You are on page 1of 9

Alpar Lošonc

Tehnički fakultet
Novi Sad

PRILOG RAZMATRANJU TRANSFORMACIJE ZNAČENJA


NACIONALNE DRŽAVE U PROCESIMA “GLOBALIZACIJE”

Uvod
Aktuelne diskusije o globalizaciji, u sklopu današnjih društvenih nauka, neminovno
zadiru u problematiku nacionalne države. Jer, kao što se tvrdi, nacionalna država je do nedavno
tretirana kao neupitna jedinica političkog/ekonomskog/kulturnog života i kao neupitnost u
međunarodnom okružju. No, intenziviranje određenih tendencija globalizacije koje
predstavljaju predmet razmatranja već više decenija je umnogome promenilo uslove nastupa
nacionalne države, štaviše, možemo izvestiti o konsenzusu da tokovi globalizacije u značajnoj
meri kondicioniraju kompetencije i funkcije nacionalne države. Postoje značajne razlike u
tumačenju dometa uticaja globalizacije na nacionalne države, shodno tome, pri ovom momentu
otvaraju se razmimoilaženja između analiza. Ambicija ovog izlaganja nije u tome da makar i u
kratkim okvirima sažima najrelevantnije tendencije iste debate, dakle, ne želi se izvestiti o
debati u njenoj mnogostrukosti. Takva rasprava bi zahtevala mnogo kompleksniji nivo analize.
Međutim to ne znači da se ovde neće izneti ocena o odnosima globalizacije i nacionalne
države, naprotiv, insistiraćemo na našem stavu koje ćemo izneti i pokušati uobličiti.
Redosled izlaganja je sledeći. Prvo ćemo markirati najbitnije strukturalne
karakteristike nacionalne države, zatim ćemo fiksirati dimenzije globalizacije koje su
relevantne za našu raspravu. Posle toga ćemo, razlikovaćemo dva tipa moći koje su u
dispoziciji u slučaju raspravljanja problematike relacije globalizacije i nacionalne države. Time
se, donekle, bar moramo upustiti i u mnogo puta raspravljenu problematiku autonomije države.
Napokon, naša namera je da naznačimo elemente promišljanja ovde tretirane problematike u
odnosu na balkanske zemlje, to jest, nameravamo, da proniknemo u aplikativnu problematiku.
To znači, da na početku hipotetički prihvatamo da se može govoriti o homogenoj nacionalnoj
državi, ne razlikujući moguće diferencije, da bismo na kraju progovorili o nekim razlikama. Na
kraju, ostaje da se reflektuje povodom zaključaka i da se procene mogućnosti daljih analiza.

Nacionalna država kao promotor kolektivnog identiteta


Nacionalna država koja nastaje od XVI veka u Evropi može se smatrati nosiocem
modernizacijskih tendencija.1 Bilo bi pogrešno projicirati, kako to inače mnogobrojni
teoretičari implicitno pretpostavljaju, pravolinijsku dinamiku koja je nezaustavljivo vodila ka
osnaženju i stabilizaciji nacionalne države. Valja, zapravo, pretpostaviti dinamiku koja je bila
opterećena mnogobrojnim zastojima, koja je produkovala mnogobrojne napetosti, u svakom
slučaju treba govoriti više o procesima nastajanja, no o nekom razvoju sa predodređenim
ciljem. Istorijska istraživanja na koje se možemo oslanjati (Braudel napr.), precizno dočaravaju
ovu dinamiku ispresecanu prekidima i napetostima.
Konstelacija je bitno određena mogućnošću nacionalne države da uživa nedeljivu
suverenost i prema spoljnom kontekstu i prema unutrašnjem okružju. Iza nedeljive suverenosti
je stajala monopol na fizičko nasilje, jer je jedino nacionalna država imala legitimnu
mogućnost korišćenja nasilja (Kao što je poznato, merodavni teoretičari, napr. ekonomist-
sociolog M. Weber upravo su u ovom momentu videli konstitutivnu ulogu moderne države).
Na osnovu monopola na fizičko nasilje nacionalna država može donositi autoritativne odluke i

1
Najeksplicitnije podržavaju ovu tezu pristalice teorijskog pravca tzv. „modernizacije moderne”, po
njima, valja govoriti o prvoj i drugoj moderni, a pri tome, nacionalna država je osnovna institucija prve
moderne, E. Grande: Globalisierung und die Zukunft des Nationalstaats, in: Die Modernisierung der
Moderne, (Hrsg. U. Beck und W. Bonß) Frankfurt/M, 2001, 261-276
52
pravila koja su obavezna za sve stanovnike dotične teritorije. Neophodno je da svaka društvena
grupa na teritoriji nacionalne države podređena državi i da njene aktivnosti budu prožete
autoritetom nacionalne države, inače se ne bi moglo govoriti o objedinjenom regulativnom
prostoru. Ne može se drugačije zamisliti egzistencija države, no da ona poseduje određenu
autonomiju spram postojećih društvenih grupa, a to se osnažuje pravom.
Ovom domenu pripada, dakle, i institucionalna mogućnost države da podupire pravnu
kodifikaciju obavezajućih pravnih normi. To znači da u nacionalnoj državi intersubjektivne
relacije su posredovane pravom kao apstraktnim medijumom Pored toga, nemojmo smetnuti s
uma činjenicu na koju mnogi teoretičari upozoravaju i koja može da igra značajnu ulogu i u
današnjim razmatranjima. Naime, nacionalna država uvek odražava i militarne aspekte,
preciznije posredstvom države se mogu mobilizovati značajni militarni resursi, što, dakako,
ima odgovarajuće političke i ekonomske konsekvence.
Nacionalna država nastupa kao kolektivno-institucionalni akter rešavanja određenih
problema. Ona se postavlja kao nosilac rešavanja kolektivnih problema u modernim društvima
kada mikronivoi porodice i drugih privremenih i stalnih zajednica više nisu dovoljni za soluciju
istih. To, dakako, pretpostavlja da nacionalna država može razvijati takve kapacitete,
kompetencije pomoću kojih može izaći na kraj sa naraslim problemima, naročito sa situacijama
kada se umnožavaju kolektivni i individualni rizici.
Nacionalna država se može nadovezati na ideološke kodove, naime, na nacionalizam
kao ideološkom matricom koja pokriva celokupnu teritoriju sa ciljem da se stanovništvo
dotične teritorije homogenizuje iz perspektive visoke kulture. Naravno, institucionalni nastup
nacionalne država pretpostavlja kompleksnu mrežu različitih postupaka koje razvijaju
individualne i kolektivne obrasce za članove grupe, počev od sistema obrazovanja do
konfiguracije javnog prostora odgovarajućim simbolima, do praznika, odnosno upriličavanja
mesta kolektivnog sećanja. Upravo to su kanali pomoću kojih nacionalna država distribuira
mogućnosti sticanja pismenosti, omogućava prisvajanje sadržaja visoke kulture. Ona
kondenzuje moć i kapacitete u cilju omogućavanja kulturne reprodukcije. Nacionalna država
traži lojalnost od podanika i distribucioni kanali koje smo fiksirali služe osiguravanju normi u
kontekstu lojalnosti. U tom smislu nacionalna država nije neutralna, ona je strukturalno
povezana sa jednim partikularnim kulturnim obrascem, jer se ona stara o reprodukciji,
razvijanju istih kulturnih obrazaca. Preciznije rečeno, nacionalna država će upregnuti svoje
kapacitete da potvrdi vitalnost kulturnih paradigmi date nacije u javnom prostoru. Ona i
zasniva svoju moć na zajedničkoj javnoj kulturi koja je oblikuje i podstiče.
Valja se ovde pozivati i na istorijska istraživanja koja pokazuju da su pored uticaja
države na “nacionalnu stvarnost” bitne:
a) interpretacije, “projekti” različitih slojeva intelektualaca, žurnalista, publicista
koji nastupaju u javnoj sferi i utiču na nacionalizovanje“ stvarnosti,
b) komunikativne tehnologije koje omogućavaju širenje dimenzija visoke kulture i
objedinjavanje širokih slojeva stanovništva posredstvom određenih normi
ponašanja kao i posredstvom javnih simbola.
No time smo samo dopunili naše izvođenje, na kratko napominjujući značaj ostalih
momenata, ne nameravamo da pratimo problematiku koja izrasta iz komunikativnih tehnologija
i interpretativnih učinaka. Od izvanrednog značaja je za nas teritorijalnost nacionalne države.
Jer, nacionalna država se potvrđuje teritorijalno. Naime, nacionalna država zaokružuje
“nacionalnu konstelaciju” upravo na određenoj teritoriji koja je definisana. To pretpostavlja da
će se nacionalna država granicama odvajati od drugih nacionalnih država i ukoliko je potrebno
mobilizovati militarne i druge resurse u cilju osnaženja i reprodukcije teritorijalne
konfiguracije.
Od značaja je za našu raspravu i ekonomska određenost nacionalne države koja
mnogo puta je ignorisana od strane različitih analitičara. Naime, nacionalna država sprovodi
mnogobrojne institucionalne postupke koje pokazuju stanovitu ekonomsku relevantnost. Mi
ovde čak i polazimo od toga da nacionalna država reprodukuje političko-ekonomsko društvo.

53
Dakle, nastup nacionalne države je određen ekonomskog logikom u najmanju ruku u sledećim
oblastima:
1. redistribucija značajnih, a istovremeno retkih resursa na datoj teritoriji,
2. regulacija trgovinskih odnosa sa međunarodnom komponentom,
3. održavanje komunikativne infrastrukture počev od regulacije tržišta do
distribucije poruka,
4. staranje nad tokovim homogenizovanog novca, kao ispoljavanja kavntifikovane
vrednosti, podrazumevajući odgovarajuće politike upravljanja, tako pod
starateljstvom nacionalne države se izvode različite politike upravljanja novcem.
Ovde ćemo apstrahovati od različitih modaliteta nacionalnih država, odnosno, od onih
dimenzija koje karakterišu različite tipove nacionalnih država. Zadovoljićemo se dosadašnjim
naznakama, na osnovu kojih proizilazi da nacionalnu državu karakteriše određena:
1. ideološka,
2. ekonomska,
3. vojna moć.
Ukoliko propitujemo uticaj različitih procesa, tada moramo imati na umu upravo ove
konsekvence.

Upitnost nacionalne države?


Ukoliko pokušavamo sagledavati današnje tendencije, prepoznaje se dinamika koja
modifikuje nedeljivu suverenost, isključivu pravnu moć nacionalne države. Radi se o akterima
ispod i iznad države koji unose značajne promene u konstelaciji nacionalne države, utičući na
njene kompetencije i funkcije. Prvo, registrujemo mrežu moći koja se rasprostire preko granica
nacionalne države, koja prekraja društvene institucije i preinačava manevarski prostor
nacionalne države. Susrećemo se sa opisima koji tematizuju smanjenje moći nacionalne države
i smanjenje njenih kompetencija. Prevashodno, radi se o kapacitetima nacionalne države da
kontroliše ekonomska kretanja ili da prevazilazi rizike koji rezultuju iz ekonomskih pomeranja.
Pojedinci više nisu u stanju da sagledavaju tržišta u teritorijalnim okvirima date nacije, jer
konfiguracija tržišta u velokoj meri zavisi od prekograničnih parametara. Mobilnost
transnacionalnih firmi, dinamika tržišta rada, difuzija modernih tehnologija, ne u poslednjem
redu ireverzibilne promene u prirodnom okolišu, to su, ukratko rečeno, tendencije koje
neprestano razvijaju pritisak na poziciju nacionalne države. Iste tendencije su ponukale
pojedine teoretičare da dinamiku demokratije ne analiziraju na nivou nacionalne države, nego
na nivou „svetskog društva”, svedočivši o tome da se jedinica analize definitivno promenila.
Jer, shodno nastupu transnacionalnih subjekata prepoznaju se homogenizovane finansijske i
druge infrastrukture što podrazumeva i nužnost pomaka u političkim strukturama.
Drugo, i na unutrašnjoj teritoriji koja se zaokružuje je delokrug nacionalne države
izložen promenama. Naime, na sceni se pojavljuju kolektivni akteri „ispod” države koji
fleksibilnije i efikasnije mogu reagovati na određene probleme koji se pojavljuju. Ovde spadaju
civilne, regionalne ili čak i crkvene organizacije koje su posredstvom reprezentacije specifičnih
vrednosti učlanjuju u pragmatiku modernih društava. Po opšte poznatim tendencijama u XX.
veku su se sve više proširivali društveni prostori koji su se podređivali birokratskom ansamblu
države i uloga države se sistematično ispoljavala u tome da se ona pojavljivala kao arbitar u
društvenim konfliktima. Međutim, sada različite kritičke interpretacije odmeravaju razgradnju
moći nacionalne države i pozivaju se i na ekonomske i na političke argumente, ili na
argumentaciju koja se oslanja na nužnost revitalizacije istorijski podređenih regiona. Među
ovim naznakama ćemo pronaći tvrdnju koja progovara o „stalnoj krizi teritorijalnosti”, ili
tvrdnju koja se zauzima za „minimalističku regionalnu državu”.2

2
Ch. Maier, Consigning the Twentieth Century to History, Alternative Narratives for the Modern Era,
American Historical Review, 2000, June, 807-831, K. Ohmae: Der neue Weltmarkt. Das Ende des
Nationalstaates und der Aufstieg regionaler Wirtschaftszonen, Hamburg, 1996.
54
Uprkos razlikama, ove naznake konvergiraju oceni da je krug delovanja nacionalne
države upitan, te se primećuje i dijagnoza koja nagoveštava neminovni kraj nacionalne države.
No, ne možemo gubiti iz vida ni promišljanja koja uprkos spomenutim ekonomskim i
političkim procesima, štaviše, uprkos uznapredovalim procesima evropske unifikacije, ističu
aktuelnost i vitalnost nacionalne države čak i u kontekstu duboko promenjenih okolnosti. Po
tome, nacionalna država je možda modifikovala okvire njenog nastupa, ali su se održali njeni
kapaciteti koji omogućavaju njenu ponovnu stabilizaciju. Mora se priznati, da su se
multiplikovali nivoi koji imaju imperativnu snagu u međunarodnom sistemu i koji realizuju
različite funkcije. A to rezultuje time da elementi suverenih nadležnosti prelaze na ove nivoe.
Međutim, kazuju ove analize, ne bismo smeli potceniti unutrašnje sposobnosti prilagođavanja
nacionalne države, zapravo, mogućnosti preusmeravanja njenog nastupanja iz perspektive moći
na druga područja. Dakle, po ovim razmatranjima nastanak nacionalne države stvara
ireverzibilne tendencije koje se eventulno mogu transformisati u određenim fazama, međutim,
samo biće nacionalne države nepovratno se upisala u svet moderne. Prema tome, nastavlja se
argumentacija, ni u jednom trenutku nas ne sme začuditi, da su se zemlje Srednje i Istočne
Evrope uputile u pravcu građenja nacionalne države. To znači, da su po ovim ocenama
posmrtnice pisane o nacionalnoj državi kao i sumorne dijagnoze o njenom sutonu preuranjene,
jer nacionalna država i nadalje ostaje delatan subjekat međunarodnog poretka.3
Prema našim ocenama, ne može se poreći da nacionalna država gubi monopol u
razrešavanju kolektivnih problema, odnosno, čini se izvesnim da teritorijalno fiksirana
nacionalna država ne ostaje jedini okvir za soluciju kolektivnih problema.4 Ova spoznaja nas
opominje na činjenicu da je obrazac nacionalne države koji se nekad smatrao idealnim,
podređen i to ne samo privremenim promenama. Transformacije su, jednom rečju, duboke. Isto
tako se može prihvatiti da je upravljanje razrešavanjem kolektivnih problema postalo
multidimenzionalno i sa više priključaka, da se to upravljanje odvija na nivoima koji se
preklapaju. A pri tome se misli i na kolektivne aktere „ispod države” kao i „iznad države”, i na
odgovarajuće institucionalne aktere evropske unifikacije.
Na ovom mestu problem analiziramo samo u svetlu izabrane teme. Naime, pri
ocenjivanju promena valja uvažavati određene istorijske, zatim strukturalne momente. Prvo, od
početka postojanja nacionalne države se može prepoznati situacija da nacionalna država igra
ključnu ulogu u formiranju kolektivnog identiteta, istovremeno različiti subjekti društva kao i
van-državni akteri razvijaju protudejstvo u odnosu na nacionalnu državu. Prema tome, bez
obzira na geografsku ukorenjenost nacionalne države, ona se može tematizovati u dinamičkoj
konstelaciji, što pretpostavlja ponovno definisanje kompetencija, funkcija i kapaciteta
nacionalne države. Time želimo da signaliziramo da je nacionalna država od njenog nastanka
izložena dinamici koja dolazi iz drugih sfera. Drugo, zaista možemo pretpostaviti, pa i
iskustveno detektovati proširenje intervencionističkog raspoloženja u različitim situacijama.
No, ekspanzija intervencionističke prakse nacionalnu državu upućuje na kooperaciju sa
različitim društvenim slojevima ili na kooperaciju sa već spomenutim kolektivnim akterima.
Teoretičari koji su se posvetili tematizaciji nacionalne države potvrdili su da u cilju osnaženja
moći intervencije država mora uvežbavati kooperativne sklonosti, što mora odgovarati
interesima određenih slojeva. Štaviše, ukoliko država nastupa intervencionistički, tada je
prinuđena na višak legitimisanja u odnosu na intenzivirane zahteve društvenih aktera.5 Treće,

3
M. Mann: The Autonomous Power of the State, Archives Européennes de Sociologie, 1983, 187-213, uő.
Hat die Globalisierung den Siegeszug des Nationalstaats beendet?, Prokla 1997, 113-141. F. W. Sharpf:
Regieren in Europa. Effektiv und demokratisch?, Frankfurt/M, 1999.
4
W. Kymlicka, Straehle, Chr.: Cosmopolitanism, nation-states, and minority nationalism: a critical
review of recent literature, European Journal of Philosophy, 1999, March, 1, 65. Umesto toga da citiram
ogromnu literaturu o odnosu između globalizacije i nacionalne države, spomenuću samo jedno delo koje
je ovde nitno: E. Grande: Globalisierung und die Zukunft des Nationalstaats, in: Die Modernisierung der
Moderne, Frankfurt/M, 2001, 261-276.
5
Starije delo: C. Offe: Die Staatstheorie auf der Suche nach ihrem Gegenstand. Beobachtungen zur
aktuellen Diskussion, in: T. Ellwein et al. Eds, Jahrbuch zur Staats- und Verwaltungswissenschaft, Band
55
van-državni procesi, kao napr. tokovi globalizacije isto tako se ne mogu tretirati kao
jednolinijski proces koji krči put prema predodređenom cilju. Dovoljno će biti ovde ako
ukazujemo na mnogo puta primećenu tendenciju da se globalizacijski momenti užlebljuju u
lokalitete, da lokalitetni obrasci determiniraju forme globalizacije i da paralelno sa procesima
globalizacije nastaju i lokalne mreže. To je, uostalom, i ponukalo neke teoretičare da umesto
prilično apstraktnog, nediferenciranog pojma globalizacije koriste pojam „glokalizacije”,
ukazujući na značajne dimenzije istih procesa.6 No i ovde valja spoznati potencijale konflikta,
jer globalni akteri upravo imaju intenciju da razvijajiu strukture u kojima lokalni uslovi ne
ograničavaju njihov nastup. Pri svemu tome, ostaje pitanje oko koje mnogobrojne analize
kruže, bez uspeha u davanju adekvatnog odgovora: kakvi su institucionalni uslovi za globalno
upravljanje procesa koji se konfigurišu preko granica? Jer, uprkos nekim snažno
prezentovanim projekcijama niti je došlo do nestanka države sa lica zemlje niti se rodila
globalna federacija država.
Poslednje ocene nas upozoravaju da povlačenje države iz određenih sfera automatski
još ne znači oslabljenje njene moći. Istovremeno, ovde prepoznajemo zahtev po kojem odnose
između države i drugih aktera ne treba dihotomno analizirati, tačnije, pomoću krutih i binarnih
relacija. Štaviše, iskustvena analiza nas vodi prema zaključku koji kazuje o situacijama da
država zapravo razvija moć u slučaju kada se odriče od nastojanja na nedeljivu suverenost i
kada pokazuje sklonost da deli moć sa drugim kolektivnim akterima. Time već dobijamo jednu
bogatiju sliku koja, doduše, involvira mnogo veću neizvesnost u pogledu praćenja i iznošenja
krajnje ocene o problematici nacionalne države. Bitno je, dakle, da u relacijama između
nacionalne države i u snagama koje razvijaju pritisak na nju ne vidimo tendencije koje se
potiru, nego interakcije koje su ispresecane protivrečnostima. Ne želimo umrtviti, dakle,
valovitu-cikličnu dinamiku ofanzive-defenzive nacionalne države. Stoga, naše razmišljanje ide
u pravcu toga da pritisci koji proizilaze iz međunarodnih ekonomskih kretanja, nastajanja
supranacionalnih nivoa nisu „prirodni, neumitni događaji”, niti se mogu knjižiti kao skup
prirodnih datosti koje automatski sužavaju manevarski prostor nacionalne države. Nacionalna
država deluje i kao filter koji propušta različite uticaje shodno strateškim odlukama političko-
ekonomskih i državnih elita. To znači da krajnji ishodi uvek zavise od velikog broja parametara
koji se ex ante ne mogu odrediti. U ovom smislu uopšte se ne može isključiti mogućnost da
nacionalna država upravo povezujući se sa supranacionalnim nivoima uspeva proširiti okvire
svog nastupa. Ili je moguće da će državne elite praktikovati svoju moć sa određenim privatnim
institucijama. Drugačije rečeno, osnaženje naddržavnih instanci kao i prelazak kompetencija ne
mora značiti da se time redukuju potencijali države.
In summa: nacionalna država i procesi izvan nje stoje u kompleksnom međudejstvu, dakle,
uprkos tome što je naša polazišna tačka bila da nacionalna država nije jedini okvir razre-šavanja
kolektivnih problema, mi krajnje mogućnosti ocenjivanja delokruga nacionalne države promatramo
u biti kao empirijsko pitanje, odnosno, kao ishode što treba istraživati.7 To znači da ne želimo davati
prognoze o sudbini nacionalne države, nego samo fiksirati strukturalne okvire u kojima se odvija
neizvesna dinamika nacionalne države. Time omožemo objasniti i jednostavnu činjenicu koja se
empirijski može prepoznavati: različite države, shodno svojim kapacitetima, užlebljenosti u
međunarodne političke i ekonomske okvire, shodno svojim strateškim opredeljenjima davaju
odgovore na izazove koji pristižu iz ominoznih kanala „globalizacije”.

Kakva je moć nacionalne države?


Možemo nabrajati opšte poznate situacije koje traže analitičko razmatranje. Napr.
neka međunarodna organizacija uspeva potvrditi svoje interese konkurirajući sa državom, ili

1, Baden-Bade, 1987, 309-320. Vidi: B. Jessop: State Theory. Putting the Capitalist State in its Place,
Oxford, 1990, 362, J. A. Hall and J. G. Ikenberry: The State, Milton Keynes, 1989.
6
R. Robertson: Glokalisiserung, Homogenität und Heterogenität in Raum und Zeit, in: U. Beck (Hrsg.),
Perspektiven der Weltgesellschaft, Frankfurt/M, 1998, 191-220.
7
Jedan ovakav empirijski model se može naći kod: Grande, ibidem, 267.
56
čak i protiv nje. Po sada već klasičnoj definici Webera moć se zasniva ili na konstelaciji
interesa (tada se radi o moći koja se zasniva na ugovoru), ili je reč o moći koja se oslanja na
autoritetu. Noviji pokušaji8 čak i proširuju pojam moći, progovarajući o „relacionoj moći” koja
se očituje u različiitm intencijama, ishodima i postupcima. Jer, raspolaganje sa polugama moći
pretpostavlja mogućnost da se nekim subjektima daje zaštita, pruža kredit, kontroliše
mogućnosti sticanja određenih informacija, određuje kada i na koji način se mogu proizvoditi
određeni proizvodi.
Ukoliko se progovara o moći nacionalne države u svetlu evropske unifikacije, pojave
drugih kolektivnih aktera u unutrašnjem i međunarodnom poretku, valja ići dalje od puke
oznake i specifikovati raslojavanje moći. Prihvatamo razmišljanje po kojem je celishodno
govoriti i istorijski i strukturalno o despotskoj i infrastrukturalnoj moći države.9 Tek ukoliko se
posvetimo diferenciranju koje baca svetlo na ova dva tipa moći, možemo ići dalje u eksplikaciji
naše teme.
Despotska moć države podrazumeva skup onih delatnosti koje država (ili njene elite)
može sprovesti bez saradnje, dogovaranja, konsenzusa sa merodavnim kolektivnim akterima
društva. Praktikovanje despotske moći znači nezavisnost, autonomiju državnog ansambla u
odnosu na aktere društva. Veoma često govor o moći države se i izjednačava sa ovim tipom
moći, dakako, ne razlikujući različite tipove moći. Naravno, u istoriji postoji široki dijapazon
despotske moći i to u zavisnosti od dinamike širih društvenih uslova. Dragoceno je primetiti da
u premodernim društvima nedostaju tehnološki kapaciteti da nosioci vlasti proširuju svoje
kompetencije na široke slojeve stanovništva, jer u nedostatku komunikacionih i drugih
tehnologija odgovarajući slojevi stanovništva su nedostupni, što znači da reprezentanti vlasti
moraju obezbeđivati nastojanja na drugačiji način.
Infrastrukturalna moć se ne očituje u autonomiji prema kompetencijama društva, nego
u mogućnosti da država prožima različite segmente društva i da implementira obavezne
političke odluke na celoj teritoriji. Valja sagledati da moderna država neprestano proširuje
infrastrukturalnu moć i razvija mogućnosti prožimanja segmenata društva. Primeri koji
odražavaju infrastrukturalnu moć države: prepoznavanje izvora oporezivanja, kao i, dakako,
sam akt oporezivanja, akumulacija ogromnih količina informacija koje se mogu iskoristiti u
relevantnim situacijama, direktni i indirektni uticaji na uslove ekonomisanja itd. Očigledno je
da se razvijanjem tehnoloških sistema paralelno mogu razvijati i kanali infrastrukturalne moći
pomoću kojih država pokriva celokupnu teritoriju i stvara kontrolne instance. Nacionalna
država pomoću infrastrukturalne moći stabilizuje granice, kao i konture društvenih odnosa.
Teritorijalna kompetencija nacionalne države, očvršćivanje njene teritorijalnosti u svakom
slučaju, nemoguće je bez ekspanzije njene infrastrukturalne moći.
Treba sagledati strukturalne mogućnosti koje se pojavljuju diferencijacijom ovih
tipova moći. Sa modernizacijom se očigledno smanjuje despotska moć države, jer akteri
javnosti propituju aktivnosti države nastupajući sa zahtevima legitimacije. Međutim, ponovo
nije reč o automatskom ostvarivanju i o pravolinijskim procesima koji neumitno vode do nekog
cilja. Pre se mora projektovati proces koji je cikličan, opterećen sa uzlaznim i silaznim
linijama. Pored toga, prepoznajemo kombinacije, odnosno, razmenska kretanja između
despotske i infrastrukturalne moći. Sasvim je moguće da se povodom iste države pojavljuju u
različitim periodima različite kombinacije despotske i infrastrukturalne moći, to jest, valja
računati sa dinamičkom konstelacijom moći države. Moguće je zamisliti države koje su imaju
slabu i despotsku i infrastrukturalnu moć. Moguće je zatim prepoznati državu koja svoju slabu
infrastrukturalnu moć kompenzira pojačavanjem despotske moći. Paradigmatični tip današnje
države tendira ka slaboj despotskoj, ali istovremeno snažnoj infrastrukturalnoj moći. Razložno
se može očekivati da će u zemljama gde su akteri civilnog društva slabi država razvijati

8
S. Strange: The Retreat of the State, The Diffusion of the Power in the World Economy, Cambridge
Studies in International relations, Cambridge, 1996.
9
Za ovu podelu zaslužan je: M. Mann: The Autonomous Power of the State: its Origins, Mechanisms and
Results, Oxford and Cambridge, 1988.
57
despotsku moć. Anticipirajući neke tendencije u srednjoj i Istočnoj Evropi, da se naglasiti da
apatija, strah od slobode, receptivnost na demogošku retoriku elita pojačava despotske
potencijale države. Zatim, ukoliko uzmemo za nas očigledno relevantan primer,
transnacionalne firme kao i međunarodne finansijske institucije nameću slične okvire i slična
pravila kao i pre jednog veka i to uprkos proširivanju infrastrukturalne moći države. Državne
elite, shodno naraslim tehnološkim mogućnostima potvrđuju infrastrukturalnu moć, međutim,
to ne podrazumeva i njihovu širu autonomiju spram međunarodnih ekonomskih aktera.
Smatramo da procenjivanje mogućnosti nacionalne države valja realizovati upravo uzimajući u
obzir dinamičke relacije ova dva tipa moći. A to se odnosi i na države Srednje i Istočne Evrope,
što znači da se možemo posvetiti sledećoj temi .

Postkomunistički kontekst
Društveno-naučna evidencija je da su se različite forme komunizma urušile i bile
pogođene postepenim oslabljenjem kapaciteta. Naprosto, države komunističkog poretka nisu se
mogle razračunavati sa naraslom kompleksnošću, jer su sve više gubile institucionalne i druge
kapacitete koji su neophodni za kompleksne probleme. Nije ovde nužno da se detaljno
pozabavimo sa problematikom urušenja, nama je sasvim dovoljna naznaka koja objašnjava
činjenicu niskih i slabih državnih kapaciteta postkomunističkih država.
Naime, teškoće sa kojima se sučeljavaju iste države u implementiranju maksima
pravne države, u sprovođenju privatizacije, u opsežnoj transformaciji različitih struktura, u
uvođenju opšte obavezajućih pravila, uvek upućuje natrag na deficite kapaciteta. Pogrešno je
tvrditi da su se iste države previše ojačale i da su prezentovale prekomerni državni autoritet u
toku tzv. tranzicijskih procesa. Ovakvi apstraktni opisi o višku moći države uopšte ne pogađaju
suštinu procesa u devedesetim godinama. Jer, inače ne bismo mogli objasniti stanovitu
konfuziju koja se pojavljuje povodom koordinacionih problema, slabosti u odgovaranju na
iskrsle globalizacijske probleme. Opšte mesto današnjih opisa je da korupcijski mehanizmi s
vremena na vreme potresaju postkomunističke države pokazujući njene stanovite slabosti.
Nemogućnost da se oporezuju odgovarajući subjekti kao i raširena praksa poreske evazije isto
tako ukazuje na nedostatak kapaciteta poreskog monitoringa. Napokon, upravo slabosti
postkomunističkih država objašnjavaju tendenciju da određeni akteri društva mogu
instrumentalizovati državni ansambl, "savijati" državne kapacitete prema svojim interesima i
kondenzovati moć nad prošlošću i budućnosti, delegitimisati suparničke subjekte. Svedoci smo
slabosti infrastrukturalnih kapaciteta države postkomunističkog sveta koja se ponekad
pokušava prikrivati izlivima despotske moći. U svakom slučaju infrastrukturalna moć
postkomunističkih država, uprkos poznatim različitostima između različitih zemalja, svugde je
suženija u odnosu na države zapadnih zemalja. Još uvek smo u procesu traženja onih staza koje
odgovaraju zamišljenom maksimumu infrastrukturalne moći države u Srednjoj i Istočnoj
Evropi. Ove države još nisu ili su u slaboj meri naučile iskustvo da se moć efektivnije može
koristiti u slučaju kada postoje konsenzualne osnove, to jest, kad se može računati na
konsenzualnu legitimaciju modaliteta moći. Isto tako, pred ovim zemljama da se prisvoji
iskustvo da je umesto mnogo puta zamorne diskusije o veličini državnog ansambla mnogo
bitnija odvažnost stvaranja efikasnih državnih institucija.
Ova ocena dobija na značaju kada se uzme u obzir kumulacija problema, ali i
zadataka pred kojima se nalaze postkomunističke države. Sve zemlje ovog regiona su iskazale
nameru da se učlanjuju u supranacionalne organizacije, jer članstvo u istima donosi značajne
političke i ekonomske prednosti. No zemlje Srednje i Istočne Evrope moraju dokazivati
verodostojnost njihovih intencija i odvažnost da će konsekventno nastaviti nastojanja u cilju
institucionalnih promena i prekrajanja stvarnosti. Uostalom radi se o zahtevima koje se upućuju
svima, jer svaka zemlja, vlada koja ne želi da bude istrgnuta iz međunarodne zajednice,
sistematično i kontinuirano mora ispunjavati određene uslove. Iste zemlje su najavile nameru
da postanu punopravni članovi institucionalnog poretka evropske unifikacije, održavanje
institucionalnih veza sa Evropskom Unijom, realizacije projekata. Postoje intencije regionalnog

58
povezivanja između ovih zemalja, što stvara nove kompleksne probleme pripremanja i
razvijanja kapaciteta.
U svakom slučaju i balkanske (ili ako tako hoćemo: zemlje jugoistočne Evrope)
zemlje su ukotvljene u naznačene procese koji, kako smo videli, podrazumevaju dezagregiranje
nacionalnih država, to jest, stvaranje određenih lokacija i mreže moći na međunarodnom nivou,
privatizaciju određenih klasičnih funkcija države, ali i transformaciju i održavanje okvira
nacionalne države. Naznačene slabosti, dakako pojavljuju se kod ovih zemalja, ali sa dodatnim
elementima rizika. Lista je poznata i duga: nedostatak efikasnog državnog aparata, nepostojanje
organizovanog civilnog društva, nepostojanje značajne srednje klase itd.
Ukoliko prihvatamo gore iznete ocene, tada ćemo lako prepoznati intenciju građenja
nacionalne države u ovim područjima, gde se shodno istorijskoj dinamici može govoriti o
“nedovršenoj nacionalnoj državi”. No, rasulo nacionalnih strategija, razgradnja društva kao i
razaranje društvene kohezije, kao i dezorijentacija političkog i ekonomskog života,
netolerantnost prema manjinama u daleko većoj meri su bili prisutni. Tome se mogu dodati i
naglašeno negativni pokazatelji ekonomske dinamike, kao napr. visoka stopa nezaposlenosti,
spoljno i unutrašnje zaduženje, usporavanje privatizacijskih procesa, dezindustralizacija
svakako su doprineli depresivnim ekonomskim tendencijama. Držeći se naše terminologije
lako se može registrovati negativni balans despotske i infrastrukturalne moći. Ne treba
zaboraviti ratna i poluratna stanja kao i troškove povodom produžavanja stanja stvorenih
ekonomskim sankcijama. Uobličavanje novih projekata modernizacije posle kolapsa starih je
bio u senci militarnih intencija koje su na kraju devedesetih potvrdili nameru pacifikacije
regiona u cilju realizacije bezbednosno-političkih principa, međutim, time nisu i sva žarišta
krize anulirana.
Time se ne iscrpljuju svi parametri koji igraju ulogu u kreiranju okvira u kojima se
reflektuje nastup nacionalnih država u ovom regionu. Jer, ukoliko je reč o inostranim
impetusima morali bismo dodati i naglašenu zainteresovanost evropskih institucija u
pospešavanju reformskih procesa, kao i na intenciju da se isti procesi nadziru i da se razvija
indirektno ili čak i direktno upravljanje nad njima. To pokazuju procesi koji kulminiraju u
Paktu za stabilnost koji je predviđen se pomoću njega vrši koordinacija tranzicije i da se
finansijski podupiru reformski programi. Za ovaj region pokazuju interese i međunarodne
organizacije koje izrađuju različite programe rekonstrukcije Balkana, predvode tzv. “proaktivni
pristup” i predlažu otvaranje vrata evropskih zemalja pred odgovarajućim proizvodima i ističu
značaj finansijskih transfera u okvirima Evropske Unije u korist balkanskih zemalja.10
Primećujemo i na Balkanu intencije regionalnog povezivanja, što će u budućnosti pospešivati
zajedničke programe u mnogobrojnim oblastima kao napr. u domenu infrastrukture.
Istovremeno, globalizacijski procesi koji se odvijaju preko finansijskih i kapitalskih tržišta,
posredstvom globalizacije potrošačkih obrazaca kao i posredstvom već spomenute mreže moći
razvijaju kompleksne podsticaje i izazove.
Različite elite koje su prinuđene da daju odgovore na ove izazove, još su na začetku
formulisanja strateških odluka i proces uobličavanja istih je posredovan raslojavanjima između
elita. U Srbiji se pred nama odigrava proces ranije odgođene tranzicije sa recidivima prošlosti.
Po našoj oceni, bila koja predskazivanja u vezi mogu biti trošna, jer je situacija još uvek u
značajnoj meri nestruktuirana. Međutim, to ne znači da se teorija ne mora odvažiti u tome da
registruje dimenzije strukture u kojem se odvija transformacija nacionalne države.

Zaključna razmatranja
Na početku smo naznačili šta smatramo suštinskim za strukturu nacionalne države.
Umesto iskrcavanja kod ocena koja na teleološki način predviđaju kraj nacionalne države, naša
intencija je bila u prepoznavanju onih momenata koji očituju pomeranje značenja nacionalne

10
V. Gligorov/M. Kaldor/L. Tsoukalis: Balkan Reconstruction and European Integration, The Vienna
Institute for International Economic Studies, WIIW, 1999, october.
59
države, ali u okvirima empirijski senzibilnog otvorenog modela. Shodno tome, naš stav je da
nacionalna država nije više jedini reprezentant razrešavanja kolektivnih problema, niti je jedini
promotor kolektivnog identiteta, međutim, empirijski je izvedivo pitanje u kakvim
koordinatama se očituje ova tendencija. Radi toga da se baci svetlo na staze na kojima se kreće
nacionalna država, enophofno je razlikovati despotsku i infrastrukturalnu moć. Čini se da su
ove naznake relevantne i za države Srednje i Istočne Evrope, dakako, uzimajući u obzir njihovu
tranzitornu konstelaciju kao i istorijsku činjenicu “nedovršene nacionalne države”. Od značaja
je da se istraže balansi despotske i institucionalne moći “dinamičke” nacionalne države u
spomenutim regionima.

60