Krv je sasvim osobit sok

Rudolf Štajner

Svako od vas zacelo se seća da se ovo današnje predavanje svojim natpisom vezuje za jednu reč Geteova Fausta. Vi svi znate, da se u tom spevu prikazuje, kako Faust, predstavnik najviše čovečanske težnje, stupa u savez sa zlim silama, a njih u spevu opet s njihove strane prikazuje Mefistofeles, izaslanik pakla. Vi svi znate, da Faust mora sklopiti ugovor sa Mefistofelesom i da tada to pismeno Faust mora potpisati krvlju. Faust isprva smatra ovo za šalu, ali Mefistofeles izgovara ovu izreku, koju je Gete na ovom mestu zacelo ozbiljno smislio : „Krv je sasvim osobiti sok." Kod ovoga mesta Geteova Fausta desilo se •nešto zanimljivo tako zvanim Geteovim tumačima. Vi zacelo znate, da o Geteovu Faustu postoji tako obilata književnost, da bi se njom mogle napuniti čitave knjižnice. Razume se, da moj zadatak ne može biti razlaganje onoga što ovi razni Geteovi tu-mači govore upravo o ovom mestu iz Fausta, ali oni ne objavljuju nešto mnogo drukčije od onoga čemu daje primer komentar Fausta, jedan od poslednjih, od univerzitetskog profesora Minora. On slično drugim tumačima raspravlja o ovoj izreci kao o nekoj Mefistofelesovoj napomeni zajedljivoj, a Minor je stavio napomenu zanimljivu, upravo vanredno zanimljivu napomenu. — Saslušajte tačno šta on kaže, da biste se začudili, na šta sve može doći jedan Geteov tumač. — On kaže: „Đavo je neprijatelj krvi", i pri tom upućuje na to, da je krv ono što upravo uzdiže i održava život čoveku, i da zbog toga đavo, neprijatelj ljudskoga roda, može biti samo neprijatelj krvi. Ali on s pravom obraća pažnju na to, da ova krv igra istu ulogu već u starijoj obradi Faustova izdanja,. a osobito u priči. U jednoj staroj knjizi o Faustu jasno Je opisano, kako je Faust malo zagrebao nožićem levu ruku, kako tada umače pero u isteklu krv, i potpisuje svoje ime ispod ugovora, kako tada na levoj ruci krv se zgrušava i stvara reči: „O čoveče, beži:" Sve je ovo tačno. Ali sada da vidimo napomenu, kako je đavo neprijatelj krvi i kako zbog toga zahteva krvni potpis, baš zato što je neprijatelj krvi. Ja bih vas zapitao, da li neko može zamisliti, da on žudi baš za onim što mu je nemilo. Razborit čovek može samo pretpostaviti da je Gete na ovom mestu mislio — da ne samo Gete, nego i glavna priča i starije pevanje o Faustu mogli su jedino i samo to misliti —, da je đavolu osobito stalo do krvi i da njemu nije sve jedno, da li dobiva ugovor potpisan običnim, neutralnim mastilom ili krvlju. Ovde se ne može pretpostaviti ništa drugo nego da predstavnik zlih sila veruje, šta više da je ubeđen, kako će on Fausta baš naročito imati u ruci time što će se dočepati bar jedne kapi njegove krvi.

nego ako prisvoji sadašnju nauku razumsku i iskustvenu. da onaj vlada čovekom koji se dočepa čovekove krvi. Ako se sa novog gledišta duhovnog ispitivanja ponovo udubimo u priče i mite. ako stvarno ispita osnove ovih mita i priča. ako se danas udubimo u te priče i gatke. mudrog gledanja na svet. uvek sagledamo u slici ono što nam danas jasno otkriva duhovno istraživanje. nego nečim mnogo dubljim. da se u priči izražava pesnička narodna duša. da se narod ne zanima izmišljotinama i tako nečim. nego da Faust treba krvlju da potpiše ne zbog toga što je đavo neprijatelj krvi nego zbog toga da bi se on. nestaje svako čuđenje. kada se na priče. nestaje svaka sumnja. Više. Ko upravi pogled u narodnu dušu. Ovo se zasniva na jednom značajnom osećaju. On će u tome spaziti mudri izraz jednoga starog. Sve što se o krvi nahodi u pričama i sta-rim pogledima na svet obično ima značaja.Ovo se potpuno razume po sebi. Za nama je ono doba. taj vrlo dobro zna. koji je upravo tekući čovečiji život. Istina je da se čovek ponajpre pita. menjaju se u naše vreme na osobit način s obzirom na celokupno gledište i shvatanje čovekovo. jer je krv tako reći ono za što se čovek mora upravo boriti onda kada se bori za čoveka s pogledom na dobro i na zlo. dočepao krvi. U prvi čas ovo nas zadivljava. da čovek ovim stvarima mora prići opremljen načinima ispitivanja duhovne nauke. mnogo više još može čovek naučiti. koje su nam došle iz narodnih priča i mita i koje imaju veze sa čovekovim životom. da mi ipak pre svega imamo posla sa primitivnim narodnim pogledima. kako to biva. Ova pesnička narodna duša nije ništa drugo nego proizvod zelenog naučničkog stola. onaj osobiti sok. Razume se. Za nama je šta više i ono doba. i niko ne može drukče razumeti ovo mesto. A zeleni naučnički sto postoji isto tako kao što postoji zeleni birokratski sto. I to se izražava u njegovim pričama i mitima o čudnovatim silama i čudnovatim događajima. koje smo primili iz iskonskog doba i pošto smo snabdeveni duhovno-naučnim postupcima ispitivanja — to nam se ovi miti i ove priče prikazuju kao izraz neke duboke pradavne mudrosti. Istina je da je bezazleni čovek u ovim pričama i gatkama mogao slikovito i jasno prikazati svetske zagonetke i da mi. Sve ove stvari. Ali onome koji sve dublje i dublje ulazi u način. kada se nekim detinjski učenim načinom govorilo o tome. kojim su postale ove gatke i ove priče. ako pustimo da na nas utiču one uzvišene i silne slike. đavo. gatke i mite gledalo tako kao da se u njima izražava samo detinjska narodna mašta. koja duboko poznavaše krv. Jer u tim pradavnim vremenima postojaše jedna mudrost. i da je zbog toga krv sasvim osobitn sok. . i on u ovim pričama i ga-tkama neće naći samo ono što se naziva bezazleno gledanje. istinitog.

zahvalno primam. kao što čovek. izložim hermesko načelo. razume se. uvek će vam govoriti samo to. otkuda je u pradavna vremena došla ona mudrost. da je time dobio neku mudrost. nego će ga. U smislu ovog hermeskog načela ovaj duhovni svet nazvan je gornji svet. i to sa bolnim iskustvom. u njenom značaju za čovečanstvo i za razvitak čovečanske kulture. kada posmatra čovekovo lice. Na čoveka preneta izreka „Gore je sve kao dole" glasila bi: na čovekovu licu izražavaju se oni impulsi koji počivaju u njegovoj duši: u licu oštru. gde je vladala sveštenička mudrost boga Hermesa. Tako da duhovni istraživač ne vidi u ovom čulnom svetu nešto poslednje. Cela duhovna nauka na čisto je s tim. „Mojim bolovima i patnjama zahvalan sam za mudrost". koji se širi oko nas." Vi možete naći poneko diletantsko objašnjenje ovoga stava. Tako je od . koji vredi kao načelo cele duhovne nauke. ne prikazuje ceo svet. U duhovnoj nauci uvek se o tom govorilo. za duhovni svet. to okultist ili du-hovni istaživač radi prema celom svetu. kao izraz duhovnoga sveta. da ovaj svet. koji mi svojim čulima možemo opa ziti i ispitati svojim razumom. koji je iza ovoga skriven. da čovekova mudrost ima veze sa iskusšvom. kada pristupa jednom duševnom biću. u biseru suza — duševna patnja. On je samo izraz za svet dublji. pokreti i fizionomija uputiti na duševno i duhovno. koji je čoveku pristupačan ponajpre preko njegovih pet čula. Taj stav. da na pitanje: šta je upravo mudrost. Pravo posmatranje ovoga predmeta mora ostati za potonja predavanja. koje se u njima izražava Ono šta svaki čovek čini prosto. A danas mi želimo posma-trati samu ovu krv. Dopustite mi. nazvano hermesko načelo. ako ponajpre budemo svesni značaja jednog prastarog stava. koji je vezan sa prakulturom staroga Egipta. Ovde neće biti izneto kao neko fiziološko ili čisto prirodnjačko posmatranje. ne sme se zadržati na oblicima lica i na pokretima. glasi : „Gore je sve kao dole. mada završetak ovoga predavanja mora i na to ukazati. jeste ovo. zadovoljstva koja mi je život pružio. A onaj koji je nadvladao bolove i patnje i koji nosi u sebi njihov plod. ali sve to bih dao za moje proživljene bolove i patnje. u osmehu — unutrašnja veselost. Onaj koji upravo potone u bol i patnju možda će u ovom bolu i u ovoj patnji pokazati neki unutrašnji nesklad. ali ono objašnjenje. a čulni svet. koja mu izražava duševni i duhovni svet koji postoji iza ovoga sveta. nego jedno po-smatranje iz duhovnog gledanja na svet. Upravo onako. Radosti i uživanja u životu. A ovo mi najbolje proničemo u svaku stvar. nego jednu vrstu fizionomije. grubu — duševna grubost.Mi se danas ne možemo zanimati pitanjem. koje nas danas ovde ponajpre zanima. vredi kao donji.

Sva ova pitanja postaju svetla i jasna. kada poznamo što postoji iza krvi kao duhovna bitnost. Tako nas danas mora zanimati ono što se nahodi skriveno iza pojave krvi. d. Tako i veliko vaspitno pitanje. da mislilac u izrazu svoga lica ima uvek nešto što podseća na upijen bol. koji je savladan. tada će i uvideti. Ovo pitanje se pomalja. biljni pokrivač. A zanimljivo je. jeste pitanje kolonizacije. Tako vi vidite. — sve ovo izlazi pred našu brižnu dušu. Pitanje. kako se ovo načelo opet po-malja u više materijalističnom shvatanju našega vremena. Knjigu nije napisao teosof. društvene preokrete. I kada čovek ima ovu duhovnu osnovu krvi. što se čudnim načinom baš na to povratilo sadašnje više materijalističko istraživanje. kada se susretnu ljudi uljuđenih naroda sa neuljuđenim narodima: koliko mogu neuljuđeni narodi usvojiti nove kulture? Kako se može uljuditi jedan crnac. nego pitanja vaspitanja čitavih naroda. doslovice. kako jedno takvo sa-znanje mora uticati na CRO naš duhovni i kul-turni život. koji se svuda javljaju — bilo žensko pitanje. jedan . Ko će poricati da s ovim pitanjem nije vezano rasno pitanje. koje će čovečanstvu postaviti budućnost i koje svaki mora spaziti. pa se preobratio u svoju suprotnost. duhovna prabića. knjiga dostojna čitanja. Pa i ovaj ispitivač obraća pažnju na to. kada razumemo tajanstveni uticaj krvi i krvnog mešanja među narodima. sasvim jednakog punoga jedinstva. da se sve što nas u svetu opkoljava — mineralni oklop. ako upravi svoj pogled na velike. i naćićete. pitanje mira i t. društveno pitanje. koje će postajati sve aktuelnije. jednog duhovnog života koji leži iza ovoga. Nedavno je izišla jedna lepa knjiga o mimici mišljenja. na koje se ovde ukazuje. duhovna praslika. Sa gledišta okultnog ili duhovnonaučnog razumeće se tačno ono što nam je dato u čulnom svetu tek onda kada se upozna gornje. što se više čovek u ovoj stvari izvija iz jednoga čisto besciljnoga postupanja i što više prodire do postupanja u ovoj oblasti. pitanja vaspitanja ne samo mlada čoveka. Velika pitanja nameću se u naše vreme lju-dima. kao lepu potvrdu prastarog načela duhovne nauke. Najposle s tim je u vezi još jedno pitanje. ono što je sebi u krvi. Ovo ćete uviđati sve dublje i dublje. stvorilo fizio-gnomski izraz. ovde u čulnom svetu.vajkada duhovno istraživanje videlo u mudrosti kao neki kristalizovani bol. da je prastara nauka opet postala predmet izučavanja današnje nauke. Biće duhovnog istraživanja jeste u tome. kako se u fizionomiji izražava čovekov unutrašnji život. životinjski svet naše zemlje — smatra kao fiziognomični izraz ili donje jednoga gornjeg. iz kojih je sve proizišlo. njegov na-čin predstavljanja. On pokušava dokazati. koje se vidno ponovo javlja i u naše dane? Ali mi razumemo rasno pitanje samo onda. nego ispitivač prirode i duše.

koji se kao neka vrsta spoljnjega sveta odnosi prema onom čoveku. čovek krvlju prima životni vazduh. Ona krv. sagledao je duboko u radionicu prirode i u svojim narodskim delima s pravom je obratio pažnju na to. koju čovekova unutrašnjost tako reći nudi kiseoniku koji struji unutra. a kome on predaje ono što njemu više ne treba. da se u razvitku sveta stvaranje krvi u opšte tek pozno pojavilo. da se krvlju čovekova unutrašnjost otvara prema spoljašnosti. Kada se prati razvšak čovekova začetka u materinom telu. kada se postavi ovo značajno pitanje o krvi. i s druge strane predaje krvi ono što nije upotrebio. Tek vrlo pozno vide se osnove za stvaranje krvi. da gradiva spoljnjeg sveta primi u sebe neposredno i da ih najkraćim putem upotrebi za ishranu samog bića. koje tu bejahu. da li je njegova krv određena ovim ili onim. kiseonik. da kiseonik iz vazduha prime u krv i da krvlju telo sagrade i održavaju. ima zadatak. Ovim primanjem kiseonika krv se obnavlja. krv. Nije nepravo rekao jedan oštrouman poznavalac duše : krv sa svojim kretanjem jeste kao neki drugi čovek.. Čovek i više životinje imaju potrebu. kakav je Ernst Hekel. i iz koga on neprestano crpe svoje nove sile.varvarski divljak. da su osnove za stvaranje kostiju i mišića stvorene pre no što postane osnova za stvaranje krvi. U krvi se dakle nahodi pravi čovekov udvojenik. nego velika.. Što je ćelijsko gradivo nižim drganizmima. nalazi se. Onaj koji ne zna. nekom vrstom sagorevanja. da na ovoj visini izrade ono što . Vi znate. i s njim sistem krvnih sudova u čoveka. koji ga neprestano prati. Jedan znamenit ispitivač. Kada posmatrate ljude i više životinje. da makakvu kulturu uvede u neki drugi narod. neka vrsta uništača i razorača. vi svi dobro znate iz prirodne nauke. da u organizmu krv postaje upravo najdocnije. da li napreduje ili nazaduje u svom razvitku. ozbiljna i značajna životna pitanja bivovanja. da su — tako reći — druge sile. kako čovek da se ponaša prema njima? Ovde se ne posmatraju samo osećanja jednoga tamnoga morala. Ova plavetno-crvena krv pretvara se u crvenu. da stvore krv. životvornu krv primanjem kiseonika. i iz toga prirodna nauka zaključuje s pravom. taj ne može naći pravi put. sastavljenom od kostiju mišića i nervne mase. tek vrlo kasno izlaze one. Zbog toga su s punim pravom nazvali krv čovekovim tekućom životom i odredili joj značaj. — Šta je krv po sebi. Sve se ovo pojavljuje. I zaista ceo čovek neprestano prima iz krvi sile koje ga održavaju. da ove hranljive sastojke prvo prevedu u krv. pod kakvim pogodbama stoji jedan narod. i dok se to događa. to je čoveku taj tako mnogostruko preobražavani „osobiti sok". jeste neka vrsta tvari otrovne za organizam. vi znate da je ta krv zaista tekući život. tek uzdignute do visine krvi. koja prodire u sve delove tela i u svima delovima tela slaže gradiva za ishranu. Ova krv. sličan gradivu ćelijskom u nižih organizama.

ne mogu naći u našem čulnom svetu. u krv. pa to zvuči šuplje. podiže ih iz neživota. onima koji još ništa ne znaju o antroposofiji. pri kojima oni ne mogu ništa zamisliti. U antroposofskom gledištu na svet vidimo. ako nauče da ih ponovo primenjuju u osobitim novim slučajima. da upotpune ono . Pri tome i njima samima ti zakoni postajaće sve jasniji i jasniji. Kada je čovek kao ljudski zametak prošao kroz pređašnje mene u razvitku čovečans^va. Ono je ono što neorganska veštastva (tvari) izaziva na živo bivovanje. Vi ćete videti. Ako ove istine ljudima često zvuče u ušima kao obične reči. Nemojte misliti. koji se još nisu uživedi u ono posmatranje života i sveta o kom se ovde govori. se može primeniti. čini samo jedan deo čovekova bića i da šta više iza fizičkog tela postoje mnoga druga bića. moramo se pozabaviti najosnovnijim pojmovima antroposofije. zaista videti ovo etersko ili životno telo. — da bi tada stavile krunu evoluciji preobraženjem. pod kojima oni ništa ne mogu zamisliti. — Ovo etersko ili životno telo jeste ono načelo. niti samo nešto izmudrovano. Doduše. u koliko vidimo njegov oblik i lik. kada ih je ponovio. Ali iznad toga čovek ima tako na-zvano etersko ili životno telo. jedna napomena. izdizanjem svega pređašnjeg u ovaj osobiti sok. Ali nedostatak jednog pojma koji se krije iza neke reči zaista nije uvek kriv. da je okultnom istraživaču ovo životno telo samo nešto što on uz beživotno još zamišlja. da ovi osnovni pojmovi antroposofije jesu gornje i da nam se ovo gornje — ako smo ga upoznali — izražava u značajnim. — eter nije ovde upotrebljen u onom značenju. koji upravljaju iza krvi. — tima je ono što ću ja sada reći više ili manje: samo ređanje reči. Ovo fizičko telo ima čovek zajedničko sa svima mineralnim. za to ne mora uvek biti kriva antroposofija. Kada se sudare jedna glava i jedna knjiga.treba-da se izradi u čoveku. nešto izmenjena. koju je učinio duhoviti Lihtenberg. nazvanim beživotnim. tada tek on sebi prisvaja ono što se bejaše nahodilo u svetu pre stvaranja krvi. da bi ih nanizalo na nit života. Ali onaj koji se uživi u ove stvari videće da iza oznake i pokazivanja na viša bića zaista se i kriju takva bića. u koliko se on u spoljnjem svetu pojavljuje našim čulima. Oni koji odavno poznaju osnovne zakone antroposofije zacelo će mi dopustiti. da čovek. koje za duhovno-naučnog istraživača nije samo nešto izmišljeno. za to ne mora uvek biti kriva knjiga. koja se . zakonima krvi kao i u zakonima ostaloga života — kao u nekoj fizionomiji. Ovi osnovni pojmozi antroposofije ovde su već često izlagani. Ako sada želimo proučiti tajanstvene zakone duhovne vaseljene. stvarima. Ovde. već je nešto što za njegova otvorena duhovna čula isto tako stvarno postoji kao što postoje spoljašnje čulne boje za čulno oko. ako neko pri nekoj reči ne može sebi ništa zamisliti. Vidovit čovek može videti. To pokušavaju istraživači prirode ! Oni pokušavaju to. Tako je i sa ocenjivanjem antroposofskih istina od naših savremenika. kako to čini fizička nauka. da ih ukratko ponovim onima koji su ovde prvi put. koje ga okružavaju.

radost i bol. ne možeš ništa videti od eterskog tela. Drugi čovekov deo jeste dakle etersko telo. on može saznati samo to i to. Treći član jeste tako nazvano astralno telog vrlo lepo i osobito značajno tako nazvano. mi-saoni ljudi uvek su osećali. i kada je čovek takav i takav. mada ima prelaza. kakav sam takav. Ova granica samo postoji dotle dok čovek nije otvorio svoja unutarnja čula. Astralnom telu dužnost je — u čoveku i u životinji — izazvati ono što je živo na to da postane osećajno veštastvo. Tako da se u živome ne pokreću samo sokovi. od eterskoga ili život-nog tela i od astralnog tela. Antroposofsko istraživanje ne stoji na tom gledištu. kao prisvojiš potrebne sposobnosti za opažanje duhovnih stvari. što oni tada nazivaju životnim načelom. Ali ako postaneš drugi. kao kad neki slepac kaže." To je od prilike isto tako pametno. da se ono što se izdiglo do životinje sastoji od fizičkog tela. O nekoj stvari ne može odlučivati onaj koji o tome ništa ne zna nego onaj koji je od toga nešto doživeo. da biljka jednu takvu draž i iznutra izdiže do jednog osećaja. Čovek se nahodi u razviću. Čovek nadmašava životinju nečim sasvim o-sobitim. kako njemu kao malom detetu. da je iznutra doživljuje. to ne postoji. S toga i agnosticizam nije ništa drugo nego silan teret za našu kulturu. da izmisle nešto za sebe. nego da se u njemu izražava ono što se naziva prijatnost i patnja. mora se pokoriti mom sadašnjem gledištu. Time ste u bitnome nagovestili i razliku između biljke i životinje.što mikroskopom i sličnim sredstvima mogu videti na stvarima. Teosofi koji htedoše izabrati drugo ime mesto ovoga i ne slu-te o čemu se ovde radi. i tada će on i drukče saznavati. Što postoji u svetu. Tako dakle vidimo. Ali to je samo igra s rečima. zato antroposofija govori: ako ti ostaneš onakav kakav si. kada im se nešto približi. a to čime čovek nadmašava životinju. On kaže : čovek je takav i takav. i zaista možeš govoriti o „granicama saznanja" i o „Ignorabimus". Ono što čovek iznutra doživljuje nalazi se u astralnom telu. i ako se u nekih biljaka dogodi odraz na neki spoljnji utisak. to ipak još ne dokazuje. kada nešto na njih utiče. U unutrašnjosti stvorenja mora se pojaviti slикa kao refleks nadražaja. Jedna nova grupa naučnih ispitivaчa prirode mislila je da može pridati biljkama osećanje u pravom značenju. Na ovo treba odgovoriti: ako je čovek danas takav i takav. mora on upravo drukči postati. da su boje neka maštanija. Na to ukazuje ono što Žan Pol u svom životopisu sam govori o sebi : on se seća sasvim tačno. Za neke biljke razumljivo je po sebi da se draže. u dvorištu roditeljske kuće prolete . Ali to nije osećaj. koje čovek ima zajedničko sa biljnim svetom. patre-ba ovde i docnije još jednom pokazati. — onda se ne može govoriti o granicama saznanja. Što ja ne mogu saznati. Njegovo je tvrdo načelo da ne govori : „Ovde stojim ja kao istraživač. da je ovo astralno telo s pravom tako nazvano.

koja se načelno razlikuje od svih drugihreči. Tu počinje tada ono što nikada ne može ući u nas preko spoljašnjih čula. Sva tako nazvana spoljašnja nauka o duši previđa najznačajniju stranu ovoga pitanja. kad se otvori put duhu u dušu. i ma kako to prevela današnja filologija. — U ovoj reči iskazuje se četvrti član čovekove bitnosti. svaki može nazvati sto stolom. koji danas čoveku lebdi samo kao ideal. od astralnog tela i od svoga „ja" ili od pravog unutrašnjeg života i da se u ovom unutrašnjem životu nahode klice za tri dalja stepena razvića. Treba ukazati na to. pravi istiniti duhovni čovek. Pratite me za nekoliko minuta u jednom tananom razmišljanju. U celom jeziku postoji jedna jedina reč. kada posvećeni izgovaraše „ime" . od eterskog tela. Budhi = životni duh. da se čovek sastoji od fizičkog tela. u carstvu atoma sedam stepena atomske težine. Sve religije osećahu da se u tom ja izražava ono biće u duši. Ali ima jedna reč. Atma = duhovni čovek. Svaki drugi je za mene jedno „ti". u sebi. koji je začet kao mala klica u unutrašnjosti i usavršiće se u dalekoj budućnosti Tako mi imamo. Budhi i Atma. jedno ime. U starijim kulturnim religijama. što vi možete izgovoriti samo za ono čemu pripada ovo ime : to je rečica „ja". a sto-licu stolicom.nepoznatog Boga". Svakoj stvari. Tu počinje onaj razgovor duše sa sobom. nazvali su ovo ime „neiskazano ime Božje". može svako od vas kazati ime. kojim duša u seba samoj može dati reč svojoj osnovnoj bitnosti božanskom.. kao u dugi sedam boja. koji će postati iz krvi. staro jevrejsko ime Božje ne znači ništa drugo nego to što se danas iskazuje rečju „ja". u kom se božanska ličnost javlja u duši. Ovo „ja" opet obuhvata u sebi i izgrađuje klice višim stepeni-ma čovečanstva. što se po svom zna-čenju nikada ne može nazvati spolja. kada to „ja sam koji sam" u hramu odjekne. već što mora zazvučati iz najunutarnjijeg. i ja sam sam za svakog drugog jedno „ti". u zvučnoj lestvici sedam tonova. kada se slutilo ono što se iskazuje tom rečju.kroz dušu misao : ti si zaista jedno „ja"."Toučini na njega značajan utisak. ili drugim rečima: Manas = duhovno „ja" u suprotnosti prema samom telu. To „ja" mora isticati iz same dubine duše : to je ime koje duša može dati jedino sebi. Niko ne može drugom kazati „ja". koji u krugu jednog ze-maljskog bivovanja ima jedino čovek. ti si jedno biće koje može sebi iznutra reći „ja. Pokretahu se redovi slušalaca. i sedam . još u staroj jevrejskoj. a to su Manas. i ono će vam pokazati o čemu se radi. Samo treba ukazati na to što će u čovečanskom razviću biti ostvareno u budućnosti ovim četvrtim članom. koja je ovde u dvornici.

Tako mi imamo dakle beživo veštastvo i veštastvo prožeto osećajnim živcima. Sada pokušavamo. koji vladaju . A to znači : etersko telo preobraća čulnu materiju u životne sokove. sumpor. za stvaranje unutrašnjih slika kao u ogledalu o onom što se napolju zbiva. I to tako. da sebi jednom objasnimo kako se ovo gornje. duhovno. Kada o ovom fizičkom telu govorimo antroposofski.do životinjskih oblika. da shvatamo u koliko je čovek postavljen u životinjsko carstvo. Pogledajte. dostojna da se zapamti. Astralno telo izaziva osećaj. Ako je potrebno da se izazove ono što je eterskim telom obraćeno u živo veštasto za unutrašnje shva-tanje. Uzmimo najpre ono što se u čoveku hristalovalo kao njegovo fizičko telo. koje je snabdeveno samo sa ova tri tela? Ono oseća samo sebe samo. Mi smo time toliko odmakli. a šta čini ovo astralno telo? Ono izaziva pokrenuto veštastvo na unutrašnje zajednačko kruženje sokova i tvari.stepena ljudskoga bića. vodonik. To etersko telo prožeto je opet astralnim telom. astralno telo izaziva osećaj sasvim osobitim načinom. fiziognomski izra-žava u donjem. Sva veštastva od kojih je čovek sastavljan nala-zite i na polju u beživotnoj prirodi: kiseonik. kako nam ono izlazi pred oči u čulnom svetu. fosfor i t. koje fizička gradiva izdiže do života. Etersko telo pretvara neorgansko veštastvo u životne sokove. koji se opet dele na četiri donja i tri gornja stepena. samo svoje životne pojave. i ovo etersko telo deluje i u životinji i u čoveku kao i u biljci: ono izaziva ono što je samo čulno . Ovo je jedna veoma zanimljiva činje-nica. pokretno veštastvo — u osećajno veštastvo. A osećajno veštastvo nahodi se samo onde gde ima bar podloge za ono što se docnije javlja u izgrađenom živča-nom sistemu. dužni ste ponajpre predstaviti sebi u ovom kristalnom obliku izraz nekih prirodnih zakona. Šta je to. što takvim načinom tako nazvane beživotne sile preobražava u životne sokove? Mi to nazivamo etersko telo. na ovom stepenu. ugljenik. Ali — i molim da se ovo naročito za-pazi — šta oseća neko biće. o onom što iza fizičkog tela stoji kao silapriroda Pogledajmo biljku kao biće već s eterskim telom. Kada posmatrate jedan kristal. i živo. On to ima zajedničko sa tako nazvanom mrtvom prirodom. d. onda ono što mi zovemo astralno telo mora biti prožeto eter-skim telom. ono vodi jedan u sebi za-tvoren život. na primer. Ali sada. koje su sklopile fizičko telo. neku nižu životinju. da se spoljašnje kretanje ogleda u unutrašnjim doživljajima. od vanrednog značaja. Šta je nju stvorilo? Ona je pretvorila neživo veštastvo u živo veštastvo. tada nikako ne govorimo o onom što oko vidi — nego govorimo o spoju sila. astralno telo pretvara ovo životno veštastvo u osećajno veštastvo.

Osećajni život prostog bića jeste dakle jedan otisak vaseljene. on bi (kada bi uspavao svoj viši nervni sistem) video kao u nekom svetlosnom životu. tako je to već i kod kristala. kao što je kristal otisak njenog oblika. ima u sebi sokove. Pokrenuti so-kovi jednoga bića već su mali svet. Ovaj simpatični nervni sistem znači ponajpre — osećajni život. I ljudsko biće. Ovi živci žive tupim unutrašnjim životom. Kristal ne bi mogao postati bez cele prirode. Tako i u obliku kristala živi cela vase-ljena. to je ona na drugoj strani izravnata većim obimom. Ovaj prvi nervni sistem jeste tako nazvani simpatični Ovaj sim-patični nervni sistem u čoveku širi se duž kičmenog stuba s obe strane. tako se opet ovaj vaseljenski svet ogleda u simpatičnom nervnom sistemu. gde se odnosne sile u njemu moraju spajati. kakvoj je životinji pripadala ta kost. Ovi živci su iz-ražajna sredstva. kada se osobitim postupcima isključi rad višeg nervnog . u njemu moraju živeti. koja ga okružava. Sasvim je tačno ono što je Kivije rekao. Ali čovek svojom svešću ne može segnuti do onoga što se preko ovih živaca saznaje kao ogledalom o svetskim pojavama. U čoveka iz davnoga doba beše jedna danas savladana vidovitost. — isto tako kao što ne možete iščupati čoveka iz njegove cele okoline. — Uzmite čoveka. kao i biljka. pošto bi morao umreti. šta živi tada u osećajima najprostijega bića? U ovim osećajima ogledaju se vaseljenski zakoni. videće u njemu celu prirodu. Ali u čoveku se sada također ne nahodi ništa drugo nego zapleteno razviće onih triju tela koja se nalaze u najprostijem osećajnom životnom biću.napolju. celu vaseljenu u pojedinačnom otisku. — uzmite ga kao jedno biće koje je stvoreno od ve-štastva fizičkog sveta koji ga okružava. I ko kristal tačno posmatra. i tako da pojedino živo biće mikrokosmički oseća u sebi ceo makrokozam. kako veliki zakoni vaseljene upravljaju i rade. jer svaka životinja mora imati svoje sasvim osobite oblike kostiju. Vi ne možete iščupati jedan član iz vaseljene i postaviti ga zasebno. ako bi bio izdignut iznad zemlje samo za koju milju. Cela vaseljena zablesne u tupoj unutrašnjoj svesti živoga bića. na svzkoj strani ima red čvorova. u tako nazvanom neživom carstvu. d. U takvom prostom živom biću čovek ima posla sa jednom tupom svesnošću. i onako kako je čovekov život sagrađen iz okolnog vaseljenskog sveta. koja se može poznati. priboru za varenje it. otisak velikoga sveta. grana se i račva i šalje svoje končiće raznim organima: plućima. A isto tako izražava se cela vaseljena i u živom veštastvu pojedinoga bića. Ali što je ta svest više tupa. Kao što se čovek može zamisliti samo na onom mestu na kome je. koji ga izazivaju da postane živo veštastvo. koji vam je malo čas prikazan. da sat vršen anatom po jednoj kosti može zaključiti. A kada je veštastvo izazvano do osećaja. bez obzira na tu krv. Bočnim strukovima on je svezan sa kičmenim stubom. Kada bi čovek mogao utonuti u ovaj simpatični nervni sistem. a u kome je učlanjen i jedan nervni sistem.

kako se simpatičnom nervnom sistemu pridružuju sistemi kičmene moždine i mozga. neorganske. koji je ovako sastavljen: 1) fizičko telo. uzima gradivo za stvaranje slika spoljašnjega sveta iz više raščlanjenog astralnog sveta. 2.sistema i time se oslobodi niža svest. ali je ona u stvari prostranija nego li današnja čovekova svest. nego sama odražena slika stupa u odnos s okolinom. I najviši oblik nervnog sistema. neutralne. Kada se simpatični nervni sistem spoji sa višim delovima nervnog sistema. pretvara niže sokove u ono što nazivamo krv. I ovim oličavanjem postaje ono što se proživljava u našem „ja". na ovom se stepenu razvića biće otvara opet prema spoljašnjosti. Isto onako kako etersko telo menjajući se izaziva astralno telo. primivši niže kruženje sokova. koji doduše zrcali mali komad spoljnjega sveta. savršenijim načinom. a višim nervnim sistemom ono što se zbiva u njemu. 5) ono načelo koje etersko telo oličava. Krv je isto tako izraz oličenog (individualisanog) eterskog tela kao što su mozak i kičmena moždina izraz oličenog astralnog tela. 3) astralno telo (ili 1. — Neke niže životinje svakako su održale i sačuvale još i danas ovaj stepen svesnosti: ovo je dakle jedna tupa. 2) etersko telo. Simpatičnim nervnim sistemom jedno biće oseća šta se zbiva izvan njega. tada je ovo izraz svršenog preobražaja astralnog tela. on oseća svoj unutrašnji život i iz ovoga svoga unutrašnjeg života gradi on sebi na višem stepenu novi slikovni život. vidimo. životni sokovi koji se nahode i u biljci. No mada je u toku razvića do sim-patičnog nervnog sistema vaseljena odražena kao u ogledalu. tako i ono što je iz eterskog tela proizraslo i oslobodilo se. što ga opaža sadašnji čovek. da mi imamo ionajpre jedan petočlani lanac. . koji postaje ogledalom sveta oko njega. sumračna svest. nego ono spaja s ovim svoj osobiti unutrašnji život. niži ili simpatični nervni sistem). fizičke sile. u današnjem opštem čovečanskom razvitku. Ona zrcali prostrani svet kao tup unutrašnji život. Čovek je dakle izgubio podobnost doživlja-vanja iskonske tupe slike spoljašnjega sveta. Kada smo s ovog gledišta tako prostrano propratili čoveka u njegovu razviću. simpatičnom sistemu pridružuje se kičmena moždina. Sistem kičmene moždine i moždani sistem dovode tada do organa koji postavljaju svezu sa spoljašnjim svetom. 4) više astralno telo. Tada čovek jednim osobitim načinom živi u tom nervnom sistemu. izdignuto iz nižega astralnog tela koje je izraženo u kičmenoj moždini i u mozgu. da se u njemu samo ogledaju iskonski stvarački zakoni vaseljenski. S ovim preobražajem ide uporedo na viši stepen razvića drugi preobražaj. Kada je u čoveku stvaranje toliko odmaklo. — Ali za čoveka nastupa nešto drugo. Ovo telo tada ne preživljava više samo vaseljenski život u tupoj svesnosti. tada se od njega više ne traži. ali svetlijim. Promena astralnog tela proširuje se do eterskog tela. 3. ne samo mali isečak sveta.

u kome ovaj postupak još nije ostvaren. ponovo samostalno stvara likove i slike. Jedno „ja-biće" mora biti podobno primati u sebe spoljašnji svet i ponovo u sebi samom proizvoditi. postalih od spoljašnjeg sveta. Jedno „ja" može doći do izražaja samo onde gde jedno biće može u samom sebi stvarati slike. kojim krv prima ono najviše što može oduzeti okolnom svetu. on bi mogao u sebi proizvoditi i u sebi proživljavati samo slike spoljašnjega sveta. Ovim načinom prošli smo mi put od spoljašnjega sveta unutrašnjem i opet natrag od unutrašnjeg spoljašnjem. Kao što preko mozga spoljašnji svet postaje čovekovom unutrašnjošću. koje se ovde posmatraju. — Sada je dvoje mogućno. kao što su sistemi kičmene moždine i mozga izraz promenjenog astralnog tela." Jedno biće sa samim simpatičnim nervnim sistemom zrcali spoljašnji svet. tada bi on mogao sebi . Tako je krv sok koji gradi čovekovo telo. pretvara ih u žive stvaračke sile i preko njih gradi današnje čovekovo telo. reći samo ovo: „Spoljašnji svet ponovljen je u meni još jednom kao slika u ogledalu. Vidimo kako spoljašnja. Krv prima slike spoljašnjeg sveta. Ova promena kod današnjeg čoveka nahodi se tek u prvoj klici. da sebe otvori spoljnjem svetu. kako se tada preko astralnog tela stvaraju slike spoljašnjeg sveta. Krvni sistem sa srcem jeste izraz promenjenog eterskog tela. tako se preko krvi ovaj. gde čovek postaje stvarač. i tada ovaj unutrašnji život proizvodi iz sebe samog slike spoljašnjega sveta. Nijedno biće. tada ovaj oblik nije više samo spoljašnji svet: on je „ja. još ga ne oseća kao unutrašnji život. koje ono proizvodi o spoljašnjem svetu.Kao što su ova dva načela bila oličena. gde dakle može oživeti njegovo „ja". Kada bi čovek imao samo mozak. njegova lična volja. da postanak krvi počiva onde gde čovek kao samostalno biće staje nasuprot spoljaš-njem svetu. kiseonik. U krvi počiva načelo za postanje našega „ja". novim životom snabdeva. preko koga neživa gradiva prodiru spolja i stvaraju čovečje telo. Ali ." Ali ako on može ovo ponavljanje spoljašnjega sveta sagraditi u jedan nov oblik. Mi vidimo. kako etersko telo izaziva ova gradiva u žive tvorevine. bezoblična gradiva utiču u čovečje telo. koje su preko mozga postale unutrašnje. unutrašnji svet u čovekovu telu preobražava u jedan spoljašnji izraz. tako se i u čoveka oličava prvo načelo. Jedno biće sa kičmenom moždinom i mozgom oseća stvaranje slika kao u ogledalu unutrašnjim životom. Ovde se nama stavlja pred oči jedan postupak. gde čovek iz osećaja. kako se dalje odraz spoljašnjeg sveta razvija u unutrašnje doživljaje. postaje krv.. to jest ono što krv svagda obnavlja. kada želim prikazati zapletene pojave. ne bi moglo iz sebe samoga kazati „ja". ono dakle još ne oseća ovaj spoljašnji svet kao sebe. — Moram govoriti u slici. Time se krvi daje prilika. Prelazi li sada promena na etersko telo.

i ono što on nasleđuje od svojih predaka nalazi svoj izraz u krvi. pa i čovekova svesnost. i krv je spoljašnji izraz toga upućivanja. stvorene čulima. Ove predstave spoljašnjeg sveta utiču na njegovu krv. prema unutrašnjosti upravljene su krvne sile: one grade unutrašnjost. koje su dobivene preko mozga. Sada čovek u svom budnom dnevnom životu opaža svojim čulima spoljašnje stvari i pretvara ih u predstave. on proživljava rad svoga simpatičnog nervnog sistema. Zbog toga čovek kad zaspi pada u nesvesno stanje. srodnost u svesnih bića. Poreklo nas stavlja tamo gde mi po svojoj krvi spadamo. Ova uloga biće nam jasna. on pada u ono što svesnost može doživeti u krvi. — Ali kada čovek otvori svoje oko spoljnjem svetu. To znači: njegovi pretci komešaju se u njegovoj krvi. što znači : u tupom. iz jedne rase. Čovek je tada prigušio rad mozga. Prema unutrašnjosti upravljen je pogled ovoga „ja". jedna pojava jeste poreklo. tada krv prima u svoje stvaračke sile one slike koje su proizveli mozak i čula. U prigušenoj svesnosti oseća on u sebi svoje pretke tako kao što pri budnoj svesnosti oseća slike spoljašnjeg sveta. prema spoljašnjosti one su upravljene kiseoniku spoljnjega sveta. — Svoje telo uobličavamo krvlju prema slikama unutrašnjeg života s pomoću kiseonika spoljaš-njega sveta. kada posmotrimo dve pojave. U ovakvom slučaju krv tada ne izražava više slike unutrašnjeg života. tako ima i oblik svoga celoga tela. kada čovek priguši svoju višu svesnost. Na dve strane upućuje ovo „ja". druga pojava jeste iskustvo sveta spoljašnjih doživljaja. kada je u hipnozi. samo mnogo jasnije i sjajnije nego u najsjajnijim snovima običnoga spavanja. a u najdubljem somnambulizmu i rad kičmene moždine.biće s krvlju proživljava svoj unutrašnji život kao svoj oblik. prema spoljašnjosti upravljena je volja toga „ja". tamnom obliku život u celoj vaseljeni. Čovek se rađa iz jedne zavisnosti. Čovek ne bejaše uvek svestan na takav način na kakav je sada. iz reda svojih predaka. Otuda. iz jednoga plemena. Ako se u vremenu vraćamo našim daljim pretcima. nego ono što je spoljašnji svet u nj ugradio. Sve u svetu nahodi se u razvitku. somnambulizmu ili u predačkoj vidovitosti — tada on uronjava u još dublju svesnost i opaža velike svetske zakone kao u snu. Ovo oblikovanje dolazi do izraza kao opa-žanje svoga „ja". Ali su na čoveku gradile sile njegovih predaka. Otuda u njegovoj krvi živi i radi sve ono što je primio . U krvi se isto gako obuhvata što se obrazovalo iz stvarne prošlosti čovekove. On tada tupo proživljava još život svojih predaka. nalazimo drugu vrstu svesnosti. Krv stoji tako u sredini između unutrašnjeg slikovnog sveta i spoljašnjeg sveta živih likova. Kao što čovek ima oblik nosa od nekog svog pretka. kako se to obično kaže. ali u krvi se također unapred stvara ono što se pri-prema za čovekovu budućnost.

ne samo o onom što je njihova sopstvena ličnost preživela nego i o onom što pretci behu iskusili. Tako ne beše u davno doba. I pošto je ovaj telesni oblik nasleđen od predaka. Pamćenje je sada ispunjeno ovim doživljajima. onu mudrost koja strujaše kroz krv mnogih pokolenja. Ako se takva svesnost zamisli pojačana. On se ne sećaše samo svoga detinjstva. koje prolažaše kroz njih sve. nego i ono što se nahodilo u telesnom obliku.spoljašnjim doživljajima svojih čula. dobiva se predstava o tom da se ona izražava i u jednom sećanju koje tome odgovara. tada zapažate. ovom današnjem čoveku ostaje nesvesno. koji vam se kod svakog pojedinog naroda može označiti sasvim tačno. pa kako je ovo „unutrašnje" posledica nasledstva. izvede ovu promenu. I ako je to neverovatno za današnji materijalistički način predstavljanja. već čitav red pokolenja. živ kao u sadašnjosti. Sin. ipak je istina. kada narod stupa u novo kulturno stanje. kojom ljudi posmatrahu ne samo svoje čulne opažaje kao svoje sopstvene doživljaje nego i doživljaje svojih predaka. da jednom postojaše svest. koji proživljava samo što opaža svojim čulima. Naprotiv. koji tajno-naučna povesnica dobro poznaje. On nema ni pojma. On može imati svesti samo o tom što je od svog detinjstva naučio ovim načinom. Narodi imaju svesnost o tome. d. Kada se vra-tite povesnicom u prošlost. nego i doživljaja svojih predaka. To beše osećanje stvarno i istinito. On proživljaše ono što u njemu beše. s dedom. u kome on prestaje imati stara predanja. šta je u unutrašnjem životu njegova tela nasleđeno od njegovih predaka. zato što življaše na samo u svom ličnom svetu nego zato što u njegovoj unutrašnjosti oživljavaše svesnost njegovog prethodnoga pokolenja. Čovek se osećaše članom či tavoga reda pokolenja. I čovek. On se prostiraše preko predačkog iskustva. i t. To je trenutak. više kao neko živahno pojačano sanjanje. Tada oni govorahu: „ja" sam to proživeo. u kome on prestaje posedovati prastaru mudrost. to je čovek osećao u sebi život svojih predaka. Zato što čovek imađaše ovu svesnost. čulnim iskustvima. unuk. preživljavaše on u svojim predstavama doživljaje svojih predaka. Tada u krvi življaše ne samo ono što čula behu primila spolja. Ovaj život njegovih predaka bejaše u slikama koje primi njegova krv. jednim imenom označavahu zajedničko ime. jer on preživljavaše njihove doživljaje kao svoje. da svima narodima zemaljskim nastupa trenutak. Doduše ovaj raniji oblik čovekove svesnosti bejaše taman prema sadašnjoj budnoj svetloj sve-snosti. Pa šta to izmeni ovaj oblik svesnosti u drugi? Jedan događaj. seća se samo onoga što je proživeo spoljašnjim čulnim iskustvom. Sin se osećaše vezan u jedno „ja" s ocem. zato on i ne označavaše jednim imenom samo svoju ličnost. i . Oni se sećahu toga. Drukčije beše ovo u čoveka davnog doba. kakvog su oblika njegovi unutrašnji organi. ali zato on beše obimniji.

To je već započeto. Ovo je baš značajno. znači rođenje spoljašnjega uma. izražava se u krvi.. Mada ovo tako iznenađuje. Sila narodnih predanja presta. da se taj uticaj izražava u krvi. da bi podiglo čovečanstvo na viši stepen razvitka. to ima silu nad tobom. kada se ugasi podobnost njenog primanja takve predačke sile meša-njem sa tuđom krvlju. koje će se sve više i više potvrđivati spoljašnjim ispitivanjem. ovo je istinito. To je saznanje. U ranije doba plemena ostajahu zatvorena u sebe. U „krvi" potomka mogahu se osetiti uticaji predačkih sklonosti Kada krv bi pomešana dalekim. I ovaj stav vredi u najširem obimu. tada sam te ščepao tamo gde se čovek jedino može uhvatiti. Oni nam kažu: što ima silu nad tvojom krvlju. kada je slomljeno ovo načelo. što u starim vremenima bejaše postajala jedna vrsta sumračne vidovitosti i što su miti i priče potekli iz ove vidovite moći koja se u srodničkoj krvi može iživljavati. pojedini članovi porodice stupahu u brak među sobom. ova mešavina krvi. S pojavom dalekoga braka poklapa se i rođenje lotičkog mišljenja. i značajan je trenutak za čovečanstvo. U davna vremena sa sećanjem na predačke doživljaje nasleđivahu se i njihove sklonosti prema ovom ili onom „dobrom ili rđavom". kao u pomešanoj krvi sadašnja svest. Kada tvoje ime tvojom krvlju na-pišem. Tako se u nepomešanoj krvi izražava sila predačkog života. rođenje razuma. kome se čovek predaje. U ovome je duhovno dubok zamah pomenute Faustove reči. Stoga predstavnik zloga načela govori : Napiši mi svoje ime krvlju ispod ugovora. Ako dakle neka zla sila želi zadobitg uticaj na čoveka. sa dalekim brakom. rođenje razuma. kroz narod. U sadašnje doba ceo okolni svet.ovu svesnost nalazimo izraženu u starim narodnim pričama. Ovo nalazite u prvo doba kod svih rasa i plemena. a u mešanoj krvi sila svojih doživljaja. O tome pričaju narodne pripovetke i miti. On se nauči u svojim moralnim sklonostima upravljati se prema onom što je iskusio u ličnom životu. Daleki brak uleva čoveku novu krv. Kod pračoveka telesna unutrašnjost više se izražavaše u krvi. koja se javlja. Bliski brak čuva krv pokolenja . tada bi presečena i ova veza s pretcima. Čovek pređe na svoj lični život. I koja sila makad želi zavladati jednim čovekom. tako je obratno današnja budna svetla svest razvijena iz jedne stare sumračne vidovitosti. Kao što onaj koji prolazi kroz okultno razviće ponovo podiže ovu vidovitost i pretvara je u nov oblik. on pušta da kroz pojedine članove teče ona ista krv koja tolikim pokolenjima proticaše kroz pleme. kada se tuđa krv meša s tuđom krvi. ja sam tebe . Mešanje krvi. u isto vreme jeste ono što odvajkada ponajpre gasi vidovitost. koja se u svih naroda nahodi i ranije ili docnije nastupa. kada bliski brak prelazi u daleki brak. tada ona mora vladati njegovom krvlju. i ovaj proboj plemenskog načela. i ovaj okolni svet stvara tako unutrašnjost prema spoljašnosti. brakom. ona na njega mora uticati tako. kada ne mogaše više uticati na krv.

tako je krv izraz našega „ja" — Fizičko načelo. sumračnu vidovitost. da li jedna strana kultura može biti primljena ili ne može. budna svetla svest. da kada se krv jedne životinje pomeša s krvlju njoj nesrodne životinje. izaziva pravu smrt. tako ovo ubijaše staru vidovitost nižega čoveka. U toku razvića bio je ubijen duhovni život bliskog braka. Otkriće novije nauke. Kao što mešanje krvi životinjskih vrsta. ili čovekovo „ja". jeste jedno staro okultno saznanje. to živi u njegovu „ja". Ovo je također razlog. ako se krv i krv mešaju. kada se ispitivanje pono-vo započne s ovog gledišta. i tada se neće više veroviti. a fizičko telo.privukao sebi. nervni sistem jesu „donje". U životinjskom svetu tuđa krv ubija tuđu krv. U čovečanskom svetu tuđa krv ubija ono što je vezano sa srodnom krvlju : tupu. i u dosta bliskom vremenu proučavaće se uticaj mešanja krvi i moći će se u čovekovu životu pratiti unatrag. Čovek ja tako stvoren. Čija je krv. Zato ono što želi zavladati čovekom mora zavladati . To je nemogućno. Ceo današnji duhovni život nije ništa drugo nego posledica krvnog mešanja. — razum. kada su suviše udaljene. krv sa krvlju srodnih životinjskih vrsta ne ubija. S ovoga gledišta moraće se ovo pitanje prosuditi. onoga je i čovek. da mu nakalemite jednu stranu kulturu. — Fizički organizam čovekov izdržaće. Uzmite jedan na-rod koji je izrastao iz neke okoline. — Dakle : krv sa krvlju životinjskih vrsta koje su u razvitku uda-ljene ubija. Od krvi se može zahtevati samo ono što krv još može podneti. Budna svetla svetlost sadašnjega čoveka jeste dakle posledica jednoga čina ubijanja. Kao što je fizičko telo izraz fizičkog načela. tada će onaj koji poznaje evoluciju moći kazati. kada se njegova krv pomeša s krvlju nesrodnoga porekla. Time se uništava sila vidovitosti. Kada se sudare dva skupa ljudi. Ono dakle što može živeti u krvi čovekovoj. Pomešajte čovekovu krv s krvlju nižih majmuna. etersko telo. da se rađa razum. da se sve može nakalemiti svakom. a nisu suviše udaljene po razvitku krvi. što neki praljudi moraše propasti. jer su one suviše uda-ljene jedna od druge. u čijoj sekrvi izgradila ta njegova okolina. jedna krv ubija drugu. i ako tuđa krs pređe tuđoj krvi. ali vidovita snaga umire pod uticajem mešanja krvi ili dalekog braka. astralno telo jesu „gornje". nećete ih ubiti. stanje krvi i „ja" jesu „srednje". životni sistem. kada kolonisti dođoše u određene krajeve. i u razviću rađa se nova svest. Kod čovečanskog razvića nahodi se dakle na višem stepenu nešto slično onom što je u životinjskom svetu na nižem stepenu. ali se zato iz da-lekoga braka bilo rodilo nešto novo. pomešajte čovekovu krv s krvlju viših majmuna. etersko telo izraz životnih sokova i njihovih sistema. koja postanjem dolazi iz životinjskog carstva. kako to obično nastupa u kolonizaciji. — nastupauništenje. astralno telo izraz nervnoga sistema. i pokušajte.

-.njegovom krvlju. . Stav koji čini osnovnu misao ovoga predavanja uzet je iz dubine saznanja. ubiti tuđ narod u njegovoj osobenosti. jer on želi imati njegovo „ja". ako se kolonisanjem od njegove krvi zahteva ono što njegova krv ne može podneti Jer se u krvi izražava Ja". Lepota i istina vladaju čovekom tek onda kad imaju njegovu krv. Mefistofeles dokopava se krvi Faustove.zaista : „Krv je sasvam osobiti sok". na primer. Može se. ako želi napredovati u praktičnom životu. Na ovo se čovek mora obzirati.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful