Esej o ni~emu

David Albahari 

edan moj prijatelj, prozni pisac, zna napamet tri ili ~etiri poslednje strane monologa Molly Bloom. Nau~io ih je, kaže, pre mnogo godina da bi ostavio utisak na devojku koja mu se dopadala, ali kada je završio recitovanje monologa, devojka je ustala i ćutke otišla. Verovatno je otišla, kažem, zato što Molly na kraju kaže “da”; da je rekla “ne”, možda biste i dalje bili zajedno. Moj prijatelj odmahuje glavom. Ne bismo, kaže, jer da je Molly rekla “ne”, promenio bih to u “da”. Gledam ga nepoverljivo i pitam: A Joyce, šta bi radio s njim? Ništa, kaže moj prijatelj, jer koliko je njemu poznato, Joyce je odavno umro, osim ako ja ne znam nešto novo? Ne znam ja ništa, kažem. Sada moj prijatelj odmahuje glavom. Onda kaže da moram da ga razumem, jer doista je želeo da ta devojka kaže “da”. Kada je rekla “ne”, svet se ugasio u njemu kao kakva islužena planeta. Ali, kažem, ona nije rekla “ne”, ćutala je. Nije rekla, kaže moj prijatelj, ali je sigurno tako mislila, jer zašto bi ina~e otišla? Možda upravo zbog toga, kažem, što je pomislila “da” i o~ekivala da je zaustaviš, što ti nisi u~inio. U tom slu~aju, kaže moj prijatelj, ceo njegov život je jedna velika greška, odnosno, jedno veliko ništa.  Malo posle, on odlazi dok ja ostajem sa pitanjem da li život, bilo ~iji život, može da bude greška? Da li doista postoje trenuci u kojima jedna nepromišljena re~ ili lakomisleni pokret pretvaraju život u grešku? Znam da to zvu~i kao po~etak razgovora o sudbini, ali uopšte ne pomišljam na sudbinu u ovom trenutku. Uostalom, kada je o sudbini re~, odavno sam se odlu~io za tuma~enje koje je dao biolog Jean Monnet: Sudbina postoji, ali pod uslovom da se događa. Dakle, sudbina
32

J

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

nije unapred data, već mora da se odigra, odnosno, ona nastaje kao proizvod naših slobodnih izbora i kada se oni odigraju, tada sudbina postaje nepromenljiva. Moje pitanje, međutim, ne odnosi se na sudbinu, već na trenutak u kojem naš dotadašnji život kreće drugim pravcem, odnosno, kada nešto u tolikoj meri uti~e na nas da, hteli to ili ne, menjamo smer naše plovidbe i, iako smo i dalje u mornarskom odelu, postajemo nešto drugo. U tom smislu, promena koju je pomenuo moj prijatelj postaje potpuno prihvatljiva: do jednog trenutka, uveren u uspeh Mollynog monologa, spremao se da proživi svoj život na određen na~in, ali ako je doista pogrešno protuma~io devoj~in postupak, onda će njegov život najvećim delom predstavljati odstupanje od onoga što je njegov život mogao da bude. Zvu~i zapetljano, ali neke stvari su takve i što više pokušavamo da ih raspetljamo, sve više se beznadežno zapetljavamo, tako da u ovom trenutku nisam uopšte siguran šta je moje polazište. Imam li uopšte neku polaznu ta~ku ili sam, kao u kakvoj kratkoj pri~i, jednostavno kro~io na pokretnu traku sadašnjeg trenutka? In medias res, naravno, jer druga~ije i nije moguće.  Pri~a o mom prijatelju trebalo je da posluži kao uvod u temu o kojoj sam doista hteo da pišem. Naime, nameravao sam da pišem o “ništa” , ali zavela me je pri~a mog prijatelja, koja je trebalo da posluži kao zbirka primera (“ništa” se u njoj pojavljuje tri puta), međutim, otrgla se i po~ela da živi svojim životom. Tako je “ništa” postalo “nešto”, kako se već obi~no događa. U stvari, onog trenutka kada po~nemo da govorimo o “ništa”, ono po~inje da iš~ezava. “Ništa” postoji samo kada je samo, izdvojeno, udaljeno od svega ostalog. Da li to zna~i da je “ništa” sasvim nedostupno, budući da je dovoljna samo jedna pomisao da ono po~ne da iš~ezava? Ne, ne da iš~ezava već sasvim suprotno – da nastaje. “Ništa” je, u tom slu~aju, neostvareno “nešto”, ali kako je onda uopšte stvoreno “ništa”? Na šta je mislio onaj koji je stvorio sve oko nas (ukoliko je to doista bio on) kada je rekao “ništa”, u šta je bio uperen njegov kažiprst? I zar već sama re~ nije ozna~ila promenu, odnosno, doprinela da imenovano bude nešto drugo? U međuvremenu, neko je pitao da li mislim na “ništavilo”. Ne mislim. U stvari, mislim da ne mislim. Za mene, “ništavilo” je stanje u koje naš duh ili mentalni sklop može da uplovi ukoliko ispuni određene preduslove, dok je “ništa” doista ništa.
330

Zeni~ke sveske

Recimo, “ništa” nije “nula”, jer je i “nula”, poput “ništavila”, nešto. “Ništa” je “ništa”, nema drugog objašnjenja. “Ništa” je ono na šta mislimo kada kažemo “sve ili ništa”, dakle, ne samo odsustvo svega već postojanje ni~ega. Jezik, primećujete li, već po~inje da se sapliće, jer je naš jezik kabast kada su u pitanju negacije, odnosno, u našem jeziku negacija se udvaja. Ne može se reći “Vidim ništa”, već se mora, krajnje apsurdno, uvesti negacija i u glagolski oblik, odnosno, mora se reći: “Ne vidim ništa.” Umesto “Pri~am ništa”, sleduje “Ne pri~am ništa”, dok “Imam ništa” mora da bude “Nemam ništa.” Zašto se jezik odupire? Oseća li nešto što nama izmi~e? U engleskom jeziku, na primer, negacija se ne udvaja i nema razlike (u formi re~enice) između “I see something” (Vidim nešto) i “I see nothing” (Vidim ništa). Glagol tu dominira re~enicom, odnosno, gleda se i kad se nešto vidi a i kad se ništa ne vidi. Eto, ponovo se tu javila dvostruka negacija, premda je sada osećam kao potvrdu tvrdnji izre~enih nešto ranije. Mislim na tvrdnju da je naš jezik kabast u nekim situacijama. Njegova kabastost najbolje je izražena upravo kabastošću same re~i kojom je ona prikazana. Kabast jezik, to baš lepo zvu~i, iako ne verujem da bi lingvisti to prihvatili kao odrednicu kvaliteta nekog jezika. Ali, zašto da ne? Nameštaj može da bude kabast i nepodesan za selidbe, dok bi kabast jezik bio onaj koji je nepodesan za u~enje i koji se stalno širi i rasplinjava umesto da se sažima.  Jezik je, u stvari, jedno veliko ništa. Ne, ne jezik, jezik je ipak nešto, jer je zapisan, klasifikovan i ima za sobom dokumentovanu istoriju. Mislio sam na govor, na sam ~in izricanja re~i, na pitanje (do kojeg bismo ranije ili kasnije svakako došli) ko govori, zašto i kako, i da li doista govori samo jedan subjekt ili ih u isto vreme ima nekoliko u nama, u svakom od nas? Kada pišem pri~u, kada od “ništa” pravim “nešto”, koliko glasova, tj. govora, istovremeno teku u meni? Ako kažem, recimo, “knjiga o ništa”, ko me ispravlja govoreći “ne, ne ‘knjiga o ništa’ već ‘knjiga ni o ~emu’”? Znam da sam ja onaj koji odmah to poništava, jer “ništa” ne bi trebalo da se menja, ali ko se onda oglašava tvrdnjom da ‘igram igru u kojoj sam pravim pravila onako kako meni odgovara’? Previše je pitanja, ~uje se još jedan glas, toliko autoritativan da moram da zaćutim, a u tome se krije nevolja, jer ukoliko budem ćutao, tekst će ćutati takođe. Stoga brzo nastavljam da govorim i, da ne bih gubio vreme, odlazim u biblioteku, gde nalazim knjigu pod naslovom koji sam pomenuo u prethodnom pasusu: The
331

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Book of Nothing. Ime autora: John D. Barrow. Zaprepašćeno zurim u nju, a onda, da ne bih gubio vreme, po~injem da je listam. Da, kao što sam slutio, njegovo “ništa” je daleko sveobuhvatnije od mog “ništa”, te on u “ništa” uklju~uje nulu, vakuum, ništavilo, nebitak i nebiće, i još mnogo toga. Odmah, da ne bih gubio vreme, okrećem završno poglavlje. Umesto neke vrste sažimanja i izvla~enja zaklju~ka, poslednje poglavlje nosi naslov “Po~etak i kraj vakuuma”. Vakuum je, naravno, naš svemir kome, bar prema ovom autoru, sleduje smrt, beživotnost, kraj. “Možda je dobro što tada nećemo biti tamo” - glasi poslednja re~enica. Zašto? Da li zbog toga što bismo tada morali da se suo~imo sa kona~nim Ništa? Ali, otkuda autor može da bude toliko siguran da nećemo prisustvovati “kraju vakuuma”? Nije li to mogućnost koja je, u stvari, stalno u igri? Nismo li osuđeni na neizvesnost? I, na kraju krajeva, kako možemo da budemo sigurni da se “kraj vakuuma” nije već odigrao, odnosno, da je naše postojanje tek odsjaj stvarnog sveta, egzistencija sa negativnim predznakom, trajanje s druge strane nule?  Da ne bih gubio vreme, ne vraćam se onome što sam napisao. Uostalom, to što sam napisao samo je bledi odraz onoga što sam želeo da zabeležim i nisam se ni malo primakao osnovnom pitanju: zašto “ništa” u našem jeziku ne ostaje “ništa”, već se svaki ~as menja u nešto drugo? Zašto ne možemo da razgovaramo o “ništa” nego samo “ni o ~emu”? Da li postoji mogućnost da se sa~uva Shakespeareovo “ništa” iz naslova drame Much ado about nothing, koji u prevodu na srpski postaje “Mnogo vike ni oko šta”? Znam, ne morate mi skretati na to pažnju, da se “ništa” lepo vidi u tom prevodu, ta~nije re~eno, vidi se razdeljeno na slogove posredstvom re~i “oko”. Iako ona tu ne ozna~ava organ vida, zamišljam da to ~ini i da ne~ije oko pozorno prati šta se oko njega zbiva. Veliki Brat nikada ne spava. I ja sve manje spavam. Neki kažu da to ide s godinama, drugi su uvereni da je to deo ne~ije prirode (ima onih koji dugo spavaju i onih koji malo spavaju, to je sve), treći povezuju san sa dnevnim aktivnostima i ishranom, ~etvrti se slažu sa svime što ostali navode, peti zahtevaju da se obrazuje posebna komisija koja treba da izu~i sve ~injenice i donese zaklju~ak kako da se ovakva situacija više ne ponovi, šestih nema, već su otišli, a sedmi, poslednji, nisu ni došli. Sve je to posledica, kaže glas, loše organizacije i ~injenice da niko ne kontroliše šta pojedini autori rade. Kako ina~e objasniti, pita glas, da neko piše esej o ni~emu iako je
332

Zeni~ke sveske

jedino dozvoljeno da se piše esej ni o ~emu? Subverzivni elementi nisu dobrodošli ni u koje vreme, kaže taj glas, pogotovo danas, kada treba biti posebno oprezan... Stvarno, o ~emu ja to pišem? Kako se manjak sna pretvorio u diskurs koji miriše na terorizam? I otkud meni uopšte re~ “diskurs” koju nikada ne koristim? A tek terorizam? Pa još njegov miris! Kako uopšte miriše terorizam? Na cimet, kaže onaj glas. Koješta, kažem, to ne miriše terorizam već pita od jabuka. Upravo je izvađena iz rerne i hladi se na stolu u kuhinji. Hm, kaže glas, ako je već tako, da li ću i ja dobiti par~e? Naravno, kažem i odlazim po tanjiriće, viljuške i nož. Ako tako nastavimo, mislim, preći ćemo u pri~u, a ovo je ipak esej ili bi bar trebalo da bude esej. Stoga prestajem da mislim na pitu i iskradam se iz kuhinje. The Book of Nothing stoji tamo gde sam je i ostavio. Dugo sam je listao prošle noći; odavno je prošla ponoć kada sam je spustio na nahtkasnu, ugasio svetlo i okrenuo se na bok. Ubrzo sam zaspao i sanjao da pravim pala~inke. Pala~inke su bile velike i tanke i lelujale su na promaji kao veliki ~aršavi zakrivljenog prostor-vremena. Neko, koga nisam mogao da vidim, govorio je monotonim glasom o tome kako ćemo svi jednog dana iš~eznuti u crnim rupama. Govorio je o njima sladostrasno, kao da su u pitanju posebno privla~ne turisti~ke atrakcije, a onda je naglasio da kompanija ne snosi odgovornost ukoliko neko upadne u crnu rupu, jer iz nje, nasmejao se, povratka nema. Jednom u rupi, zauvek u rupi. 6 Dok podižem knjigu, pitam se da li da zabeležim taj san. San koji se ne zabeleži uvek iš~ezava, možda ne odmah, ali ranije ili kasnije san trne, rastvara se u stvarnosti i nema ga više. E sad, da li sam sanjao ili je Leonardo da Vinci doista rekao: “Među velikim stvarima koje se nalaze među nama, Ništa je najveća”? Ako se uzme da je Ništa isto što i nula, vakuum, ništavilo, nebitak, itd, onda je Leonardo doista u pravu. Zapadnja~kom duhu, posvećenom logici i analiti~koj filozofiji, trebalo je mnogo vremena da prihvati Ništa kao nešto što ne podrazumeva samo negativne
333

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

odlike, ~injenicu sa kojom je isto~nja~ki duh baratao od samog po~etka. The Book of Nothing o tome govori i njen autor prati kako je Ništa polako osvajalo svoj prostor na Zapadu. Zato, slutim, knjiga i nema pravo završno poglavlje; naime, to osvajanje nije još potpuno. Isto~nja~ki duh i dalje se sagledava kao uljez, dok Ništa lako postaje predmet podsmeha. Ništa je na Zapadu ~esto samo jezi~ka zavrzlama, bez obzira na to da li se tim pojmom bave pisci, pesnici ili filozofi. Beatlesi, na primer, u jednoj pesmi pevaju “Nothing is real” (“Strawberry Fields Forever”). Možemo to da prevedemo kao “Ništa nije stvarno”, ali ako želimo da glagol prevedene re~enice bude u potvrdnom obliku kao u originalu, onda moramo da je promenimo u “Sve je nestvarno”. Da li su te re~enice iste? I kako bi se, onda, na engleskom reklo “Ništa nije nestvarno”? Trpi li engleski trostruku negaciju? No, sve su to nagađanja – nisam lingvista, nisam filozof, nisam poznavalac logike; doduše, voleo bih da budem nešto od toga, Wittgenstein, na primer, ali sumnjam da bi Wittgenstein bio voljan da menja mesto sa nekim ko nije siguran gde mu je mesto. Naravno, pitanje je šta Wittgenstein misli o svemu tome (uz ne~iji glasni šapat: Wittgenstein je mrtav); ako je mogao da se odrekne onoga što je napisao u prvoj fazi svog stvaralaštva, zašto onda ne bi mogao da se odrekne i druge faze? (Isti šapat: Mrtav je Wittgenstein, m-r-t-a-v!) S tim što bi mu najmanje muka zadavalo oglašavanje s one strane – nije li se on uvek nalazio na drugoj strani, nije li uvek bio onaj koji ne pripada?  A to, ako se ostvari, odjednom me vraća na sam po~etak ovog eseja. Sada je jasno zašto je po~etak pripao Joyceu – jednostavno zato što i on nije nigde pripadao, što je znao da se nalazi u posebnoj kategoriji, oformljenoj samo za njega, što ga je, na neki ~udan na~in, u o~ima onih koji zavide, pretvorilo u jedno veliko Ništa. Prisećam se mog prijatelja i njegovog recitovanja kraja Mollynog monologa. Između “da” i “ne”, zapravo, i nema neke velike razlike budući da su sve re~i ionako pogrešne. Ne pomaže tu ni Wittgensteinova logika, ni jadikovke moga prijatelja, ni dubinska analiza svega što je re~eno; najbolje je izaći napolje i u laganoj šetnji probati da se sve postavi na svoje mesto. ^udesne su takve šetnje, pogotovo rano ujutru, dok još rosa vlaži travu a senke se pospano protežu. “Ništa” tada izgleda tako jasno, tako opipljivo, tako mazno kao ma~ka koja je ostala da spava na našem krevetu i koja će posle navaliti na šerpicu sa mlekom,
334

Zeni~ke sveske

neoprezno zaboravljenu na stolu, i ~ak umo~iti šapicu u belu tekućinu, ostavljajući tragove do pola sobe, a tu, ta~no ispod lustera, tragovi će odjednom nestati, kao da je ma~ka sko~ila u “ništa” ili postala “ništa”, ono isto “ništa” za koje niko ne zna ~emu služi ili na šta je mislio onaj koji je imenovao stvari. Pri~a se da je, kada je u dugoj koloni stvari i bića za imenovanje, pred njega stupilo “ništa”, on prvo pokušao da ga ignoriše, potom je morao da popusti i, ne gledajući ga, rekao: A ti, ti budi ništa. I tako je bilo. “Ništa” se malo zarumenilo od stida, okrenulo oko sebe i niko ga od tada nije više video. Naravno, ma~ka koja nestaje pripada Lewis Carollu ili, možda, Alisi, a ~im postoji pripadanje, “ništa” postaje “nešto”. Nijedan put koji pokušavam da napipam u mraku ne nudi nikakav prolaz. Ranije ili kasnije, dakle, ostaću bez ikakvih mogućnosti, bez re~i, upleten u pipke mraka i niko neće doći da mi ponudi utehu. Lepo mi je neko rekao: Ko se s “ništa” druži, taj postaje “ništa”. Ali, da li zbog toga treba da žalim ili da likujem? Brzo prelistavam stranice nekih knjiga i nailazim na re~i kabaliste Davida ben Avrahama ha Lavane, koji kaže da “ništa ima u sebi više bića nego bilo koje drugo biće na svetu, ali budući da je ništa jednostavno, i da su u poređenju s njim sve ostale jednostavne stvari veoma složene, onda ga zbog toga nazivamo ništa”. On to zapisuje krajem 13. veka, u [paniji, a “ništa” o kojem govori je veoma važno za kabaliste. Oni, naime, unose novu dimenziju u tuma~enje postanja, tvrdeći da je “ništa” neka vrsta nedefinisane manifestacije Boga, što bi zna~ilo da svet ne nastaje iz doslovnog “ništa” (creatio ex nihilo) već iz “ništa” koje je u suštini nešto. Drugim re~ima, “ništa” je, takođe, Bog, odnosno, sve je “ništa” a “ništa” je sve. Da li to zna~i da je Bog, stvarajući svet, stvorio i sebe? Ne znam, nisam ja ovde da bih davao odgovore, eventualno mogu da postavim neko pitanje i odmah potom da zaćutim, što me podseća na ~injenicu da je tišina takođe jedno veliko “ništa”, i to “ništa” nabijeno zna~enjima. [to duže ćutimo, sve je nejasnije zašto to ~inimo, jer s porastom broja mogućih zna~enja, opada verovatnoća pravog izbora. Ne znam da li je bilo potrebno to objašnjavati, ali izvesno je da nesigurnost teksta uti~e na nesigurnost autora. Trebalo bi to da bude obratno, ~uje se ne~iji glas, ali sada je kasno: tekst je more a autor je brodolomnik. Talasi postaju sve veći, horizont sve mra~niji i sve dalji, daska za koju se autor drži je slaba uteha, niko nije u tako hladnoj vodi izdržao duže od nekoliko minuta, iz “ništa” dolaziš i u “ništa” se vraćaš, misli autor i onda pušta dasku, prestaje da mlatara rukama i nogama, i strpljivo ~eka da po~ne da tone.
335

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful