Ivan ^olovi}

151
Čemu danas govor
o fa{izmu i nacizmu?

U
javnom govoru o sukobima i ratu u bivšoj Jugoslaviji ~esto se za
savremene događaje, ideje i li~nosti traže pandani i uzori u fašisti~koj
i nacisti~koj prošlosti. Tu vrstu referenci susrećemo i u javnom govoru van
prostora bivše Jugoslavije, u medijima, u jeziku antiratnih kampanja, u izjavama
politi~ara i takozvanih angažovanih intelektualaca. Tako je, na primer, francuska
nevladina organizacija Lekari bez granica (Médécins sans frontières) 1992.
godine pokušala da animira francusku javnost protiv Miloševića tako što je
po gradovima istakla plakate na kojima je Miloševićeva fotografija stavljena
uz Hitlerovu. Ni hrvatski predsednik Tuđman nije ostao bez sli~nih poređenja,
naro~ito posle operacije “Oluja”, kojom su Srbi proterani iz Krajine. Poslanik
nema~kog parlamenta Peter Glotz nazvao je Tuđmana “hrvatskim caudillom” i
za njegovu belu maršalsku uniformu rekao da “dobronamerne podseća na Tita,
a zlonamerne na Hermanna Göringa” ( Die Woche, 11. avgust 1995).
Ja ću se, međutim, ograni~iti na primere pozivanja na fašisti~ku ili nacisti~ku
prošlost koji se mogu naći u javnom govoru u bivšoj Jugoslaviji, a pre svega u
Srbiji i Hrvatskoj. Primere sam uzeo uglavnom iz dnevne i nedeljne štampe, ali i
iz nekoliko ~asopisa i knjiga.
*
Izlaganje na međunarodnom nau~nom skupu �Rat, genocid i pamćenje�, održanom od 15. do 19. maja Izlaganje na međunarodnom nau~nom skupu �Rat, genocid i pamćenje�, održanom od 15. do 19. maja
1996. godine u Frankfurtu, u organizaciji Instituta �Fric Bauer�, objavljeno 2001. u knjizi “Dubina”, ponovno
na uvid ~itatelji/ca/ma u ZS, naravno uz saglasnost autora. Refleksivna analiti~nost teksta, srećom, ‘ne
zastarijeva’, ali nažalost ni predmet na koji je fokusirana.
7. broj Zenicke sveske.indb 151 1.6.2008 13:44:51
^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku
152
U najvećem broju slu~ajeva podsećanje na vreme fašizma, na njegove vođe u
Nema~koj, Italiji i [paniji i na njihove sledbenike u Hrvatskoj i Srbiji za vreme Drugog
svetskog rata služi tome da se osudi ideologija i ponašanje spoljašnjih i unutrašnjih
neprijatelja režima. Naj~ešće je re~ o obi~nim etiketama, o upotrebi re~i kao što su
“fašizam”, “Hitler”, “ustaša”, “~etnik” i njima sli~ne kao neke vrste kletve, dakle,
za ispoljavanje moralne indignacije i politi~ke diskvalifikacije. U takvim prilikama
pomenute re~i su sinonimi za svako stvarno ili zamišljeno zlo i nasilje.
Za propagandu srpskog režima i za srpske nacionaliste današnja Hrvatska
je naslednik fašisti~ke NDH, njen predsednik sledbenik Hitlerovog kvislinga Ante
Pavelića, a hrvatski narod zadojen ustaškom ideologijom. Uo~i rata u Hrvatskoj
u listu “Politika ekspres” (od 1. IV 1991) osvanuo je naslov: “Probudila se avet
fašizma”
1
. U tom pogledu, stvari se nisu u međuvremenu bitno promenile. Prema
mišljenju jednog srpskog istori~ara, objavljenom u novinama 10. maja ove godine,
“svaki nacionalizam, posebno onaj najekstremniji, u sebi nosi crtu fašistoidnosti,
što smo mogli da vidimo i u ovom minulom ratu u bivšoj SFRJ”, jer “u Republici
Hrvatskoj dolazi do sve otvorenijeg uspostavljanja kontinuiteta sa politikom NDH”
2
.
Sli~no tome, hrvatska režimska propaganda, mada je za vreme rata forsirala
naziv “srbo-komunisti~ka okupatorska vojska”, rado je optuživala srpsku stranu
za fašisti~ku ideju i praksu “etni~kog ~išćenja” i rado prenosila mišljenja nekih
zapadnih intelektualaca o sli~nosti između Miloševića i Karadžića, na jednoj, i
Hitlera, na drugoj strani.
Etikete “fašizam”, “nacizam” i njima sli~ne vlasti i mediji u Srbiji i Hrvatskoj
koriste ne samo u međusobnom propagandnom ratu, već i s ciljem da
diskvalifikuju i unutrašnju opoziciju. Miloševićev režim, posebno od trenutka
kad je prihvatio kurs takozvane “politike mira”, svoje najvažnije politi~ke
protivnike u Srbiji i među bosanskim Srbima svrstava među sledbenike
nacisti~kih saradnika i kvislinga (Mihajlovića, Nedića, Ljotića) i među rasiste.
U tome prednja~i Jugoslavenska udružena levica, stranka kojom rukovodi
Miloševićeva žena Mirjana Marković. Sli~no fašistima, srpska desnica, prema
1
Navedeno prema: Mark Thompson, Proizvodnja rata. Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
prevela V. Vukelić, Beograd, 1995, str. 76.
2
Dr Žarko Gudac, “Politika”, 10. maj 96.
7. broj Zenicke sveske.indb 152 1.6.2008 13:44:51
Zeni~ke sveske
153
re~ima jednog komentatora lista “Borba” (8. mart 1996), “nudi nacionalisti~ka
iživljavanja, uli~ne tu~e umesto parlamentarne politi~ke borbe, nasilno uzimanje
vlasti umesto demokratije, stvara nesigurnost i neizvesnost u narodu”.
I za hrvatski režim opozicija li~i na fašisti~ke uzurpatore vlasti. U jednom nedavno
održanom govoru, predsednik Tuđman je, kako piše dopisnik “Naše Borbe”, “izravno
prijetio opoziciji, nazivajući je ša~icom koja bi vlast, a išao je ~ak dotle da ih je
usporedio sa Hitlerom, jer navodno bi da preuzmu vlast kao i Hitler, iskorištavajući
metež koji su sami stvorili”
3
. Prenoseći taj deo Tuđmanovog govora, novinar
“Vremena” piše: “Tuđman je, dakle, Zdravka Tomca, Dražena Budišu i Ivicu Ra~ana
– da se zadržimo samo na njima – usporedio sa Hitlerom!”
4
Uporedo s ovakvim režimskim i zvani~nim pozivanjima na opasnosti od fašizma
u susedstvu ili u sopstvenoj državi, reference na fašisti~ku prošlost ili na fašisti~ki
tip ideologije i politike opšte su mesto antiratnog jezika građanske, demokratske
i antinacionalisti~ke opozicije u Srbiji i Hrvatskoj. I tu se mogu razlikovati, s jedne
strane, retori~ka upotreba fonda izraza i amblematskih likova kojima se obi~no
ozna~avaju fašizam i nacizam i, s druge strane, nastojanja da se znanje o istoriji,
sociologiji i psihologiji fašizma iskoristi za bolje razumevanje i efikasniju kritiku
ideologije i prakse mržnje i rata na tlu bivše Jugoslavije.
Kad je re~ o antifašisti~koj retorici, ~injenica što je ona danas opšte mesto
razli~itih demagoških propagandnih govora, i to upravo onih koje građanska i
demokratska opozicija nastoji da dovede u pitanje, pokazuje koliko je važno da se sa
tom retorikom obazrivo postupa.
Na primer, nedavno je crnogorski književnik Milika Pavlović objavio tekst u kome,
između ostalog, piše da je “beogradski režim Slobodana Miloševića, staljinisti~ki
po politi~koj suštini i moralnome profilu... sa populisti~kim nacizmom kao izvršnom
radnom snagom.”. “Na Balkanu”, nastavlja Pavlović, “vodi se osvaja~ki, fašisti~ki
genocidni rat... Srbija i Hrvatska vode rat za otimanje bosanskohercegova~kih
teritorija. Prva – po konceptu Draže Mihajlovića o Velikoj Srbiji, druga – po projektu
3
“Naša Borba”, 6. maj 1996.
4
Boris Rašeta, “Vreme”, 11. maj 1996.
7. broj Zenicke sveske.indb 153 1.6.2008 13:44:52
^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku
154
Ante Pavelića o Velikoj Hrvatskoj. Srpski i hrvatski narod skupo su platili ovu
nacisti~ku igru “veli~ajnosti”. Krivo se dosad mislilo da su ti projekti arhivirani
zajedno sa hitlerizmom koji im je bio inspirator i pokrovitelj... Današnji nacisti~ki
projekt Velike Srbije je velika zabluda, velika ludost, velika kob..”
5
Sli~no tome, u listu “Hrvatska ljevica” objavljen je ~lanak u kome se Tuđmanova
knjiga “Bespuća povjesne zbiljnosti” iz 1989. godine dovodi u vezu sa knjigom
“Strahote zabluda” koju je 1941. objavio poglavnik NDH Ante Pavelić, a obe se
nazivaju “dva svojevrsna Mein Kampfa”
6
.
Epiteti “nacisti~ki” i “rasisti~ki”, pominjanje Hitlera i Mein Kampfa i druga
sredstva antifašisti~ke retorike upotrebljena danas kao oznake za režime kakvi su
Miloševićev ili Tuđmanov, više služe izražavanju opravdanog moralnog protesta i, kad
ih upotrebljavaju oni koji pod tim režimima žive, hrabrog otpora pogubnoj politici, nego
ta~nom imenovanju režimske ideologije. Takvi režimi zaista zaslužuju da ih nazovemo
najgorim imenima, pa ako nam je to cilj, onda “fašizam” ili “nacizam” mogu zgodno da
posluže. Ali, ako je njihova upotreba u tom smislu pravi~na, ona uglavnom nije ta~na.
Nije stvar u tome da ti režimi nisu toliko loši i toliko opasni, nego su oni loši i opasni na
svoj na~in, koji se ne mora obavezno zvati fašizmom ili nacizmom.
Takvo mišljenje zastupa, između ostalih, i francuski filozof Philippe Lacoue -
Labarthe: “Ne mislim da, bez obzira na osećanja koja u meni bude rat u bivšoj
Jugoslaviji, da tu imamo posla sa fašizmom. To je jezi~ko preterivanje. Imamo
posla sa društvom kojim dominiraju militarizam, nacionalizam, ekspanzionizam,
društvo desnice u smislu klasi~ne evropske desnice ili ~ak ekstremne
desnice, ali ne mislim da je tu, tehni~ki govoreći, u pitanju fašizam... Jer ~ak
i najdobronamerniji novinari (na primer, Jac�ues Juilliard u nedeljniku “Nouvel
Observateuru”), stalno govore o “srpskom fašizmu”. Vidim ~ega sve ima u
Memorandumu (postromanti~na politika, mitologija), vidim na šta to li~i, ali to
nikako ne li~i na politiku iz 1920. ili 1930. godine”
7
.
5
“Naša Borba”, 11-12. maj 1996.
6
“Hrvatska ljevica”, 1. februar 1996.
7
Rencontre avec des universitaires de l’ex-Yougoslavie. Compte-rendu provisoire, Strasbourg, 2-4 maja
1994, str. 20.
7. broj Zenicke sveske.indb 154 1.6.2008 13:44:52
Zeni~ke sveske
155
Kad se opisuje vladajuća ideologija ili politi~ka mitologija u Srbiji (a, reklo bi
se, da to važi i za neke druge država nastale na tlu bivše Jugoslavije), možda
je umesniji izraz “etni~ki nacionalizam”. On je blizak baresovskom nacionalizmu
“zemlje i mrtvih”, mada sami protagonisti te ideologije, pogotovo u njenoj
elitisti~koj verziji, radije govore o “duhovnom identitetu” i “nacionalnom
biću”. Istovremeno, treba imati u vidu da je teško jednim terminom ili jednom
ideološkom bojom ozna~iti režime u nekim doju~erašnjim komunisti~kim
zemljama, koji predstavljaju mešavinu heterogenih elemenata. Na primer, kad
Miloševićev režim posmatrate na jedan na~in, taj režim izgleda kao naslednik
“boljševizma” (zbog ~ega Miloševićeve ljude opozicija ponekad zove “bandom
crvenom”), a kad ugao posmatranja promenite, uviđate da u njemu ima mnogo
~ega od ekstremne desnice, ono što neki nazivaju “fašistoidnim”. To je režim,
kako bi rekli Francuzi, “à g�ometrie variable”.
Međutim, ima slu~ajeva, uglavnom retkih i na margini politi~kog života, kad se
pojedine grupe ekstremne desnice, ako ne uz blagoslov režima, ono svakako uz
njegovu prećutnu toleranciju, otvoreno i eksplicitno pozivaju na tekovine fašizma.
Laslo Sekelj, autor knjige Vreme bes~a{}a, predlaže da se pravi razlika između
nacionalisti~ke rehabilitacije nekih ideja i li~nosti iz vremena uo~i i za vreme
Drugog svetskog rata i povratka fašizma: “Nakon raspada Jugoslavije”, piše ovaj
autor, “u Srbiji su se na politi~koj sceni pojavili zahtevi za rehabilitaciju Ljotića,
Nedića i Draže Mihajlovića. S jedne strane, radilo se o antikomunisti~kom i
nacionalisti~kom talasu u sferi kulture, ali i, kao u slu~aju Srpske narodne obnove
(SNO) ili “nove srpske desnice”, o otvorenom idejnom i politi~kom nastavljanju
tradicije srpskog fašizma”
8
.
“Nova srpska desnica” je tokom ratnih godina izdavala efemerni politi~ki ~asopis
“Naše ideje”, koji je radio na rehabilitaciji fašisti~kih vođa i fašisti~ke ideologije i
njenih sledbenika. Taj ~asopis je, između ostalog, objavio i jedan tekst pod naslovom
“San o nacizmu”. Tu se nostalgi~no piše o velikom nacisti~kom snu, o “velikom
snu Germana” kad je “ceo jedan narod sanjao snove o herojstvu, hrabrosti, moći”.
Izražava se žalost što su “jedno veliko poštenje rase smenile generacije bez iluzija”.
“Nacizam je otišao”, piše dalje autor tog ~lanka, “došao je komunizam, došla je
demokratija, i ljudi koji nisu znali za snove”. U istom ~lanku Hitler je opisan kao
8
Laslo Sekelj, Vreme be{~a{}a, Beograd, 1995, str. 83.
7. broj Zenicke sveske.indb 155 1.6.2008 13:44:52
^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku
156
“nalik Napoleonu”, kao vođa “građen po drugim i višim parametrima od ljudskih”
9
.
U režiji ove grupe pojavio se prošle godine zbornik radova posvećenih
geopolitici pod naslovom Tajna Balkana
10
. Tu se našao i jedan rad Karla
Haushofera, nema~kog oficira i geografa koji je 1923. osnovao Institut za
geopolitiku, i ~ije su ideje bile na ceni u vreme Hitlera i služile nacistima kao
teorijska osnova za važne diplomatske i vojnostrategijske odluke. To je razlog
što se Haushofer 1946. našao u Nirnbergu među optuženima za ratne zlo~ine i
verovatni motiv njegovog samoubistva iste godine. Taj podatak izdava~i Tajne
Balkana ne navode. Ali zato obaveštavaju ~itaoca da je ovaj zbornik, kome
Haushofer i njegovi sledbenici daju osnovni ton, uvršćen u obaveznu lektiru na
jednom beogradskom fakultetu.
No, pitanje identifikacije i kritike fašisti~kih i nacisti~kih ideja danas, a posebno
na tlu bivše Jugoslavije, ipak se ne može ograni~iti na pojavu tih ideja u ovim lako
prepoznatljivim, to jest eksplicitnim oblicima. Uz uvažavanje potrebe da se i u
nau~nom i u politi~kom govoru upotrebljavaju precizni termini i umesna poređenja,
važno je da se prepoznaju i identifikuju elementi fašisti~ke i nacisti~ke ideologije
ili mitologije i onda kad oni ne ~ine zaokruženu celinu ili otvoreno proklamovano
u~enje ili program. Jer najveću prijem~ivost i time i najveću potencijalnu opasnost
predstavljaju neke naizgled benigne, banalne i na prvi pogled od fašisti~ke prošlosti
daleke predstave i ideje. Među njima ću ovde samo pomenuti neke najvažnije.
Kult smrti i umiranja razvija se u vidu ideje o patriotskom žrtvovanju za domovinu.
Ali njegov ekstremni i u tom smislu fašisti~kom Viva la muerte! blizak oblik slavljenja
smrti otkrivaju neka mesta gde se umiranju daje prednost nad životom. Navodno to
je svojstveno Srbima, kao krepkom i juna~kom balkanskom narodu koji pre svega
brine kako će umreti a ne kako će živeti. Kako kaže ~lan rukovodstva Srpske radikalne
stranke: “Zov grobova predaka je najja~i eho koji ~ovek može da ~uje.... Taj eho je
snažan, vrlo snažan, do te mere da ~ovek prestaje da oseća logiku života”
11
.
9
Dejan \orić, “Naše ideje” br. 1, 1992, str. 77.
10
Tajna Balkana. Monografija o geopolitici. Priredio Branislav Matić. Studentski kulturni centar,
Beograd, 1995. Više o ovoj knjizi u: I. ^olović, Politika simbola, Beograd, 1997, str. 200
11
U listu SRS “Velika Srbija”. Navedeno prema: “Vreme”, 20. april 1996.
7. broj Zenicke sveske.indb 156 1.6.2008 13:44:53
Zeni~ke sveske
15
Etnonacionalizam je opsednut etni~kom ~istoćom, teritorije, države, kulture,
jezika, braka, narodne muzike itd. Za tu ~istoću vezuje se opstanak nacionalnog
identiteta i nacionalne države. Potrebno je da krv ili geni koji prenose
identitetsku poruku ostanu ~isti. Njihovo zagađenje i kontaminacija heterogenim
elementima otvara vrata asimilaciji u druge etni~ke zajednice, nestanku, smrti
etnosa. Postoji direktan odnos između vitalne ~istoće (homogenosti) genetskog
materijala jednog naroda i razmeštaja njegove populacije unutar etni~kog
prostora. U mito-politi~kom govoru taj odnos obi~no je prikazan u obliku tri
prostorne opozicije: selo/grad, planina / dolina i periferija / centar.
Nacionalizam u Srbiji oživeo je kritiku materijalisti~ke, lihvarske i dekadentne
Zapadne Evrope. Na pozornici srpskog nacionalnog mita naspram ove biološki i
moralno posrnule Evrope stoji krepki lik Srbije i s gađenjem i stidom posmatra
nakazu pred sobom. Drugim re~ima, odnos između Zapadne Evrope i Srbije nije
ovde izveden iz takozvanog “prava na razliku”, u ime zahteva da se saradnja
sa zapadnoevropskim narodima uslovi o~uvanjem nacionalne individualnosti.
Srpski mit odnos između “nas” i “drugih” postavlja polazeći od “prava na
misiju”, od ekskluzivnog bogomdanog prava Srbije da sebe radi, ali i radi drugih
naroda, sa~uva vrlinu u svetu.
Među elementima današnjeg etnonacionalizma koje poznajemo kao sastavne
delove fašisti~ke i nacisti~ke mitologije nalazi se i glorifikacija rata i vojske. U
jednoj nedavno objavljenoj reportaži u “Dugi” opisuje se veselje srpskih mladih
ratnika u Republici Srpskoj.”...Sa puteva pamćenja dolaze mi re~i jedne starine,
izgovorene usred veselja mladih ratnika, na jednoj vatrenoj liniji odbrane srpske
otadžbine: Veselite se, veselite i uživajte, deco moja, dok je rata... jer mir će biti
strašan. Pou~avao je mlade iz svog posleratnog iskustva a sad mislim koliko je
duboko i široko bio u pravu. Neki osećaju odvratnost spram mlake temperature
vrenja gnjilog mira te nostalgiju za dostignutim ta~kama apsolutnog klju~anja
duha i duše koje samo rat ~ini dostižnim”
12
.
Za tuma~enje i kritiku ovih elemenata etnonacionalisti~ke ideologije među
relevantnim izvorima i legitimnim sredstvima su istorija fašizma i nacizma i iskustva
njegovog suzbijanja, ako ne i potpune i kona~ne eliminacije iz politi~kog života.
12
U listu “Duga”. Navedeno prema “Vremenu” od 20. aprila 1996.
7. broj Zenicke sveske.indb 157 1.6.2008 13:44:53
^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku
15
Jer kako nas upozoravaju Philippe Lacoue-Labarthe i Jean-Luc Nancy
13
, postoji
opasnost od povratka i, još više, od ponavljanja nacisti~ke i fašisti~ke prošlosti. Oni
naro~ito isti~u opasnost od prikrivenih, zakamufliranih ponavljanja. “To se možda
već događa”, pišu Lacoue-Labarthe i Nancy, “u onim već brojnim savremenim
govorima koji se pozivaju na mit, na neophodnost stvaranja novog mita ili nove
mitske svesti, ili pak na reaktiviranje starih mitova... U ovim govorima ne koristi se
uvek re~ “mit” i oni ~ak ne iznose uvek eksplicitnu i preciznu argumentaciju u prilog
mitske funkcije. Ali postoji ‘u boji vremena’ neki potmuli zov ili iš~ekivanje neke
vrste predstave, figuracije, recimo inkarnacije bića ili sudbine zajednice ... A upravo
takvom simboli~nom identifikacijom (ili “imaginarnom identifikacijom”, već prema
leksici koja je upotrebljena, ali uvek je re~ o identifikaciji putem slika, simbola, pri~a,
likova i takođe putem osoba koje ih nose i pokazuju) obilato se hranio fašizam.”

13
Philippe Lacoue- Labarthe, Jean-Luc Nancy, Le mythe nazi, Strazbur, 1991, str. 11
7. broj Zenicke sveske.indb 158 1.6.2008 13:44:53

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful