G. Krleži Zagreb 1954.

Gospodine Krleža, U četvrtom broju "Republike", časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, štampali ste Vaše zapise iz god. 1916, 1919, 1920, 1921. i 1933. godine. U zaglavlju "Godina 1919", pod naslovom "Smjena na jasenovačkoj stanici", na strani 277, kažete: "Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota!" Na istoj strani na dnu kažete: "Der švarc Georg (Karañorñe, moja prim.) igra danas na meñunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No Alzo sjavus. Gut šaun mraus". Pošto se ove gadne rječi g. Krleža, odnose na srpski narod, jer je on jedini od Balkanskih naroda tada ratovao protiv Austrije, dužnost Vam je da odgovorite javnosti: 1. Da li su te reči izraz Vašeg duha i mišljenja o srpskoj vojsci, što će reći o srpskom narodu, ili da nije sredine u kojoj ste Vi bili i čuli ih? 2. Ako nisu izraz Vaših misli i osećanja, zašto ih ne stavite kao tuñe pod znake navoda, ili zašto se bar jednom rečenicom ne ogradite? 3. Kad pitate: "Tko nas je pobedio?", čim upotrebljavate ličnu zamenicu u prvom licu množine, "nas", vidi se da i sebe ubrajate u pobeñene, samo nije jasno koga smatrate sa Vama još pobjeñenim, da li sve austrijske podanike ili samo Hrvate, ili ste pak mislili na austrijsku vojsku u kojoj ste Vi bili feldvebel?

4. Zašto Vi ove zapise niste štampali pre ovoga rata, nego tek posle 35 godina, a to ste mogli bar u vremenu pre šestojanuarskog režima. 5. Šta bi bilo g. Krleža, kad bi jedan srpski književnik seo i napisao jedan roman o zločinima počinjenim od hrvatskih ustaša nad Srbima u ovom ratu i generalisao to kao delo celog hrvatskog naroda? 6. Vama je poznato g. Krleža, da je maršal Tito, na putu za Grčku položio venac žrtvama iz srpskog naroda u tom ratu, na ostrvu Visu. Pitam Vas da li su i te žrtve "ušljivi cigani"? 7. Smatrate li Vi g. Krleža da ovakvim književnim radom ubijate ratnički duh kod dece i unučadi onih heroja iz Prvog svetskog rata, kada ih nazivate "ušljivim ciganima" i "bagrom za vješala"? 8. Vi ste g. Krleža sigurno pročitali knjigu g. Vladimira Dedijera, "Josip Broz Tito" u kojoj na strani 81, pod primjedbom Dedijer iznosi statističke podatke o žrtvama Prvog svetskog rata, a to su podaci izvučeni iz arhive Konferencije mira u Versaju. Po tim podacima, Srbija je u Prvom svetskom ratu dala 1,247.000 žrtava, to jest, 28% od njenog celokupnog stanovništva. Sem toga, g. Dedijer citira i Mošu Pijade, da mu je pričao, da je iz njegova razreda, iz gimnazije, otišlo u rat 32 njegova klasna druga, a da je poginulo 24. Pitam Vas g. Krleža, jesu li onih 1,247.000 žrtava, u koju cifru ulaze i 24 druga Moše Pijade, a na čijim kostima je sazidana Jugoslavija – "ušljivi cigani"? A sad, g. Krleža, ako niste znali, potrudiću se da Vam iznesem jedno, tom Vašem mišljenju potpuno suprotno mišljenje celog tadašnjeg kulturnog sveta i to ne samo saveznika Srbije, već i njenih protivnika. Nemački car Viljem, koji je u svoje vreme bio personifikacija tadašnjeg imperijalizma i protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu: "Šteta što taj mali narod nije moj saveznik". Novi bečki "Greie Presse" najdušmanskiji list protiv Srbije i srpskog naroda, pisao je 1918. godine o srpskom narodu: "Ostaće zagonetka, kako su ostaci srpske vojske, koji su se spasili ispred Makenzenove armije, mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video svetski požar". Kelnske novine od 1918. godine u članku "Psihologija povlačenja", pišu: "Malo vojnika se tuklo onako kako se tukao srpski vojnik. On je umirao tamo gde mu je bilo nareñeno da se drži". Nemački list "Godlische Rundshau", od 1917. godine, piše: "Vojska malene kraljevine Srbije predstavljala je u početku rata nešto najbolje što je ikada jedna mala, u kulturnom pogledu u mnogome nazadna država, mogla stvoriti na vojničkom polju. Odlično organizovana, obučena, sa velikim i skorašnjim (1912) ratnim iskustvom, jedinstvena i oduševljena za narodnu ideju velike Srbije, hrabra sa požrtvovanjem i pouzdanjem u pobedu – takva je ubojna sila ušla u rat. Ona se borila sa besprimernim požrtvovanjem i silnom upornošću, pa čak i pri propadanju kitila je slavom svoje zastave. Srpski vojnik bio je dostojan protivnik i srpska se vojska u povoljnim prilikama mogla često pokazati kao nadmoćna. Pravičnost, čak prema inače mrskom neprijatelju, zahteva da se to javno utvrdi". Kemal Ataturk, iako je Turska u Prvom svetskom ratu bila na protivničkoj strani Srbije, kada je 1919. godine primio otpravnika našeg poslanstva u Turskoj, Trajana Živkovića, rekao mu je: "Srećan sam što primam predstavnika najhrabrijeg naroda na svetu – Srba, koji potamniše slavu stare Sparte". Veliki sin grčkog naroda, Venizelos, kada je na ulicama Atine spazio srpskog vojnika u uniformi, prišao mu je i rekao: "Ovaj je vojnik dostigao slavu naših dedova Spartanaca. Ugledajmo se na njega, ako hoćemo da budemo dostojni potomci naših predaka". Francuski državnik Luj Bartu, 1916. godine, na proslavi Svetog Save na Sorboni, rekao je: "Krilatica francuske revolucije: sloboda, bratstvo i jednakost nije bila krilatica samo za francuski narod, već za ceo svet. Ona je naelektrisala narode celoga sveta. Primer za to nam pruža srpski narod koji je u borbi za slobodu bacio na žrtvu i imovinu i živote. Francuska neće zaključiti mir dok ne osigura egzistenciju i vrati slobodu srpskom narodu, koji je u srednjem veku igrao meñu narodima sveta kulturnu ulogu i imao svoga velikog kulturnog misionara Sv. Savu još u XIII veku, koga na današnji dan proslavljamo". Ruski naučnik Meljukov, tom prilikom o Sv. Savi je rekao izmeñu ostalogi ovo: "Majka Rusija neće staviti mač u korice dok ne vrati slobodu najmlañem detetu, ali zato i najmilijem detetu slovenske porodice – Srbiji". Japanski profesor medicinskog fakulteta u Tokiju, za vreme Prvog svetskog rata šef misije japanskog crvenog krsta u Parizu, rekao je u svom govoru o Sv. Savi i ovo: "Do ovoga rata mi Japanci uživali smo glas vojnika sa najjačim ratničkim duhom. Ovoga puta, moramo priznati da nam je srpski vojnik to prvenstvo oduzeo. Ne zamerite gospodo Srbi što smo na to malo i ljubomorni".

Kada je na istoj proslavi počeo da govori ambasador Belgije, rečima: "Srbijo sestro po sudbini", čuo se jecaj u sali Sorbone. Kada smo 1915. godine bili na Albanskoj obali i kada su saveznici rešavali da nas spasavaju, veliki sin francuskog naroda Brijan, tada je u francuskom parlamentu izgovorio ove reči: "Kada bi samo jedan jedini Srbin apelovao na Francusku da ga spasi, jer neće da bude rob, dužnost bi Francuske bila da uputi svoju flotu i spasi ga. A ovde nije slučaj o jednom jedinom, već o više od stotine hiljada heroja toga po broju malog ali po duhu velikog naroda srpskog. "Viv la Serbie" zaorilo se u parlamentu i na taj način je izglasana odluka o našem spasavanju. Na kraju, g. Krleža, da Vas podsetim i na ono što Vam je dobro poznato, a to je 27. mart 1941. godine, koji je delo jedino srpskog naroda u Jugoslaviji, i to celoga naroda, bez obzira na njegovu tadašnju partijskopolitičku podvojenost. Toga dana je srpski narod sam sebe dragovoljno razapeo na krst isključivo iz moralnih pobuda sa parolom: "Bolje grob nego rob!". Pitam Vas g. Krleža, koji je to još narod u Evropi isto učinio? Može li to delo da uradi jedan narod i to prezreni, koga Vi nazivate "ušljivim ciganima", i javnost bi interesovalo jedino to, da kažete koje su Vas pobude rukovodile da to učinite i date u štampu takvu pogrdu srpskom narodu. A sada g. Krleža, osvrćem se na Vaše reči: "Nepismena bagra za vješala". Zar Vi kao književnik i akademik, ne znate za najveće duhovno blago srpskog naroda – Srpsku narodnu poeziju, i zar ne znate da su pojedini književni autoriteti zapadnih naroda kao braća Grim i Gete, morali učiti srpski da bi mogli da studiraju to naše duhovno blago koje je stvorio analfabet. Zar Vam nije poznata genijalna figura Vuka Karadžića, koji je kao samouk dao svom narodu najsavršeniju azbuku i stvorio mu književni jezik? Zar Vam nije poznata, takoñe, genijalna figura mislioca i pesnika Njegoša? Pitam Vas jesu li i oni "ušljivi cigani"? Potrebno je g. Krleža da znate i ovo: jednom prilikom Trumbić je pričao kada je bio u posjeti kod Klemansoa (državnika Francuske) sa italijanskim državnikom Soninom – kada se poveo razgovor po pitanju "Londonskog ugovora" (Ustupanje Dalmacije Italiji za njezin ulazak u rat na strani saveznika), po kojem je cela Dalmacija do reke Cetine trebalo da pripadne Italiji. Sonino je rekao da saveznici hoće da pocepaju Londonski ugovor koji su potpisali. Na to je Klemanso odgovorio: "Londonski ugovor pocepao je srpski vojnik koji je stigao iz Soluna u Split i Ljubljanu pre nego Vaš vojnik, iako Vam je to bilo na domaku". A, g. Krleža, taj srpski vojnik koji je usiljenim maršem stigao od Soluna do Dalmacije i Ljubljane i doprineo da se Dalnacija pripoji Hrvatskoj, odnosno, Jugoslaviji, ne traži hvalu, ali se nije nadao da će ga jedan sin hrvatskog naroda i to književnik nazvati "bagrom za vješanje" i "ušljivim ciganinom". Osim toga, da li ste se g. Krleža upitali otkuda to da ze vreme poslednje okupacije Hitler naplaćivaše kontribuciju samo od Srbije, a ona njegova zverska naredba – "za jednog ubijenog Nemca, 100 jugoslovena", izvršavala se samo u Srbiji? Da li se slučajno i Hitler nije složio sa Vama da je srpski narod "ušljivi ciganin" i da ga treba istrebiti? Da završim ovo moje otvoreno pismo rečima: Ne zaboravite g. Krleža da Vam srpski narod neće zaboraviti ovu nanetu mu uvredu, jer ste i pre izvesnog vremena pljuvali po beogradskom groblju (Vaša polemika sa Levantićem), a sad pak pljujete na milion i više grobova heroja srpskog naroda, heroja iz Prvog svetskog rata rasejanih na tri kontinenta sveta. Sem toga, neće Vam se zaboraviti, neće se zaboraviti ni zlotvoru Paveliću i njegovim ustašama na više stotina hiljada grobova koje su ovoga rata srpskom narodu stvorili. Pavle M. Babac

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful