You are on page 1of 6

6.

Teorija firme

Postoje razlicite organizacione forme putem kojih se vrsi trzisna razmena dobara i
usluga, faktora proizvodnje i imovine. Sa jedne strane, poslovni subjekti nude dobra i usluge u
razmenu za novac. Njihova osobina je da teze maksimiziranju profita i unekoliko se razlikuju od
drzavnih preduzeca koja ne moraju da imaju, i po pravilu nemaju, kao ciljnu funkciju
maksimizaciju profita.
Postoje mnogi razliciti tipovi i forme privrednih subjekata, ali sve dok im se pripisuje ciljna
funkcija u formi maksimiziranja profita, oni imaju zajednicki naziv -firma. Firma jeposlovna
jedinica u kojoj se ostvaruje funkcija upravljanja, a vrsi se maksimizacija profita.
Postoji mnogo nacina na koje je moguce klasifikovati firme. To je, npr., moguce uciniti
prema velicini firme, prema vrsti konkurencije i tipu trzista na kome se pojavljuje, ili prema
organizacionoj i pravnoj formi. U ovom poglavlju bavicemo se, pre svega, ukazivanjem na
vlasnicku strukturu i kontrolu nad firmom, koje opredeljuju organizacionu i pravnu formu, a u
sledecem poglavlju bavicemo se problemom trzisnih struktura i vrstom konkurencije koja postoji
na nekom trzistu.
U prvom delu ovog poglavlja bice tretirana teorija firme, a pri kraju poglavlja bice posebno
analizirana efikasnost drzavnih preduzeca, jer se ona sustinski razlikuju od profitnih firmi kako po
ciljevima tako i po upravljanju.

6.1. Forme firmi u trzisnim privredama

U trzisnim privredama moguce je utvrditi postojanje razlicitih vlasnickih formi koje firme
mogu imati. U daljem tekstu prikazacemo forme preduzeca koje su prisutne u privredi SAD, kao
najrazvijenijoj trzisnoj privredi. Prvo, one mogu biti male firme koje posluju na bazi osnivackog
kapitala jednog vlasnika-osnivaca koji postaje jedino lice vlasnik firme; drugo, mogu
bitipartnerstva, tj. ortakluci na bazi osnivackog kapitala veceg broja lica koja su istovremeno i
vlasnici, i trece, mogu biti korporacije koje posluju na bazi prikupljenog akcionarskog kapitala.
Sve tri forme zasnivanja privatnih firmi na razlicite nacine obezbedjuju resurse, odnosno
finansijska sredstva kojima obavljaju svoje poslovanje. Jedinicni vlasnici, ulazuci sopstveni novac
u svoje firme, uz zaduzivanje kod banaka u meri u kojoj banke smatraju da ima opravdanja ulagati
novac u takave firme, prakticno zaokruzuju potencijalne izvore sredstava za zasnivanje firme sa
jednim vlasnikom. Partneri takodje ulazu svoj kapital u sopstvenu firmu, ali pogodnost partnerstva
je u tome sto kada veci broj pojedinaca ulaze u jednu firmu, istovremeno se povecava moguci
obim raspolozivog kapitala za ulaganje u tu firmu, cime se poboljsava i pozicija u pogledu
obezbedjivanja spoljnih izvora finansiranja, a posebno iz bankarskih izvora. Korporacije, pak,
imaju tu pogodnost sto mogu emitovati akcije i na taj nacin prikupljati potreban kapital. To im
omogucuje da obezbede najveci moguci priliv kapitala za finansiranje poslovanja u odnosu na
druge forme zasnivanja privatnih firmi.
Znacaj svake od tri pomenute forme zasnivanja privatnih firmi je razlicit, zavisno od
kriterijuma koji se primeni. Znacaj korporacija, npr., u americkoj privredi je izuzetan, jer njihovi
godisnji prihodi iznose oko 90% GNP-a i gotovo sve velike americke firme su po formi
korporacije. Najveca americka korporacija Exxon ima godisnji prihod od oko 115 milijardi dolara,
General Motors 105, a Ford oko 88 milijardi dolara. Ekonomska snaga velikih korporacija moze
se sagledati kada se sabere ukupan prihod ove tri korporacije i uporedi sa GNP pojedinih zemalja.
Vidljivo je da ukupan prihod ove tri korporacije znacajno premasuje GNP Austrije, Belgije,
Holandije, Svedske, Svajcarske i mnogih drugih zemalja, a svaka od pomenutih korporacija ima
visestruko veci ukupan prihod od GNP-a Jugoslavije.
Tabela 6.1 Pregled najvecih korporacija u svetu u 1992. godini
Ran g Trzisna vrednost Profit Ukupan prihod
Naziv mlrd $ Naziv mlrd. $ Naziv mlrd. $

1. Shell 78 Exxon 5.6 C. Itoh 152


2. Nipon T&T 77 Gen. Electric 4.4 Sumitomo 150
3. Exxon 75 Shell 4.3 Mitsui 148
4. Philip Morris 71 Philip Morris 3.9 Mitsubishi 140
5. Gen. Electric 66 British Telecom 3.6 Marubeni 139
6. Wal-marts 61 Toyota 3.1 Exxon 115
7. Coca-Cola 58 Merc 2.1 Gen. Motors 105
8. Merc 58 Unilever 2.1 Shell 103
9. AT&T 56 Bristol-Meyers 2.0 Nissho Iwai 97
10. IBM 52 British Gas 2.0 Ford 88

Istovremeno, manje od petine americkih firmi ima korporativnu formu, jer -posmatrano po
broju subjekata - najvise ima malih firmi sa jednim vlasnikom. Pri tom ne treba korporacije
iskljucivo vezivati za velike firme, jer su neke korporacije male po velicini; oko 40% korporacija
ima godisnji prihod manji od 100.000 dolara. Radi ilustracije, navescemo da su od blizu 17
2 6. Teorija firme

miliona poslovnih firmi u SAD oko 12 miliona, ili 70%, u vlasnistvu pojedinaca, oko 3 miliona, ili
17% su korporacije, i gotovo 2 miliona, ili 13%, su partnerstva.
Struktura tipova firmi redovno se prikazuje u poznatom poslovnom magazinu Fortune,
koji daje godisnji pregled najvecih americkih firmi prema njihovom kapitalu i obimu poslovanja.
Ukoliko se sabere godisnji prihod 500 najvecih industrijskih korporacija, dolazi se do cifre od
2.000 milijardi dolara, sto predstavlja oko 42% GNP u SAD. Vecina industrja u kojima ove
gigantske firme posluju po svojoj strukturi su oligopoli, a samo mali broj su monopoli. Sa druge
strane ovog spektra nalaze se male poslovne firme koje imaju izuzetno malo ucesce u americkom
poslovanju. Te male firme ostvaruju zarade koje nisu visoke, a nisu ni relativno niske, ali su zato
izlozene velikim rizicima, jer u proseku nova mala firma nema dug vek (prosecan vek takve firme
je samo 7 godina).
Firma sajednim vlasnikom (proprietorship). - Vecina malih trgovinskih radnji, restorana,
farme i mnoge male fabrike u posedu su samo jednog vlasnika. Ova forma je posebno razvijena
kod firmi koje se bave gradjevinskim preduzetnistvom. Firme sa jednim vlasnikom imaju veoma
uproscenu pravnu proceduru osnivanja i poslovanja u odnosu na druge forme firmi. Da bi se
zapoceo rad u okviru firme sa jednim vlasnikom, pojedincu je potrebno da donese odluku da ulazi
u taj posao i da otvori firmu. Glavna prednost ovog tipa firmi jeste njena proceduralna i pravna
uproscenost.
Cesto se ovaj tip poslovanja pogresno naziva "one-man busines", sto bi trebalo da ukaze na
to da se radi o malim poslovima u kojima dominira pojedinac. To moze, ali i ne mora, da bude
tacno. Firme sa jednim vlasnikom zaista su u posedu jedne osobe, ali one mogu zaposljavati
mnogo ljudi.
Velika atraktivnost ovog modela verovatno lezi u tome sto vlasnik moze biti sam sebi
gazda i da sam donosi sve odluke. Buduci da nema partnere ili akcionare, on ne mora da se
konsultuje ni sa kim kada zeli da prosiri svoju firmu, ili da promeni neku proizvodnu liniju ili
proizvodni program. Jedinicni vlasnik takodje ima poreske pogodnosti, posebno u poredjenju sa
korporacijama. Ostvareni prihod jedinicnog vlasnika je oporezovan samo jedanput. Kada bi ta ista
firma bila inkorporirana, ona bi morala da plati porez dva puta - prvi put kao porez na ostvareni
prihod firme u formi korporativnog poreza i drugi put - kao porez na prihod gradjana koji bi
morao da plati vlasnik kao gradjanin-pojedinac.
Naspram ovih pogodnosti, firma sa jedinacnim vlasnikom ima tri bazicna nedostatka koji
joj prakticno onemogucavaju da razvije posao do obima velikih kompanija i primene ekonomije
obima.
Prvo, jedinicno vlasnistvo podrazumeva neogranicenu odgovornost u pogledu otplate
dugova firme. Ukoliko bi firma napustila posao, a imala neplacene racune i neizmirene obaveze,
bivsi vlasnik bi bio prisiljen da izmiri te racune cak i sa svojih licnih racuna stednje. Vlasnik bi
morao da proda cak i svoju porodicnu kucu, privatnu kolekciju vrednih maraka ili slika i drugu
licnu imovinu, a sve u cilju da bi se podmirile obaveze koje su proistekle iz neplacenih racuna i
dospelih obaveza firme.
Od opasnosti da im celokupna imovina bude prakticno ulog u sopstvenu firmu u kojoj su
jedini vlasnik, pojedinci se brane tako sto prenose svoju imovinu na clanove familije ili na one u
koje imaju poverenje. U tom slucaju takvi transferi su predmet posebnog poreza na poklone.
Drugo proistice iz toga sto se vrlo tesko moze pribaviti dodatni kapital za ekspanziju firme.
Poznato je da ekonomski rast prevashodno zavisi od raspolozivosti kapitala za ulaganje, a u tome
je jedinicni vlasnik ogranicen kako u pogledu toga sta moze obezbediti iz sopstvenih izvora tako i
u pogledu onoga sta moze dobiti od banaka.
Trece, jedna osoba ima ogranicenu sposobnost da sprovodi efektivnu kontrolu nad
poslovima i preuzima odgovornost za celu firmu. Kako se poslovi razvijaju, sve slozeniji i
kompleksniji poslovni aranzmani ce dobijati mesto, sto objektivno moze prevazici sposobnost
pojedinca vlasnika.
Otuda se moze zakljuciti da postoje tri glavne prednosti jedinicnog vlasnistva: prvo,
potpuna kontrola ostaje u rukama vlasnika; drugo, male su pravne komplikacije i regulativa, i
trece, ovaj tip firme omogucuje vlasniku izbegavanje dvostrukog oporezivanja. Sa druge strane,
postoje cetiri glavna nedostatka: prvi je vezan za neogranicenu obavezu vlasnika da podmiri
dugove kompanije, drugi je vezan za teskoce u pogledu prikupljanja dodatanog kapitala za
ulaganja u firmu, treci je vezan za ogranicene sposobnosti jednog vlasnika u poredjenju sa
tempom razvoja firme i kompleksnoscu poslova, a cetvrti je trajnost ove forme firme jer sa smrcu
vlasnika nestaje i firma (firma gubi pravno svojstvo).
Poslednjih godina primecen je pad broja firmi sa jednim vlasnikom uglavnom iz sledecih
razloga: (i) nedostatak kapitala za ulaganja u nove projekte, opremu i materijale; (ii) nedostatak
vrhunskih znanja, sto se odrazava na opadanje efikasnosti; (iii) odsustvo savetnika i vodica za
vodjenje poslova uglavnom zbog toga sto su konsultantske usluge skupe; (iv) konkurencija koju
namecu, npr., lanci prodavnica, koja je zasnovana na ekonomiji obima zaista je zestoka i (v)
rastuci troskovi administracije u firmi (npr. obracun poreza).
Partnerstvo ili ortakluk (partnership) je drugi moguci tip zasnivanja firme. Po velicini,
partnerstva najcesce obuhvataju vece firme od onih koje imaju pojedinacne vlasnike, ali su
istovremeno manje od korporacija. Medjutim, najveca partnerstva znacajno premasuju najmanje
korporacije, kako u pogledu finansijskih sredstava tako i u pogledu njihovog uticaja na trzisna
kretanja. Poznato je da su neke od najprestiznijih firmi i investicionih banaka u svetu formirane
Mikroekonomija tranzicije u trzisnu privredu 3

