Bela Hamvaš

Prijateljstvo
1. Platon kaže da je prareč zajednice zakon, Aristotel kaže Filija. Obojica mogu biti u pravu. Ono što ujedno održava zajedno, to je zakon iznad bića. Ali ono što stvara zajednicu, to je prijateljstvo koje živi u bićima. Filija znači prijateljstvo, ali ovo prijateljstvo nije ideja. Mnogo je više samo biće. Gde postoji razdor, pretpostavlja se da je prisutan Arej, olujni; gde postoji ljubav, pretpostavlja se da je prisutna Afrodita, ona koja razrešava protivrečnosti; gde postoji prijateljstvo, pretpostavlja se da je prisutna boginja Filija. I Aristotel misli, ako mnogo hiljada i miliona ljudi stanuje na jednom mestu, govore jednim jezikom, neguju jednu baštinu, pridržavaju se jednog moralnog reda – to je sve čudo boginje Filije. Bez nje bi La Brije bio u pravu, jer on kaže: iznenađen sam što čovečanstvo ne živi u jednoj državi, ne veruje u jednu religiju, ne govori jednim jezikom – ako pogledam mnogovrsnost i raznovrsnost ljudskih karaktera, temperamenata, talenata, inteligencija, ja sam pre iznenađen: kako i dva čoveka mogu da žive pod istim krovom a da do jutra jedan drugog ne zadave. Čudo je boginje Filije što među bićima koja reže jedna na druge postoji nešto kao zajednički stan i zajednički jezik i zajednički običaji. Bez nje bismo bili tek usamljene zveri. Zajednicu stvara boginja Prijateljstva, i zato je prareč zajednice: Filija. 2. U odnosu na to o čemu se vodila reč u poslednjih stotinu godina, ćutanje o prijateljstvu je sasvim čudno. Postoji samo jedno značajno delo, Emersonovo. U antičkom svetu niko ga nije zaboravljao. Ali što se danas tako malo piše o prijateljstvu, uzrok nije sasvim u tome što je ono klasična tema, a čovek je danas malen za klasične teme. Uzrok će pre biti u tome što je prijateljstvo klasična veza, a današnji čovek je malen za klasične veze. Čovečanstvo još nikada nije bilo tako blizu tome da postoji samo nekoliko bića a da se toliko mnoštvo pretvorilo u zveri i da iz zasede reže jedni na druge. Površan je nasilni kolektivizam masovnih religija, ispod njega živi

čovek koji je već skoro spreman da do jutra udavi čoveka koji živi s njim pod istim krovom, samo zato što se ovaj razlikuje od njega. Svako ko danas pruža ruku prema nekome, trebalo bi postiđeno da proživi kako se ne razume upravo ono što je jedino bitno. Ali niko se ne može pozvati na odgovornost. Juče sam prema nekome ispružio ruku, i nije je primetio; danas je neko prema meni ispružio ruku, i ja sam onaj koji je nije primetio. Živimo život bez Filije, i veze koje još postoje među nama, možda su ostaci starih, možda predujam za buduće; iz današnjice ne izvire prijateljstvo. 3. Aristotel verovatno ipak greši kada kaže da mogućnost zajednice stvara Filija. Zajednica nije više ili manje. Zajednica je drugo. Potpuno i savršeno i temeljno drugačiji život, bivstvo, mogućnost, stvarnost, čudo i misterija. U poslednjim godinama je nađen izraz za nju, kažu da je veza Ja i Ti. Za zajednicu su neophodna bar tri čoveka. Ali tamo gde je troje, Filije više nema. Ja i Ti su dva. Uvek samo dva. Jedan više nego kad je čovek sam, jedan manje nego kad je čovek u zajednici. Veza Ja-Ti poseban je egzistencijalni krug: specifičan krug bivstva između individue i kolektiva. Između usamljenosti i zajednice. Između osame i mnoštva. Izmedu Jedan i Tri. Ovo Dva je mesto Filije u svetu. 4. Astrologija je prostor čovekove sudbine izdelila na dvanaest delova, ili kako ona kaže, pozornicu ljudske sudbine deli na dvanaest kuća. Takve su kuće: ličnost, imanje, učenje, dom, brak i drugo. Kuća je označena i za prijateljstvo. U ogromnoj literaturi moderne psihologije nema ni reči o prijateljstvu – iz ove jedine činjenice proizlazi koliko astrologija ima više osećaja za celinu ljudskog bivstva. Astrologija zna i da prijateljstvo nema nikakve veze sa zajednicom, ni sa Ja, niti s ljubavlju. Za Filiju je označena posebna kuća, ona ima isto toliku težinu i značaj kao poziv ili smrt. Prijateljstvo nije prosto druženje, kao što prijatelj nije čisto drug. Nije saborac, nije kolega, nije partner. Ono što se događa u kući prijateljstva nijedna druga veza ne može da zameni. Prijatelj se ničim ne može zameniti. Postoje ljudi nesposobni za prijateljstvo; ima onih koji su nepodesni za prijateljstvo; postoje oni oko kojih uvek ima neko; i ima onih čiji život prolazi u gladi za prijateljstvom, a da ni jednog jedinog našli nisu.

5. Montenj piše da ljubav nikoga nema običaj da pita. Dolazi kada hoće, i čoveka nemilosrdno obara kao elementarna sila. Za prijateljstvo je neophodna saglasnost. Prijatelj mi je onaj koga slobodno mogu izabrati. Istina, kada je već odabran, prinuda je. Više ne mogu bez njega. "Il me semble n'estre plus q'à demy" — izgleda da sam nečemu samo polovina. Ali me ni onda ne obara. Uvek je pitom i bez strasti. Filija je najnežnija boginja od svih božanskih bića. Ljubavnik katkada ume da oseti radost ili nevolju odsutne ljubavi, i katkada može da joj pogodi želju. U ljubavi je to izuzetak, u prijateljstvu je prirodno. Uvek znam i moram da znam šta se s njim događa i šta misli. Ništa ne može ostati skriveno ni pred njim, ni preda mnom. Ali to nije uslov prijateljstva; iskrenost ne pretiče prijateljstvo. To misli samo onaj ko nema pojma o prijateljstvu. Koga je boginja povezala, s njega otpada svaka laž i maska. Ne izvire prijateljstvo iz iskrenosti, nego iskrenost iz prijateljstva. Prvo je Filija, a ostalo su njeni darovi. Montenj govori o grčkim oblicima kontakta i kaže bili su ovakvi: prirodni, društveni, ljubavni i gostinski. Ali Filije nema ni u prirodi, ni u društvu, ni u ljubavi, ni u gostima. Prijateljstvo je Filija. 6. Emerson tvrdi da je prijatelj paradoks prirode, istovremeno njeno remek-delo. Jedino biće, kaže, od koga ne želim ono što ima, nego želim ono što je on sam. Ukoliko su se bavili prijateljstvom, to tvrde i noviji autori. To su: Šeler, koji piše o oblicima simpatije, Buber, koji je najlepše izrazio vezu Ja – Ti, Ebner, koji je na ovoj vezi izgradio čitavu eshatologiju, Bart, Gogarten, Jaspers, Klages, koji je napisao mnogo lepih delova o Zweisankeit-u. Ali svaki od njih negde promaši. Jedan misli da prijateljstvo, odnos Ja – Ti nije ništa drugo do kopija odnosa Bog – Čovek. Drugi da je vitalna, treći da je metafizička, četvrti da je egzistencijalna veza. Nijedan ne vidi da je ovde reč o nečemu što je nesvodivo na drugo i što je neobjašnjivo iz druge pozicije. Nijedan ne vidi da je prijateljstvo stanje osvećeno od više Sile. Možda bi se ovako moglo definisati: bivstvo se pomera prema krugu jedinke i tu se ostvaruje. To je obogotvoravanje Ja. Čovek polazi od one metafizike da samo Ja može biti večno i besmrtno, zbog toga ovamo stavlja težište.

Bivstvo se pak pomera i prema zajednici, i tamo može da se ostvari. To je obogotvoravanje zajednice. Čovek polazi od one metafizike da je samo zajednica, kao rod, nacija, religija, večna i besmrtna, i zbog toga ovamo stavlja težište svoga života. Prijateljstvo je onaj krug bivstva, gde ostaje i Ja, ostvaruje se i zajednica i živi dalje netaknuta, ali između njih dvoje i nezavisno od njih nastaje sasvim nova, treća mogućnost bivstva, koja se ne može izvesti ni iz prve, niti iz druge. Otvara se nov oblik života. To je prijateljstvo. Biće prijateljstva ne liči ni na jedan drugi oblik. Potpuno zaseban krug. Zašto? Jer ima sasvim zasebnog boga. Filija stvara svet Filije koji se ne može pobrkati s drugim. To je svet prijateljstva. 7. Zajednici muškaraca još niko nije posvetio posebnu pažnju. Pre svega savezu, monaškom redu, udruženju, vojsci. Muškarac voli da sraste, i da bi podvukao važnost ovog srašćivanja, pronalazi ritualnu spoljašnjost. Vitezovi izmenjuju mačeve i jedni drugima polažu tajnu zakletvu. Monasi i vojnici nose jednaku odeću, sede u redu, stupaju ukorak. U svakom slučaju određuju se obavezni propisi, i podređuju se načelima kao monaška zakletva, viteški moralni zakoni ili vojni propisi službe. Ako se pogleda rasut način života žene koja živi za sebe i gotovo raspolaže sopstvenim središtem, pašće u oči koliko se muškarac vezuje za svoj klub, za svoj viteški klub, zašto voli propise, uniformu, izmenu mačeva i stupanje ukorak. Moguće je, ako bi žene vršile poslove čovečanstva, nikada ne bi nastalo nešto kao narod, zajednica, država. Nikada ne bi napisale zakone i ne bi nosile uniforme. Moguće je da je kolektiv delo muškarca, i država nije ništa drugo do narastao monaški red ili malo umekšana i olabavljena vojska. Šta je u ovome radost i ozbiljnost, to svaki muškarac zna. Jedanaest muškaraca povezuje savez i stoji naspram drugih jedanaest muškaraca; zadatak je da se lopta uputi u gol protivnika. To je fudbal. Sve je na okupu što je karakteristično za muški kolektiv: propis, zavet, uniforma, protivnik. I igra je tako važna da pedeset hiljada ljudi gleda zaustavljajući dah. I ako neko zna šta je biti u ratu, logoru, prihvatiti se opasnog poduhvata, živeti na ratnom brodu između života i smrti zajedno sa četrdeset osam sličnih muškaraca, ako preživi ono što Amundsen ili

Šakleton govore o svojim drugovima, učesnicima ekspedicije na Antartik, o nadmoći, o smirenosti, o odricanju, o solidarnosti, o humoru, o uslužnosti, o samopregoru, koje su ovi ljudi pokazali jedni prema drugima, počeće da shvata šta je ono što tvori i održava muški kolektiv. I počeće da shvata da je prijateljstvo moguće samo među muškarcima. 8. Prijateljstvo nastaje samo tamo gde dva muškarca ne samo da jedan drugom čuvaju celovitost bića, nego istupaju iz sopstvenog Jakruga u krug dvojice, jer znaju: to je ono mesto gde se u celovitosti prijatelja sopstvena celovitost udvostručuje. Celina se samo celinom može dopuniti. Kao što tlačenje konačno potisne i samo tlačenje. I kao što se potpunost samo potpunošću može upotpuniti. Otvoren mogu biti samo u otvorenosti svoga prijatelja, iskren samo u njegovoj iskrenosti. Prijatelj u njegovom prijateljstvu i on u mome. Nema hijerarhije, redosleda, uzastopnosti. Vrednosti su potpuno priznavanje uzajamne jednoobraznosti. Prijatelji su jednaki. Jer tamo gde su oni, nema razlike. Mesto gde žive, nalazi se izvan konkurencije. Prijateljstvo raste i postoji i živi i prolazi na egzistenciji. Krug prijateljstva nije krug života, nego bivstva. Prijateljsko rukovanje znak je susreta u višem svetu. 9. Svako prijateljstvo počinje maglovitim osećanjem da smo se već negde sreli. Kao da smo davno bili braća. Čak kao da smo bili blizanci. I zato je susret ponovno viđenje. A kada se čovek odvoji od prijatelja zna da je taj odlazak samo privid. Negde ostaje s njim zajedno, kao što je bio s njim zajedno i pre susreta. 10. Elementarni Eros je ona drevna povezujuća Sila koja drži zajedno atome, ujednačava suprotnosti. Elementarni Eros ima dva deteta, jedno je dobilo carstvo ljubavi, drugo prijateljstva. Ta dva deteta su Afrodita, boginja ljubavi, i Filija, boginja prijateljstva. 11. Ljubav izmami, probudi i raspali sve snage čoveka. Drugačije

rečeno: ljubav budi sve strasti. Još preciznije: ljubav oslobađa sve demone koji nastavaju u čoveku. Prijateljstvo čovekove snage dovodi u saglasje. Drugačije rečeno: prijateljstvo obuzdava sve strasti. Još preciznije: Filija je jedina boginja čija pojava uspokojava i pomiruje elementarne demone. 12. Ljubav i prijateljstvo imaju samo jednu jedinu srodnu crtu, a to je: ako se raspadnu, uzrok nikada nije Drugi, nego uvek Ja. 13. Tajna ljubavi jeste da od dvoje postaje jedno, tajna prijateljstva je da od dvojice bude jedan. Zato je ljubav obrnuto prijateljstvo, tako što iz jednog nešto uvek pređe u drugo. Ponekada je ljubav takva kao da od jednog postaje dvoje, mada je oduvek i bilo dvoje, i samo ih je ljubav načinila jednim. A prijateljstvo je ponekada takvo kao da od dvojice postaje jedan, iako su oduvek bili jedan, samo ih je prijateljstvo načinilo dvojicom. 14. Žena zaboravlja prijatelje, ljubavi nikada. Muškarac zaboravlja ljubavi, prijatelje nikada. 15. Postoje istorije štampanja knjiga, kovanja novca, navigacije, odevanja, upotrebe droga i keramičkih posuda. Prijateljstva ne postoji. Zašto? Istorija prijateljstva jeste: Lao Ce i njegovi prijatelji, Buda i njegovi prijatelji, prijateljstvo u trojanskom ratu, Harmodije i Aristogiton, Sokratova prijateljstva, vitezovi Grala, prijateljstva slikara, umetnika i pesnika, Georgeov krug. 16. Iz prijateljstva su isključena tri uzroka: taština, oholost i ironija. To su tri osnovna oblika uzdizanja Ja. Sva tri zatvaraju i isključuju. Sva tri su autističko ponašanje i koristi ih onaj čovek koji

po svaku cenu želi da se razlikuje. Taština u drugom čoveku traži i nalazi samo ogledalo; oholost hoće samo slugu i podređenog koga može da prezire; ironija samo nesavršenost. Znamo da je svako ogledalo, sluga i nesavršen. Ali znamo i da to nije važno. Prijatelj sam sebe čini ogledalom, slugom, nesavršenim. I ko to ne razume, i ne uzvraća slično, on ne povređuje čoveka, nego prijateljstvo. 17. Prijateljstvo ima četiri oblika: junačko, intimno, duhovno i igračko. Ali pravo prijateljstvo ujedinjuje sva četiri i zbog toga se mirno može reći da su to četiri dimenzije prijateljstva. Junaštvo je: žrtvujem za njega život; duhovno je: gde sam zajedno s njim, to je svet duha; igra je: igram se veselo s njim kao dete; intimno je: otvaram mu se. 18. Gete kaže da nije dovoljno ako je čovek sklon da žrtvuje život za prijatelja – treba se za njega odreći svojih ubeđenja. 19. Koliko je Filija poštovana u antičkom svetu pokazuje i to što je ona samo tamo imala statuu. Kasnije je statua predstavljala ili jednog čoveka, besmrtno Ja, ili grupu, besmrtnu zajednicu. Zaboravljeno je besmrtno dva. Harmodije i Aristogiton, uspomena na dva Atinjanina, spomenik je prijateljstvu. U njemu se nalazi ono što je bitno za prijateljstvo: zagonetno udvajanje bivstva u tolikoj meri da bi čovek, ako bi tamo bio postavljen samo jedan muškarac, znao da je on samo polovina nečega. Lorens za prijateljstvo Lovca na medvede i poglavice indijanskog plemena Delavare kaže: dublje je od rođaštva, dublje je od očinstva, dublje je od majčinstva, dublje je od ljubavi – tako je duboko da u njemu nema ni ljubavi – so deep that it is loveless. Nestala je iz njega svaka simpatija, naklonost, želja, žudnja, strast, ono je tako duboko da čovek tamo dosegne samo svojim najdubljim žilama. U ovoj dubini vlada tišina, nepomućeno spokojstvo i nepokretan mir. To je svet idile. To je zlatno doba. Ono što se u ljubavi samo retko, na tren ostvaruje, sreća koja blista bezgraničnim spokojem: to je u prijateljstvu stalno prisutno. Prijateljstvo

prepoznajem po tome što je idilično. Zajednica ne zna za ovaj mir. Zajednica zlatnog doba još se nije ostvarila na zemlji. Mir jednom može da proživi i usamljenik, samo ako ga bogovi posebno vole. Mir lebdi u prijateljstvu i onda ako dva prijatelja kreću u boj, i onda ako mezete pored vatre na ivici šume, i onda ako se igraju, i onda ako jedan živi preko mora, a drugi s ove strane, na udaljenosti od deset hiljada milja. Izgleda da se u idilično bivstvo može i sme stupiti pojedinačno samo po božjoj milosti; zajednički, izgleda, bar za sada, nije moguće. Muškarac i žena nikada ne mogu toliko srasti da bi im se otvorilo zlatno doba – više od jednog trena. Prijateljstvo započinje time što obojica stupaju u idilu. I tu nema potrebe za žudnjom, željom, snagom, bitkom; idila ne zna za nedostatak i svaku strast zadovoljava. Zato je prijateljstvo dublje nego ljubav. Ono što stupi u onaj najviši krug bivstva, što se naziva zlatnim dobom, šta je idila, to je sasvim savršeno okončano, potpuno i gotovo. A što je potpuno, savršeno i gotovo, to je klasično. Prijateljstvo je klasično rešenje života. Zato je prijateljstvo poštovano u antičko vreme, i zato se ne shvata danas. Klasično je ono gde se osnova bivstva javlja u kristalnoj svetlosti. Zato je tvorac klasičnog načina života i njegov čuvar: Filija. 20. Postoji neka nerazumljiva veza između prijateljstva i zvezda. Zašto je prijatelj zvezda? Zašto je zvezda prijatelj? Jer je tako daleko pa ipak živi u meni? Jer je moja, pa ipak nedostižna? Jer prostor gde se susrećemo nije ljudski, nego kosmički? Jer ne želi ništa od mene, ni ja od njega? Samo da bude i ovako kako postoji i on postoji i ja postojim, to je nama dvojici savršeno dovoljno? Nema dogovora. I ne treba. Ali ako i ne treba odgovor, prema svom prijatelju ću uvek osećati da je zvezda, nerazumljivo blistanje svemira prema meni. 21. U ljudskom svetu prijateljstvo je bilo, biće i ostaće oblik klasičnog načina života. Iz humanog mutnog irealiteta, koji se na neobjašnjiv način naziva realitetom, istupa prijateljstvo i život razrešava na pesnički način. Kažu da ljubav čini pesnikom. Često. Prijateljstvo život čini pesničkim i poetskim. Iz ljubavi se brzo gubi poezija, jer je za ljubav sve samo sredstvo kako bi se dve najveće suprotnosti univerzum, muškarac i žena stopili ujedno. Samo prijateljstvo je ova poetička veza. I pesme ne pišemo, nego ih živimo.

Moguće je da je Aristotel to razumeo kada je rekao da je prareč zajednice: Filija.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful