You are on page 1of 6

Univerzitet Singidunum

Fakultet za medije i komunikacije

Predmet: Ekranska kultura

Tema: Studium i punctum

Profesor: Jovan Čekić

Studentkinja: Ana Milanović

Broj indeksa: lll 6/08


Oduvek sam, ni sama ne znam zašto, imala potrebu da skupljam fotografije
koje su mi privlačile pažnju. Od kada posedujem računar, uvek je negde postojao
folder, ne sa mojim, već fotografijama drugih ljudi, predmeta, mesta koja su mi na
neki način bila značajna. Do ove fotografije sam došla sasvim slučajno, za vreme
jednog od uobičajenih krstarenja internetom. Jedan od mojih Myspace prijatelja je
objavio bulletin (poruku koja stiže svima) sa naslovom “StajL”. To je ono što u ovom
slučaju mogu nazvati studiumom koji je pristao uz obalu jezika, izazvavši me da
pogledam šta se krije iza tog naslova. Rezultat moje radoznalosti je bila ova
fotografija koja je istog trenutka u meni probudila emociju, podigla pažnju i slobodno
mogu reći tiltovala me, izazivajući fascinaciju. Samim tim što sam za nju saznala od
drugog, koji je takođe bio uzbuđen tom fotografijom, osetila sam olakšanje, jer bar
u ovom slučaju moj život nije grupica sitnih osamljenosti.

Roland Barthes u tekstu “Svetla komora” govori o tri emocije, namere, koje
postoje u okviru svake fotografije, a to su činiti, podnositi i gledati. Kao spectator
koji gleda objekat, tj. spectrum na ovoj fotografiji, nisam mogla da se otmem utisku
da se čovek na njoj namerno i svesno iz subjekta pretvorio u objekt posmatranja,
želeći da drugima predstavi određenu dimenziju svoje ličnosti, koja bi po Barthesu
bila ona koja sakriva ono što subjekt zaista jeste, klizeći u domen onoga kakvim bi
želeo da ga vide i smatraju. Ovde je prisutan fenomen poziranja, kada ljudi svesni
fotografisanja menjaju sebe praveći neko drugo telo, preobražavajući se u sliku i
otelotvorenje fotografije, čak pre nego se čuje škljocanje aparata. Dok neki ljudi to
čine nesvesno i instiktivno, ovaj referent je to učinio sa ciljem da se predstavi kao
naslikan, ili nacrtan, da “ispadne” baš onako kako želi da bude viđen. Ova
fotografija je ponovila trenutak koji se na isti taj način nikada neće ponoviti u životu,
i omogućila mu da mehanički umnožava taj trenutak u kome je snažan, impresivan i
vredan pažnje. Upravo zbog toga ovde ne postoji moment heautoskopije, nikakve
nelagodnosti, niti pogleda na sebe kao na neautentičnog, što Barthes oseća pri
gledanju svog lika na parčetu papira.

To mi je bilo dovoljno da oživim ovu fotografiju, sama namera referenta da nastupi


na određen način, i pretvorim je u avanturu koja je značila da se moj studium
otrgao od jezika i naslova “StajL”, i zaplovio vodama između obale znaka i obale
slike. Ova moja naklonost se po Sartreu može nazvati animacijom, bez koje ta
avantura nikada ne bi zaživela. Sledeći korak je svakako određenje onoga što me je
nateralo da čitam tu sliku, tačnije studiuma, koji je u velikoj meri naklonost
propuštena kroz kulturološki filter, moje poreklo i znanje koje posedujem, i mogu se
složiti sa Barthesom, da je zavisio od afekta koji je u mom slučaju bio izazvan
tetovažama, neobičnošću njegove pojave i skoro besmisleno spojenim detaljima koji
su, i dalje ne znam kako, činili celinu.

[Type text]
Koen Wessing, Nikaragva, vojska patrolira ulicama, 1979.

Ovde mogu porediti svoju naklonost ka ovoj fotografiji sa Barthesovim


oduševljenjem fotografijom Koena Wessinga na kojoj su kaluđerice i vojnici, koja mu
je bila toliko fascinantna upravo zbog su-prisustva elemenata koji su raznorodni i ne
bi trebalo da imaju nikakve veze, a uhvaćeni su na istom mestu u zajedničkom
trenutku. Ono što je tu zapravo zanimljivo jeste što na Wessingovoj slici ne postoji
namerni, izrežirani kontrast, dok na ovoj ja vidim da je prisustvo skijaških naočara
kojima nikako nije mesto u teretani, namerno, i baš ta njegova intencija me
oduševljava. Na taj način sam ja prihvatila mit ne verujući sasvim u njega, ali ne mit
predstavljen sa tačke gledišta fotografa tj. operatora, već onaj mit koji stvara sam
spectrum, budući da su mi operator i njegove namere nepoznate, mada i ne previše
važne jer ovu fotografiju čitam fascinirana objektom a ne onim ko je pritisnuo okidač
na fotoaparatu. Sledeći korak je bio “ulaženje” u samu fotografiju, što je značilo da
treba da otkrijem nešto o njemu, da spoznam biografeme. Pogledom na odeću, i na
walkmen koji je imao za pojasom, pomislila sam da je fotografisan krajem
osamdesetih godina, možda početkom devedesetih, ali sam shvatila da to ne mora
da bude tačno zbog novonastalog trenda koji je zavladao svuda u svetu, tačnije
zbog oživljavanja tada negovanog stila. Sledeće što sam mogla da zaključim jeste
da je strastveni navijač Chicago bulls-a, i da toliko voli Transofmers i Hi-man serijale,
da je odlučio da glavne junake zauvek zadrži uz sebe. Tu se još jednom mogu vratiti
na Wessingovu fotografiju sa kaluđericama i vojnicima, i primetim još jednu
raznorodnost-crtane junake namenjene deci, istetovirane na koži odraslog
muškarca. To mi je u tom trenutku bilo i najprivlačnije na celoj fotografiji, što me je
navelo da pomislim da je baš to punctum, ta mala žaoka koja buši opnu propuštajući
emocije. Nakon toga sam stvorila njegov biografem koji je govorio o Amerikancu iz
niže srednje klase, ne previše obrazovanom, koji navija za Bulls-e, još uvek nije
prerastao crtane filmove i želi da bude snažan. Prilično jednostavno tumačenje
zaključno sa tim da su njegove tetovaže punctum, što je značilo kraj moje analize.
Pomislila sam da je to logično, pošto po Bartu, pored toga što bocne i ranjava,
punctum na neki način odaje samog spectatora, a u mom slučaju se odala i otkrila
naklonost ka tetovažama i eklektici koja se graniči sa kičom, pa čak i trashom.

James van der Zee, Portret porodice,


1926.

Ali, kada sam zbog Bartovog iskustva sa fotografijom crnačke porodice i devojke sa
cipelama na kopčanje kada je shvatio da nije kopča punctum već zlatna ogrlica, još
jednom pažljivije pogledala, primetila sam da na tegu piše “Ivanko” i zaključila da je
nelogično da u američkoj teretani neko vežba sa ruskim tegovima. To je u meni
izazvalo sasvim drugačija osećanja, a samim tim i tumačenje fotografije. Nakon toga
mi se pažnja dodatno podigla, i primetila sam simboliku ogrlice sa velikim orlom,
koji je mogao da predstavlja želju za snagom i lepotom, ili možda slobodom kakva
postoji u američkoj “državi blagostanja” naspram one u kojoj on živi, ili uzevši u
obzir pređašnje mišljenje koje je i dalje postojalo da referent nije visoko obrazovan,
[Type text]
tu možda nema nikakvog skrivenog značenja, već ju je pokupio na promociji
Winston cigareta kojima je orao zaštitni znak.

Još jedna stvar koja mi je dosta govorila o njemu jeste i način na koji je
izabrao da se predstavi, tj. slepo polje, koje na isti način kao što zlatna ogrlica na
vratu mlade crnkinje otvara prozor i pogled na život koji ona ima van fotografije,
pretvara anesteziranu nepokretnu sliku njegove pojave u nešto što izaziva emocije i
iza sebe skriva istoriju koja je iako je naslućujemo ispred nas ipak udaljena, u jedno
naročito tkanje vremena i prostora koje Benjamin naziva aurom. On se nalazi se u
teretani, sa tegom od 20kg koji diže jednom rukom, zarobljen, tačnije balsamovan,
od strane fotografa u određenom pokretu, u položaju koji je pokazivao njegovu
snagu i moć. Taj numen istorijske slike, taj trenutak koji dokazuje da je on pre par
sekundi podizao veliki teg pokazuje prirodu moderne fotografije gde više nisu
slikane samo znamenitosti, već samim fotografisanjem referent stvara sebe iznova,
i postaje ono što je znamenito. Zbog toga je ova fotografija definitivno izašla iz
domena unarnog, jer sam pronašla pravi punctum koji je ispunjavajući i šireći se po
celoj fotografiji, uznemirio i dodatno istakao moj studium, a to je bila ta mala
nalepnica na kojoj je pisalo “Ivanko”. Punctum je bio dodatak fotografiji, koji je u
stvari sve vreme bio tu, samo je bilo potrebno da ga pod uticajem slepog polja, u
ovom slučaju teretane i njegovog okruženja, dublje i detaljnije spoznam.

Literatura

Roland Barthes, Svetla komora-nota o fotografiji