада
измирити. То је био, од источњака примљени, божански култ владара. Од њега су
били ослобођени само Јевреји, а сваки други ко би га одбио, сматран је издајником
државе. Владар је био domiunus ac deus и када је била прилика, приносила му се
жртва. Хришћани нису могли пристати на обожавање човека. Признавали су
владару да је dominus, штавише да је први после Бога – a deo secundus, молили су
се за њега Богу, но жртву су стално одбијали. На том државном култу је био
неизбежан сукоб хришћана са законима и они су, углавном, због тога култа
осуђивани да иду пред звери, на ломаче, на крст и у руднике.
2. Нема сумње да је римска држава морала осетити и то да у хришћанству лежи
нешто што се не може спојити са тадашњом државом и друштвеним поретком. У
римској држави није се могло мирно гледати ширење једне вере која учи да су сви
људи и народи једнаки и да су сви браћа. Друштво, коме је сав живот, производња
и богатство лежало на робовима, није се могло лако мирити са моралом по којем је
роб брат, што на крају значи да ропства не може бити. Ту долази још хришћански
поглед на рад, на положај жене, на породични морал итд. Јасно је било да
хришћанство носи у себи превратне тежње и начела и да хришћани нису
беспрекорни грађани. На основу свега тога постало је хришћанство у римској
царевини religio illicita ‐недозвољена вера.
3. У прво, углавном апостолско време, када се хришћанство ширило „под
присенком јудејства", државне власти га сматрају за огранак те дозвољене вере и
не обраћају на њега пажњу. Када су коринтски Јевреји дошли пред намесника са
тужбом на Павла, намесник им каже да га се не тичу њихова препирања о закону
(Дап 18, 12‐16). Но постепено почињу власти разликовати хришћане од Јевреја и
иступају против њих смишљено и по закону. Гоне их од почетка II в. до
Константина. Та гоњења хришћана нису била стална, а нису предузимана увек ни
у целој држави, тако да је било дужих одсека времена у којима су хришћани
живели на миру.

в) Гоњења хришћана

1. Прво гоњење за које знамо било је у Риму 64. године за цара Нерона. Како
видимо из Тацитових Анала (XV. 44) на хришћане није тада предузета хајка због
вере, него због тобожњег злочина. Те је године изгорео велики део Рима, а у
народу је пала сумња на Нерона да је он подметнуо тај пожар. Нерон је збацио
сумњу са себе на „људе, који су били омражени због злих дела и које је народ звао
хришћанима". Изгледа да су Јевреји учествовали у томе сумњичењу. Хришћани су
извођени у циркусу пред звери, замотавани су у кучине и катран и паљени као
буктиње или као приказивачи у митолошким представама. Са хришћанима је тако
нечовечно поступано да их је почео жалити и сам народ који их је иначе мрзео.
Том приликом су погинули апостоли Петар и Павле.
2. За време владавине цара Трајана (98‐117) власти разликују хришћане од
Јевреја и сматрају и саму њихову веру (nomen ipsum) за преступ против реда у
20 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
држави, без обзира на то да ли су иначе мирни и поштени грађани. Када је Трајан
(99. г.) издао свој Закон против хетерија ‐ тајних удружења, почео је Плиније
Млађи, наместник у малоазијској покрајини Витинији, да тај закон примењује и на
хришћанску цркву као тајно друштво. Како је у Витинији било врло много
хришћана, Плиније, да се не би у кажњавању пребацио, пошаље Трајану извештај о
свом дотадашњем поступању и затражи даља упутства. Из његовог писма се види
да је хришћане кажњавао смрћу, ако нису хтели да се на три позива одрекну своје
вере. Даље, сматрао је за довољан доказ да неко није хришћанин ако је у судници
принео жртву пред владаревим ликом и ако је хулио на Христа. Осим тога каже да
је мучио две девојке, не би ли од њих дознао праву истину о хришћанима, али није
нашао ништа осим претераног празноверја. При крају се тужи да се „та зараза"
раширила не само по градовима, него и по селима и да има хришћана у свим
сталежима.
Трајан је на то писмо издао кратко и јасно упутство којим је ублажио за
хришћане свој Закон о хетеријама. Наредио је да хришћане не треба нарочито
тражити; ко је тужен да је хришћанин и то му се докаже, нека се казни; тужбе без
потписа не треба примати; ко принесе жртву, да му буде просто, иначе да се
погуби. Тога упутства су се власти држале до III века. У овом гоњењу изведен је у
Колосеуму пред звери Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, а Климент
римски је прогнан у Херзон на Криму.
3. Марку Аурелију, цару филозофу (161‐168), изгледало је хришћанство као
нека глупост, која се може само жалити. Хришћанску храброст у мучењима
сматрао је за тврдоглаво и кажњиво противљење цару и држави. Његову су
владавину пратила многа зла у држави због којих је пагански народ био јако
огорчен на хришћане. Прогонио их је као и све нове вере које су се тада много
шириле. Гоњења је било нарочито у Галији и Малој Азији. За његове владе је
погинуо у Риму Јустин филозоф са доста својих ученика.
4. Под владарима из куће Севера било је за хришћане сношљиво стање.
Нарочито за Александра (222‐235), за кога је забележено да је трпео хришћане,
штавише да је имао у двору лик Христов и да је на зидове свога двора исписао
неке Христове речи, нпр. „Што не желиш себи, не чини другоме". Забележено је за
њега и то да су га убили војници на Рајни, између осталога и зато што је био „слуга
хришћана".
5. Око 250. године било је хришћанство већ тако јако, да је држава стајала пред
одлуком или да га прими или да га за свагда уништи. Цар Деције Трајан одлучио се
за ово друго. Он је владао свега две године (249‐251), али је за то кратко време
гонио хришћане као нико дотле. Његово гоњење јесте прво смишљено и опште
гоњење. Издао је 250. године наредбу властима да позову на жртвовање сваког
појединог хришћанина као и оне који су сумњиви да су хришћани. Упорни да се
муче глађу и жеђу и затим да се убијају, а онима који побегну да се одузме имање.
Његова наредба је заиста савесно испуњавана и по градовима и по селима, о чему
сведоче неких двадесет очуваних записника.
Гоњење хришћана под Децијевим наследником царом Валеријаном јесте
наставак Децијева гоњења. Валеријан је убијао поглавито чланове јерархије,
хришћане из виших сталежа и царске чиновнике. Забранио је под смртном казном
скупове на гробљима и по катакомбама. У том гоњењу је погинуо Кипријан,
епископ картагински, који се за Деција био склонио и из свога скровишта
управљао својом општином.
Децијево гоњење је умногоме успело. Тада је било много хришћана који нису
били кадри да поднесу за љубав свога уверења ни неугодности, а камоли смрт.
21 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Неки су се на мукама одрекли вере, а неки су „падали и не ступивши у борбу". Тих
хришћана који су пали (lapsi) било је много и деле се на групе. Једни су принели
жртву боговима ‐ sacrificati, други тамјан цару ‐ thurificati; libellatici уопште нису
принели жртве, али су подмитили чиновнике и добили потврду да су обавили што
од њих тражи царска наредба; ту спадају и acta facientes, они су за новац
прокријумчарили своја имена у списак хришћана који су већ жртвовали. Proditores
‐ издајице су били они који су проказивали своје хришћанске другове и предавали
свете књиге да се спале. То отпадништво се тумачи тиме, што је морална снага код
многих хришћана ослабила у дугом миру који су уживали пре Децијеве владавине.
Иначе су прилике у којима се одиграло ово гоњење већ друкчије него што су биле
раније: нехришћански народ је постао равнодушан, јер се са хришћанима већ боље
упознао и на њих навикао.
После тога настаје мир и траје неких четрдесет година. За то време се
хришћанство шири особито у вишим друштвеним круговима ‐ међу чиновницима
и официрима. И у самом двору цара Диоклецијана има хришћана (царица Приска и
принцеза Валерија).
6. Последње гоњење хришћана које је обухватило целу државу отпочело је за
владе цара Диоклецијана (284‐305). У том гоњењу је коначно решена борба државе
са хришћанима. Тај велики државник, који је преуредио државу и спасао је од
расула, дуго времена није дирао хришћане да би на миру учврстио државу и свој
престо. Но као владар за чије време је дошао до врхунца божански култ цара и који
се дао верски поштовати као „Јупитеров син", морао је на крају и он доћи у сукоб
са хришћанством. Подстрекач у гоњењу био му је зет, цезар Галерије. Први едикт
против хришћана издао је Диоклецијан 303. године. Наредио је да се до темеља
поруше хришћански храмови. Први је пао у престоници Никомидији. Даље је
наредио да се покупе и спале хришћанске књиге које су и дотле потпадале под
Закон о врачарским књигама; да се отпусте из службе чиновници хришћани,
грађани да изгубе своја грађанска права, а робови и наду на ослобођење; у истрази
да се сви без разлике бацају на муке.
Из тих наредби видимо колико је хришћанство напредовало раније и колику је
слободу уживало за време мира. Војску је чистио од хришћана цезар Галерије.
Свеопште прогањање је почело тек на четврти едикт 304. године. Захватило је
скоро целу државу. Читава места и насеља су опустошена, а становници посечени.
Када је 305. године Диоклецијан сишао са престола и Галерије постао владар,
отпочео је на истоку опет прави покољ хришћана. Тако је трајало четири године.
Када је већ и самим властима изгледало да је сувише убијања, изашла је наредба
да се хришћанима копају очи и да им се осакати једна нога. „Због тога
безбожничког човекољубља тако многим људима је мачем ископано, а затим
усијаним железом испаљено једно око (десно), или убогаљена нога, да им се
никако не може знати броја." Тада је Галерије пао у тешку болест, те је у смртном
страху са своја два сувладара издао 311. године едикт верске трпељивости. За све
то страшно време били су хришћани донекле на миру у Шпанији, Галији и
Британији где је владао цезар Констанције Хлор и затим његов син Константин.
Држава је, дакле, коначно попустила.
За време Диоклецијаново погубљен је војни трибун св. Георгије. У Сирмијуму
(Срем. Митровица), који је био и престоница Диоклецијанова, погинуо је млади
епископ Иринеј, његов ђакон Димитрије и пет девојака „чија имена зна Бог", како
каже стари запис. Ту је удављено и пет фрушкогорских каменорезаца, који нису
хтели да исклешу цару кип једног бога, и још 40 мученика.

22 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

г) Мученици и исповедници

Хришћани су необично ценили оне своје другове, који су смрћу својом
посведочили сталност у вери (мартир = сведок). Пратили су их на губилиште, тамо
су простирали платно да ухвате њихову крв, сахрањивали су њихова мртва тела
или су купили из пепела њихове сагореле делове. Описивали су ток њихова
суђења и начин умирања, скупљали су се на њиховим гробовима над којима су
зидали „меморије". Ту су особито свечано обављали годишњицу њихове смрти
коју су звали рођенданом. Тада су јавно читали опис мученичке смрти. Место где
лежи мученичко тело сматрали су и лековитим, те су у болести крај њега
ноћивали. Из тога се развило у другом периоду велико поштовање моштију и
реликвија.
Они хришћани, који су за своју веру само мучени и прогањани, а нису погинули,
названи су исповедницима (confessor). Они су такође уживали велики углед и част.
Њихова се реч слушала када је неком великом грешнику требало да се опрости и
да буде опет примљен у цркву. Бивало је да су својим великим угледом сметали
црквеној дисциплини.

VIII. Хришћанска књижевност

1) Најстарији споменик хришћанске писмености јесте Св. писмо Новога завета.
Нови завет садржи: четири јеванђеља (описи живота и рада Спаситељева) од св.
Матеја, Марка, Луке и Јована; Дела апостолска описано од св. Луке; писма или
посланице апостола хришћанима уопште или некој хришћанској општини или
особи, у којима се расправљају питања која се тичу нарочито њих и ‐ Апокалипса у
којој св. Јован Богослов говори своје визије о будућности цркве. ‐ Сваки тај део
постао је посебно и налазио се код појединих општина или особа, док их није
црква скупила у један зборник. Тај посао је завршен у IV веку. ‐ Нови завет је писан
грчким језиком, но не књижевним него пучким, са много варваризама. Већ у
првом веку се појављују неки списи, по облику и садржини слични апостолскима,
но које нису апостоли писали. Такви се списи зову апокрифи (Петрово јеванђеље и
др.).
2. Први црквени писци после апостола јесу неки њихови ученици који су уз њих
и после њих ширили хришћанство. То су: Игњатије Богоносац, епископ
антиохијски, Варнава, сарадник ап. Павла, Климент, епископ римски и Поликарп
из Смирне. Њих називамо апостолским мужевима. Списи који су од њих остали
јесу посланице. Сви су апостолски мужеви изгинули.
3. По старости пада у доба апостолских мужева, ако не и пре њих, један за
историју необично важан спис: Учење дванаесторице апостола, који је пронађен
тек 1883. године. Потиче из првога века, писан је грчки и зове се кратко „Дидахи".
У њему су упутства како да се обавља литургија односно причешће и неке тајне,
нарочито крштење. Затим долазе упутства за црквени поредак.
4. Осим сукоба са државном силом, имало је хришћанство да издржи борбу и са
својим ученим непријатељима ‐ филозофима. И у једној и у другој борби развила
се једна посебна грана књижевности: апологетска ‐ бранилачка ‐ књижевност.
Апологети су они, за прво време ретки хришћани, који су били упућени у
филозофију, те су били способни да прихвате књижевну борбу са непријатељима
своје вере и да иступе пред властима. Њихови списи се зову апологије. Упућени су
23 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
владару и сенату од којих траже правичност, или образованом свету који је рђаво
обавештен о хришћанима и хришћанској вери.
а) Међу апологетима један је од најважнијих Јустин филозоф и мученик. По
рођењу је био незнабожац из Сихема у Палестини. После опсежних студија
привуче његову пажњу живот хришћана и њихов начин умирања. Почео је да
проучава хришћанске списе, уверио се да је хришћанство божанског порекла и
постао је искрен и борбен хришћанин. Имао је у Риму своју школу. Ту га је један
противник, учитељ филозофије, довео пред суд те је због вере погубљен.
Главни списи Јустина филозофа су његове две Апологије упућене цару Антонину
Пију и цару филозофу Марку Аурелију. Док су неки апологети потцењивали и
велике филозофе, Јустин поступа друкчије. Он покушава да начини мост између
грчке филозофије и хришћанске вере. Зато показује да су велики филозофи
наслућивали оне истине које су у хришћанској вери јасне сваком детету. И судбина
тих великих филозофа је слична хришћанској, јер су нпр. и Сократа прогањали као
безбожника који не признаје државне богове. Иначе, правдајући хришћански
живот који је био под сумњом, износи начин њихова богослужења и живота и
тврди да држава не може пожелети бољих поданика од хришћана.
б) Други велики апологет јесте Тертулијан из Картаге, презвитер у свом
родном граду. Његови списи сведоче да је био добро упућен у филозофију и
правне науке и да је био окретан адвокат. Пише смело и са иронијом. Чуди се
недоследности судова, који муче злочинце што неће да признају, а хришћане опет
муче зато што су признали.
Међу апологетима истиче се још Аристид, филозоф из Атине, који је написао до
сада најстарију познату апологију цару Антонину Пију. Затим Татијан и
Тертулијанов ученик Кипријан, епископ картагински и потоњи мученик.
5. За хришћанску књижевност учинила је врло много Катихетска школа у
Александрији. Тај град је и пре хришћанства био важно средиште културе. Ту је
преведен Стари завет на грчки. Александријски су хришћани такође прихватили
науку да би се успешније борили са својим противницима. Развили су у
Александрији своју школу за катихумене до степена високе филозофске школе. У
њу су долазили и нехришћани да се образују. У II веку је знаменит учитељ те
школе Пантен, а затим Климент Александријски. Но човек са чијим именом је та
школа у најтешњој вези јесте Ориген, најученији црквени писац до 300. године.
Он је хришћанске верске истине обраћивао и тумачио филозофски и ударио је
темељ хришћанској науци. Написао је тумачење скоро целог Светог писма. Против
врло опасног хришћанског противника филозофа Целзуса написао је апологију у
осамнаест књига. Александријску школу је морао оставити, те је отишао у
Кесарију палестинску где је основао другу школу. Умро је у половини III века од
последица мучења у Децијевом гоњењу. Иако је то најученији црквени писац свога
доба, црква га није могла уврстити ни међу своје светитеље ни међу учитеље, јер
се неке његове мисли не слажу са чистим црквеним учењем.
6. Посебна грана најстарије хришћанске књижевности јесу мученичка акта. У
половини III века написао је један ђакон картагинске цркве ове речи: „Наши су
преци указивали такву велику част потпуно обичним људима и катихуменима
који су доспели до мучеништва, да су забележили врло много, да не речем скоро
све, о страдању тих мученика". Те забелешке о мучеништвима зову се мученичка
акта. Тако се зову зато што су исписане из судских записника који су вођени при
суђењу хришћанима, а судски записници су се званично називали acta. Очувало се
врло много таквих аката. Неки су веродостојне историјске забелешке и тачни
преписи судских записника; други су опширнији описи мучеништава, које су
24 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
писали очевици или савременици по сећању и чувењу, у трећу врсту спадају тзв.
легенде, приче из доцнијих времена. Оне су већином приповедачки плод побожне
маште. Све те три врсте су много писане и преписиване за најшире хришћанске
кругове. На њима су се хришћани храбрили за судбину која је могла и њих сваког
часа да задеси.
Од учених противника хришћанства најозбиљнији је Целзус. Он је добро
проучио Свето писмо пре него што је напао хришћанство у своме спису „Истинита
реч". Није се упуштао у борбу на основу уличних разговора о хришћанима, као што
је чинила већина њихових учених противника. Колико је тај хришћански
противник био опасан видимо по томе, што је Ориген морао да га побија шездесет
година после појаве његове књиге.
Флавије Филострат је око 200. године описао у облику романа живот
питагорејца Аполонија из Тијане да га пред нехришћанским светом истакне као
узвишенију личност од Христа. Знамо да му је књига заиста била од великог
утицаја.
Најзад је при крају III века напао хришћанство свим оружјем тадашње
образованости филозоф Порфирије. Његово дело „Против хришћана" нанело је
хришћанству многе штете.

IX. Јереси

Та реч означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске
догматске истине. Таква погрешна схватања о Богу, Спаситељу и сл. налазе се већ
у првом периоду. Спомињу их већ апостоли и боре се против њих. До таквог
погрешног схватања хришћанских истина дошло се углавном овако: многим
филозофски образованим људима свидело се хришћанство и прешли су у њега. Но
неки су остали код својих филозофских назора о питањима на која одговара и
хришћанска наука и филозофија и митологија њихове старе вере. Таква су питања:
шта је заправо Бог, шта је и од куда је овај свет, откуд да има зла у свету и сл. Не
могавши се отрести својих филозофских и митолошких одговора на та питања,
они су хришћанско учење о свему томе прилагођавали и дотеривали, погрешно и
сликовито тумачили, док га нису довели у склад са својим правим мишљењем.
Наравно, њихова је филозофија при томе остала углавном цела, а хришћанско
учење је оштећено. Такви су за себе говорили да они имају право и потпуно
познавање вере ‐ гнозис, а остали да још нису дорасли до правог разумевања. Зову
се гностици.
У првом периоду има гностика најразличитијих праваца, већ према томе из које
су филозофске школе који и који им се митови свиде. Углавном се сви слажу у
томе што не признају важност Старога завета, а Нови тумаче сликовито и како им
треба. Вечност признају не само Богу него и материји коју сматрају за злу. Уче да
између Бога и света постоје посредна бића ‐ еони. Међу еонима је и Христос. Неки
од гностика су живели аскетски, а неки разблудно.
Главни гностици били су Валентин из Египта и Маркион, богати лађар из Понта
који је покушао да унесе своје мисли у римску општину. Он је из ње искључен и
враћен му је његов богати новчани дар.
Друга јерес која је настала у то доба мешања религија јесте манихејство,
названо по своме оснивачу Персијанцу ‐ Мани. У манихејству су смешане
најразличитије источне вере са гнозисом и понечим из хришћанства. Основа му је
25 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
верски дуализам који признаје два основна начела: светлост и таму; борба
светлости и таме сачињава историју свега света и човека.
Осим тих јереси ширих основа постојале су и мање, као антитринитарство,
које није признавало три лица у Богу. Назив отац, син и дух сматрали су разним
именима једног истог лица Божјег.

X. Хришћански живот
(Штиво)

У хришћанском животу првога периода истичу се нарочито три црте: 1)
осећање заједнице и братства свих хришћана, 2) с тиме у вези воља да се
међусобно штите и помажу и 3) необично верско одушевљење са којим лако
подносе све недаће па и смрт и које им надахњује сав живот.
1) Назив браћа, којим су се звали међусобно први хришћани, није био само
празна реч. Јер мада је међу првим хришћанима било разлике и по сталежима и по
иметку и по народности, та се разлика није опажала ни у домаћем животу, ни у
црквеном животу, ни у опхођењу уопште. Роб је нпр. могао постати члан јерархије,
чак и епископ, а међу хришћанима, који су иначе били слободни људи и на
извесном положају, уживао је част која приличи његовом црквеном положају. ‐
Имућније хришћанке су без зазора залазиле забитим улицама у сиромашне
хришћанске домове и тамо обилазиле болесне и убоге. Гледајући то, незнабошци
су говорили: „Види, како се љубе и како су готови да умру један за другога". ‐ Тај
осећај братства и заједнице протезао се од општине до општине. Путујући
учитељи и нарочити гласници су носили поздраве и писма из једне у другу, те већ
у најраније доба стоје у писменој вези малоазијске општине са општинама у
Галији, да не говоримо о везама Рима са Картагом и Коринтом. Бригу једне
општине осећа друга као своју бригу. Кад је у једној гоњење, друге је храбре, кад
настане мир, шаљу се честитке, кад је где какав раздор, одмах се јављају друге да
мире. Јер, како каже на крају II в. један хришћански противник: „Њихов први
законодавац их је уверио да су они сви међу собом браћа и они се невероватно
ужурбају чим се нешто деси што се тиче њихових заједничких интереса".
(Лукијан)
2) Осећај љубави и заједнице код првих хришћана изражава се у њиховом
милосрђу. Милосрђе чини имену старих хришћана највећу част коју су им
признавали и њихови противници. Милосрђе није било нешто узгредно и мање
важно у хришћанском животу, већ њихова стална свакодневна дужност на коју их
је, уосталом, опомињала свака страна јеванђеља и поуке њихових учитеља. По
томе се познавало да су хришћани и без тога је сама вера са својим даровима, по
Павлу, само прапорац који звечи. За милосрђе и помоћ својих ближњих имали су
најшире поље, јер већи део хришћана био је спао на туђу помоћ ма у ком облику. У
апостолско доба вршио је ту дужност најпреданије ап. Павле који је, често у
незгодним приликама, скупљао по својим општинама добровољне прилоге за
сиромашну општину у Јерусалиму.
Иначе се свака општина бринула за своје оскудне, болесне и слабе чланове.
Мора да су у томе погледу многи врло много лично чинили, јер један незнабожац
бележи да су многе хришћанке дошле до просјачког штапа тиме што су
испоклањале сиротињи све што су имале. Но брзо се увиђа да се личном
милостињом не може учинити толико колико заједничком, те се образује
општински каритативан рад. Сваки даје у заједничку благајну колико и шта може;
26 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
што даје, било у новцу, било у храни, он даје Богу; онај који добија, добија од Бога.
То су приноси ‐ oblata. Тиме је морална вредност милостиње неизмерно повећана
према тадашњим паганским даровима народу. Владари и великаши тадашњег
времена су такође често просипали народу храну, новац и забаве, но само зато да
стекну или очувају наклоност тога народа. Заједничком милостињом располаже
епископ, а при деоби му помажу ђакони и удовице. У већим местима су водили
сталне спискове оних којима је потребна помоћ.
У првом реду су помагали удовице и сирочад. Особито удовице и сирочад
исповедника и мученика за веру. У списима тадашњег времена та се дужност
стално наглашава, штавише и због тога да би људи мирније душе примали
мучеништво. Обична је ствар била да имућнији узимају сирочад под своје. Велики
црквени писац Ориген био је усвојеник. Много су се бринули за своје сужње по
тамницама, на пустим острвима и по рудницима. Они су редовно похађани,
ношене су им понуде, кад је било потребно подмићивани су стражари да се
сужњима олакша положај. И о њима су вођени списи, а брига за њих ишла је тако
далеко да је владар Лициније строго забранио та похађања. Иначе је ђаконима
била званична дужност да се старају о тим страдалницима, ма и по цену личног
страдања.
У којој су мери бринуле хришћанске општине за своје болеснике и неспособне
за рад видимо по томе што је римска општина хранила дневно неких 1500
невољника. Ту долази и откупљивање робља. Не правних робова, јер црква у то,
као у законити поредак, није дирала, него заробљеника које су разбојници или
варвари при својим упадима у покрајине и градове одводили и уцењивали.
Необично леп пример тога милосрђа имамо за епископа Кипријана у Картаги (253.
г.) кад су разбојници одвели робље из Нумидије. Тада је у Картаги на брзу руку
скупљено преко 100.000 сестерција за њихов откуп. Већ овде можемо рећи да је
углед римске цркве порастао нарочито због њене издашности у случајевима
невоље.
Особито је упадало у очи тадашњем свету хришћанско сахрањивање мртвих. У
томе су, иначе скромни, хришћани ишли чак до раскоши. Јер свет је увек држао
много до пристојног погреба, а нарочито у оно доба. У тој ствари су хришћани
ишли и преко граница општине и сахрањивали су кад је требало и нехришћане.
Такве су прилике биле у доба куге, када су незнабошци бежали од својих
болесника и мртвих, а када су хришћани, лечећи остављене, умирали и сами. Јер,
веле они: „Не можемо поднети да се слика Божја и створ његов баца за храну
дивљим птицама и зверима, него ћемо је вратити земљи од које је узета, па ако је и
непознат човек учинићемо му ту дужност уместо рођака, кад их нема." Овамо
спадају и даће за покојнике. Хришћани знају да су даће нехришћански обичај, али
их ипак држе стога што се том приликом чини милостиња сиротињи. Шта је
хришћанско милосрђе према живима и мртвима значило каже нам потоњи
отпадник Јулијан, који у томе види главне разлоге успеха и ширења хришћанства.
Од дужности гостопримства није био разрешен ниједан хришћанин, а спадало
је у дужност у првом реду свештеницима. Оно је сматрано тако важним да
Тертулијан опомиње своју жену, да се у случају његове раније смрти не удаје за
нехришћанина, јер код њега неће моћи угошћавати хришћанске путнике. Ту
дужност није, наравно, могла вршити општина, него појединци. Налазимо ипак у
то време на друмовима кроз пусте крајеве и хришћанске гостионице за путнике.
Када се, уз ово, сетимо још и тога да су општине морале помагати оне своје
службенике који су остављали своје редовне послове због црквених, јасно је да су
издаци појединих општина били велики. Давало се много, а када се дешавало да
27 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
неком оскудном треба помоћи, они хришћани који немају сувишка постили су по
неколико дана да би намакли што им је потребно за помоћ другом. Налазимо да се
рад и стицање у то доба препоручује углавном зато да би се сиротиња могла
помагати.
Наравно да су у тако милосрдној средини могли и недостојни искоришћавати
хришћанску доброту. Но хришћанске општине се већ врло рано држе начела да
способнима за рад дају рад, а милостињу само неспособнима. Забележена је у оно
доба реч: „Нека ти се милостиња озноји у руци, пре него што је даш." Древни спис
хришћански Учење дванаесторице апостола даје упутства како треба поступати са
онима који „тргују са Христом", тј. који хоће да живе на рачун вере. Нико, ни
путник ни проповедник, нема права на храну и помоћ више од два дана. Ако пак у
верском заносу тражи јела или новца, одмах га треба као варалицу одагнати.
Иначе се, почевши од Павлове речи: ко не ради нека и не једе, хришћанима стално
препоручује да раде. Лењивцу се уопште не признаје да може бити верник.
Општине су биле дужне да нађу посла за своју сиротињу или да их упуте у другу
општину на рад, што је и чињено.
Када узмемо у обзир да се хришћанске општине нису бринуле само за оне
којима је потребна милостиња, него и за оне који могу и хоће да раде, онда у
старом хришћанском друштву имамо једну нарочиту црту: умели су своје друштво
и у привредном погледу да уреде онако, како је то једино правилно: на основу
љубави и рада.
3) Најлепши знак колико је вера старих хришћана била тврда и колико су се
њоме одушевљавали јесте без сумње то, што су за њу ишли и у смрт. Но поред тога
мучеништва, које су многи желели па се често и сами пријављивали властима
(што црква није дозвољавала), цео живот хришћана је био низ мучеништава за
које је требало велике душевне снаге. Хришћанима је унапред речено да ће брат
брата пре‐давати у смрт и отац сина. То се дословно догађало. Родитељи су због
вере тужили своју децу и мужеви жене. Но где и није било тога морао је бити
мучан живот хришћана у још необраћеним породицама. ‐ Потресно је читати како
један отац хоће да одврати своју кћер од хришћанства и мучеништва: „Оборио се
тада на ме да ми ископа очи, но само ме је озледио... дође ми отац из града сав
ојађен говорећи: смилуј се, кћери, мојој седој коси, смилуј се оцу, ако сам достојан
да ме тако зовеш. Кад си под овом руком тако лепо узрасла, кад сам те више волео
него сву твоју браћу, немој ме срамотити пред људима... и поче да чупа своју седу
браду и да је баца по земљи и паде лицем на земљу и говораше тако да нема
створа којега се не би коснуло". ‐ Слично је када жена паганка нариче за мужем
хришћанином, кога воде на смрт: „...Смилуј ми се господару мој! Погледај на свога
најдражега сина; камо си нагао, што нас мрзиш?" Или, кад младог сремског
епископа Иринеја моле родитељи и жена да не буде мученик. У такве јаче
драматичне случајеве хришћанског породичног живота можемо убројити и писмо
врло младог Оригена, које пише своме оцу у тамницу и моли га да нипошто не
преврне вером за љубав породице. ‐ У таквим приликама, тешко је рећи коме је
било теже, но јасно је да је у тих хришћана била неизмерна душевна снага и да су
живели у речи: „Ко љуби оца или матер више него мене није мене достојан". Но и
осим тих и таквих случајева, који су били врло чести, био је хришћански живот
тежак и тамо где није долазило до породичног слома и мучеништва. Нпр. тамо где
у дан жениног поста муж паганин позива пријатеље на част; где закључава не
само смочницу него и хлеб, када наиђе хришћанин кога треба угостити; где сумња
у њено поштење када она одлази на ноћно богослужење, и мисли да она врача и
мађијâ када крсти постељу и јело; где јој забрањује да иде по тамницама и сл. Или
28 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
тамо где лепо однеговане хришћанске девојке морају да оставе родитељски дом и
недељама да лутају по шумама. У тешким приликама, где се „муж који већ нема
разлога да буде љубоморан, одриче жене која је постала смерна и стидљива, и
некада попустљиви отац сина који му је постао послушан; где некада благи
господар тера са очију роба који му је постао потпуно веран", требало је много
снаге не само да се хришћански гине, него и да се хришћански живи.
Своју снагу и одушевљење не показују први хришћани само у трпљењу. Они су и
борбени. Хришћански писци отворено нападају многобоштво, ругају му се јавно.
На судовима упадају појединци у расправу и храбре своју браћу; прате их на
губилиште; јатимице се гурају пред суд, не би ли приморали судију или да све
погуби, или да пусти окривљеног; местимице разбијају идоле.
Што се тиче привредног живота, хришћани раде све послове и налазе се у свим
сталежима. Морали су остављати само оне позиве који су стајали у некој вези са
многобоштвом или су служили неморалу: кипарство, глумачку вештину,
гладијаторски занат, давање новца под камату и сл. Но из разних тадашњих
писаца видимо да није било увек лако оделити хришћане од свих тих позива и
послова. Бивало је приговора да су хришћани лењивци и да нико од њих нема
користи. Од тих је приговора хришћане успешно бранио писац Тертулијан,
показујући на примерима да их има у свим позивима и пословима.































29 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

ИЛУСТРАЦИЈЕ
I ПЕРИОД
ОД ПРВИХ ДАНА ДО ПРОГЛАШЕЊА СЛОБОДЕ 313. Г.

Унутрашњост катакомбе,
са погребним нишама, Рим

Молитељ, детаљ са фреске из
катакомбе Св. Калиста, Рим

Симболичне представе хришћанских врлина,
мозаик из цркве Св. Констанце у Риму
30 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

ДРУГИ ПЕРИОД
Живот хришћанске цркве од 313. до 1054.
године

I. Хришћанство постаје дозвољена,
а затим државна вера

а) Константин Велики

1) По смрти Диоклецијановој наставио је на Истоку борбу са хришћанима његов
наследник Галерије, који је и раније био зачетник те борбе. Међутим, године 311.
догодио се обрт у току ствари. Галерије, скрхан тешком болешћу и видећи да је
борба са хришћанима без успеха, изда те године едикт у коме је признао
хришћанство за трпљену веру, ако хришћани не чине ништа против реда у
држави. Галерије је издао тај едикт у име своје, свог западног сувладара
Константина, и цезара Лицинија. Едикт је, дакле, важио за целу државу но није
одмах примењен на Истоку. Ипак је било јасно да се држава спрема на нову верску
политику.
2) Константин Велики. Још од 306. г., када је Константин наследио свога оца
Констанција Хлора и завладао над Западом, присвојио је у Италији владарску
власт цезар Максенције. Константин је прешао са војском Алпе и 312. године
потукао свога противника на Милвијском мосту код Рима. Тиме је постао
самодржац на целом Западу. Своју победу је Константин приписивао хришћанском
Богу.
О томе је сам причао никомидијском епископу Евсевију ово: Дан пред битку са
Максенцијем молио се (цар) Богу за помоћ. Док је био још у молитви, показа му се
врло чудан знак који му је Бог послао: видео је, око подне, над сунцем крст од
светлих зрака са натписом: „Победи овим" (Hoc vince, tuto nika). Није му било јасно
шта све то значи. Док је о томе размишљао спустила се већ и ноћ. Тада му се јавио
у сну Христос, Син Божји, са знаком који му се на дану указао и наредио му да
направи слику тог знака и да са њом пође у бој. Ујутро се Константин посаветовао
са својим пријатељима, позвао је златаре, описао им знак и наредио да га начине
од злата и драгог камења. Тако је начињена застава са часним крстом у који су
унета почетна писмена Спаситељева имена, а на платну је била златом рађена
слика Константинова и његових синова. Цар је и доцније носио на шлему Христова
писмена.
Константин I, који с правом носи назив Велики, рођен је у Наисусу (данашњем
Нишу). Година рођења не зна му се тачно (288?). Потпуно му је име ‐ Флавиус
Валериус Константинус.
Од тада се он јавно признаје хришћанином, војницима ставља на штитове
монограм Христов, а кује га и на новцу са натписом: „Овим ћеш знаком победити"
(„Hoc signo victor eris“). Војничке заставе добијају крст. Константин је власт над
источним делом државе признао Лицинију и са њиме је 313. године, у знак
благодарности Богу, издао у Милану указ којим се проширују хришћанска права од
311. године. Тиме је хришћанство стварно изједначено са старом државном вером.
3) Ни тим указом није хришћанство дошло на Истоку до потпуне слободе.
Између два владара настала су политичка трвења. Док се Константин у својој
31 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
политици ослањао на хришћане у целој држави, Лициније их је у својој области
прогањао као присталице свога противника. Такво стање је трајало десет година и
решено је 324. године, када је Лициније побеђен и погубљен, а Константин сам
завладао целом државом. То је значило потпуну победу хришћанства и на Западу
и на Истоку. Хришћанство је од дозвољене постало заштићена религија.
4) Тако нагао обрт у државној политици према хришћанству има више разлога.
Прво, хришћана је било тако много у држави и на таквим местима да је свака
борба против њих била бесмислено злостављање најбољих грађана. Друго,
Константину је било јасно да не ваља везивати државни живот за веру које
нестаје, него да је боље удружити је са вером која узима све више маха. Треће,
Константин је био лично добро расположен према хришћанству, јер му је мати
била хришћанка.
5) Држава и црква. Од Миланског указа, а особито од
времена када је Константин узео целу државу у своје руке,
почињу црква и држава да се везују све тешњим
међусобним везама. Државна власт, тј. владар, води од сада
у своме законодавству бригу о потребама цркве, као што је
дотле водио о потребама старог државног култа. Тиме је у
црквени живот ушао један нов чинилац ‐ владар, који у
њеним пословима учествује.
Константинова брига за цркву састојала се у томе, што је
својим наредбама помагао ширење вере и што је, уз учешће
своје матере Јелене, дизао хришћанске храмове о државном
трошку. Даље у томе, што је одржавао мир у редовима
хришћанским и стварао сталан поредак у целој цркви. Он је
у времену првог већег црквеног раздора сазвао Васељенски
сабор у Никеји, да утврди једну веру и донесе уредбе за целу цркву. Тим уредбама
је дао мноштво државних закона. Исто тако се старао о томе да се клеру дигне
углед у грађанском животу и да црква дође до свога имања. Углед цркве у животу
дизан је тиме што је епископима, који су били управитељи и судије у црквеном
животу, дато право да ту своју власт протегну и на грађански живот. Када је нпр.
постављан управник за неки град или покрајину, питан је епископ за савет; питан
је и кад се сирочадима именовао старатељ; могао је да надзире на шта се троши
градско имање и могао је олакшавати живот сужњева у тамницама. Велика је
ствар била што је добио privilegium fori, тј. право да суди свештеницима и онда кад
учине нешто против државних закона. Могао је решавати спорове и међу
грађанима, ако су парничари на то пристали. Најзад су хришћански храмови
добили и право азила ‐ уточишта, а свако ко је био у некој црквеној служби био је
ослобођен од војничких дужности. Врло велике црквене трошкове, као нпр.
издатке за васељенске саборе, сносила је држава. Црква, као забрањено друштво,
није смела имати свога имања све до Константина. Ако га је имала, водило се оно
пред властима као имање неког њеног члана или братства за неговање болесних и
сахрањивање мртвих. Од Константина почевши, има црква право да стиче своје
имање куповином, наследством, поклоном итд. На то имање није црква плаћала
државни порез ни друге дажбине. Без имања не би се могао ни замислити опсежан
црквени рад на милосрђу, а ни покривање њених великих трошкова.
На основу свега тога, Константин је себе оправдано сматрао епископом
спољашњих послова црквених.
6. Утицај цркве на државу. Тесна веза државе са црквом морала је оставити
трага на државном животу. И заиста се под утицајем цркве издају човечнији
32 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
закони о робовима, ратним заробљеницима и родитељским дужностима. Укинути
су разапињање на крст, борба гладијатора, унакажавање криваца и друге
варварске казне. Укинути су и старији државни закони који забрањују
безбрачност. Под претњом смртне казне забрањен је брак између хришћана и
Јевреја. У брачно право су унета хришћанска морална начела. Прописано је
светковање недеље. Нижи слојеви друштва, који су често теже долазили до
правде, нашли су своје заштитнике у епископима (св. Никола).
7. Константин је био довољно мудар да не вређа верске обичаје старовераца,
којих је било у држави ипак више него хришћана. Због тога је у старој вери
забрањивао само оно што је било неморално и грубо празноверје, нпр. гатање из
животињске утробе. Храмови са таквим култом су затварани и рушени. Ограничио
је и државне жртве. На новцу и споменицима су и надаље остали уз хришћанске
знаке натписи и симболи из старе вере. Задржао је и част врховног жреца (pontifex
maximus) која га није ни на шта обавезивала. У једном свом прогласу је, истина,
препоручио својим поданицима да прелазе у хришћанство, но није никоме чинио
насиља због вере. Хришћанске масе су се и на други начин обрачунавале са
многобоштвом.
8. Константину је у Риму после победе над Максенцијем дигнут споменик на
коме држи крст у руци и на коме пише: „У овом спасоносном знаку, симболу праве
снаге, ослободио сам ваш град тиранског јарма". Но Рим се ипак није слагао ни са
државном ни са верском политиком царевом. Константин је у државној управи
потискивао старо римско племство, а оно је чувало стару веру.
Ни он није волео Рим и после победе над Максенцијем био је тамо свега два
пута. Како је уз то требало да буде стално на истоку, због лакше одбране источних
и североисточних државних граница, дигао је нову престоницу на месту старе
Византије и дао јој је име по своме имену ‐ Константинополис (330). Тај град је био
и по својој спољашњости хришћански, иако је у њему било и старих храмова.
Статуе старих богова у њему биле су само трофеји нове вере.
9. Константин је умро 337. године у Никомидији. Тек пред смрт га је крстио
његов лични пријатељ Евсевије, епископ. Незнабошци су га уврстили у ред својих
богова, а хришћани су га прогласили за светитеља који је раван апостолима.

б) Константинови синови и црква

1. За време Константинових синова, од којих је био најважнији Констанције,
била је верска политика фанатична и деспотска. Ишло се за тим да се од
хришћанства на брзу руку начини општа и државна вера. Констанције је мислио
да се указима може пожурити постепено пропадање старе вере. Стога ју је
забрањивао, а њеним присталицама претио смртном казном. Стари храмови су
затварани или предавани хришћанима. Корист од свега тога није била велика, јер
се царски укази нису могли свугде извршити. Стара вера је имала много
заштитника у Риму, Атини, Александрији, а живела је и по селима. Осим тога,
многи људи од науке и имена нису могли још да се помире са хришћанством.
Нарочито нису могли филозофи неоплатоничари који су у старим митовима
гледали песнички заоденуте филозофске истине. И они су имали својих
присталица.
2. Црква је имала и штете од претеране владарске бриге за веру. Том бригом су
повређени морални основи хришћанства. Она морална снага којом су хришћани
издржали своје тешке дане у првом периоду и којом су победили државу долазила
је отуда што у њихове редове није могао ступити ма ко. Тада је било опасно бити
33 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
хришћанин и због тога су постајали хришћани махом заиста уверени и за
хришћанство одушевљени људи. И хришћани су пазили кога примају у своје
друштво, јер то је било друштво светих. Сада су, међутим, ушли у цркву врло
многи који нису имали никакве везе са хришћанством, нити су били способни да
хришћански живе. Учинили су то из страха од власти и да не би изгубили службу
или какву корист. Када су настала прва искушења за њихову веру, они су од ње
олако отпали и повукли за собом и друге. То се догодило одмах после владе
Констанцијеве, када је цар Јулијан био предузео борбу за „васкрс богова". Главни
његов ослонац у тој борби били су ти „хришћани".

в) Јулијан апостата

1. Иако је од 313. године било јасно да хришћанство побеђује, стара вера није
признавала свој пораз и водила је борбу даље. Наравно сада већ само књигом, а не
влашћу. Ту борбу је водио обилном и озбиљном литературом неоплатонизам. То је
био филозофски и верски правац са којим је хришћанство имало и пре посла, но
сада га је нападао озбиљнијим оружјем. У том духовном правцу, који можемо
назвати и вером, биле су спојене мисли великог филозофа Платона са
најразноврснијим тадашњим веровањима и празноверицама, нарочито из
источних религија. Неоплатонизам је имао и своје свете књиге са пророштвима
(оракула), имао је мистерије, обреде, богослужења и сл. Штавише, Христа није
презирао, већ га је сматрао човеком необичних дарова и узвишеног живота. Од
својих следбеника је тражио моралан, строг, аскетски живот. Другим речима,
неоплатонизам је био тако удешена филозофска вера, да је могао надоместити
хришћанство код образованог света и код простог народа. Тако су се барем
његови представници надали. Имао је присталица међу бољим духовима са којима
је ваљало да се хришћански писци огледају.
2. Са том борбом, која је хтела да хришћанство потисне, везано је име
Констанцијева наследника цара Јулијана. Он је био предузео да са царског
престола, помоћу државне власти, осигура живот вери за коју се био одушевио. То
је уједно последњи покушај римске државе да скрши нову и поново дигне стару
веру. Јулијан је одрастао као хришћанин, но одрекао се хришћанства, због чега га
историја зове отпадником ‐ апостатом. Тај његов корак тумаче прилике у којима је
одрастао, иако га не оправдавају.
Када је Констанције са својом браћом сео на престо, побијени су сви они
чланови царске породице за које се мислило да би могли сметати новим
владарима. Тако је убијен и њихов стриц, а отац Јулијана и Гала. Њих двојицу, као
децу, случајно је мимоишла смрт. Јулијан је, дакле, од детињства имао разлога да
жали своје царске рођаке. Констанције их је обојицу дао да се васпитају за монахе,
да би тако био потпуно миран од њих. Неспретно аскетско васпитавање њихових
верских учитеља кварило је Јулијанову душу и он се рано научио да под маском
лажне побожности крије своје праве осећаје. Учитељи осталих наука радили су
смишљеније. Под њиховим руководством он је прочитао и научио све што је било
потребно да заволи хеленизам, стару веру и стари ред у држави.
Када је било већ јасно да ће Константинова лоза остати без наследника, почну
спремати Јулијана за будућега владара. Но и даље су га уходили и плели око њега
дворске сплетке, нарочито за време школовања у Атини. Тако је постао још
притворнији и још више је омрзнуо политику која се у држави водила. Најзад је
било дошло време да Јулијан узме у своје руке власт над целом државом. Његове
легије су га у Галији, где је био омиљен управитељ и цезар, прогласиле за августа
34 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
и пошле са њиме на Констанција. Констанције је пре судара умро. Тада се Јулијан
отворено одрекао хришћанства.
3. Јулијан је сматрао својим главним владарским задатком поновно дизање
старе вере. Али он није мислио ону грубу и преживелу веру, него препорођену
неоплатонизмом и другом филозофијом. Шири кругови су остали равнодушни
према тим покушајима. ‐ Јулијан је отпуштао хришћане из државне службе, из
војске је уклонио хришћанске знаке, одузео је цркви све повластице, наредио је да
се срушени незнабожачки храмови дигну на трошак оних који су их порушили.
Својим школским законом (362) искључио је хришћане из вишег образовања.
Јевреје је помагао да дигну јерусалимски храм (Христово пророштво), но то није
успело. Исто су тако остали безуспешни његови покушаји са дизањем
незнабожачких болница, увођењем поста, проповедањем и сл. Иначе је и писмено
нападао хришћанство.
4. У држави је настало велико узнемирење и међу хришћанима и међу
незнабошцима. У неким крајевима је дошло и до крвавих сукоба. Рана смрт
Јулијанова учинила је крај свим његовим покушајима, којима су се ругали баш они
ради којих их је предузимао. Погинуо је 363. године у ратном походу на
Персијанце. Веле да су му последње речи биле: „Tandem vicisti Galillaee!"
(Галилејче, ипак си ти победио!) Како се на самрти није могао надати да ће ико
наставити дело које је он започео, вероватно да је умро са таквим мислима.

г) Хришћанство постаје државна вера

1. Јулијанови наследници су се вратили на верску политику каква је била пре
њега. Први његови наследници су вратили цркви све пређашње повластице, али
стару веру нису нападали. Но од 380. године чине цареви и то. Теодосије Велики и
Грацијан укинули су те године слободу исповедања вере и прогласили
хришћанство за једину државну веру. Власти су уз живо учешће хришћана почеле
да уништавају остатке незнабоштва. Убудуће је сваки грађанин требало да буде
хришћанин, а незнабоштво и јерес сматра се пред законима као велеиздаја.
Грацијан се одрекао старе части врховног жреца. Из сенатске већнице изнета је
статуа богиње победе (victoria adveniens) поред свег противљења сената. Од
храмова су одузета имања, укинуте су повластице жреца и весталки. Године 389.
одрекао се сенат многобоштва. Од 392. године сматра закон приношење крвавих
жртава за увреду владара. Римска држава нема од тога доба ништа заједничко са
старом вером. ‐ Хришћанству, дакле, није требало ни 400 година да освоји Римску
државу.
2. После тога многобоштва је нагло нестајало из јавног живота. Последње
Олимпијске свечаности су биле 394. године. Старе храмове руше и на истоку и на
западу. Протесте против уништавања великог уметничког блага нико не слуша. ‐
Но многобоштво није ни сада уништено једним ударцем. Оно од 380. године
пропада брже, али је требало да прође још неколико нараштаја, па да све земље
око Средоземног мора постану потпуно хришћанске. Стара вера се најдуже
задржала међу сељацима и филозофима, образованим великоварошанима. Зато и
видимо кратку реакцију многобоштва у сенату, када је Аларих 410. године освојио
Рим. У Александрији се скупљао круг образованих старовераца око филозофкиње
Хипатије.
У Атини стара вера је негована на великој филозофској школи, где су сви
наставници били неоплатоничари. Цар Јустинијан је затворио ту школу 529.
године и тиме одузео старој вери последњи научни ослонац. За његове владе су,
35 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
под претњом смртне казне, крштени остаци многобожаца у Цариграду и Малој
Азији. Међу сељацима по острвима око Италије било је многобоштва још до
седмога века, а на Пелопонезу до деветога. Незнабошци су добили назив pagani =
сељаци, вероватно стога што су се најдуже задржали по селима.
3. Таква брза и потпуна победа какву је извојевало хришћанство нема сличних
примера у историји. Цркву су, истина, од 313. године помагали цареви својом
политиком и законима, али то не значи да је она победила туђом снагом. До
главне победе је дошла у време када је држава хтела да је потпуно уништи, а стара
државна вера је пропала баш онда, када је била највише штићена. То значи да
спољашња сила, сама по себи, не вреди много ни за напредовање, ни за пропадање
једне вере. Поред све помоћи не би нова вера победила да није било силног
верског одушевљења код њених присталица, да нису мученици за њу храбро
гинули, да није имала унутрашње снаге и да време за њу није било сазрело.
Победу је однело хришћанство, а не његови спољашњи помагачи.

II. Свештенство и управа цркве

а) Свештенство

1. Јерархија се и у овом периоду састоји из три основна степена ‐ ђаконског,
презвитерског и епископског ‐ као што је то морало бити. Но сада није било доста
да свештеници имају само моралне особине, које су раније поглавито тражене,
него је време захтевало да буду и научно образовани. За борбу са јересима и
филозофијом требало је добро познавати Свето писмо и световне науке и бити
књижевно образован. За стварање црквених закона и управљање црквом били су
потребни људи са управним способностима. То се у овом времену тражило од
свештеничких кандидата. Филозофска и правничка знања и образовање стицали
су свештеници на тадашњим световним високим школама (Атина, Александрија).
Богословска знања су добијали проучавајући Свето писмо и дотадашње црквене
писце и дружећи се са већим верским мислиоцима. После свега су се још
повлачили у самоћу, где су размишљајући мирно и дубоко сређивали све што су
научили. Зато имамо у овом периоду много јерарха који су богослови, филозофи,
природњаци, добри управници, говорници и песници. ‐ За пастирску службу
спремали су се будући свештеници живећи и радећи дуже времена уз свог
епископа или презвитера као чатци, појци или ђакони. Ту су научили све што им
треба за њихову будућу службу.
2. Издржавање свештеника. И надаље је правило да сваки свештеник живи
углавном од свога иметка или од својих руку. На иметак није плаћао порез или је
плаћао мање. Епископе почиње сада већ црква да издржава, а местимице издржава
црква и све своје свештенике. У таквим случајевима црквени приходи су дељени
на четири дела: за епископа, за свештенство, за потребе цркве и храма, за
сиротињу. ‐ Од свештеника се све више тражило да се брину и раде само за цркву.
Зато се у ово време јавља мисао да свештеници не треба да оснивају своју
породицу, него да живе нежењени (целибат).
На Западу је већ почетком IV века један сабор обавезао свештенике на целибат.
И на Првом васељенском сабору је расправљано то питање, али је за породични
живот свештеника, као за стари обичај црквени, устао један пустињак, те је на
Истоку остало по старом. До VI века важило је то правило и за епископе. Цар
Јустинијан је донео уредбу да само онај свештеник може бити биран за епископа
36 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
који не живи у браку. То је пред крај VII века усвојио и Шести васељенски сабор. На
Западу је постепено и тешко до XI века уведен целибат за све степене
свештенства.
3. Епископа бирају у овом периоду свештеници из самог места и епископи целог
краја, а народно се учешће у избору ограничава. На важнија места постављају
епископе владари. И при намештању нижег свештенства не учествује више народ
толико као пре, него право бирања свештеника прелази на епископа.

б) Устројство

1. Митрополије. Док су у првом периоду поједине црквене општине биле
самосталне и независне једна од друге, удружиле су се тешње одмах на почетку
свог слободног живота. То је било потребно стога што су јеретици извртали једну
и заједничку веру у коју су веровале све општине и одметали се од црквеног реда.
Тако је могло да страда јединство цркве. Да се јеретици савладају и јединство
очува била је потребна већа власт и већи углед него што је био епископ једне
црквене општине. Ту потребу су осећале цркве још у првом периоду, па су
одржавале мање и веће саборе и држале се њихових закључака о вери и поретку.
У новом времену није више цркви сметала држава и сада, кад се могла на њу и
ослањати, установила је она сталне више власти над већим покрајинама. Она је
све своје општине у једном државном округу ставила под власт епископа који је
становао у главном граду тога округа. Тај епископ је добио назив митрополит, јер
се главни окружни град звао метрополис. Потчињавање парикија епископу
главног окружног града ‐ митрополиту било је природно. Хришћанство је било
ухватило корена прво у тим већим градовима и из њих је ширено у мање градове и
по селима. Према томе, мање општине су и дотле сматрале својом матером црквом
ону већу општину из које су добиле веру. У IV в. спроведена је та подела свуда.
2. Патријархати. У државној управи управљао је са неколико провинција један
царски намесник. И црква је установила у V в. шире области које су обухватиле по
неколико митрополија. Тако су настали патријархати. Њима су стављени на чело
епископи најважнијих места у држави који су већ од раније имали већи углед. На
степен патријарха дигнути су епископи: александријски, антиохијски, римски,
цариградски и јерусалимски. Цариградски јер је „Цариград нови Рим", а
јерусалимски због тога што је Јерусалим за хришћане најсветије место. Ту част им
је дао IV васељенски сабор (451. г.). Од V века носе они назив васељенских
патријарха. Источне митрополије су биле раздељене под управу четири
патријарха, док је за цео Запад био једини патријархат у Риму.
Управна подела цркве изведена је по угледу на државну поделу, па су црквене
области добиле и називе какве су имале државне: парикије, епархије, дијецезе.
Међу источним патријарсима заузео је убрзо прво место цариградски.
Јерусалимски, антиохијски и александријски патријархати су пали под власт
освајача Арапа, те су морали тражити материјалне и моралне помоћи од
цариградскога. Његов уплив на те патријархате био је тако велики да им је са
својим синодом до половине XIX века именовао патријархе.
3. У већим градским општинама уређена су црквена надлештва са
чиновништвом да се старају око црквеног добра, за управу и рад на милосрђу.
Такви су чиновници били: економи, хартофилакси (архивари), надзорници над
парохијама и манастирима, чувари ризница, заступници пред грађанским
властима итд. Они су били редовно у ђаконском степену. Они који су били уз
цариградског патријарха били су угледнији од осталих и носили су уз свој назив
37 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
атрибут ‐ „велики". Ниже особље, нарочито за милосрђе, били су параволани, који
су неговали болеснике, копијати‐фосори ‐ за сахрањивање мртвих и ђаконисе.
4. Сабори. Почевши од апостолског доба решавала је црква своја важнија
питања на саборима. У првом периоду је одржано, за поједине покрајине, врло
много мањих сабора, особито у Африци. У другом периоду предала је црква сву
власт над собом општецрквеним ‐ васељенским саборима. То су били скупови
црквених старешина из целе римске државе, па и из крајева ван ње. Сазивани су
када је требало решити неко питање које се тиче целе цркве. Таква су питања
верске истине које су васељенски сабори утврђивали у догмама. За поредак у
целој цркви доносили су законе у канонима. Цела црква је признала те закључке
васељенских сабора за ваљане, усвојила их је и унела у свој живот. Тиме је црква
постала једно тело, ма где му били делови. Осим тога ти су сабори изједначили
начин богослужења у цркви и решавали су веће спорове. Они су, дакле, остварили
потпуно јединство Цркве у свему. Било их је свега седам.
Први је одржан у Никеји на северозападу Мале Азије 325. г., други у Цариграду
381. г., трећи у Ефесу на западној обали Мале Азије 431. г., четврти у Халкидону на
азијској обали Мраморног мора 451. г., пети у Цариграду 553. г., шести у Цариграду
680. г., седми у Никеји 787. г. ‐ Тако броји васељенске саборе Источна црква, а
Западна, убрајајући у њих и неке своје помесне, броји их око двадесет.
Позиве на васељенске саборе слао је владар патријарсима или митрополитима,
а они даље епископима. Све трошкове је плаћала држава. Седнице је отварао или
сам владар или његов изасланик. На тим саборима су чланови епископи, но
добијали су реч и презвитери и ђакони (Атанасије Велики на I сабору). Гласали су
и потписивали записнике само епископи. Закључци васељенских сабора добијали
су царску санкцију и тиме су постајали државни закони. Тих закључака имале су се
држати у својој управи све ниже власти ‐ патријарси, митрополити и мањи сабори.
5. Осим васељенских сабора одржавали су се много чешће мањи сабори ‐
обласни или помесни. Ти помесни сабори су били патријарашки и митрополијски.
На њима су решавана питања реда и дисциплине само за неку област. Први
васељенски сабор је наредио да се састају сваке године два пута: уз часни пост и у
јесен. Њихови закључци су важили у области за коју су донети.
Одредбе сабора скупљане су у зборнике који се зову номоканони.
6. Велика је била заслуга владара што су сазивањем васељенских сабора
помогли цркви да среди свој живот и што су бдели над редом у њој. Но дешавало
се и то да су владари на своју руку издавали прописе за цркву, па и догме, То су
чинили кадгод и из политичке нужде, јер су у то доба верски раздори стварали
државне раздоре. У томе је ишао најдаље иначе велики законодавац цар
Јустинијан. Црквени људи нису ћутке примали такве поступке. Они су и речју и
књигом бранили слободу црквеног живота. Тако су чинили Амвросије Милански,
Јован Златоусти и блажени Августин, који је написао знамениту књигу о одношају
црквене и државне власти (De civitate Dei). Такав неправилан однос владара према
цркви зове се у историји цезаропапизам.
Епископи су и иначе употребљавали своју црквену власт и против владара и
против државних достојанственика, када је то било потребно. Амвросије
Милански је нпр. приморао на јавно покајање Теодосија Великог због нечовечног
поступања са побуњеницима у Солуну.

38 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
III. Јереси

1. У другом периоду, у доба када је црква утврђивала своје учење и ред, избијају
јереси у тако великој мери и шире се таквом силином, да је од њих било у
опасности и само јединство цркве. Често је то јединство и страдавало.
Мишљења о верским истинама, као о томе ко је и шта је заправо Исус Христос,
да ли човек или Бог или и једно и друго, толико су тада занимала духове да се тим
питањима нису бавиле само учене главе, него и најшире народне масе. О томе се
препирало у радионицама и на улицама, штавише, у препиркама су учестовали
пагани и Јевреји. Организоване су верске странке и јавно се водила необично
огорчена борба, често и политичким средствима. У тој борби је учествовала и
државна власт са својим мишљењем.
Јеретике су означавали црквени оци и писали су списе против њиховог учења;
осуђивали су их и мањи сабори. Последњу реч у тим догматичким борбама
изрицали су васељенски сабори. На њима су саслушана и процењена сва опречна
мишљења и затим је утврђено као правилно оно што се потпуно слаже са
изворима верске науке: са Светим писмом и Предањем.
2. Прва велика јерес другог периода јесте Аријева јерес. Арије, учени свештеник
александријски, порицао је право божанство другом лицу Свете Тројице. Када су
га због тог искључили из александријске цркве, ширио је своје мисли у
расправама и песмама по Палестини и уопште на Истоку. Имао је врло много
присталица. Будући да је због тога раздор у цркви постао исувише велик, сазвао је
цар Константин Први васељенски сабор у Никеји. Тај Први сабор је имао необичан
изглед. На њему су учествовали оци који су били прошли кроз последње
мученичке године цркве; било је на њему исповедника који су за своју тврду веру
били ослепљени и осакаћени. Сви су дошли да бране од новог непријатеља веру са
којом су страдавали. И они, најпозванији за то, осудили су Аријево учење. Главни
борац против Арија био је на том сабору млади архиђакон александријски
Атанасије. Правилно учење о Сину Божјем изрекао је сабор у првих седам чланова
нашега Симбола вере и у почетку осмог члана. Арије је са својим присталицама
отишао у прогонство. Аријанства, понешто измењеног, ипак није још дуго нестало.
И у Сирмијуму је одржано неколико аријанских и противаријанских сабора. У
огорченој борби државна власт је често стајала и на страни јеретика. Тада су
прогањани православни епископи од којих је највише страдао Атанасије
Александријски.
3. Друго јеретичко учење, које је само природан наставак аријанства, порицало
је божанство трећем лицу Св. Тројице. Зачетник му је био Македоније, патријарх
цариградски. Осудио га је Други васељенски сабор и праву веру изложио
допунивши осми члан Симбола вере.
4. После тога избијају тзв. христолошке јереси. Њима није било јасно
Спаситељево богочовештво. Прва је несторијанство које је заступао цариградски
патријарх Несторије (од 428. г.). Почео је тиме што је Мајку Божју назвао
Христородицом и тврдио да се она не може звати Богородицом, јер није родила
Богочовека, него човека Исуса Христа. Но тога човека Исуса обдарио је Бог својим
даровима мимо свих пророка и светитеља ‐ настанио се у њега. Христос је, по
њему, човек Богоносац и биће у коме су две разне особе и две разне природе
(диофизити). Ову јерес осудио је Трећи васељенски сабор.
Црква није потпуно надвладала несторијанство. Несторијански епископи су се
повукли од прогонства у Персију и тамо су основали своју засебну цркву са
39 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
патријархом на челу. У данима свога полета ишле су њихове мисије у Индију, Кину,
Монголију и Африку. Код њих је од XV века наследно и патријарашко и епископско
достојанство: прелази редовно на синовца који је често још дете. Црквени језик им
је сиријски.
5. Друга јерес, која је настала из борбе са несторијанством, јесте
монофизитство ‐ „једноприродност" (448. г.). Почео ју је проповедати
архимандрит Евтихије у Цариграду, те носи и његово име. Та јерес каже: са
људском особом Исуса Христа сјединио се Бог Син; но како је Божанство
неизмерно веће од човека, то се Христова људска природа утопила у божанској;
ње је нестало као што нестаје „капи млека у широком мору". Према томе је у
Христу једна природа ‐ божанска. Ову јерес осудио је Четврти и поново Пети
васељенски сабор.
Много већу штету је имала црква од монофизита. Борба са њима била је више
политичка него верска. Египћани ‐ Копти, Сиријци и Јермени, иако су били у
Источном римском царству, осећали су грчку власт над собом као терет и тежили
су за самосталношћу. Осим тога, александријски патријарх није хтео да уступа
угледом пред цариградским. Те, и црквене и политичке опреке избијале су у
устанцима. У таквом расположењу су Египћани прихватили монофизитство као
своју националну ствар. Бранећи монофизитство од Цариграда и васељенских
сабора, водили су они политичку борбу за своју самосталност. Најзад су се потпуно
оделили од православне цркве, коју је заступао Цариград, и основали су своју
националну ‐ монофизитску цркву. У борби која је трајала око двеста година
отпало је самих Копта неколико милиона и александријски православни
патријархат је остао на 300.000 чланова. То су били Грци, дошљаци, чиновници.
Патријархат се држао помоћу државне власти. А оделили су се и Сиријци и
Јермени. Како је због цепања било у опасности и државно јединство, владари су
водили „догматску политику", издавали су законе, уступке и прогласе да
монофизите врате натраг. Није успео ниједан, па ни Јустинијан.
6. Монотелитска јерес, која учи да у Христу има само једна божанска воља,
изазвала је Шести васељенски сабор, који ју је осудио и коначно прекинуо
покушаје да се монофизити врате у православну цркву.
7. Последња јерес, којом се бавио Седми васељенски сабор, била је
иконоборство. Та јерес није одступала ни од једне основне верске истине, него је
хтела да искорени стари и признати црквени обичај поштовања икона. Борба
цркве са иконоборцима трајала је преко сто година. Била је врло тешка, јер ју је
изазвао и за њу се залагао цар Лав Исаврјанин (726), а наставио ју је његов син
Константин Копроним. Повод борби је био то што је у народу заиста било и
сујеверног поштовања икона и реликвија. Но то је знала и црквена управа и нашла
би пута да поштовање тих светиња сведе на правилну меру. Државне власти су,
међутим, силом бацале иконе из храмова и уништавале их. Браниоце икона су
мучиле, па и убијале. Борећи се против икона, хтели су ти владари да сузбију
велики утицај свештенства на народ, а сами да дођу до што веће власти у
црквеним пословима. Црква, дакле, у овој борби није бранила само један свој
стари обичај, него се борила и за своју самосталност према државним властима.
Народ је и на истоку и на западу бранио црквене светиње и дизао је местимице
устанке против владара. Средња Италија је у тој борби отпала коначно од
цариградске власти. Напослетку је Црква на Седмом васељенском сабору 787.
године извојевала своју слободу и озаконила поштовање икона. Уврћено је да
иконе ваља поштовати, а не служи‐ти им. Та победа је значајна и за црквену
уметност и уметност уопште. У историји сликарства и скулптуре најкрупнија су
40 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
дела, до данас, она која приказују хришћанске светиње. Тога не би било да у овој
борби није црква победила.

IV. Црквена наука и књижевност

а) Полет књижевности

1. Црквена књижевност, која је почела да се развија у доба страдања цркве,
дигла се у доба мира на врло висок степен. Први разлог тог књижевног полета је у
томе што опште образовање код хришћана расте већ од III века надаље. Занимање
за верску науку било је на све стране врло живо. Пређашњег туђења хришћана од
класичног образовања беше с временом нестало. Класици се сада код њих и читају
и тумаче, штавише и у чисто хришћанским школама. Проучавање старих грчких
писаца, песника и филозофа препоручује особито Василије Велики, а Григорије
Богослов сматра глупаком свакога ко мисли да је знање опасно по веру. Сем тога,
доба Константиново стоји на граници двају времена: стара, античка култура тежи
своме паду, а нова, хришћанска, почиње да се изграђује. У таквим временима
много се расправља и пише. Трећи разлог полета је у томе што су хришћански
писци тога доба били темељно школовани, особито у IV и V веку који се обично
зову златно доба хришћанске књижевности.
2. Између књижевности источног и западног дела цркве има у овом периоду
извесне разлике. Источњаци предњаче у свему, а западњаци преводе или
прерађују дела великих источних богослова. Тако је пре свега због тога што је
грчки, и источњачки дух уопште, одувек волео висока и истанчана размишљања, а
западњаци су се бавили практичним пословима. Грци стварају филозофију и
уметност, а Латини државу и законе. Друго, због тога што образованост међу
западним хришћанима није била толика као на истоку. На западу још дуго мисле
да нема ничега заједничког „између Атине и Јерусалима, између академије и
цркве". Зато видимо у књижевности овога доба да Грке занимају висока и тешка
питања о Светој Тројици, о науци и вери, а Латини говоре о дужностима хришћана
у животу и о устројству цркве. Зато јереси обично ничу на истоку: мишљења се
оштро разилазе тамо где се дубље мисли.
3. Правац богословској науци дају у ово време богословске школе:
александријска, антиохијска и касније едеско‐низибијска. Оне потичу још из првог
периода.
Гране богословских наука које се у ово доба негују јесу: апологетика, полемика
и догматика, тумачење Светог писма, историја цркве и практично богословље. ‐
Најобичнија књижевна врста је проповед. Проповеди из IV и V века имамо
непрегледно мноштво. Велики говорници, у већини случајева, нису писмено
предавали своје проповеди јавности, него су их брзописци бележили за време
самога говора и затим су умножаване. Тадашњи писци износе своје мисли врло
радо и у облику писама, затим у опширним расправама, у књигама и томовима. За
полемику се употребљава дијалог или тријалог. Све те књижевне врсте су
наслеђене из старога доба. Чисто је хришћанско излагање мисли у катихетичким
питањима и одговорима. ‐ Са развијањем богослужења развило се јако и црквено
песништво. У песми су се често расправљала и верска питања, песмом су ширене
неке мисли у шире слојеве, па се и препирало у песми. ‐ Сва та стара књижевност
писана је на грчком, латинском, сиријском и другим источним језицима. Код
41 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
нових европских народа отпочиње писменост и књижевност са примањем
хришћанства.

б) Писци и црквени посленици

Црквени писци, тзв. оци, били су јавни посленици; они су организовали цркву,
борили су се са њеним противницима и сузбијали друштвена зла. Њихов рад се
огледа и у њиховим писаним делима. Научно приказивање отачке књижевности
зове се патрологија.
1. Један од највећих људи хришћанске цркве јесте Атанасије Велики. Он спада у
мали број оних које црква одликује почасним називом „учитељ васељене и отац
православља". Цео његов живот од младости испуњен је борбом против аријеваца.
Против њега се писало и говорило, а употребљавана је и државна сила. За 47
година своје архиепископске службе у Александрији био је пет пута или прогањан
или у бекству. Провео је 20 година у прогонству. Ништа га није скрхало. Списи му
носе печат тешке борбе у којој је црква била. Већим делом су догматске и
полемичке садржине. Његови списи су дали правац православном богословљу за
потоње векове. Колико су били цењени видимо по савету једног старог монаха:
„Ако негде наиђеш на Атанасијев спис, а немаш нашто да га препишеш, скини
своју одећу и напиши га на њу".
2. Три велика Кападокијца: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије из
Нисе, брат Василијев.
а) Василије се родио око 330. године у Кесарији кападокијској, у породици из
које је било и мученика, а од десеторо деце тројица су била епископи. Своје
образовање је довршио у Цариграду и Атини, где се спријатељио са Григоријем
Богословом. По свршетку наука био је ретор, но религиозност његова одвела га је
на другу страну. Прво је пропутовао Сирију, Палестину и Египат, и ту се упознао са
монашким животом. Затим је отишао у покрајину Понт, где је на обали реке Ириса
отпочео свој усамљенички живот у аскези, студијама и ручном раду. Наскоро је
дошао к њему и Григорије Богослов. Уз његову помоћ Василије је израдио своја
правила за монашки живот, која и данас вреде. Заједнички су проучавали
Оригенова дела и саставили из њих извод. Црквене потребе су га вратиле натраг у
Кесарију, где је постао прво презвитер, па епископ. Ту је организовао борбу против
аријеваца и опсежан црквени рад на милосрђу. Умро је у својој 49. години
преморен од рада. ‐ За његово достојанствено, скоро владалачко држање значајан
је његов разговор са заповедником гарде цара аријанца Валенса, који је дошао да у
царско име Василију запрети што се преоштро бори са аријевцима. На крају му је
заповедник рекао: „Тако са мном још нико није говорио," на шта му је Василије
одговорио: „Јер ваљда до сада ниси наишао на православног епископа!"
Из Василијевих списа се осећа човек дела, који ради послове што их доноси
време. Осим догматских и аскетских дела писао је литургијска и васпитна дела.
Тако му је чувен спис „Младићима", како да читају грчке класике. Оставио је много
проповеди, међу којима су најважније проповеди „На Шестоднев" (стварање
света). У њима је показао дубоко познавање природних наука и филозофије.
Много је писао и говорио против пијанства, гнева, каишарства, дакле о
друштвеним невољама.
б) Други велики Кападокијац јесте Григорије из Назианза, вршњак и присни
пријатељ Василијев. Школовао се на разним местима и напослетку у Атини. После
насилног рукоположења за свештеника побегао је у пустињу. Вратио се натраг и
постао епископ малобројне православне општине у Цариграду, где беху потпуно
42 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
овладали аријевци. У тешкој и опасној борби васкрсао је православље у Цариграду
и дочекао част да председава на Другом васељенском сабору. Да би пресекао све
сплетке које су око њега плетене, захвалио је на своме месту и вратио се на своје
добро у Назианз, где је и умро.
Његова књижевничка величина је у песништву и говорништву. Његов језик и
стил одишу античким духом. А и песме његове, које су већином поучне, писане су у
потпуно класичном облику. Написао је у стиховима своју аутобиографију. У својим
списима тумачи догме. На његово мишљење о најважнијим догмама врло се рано
ослањају писци и сабори и на истоку и на западу. Халкидонски сабор га је назвао
Богословом. Са Василијем заједно и он је „учитељ васељене".
в) Трећи Кападокијац је млаћи брат Василијев, Григорије из Нисе (335). Васпитао
га је Василије. Био је прво ретор, затим монах на Ирису и најзад епископ у Ниси.
Због своје претеране доброћудности није имао способности за црквену управу, те
је Василије због тога имао са њиме и неприлика. Но зато је био јак мислилац ‐
филозоф. Он се још јаче занима за природне науке него Василије. У његовим
списима има пуно разлагања из физике, антропологије, медицине. Ниједан писац
IV века не познаје тако филозофе као он.
3. Међу највеће научнике оног доба спада Евсевије Кесаријски, лични пријатељ
цара Константина. Он је проширио библиотеку у Кесарији, у којој је радио Ориген.
При писању својих апологетских и историјских дела проучио је на хиљаде
незнабожачких, јеврејских и хришћанских списа и начинио из њих изводе. Његови
списи вреде за читаве библиотеке. Велик је као апологет, али још већи као
историчар. Што знамо о историји цркве до Константина, знамо углавном од њега.
Он је у својој Историји цркве очувао сву силу званичних аката и указа о
хришћанству, као и многа мученичка акта и друге податке из тога доба.
4. Кирил Јерусалимски нам је оставио своје 24 катихезе, којима је око половине
IV века поучавао јерусалимске катихумене. Важне су за историју хришћанског
васпитања и богослужења.
5. О личности и способностима Јована Златоустога немају довољно похвала ни
савременици његови ни познији писци. Он је син једног богатог вишег официра из
Антиохије и матере Антузе. За њу је у нехришћанским круговима речено: „Каквих
дивних матера има код тих хришћана!" Рођен је 347. године. Попут споменутих
својих старијих савременика и он је прошао прво кроз световне школе, затим кроз
школу пустиње, која је тако много значила за све тадашње јавне раднике. У њој се
сређивало све што је научено и прибирала воља за доследан и истрајан рад. И он је
бежао од велике одговорности свештеничке службе, но примио ју је ипак у својој
39. години. Док је служио као презвитер у Антиохији изишао је на глас као
необичан говорник. Његове проповеди су слушали и Јудеји и јеретици и
незнабошци. Због тога је изабран за цариградског архиепископа, где је доведен
скоро на силу. Ту његов живот прелази у горку борбу и трагедију. Његови појмови
о моралу били су строги, те је дошао у сукоб са распуштеним престоничким
свештеницима, са обесним богаташима и са царским двором. Он је једини имао
храбрости да обузда грабљивост скоро свемоћног министра Еутропија. Богаташи
су његово заузимање за сиротињу сматрали као буњење нижих сталежа против
виших. Његове проповеди против раскоши и расипања схватала је царица
Еудоксија као приговор своме начину живота. Двор је био против њега и због тога
што он није био обичан савитљив дворски епископ, него је хтео да ослободи цркву
и вишу јерархију од несносног владарског туторисања. Састављен је један сабор
који га је осудио због тобожњег усвајања Оригенових идеја и због увреде царице.
Цар га је прогнао из Цариграда. Посред великих немира међу Цариграћанима
43 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
пребачен је преко Босфора, али само за једну ноћ. Те ноћи је био у Цариграду
земљотрес од кога је страдао нарочито двор. На молбу преплашене царице буде
Јован већ сутрадан враћен на своје место. Он је наставио да говори и ради као и
пре, али су наставили свој рад и његови непријатељи. Дојавили су царици да је о
Усековању почео своју проповед речима које су му коначно решиле судбину: „Опет
игра Иродијада, опет бесни, опет тражи главу Јованову!" Прво су му забранили да
служи, а кад он то није послушао извукли су га на Велики петак наоружани
војници из храма, при чему је проливена крв његових бранитеља. Нешто касније
превезли су га потајно у Малу Азију и за њим је послата наредба да се води у град
Кукуз у Јерменији. У престоници су опет настали нереди и пожари. Све је то
уписано у грех њему и његовим присталицама, који су ради тога прогањани. Јован
је за седамдесет дана доспео у Кукуз. Но како је и тамо одржавао везе са својим
пријатељима, особито из Антиохије, буде упућен у Питиус на источној обали
Црнога мора. Тамо није доспео жив. „Руке су клонуле по законима природе, да
лира ‐ по Божјој милости ‐ и даље звучи у целом свету". Умро је од напорног
путовања у месту Комани у Понту 14. септембра 407. године. Последње речи су му
биле: „Слава Богу за све!" Тридесет и једну годину касније пренете су његове
кости свечано у Цариград и онда су се тек умириле његове присталице.
Књижевна оставина Јованова је такорећи непрегледна. Самих проповеди
његових сачувано је преко 800. Преписиване су још после хиљаду година. У њима
је лепота хришћанског говорништва дотерана до савршенства. Језик му је такав,
да су „сви Грци његовог столећа варварске шепртље спрам тога сиријскога
хришћанина, који заслужује још више него Аристид да се у погледу стила упореди
са Демостеном". То му је дало надимак Златоусти. У проповедима обрађује
највише питања живота ‐ морала. Говори о породици, васпитању деце, о раду,
доброчинству, о положају сиротиње. Дакле и по његовим проповедима, као и
Василијевим, видимо колико се тадашња црква бринула за друштвено добро.
Међу књигама које је написао истиче се Шест књига о свештенству у којима слика
идеал хришћанског свештеника.
6. Од западних писаца овога доба помињемо: а) Амвросија Миланскога који је још
некрштен изабран за епископа. Слављен је као песник и говорник. Као говорник
угледа се у тако јакој мери на Василија Великог, да и он има свој „Шестоднев" у
коме се држи и дословно Василија. Дуго се мислило да је он саставио познату
химну „Тебе Бога хвалимо" (Te Deum).
б) Блажени Јероним Стридонски кога због говорничкога дара зову
хришћанским Цицероном. Као зналац три језика, латинског, грчког и јеврејског,
што је код западњака била реткост, поправио је стари латински превод Библије
који се звао Itala; његов се зове Vulgata.
в) Најдубљи мислилац западне цркве у то и потоње време јесте блажени
Августин, рођен у Нумидији у граду Тагасту 354. г. У својој бурној и неваљалој
младости стално је осећао да је на злу путу и тражио је истину. Зато је мењао
филозофске школе и био и јеретик. Најзад се обратио на прави пут и примио
крштење од Амвросија у Милану. По речима Амвросијевим он и није могао
пропасти, јер син над којим је мати толико плакала као његова над њим не може
пропасти. После крштења вратио се у Нумидију и постао је епископ у малом граду
Хипо Региусу. Већи део његовога рада јесте борба са јеретицима. Људску природу
је сматрао тако исквареном и слабом, да не може уопште чинити добро без Божје
помоћи ‐ благодати (његово лично искуство). Дошао је и на мисао о
предестинацији: Бог је свакоме унапред одредио спас или пропаст. Дуго времена,
можда до данас, налазе се његове мисли у свим већим верским покретима и
44 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
верској филозофији на западу (Лутер, Калвин). У ширим круговима је најпознатија
аутобиографија под насловом Confessiones = Исповести. На то дело су се угледали и
потоњи велики духови када су описивали свој живот. Последње године тога
великог човека биле су тешке, јер је доживео пад Рима и пустошење афричких
покрајина од Вандала. У то доба је умро.
Од VI века настаје пропадање или барем опадање књижевног и научног рада у
цркви. Црква је, измучена и искушана у борби са јеретицима, постала бојажљива и
неповерљива према новим писцима. Строго је надзирала и процењивала не само
нове писце него и старе којих већ давно није било. Но када говоримо о опадању
науке и просвете у цркви тога доба, не смемо заборавити ни то да су тада
муслимани били заузели три источна патријархата који се од њихове најезде
никада више нису опоравили. А два од њих, александријски и антиохијски, били су
главна огњишта просвете. На западу су пропаст царства и најезда нових народа
уништили све услове за књижевни и научни рад. Због свега тога састоји се
црквена књижевност од VI до XI века углавном у прерађивању и тумачењу писаца
старијега доба.

V. Црквена уметност

1. Хришћанство већ од почетка одева своје осећаје и мисли у уметничко рухо.
Већ хришћани Плинијевога доба певају предвече химну Христу као Богу (можда
нашу песму: „Свјете тихи..."), а у катакомбама наилазимо на сликарство и понешто
неимарства. Када је хришћанство почело да се у слободи развија у свим правцима,
уметност му је постала још потребнија. ‐ На земљишту по коме се хришћанство
ширило, у Грчкој, Сирији, Јерменији, Персији и Италији, било је од вајкада врло
високо развијене уметности. Хришћанство ју је употребило у своје сврхе.
2. Прва грана уметности, која је новој вери била најпотребнија, била је
архитектура ‐ неимарство. Многобројним хришћанима није био више довољан за
њихова богослужења приватан стан, ни мали дотадашњи храмови, него им је
требала нарочита, већа зграда. Не само шири простор који је заштићен од
невремена, него зграда која и споља и изнутра показује неку збиљу, узвишеност и
тајанственост каква одговара хришћанском богослужењу и духу општине која се у
њу скупља. Та је зграда била базилика, како се зове први облик хришћанских
храмова у слободи.
3. У већим градовима римске државе постојале су на
форуму јавне зграде за веће народне скупове, за судске
расправе и трговину, које су се звале тим именом. Први
хришћански храмови су слични тим зградама.
Основа зграде је била подужи четвороугаоник зидан
у правцу од запада према истоку. Источна страна се
завршавала полукругом ‐ апсидом. Унутрашњи простор
је уздуж подељен редовима стубова на три, пет, па и
више упоредних одељења од којих је средње најшире.
То су лађе (наос). Четвороугаоник је и попреко подељен
на три дела: 1) апсида, до које се долази преко више
степеница. Она је одељена од осталог простора у прво
време ниском преградом, или завесом, а кас‐није
иконостасом. У њој је олтар са часном трапезом под
којом је крипта са мученичким телом, а поред ње је
45 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
епископска катедра и уз њу седишта за презвитере. Уз главну апсиду су ишле
десно и лево и две мање ‐ за ђаконик и проскомидију. 2) Средњи део, који је био
подељен стубовима на лађе, био је за народ. Ту је било посебно ограђено место за
певаче и амвон, као и данас. Веће базилике су имале у томе делу галерије за жене.
3) При излазу према западу било је опет посебно одељење ‐ притвор, атриум,
паперта, за катихумене и покајнике. Ту, на западним вратима којих је било по
троја, излазило се на трем или терасу на стубовима, а са ње се силазило у
двориште. На таквој основи била је изидана зграда. Гледана са запада показује она
три симетрична дела. Средњи је висок и покривен пљоснатим кровом, јужни и
северни су нижи, имају само полукровове који су наслоњени на високе зидове
средњега дела. На зидовима средњег дела, а изнад полукровова, урезани су
прозори. Лице зграде било је изведено озбиљно и достојанствено, понегде са две
јаке куле. Грађа од крова лежала је унутра на стубовима. У већини базилика није
било таванице, те се сва грађа изнутра видела. Но било их је и сведених и са
равном таваницом украшеном резбаријом. Из те озбиљне, једноставно изведене
зграде, са којом се у неимарском погледу могу упоредити само дорски храмови,
постали су сви познији стилови црквене архитектуре.
Око већих базилика била су лепо уређена дворишта са гробљем и са разним
зградама: за епископа, владара, послужитеље, за поучавање катихумена,
сиротињу, странце и сл. Пред самом црквом је био студенац или извор. У неким
крајевима дизане су око базилике куле, бедеми и друго што је потребно за
одбрану од непријатеља (манастирске базилике).
4. Градња великих базилика у римској држави почиње са Константином
Великим. Најзнаменитије су његове базилике на Св. Гробу, на месту рођења
Христова и на Маслиновој гори. Од њих имамо само темеље и описе.
5. Уз дугуљасту зграду за храм зидају се и округле или многоугаоне ‐ центричне
зграде. Све су засвођене кубетом. Прво се зидају уз храм за крстионице, затим за
владарске гробове, ређе за богослужења, јер такве зграде нису могле бити доста
простране. Њихово је порекло на истоку.

46 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

Сл. 6. Спољашњи изглед базилике (Турманин у Сирији)

Сл.7. Унутрашњост базилике

6. Покривање зграде кубетом спојено је са базиличким стилом у тзв.
византијски стил. Јединствен пример градње у том стилу јесте црква посвећена
Божјој Мудрости ‐ Света Софија ‐ коју је дигао цар Јустинијан у Цариграду. Зидана
је од 532. до 537. г. Неимари су јој били Антемиос из Тралеса и Исидор из Милета.
Основа те цркве је скоро квадратни четвороугао. У сваком углу његовом изидан
је снажан стуб. Ти стубови су повезани међу собом великим и смелим луковима.
На та четири лука је положена огромна купола са промером од тридесет и два
метра, и она покрива зграду као „да се спушта са неба на златном конопцу". Лебди
47 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
над земљом у висини од преко педесет метара. На куполи је урезано уоколо
четрдесет прозора. У самом храму има осим главног дела шест великих споредних
просторија. Са истока и запада су покривене са два
полукубета која се наслањају на главно кубе.
Зидови су изнутра обложени каменим плочама
разних боја; велике галерије леже на многобројним
стубовима. На западни део храма настављено је
пространо предворје. После двадесет година кубе је
срушено у једном земљотресу и затим обновљено.
Та зграда је не само дотле, него и за даља
времена, најсмелији неимарски потхват. На њега су
се многи угледали, но достигао га није нико.
Јустинијан је имао право када је рекао при
освећењу своје задужбине: „Соломоне, надмашио
сам те!"
Леп пример грађевине тога стила је нешто млађа
Света Софија у Солуну, затим Сан‐Витале у Равени у
Италији. И Јерменија је богата таквим грађевинама.
Ваља запамтити да основа византијскога храма не
мора бити четвороугао, него је и обичнији и
згоднији за градњу основ у облику крста са
једнаким крајевима (византијски крст).
7. У исто време са неимарством развија се и
црквено сликарство. Начин сликања и материјал
наслеђује или прима хришћанско сликарство из
античке уметности. Док у првом периоду превлађује у сликарству симболика:
крст, алфа и омега, риба, пастир добри, Орфеј итд., у овом времену има ње и даље,
али се углавном сликају библијски догађаји, мученичке сцене и сл. Уз сликање
бојама изводе се слике поглавито мозаиком.

Сл. 10. Мозаик (цар Јустинијан)

Мозаички рад је у томе што се на зиду или поду слажу у свеж малтер ситни
разнобојни каменчићи или коцке од обојенога стакла и тако се изводи цела слика.
48 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
Те слике, које су у античко доба употребљавали за украс подова, употребљене су у
хришћанском сликарству и за украс зидова у храмовима.
Црква Свете Софије препуна је мозаика, потпуно очуваних, јер их Турци нису
уништили када су ту цркву претворили у своју богомољу, него су их само
премазали бојом. Много боље су очувани мозаици на западу (Равена). Од
Јустинијана, одомаћује се у иконографији византијски стил, који прелази и на
запад. По томе стилу сликари се држе строго установљених правила за лице, одело
и догађаје које сликају. Лица се одликују мирном достојанственошћу, па и
укоченошћу без живота, одела су богата и у бојама, позадина златна. Од IV века се
светитељи сликају са ореолом или нимбусом, који је пре употребљаван на сликама
богова и владара. ‐ Пластика (рељефи) среће се много на саркофазима. ‐ Посебну
грану сликарства сачињава илустровање књига. Почетна слова (иницијали) у
појединим поглављима су рађена црвеном бојом (миниум) и шарана су цвећем,
птицама и симболима. У текст су уметане сличице које су добиле касније назив
минијатуре. ‐ Ваља напоменути да хришћани нису неговали своје сликарство само
уметности ради, него „да би они који не знају читати свете књиге, гледајући на
слике, поучили се о врлим оцима који су право служили правоме Богу".

VI. Хришћански култ

1. После свога херојског и мученичког доба црква је у слободи необично
поштовала оне људе који су њене темеље залили својом крвљу ‐ мученике. Над
њиховим гробовима су дизане базилике или су им тела преношена у храмове који
су посвећивани њиховом имену. С тиме у вези јавља се и поштовање мученичких
реликвија које се ревносно сакупљају. Са њима се и трговало, те су и црквени и
државни закони морали да сузбијају ту трговину. Но како су мучеништва сада већ
престала, почиње поштовање светитеља. За светитеље су проглашени велики
људи, који су били својим радом заслужни за цркву и који су тако живели, да су
могли служити хришћанима за пример. При увођењу светитељских празника
црква је нарочито наглашавала да Богу припада служба, а светима поштовање.
Богородични празници срећу се на истоку већ у V веку. Исто тако Господњи,
уколико нису из првог периода. У ово доба почињу и хаџилуци или похађања
светих места.
2. Богослужење је у овом периоду изједначено у целој цркви и то углавном
онакво, какво је данас у источној цркви. У тајни покајања је настала промена:
престаје јавно исповедање великих грешника. За црквено песништво су заслужни
на истоку Григорије Богослов и касније Јован Дамаскин, Роман, Теодор Студит и
др., а на западу Амвросије из Милана и папа Гргур Велики. Цар Јустинијан је
испевао химну Спаситељу: „Јединородни Сине и Слове Божји", која се до данас пева
у нашој литургији.
3. У ово доба су настале и црквене одеће ‐ одежде. У првим вековима
хришћанства оне се скоро не разликују од обичног грађанског одела, но свакако су
шивене од боље материје и украшаване утканим или увезеним хришћанским
симболима. За време првих хришћанских владара била је свештеничка одећа иста
као свечана сенаторска. У току другог периода променила се постепено граћанска
ношња, док је у црквеној употреби остала стара која је временом добила данашњи
облик. Потпуно су јасни остаци достојанствене сенаторске ношње омофор и две
широке црвене траке дуж епископског стихара.

49 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

VII. Монаштво

1. У првим вековима хришћанским уздржавали су се хришћани од свега што
пружа овај свет и живот: од забављања, од лепе ношње, друштвених почасти, од
уживања у јелу и пићу и од брачнога живота. Тај дух уздржљивости није само
хришћански. Било га је у верама и пре хришћанства, а одрицали су се светског
уживања и озбиљнији филозофи, као стоици и питагорејци. Такво презирање
светских уживања, или барем равнодушност према њима, појављује се у
временима када се људи озбиљније брину за своју душу. Код хришћана је
одрицање ишло дотле да су остављали своје породице, своја имања и места и
одлазили у пустињу да живе до крајности уздржљиво. Број таквих хришћана се
врло намножио у доба два последња гоњења, за Деција и Диоклецијана. То су
монаси, иноци.
2. Колевка хришћанског монаштва је у Египту. Када је црква дошла до мира и
слободе није престало то „одлажење" (грчки анахоретство), него га је било још и
више. Анахоретство је најстарији и најјачи облик монашког живота. Анахорети
кидају све везе са људским друштвом, живе потпуно усамљено у каквој рушевини,
пећини или колиби и лишавају себе сваке угодности, па и онога што је преко
потребно: редовне хране, сна и одмора. Отац анахоретства је св. Антоније Велики. ‐
Други, ублаженији, начин монашког живота је „општежиће" (киновија).
Општежиће је организовао Пахомије, бивши официр. Он је скупио под своју
управу много монаха да живе по истим правилима и под истом управом радећи
заједнички земљу или занате. Код њих је било све заједничко: и послови и имање
и храна; нико није имао ништа свога. Монаси нису били свештеници, али је у
већим њиховим насеобинама био и по један свештеник да им обавља
богослужења. Те насеобине се зову манастири. Пахомијева сестра је уредила први
женски манастир. Заслугом Василија Великог раширило се монаштво врло брзо из
Египта по целом истоку. Он је саставио правила за монашки живот и по тим
правилима источни монаси и данас живе. Монаси су се рано почели бавити науком
и пословима милосрђа. Због тога су стекли у цркви велико поштовање и одлучан
уплив. Њихове су се насеобине развиле у велике, неимарски значајне грађевине
око којих се хришћански народ радо скупљао. Уз монашке станове, ћелије и зграде
за економију, имали су манастири и болнице, уточишта за старе, конаке за
путнике, па и лековите бање.
3. Монашки живот и њихови доживљаји имају своју књижевност. То су описи
живота појединих монаха ‐ житија (хагиографије), њихове поуке и размишљања
искуснијих монаха. Неки већи писци су прераћивали поједина житија у својим
уметничким приповеткама и поукама за живот (Толстој, А. Франс, Г. С. Петров).
Житија испитује и наука о верском животу људском (психологија вере).

VIII. Хришћански живот

(Штиво)

1. Римска држава је исувише нагло постала хришћанска. Сразмерно мала
мученичка црква расла је од Константина до VII в. необично брзо. Зато има
разлике између хришћана ранијих времена и хришћана слободног доба. Некад су
људи ступали у цркву зато што су по убеђењу већ били хришћани и знали за сву
збиљу своје нове вере, те је зато и примали. У новом времену је друкчије. Сада свет
50 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
не ступа у цркву само зато што је веру унутрашње примио, него врло често из
неких спољашњих разлога: неки што је рођен у њој, неки што то траже државни
закони, неки можда из користи, неки што је такав дух времена и обичај бољих
кругова. Све се то јасно огледа у тадашњем хришћанском животу. У целом
државном и друштвеном животу тога доба измешане су хришћанске мисли и
спољашњи знаци вере са паганским начелима и обичајима који се тешко
искорењују.
2. Тадашњи живот и обичаје познајемо врло добро из хришћанске књижевности
и многих других историјских споменика. У то доба има хришћанских кућа са
лепим натписима: „Нека Бог благо‐слови твој улаз и излаз!", „Буди, Господе,
милостив кући овој и свима који су у њој!", „Нека је Господ над нама!" На опекама
од којих се куће граде утиснут је хришћански знак. Христова писмена, крст или
друго обележје хришћанства налазимо на постељама, на укосницама, чешљевима,
наруквицама, прстењу, кашикама, домаћим судовима, чашама и жишцима. Имамо
женске и мушке одеће са утканим златним иконицама и крстовима. Знамо да се
ништа није почињало без знака крста: тај знак је чињен над обућом и одећом пре
него што се облачила; људи су се крстили кад су полазили од куће или на пут и
кад су се враћали кући, кад су седали за трпезу и устајали итд. Али као што је у
изради хришћанских домаћих ствари тадашњег доба помешана стара уметност са
хришћанским мотивима, исто се тако мешала паганска сујета са хришћанском
вером и душама оних који су те ствари употребљавали. О томе нам јасно говоре
тадашњи проповедници.
То мешање се види необично реско на овом
примеру: под утицајем хришћанства закони су
укинули ударање жига на робове који беже од
господара. Но у ово ново доба добили су такви
робови на врат железни оковратник са
урезаним речима: „Држи ме јер бежим и предај
ме томе и томе". Крај тога је био урезан ‐
монограм Христова имена.
3. Хришћанска проповед о томе да је рад и
потребан и частан није у доба слободе имала
успеха као пре. Виши сталежи су живели по
старом, у нераду и забави, а хришћанска маса,
талог великих градова, била је нерадна и
бунтовна као и пре. Свет је површно схватао
морал: одлазио је у цркве да слуша добре
проповеднике, да им кличе и пљеска и одмах
затим је одлазио у циркус или на трке да
настави свој нехришћански живот.
4. Ружна црта тадашњег хришћанског
друштва била је нетрпељивост и сплеткарење.
Тога је било особито у Цариграду и већим
градовима. Туђе мишљење се грубо прогонило
и није се бирао начин да се неко склони с пута.
Често су страдавали и најбољи људи у таквој борби, која је пренета у црквени
живот из дворског и политичког живота. Тако су страдали Атанасије Велики,
Григорије Богослов, Јован Златоусти.
5. Све то још не значи да је био ослабио дух Христове вере, јер он не може
ослабити. То значи да је број неубеђених хришћана био превелик према броју
51 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
правих и озбиљних. Ти истински хришћани су сред таквих прилика још већи и
светлији. На њих, као на хришћански квасац, сручено је одједном премного
паганског брашна. Квасац вере и морала није могао то брашно тако брзо да
прожме и преради. Прекратак је био онај рок, колико је било суђено да још живи
антички свет, који је могао само да пропадне, а не да се препороди. (Запад је пао у
V в., а Исток се сужује кроз векове на све мању област.) У таквим приликама црква
је могла само да блажи, лечи и теши. Није могла препородити цео један свет који је
постепено умирао.
6. Црква је давала своју помоћ и утеху особито својим делима милосрђа.
У другом периоду влада опште сиромаштво, такође знак пропадања државе.
Државна управа је бивала непоштена и расипала је. Због тога су порези били тако
велики и тешки да су се многи одрицали својих имања. Нагомилали су се велики
поседи у једној руци. Људи су продавали своју децу да плате порезе или да дођу до
парчета хлеба. Василије Велики потресно нам слика стање једнога оца, који се
бори, кога сина да прода. „Најстаријег? ‐ Та он ми је првенац! Најмлађег? ‐ Али он је
још тако нејак! Средњег? ‐ Он ми је најмилији!"
Опште сиромаштво су пратила и друга зла: људски понос је пао, свет се навикао
на робовање, просјаци су преплавили земљу, неморалан живот је узео маха, на све
стране је било нахочади.
7. У таквим приликама није више било довољно општинско милосрђе као у
првом периоду. Организовано је шире и јаче милосрђе: водила га је цела црква
преко својих манастира и нарочитих установа за помоћ болесника и изнемоглих.
Црква је могла то чинити, јер је и она поклонима и завештањима стекла
латифундије и други иметак. Главни радници на томе послу били су епископи са
мноштвом ђакона, ђакониса, параволана и економа. Уз њих је радио велики број
правих хришћана који су давали другима понешто од свога имања или цело своје
имање.
а) Стални пријатељ бедних био је Василије Велики. Он им је дао све своје имање,
па је имао права да и од других тражи за сиротињу неку жртву. То је чинио у
својим проповедима. Његова установа Василиас казује да је и ту био организатор
великог замаха. То је била насеобина крај Кесарије у Кападокији, нов град за
болесне, старе и за сиротињу која хоће да ради. Уз храм, болнице и лекарске
станове дигао је разноврсне радионице. У томе, у спајању помоћи са радом, лежи
величина његове установе. Такве установе је дизао и по другим дијецезама.
Григорије Богослов упоређује задужбину свога друга са величином пирамида и
вавилонских зидова и са другим необичним грађевинама старога света. Ако се
људска дела мере по љубави која је у њих уложена и по благослову који доносе
свету, онда Григоријеве речи нису говорничко претеривање.
б) Јован Златоусти је живео најскромније посред престоничког сјаја, али је зато
хранио неко време дневно по 7700 сиромаха и дигао је у престоници две болнице.
У прогонству је откупљивао робље даровима који су му стизали од пријатеља.
Много је проповедао о помагању сиротиње, па једном приликом каже: „Веле ми,
сваки дан говориш о милостињи! А зар се непослушни ђаци смеју тужити што им
учитељ понавља једно те исто?" ‐ Његова верна помагачица је била ђакониса
Олимпијада из Цариграда. Била је необично богата и даровита. Није хтела да пође
за једног царског рођака, него је трошила своје имање на сузбијање беде.
в) Запад, већ по своме практичном духу, не заостаје за Истоком у борби са
друштвеном бедом. Међу првима је и ту Амвросије из Милана. Какви су били
његови појмови о добрим делима видимо из овог случаја: када је један епископ
продао златне црквене ствари да би откупио неке ратне заробљенике, те му је
52 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
црква остала на стакленом путиру, Амвросије га је овако бранио од приговора:
„Корисније је чувати за Бога душе него злато. Јер онај који је послао апостоле у
свет без злата, скупио је и цркву без злата. Дуги списак откупљеног робља вреди
пред Богом више од сјајнога злата". ‐ Блажени Августин је био ових начела у
помагању сиротиње: „Црквено добро је заправо сиротињско добро, а нама је дато
да њиме само управљамо." Није му било свеједно како црква долази до новца
којим ће чинити добро: „Ко разбаштини свога сина да би завештао цркви, тај нека
тражи другога, а не Августина, да преузме то наследство. Уздам се у Бога да га
неће наћи". ‐ Вредно је споменути и мишљење блаженога Јеронима који каже да је
све оно што имамо више од хране и одела наш дуг сиротињи. ‐ Римски епископ
Гргур Велики такође се много бринуо за црквене добротворне установе.

IX. Сеоба народа и црква

1. Већ крајем четвртога века није Западно римско царство било више кадро да
се брани од варварских племена која су одавно нападала његове границе. Када су
та племена и народи почели своју сеобу по Европи, они су за неких сто година
срушили Западно римско царство и основали на његовом земљишту своје државе.
Латина је почело нестајати. Повукли су се у градове и временом се измешали са
дошљацима.
2. Главни су од тих народа били: а) Западни Готи, који су после упада у
Македонију, Илирију и Грчку пустошили по Италији; 410. године су под Аларихом
опљачкали Рим. б) Вандали; они су са Свевима и Аланима пустошили Галију и
Пиринејско полуострво; основали су своје Вандалско царство на месту
североафричких колонија (Картага); одатле су пљачкали Сицилију, Корзику и
друга острва, а дошли су једном и у Рим. в) Бургунди на Рајни и Рони. г) Источни
Готи, који су под Теодорихом Великим основали своју државу у Италији. Поред тих
германских племена, прешли су као вихор средњом Европом Хуни са својим
владарем Атилом. Они су били и пред Римом.
3. Сви ти народи, осим Хуна и Авара, били су још пре сеобе углавном крштени и
већином аријевци. Имали су своје самосталне народне цркве. Западни Готи су
имали преведену Библију још у четвртом веку. Превео ју је епископ Вулфила
(Готско писмо, Codex argentus у Упсали).
4. Као варвари, пустошили су ти народи у својим померањима богате и
културне крајеве римске државе. У том пустошењу је страдала и црква, рушени су
и пљачкани манастири, црквена добра су сатирана, хришћански народ је пропадао
и падао у робље. Но ма колико да је црква страдала у сеоби народа, значај сеобе за
њену историју је ипак велики. У том великом светском метежу дошла су на домак
западној цркви аријанска племена и она их је постепено превела у своје крило. Сем
тога је крстила још некрштена германска племена. Највећи историјски задатак
који је западна црква обавила међу тим народима је заснивање хришћанске
културе, што није могло потпуно успети међу античким народима. Та култура је
негована кроз цео средњи век и са тих основа се развија до данас.
5. Црква је имала у таквом своме раду јак ослонац у Франачкој држави. Карло
Мартел је 732. године зауставио на границама Франачке државе арапску најезду и
тиме спасао нови хришћански свет на западу. Његов унук, Карло Велики, ишао је
цркви наруку у њеном просветном раду и уређењу, ширио је и силом хришћанство
међу некрштеним Германима (Саси). У његовој пространој царевини обновљено је
Западно римско царство (800. године). После распадања те царевине увучена је и
53 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
западна црква у општи метеж; просвета је нагло пропадала, у црквеној управи је
настао неред. То време је „мрачни век" у животу западне цркве. Тек када се почела
сређивати Немачка, у којој је поново васкрсло Западно римско царство, почео је да
се диже и сређује и живот у цркви.

X. Ислам

1. У VII и VIII веку страдало је од освајачких Арапа скоро цело Источно римско
царство, а на западу његови бивши јужни крајеви. Ти освајачи су били фанатични
носиоци једне нове вере ‐ ислама. Зато је заједно са државом страдала и
хришћанска црква у тим крајевима. Удар је био тако јак да се црква на истоку од
њега никада више није опоравила.
2. Ислам. Та реч значи преданост Божјој вољи и њоме се зове вера коју је у
почетку VII века основао арапски трговац Мухамед. Он је у своме религиозном
заносу имао визије и мислио је да му у њима арханђео Гаврило објављује Божју
вољу; да га Бог позива за свога пророка и да му предаје праву веру коју ваља
објавити људима. Своју веру је саставио из веровања арапских племена, из
јеврејске вере и хришћанства. Обе те вере је могао познавати, јер је у Арабији било
и Јевреја и хришћана.
3. Верско учење ислама и прописи за побожан живот налазе се у Курану, књизи
која је „пала с неба" и која тражи да јој се дословно верује, а што наређује да се
испуњава. Основа ислама је да је само један Бог ‐ Алах, а Мухамед да му је пророк.
Мојсије је Мухамедов претеча, а највећи му је претеча Исус, син Маријин. Иако је
ислам једнобожачка вера, он ипак није могао да схвати Бога као биће духовно и
неограничено. Уз једнобоштво важна је тачка у исламу веровање у предодређење
и фатализам. К'смет, судбина, одредила је свакоме унапред ток живота, наменила
му је срећу или несрећу и томе се ваља мирно предати. Божји суд, вечне награде и
казне замишља ислам чулно, земаљски. Главне дужности које та вера прописује
својим следбеницима јесу: да буду душевни (милостиња и задужбине), да се моле
Богу пет пута дневно, да врше обредна прања, да иду у Меку у хаџилук светом
камену, да посте у одређене дане, да не пију вина и да не једу нека јела. Но сви су
ти строги прописи о уздржљивости ослабили тиме што је ислам дозволио
многоженство. Најсветија дужност свакога верника је да шири ислам макар и
мачем. Следбеници ислама зову се муслимани.
4. У први мах није Мухамед имао много присталица у своме граду Меки. Право
ширење његове вере и са њоме и власти почиње тек када се са својим
присталицама иселио из Меке у Јатриб ‐ Медину, што је било 622. године (хиџра)
од када муслимани броје године. Ту је он уредио, на основу своје вере, политичку
заједницу и пошао на Меку. Освајање Меке било је освајање Арабије (630). Његови
наследници, калифи, били су као и он и политичке и верске поглавице народа и
државе. Држава им је била теократски уређена.
5. Кад су се арапска племена једном вером ујединила у народ, постала су убрзо
светска сила. У своја два освајачка похода освојили су Палестину, Сирију, Персију,
Египат, Триполис, па остатак североафричких колонија (Картагу) и у Европи
Шпанију. Ту је њихову даљу поплаву зауставио „француски бријег" (732. Карло
Мартел). На истоку су отишли до реке Инда. Цариград су опседали два пута, при
крају VII и почетком VIII века, оба пута без успеха. У свима тим земљама је
хришћанство и даље постојало под муслиманском влашћу, али скрхано, а у неким
крајевима га је сасвим нестало.
54 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
Кад се код Арапа стишао ратни полет, почела се и код њих развијати култура.
Неговали су разне науке, као математику, лекарство, филозофију и др. Та култура
није прешла на покорене народе и напредак јој није био трајан, јер је верски
фатализам много спутавао све снаге арапског народа.

XI. Хришћанство код Словена

а) Словенске земље у време примања хришћанства
‐ стара вера словенска

1. Словени су примили хришћанство у VIII и IX веку. Они су у то време живели
углавном у истим пределима у којима и данас живе. Но њихова насеља су ишла на
западу и северу дубље у крајеве данашње Немачке. То нам сведоче, до данас
одржани, словенски називи места, вода, брегова и породица у немачким
крајевима. Даље су словенска насеља заузимала целу Аустрију, Мађарску и северне
крајеве данашње Румуније. Словене који су били на томе простору зовемо
Западним Словенима. Они су имали три своје државе: Моравску, Чешку и Панонску.
Пољаци су имали своју посебну државу, Руси су живели под својим кнежевима.
Јужни Словени, Хрвати, Срби и Бугари, имали су такође своје, више или мање
самосталне државе у крајевима где су и сада.
2. Историјски споменици о Словенима пре примања хришћанства врло су
оскудни. Зато не знамо много ни о њиховој прехришћанској вери. Знамо да им је
вера, као и код других индоевропских народа, била обожавање природних сила.
Словени су у сталној смени природних појава, које човеку или годе или не годе,
видели борбу двеју сила: добре и зле (бози и беси). На томе почива њихова вера у
доброга бога и злога бога. Од доброга је живот, сунце, дан, лето, дажд, а од злога
ноћ, зима, мраз, болест и смрт. Добри бог, који им изгледа ипак силнији, имао је
код разних словенских народа разне називе као: Сварог (који има сина сварожића,
сунце, огањ, месец и звезду Даницу), Даждбог, Перун итд. Зли се звао црни бог, бес,
чрт. И један и други имају под собом врло много сила, добрих и злих, које стално
утичу на живот природе и на људски живот. Добра је сила или богиња Дјевана или
Златна Баба, Весна или Лада. Зла сила је Морана или Јежибаба. За младости је над
човеком Весна, а под старост се јавља Морана. Уз та виша божанства веровали су
Словени у виле облакиње, бродарице и видарице које помажу људима. Заштитник
словенског дома је дед или домовој, некадашњи старешина дома који је сахрањен
под кућни праг. У кући му је био намештен кип.
3. Стари Словени нису имали храмова, него су обављали своје молитве по
шумама и на ливадама, где су дизали кипове својим божанствима. Жртвовали су
плодове, животиње, а ређе и људе. Свештеничке дужности је обављао отац
породице или старешина племена. Но код оних Словена којима је хришћанство
силом натуривано, а они хтели да очувају своју стару веру, дижу се храмови и
настаје посебан сталеж чувара вере ‐ жреци. Тако је било код Словена на
Балтичком поморју (данас Pommern) који су на острву Рујани (Rügen) ДИГЛИ лепо
изграђен и украшен храм богу Световиту.
4. Као и остали Индоевропљани стари Словени су веровали да је људска душа
бесмртна. Када се смрћу одели од тела, она се дуже времена бави око своје куће.
Замишљали су да душа живи слично телу, па су јој за неко време остављали хране
у близини куће. Храну су полагали у гробове и на гробове. Због таквог веровања
често је умрлога пратила у гроб и његова жена. После дужег или краћег бављења
55 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
око своје куће настањује се душа стално у нав, који је међу светлим облачићима,
или у пакао. Но ако душа не може да се смири, она лута и јавља се људима у
страшном облику вукодлака или море. Сахрањивали су под могиле, тј. на мртво
тело су навлачили гомилу земље и камења, сем тога су мртваце и спаљивали.
После сахране се одржавала даћа (страва) са јуначким играма и запевкама. ‐
Већина тих прехришћанских верских елемената живи још и данас у народном
веровању нашега народа и других Словена.

б) Хришћанска проповед код Словена

1. Сва словенска племена одреда имала су прилике да се врло рано упознају са
хришћанством. За Русе постоји предање да је у јужним крајевима њихових земаља
до Кијева био св. апостол Андрија. Сви остали су, још кад су се селили, дошли у
додир са хришћанима. Јужни Словени, Срби, Хрвати и пословењени Бугари,
настанили су се једни у границе хришћанске државе ‐ Византије, други на домак
упливу хришћанскога Рима. Све да и није међу њима проповедано хришћанство,
имали су прилике да се са њиме упознају. Сретали су га у свом свакодневном
мешању са домороцима, у византијској војсци где су служили као најамници,
доводили су хришћанско робље и робовали су код хришћана итд. У коликој мери
је успевало међу њима тако ширено хришћанство, не знамо тачно. Но знамо да је
око половине IX века Бугарска била покрштена.
2. Западни Словени су били настањени непосредно у немачком суседству.
Немци су били у то доба већ крштени. Имали су своје манастире и епископије и
слали су своје мисије међу Чехе, Моравце, Панонце и међу Словене дуж Лабе. Ни ту
не знамо колико је било успеха до IX века, но свакако је било већ доста крштених
Словена. Међу њима су радили немачки свештеници, који су обављали
богослужења на латинском језику. Но право утврђивање хришћанства међу тим
Западним Словенима и оснивање Словенске хришћанске цркве почиње тек радом
светих словенских апостола Ћирила и Методија.

в) Света браћа Ћирило и Методије

1. Родом су из Солуна. Отац им се звао Лав и био је виши чиновник у солунској
области. Неки мисле да су света браћа била словенског порекла, но вероватније је
да су били Грци. Како су у околини Солуна у оно доба живели Словени, морали су
они од детињства знати словенски.
2. Константин, који је тек доцније у монаштву назван Ћирилом, рођен је 827. г.
Васпитан је Цариграду, можда као друг малолетног цара Михаила III или ког
другог члана царске породице. Учитељ му је био најученији човек тадашњег доба,
Фотије, потоњи патријарх цариградски. Константин је због учености своје добио
назив ‐ филозоф. Пошто је рукоположен за презвитера, био је неко време
патријарашки књижничар, а затим предавач филозофије. Методије, старији брат
Константинов, одао се после свршеног образовања војничкој управној служби.
Управљао је неко време једном облашћу у којој је било Словена. Затим је отишао
на малоазијски Олимп, где је било доста манастира и ту се покалуђерио. Можда је
и ту био у додиру са Словенима, које је Јустинијан II у VII веку населио у Малој
Азији.
3. Константин је почео свој рад на ширењу хришћанства 851. године када је
ишао међу Сарацене ‐ муслимане, да са њима води препирке о хришћанским
56 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
догмама. Са тога пута је и он отишао на Олимп и ту су се браћа, јамачно, спремала
за своју мисију међу Словенима. Пре него што су отишли Словенима били су још
међу Хазарима, који су живели између Црног и Каспијског мора. Том приликом су
провели дуже времена на Криму где је било хришћанства већ од I века. Одатле су
понели мошти апостолског проповедника Климента Римског кога је цар Трајан
прогнао на Крим, где је и погубљен.
У то доба били су стигли у Цариград посланици моравског кнеза Растислава.
Били су дошли са молбом да цар Михаило III и патријарх Фотије пошаљу у
Моравску проповеднике хришћанске вере, који ће проповедати и служити Божју
службу на словенском језику, што нису чинили немачки свештеници. Цар и
патријарх су им послали Константина и Методија.
4. Растислав је као владар морао желети да му народ прими хришћанство.
Живећи у блиском суседству са културнијим народима морао је осетити да се
његов народ може само тако одржати ако при‐хвати просвету и културу. Међутим,
какве веће културе није могло ни код Словена бити без хришћанске вере, као што
је без ње није било ни код једног европског народа. Осим тога, Растислав је могао
доћи у ближу везу са другим владарским домовима и државама само као владар
хришћанске државе. Поред свега тога, није могао пристати на то да у његовој
држави и даље Немци шире хришћанство. То доба је било доба стварања држава,
једна је померала своје границе на штету друге и мешала се у послове друге. То се
није чинило само ратовањем и силом, него врло често и вером. Кад би који народ
примио од другога хришћанство, доспео би у неку политичку зависност од њега. У
земљу је дошло, барем у први мах, туђе свештенство, које је васпитало себи
наследнике и утицало на државни живот. Словенске земље су и иначе донекле
зависиле од Немаца, па Моравци нису желели да ту зависност још појачају вером и
црквом. Ако је Растислав хтео да буде слободнији према Немцима, он је морао
желети самосталну цркву, јер у средњем веку се не може замислити државна
самосталност једног народа без његове црквене самосталности. Због тога се он
обраћа Византији, која је даље од његове државе и која нема у његовој држави шта
да тражи.
5. И у Византији је та мисија унапред спремана, јер словенски апостоли крећу на
пут већ потпуно спремни за велики посао који их чека. Тај велики посао био је у
томе да код Западних Словена положе хришћанство на народну основу. То значи:
да служе службу Божју на народном језику, да спремају свештенике у самом
народу и да заснују народну књижевност на словенском језику. За тај велики
подухват ‐ за заснивање своје народне и хришћанске културе ‐ нису Словени
имали могућности. Нису имали ни својих писмена. Константин им је саставио
писменицу (глаголица), превео је са Методијем са грчког на словенски
најпотребније књиге за богослужење и оне одломке Светог писма који се читају
на богослужењима. Тај посао је морао бити много раније рађен. ‐ Језик на којем су
писали био је језик македонских Словена, који се пре хиљаду и сто година није
много разликовао од језика Западних Словена.
6. Пошто су се тако спремили, прионули су словенски апостоли свом великом
делу.
Они су неуморно проповедали и спремали раднике за даљи посао. Крстили су
Растислава и његовог рођака Сватопука. „Слушајући величија Божја својим
језиком", Словени су се радовали али Немци нису. Почело је сузбијање њиховог
утицаја на Словене у вери, просвети и државним пословима. Због тога су се
упустили у борбу са новим проповедницима. Нарочито су им замерали
богослужење на словенском језику. На западу су мислили да се богослужење може
57 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
достојно обављати само на она три језика на којима је Пилат написао натпис на
Спаситељев крст: хебрејски, грчки и латински (тројезичници, пилатовци).
7. Вест о новим проповедницима из Византије, или тужба на њихов рад, отишла
је у Рим до папе Николе I, под чију власт су ти крајеви потпадали. Св. браћа буду
позвана у Рим да се тамо види шта они раде. Они су, после четрдесет месеци рада
међу Словенима, кренули на пут у Рим. Мада су били из Цариградске
патријаршије, одазвали су се томе позиву јер Западна и Источна црква беху тада
још заједно, а крајеви у којима су радили потпадали су под власт римског
патријархата. И на том путовању су радили своје дело. Дуже су се задржали код
кнеза Коцеља на Блатном језеру у Панонији. Дали су му словенске књиге и
научили су педесеторицу његових људи словенском писму. Проповедали су и у
хрватским крајевима кроз које су морали проћи. У Рим су стигли 868. године,
носећи собом мошти св. Климента.
‐ Никола I беше међутим умро и њих је дочекао папа Хадријан II. Дочекани су
лепо, јер су носили Риму велики дар ‐ мошти једног од првих римских епископа и
покорност једне нове црквене провинције.
‐ У Риму је њихов рад био одобрен, признато им је писмо а право да врше
богослужење на словенском језику. Словенске свете књиге су лежале за време
свечане службе на часној трапези, а после тога је служена словенска служба у
неколико римских храмова.
Константин је умро у Риму 869. године закалуђеривши педесет дана пред смрт
и примивши име Ћирило. Било му је четрдесет и две године. „У једном смо јарму
орали бразду ‐ рекао је Методију ‐ ја сада падам на њиви, а ти настави што смо
почели."
8. Методије се вратио са много рукоположених својих ученика, можда већ тада,
као архиепископ панонско‐моравски. То значи да је црквена управа код Словена
постала независна од немачких епископа. Како је у то време био устанак
моравских и полапских Словена против Немаца, остао је Методије у Панонији. Но
немачки свештеници га одвуку у Пасау, где га је осудио сабор њихових епископа и
Лудвиг немачки цар, те је допао тамнице. Тек после две године буде он ослобођен
на заузимање папе Јована VIII. Немци су и даље слали у Рим тужбе на Методија и
он је поново ишао да се оправда. И опет је одобрена словенска служба „писана
словима која је пронашао Константин филозоф, јер су и апостоли говорили свим
језицима". Но Методија је пратио у Рим један опасан човек и његов прикривени
непријатељ. То је био свештеник Вихинг, који је на жељу Сватопукову
рукоположен у Риму за епископа њитранског, али да се има покоравати своме
архиепископу Методију. Тај човек је био у души противник свега што су међу
Словенима радила св. браћа. Јер, међу Словенима је постојала струја која је
нагињала Немцима. И Вихинг је био немачки пријатаљ. Он је, као епископ, толико
сплеткарио против Методија код кнеза, народа и папе, да га је Методије најзад
проклео и оставивши све отишао у Цариград. У Цариграду су га и цар и патријарх
свечано примили, као човека који је добро обавио велики задатак који му је
поверен. Но ипак се вратио међу своје Словене и умро је 885. године у Велехраду.
9. Методије је знао да даља судбина његова дела зависи од тога ко ће му бити
наследник, зато је одредио себи за наследника свога ученика Горазда. Но Вихинг је
то спречио оклеветавши код папе Стевана VI и Методија и његова одабраника
Горазда. У самој земљи је настала борба између Методијеве странке и странке
латинског обреда, којој је стајао на челу несрећни Вихинг. Борба је брзо окончана
тиме што су присталице Методијеве бачене у тамницу и прогнане из земље. Први
су прогнани најближи ученици св. браће: Климент, Сава, Наум, Горазд и Анђелар.
58 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
Горазду и Сави је изгубљен траг, а остала тројица су дошла преко Београда међу
Јужне Словене, Бугаре и Србе. Неки су доспели у Хрватску и Чешку. У Моравској се
Сватопук одрекао самосталности своје цркве и покорио се немачкој и римској
надмоћи, чиме је изневерио једно велико дело. Но словенске службе и књиге у
Моравској ипак није нестало. Она се склонила у забита села и у покоји манастир.
Исто је тако било у Чешкој, где је словенска служба живела још пред крај XI века у
Сазавском манастиру. Можда је и даље где‐где живела.

г) Словенски језик у цркви код Хрвата

1. Када су се Хрвати настанили у својој данашњој постојбини, примили су убрзо
хришћанство и потпали су под црквену власт Рима, одакле су и крштени. Мада су
имали своју државу (са тежиштем на Јадрану), за читавих двеста година од њихова
крштења не налазимо спомена о њиховој словенској свести и народности. Били су
притиснути латинским језиком и културом коју је Рим носио са вером. Народни
језик се код њих јавља када их је из Паноније захватила струја народне цркве и
језика. То је већ доба Ћирила и Методија. Они су на своме путу у Рим пролазили
кроз хрватске земље, Методије је ишао и више пута. Па као што су се задржавали
код Коцељевих Словена у Панонији, природно је да су се задржавали и код Хрвата.
Осим тога првог сејања словенске црквене речи међу њима, били су Хрвати у
приликама да је приме и више. Њихове су земље граничиле са Панонијом, они су
се мешали са Панонцима и примали од њих и словенско богослужење. Када су
ученици и следбеници Методијеви прогнани на све стране (Сватопук‐Вихинг),
неки су дошли у хрватске крајеве. Нарочито су многи Панонци и Моравци морали
бежати у Хрватску, када су им државе пале пред најездом Мађара (896). Тако се
код Хрвата постепено одомаћио посвуда у цркви словенски језик са глагољицом
која је код њих добила нешто измењен облик.
2. Хрватска је била исувише близу Рима и Латини су желели да у њој сачувају
своју културну и политичку надмоћ. Њихова политичка надмоћ на источној обали
Јадрана била је у почетку X в. ослабила. Латински приморски градови беху 914.
године пали под моћну државу кнеза Томислава. Исто тако била је потиснута
латинска надмоћ у црквеном и културном животу Хрвата. У хрватској држави на
све стране писало се глагољицом и служило Богу на словенском језику.
Епископија нинска, као средиште хрватског црквеног живота, сузбијала је
противнародне тежње латинске јерархије, особито митрополита сплитског. Црква
је код Хрвата, дакле, имала све услове да живи својим самосталним животом, да
самостално негује чисту народну просвету и да тако учвршћује хрватску државу.
Латини, према томе, нису могли код Хрвата трпети словенски језик тако дуго као
код Западних Словена. Јер и ту је словенски језик био оружје којим се народ
бранио од туђинаца у верском, културном и политичком своме животу. Отпочела
је, дакле, борба против словенског језика и тежње Хрвата за својом управом у
цркви, заправо борба Латина да црквом одрже свој положај у Хрватској и одбрана
Хрвата од тога насртаја.
Вођа хрватског народног покрета у цркви био је епископ Гргур Добре (900‐
930?), а средиште, његова епископија у Нину. На латинској страни је водио борбу
митрополит сплитски Јован.
3. Борба између народних и туђинских тежњи одлучивала се на Сабору у
Сплиту 925. године, који је сазван да реши питање словенског језика у цркви код
Хрвата. Сабор је био тако састављен да је Латинима била победа осигурана. На том
сабору је укинута Нинска епископија, а власт Сплитске латинске митрополије
59 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
проширена је на све хрватско свештенство и народ ‐ дакле на сву хрватску цркву.
Гргур Нински је имао прећи у неку другу епископију и стављен је под власт
сплитског митрополита. То је било главно решење тога сабора. Уједно је то јасан
знак да Латинима није било стало само до укидања словенског језика у цркви,
него до тога, да униште огњиште хрватске црквене самосталности и да спутају
човека који се за њу борио. Самом словенском језику је тај сабор врло опрезно
подрезао корен: забранио је да се убудуће рукополажу свештеници који не знају
латински служити. Рачунало се на то да се народ не узнемирује, а словенска реч у
цркви да постепено утрне. Међутим, Гргур Нински није мировао, него је послао у
Рим жалбу против саборских закључака. Папа, у тај мах, заиста није потврдио ни
укидање Гргурове епископије ни укидање словенског језика. Но састао се 928.
године и други сабор у Сплиту, који је опет укинуо Нинску епископију. Тај сабор не
спомиње словенски језик, јер је његова судбина решена са судбином Нинске
епископије. Гргур се борио и у овај мах, али сада без икаква успеха, јер је папа
потврдио закључке другог сплитског сабора. У први мах је тако завршена на
Јадрану борба између Латина и Хрвата, која је у суштини истоветна са борбом коју
је педесет година раније водио на Морави Методије са Немцима. На оба места су
сузбијене народне тежње.
4. Борба Гргура Нинског је била велика народна борба и народ је није напустио
ни после њега. У половини XI века служи се у Хрватској словенски као и пре. У то
време, 1059‐60. године састао се опет Сабор у Сплиту. Уз остало је решавао и
питање словенског језика у цркви. Забранио је епископима, под претњом
свргавања, рукополагање Словена који не знају латинску књигу. Да би словенски
језик био што зазорнији, Методије је назван „неким јеретиком Методијем" који је
саставио „готска" слова и њима писао лажно против реда у цркви.
5. Хрвати се нису помирили са таквим саборским закључцима и служили су и
надаље словенски. Нарочито су неговали словенску службу монаси Бенедиктинци
и она се ширила све даље. Продрла је у XII и XIII в. и у латинске градове на Јадрану,
у Истру и Крањску, па и у Срем. Но и поред те добре воље народа потиснута је
постепено словенска служба из већег дела хрватских крајева. Поглавито због тога
што су свештеници глагољаши били неуки и нису могли да издрже утакмицу са
ученим латинским свештеницима. До данас се одржала словенска служба
(западног обреда) у Сењској епископији, а уведена је у новије доба и код
римокатолика у Црној Гори. Употребу словенског језика одобрио је папа за Сењску
епископију 1248. године, а за Крчку епископију нешто касније. Дозволу је дао због
тога, да се сузбије ширење богумилске јереси из Босне међу Хрвате. Богумили су,
наиме, неговали у верском животу народни језик.
Највише глаголских споменика имамо у хрватским крајевима. Њихова
садржина није само верска и црквена него и политичка, а писало се глагољицом и
за друге потребе.
*
Глагољицу је начинио Ћирил углавном по грчком курзивном писму IX века,
нека слова по самаританском и јеврејском писму, а нека је можда и сам измислио.
Има два типа глагољице: округли (у Бугарској и Македонији), угласти (у
Далмацији и Хрватској).
Округли тип глагољице замењен је ускоро после времена Ћирилова угоднијом
и једноставнијом ћирилицом, а угласти живи и даље у јавном и приватном животу
до XV века, а у цркви и у неким општинама у Далмацији и приморју још и данас.

60 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

(Хрватскословенски језик крајем XIV или XV в.
‐ Почетак I књиге Мојсијеве)

XII. Деоба цркве на Источну и Западну

а) Углед римског епископа

У другом периоду су неки епископи имали већи углед од својих другова
(митрополити, патријарси), па и већи уплив на црквени живот (цариградски
патријарх). Углед су добијали поглавито по важности места у коме су им биле
61 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
катедре, али је и над најугледнијима била власт Васељенског сабора. Од
најстаријих времена био је најугледнији међу свима епископима епископ
престонице ‐ Рима. То му је признао и II васељенски сабор. Углед римског
епископа није растао само зато што је он био у старој престоници света, већ и из
других разлога.
1. Римска општина је од вајкада по свему била на првом месту. То јој признаје и
ап. Павле још пре него што ју је лично походио. Свуда је било познато и хваљено
гостопримство римских хришћана, њихово издашно помагање сиротиње,
издржљивост и пожртвовање у гоњењима, која су прво њих сналазила. Носилац
све те части био је њихов епископ.
2. Од свих хришћанских општина на западу римска је општина једина словила
да је апостолског порекла. Док су на истоку ту част делиле међу собом многе
општине, на западу је она цела припадала једино Риму. Уз то се ниједно место није
могло похвалити са два апостола‐мученика. И ту част је носио римски епископ.
3. Када је око 500. године пропало Западно римско царство, остала је у Риму
ипак једна власт која је још увек допирала у све крајеве пропале државе. Остао је
римски епископ коме су признавали власт остаци латинског живља и сви нови
европски народи који су из Рима примили хришћанство. Примајући веру, ти су
народи примили старешинство и духовно вођство римске цркве и епископа. Рим
је, као и некада, увео у духовни живот тих народа један, латински, језик; засновао
је код свих тих народа једну и исту, своју, културу и држао их под једним и истим
поретком. Зато није претерано када се каже за Западну цркву да је, у неку руку,
наставак пропалог Западног римског царства, а епископи римски да су
наследници цезара. Из Рима су вековима долазили закони, свет је у Риму
поштовао ону величину која је у њему остала жива.
4. На римској катедри је бивало заиста великих људи, енергичних управитеља и
државника. Они су својим владарским држањем изазивали поштовање и код
непријатеља и тиме дизали углед свога места. Лав I је својом појавом одбио Атилу
испред Рима.
5. У половини VIII века дошао је римски епископ и до световне моћи. Франачки
владар Пипин Мали даровао је римској катедри земље равенског егзархата, које је
ослободио од Лангобарда. Његов син Карло Велики, кога је папа овенчао за
римског цара (800), проширио је тај посед и положио даровну грамату на гроб св.
Петра (Patrimonium sancti Petri). Тако је римски епископ постао владар са својом
државом, којој се обим у току времена мењао. Укинута је када се Италија
ујединила, а обновљена је 1929. године.
Све је то доста да римске епископе дигне високо и у историји и у цркви, али
није никако доста да им се призна оно што су они на основу тога тражили.

б) Примат римског епископа

Римски епископи су тражили на основу свога угледа да им цела Христова црква
призна врховну власт над собом, штавише и васељенски сабори. Покушаји
римских епископа да се ставе и над саборе и над цркву иду врло далеко у
прошлост. Но још у IV веку не признаје им то ни цео Запад. На Исток покушавају да
протегну власт тек од V века. У то време раздиру источни део цркве борбе са
јересима. У тим борбама и неки патријарси падају у неправославна учења, те тиме
упропашћују свој углед. Папе су, међутим, увек стајале на чистом православном
становишту. Стојећи далеко од цареве власти, која се често удруживала са
јеретицима, папе су осуђивале јеретике и неправилне закључке мањих сабора и
62 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
давале су уточишта гоњеним источним јерарсима. Када би им се обраћао ко са
Истока и тражио дужну братску помоћ, или да кажу своју реч, као неумешани у
распру, они су то сматрали као обраћање неком вишем суду. Мислили су да њима
уопште припада последња реч у верским и црквеним питањима, па и онда када их
нико не пита. Зато видимо да Лав I (440‐461), за чије време римска црква заиста
влада Западом, доказује да има право власти и над Истоком. За њим чини то и
Гргур I (Велики) при крају VI века.
Примедба. За примат над целом црквом не вреди много сва сила папска, не
вреди ни углед, па ни то што га је Запад признавао за свога старешину (и на
Истоку се матери цркви признавало првенство). За тај примат је од свега важније
да ли га одобрава Христос, да ли га признају апостоли, да ли за њега знају први
дани историје црквене. Догматске основе на које се примат ослања виде
западњаци у речима које је Спаситељ рекао Петру: „Ти си Петар и на том камену ћу
сазидати моју цркву"... и даље, „Даћу ти кључе царства небескога". Тим речима је
Христос, тобоже, дигао Петра изнад осталих апостола и дао му власт над њима. По
римском предању је тај исти Петар, са тим истим правом првенства, био епископ у
Риму. Закључак је ово: као што је Петар стајао над осталим апостолима, тако
његови наследници, епископи римски, стоје чашћу и влашћу над осталим
епископима. Но те речи Христове не значе оно што хоће римски богослови. Већ
Кипријан на западу не схвата их тако. У апостолско доба не видимо ниједног
случаја да апостоли признају Петру неко старешинство. На апостолском сабору
(51) се најбоље види да ни он ни други нису знали ништа о старешинству. Не знају
о некој власти једног епископа над свом црквом ни стари ни познији сабори.

в) Догматске и обредне особености у Западној цркви

Сем тежње за приматом спремале су расцеп у цркви и друге прилике. Од
античког доба је друкчији дух код источњака, а друкчији код западњака. Из
западњачког духа су се и родиле папске тежње за приматом: централизам и власт
над целим светом римске су особине откад је Рима. Но Запад није имао смисла ни
за истанчано мишљење којим се Исток одликовао још пре хришћанства, а које је
потребно у богословљу. Зато је на Западу изопачена једна врло важна догма, догма
о исхођењу Духа Светога од Оца, која почива на јасно изреченим Христовим
речима (Јн 15, 26). Мада је II васељенски сабор утврдио ту догму, у Западној цркви
се сматрало да њу треба допунити и веровати да Дух Свети не исходи само од Оца,
него и од Сина (filioque). У XI веку су на Западу ту новину унели у симбол вере. То
је била нова повреда црквенога реда, јер у симболу вере не сме се ништа ни
додавати ни одузимати. Већ тај поступак је јасно показао да не могу дуго ићи
заједно две цркве, од којих једна признаје васељенски сабор за највишу власт, а
друга не признаје. ‐ Западна црква се почела да дели од Источне и својим
обредима. Уобичајила је причешћивање на бесквасним хлебовима и причест само
под једним видом, пост у суботу, целибат, један језик у богослужењу и сл. Источна
црква је упозоравала западњаке на те неправилности. Но све те догматске и
обредне разлике нису дале повод за деобу цркава. Велики обрачун је извршен на
питању: какав положај има у цркви римски епископ, дакле на канонском питању.

г) Велики сукоб Истока и Запада
Сукоб је избио у IX веку на спору цариградских патријараха Игњатија и Фотија.
63 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
1. У Цариграду је у половини IX века био патријарх Игњатије, син једног
свргнутог цара. Још као дечак постао је монах и живео је преко тридесет година
строгим животом, па је стекао велико поштовање код Цариграђана. Због таквог
живота и борбе са иконоборцима постао је патријарх. Но Игњатије није био
сталожен човек, поступао је пренагљено и многима се замерио. Међу тима био је и
Варда, ујак и тутор малолетног цара Михаила III. Варда му је био непријатељ јер га
је Игњатије једном јавно одбио од причести и зато што му Игњатије није хтео да
послужи у његовој политици. Варда је хтео да на силу покалућери царицу матер,
своју сестру, да би је склонио са државне управе и да би сам владао. Захтевао је од
Игњатија да царицу закалуђери, али Игњатије није на то пристао. Варда га увуче у
једну велику заверу, свргне га и заточи на једно острво. На патријарашку столицу
је постављен дотадашњи сенатор Фотије. Био је необично учен и чистог
карактера. Зато је и изабран он, да му с те стране не могу замерити ни они који су
жалили за Игњатијем. Фотије се примио свога места тек онда када је његов избор
одобрио један сабор. Тада је рукоположен, тј. као бивши световњак прешао је за
шест дана све свештеничке степене.
2. Игњатије се није помирио са својом судбином. Почео је да се бори против
новога патријарха. Државна власт је покушала да силом ућутка Игњатија и његову
странку. Но због тога му је код многих углед још порастао. У цариградској Цркви је
избио раскол: једни су признавали за законитог патријарха Игњатија, а други
Фотија.
Раскол, схизма, шизма = одметање од општег реда у цркви и од законите црквене
власти. Византија = Цариград.

3. Расколу који је избио у Цариграду није био разлог само питање патријарха.
Доба у коме је живео Фотије било је доба препорода наука у Византији. Тада је био
почео слободоумнији дух просвећености да улази у државну управу, књижевност,
па и у црквени живот. Представници тога правца звали су се економисти и међу
њима је био и Фотије. Према њима су стајали конзервативци ‐зилоти, који су
желели да сав јавни живот тече по старом. Чланови те странке су били међу
монасима и у ширим народним круговима, а био је у њој и Игњатије. Те две
политичке и културне струје сукобиле су се око личности Игњатија и Фотија.
4. Сукоб због двојице патријарха, ма како да се о њему суди, спадао је у делокруг
само цариградске цркве и није био ничији више. Но папа Никола I, велики борац за
папски примат, употребио га је да се умеша у послове цариградске цркве. Када је
примио од цара и Фотија писмо којим му се, као и осталим патријарсима, јавља
каква се промена догодила на цариградској катедри, он је изјавио да ту промену
не одобрава. Пре свега не одобрава је зато што се то питање решавало без његова
знања, а друго, што је Фотије постао патријарх непосредно из световног сталежа, а
то се, тобоже, не слаже ни са законима ни са обичајима црквеним.
5. У Цариграду су одмах осетили да прети опасност целој Источној цркви. У
њену слободу је задро један врло јак човек, који се могао ослонити на целу једну
странку у самом Цариграду. Попусти ли Цариград, три остала ослабљена
патријархата и не долазе у питање. Сви бољи и свеснији свештеници и мислиоци
још су се тешње сврстали уз Фотија, уздајући се у његово знање и карактер. Ипак
је папи учињено по вољи и сазван је један сабор да извиди питање смењивања
патријарха. Сабор је одобрио све што се збило, јер се збило зато што тако захтевају
више потребе цркве. На сабору су учествовали и папски заступници који су
потписали записнике и прихватили закључке сабора. Са саборским решењима
понели су легати и Фотијево писмо којим је лично одговорио на папине замерке.
Фотије је бранио законитост свог епископства указујући на пример Амвросија
64 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
Миланског, из чијег се примера види да је на Западу било случајева да се још
некрштен човек бира за епископа. У исто време је тврдио да је његова црква
самостална и истицао је врховну власт васељенских сабора и над собом и над
својим римским другом. Поред свега тога могао се папа Никола I надати успеху, јер
је Игњатијева странка послала њему жалбу, а жалбе се шаљу вишој власти против
пресуда нижих власти. Како је, дакле, Игњатије са својом странком признао папу
за вишу власт, папа је уложио сву снагу да га опет дигне на патријаршијску
столицу. Победа Игњатијева била би и његова победа. Позивајући се на Христове
речи Петру, доказивао је право власти над целом, па и цариградском црквом. На
основу тога права није хтео ни даље да призна Фотија, него је сматрао Игњатија за
законитог патријарха. Ни у тај мах није успео, мада је прогласио Фотија свргнутим.
6. Рим није хтео да попусти јер се у исто време радило и о тзв. бугарском
питању, које га се јако тицало. Бугаре је крстио Цариград, он им је дао и прву
јерархију. Но кнез Борис се ипак обратио папи да му он растумачи нека верска
питања и да пошаље епископе који ће поново организовати Бугарску цркву. То је
био исти случај као са словенским кнезом Растиславом. Само што је овде Борис
хтео да се спасе од политичког утицаја Грка, који су му били сувише близу.
Наравно, Рим се пожурио да пренесе своју власт у непосредну близину Цариграда.
Но Фотије је имао снаге да се томе одупре и да на једном сабору осуди новотарије,
које је Рим почео да шири по Бугарској („и од сина").
7. Усред те необичне историјске борбе буде убијен Варда, заштитник Фотијев.
Ускоро после тога убије и Михаила III његов цезар и бивши коњушар Василије
Македонац и седне сам на престо. Василије, који је на такав начин дошао до
престола, хтео је да задобије за себе прости народ; требао му је и папа да преко
њега дође у везу са западним владарима. Он зато одмах свргне Фотија и намести
за патријарха Игњатија. И цар и Игњатије јаве папи нову промену и признају му
врховну власт. Но папи, сада је то био Хардијан II, требала је победа у потпуно
законитој форми. Не лична покорност двојице људи, него покорност целе цркве.
На његов захтев, састао се 869. године у Цариграду сабор који је осудио Фотија и
све његове присталице. Уједно је признао папску власт над целом, дакле и
Источном црквом. Тај сабор сматра Римска црква Осмим васељенским сабором.
Источна га не признаје ни за обичан сабор, јер на њему није била заступљена цела
црква, па ни цела Цариградска патријаршија. Но што се тиче бугарског питања,
мада је папа захтевао да овај сабор реши и то питање по његовој вољи, сабор то
није учинио. Свргнути велики патријарх Фотије пао је у тешке прилике. Одузели
су му све, па и књиге.
8. Умро је и Хадријан, наследио га је Јован VIII. Он је наредио Игњатију да у
кратком року позове из Бугарске све своје епископе и свештенике, иначе ће га
свргнути. Игњатије није доживео ниједну ни другу срамоту. Ускоро је умро. Због
промењених политичких прилика постао је опет Фотије патријарх. С тиме се
помирио и папа Јован, јер Сарацени беху упали у Италију и папа је тражио по сваку
цену помоћ од Истока. Једно је ипак захтевао: Бугарску цркву. Наравно, без успеха.
Његов легат Марин, који је био дошао у Цариград да о томе преговара, понашао се
тако да су га морали затворити. Јована је то тако увредило да је бацио клетву на
Фотија и његове присталице.
Фотије није до краја живота остао на своме месту. Умро је у манастиру 891.
године.


65 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

д) Коначна деоба цркве

После великога сукоба који се одиграо за време Фотија, Игњатија, Николе I,
Хадријана II и Јована VIII, била је Источна црква начисто са тим да ће Рим у првој
згоди поновити оно што му до тада није успело. Исток је постао опрезан и
неповерљив. Запад је чекао своје време. То време није дошло, али је дошло до
коначног расцепа цркве, што се за Фотија ипак није догодило. Јер велики спор се
дотле сматрао спором римског и цариградског патријарха и њихове јерархије, а не
спором једног и другог дела цркве.
1. Половином XI века избио је спор поново, али се сада завршио као спор једне и
друге цркве. На Сицилији и у јужној Италији било је крајева који су потпадали
непосредно под власт византијског цара. Становници су ту били већином Грци
(Magna Graecia) и били су под духовном влашћу цариградског патријарха. Међу
тим Грцима почео је да се у цркви одомаћује латински обред. Не само ту, него и у
неким цариградским манастирима. То је изазвало сукоб. Енергични патријарх
Михаило Керуларије затвори те манастире, а у јужну Италију пошаље посланицу, у
којој је осудио латинске новотарије и опоменуо свештенство да их се чува. Папа
Лав IX одговори на то да Римској столици не може нико давати поуке, јер она стоји
са влашћу над свом црквом. ‐ Како је у тај мах византијском цару требао мир са
Западом, покушано је да се дође до мира. У Цариград је дошло папско посланство
да те преговоре доконча. Несрећа је била што је то посланство водио кардинал
Хумберт, велики борац за папски примат, уз то прек човек. Због његова понашања
према источним јерарсима није до саветовања ни дошло. Папско посланство,
видећи да се ствар неће свршити како оно жели, положи 16. јула 1054. године на
трапезу Св. Софије грамату којом папа баца проклетство на целу Источну цркву.
Тиме је велики спор заиста завршен.
2. Одмах после тога сазват је у Цариграду сабор који је папи и његовим
посланицима „људима, који су дошли из западне таме као гром и бура, или
дивљаци, да сруше истину" одговорио и осудио догматске, обредне и канонске
неправилности Запада. Решење тога сабора прихватили су сви источни
патријарси. Римска црква отада живи својим посебним животом, који ју је у
трећем периоду довео до новог сукоба и слома.


















66 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

ИЛУСТРАЦИЈЕ
II ПЕРИОД
ЖИВОТ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ ОД 313. ДО 1054. Г.
(ЦРКВЕНА УМЕТНОСТ ДО РАСКОЛА)

Црква Св. Сабине, у Риму

Црква Санта Марија Мађоре, Рим,
карактеристични типови ранохришћанских базилика

67 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Црква Св. Софије у Цариграду (споља и изнутра),
Базилика са куполом

68 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

Црква Св. Витала у Равени, тип централне грађевине

Маузолеј Гале Плацидије у Равени

69 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Цар Јустинијан са пратњом и царица Теодора са свитом,
мозаици из цркве Св. Витала у Равени

70 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

Добри пастир, мозаик из маузолеја Гале Плацидије у Равени

Саркофаг Јулија Баса, Рим, Ватикан

71 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

ТРЕЋИ ПЕРИОД

I. Источна црква од 1054. године

Цариградски патријархат

а) Турци ‐ Крсташки ратови ‐ Латинско царство

Преко крајева у којима је била Источна црква ваљали су се од првих почетака
историје човечанства народни таласи са истока на запад и обратно. Други период
црквене историје, а нарочито почетак трећега, јесте доба када се азијски талас
диже прво полако, а затим као бура, да запљусне преко крајева Источне цркве и
Европу. Према томе ‐ трећи период историје Источне цркве јесте доба њеног
страдања.
1. У другој половини XI века изашли су на историјску позорницу Турци,
номадске хорде из централне Азије, и кренули су према западу. Главно њихово
племе, Селџуци, отргли су од Византије Малу Азију, а у Сирији и Палестини су
потиснули Арапе. Они су рушили све културне тековине на које су били наишли, а
као муслимани нарочито су се били окомили на хришћане и њихове светиње.
Нестајало је са лица земље читавих градова, рушени су храмови и манастири,
народ је сасецан и вођен у робље.
2. У тим тешким приликама и немирним временима није било лако похађати
света места у Палестини, куда су хришћани дотле са свих страна јатимице ишли. У
великој несрећи Источне цркве и државе било је то зло најмање. Но то је дало
повод једном покрету на Западу, од кога су источњаци, барем у први мах,
очекивали ослобођење. То су крсташки ратови. ‐ Док су у Палестини још владали
Арапи, они су пуштали хришћане да уз наплату неког трибута на миру походе
своје светиње. Но под Селџуцима су странци злостављани. Походиоци светих
места су збунили Запад својим причањима о дивљаштву муслимана, о тешком
положају хришћана у Палестини и о скрнављењу светих места. Како је и
византијски цар молио помоћи од Запада, кренула је оданде 1096. године прва
крсташка војска да ослободи свету земљу. Нема сумње да је тај велики покрет
настао из живе вере и побожног одушевљења, али ипак није схватио правилно свој
задатак. Крсташка војска је у освојеним крајевима оснивала своје кнежевине, а
латинско свештенство је отимало православне храмове и црквена имања и
оснивало у тим кнежевинама латинске цркве, подложене папи. У Сирији је, нпр.,
основано неколико латинских држава и митрополија.
3. После тога су покретани мањи и већи крсташки ратови до четвртог, који је
јасно показао оно што се већ код првог видело: да Латинима није толико стало до
тога да источне хришћане ослободе од некрста, колико да их покоре под папину
власт. Четврти крсташки рат (1202. г.), чија је војска успут заузела Задар за
Млечиће, ударила је на хришћански Цариград, освојила га и основала у њему
Латинско царство. Владавина западњака и њихове цркве трајала је у источној
престоници од 1204. до 1261. године. За то време су византијски цар и патријарх
били у Никеји. Изгледало је да је ипак остварена давнашња жеља римског
епископа. Но насиља латинске управе и цркве још су јаче раширила јаз између
Источне и Западне цркве. Дивљаштва сурових западњака према кудикамо
углађенијим Грцима, отимање храмова и скрнављења светиња није ни могло
72 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
уродити другим чиме. Цариград се ослободио 1261. године када је поново ушао у
њега цар и патријарх.
После тог крсташког рата било их је до краја XIII века још три.

б) Уније

Унија = сједињавање. Тако се зову, понегде успели, покушаји да се сједине
православни хришћани са западнима. Унијати примају римске догме, признају
папску власт, а обављају богослужења на начин православни.
1. После пропасти Латинског царства пада први покушај да се поново
васпостави јединство Источне и Западне цркве. Ствар је покренуо византијски цар
Михаило VIII Палеолог. Но не због неких виших интереса вере и цркве, него због
политичке стиске у којој се био нашао после ослобођења престонице. Како је и
папа примио предлог само ради ширења своје власти, разумљиво је да је тај
покушај пропао. ‐ Михаилов престо није био сигуран, јер је до њега дошао
незаконитим путем. У земљи су се против њега бунили, Турци су непрестано
наваљивали на његову слабу земљу, а осим тога и папа је спремао крсташки рат
против њега да му се освети за пад Латинског царства. У таквим приликама
Михаило понуди папи власт над Источном црквом, да би избегао крсташки рат.
Преговори су вођени у Лиону године 1274. Источни изасланици су примили унију.
Пристали су на догму „и од сина" и на папину власт над Истоком. Да то све народ
не би осетио, имали су остати на истоку православни обреди. Цар се тиме
ослободио од крсташке опасности, али није могао да испуни своје обавезе према
папи. Исток није примио унију коју је он склопио, народ је дигао устанак. Поново
су освећени храмови у којима су служили унијати.
2. Међутим, турска сила је толико напредовала да је већ прешла у европске
делове Византије. Пошто су Турци разбили Бугаре и затим Србе (1389), Византија
је била са свих страна опкољена. Велико Источно римско царство било је остало на
самом Цариграду са најближом околином, а Цариград је плаћао Турцима данак.
Ако му се још могло помоћи, могла је помоћ доћи само са запада, и то преко папе.
Због тога је цар Јован VIII Палеолог понудио папи унију. Ни папа није тада био у
добром положају, јер се у то доба трудио Сабор у Базелу да реформише Западну
цркву и да ограничи папску власт и приходе. Папи је било успело да један део тога
сабора доведе у Фиренцу. На тај Фирентински сабор стигао је 1439. године и
византијски цар са патријархом и другим источним епископима да преговарају о
унији, коју је папа једва чекао да би му подигла углед на Западу. Источно
изасланство је било упорно и сам цар је морао посредовати. Но цариградски
патријарх је умро у Фиренци, а заступник јерусалимског патријарха је побегао.
Тако нису потписали споразум два најугледнија представника Истока. У тој тзв.
Фирентинској унији главно је признање папске власти над Истоком, преко
догматских разлика и обреда се некако прешло. Вративши се кући одрекли су се
примљене уније и сами изасланици. Цар се неко време трудио да је оствари, но
како са запада није било помоћи, одрекао је се и он.

в) Пад Цариграда

Цариграду се приближио последњи час. 29. маја 1453. године заузео га је
Мехмед II. На западу се нико није макао да га спасе, а грчка војска од неких 5000
добровољаца и калуђера није могла задржати непријатеља. У крвавој борби је
73 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
погинуо и сам цар, а патријарха је нестало. Цариград је сад опет, као и за крсташа,
доживео грозоте: пљачкања, палеж, уништавање светиња и драгоцености. Понос
источне цркве ‐ Света Софија ‐ претворена је у џамију, а цариградска библиотека
са драгоценим рукописима уништена је. Запад је задрхтао на вест о паду
Цариграда, јер међу Западом и Турцима није више било никаквог бедема. Али
папама ипак није успело да покрену западне државе на нови крсташки рат против
непријатеља који им је био тако близу. ‐ Наскоро су скршени и последњи остаци
самосталне Србије (Смедерево пада под турску власт 1459) и на рушевинама
источних православних држава завладао је ‐ ислам.

г) Стање под Турцима

1. У великој и вековној борби коју је ислам водио са хришћанским Истоком, од
Арапа почевши па до пада Цариграда, подлегле су . хришћанске земље. Но ти
освајачи нису увек и непрестано били само разарачи. На махове су и они осећали
да код побеђених има нечега јачега од победилачке силе, па су то и поштовали.
Арапи су нпр. поштовали грчку просвећеност и науку, те су њоме обогатили свој
дух, па су и сами радили на тим пољима људског духа. Турци Османлије, који су
коначно срушили византијску царевину, увидели су да код света који освајају има
осим државе још једна сила, која не пада са државом, него може и самостално да
живи. То је хришћанска вера и њена духовна организација ‐ црква. Због тога
султан Мехмед II, чим се после пада Цариграда стишао први налет победилачке
руље, уређује положај хришћанске цркве у новој држави. Тај положај, како га је он
замислио, био је доста повољан. Прво је наредио да се на место несталог
патријарха изабере нов. Тог новог патријарха ‐ Генадија Схолариса ‐ примио је са
свима почастима, како су то чинили византијски цареви. Даровао му је штаку,
омофор и раскошно опремљеног белца. Њему, „милетбаши", старешини свих
хришћана у држави, издао је ферман са одредбама о цркви. Признао је
хришћанима право да исповедају своју веру и да обављају своја богослужења.
Понешто је ограничио. Забранио је звона, свечане опходе и све што би могло
вређати осетљивост муслимана. Но забранио је и насилно превођење хришћана на
ислам, претварање цркава у џамије и одузимање црквеног имања. Зајамчио је
патријарху и његовим властима управљање црквом по дотадашњем реду и
законима.
2. У државном животу је, по турским законима, био положај хришћана тежи.
Прво, нису могли бити ни чиновници ни војници; друго, сва земља је постала
државна, а хришћани су је радили као туђу, били су кметови и плаћали за њу
својим спахијама и беговима. Даље, како уопште нису сматрани грађанима, нису
хришћани имали права да сведоче на судовима и сл. ‐ Но како непросвећени Турци
нису били кадри да управљају државом, која је пре њих имала савршеније уредбе,
узимали су ипак Грке у државну службу. Нарочито за спољну политику и у
морнарицу. У другим хришћанским крајевима били су хришћани бесправна раја,
којој се прописивало штавише и то како да се одева.
3. Но све би то било подношљиво да код Турака није била јача од свакога, па и
од њиховог закона ‐ самовоља султана, везира и мањих покрајинских управитеља.
Тако видимо да сам Мехмед II поступа са хришћанима противно своме ферману.
Он је почео, а његови наследници су наставили да претварају хришћанске храмове
у џамије, забранили су зидање нових храмова, а за оправку старих плаћало се
много. Кад би се ко усудио да без дозволе оправи храм, излазиле су власти да
74 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
ставе ствар у пређашње стање, тј. да поруше и оно што није оправљано. Султани
су се мешали и у црквену управу и суђење. Насилно потурчивање је прешло у
обичај и закон: с времена на време су по свим хришћанским крајевима бирали
најлепше и најпаметније дечаке, одузимали их од родитеља, турчили их и од њих
образовали своју најпоузданију војску ‐ јаничаре. Из њихових редова су излазили
велики турски државници и војводе. У временима када су Турци несрећно
ратовали искаљивали су гнев на хришћанима.
4. Турска управа је унела у црквени живот једно велико зло ‐ симонију. Турци су
били лакоми на новац, зато је сваки нови патријарх морао плаћати таксу државној
благајни, а везиру и другим високим чиновницима давати велике дарове ‐
пешкеш. Избор патријарха постао је за њих велики извор прихода. Многи
патријарси, потрошивши новац за своје место, продавали су нижа црквена
достојанства. Због тога су на најважнијим црквеним местима седели често
недостојни, необразовани људи. То зло је ишло до доле, до свештенства по
парохијама и по манастирима. Ниже свештенство је уцењивало своје верне и за
оно за шта је речено да бадава даје, јер је бадава и примило.
Симонија = давање свештеничких места за новац. Назив је по Симону врачару који је
хтео од ап. Петра да купи дар Светога Духа (Дап 18, 18).

5. Под Турцима је свуда пала црквена просвета. То се особито осећало код Грка,
који су некада били високо просвећени. Народ је осиромашио и није могао да
издржава школе. Учитељи су постајали беспослене занатлије и скитнице.
Свештеничка места су добијали људи који једва знају да читају и пишу. Било је
доста да знају нешто појати. Како су свештеници једини могли бити народни
просветитељи, просвећеност је у народу пала до варварства. Морал се губио,
празноверја је било много (записи од хоџа). Тако је било код свих хришћанских
народа у Турској. Код Грка се у XVIII веку јавља мисао да непросвећен народ и не
може желети слободу и појединци почињу да шире просвету и знање кроз добре
школе. Угледају се на западне народе. Доживели су највећи отпор од
непросвећеног вишег свештенства. ‐ Но осим Грка под Турцима, постојале су грчке
колоније у дијаспори по Европи. То су биле богате грчке трговачке општине у
великим трговачким средиштима, као у Венецији, Падови, Риму, Трсту, Бечу,
доцније по Мађарској. Неке постоје већ у XVI веку. Те колоније су биле национално
и верски ванредно свесне. Њихов подмладак је стицао више образовање по
европским средњим школама и универзитетима. Они су и материјално и иначе
утицали на своју матер‐домовину, те верска просвета почиње код Грка од XIX века
да напредује. По већим градовима се отварају гимназије; отворена је и висока
богословска школа на Халки. Неправославни хришћани, Јермени, имали су као и
Грци своје колоније по Европи и тамо су примали просвету и ширили је међу
својима у отаџбини (Венеција, Беч).
Црквено сликарство и неимарство пропало је такође под турском влашћу. Обе
те црквене уметности спустиле су се на степен невешто рађених заната.









75 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ИЛУСТРАЦИЈЕ

III ПЕРИОД
А ) ИСТОЧНА, ВИЗАНТИЈСКА УМЕТНОСТ ОД
ДО ПАДА ПОД ТУРСКУ ВЛАСТ 1453.

1054. Г.

Манастир Хиландар на Атосу

76 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

Манастир Св. Теодора у Мистри

Манастир Грачаница код Приштине

77 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Рођење Богородице, фресква из манастира Хиландара

Икона Св. Тројице Андреја Рубљова из Третјаковске
галерије у Москви
78 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

II. Западна црква

После деобе доживела је Западна црква два догађаја светско‐историјског
значаја. Први је борба око инвеституре и с њоме у вези папска политичка власт
над западним државама. Други је распадање Римске цркве у реформацији, која је
дошла после опадања папске власти у свету.

а) Борба око инвеституре

1. Када је умро Карло Велики распало се Западно римско царство, које је он био
обновио у својој великој Франачкој држави. Тиме је пао велики ослонац Римске
цркве. Постепено је опала духовна просвета која је за Карла почела да цвета, у
црквеној управи је настао неред, обесна властела је у општем безвлашћу отимала
црквена добра, понајвише у Француској. Најјачи део растргане Карлове државе
била је Немачка. Ту је Отон I (936‐973) поново средио државу и то помоћу вишег
свештенства. Он је епископима и манастирима даривао веће крајеве своје земље и
световну власт над народом у тим крајевима (суд, порез и сл.). Тако су, по
средњовековном феудалном систему, епископ и управитељи већих манастира
дигнути у ред више властеле, међу државне кнежеве. Као властела, они су уз
владара управљали државом и бранили је својим четама. Отону је требало да има
поуздану црквену властелу против непоуздане световне, која се одметала испод
владарске власти. Наравно, он је на та световно‐црквена места бирао, пре свега, за
себе поуздане људе. Они су му полагали вазалску заклетву верности, а он им је
предавао знаке њихове власти: епископски штап, а доцније и прстен. Тек онда су
рукополагани. То владарско бирање црквених достојанственика, дакле: примање
црквене власти из владарске руке, зове се инвеститура. Против ње се спочетка
није нико у цркви бунио, јер од Карла Великог је још остало да владар именује
епископе и да скоро неограничено управља црквеним пословима. Могли су у
цркви тиме бити и задовољни, јер је тако чувано црквено имање и дизан оронули
углед папе. Отон је заиста подигао углед Папске столице, на коју су римске
племићке породице дизале своје људе и свргавале их са ње (у времену од 896. до
963. године измењало се двадесет папа!). Он је, као цар поново обновљеног
Римског царства (962), узео себи право да потврђује избор папе. Но иако су то
чинили и његови наследници, папски углед је ипак све више падао.
2. У току времена уродила је владарска инвеститура злим плодом. У редовима
вишега свештенства сакупили су се најнедостојнији људи. Своја места су добијали
већином симонијом. О цркви нису водили бригу, а средишња власт црквена у Риму
је била преслаба. У свештенству Западне цркве пропадала је дисциплина и морал.
Пропадање је захватило и манастирски живот. Но у крилу Западне цркве родио се
у X веку један покрет, који је с временом поправио зло стање у Римској цркви и
дигао јој углед на такву висину на каквој никада није био. Монаси манастира
Клинија (Clugny) у Бургундији почели су да живе по старим аскетским идеалима и
да раде и чувају манастирско добро. За врло кратко време ‐ пола века ‐ прешао је
њихов ред и рад на многобројне манастире у свим западним земљама. Из тих
манастира је прешла велика побожност и жива црквена свест у световно
свештенство и у народ. Како су ти манастири осећали да је власт епископа‐
властелина и незгодна и штетна, радили су на томе да ту власт збаце са себе, па да
79 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
буду непосредно под папском влашћу. Из тога се развио у цркви покрет, да се
уопште укине мешање државне власти у црквене послове, да се, дакле, укине и
инвеститура.
3. Када је дошао на папску столицу необично способни државник Гргур VII
(1073‐1085) отпочео је он отворену борбу против инвеституре. Он је забранио
прво женидбу свештеника, да их што тешње веже за црквену власт, затим
симонију и најзад владарску инвеституру. Тиме је дошао у сукоб са царем
Хенриком IV који се није могао помирити с тим да владар даје цркви земље и
повластице, а папа да именује епископе. Када је Хенрик ипак на своју руку
именовао миланског епископа, прокуне га папа и разреши његове поданике од
поданичке верности. У Немачкој су дигли световни племићи револуцију против
свога владара и пристали су уз папу. Хенрик IV пређе усред зиме Алпе, нађе папу у
Каноси и ту је стајао три дана бос и гологлав на дворишту очекујући да га папа
прими и да са њега скине клетву. Покорио се и добио опроштење. Но борба није
престала. У Немачкој је беснио грађански рат двадесет година. Хенрик је пао опет
под клетву, ратовао с папом и опседао га у Риму. Гргур је подлегао и умро као
изгнаник. Борба између царске и папске власти водила се и после Гргура и
Хенрика IV. Завршена је 1122. године споразумом у Вормсу (Вормски конкордат),
по коме је папа епископа бирао и рукополагао, па тек онда му је владар давао
инвеституру.
4. Како је Споразум у Вормсу питање инвеституре решио половично, водила се
против ње и даље борба. Папство је победило под Инокентијем III (1198‐1216),
који је био мишљења да је папа „мањи од Бога, али већи од човека" и да није само
намесник Петров, него Христов или Божји. За његовог доба биле су у европским
државама такве прилике да се могао натурити свима владарима за старешину.
Приморао је енглеског краља Јована да своју земљу преда „Богу и папи" и да је
затим прими из папиних руку и за њу плаћа данак. У Француској је приморао
Филипа II да прими натраг своју закониту жену, а у Немачкој је водио политику
тако, да се немачки цар одрекао инвеституре, учешћа у избору папе и црквених
имања која су добивена од државе. У његово време је и Цариград био под папском
влашћу. Инокентије је остварио мишљење Гргура VIII по коме је папа сунце, а цар
месец који од њега добија светлост. Тако је папство дошло до врхунца своје
црквене и световне моћи. Владари су добијали круну из папских руку и папа им је
могао круну одузети, јер је могао поданике да разреши од поданичке дужности.
Тако је често и чинио.

б) Хришћански живот, просвета, уметност

1. Папе су само тако могле доћи до своје световне власти што је сав живот
хришћана на западу од раног средњег века био чисто верски. Јер Западна црква има
већ од V века посла са новим народима, без културе и науке. Дајући им веру, она
им је дала све уредбе за живот, обичаје и правац мишљења, из своје руке.
За ширење и утврђивање црквеног угледа и папске власти, као и за утврђивање
вере и морала, учинили су у то доба врло много монашки редови којих Западна
црква има више. Они су обнављали у народу побожност и уопште хришћански дух.
Нарочито су заслужни тзв. просјачки редови: фрањевачки, доминикански.
Клинициани, бенедиктинци су својим покретом обновили побожност и ред у
цркви и дигли папски углед.

80 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

Сл. 12. Романски стил (Црква у Вормсу)

2. Ниже и више школе на Западу су у ово време у рукама Цркве. Први
универзитет, основан око 1200. године у Паризу, неговао је богословске и
филозофске науке. И на осталим, као нпр. Болоњском (за правне науке), предају
учени калуђери. У црквеној науци се развио правац познат под именом
схоластика, у којој се вера разрађује само размишљањем. Римска црква је
израдила и своју филозофију која почива на Аристотеловој филозофији.
3. Као што је сав живот средњег века на Западу био под
окриљем и управом вере и цркве, тако је било и са
уметношћу. Она ради и ствара за потребе вере. Од X в.
престаје се на Западу зидати базилика и зида се у
романском стилу. Основа романског храма је крст са три
једнака краја и једним дужим, тзв. латински крст. Храм
нема притвора, има три лађе; средња је још једанпут
толико висока као споредне. Средња лађа је засвођена са
четири до шест унакрсних сводова, који почивају на јаким,
зиданим, четвртастим стубовима. Споредне лађе имају још
толико сводова. Прозори су сведени полукругом и мали су,
да се не би слабили зидови на којима почива терет. Под
узвишеним олтаром је крипта, често капела. Спољашност
романског храма одаје снагу и силину, склад и мир. Две,
четири, па и шест кула дају му изглед јаког града, који
мирно влада околином. ‐ Сам назив стила, романски, није
правилан, јер се тај стил развио из базилике или из
византијског стила.
Из романског стила развио се у XII в. готски стил, који се
такође погрешно назива тако. Настао је у северној
81 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Француској и Белгији. Ознака је готског стила висок свод који се скупља у шиљак.
Такви сводови лакше носе велике терете, те су готски храмови често огромни и по
висини (до 161 т) и по простору на коме леже. Они имају високо засвођене
прозоре. Споља су им зидови подупрти полусведеним потпорњима. Једна, највише
две куле стреме према небу. И на кулама и на вратима, на прозорима и на свакој
ситници на готском храму стреме све линије горе к небу и носе са собом поглед и
дух човеков. Зидање неких је почело у XIII в., а завршено је у XVIII в. Неки уопште
нису довршени (Нотр Дам у Паризу).
Романски стил је настао у времену када је западним светом владала царевина, а
готски када је владала црква.
4. Сликарство и скулптура овога доба стоје такође у служби вере и од ње
добијају идеје и полет. Уз чисто црквено песништво ваља поменути највећи
средњовековни спев религиозне садржине: Divina comedia, који је спевао Данте
Алигиери.

Време пред реформацију

а) Опадање папске моћи

У XVI веку почиње нагло да опада и политичка и црквена папска моћ и с тим у
вези се приближује доба реформације.
1. Још до краја XIV в. осећали су западни народи да припадају великој
међународној верској заједници, која их је у свему водила и чији су ред поштовали.
Сада ти верници почињу осећати да припадају још једној заједници, ужој и по
природи ближој ‐ своме народу. Буди се национална свест и понос код Француза,
Енглеза, Немаца, Чеха и осталих западних народа. Где год добро њихових држава
или народни понос долази у сукоб са вољом или потребама Папске столице, они су
на страни свога владара и државе. Папа, уз кога су за Гргура VIII и Инокентија III
били сви народи, нема више ослонца у народима. Папина светска власт подлеже
прво француском краљу, затим и другима.
2. Свој унутрашњи, црквени углед рушила је Римска столица и сама. Понајвише
својим рђавим газдовањем и расипништвом. За расипан живот на папском двору и
за раскошне грађевине требало је много новаца. Зато су манастири, епископи и
поједине државе морали папи плаћати велике приносе. Те је терете осећао и
народ. У Риму се развила врло ружна трговина црквеним достојанствима. Опет су
врло недостојни људи куповали најважнија црквена достојанства, али не више из
световне руке, него из црквене. Врло уносна и врло грешна трговина светињом
било је продавање опроштаја греха на рачун сувишних добрих дела која су чинили
светитељи (индулгенције). Због свега тога су овладали неморал и грубост у
верском животу уопште. Честитији епископи нису могли ништа учинити. И
побожни западни хришћански свет, који се полако већ одвикао да у папи гледа
свог врховног политичког старешину, гледа сада на њега са неповерењем и у
верском и црквеном животу.
У таквим приликама јављају се покрети да се Римска црква реформише in capite
et in membris. Неколико сабора покушавају да то учине, али без успеха.
Реформа = враћање првобитног облика (установама и поретку)
in capite... = реформа главе (управе) и чланова

82 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

б) Претече реформације

1. Веће незадовољство са стањем Римске цркве избило је у XIV веку у Енглеској,
а вођа тога покрета је био свештеник и професор Виклиф. Он се сматра претечом
велике реформације. Виклиф је у својим проповедима доказивао да је његова
домовина политички независна од папе и да му не мора плаћати данак (Јован без
Земље). Зато га је народ заволео. Наскоро је почео да проповеда и чисто црквену
реформу. Од свештеничких степена признавао је само презвитерски и ђаконски;
захтевао је укидање целибата за свештенство; тражио је да се цркви одузме
имање; био је против поштовања икона. Није признавао да су у причешћу право
тело и крв Христова, а признавао је предестинацију. Његове мисли су разносили
лоларди, проповедници које је слао у народ. Најзад је прогласио папу
антихристом. Покушали су два пута да му суде у Лондону, али су га у оба маха
заштитили народ и државна власт. Тек га је Сабор у Констанци осудио као
јеретика и наредио да се спале његове кости и његови списи. То је учињено (1415).
2. Виклифове књиге и мисли о вери и цркви пренели су чешки ђаци и трговци
из Енглеске у Праг. Ту их је прихватио Јан Хус, професор прашког универзитета и
проповедник. У чешком народу нису још биле заборављене традиције св. браће
Ћирила и Методија. Зато су и чешко племство и народ листом стали уз Хуса када је
он тражио да се богослужење обавља на народном језику и када је то и чинио. Осим
тога, тражио је да се и народ причешћује под оба вида. Папску власт у цркви није
потпуно порицао. Проповед Хусова има и националну позадину. То се види по
томе што је због црквених питања дошао у сукоб са Немцима професорима
Прашког универзитета. Потиснуо их је уз краљеву помоћ и они су се иселили са
Немцима ћацима у Лајпциг, где су основали свој универзитет. ‐ Када се у Риму
сазнало шта Хус проповеда, забрањено му је проповедање. Он није послушао и
зато га је Рим искључио из цркве, и њега и прашки магистрат, који га је штитио.
Да се ствар још јаче замрси, почели су и у Чешкој да продају индулгенције. Хус
устане и против тога, а народ се по прашким улицама ругао Римској цркви и папи.
Најзад је Хус морао ипак отићи из Прага. Склонио се код својих пријатеља међу
властелом и обављао је са народом богослужење под ведрим небом.
3. Хусова реформа није тражила ништа ново ни нечувено. Хус је зато, на позив
немачког цара Сигмунда, радо пристао да иде на Сабор у Констанцу да тамо
правда своје учење. Иако је носио са собом царево заштитно писмо, бачен је у
окове чим је стигао у Констанцу. Процес против њега није био чисто црквени него
и политички. Немаца је била већина на сабору. Они су дочекали час да му се освете
за свој пораз на прашком универзитету. То је уједно била прилика да обезглаве
један национални покрет код Чеха са којима су се вазда сукобљавали. Због свега
тога је тај сабор осудио Хуса на смрт. Хус се позивао на Свето писмо, но нико га
није слушао. Спаљен је истога дана када је осуђен (6. јула 1415). Пепео му је бачен
у Рајну, да му Чеси не би могли учинити последњу пошту.
4. Хусити. Вест о Хусовој смрти изазвала је у Чешкој буну. Народ је прогонио
свештенике који су служили латински. Уведена је одмах причест под оба вида
(утраквисти). Када је краљ Већеслав, по наредби сабора, хтео силом да сузбије тај
покрет, распалио га је још више. На чело покрета стао је Јан Жишка, човек поносан
и угледан. Међутим је Већеслав умро, а наследио га је његов брат Сигмунд,
немачки цар. Кивни на њега због вероломства, били су хусити још отпорнији. Када
је папа на царев предлог објавио против хусита крсташки рат, почела је страшна и
крвава борба између Чеха и Немаца. Чеси су залазили у својим походима чак до
Северног мора палећи и пустошећи земљу својих непријатеља. Најзад су се обе
83 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
стране умориле и дошло је до мира између Рима и хусита. Рим је Чесима признао
неке уступке, које је касније укинуо (причест из путира). Непомирљиви део хусита
је и даље живео изван Римске цркве. Из њих се развило „чешко моравско
братство", у коме је живео чувени словенски педагог Јан Амос Коменски. То се
братство касније утопило у протестанте.


III. Реформација у Немачкој
а) Услови

1. Енглески и чешки покушаји да се црква реформише нису успели. Још им није
било време. У Немачкој је за реформацију било необично плодно земљиште у
самом народу, а у држави нико није имао снаге да је угуши. У тој земљи је од
почетка XVI века неред и метеж. Велика властела се све више одмеће од владара, у
држави настаје безвлашће. Сељаци су јако притешњени, пате и спремају се на
општи друштвени преврат. Те превратне мисли посејали су на све стране хусити.
Сви сталежи у Немачкој сукобљавају се међу собом кривећи један другог због
тешких времена, али сви су сложно незадовољни црквом. У првом реду сељак, који
у својој сиротињи није могао да гледа како високи црквени достојанственици
држе у својим рукама једну трећину целог народног поседа. Та имања су била
ослобођена дажбина. Свету су, сем тога, били досадили силни нерадени калуђери
који су, дангубећи и просећи, обилазили села. Сеоско свештенство је било у
незнању задивљало, а у манастирима су владали расипништво и неморал.
Немачка је стајала пред великим друштвеним превратом.
2. У Немачкој је сво незадовољство ‐ политичко, сталешко, црквено и
друштвено ‐ избило на црквеном пољу. На њему се јавио повод. Завршило се
великом немачком реформацијом. Но та реформација није препородила Римску
цркву, него је отцепила читаве крајеве од њене власти, реда и учења и основала
посебно верско друштво: протестантску цркву.

б) Повод

Римској столици је требало новаца за градњу величанственог Петровог храма у
Риму. Због тога је 1506. године објављено из Рима уобичајено опраштање греха за
новац. У Саксонској је обављао тај посао калуђер Тецел. Но у том крају ‐ у граду
Витембергу ‐ живео је калуђер августинац и професор др Мартин Лутер, који је
друкчије мислио о опраштању грехова и о добрим делима него што је мислила
Римска црква. Да би стао на пут Тецеловој трговини и да би обавестио јавност о
своме мишљењу, прибио је Лутер на врата витембершке дворске цркве својих 95
тачака ‐ теза. У њима је указао прстом на неправилности у црквеном верском
учењу. То истицање теза значило је у оно време позивање на јавну расправу, да би
се јавност обавестила о сумњивим питањима (диспут). Дан у који је Лутер истакао
своје тезе био је дан рођења реформације.

в) Мартин Лутер

1. Родио се у Ајслебену 1483. године. Родитељи су му били сиромашни рударски
радници. Васпитан је врло строго. Школе је учио у Ерфурту као и други тадашњи
сиромашни ђаци ‐ примајући милостињу. Ту је ступио у августински манастир, јер
84 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
се тако заветовао кад је једне бурне ноћи ударио гром крај њега. У манастиру је
свршио богословске науке, добио је степен доктора и постао професор на
Универзитету у Витембергу.
2. Лутер је био дубоко религиозан и озбиљно се бринуо о својој души. Случај са
громом и нагла смрт једног његовог пријатеља подсећало га је да је судњи час
човеку често врло близу. У манастиру је живео у строгој аскези, но душа није
могла да му се смири. Никада није био сигуран да лије оно што чини доста Божјој
правди. Тражио је излаза и био је утучен. Задубљивао се у Свето писмо, у Блаженог
Августина и највеће мислиоце средњег века. Питао их је како да живи, па да може
сваког часа мирно очекивати смрт и спасење. Најзад се у њему јавила једна мисао
која га је утешила: човек уопште не може бити довољно добар да би био сигуран
за свој спас. Спасење се не зарађује, већ га БОГ даје на поклон ономе ко искрено верује
у Спаситеља и узда се у његову милост. На тој мисли почива од сада сав живот и
рад Лутеров и цела реформација.
Тецел је наишао кад су те мисли у Лутеру биле већ сазреле.

г) Борба

1. За две недеље биле су Лутерове тезе познате и прихваћене широм целе
Немачке. Свету је лакнуло. Просвећени свет пристао је уз Лутера из нарочитих
разлога. У то време владао је у свету, посебно у Немачкој, духовни покрет назван
хуманизам. Хуманисти су, насупрот средњовековној стези у јавном животу,
политици и образовању, тражили више слободе за дух човеков. Хуманизам није
био уперен против вере, него против стега којима је Западна црква везивала
људски дух. Природно је да су хуманисти постали савезници Лутера, који такође
тражи да човек буде слободан у своме верском животу.
Када је Лутер почео даље да развија своје учење о вери и цркви, добио је из
Рима булу којом се његово учење осуђује. Он ју је јавно спалио заједно са
зборником црквених закона. Тиме је прекинуо све везе са старом црквом.
Була = важнији акт папске канцеларије, повеља.

2. Немачки сељак је осетио из Лутерова покрета да се нешто руши и, жељан
рушења, почео је и сам то да ради. Избили су велики сељачки устанци (1525) не
само против цркве, него против реда у друштву уопште. Сељаци су палили
дворове, убијали властелу, отимали земљу и пљачкали. И сам Лутер је морао да
устане против таквих својих следбеника. ‐ Борба са Лутеровим учењем и
следбеницима трајала је, у онако несређеним државним приликама, 128 година
(1520‐1648). То није била чисто верска борба, него и политичка. Неки кнежеви су
штитили лутеровце, неки су били против њих. Према томе, положај им је био
некада лак, а некада тежак (cuius regio, eius religio). Последња фаза те борбе јесте
Тридесетогодишњи рат у коме су читави крајеви опустели и покољења
задивљала. Но Немци су њоме извојевали слободу исповедања вере. Вестфалским
миром (1648) зајамчена су лутеровцима иста права као и римокатолицима.
Cuius regio... = начело да поданици морају исповедати владареву веру.

д) Лутерово верско учење

1. Лутерово верско учење отишло је врло далеко и од римокатоличког и од
православног верског учења. Све је изведено из оне основне мисли до које је
Лутер дошао у манастиру: за спасење је потребна вера у Спаситеља, добра дела
85 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
нису у томе одлучна. Човек их не може ни имати, јер је искварен (Августин).3 Тиме
отпадају и све тајне, које су и установљене да човеку помажу у добром животу.
Отпада пост и монаштво као школа за моралан живот. Лутер не признаје обреде,
литургију, празнике и црквену симболику. С тим у вези не признаје ни
свештенство. Од тајни задржао је само крштење и причест, али не са нашим
значењем. У богослужењу му је главно читање СвеТОГ писма и проповед. Црквене
песме, које је сам Лутер састављао у духу народних песама, пева цео народ углас.
Лутер је прогласио једино Свето писмо извором верског учења, а одбацио је Свето
предање, мишљења великих отаца црквених и црквених сабора. Штавише,
одбацио је и из Светог писма оне делове са којима се не слаже његово учење.
Свакоме је дао право да сам тумачи Свето писмо онако како га разуме. ‐ Његов
превод Светог писма на немачки сматра се за узор снаге и лепоте немачког језика.
2. Лутеранство није унапредило црквену уметност, јер је против симболике. Но
на науку је повољно утицало. Отварани су многи универзитети и средње школе, у
којима су се неговали верски живот и хуманистичко образовање. Нарочито су
проучавали Свето писмо и библијске језике: грчки и хебрејски. Но што ближе
новијем добу, протестантски научењаци су са Светим писмом поступали све више
као са обичном књигом и тиме га унижавали.
Лутеранци се зову и протестанти, што су на Сабору у Шпајеру 1529.
протестовали када је католичка већина изгласала за њих неповољне закључке.
Зову се и евангелици, јер им учење почива, тобоже, на самом јеванђељу. Званично
се зову евангелици аугзбуршког исповедања по своме исповедању верских истина
које су изнели 1530. на државном Сабору у Аугзбургу. ‐ Лутер је умро 1546. године.

ђ) Реформа у Швајцарској

У Швајцарској реформа је почела скоро у исто време кад и у Немачкој. Вођа јој је
био свештеник Улрих Цвингли који је радио у Цириху. Проповедао је у основи исто
што и Лутер. Та реформа, коју је Цирих прихватио, изазвала је борбу са другим
кантонима. У тој борби погинуо је Цвингли.
У Женеви је водио реформу Француз Жан Калвин (рођ. 1509). Његов рад се
заправо зове реформом, јер је он у Женеви, која је већ била лутеровска,
реформисао верски живот и учење. У свом учењу је отишао даље од Лутера
(предестинација), а тражио је необично строг хришћански живот. Такав живот је
уводио силом, служећи се и смртном казном. Под његовом управом су ишчезли из
Женеве коцка, игра, пиће и богохулство. Следбеници му се зову реформирани
евангелици (хелветског исповедања).

е) Ширење реформације

1. Лутерове мисли о вери и цркви прихватила је већ у почетку XVI века западна
и северна Европа. ‐ Шведска, Данска и Норвешка отцепиле су се од Римске цркве и
прешле Лутеру у времену од 1527. до 1536. године; провинције уз Источно море
године 1561. У Чешкој и Моравској прешли су лутеранцима остаци хусита. У
Мађарској су неки пристали уз Лутерово, а неки уз Калвиново учење.
2. У Француској није Лутерово учење ухватило дубљег корена. Ту је много више
успео Француз Калвин. Његове присталице ‐ хугеноти (заточници) дошли су до
велике политичке моћи у држави. Између њих и католика водио се у Француској
3

Упореди: Мт 25, 31. и даље.

86 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
тридесет и шест година верски рат. У тој борби се збио крвави покољ познат под
називом Вартоломејска ноћ (23‐24. VIII 1572). Те ноћи су поубијани у Паризу
многи хугеноти, а исто се догодило ускоро и по другим крајевима Француске.
Католици рачунају да је број жртава био око четири хиљаде. Нантским едиктом
добили су хугеноти слободу вере и неку равноправност са католицима (1598). Луј
XIV је укинуо тај едикт (1685), те су се морали иселити из своје земље они
хугеноти који нису хтели да се одрекну своје вере. Иселило их се око 70.000. ‐ У
Низоземској је освојило више Калвиново учење него Лутерово.
3. Покрет реформације захватио је и Хрватску и Словенију. Имао је мањи и
пролазан успех. Међу Словенцима је деловао као реформатор вере Примож Трубар
(1508‐1580). У своме реформатском раду писао је словеначки и тако је постао
отац словеначке књижевности. Он је дао свом народу књижевни језик, школске и
верске књиге и песме на народном језику. Његови сарадници су издали
словеначки превод Библије (1584).
У свим тим земљама је било борбе због вере и цркве. Римокатолици су
прогањали нововерце тамо где су могли, а исто су чинили лутеранци и
калвинисти са римокатолицима, тамо где су они могли.

IV. Англиканска црква

1. Док је у XVI веку била на континенту реформација у јеку, дошло је до ње и у
Енглеској. Но у необичном облику и на необичан начин. Било је то за владе краља
Хенрика VIII који је иначе крваво сузбијао продирање реформације у своју земљу.
Тај владар је затражио од папе развод свога брака, но није га добио. То му је било
доста да прекине везе са Римом. Прогласио је, уз пристанак парламента, да је у
Енглеској старешина цркве владар, а не папа. Свештеници и чиновници су морали
положити заклетву на то владарско врховништво ‐ супремацију. Ко то није учинио
био је или прогнан или погубљен (Томас Мор). Иначе није ништа дирао ни у
устројству Римске цркве ни у њеном учењу и начину богослужења. Штавише,
својим „крвавим статутом" је бранио све оне тачке римокатоличке вере на које се
реформација била окомила. ‐ То је основ англиканске државне цркве са владарем
на челу.
2. Одмах после Хенрика усвојила је англиканска црква умерену Калвинову
догматику, у којој је најважније и уједно најпогрешније учење о св. причести. Но
мада по Лутеру и Калвину не може бити ни говора о свештенству, англиканска
црква је задржала и свештенике и епископе. Марија Стјуарт је покушала да
римокатоличку веру опет учини државном, но није успела. Њена сестра по оцу
Елизабета (1558‐1603) учврстила је англиканску цркву и протерала римско
свештенство. Учење и устројство англиканске цркве ушло је за њене владе (1559)
у основне државне законе у којима је и данас (обредна књига).
Таква англиканска црква, са владаром на челу, јесте, дакле, нешто средње
између римокатоличке и протестантске. Католичкој личи по јерархији и неким
обредима, а протестантска је по неким догмама, нарочито по догми о тајни
причешћа и по томе што не признаје папску власт.
3. Велики број држављана, који су били калвинисти, није прихватио ту црквену
и верску мешавину. Они су хтели цркву чисту од папског квасца и зато се зову
пуританци, чистунци. Елизабета их је оштро прогонила.
Нису је прихватили ни Ирци који су остали римокатолици. Но Енглези су им
натурили англиканску јерархију, коју су Ирци морали плаћати уз своју. Одузели су
87 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
им право на власништво земље, право на школе и грађанска права. Нека од тих
ограничења су трајала до XIX века.
4. Англиканска црква имала је од XVII века неколико важних покрета у своме
крилу. Такав је покрет, штавише странка, висока црква. Код њених чланова је жива
чежња за старом римокатоличком црквом. Они нарочито наглашавају епископску
власт и уводе све више римокатоличких обреда. Споља се и не разликују од
римокатолика. Многи њени свештеници су у новије време прешли у Римску цркву.
Постоји тамо и ниска црква или евангеличка странка која, као устук високој цркви,
нагиње калвиновцима и нема обреда. Најзад уз високу и ниску цркву у
англиканској државној цркви постоји и широка црква. Тако се зове једна црквена и
богословска струја, која мисли да је главни задатак цркве: рад у друштву у
хришћанском духу. Полаже велику важност на науку.
Важан је покрет из XVIII века методизам [methodus (vitae) = начин (живота)].
Испочетка се није делио од англиканске цркве, него се борио за живљи верски и
морални живот међу њеним члановима. Када се у XIX в. из ње издвојио, повео је са
собом до осам милиона чланова. Данас методисте шире своје учење по целом
свету, па и код нас.
5. Половином XIX века изишао је из методичких кругова врло јак верско‐
друштвени покрет војска спаса (ген. Booth) за борбу против ђавола, тј. против
порока. Војска спаса диже пале људе и жене у ред поштених и побожних људи и
жена. То друштво је необично угледно у домовини и на континенту где се
раширило. Уређење му је чисто војничко: на челу генерал, под њим виши и нижи
официри и војска. У јавности се појављују униформисани са бучном музиком.
Англиканска црква тражи додира са православном од почетка XVIII в. до наших
дана.

V. Западна црква после реформације

Још пре реформације тражили су најбољи људи у Западној цркви да се њена зла
лече. Састајали су се због тога и сабори (Констанца, Базел), но Западној цркви се
није могло помоћи. Све се скршило на папском отпору. ‐ Дошла је реформација и
однела је победу над Римском црквом.
Но реформација није ипак отргла од Римске цркве све њене крајеве и народе.
Није могла ни да задржи све што је освојила. Дошло је време у коме се Римска
црква унутрашње обновила и отпочела противреформацију. Унутрашњу обнову је
извео Сабор у Триденту, а противреформацију је водио језуитски ред.

а) Тридентски сабор

1. Сабор у Триденту (јужни обронак Алпа) сазвао је 1545. године папа Павле III.
Тај сабор је радио осамнаест година, но за то време је у два маха прекидан на
неколико година. Сабор је био тако састављен и вођен да је на њему била потпуно
осигурана папска власт. У својим закључцима утврдио је Тридентски сабор пре
свега учење Западне цркве. За избор верског учења прогласио је подједнако и
Свето писмо и Свето предање, а за правилан текст Светог писма Јеронимову
Вулгату. Меродаван тумач тих извора јесте само црквена власт. За хришћански
живот и спасење није доста само вера, него и добра дела, а уз њих и примање св.
тајни (7). Даље је тај сабор донео уредбе о бољем васпитавању свештеника, виших
и нижих. Такозване тридентске семинаре имао је да уреди сваки епископ за своју
88 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
парохију. Свештеницима је стављено у дужност да живе правим хришћанским
животом, да редовно проповедају и катихизују у школи. Епископима да стално
седе у својој епископији и да воде бригу о својој цркви.
2. Добре последице тога сабора биле су за Западну цркву ово: она је у тадашњем
верском метежу тачно утврдила своје учење кога се ваља држати. Многим
протестантима је сада постало јасно да реформација није поправила цркву, него да
се од ње отцепила и погазила многе верске истине. Зато су се многи вратили
натраг у цркву. Друго, главна зла су била склоњена из црквеног живота, нпр.
продавање индулгенција, гомилање имања у рукама појединих епископа, а
свештенички живот и углед је подигнут. Тиме су постале неоправдане многе
протестантске замерке старој цркви и њен је положај у борби постао лакши.
Целом Западном црквом пошао је од тада нов дух, верскији и црквенији. Од тога
доба се бирају за папе људи јачег карактера и морала. Западна црква од тада
успешно чува свој преостали посед и осваја од протестаната што јој је отето.
Римске мисије почињу живље да раде међу незнабошцима по разним деловима
света, особито у Америци. Оне су накнадиле Западној цркви, барем бројем, губитак
што га је имала у реформацији.
3. Један знак да се у Западној цркви дух обнавља јесте и реформа календара која
пада после Тридентског сабора. Јулијански календар је поправио 1582. г. папа
Гргур XIII, те је тиме рачунање времена дошло ближе стварном кретању Земље.
Тај поправљени календар, Грегоријански, примиле су протестантске земље тек у
XVIII в. Највећи су успеси Западне цркве после Тридентског сабора на пољу
милосрђа. Милосрдна браћа и сестре негују у својим болницама болеснике по
целом свету.

б) Језуитски ред

1. У обнављању Западне цркве има уз Тридентски сабор највише заслуга
језуитски ред (S J = Societas Jesu = Дружба Исусова). Основао га је шпански племић
и витез Игнацио Лојола, рођен 1491. г. Рањен у једној бици са Французима, лежао је
дуго и немајући шта друго да чита, читао је животе светитеља. Жива његова
машта, и иначе религиозна, распалила се, те је имао и визија. Одлучио је да ће
остати витез, али у служби вери и цркви. У својој тридесетој години почео је да
учи латински, богословију и филозофију. У Паризу је са шест другова основао
„Дружбу Исусову", коју је 1540. г. потврдио папа Павле III. ‐ Дружба је била узела у
задатак да људско друштво ‐ нехришћане и „јеретике" ‐ преведе у Римску цркву и
да папи послужи ма за који задатак.
2. Снага тог монашког реда лежи у необично чврстој организацији, у великој
образованости чланова, у истрајности на послу, у самодисциплини и безусловној
покорности папи. Све су то скоро чисто војничке црте. За ступање у ред издржава
се двогодишње искушеништво, затим осам до петнаест година школовања.
Одабрани постају у тридесетој години свештеници, а од њих одабрани постају тек
у четрдесет и петој professi, уз свог генерала „црног папу" који је у Риму, чине
језгра реда. ‐ Свежину своје воље, верско одушевљење и дисциплину негују у
„духовним вежбама", које сваки издржава четири недеље годишње. Ред духовних
вежби је саставио Лојола. Оне сведоче да је врло добро познавао људску душу и
знао њоме управљати.
3. Одмах у првим деценијама свога живота имао је тај ред необичне успехе у
Индији, Јапану, Кини и у Америци, где су језуити уредили државу Парагвај. Што
даље, успевали су све више. Много већи су им успеси међу „јеретицима". По свим
89 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
западним земљама (за Катарине II и у Русији) отварали су своје средње школе и
универзитете, где су давали заиста добро образовање у хуманистичком правцу.
Ученика су имали не само из римокатоличких кругова, него и из бољих кућа
других вера. Њихови интернати били су угодни и уз извесне погрешке
слободоумно уређени. Тиме им се уплив ширио у најбоље друштвене кругове, а
употребљавали су га у корист своје цркве. На владаре и велике достојанственике
су утицали као исповедници.
4. У свету их гледају са неповерењем поглавито због тзв. језуитСКОГ морала по
коме су дозвољена и неморална средства за неку свету сврху; даље, ако то тражи
виша сврха, може се човек и криво заклети, тј. заклети се на оно што мисли, а не на
оно што говори. Рад и утицај им је увек невидљив. Због тешке борбе са њима
гоњени су из држава и ред им је укинут крајем XVIII в., а обновљен је почетком XIX
в.
На свим пољима науке има језуита великих радника, особито у политичким и
природним наукама (биолог Васман, антрополог Мукерман, социолог и моралист
Катрајн итд.).
Ваља поменути да се против њих борио велики мислилац француски Паскал.
5. У борби против протестаната и других својих противника служила се Римска
црква и инквизицијом. То је суд за изналажење и прогањање „јеретика".
Инквизитори су у истрагама бацали људе на муке. Смртне казне које је
инквизиција изрицала извршавала је државна власт. За сузбијање књига које
пишу против учења и реда Западне цркве установио је Тридентски сабор индекс
(списак) забрањених књига. Индекс постоји и данас.

в) Ватикански сабор ‐ Нове догме – Старокатолици
‐ Борбе Западне цркве

1. У новијој историји Западне цркве врло је важан Ватикански сабор, који је
одржан 1869‐70. г. за време папе Пија IX. Тај сабор је прогласио папску
непогрешивост, тј. да је папа непогрешив када званично ‐ ех сагкеЛга ‐ 2овори о
питањима вере и морала. Опозиција против те „догме" била је на сабору испочетка
велика, но напослетку је попустила (Штросмајер). „Догма" о папској
непогрешивости вели‐ка је повреда реда црквеног и њеног учења. Иста је таква
„догма", да је Богородица натприродно рођена као и Спаситељ. Ни за једну нема
основе ни у Светом писму ни у Предању. Обе те догме су дело језуи‐та. Догма о
Богородици проглашена је 1854. године.
2. Са догмом о папској непогрешивости није се сложила сва Западна црква.
Особито оштро су устали против ње професори богословије и филозофије у
Минхену са проф. Делингером на челу. Из тога протеста развио се јачи покрет, те
су многи иступили из Римске цркве. То је старокатолички покрет који се стекао у
посебну цркву. Старокатоличка црква има својих следбеника у Немачкој, Аустрији,
Швајцарској, Низоземској, Француској и другде, а у новије доба и међу Хрватима.
Старокатолици примају у веру за обавезно само оно што је решило седам
васељенских сабора. То их у догматици изједначује са нашом црквом. Задржали су
обред Римске цркве. Са православном црквом одржавају везе. Познат је
старокатолички Богословски факултет у Берну.
3. У XIX и XX в. издржала је Западна црква више борби са разним државама. Са
Италијом политичку борбу због тога што је приликом уједињења Италије укинута
Папска држава (1870) која је обновљена 1929. г.; са Немачком тзв. културну борбу
90 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
у којој је кнез Бизмарк намеравао да ограничи културни и политички уплив
римокатолика и са Француском политичку и културну борбу, која је завршена
1905. г. раздвајањем државе и цркве. Црквене школе су затворене, све црквено
имање (храмови, ствари, зграде, итд.) прешло је у државно власништво. Ни из
једне од тих тешких борби није Западна црква изашла ослабљена.
4. Западна црква учествује у свим државама, где је има, у политичком,
културном и друштвеном животу (нунцијатуре, клерикалне странке, хришћански
социјализам, католичка штампа, школе, културна и економска удружења).

г) Римска пропаганда на Истоку

1. Оба покушаја Западне цркве да једним замахом завлада Истоком ‐ уније:
Лионска и Фирентинска ‐ остала су без успеха. Но она је те покушаје наставила
ситним и дугим радом ‐ пропагандом, којом појединачно осваја чланове источних
цркава. Пропаганду у области источних патријархата обављају многобројни
западни мушки и женски калуђерски редови, особито језуитски. Док су источни
патријархати били сви под Турцима, штитиле су ту пропаганду западне европске
државе преко својих посланстава и конзулата и уговорима. Особито је то чинила
Француска. Она је 1901. склопила са Турском уговор којим је пропаганда на истоку
добила велику слободу. Тако је остало до данас углавном исто. Пропаганда се
протегла на Грчку, Бугарску, Румунију и међу карпатске Словене. Средства тога
рада била су и јесу: бесплатна болница, сиротиште, азил, чиме се задобија
сиромашан народ. Даље, дечја забавишта, основне и средње школе у којима такође
раде мушки и женски редови, манастири са економским правцем, оснивање
епископија и парохија где се год може. Уз то, делује пропагандистичка штампа
књигом и листовима. Ради пропаганде основао је у XVI в. папа Гргур XIII у Риму
Collegium Atanasianum ‐ велику школу за васпитавање младића са Истока. Они носе
у своју домовину идеје Западне цркве. За друге народе постоје у Риму исте такве
школе, нпр. за Југословене Завод св. Јеронима.
2. Пропагандом задобијени имају да признају папску власт и исхођење Св. Духа
и од Сина, што им се не уноси у симбол вере. Црквени обред и језик им се
остављају нетакнути, свештеници им живе у браку итд. Тиме се рачуна на народ
који не види и не разуме догматске и канонске разлике, а задовољан је што су
спољашње форме вере остале нетакнуте.
3. Успеси пропаганде на Истоку не стоје у сразмери са трудом и трошком који је
у њих уложен. Пре I светског рата није у Турској број присаједињених износио
више од 600.000. Већи део њих уопште и није био православан.
4. Православне источне цркве су се браниле од тога надирања колико су могле.
Ослањале су се на Русију, а у старије време и на дипломатију протестантских
држава. У XVII в. био је велики борац против пропаганде, нарочито против језуита,
цариградски патријарх Кирило Лукарис.
Пропаганда = смишљено ширење вере и црквене власти, или неке друге идеје, нпр.
Националне.

91 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ИЛУСТРАЦИЈЕ

Б) ЗАПАДНА ЦРКВА ОД

1054. Г. (ЦРКВЕНА УМЕТНОСТ ЗАПАДНОГ СВЕТА)

Катедрала и торањ у Пизи, романски стил

Нотр Дам у Паризу, готски стил

92 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

Црква Св. Петра у Риму, ренесансна купола са барокном колонадом

93 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Скидање са крста, барељеф у мермеру, Парма, катедрала

Црква Santa Maria della Salute, Венеција, западни барок
94 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
VI. Источни патријархати

1. Александријски патријархат, који се такмичио за првенство са цариградским,
сведен је на уске границе када су се од њега оделили Копти. Још је јаче пострадао
када је Омар (640. г.) освојио Египат и отргао Александријску цркву испод
византијске заштите. Под турском влашћу било је још и горе. У току векова опадао
је број православних у томе патријархату каткад на једну до две хиљаде душа.
Због тешких политичких прилика живели су александријски патријарси читава
два века у Цариграду, који их је до почетка XIX в. и именовао. Седиште патријарха
је у Каиру; има две епархије, неколико цркава и око 40 свештеника врло ниског
образовања. До I светског рата се бринула Русија за издржавање те цркве.
2. Ништа боље не стоји ни Антиохијски патријархат. Од средњег века је у њему
био сталан раскол: борба између Арапа, који су у већини, и Грка. Цариградска
патријаршија је поступала са том црквом као са својом епархијом и слала јој грчку
јерархију скоро до XX в. када је изабран за патријарха Арапин.
3. И у Јерусалимском патријархату сачињава већину арапски елеменат. Уз сва
зла турске управе било је и то што је и овде Цариградска црква намештала
патријарха по својој вољи. Ти патријарси уопште нису живели у Јерусалиму, бар не
до XIX в. Епископи (15) живе већином код патријарха који их издржава.
Патријаршија има велика имања у Палестини, Грчкој и у Бесарабији. Управа је
рђава, просвета ниска.
4. Самосталну Синајску цркву сачињава синајски манастир.
5. Црква на Кипру је самостална од петог века.

VII. Преглед историје осталих православних цркава

а) Црква у Русији

1. Руска легенда каже да је у Русију донео хришћанство апостол Андрија
Првозвани. Но заправо хришћанство хвата међу Русима корена тек онда, када су
дошли у јачи додир са Источним римским царством. То доба је X век. Половином
тога века крстили су се у Цариграду руска велика кнегиња Олга и многобројна
њена пратња. После ње, која је „прва из Русије ушла у царство небеско", шири се
хришћанство јаче у сам народ за време њеног унука, кнеза Владимира (X и XI в.).
Када је Владимир после ратовања са Византијом закључио мир, крстио се и узео је
за жену сестру цара Василија. По његовој наредби крштени су на обалама Дњепра
његови поданици (новији споменик тога крштења је величанствени храм
Владимиров у Кијеву са великом сликом крштења Руса од уметника Вазнецова).
Његови наследници утврђивали су хришћанство нарочито помоћу калуђера, који
већ од тога доба играју важну улогу у руском верском животу и култури. Руски
црквени живот је зависио у свему од цариградске цркве, као матере своје. Све
уредбе цариградске цркве су пренесене у Русију. Митрополита је именовао
патријарх и митрополити су за дуго време били махом Грци. Црквено средиште је
био град Кијев.
2. На почетку XIII века упали су у Русију Монголи. Џингис‐кан је савладао
несложне руске кнежеве и учинио их својим вазалима (1223). Тада почиње за
руску цркву доба страдања и борбе. Страдала је од освајача, а имала је борбу и са
римском црквом, која је хтела да у тим тешким временима прошири своју власт на
Русију. То је доба крсташких ратова и Латинског царства у Цариграду. Русија је,
95 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
дакле, на домаку папи. Папа је мислио да своју власт унесе у Русију крсташким
ратом против Монгола. И заиста су већ упадали у Русију са севера Швеђани, а са
запада Немци уносећи унију. У тим тешким временима истакао се међу руским
кнежевима Александар Невски који је силом одбио упаде странаца и папске
предлоге. Руска црква га због тога слави као свога светитеља и чува му тело у
Петрограду.
Монголи су најзад, после дуге борбе, признали руској цркви слободан живот,
право суђења, штавише ослободили су свештенство од дажбина. У то доба су за
духовни живот руски врло много учинили ученици св. Сергија, оснивача Троицко‐
Сергијевског манастира код Москве (1338).
3. Русија се ослободила Монгола скоро у исто време када је пао Цариград. Од
тога времена стаје руска црква на оно место у животу целе Источне цркве, на коме
је вековима био Цариград. Цариградски двоглави орао прешао је у грб Русије, а
Иван III се венчао са Софијом, последњим изданком последње византијске
владарске куће. Материјална помоћ коју је Русија од тога доба давала источним
црквама не може се уопште израчунати. Њена помоћ православним Словенима у
њиховом тешком политичком животу, нпр. при ослобођењу балканских народа од
Турака, ишла је до самопрегора. Помагала их је до I светског рата. Уз ту историјску
материјалну и политичку помоћ, руска црква брани чистоту православља већ од
времена када се ослободила од Монгола.
4. После ослобођења од Монгола најважнији догађај у историји руске цркве је
њена самосталност, јер она је још увек била у зависности од цариградског
патријарха, који је био под Турцима. Како такве везе нису добре за политички
живот једне државе, Руска црква је, у сагласности са цариградском и због
неприлика у којима је цариградска била, добила прво своју самосталну
митрополију, а 1589. године и своју патријаршију.
5. У столећу које затим следи владали су у Русији политички метежи. Пољаци су
упадали у њу и доносили са политичком опасношћу и верску. За све то време
одржавали су патријаршија и православна црква народно и државно јединство.
Црква је окупљала народ против уније, одушевљавала га и за политички отпор и
тиме неговала у њему свест о народном и државном јединству и слободи.
6. Због свих тих заслуга руске цркве био је углед и уплив патријархов раван
царском угледу. Но за патријарха Никона дошло је до ограничавања патријархове
власти у државним пословима (1658), али углед му је у народу остао и надаље
жив. Коначно је ограничен и скрхан за време цара Петра Великог. Петар је уводио
реформе у државни и друштвени живот свога народа, да би у њему одомаћио
западну културу. У земљу су доведени многи странци као носиоци културе,
нарочито Немци протестанти. Руска црква је у том великом владарском потхвату
назирала опасност и за православну веру и за дух руског народа. Петру је црква
као чуварица свега наслеђеног сметала у његовој културној политици. Око јаког
патријарха са великим угледом могли би се скупити сви незадовољни, којих је
било много. Због тога Петар није дао да се попуни упражњени патријаршијски
престо. Он је 1721. године ставио руској цркви на чело „Свјатјејши
правителствујушчи синод". То је било управо тело коме владар именује чланове, а
које ради под надзором државног представника (оберпрокурор). Од тога доба,
стоји сав живот руске цркве у државној руци. Руска црква је стално осећала свој
неприродни и тешки положај под државним туторством и тражила је с времена на
време избор патријарха. Надала се да ће онда бити боље. Жеља јој је испуњена
1917. године када је изабран патријарх Тихон.
96 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
7. У великом руском преврату и под владом која је после Револуције 1917. у
Русији прелази руска црква преко своје Голготе. Но и у тим најтежим данима није
у њој замро верски живот, него је, судећи по свему, добио новога полета.
8. Руска црква је у пређашњим временима радила на народном просвећивању
исто тако мало као и држава. У новије доба је била у просвети необично делатна.
На све стране су држани верски и морални курсеви и предавања за просвећене и
за народ. Синод је у време пред I светски рат издржавао око 50.000 основних
школа, 57 богословских семинара, до 190 других средњих школа и 73 девојачке
школе. Црква је неговала трезвеност, болеснике, сиротињу итд. Виша богословска
образованост је цветала на духовним академијама у Петрограду, Москви, Кијеву и
у Казану. И за просвећене и за пук постојали су многобројни листови верско‐
моралне и верско‐филозофске садржине. На високим богословским школама у
Русији образовани су многи синови мањих православних народа, па и нашега.
9. Основна црта руске народне душе јесте дубока религиозност, преданост Богу
и његовој вољи. Само зато је код Руса имала успеха страна пропаганда. Јављале су
се секте, посебна мања верска друштва која, мимо цркве, живе својим верским
животом. Најважније секте су: староверци, који су се јавили за време исправљања
погрешно писаних црквених књига под патријархом Никоном. Чувајући и
неразумно све што је старо, они нису дали да се ма и једно слово у књигама мења и
оделили су се од цркве; духоборци, који су настали под протестантским утицајем,
поричу цркву и јерархију, верују да се дух васкрслог Спаситеља настанио у њих.
Власти су их насељавале одељено, најзад се већи њихов део иселио у Канаду.
Постоје још баптисти, штундисти, методисти и многи слични, који су се појавили
под утицајем са стране.

97 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Сл. 14. Руски стил (Црква Василија Блаженог у Москви)

10. Религиозни дух руског народа изражава се особито лепо у руској
књижевности и филозофији. Мало кога већег руског књижевника не занимају
верска и морална питања, која осећа у име целог народа. На челу свих, не само у
Русији него и у целом свету, стоји Фјодор Достојевски са својим Злочином и казном,
Браћом Карамазовима, Идиотом итд. Одељени од цркве, али стојећи на тлу вере,
писали су у верском духу Л. Н. Толстој, Г. С. Петров и др. Велики хришћански
филозоф је Вл. Соловјов. У верској уметности, нарочито у музици, истичу се Руси до
светског гласа. То су велика имена: Бортњански, Архангелски, Глинка, Чајковски.
У Русији нема већега музичара који није створио које велико дело у црквеној
музици. Исто је тако и са сликарством.
11. Црквено неимарство су Руси наследили од Византије. Најстарији њихови
храмови су скоро чисто византијски. У позније време развио се под утицајем Азије
тзв. руски стил са мање неимарске лепоте, а више богатства и сјаја. Најважније
грађевине тога стила су: црква Василија Блаженог у Москви (Иван Грозни) и црква
Васкресења у Петрограду на месту погибије Александра II. Осим тога, на руско
неимарство је утицала и италијанска уметност. Казански сабор у Петрограду
зидан је по угледу на Петрову цркву у Риму.

б) Црква код Бугара

1. Несловенско племе Бугара претопило се у Словене које је покорило при своме
доласку на Балкан. Примило је хришћанство у IX веку. Веру су Бугари добили из
Византије којој су били у суседству, а са вером и јерархију и политички уплив
98 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
грчки. Мада је њихову цркву уредио тако велики човек као што је био Фотије,
патријарх цариградски, њима је била тешка грчка управа. Због тога, у доба прве
распре између Истока и Запада, покушава бугарски владар Борис да се стави под
власт Римске столице. Хтео је да се спасе политичке зависности од Цариграда.
Грци су били тада јачи од Рима и ствар је остала по старом.
2. Вера, а са њоме и писменост, почела је међу Бугарима јаче да се утврђује тек
кад су дошли на Балкан прогнани ученици Ћирила и Методија. Они су озбиљно
радили око народне просвете и у самој Бугарској и у околини Охрида међу
небугарским Словенима. Св. браћу и њихове ученике поштује и Бугарска црква као
свете „седмочисленике" (Ћирил, Методије, Климент, Сава, Наум, Горазд, Анђелар).
3. У XI веку потпала је Бугарска под Цариград, а с њоме и црква. Тада Грци
почињу да натурају Бугарима своју културу. Но у доба св. Саве (XIII в.) диже се
Бугарска под Асенима до самосталности и Грци јој признају и самосталну
патријаршију. На несрећу све је пропало 1393. године кад су Бугари потпали под
Турке. Цариградска патријаршија је знала искористити свој положај код турске
управе и укинула је бугарску црквену самосталност. Фанариоти су били досадили
народу, те се 1857. године народ дигао против њих. Раздор међу Грцима
епископима и бугарским народом трајао је до 1870. године. Тада је турска власт
основала у Цариграду за Бугаре посебну црквену управу ‐ егзархат. Бугари су то
поздравили, но Грци су прогласили бугарску цркву за расколничку, будући да се
одметнула од своје законите власти. Егзархат је учинио Бугарима великих услуга
у националној пропаганди под Турцима.
Фанар се зове цариградски патријаршијски двор.
Фанариоти = епископи које је Цариградска патријаршија слала у народне Цркве на
Балкану и другде.

4. После ослобођења од Турака, жртвом и заслугама Русије, постао је положај
напаћене цркве тежак. Бугари су управу своје земље предали туђим, немачким
кнежевима, који су гледали да своју нову државу држе подаље од Русије. Како су
природне везе са Русијом одржаване преко цркве, она је из политичких разлога
била све више занемаривана, па и прогоњена. Због тога је њена улога у јавном
животу мала, а свештенство доста непросвећено, те разне мисије са Запада имале
су тамо доста успеха.

в) Црква у Грчкој

1. Када се данашња Грчка држава ослободила од Турака тада је проглашена и
самосталност Грчке православне цркве (1833. г.). Она је дотле била природан
саставни део Цариградског патријархата. Грчка црква се није изделила из крила
своје матере цркве канонским начином, тј. по црквеним законима и са њеним
пристанком. Због тога је пала под анатему Цариградске патријаршије и била је
неко време издвојена из заједнице православних цркава.
2. Када је у Грчкој устројавана нова црква, није држава била према њој толико
пажљива колико је то црква заслуживала. Јер за време робовања Турцима, црква је
чувала националну свест, ма како ниско да су стајали јерархија и верски живот.
Црквене уредбе је израдио протестантски васпитаник калуђер Теоклид
Фармакидес и по тим уредбама је црквена управа у свему зависна од државних
власти. Грчком црквом управља архијерејски синод са владаревим комесаром, по
руском примеру. Од 524 манастира у Грчкој затворено је 400. Уз то је страначки
раздор прешао из политичког живота у црквени. ‐ Држава се није старала за
цркву, а најмање за верску просвету, те је ниже свештенство до скора било врло
99 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
слабо образовано. Више свештенство учи махом на протестантским
универзитетима у Немачкој. ‐ Старешина цркве је митрополит атински, а
подељена је на четрдесет епископија.

г) Црква код Румуна

1. Једини романски народ православне вере су Румуни. У њихове крајеве су
донели хришћанство римски колонисти, можда још пре Константина Великог. У IV
в. постоји на њиховој црноморској обали епископија (Томи). Доцније су потпали у
црквеном животу под утицај околних Словена, те им је и црквени и књижевни
језик био дуго времена старословенски. Док су Турци владали Балканом били су
Румуни са својим кнежевима, војводама, турски вазали. Тада су у црквеном животу
потпали под Цариград (XVI в.). Турци су продавали румунску војводску власт
цариградским Грцима, који су заједно са грчким епископима ‐ фанариотима ‐
искоришћавали народ. Покушавали су, као и другде по Балкану, да међу Румунима
одомаће своју културу. Светогорски и синајски калуђери су били преплавили
земљу, а имали су у њој своје велике поседе завештане од румунских великаша. И
вера и просвета су ипак напредовале. Нешто је негована у манастирима који су
основани у XIV в., а уредио их је српски калуђер Никодим. Грађевине манастира
типа су српских задужбина.
2. У почетку XIX в. бирају Румуни сами своје војводе и тиме престаје грчка власт
и у цркви. Кнез Александар Куза прогласио је самосталност Румунске цркве, али
јој је одузео скоро све имање. То је било углавном уперено против светогорских
манастира и источних патријаршија. Самосталност је цркви призната 1885.
године.
3. Друга насеља Румуна, која сада сачињавају проширену краљевину, била су до
I светског рата под Мађарима и Аустријом (Ердељ са деловима Баната и
Буковина). Ти Румуни су у црквеном животу били неко време потчињени
Карловачкој митрополији (од 1783. г.). Но концем 1864. г. добили су угарски
Румуни ‐ ердељски и банатски ‐ своју црквену самоуправу и уредили су
митрополију у Сибињу. Године 1870. издвојила је државна власт и Буковинску
цркву, коју је дигла на степен митрополије са седиштем у Черновцима. У њен
састав су ушли сви православни грађани у Аустрији, па и две српске епископије у
Далмацији ‐ задарска и которска (1873).
4. Верски живот и просвета стајали су пре I светског рата у ове две митрополије
боље него у Краљевини Румунији. Обе су имале своје сређено имање, те су могле
да издржавају своје школе и свештенство. Православни богословски факултет при
универзитету у Черновцима васпитавао је и за нас одличне црквене раднике.

Одломци из историјских извора

1. Тацит о гоњењу хришћана за време цара Нерона. Ни људска помоћ, ни
владарски дарови, ни покајне жртве нису могле ућуткати сумњу да је пожар Рима
настао на његову заповест. Да би учинио крај тим гласовима, Нерон је оптужио
хришћане и одредио им нарочито биране казне; њих је народ тако звао и мрзео их
због њихова срамна живота. Христос, од кога то име потиче, био је погубљен за
владе Тиберијеве од прокуратора Понтијског Пилата. Тиме је то опако сујеверје
било за кратко време сузбијено, но опет је избило, не само у Јудеји која је
постојбина тога зла, него и у престоници, где се и иначе са свих страна стиче и
100 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
налази присталица сваких опачина и гнусоба. Прво су похватани они који уз то
(хришћанство) пристају, па онда врло многи које су они проказали. Но није се за
њих утврдило да су подметнули ватру, него да уопште мрзе људе. Са тим
несрећницима је још терана и окрутна игра: умотавани су у животињске коже, да
их пси растржу; многи су обешени на крстове да се спале, да би горући
осветљавали ноћ, кад се спусти тама. Нерон је дао за ту забаву своје шеталиште и
приредио је у цирку игру, где се... помешао међу народ... Због тога (окрутности)
почео је народ да жали те кривце... јер је изгледало да су жртвовани крволочности
једнога човека, а не општем добру (Анали XV, 44).
2. Писмо Плинија Млађег цару Трајану о хришћанима у Витинији. Навикао сам,
господару, да о свим сумњивим стварима тебе извештавам... Никада нисам био код
истрага вођених против хришћана. Зато ми није јасно шта управо потпада под
казну или истрагу. Нејасно ми је да ли треба правити разлику по старости... да ли
треба опростити ако се ко покаје, или се не треба обазирати на то ако неко ко је
некада био хришћанин хоће да се одрече. Најзад, да ли треба кажњавати због
самога имена, ма и не било са њиме злочина, или треба кажњавати злочине који
иду уз име.
До сада сам овако поступао са онима који су ми тужени да су хришћани: питао
сам их да ли су хришћани; ако су признали, ја сам их, претећи им да ћу их
погубити, питао и по други и по трећи пут; када би остали постојани, давао сам их
погубити... Послао ми је неко тужбу без потписа са списком многих имена. Но они
су порекли да су хришћани, или да су то икада били. Говорећи са мном, призвали
су богове и одали су част тамјаном и вином твоме лику за који сам наредио да се
донесе заједно са ликовима богова. Још су говорили погрде на Христа. Будући да
се прави хришћани, како се чује, не могу никако на то натерати, мислио сам да их
ваља пустити. Други опет, који су били на списку, рекоше да јесу хришћани, но
одмах и порекоше говорећи да су то некада били, а сада да нису, неко већ три
године, неко више, а неки већ више од двадесет година. Сви су одали пошту твоме
лику и ликовима богова. Они су ружили Христа.
Они су тврдили да је сва њихова кривица или заблуда била то што су били
уобичајили да се скупљају извесног дана пре сунчева рађања и да заједнички
наизменце певају похвалне песме Христу као Богу. Да су се, даље, заклетвом
обавезивали не на какав злочин, већ да неће красти, отимати, чинити прељубу, да
неће кршити задату реч и да неће затајити добро које им људи повере. Затим,
беше обичај да се разиђу да би се касније опет састали на обеду, на којем су јели
обична, нешкодљива јела. Но веле да су се и тога оканули, када сам издао наредбу
којом сам по твојој заповеди забранио тајна друштва. Због свега тога сматрао сам
за потребно да бацим на муке две девојке које се зову слушкиње (ђаконисе), да од
њих дознам шта је заправо истина у тој ствари. Но нашао сам једино претерану и
глупу празноверицу. Зато сам прекинуо истрагу, док не добијем од тебе савета.
Мени изгледа да се о тој ствари заиста треба посаветовати, особито стога што
многи могу страдати. Јер над многима, младима и старима из свих сталежа и оба
рода, већ лебди опасност или није од њих далеко. Јер се зараза тога празноверја
није раширила само по градовима, него и по мањим местима и селима. Но рекао
бих да јој се још може стати на пут и злу помоћи. Свакако је јасно да је свет почео
да похађа већ опустеле храмове, да се опет приносе давно изобичајене жртве и да
се продаје за храну месо од жртава, које је до сада мало ко куповао. Из тога је лако
видети колико се људи може опет извести на бољи пут, ако им се даде прилика да
се покају.
101 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
3. Трајанов одговор Плинију Млађем. ‐ Ти си, мој Секунде, водећи истрагу о
хришћанима поступио као што треба. Јер за ту ствар се уопште не може
установити ништа што би требало да важи као стално правило. Не треба их
тражити, но кад су тужени и признају, треба их казнити. Но тако да се због
кајања опрости ономе који порече своје хришћанство и то потврди делом, тј.
призивањем наших богова, па ако је по прошлости и сумњив. Тужбе без потписа не
смеју се дозволити ни код каквог злочина. Јер то би био врло зао пример и не би
било достојно нашег времена.
4. Спис из гоњења Децијева. ‐ Одбору за жртве у селу Александрово Острво
(Египат). ‐ Од Аурелија Диогена, сина Сатабова из села Александрово Острво,
старог отприлике 72 године, са ожиљком на десној обрви. „Вазда сам приносио
жртве боговима, па и сада сам пред да то овде потврдите. — Живите вазда сретно!
Ово сам поднео ја, Аурелије Диоген." ‐ Потврђујемо да смо видели како Аурелије
приноси жртву. (Нечитки потписи) 2. Епифа (26. јунија) прве године
неограниченог Гаја Месија Квинта Трајана Деција, побожног Аугуста.
5. Из акта о мучеништву Јустина Филозофа и другова његових. ‐ Префект
(римски) Рустикус рече Јустину: „Пре свега укажи част боговима и слушај цареве."
Јустин одговори: „Не треба никоме замерати, нити кога корети што следи за
науком нашега Г. И. Христа." Префект: „Уз коју науку (филозофску) пристајеш ти?"
Јустин: „Потрудио сам се да упознам све науке, али сам се одлучио за праву науку
хришћанску, иако се она не свиђа онима који су у заблуди." Префект: „Дакле, та се
наука теби свиђа, јадниче!" Јустин: „Да, јер јој следим са правом вером." Префект:
„Каква је то вера?" Јустин: „Ми поштујемо Бога хришћанскога о коме верујемо да је
једини творац и зачетник свега створенога, што се види и не види и поштујемо
једнога Г. И. Христа Сина Божјег, о коме су и пророци унапред јавили да ће доћи
људском роду као весник спасења и учитељ праве науке." ... Префект: „Где се
скупљате?" Јустин: „Где нам је згодно и могуће. Или ти можда мислиш да ми сви
долазимо на једно место? Не, јер хришћански Бог није ограничен једним местом ...
верни га свуда штују и свугде му се моле." Префект: „Говори, где се сабирате, или
на коме месту скупљаш своје ученике?" Јустин: „Ја живим у собици под таваном
код неког Мартина близу Тимотијева купатила. Ко је хтео да до мене дође, ја сам
га поучио истинитој науци." Префект: „Укратко, дакле, зар ниси хришћанин?"
Јустин: „Да, ја сам хришћанин!"
[Даље се говори о преслушавању остале шесторице хришћана]. Префект
наставља:
„Сад чуј, Јустине! Тебе зову учењаком и ти мислиш да познајеш праву науку.
Када сада будеш шибан и када ти одсеку главу, јеси ли уверен да ћеш отићи на
небо?" „Ја се надам, одговори Јустин, да ћу примити од Христа дар када то
издржим."... Префект: „Ти, дакле, заиста мислиш да ћеш се попети на небо и да ћеш
тамо добити мазду?" Јустин: „Не мислим, него знам и тврдо сам у то уверен." Тада
рече префект: „Да бисмо ствар скратили, станите један уз другога и сложно
жртвујте боговима." Јустин: „Нико паметан неће отпасти од побожности и пасти у
безбожност." Префект: „Ако не послушате бићете без милости кажњени". Јустин:
„Ми живимо у нади да ће нас избавити наш Г. И. Христос када будемо кажњени"...
Исто тако рекоше и остали: „Чини шта хоћеш, ми смо хришћани и не жртвујемо
идолима." ‐ Тада изрече Рустикус пресуду: „Зато што нису хтели да жртвују
боговима и да послушају царску заповест, нека буду шибани и погубљени по
пропису закона."
6. Из акта о мучеништву епископа Кипријана ... А другога дана сакупи се много
народа око куће Секстуса (код кога се био настанио проконзул). Проконзул седе и
102 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
рече да доведу Кипријана. Тада му рече: „Јеси ли ти Тасције Кипријан?" ‐ Кипријан
одговори: „Јесам." Проконзул га запита: „Је ли истина да ти јавно иступаш као отац
тога безбоштва?" Кипријан одговори: „Јесте." Галерије рече: „Свети цареви траже
од тебе да жртвујеш". ‐ „Нећу то да чиним." ‐ „Промисли шта говориш и учини што
ти се заповеда." „У праведној ствари нема размишљања." ‐ После кратког
саветовања са скупом објави Галерије у узрујању пресуду овим речима: „Нека се
Тасције Кипријан погуби мачем." Кипријан рече: „Хвала Богу!"
Када је изречена та пресуда поче викати гомила браће: „Ми хоћемо да и нама
одсеку главе са њиме!" Тада је настао међу браћом метеж и велика гомила га
праћаше. Одведен је на Секстусову њиву. Тамо је скинуо са себе горњу одећу,
спустио се на једно колено и пао у молитви пред Господом. Пошто је скинуо и
доње одело и предао га ђаконима, стајао је усправно и очекивао је џелата. Када је
џелат дошао, заповедио је (Кипријан) својима да му даду двадесет и пет златника.
Онда је покрио очи руком. И тако је блажени Кипријан дочекао ударац који га је
погубио. Тело је остављено ту у близини да се задовољи радозналост
незнабожачка. Одатле је ноћу однесен са молитвама и великом свечаношћу на
поље прокуратора Макробија Кандидијана, украј друма, близу рибњака. ‐ За
неколико дана умро је проконзул Галерије Максимус.
7. Из прве Апологије Јустина Мученика. Ко поверује и пређе нама, тога после
крштења водимо к браћи (тако се зовемо), где су на окупу. Ту се од срца молило
Богу и за себе и за крштенога и за све друге на свету, да бисмо... и по својим
делима били добри грађани и људи и чувари закона... Када се молитва сврши
целивамо један другог у име поздрава. Затим доносе старешини хлебац и суд са
водом и вином. Он то узме и говори хвалу и славу Оцу свега света у име Сина и
Светога Духа... Када се та молитва сврши, рекне сав присутни народ: „Амин". А
„амин" значи на јеврејском: нека буде тако. Затим дају ђакони ‐ како их ми зовемо
‐ освећеног хлеба и вина помешаног с водом свима који су ту, а онима који нису ту
носе кућама.
Та се храна зове код нас евхаристија и њу не може с нама делити нико, осим
онога ко је поверовао да је наша наука истинита и опрао се у купељи за опроштај
греха и препорођење, те живи како је Христос наредио. Јер ми то не узимамо као
обичан хлебац и обично пиће... него знамо да је та храна, која је освећена његовим
речима... тело и крв оног Исуса који је узео тело...
У дан који се назива сунчевим даном (dies solis ‐ недеља) скупљамо се сви, из
града и из села, на једно место, па ту читамо апостолске успомене (еванђеља) или
пророчке књиге колико год времена имамо. Када читач заврши, онда старешина
држи говор у коме нас живо опомиње да те лепе поуке не заборавимо. Затим сви
устанемо и молимо се Богу и после молитве се, како рекох, доноси хлеб и вино са
водом... Имућнији, и они који то хоће, дају по својој вољи ко шта хоће. Што се скупи
то остаје код старешине и он тиме помаже сирочад и удовице и оне који су у
нужди због болести или због другог чега; (помаже) и сужње који су у тамници и
странце који су се нашли код нас на кратко време. А у тај дан се састајемо зато...
што је Исус Христос, наш Спаситељ, тога дана васкрсао из мртвих...
Ако вам се чини да је разумно што чинимо и да у томе има истине, а ви то
поштујте. Ако вам се пак чини да су то тричарије, ви их презирите... али их не
осуђујте на смрт као злочинце, када не чине никакве кривице. Јер унапред вам
кажемо да будућем суду Божјем нећете умаћи, ако устрајете у неправди.
8. Галеријев указ о верској трпељивости. Међу осталим уредбама које дневно
дајемо на корист и добро државе, одлучисмо пређе и то да све прилике Римљана
средимо у складу са старим обичајима и државним устројством и да нарочито
103 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
припазимо на хришћане који остављају веру својих отаца, да бисмо их привели
опет бољој увиђавности. Јер њих је, ко би знао откуд, обузела тако велика смелост
и таква лудост да су престали живети по уредбама старих, које су (уредбе) можда
баш њихови преци установили, те су по своме знању и вољи начинили себи законе
по којима живе и који (закони) по разним провинцијама уједињују разне народе у
једну општину. И када смо најзад издали такву једну наредбу да се врате уредбама
предака, многе је надвладала опасност, но многи су, борећи се свакојако, изгинули
на разне начине. Како ипак видимо да их већина остаје у тој лудости... то смо
одлучили, по својој љубави према људима и по својој сталној навици да свакоме
чинимо милост, да ту милост и на њих проширимо. Могу опет бити хришћани и
оправити куће у којима су држали своје састанке, али да не чине ништа против
реда у држави. Посебним рескриптом ћемо упутити судије како да поступају. Због
ове милости што им је чинимо нека се од сада најтоплије моле свом Богу за добро
наше, за добро државе и за своје добро, да би нам држава остала у свему
неповређена и да би и они могли на миру живети у својим домовима.
9. Из Миланског указа. Будући да слободу вере не треба ускраћивати, него
свачијем разуму и вољи дати право да поштује божанско биће по своме избору, то
смо већ раније заповедили да буде и хришћанима дозвољено држати се свога
богослужења и своје вере. Но како су у оној повељи, којом им се даје то право,
додати разни услови, то су се, можда, неки од њих бојали да живе по својој вери.
Када смо ми цареви, Константин и Лициније, стигли у Медиолан (Милано) и када
смо се посаветовали о свему што би било добро и корисно за државу, одлучисмо уз
много друго... да на првом месту уредимо оно у чему се показује страх и
поштовање према Божанству, тј. дадосмо и хришћанима, као и свима другима,
право и слободу да славе Бога на онај начин којем су највише склони, да би
Божанство било милостиво нама и свима који живе у нашој држави. Осим тога,
што се тиче хришћана одређујемо још да им се одмах врате, без наплате и
одштете, места на којима су се раније састајали, била она откупљена од наше
државе или од кога му драго. И ако се нађе ко да је та места добио на поклон нека
их што пре врати хришћанима. А ако купци или они који су их добили на поклон
желе шта од наше доброте, нека се обрате намеснику коме припада да решава о
местима која они држе. А ако су ти хришћани имали и других места, осим оних на
којима су се скупљали, а то није била својина појединаца, него је припадало
удружењу, то нареди да се све то по горњем закону врати хришћанима, тј.
њиховом удружењу и општини... Што се свега тога тиче, твоја је дужност да
хришћанском удружењу вољно идеш на руку, да би се наша наредба брзо
испунила... Јер тако ће нам бити вазда на помоћ Божја доброта, коју смо већ више
пута искусили. Да би сви дознали за садржину овога закона који у милости
издајемо, има се овај наш акт свуда јавно истаћи, да не би ова наша милостива
одредба остала скривена ни пред киме.
10. Јулијан апостата о хришћанима. Зашто не разматрамо помније разлоге са
којих се безбожна вера хришћана шири, тј. њихову доброту према странцима,
њихову бригу о сахрањивању мртвих, узвишену светост њихова живота? Одвраћај
свакога жреца од похађања позоришта, од банчења у крчмама, од нечасних
вештина и непоштеног заната! Дижи у свима градовима многа свратишта, не само
за наше присталице, него и за туђе ако су потребни! Заиста је срамота кад видимо
да нико од Јевреја не проси и да се безбожни Галилејци старају не само за своје,
него и за наше људе.
11. Из указа цара Теодосија о жртвама (392. г.). Нико, био ма кога пола, ма
каквог угледа међу људима и степена у достојанству, био он државни чиновник
104 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
или имао коју почасну службу, био он по рођењу угледан или низак по пореклу,
положају и стању, не сме клати невину жртву неразумним боговским идолима ни
на коме месту и ни у коме граду, или потајно указивати ватром част својем лару
(домаћи бог) за своје грехе, или своме генију (заштитник појединца) вином, или
својим пенатима (породична божанства) димом жртвеним, нити им палити свеће,
кадити их и китити их венцима. ‐ Ако ли се ко усуди да поспе животињу жртвеним
брашном да би је жртвовао, или ако би гатао из још вруће утробе животињске,
нека се оптужи као они који су учинили увреду царском величанству. ‐ Ако ли пак
неко кадом тамјана указује част идолима које је направила људска рука и које
време нагриза ‐ нека се као кривац који вређа веру казни одузимањем куће или
поседа где им је (идолима) служио паганским сујеверјем. Јер налазимо за добро да
сва места, за која је доказано да се на њима димио тамјан, припадну државној
благајни.
12. Из књиге Василија Великог „Младићима"... Пре свега, не треба да пазите баш
на све у списима песника, јер у њима има свачега. Кад вам говоре о речима и
делима племенитих људи, ваља да те људе љубите и да напрегнете снагу да им
постанете слични. Кад почну да причају о неваљалима, окрените главу и запушите
уши, као што веле да је учинио Одисеј кад је чуо песму сирена. Јер читање злих
књига утире пут злим делима. Зато нам ваља бити на опрезу, да не бисмо уз леп
језик и речи и нехотице примили и нешто што не ваља, попут оних који са медом
гутају отров. Исто то вреди и за приповедаче... Не угледајте се ни на говорничку
вештину у лагању, али запамтите добро она места где хвале врлину и куде порок.
Треба се угледати на пчелу: људи уживају само у боји и мирису цвећа, а она уме да
у њему нађе и меда. Тако могу да окористе своју душу и они, који у тим списима
траже само што је лепо и угодно. И као што се чувамо да нас не убоде трн када
беремо цвеће, тако треба да се чувамо шкодљивога, када из тих списа скупљамо
оно што је корисно. Зато вам препоручујем да пре читања књиге испитате колико
је она у складу са вашим сврхама, другим речима, да по дорској пословици
удешавате камен према врпци (пример из каменорезачког заната). Нама ваља
врлина стога што њоме хоћемо да дођемо до оног (вечног) живота. Врлину су,
међутим, песници много опевали и о њој су много писали приповедачи, а још и
више филозофи. На такве списе треба да се обраћамо пре свега. Јер није мала
добит кад се већ у младим годинама упознамо са врлинама и заволимо их. У тим
годинама поуке тих људи пријањају неизгладиво за душу јер је она нежна, па се у
њу дубоко урезују... Говорио ми је један човек, који је способан да уђе у дух
песника, да су све песме Хомерове похвала врлини, и све што у њима није
споредно, служи тој сврси (похвали врлине).
13. Из „Исповести" Блаженог Августина... Тада сам доспео у школу где је ваљало
да учим многе науке, а ја, јадни дечко, нисам разумео да су ми оне на корист...
Господе, Боже мој, грешио сам што сам преступао наредбе својих родитеља и
учитеља, јер бих науке, које је требало да учим, могао касније добро употребити.
Но не бејах непослушан зато што сам хтео нешто боље, него што сам уживао у
игри. Уживао сам у поносној победи на утакмици и у лажљивим причама. Па је ли
ми ваљало што сам памтио лутања измишљеног Енеје, а заборављао на своја
лутања; што сам плакао над Дидоном која се убила због љубави, а нисам сузе
пустио над својом смрти кад сам се од тебе оделио? Јер ко је несрећнији од јадника
који не осећа своју беду, па може да плаче над Дидоном која је умрла зато што је
волела Енеју, а не плаче због своје смрти? Нисам се свиђао ни онима на које сам се
угледао, јер сам их небројено пута преварио, ни својим васпитачима, учитељима и
родитељима. Лагао сам често и у игри. Претерано жељан да будем први, побеђивао
105 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
сам и преваром. Али зато нисам могао да поднесем и беснео сам у дивљем гневу,
кад бих ухватио друге да варају. Кад би мене ухватили у превари, понашао сам се
као бесомучан, само да не попустим. „Је ли то дечја невиност?" Не, Господе, заиста
није! Све то прелази из дечачког доба у мушки узраст. Али тада се не отима више
од васпитачеве и учитељске руке, него од царева и управитеља; тада већ нису у
питању ораси, камичци и врапци, него злато, имања и робови, а уместо шиба,
падаће онда друкчије казне...
14. Из „Живота Светог Константина". Растислав, моравски кнез, Богом учен,
учини савет са својим кнезовима Морављанима и посла (посланика) цару Михаилу
с речима: „Људи су се наши одрекли паганства и хришћанскога се закона држе,
али немамо таква учитеља који би нам казивао истиниту веру хришћанску на
нашем језику, да би се, видећи то и друге земље, на нас угледале. Пошаљи нам,
господару, епископа и учитеља таква, јер од вас на све стране добар закон излази."
Сабра цар сабор, и призва Константина, и учини да се саслуша реч ова, и рече:
„Знам, философе да си заморен, али је потреба тамо ићи, јер ову реч нико други не
може извршити као ти." А философ одговори: „И уморан и болан телом, с радошћу
идем тамо, ако имају слова за свој језик." Рече му цар: „Дед мој, и отац, и многи
други тражили су то, и нису нашли. Па како ја могу то наћи?" А философ рече: „Ко
може на води беседе писати? И јеретичко име себи стећи!" Опет му одговори цар с
Вардом, ујаком својим: „Ако ти хоћеш, може теби ово дати Бог, који и даје свима,
који просе без сумњања, и отвара ум онима који тумаче."
Отиде философ и, по првом обичају, молитви се предаде с другим
сатрудницима. Ускоро му се јави Бог, који слуша молитве својих људи. И одмах
сложи писмена, и поче писати беседу јеванђељску: „Испрва беше слово, и слово
беше у Бога. И Бог беше слово", и остало. Развесели се цар, и прослави Бога са
својим саветницима, и посла га с даровима многим, написав Растиславу овакво
писмо: „Бог, који заповеда свакоме да дође у истинити разум и на бољи се чин
спреми, видев веру твоју и труд, учини и сада у наше дане, давши слово на вашем
језику, чега не беше раније, него само у прва времена, да се и ви убрајате у велике
народе који славе Бога својим језиком. И на пут посласмо њега, коме их је Бог
јавио, човека часна, и побожна, и веома књижевна, философа. И прими овај дар
бољи и часнији од свакога злата, и сребра, и камења драгога, и богатства
неизмерног...
Кад је дошао у Мораву, с великом чашћу прима га Растислав, и ученике сабрав,
даде их учити. Ускоро, примив сав црквени чин, научи јутрењи, и часовима, и
вечерњи, и повечерњи, и тајној служби. И отворише се по пророчкој речи уши
глувих, и чуше књижне речи, и би јасан језик муцавих. Бог се тим развесели, а ђаво
се постиде. И божја реч растијаше, али зли, од искони завидљиви, триклети ђаво
не трпљаше тога добра, него ушав у своје сасуде, поче многе подизати, говорећи
им: „Не слави се Бог тако. Јер кад би то њему било угодно, зар не би он могао
учинити да би и ови, од почетка својим писменима пишући беседе своје, славили
Бога? Али је само три језика изабрао: јеврејски, грчки и латински, којима треба
славу Богу одавати." Тако говораху латинске присталице: архијереји, јереји и
ученици. И боривши се с њима као Давид с иноплеменицима, књижевним речима
их победи, назвав их тријезичницима, јер је Пилат тако написао на натпису
Господњем.
Четрдесет месеци проведе у Морави, па пође да свети (рукополаже), ученике
своје. Прими га тако као путника Коцељ, кнез панонски, и заволев веома
словенске књиге да их научи, даде до педесет ученика да им се уче. И велику част
учинив му, испрати га. И не узе ни од Растислава, ни од Коцеља ни злата, ни
106 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
сребра, ни друге ствари, положив јеванђељску реч и без хране. Само од обојице
испроси девет стотина робова и отпусти их...
15. Из ,Живота Светог Методија"... У западним, и панонским и моравским,
странама као сунце засијаше, мрак греховни одагнавши, просветише писменима, и
ученике научише црквеном чину потпуно. И тако задатак свршише, и кренуше се
на пут у Рим ...носећи собом духовни плод на освећење. То чув апостолик Андријан
изиђе им на сусрет далеко од града Рима, и тако их прими као и анђеле Божје, и
заволев њихово учење, постави блаженога Методија презвитером и ученике
њихове.
Приближи се време смрти светоме оцу нашем и учитељу Константину
философу. Видев откривење од Бога о смрти својој, обуче се у црне ризе
(монашење), и дан означи претстављења свога. И проживе до њега педесет и пет
дана, веселећи се и славећи Бога. И тако премину године 63774 (869), и придружи
се оцима својим, и пророцима, и апостолима, и мученицима, и свима светим. И
положише га у цркви светога Климента, где почеше бивати многа исцељења од
часне раке његове: слепи одмах да прогледају, недужни да се исцељују, беси да
излазе. Видевши то Римљани, још више прионуше светињи његовој.
Осветивши пречаснога и богоноснога Методија на архиепископство... послаше
га у земље словенске да учи народ њихов...
А кад дође Методије у земље моравске, сав народ изиђе му на сусрет. И тако га
приме као анђела Божјег. И отворише се очи слепих, и уши глухих чуше, и језици
који врачаху проговорише славу Богу оним устима којима најпре беху приносили
жртве нечастивим и на свима местима Бога хулили... Засија као сунце, маглу
незнања изагна и светлошћу богоразумности просвети срца свих кротошћу и
сладошћу, и све љубављу себи приведе. Задатак свој изврши, и веру сачува, и
цркве украси песмама и појањима духовним. И тако почину у Господу године
73245 и придружи се оцима и патриарсима (14. и 15. из књиге: Миливоје М. Башић,
Из старе српске књижевности).
16. Смрт Јана Хуса. Стратиште је било на једној ливади међу вртовима на путу
од Констанца у тврђаву Готлибен. Када је Хус тамо доведен клекао је, дигао очи к
небу и говорио је псалме. Неколико људи који стајаху близу рекоше: „Не знамо
шта је овај човек пре говорио или радио, али сада видимо и чујемо да говори
побожне речи." Тада му свукоше одело и везаше га за један дебео стубац. Он се
смешио говорећи: „Мога Господа Исуса су везали много чвршћим и јачим везама,
како бих се ја, јадник, опирао да ове везе за њега носим?" Онда му метнуше два
наручја дрва под ноге, а обавили су му и тело, сасвим до браде, сламом и дрвима.
Било је двоје кола дрва. Када је везан, био је обувен и на једној нози му је био још
оков.
Пре него што ће се ватра упалити приступио му је државни маршал и опоменуо
га да ће му живот бити опроштен, ако се одрече своје науке и повуче је. Он (Хус) је
на то погледао у небо и гласно рекао: „Бог ми је сведок да никада нисам
проповедао чиме су ме лажљиви сведоци обедили. Што год сам говорио и радио
чинио сам да људе одвратим од греха. Са том јеванђељском истином, о којој сам
писао, учио и говорио, а у складу са речима црквених отаца, идем данас радо у
смрт." После тих речи пљеснуше рукама маршал и фалачки гроф и отидоше
натраг.

4
5

Бројање година од створења света.
треба 7393 (885. г.)

107 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Одмах су џелати упалили ватру, а магистар (Хус) појаше јаким гласом: „Христе,
Сине Божји, помилуј нас!" И мало затим: „Христе, Сине Божји, помилуј ме!" Кад је и
у трећи мах почео: „Од Дјеве Марије рођени..." унесе му ветар пламен у лице и тако
предаде он дух Господу мичући уснама и крећући главом. Џелати покупише на
кола његов пепео и гар од ломаче и бацише у реку Рајну која туда тече. (Из
савременог извештаја о осуди и смрти Јана Хуса.)









































108 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

БОГОСЛОВ, КАТИХЕТА И ПРОФЕСОР

Рођен је 24. фебруара 1882. у Мартинцима у Срему.
Основну школу похађао је у Мартинцима, сремском
Јарку и Врбасу. Завршио је Велику српску православну
гимназију 1902. у Новом Саду и Православно српско
богословно училиште (Карловачку богословију) 1906.
Теолошко образовање допунио је студијама
филозофије у Загребу, Будимпешти и Женеви,
одслушавши такође неколико летњих семестара курса
француског језика за странце у Дижону.
Службовање је започео 1909. као суплент‐
вероучитељ у гимназији у Сремској Митровици. На
основу конкурса Патроната Српске велике гимназије у
Сремским Карловцима 1912, постављен за суплента
катихету, а од 1914. до 1941. био је професор у истој
гимназији. Од 1918. поред веронауке предавао је и
француски као необавезан предмет. Постао је
управник гимназијског интерната Стефанеум (1919),
који је крајем 18. века основао митрополит Стефан
Стратимировић. Предавао је по позиву морално богословље на Карловачкој
богословији, као и пчеларство.
Био је члан Митрополитског савета за унификацију цркве, члан Комисије
Српске православне цркве за сарадњу са другим хришћанским црквама, члан
Главног просветног савета при Министарству просвете Краљевине Југославије и
члан Књижевног савета Матице српске. Током 1920‐1921. уређивао је Нови пут,
лист за хришћанску културу, а сарађивао је у часопису Сион, у којем се појављивао
под псеудонимом Будим. Био је главни и одговорни уредник Српског пчелара од
1925. до 1929. Написао је сем Историје српске цркве и Преглед историје
хришћанске цркве.
Године 1941. био је талац код немачких и усташких власти, затим са целом
породицом логораш у Цапрагу, одакле је са већом групом православних
свештеника и чланова њихових породица, протеран у Србију, где је као избеглица
био професор гимназије у Аранђеловцу. Пензионисан је 1943. и одлуком Синода
Српске православне цркве именован за инспектора верске наставе у средњим
школама. После Другог светског рата вратио се у Сремске Карловце.
Током своје многоструке и дугогодишње делатности изучавао је историју
хришћанства и историју Српске православне цркве.
Биографија овог врсног ствараоца је позната. Објављена је у Енциклопедији
српске историографије и Енциклопедији Новог Сада. Ипак, објављена биографија
Григорија Микића није потпуна. Њу би требало допунити следећим значајним
подацима.
Јелисавета, мати Григоријева била је унука Никанора Грујића, чувеног
пакрачког владике, што никада не би требало мимоилазити јер је и то, можда,
имало одређеног удела у Григоријевом животном усмерењу.
Његова општепозната интелектуална и величина и ширина, укључујући и
чињеницу да је био полиглота, могу се разумети само у том случају ако имамо у
виду да је завршио Велику српску православну гимназију у Новом Саду, кад је
109 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
њоме руководио директор Васа Пушибрк, у којој му је разредни старешина био
чувени Тихомир Остојић.
Последње године свог живота проживео је у тешким околностима, али духовно
несломљен, а то значи усправно и честито. Због свега тога, његови ученици и
васпитаници задржали су га у најлепшем сећању, а неки и овековечили у својим
мемоарским списима, као што су то учинили Борислав Михајловић‐Михиз, Дејан
Медаковић, Жика Сечански, Живорад Стојковић и др.
Умро је 12. јула 1957. године у Сремским Карловцима.
Проф. др Никола Гаћеша




































110 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

Православна веронаука у
карловачкој гимназији

У Карловачкој гимназији је велики значај придаван учењу веронауке не само
док је она била под патронатом православних архијереја од њеног оснивања 1791.
па до 1921. године као Српска православна велика гимназија карловачка, него и
после њеног подржављења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1921. када је
постала Државна реална гимназија у Сремским Карловцима. После пропасти
Краљевине Југославије 1941. године, православна веронаука се никада више није
учила у Карловачкој гимназији, као ни у другим школама Југославије, која је
постала федеративна социјалистичка република.
Први наставни план Српске православне велике гимназије карловачке сачињен
је 1796. године под надзором њеног оснивача митрополита Стефана
Стратимировића и написан на старословенском, латинском и немачком језику.
Као главна сврха тог наставног плана наведено је да он треба да омогући
добијање потребног знања свакоме ко жели да се сматра просвећеним и да спреми
омладину за даље школовање на академијама и Универзитету, али да при томе
знањем не преоптерети памћење омладине, него да јој просвети ум и вољу. У
плану се наводе сви предмети које би требало да познаје сваки просвећени човек,
али да би он био и добар хришћанин, потребно је да се у свим разредима
гимназије ученици подучавају у хришћанској науци. Тај програм је спровођен у
свих 6 разреда тадашње Гимназије, са тиме што се у првом разреду учила и
библијска историја, а у петом и шестом историја хришћанске цркве, моралка (о
дужности према Богу, према самом себи и ближњима) и етика. Веронаука се учила
у свим разредима и када је Гимназија 1858. постала осморазредна и 1873. добила
право јавности и полагања испита зрелости. Као релативно обавезан предмет
уведено је црквено и хорско појање.
У почетку рада Гимназије наставници веронауке за више разреде бирани су из
редова пароха, наставника Богословије, придворских капелана и учених калуђера,
који су држали наставу у Гимназији уз своје основне делатности. Од краја XIX века
они су називани катихетама (вероучитељима). Међу њима су се као посебно добри
предавачи и педагози истицали: Теофан Живковић, будући епископ, архимандрит
Иларион Руварац, професор Богословије, Георгије Поповић, парох Доње цркве и
Василије Константиновић, који је био први стални катихета Гимназије од 1871‐
1884. године, а затим професор Богословије и директор Српске вероисповедне
школе. Он је један од првих историчара Карловаца, који је писао о њиховим
знаменитостима. Његова књига је пуна драгоцених података о историјским,
просветним и економским приликама у Карловцима. Пошто професори тада нису
имали осигурану пензију он се на крају прихватио за пароха Горње цркве.
Катихете су краће време били и Лукијан Богдановић, будући патријарх и Иринеј
Ћирић, будући епископ. Наставу у нижим разредима Гимназије држали су
богослови који су били одабрани од њихових професора. Осим наставника
веронауке, у то време су постојали и ексхортатори, који су посебно бирани и чија
дужност је била да свим разредима заједно држе краћа верска предавања ‐
ексхорте (или егзорте) као припрему ђака за одлазак на богослужење. Најчешћа
тема егзорти била је тумачење јеванђеља које ће бити читано на литургији.
Касније су дужност држања егзорти преузели сталне катихете. Међу њима треба
споменути катихету Ивана Маширевића који је предавао веронауку од 1892. до
111 | С т р а н и ц а

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
1912. године и који је први добио титулу професора катихете и био по свему
изједначен са другим професорима Гимназије. Катихета Маширевић је више
година био и управник ђачког интерната Свештенички конвикт. Он је био
неуморан у раду у школи и на егзортама и своје беседе на њима је штампао у две
књиге. Био је издавач и уредник ђачког листа Ђачки пријатељ. У Богословији је
предавао напредно пчеларство и са професором Гимназије Јованом Живановићем
издавао лист Српски пчелар.
Недостатак одговарајућих уџбеника представљао је тешкоћу у предавању
веронауке. То је констатовао још 1876. године Иларион Руварац и за наставу у
Богословији. Ђаци су губили много времена хватајући белешке на предавањима
својих професора. Крајем прошлог века у Богословији су умножени ауторизовани
рукописи предавања професора Илариона Зеремског 1895. године. Увод у Свето
писмо Старог завета и Историја хришћанске цркве професора Милутина Јакшића
1897. године. Вероватно да су ти рукописи својевремено послужили и за
предавања веронауке у Гимназији. Међутим, прве штампане уџбенике веронауке,
прилагођене потребама Гимназије, написао је катихета професор Григорије
Микић.

Чесма Четири лава (1799) ‐ један од симбола Срем. Карловаца
Фото: Иван Живков

Професор Григорије Микић је скоро 30 година (1912‐1941) био катихета
Карловачке гимназије, која није радила само за време Првог светског рата. Он је
такође у раздобљу између два светска рата био управник ђачког интерната
Стефанеум. После завршетка Новосадске гимназије и Карловачке богословије он
је студирао филозофију у Загребу, Пешти и Женеви. У току свог школовања био је
укључен у књижевни круг песника Вељка Петровића. Прва књига коју је професор
Микић написао и која је постала први уџбеник веронауке у Карловачкој гимназији
био је Преглед историје хришћанске цркве, који је штампан у Српској манастирској
штампарији у Карловцима 1930. године. У тој књизи је, након дефиниције
хришћанске цркве и кратког описа живота и страдања њеног оснивача Господа
Исуса Христа, изнета историја цркве подељена у три периода. У првом периоду је
112 | С т р а н и ц а

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
описана црква од њених првих апостолских дана и прогона хришћана па до
проглашења слободе хришћанске вере указом цара Константина 313. године. У
другом периоду описан је живот цркве до њеног расцепа на Источну и Западну
1054. године. У трећем периоду приказана је Источна црква после 1054. године и
њен састав до времена писања те књиге. Књига је писана веома прегледно, јасно и
лепим стилом са пригодним илустрацијама. Друга књига коју је написао професор
Микић је Српска црква, у оквиру прегледа историје хришћанске цркве, која је
штампана у Српској манастирској штампарији у Карловцима 1936. године. У уводу
те књиге описана је дохришћанска вера наших предака, а затим је историја Српске
цркве изнета у шест делова. Први део обухвата период од крштавања Срба до
Светог Саве. У другом делу је изнет период од самосталности Српске цркве до рада
Пећке патријаршије после Косовске битке. У трећем делу изнет је црквени живот
Срба у Хабзбуршкој монархији, пре и после Велике сеобе Срба до живота
Карловачке митрополије после Темишварског сабора 1790. године. У четвртом
делу су приказане Цркве у Црној Гори, Далмацији и Босни и Херцеговини. У петом
делу описана је Српска црква у Краљевини Србији, Старој Србији и Македонији, а у
шестом делу уједињење Српске цркве и обнова Патријаршије. И ова књига је
писана прегледно, јасно и лепим стилом као и претходна.
Катихета професор Григорије Микић био је познат по својој образованости,
блиставом уму, а изнад свега по свом говорничком таленту. Његова предавања из
веронауке и егзорте памтиле су многе генерације карловачких ђака. Мојој
генерацији је професор Микић био катихета током свих осам разреда гимназије, а
из нашег разреда су о њему писали и јавно излагали своја сећања на њега
Борислав Михајловић Михиз, Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. Михиз је у
својој књизи Аутобиографија о другима (1990) написао: "Слушао сам у животу
многе добре говорнике, али нисам чуо бољег говорника од карловачког катихете".
У истој књизи он је цитирао Вељка Петровића који му је изјавио да је професор
Микић био најинтелигентнији из њихове генерације и најбољи усмени
приповедач, бољи од њега.
Остаје нам да пожелимо да књиге професора Микића што пре доспеју у руке
оних којима су намењене ‐ у руке ученика веронауке.
Проф. др Коста Поповић

113 | С т р а н и ц а

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful