АЛЕКСА ТЕПАВЧЕВИЋ

У ОДБРАНИ ИСТИНЕ
ОСВРТ НА БОРБЕ У ГАЦКУ
1941 — 1945

ХАМИЛТОН — КАНАДА
1988

У ОДБРАНИ ИСТИНЕ

Моје сећање —
како је било.
Писац

IN DEFENSE OF TRUTH

Audiatur et altera pars
Seneka, Medea, 199.

ИЗДАЊЕ ПИШЧЕВО

ПРЕДГОВОР
»Нека се чује и друга страна«
Потпуно у духу горње изреке (Сенека, Медеа, 199), као друга страна,
износимо своја сведочанства о ратним догађајима у Гацку (Херцеговина), са
освртом на комунистичку »Спомен-књигу«, писану о истим догађајима.
Књига на коју се осврћемо није нека објективна историја догађаја у Гацку.
Она је извод из других књига и публикација, прикунљених са више страна, да
би се написао краћи историјски преглед догађаја у предговору књиге, од 40
страна, пред великим бројем имена, преко 12 стотина, са биографским
подацима који чине главни део књиге. Књигу су написали домаћи комунисти,
још живи учесници у ратним збивањима, и млађи људи заинтекресовани за
рад на тој књизи. Шири опис књиге биће изнет у првим страницама овог
написа.
Писање комуниста у Предговору књиге изазвало је и нас, природно, као
противника, да кажемо своју реч на више места, која су нетачна,
изостављена, заобиђена, злонамерно приказана; на изношење туђих дела као
својих; на срозавање непријатељског угледа; на подржавање само
комунистичке стране, дајући јој првенство и превагу у свим значајним
догађајима из ратног доба у Гацку. Ми смо у овом напису указали на та
произвољна места, јер су предмет сваке објективне критике. Да су ратни
догађаји изнети онакви какви су били, ми се не би освртали на књигу, иако су
је писали комунисти, или ма ко други. Мада је народ врло добро упознат са
»тачношћу« писања партизанских писаца, ипак су потребна указивања,
осврти и давања доказа са чињеницама како је било — како су се ствари
одигравале.
У овај осврт на писања комуниста о Гацку, узимана су у обзир она места
у њиховој књизи, која су нам била добро позната а односила су се на догађаје
у Гацку. Наводили смо њихова казивања у мање или више реченица и одмах
давали своја запажања и примедбе, указујући при том на нетачности у
изношењу историјских догађаја. Будућим историчарима је стављено на
пресуђивање, када буду проналазили истину, да чују и противну страну, којој
данас нема места под комунизмом да каже своју реч. Једино је остало да се

чује глас изгнаника који живе у слободним земљама света, да указују на
комунистичке неистине у писању историје из Другог светског рата.
Дирнути болним догађајима, губитком Отаџбине и остајањем без
слободе, изазвани клеветничким нападима на светле жртве пале у одбрани
слободе српског народа, била нам је света дужност да дамо прилог
објективној историји својим сведочанствима о ратним догађајима у нашем
родном крају. Ако мртви не могу да говоре, сматрамо да живи морају да
бране мртве, који су часно жртвовали себе за слободу српског народа. Зато и
овај прилог историји, у интересу истине, нека буде спомен на пале саборце у
Равногорској четничкој борби и на све оне жртве ма чијег терора за време
прошлог рата у Гацку.

КОМУНИСТИЧКО ИЗВРТАЊЕ ИСТИНЕ!
Када комунистички писци описују ратне догађаје они прво имају у виду
да пишу по калупу комунистичке партије. Партија мора бити стожер око кога
ће се окретати писац и добро пазити да »не изађе« из гувна где се врше иста
слама. Када већ има калуп, како треба писати, онда треба »разрадити« машту
и фантазију да се све опише у »партизанском духу«, онако како одговара
комунистичкој партији. Код многих партизанских писаца стварности у
описивању не значи ништа, има се у виду да су »борци«, о којима се пише,
»извојевали победу« и према »стеченим заслугама« имају »право« да пишу у
своју корист — како хоће. Највише се гледа, на стварност и догађаје, из уског
круга шта су радили партизани које треба »прославити« на који било начин.
Дочим је свак други, ко је био против комуниста, посматран као »заостао«, у
више случајева »луд«, што није прихватио комунистичку идеју! Има се у
виду да нико ништа не зна сем комуниста, када се стално понавља: »Само
комунистичка партија« могла је то и ово да оствари итд., или када се описују
ствари, гледане из круга ком. партије, из прошлости, пре њихове »ере«, онда
се све то народно стваралаштво, од десетак и више векова, подништава како
би се скренула пажња на »своје стваралачке« успехе. Неки партизански
писци, »опојени славом«, иду толико далеко у маштањима, да ни сами не
знају шта су казали, ако би то своје »сочињеније« читали после годину или
више дана. Они који пишу »с висине и поноса«, најчешће су са позом
партизана из доба рата, који држи пушку у руци и жели да каже: »ја сам твој
бог и мораш да верујеш што ти кажем«. Такви су обично незналице, али их
режим воли и њима се никакво зло неће догодити. Код партизанских цисаца
све је написано у њиховом духу и разметању нема краја. Они су у
противречности више пута онога што су раније написали. Једном кажу да је
све било за комунизам, а потом да је било и »јаких непријатеља«, наравно
када су требало »хватати у коштац«. Они се неће застидети када напишу да
све није ваљало пре њих (доласка комуниста); отуда је њихово оговарање
народне историје, водећих људи и свега што није мирисало на комунизам,
бескрајно и бесомучно. Пишу о слободи и правима људи, а себе истичу са
супериорношћу изнад других људи и народа. Свугде они те они!
У односу на непријатеље комунизма, нарочито оне из доба рата које су
мало више запамтили, писац-партизан може да пише шта хоће: да лажно

приказује догађаје, да умањује борбу противника, да прелази преко
чињеница, да не спомиње ништа што не иде у прилог партизанима. Да
сарађује са усташама и да каже да је то било »спасавање« народа од четничке
освете и да у исти мах каже да су четници и усташе били заједно! Сада се
пришло и присвајању четничких бораца које су похватали при крају рата и
бацили на немачка утврђења при повлачењу Немаца, да тамо погину и да их
прогласе »партизанским борцима«! Исто тако, присвајају и оне националне
борце који су погинули у почетку устанка још док је Стаљин био у савезу са
Хитлером. Ако је у четничком селу дигнут устанак они га »пренесу« у
суседно село које је било партизанско. Ма шта да се догодило у вези борбе за
слободу, партизански писац припише себи као да још рат траје, или да је
време одмакло па нико не зна како је било. Овакво партизанско писање
историје Другог светског рата није одрживо и већ се појављују млађи писци
који не могу да сваре партизавске лажи, па почињу да изналазе како су
ствари заиста текле у доба рата. Али још увек има наседања, или не сме да се
каже из страха од казне, па се и ти млађи писци послуже партизанским
нестинама. У наредним страницама ми ћемо се осврнути на једну
партизанску књигу писану као »Спомен-књига«. Та књига се односи на
предео Гацка у Херцеговини, где су ми ствари добро познате и о чему сам
недавно написао књигу »Борба за слободу«. Али, партизанске лажи стално
извиру и њих треба побијати чињеницама.

ОСВРТ НА КОМУНИСТИЧКУ »СПОМЕН-КЊИГУ«
Наслов књиге: »Спомен књига палих бораца НОР и жртава фашистичког
терора из општине Гацко 1941—1945«. Издавач: »Ошптински одбор Савеза
бораца народноослободилачког рата Гацко 1986«. Штампала војна
штампарија Београд. Редакцијски одбор, главни уредник, одговорни уредник,
рецезенти и језични редактор су лица од 26 имена; по именима могу се
распознати да је 6 муслимана а остало су Срби. 5-6 од њих познајем »преко
пушчане цеви« против којих сам водио борбу у току рата; они су »стари
партизани«, неки данас изнад 70 и више година. Други, који имају презимена
из гатачких породица, могу, по претпоставци, бити синови старих партизана
који су изгинули или помрли. Али, могу бити и синови четника па за паре
пишу шта се од њих тражи. Уосталом, давно је била 1945, када је рат
изгубљен.
Књига има 172 стране, мањег формата, али већег од џепног. Тираж је
2.500 примерака, таман да задовољи »првоборце« из Босне и Херцеговине из
доба, када их је највише било. Садржај књиге је: Предговор од 40 страна,
уствари краћи историјат партизанског »ратовања« у Гацку, што нас највише
занима и нашта се уствари осврћемо — да видимо »како партизани воде
борбу«, јер знамо на лицу места, али не знамо како пишу, па да упоредимо
стварност са измишљеним причама. После предговора долазе имена
партизана палих у борби и жртава које иису пале у борби. Ту су изнета сва
имена за које су могли сазнати, где је ко погинуо, од кога и кад, дан рођења и
смрти, где је ко сахрањен, или није сахрањен. Уствари, кратка биографија из
чега се може утврдити ко је био у партизанима и када им је пришао, што је
такође од интереса да се зна — колико је било »правих« партизана у Гацку.
Књига је пропраћена сликама, скупним и појединачним, историским местима
и, на крају, статистичким подацима о оштећењу »народне имовине« из доба
Другог светског рата, као и помоћи око састављања књиге и добијања
података. Ми ћемо дати своје примедбе и запажања по реду како је што
назначено у садржају.

Комунисти у Гацку присвајају национални устанак и четничке
борце. — »Ките се туђим перјем«!
Одмах у првој реченици предговора наглашава се да је »спомен књига«
»аутентично историјско свједочанство«, како би читалац, пре него и почне да
чита, био уверен и да не сумња у истинитост оних који пишу. Тако се обично
рекламише рђава роба, што искусан купац зна да процени. Следећа реченица
је упознавање са садржајем, где се каже:
»Књига садржи најосновније биографске податке о погинула 424 борца,
811 жртава фашистичког терора и 23 жртве рата с територије садашње
гатачке општине. Овде нису унесена имена бораца и жртава фашистичког
терора из Корита и Шипачна, мјеста која су послије рата по новој
територијалној подјели припала сусједним општинама Билећи и Невесињу«.
Овде је потребно дуже објашњење и коментар. По набројаним борцима
424, ако би сви они били партизани, могло би се закључити да је партизана
више поги нуло него их је било! Ствар стоји друкчије, у тај број погинулих
(424) укључени су сви борци који су погинули у почетку устанка, када није
било гласа од партизана, када још није било наређења из Москве »шта да се
ради« и док су Хитлер и Стаљин били и савезу. Такви »партизански борци«,
које скоро поименично знамо, били су национално оријентисани (зато су и
дигли устанак), многи нису ни дочекали да виде петокраке звезде, а њихова
браћа и рођаци остали су са четницима када се опредељивало »за четнике или
партизане«. Њих није погинуло велики број у почетку, али су њихове жртве
од историског значаја, јер су били покретачи устанка; зато их комунисти
присвајају себи. Страховладом коју је спроводио Владо Шегрт са својим
»ударницима«, у току зиме 1941/42, заробљен је по кућама, завејаним у
снегу, известан број млађих и старијих људи и мобилисан у партизане. Када
су четници разбили партизане, при крају пролећа 1942, већина тих, насилно
узетих људи, вратила се четницима; али је понеки, опрана мозга, остао у
партизанима. У целој 1942. партизани су били у распадању. У Гацку је на
папиру постојао »батаљон« Милана Поповића из Грачанице, а једно време,
после Сутјеске, крио се са братом по потоцима у гатачкој Површи без иједног
борца. У 1943, када су партизани почели да добијају материјалну и моралну
подршку са Истока и са Запада, онда су почели да »расту«. У 1944. још више,

с тим што су четници падали у све тежу политичку ситуацију. Пред крај
1944, упадом Совјета у Србију, и све већим дотурањем оружја и војне
спреме, четници су били принуђени да отступе у Босну. Они који нису пошли
тим путем, под силом околности, предали су се партизанима или били
заробљени по планинама где су се привремено склањали. Над овима
заробљеним четницима из 1944. и оним из 1943. стари партизанн су вршили
освете шаљући их у прве борбене редове на немачке бункере у Невесињу,
Коњицу, на Брадини и другим местима, где су комунисти пристајали за
Немцима и показивали »одушевљење« за борбу преко туђих леђа. Тако је
број од 424 борца, које спомињу у књизи да су погинули као партизани, у
великој већини су бивши четници. Набројана имена лако се дају препознати,
ко је био четник а ко партизан. Жалосна је чињеница да су јуришлије из
Гацка, који су нападали Требиње и Немце у њему, у септембру 1944, они који
су пали партизанима у руке, погинули у партизанима само месец дана
касније! Ето, како је настао број погинулих партизана. Све ово не би
уследило да »савезници« нису издали. Комунисти су нам присвојили борце,
направили од њих гробове и сада се ките са њима...
У »жртве фашистичког терора« спада неборачко становништво и оне су
двоструко веће од партизанских бораца, 811 жртава, без Корита и Шипачна.
Зашто без Корита и Шипачна? Потпуно са планом, да се избегне највећи број
жртава у Гацку баш у Коритима, што долази до умањивања усташких
злочина извршених над Србима. За случај да општина Билећа, којој сада
припадају Корита, не објави своју »Спомен књигу« коритске жртве, чији се
број пење до 300 остаће заборављене и без спомена. Какво је оправдање
казати — Корита сада не припадају Гацку него Билећи? Када су падале жртве
у њима, од партизанске сабраће усташа из Гацка, онда су припадала Гацку и
још раније од кад се зна подела срезова Гацка и Билеће. Изгледа да је било
превише много жртава свалити на партизаиску сабраћу усташе у Гацку, зато
су на време одвојена Корита од Гацка с намером да се умање усташки
злочини извршени над Србима.
Жртве фашистичког терора не би биле толико велике (811) да партизани
нису бесмислено изазивали окупаторе — Немце и Италијане. У »спомен
књизи« писци не кажу како је дошло до толиких жртава, као што су оне у
Изгорима и Љескову Дубу. У историји ратовања, ма кога било народа,

избегава се изазивање надмоћнијег непријатеља нарочито када је он у
могућности освете. Лако је било из шума око Љескова Дуба испалити
десетине метака, убити немачког војника и онда побећи узастрану — без
снаге да се село одбрани. Такав повод су дали партизани у Љескову Дубу, где
су Немци са усташама извршили одмазду, убивши највиши број становника
— 163 особе. Слична ствар и у Изгорима, где је убијено 117 становника. У
тим жртвама фашистичког терора имају великог удела комунистички
партизани својим изазивачким ставом на окупаторе да врше одмазде над
цивилним становништвом.
Када су већ поменуте жртве фашистичког терора, пронађен њихов број и
извршиоци у које се укључују и четници, када се ради о статистици
погинулог народа у Гацку, зашто онда нису пронашли број жртава
комунистичког терора у Гацку? Већ смо поменули да у почетку књиге стоји
да су писци књиге нагласили да ће подаци бити »аутентично историско
свједочанство о људским жртвама«. Што су онда пренебрегнуте жртве
комунистичког терора? У статистикама других народа и система владавине
помињу се и непријатељске жртве као и своје. Зар је мало 40 и више година
које су прошле после рата, да се још не могу објавити жртве противника које
припадају истом народу? Али то није случај са усташама »муслиманске
народности«; њихове жртве су поменуте мада су незнатно мале, свега 32, док
су »лијеве грешке« партизанских руководилаца стале српски народ (четничке
породице) више стотина. Ове жртве спадају у неборачко становништво и
само су биле криве што су им синови или браћа били у четншшма. Зар по
истом начину нису радиле усташе, када су убијали људе само зато што су
били Срби!? Ипак се, на стр. 7 поменуте књиге, налази неколико речи и о тим
жртвама њихова терора. Изнећемо упоредо наводе из књиге шта писци кажу
за жртве »муслиманске народности«, а шта за жртве »лијевог скретања« —
убијања чланова четничких породица (класног непријатеља):
»Није у књизи назначена и ненаписана прича о невиним цивилним
жртвама рата муслиманске националности, страдалим од устаничких
прочетничких елемената српске и црногорске народности у јунском нападу
на Автовац и Муља 28. јуна 1941. године, када је погинуо извјестан број
житеља ових насеља«.

Опет партизанска »аутентечност«! Ове жртве, не само да нису поменуте,
него су одвојене посебним поглављем и носе наслов »Жртве рата 1941. год.«,
као што су под посебним насловима »Пали борци и жртве фашистичког
терора«, наведена су њихова имена и број 32 укупно, стр. 153. И овде је
нешто својствено партизанској логици — када је реч о нападима и борбама
из првих дана устанка, онда су устаници »партизани«, а кад у истим борбама
падају »жртве рата« онда су починитељи »прочетнички елементи српске и
црногорске народности«! Оваква лаж заиста има кратке ноге и није се могла
избећи ни у књижици од 170 страна! Врло тешко је направити причу да су
сви вуци сити и све козе на броју. Хтели би да воде устанак сами без четника
и да друговима, са којима пишу књигу, докажу да су то били »прочетнички
елементи« који су убијали њихове сроднике муслимане. По њиховом наводу
се види са коликом жалбом оплакују жртве рата муслиманске народности.
Ради се о рехабилитацији жртава рата муслиманске народности, без обзира
којој политичкој струји су оне припадале. Ако су те жртве биле сродници
усташа, онда се комунисти извињавају усташама, што није без основа.
Да видимо сада како се »рехабилитују« жртве партизанског терора под
командом Влада Шегрта. На стр. 7, пише:
»У вихору револуције, у најразличитијим ратним ситуацијама приликом
оперативних дејстава и напада на поједина села и утврђења (Автовац, Кула,
Гацко, Грачаница и друга) или за вријеме познатог лијевог скретања у
Херцеговини и Гацку у пролеће 1942. године (Брајићевићи, Дражљево,
Јасеник, Гарева, Добрења, Дулићи и друга) те из разумљивих разлога нису
унесени у Спомен-књигу, која је, као што је речено, својеврстан споменик
погинулим борцима НОР и револуције и жртвама фашистичког терора«.
Видећи и сам, писац овог састава, да није добро казао наставља одмах у
продужењу да буде мало »јаснији«:
»Горе наведени примјери жртава оружане револуције, страдалих у
најразличитијим ситуацијама нису у збирци имена најхрабријих гатачких
партизана: комуниста, народних хероја, скојеваца и свих антифашистичких
бораца муслимана и Срба, чије је гесло било садржано у програмским
циљевима КПЈ и народноослободилачке борбе«.

Износећи разлог зашто »нису у збирци« жртве комунистичког терора које
се односе на националне Србе (четнике), писац је опет додао, као оправдане
разлоге, што су поменуте »жртве рата« муслиманске националности и за њих
каже:
»Њихово помињање не значи умањивање вепичине борбе и њене чистоте
(!), већ регистровање историских чињеница које су се десиле у оружаном
дијелу револуционарне борбе, како би се истакла и њена суровост и
бездушност«.
Комунисти и овде, као свугде друго, имају очи да виде само терор и
злочин што други чине, а никад свој терор и злочин. За жртве пале од
»суровости и буздушности« комунистичких партизана, нема извињења ни
рехабилитације, иако се учињени злочин износи као »лијево скретање«.
Предавати забораву почињене грешке које су стале недужни народ неколико
стотина живота, сваљивати кривицу на »суровост рата«, што је уствари била
тенденција партизана да побију што више политичких противника док траје
ратно стаае, неће наћи оправдање код новог нараштаја који долази да суди
дела. Потомци погинулих, ма како били васпитани под комунизмом, неће
моћи примити партизанску лаж за истину. Падаће још тежа осуда на
комунисте, што се према про-усташким елементима поступа много блаже
него према Србима, иако су ови други многобројнији у Гацку! Али,
»прочетнички елеменат српске народиости« за комунисте је најопаснији
непријатељ, био у рату и сада је, па је зато »разумљиво« што се жртве на
српској страни не помињу. Мржња и освета ни данас не ишчезавају, после 40
и више година!
О крађи и присвајању четничког устанка у Гацку
О стању у Гацку, пре него ће избити устанак, партизански писци
»Спомен-књиге« наводе, да су 12. априла
1941. кроз Гацко прошли југословенска влада и Врховна команда, на
путу за Капино поље код Никшића, одакле су побегли 15. априла. У
продужењу је да су прошли уз Камено брдо, да су оставили »цијели арсенал«
оружја које су сељаци покупили и употребили у јунском устанку, да је то
помогло да се постигну завидни резултати у првим борбама око Степена,

Пржина, Кобиље главе и Зборне гомиле. Ако се упореди овај део из
партизанске »Спомен-књиге« (стр. 7) са наводом у мојој књизи »Борба за
Слободу« у одељку »Осврт на ратно стање« (стр. 29), видеће се приближност
стилизације тога дела. Могуће је да су партизански писци парафразирали овај
навод из мог написа од 13 наставака, објављеног у »Канадском Србобрану«
1971. приликом тридесетогодишњице устанка у Гацку. Напис је био под
насловом »Прве варнице« и унешен је у књигу »Борба за слободу« издату
1987. Читалац моје књиге, или заинтересовани, може наћи подробније о
»отступању владе«, »арсеналу оружја« и расположењу народа, па није
потребно да поново о томе пишем. Партизански писци су, наравно,
испретурали речи и целу причу саобразили или ускладили са својом
терминологијом — куђења непријатеља а хваљења себе. Тако у тим њиховим
причама, о расположењу народа у Гацку, може се наћи да су »прогресивнији«
људи увидели да рат још није завршен и да ће настати »одлучујуће борбе«, да
су »добровољци«, (регрутовани младићи) који су се затекли у Автовцу и
Гацку, када су оступили краљ и влада, разочарани њиховом »срамном
издајом«, отишли у села и учврстили се у уверењу: »да је једино КПЈ
способна да покрене широке народне масе, у борби против непријатеља, чије
су дивизије наступале широким фронтом са северозапада«.
Затим се помиње рад »партиске ћелије у Гацку, »спречавање ширења
националне мржње«, »прогласи«, »састанци«, »предузимања« и других
ствари од чега није било ништа. »Добровољци« су били регрутовани
младићи, као што сам и ја био. Требало је да они оду у војску на одслужење
кадра, али нису били позвани па су се из нестрпљења јављали сами да их
приме у војску. Они нису били »скојевци« него српски родољуби који су
били васпитани уз гусле и епску историју српског народа. Читалац
партизанске »Спомен-књиге«, који није сведок догађаја, или бар приближно
упознат са ситуацијом тога доба, може помислити да је српски народ у Гацку
био комунистички оријентисан пре него се појавио иједан партизан с пушком
у руци! Такве су све историске приче комуниста, засноване на
»доказивањима« да је комунистички »корен« дубок у народу. За лажне
партизанске приче хватају се и нови писци, било из незнања или
»стратегије«, јер противне стране нема у земљи која би се супротставила
партизанским нестинама.

Како ће комунизам имати »корена« у Гацку међу српским народом до пре
1941. године, и кроз цео ток рата? Нека се проучи историја коју су писали
српски етнографи, међу којима и Јефто Дедијер (отац комунисте В.
Дедијера), па ће се најбоље стећи претстава о националној привржености
Срба у Гацку. У њиховим песмама, које су све гусларске, нема
социјалистичке »ноте« која би мирисала на »марксизам« или што друго сем
Српства. Ако се помиње »мајка Русија« онда су предводници били руски
цареви — Николаји и Александри. Ако се помињу браћа у Србији и Црној
Гори, онда се кликће Карађорђу, Милошу, краљевима, владикама, војводама,
књажевима, сердарима и јунацима који су војевали »за крст часни и слободу
златну«. Нека се упитају стари партизани у Гацку ко су им били очеви —
каквој су »идеји« они припадали? Шта су они научили од њих и пренели на
себе и свој пород? Какве »комунистичке ћелије« помињу данашњи
комунисти у Гацку да су постојале пре рата? Беше ли ко у њима од
домаћинских синова чији су родитељи претстављали српски народ на сваком
збору и договору и доносили одлуке шта да се ради када су долазили тешки
дани? Зашто се потвара један најраснији српски народ да није Србин и
Светосавац, него комуниста и безбожник!? Ниједан отац и ниједна мајка
старих партизана нису спокојно умрли у задовољству што су им синови
добили несрпску победу. Нису били комунисти ни они што су први ступили
њима из незнања и лудости, све док их Броз није окренуо да убијају своју
браћу.
Да је било »дубоког корена« комунизма у српском народу пре рата, треба
схватити као илузију партизана заглупљених комунистичком пропагандом.
Али има нешто друго што је могло имати утицаја на народ, без обзира на
идеолошке разлике, а то је брзи слом југословенскс војске и пад државе.
Комунисти су једва чекали овакву ситуацију и искористилн је у пропагандне
сврхе у народу. То је, по моме мишљењу, један од главних адута, повољна
карта на коју су могли некога придобити себи из првих дана устанка. Писци
»Спомен-књиге« са одушевљењем наводе ове ставове:
»Гачани су први пут имали прилику да виде ’своју’ владу у колони
лимузина и војних аутомобила како замичу преко Гатачког поља, јасно
оцртавајући густом прашином свој неповратни одлазак. Били су више него
шокирани чињеницом да их на цједилу оставља незаштићене дојучерашњи

краљ престолонаследник и елита политичара грађанских партија, који
безглаво напуштају земљу бјежећи трагом издаје сопственог народа и
његових интереса«.
»У том судбоносном времену, када су грађанске партије биле непосредне
да било шта учине, а регуларна армија у распаду, расулу, и под присилом
предаје властитог оружја, неспособна да се одупре фашистичким дивизијама
услијед издаје и унутрашње завјере пете колоне, ступила је на отвореноу
сцену политичке и оружане борбе Комунистичка партија Југославије«.
Да је »ступила на отворену сцену Комунистичка партија« после пада
државе то боље знају други комунисти који су били ближе Брозу од оних у
забаченом Гацку. Комунистичка партија није ни прстом мрднула пре
зараћења Немачке са Совјетским савезом; дотле је већ пало неколико стотина
хиљада српских глава у Павелићевој држави! Комунисти користе прилику да
све »шокиране Гачане« прикажу као њихове присталице, што је далеко од
истине. Уствари само су се комунисти радовали паду државе (»што горе то
боље«), док је национални народ био потиштен и »шокиран« падом државе.
Устаници који су први дигли оружје против окупатора и усташа сви су били
»шокирани« падом државе, али нису отишли у партизане него у четнике; и ја
сам један од тих. Таква тврдња је намештена за пропагандне сврхе и она је
провидна да обмане противника који има искуства са комуннстима. Друго
питање је мало »деликатније« природе: — На какву је »оружану и политичку
сцену ступила Комунистичка партија Југославије«?
—Рецимо, да брани угрожени српски народ од усташког покоља? Ако је
ишта, у овом судбоносном часу, после пада државе, напрече било радити то
је било стати у одбрану српског народа који је најсвирепије убијан од
подивљалих зверова хрватских усташа. За комунистичку партију Југославије
и све комунистичке партије у свету то је било најмање питање — »девета
рупа на свиралу« — како народ каже! Партија је гледала свога посла — за
проширење и власт. То је чињеница коју данас признају и млађи научници у
Југославији. Само се у Гацку, удружени комунисти, српске и муслиманске
народности, бивши партизани и усташе, опиру стварности која излази на
видело.

А ко је била та »пета колона«, због које је »регуларна армија« била у
»расцепу«, то баш комунисти најбоље знају! — Они и хрватске усташе, а са
њима немачке, мађарске, шиптарске и бугарашке мањине у Југославији.
На странама 8. и 9. поменуте књиге, писци се дотичу успостављања
хрватске власти у Гацку, где се помињу жандармериске станице у Гацку и
њихово запоседање усташама:
»24. маја 1941« стигла је група од 16 усташа, коју је предводио Херман
Тоногал Крешо, адвокатски приправник из Травника, који је постао усташки
повјереник за Гацко«.
Додаје се да све дотле није било »братоубилаштва«. Шта ће се даље
догодити? — Чудо које се није пре догађало! »16 усташа (Хрвата) са
Тоногалом« преоријентисаће преко ноћи муслимане у Гацку, да без малих
изузетака сви постану усташе и убице православних Срба! Може неко
помислити да је био мали број муслимана у Гацку па из страха пришли
усташама. То није случај. Ми смо у току рата често говорили, да муслимани
— усташе »могу дати« 2 хиљаде пушака, укључујући Борач (насеље у долини
Неретве) који је већим делом припадао Невесињу, али је »крваве операције«
вршио по Гацку. Наравно да нису имали 2 хиљаде пушака одмах када је
стигао Тоногал са 16 усташа међу њих, али су усташки борци »муслиманске
народности« били готови да приме хрватске пушке које ће мало касније
дотурити Павелићева »убојна сила«. »Правдање« муслимана да нису били
учесници у злочину над Србима, или да су злочин вршили под силом
околности, не чине само комунисти него и Срби националисти. Та болест је
настала већ при стварању Југославије. И поред тога што је усташки
претставник Тоногал, на конференцији са муслиманима у хотелу »Метохија«,
после завршеног говора са позивом на смакнуће Срба, показао пиштољ на
столу и рекао: »Последњи метак у последњег Србина«», вајни муслимани,
пријатељи Срба, нису се прибрали да кажу Тоногалу и шеснаесторици
усташа — нећемо убијати »своју браћу« Србе! Зар ово није одавање
признања усташама да су заиста били »велика сила«, који са 16 људи
ставише на колена неколико хиљада муслимана у Гацку! Комунистички
писци помињу, да би иронија била већа, њихове старе претке како су »под
истим устаничким барјаком гинули у борбама 1881/82. године гатачки

устаници Срби и муслимани«. Ово се не помиње као прекор муслимана што
су као потомци старих предака, који су се борили са Србима, прихватили
усташку идеју о убијању Срба, него се необјашњено прелази преко тога
»тугаљивог« проблема због одржавања »братства и једиства«! Не сме се
казати истина још када је у питању осуда злочинаца који су убили, уморили
страшним мукама и огњем попалили око 1000 Срба! Какву сатисфакцију
имају потомци убијаних Срба, ако је ко остао жив, данас под комунизмом?
Ако се ко усуди да упре прстом на убицу свога оца, мајке, брата, сестре и
ближњега свога, казаће му државна власт да је »шовиниста«, »да распаљује
расну мржњу«, »да је четник и српски националиста«, да његов поступак
подлеже казни кривичног закона, да је прекршио устав и биће на крају,
оптужен до те мере да оде у затвор на издржавање казне, само зато што је
открио убицу својих сродника!?!
Чак се и усташе не помињу као Хрвати. Све што се помене, када се о
њима пише, то су три слова»НДХ«. И да нису усташе по злу оглашене, не би
се знало којој »народности« припадају! Комунисти не би писали о устанку у
Гацку, јер је он против усташа, који су Хрвати, него њих нагони притисак
српског народа, који је страдао, који не заборавља крваву хрватску владавину
од 4 године уз помоћ Мусолинија и Хитлера. Под притиском народног гнева
комунисти морају да бар нешто кажу о устанку, но како и устанак није
њихова заслуга они заобилазе стварност где год могу, искриве чињенице и у
највише случајева не кажу ништа о ономе што је главно, него само споредно.
У коме год селу су устаници, после опредељени као четници — за
Равногорски покрет и Дражу Михаиловића — та се села тек узгредно помену,
њихови одбранбени положаји скоро ннкако! За то питање они су се снашли
да одговоре стиме што су пале борце из првих дана устанка уврстили међу
партизане, како сам већ на почетку поменуо. Тако су моји рођаци и рођаци
других четника, пали у борби за слободу, означени као комунистички
партизани! Овакву крађу мртвих противника нико пре није чинио. Није ли то
»мирење мртвих« да се више »мрзе живи«?!
Приказивање почетка устанка у Гацку!
После доласка у Гацко хрватског претставника Тоногала са 16 усташа и
одржане конференције са претставницима муслимана у хотелу »Метохија«,

настало је убијање Срба. Да би слика била потпуно јасна, поменућемо
догађаје по данима када се шта одиграло, наравно по наводима из
партизанске »Спомен-књиге«: »Бивше жандармеријске станице по Гацку
(Фојница, Гацко, Врба, Јасеник, Казанци, Шиповица и Степен) запоседнуте
су као »оружничке постаје« 24. маја 1941. Тоногал са 16 Хрвата — усташа
дошао је у Гацко 27. маја 1941. Дакле, »усташе са стране« (како се тамо
помиње) још нису били дошли у Гацко, а »неко« је запосео »оружане
постаје«!? Није казано »неко« (навод је мој), али се не каже ко! Помиње се и
»усташка власт«, али без помена муслимана«. После само 3 дана настаје
»званично убијање истакнутих људи 'убиством као последњом опоменом' на
Степену и хапшење најугледнијих грађанских првака, трговаца и сељака
српске националности: у Самобору, Автовцу, Гацку, Коритима, Заграцима,
Наданићима и неким другим селима«.
У продужењу се наводе убиства у Коритима 4. и 5. јуна 1941. и
Заграцима. У Коритима се умањују жртве и дословно каже: »монструозно
погубљење 130 Корићана« а »Заградачана 17 одраслих мушкараца«. Додаје
се да Корита не припадају више Гацку и о њима престаје свака даља прича. У
Коритску јаму, звану »Голубњача«, бачено је много више жртава од 130
колико комунисти помињу. Није ту убијено само 4. и 5. јуна, него кроз цео
месец јуни јама је допуњавана жртвама што су довожене у камионима, било
из Гацка или одакле друго. Још у току рата о томе се много говорило и
прорачунавало колико је убијено Срба у Коритима? Бољи познаваоци
догађаја тврдили су да је у јаму бачено најмање 300 жртава, неки су ишли до
броја 500. Но и ове жртве комунисти присвајају да су биле њихове, јер на
спомен плочи покрај јаме пише: »На овом мјесту 3. јуна 1941. године
окупатор и његове слуге усташе на звјерски начин су убили 130 родољуба
овог краја. — Јуна 1952. год. Савез бораца НОР-а.
Реч »родољуб« на комунистичком »језику« значи партизан, а нико од
погинулих није био партизан, нити је знао или чуо за »партизане«, јер их до
тада није било ни у мишијим рупама! Из тих »побуда« да се жртве припишу
партизанима, »Савез бораца« је направио спомен-плочу. Код комуниста
споменике прави партизанска војска а не народ, па се онда зна коме она
подиже споменике и зашто!

Да се вратимо на крваву активност муслимана у Гацку које комунисти и
многи националисти оправдавају са изговором — да су »морали« под
притиском Хрвата-усташа. Већ смо поменули писање комуниста, да је у
Коритима убијено 130 људи, а у Заграцима 17. Свега 147, само у та два места,
а где су друга поменута места: Самобор, Автовац, Гацко и Наданићи у којима
није поменут број убијених? Још су комунистички писци пропустили да
помену нека друга места по Гапку, као што су српски засеоци око
муслиманског села Међуљићи, близу Зборне гомиле, где је тотално уништено
братство Златанић и Поповић. Главна и највећа убиства Срба у Гацку
извршена су у месецу јуну 1941, док је за првих десетак дана било само 16
усташа — Хрвата са Тоногалом. Овакво оправдавање муслимана, да су
пострекнути на злочин, од 16 Хрвата — усташа, слично је ономе када се
оправдава хрватски народ од геноцидног злочина над Србима због притиска
и приморавања од неколико стотина Павелићевих усташа који су дошли из
Италије по паду Југославије! Савременици из првих дана устанка 1941, којих
има живих 10—15 у емиграцији, врло добро знају ко је нападао српска села
по Гацку, по црвеним фесовима на главама муслимана који су се
појављивали по камењару, када су се привлачили нашим шанчевима, или
бежали када би их натерали у повлачење и бегство.
У немогућности да заобиђу стварност, комунистички писци помињу
српски национални устанак у селу Казанцима 6. јуна 1941. На стр. 10,
поменуте књиге написано је:
»Навикнут кроз сурову историју на буне и устајање и задојен
слободарским традицијама у борби против туђина, народ се почео
мобилисати, брзо је расло устаничко расположење, пуно бунта, немира и
освете«.
Овај навод не одговара комунистичкој терминологији нити стилизацији,
он је однекуд узет (присвојен) из казивања националних писаца. Какву
»традицију« ови помињу, када други комунисти отворено устају против ње?
Муслимани и 16 Хрвата нису били »туђини«, него суграђани исте земље.
Тако нешто би могао да каже само »шовиниста« — српски националиста,
четник итд., а не никако комуниста и партизан. Наша примедба није без
основа.

»У врућем устаничком бунту извршен је напад на »оружничку постају«
на Брљеву (Казанци) 6. јуна увече. Посада (25 оружника и усташа),
обавештена од једног мјештанина о времену напада, под заштитом мрака
повукла се у правцу Автовца и »постају« су устаници заузели без борбе«.
Као учесник у овом нападу ја сам у својој књизи »Борба за слободу«
изнео онако како сам видео очима и нећу о томе понављати. Дочим,
комунисти који пишу ове ствари, које припадају националистима, доцније
четницима, уствари не знају јер нема никог међу њима (партизана) ко би им
могао казати како је било. Они овај напад на »оружничку постају«, у
Казанцима, као и друге нападе на »постаје« у Степену и Јасенику сазнавају
из заробљене усташке архиве после рата, или ваде из НДХ — новина које су
писале тих дана о томе. Види се то по назначеној литератури, употребљеној
за састав предговора од 40 страна, која заузима једну страницу. Отуда
хрватске речи и називи у новинама. Из назначене литературе види се да има
више написа »у рукопису«, још необјављених, али је питање зашто се чека са
њима? Немају писци пара да објаве, или неће комунистичке установе да
помогну објављивање, јер, можда, такве »историјске приче« нису подесне за
данашње стање у коме расту разни национализми.
После само једне реченице, написане о устанку у Казанцима (четничком
селу), одмах се прешло на Дулиће (партизанско село) за које се каже:
»Сјутра дан рано, у суботу 7. јуна, охрабрене и одушевљене успјехом на
Казанцима, јаче устаничке снаге су кренуле у 2 нападне колоне: 1 од Гата у
правцу Зборне Гомиле, а друга из Дулића на »оружничку постају« на Степен.
Друга колона је у снажном јуришу заузела степенску станицу и заробила
командира Муја Обада и његову породицу. Кад је утврђено да Обад није
директно умијешан у почињена усташка злодјела на Кобиљој глави, пуштен
је на слободу, а зграда усташке постаје је онеспособљена и спаљена.
Устаници су на цести Автовац—Билећа, непосредно под касарном, срушили
мост и покидали телеграфско-телефонску линију, а затим су наставили да
гоне оружнике који су се повлачили према Церници и Сарића гредама«.
Сарића греде су прилично далеко од Степена, можда више од 3-4 км,
терен је туда раван, зове се Нерадовице, и оне су ближе Зборној гомили пред

којом је заузела положај »колона« која је пошла с Гата. Пре ће бити да је
усташка посада са Степена побегла преко Цернице у правцу Кључа где је
веће муслиманско насеље. Стварност је да је ова »друга колона из Дулића«,
која се помиње у књизи, пошла врло касно (са полазног места) из Дулића, од
Мандића кућа, да заузме положај на Степену. Био сам на Гату међу
устаницима из Казанаца, Добреља, Гарева и једног дела Вратковића, одакле
смо са узвишења могли посматрати искупљање људи из Нових Дулића око
Дулићског кланца (који је ту близу). Било је око 10-11 сати изјутра када су се
Дулићани појавили по брежинама испред села. Док се још нису били
појавили, почели смо да сумњамо да ће се одазвати нашем позиву преко
курира које смо били послали у току ноћи у њихово село. А када су се
појавили мислили смо да ће доћи нама у састав који смо се налазили на Гату.
Они то нису учинили него су у гомили отишли преко Данића у правцу
Пржина и Степена. Та слика ми је и данас пред очима и да имам уметничке
вештине могао бих је пренети на платно. Ту »другу колону«, која се помиње
у књизи, сачињавали су људи, који су се одазвали нашем позиву на устанак,
из следећих села: Старих и Нових Дулића, једног дела Влатковића и можда
Бобатова Гробља, које село је на црногорској »граници«, као и села —
Данићи, Пржине и Степен. Они су напали усташку милицију на Степену,
заробили Обада и запалили касарну.
У односу на ту »другу колону« писци »Спомен-књиге« наводе даље:
»Крајем дана ситуација се на бојном пољу промијенила на штету
устаника. Потиснути новоангажованим домобранским јединицама из Билеће,
послије неуспјелих преговора устаничких вођа и домобранског штаба на
Пребљеном кориту и неприхваћених услова о предаји оружја, устаници су
наставили борбу с јачим и боље наоружаним непријатељем, који је настојао
да по сваку цијену заузме устаничке положаје и потисне их са Степена. У
огорченој борби, која се понегдје водила прса у прса, погинули су устанички
вођи и прваци Душан Мандић и Благоје (Дујо) Бољановић, лугари, а тешко је
рањено и неколико најхрабријих устаника. Послије погибије својих вођа,
устаници су се повукли у правцу Троглава и Сомине. Непријатељ је имао 5
мртвих и више рањених«.

Да се све ово догодило у исти дан (7. јуна 1941) није поуздано, јер касно
пристизање на Степен, заузимање станице, паљење касарне, рушење моста,
прекидање телефонске линије, дочек домобрана, преговори и вођење борбе
(бар неколико часова) за само пола дана или мање тешко је веровати и мени
који нисам поуздан да се то, испричано у поменутој књизи, догодило у тај
дан. Борба са домобранима могла је бити дан-два касније, али то не мења
ствар борбености устаника било кад да се догодило. Стварност је да се
»друга колона« са »устаничким првацима и вођама — Душаном Мандићем и
Дујом Бољановићем, лугарима«, много лалеко повукла у позадину, нашавши
се чак у планинама Троглаву и Сомини! Писцима који су описивали овај
догађај, а не борцима који су се борили тога дана, били рањени или
погинули, јер они нису криви што се друкчије пише за њих у смислу
искоришћавања, морамо дати примедбу у интересу истине а не због никаква
објашњавања са комунистима: Како то да лугари — Мандић и Бољановић —
постадоше »народни вођи и прваци« за само пола дана »активности«? За
Бољановића се каже, на другом месту, »ступио у НОР 7. јуна 1941. године.
Истог дана погинуо у борби против усташа на Степену, као један од од
организатора јунског устанка у Гацку«. У истом смислу се каже и за Мандића
са изменом да је био »симпатизер КПЈ«. Није ли због тих датих »атрибута«,
да су били склони комунистима, пришивен и назив »народних вођа и
првака«? На једном месту »устаник« а на другом »партизан« и, наравно,
»вођа и првак« у устанку. А шта је са оним ко је био устаник а није био
партизан? Таквих је највише било у Гацку, али они нису поменути ни као
непријатељи, нити се њихове жртве убрајају у становнике Гацка па било од
кога да су погинули? Но о томе ће бити речи у наредним странама нашег
објашњавања ратних догађаја које комунисти желе заогрнути неким својим
плаштом мистерије, као да од тога ништа није било, нити су постојали српски
четници и први устаници против окупатора и њихових слуга у Гацку.
Нису Дулићи сви отишли у комунисте и партизане, било је домова
опредељених за четнике и из њих. Заселак Галешина под Гатом, где живи
породица Николић, које припада Новим Дулићима, био је листом у
четницима од првог дана. Али је у Новим дулићима, међу братством Мандић,
био »однекуд« уврежен комунизам и као заразни бакцил тровао око себе где
год је нашао плодно тло. У селу је, однекуд, био један радио на коме су се

могле чути вести шта се ради на фронтовима зараћених великих сила.
Касније, док се још нисмо били поделили у два табора (партизане и четнике)
и ја сам ишао у Дулиће да слушам тај радио. Онда нису биле повољне вести
са совјетског фронта, али је било велико одушевљење, међу оним што су
држали радио, зараћењем Совјета са Немачком. Ту се увек могло наћи неких
странаца (око радиа) са озбиљним и намрштеним лицима и очима
покривеним наочарима. Они дулићски сељаци бленули су у њих и чудили се
»како све знају«! Изгледало је да су сељаци највише разумевали приче
»цвикераша«, капа су говорили да ће »мајка Русија« и »баћушко« преплавити
цео свет! Задовољавало их је то што ће »браћа Словени« бити господари
света. Не знајући пре ни после шта је комунизам учинио у Совјетском савезу,
помишљали су на долазак Русије и царева које су до јуче певали уз гусле.
Али да се вратимо на неактивност Дулића, после погибије два лугара и
повлачења са Степена. Не помињу их више ни писци »Спомен књиге« све до
23. јуна 1941, када ће Совјети заратити, Дулићи се »пробудити« и њихови
борци поново ступити на позорницу. За пуних 15 дана од њих нема користи
осталим устаницима на положајима. Положаје на Степену, против муслимана
и случајне најезде хрватске војске, држе мештани са Степена, Пржина,
Цернице и суседног села Данића. Понекад се преполове Влатковићи — један
део бораца оде на Степен, а други дође нама на Зборну гомилу или Пусто
Поље. У то време долазе мале чете Црногораца и остану по неколико дана на
положају Степен, као помоћ на том делу фронта. Изгледа нам да нешто није у
реду када су они ступили у преговоре са домобранима у Пребјеном кориту;
нису положили оружје, али га нису ни показивали против усташа који су
стално насртали да упадну у српска села, да их опљачкају и запале. Око 20.
јуна била је јача борба на Степену и Пржинама са усташком црном легијом, у
којој су погинули са устаничке стране Спасоје и Милан Тепавчевић (стриц и
синовац), а са усташке Звонимир Поспишил, злогласни атентатор на краља
Александра. Ни тада није било бораца из Дулића да помогне одбрану
Степена и Пржина. Узалуд је што су они најближи тим селима која су на
путу усташа и неминовне смрти ако олабаве у отпору, Дулићи гледају свој
посао око стоке и кућа! Тек када чују вест на своме радиу да су Совјети
ступили у рат против Немачке ступиће и Дулићи у рат против своје браће
Срба, рађе него да их бране од усташа! Уопште узевши, комунисти не

придају скоро никакав значај устанку у одбрани против усташа, били Хрвати
или муслимани. Да није било националног покрета и људи који су брзо
схватили шта има Павелић и усташе у задатку (тотално уништење Срба у
својој злочиначкој држави), не би се ниједна пушка испалила против усташа
од стране комуниста. Познато је ћутање и седење у миру комуниста кроз
целу земљу (по наредби из Москве). Те наредбе држали су се сви боље
орнјентисани комунисти и они су у самом почетку почели разбијати
национални устанак, називајући устанак против усташа »братоубилачким
ратом«. Комунисти користе национални устанак као загревање маса које
после користе у своје сврхе. Ево како пишу о томе у својој књизи коју смо
поменули више пута:
»Вијест о ступању СССР у рат с фашистичком Немачком била је нов и
снажан потстицај устаницима да крену у још одлучније борбе. У народу је
завладало увјерење да је дошао час да се диже у општу борбу, па су
устаничке снаге горњег Гатачког поља, које су 7. јуна напале Степен, сјутра
дан послије напада Немачке на СССР, 23. јуна 1941. године, кренуле према
ранијој линији борбе од Кобиље главе и Зборне Гомиле и започеле окршаје
са усташама које су, истовремено, одушевљени нападом на СССР и ступањем
Италије у рат, пошли на Степен и Пржине (200 усташа) да их примјерно
казне због непрестаних узнемиравања и борбених испада на томе сектору«.
У наводу који смо пренели, комунисти су казали за себе »да је дошао час«
да се боре за Совјетски савез, као и усташе што се боре за Осовину. Сада
треба, у тој борби за туђи рачун, све оне снаге које су против комунизма и
фашизма уништити. Заступници туђих идеологија срачунато ће радити кроз
цео ток рата (не престају ни данас) против српског народа, сатирући га због
непристајања ни уз једне ни уз друге. Такође у поменутом наводу из
»Спомен-књиге« комунистички писци признају да су Дулићи (њихово село)
били отступили после пола дана борбе 7. јуна 1941, па се поново вратили 23.
јуна, када су заратиле Немачка и Совјетски савез. Али то ништа не значи да
им дају преимућство у устанку кад кажу: »снаге горњег Гатачког поља, су 7.
јуна напале Степен« вратиле су се на положаје после 3. јуна. У »снаге горњег
Гатачког поља« спадају све снаге које су устале у одбрану од усташа и оне
броје више од 15 села. Са прикривеном намером се желе истаћи Дулићи као
предводници устанка због напада на Степен 7. јуна у коме су учествовала,

поред Дулића и остала села: Степен, Пржине, Данићи, Церница, део
Вратковица и Бобатова гробља, али се она не помињу — зато што у њима
нема комунистичких »симпатизера«.
Ниједне речи није поменуто у партизанској књизи о положају на Зборној
Гомили, који је главни положај устаника и који је увучен ситним камењаром
(Добрељском љути) баш до пута Автовац — Степен — Билећа. Овај положај
је пред носом Фазлагића Куле, главног усташког центра. Ти устанички борци
којих има највише, који не смичу ока са усташких покрета испред себе у
размаку од пола километра, уопште не постоје код комунистичких
»историчара«! Не помињу се ни као непријатељи, да би се затурио траг, као
да их није ни било! Казано је у једној реченици да је »У врућем устаничком
бунту извршен напад на ’оружничку постају’ на Брљеву у Казанцима 6. јуна
увече«. Речено је такође, да су »сутра дан рано, у суботу 7. јуна, охрабрене и
одушевљене успјехом на Казанцима, јаче устаничке снаге кренуле у двије
нападне колоне: једна од Гата у правцу Зборне гомиле, а друга из Дулића на
’оружничку постају’ на Степен«. Комунисти ипак нису могли заобићи
Казанце (где је устанак почео) да не кажу две-три речи повољне за њих: — да
су извршили напад 6. јуна квече (1941) и да су »охрабрили и одушевили«
друге, па чак и њихове Дулиће! Али комунисти ништа не кажу о активности
оне »прве колоне« која је пошла с Гата у правцу Зборне Гомиле! Дочим, о
»другој колони, која је пошла из Дулића на Степен, испреда се дугачка прича,
о чему смо већ доста написали. Зашто се из докумената којим се служе из
више извора није поменуо цео устанички фронт из првих дана устанка који се
протезао од Равног до Кобиље главе, него само једно крило где су имали
удела комунистички симпатизери из Дулића? У изворима које су
комунистички писци црпели (усташка архива и новине, као и друге архиве)
свакако да нису само нашли о догађајима на Степену и учешћу Дулића у
њему, него је више писања било о главном устаничком центру него о
споредном. Ми ипак знамо, зна и народ, да је то »велика мука« за комунисте
признати да су четници са попом, доцније војводом, Радојицом Перишићем,
дигли први оружје на слуге окупатора 6. јуна а 27. јуна и на италијанског
окупатора. Зато ми ово и пишемо — у интересу истине — да се зна како је
било.

Почеци сарадње партизана са усташама у Гацку
Будући српски историчари, који се не буду вртили око стожера
комунистичхе партије, неће испустити из вида да провере сарадњу комуниста
са усташама у току рата. То већ почиње да се чини, али не сме да се каже у
потпуној мери како би сва дела изашла на видело. Само слобода може да
обелодани истину. Наше указивање на ратне догађаје из слободне туђине
може допринети расветљавању истине, бар у једном делу наше поробљене
отаџбине, па нам и то чини задовољство што можемо слободно да кажемо
истину, не презајући од комунистичке власти и диктатуре. Све што
комунисти напишу о ратним догађајима у местима где смо били очевици и
саучесници ми лако можемо да провидимо свако »замотавање у кучине«
употребу комунистичког »високог стила« и »немуштог језика«, са жељом да
их нико не разуме, сем само њих, малог броја комуниста. Може комуниста
предавати наставу деци док су још мала, али кад она одрасту и стану да
преврћу књиге по библиотекама, архивама, да одлазе у стране земље, да и на
страним језицима суседних држава, које су имале ратног уплетања у нашој
земљи, провере писања догађаја својих кратковидкх партизана —
историчара, онда ће бити »мало теже« за комунисте да одбране лажи од
истине.
Пошто су прешли ћутке, без помена устаничког положаја на Зборној
Гомили, који никад није био напуштен за све време лета и појаве комуниста,
комунистички писци »Спомен-књиге« прелазе с левог на десно крило
борбеног фронта. Тако су они записали:
»Истог дана када је нзвршен напад на Степен (а не Казанце одакле су
курири отишли да известе ноћу 6/7. јуна, н. пр.), устаничке снаге источних
гатачких села истовремено су напале и заузеле »оружничке постаје« у
Јасенику и Врби. У борби у Јасенику убијене су 4 усташе и заплијењено 12
пушака и 14 сандука муниције. У касарни су нађени маљеви, ланци и
гвоздене шипке, што су усташе биле припремиле за престојећи покољ народа
сусједних српских села. У борби приликом напада на усташку постају у Врби
убијен је један усташа и заплијењене четири пушке и мало муниције. Тако се
Гацко, стицајем околности, нашло већ почетком јуна у директној оружаној
борби с усташама. Било је, дакле, увучено у вртлог ратних догађаја, који су,

по своме значају и далекосежним последицама, локалне устаничке среске и
херцеговачке границе и означили неминовни почетак револуционарно
ослободилачке борбе. Ту борбу су изазвали усташки покољи почињени над
српским становништвом«.
У наводу последње реченице и крају претходне јасно се може видети да
се комунисти радују што ће устанак бити искоришћен у »почетак
револуционарноослободилачке борбе« којој су допринос дале усташе
покољима над српским становништвом. Шта је то него сарадња у којој ликује
и једна и друга страна — усташе и комунисти. Још се у наводу каже: »Било је
увучено (Гацко) у вртлог ратних догађаја«. Са тим се хоће да каже да су га
они (комунисти) »увукли« у рат и »вртлог догађаја« за своје комунистичке
циљеве — стварања комунистичке револуције. Како ће га они »увући«, када
нису учесници у устанку (као комунисти)? Да су се натурили, као кила на
стомак, на устаничку борбу, с намером да је подвргну под своју команду и
планове, то је стварност која ће кроз кратко време донети крваве последице
грађанског рата у Гацку и целој земљи. »Искоришћавање« националног
устанка, како би комунисти понегде хтели да кажу, само је њима за част и
понос, јер се свему радују што је на штету народа. — »Што горе то боље«!
Затим се помињу нове усташке жртве и напад на станицу Фојницу: »9.
јуна, усташе су на звјерски начин поубијали у Павлићу код Степена 15
истакнутих гатачких Срба (први пут да су употребили реч Србе као именицу,
махом се »отимају« да ту реч кажу у придеву — »српског« или »српски«,
наша пр. у Гацку, претходно ухваћених на превару и ухапшених«. Овде се
додаје у загради да је »један преживио« — убијање у Павлићу крај Степена.
Тај »један« је главом поп Новак Мастиловић, доцније постао комуниста и
био, после рата, министар у босанско-херцеговачкој влади у Сарајеву.
Мастиловић је остао жив притиснут лешевима у Павлићу, извукао се по ноћи
и добежао у село Шљивовицу, где су били устанички збегови, показивао део
крви и мозга на својој одећи што се излила из жртава разбијених глава и
прободених груди. Најпре се о томе много причало на страни устаника и
згражавало над злочинима које усташе чине, али се појавом комуниста брзо
ућутало, јер то није ишло њима у прилог — да се о томе прича и преноси
»расна мржња«, како се од њих тада могло чути.

»25. јуна (1941), устаннци из гатачке Површи напали су и разоружали
усташку оружничку посаду у Фојници, убивши једног усташу, командира
постаје, и једног оружника, чиме је устанак примио опште размјере и
захватио цијело гатачко подручје«.
У даљем изношењу догађаја у Гацку комунисти испредају приче
извртањем чињенице, измишљотинама и прављењем од ништа нешто, што би
могло да завара онога који ствари не познаје.
Тако они продужују своју причу са »пуно партизанског духа«, када кажу:
»Сутра дан (26. јуна, н. пр.) је одржан велики народни збор у Драмешини,
на коме је одлучено да се 28. јуна нападне Автовац. На збору је закључено да
се не смије »вршити пљачка, паљење и убијање невиног муслиманског
живља, али су се у устаничким редовима нашли и они који су протурали
пароле да се мора осветити Коритска јама, ’гатачко гарбуниште’ и ’автовачко
стрвиниште’. Тако се у овом општем нападу на Автовац нису могле успјешно
обуздати националистичкореваншистичке снаге и страсти мањег дијела
наоружаних људи у устаничким редовима. Том приликом је, и поред
настојања и енергичног става комуниста, родољубивих сељака и партиских
симпатизера страдао ван борбе један број неборачког становништва у заузећу
Автовца (првог ослобођеног општинског мјеста у поробљеној Европи) од
групе екстремиста српске и црногорске националности који су дошли у
отворени сукоб с комунистима и поштеним људима«.
Овде морамо стати са наводима, јер имамо много да објаснимо како је
било. »Велики народни збор у Драмешини«, поменут мало пре, преставља за
комунисте као »устанак у Орашцу«! Кућа где је одржан постаће »историско
место« чија се слика налази у књизи. Откуда дође тај »велики народ« у село
Драмешину које се налази под планином Лебршником, како има времена да
се окупи народ на »велики збор«, кад га усташе кољу и убијају?! Стварност је
да су комунисти имали времена да »зборују«, јер су се скитали позади свих
положаја у Гацку тих судбоносних дана. Пошто су већ пале толике поменуте
жртве, комунисти имају времена да одржавају »збор«; — да решавају шта да
се ради! Баш тих дана избеглице су преплавиле сва села до Црне Горе, која
нису далеко од Драмешине; стоји јаук и писка жена и деце, вуку се бремена

уграбљених намирница и одеће отетих из пожара где муслиманске усташе
сеју смрт и завијају у црно српске породице, а комунисти одржавају
»конференцију«! Све да се човек роди после сто година од тога догађаја, а
прочита шта је напред написано (убијања и масакри), неће моћи да буде
наиван да верује да се у таквој ситуацији одржавао »народни збор«! Ако је на
томе збору била шака комуниста и симпатизера (група око Љуба Вушовића и
Јанка Тадића, можда 50—70 људи), они су се договарали како да омету напад
на Автовац, а не да се договарају како да га нападну. Нека читалац прати
следеће наводе па ће и сам видети (према њиховом писању. О чему су се они
договарали, када се буде напао Автовац).
Мешати »родољубиве сељаке« и »поштене људе« са комунистима и то је
нешто што им »нико вјеровати неће«! Само три дана су прошла од зараћења
Совјета и Немаца, дана када су »наши« комунисти добили наређење да могу
устајати у борби против кога било, а највише против класних непријатеља, а
они већ узимају »команду« кроз »зборове« и »наређења« да се не врши
»убијање« и »пљачка« — ствари које ће они предузети од усташа и извршити
још већи злочин над српским народом.
Продужимо даље са наводима, шта кажу комунисти о нападу на Автовац:
»Пред напад на Автовац, а нарочито по његовом заузећу, дошло је до
диференцијације међу устаницима: на борце за слободу и на слуге окупатора
— касније партизане и четнике. Тако је стварна подела међу устаницима
почела 28. јуна 1941. године на истинске борце против окупатора и усташа и
оне који су пљачкали и убијали муслиманско цивилно становништво. У
борби на Автовац је погинуло 6 устаника, а неколико их је рањено, док је 8
усташа убијено и 12 рањено. Претежан број муслиманског становништва је
спасен захваљујући одлучности комуниста и устаничких бораца прогресивно
оријентисаних, тако да је више од 50 становника избјегло сигурну смрт и
било спасено«.
Због чега је дошло до »диференцијације« међу устаницима и пре и после
напада на Автовац 28. јуна (Видовдан) 1941. како се каже у наводу
комунистичких писаца — српске и »муслиманске« народности? Када се
говори о поменутој разлици међу устаницима, има се у виду само један део

борбеног фронта против усташа, а то су села Гатачке Површи и црногорска
села према Равном и Пиви која су одмах узела учешћа у одбрани српског
народа у Гацку од усташжог покоља. Дочим, фронт који се држи од
Самобора до Кобиље главе (око 10 км) не спада у »диферецијацију« уопште,
јер су ту, на положајима четници (будући) попа Перишића и они се заобилазе
од икаква помена — позитивног или негативног, — јер је »најбоље« да се
ништа не каже о њима по логици комуниста — да се само њима има, или
може, веровати. Пошто комунистички симпатизери у Дулићима нису уопште
учествовали у нападу на Автовац, а они се налазе негде у позадини, на овом
фронту, то је »таман добро испало« да се ништа не каже о фронту и
положајима које држе национални борци са попом Перишићем на челу.
Наравно, да ове махинације комуниста може да уочи само сведок —
очевидац догађаја. Главни напад на Автовац извршен је са северо-источне
стране, преко села Михољача и Муља. Помоћни фронт је Самобор — Зборна
Гомила, због равна терена и тежег приступа Автовцу. У Главном нападу на
Автовац су учесници села гатачке Површи и села до Пиве, како смо већ
казали. Неколико комуниста и симпатизера чинили су сметње националним
борцима око планова како да опколе и успешно заузму Автовац. Ми нисмо
били на том фронту па не можемо тачно знати, тј. поменути »прогресивне и
поштене људе« — комунисте, како се они ките »поштењем«. Знају се они
данас сами, по »чиновима« и »ордењима« које су стекли у братоубилачком
рату, а родом су из тог краја, па нема потребе да испитујемо ко су били.
Историчар то лако може проверити из других извора. Нападом на Автовац,
на поменутом фронту, командовао је Душан Бајагић, капетан, једини из свог
братства и села који је остао ватрени националиста и зато је био мучки
убијен баш на дан Божића 1942. године, од стране »јамара« комуниста. Ја сам
у својој књизи »Борба за слободу« (1987) навео да је »пред устаницима био
Милорад Поповић«, што не значи да је командовао, јер ја и данас држим да
није било много »командовања« из првих дана устанка. У борбу се ишло из
преке нужде и нужда је нагонила да се саветују и послушају људи који имају
више смисла и умешности за борбу. Наравно где је било војничких лица они
су прво узимани у обзир и одабирани да воде и командују. Саучесник у тим
борбама и нападу на Автовац, Мирко Пјешчић, који живи у Америци,
саборачки ме потсетио да је капетан Бајагић вршио распоред напада на
Автовац са осталим официрима и подофицирима, колико их је било, као и

домаћим људима који су познавали прилике и ситуацију. Тада сам се и ја
потсетио и тешко зажалио што нисам боље запамтио капетана Бајагића,
његову улогу у заузимању Автовца, још више што је био прва жртва
комунистичког терора због своје националне привржености Српству и
слободи.
Да се вратимо на различита гледишта пре и после напада Автовца. Један
мали број, од укупног броја националних бораца, комуниста који су почели
да дижу уши много више после ступања Совјета у рат са Немцима, почео је
да намеће, поред своје комунистичке идеологије, и своје знање о вођењу
борбе и политике у даљној борби против усташа. Како нису имали довољно
снаге да ишта конкретно предузму у том погледу, почели су да роваре у
позадинскнм редовима фронта, по селима и међу избеглицама; да би они
могли решити »домаћи проблем« и без борбе против усташа — муслимана.
По њиховој логици требало је тражити од усташа да више не врше убијања,
што би значило признати Павелићеву државу! Раније смо навели писање
комуниста где они кажу како су Дулићи напали станицу на Степену 7. јуна,
потом ступили у борбу са домобранима у Пребијеном кориту, а у исто време
и у преговоре (што први пут сазнајем), да су били захтеви од домобрана
(Хрвата) да предају оружје и да се подвргну њиховој власти, што су они
одбили, а у исто време и побегли у »Троглав, Сомину и Брезову гору«! Са
других положаја нико није побегао нити је било преговора са усташама.
Запажа се да су прокомунистички Дулићи (или симпатизери како их
називају) већ раније имали идеју, однекуд донету у њихово село, да се не
нападају усташе. Сада се то исто поновило у нападу на Автовац, на другој
страни устаничког фронта. Причу о »убијању и пљачки« комунисти додају да
би себе претставили цивилизованом војском, која не убија народ нити му
уништава имовину! Баш те две ствари »истичу«, а цео свет зна колико је
стотина милиона глава одлетело за рачун њихове револуције и
»цивилизације«! Ко може да верује у такве приче нека и даље робује
неправди и наседа комунистичкој лажи. Да су комунисти почели да ступају у
додир са усташама, види се из њихових казивања о »спасавању
становништва« муслиманске народности. Треба имати у виду да »Споменкњигу« пишу заједно бивши партизани српске народности и вероватно
усташе муслиманске народности. Ми кажемо »вероватно«, јер нисмо чули за

време рата да је било муслимана из Гацка у партизанима. Ако су, пак,
пришли њима пред крај рата или после, то је исто као и четници што су
проглашени партизанима. Као учесник у заузимању Автовца, одмах после
његова пада, дошавши ноћи са положаја Кобиља глава, ја сам видео све
призоре који су се одигравали у вароши, али нисам видео нигде похватане
муслимане да их је неко убијао из освете. Било је неколико мртвих испред
запаљених зграда, али то нису били »жене и деца« него усташе које су се
били посакривали у кућама и када су оне почеле да горе бежали напоље као
пацови с брода, када почне да тоне! У том случају, њих су на улици убили
устаници који су заузели варош. Такве призоре можемо данас видети на
филмовима на више страна у току Другог светског рата, где се кроз
бомбардовање и пламен заузима кућа по кућа, са напереном пушком и
развијеном бомбом; искочи ли неко из рушевина и нагне да бежи, бива на
месту убијен. Нико не »легитимише« таква лица, је су ли »дужна« или »не
дужна«. Комунистички партизани то знају боље од икога, али се они, у овом
случају праве »анђели«, док су једна од најгорих војсака на свету, када је у
питању убијање недужног становништва које припада противнику. На крају
свега напрезања, да пронађу што више жртава муслиманског становништва,
убијеног при заузимању Автовца, што се чини ради »поравнања« са
усташама, комунисти су пронашли свега »32 особе ликвидиране од стране
мањег дијела шовиниста«. Свакако, да је било више »ликвидирања«,
комунисти би једва дочекали да повисе број убијених да се приближе броју
убијених Срба од стране муслимана — усташа. Отуда они стално понављају,
кроз цео предговор књиге, »жртве рата«, које се односе на муслимане, али не
и на Србе! Шта значи реченица: »мањег дијела шовиниста« што малочас
поменусмо као навод из комунистичке књиге? То значи да су комунисти
били већина а националисти — четници — мањина (они се називају
»шовинисти«)! Кад би то тако било, откуда да »комунистичка већина« не
може контролисати »шовинистичку мањину«, с обзиром на њихов режим и
дисциплину?! Овакве крупне лажи тешко да може и комуниста сварити ма
како их прежвакивао. Али данас, када имају свој режим и државу, може
свашта »палити«.
Комунисти нису спасавали муслиманско становништво, како то
удворнички пишу данас, него су они спасавали усташе својим разбијањем у

националним редовима и ометањима да се не води борба против Хрвата —
усташа, јер су то сматрали »братоубилачким ратом«, док хрватско-усташко
убијање Срба није тако сматрано!? Када су већ тако радили српски
комунисти, да спрече Србе од убијања Хрвата, а где су били хрватски
комунисти да спрече Хрвате од убијања Срба? Стварност је да су српски
комунисти, таквим поступком, били усташке корисне будале у националиим
српским редовима, док још није било поделе на партизане и четнике. Отуда
њихова ометања на усташка упоришта у Гацку, као што је била Фазлагића
Кула и Борач. Највероватније (што треба добро испитати) да су комунисти
омели напад на Гацко чим је пао Автовац, а било је времена и могућности за
то. Када сам се нашао у Автовцу, после његова пада кроз неколико часова,
чуо сам како се расправљају борци по гомилама у односу на даље
напредовање: Једни су говорили да се одмах продужи у правцу Гацка, други
су говорили да се без јачег отпора може заузети и Фазлагића Кула (усташки
центар), да су усташе у паничном стању после испуштања Автовца из својих
руку. Али је било неких који су «мудро саветовали« да се не иде даље,
предочавајући теже губитке и »снагу усташа«. Сада лако могу да предвидим
ко су били спасиоци усташа, да су то били они који се данас »изговарају« да
су спасавали муслиманско становништво од »прочетника српске и
црногорске народности«. Кроз измишљена и нетачна доказивања, о
догађајима и борбама у почетку устанка, комунисти се хватају у
контрадикторним изјавама, које непристрасни читалац лако може открити
када чита њихову књигу. На пример, казаће да су они били већина у устанку,
а када је реч о пљачки и убијању становништва, онда су то чинили
противници, као мањина! Када су партизани убијали српске прваке, онда су
то биле »леве грешке« и за то нема одговорности нити помена кога су они
убили? Комунисти спасавају усташе од четника, на једном месту, док на
другом кажу да »четници и усташе сарађују заједно«! Ако би вечито било
папагаја да понавља партизанске измишљотине, можда би се њихова
историја одржала непореченом...
Извртање чињеница и непознавање ствари, да се каже како је било, стална
је појава код комунистичких писаца. Оне ствари које не желе да помену, зато
што припадају четницима, а не комунистичким симпатизерима, испретурају

и умање, неће да их истакну, јер не припадају њима. Ево како кажу за прве
сукобе и борбе са Италијанима.
»По заузећу Автовца дошло је до првог директног оружаног сукоба
гатачких устаника са италијанским окупационим трупама 32. пешадиске
дивизије 'Мarchе', која је потисла устаничке снаге из Автовца. Још раније
(увече 27. и изјутра 28. јуна) дијелови устаничких снага на Кобиљој Глави,
зауставили су италијанску моторизовану колону, која је била 'обасута
пушчаном ватром и ручним бомбама' између села Корита и Степена и убили
и ранили 20 италијанских војника, али су током дана 28. јуна Италијани
успјели пробити заседу устаника и извршити напад на устаничке снаге у
Автовцу«.
Колико нетачности само у овом опису, једном од најважнијих догађаја, не
само у Гацку него можда у целој Југославији, где је извршен први напад на
страног окупатора — Италијане! Као учесник у овом догађају, уз још два
жива сведока, Тодора Стањевића и Радована Тепавчевића, који живе у
емиграцији, могу тачно да кажем како је било, мада сам о том већ изнео у
својој књизи »Борба за слободу« издатој 1987. Да су у овом дочеку Италијана
учествовали комунисти, они би то приказали у најсветлијим бојама, јер се
тиче првог напада на окупатора. Али, пошто су ово дело извршили четници,
са својим старешином попом Радојицом Перишићем, главним вођом устанка,
то комунисти узгредно казаше две-три речи под знаком навода и у загради, о
целом том догађају. Речи под знацима навода су вероватно узете из
италијанског архива, јер се види да припадају војничком извештају. Било се
чак »прескочило«, да се ишта каже о дочеку Италијана у Каменом брду (код
Кобиље главе), али кад »испадоше« сукоби са Италијанима после заузимања
Автовца, онда се узгредно додало и оно што се догодило претходног дана.
Tако се споредно ставља пред главно, када је у питању да се прикаже дело у
коме, као учесник, има и понеки комуниста. Ко познаје догађаје и комунисте,
зна о чему се ради. Италијанска »моторизована колона«, дочекана после
подне 27. јуна 1941. на поменутом месту, имала је 2 отворена војничка
камиона и 4-5 војничких мотоцикла које су возили војници са шлемовима.
Других моторних возила није било на путу кроз Корита за све време дана. Ми
устаници (касније четници), са попом Перишићем, остали смо цео дан (27.
јуни) на простору од Каменог брда до Коритске јаме, куда пролази колски

пут, вероватно 2 км, ако не и више? Наша извидница од неколико бораца
стално је била на узвишењу изнад »хана« (у рушевинама и изгорелинама) на
Кобиљој глави која је имала задатак да осматра цесту низ Корита у правцу
Билеће и да нам одређеним знацима (махањем рукама) показује случајно
кретање моторизације на путу кроз Корита. Остали смо се налазили на
оближњем узвишењу до Каменог брда. Према томе, ннје било »моторизоване
колоне«, како партизани пишу, него је то била извиђачка патрола која је
пошла из Билеће и имала намеру да прође цестом преко Автовца, Гацка и
Невесиња, да се преко Дабра и Дивина врати у Билећу. И заробљени
Италијани су нам казали да им је то био правац пута у обилажењу поменутих
места. Дан или два пре тога, док смо били на положају на Зборној Гомили, ми
смо приметили 2 италијанска камиона који су прошли цестом, али их нисмо
напали, да Италијани не дођу у помоћ усташама, док смо спремали напад на
Автовац. Италијани нису »пробили заседу устанка« на Кобиљој глави, како
пишу комунисти, него су, који су претекли живи, враћени назад, а то су била
свега 2 камиона војника. Моторизована колона, или 32. пешадиска дивизија
'Маrchе', коју комунисти помињу, наступила је путем од Билећа 29. јуна и она
није дочекивана, па према томе ни »разбијана«. Устаници су се благовремено
повукли из Автовца, па није било директних »сукоба«, како се размећу
комунисти — партизани — када пишу историју. Устаници су унапред знали
да ће Италијани доћи у помоћ усташама, зато су били врло опрезни да се не
нађу на слабим положајима. Наступање италијанске војске према Автовцу
сводило се углавном колским путем од Билеће, који је био сав закрчен
камионима и тенковима, колико се могло видети. Италијани нису силазили с
цесте, али су из артилериских оружја и са тенкова гађали по нашој страни,
где смо дан раније држали положаје. Топовске и друге гранате праштале су
око српских села истурених према путу Автовац — Степен. Не би се рекло да
су тада порушили коју кућу, изузев села Самобора које је на домаку Автовца.
Италијанску колону је пратило неколико авиона, па су и они бацили коју
бомбу од којих није било веће штете. Да су Италијани пошли да нас »чисте«,
свакако да би употребили усташе и тек онда би имали тежак проблем
одбране. Овако Италијани су остали да држе Автовац и да се крећу путевима
Гацко — Невесиње и Гацко — Билећа. Устаници су и даље имали
могућности да стварају одбрану од усташа, где би они мучки вршили нападе,
већином у доњем делу Гацка и у селима која су била на путу према насељу

Борач, као и у Борчу и Изгорима. Италијани нису залазили у села да помажу
усташама.
Интересантно је навести и ове податке које комунисти наводе у
поменутој књизи:
»30. јуна 1941. године командант италијанских окупационих трупа у
Југославији, генерал Vittoriо Аmbrosio, наредио је команданту 6. армиског
корпуса да енергичном војном акцијом у што краћем року изврши
пацификацију побуњеног подручја: 'стрељајући на лицу места бунтовнике'.
Општим устаничким расположењем и непрестаним оружаним акцијама у
источној Херцеговини, створена је веома тешка политичка ситуација за НДХ,
па је Павелић још 26. јуна, због ситуације на терену и под притиском
италијанске команде, био принуђен да донесе 'изванредну законску одредбу и
заповијед' о обустављању покоља цивилног становништва«(!).
Како се може разумети ово: Италијански командант Амброзио издаје
наређење да се бунтовници стрељају на лицу места, док Павелић под
»притиском италијанске команде« издаје »заповијед« о обустављању покоља
над становништвом!? Испада као да Италијани треба да казне бунтовнике, а
не усташе Хрвати, јер се на њих врши притисак да престану са клањем
»цивилног становништва«, да се не би казало »српског«! У једну руку испада
као да су Италијани (фашисти) жеднији српске крви па не дозвољавају
Хрватима (усташама) да је они пију! — Тако се може протумачити горњи
навод, ако је стварно генерал Амброзио издао наређење које комунисти
цитирају у својој књизи. По поступцима над српским народом ми сагледамо
далеко већу крволочност Хрвата — усташа него Италијана, чак и
Мусолинијевих фашиста!? Да можда није »дошло време« да се и Анте
Павелић са својим џелатима — усташама рехабилитује у интересу »братства
и јединства«, са проусташким Хрватима?!
Дубља и шира сарадња комуниста и усташа у Гацку
Када су у питању Срби и Хрвати у Павелићевој држави комунисти
окривљују подједнако четнике и усташе. Њихова тежња је да се одржава
равнотежа, када су у питању убијања. Они не гледају ко је кривац и изазивач.
Не могу само усташе бити криве за убијање Срба, иако су почетници и

масовне убице српског народа, не само у Гацку него свугде где су Срби пали
под усташку власт, него су подједнако криви и Срби (националиста) који у
одбрани морају да убију нападача! Комунисти су посматрачи који оцењују
ствари и дају суд када се води борба са усташама, водећи рачуна да не окриве
више усташе од Срба! Ево како они одмеравају ствари:
»Упркос
усташким
злочинима
и
почињеним
злодјелима
националшовинистичког и реваншистичког дијела устаника над недужним
муслиманским становништвом у Автовцу, већина народа је остала на
позицијама националне трпељивости. Појединачни искључиви примјери
били су дјело екстремног национализма и обрачуна 'националног поравнања'
из прошлости, што није, разумије се могло бити оправдање за тада почињене
злочине«.
Комунисти, који ово пишу, нису сви млади људи, нова генерација. Има
међу њима 5-6 старих партизана са високим положајима који ствари
познавају и они не могу наседати младим људима који после одмаклог
времена и у интересу »братства и јединства« желе да »поравнавају« усташки
злочин са страдалним српским народом. Ово је осуда и њих самих (старих
партизана) који су учествовали као »устаници« у почетку устанка, па чак и на
заузимању Автовца, где је погинуло 32 становника »муслиманске
народности«. Можда су 32 муслимана, жртве »поравнања«, да се имају зашто
окривити Срби? Када су поменули »прошлост«, која се односи на освету,
зашто нису казали која је то прошлост! Да није случајно бој на Косову, па сад
Срби дошли до изражаја да се освете?! Али је то превише далеко и тада нису
били муслимани у Гацку, него, нажалост, Срби који су се потурчили. Или та
»прошлост» потиче од 1912. и 1914. године?! Због пораза Турске 1912,
муслимани БиХ, као а-у »шуцкори«, пошли су у »свети рат« 1914, да се свете
Србима, због пораза Турске, иако они кажу да нису »Турци«! Али су као
потурице уживали све повластице, аговали и беговали! То није много далеко,
па ће то бити њихова »усташка прошлост«! А резултат те »прошлости« је
јучерашња Коритска јама, Заграца, Павлић код Степена, рудокоп под
Автовцем и још многа друга стратишта, где су Срби убијани. То комунисти
називају прошлошћу, иако је било само неколико дана раније! Ако се пак
мисли да су се муслимани светили Србима за »неку прошлост«, зашто не
казаше која је то прошлост, у којој су Срби »задужили« муслимане, да их

сада уз помоћ Хрвата убијају? Комунисти, такође, покушавају да издвоје
»народ«, како српски тако и муслимански, од усташа и четника и да се они
ставе као његови старатељи и за заштиту од усташа и четника! Све се то ради
у настојању за придобијање муслимана који су, без малих изезутака, постали
усташе; њихов злочин се може лако заборавити, ако приђу њима —
комунистима.
Муслимана нема тада ни у партизанима, исто колико ни у четницима, али
то не значи да их неће бити, ако им комунисти опросте грех за почињене
злочине над српским народом. Види се то по бризи комуниста и сталном
помињању 32 муслиманске жртве, погинуле у освајању Автовца, док се
српске жртве тек узгредно спомену, или се »нађе начина« да се никако не
спомињу, као што су Корита и Шипачно, која су насеља потпала под друге
општине (по њиховој подели) — Билећу и Невесиње.
У даљем описивању догађаја у Гацку комунисти помињу:
»Састанак Срба и муслимана у Бодежистима (Бахори, Борач, Добропоље,
Мрђеновићи, Равни, Вратница и сусједна српска села), на коме је учествовало
око 60 људи, рјечит је примјер о потреби заједништва и добросусједства и у
најтежим околностнма«. У продужењу се наводи »прича« о »измирењу«,
»заједничком сређивању љетине«, да је настало »примирје у Површи и
Гатачком пољу« што још не кажу да су се на састанку »изљубили« Срби и
муслимани, колики су утицај имали комунисти да тако нешто постигну! Када
маштање узме маха код комуниста, онда му нема краја. Тако они причају
данас, односе Срба и усташа муслимана који су били до грла заоштрени, као
да су се мирила два завађена села око каква пашњака у доба мира! Како ће
доћи усташа из Борча на »мирење« са Србима у Бодежишта, када он оштри
нож у Борчу и чека »влашки Божић« па да га зарије у срце одојчета, мајке
крај њега, и свакога кога буде нашао у дому крај бадњака? На другој
страници, или некој следећој, ово ће и комунисти испричати само са неком
»трагедијом« — што се тако догађа. Има толико много противречности, да је
немогуће одвојити, или одредити, шта је од тога, бар и приближно, исправно
да се наведе! Друга је ствар што комунисти, када пишу ратне догађаје, ништа
не наведу по реду, временски ток догађаја, онако како су ствари текле, него
све испретурају и испрескачу, тако да се невешт човек не може оријентисати

у читању њихова писања. То се намерно тако ради, да читалац мање зна шта
је прочитао, а још мање како је што било!
Активности комуниста у Гацку у другој половини 1941.
и првој половини 1942. Године
Ми знамо наопаки рад и злодела комуниста за поменути период времена;
а како не би знали када смо сваки дан у додиру са њима?! Комунисти нам,
својом појавом, када су заратили Хитлер и Стаљин, стално набацују
комунистичку идеологију и говоре да »ништа није ваљало« у животу српског
народа, да је традиција и вера народно спутавање да се пође »напредним«
путем који они намеравају спровести комунистичком револуцијом, попут оне
у Совјетском савезу. Да поткрепе своје приче, да старо друштво није
вављало, говорили су о »трулежу« у бившој држави Југославији, о »срамној
капитулацији војске«, о »издаји краља и владе«, о »бежању из земље и
остављању народа на седилу« и још много негативних појава које су сада у
злу, какво је било притисло народ, на сва уста истицали. Одбрана српског
народа од усташког покоља није узимана на прво место о чему се има
мислити као најнужнијем злу које треба спречити. Главно и основно код
комуниста било је скренути народни устанак у правцу који су они имали,
искористити већ започету борбу и подизање оружја у своје револуционарне
циљеве, потчинити себи националне борбене снаге и натурити своју команду
којом је руководила Комунистичка партија. Али она шака јада у Гацку то
није могла спровести у дело. Отуда брига комунистичке партије из главних
центара да што пре нађе начина за оживљавање комунистичке идеје у Гацку.
Настаје трчање водећих комуниста са других страна, било из Црне Горе или
других делова Босне и Херцеговине, тамо где је већ борба отпочета, где је дат
отпор и подигнут устанак да се умешају у редове устаника и да почну своје
познато роварење у корист њихова правца и идеологије. Ту чињеницу
данашњи комунисти у Гацку признају када кажу:
»На гатачки терен је крајем јула и почетком августа дошла, по задатку
КПЈ, јача група партизанских активиста и истакнутијих комуниста и
скојеваца из Црне Горе и Гачана приспјелих из других крајева земље. Они су
устанак усмјеравали у духу линије КПЈ и укључили су се у устаничке
редове«.

Ово је стварни почетак појаве комуниста у Гацку — у јулу и августу 1941.
године. Све дотле комунистичка снага у Гацку је незнатна, чак и у обичним
симпатизерима. Они који ће после водити партизане, рођени у Гацку, постали
су комунисти прањем мозга од стране тих »јачих група придошлих из Црне
Горе и других делова земље«, како сами комунисти у Гацку истичу. Све до
јесени активност комуниста у Гацку нема никаква значења које би се могло
уписати као нешто важно у »њиховој историји«. Ако је било малих
неспоразума међу устаницима пре тога, они су били племенске природе, јер
још није била спровелена организација и старешинство (вођење) међу
националним устаницима. Комунисти присвајају себи, као њихову активност,
све што је могло бити добронамерно критиковано или предлагано да се уради
од извесних људи у интересу бољег успеха. Свако негодовање, сваку
задјевицу, сваку тежњу некога лица да постане водећа личност у устанку,
комунисти знају да искористе и да уз обилну пропаганду привуку себи оне од
којих ће створити партизане. Комуниста од пре рата тешко да је и било у
Гацку. То ћемо проверити из података у поменутој књизи, када будемо при
крају овога написа.
Комунистички писци »Спомен-књиге« болују од маније увеличавања
својих активности. Од безначајних ствари, потпуно незнатних за шири круг у
народу, они праве »историске догађаје«! На пример, када се ради о њиховој
организацији истичу да је одржан састанак да се оснује одбор, организација
жена, омладине, и свакаквих других »организација« са улогама и задацима да
шире и раде за комунизам. Понекад се са таквим причањем занесу у сферу
фантазије, па се једва врате месту где су почели причу! Ређају се успеси за
успесима све док се не појаве Италијани и војска »од 10.000« и онда настане
»осека« или »јењавање«! Бројеви непријатељске војске се вазда увеличавају,
понекад толико претерано да нема места на Гатачком пољу да разапну
шаторе када би то војни стручњаци прорачунали! За савременика и очевица у
догађајима, које комунисти описују, ово изгледа толико чудновато, да
посумња да је то неко друго место о коме се пише!
У ометању националног устанка, продужења и јачања борбе, комунисти
играју главну улогу. Поводом тога они кажу:

»Руководство НОП у Херцеговини привремено је 'бремзало' акције
устаника како би сузбило покушаје екстремиста да оружане акције каналишу
у погрешном правцу и главну пажњу усмјерило је на политичке припреме за
заједничку борбу Срба, муслимана и Хрвата против квислиншке усташке
власти и италијанског окупатора, сматрајући да од правилног рјешења тога
питања зависи и будућност НОП у Херцеговини«.
Углавном, ово је синтеза све активности комуниста коју су вршили у
Гацку у 1941. години. — да »бремзају« борбу устаника која се била
разбуктала све до њихове кобне појаве.
Комунисти помињу, у своме напису, напад на Гацко 5. септембра 1941.
Ту се, поред осталог, каже:
»Штаб за гатачки срез и Штаб Никшићког герилског одреда организовали
су напад на Гацко 5/6. Септембра са око 700 бораца народне војске, али исти
није успео услијед издајства и опортунизма неколицине старојугословенских
официра који о се били учврстили у неким селима и увелико су били
отпочели колаборацију с непријатељима«.
Разуме се, код комуниста чим нема »успеха«, криви су њихови
противници чак н са »колаборацијом« с непријатељом оних чију браћу
убијају ти непријатељи! Комунисти мало пре кажу да »руководство врши
припреме за заједничку борбу — њих комуниста — а не »Срба« са
муслиманима и Хрватима«! Опет хватање у лажи или »реци ми док ти нисам
рекао«. Овај напад »штабова« са »700« на Гацко, догађао се у сред дана а не у
току ноћи (5/6). Био сам у селу Михољачама, које се налази у непосредној
близини села Лазарића, где је извршен главни напад на садевена сена под
цестом Гацко — Автовац. Могао сам са осталим добро видети »активност
штабова« који су организовали напад. То је било залетање на празно
Никшичког герилског одреда кога је водио Љубо Вушовић (професор?),
можда и Јанко Тадић и Гојко Гарчевић? Они су имали око 70 људи
укључујући и одред Радојице Рончевића (капетана) који је био ватрени
националиста и жестоко иступао против комуниста, када је било говора о
марксизму и лењинизму. Али је Рончевић у жучној расправи са Вушевићем,
и другим комунистима, хтео да им докаже да он неће изостати у борби

против усташа где год то било, па је и он учествовао у томе нападу, више из
ината него из потребе и веровања у успех. Војска од 700 људи, која се
помиње, је највећа обмана и нема сведока који то може потврдити ако жели
да каже истину. Пре тога је казано да је устанак почео да »јењава«, а сад
»наједном« — штабови и војска од 700! Изгледа да комунисти, кад стављају
бројеве на папир, додавају нуле попут њиховог покровитеља Черчила! Ми
сада, због одмаклог времена, не знамо јесу ли Вушовићеви »партизани«
успели да извуку коју овцу или краву са државног имања (бивше
Југославије), где је био усредсређен напад на Гацко? Али знамо да су
позитивно запалили стогове сена, као знак докле су стигли, у простор без
кућа и насеља! Сена нису била »турска« него Срба Лазарићана који су тешко
страдали пре или после тога напада. Сада је и село расељено због стварања
колектива, колхоза, софхоза — или какве друге несреће којом су комунисти
експереметисали, после долажења на власт 1945. године.
После отступања са оближњих чука око Гацка, због »деблокирања«
хрватске војске под командом Фрање Шимића«, партизански »штабови«, без
војске, повлаче се у Десивоје (затурено место), где су крајем августа
основали »Народно вијеће са претставницима од 16 гатачких села«. Сад то
»вијеће«, после бежања са положаја од Гацка, упућује 10. септембра »проглас
народу среза гатачког свим добронамјерним и поштеним људима ма којеј
вјери и народности припадали да ступе у одлучну борбу против
фашистичких хорди и њихових помагача«. У томе »прогласу«, који је издала
шачица партизана каже се: да је »формиран народни суд (7 људи из Народног
вијећа и 2 човјека из народне војске) који ће судити по свим јавноправним
поступцима на територији среза гатачког«.
У односу преговарања и сарадње у »прогласу« се истиче: »Штаб народне
војске је спреман да преговара са сваким без обзира на вјеру н народност«. У
томе »вијећу« и »штабу народне војске« од 70 лутајућих партизана нити има
народних претставника нити других »народности. Али то није важно при
замисли неколико марксиста који воде »никшићки герилски одред« са
десетак избеглица из Војводине, да издавају »прогласе« и стварају »судове«,
када је најнужнија потреба за спасавање српског народа од усташкомуслиманског покоља. Њихов главни циљ и задатак је да спроводе
комунистичку организацију, да се боре за спасавање комунизма у Совјетском

савезу, да стварају револуцију, да се боре за свакога пре него за српски народ
у Гацку, коме виси Дамоклов мач над главом! Они позивају муслимане у
Гацку да им помогну убијати Србе, с тим што ће једни радити у име
усташства, а други у име комунизма. то је чињеница која одговара
стварности, док је остало позната комунистичка пропаганда, увек лажна и
неистинита.
Остављање борбе против усташа и отварање рата са четницима
Дејство комуниста у Гацку, изразито као комуниста из Гацка, од пада
државе па до краја 1941. године је незнатно. Ми не знамо да поменемо ни
једног истакнутог или неистакнутог комунисту у Гацку, чак га не можемо
наћи ни у њиховој »Спомен-књизи« и другим публикацијама које смо читали.
Ти који се тамо помињу су незнатни; нема ни једног већег интелектуалца, чак
ни мањег, за кога ми знамо. Из Гацка је било око 10 професора и знатан број
људи са вишим звањима и интелектуалном спремом, нико од њих није био ни
»наклоњен« комунистима, а камоли да је био комуниста. Гатачки студенти
нису примали комунизам (у пропаганди) ни на универзитетима на којима су
завршавали своје студије као сиромашни ђаци. Једино се говорило за Видака
Ковачевића, да је једном виђен у неким демонстрацијама са прокомунистима
у Београду. А тај Видак Ковачевић (правник из Гацка), када је избио устанак
на Равној Гори, први се нашао код Драже Михаиловића и све време рата био
у четницима од Равне Горе до Книна у Далмацији. Није му ни то било доста
него је остао у шуми после рата да се бори против комунизма пуних 5
година, да у четницима заврши свој живот погибијом на путу за пробијање у
Грчку 1950. године. Иако је Гацко сиромашан крај и опевано по »глади« и
»јечменом хлебу«, оно није тражило »сређивање економског стања« по
Марксовој науци, нити је »гладно« и »сиромашно« остављало своју
националну приврженост традицији која га је хранила морално и душевно
кроз дуге векове робовања, било под Турцима или Швабама. Натурати на
силу комунизам у Гацку, то је нешто што нико не може веровати ко познаје
историју Гацка.
Читалац ће се са правом упитати, ко је онда натурио комунизам у Гацку?
Ми износимо ствари како су оне текле у почетку избијања устанка и о њима,
као очевидац, објашњавамо: Избијањем националног устанка у Гацку дало је

повода комунистима посакриваним у »ћелијама« (које смо у рату називали
мишијим рупама) да мисле на искоришћавање устанка у своје комунистичке
сврхе, али се ништа није предузимало до уласка Совјета у рат са Немачком.
После тога, најважнијег тренутка за комунисте, комунистичхе ћелије, или
како су се звали њихови центри, почели су да шаљу своје пропагандне екипе
у Гацко, најпре да само виде »шта се тамо ради«, да после према потреби и
увиђаности да отпочну рад. Тако је дошло до упадања комуниста —
пропагатора »са стране«, што и комунисти, писци поменуте књиге напомињу
и дословно кажу:
»На гатачки терен је крајем јула и почетком августа дошла, по задатку
КПЈ, јача група партиских активиста и истакнутих комуниста и скојеваца из
Црне Горе и Гачана приспјелих из других крајева земље«.
Овај навод смо већ раније поменули и већ је речено ко су били
»активисти« из Црне Горе, али је остало необјашњено ко су били »пристигли
Гачани из других крајева«? То су већином били избегли Гачани из Војводине.
Где су они и како су научили да »воле« комунизам, то је питање на које не
знамо поуздано казати. Ипак је, не мало, за чуђење! Док су живели
сиромашно у Гацку били су Срби од главе до пете, а када су се најели белог
хлеба и сланине, постали су комунисти!? Не треба схватити да су све
избеглице биле склоне комунизму које су дошле падом државе на своја стара
огњишта у Гацко. Не, то није случај. Било је од њих најбољих бораца у
устанку. Мој земљак Мирослав Шуковић продао је капут и купио пушку
првог часа устанка; Стево Старовић је водио батаљон четника кроз цео ток
рата; и још више њих који су били ватрени борци у четницима. Васо
Зиројевић је водио батаљон и погинуо у четницима, отац и браћа Милорада
Поповића, команданта Невесињског корпуса, били су избеглице па су сви
били са четницима, борили се и страдали за националну ствар. У питању је
— ко су били »Грачани из других крајева земље«, а који су, како кажу писци
»Спомен-књиге«, активно спроводили комунизам у Гацку? Међу тим
»Гачанима« нема ни једног професора, ниједног интелектуалца родом из
Гацка, који би тада, по паду државе, дошао у Гацко да »усрећи« Гачане
пропагирањем максизма и лењинизма! Они који су дошли у Гацко су
учесници у националном устанку и после у четницнма. Према томе и овде је
типично комунистичко потварање да су »Гачани придошли из других

крајева« били нека »велика умна снага« на спровођењу комунизма у Гацку.
Могли су они бити пртинари већим »зверкама« које су долазиле »са стране«,
казивати им где има лоја и кајмака, да га у згодној прилици опљачкају.
Објективнп историчар мора ове ствари добро да испита стање и догађаје у
почетку устанка до избијања рата између партизана и четника, не подавати се
партизанским верзијама пропагандне природе, служећи се партизанским
извештајима из доба рата. Треба проучити историске чињенице пре рата, ако
се већ не пита друга страна у току рата, да се приближно сазна та вајна
»снага« комуниста, како њих самих, тако и подршка у народу.
Све до отвореног сукоба и оружане борбе са националном снагом,
претстављеном у четничком отпору и Равногорству, комунисти су на делу
отпора и борбе против вишеструких непријатеља српског народа, стално у
улози разбијача те борбе и отпора. Они стално позивају остале народе, сем
српског, да приђу њима и да се боре са њима под покровитељством
комунистичке партије. Ти »народи«, које позивају у помоћ, су стали уз
окупаторе чим су се они појавили на тлу Југославије; они су сателити
Осовине, саставни њен део, који шаље своју војску на глобалне фронтове где
се шире у освајању наци-фашисти под предводништвом Хитлера и
Мусолинија. Стварност је показала, у Гацку, да су комунисти својом појавом
и радом стално ометали и саботирали националну одбрану против усташа, па
били они хрватске или муслиманске народности, како их данас »крсте«
комунисти. То је допринело да се усташки фронт појача и морално оснажи;
видећи да им комунистичка пропаганда иде у прилог, прибраће своје снаге и
задати тешке ударце српским селима на домаку муслиманских насеља, као
што је био Борач и др. Напослетку, када комунистима није помогло
»бремзање устанка« (како то сами признају) прешли су на заустављање
устанка путем силе. Прво су почели са убиствима националних првака и
водећих људи у отпору. У Гацку им је стигла наредба са вишег места (групи
око Љуба Вушовића и Јанка Тадића, које смо раније поменули) да развале
четничке припреме бољег осигурања српских села око муслиманског насеља
у Борчу и евентуалног напада на њега. Ова идеја четничких вођа, бољег
учвршћивања и стабилније одбране, комунистима никако не годи, они су
одлучно против тога. Зашто? Прво и најглавније, да четници не узму маха у
спасавању народа, па би се престиж и улога борбе потпуно приписала њима,

па би на тај начин комунисти извисили код народа са свом својом лажном
пропагацдом. То би био коначни пораз њихове инфилтрације у народу. То су
добро увидели у главном њиховом штабу, одакле је Броз слао »директиве« да
што брже »ликвидирају« четничке прваке и све њихове групе у пределу
Херцеговине. Друго је, ништа мање важније од првог, било у плану
комуниста да упоредо са усташама сламају српски национализам од кога не
престаје да прети опасност чак и данас, како стално изјављују. Ма какав
борбени напредак Срба комунистима није ишао никако у рачун. Они увиђају
да ће бити потиснути са борбене и политичке позорнице, ако се Срби пусте
да успевају у победама над усташама. Ево и за то потврде од њих, како пишу
у својој књизи.
»Почетком 1942. године ситуација се у сјевероисточној Херцеговини
почела нагло погоршавати под утицајем четничке ескалације и масовног
покоља муслиманског становништва на подручју горње Дрине, које су
починили четници Драже Михаиловића, што је утицало свакако на покољ
српског становништва у горњем Борчу које су починиле усташе на челу
муслиманске милиције«.
Прво, шта има везе четничка »ескалација« у Гацку (североисточни део
Херцеговине) са »покољем на Дрини«? Четници у Гацку имају и превише
посла са домаћим усташама, а мало мање са комунистима придошлим »са
стране«, да не иду никуд са кућног прага који свакодневно бране од насртаја
усташа и комуниста. Колики је био »масовни покољ на Дрини« од стране
четника, са ким се даје право муслиманима-усташама на покољ српског
становништва у горњем Борчу, мени није познато. Наравно да се о томе
подробно зна, али треба пронаћи истину како је дошло до »покоља«?
Владимир Дедијер, у својим мемоарима, је имао такве вештачке очи да у
мутној Дрини види »посађене лешеве« на дну! Само што не каже да су
гледали у њега као »ослободиоца«, који је туда прошао протеран из Србије!
Да су то били босански четници, сигурно их не би видео, све да су им главе
вириле из Дрине. Тешко је што наћи од истине у књигама које пишу
комунистички партизани, а најмање када се процењују жртве пале од
четника. Њиховим лажним казивањима наседају млађи писци, с обзиром да
немају других извора одакле би црпили тачне податке. Друго, по каквом
праву комунисти правдају освету? Није ли то стара предрасуда, а они су

»нови« и »прогресивни« људи који одбацују старе законе освете; како сада,
када су у питању Срби, имају муслимани право да се свете над њима?!
Наметање »клања« четницима, то је обична појава код комунистичких
писаца, израз који је ушао у њихов речник, којим се служе кад год што пишу
о четницима. Комунисти имају очи да »виде« клање у сливу горње Дрине, а
ни речи не кажу о клању у сливу доње Дрине, где су хрватске црне легије, са
Францетићем, оставиле на хиљаде мртвих српских избеглица и народа тога
краја! Комунистички писци, када пишу о ратним догађајима, не могу да виде
да су Срби окупиран народ, да немају »просрпске владе«, нити »Краља
Александра«, »Живковића и генерале«, који су у њиховим очима остали
запажени пре рата! Они стално, са позиције са које се гађало пре рата, на
српскн народ, то исто чине у доба окупације и хрватског геноцида! Толико се
иде далеко да и српску одбрану називају »клањем« хрватског и муслиманског
народа! Најбоље је да они кажу у бројевима ко је и колико кога »клао«
укључујући и саме себе. Ми ћемо се позабавити са статистичким подацима,
које они сами давају, па ће се боље вндети »ко је кога клао«!
Поред свега настојања комуниста, у 1941. години, да се докопају
националног устанка, да њиме командују и управљају, чије смо заузимање
поменули у опширним наводима раније, четништво у Гацку опет расте
(долази до ескалације). Како то да они никако не могу да се »укотве« у Гацку,
а већ смо чули толику причу која »чуда« све урадише по Гацку?! — Те
одржавање »народних зборова«, те »стварање организација«, те издавање
»прогласа«, те увођење »судова«, те разних других активности по начелима
комунистичке партије и наређењима која долазе »одозго«?! Биће да »неко
крупно лаже«, када пише о ратним догађајима у Гацку. Не само да нису
успели са лажном пропагандом, него су чак доведени у критичну ситуацију,
како пишу:
»У таквој ситуацији преко Чемерна је 2. јануара 1942. године дошла у
Врбу група официра Драже Михаиловића из горњодринске регије, па се
четништво у Гацку јавило у изразитој форми као интегрални дио општег
четничког покрета. Његову експанзију према Херцеговини усмјерио је
четнички командант источне Босне и Херцеговине мајор Бошко Тодоровић,
давши јој изразито антикомунистичку пропаганду«.

У продужењу се додаје, под знацима навода, да је са мајором
Тодоровићем дошло: »56 четника од Чајнича и из околине Гацка«. О доласку
мајора Бошка Тодоровића у Гацко, његовом раду и киднаповању од стране
комуниста, ми смо писали више пута, а тај случај је уведен у недавно
штампану моју књигу »Борба за слободу«, те није потребно да детаљишемо
тај догађај. Уосталом и комунистички писци наводе да је у селу Врби, 4.
јануара 1942. године, одржана »конференција« у основној школи с
четничким претставницима из Црне Горе, Херцеговине и источне Босне »у
циљу стварања четничке организације«. Комунисти заобилазе истину, када
не кажу да су и они присуствовали тој »конференцији«, одржаној у Врби,
почетком јануара 1942. године. Тодоровићева мисија била је да позове и оне
Србе које су комунисти почели да заводе својом пропагандом, да се окану
тога посла и да се сви сврстају у националне четничке редове против свих
народннх непријатеља. До тада реч »партизан« није имала неко изразито
значење, као што ће то имати касније, када под тим именом буду летеле главе
српских првака и народа. Отуда Тодоровићеви писмени позиви, из тих дана,
имају наслов: »Браћо четници и другови партизани«. Свакако да комунисти
имају таквих писама у својој »ратној« архиви, али такве ствари они не
наводе. Неће чак да кажу да су присуствовали конференцији на којој су они
извршили мучки напад, убивши једног подофицира из Србије, који је био
дошао са Тодоровићем, и једног Божовића из околине Никшића, који је био у
одреду Радојице Рончевића. Тај злочиначки чин извршио је, по свој прилици,
Јанко Тадић, један сељачки »буздован« из Пиве, који је водио тридесетак
»голаћа«, који су, поред »партиске активности«, узгредно, насиљем по
српским селима, долазили до хране. Требало би комунистички историчари да
провере колико је тај »чувени« Јанко Тадић, са својом »дружином«, отерао
јалове марве преко Равног у Пиву, па да му по том »мере јунаштво«.
Мисију Драже Михаиловића, на челу са мајором Тодоровићем,
комунисти описују са стварањем нове заоштрености између Срба и
муслимана, која се, тобож, била »ублажила«, док су они стварали
комунистичке организације! Уствари, њима самим прети опасност да буду
потпуно елеминисани са учешћа на одбранбеном четничком фронту. Њихови
танки редови могу брзо ишчезнути, ако се четници оснаже, како то они већ
предвиђају. Из тих разлога комунисти прибегавају одлуци коју наводимо:

»Срески комитет КПЈ и руководство партизанског покрета донијели су
одлуку да се његова мисија (Тодоровића, н. пр.) онемогући и Штаб разбије.
Да би се то провело у дјело, послата је група истакнутих партизанских бораца
у Врбу (припадника Првог гатачког и Жупопивског батаљона) која је напала
Тодоровићев штаб и њега са сарадницима ухватила и повела у Штаб
Никшићког НОП одреда, али су га гатачко-голиски четници успјели
ослободити на Крсцу (голиском) и вратити у Гацко«.
Као један од учесника у отимању мајора Тодоровића, знам позитивно да
није било више од 50 партизана који су спровели Тодоровића, Радојицу
Рончевића и Видака Ковачевића, од Врбе до Крсца, где су били ослобођени.
Уствари, они никад не би били заробљени (Тодоровић и други), да није било
превеликог снега па се с пртине никуд није могло скренути и узети заклон и
одбрана. Да изврше тај гнусни задатак, комунисти су користили њихову
осамљеност у штабу због тога што је и пратња мајора Тодоровића отишла те
вечери на положај према муслиманском селу Бахори. Иако комунисти вешто
прикривају трагове куда и шта раде, овог пута им се »поткрала грешка« кад
кажу за мајора Тодоровића — »повели у штаб Никшићског НОП одреда«, не
казавши ништа о томе — што су га »повели«? Дочим, за гатачко-голиске
четнике кажу да су га »ослободили«! Ово је »несмишљено« признање да је
Тодоровић са осталим био лишен слободе, а већ се позитивно зна шта их је
чекало у штабу никшићског НОП који је имао »седиште« крај чувене јаме у
Горњем пољу (крај Никшића), која је прождрла на стотине најугледнијих
националних првака, противнике комунизма.
Комунисти окривљавају Тодоровића, да је његов долазак у Гацко, у улози
изасланика Драже Михаиловића, изазвало огорчење не само код комуниста
него и усташа (како и не би када сарађују заједно). Поводом тога комунисти
пишу:
»Почетком друге ратне године обиљежен је погромаским походима
усташко-домобранских снага на српска села и четника Драже Михаиловића
на муслиманска села. Од 4. до 8. јануара изгорјело је 8 села и погинуло, или
убијено, 180 људи, жена и дјеце. Стихија је узимала застрашујуће размјере,
нарочито појавом емисара Драже Михаиловића на гатачкој територији, с
мајором Бошком Тодоровићем на челу. И усташе су развиле акцију широких

размјера и 4. јануара напале су Бодежишта, Тарахин До и Вратло. С
партизанима су водили огорчену борбу током цијелог дана. Тада су погинули
чланови Среског комитета КПЈ Лука Ненезић и Ранко Михић и још 7 бораца
и 28 становника, док је било 30 рањеника. Три дана касније, 7. усташе су у
Борчу поубијале и на звјерски начин ликвидирале, углавном запалиле, 132
особе, међу којима и 19-ро дјеце испод 10 година. Овим је привремено био
угрожен рад на остваривању идеје о братству и јединству и заједничком
циљу борбе против окупатора, коју је најдосљедније истицала школска
омладина с тежњом да се заједнички крене у оружану борбу коју је повела
КПЈ«.
Овај навод из »Спомен-књиге«, коју су писали комунисти у Гацку после
44 године од дана догађаја, пун је контрадикција и нетачности. Као да су
мислили да више нико није жив ко би могао знати како је било, па хајде
пиши и састављај како најбоље одговара њима, комунистима, а не историској
истини.
Прича о »погромским походима«» који су наравно, по комунистичком
рецепту увек »упорени« (што раде једни раде и други) који су настапи
доласком Тодоровића у Гацко смишљена је клевета сваког рада што раде
четници, за које тек сада признаше да постоје, чак и да су под командом
Драже Михаиловића! Када су већ набрајали погорела села и побијене људе
(почетком јануара 1942. године), зашто не поменуше на којој страни су била
та погорела села и поубијани људи? Нису то урадили из разлога што је
далеко више погорелих српских села и убијених људи на српској страни него
на усташко-муслиманској. Друго је, што су се »однекуд« нашли партизани у
тим борбама, па се и они умешали у »клање« муслимана, чак двојица од
руководилаца погинули у тим борбама! Писци догађаја су направили такву
збрку, да их нико не може разумети сем стварних познавалаца догађаја тих
дана које описују. На пример: — казали су да четници сарађују са усташама,
чак и мајор Тодоровић да је ухватио везу са њима, дочим овом приликом
кажу да пале једни другима села и убијају цивилно становништво! Каква је
то »сарадња«, када се убијају и пале једни другима куће?! Друга
контрадикција се односи на партизане: казано је да се радило »на
остваривању идеје о братству и јединству«, наравно са Хрватима, а такође
кажу да су са њима водили борбу и имали губитака од 2 члана среског

комитета и 7 бораца! Као и увек раније четници се не помињу где се води
борба и где се гине, само су на тим местима партизани а већ се страхује од
»ескалације« четништва за све време 1941, углавном од краја јуна, партизани
су само мирисали барут позади фронта који су држали националисти, од
којих су после постали четници. Кад год су увидели да би четници могли
однети неку већу победу над усташама, они су се нашли у близини, на некој
оближњој чуки, са улогом посматрача како ће се борба завршити. Ако су
четници напредовали, они су стварали панику, па је више пута долазило до
повлачења или застоја. После, у рату, ће тако стално радити и још више,
пуцати с леђа у четнике, када су ови водили борбе против усташа, чак и
Немаца (случај на Требињу 1944). Тако је било и овог пута, почетком јануара
1942, када су усташе-муслимани продрли из Борча и запалили Бодежишта и
друга мања села око њих, партизани су још били једна незнатна мањина, у
најбољем случају 100 људи, дочим су четници били знатно ојачани, јер су
добијали присталице од народа који је бранио себе од усташког покоља.
Комунистичка пропаганда да се оставе усташе на миру и да се ради по
упутствима комунистичке партије није палила. Узалудне би биле приче о
комунизму и растурање летака и другог пропагандног материјала, да није на
крају свег неуспеха дошло до употребе силе — убијања противника. Дочеком
усташа из Борча, око Врањског дола и Лукавичког кланца, четници су водили
главне борбе, а група партизана се прилепила уз њих. Потискивањем усташа
према Борчу дошло је до упадања у прва села горњег Борча, која су усташе
жестоко бранили. Газећи дубок снег преко једне стране (како су ми причали
саборци), они су откривали мету усташама па су их њихови митраљези
засипали ватром од којих се није могло изаћи из голог дрвећа које их је
заклањало. У таквој мучној ситуацији комунисти су почели да стварају
панику, па је дошло до свађе и расправљања шта да се ради. Одред Радојице
Рончевића био је најупорнији да се нападну усташки положаји преко
голетног простора. Неколико бораца са Костудићем искочили су из заклона,
решени да с бомбама заузму усташки шанац. Били су покошени. Такође у
тим бобама, око горњег Борча, погинуло је и рањено више четничких бораца;
комунисти њих не помињу или их помињу као »партизане«! Максим
Милинковић, који је био командир четничке чете, причао ми је после рата,
када смо заједно живели у шуми, како је све било. Он је био учесник у тим
борбама и био тешко рањен у борби на Врањском долу, кроз обе ноге у

коленима, од којих рана је остао инвалид. Максим Милиновић је погинуо у
Сомини 1947. године. Он, као и други учесници у нападу, вазда су кривили
партизане за неуспех напада на горњи Борач. После тога је уследио усташки
покољ у Придворици, о чему је било помена. Ово је последње учешће
партизана (комуниста) у борби против усташа које су водили четници. У
наредним месецима 1942, почев од фебруара, настаје оружана борба између
партизана и четника. Опет су четници били у нужној одбрани, као што су у
почетку устанка били против хрватских и муслиманских усташа.
Отварање новог фронта борбе
Наметање комуниста и покушаји путем пропаганде, да они воде устанак у
име комунистичке партије, није имао успеха у Гацку, коликогод се они
упињу да то докажу писаном речју. Све су то ситне и безначајне ствари које
они разрађују у описивању, на рачун њихове победе, па да им се из тих
разлога »мора« веровати. Чак и комунистички научници не могу да се »отму«
од загрижене мржње партизана према четницима, па и они уносе у своја дела
комунистички речник и терминологију! Толико је бакцил партизанштине
имао заразно дејство, а има га и данас, после скоро пола века! Никако да се,
већ једином, отресу од лажног приказивања историје и извртања чињеница!
Зашто је отворена борба против четника комунисти пишу на ст. 19,
поменуте књиге:
»Пошто је постало очевидно да јачају снаге антикомунистичког покрета,
према Гацку су упућуни: Први херцеговачко-црногорски ударни батаљон и
дијелови Никшићког и Дурмиторског НОП одреда са задатком да, у садејству
са снагама Оперативног сектора Гацко — Невесиње, разбију четничке војне
формације и учврсте партизанске јединице«.
Ово је отворено признање комуниста да су отворили борбу на четнике,
што се четници »јачају«, па то јачање треба најенергичније спречити. Отуда
»звање у помоћ« (као што су и раније чинили) комуниста са стране, овог пута
са предела Црне Горе.

У даљем навођењу, на истој страни, саопштавају се крваве акције од
удружених партизана из Црне Горе и Херцеговине на Гацко и његово
четничко гњездо; о томе се каже:
»У зиму почетком прољећа 1942. године (од 19. фебруара до 12. априла)
вођене су жестоке борбе партизанских и четничких снага — када је сукоб
прерастао у отворено непријатељство — на цијелом простору од невесињскогатачке Површи до херцеговачко-црногорске границе (19. фебруара код
Гареве, 18. марта код Фојнице, 22—24. марта код Херцеглије, 29. марта код
Казанаца. 1. априла на Дражљеву, и 4. априла на Гату и од Казанаца до
Самобора и Автовца)«
Борбе које се помињу у наводу, са најкрвавијим траговима које, су
комунисти оставили у Гацку за све време трајања рата. »У ликвидацији
четника на простору Автовац — Крстац (поп Перишић и његов одред, н. пр.)
4. априла« (1942) комунисти су употребили све партизане које су имали на
простору Херцеговине и оближњих делова Црне Горе. Учестовали су
партизани из Бањана, Голије и Пиве, поред херцеговачких партизана са
злогласним Владом Шегртом.
Ја сам о овим догађајима доста опширно изнео у својој књизи »Борба за
слободу«.
Пре овог напада на Казанце и друга села на простору Автовац — Крстац,
партизани су вршили напад на Васојевиће, где су били одбијени. После су се
они сручили на четничку оазу у Гацку. У својој књизи комунисти помињу да
су »ликвидирали четнике«. Стварност је, да они нису »ликвидирали« борце
под оружјем (изузев једне десетине, који су погинули у борби), него су они
ликвидирали старе људе и недорасле младиће које су похватали по кућама и
извели на стрељање. Главни посао у тој »четничкој ликвидацији« извршио је
»ударни батаљон« који је водио Владо Шегрт. Комунисти у своме напису не
кажу број »ликвидираних«, али ми знамо сва места где су те »ликвидације«
вршене тих дана на простору Гацка. Наравно да ни ми не знамо тачан број,
али се он пење од 100—150 жртава. Упућујемо будућег историчара да испита
следећа места: Фојницу, Брајићевице, Дражљево, Јасеник, Гареву и Добреља.
То су главна места у којима је Шегрт, са својим »ударницима«, убијао старе

људе и неборачко становништво. Сада се тај нечувени злочин приписује
»лијевим грешкама« или »лијевом скретању«!
Прикупљањем партизанских снага са више страна, да разбију четничка
упоршпта у Гацку, која су била на првом месту, поред усташа и Италијана,
комунисти су показали зашто се боре. Да су четници Драже Михаиловића
највећи њихови непријатељи, према којима ће се са највећом жестином
борити током целог рата. Они су у првим борбама у Гацку убили преко 150
националних Срба и Српкиња, док ниједног италијанског војника нису
избацили из строја, а своју борбу декларишу — борбом »против окупатора«!
Зашто своју војску од неколико хиљада нису окренули на италијански
гарнизон у Гацку, када се толико размећу »борбом против окупатора«?
Италијани из Автовца (где су се улогорили) сеире, или се смеју, како
комунисти убијају своје суграђане, браћу по крви, у Гареви и Добрељима,
само 4—5 км удаљено од крвавог партизанског пира који чине на Велики
Петак и око ускршњих празника! То су они »трагови« за које је Његош казао
за тиране да »смрде нечовештвом«.
После »ликвидација«
Херцеговини, за које кажу:

четника,

настаје

партизанско

ширење

по

»Партизански покрет се у прољеће (1942) веома разбуктао у Херцеговини
и под оружјем је било више од десет хиљада партизана«.
Замислимо сада тај број од »десет хиљада партизана« у то доба у
Херцеговини! Колико је то огромна снага у герилском рату, па опет у сваком
среском и општинском месту мирно спавају италијанске окупационе трупе
код толиких партизана! Шта раде толики партизани по Херцеговини? Ево
шта раде: На првом месту они се припремају како да успоставе власт; да
успоставе судове и законе, да почну са експериментисањем и старањем о
народној имовини, да почну социјалистичку реформу — колективизацију и
друге глупости напабирчене из Марксова »буквара«. Поставили су мање и
веће »штабове«, где се доносе мешине сира и кајмака, комади осушеног меса,
јалова стока, брашно које било врсте и, најпосле, жито, рекавши народу да ће
они водити старање о колективином засевању њива када дође доба сетве.

Треба прочитати другу партизанску књигу »Зборник«, коју су писали
херцеговачки партизани, и наћи у њој свакаквих ствари што су радили у току
рата. На Дивину, у Билећком срезу, био је највећи снос свакаквих домаћих
ствари, опљачканих од »слуга окупатора«, а ниједне војничке блузе или чега
другог од окупатора! »Слуге« се кажњавају, али не и окупатори! Зашто не
протерају окупатора па да нема »слуга«? Ко су слуге окупатора, који се
највише употребљавају у речнику комуниста? Набеђени српски сељаци и
сељанке који не воле комунисте нити њихову идеологију, нити њихово ишта
што пропагирају. Виде на лицу места да упропастише све где се улогоре —
како стоку и кућне ствари, тако и карактер људи и жена искварише својом
отвореном пропагандом. Још се партизани размећу да су их »усрећили« с тим
што ће завести социјалистички поредак друштва, па ће свак живети
подједнако и неће бити »кулака«, који су есплотисали сиромашног човека!
Преко зиме и рано с прољећа 1942. године, одлетело је на стотине глава
националних Срба и Српкиња који су се ма у ком облику супротставили
терору који су спроводили комунистички партизани.
Шта је довело комунисте да дођу до једно кратког успона почетком 1942.
године? Ово није тешко објаснити чак ни данас, после скоро пола века од
њиховог завлађивања нашом земљом, када се много више зна о комунизму и
када се он искусио у пракси (док је у почетку био само теорија), опет се
противници комунизма неодлучно боре против њега. Никада није схваћено
непријатељство према комунизму са националне стране као што је схваћено
непријатељство комуниста према националистима. Вазда је на страни
антикомунистичког света било неког попуштања у затегнутим односима са
комунистима! Такве ствари се не мењају много ни данас у свету, како су тек
могле бити схваћене првом појавом комуниста међу нашим народом? Ко је
тада, у селима око Гацка, знао ма шта о идеологији Карла Маркса, Лењина и
других оснивача комунизма? Нажалост, и они што су мало знали о
комунизму, нису брзо и упорно стали у спречавању комунизма који су
шириле комунистичке хорде од пропалих ђака и марксизмом затрованих
професора. Стварност је, да је школованих људи међу националистима било
мало у Гацку; није их било ни међу комунистима из Гацка. Где су били? Они
који су живели у Гацку и Автовцу, запослени у среским и општинским
надлежностима, имали су своје трговачке радње у поменуте две вароши, два

свештеника и један народни посланик, укупно око 15, убијени су одмах у
почетку усташког погрома. Док се други, који су били на разним службама
широм земље, нису вратили, по паду државе, у свој родни крај. Неке је
снашла иста судбина својих суграђана који су живели по градовима у Босни и
Херцеговини, док је мањи број остао у Србији, где су се затекли при паду
државе. Ипак се из Гацка није нашао ниједан већи интелектуалац који је
пришао комунистима ма где год да је живео.
Али, био је мањи број људи са нижом школом и занатима, који су били уз
комунисте, када су они узели маха са претњом и убиствима, да се приђе
њима. Почетком зиме 1942. године комунисти су користили временске
непогоде, као што је висок снег по планинским селима, па су у групама
упадали у завејана и усамљена села, убијали противнике и пљачкали њихову
имовину.
Растрзана села, као што су на пределима Гацка, Пиве, Голије и Бањана,
због зиме и снега, нису могла да дају удружену одбрану, да борци под
оружјем отскачу у шуму и да се бране. Али је најгоре било што није било
међусобне везе, па многи нису знали шта се догађа у другим селима иза
планине, да се проноси глас да комунисти одводе виђеније људе и убијају, па
се и због необавештења још више страдало. А поврх свега поменутог, највећа
несрећа била је заблуда и веровање да не може брат убити брата, сродник
сродника, сусед суседа итд.! Комунизам је био нова појава, домаће зло, што
се није могло схватити напречац.
Незнање чему теже комунисти, узто зима, терор и убиства, као и
изненађење, учинили су да се комунисти оснаже и окупирају поменуте
српске пределе. Али то неће трајати дуго. Нека села су остала одбрањена
(Казанци, Гарева и Добреља) све до 4. априла, када су освојили и њих,
концетрацијом свих партизана на простору Бањана, Голије, Пиве и Гацка.
Непуна два месеца после »ликвидације четника на простору Автовац —
Крстац« партизани су, сви колико их је тада било са Брозом, претрпели
жесток пораз на томе простору који они наводе да су »ликвидирали четнике«.
Свој пораз и протеривање из Црне Горе и Херцеговине комунисти
образложавају:

»Међутим, у то вријеме када је НОП био у пуном полету, херцеговачко
Обласно војно-политичко руководство, опијено великим војним успјесима,
занемарило је основне циљеве КПЈ и починило је крупне политичке грешке,
које су компликовале и онако тешке, сложене услове ослободилачке борбе у
овом крају. Тешке посљедице оставиле су 'лијеве грешке’, које су погодиле и
ондашњи гатачки срез, у коме је 'чишћење терена од петоколонашких
елемената’, које су вршиле јединице доведене са стране, примило грубе и
сурове форме којима су ликвидирани, не само стварни, већ и евентуални
потенцијални непријатељи. У неким селима је стријељано више десетина
људи који су имали широке родбинске и друге везе и како њихова издаја није
била ваљано доказана то је изазвало озбиљне политичке последице и нагло
сузбило базу НОП на овом подручју«.
Наша оцена је правилна да комунисти из Гацка нису имали никад
сопствене снаге да и најмање загрозе националним снагама (четницима) да
им нису долазили у помоћ комунисти »са стране«, што и сами овом
приликом признају. Они чак признају да су »јединице доведене«, што значи
да су их они довели, али ми у то не верујемо, јер они у Гацку нису имали
снаге да икога доведу, а још мање да их неко послуша у вези тражења. Они
су могли да буду ситни шпијуни и потказивачи »странцима«, да их наведу на
поштена домаћина, који није био наклоњен комунистима, да му опљачкају
домаће намирнице и покољу стоку. Док је Шегртов »ударни батаљон« био
састављен од пробраних убица из Херцеговине и Црне Горе, домаћи
партизани из Гацка су водићи и потказивачи кога треба убити у полукругу
око Гацка, где је прошао Шегртов батаљон смрти, од Фојнице до Добрења у
месецу марту 1942. године. Понегде су и учесници, неколико од њих што
данас пишу »Спомен-књигу«, као на селу Дражљеву, где су више него
преполовили братство Поповић. Ти домаћи бедници искористили су прилику
да се освете Милораду Поповићу који је водио четнике. Комунисти болују од
измишљених фраза за време рата, па ни данас не могу да се отресу од њих.
Чак ни нова генерација, која не зна да провери ствари у почетку устанка, када
није било присутних окупатора у Гацку, када сељаке испод планина, далеко
од вароши и града, иазивају »петоколонашима«! То је била оптужба да се
стреља сељак који се супроставио комунизму. Било је тих »фраза« више
којима су комунисти потварали своје противнике, као: »буржуј« или »кулак«

— за сељака који је имао буљак оваца или коза. За сељаке, који се нису дали
смирити у Жучним расправама, нашли су називе: »шовиниста«, »народни
непријатељ«, »хегемониста«, »противник братства и јединства«. Са усташама
и више разних имена добијали су на смрт осуђени српски домаћини и борци
из устаничких ратова за ослобођење Српства у Босни и Херцеговини! Нека се
упитају још живи комунистички партизани, колико су убили српских ратника
(ветерана) из љутих бојева са Турцима и Швабама, дуж Црне Горе и
Херцеговине? Разносили су им ратне трофеје и правили спрдњу по селима, а
од црвене чоје изрезане од златом извезених џамадана правили петокраке
звезде. У некој сеоској кући или школи на поменутом Дивину (Билећа)
сахрањена је стара народна одећа из горње Херцеговине: зелене доламе,
сребрне токе, џамадани, фермени, чохане чакшире, душанке, капе заврате, па
разно неупотребљиво оружје, што је потицало из раних дана устанка у 19.
веку у Херцеговини. Ту је уништена женска одећа: свитни зубуни, долактице,
копорани, везене кошуље и свилене мараме, па женски накит као што беше:
сребрне ћемери (појасеви), ђердани што се носе на врату и позлаћена пуца
што се носе на прсима. Свему српском и традиционалном направили су
гробницу »прогресивни« комунисти. Не само да су смицали родољубиве и
побожне људе него су разарали и њихово стваралаштво које је било везано са
традицијом и културом из »старог друштва«, што је доласком комуниста
требало да се уклони и нестане. Период мучких убистава националних људи
и жена, од 6 месеци, изискује велико испитивање и проналажење које, када
би се пажљиво прикупило и описало у више књига, превазишло би крваву
»Револувдју француске«, док би Брозови партизани премашили Робеспјерове
и Дантонове »санкилоте«. Ако су они отсецали главе и вејали на коцу, зар и
партизани нису слично радили?!
Учињени партизанскн золчин у првој половини 1942. године не може се
данас правдати »левим скретањем«. Чак и да је било »лево скретање«, зашто
се не осуде још живе убице и починитељи злочина? Ако се »копирала«
Француска револуција, радило се по угледу на њу, али су и у њој одлетале
главе и појединим вођама који су »кршили« прописе револуције. Дочим, под
водством Броза нико није био кажњен што је искаљивао бес и освету над
српским народом. Тога није могло бити зато што је он лично био главни
наредбодавац; али је »Богу плакати«, да су га жалосни Срби слушали!

Стварност је, да без »левих грешака« (убистава и претњи) комунисти не би
могли завладати селима, ни оних 6 месеци које су успели да одрже. Сада се
сваљује кривица на почињени злочин као да су комунисти игде могли успети
без њега! Нису сељаци бежали у четнике због лоших поступака партизана
него су они били четници и националисти пре него су и дошли комунисти да
завладају њима. Зар не казаше и они да су на заузимању националних села по
Гацку довели војску партизана од неколико хиљада — коме су пре тога
припадали Срби у Гацку? Опет насиље у натурању комунизма на изразито
национални српски крај! Као да је био за њих, па сад почињеним »лијевим
грешкама« окренуо против њих! Пише се, као да се наново родио свет
њиховим доласком!
Позивају се још две пролетерске бригаде у Гацко
После »славних« партизанских победа, уз помоћ зиме и немања искуства
шта комунисти доносе где дођу, српски народ се брзо прибрао и дошао на
идеју да чисти губу из торине. Извршен је устанак против комуниста на
сличан начин, као што је пре годину дана извршен на усташе. По убијањима
и пљачкању не може се проценити које је зло било веће. Усташе су убијале
изреда све што је српско нађено живо на путу, они су мрзили српску
народност, православну веру, док су комунисти на сличан начин мрзили исто
— српство и Светосавље, које не престају да мрзе и данас. Ако би се
прорачунале српске жртве, пале од једних и других, не би се нашла велика
разлика, што се односи на горњи део Херцегови, где су »оперисале« две
злогласне војске — усташе и партизани.
Прогонство комуниста, које је настало у мају 1942. године од удружених
четничких снага из Црне Горе и Херцеговине, довело је у тежак положај
главни део комунистичких снага на поменутом простору, где су били и неки
главни комунистички руководиоци — Иво Лола Рибар и Сретен Жујовић
»Црни«, мало касније дотрчао је и Јосип Броз, однекуд из завретине, да
спасава партизанску ситуацију. Не могавши да се одрже пред устанком
четника против њих, поред свих снага које су имали у Херцеговини и Црној
Гори, а оне су »ратоборне и јаке«; — колико су зла само починиле у току
»лијевог скретања«, па да опет нису у стању да сами реше домаћи проблем
него потежу две пролетерске бригаде из Србије да им брзо долазе у помоћ; у

противном биће бежања, као што га је иначе било и са њима. О позиву
пролетерских бригада комунисти пишу:
»У току офанзиве је дошло до знатног осипања партизанских јединица.
Кад је обавијештен о томе, Врховни штаб је упутио 16. маја 1942. године 1.
пролетерску бригаду (касније ће упутити и 2. бригаде, м. прим.) у горњу
Херцеговину, ради пружања помоћи херцеговачким партизанским
јединицама. У циљу помоћи херцеговачком руководству у Гацко су 22. маја
дошли делегати ЦК КПЈ и Врховног штаба, Иво Лола Рибар и Сретен
Жујовић Црни, који су 23. маја из Данића упутили писмо Јосипу Брозу
Титу«.
Не помиње се шта су писали, али није тешко погодити, јер се убрзо нашао
и »Тито« са њима, да спасава што се спасити може. Може се лако утврдити
да у Херцеговини није ваљало ни партиско руководство, чим долазе већи
руководиоци из Централног комитета партије, свакако да предузму мере
спасавања партизана од четничке »ескалације« која се понавља.
Треба имати у виду, када се чита каква комунистичка књига, која је
»аутентична« као и ова на коју се осврћемо, где се помињу извештаји о
борбама партизана и четника, наилази се на бескрајне супротности и
»хватање у лажи«. На само две-три странице, пре него смо дошли до
»партизанског осипања«, написано је у овој књизи, да су четници били
»ликвидирани« — што значи утрт им сваки траг, нема их више. Сада, после
само 5-6 месеци они »однекуд« дођоше да их прогоне из српских села, где су
се били распојасили и почели да стварају »државно уређење« које има да се
споведе чим се »ослободи« цела земља. Овакво непридавање важности
четницима, када се партизани докопају власти по селима, чињено је из
разлога, да се четници никако не помињу да би се са тим умањио њихов
значај и борбеност. Тек када се почне бежати, сете се четника и претставе их
као борбену снагу с којом се треба носити. Јер, како би друкчије признали да
беже од »нејаких« четника! Код комуниста је непријатељ јак само када се
бежи пред њим, док је у сваком другом случају »ликвидиран«! Ипак,
партизани признају да беже, када кажу:

»Током ноћи 5/6. јуна, дијелови 1. и 2. пролетерске бригаде убрзаним
маршем, преко Риоца из правца Давидовића и Дивина, стигли су у Дулиће,
где су остали до 7/8. јуна, када су продужили у правцу Равног«.
То је заиста био »убрзани марш« у бежању испред четника, када се чак ни
у Дулићима нису могли зауставити, него су побегли још даље у пл.
Добрељицу. Један од пролетера, Душан Карић, написао је књигу »Од Рудог
до Јајца«, у којој је унео »утиске« из двадесет проведених дана по
Херцеговинн. Његова књига у виду дневника казује право држање народа
према домаћим и страним партизанима; домаћи партизани су правили »леве
грешке«, а 1. пролетерска дошла да »исправља« те грешке, с тим што је, као
јача снага, вршила теже казне и освете.
Вероватно да је и Броз дошао са једном од поменутих пролетерских
бригада на простор Гацка. За њега писци поменуте »Спомен-књнге« пишу:
»У овим драматичним данима на подручју среза је боравио и врховни
командант НОП Јосип Броз Тито у Изгорима и на Грабу код Саставака (где
Изгорка и Јабучица чине ријеку Сутјеску)«.
Броз је са штабом стварно био притешњен у Изгорима, да је за мало живу
главу изнео. Знало се тада, после извлачења, куда га је провео један
мештанин кроз густе и непролазне шуме пл. Опрешчића, да се после докопа
Зеленгоре, Трескавице и других планинских беспућа, која су га одвела у
његову постојбину, Павелићеву Хрватску.
У описивању тешких борби са четницима наводи се најтежа борба на
Гату:
»Најтежа борба је вођена 11. јуна 1942. године на Гату. У жестоком
окршају који је трајао неколико часова, само у јуришу за Гат погинуло је 46
бораца 1. и 2. пролетерске бригаде, 9 заробљено (од којих је већина
стријељана) и рањено око 30 пролетера. Четници су имали знатно мањи број
жртава (9 погинулих и десетак рањених), јер су већ имали у посједу познату
аустроугарску тврђаву на Гату с које су лако штитили своје позиције и
извршили одлучујући напад на партизане који су, изморени од дугих
маршева и без муниције, лутајући претходне ноћи по беспутном терену од

Добрељице до Гата, били изненађени на чистини испод саме тврђаве.
Уклијештени између дијелова војночетничких одреда (Гатачког и
Невесињског) приморани да прихвате борбу под веома неповољним
околностима, претрпјели су партизани знатне људске губитке, послије чега
су се морали повући на полазне положаје код Бијелих дола, а затим у правцу
Сутјеске и Зеленгоре«.
О овој борби на Гату, коју партизани убрајају у »најтежу«, написао сам
подробно у својој књизи »Борба за слободу«, где сам бно борац у Гатачкој
четничкој бригади, која је у садејству са Невесињском бригадом разбила
напад пролетерских бригада на Гату. Могу да дам примедбу да број
погинулих партизана (пролетера) у нападу на Гат није био само »46 бораца«
него много више. Сутра дан после борбе пронете су вести да је нађено 72
мртва партизана, а после, неколико дана, проналажени су и други по
шкриповима Добрељске љути. Има и других података, које смо читали у
партизанским књигама, где они сами пишу да их је погинуло око 200 у борби
на Гату 11. јуна 1942. године. Супротност или противречност комунистичких
писаца, када описују исте ствари, сусреће се и овде, као и свугде друго, када
се износе ратни догађаји. Наиме, комунисти из Гацка, чије смо наводе
поменули, не кажу да је било учешћа Италијана на Гату, дочим Душан
Карић, писац Дневника, у 1. пролетерској бригади, који је учесник у борби на
Гату, додуше кад му је дотужило да изврши борбу, пише: да »Италијани, са
митраљезима, пуцају са Гата«. Ја то, као саучесник у четничкој одбрани,
добро разумем пролетера Карића, што су њему »причања« да су »све
фашистичке снаге« што их има на Балкану учествовале на Гату! Није он први
који позива »у помоћ« италијанске и немачке трупе да су се удружиле са
четницима, када се бежи испред четника. Није лако створити претставу
читаоцима како је дошло да партизани (чак и »чувени« пролетери) беже
испред четника, а увек тако подништавани у њиховом отпору и снази. Треба
зато, разуме се, по кључу партије, додати коју хиљаду Немаца или Италијана,
њихову војну спрему, која је »у стању« да натера партизане у бегство. Мука
тешка спопада партизанске писце када морају да признају оступање
партизана испред четникака; у том случају додавају италијанске и немачке
»дивизије«, да би срозала углед четницима, а себе преставили »јунацима«!

Само су четници на удару и сметњи комуниста
Партизански »историчари« у Гацку, као и свугде друго, када пишу о
својим поразима и неуспесима увек окривљују само четнике. Они су у својој
љутој загрижености и мржњи према четницима »исковали« десетак фраза,
клеветничких и ружних, па их у свакој прилици употребљавају, док се
највише »теше« са њима када беже или су у опадању. Овога пута, када су
најурени из Гацка, побегли у западну Босну, они се дотичу четника у Гацку и
набацују им сарадњу са хрватским домобранима за које никад нисам чуо да
су претстављали неку изузетну војску, ако се мисли на хрватске домобране!
Можда се мисли на муслимане који су држали власт у вароши, уз помоћ
окупатора — Италијана или Немаца, када су који били запосели Гацко?
Каква је »сарадња« била четницима потребна са њима, када су били под
главним надзором Италијана или Немаца? У тим муслиманима, који се ваљда
категоришу као »домобранска милиција«, партизани су имали најбоље своје
шпијуне и потказиваче да им доставе шта се ради у граду и ко је какав у
односу на комунисте. Они су били њихови сарадници, а не четнички. Зато је
најбољи доказ да ниједан муслиман из Гацка није носио пушку у четницима
у Гацку, док их је међу партизанима било, што и сами признају. У овом
случају се не може пренебрећи истина лако, како то покушавају да ураде,
необјективни писци »Спомен-књиге« у Гацку. Муслимани, опредељени за
усташе, нису толико луди да ступају у сарадњу са четницима (против
комуниста), јер им од ових прети већа опасност него од комуниста. Они могу
да приђу комунистима када год хоће, њима се тамо (код комуниста) опрашта
почињени злочин над Србима; то комунисти јавно изјављују у позивима које
саопштавају у својим књигама. Исти писци, у истој књизи, пишу да су
»прочетнички елементи у њиховим редовима«, када су заузели муслиманско
насеље Борач, починили убиства муслимана, са чим се жели да каже, да
партизани нису убијали муслимане усташе! Признају да су сконцентрисали
партизанску војску од »2.000 бораца« да заузму Борач, али не признају да су
»убијали« када су га заузимали!!! Има ли тако наивних муслимана у Гацку да
могу веровати оваквој провидној неистини која се помиње са циљем обарања
кривице на четнике?
Неистинита тврдња је и то, када комунисти пишу да су четници
сарађивали са домобранском милицијом у Гацку, на једној страни, док на

другој пишу да су четници ишли »на Прозор, Далмапију, Лику и Неретву«, да
су тамо починили »шовинистнчка злодела«. Да нису казали »шовинистичка«
могло би се помислити да се односи само на партизане, али су и овде у
питању усташе (хрватске) који се такође жале на четнике, као и партизани,
чак и они у емиграцији. Како то да у Гацку усташе и четници »сарађују«, а у
Прозору, Далмацији и Лици четници их убијају! Опет нешто измишљено као
и у нападу на Борач! Не може се на једној страни »сарађивати«, а на другој
»убијати«, поготову два закрвљена елемента какви су четници и усташе.
Откуда толико »интересовање« комуниста за усташки елеменат где се крећу
четници? Има ли где помена за српско-четнички елеменат где се крећу
усташе? То се избегава да се каже, из разлога што се отстрањују муслимани
да прилазе партизанима. Савременици знају за ту комунистичку »ујдурму«,
али не зна просечан читалац њихове књиге који не може да дође до писања
друге стране па да упоређењем провери и сазна истину. За мене и остале
сведоке догађаја не би било од интереса да пишем овај осврт на неистине
које фабрикују комунисти — писци »Спомен-књиге« у Гацку, али потомство
треба обавестити да зна како је било.
Комунисти, у свом историјату о Гацку, помињу да су четници
»господарили у Гацку од половине јуна 1942. до почетка априла 1943.
године«. Тај период времена је био починак народа без комуниста и њиховог
вршљања по Гацку. Пазило се на провалу усташа из Куле и Борча, држале
стаже према њима, а у позадини срађивала љетина и припремала зимница. У
Гацку и Автовцу су биле мале извиђачке посаде италијанске војске, које нису
залазиле по селима нити нападале становништво.
Комунисти помињу и »четничко батињање«, стављајући речи под знаке
навода, које се односи на њихове шпијуне и симпатизере, који су остали да
роваре у позадини док је главнина побегла у Босну. Такво кажњавање могло
се догодити само код четника од којих није претио страх од убиства као од
партизана. Могли су комунистички симпатизери да у обожавању комуниста
оду превише далеко са својим рушењем и псовањем четника, па су можда
добили »батине« — мало јаче него што родитељи кажњавају децу. Али,
свирепог убиства и освета, као што су радили партизани у својим »левим
скретањима«, није било. Није било чак ни једног убиства (које ни комунисти
не знају да помену) у смислу освете за њихова злочинства учињена преко

зиме. Четничке старешине и старији људи утицали су на млађе борце лепим
речима и доказивањима да се не сме чинити освета над присталицама
комуниста, да они нису криви што су заведени пропагандом; да све потиче од
зла које доносе комунисти где год дођу.
Био сам присутан на више места где су се ископавали лешеви поубијаних
људи и жена, помогао вадити из јама и рупчага где су били бачени четнички
симпатизери, а највише ужа родбина четника — бораца који су сада те своје
миле и драге проналазили и сахрањивали. Добро се зна како је била
»развијена« освета у старо доба у Гацку и пределима Црне Горе. Овога пута
она се избегла и остављен је најлепши пример без освете, у Гацку тих ратних
дана, када је највише било дошло до узрујаности крви онога горштачког
народа, што никада пре није праштао непријатељима своју просуту крв.
Неколико старих партизана, који данас пишу нестине о догађајима у Гацку,
били су баш тих дана похватани од четника као већи комунистички
функционери, па их четници нису убијали. Ишли су са четницима најпре
»подвијеног репа«, а после, када су им се »другови« вратили из Босне,
пришли су њима. А колико су ти спасили четника пре и после, када су им
случајно пали у руке? Ниједног. Четницима се овакви поступци, пуштање
партизана да се поправе, да дођу себи од натурене пропаганде и своје
заблуде, пребацују као слабост, немање строгих поступака итд.
Као један од преживелих четника из Гацка, који се налазим 40 година у
емиграцији, који живим у једној од најкултурнијих земаља у свету (Канади),
где влада највећа демократија и где се поштују права многобројних етничких
група подједнако, са поносом могу упоредити и поступке мојих националних
земљака, чак из доба рата, са уставним законима ове дивне земље! Ми смо
изгубили рат (четници), али се ја и преживели четници из Гацка који се
налазе у иностранству, не можемо застидети дела која су чиниле наше
старешине и борци, који су часно пали у одбрани Српства и слободе. Није
било освете, »клања« и убистава као што нетачно пишу и потурају
комунисти. Мада је стрпљење ишло на нашу штету, до освете над побеђеним
комунистима није долазило, то добро знају партизани из Гацка који су се
борили против четника.
У поменутој књизи они сами посведочавају те чињенице када кажу:

»Али без обзира на ту појачану активност четничких организација
чланови КПЈ и скојевци, који су стицајем околности остали на терену,
настојали су да се повежу с борцима ранијих партизанских јединица које су
се (без своје кривице) нашли отсечени... У том циљу формирана је партиска
техника штампане и растуране радио-вијести и други пропагандни
материјал«.
Када је у питању да се претстави четничка »диктатура« онда се не бирају
речи шта све нису под њом чинили у прогонству комуниста, док комунисти
како сами кажу, скоро несметано обављају свој илегални рад, где »влада
четничка диктатура«! Ко може веровати у овакву »аутентичиост« писања
комуниста? На једној страни четнички »притисак«, а на другој набрајања
активности без сметње!
Залуду је настала трећа година рата; комунисти у Гацку никако не могу
да се оснаже па да сами постану нека снага равна четницима? Када већ
причају толике приче о »организовањима« и »активностима« уз помоћ
»великог броја« народа по Гацку, зашто не »ликвидирају« четнике, као у
почетку 1942. године? Они су сви ту што их има у Гацку, изузев 130, који
отступају за Босну, како сами наводе, зашто живе »илегално« када има
простора по Гацку за обрачунавање са четницима? Они то правдају на рачун
Италијана који се не мичу из Гацка и Автовца, нити им је стало до четника ни
до партизана, што се они међусобно убијају; управо им годи таква ситуација,
по њиховом римском начелу: »Завади па владај«. Могли су партизани из
Гацка, да их има, водити борбу са четницима, несметано од Италијана, у
насељима горњег Гацка, Пиве и Голије, колико год су хтели; било је места за
»окршаје«. Али, на њихову жалост, њих нема довољно ни да буду шпијуни и
достављачи Јосипу Брозу, који се налази негде у Босни. Комунисти у Гацку
су увек у улози »симпатизера«, тако их сматрају сви партизани који се
концентришу да »извлаче кестење«, како је написао Душан Карић у своме
дневнику, када су пролетери трчали у помоћ партизанима у Херцеговини с
пролећа 1942. године. Исти Карић пише да су две пролетерске бригаде биле
упућене да »спасавају ситуацију у Херцеговини«. Додаје се и то да је »срео«
попа Новака Мастиловића самог негде око Чемерна, дочим је »Миро«
(Попара?, м. пр.) под Градином »покрио печену кокошку пешкиром«, када је
примао пролетерске курире у свој штаб. Такође је »срео« и Влада Шегрта,

где лута као глува кучка, по Шипачну са свега два-три партизана. Такво је
стање партизана било у Херцеговини крајем маја 1942. године, према
дневнику Душана Карића, пролетера 1. бригаде. Такво је стање остало, скоро
целу годину, све до поновног враћања свих партизана, уствари бежања из
Босне у црногорске планине. Отуда, пред сазнањем да се отвара нови фронт
на Неретви, партизани у Гацку постају прави Брозови лакеји који ће га
дочекати са добродошлицом!
»Ослобођење Гацка« (после Неретве), у ствари бежање партизана у
правцу Дурмитора, Голије, Волујака, Маглића и других планина у сливовима
река: Пиве, Таре и Сутјеске, највећих врлети на простору Југославије,
комунистички писци описују овако:
»Дулићи су заузели Гат и дочекали партизане. Кула (Фазлагића) је
ослобођена први пут 6. априла (1943), без отпора, што је био резултат
успјешног дјеловања партиских и скојевских активности и напредних
муслимана симпатизера НОП, који су исправно истакли снагу партизанских
јединица и њихов правилан однос према народу«.
Сада је потпуно јасна сарадња усташа и партизана — падом Куле без
отпора. Како то да усташе из Куле не дају отпор партизанима, а »сарађују« са
четницима??! Док се за Кулу, усташко легло, саопштава да је пала без отпора,
за Гацко се каже да су га држале »италијанско-четничке и усташкодомобранске власти« да су давале отпор и биле разбијене!! Домобрани давају
»отпор« у Гацку, а усташе у Кули падају без отпора! Гнездо усташлука је у
Кули, а не у Гацку. Усташе су главна Павелићева војска, док домобрани могу
бити и Мачекова »војска« (Хрватске сељачке странке). Наше чуђење не значи
да се усташе нису бориле, него се нису борили ни домобрани, али
партизански историчари ставише домобране пред усташе; отуда наше
чуђење. Ниједна поменута војска (Италијани, усташе и домобрани) није
дочекивала партизане при заузимању села око Гацка, сем четника. Борбе су
вођене око Дражљева неколико дана, после испред села Казанаца, све док се
није морало отступити пред најездом свих партизана који су бежали из
Босне. Гатачки четници су дочекивали Саву Мизеру у Коритима и давали јак
отпор скоро недељу дана. Чак су билећки и гатачки четници успели да
одбаце Мизерину »дивизију« у Голије, без успеха да се пробије кроз Бањане,

што му је била намера. Објективном историчару пружа се могућност да
преиспита пад усташке Куле без отпора 6. априла 1943. гадине. У том
погледу ми ћемо указати на неколико чињеница: Прво да наведемо писање
комуниста у »Спомен-књизи« која нам служи да указујемо на многе
нетачности, пренебрегавање стварности, извртање чињеница, а највише
злурадости да четнике прикажу као »слуге окупатора« и сараднике са
усташама, на стр. 25. пише:
»Гацко, Кула и Автовац су ослободили дијелови 3. НОУ дивизије ноћу
2/3. априла 1943. године. Колико је било значајно ово ослобођење послије
битке на Неретви види се и по томе што је врховни командант Јосип Броз
Тито депешом обавијестио Главни штаб Хрватске: 'Заузели смо Гацко и
Автовац и ослободили Гатачко поље. Разбијене четничке банде побјегле за
Црну Гору, а усташко-талијанске за Билећу! — Тито«.
Брозова депеша, у само две реченице, послата »главном штабу Хрватске«
казује много. Прво што »заузимање« Гацка и Автовца није било тешко (реч је
о два градића), јер их нико није бранио. Италијани и домобрани су се
повукли за Билећу — како и Броз каже у депеши — побегли без борбе. Према
томе, »ово ослобођење« није било нимало »значајно«!
Пошто је навукао Немце да помогну усташама,
Броз је са партизанима побегао из Гацка
Без пропаганде, проткане лажним хвалисањем, комунисти не могу
написати ни једну страницу. Тако и овога пута, задржавши се у Гацку мање
од месец дана (ако се може веровати њиховом казивању), направише »чуда«
од културно-просветног рада, одржаше »конференције«, обновише »НОО«,
»војна подручја«, чах и »позоришта« прорадише!! Оваква необавештеност
код писаца поменуте књиге може да дође из тоталног непознавања тадашњег
стања Брозових партизана по извлачењу са битке на Неретви. Двојица од тих
партизана, што су се бежањем пробијали кроз Гацко, предали су се нашем
батаљону и донели пуне торбе пужева. Један се звао Перо, родом из
Далмације, Хрват. Причали су о стању у партизанским јединицама, које су
биле на издисају, а најмање им је падало на памет да »шире« културнопросветни рад у Гацку! »Пера Далматинац« је код нас био добар борац

против партизана, све док се није примакао близу Невесиња, када је пребегао
усташама. Али то није важно, колико је комично изнети казивање о
»просветно-културном раду« партизана у Гацку од непун месец дана, колико
су се у њему задржали — до пристизања Немаца. Ево шта пишу:
»За вријеме једномјесечног партизанског боравка у Гацку оживео је
друштвено-политички и културно-про свјетни рад, коме су посебни печат
дали истакнути партизански јавни радници, интелектуалци, умјетници и
пјесници: Веселин Маслеша, Младен Ивековић, Вјекослав Афрић, Јован
Поповић, Иван Горан Ковачић, Осман Капетановић, Петар Комненић, и др.
Горан Ковачић је, припремајући програм за прославу Првог маја у Гацку
(изгледа да није успео, побегао је баш на дан 1. маја из Гацка, н. пр.) с групом
Позоришта народног ослобођења, написао једночинку 'Кремењача' и двије
лирске пјесме из партизанског живота — Партизанка и Кљусе, које су, поред
стихова из песме »Јама« приказани и рецитовани на приредби у сали
некадашњег Соколског дома. На приредби су били заједно војска и народ«.
Пишући »комедију« направљена је још већа комедија, па је испала једна
велика комедија или две мале. Нека се за овакву »аутентичност« упита неки
партизан који је жив дошао до Гацка после битке на Неретви. Чак ће и он
морати казати, ма како био опрана мозга партизанштином, да од тога није
било ништа. Маштања не могу бити прича за историју.
После »позоришта« у Гацку испреда се нова прича о доласку четника и
Италијана на Чемерно! Како су могли пасти на Чемерно, док партизани
одигравају »позориште« у Гацку?! То је међупланински простор, неповољан
и спуштање из авиона. Заборавило се казати, да су Немци а не Италијани у
потери и за четницима као за партизанима. Партизанима је »у крв ушло«, да,
где год виде четника, виде и Италијана са њим! Такве лагарије преносе на
млађи нараштај, ако би овај, по несрећи, био »неписмен« да проверује у
партизанска казивања без основа и чињеница. Зна се то и без партизанских
извора да је Хитлер издао главну наредбу о »чишћењу герилских група у
Југославији«. Чак је на првом месту имао четнике Драже Михаиловића који
су за његов »Рајх« били далеко опаснији од Брозових партизана. Што
партизански »историчари« немају куражи да признају истину, то је њихова
ствар страха и кукавичлука. Партизански писци »Споменкњиге« направили

су ограду око Гацка, то су такође истакли на првој страни књиге, истакавши
мапу Гацка, без других делова чак и Херцеговине, па тако »ограђени« не
излазе из круга ни у догађајима који се одигравају ван Гацка! Тако је њихова
књига остала неприступачна другима сем онима који су рођени у Гацку! Све
се ово урадило са планом да су догађаји што више замагљени и да је теже
стати у крај њиховој »аутентичности«, којом су се »закитили« одмах у
почетку свога »историског предговора« од 40 страна.
Док је Броз слао депешу у Хрватску, у Гацку су славили победу!
»Интелегтуалци, уметници и песници« одигравали су позоришне комаде и
обављали којекакве друге »активности«! Наједном, чим се појавише Немци,
наста бежање у правцу Чемерна, Волујака, Зеленгоре итд.! Како то да будући
»маршал« не опали ни метка у одбрану Гацка од Немаца?! Не, он то не чини,
већ тражи четнике да их напада, јер су Срби! На њих он доводи партизанску
војску, сакупљену из свих делова Југославије. Тако је, сада, навукао и Немце
па бежи испред њих, препуштајући српски народ у Гацку и околини освети
немачких казнених експедиција! Ово је Брозу и партизанима већ други случај
да навлаче окупаторске војске на српски и четнички крај у Гацку: Прво су
били Италијани, а сада Немци. Ради се потпуно плански између три
антисрпска савезника — Броза, Павелића и Хитлера! Њихови циљеви су
исти: сламање Драже Михаиловића и српских четника!
Док се Броз налазио у »ндх«, чинио је услугу Павелићу разбијајући
четнички отпор у српским пределима: Лици, Кордуну, Банији, Босни и
Далмацији. Углавном, кола су се ломила над српским народом, што је било у
интересу и једног и другог!
Сазнавши да Немци спремају офанзиву против четника и партизана у
Херцеговини и Црној Гори, Павелић »налази начина« да то саопшти Брозу,
да се са партизанима пребаци у српске пределе, у Херцеговину и Црну Гору,
да Немци тамо сруче свој ратни експлозив по главама српског народа! То му
испада хао »тајни договор« (Павелића и Броза), да се мимоиђу усташе у
Фазлагића Кули и Гацку; отуда, пад куле »без отпора«! Када Немци дођу у
Гацко, а Броз са партизанима отступи, онда ће усташе опет бити са Немцима,
да убијају и пале по српским селима. Та крвава стварност се одиграла у
Гацку, о чему се наводи у књизи:

»Како су се Изгори непосредно нашле у зони борбе, њемачке трупе су 7. и
8. јуна звјерски поубијале око 110 људи, жена и дјеце. Послије завршених
операција на Сутјесци и неостварених циљева у борби против главнине
партизанских снага, дијелови 7. СС дивизије »Принц Еуген« и усташе,
спалили су 29. јуна 1943. године Љесков Дуб и поубијали 165 људи, жена и
дјеце. Тако је Гацко само током јунских операција изгубило око 300 својих
становника, рачунајући и борце Гачане који су погинули у бици на Сутјесци
и Зеленгори за вријеме трајања офанзиве«.
То је крвави завршетак Брозова доласка са партизанима у Гацко — 300
мртвих у јуну 1943. године! Ни овај број погинулих није поуздан, јер је под
сумњом да су комунисти навели жртве цивилног становништва са четничке
стране које је у Изгорима и на Љусковом Дубу било измешано; можда и
претежно четничко? Углавном, то не мења ствар, по нашој оцени, чије је
било становништво које је страдало — четничко или партизанско. Чак и
борци који су се борили у партизанима, они су сви по правилној оцени жртве
комунистичког изазивања Немаца које је Броз наместио.
Пре смо навели како се Броз хвали да је »ослободио« Гатачко поље
(Фазлагића Кулу), а сада, кроз месец-два, те ослобођене усташе од Броза
(уместо да буду кажњене) нађоше себи места да пред Немцима крче пут у
српска села, као што је Љесков Дуб, и чине најсвирепији злочин убијањем
недужног становништва, пљачком њихове имовине и палењем кућа и штала.
Вероватно да је исти случај био и у Изгорима са употребом муслиманаусташа из суседног насеља Борач. Прошло је више од 40 година од тога
страшног масакра српског народа у Гацку, а нико још не потеже истрагу како
је до њега дошло и је ли он морао бити? Гатачки историчари (писци) истичу
то као самохвалисање — да су партизани били жртве — али не кажу да су
стављали на уништење три стотине и ко зна колико Срба из Гацка за једног,
или ниједног, убијеног Немца! Учињени злочин се мора преиспитати када
народу дође слобода и починитељима злочина дати заслужено место у
нсторији. Колику неправду, на своју срамоту, чине Срби који су писали
»Спомен-књигу« према тим невиним жртвама, када мање помињу муслимане
као усташе који су извршили главни злочин у Љесковом Дубу; кривица се
сваљује на Немце, чудо те нису казали да су били четници, уместо
муслимана-усташа! Они то раде где год партизани нападају четнике у

близини Автовца и Гацка или муслиманских села, па када окрену леђа да
беже, онда кажу »отступили« пред »четничко-италијанском и усташкодомобранском« навалом! Очевици са друге стране, који су изгубили рат,
знају како је било; знају и комунисти који пишу (стари), само што не кажу
истину како је било. Маскирање злочина не може дуго трајати — »крв је
људска рана наопака«. Навлачење окупаторске војске на српска насеља,
затурена и изолована као што је Гацко, стало је српски народ највише жртава
после усташког геноцида. Ако се пронађе број убијених италијанских и
немачких војника и упореди са бројем српских жртава које су комунисти
гурнули у смрт по наредби Јосипа Броза, видеће се да је Срба убијено више
него 100 за једнога. Каква је то
партизанска борба изузетно Срба
комуниста, којом се данас поносе, чији је допрннос био срачунат на
уништењу класног непријатеља?
Својим »аутентичним« доказима у описивању догађаја у Гацку
комунистички писци ни једном речју не кажу за четнике да су и они били
натерани у повлачење испред Немаца, приликом немачке офанзиве »Шварц«.
А, зна се, и данас има живих сведока, да је тих дана заробљено више
десетина четника из Невесињског корпуса, код Калиновика и у другим
местима. То ништа не мења ствар »историчарима« да стављају четника уз
Немце, пред којима беже у Зеленгору! Оно мало што је остало живо од
четника и данас се налази у емиграцији, то су ти заробљени четници који су
протерани у Грчку, а после у Италију, и тако остали жвви. Да су пали у руке
»својим земљацима« партизанима, били би са насладом убијени, или би били
послати у какву сулуду борбу из које се не износи глава. А, ето, Немац, стари
непријатељ Срба, имаде срца да им не поскида главе једним рафалом, када их
зароби под оружјем у борби која је била намењена њима! Немци нису
убијали ни заробљене партизане него прогонили као и четнике; не може се
казати да су четници били изезетак, иако би се то желело; — чињенице
говоре.
Друга ствар је кад партизани-писци пишу о заузимању вароши Автовца и
Гацка, они тамо стављају одбрану четника што опет није тачно. Главна
четничка упоришта нису Гацко и Автовац, него Гат и четничка села око њега.
На другој страни су села испред пл. Бјеласице и села Гатачке површи. Кула
(Фазлагића) је изузетно усташка; њу четници нису никад »ослободили« на

партизански начин (споразумом); то се није могло урадити без договора
Броза и Павелића. Гацко и Автовац (опустеле вароши, са врло мало
становништва) били су привремена стајишта, некад мањих некад већих
трупа, италијанских и немачких, како су се који смењивали. Партизански
писци те ствари претстављају читаоцу са тенденцијом да су »четници,
усташе, домобрани, Италијани, Немци заједно«. »Под једним шатором«, па
само чекају када ће »навалити« партизани да се од њих бране...! Када им и то
чини задовољство, најбоље их је пустити нека »уживају« у сопственој
илузији.
У вези дочекивања Немаца (»Шварц« операције) који су ишли са
изричитом намером да униште герилске групе и да казне народ који их
помаже, навешћу један пример, који замало што није стао живота мога села.
Знало се да ће Немци, доласком у Гацко, искористити муслимане-усташе у
освети над српским народом, где се буде давао отпор. Зато је код наших
старешина владало мишљење, да се не пуца на Немце док су у јеку офанзиве
која би се могла катастрофално завршити на уништењу народа. Наша
главнина четника, са попом Перишићем, била је у пл. Сомини. Милорад
Поповић је био пристигао са четницима који су били у Лици и Далмацији, па
је и он, после више недељњих борби по Коритима против партизана Саве
Мизере, био прикривен по шумама око Гацка из разлога да се Немци и
муслимани-усташе не навуку у освету над српским селима.
Али је, код нас петорице или шесторице млађих бораца, који смо
патролирали по селу Казанцима, занос младости и жеља да пуцамо у Немце
преовладао над мишљу на последице, па смо запуцали на немачку колону са
каменитих коса испред села. Немачке трупе су дошле транспортом до
Степена и немавши даље колског пута према местанцу Крстац у Голији,
пошле су у масовној колони пешачким путем преко села Дулићи и
Влатковићи у правцу Крсца. Колона је била војнички организована и на
коњима вукла лаке брдске топове, бацаче и тешке митраљезе. Са наших
позиција, на Камењачкој греди, то је био упечатљив призор, када је колона
пролазила утринама испод села Вратковића. — »Хајде да пуцамо у њих мајку
им швапску! — сложили смо се као један. Испалили смо 15-20 метака из
даљине, не рачунајући на погодак! Зачас смо добили одговор гранате из
топовских цеви које су нас мало пребациле, али ефикасно погодиле друге

објекте на пашњаку где су се налазили чобани и стока. Убрзо је дошао стриц
Јован, искусан човек у ратовима и »познавалац« Шваба, па нам је рекао да
прекинемо пуцање. Брзо смо схватили његово објашњење, а видевши како
деца беже са стоком »паде нам на памет« освета сваке војске у којој се у
борби не може да одбрани. Напустили смо положај и отишли у брда изнад
села, где смо се опет нашли у обручу Немаца. Притајили смо се док стигне
ноћ, па смо се по мраку извукли из »зоне« где су били запосели Немци. И
данас, после више од 45 година, размишљам о томе, како смо могли
бесмислено навући Немце да нам униште село! Није се могло, нити смело,
играти са животима српске нејачи када се она није могла одбранити од
регуларних војсака, какви су били Италијани и Немци, са изузетком усташког
башибозука и банде који нису имали никакве војничке принципе. Код
комуниста је било обратно мишљење; они су »ослобођавали« усташе, а
изазивали Италијане и Немце да после заједнички сатиру све што нађу на
путу, где су се повлачили партизани.
Поступање четника према комунистима
које су комунисти нетачно приказали
Бежањем Броза и главнине партизана, по други пут преко Зеленгоре у
Босну, гатачки партизани су опет остали сами. Били су у врло рђавој
ситуацији после пораза на Сутјесци, али се они хвале да су »убрзо« оживели
и наставили своје »активности«. Кажу да су их четници прогонили, али нигде
нема броја колико их је остало мртвих у тим прогонима. Заиста је за чуђење
да су партизани из Гацка, који су се предавали или били ухваћени, после
сваког слома, као што су била два на Сутјесци, примани у четничке редове и
пролазили без казне! Четничке старешине су примале прекоре и од бораца и
од народа, зашто се тако благо поступа са партизанима који су до јуче
вршили терор по четничким селима? Изговор старешина је увек био да ће
они увидети да комунизам доноси зло; да ће се поправити, ако се лепо
поступи са њима; да су то »српска деца која су залутала« итд. Мени се
чинило да су и родбинске везе, крвна сродства, имала највише утицаја на
старешине да комунисти буду поштеђени. Све и да се нико није залагао за
њих од сродника, да их спасе казне, опет је владало мишљење да би се
створила мржња између племена, ако би неко био убијен. Четници су

тражили партизане, ако су се они крили по шумама или где друго, али их
нису убијали када би их похватали! Једноставно би провели неколико дана
под присмотром у штабу команде и после отишли кућама да сређују летину.
Обрен Старовић, један од познатих комуниста, купио је навиљке по пољу,
садевао у кола и гонио кући, тако исто, код нас у Казанцима били су се
»припитомили« неки Дулићани, који су пре, када су партизани држали село,
претресали куће и носили ствари. Жене и деца су их познавали, али нису
били кажњени, него се то »правдало« да су морали под притиском других,
који су побегли у Босну! Над све чудо у нашем логору, на Брљеву у
Казанцима су боравили више од 15 дана Марко Вујачић, Јефто Павић и један
студент Раонић чијег се имена не сећам. Често пута је долазио и Миливоје
Перовић, учитељ, комуниста из првих дана, родом из Голије. Сви су они пре
боравка код четника учествовали са партизанима који су по заузимању
Казанаца 1942. клали волове, пекли погаче и радили шта су хтели! мада смо
неки говорили старешинама, међу којима сам и ја био, да њих не треба
пуштати међу нас, да ће они отићи опет партизанима чим се они појаве у
близини, ништа то није помогло, они су и даље остајали међу нама.
Марко Вујачић је био пре рата у Земљорадничкој странци, вероватно
посланик или кандидат за срез Никшић, био је и краљев сенатор у Београду.
Поред свега тога, он је био говорљив човек и знао да заведе сељаке боље него
ико други. У ратној драми каква је била, он се уствари »сналазио«; да су
победили четници, он би био с њима. Када је Дража Михаиловић долазио у
Гацко 1942. године, он је био на историском састанку у Пустом Пољу; чак је
добио неку високу функцију у будућем раду! Напослетку, када је Марко
»намирисао« партизане да се налазе у Пиви, он је једне ноћи нестао и после
се чуло да је отишао њима. Од тада је почео да стиче нову каријеру код
комуниста и догурао до члана Политбироа, засео је поред »Тита« у Београду
као што је пре рата, као сенатор, седео уз Краља! Томе се није могла извући
асура испод ногу!
Павић је као адвокат остао у Никшићу и кажу да није био лош под
партизанима. Ја сам негде читао да је био против обарања Његошеве капеле
на Ловћену и подизања Мештровићева маузолеја.

За Раонића, вероватно Марков сестрић, чуо сам (ако је тачно) да је
отишао у четнике.
Уствари једини је Марко (звани »кутлача«) »профитирао«! тако су се
»идеални« комунисти сналазили на рачун добродушног поступања према
њима. Када је дошло њихово »царство«, као што је данас, они се размећу са
неким »великим« жртвовањем за комунистичку партију! Тако је одувек било
да из рата испливају незнатни људи на површину, док борци и идеалисти
»нагноје« земљу.
Поменућемо још неке случајеве, који су нам остали у сећању, на жалбе
комуниста — да су их четници прогонили када су падали у њихове руке.
Када су ухваћени на рачстурању комунистичког штампаног материјала —
Света Ковачевић и Саша Зеленовић — свезани и доведени у штаб Гатачке
бригаде — настала је дискусија шта да се уради са њима? Из пропагандног
материјала, кога су растурали кришом по селима, видело се да они врше
задатак поверен из партизанске ћелије која је прикривено функционисала
после разбијања партизана на Сутјесци, наравно да је писање највише било
уперено против четника. Уместо да су искусили бар какву казну они су
пуштени на слободу! Све што је требало да се они оправдају било је то да
неко од њихових сродника или пријатеља гарантује да ће се »поправити«, да
ће остати у четницима и да се неће поново вратити партизанима, за које се
сматрало да се неће вратити! За Сашу Зеленовића, који је био футбалер и
избеглица из Војводине, гарантовао је командант батаљона Стево Старовић, с
обзиром да га је познавао док су живели заједно у неком месту у Војводини
пре рата. Уверавао је присутне да је Зеленовић »дете од националних
родитеља«, да он зна његову »спортску историју« итд. За Срету Ковачевића
гарантовао је његов сродник Влада Ковачевић. Оба ухваћена »илегална«
партизана били су са нижом школом и од њих се није могао очекивати
»поправак«, већ ако би комунисти потпуно пропали, али се имало и такво
уверење да су пропали! Ковачевић је један од петорице старих партизана који
је члан редакционог одбора за »Спомен-књигу« на коју се осврћемо, он је за
своје партизанске заслуге доспео до неког завидног положаја у
комунистичкој јерархији за Босну и Херцеговину. Поред тога нечовечно се
понашао у кињењу националног народа после рата. Док је други пуштени
»илегалац« — Зеленовић писао после рата у књизи партизанских бораца

најтеже одвратности против четника, чак и против Старовића који му је
потписао гаранцију за живот и ослободио га казне. Скоро ниједан од
комунистичких »илегалаца« (како они себе називају) није био остао а да га
четници нису ухватили а сви су, као раније поменути, пуштени да се
»поправе« — да »дођу себи« од комунистичке заблуде у који су с незнањем
упали. Поступало се као са »блудним сином« из јеванђељске приче!
Ишло се толико далеко у опраштању похватаних комуниста, са четничке
стране, да су и ухваћени у борби против четника пуштани на слободу и без
одговорности. Пред главну борбу на Гату 11. јуна 1942. године вођене су
борбе на Гаревским брдима, дошло је до заузимања партизанског шанца кога
је држао домаћи партизан Радослав Старовић. У отимању шанца и
потискивању партизана погинуо је са четничке стране Радован Паповић,
један од најхрабријнх бораца што су га четници имали, шанац је био заузет и
Старовић жив ухваћен у њему. За чудо је и мени самом који познајем
ондашње прилике, заоштрености између четника и партизана, да ухваћеног
Старовића нису одмах убили поред свог погинулог четника! Нађена је још
врућа пушчана цев код Старовића и утврђено је да је он лично убио
Паповића али је по предаји четннчкој оперативној команди после извесног
саслушања Старовић био пуштен! Овај пример поступања четника са
заробљеним партизаном може се упоредити са војскама најцивилизованијих
народа — имати толико присебности и стрпљења — да се не изврши освета,
уствари заслужена казна при највећој узрујаности крви на борбеном шанцу
где се губи свој најдражи и најмилији борац! Старовић се придружио
партизанима чим су се они појавили на терену а после рата је био шеф Удбе
па је прогонио народ и преостале четнике у шуми.
Таквих случајева пуштања похватаних партизана, било у илегалном раду
или у борбама које су вођене, било је на стотине у току рата. Чак су четници
из Гацка, који су ишли у Лику и Далмацију (1942/43), похватали тамо у
борбама неколико младића из Гацка које су комунисти били мобилисали па
су их примили себи и довели поново у Гацко, да неки остану са њима а неки
се опет врате партизанима.
Ово неколико примера навели смо из разлога да се види да четници нису
кажњавали партизане чак ни превентивним мерама, а камо ли да су их

убијали као што су то чинили партизани од четника и њихових симпатизера.
Партизани су вршили злочине чак и над неборачким становништвом, акамо
ли над четничким борцима. Четници немају масовног гробља по селима, нити
имају »лијевих грешака«, као што имају партизани, па ће и то осветлити,
једног дана, четничке гробове у тами на које се баца толика љага од
партизанских квази-историчара.
Партизанске активности у 1944. години
Као свугде друго, где пишу комунисти, тако и у овој књизи они од малих
и незнатних ствари прави »велика дела« и »остварења« и као познавалац
догађаја које они описују не могу да се ишчудим како од »ништа« стварају
»нешто«! На пример, они се упуштају, без трунка савести према истини,
доказивањем да су се борили и онда када се нису налазили у Гацку! Таква је
стварност и за партизанске дефанзиве (бежања) које називају »офанзивама«.
У два главна партизанска бежања, која су уследила преко Гацка, партизани су
имали само рушилачког и разорног рада у Гацку; они су и сами себе
упрошћивали, сем народне пропасти, када су по диктату партије вршили
непромишљене ствари на своју сопствену штету. Многе њихове
»активности« повлачиле су последице које они нису били у стању да спрече.
Није им било стало ни до заштите своје симпатизере, а камо ли народ о коме
говоре да се боре за њ! Партизанска историја пише се као попуњавање
»молбе за пензију«, изношењем »што више доказа« пред комисију која ће
одређивати плате и привилегије! Нигде се не полаже рачуна, пред свешћу и
народом, да ли се могло проћи са мање жртава, нарочито народних, давајући
непоштедно својим безначајним излагањем пред окупаторима који су били у
снази да врше тешке одмазде? Никад се не упитају — чему је водила њихова
борба? Да ли су њихова пушкарања по Гацку и другим местима, бар и у
најмањем значењу допринела слому Немачке или Италије да их нису извукли
совјетски и западни савезници? Стицајем околности, они никада не би
»извојевали« слободу у име комунистичке партије народу у Југославији, то је
чињеница коју треба имати у виду када се проучава историја догађаја за
време Другог светског рата у Југославији.
У 1944. години партизани су једино имали борбе против четника. Можда
чаркањем око путева да су имали понегде и против Немаца, који су били

остали (после операције »Шварц«) са врло малим снагама да држе
стратегиска места за заштиту повлачења трупа из Грчке. Против муслиманаусташа партизани су одавно били престали да воде икакву борбу. Они сами
кажу да су заузимали Фазлагића Кулу неколико пута, увек без борбе!
Помињући »критичну ситуацију« у борбама против четника око пута Гацко
— Билећа 1. и 2. маја, комунистички писци кажу:
»У критичној ситуацији, за леђима непријатеља (четника, м. пр.) појавила
се 16. муслиманска бригада, која је напала четнике од Врбе до Равног и тако
пружила драгоцјену помоћ притијешњеним дијеловима 29. дивизије у
Горњем гатачком пољу«.
Никада пре нисам чуо за »муслиманску бригаду« у Гацку, као
партизанску јединицу у првој половини 1944. године! Пре би могло бити да
је то била »усташкодомобранска« бригада, којој је дато име »партизанска«,
да се заварају Немци који су имали контролу над усташама и домобранима.
Свакакве петљавине су чинили комунисти у сламању четника. У 1944.
години крстарио је по планинским пределима »далматински батаљон« (како
смо га ми четници звали), можда је од носио право име »муслимански«!?
Похватани партизани из тога батаљона су били из далматинског приморја;
поред Срба било је и »шокаца« — Хрвата. Тешко је веровати, и поред свега
настојања, да су комунисти могли имати муслимански батаљон партизана и
то рано у 1944. години, па све да је тај батаљон бројао само 100 бораца!
Усташе се нису предавали све док нису добро утврдили да пуцају колани
Хитлеровој кобили.
У вези војничких назива, тј. јединица, четничких или партизанских,
комунистички писци, у том случају, подништавају четнике и њихову
војничку организацију. Нигде они не помињу четничке батаљоне по
бројевима како су носили имена — 1, 2, 3. итд. Зашто? Зато што су затровани
непријатељством и страхом од четника, па не желе да ишта кажу о њима да
су имали нешто вредно помена! Највише би волели да четнике никако не
помињу, али то не могу да избегну, јер би остали без борбе коју једино воде!
За 1. батаљон Гатачке бригаде кажу у много случајева »голиски«,
»горњопољски« и свакако друго само не 1. батаљон, како је званично носио

име после 1942. године. Нигде се не помињу четничке бригаде — 1.
и
2,
ниједном Невесињски корпус! Баш у 1944. години постојала су два јуришна
батаљона у Гацку са којима су партизани највише водили борбу, готово
претежно само са њима, а нигде нису хтели поменути њихова имена! Према
партизанским историчарима, четници »немају старешина«; нигде нема
помена ко води четнике! Зар се са тим не посведочава пред поколењима која
долазе да се избегава казати истину о четницима. Четници се само помињу
када је у питању блаћење и натурање сарадње са окупаторима; у том случају
»проговоре« комунистички писци, пунећи странице познатим партизанским
фразама из доба рата.
Док се главна борбена снага народа у Гацку, четници Драже
Михаиловића, заобилазе и омаловажавају, дотле се незнатна шака партизана
уздиже и обожава! На пример у »Спомен-књизи« комунисти пишу да су у
1944. години имали толико »војске«, разних »организација«, као да је било
нормално стање па се нема другог посла него да се стварају разноврсне
организације! Пишу да су основали 29. дивизију — можда, али не од
партизана из Гацка, јер их још увек нема да скрпе мало већи батаљон.
Доласком 5. пролетерске дивизије, под вођством Пека Дапчевића, која је
служила као казнена експедиција, свугде где је Броз наредио да се кажњава
српски народ, партизани у Гацку су поново оживели. Они само могу да се
хвале да их има, да постоје, када им дођу пролетерске и какве друге бригаде
са стране. Тако је ишло од самог почетка и тако ће се завршити при крају
рата. Од интереса је поменути њихове »одреде« којима су дали имена: »6.
јун« и »Вуле Скоко«. 6. јун (1941) је дан устанка у Казанцима који су
подигли четници попа Радојице Перишића (доцније војводе). Они су најпре
били устаници, као и сви остали, али су се после определили за Равногорски
покрет и Дражу Михаиловића. Ти људи, што су подигли устанак 6. јуна
против усташа и окупатора, први су ступили у отворену борбу против
комуниста када су се они појавили у томе крају. У тим борбама, против
усташа и комуниста, они су већином изгинули; мало их је преживело рат и
дочекало »партизанско ослобођење«. Сада се њихов устанак и њихова борба
преноси на партизане из суседних села, као што су Дулићи! Нико од нас
преживелих четника не тражи да комунисти помињу наше борбе. Не би то
тражили ни мртви да се устану, нити народ који још одржава веру у победу

правде над неправдом. Комунисти немају то право да краду наш четнички
устанак, наше дело. Преузимањем четничког устанка и метање партизанима
за капу, то је кићење туђим перјем које, када се утврди, доноси срамоту
свакоме па и комунистима.
О партизанским борбама, нарочито »29. дивизија«, у Гацку 1944. године,
има толико надуваног разметања да је немогуће препознати те догађаје!
Колико су »историчари« набројали »дивизија«, »бригада«, »батаљона«,
»одреда«, »штабова« и свега осталог, са чиме они располажу у борбама
против четника; помишљам сада да то нису они догађаји у којима сам
суделовао на другој (четничкој) страни! Да је то све било тако, као што
комунисти пишу, откуда би четничка јуришна бригада могла одолети толикој
»сили«?! Ја сам у својој књизи »Борба за Слободу«, под насловом »Како су се
бориле јуришлије«, доста опширно писао о тим борбама у 1944. години.
Заинтересовани будући историчар може упоредити моје очевидно сагледање
тих борби и догађаја, с тим што ја припадам »другој страни« која је изгубила
рат. Али то не значи да је изгубљена историја која се пише, без обзира ко је
победио или изгубио, да се каже истина — онако како је било.
Пре више година читао сам и другу »партизанску историју« под насловом
»БОП у Херцеговини« (ако је потпун овај наслов). То је »сочињеније«
партизанских бораца из свих делова Херцеговине. Опет сам био »задивљен«
немогућим стварима који су описивани у пределу Гацка, иначе добро
познатим. Тамо је наведено толико много партизанске војске у операцијама
око Гацка, да сам, уз осмех, помислио — »Боже, како остадосмо живи?!« Два
јуришна четничка батаљона, највише 500 бораца, прогонили су свугде те
»силне партизанске војске« све до септембра, када смо напустили Гацко и
прешли у друге борбе против Немаца у Требињу. Када су редактори, на
последњим страницама поменуте књиге уносили статистичке бројеве и
набрајања јединица, како њихових, партизаиских, тако и непријатељских, оно
је испало да су партизани у Југославији били много већи по броју и називима
»борбених јединица« од немачког Трећег рајха! »Сиромах Хитлер«, са свим
»армијама«, стао је на четврт стране, а Брозови партизани заузели више од
две стране! Ту сам нашао неких назива, партизанских јединица у Гацку, за
које никад пре нисам чуо! Стиче се утисак да се партизански писци више
»боре« с пером него што су се борили с пушком!

У описивању партизанских борби са четницима 1944. године почиње
морална и материјална помоћ западних савезника али се избегава да се
спомене бомбардовање српских села у Гацку, наруџбом енглеских авиона из
Барија у Италији! Зашто се не каже истина шта је помогло партизане да
завладају Гацком? Све се то намерно прикрива (као да се може сакрити), да
се што више партизани »испрсе« са својом борбом и докажу народу да су они
својим властитим снагама »извојевали слободу«! О авионском бомбардовању
Гацка већ сам опширно писао у књизи »Борба за слободу«, па је непотребно
да износим овде. Захваљујући само томе — савезничком преокрету, да
помаже комунисте у Југославији — партизани су поново узели Гацко као и
све друге делове земље које су бранили четници. Тек када партизани
»ослободе« Гацко написаће о томе:
»По ослобођењу Гацка на Гатачком пољу је импровизован партизански
аеродром, на који су стизале авио-пошиљке савезничке помоћи, упућене 29.
дивизији. С њега је отпремљено око 400 рањеника 12. корпуса, 6.
пролетерске и 29. ударне дивизије у Бари и друге савезничке базе у Италији.
На аеродром код Врбице су спуштени и брдски топови са 600 граната и 40
обучених артиљераца које је врховни штаб упутио 29. дивизији«.
Дотурена артиљерија партизанима, од стране западних савезника, на
Гатачком пољу, помогла је да се сломије четнички отпор у Билећи, један од
најјачих у то доба у Херцеговини. Превише много је било рањених партизана
(400); нису ваљда бежали и лакше рањени, ако се то може казати за
»ратоборне« партизане!
И после »ослобођења« Гацка било је борбе против четника и, као што
пише у поменутој књизи, довело је до разбежавања свих партизана,
окупљених на »прослави ослобођења« Гацка почетком септембра 1944.
године. Из следећег навода види се како је било:
»Ослобођена територија је била изложена концентричном нападу групе
јуршних четничких корпуса који су тежили да преко Гацка, Билеће и
Требиња продру на јадранску обалу и образују мостобран, са циљем да, уз
помоћ реакционарних снага из иностранства, сруше револуционарну власт и
успоставе своју доминацију. Невесињски четнички корпус, који је наступао

од Кифина села преко Сливаља и Љесковог Дуба, потиснуо је ослабљену 11.
бригаду до линије Руда Главица — Објешеник, али је, сјутрадан, 10.
септембра, енергичним противнападом ове бригаде (ојачане са два нова
батаљона) одбачен према Плужинама и Кифину Селу«.
Наступање четника, које се помиње, није било од Кифина Села него на
простору невесињске и гатачке Површи и села Плужина, како сам већ о томе
писао у својој књизи. Четници Невесињског корпуса, уствари Гатачка
јуришна бригада, нису били одбачени од 11. партизанске бригаде са
»додатком два батаљона«, како се то са увеличавањем помиње. Те
партизанске снаге, колико год их је било на простору невесињске Површи, од
Плужина до Сливаља, нису се могле одржати пред нашим наступањем, кад
год смо кренули са Плужина да их гонимо. Наш задатак је био да навлачимо
партизане на тај простор док пристигну четници преко Зеленгоре (Босански
корпус), па да поново узмемо Гацко. Такође главни циљ је био ићи на
Требиње и напасти Немце у њему. Мора да није било добра обавештења када
су босански четници ступили на простор Гацка па да се усмери заједнички
напад на Гацко. Овако је испало да дође до неспоразумног приближавања
Гацку и напад на њега. Партизански писци дотичу се тога догађаја и пишу:
»Како је бригада иза себе оставила откривен простор према Чемерну и
долини Сутјеске, ту околност је искористио Босански јуришни корпус (око
500 четника и из правца Зеленгоре избио на Поникве 11. септембра и
непосредно угрозио незаштићено Гацко. Нашавши се у врло критичној
ситуацији, с Болницом на Врбици и позадинским организацијама, борци
заштитне болнице, војни руководиоци који су се затекли у пролазу на
официрски курс, официри ОЗЗН, Команде мјеста, Команде подручја,
позадински радници и борци за обезбјеђење рањеника, који су чекали на
транспорт за Италију, енергичном акцијом су отпочели борбу за Поникве,
које су заузели на јуриш и протерали непријатеља«.
У продужењу се наставља описивање бежања из »ослобођеног« Гацка у
Фазлагића Кулу и друга усташка места, од изненадног напада босанских
четника на Гацко. Ево шта кажу:

»Како је у граду заноћило много народа из гатачких села и цијеле
Херцеговине, јер је претходног дана и вечери прослављао ослобођење Гацка,
стотине људи се провлачило преко поља у Кулу, Међуљиће и према Автовцу.
Били су изненађени неочекиваним нападом четника«.
Иако овај напад на Гацко није донео успеха четницима, ипак ће остати у
историји и »сећањима« партизана који у се тада нашли у Гацку и нагли у
бегство куд који, чак и у усташку Фазлагића Кулу и Медулиће, родна места
највећих српских крвопија у злогласној усташкој војсци.
Нека је свака част и хвала босанским четницима, када су чак од Сарајева
дошли својој браћи у помоћ, извршили напад на Гацко и натерали партизане
у бекство.
Мада се више није могло рачунати да ће четници моћи изнети победу над
партизанима, због издаје западних савезника, опет је учињен један храбар
четнички подвиг и онда када »није било брата у свијету«, када се већ знало да
комунисти завлађују нашом Отаџбином, узроком који је познат издајом
савезника.
Своје окупљање после разбежавања из страха од босанских четника,
комунистнчки писци настављају своју причу:
»Разбјежали народ, руководства организација и војне мисије (руска и
енглеска), који су се били склонили на заштићено подручје, вратили су се у
град«.
Лица која се помињу у војним мисијама су: совјетски — Виктор
Николајевић и енглески — Џон Вингтон.
Све приче које се у одмаклом времену измишљају, да су комунисти
имали корена у Гацку, да су њихови партизани претстављали неку
задивљавајућу снагу, само су искривљене чињенице и навођење нетачне
историје, са много фалсификата, заобилажења, потурања; чак и безобзирног
присвајања и кићења борбом својих противника, као што су дела првих
устаника — доцније четника. Као што се види кроз ово изношење чињеница,
као одговор на произвољно писање комунистичкнх писаца, комунистички
партизани су били, кроз цео ток рата од 4 године, једна незнатна снага, која

би у националном српском Гацку брзо ишчезла да није стално долазила друга
партизанска војска са више страна, више да слама национални отпор —
четнике, него да помаже партизане у Гацку. Њихов значај је у томе, што су се
нашли на стратегиском месту, где су била партизанска отступања (две
њихове »офанзиве«), која су водила преко Гацка па је то највише допринело
да се нешто више прочује, поред места где су се губиле битке, и о
партизанима из тог места. Да није било општег груписања партизана око
Гацка, стицајем стратегиских околности, због шачице партизана у Гацку, не
би било ни помена о њима, као што нема помена о другим партизанима где
их је било више по броју. Тој околности, стицајем историских догађаја око
Гацка, могу комунисти у Гацку (бивши партизани) бити захвални да могу
нешто да кажу о себи, да су се борили, углавном против Срба као четника.
Такође могу се понети и с тим, што су потказивањем и учешћу помогли
ударном батаљону, кога је водио Владо Шегрт, да на зверски начин убије
преко сто људи у Гацку 1942. године. Те незнана гробља — гробови у тами
— када гране слобода српском народу, могу постати срамно огледало
историје комунистичких партизана у Гацку. Дотле, до сванућа српском
народу, неће моћи бити изношења дела на видело.
Ко су били, Гачани и Гачанке, погинули у »партизанима«
током Другог светског рата?
Највиша неправда над мртвим извршена је приписивањем некомуниста у
комунисте, тј. у партизане, који су погинули у току Другог светског рата. То
је превазишло сваку меру насиља, када се стрпавају у једну гробницу бивши
четници са партизанима и усташама, под именом »партизански борци«! Од
420 погинулих у борби, као »партизани«, само би једна четвртина, донекле,
могла одговарати називу »партизански борци«, док су остали, три четвртине,
припадали националном стремљењу, некомунисти — предати или заробљени
четници при крају рата. Има и известан број муслимана-усташа (око 45), који
су пришли »силом или милом, партизанима. У укупан број од 420 погинулих
партизана урачунати су сви они који су погинули као устаници у почетку
устанка када није било политичког определења (четници или партизани) него
је био национални устанак Срба против домаћих и спољних непријатеља.
Нико од погинулих из првих дана устанка није имао у свести да се бори за

интернационални комунизам, нити је извисио црвену заставу да се бори под
њом. Напротив, имао је само национални идеал из епопеје ратова и устанака
својих предака, па је, нашавши се у смртној опасности, докопао оружја и
устао у своју одбрану. Да су устали у одбрану народа као, српски
националисти, посведочава и то што су без ретких изузетака остали
привржени Равногорском покрету, под вођством Драже Михаиловића, чим је
он био проширен на Гацко и Херцеговину. Од првих устаника 6. јуна 1941.
године из села: Казанаца, Добрење, Гареве, Галешине и Вратковића нико
није ступио у партизане све до половине 1943. године, када је настало
неколико прелажење у партизане због све слабије спољне политике у корист
четника. Тако је било и са осталим српским селима у Гацку, у којима је
можда био који партизан више. Када се прочитају имена (420) погинулих
»партизанских бораца« у »Спомен-књизи« она се могу лако препознати од
учесника у ратним догађајима у Гацку. Многи од њих су били моји саборци у
четничким јединицама; знам када су прешли у партизане и под каквим
стањем које је тада владало.
Све до 1943. године није било прелажења у партизане изузев ретких
случајева. Било је на силу зграбљених непунолетних младића и девојака, који
су се нашли код кућа када су партизани завладали, преко зиме и рано с
пролећа 1942. године. Њих су партизани одвели са собом у повлачењу за
Босну. Неки су помрли од епидемије тифуса, глади и патњи које нису могли
издржати.
Њихови родитељи и браћа били су у четницима и то је била велика
жалост за њих, што се ништа није могло урадити да се избаве од партизанаотмичара, који су их кињили и због тога што су им родитељи и браћа били
четници. Када смо протерали партизане 1942. године, причали су стари људи
и жене, који су били код кућа, како су партизани вршили терор по селима,
како су срамно поступали са девојкама које су присиљавали да служе у
партизанима, али је то немогуће изнети због увреде њихова достојанства.
Преносимо то на будуће историчаре, који буду прокопавали истину, да
обрате пажњу на партизанска огријања у 1942. години по селима у Гацку.
Поред бројних злочина убистава недужних сељака и сељанки, треба испитати
приватни живот који се односи на »слободну љубав«; какви срамни поступци
нису све рађени са женскињама, које су пале под њихов терор и освету.

Породице четника биле су изложене најсвирепијем прогањању: истеравали
су их из кућа на голу ледину да би они сместили свој »штаб« и »кухиње«,
што је било прво њихово обезбеђење где год су дошли у освојена села.
Прогонили су их из кућа — жене са бешикама на леђима — да иду у
италијанске логоре »где им је место« — како су се са поругом изражавали!
Из кратких биографских података, погинулих у партизанима, види се да
је највише прилажење партизанима било у 1943. години, како смо већ
поменули. Све дотле, више од две године, док су трајале најжешће борбе са
усташама, ти борци, који су пришли партизанима, борили су се у четничким
редовима. Они би и даље у њима остали да нису западни савезници почели да
помажу комунисте, што је појачало морал партизанима да прошире своју
пропаганду и тамо где пре нису могли имати успеха. То није била идеолошка
преоријентација, како комунисти желе да прикажу, него је мењање
политичке ситуације допринело да дође до »сналажења«, као што се у нужди
вазда ради!
Најмање се могу назвати »партизанима« они четници који су били
похватани по планинама, или се предали на »часну реч«, у септембру и
октобру 1944. године. Њих има више од педесет, што су погинули до
завршетка рата 1945. године. Има их који су погинули први или други месец
по ступању у партизанску војску! Може се установити, по биографским
белешкама, како су били растурени на више страна по партизанским
јединицама, да би се лакше са њима поступало када их буду гурали у прве
борбене редове. Највише их је погинуло терањем на немачке бункере и
утврђења у Невесињу и око Коњица. Неколико је погинуло чак у Словенији!
Свугде је крчен пут са њима, где су Немци давали отпор при оступању. Мало
је ко од њих преживео рат. Сада су и они убројени у »погинуле партизане«,
иако су на силу били отерани да погину, оставши у партизанима месец или
два месеца!
У партизанске борце су убројени и други несрећници, што су као грађани
оба пола натерани да носе партизанима муницију из Гацка на Чемерно. Тако
је њих 10—15 нашло смрт у Пониквама, где су били завејани снегом и
мећавом. Наравно, да су и ти погинули били симпатизери четника, јер
партизани не би гонили своје да изгину у мећави и снегу. У »Спомен-књизи«

они су проглашени »партизанским борцима«, мада су плачући ишли у смрт!
Стварност је, да су комунисти створили »партизанске борце« од својих
непријатеља, у овом случају највише од четника, када су они били
притешњени спољним и унутрашњим тешкоћама. Такође се види, из
статистичких података, да су највише гинули бивши четници и они који су на
силу мобилисани при крају рата. Оно што највише служи као доказ, да
комунисти нису имали корена у Гацку, је то, што је свега 4—5 чланова
комунистичке партије од пре рата, остали су »произведени« у току рата. Чак
и тих 4—5 нису били становници у Гацку, него су се вратили у њ, као
избеглице у почетку рата. Ради потпуније слике, ко је погинуо у
партизанима, навешћемо кратке податке из »Спомен-књиге« стр. 33:
»Сељаци (271), радници (32), студенти (10), академски сликари (1),
жандарми (3), професори (1), техничари (1), професори (3), ђаци (46),
слежбеници (17), учитељи (7), пјесници и публицисти (1), трговци
(2),'шумари' (3), инжењер (1), геодети (1), официри (1).
Из наведених занимања види се да су сељаци највише гинули у
партизанима, а они су баш најмање били одани комунизму. Они су, без малих
изезетака, сви били четници, који су силом прилика, пришли партизанима.
Поменути »ђаци (46)« су непунолетна деца, зграбљена из националних
домова где су прошли партизани. Нису ни сви радници (32) били комунисти,
трећи по броју страдања, ако се њихов број односи на Србе, с обзиром да је
»радничких занимања« мало било у Гацку. Од радника муслимана (усташа)
помиње се Ахмо Крвавац, »шпански борац«, за кога се каже да су га убили
четници.
Да су комунисти на силу стварали партизане у Гацку потврђује њихово
писање у »Спомен-књизи« на стр. 34, где се каже:
»По гатачким просторима су водили борбе: херцеговачки ударни
батаљони и одреди, црногорске партизанске чете, одреди и батаљони, Десета
херцеговачка бригада, 29. дивизија, 1. и 2. пролетерска бригада, Трећа НОУ
дивизија, 16. источно-босанска муслиманска бригада, Шеста пролетерска
дивизија »Никола Тесла«, Дванаести ударни корпус и друге пролетерске
јединице током четворогодишње борбе. Борећи се и гинући на подручју

Гацка многи су погинули на освојеним положајима и касније сахрањени у
Партнзанско спомен-гробље — сједињени у смрти: Срби, муслимани,
Црногорци, Хрвати, Јевреји...«
По казивању писаца »Спомен-књиге«, ко се све борио на »подручју«
Гацка, може се добро оценити колико су били »јаки« комунистички
партизани у Гацку. Стварност је да су скоро сви партизани, колико их је било
у Југославији, учествовали у борбама против четника у Гацку; није онда чудо
што су са толиким снагама успели да отму извесне четничке борце и присвоје
себи у партизане.
Најболније пада на душу ојађених породица погинулих четника као
»партизана«, што су стрпани у заједничку гробницу са муслиманима, који су
са националне и верске стране били крвави непрнјатељи четника, и који су,
док су били у усташама, убијали њихове сроднике и браћу! Увређена је част
и достојанство националних Срба у Гацку, оскрнављен је закон парвославне
цркве и традиција сахрањивања. Извршена је најбруталнија освета
»сједињавањем мртвих«, када нису могли да сједине живе! Оваквог
»сједињавања мртвих«, вишеструких међусобних непријатеља, ретко где да
је било! Комунисти се поносе таквим успехом, иако се мртви »преврћу« у
гробу! Колико је то »сједињење мртвих« допринело да се сједине живи у
Гацку, у погледу »братства јединства«, види се данас како оно »цвета«.
Муслимани у Босни и Херцеговини раде на остваривању самосталне
републике, док су муслиманску »народност« потпуно добили и ките се њоме!
Као што је све рађено на штету српског народа у комунистичкој Југославији,
тако је и сједињавање мртвих урађено да се живи још више разједине, чак и
поколења која долазе имаће да размишљају о сили и терору које су
комунисти спроводили над мртвима. Сахрана мртвих се испуњава по жељи
коју су они оставили. Ниједан бивши четник није желео да легне у гроб са
муслиманом — усташом и партизаном — комунистом!
Други и тежи злочин је поступак са заробљеним четницима 1944. године,
када су они стављани пред партизане да их они гурају на немачке бункере и
утврђења, где су, осим малих изезетака, изгинули — више од 50 из Гацка.
Шта се са тиме постизало? — Уништење Немаца или уништење српске
омладине као оне на Сремском фронту? Тактика комуниста била је да

униште што више својих противника у току рата, да би, када рат престане,
несметано могли да владају како желе и хоће. Као да је било важно хоће ли
Немци остати дан дуже на неком положају у Југославији, иначе при
повлачењу, па да се истерају што пре! Било је важно само то, што је било
јевтине четничке омладине, да се тера пред немачке топовске цеви. Када се
историја српског народа буде писала у слободи, морају се пронаћи злочини
учињени над српском омладином од стране комуниста.
Страдање цивилног становништва у Гацку
током рата 1941—1945. Године
Из статистичких бележака, објављених у »Спомен-књизи«, донећемо неке
сумарне податке о погинулом становништву у Гацку за време рата. Колико су
они тачни, проверени и испитани, ми не можемо знати, мада смо били у
Гацку за све четири године рата и добро упознати са догађајима који су се
одигравали. Ствар је стручног испитивања и анализе, што се чини после рата,
као што су комунисти имали могућности, ако су хтели да тачно изнесу — ко
је кога убијао у Гацку? Изношења у »Спомен-књизи« нису потпуна. Поред
изношења жртава Фашистичког терора« нису изнете жртве »комунистичког
терора«, тј. побијеног неборачког становништва од стране комунистичких
партизана, у смислу »ликвидирања реакције«. Те жртве нису уопште уведене
у књигу, јер нису »достојне« да се објаве поред »партизана, комуниста,
народних хероја, скојеваца« итд. И боље што нису, јер убице и убијени не
могу заједно, када се већ ради о »Спомен-књизи«! Али жртве су жртве, оне се
помињу — и непријатељске као и своје — код свих културних народа у свету
у којима се објективно пише историја. Код комуниста то није случај, они не
објављују ништа у интересу истине, што не иде у њихову корист.
Такође, ми сматрамо да ни жртве усташког терора нису потпуне, умањене
су по броју и разбацане по књизи, ради тежег проналажења, што је била
тежња заједничке сарадње на књизи, Срба и муслимана (муслимани се
обележавају великим почетним словом). На пример, за Коритску јаму, која је
припала билећком срезу по некој новој подели, каже се да је у њу бачено 130
»родољуба«, што се може односити само на партизане, сматрајући да су те
жртве биле само из околине Корита. То би по пребројавању погинулог
становништва из Корита можда могло одговарати стварности, али је у јаму

бацано и становништво са других страна — довожењем у камионима. Тако
би број жртава могао бити далеко већи од »130 родољуба«! Коритска јама је
највећа гробница Срба у Гацку. Злочин су починили муслимани усташе.
Сада, после одмаклог времена почиње да се затура траг тих свирепих
масовних убистава у интересу »братства и јединства« са муслиманима! То се
примећује и на избегавању помињања Коритске јаме; чак су је пренели на
други терен — из Гацка у Билећу, да би што мање било помињања! Са
тешком муком се помињу и остале жртве усташког терора и нема осуде
убица — муслимана усташа! Напротив, има правдања да су усташка убиства
»дјело екстремног национализма и обрачуна националног поравнања из
прошлости« (стр. 13 поменуте књиге). Овде се тачно мисли, али не каже, на
хајдучке чете Стојана Ковачевића, из доба Херцеговачког устанка, од којих је
неко од њих убио неколико аустриских шпијуна близу те јаме, па сада
комунисти правдају усташку освету!! Зар је освета уопште оправдана у ма
коме цивилизованом друштву, а камо ли »комунистичком« које »одише«
напретком?!
Усташке жртве у селу Шипачну, које је припадало Гацку, када је извршен
злочин над њима, нису уошпте поменуте и нема њихова броја.
Све жртве које су починили муслимани-усташе, стављене су под назив
»жртве фашистичког терора«, са чим се, такође, жели избсћи помен
муслимана, бар на први поглед, — да је мање упадљиво.
Усташе нису називани »фашистима«, а комунисти се, у другим
случајевима, »држе тога реда«, да тачно помену имена јединица или покрета
онако како су она званично носила; у овом случају то »правило« отпада. Већ
смо поменули зашто се тако поступа када се ради о муслиманима, бившим
усташама.
Следећи став је навод вз »Спомен-књиге« који говори о броју убијених
Срба у Гацку:
»Цивилно становништво Гацка највише је страдало у прве три године
рата, када је погинуло више од 790 људи, жена и дјеце (1941. — 235, 1942. —
230 и 1943. — 327 особа), док је у последње двије ратне године погинуло тек
десетак особа. Из списка жртава фашистичког терора види се да је

најмасовније страдање цивилног становништво било: на Кобиљој глави
(Коритска јама) у јуну 1941. (4, 5. и 7. јуна), где је убијено 17 становника из
Заградице (опет се намерно прескочи број убијених у Коритској јами који
извоси по ранијем комунистичком прорачуну 130, наша пр.), у Павлићу (9.
јуна) ликвидирано хладним оружјем 15 (један преживио), (преживели је поп
Новак Мастиловић, доцније комуниста и министар у БиХ влади, наша пр.), у
Заграцима (Брезова дола) 2 цивила 17. јуна, у Автовцу, Гацку и Плужанима
(23. јуна) убијено 9, (сумњамо да је и овај број убијених од само »9« тачан —
што се односи на градове Автовац и Гацко као и село Плужине (у Невесињу),
где је вршено убијање Срба из Гацка. Такође се не помињу »гарбуниште«,
јаме где се копао камени угаљ у близини Гацка, где су убијени и бацани Срби
из поменуте две вароши, наша пр.), у Зборној гомили и Кули (24. и 25. јуна)
убијено и у јаме бачено 50 цивила, у Невесињу (26. јуна) звјерски
ликвидирано око 25 људи из Гацка, угледнијих сељака и грађана, на Врбици
(2. јуна) спаљено 19 особа и у Срђевићима (5. септембра) убијено 10 људи,
жена и дјеце«.
Наведени бројеви убијеннх Срба од стране муслиманаусташа нису
поуздани. Види се то и по навођењу, када се каже »око«, што не одговара
старном проверавању и тачности. Уопште узевши, како се нерадо и
произвоно спомињу бројеви убијених, као и по »нагађању«, када се пише о
њима, рекло би се да су сви ови наводи узети из неког ратног извештаја —
саопштење шта се догађа — као да није, после рата, вршено проверавање о
томе да се утврди тачан број убијених Срба у Гацку!?
Када смо преврнули други лист поменуте књиге, нашли смо објашњење
редакционог одбора у коме се каже:
»Радећи на прикупљању података за Спомен-књигу погинулих бораца и
жртава фашистичког терора са територије општине Гацко у времену од 1941.
до 1945. године, било је доста потешкоћа. Тешкоће се јављају из два основна
разлога: што је прошло дуго времена од догађаја и због тога што су, стицајем
околности, Гачани гинули широм Југославије као борци партизанских
јединица или као жртве фашистичког терора у разним околностима«.

У даљем објашњењу или напоменама наводе се бројна имена која су
помогла око скупљања података и родбина погинулих! Сасвим је јасно,
према овом наводу, да ништа није предузимано одмах после рата, док су
сећања код народа била свежа, да се пронађе тачан број убијених, које
погинуо и где. Опет се питамо: Зашто? Сада се још питамо шта је покренуло
комунисте, могло би се рећи нову генерацију, да после 40 година сакупља
податке погинулих у Гацку, сумарне и нетачне, после равне четири
деценије?! Да ли је то »утврђивање« партизанске борбе и револуције којој
почиње да отпада лажно перје све дужим одмицањем времена? Можда су
томе »трзању« комуниста, после толико година, допринела прокопавања
истине, о њиховој лажној историји, извесних нових научника и писаца који
више не могу да поднесу натурање »ждановштине« на објективну науку?!
Из наведених података види се да је у јуну 1941. године убијено 267
особа у Гацку. Док је у септембру 1941. убијено 10 лица у Срђевицима, који
се број пење на 277 у 1941. години. Број жртава муслиманско-усташког
терора се наставља:
»У 1942. години усташе су извршиле напад на Бодежишта и Тарахин До
(4. јануара) када је погинуло 15 становника, затим починили познати масакр
у Шиповици и Придворици (6. и 7. јануара) и спалили 153 особе«. Број
убијених у 1942. години, према комунистичким подацима, је 168. »У 1943.
години су највише страдали становници Изгори (7. и 8. јуна) када су у току 5.
непријатељске офанзиве Нијемци и Италијани поубијали 117 становника,
Љесковог Дуба у коме су Нијемци и усташе ликвидирали и спалили 163
становника, и Дубљевића (25. новембра) када су Нијемци убили 3 становника
села«. Број убијених у 1943. години је 283, док је укупан број у прве три
ратне годиие 728 жртава у Гацку.
Бројеви наведени по местима не изравнавају се са бројевима наведеним
по годинама, изнетим у почетку излагања о броју жртава фашистичког
терора. Такође и свеукупан број, погинулих у борби и страдалих, није свугде
исти: у почетку се каже — »погинула 424 борца и 811 жртава«, дочим се на
другом месту, при крају, каже да је погинуло партизана око 420, а жртава
фашистичког терора било »више од 790 људи, жена и дјеце«. Можда у овај

број нису урачунати погинули Гачани ван Гацка — на другим странама, које
су такође пронашли?
Редакциони одбор, који је радио на прикупљању података, иако је на
почетку предговора, у првој реченици, казао да »спомен-књига« претставља
»аутентично историско свједочанство«, на крају истог предговора каже:
»могуће је да у овој Спомен-књизи има и грешака«, правдајући то тешкоћама
око прикупљања података!
Жртве фашистичког терора у 1943. години, претежно у Изгорима и
Љесковом дубу, које су веће од претходних година (283), су дело
партизанског изазивања Немаца и Италијана да униште српска насеља која су
била на путу њиховог отступања. Због неколико погинулих Немаца или
Италијана спаљена су и уништена два насеља са преко 280 особа. Да ли је
ико одговоран за такве бесмислене поступке који су одвели у смрт 280 душа?
Ко је наредио да се пуца на Немце у Љесковом Дубу, а после побегне и дао
места освети »сто за једнога«!? Колико је погинуло партизанских бораца у
одбрани Љескова Дуба? Партизанска игра са људским животима одавно је
била предмет уништавања српског народа. Има ли места слављења Јосипа
Броза што је довео Немце у Гацко да убијају српски народ и уништавају
српска села? Уместо да се поведе истрага, после рата, ко је главни виновник
зала, ко је проузроковао злочине над српским народом, једноставно се каже:
»страдање у вихору ратне драме«! Чак помињу и »судбину«,
»револуционари« који не верују ни у Бога ни у судбину! Бацање 280 душа
пред цев немачко-усташке освете, када се није могло рачунати на успех
одбране, право је касапљење свога властитог народа! Нико од преживелих
неће кривити Немце за учињени злочин, него партизане који су
проузроковали злочин. Народ у Гацку има искуство из историје, када се може
ударити на непријатеља, да се однесе победа а не пораз. Чак ни хајдучке чете,
које су биле преке и оштре, нису изазивале Турке на покољ народа. Само је
код комуниста правило: »што горе то боље«! Уопште узевши, шта су
комунисти — партизани допринели глобалном рату савезничких војсака
својим бежањем два пута преко Гацка? Колики су немачки губици у свим
тим борбама што се претстављају »поетички« у њиховим историјама? Има ли
та борба цену, када се мере своје жртве дате за њих? Убијен је један Немац,
два или три, не много више, а дато је 280 својих људи, жена и деце у

Љесковом Дубу; наложени на ватру — спаљени на ломачи!!! У Изгорима,
другом гатачком насељу, учињена је иста ствар, доведени су Немци и
Италијани да кале свој бес на народу који није био крив, али се партизански
штаб скривао у њиховим шумама, па су просуте бомбе убијале народ а не
Броза и партизане. Сада се каже да је »извојевана слобода« победом над
непријатељем који није имао скоро никакве губитке у поменутим местима
него оставио у смрти и пепелу два српска насеља у Гацку због партизанског
пушкарања у бежању! Овакво »кићење јунаштвом« комунистичких
партизана могло је бити од користи интернационалном комунизму, али врло
мало савезничким војскама, које су и без партизана биле спремне да
протерају Немце из окупираних земаља у Европи.
»Жртве рата 1941. године«
Издвојено је и под посебним насловом дато је објашњење ко су »жртве
рата 1941. год.« У поднаслову стоји на стр. 151, следеће:
»У устаничком нападу на Автовац и Муља 28. јуна 1941. године погинуо
је известан број неборачког становништва из ових насеља, муслиманске
националности, које су поубијали, претежно ван борбе, национал-шовинисти
и реваншисти из устаничких редова, српске и црногорске националности«.
Зашто су само муслимани »жртве рата«, а остали (Срби) нису?! Када се
већ каже да су погинули од »национал-шовиниста и реваншиста«, што је
разумљиво на кога се односи, могло се казати »од четничког терора«, као
што се казало за Србе да су погинули од »фашистичког терора«! Зато, што би
се тим признало да су четници управљали нападом а не партизани. Овако,
како се претставља у »аутентичној« историји, испада као да су се четници
»увукли« у партизанске редове па »кољу Турке« у Муљима и Автовцу! Овај
»историјски« чин претставља заиста праву »објективност писаца«, да им се
ништа не може веровати. Они се боре пером да присвоје устанак, а да жртве
муслимана у Муљима и Автовцу припишу четницима, који су проглашени
»кољачима« јер су против комуниста. Како они могу знати ко су »националшовинисти и реваншисти«, када још није било појаве комуниста за нкакву
борбу против усташа? Могле су убице муслимана бити после партизани када
је настало опредељивање, ко у четнике ко у партизане? Није искључено да

баш прокомунисти нису били ти који су убијали муслиманско цивилно
становништво при нападу на Муља и Авовац? Дотицање »црногорске
националности« није без сумње да се мисли на Пивљане који су у великом
броју учествовали у заузимању Муља и Автовца. Могао је међу Пивљанима
бити Јанко Тадић који је кроз 3-4 месеца, после заузимања Автовца, имао
своју групу партизана, да је преко зиме 1942, употреби, у заједници са
Шегртовим ударним батаљоном на братство Поповић у селу Дражљеву, где
су заједнички извршили нечувен масакр. Али он не може бити окривљен за
никаква убиства, зато што је комуниста! Код комуниста су само четници
»убице«, »пљачкаши«, »паликуће«, чак и у редовима устаника, када још није
било идеолошког и политичког опредељења! Комунисти, као
револуционарна војска, која не гледа на просипање крви, не могу себе
сматрати неком »хуманом« војском, нити чинити примедбе да је ико више од
њих убијао цивилно становништво.
При крају написа о »жртвама рата« додаје се убијање троје муслиманске
деце из Гацка:
»Такођер се у списку налази и троје дјеце двојице муслимана из Гацка
које је кришом убила шовинистичка група једне партизанске чете. У колони
жртава рата се налази и житељи из Равни које су ликвидирали прочетнички
елементи«.
Опет иста прича — »партизанска чета« води, а »шовинистичка група«
убија! Каква је то »партизанска чета«, тобож против убијања, а не може да
обузда убијање? Што се не кажу имена тих »прочетничких елемената« који
су убили троје муслиманске деце? То ваљда није тешко пронаћи, када се
догађа у партизанској чети? Не кажу се имена зато што би се открили
пропартизански елементи који су ликвидирали децу. Познато је да комунисти
сваљују кривицу на четнике, где год је у питању убијање муслимана из првих
дана устанка.
Укупан број убијених муслимана у Гацку, који се називају »жртвама
рата«, износи по једном прорачуну 24, а по другом 32 жртве. Комунисти су
били врло »прецизни« да пронађу што вшпе муслиманских жртава, како би
направили њихово познато »поравнање«, када су у питању Срби, Хрвати или

муслимани. За толика усташко-муслиманска убиства Срба требало је
пронаћи, на који било начин, да су и Срби убијали муслимане. То је њихово
задовољавање »правде« (начином освете!) и одржавање »добрих односа«
између »братских« народа! Извесни комунистички писци, који се не осврћу
ни на какве статистичке податке, једноставно поистовете четнике са
усташама! Тако смо имали прилику да прочитамо комунистичке
романописце и фељтонисте који су у Гацку »пронашли мајдан« четничког
»кољаштва« и упоредили га са усташким геноцидним злочином! А ево и ови
»историчари« комунисти, који су се напрезали из петних жила, да пронађу
што више убијених муслимана, нађоше свега 32 жртве, па и њих неистинито
свалише на четнике.
Наше гледиште је одвазда било да се свачија дела изнесу на видело, шта
је ко радио у току рата, зашто се борио, зашто крв проливао, коме је служила
његова борба, ко је кога убијао из страсти за убијањем или у нужној одбрани
или из политичке рачунице; да се искористи ратно стање у смицању што
више идеолошких и политичких противника! Комунистички писци
»Споменкњиге« у Гацку нису вршили истраживања из доба рата на
противничкој страни, која је сада под њиховом влашћу, па да се чује и друга
страна. "Audiatur et altera pars", у интересу истине и правилне оцене пред
судом потомства, које неће престати са прокопавањем истине о Другом
светском рату.
Материјално оштећење у Гацку
На крају свога историјата о људским жртвама у Гацку, комунистички
писци »Спомен-књиге« споменули су и материјалну оштету у Гацку за време
рата:
»Према подацима Обласног народноослободилачког одбора за
Херцеговину, који су објављени у »Слободи« 3. јуна 1945. године,
непријатељ је материјално оштетио, прорачунато у предратним динарима
(један бољи во је вриједио 1,000 динара) у вриједности од 88,700.780 динара,
или по структури: Од 1.613 домаћинстава потпуно је уништено 679, а
дјелимично 225, што износи 39,278.500 предратних динара; уништено је или
оштећено 1.813 споредних зграда у вриједности 15,212.800 предратних

динара. Од пољопривредних алата је опљачкано или уништено 448 плугова,
285 дрљача (брана), 1 сијачица, 3 вршилице, 27.944 комада разних алатки,
471 коњска и волујска кола, 1.641 комад коњске опреме; од стоке 1.636 коња,
4.387 говеда, 36.397 комада ситне стоке и 934 свиње — све у купној
вриједности 34,209.480 предратних динара, те непроценљиве количине
животних намирница — што је за гатачка села и двије варошице
претстављало огромна материјална страдања«.
У материјално оштећење или разарање комунисти могу убројити себе на
друго место. Када је у питању уништење стоке, комунисти су на првом месту.
Само у једној похари (априла 1942) села: Казанци, Добреља, Гарева и
Галешина комунистички партизани су из ових села опљачкали око 900 грла
говеда и преко 3.000 ситне стоке — оваца и коза. Само из домаћинства мога
оца, које је било средње по одгајању стоке, отерали су 6 волова, 2 коња и 140
оваца, у два маха. Пред кућом је била касапница волова и делење меса
партизанима, Илија Бекез из Голије био је касап. После пораза на Гату и
повлачења преко пл. Волујака ка Сутјесци, партизани су опустили села која
су захватили. Један од пролетера, Душан Карић, који је писао дневник »Од
Рудог до Јајца« помиње »извлачење стоке! из Гацка и Билеће са таквим
одушевљењем, као да је пљачкана Италија или Немачка! У паљевинама кућа
партизани су били нешто блажи од усташа. Међутим, у селу Казанци, Пеко
Дапчевић, са својим пролетерима, вршио је праву освету над домовима
четничких старешина и бораца, које су му шпијуни проказали; он је наредио
да се запале све њихове куће. Тако су радили и на Дражљеву после убиства
Поповића који су бранили село. Комунисти су запалили све веће зграде у
Гацку које су служиле као цивилна надлештва и установе. То су биле тврде
зграде, зидане од тесаног камена, грађене за време аустриске окупације Босне
и Херцеговнве; то су биле зграде: среског начелства, суда и грунтовнице,
гимназије и др. То су урадили једном приликом када су се задржали у Гацку
дан-два. Имао сам прилику, када смо једном после паљевине наишли кроз
Гацко, да видим дебеле књиге из суда и грунтовнице, нагореле и оштећене,
како леже у гомилама по улици (неко је ваљда спасавао из ватре), писане још
у доба Аустрије. Дивили смо се рукописним словима, наравно у латиници,
како је »Швабо« имао прецизне писаре. Ја мислим да су и симпатизери
комуниста критиковали тај бесмислени чин партизана! Изгледа да се добијао

одговор од паликућа — да ће они правити нове књиге и да ће све почети од
њихове »ере«!
Поред клања стоке, партизани су познати по одношењу кућних ствари.
Први чин партизана, где су упали или заузели село, био је да претресају куће.
Народ је испред њих крио ствари по пећинама и камењарима, закопавао у
земљу, »док прођу«, па опет враћао кући. У више случајева ствари су биле
пронађене и однете, а власнике су окривљавали да саботирају
»ослободилачку борбу«, да су »четници« итд. Партизани су били вешти да
пронађу ствари, ма како биле сакривене, па је у народу био одомаћен израз —
»не може од њих ништа остати« (непронађено). У односу материјалног
оштећења Гацка, партизани су одмах после усташа. Давши себи заслужено
име »пролетери« — бескућници, са идејом рушења »капиталистичког
друштва«, комунисти су стварно рушили све што постоји, од радних људи
стварали просјаке и после партизане!
Жртве комунистичког терора
Зашто су комунисти избегли да помену жртве њихова терора? Без помена
тих жртава, статистика погинулих и убијених у Гацку није потпуна, умањен
је број жртава! Од свих жртава, било ког терора, најлакше је било исписати
жртве комунистичког терора. Има још живих сведока и учесника, па су
најлакше могли дати своје прилоге, у интересу »аутентичности«, у »Споменкњизи« за коју су били покретачи и сарадници. Када су већ поменуте »лијеве
грешке«, зашто се прешло преко обраде и казивања колико је Гачана и
Гачанки погинуло од комунистичког терора, од тзв. »лијеве грешке«? Било је
»одговарајућег« места да се упоредо помену »четници и усташе«, па да се и
то зна, колико су комунисти убили четника а колико усташа? И једни и други
су становници Гацка, па је природно било да убијени уђу у списак погинулих
становника у Гацку, наравно, као непријатељи. Да читалац има такве податке
могао би тачно проценити разлику у убијањима — Срба као четника и
муслимана као усташа. Да ли су »леве грешке« захватиле икога другога сем
Срба? Наредбодавац Владо Шегрт је вероватно био жив, када је писана
књига, могао је бити на услузи писцима »Спомен-књиге«, када су искупљали
податке. такође би се тачно знало, да су наведени подаци убијених усташа и
четника, против којих су се комунистички партизани више борили. Ми

знамо, нама није потребно казивање, али не зна нови нараштај који учи у
школама историју од »професора« бивших партизана. Зато се осврћемо, овим
написом, на нетачно изношење ратних догађаја у Гацку.
Када се већ истичу »надљудска« јунаштва комунистичких партизана у
Гацку, требало је нешто рећи о броју непријатеља који су пали од њихове
руке! Који непријатељ, од више њих, је највише имао губитака, па да читалац
»Спомен-књиге« зна против кога су се борили партизани! У статистичким
подацима се истиче да је у 1942. години вођено »56 борби«, у 1943. години
»50 борби«, у 1944. години »више од 60 борби« и у »завршној години вођено
је више од 40 борби«. Дакле, нешто више од 200 борби водили су гатачки
партизани, а нигде нема броја погинулих непријатеља! Нарочито би било
важно да се зна колико је погинуло Италијана и Немаца као окупатора, који
су били на првом месту да се убијају. Нема тога »фашистичког« гробља по
Гацку, нема ни усташког, има само српског гробља што су оставили
партизани који су »грешили«, када су убијали по директиви Обласног
одбора! Ипак су комунистички писци споменули места где су вођене борбе,
па ће домаћи читаоци моћи препознати да су та села била четничка и да су
партизани највише водили борбу против четника. Највише борби је вођено
око Гата, у горњем делу Гацка.
Да је икакав други режим завладао земљом, сем комунистички, после
завршеног рата, а бавио се статистичким подацима погинулих становника у
рату, донео би потпун број погинулих. Комунисти то нису урадили; или ако
су урадили нису објавили, колико ми знамо, из разумљивих разлога што би
комунистичке жртве биле далеко веће од свих осталих. Они су убијали
директно и индиректно. Директно што су убијали неборачко становништво
или преваром и киднаповањем које су похватали ван одбране. Таквог убијања
у Гацку је било више него у другим херцеговачким срезовима, можда више
него и у Црној Гори, по броју становништва?! Индиректно, комунисти су
допринели, непотребним и бесмисленим изазивањем окупатора, да страдају
два српска насеља у Гацку — Изгори и Љесков Дуб (280 жртава). У те жртве,
страдале на лицу места, могу се додати сви заробљени и отерани да помру по
затворима. Окупатор је убијао или одводио у заробљеништво свакога, без
разлике, где је отворена борба и погинуо који Немац или Италијан. Не могу
комунисти казати да су то били само њихови »симпатизери« и зато су

убијали. То се може лако установити, ако се испита колико је било четника а
колико партизана у два страдала насеља — у Изгорима и Љусковом Дубу?
Када су ти злочини извршени, непријатељ је прогонио и уништавао
подједнако обе гериле у Југославији — четнике као и партизане.
Сведочанство су заробљени четници који су одведени у заробљеништво.
Круна комунистичког злочина је отварање грађанског рата и спровођење
револуције у рату, од чега се требало бранити. У жртве комунистичког
терора могу се убројити сви погинули четници и партизани, као Срби у
Гацку. Они су жртве комунистичке револуције; једни су се борили за њу,
други против ње, и тако највише изгинули. Срби су највише изгинули —
међусобно — једни од других. То је чињеница са којом треба да се бави
потомство. Ако оно донесе суд да је комунистичка револуција била потребна
српском народу, да му је победом донела срећу и благостање, нека онда
жигоше историју српског народа и све оне који су се борили против
комунизма. У противном, ако потомство увиди да су поборници револуције
направили злочин према српском народу, онда би према злочинцима требало
извршити посмртну казну — жигосањем покретача комунистичке револуције
међу српским народом. Са националне српске стране нико неће презати од
праведног суда будућег потомства.
Како би прошао српски народ, без комунистичке револуццје у току
рата, у Гацку и у Југославцји?
Будући српски историчар, који буде испитивао последице Другог
светског рата, одражене на српски народ, треба да има у виду комунистичку
револуцију, њено разорно дејство по српски народ, у току рата и после њега.
Треба се упитати, како би српски народ прошао без комунистичке револуције
која је спровођена под окупацијом нацифашистичких окупатора? Би ли
српски народ прошао боље, без мање жртава, у рату без појаве комунизма?
Би ли српски народ био на бољем путу без комунистичке управе, која му је
силом наметнута? Праведна оцена историје најбоље ће донети суд о учешћу
свих покрета и организација у ратној драми Југославије. Као најглавније, ко
се зашта борио? Са каквим циљевима се »дизала револуција« у рату, који је
геноцидно смицао српски народ? Ко је досипао још више уља на ватру која је
и онако пламтела до неба?! Ко је оспоравао одбрану од домаћих непријатеља,

као што су хрватске усташе, албанске, мађарске и друге мањине? Какав је
циљ био комунистичких »револуционара« у томе да слабе српску одбрану од
насталог усташког покоља? Ко је заступао српски народ у комунистичкој
партији и како је заступао? Је ли уопште било места незнатној мањини
српских комуниста, у рату који је смицао само Србе, да стану на страну
интернационалног комунизма који није имао обзира према страдању српског
народа?! Ранији српски социјалисти, које често помињу данашњи комунисти,
и те како су имали у виду српски народ, да га не увуку у игру ратујућих сила,
од чега би дошле штетне последице по српски народ. Више него бесмислено
је било улагати све могуће напоре, од стране српских комуниста, да изборе
интернационалну — светску револуцију, не водећи при томе рачуна о
сопственом народу! И у комунизму постоје народи и народности, није
комунизам још постао »народност«, као што су то, по несрећи, схватили
српски комунисти! Данашњи тешки проблеми (1988), који се стичу над
судбином српског народа, дело су српских комуниста који су се борили за
интернационални комунизам, не водећи рачуна о српском народу. То је ствар
њихове плитке памети и незнања; немање својих политичких вођа да у
стварању комунистичке државе добију заслужена права у име већине српског
народа. И као мањина у српском народу, они су претстављали већину
борбене снаге међу комунистима у Југославији; они су, иначе, били мањина
међу свим народима и народностима у Југославији, па су као такви могли, да
су умели, обезбедити колико-толико право српском народу у комунисточкој
држави. Када се зна да су комунисти у Југославији добили рат игром
политике великих сила, да они нису претставници ниједног народа, онда је
остајало до њих, ко ће у будућој држави боље стећи симпатије народа, па да
народ привуче себи и приволи комунизам. У тој игри, поделе државе на
републике и покрајине, стварање новог устава и закона, српски комунисти су
пали на политичком испиту и узалудно трошили своју борбену снагу у току
рата. У сваком случају, комунисти су искористили ратну ситуацију у којој је
највише страдао српски народ, сламали су српски национализам за рачун
интернационалног комунизма, и њима, као таквим, не припада никаква
заслуга да их српски народ воли и подржава. Док год буду водили
интернационалну комунистичку политику, они ће бити непријатељи већине
српског народа. Српски народ није створен за комунизам, то треба имати у
виду проучавањем његове историје.

Из сазнања које се стиче одмицањем времена од рата и догађаја, може се
доћи до закључака да би српски народ, без учешћа комуниста у рату, прошао
са много мање жртава, до извојевања праве слободе и демократије, до бољег
сређивања вишенационалних проблема, било у заједничкој држави
Југославије или у посебним државама по жељи југословенских народа. У
свим југословенским народима преовлађује национализам, а не комунизам; и
они имају више смисла и боље могућности да се уједине под национализмом
него под комунизмом. Комунизам је натурен силом свима народима у
Југославији. Он се одржава силом и диктатуром, која угњетава људска права
и слободу. Лепо је у народу речено »свака сила за времена«! Непожељном
комунизму доћи ће једном крај!

САДРЖАЈ
Предговор...........................................................................................................4
Комунистичко извртање истине......................................................................6
Осврт на комунистичку »Спомен-књигу«......................................................8
Комунисти у Гацку присвајају национални устанак
и четничке борце...............................................................................................9
О крађи и присвајању четничког устанка у Гацку.......................................13
Приказивање почетка устанка у Гацку..........................................................18
Почеци сарадње партизана са усташама у Гацку.........................................27
Дубља и шира сарадња комуниста са усташама у Гацку............................37
Активност комуниста 1941/42. Године.........................................................40
Остављање борбе против усташа и отварање рата
са четницима....................................................................................................44
Отварања новог фронта борбе........................................................................53
Позивају се још две пролетерске бригаде у Гацко.......................................60
Само су четници на удару и сметњи комуниста..........................................64
Пошто је навукао Немце да помогну усташама
Броз је са партизанима побегао из Гацка......................................................69
О поступцима четника према продатим партизанима.................................75
Партизанске активности у 1944. Години......................................................79
Ко су били Гачани и Гачанке што су погинули у »партизанима«
током Другог светског рата?..........................................................................86
Страдање цивилног становништва у Гацку..................................................91

»Жртве рата 1941. године«.............................................................................96
Материјално оштећење у Гацку.....................................................................98
Жртве комунистичког терора.......................................................................100
Како би прошао српски народ без комунистичке револуције
у току рата у Гацку и Југославији?..............................................................102

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful