You are on page 1of 7

Esej o ničemu

David Albahari

J edan moj prijatelj, prozni pisac, zna napamet tri ili četiri poslednje strane
monologa Molly Bloom. Naučio ih je, kaže, pre mnogo godina da bi ostavio
utisak na devojku koja mu se dopadala, ali kada je završio recitovanje monologa,
devojka je ustala i ćutke otišla. Verovatno je otišla, kažem, zato što Molly na
kraju kaže “da”; da je rekla “ne”, možda biste i dalje bili zajedno. Moj prijatelj
odmahuje glavom. Ne bismo, kaže, jer da je Molly rekla “ne”, promenio bih to u
“da”. Gledam ga nepoverljivo i pitam: A Joyce, šta bi radio s njim? Ništa, kaže
moj prijatelj, jer koliko je njemu poznato, Joyce je odavno umro, osim ako ja ne
znam nešto novo? Ne znam ja ništa, kažem. Sada moj prijatelj odmahuje glavom.
Onda kaže da moram da ga razumem, jer doista je želeo da ta devojka kaže “da”.
Kada je rekla “ne”, svet se ugasio u njemu kao kakva islužena planeta. Ali, kažem,
ona nije rekla “ne”, ćutala je. Nije rekla, kaže moj prijatelj, ali je sigurno tako
mislila, jer zašto bi inače otišla? Možda upravo zbog toga, kažem, što je pomislila
“da” i očekivala da je zaustaviš, što ti nisi učinio. U tom slučaju, kaže moj prijatelj,
ceo njegov život je jedna velika greška, odnosno, jedno veliko ništa.

Malo posle, on odlazi dok ja ostajem sa pitanjem da li život, bilo čiji život,
može da bude greška? Da li doista postoje trenuci u kojima jedna nepromišljena
reč ili lakomisleni pokret pretvaraju život u grešku? Znam da to zvuči kao početak
razgovora o sudbini, ali uopšte ne pomišljam na sudbinu u ovom trenutku.
Uostalom, kada je o sudbini reč, odavno sam se odlučio za tumačenje koje je dao
biolog Jean Monnet: Sudbina postoji, ali pod uslovom da se događa. Dakle, sudbina
329

7. broj Zenicke sveske.indb 329 1.6.2008 13:46:15


^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

nije unapred data, već mora da se odigra, odnosno, ona nastaje kao proizvod naših
slobodnih izbora i kada se oni odigraju, tada sudbina postaje nepromenljiva.

Moje pitanje, međutim, ne odnosi se na sudbinu, već na trenutak u kojem


naš dotadašnji život kreće drugim pravcem, odnosno, kada nešto u tolikoj meri
utiče na nas da, hteli to ili ne, menjamo smer naše plovidbe i, iako smo i dalje
u mornarskom odelu, postajemo nešto drugo. U tom smislu, promena koju je
pomenuo moj prijatelj postaje potpuno prihvatljiva: do jednog trenutka, uveren
u uspeh Mollynog monologa, spremao se da proživi svoj život na određen način,
ali ako je doista pogrešno protumačio devojčin postupak, onda će njegov život
najvećim delom predstavljati odstupanje od onoga što je njegov život mogao
da bude. Zvuči zapetljano, ali neke stvari su takve i što više pokušavamo da
ih raspetljamo, sve više se beznadežno zapetljavamo, tako da u ovom trenutku
nisam uopšte siguran šta je moje polazište. Imam li uopšte neku polaznu tačku ili
sam, kao u kakvoj kratkoj priči, jednostavno kročio na pokretnu traku sadašnjeg
trenutka? In medias res, naravno, jer drugačije i nije moguće.

Priča o mom prijatelju trebalo je da posluži kao uvod u temu o kojoj sam
doista hteo da pišem. Naime, nameravao sam da pišem o “ništa” , ali zavela me
je priča mog prijatelja, koja je trebalo da posluži kao zbirka primera (“ništa” se u
njoj pojavljuje tri puta), međutim, otrgla se i počela da živi svojim životom. Tako je
“ništa” postalo “nešto”, kako se već obično događa. U stvari, onog trenutka kada
počnemo da govorimo o “ništa”, ono počinje da iščezava. “Ništa” postoji samo
kada je samo, izdvojeno, udaljeno od svega ostalog. Da li to znači da je “ništa”
sasvim nedostupno, budući da je dovoljna samo jedna pomisao da ono počne
da iščezava? Ne, ne da iščezava već sasvim suprotno – da nastaje. “Ništa” je, u
tom slučaju, neostvareno “nešto”, ali kako je onda uopšte stvoreno “ništa”? Na
šta je mislio onaj koji je stvorio sve oko nas (ukoliko je to doista bio on) kada je
rekao “ništa”, u šta je bio uperen njegov kažiprst? I zar već sama reč nije označila
promenu, odnosno, doprinela da imenovano bude nešto drugo?

U međuvremenu, neko je pitao da li mislim na “ništavilo”. Ne mislim. U stvari,


mislim da ne mislim. Za mene, “ništavilo” je stanje u koje naš duh ili mentalni sklop
može da uplovi ukoliko ispuni određene preduslove, dok je “ništa” doista ništa.
330

7. broj Zenicke sveske.indb 330 1.6.2008 13:46:16


Zeničke sveske

Recimo, “ništa” nije “nula”, jer je i “nula”, poput “ništavila”, nešto. “Ništa” je “ništa”,
nema drugog objašnjenja. “Ništa” je ono na šta mislimo kada kažemo “sve ili ništa”,
dakle, ne samo odsustvo svega već postojanje ničega. Jezik, primećujete li, već
počinje da se sapliće, jer je naš jezik kabast kada su u pitanju negacije, odnosno, u
našem jeziku negacija se udvaja. Ne može se reći “Vidim ništa”, već se mora, krajnje
apsurdno, uvesti negacija i u glagolski oblik, odnosno, mora se reći: “Ne vidim
ništa.” Umesto “Pričam ništa”, sleduje “Ne pričam ništa”, dok “Imam ništa” mora
da bude “Nemam ništa.” Zašto se jezik odupire? Oseća li nešto što nama izmiče? U
engleskom jeziku, na primer, negacija se ne udvaja i nema razlike (u formi rečenice)
između “I see something” (Vidim nešto) i “I see nothing” (Vidim ništa). Glagol tu
dominira rečenicom, odnosno, gleda se i kad se nešto vidi a i kad se ništa ne vidi.
Eto, ponovo se tu javila dvostruka negacija, premda je sada osećam kao potvrdu
tvrdnji izrečenih nešto ranije. Mislim na tvrdnju da je naš jezik kabast u nekim
situacijama. Njegova kabastost najbolje je izražena upravo kabastošću same reči
kojom je ona prikazana. Kabast jezik, to baš lepo zvuči, iako ne verujem da bi lingvisti
to prihvatili kao odrednicu kvaliteta nekog jezika. Ali, zašto da ne? Nameštaj može da
bude kabast i nepodesan za selidbe, dok bi kabast jezik bio onaj koji je nepodesan za
učenje i koji se stalno širi i rasplinjava umesto da se sažima.

Jezik je, u stvari, jedno veliko ništa. Ne, ne jezik, jezik je ipak nešto, jer je
zapisan, klasifikovan i ima za sobom dokumentovanu istoriju. Mislio sam na
govor, na sam čin izricanja reči, na pitanje (do kojeg bismo ranije ili kasnije
svakako došli) ko govori, zašto i kako, i da li doista govori samo jedan subjekt ili
ih u isto vreme ima nekoliko u nama, u svakom od nas? Kada pišem priču, kada
od “ništa” pravim “nešto”, koliko glasova, tj. govora, istovremeno teku u meni?
Ako kažem, recimo, “knjiga o ništa”, ko me ispravlja govoreći “ne, ne ‘knjiga o
ništa’ već ‘knjiga ni o čemu’”? Znam da sam ja onaj koji odmah to poništava, jer
“ništa” ne bi trebalo da se menja, ali ko se onda oglašava tvrdnjom da ‘igram igru
u kojoj sam pravim pravila onako kako meni odgovara’? Previše je pitanja, čuje
se još jedan glas, toliko autoritativan da moram da zaćutim, a u tome se krije
nevolja, jer ukoliko budem ćutao, tekst će ćutati takođe.

Stoga brzo nastavljam da govorim i, da ne bih gubio vreme, odlazim u biblioteku,


gde nalazim knjigu pod naslovom koji sam pomenuo u prethodnom pasusu: The
331

7. broj Zenicke sveske.indb 331 1.6.2008 13:46:16


^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Book of Nothing. Ime autora: John D. Barrow. Zaprepašćeno zurim u nju, a onda, da
ne bih gubio vreme, počinjem da je listam. Da, kao što sam slutio, njegovo “ništa”
je daleko sveobuhvatnije od mog “ništa”, te on u “ništa” uključuje nulu, vakuum,
ništavilo, nebitak i nebiće, i još mnogo toga. Odmah, da ne bih gubio vreme,
okrećem završno poglavlje. Umesto neke vrste sažimanja i izvlačenja zaključka,
poslednje poglavlje nosi naslov “Početak i kraj vakuuma”. Vakuum je, naravno,
naš svemir kome, bar prema ovom autoru, sleduje smrt, beživotnost, kraj. “Možda
je dobro što tada nećemo biti tamo” - glasi poslednja rečenica. Zašto? Da li zbog
toga što bismo tada morali da se suočimo sa konačnim Ništa? Ali, otkuda autor
može da bude toliko siguran da nećemo prisustvovati “kraju vakuuma”? Nije li
to mogućnost koja je, u stvari, stalno u igri? Nismo li osuđeni na neizvesnost? I,
na kraju krajeva, kako možemo da budemo sigurni da se “kraj vakuuma” nije već
odigrao, odnosno, da je naše postojanje tek odsjaj stvarnog sveta, egzistencija sa
negativnim predznakom, trajanje s druge strane nule?

Da ne bih gubio vreme, ne vraćam se onome što sam napisao. Uostalom, to što
sam napisao samo je bledi odraz onoga što sam želeo da zabeležim i nisam se ni
malo primakao osnovnom pitanju: zašto “ništa” u našem jeziku ne ostaje “ništa”,
već se svaki čas menja u nešto drugo? Zašto ne možemo da razgovaramo o “ništa”
nego samo “ni o čemu”? Da li postoji mogućnost da se sačuva Shakespeareovo
“ništa” iz naslova drame Much ado about nothing, koji u prevodu na srpski postaje
“Mnogo vike ni oko šta”? Znam, ne morate mi skretati na to pažnju, da se “ništa”
lepo vidi u tom prevodu, tačnije rečeno, vidi se razdeljeno na slogove posredstvom
reči “oko”. Iako ona tu ne označava organ vida, zamišljam da to čini i da nečije oko
pozorno prati šta se oko njega zbiva. Veliki Brat nikada ne spava.

I ja sve manje spavam. Neki kažu da to ide s godinama, drugi su uvereni da


je to deo nečije prirode (ima onih koji dugo spavaju i onih koji malo spavaju, to
je sve), treći povezuju san sa dnevnim aktivnostima i ishranom, četvrti se slažu
sa svime što ostali navode, peti zahtevaju da se obrazuje posebna komisija koja
treba da izuči sve činjenice i donese zaključak kako da se ovakva situacija više
ne ponovi, šestih nema, već su otišli, a sedmi, poslednji, nisu ni došli. Sve je to
posledica, kaže glas, loše organizacije i činjenice da niko ne kontroliše šta pojedini
autori rade. Kako inače objasniti, pita glas, da neko piše esej o ničemu iako je
332

7. broj Zenicke sveske.indb 332 1.6.2008 13:46:17


Zeničke sveske

jedino dozvoljeno da se piše esej ni o čemu? Subverzivni elementi nisu dobrodošli


ni u koje vreme, kaže taj glas, pogotovo danas, kada treba biti posebno oprezan...

Stvarno, o čemu ja to pišem? Kako se manjak sna pretvorio u diskurs koji


miriše na terorizam? I otkud meni uopšte reč “diskurs” koju nikada ne koristim? A
tek terorizam? Pa još njegov miris! Kako uopšte miriše terorizam?

Na cimet, kaže onaj glas.

Koješta, kažem, to ne miriše terorizam već pita od jabuka. Upravo je izvađena


iz rerne i hladi se na stolu u kuhinji.

Hm, kaže glas, ako je već tako, da li ću i ja dobiti parče?

Naravno, kažem i odlazim po tanjiriće, viljuške i nož. Ako tako nastavimo,


mislim, preći ćemo u priču, a ovo je ipak esej ili bi bar trebalo da bude esej.
Stoga prestajem da mislim na pitu i iskradam se iz kuhinje. The Book of Nothing
stoji tamo gde sam je i ostavio. Dugo sam je listao prošle noći; odavno je prošla
ponoć kada sam je spustio na nahtkasnu, ugasio svetlo i okrenuo se na bok.
Ubrzo sam zaspao i sanjao da pravim palačinke. Palačinke su bile velike i tanke i
lelujale su na promaji kao veliki čaršavi zakrivljenog prostor-vremena. Neko, koga
nisam mogao da vidim, govorio je monotonim glasom o tome kako ćemo svi
jednog dana iščeznuti u crnim rupama. Govorio je o njima sladostrasno, kao da su
u pitanju posebno privlačne turističke atrakcije, a onda je naglasio da kompanija
ne snosi odgovornost ukoliko neko upadne u crnu rupu, jer iz nje, nasmejao se,
povratka nema. Jednom u rupi, zauvek u rupi.

Dok podižem knjigu, pitam se da li da zabeležim taj san. San koji se ne zabeleži
uvek iščezava, možda ne odmah, ali ranije ili kasnije san trne, rastvara se u
stvarnosti i nema ga više. E sad, da li sam sanjao ili je Leonardo da Vinci doista
rekao: “Među velikim stvarima koje se nalaze među nama, Ništa je najveća”? Ako
se uzme da je Ništa isto što i nula, vakuum, ništavilo, nebitak, itd, onda je Leonardo
doista u pravu. Zapadnjačkom duhu, posvećenom logici i analitičkoj filozofiji, trebalo
je mnogo vremena da prihvati Ništa kao nešto što ne podrazumeva samo negativne
333

7. broj Zenicke sveske.indb 333 1.6.2008 13:46:17


^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

odlike, činjenicu sa kojom je istočnjački duh baratao od samog početka. The Book
of Nothing o tome govori i njen autor prati kako je Ništa polako osvajalo svoj
prostor na Zapadu. Zato, slutim, knjiga i nema pravo završno poglavlje; naime, to
osvajanje nije još potpuno. Istočnjački duh i dalje se sagledava kao uljez, dok Ništa
lako postaje predmet podsmeha. Ništa je na Zapadu često samo jezička zavrzlama,
bez obzira na to da li se tim pojmom bave pisci, pesnici ili filozofi.

Beatlesi, na primer, u jednoj pesmi pevaju “Nothing is real” (“Strawberry


Fields Forever”). Možemo to da prevedemo kao “Ništa nije stvarno”, ali ako
želimo da glagol prevedene rečenice bude u potvrdnom obliku kao u originalu,
onda moramo da je promenimo u “Sve je nestvarno”. Da li su te rečenice iste?
I kako bi se, onda, na engleskom reklo “Ništa nije nestvarno”? Trpi li engleski
trostruku negaciju? No, sve su to nagađanja – nisam lingvista, nisam filozof, nisam
poznavalac logike; doduše, voleo bih da budem nešto od toga, Wittgenstein, na
primer, ali sumnjam da bi Wittgenstein bio voljan da menja mesto sa nekim ko
nije siguran gde mu je mesto. Naravno, pitanje je šta Wittgenstein misli o svemu
tome (uz nečiji glasni šapat: Wittgenstein je mrtav); ako je mogao da se odrekne
onoga što je napisao u prvoj fazi svog stvaralaštva, zašto onda ne bi mogao da se
odrekne i druge faze? (Isti šapat: Mrtav je Wittgenstein, m-r-t-a-v!) S tim što bi
mu najmanje muka zadavalo oglašavanje s one strane – nije li se on uvek nalazio
na drugoj strani, nije li uvek bio onaj koji ne pripada?

A to, ako se ostvari, odjednom me vraća na sam početak ovog eseja. Sada
je jasno zašto je početak pripao Joyceu – jednostavno zato što i on nije nigde
pripadao, što je znao da se nalazi u posebnoj kategoriji, oformljenoj samo za
njega, što ga je, na neki čudan način, u očima onih koji zavide, pretvorilo u jedno
veliko Ništa. Prisećam se mog prijatelja i njegovog recitovanja kraja Mollynog
monologa. Između “da” i “ne”, zapravo, i nema neke velike razlike budući da su
sve reči ionako pogrešne. Ne pomaže tu ni Wittgensteinova logika, ni jadikovke
moga prijatelja, ni dubinska analiza svega što je rečeno; najbolje je izaći napolje
i u laganoj šetnji probati da se sve postavi na svoje mesto. Čudesne su takve
šetnje, pogotovo rano ujutru, dok još rosa vlaži travu a senke se pospano protežu.
“Ništa” tada izgleda tako jasno, tako opipljivo, tako mazno kao mačka koja je
ostala da spava na našem krevetu i koja će posle navaliti na šerpicu sa mlekom,
334

7. broj Zenicke sveske.indb 334 1.6.2008 13:46:18


Zeničke sveske

neoprezno zaboravljenu na stolu, i čak umočiti šapicu u belu tekućinu, ostavljajući


tragove do pola sobe, a tu, tačno ispod lustera, tragovi će odjednom nestati, kao
da je mačka skočila u “ništa” ili postala “ništa”, ono isto “ništa” za koje niko ne
zna čemu služi ili na šta je mislio onaj koji je imenovao stvari. Priča se da je, kada
je u dugoj koloni stvari i bića za imenovanje, pred njega stupilo “ništa”, on prvo
pokušao da ga ignoriše, potom je morao da popusti i, ne gledajući ga, rekao: A ti,
ti budi ništa. I tako je bilo. “Ništa” se malo zarumenilo od stida, okrenulo oko sebe
i niko ga od tada nije više video.

Naravno, mačka koja nestaje pripada Lewis Carollu ili, možda, Alisi, a čim
postoji pripadanje, “ništa” postaje “nešto”. Nijedan put koji pokušavam da
napipam u mraku ne nudi nikakav prolaz. Ranije ili kasnije, dakle, ostaću bez
ikakvih mogućnosti, bez reči, upleten u pipke mraka i niko neće doći da mi
ponudi utehu. Lepo mi je neko rekao: Ko se s “ništa” druži, taj postaje “ništa”.
Ali, da li zbog toga treba da žalim ili da likujem? Brzo prelistavam stranice nekih
knjiga i nailazim na reči kabaliste Davida ben Avrahama ha Lavane, koji kaže da
“ništa ima u sebi više bića nego bilo koje drugo biće na svetu, ali budući da
je ništa jednostavno, i da su u poređenju s njim sve ostale jednostavne stvari
veoma složene, onda ga zbog toga nazivamo ništa”. On to zapisuje krajem
13. veka, u Španiji, a “ništa” o kojem govori je veoma važno za kabaliste.
Oni, naime, unose novu dimenziju u tumačenje postanja, tvrdeći da je “ništa”
neka vrsta nedefinisane manifestacije Boga, što bi značilo da svet ne nastaje
iz doslovnog “ništa” (creatio ex nihilo) već iz “ništa” koje je u suštini nešto.
Drugim rečima, “ništa” je, takođe, Bog, odnosno, sve je “ništa” a “ništa” je sve.
Da li to znači da je Bog, stvarajući svet, stvorio i sebe? Ne znam, nisam ja ovde
da bih davao odgovore, eventualno mogu da postavim neko pitanje i odmah
potom da zaćutim, što me podseća na činjenicu da je tišina takođe jedno veliko
“ništa”, i to “ništa” nabijeno značenjima. Što duže ćutimo, sve je nejasnije
zašto to činimo, jer s porastom broja mogućih značenja, opada verovatnoća
pravog izbora. Ne znam da li je bilo potrebno to objašnjavati, ali izvesno je da
nesigurnost teksta utiče na nesigurnost autora. Trebalo bi to da bude obratno,
čuje se nečiji glas, ali sada je kasno: tekst je more a autor je brodolomnik.
Talasi postaju sve veći, horizont sve mračniji i sve dalji, daska za koju se autor
drži je slaba uteha, niko nije u tako hladnoj vodi izdržao duže od nekoliko minuta,
iz “ništa” dolaziš i u “ništa” se vraćaš, misli autor i onda pušta dasku, prestaje
da mlatara rukama i nogama, i strpljivo čeka da počne da tone.
335

7. broj Zenicke sveske.indb 335 1.6.2008 13:46:18