You are on page 1of 6

TEORIJE MODE I MOĆ

(skripta, radna verzija)

dr Dubravka Đurić

Polazimo od jedne moguće opšte definicije mode: Modu definišemo kao stilove
odeće i izgleda koji se menjaju a koje prihvata neka grupa ljudi u bilo kom istorijskom
trenutku i na bilo kom mestu. Ova definicija se može dovesti u pitanje.

Jedan od ključnih elemenata mode je koncept promene. U staroj Grčkoj, koja se


smatra rodnim mestom zapadne humanističke misli (politike, filozofije, estetike i
umetnosti), moda, kao što znamo, nije postojala. Odeća starih Grka, mada je bila
elegantna, malo se menjala od generacije do generacije. Istoričari mode smatraju da je
moda počela u trenutku kada su se prevladavajući stilovi menjali tokom jednog ljudskog
živta. Ljudi su počeli da napuštaju svoju odeću zasnivajući to na stilu, a ne zato što je
iznošena.
Promena u modi obuhvata promenu stila odeće i izgleda. Moda ima svoj rečnik.
Stil je kombinacija oblika, konstrukcije, strukture i detalja koji odvajaju jedan objekt od
drugog u istoj kategoriji. Kratkotrajni stilovi se nazivaju hirovi (fads). Klasični je stil onaj
koji se dugo prihvata. Haute coutre (francuski doslovno "visoko šivenje" odnosi se na
kreatore i kreatorke i modne kuće koje stvaraju ekskluzivnu žensku modu, prevodi se i kao
"visoka moda") je visoko cenjena, po narudžbini pravljena (custom-made) ženska odeća
koja potiče iz Pariza. Ona je uglavnom ručno rađena. Gotova odeća (ready-to-wear, fr. pret
a porter) odnosi se na konfekcijski proizvedenu odeću u malim serijama, izraz se
upotrebljava da bi se naznačila razlika u odnosu na krojački način proizvodnje u kojem su
se uzimale mere i nekoliko pruta se probalo pre nego što bi se završio proces krojenja i
šivenja. Trend je trenutni pravac u modi.
Odeća u funkcionalnom smislu je određen materijalan proizvod, dok je moda
simbolički proizvod.
Definicija mode uključuje i frizuru, šminku, dodatke telu, kao i odeću koja
modifikuje telo, držanje i druge aspekte izgleda.
Ključni element u definiciji mode je da nju prisvaja (adoption) određena grupa
ljudi.
Razumeti kulturu mode podrazumeva jedan interdisciplinarni poduhvat koji
obuhvata mnoge perspektive. Sociolozi gledaju na modu kao na oblik grupnog ponašanja.
Psiholozi je vide kao prezentaciju sebe. Umetnici koriste odeću kao oblik kreativnog
izražavanja. Ekonomisti ispituju modnu industriju, zapošljavanje, uvoz i izvoz. Mogu se
proučavati i politički aspekti mode, itd.
Ključni element mode je to da je ona vezana za određeno mesto (place-specific).
Moda je nastala u Evropi i razvila se u urbanim područjima. Ljudi koji žive u malim
gradovima i selima nisu mogli da je slede, ali su razvili sporo menjajuće regionalne stilove
odeće koje nazivamo "narodnom" nošnjom. Narodna nošnja je politički postala bitna kao
sredstvo koji su služili nacionalnim ciljevima u procesu stvaranja nacionalnih država u 19.
veku. Zahvaljujući industrijalizaciji i novim sredstvima komunikacije, kao i kolonijalizmu,
moda je doprla do svih prostora koje su Evropljani kolonizovali. Možemo reći da moda
danas postoji od lokalnog do globalnog novoa.
Moda se stralno dovodi u vezu da modernitetom, jer je ona središnja komponenta
modernog života. Zato je potrebno objasniti termine modernizacija, modernitet i
modernizam. Modernizacija "ukazuje na proces naučne, tehnološke, industrijske,
ekonomske i političke inovacije koja je takođe postala urbana, društvena i umetnička po

1
svom uticaju". Modernitet je tada, "način kako se modernizacija inflitrira u svakodnevni
život i prožima senzibilitete". Modernizam se odnosi na niz umetničkih pokreta, od ranog
20. veka nadalje, koji su odgovarali na kulturne promene moderniteta, na primer,
dadaizam, kubizam i apstraktni ekspresionizma. Naglasak na individualnom iskustvu je
izraz moderniteta koji se pojavio u materijalnim aspektima modernog života. Moda je
povezana sa proizvodnjom i potrošnjom, pa je postala savršeni izraz moderniteta.

Modernizam kao kultura

Građanska ideja moderniteta obeležena je: doktrinom progresa, verom u moć nauke i
tehnologije da uslove našeg života poboljšaju, zaokupljenošću merljivim vremenom,
kultom razuma i idealom slobode određenim okvirima apstraktnog humanizma,
usmerenošću ka pragmatizmu i kultom akcije i uspeha.
Entoni Gidens je pisao da se institucije moderniteta sastoje od:
- industrijalizma (transformacija prirode; razvoj stvorene okoline);
- nadziranja (kontrola informacija i društveno nadgledanje);
- kapitalizma (akumulacija kapitala u kontekstu konkurentskog rada i proizvodnih
tržišta);
- vojne moći (kontrola sredstava nasilja u kontekstu industrijalizacije rata).

Industrijska revolucija u Britaniji transformisala je predrevolucionarno društvo niske


proizvodnje i nultih stopa rasta, visokom produktivnošću i povećanim razvojem. Između
1780. i 1840. godine britanska ekonomija se promenila. Do promena je došlo i u ličnom,
društvenom i u političkom životu, tj. u radnim navikama, organizaciji vremena,
porodičnom životu, aktivnostima u dokolici, stanovanju, došlo je do kretanja od ruralnog
ka urbanom životu, itd. Modernost nije izmislila nadziranje, ali je uvela njene nove,
složenije i opsežnije forme, koje obuhvataju i kretanje od personalne ka impersonalnoj
kontroli. Birokratizacija, racionalizacija i profesionalizacija oblikuju središnje
institucionalne konfiguracije moderniteta.

Moderni život podrazumeva stalno istraživanje i menjanje društvenih praksi u


skladu sa novim informacijama o tim istim praksama. Ova refleksivnost obuhvata
korišćenje znanja o društvenom životu kao njegovom konstitutivnom elementu i ukazuje
na stalnu reviziju društvene aktivnosti u svetlosti novog znanja. Dinamizam moderniteta
počiva na stalnoj reviziji znanja. ‘Tradicionalne’ vrednosti su stabilne, kao što je stabilno i
mesto pojedinca u normativno uređenom i nepromenjivom kosmosu. Nasuprot tome,
modernističke vrednosti se menjaju. U kontekstu tradicije, identitet pojedinca povezan je
sa njegovim društvenim položajem, dok je za modernu osobu to ‘refleksivan projekt’; to
jest, “proces kojim je moguće konstruisati identitet refleksivnim uređenjem narativa o
samom sebi”.
Koncept modernizma se uže usredsređuje na estetske forme povezane sa
umetničkim pokretima koji datiraju iz 19. veka. Modernizam kao estetski stil ima sledeće
opšte odlike:

- estetsku samosvest;
- zanimanje za jezik i pitanja prikazivanja;
- odbacivanje realizma u korist istraživanja neizvesnog karaktera ‘realnog’;
- napuštanje linearne narativne strukture u korist montaže i simultanosti;
- naglasak na vrednosti estetskog iskustva koji potiče iz romantizma;
- istraživanje i eksploatacija fragmentarnosti;

2
- vrednost i uloga avangardne visoke kulture.

Britanski istoričar umetnosti, Čarls Harison (Charles Harrison), ističe da, kada su u pitanju
termini poput modernizacije i moderniteta u literaturi uglavnom postoji saglasnost oko
toga šta oni znače. Modernizacija ukazuje na opseg tehničkih, ekonomskih i političkih
procesa povezanih sa industrijskom revolucijom i njenim posledicama; dok modernost
ukazuje na društvene uslove i modele iskustva koji se posmatraju kao učinci ovih procesa.
O značenju pojma modernizma, međutim, ne postoji koncenzus. U opštoj upotrebi ovaj
pojam znači svojstvo ili kvalitet bivanja modernim ili najsavremenijim. On podrazumeva i
jedan tip pozicije ili stava, kojeg karakterišu specifične forme odgovora i na modernizaciju
i na modernitet, ali kada se on primeni na umetnost suočavamo se sa dva problema. Prvo,
pojam modernizam ne obuhvata svu umetnost modernog perioda. On ukazuje na vrednost
koju najčešće povezujemo sa određenim radovima i služi da ih odvoji od drugih. Reći da je
jedno umetničko delo primer modernizma, piše Harison, znači smatrati da ono pripada
posebnoj kategoriji u zapadnoj kulturi modernog perioda, mada dela koja želimo da
obuhvatimo ovom kategorijom nisu uvek na prvi pogled povezana sa procesima
modernizacije ili iskustvom moderniteta. Drugi problem je taj što postoje različiti pogledi
na istorijsko pozicioniranje modernizma: kada je nastao i da li se pretpostavlja da se
završio. Početak modernizma se smešta između kasnog 18. i ranog 20. veka, a ideja
postmodernizma koja je već duže vremena u upotrebi, podrazumeva da se modernizam
završio, ili da je sinoniman sa izvesnim konzervativizmom u kulturi.
Moderno se u umetnosti povezuje sa raskidom sa tradicionalnim dekorumom
zapadne kulture koja je pojavnost umetničkog dela ranije povezivala sa pojavnošću
prirodnog sveta. Simptomi ovog raskida pokazuju se kada umetnici posežu za oblicima,
bojama i materijalima koji imaju sopstveni život, oblikuju neuobičajene kombinacije, nude
izobličene ili preuveličane verzije pojavljivanja prirode a u nekim slučajevima se gube
jasne veze sa običnim predmetima našeg vizuelnog iskustva. Avangardni umetnici koji su
radili u nekoliko glavnih evropskih gradova u prvih petnaest godina 20. veka proizveli su
umetnička dela u kojima su ovi simptomi najvidljiviji.

Postmodernizam

Postmodernizam je termin koji se ponekad koristi da bi se opisao vremenski period


od kasnih 60ih godina 20. veka. O njegovom odnosu prema modi se mnogo rasparvalja.
Napre ćemo reći nešto o ovom i njemu srodnim pojmovima.
Važno je na početku istaći da koncept postmodernosti ukazuje na period, tj. upućuje
na istorijsku epohu. Ova apstraktna kategorija široko definiše institucionalne parametre
društvenih formacija. Postmodernizam je, s druge strane, kulturalni i epistemološki
koncept kulture. On ukazuje na iskustvo svakodnevnog života i na umetničke stilove i
pokrete. Dok je kao skup filozofskih i epistemoloških ideja, modernizam bio povezan s
prosvetiteljskom filozofijom racionalnosti, nauke univerzalnih istina i progresa,
postmoderna filozofija preispituje ove kategorije. Više se ne govori o dubini, već o
površini, ne govori se o istini već o istinama. Ne govori se o objektivnosti već o
solidarnosti, ni o univerzalizmu ili utemeljivačkim narativima, već o istorijski specifičnim
'režimima istine' (po Mišelu Fukou). Ipak, razlika između modernizma i postmodernizma
nije sasvim jasna. Autori poput Gidensa tvrde da postmoderna kultura proširuje
'radikalizovani modernitet'.
Moderno znanje se, po Žan-Fransoa Liotaru, poziva na metanarative, to jest, na
velike istorijske priče koje polažu pravo na univerzalnu valjanost. Nasuprot tome, u
postmodernoj se tvrdi da je znanje svojstveno određenim jezičkim igrama i da obuhvata

3
lokalna, pluralna i heterogena znanja. Postmoderni uslov obuhvata gubitak vere u
utemeljivačke šeme koje su opravdale racionalne, naučne, tehnološke i političke projekte
modernog sveta. Više nema održivih metanarativa ili sveobuhvatnih motrišta iz kojih je
moguće prosuđivati o univerzalnoj istini bilo čega. Liotar je smatrao da treba da se
odupremo totalizujućem teroru takvih dogmi i da slavimo razlike i razumevanja koja se
izvode unutar određenih režima znanja. Nikakva univerzalizujuća epistemologija po
postmodernizmu nije moguća jer su sve istinite tvrdnje oformljene unutar diskursa. Nema
pristupa nekom nezavisnom svetu-objektu oslobođenom od jezika i nema povlašćene tačke
s koje bi se tvrdnje neutralno vrednovale. Nema univerzalnih filozofskih osnova ljudske
misli ili delovanja. Sve istine su ograničene kulturom. Koncept istine je u najboljem
slučaju stepen društvenog sporazuma koji se postiže unutar određene tradicije.
U postmodernoj je došlo do važnog zaokreta od 'diskurzivnog' ka 'figuralnom'
('figural'). Ovim se ukazuje na razlike u označivalačkoj logici modernog i postmodernog
rada. Modernistički 'režim označavanja' prioritet daje rečima na račun slika. Nasuprot
tome, postmoderno 'figuralno' više je vizuelno.
Postmoderna kultura zamućuje tradicionalno uspostavljene granice između kulture i
umetnosti, visoke i niske kulture, komercijalnog i umetničkog domena, kulture i
komercijalnog. Između ostalog, sve veća prisutnost popularne kulture, pospešena
elektronskim medijima, učinila je da razlika između visoke i niske kulture više nije
održiva. Proizvodi postmoderne kulture odlikuju se samosvesnom intertekstualnošću, to
jest, citatom jednog teksta unutar drugog.
Postmoderna kultura je po Bodrijaru konstituisana stalnim protokom slika koji ne
uspostavlja konotacijsku hijerarhiju. Tvrdi se da je postmoderna kultura površinska i
jednodimenzionalna, doslovno je i metaforično 'plitka' ('superfitial'). U njoj nijedan
predmet nema 'suštinsku' ili 'dubinsku' vrednost, vrednost je određena razmenom
simboličkih značenja. Drugim rečima, roba ima znakovnu vrednost koja označava
društvenu vrednost, status i moć.
Fredrik Džejmson je opisao kulturalne stilove kasnog kapitalizma. Mi, po ovom
autoru, živimo u postmodernom hiperprostoru, a njegove manifestacije obuhvataju:

- kanibalizaciju stilova prošlosti i sadašnjosti;


- gubitak autentičnosti umetničkog stila u korist pastiša;
- transformaciju prikazivanja sveta u slike i spektakle;
- slamanje čvrstih razlika između visoke i niske kulture;
- kulturu simulakruma ili kopije (za koju ne postoji original);
- modu sklonu nostalgiji u kojoj istorija nije predmet prikazivanja već stilističke
konotacije.

Postmodernu kritiku odlikuju pojmovi tekstualizam, konstruktivizam, moć/znanje i


partikularizam. Pod tekstualizmom se podrazumeva stav da znanje kao diskurs ne može
izbeći uslov sopstvene tekstualnosti. Otuda, neprekidna i razlikujuća 'igra' znakova,
intertekstualna polja u kojima označitelji stiču privremena značenja i neprestano se pomeraju.
Time se svakom diskursu poriče autoritativno i konačno značenje. Deridina dekonstruktivna
čitanja tekstova ukazuju na ovu semantičku nestabilnost. Može se reći da pojam 'stvari kakve
uistinu jesu' predstavlja »posledicu tekstualnih operacija, tako da 'stvarnost' nikada nije ništa
drugo do tekstualna projekcija«. Postmoderna se, takođe, usredsređuje na 'kontaminaciju' koja
potkopava autoritet koji dolazi od suštinskog verovanja u mogućnost čistog, drevnog i
originalog teksta/jezika.
Pod konstruktivizmom se ukazuje da postmoderna kritika naglašava konstruisani
karakter svih društvenih fenomena. Tamo gde se diskurs ili praksa pokazuju kao prirodni (na

4
primer, u mitologijama masovne kulture, koja služi da legitimizuje buržoaske,
evropocentrične ili patrijarhalne norme), ova kritika će istražiti i pokazati njihov istorijski i
kulturalno konstruisani karakter. I tamo gde se jastvo shvata u humanističkim terminima kao
autonoman delatnik (agent), jedinstveno biće i izvor značenja, ono je 'decentrirano'
postmodernom kritikom, koja ga ponovo promišlja kao agregat (aggregate) diskurzivno
konstruisanih i kontradiktornih 'subjekatskih pozicija'. Kada se govori o moći/znanju u
postmodernoj kritici, polazi se od premise da legitimacija znanja ne zavisi od njegovog
istinitog sadržaja ili porekla u nekom navodnom Subjektu Razuma. Umesto toga, ispituje se
uloga institucionalnih snaga i disciplinarnih matrica u proizvodnji i autorizaciji znanja. U
genealoškim istraživanjima Fuko je proučavao institucionalne uslove razvoja naučnog
diskursa, čije je opravdanje poistovetio s transformacijom ljudskih bića u saznatljive
'subjekte', drugim rečima, u subjekte koji se mogu kontrolisati. Pod partikularizmom se
ukazuje na činjenicu da postmoderna kritika osporava univerzalizujuće i totalizujuće tvrdnje
hegemonih, na primer, evrocentričnih ili patrijarhalnih, diskursa upotrebom partikularizujućih
koncepata kao što su razlika, mikromoć i perspektiva. U suprotnosti prema takvim
nediferenciranim konceptima kao što su Kultura ili Istina, ova kritika retrospektivno postavlja
kao važne, na primer, pojmove etnicitet i perspektiva. Umesto makropolitičkog koncepta
moći skoncentrisane u klasnoj formaciji ili aparatima države, Fuko je ukazivao na
mikropolitički model moći i identifikovao je mnoštvo odnosa moći koji u potpunosti
prožimaju društvo.

Moć/znanje
Moć se može shvatiti kao stepen u kojem neka osoba ima pristup traženim resursima:
nvcu, dokolici, dobro plaćenim poslovima, kao i mogušnost da utiče na svet oko sebe. Ono
što nazivamo znanjem odnosi se na određenu konstrukciju ili verziju fenomena koja je dobila
status "istine" u našem društvu. Po Fukou znanje koje preovlađuje u jednoj kulturi u datom
vremenu blisko je povezano sa moći. Svaka verzija događaja omogućava određenu društvenu
praksu, jednu vrstu delovanja, dok druge vrste sancioniše, tj. onemogućava. Po Fukou moć je
posledica diskursa. Kad nešto definišemo ili predstvimo na određen način, mi proizvodimo
određeno "znanje" koje sa sobom nosi moć. Znanja su moćna jer regulišu kontrolu društva i
njegovih članova i bez podrške sile, zahvaljujući "disciplinujućoj moći". S druge strane, po
Fukou, moć uvek izaziva otpor.

(definicije diskursa Diskurs je pojam sa kojim se stalno susrećemo. Njegova najopštija


definicija glasi: diskurs je reguisani način govora. Po francuskom teoretičaru Mišelu Fukou
(Michel Foulcault), diskurs se odnosi na jezik i na praksu i ukazuje na regulisanu
proizvodnju znanja. Diskurs konstruiše, definiše i proizvodi predmete znanja na jedan
razumljiv način dok istovremeno isključuje druge načine rezonovanja kao nerazumljive.
Kao koncept, diskurs ukazuje na načine mišljenja, govora, reprezentacija, delovanja, kao i
na oblike upotrebe jezika i na društvene interakcije. Možemo reći da diskurs ukazuje na
društveni proces stvaranja smisla i reprodukovanja realnosti. Diskurs se može definisati i
kao sistem iskaza koji konstruiše objekt. Diskurs se odnosi na skup značenja, metafora,
predstava, slika, priča i tako dalje, koji na neki način, zajedno proizvode određenu verziju
događaja. Svaki objekt, događaj, osoba itd. može biti okružen mnoštvom različitih
diskursa, pri čemu svi ti diskursi prilaju različitu priču o datom objektu, različito ga
predstavljaju svetu. Diskursi su istovremeno i proizvodi i konstituenti realnosti.)

Vraćamo se modi:

5
Postoje rasprave oko toga kada je moda počela. Dok većin istoričara ukazuje na
evropske dvorove od sredine 14. veka (1350s) kao početak sistema mode, drugi tvrde da je
on fenomen koji je sazreo u poznoj drugoj polovini 19. veka. Napreci u proizvodnji i
rasprosturanju proizvoda - nastanak couture sistema, industrijalizacija i razvoj robnih kuća
- učinilo je da moda dopre do šire populacije u zapadnim zemljama od 1860ih.
Neki elementi su neophodni da bi društvo imalo sistem mode. Oni obuhvataju tržišnu
ekonomiju koja pribavlja dobrostanje, odgovarajuću tehnologiju koja omogućava
proizvodnju artikala, distribucojski sistem i raprostiranje kako ideja o modi, tako i samih
proizvoda, kao i sistem inovacije i prihvatanja mode.

Istoričari kostima tvrde da moda počinje u Evropi sredinom 14. veka. Uspon mode je
povezan sa pojavom kapitalizma u zapadnoj Evropi. Ali, elementi modenog ponašanja su,
međutim, postojali i pre 14. veka.
Moda se često povezuje sa ženskim rodom, ali istorija pokazuje da sve do ranog 19.
veka muškarci iz elite su često prvi prihvatili nove ideje u modi. Njihova odeća je bila
napravljena od najnovijih, najluksuznijih materijala. Oni su pokazivali više od svog tela
nego žene. Posebni stavovi prema ženama smeštali su ih u restriktivnije uloge od
muškaraca: one su bile idealizovane kao kreposne ('čedne') supruge i majke. Kada se
jednom udaju, žene su ulazile u ulogu materinstva. Pošto je ženska kosa posmatrana kao
zavodljiva, one su je nakon udaje pokrivale. Kada bi napunile određene godine, oblačile
su se na konzervativan, dostojanstven način. Muškarci, s druge strane, nisu odbacivali
modu kako su starili.