kao partnerske firme. Partnerstvo se prevashodno formira u oblastima profesionalnih aktivnosti i


usluga (konsultantstva, revizije, advokatura i sl.), a mnogo manje u industriji i trgovini.
Prednosti partnerstva nad vlasnistvom pojedinca su u tome sto se njime omogucava
sakupljanje veceg obima kapitala i veceg broja iskusnih ljudi uz njihovo organizovanje u formi
vece kompanije nego sto je to moguce uciniti samo sa jednim vlasnikom. Partnerstvo moze okupiti
razlicite specijaliste kao sto se to cesto dogadja, npr., pri zasnivanju privatne lekarske prakse.
Partnerstvo takodje pruza prednosti u pogledu izbegavanja dvostrukog oporezivanja, na isti nacin
kao sto je to bio slucaj sa firmama koje imaju pojedince vlasnike.
Ali, partnerstvo ima i nedostatke, od kojih su neki vrlo znacajni. Donosenje odluka u
partnerstvu je otezano u odnosu na firmu sa jednim vlasnikom. Pojedinac vlasnik ne mora da
konsultuje nikoga pre nego sto zapocne neku poslovnu aktivnost; u partnerstvu, pak, neophodno je
da se svaki partner saglasi pre bilo kakvog koraka koji ce biti preduzet i to je glavni nedostatak
ovog tipa privatne firme.
Partneri, isto kao i pojedinci vlasnici, imaju neogranicenu odgovornost. Njihova licna
imovina moze biti ugrozena ukoliko njihova firma uredno ne izmiruje svoje obaveze.
Otuda se moze zakljuciti da partnerstvo ima dve znacajne pogodnosti: prvo, olaksan
pristup pribavljanju kapitala, i drugo, izbegavanje dvostrukog oporezivanja; ali ono ima i cetiri
znacajna nedostatka: prvo, neophodno je postici sporazum sa svim drugim partnerima prilikom
donosenja glavnih odluka; drugo, neogranicena je odgovornost partnera u odnosu na obaveze
partnerske firme; trece, pravna slozenost partnerskog odnosa, i cetvrto, trajnost ove forme, jer sa
smrcu vlasnika nestaje firma (gubi pravna svojstva).
Korporacije (corporations). - Vecina velikih firmi u razvijenim trzisnim privredama po
formi su korporacije. Ova forma poslovanja nije bila razvijena iz industrije vec iz spoljne trgovine.
Da bi se obezbedio znatno veci obim kapitala za ulaganje u firmu, ali i izvrsila disperzija rizika,
uslo se u osnivanje akcionarskih kompanija. One su nazvane "chartered companies" i dobijale su
odgovarajuci pravni status kada su bile upisane u Kraljevski regirstar (Engleska) ili u sudski
regostar (SAD). Najpoznatija i najznacajnija akcionarska kompanija ranog doba bila je East India
Company, osnovana 1600. god., a postala je akcionarska kompanija 1660. godine.
Korporativna forma poslovne organizacije sasvim je razlicita po pravnom statusu od one
koja je vezana za partnerstvo ili firmu sa pojedincem vlasnikom. Da bi neki privredni subjekt
postao korporacija, on mora posedovati certifikat, koji izdaje sud, o inkorporiranju, jer se tek time
stice status pravnog lica za korporaciju. Zbog toga sto se korporacija sa stanovista zakona tretira
kao pojedinac, na profit korporacije se pre isplate dividendi placa porez, sto umanjuje dividende, a
zatim se vrsi oporezivanje godisnjih prihoda pojedinaca.
Ovaj nedostatak je delimicno ublazen ili anuliran znacajnim prednostima koje pruza
korporacija, a pre svega u tom smislu sto se obaveze korporacije mogu podmirivati samo do
iznosa uloga pojedinca u korporaciju. To znaci da su akcionari zasticeni u pravnom smislu
postojanjem ogranicene odgovornosti za obaveze korporacije. Drugim recima, oni ne mogu
izgubiti vise od kapitala koji su ulozili u korporativnu firmu. Kreditori ne mogu nametnuti naplatu
vecih obaveza od kapitala koji postoji u korporativnoj firmi. Kreditori ne mogu zahtevati prodaju
licne imovine akcionara da bi se otplatio neizmireni dug korporacije.
Postojanje ogranicene odgovornosti uz postojanje realnih sansi za ostvarivanje zarade je
glavna tajna uspeha korporativnog tipa privatnih firmi. Zahvaljujuci toj cinjenici, pojedinci iz
celog sveta spremni su da uloze kapital u firme za cije se detalje poslovanja ne interesuju i cije
direktore cak i ne poznaju. Gigantske firme mogu proizvoditi kompjutere, lokomotive i eletricne
genratore, a da njihovi akcionari i ne znaju sta sve te korporacije proizvode. Svaki akcionar zna da
je njegov rizik jednak ulozenom kapitalu, i nista vise od toga, a ulaze u one poslove u kojima
ocekuje da ce dividenda biti veca od kamate koju bi dobio u banci na ulozeni kapital. To je
omogucilo korporacijama da obezbede finansiranje na bazi privlacenja miliona akcionara.
Kako je vec receno, profiti korporacija su predmet oporezivanja. Porez na profit
korporacija varira od zemlje do zemlje. U nas iznosi 40%, u vecini zemalja je oko 3035%, a u
zemljama koje privlace strani kapital krece se oko 20-25%. U SAD korporacije placaju
korporativni porez od 34% na neto zaradu preko 100.000 dolara. U korporacijama je prisutno
dvostruko oporezivanje prihoda vlasnika: prvi put kada su ostvarene zarade, i to u formi
oporezivanja profita korporacija, i drugi put, - kada akcionari prime dividendu, jer tada postaju
subjekt redovnog placanja poreza na ukupan prihod gradjana.
Korporacije su upucene na zaposljavanje grupe specijalizovanih ljudi direktora za
upravljanje korporativnim firmama. Svi direktori su u pravnom smislu angazovani od strane
vlasnika firme, tj. akcionara. Na taj nacin se izbegavaju nesporazumi koji nastaju, npr., izmedju
partnera u partnerskom tipu firme. Ali, buduci da su direktori "iznajmljeni" za vrsenje direktorskih
poslova u korporaciji, otvara se pitanje da li ce ono sto oni budu cinili biti ono sto je najbolje za
vlasnike korporacije. Iz tih razloga je u najnovijoj literaturi o teoriji firmi cesto postavljano pitanje
da li se sa sigurnoscu moze polaziti od pretpostavke da direktori maksimiziraju profit i nije li
mozda realnije pretpostaviti da oni prvenstveno slede sopstvene interese i time zrtvuju interese
akcionara odnosno vlasnika? To je problem kome nedavno posvecena dodatna paznja u
raspravama o preuzimanju korporacija (takeover) putem kupovine kontrolnog paketa korporacije
od strane grupe outsider-a.
Korporacije uspevaju da izbegnu jos jedan problem sa kojim se suocava partnerstvo.
4 6. Teorija firme

Ukoliko neki partner u ortakluku zeli da napusti partnersku firmu, ta firma mora biti
reorganizovana. Ako bilo koji vlasnik u nekoj korporaciji zeli da proda svoje akcije, on ce to
uciniti na trzistu, pri cemu korporacija nastavlja dalje nesmetano da posluje kao i pre. Na ovaj
nacin, bar u teoriji, zivot korporacija je neogranicen.
Otuda mozemo rezimirati da su cetiri glavne pogodnosti korporativnog tipa firme: prvo,
ogranicena odgovornost za finansijske obaveze korporacije; drugo, pristup znatno vecim
kolicinama kapitala; trece, olaksano poslovanje uz pomoc direktorskog ekspertnog tima. i cetvrto,
firma se ne gasi niti reorganizuje kada neko od vlasnika napusta korporaciju. Sa druge strane se
nalaze dva glavna nedostatka korporativnog tipa firmi: prvo, dvostruko oporezivanje, i drugo,
rizik da direktori maksimiziraju sopstvene interese, a ne interese vlasnika akcionara.
Cinjenica da se u korporacijama vrsi dvostruko oporezivanje usmerila je korporacije na
poslove u kojima su zarade bile vece od prosecnih. Korporacije su ocigledno izbegavale poslove
sa relativno niskim profitima. Medjutim, prisustvo dvostrukog oporezivanja ne znaci da akcionari
imaju manje zarade ulaganjem kapitala u korporacije u odnosu na ulaganja u druge tipove
privatnih firmi.

6.2. Posebni oblici vlasnistva

Slozeni uslovi zasnivanja novih firmi, a iznad svega poreski razlozi, motivisali su
istrazivanja u pravcu ostvarivanja novih formi vlasnistva. Medju njima se posebno isticu:
ogranicena odgovornost vlasnika, S-korporacija, zajednicka ulaganja, konglomerate i kooperative.
Ogranicena odgovornost (limited partnership) uz partnerstvo vezana je za firmu u kojoj
su neki partneri ogranicili svoju odgovornost. Medjutim, organizacija takve firme je podvrgnuta
brojnim pravnim ogranicenjima, pre svega vezano za broj investitora i iznos njihovih investicija.
Te restrukcije su prevashodno usmerene na zastitu nedovoljno informisanih investitora.
Bar jedan partner u ovom slucaju mora biti identifikovan kao tzv. generalni ili glavni
partner, cija odgovornost moze premasiti iznos novca koji je ta osoba ulozila u firmu. Ovaj partner
ima akitvnu ulogu i prakticno vodi firmu. To znaci da ukoliko firma ne moze otplatiti svoje
dugove, generalni partner moze biti prisiljen da izmiri kredite kompanije i preko iznosa njegovog
partnerskog uloga. Drugi partneri u firmi, koji imaju status ogranicenih partnera, ne mogu biti
podvrgnuti ovoj proceduri, jer su to ograniceni partneri. Npr., bogati ljudi obicno izbegavaju ulogu
generalnog partnera u riznicnim firmama zato sto bi mogli da izgube veliki kapital ako bi firma
zapala u teskoce.
Ograniceno partnerstvo je uopsteno govoreci, vezano za male firme koje su organizovane
kao ortakluci, pruzaju nekim partnerima zastitu njihove imovine primenom ogranicene
odgovornosti.
S korporacija je mala korporacija koja je u mogucnosti da izbegne dvostruko oporezivanje,
i to od 1958. godine. Uobicajeno je da one ne mogu imati vise od 35 akcionara, a najvise 80%
prihoda moze poticati iz inostranstva. U njima nema pojedinaca koji nose celokupni rizik, kao sto
je slucaj sa generalnim partnerom. Svaki vlasnik ovog tipa firme ima pogodnost ogranicene
odgovornosti. Medjutim, takva korporacija ne uziva sve poreske prednosti ortakluka, a investitori
ne mogu po osnovu gubitaka nastalih u S korporacijama smanjivati poreske obaveze na ostale
prihode.
S-korporacije uzivaju pogodnosti ogranicene odgovornosti i lakog prenosa vlasnistva bez
ispoljavanja onih nedostataka koji su istaknuti kod regularnih korporacija. Akcionari se u ovom
slucaju oporezuju kao da su partneri, umesto da prvo korporacije placaju poreze na profit i da onda
investitori placaju poreze na svoje dividende u vidu poreza na ukupan prihod.
Zajednicka ulaganja (joint venture). - Po pravilu ne predstavljaju dugorocnije poslove.
Ona se kreiraju za izvodjenje pojedinacnih projekata i okoncavaju se sa zavrsetkom projekta.
Svaki ucesnik u ulaganju sa nekim ulogom ucestvuje u projektu, ali i u riziku njegovog
(ne)uspeha. Sustina je u tome, da investitori u ovim projektima zele da ostvare profit sto je pre
moguce i da se povuku iz projekta i traze nove projekte za ulaganja.
Kao i u slucajevima tradicionalnog ortakluka i zajednicka ulaganja iziskuju profesionalne
konsultante i eksperte. Ova forma vlasnistva najcesce je zastupljena u industriji stanova, kuca,
stambenih zgrada i potrosackih centara.
Konglomerati (conglomerates) se potpuno razlikuju od svih ranije pomenutih formi
poslovne ili vlasnicke forme. Konglomerat je niz cesto medjusobno ne povezanih poslova
organizovanih u jednu grupu. Medju najpoznatijim konglomeratima nalaze se: Beatrice Co. koja
obuhvata nekoliko desetina proizvodjaca medju kojima su Avis, Samsonite, Coca-Cola, Tropicana
itd. i 3M (Minnesota Mining & Manufacturing) koja obuhvata sigurnosne sisteme u avijaciji,
izgradju zgrada i stanova, bankarstvo, TV i radio stanice, farmaciju, marketing sa ograsavanjem
itd.
Najveca prednost konglomerata je u mogucnosti ublazavanja varijacija u privrednim
ciklusima, jer imaju veliku disperziju aktivnosti. Medjutim, ta velika disperzija aktivnosti
istovremeno iziskuje ogromne napore i podrazumeva znacajnu slozenost vodjenja takvih poslova.
Iz tih razloga se u poslednje vreme i u samim konglomeratima suzava disperzija i ide na blaze
oblike zadrzavanja srodnih aktivnosti.
Kooperative (cooperatives) predstavljaju grupe ljudi ili malih firmi koje udruzuju svoje
Mikroekonomija tranzicije u trzisnu privredu 5

snage i potencijale u cilju postizanja sto boljih uslova na trzistu jer deluju kao jedna velika
kompanija. Ova vlasnicka forma u nas odgovara poljoprivrednim zadrugama u kojima se povezuju
poljoprivredni proizvodjaci.
Kada je kooperativa osnovana, kooperanti ucestvuju u deobi profita kooperative, pa u tom
smislu, kooperativa predstavlja kombinaciju slobode koju ima jedinicni vlasnik i finansijske snage
korporacije.
Uopsteno govoreci kooperative obezbedjuju vecu trzisnu snagu i vecu proizvodnu snagu
kooperantima.

6.3. Finansiranje korporativnih aktivnosti

Analiza zarada investitora na bazi posedovanja korporativnih hartija od vrednosti uvodi nas
u berzanske i brokerske poslove i transakcije sa milionima akcija i obveznica. Akcije i obveznice
su finansijski instrumenti koji omogucavaju sakupljanje sredstava za korporativni sektor privrede.
Postoje tri glavna nacina na koje korporacije mogu pribaviti novac:
(i) prodajom akcija i obveznica;
(ii) zaduzivanjem kod kreditora i
(iii) reinestiranjem dela ostvarenog profita kompanije (plowback).
(i) Emisija i prodaja akcija i obveznica. - Kada je nekoj korporaciji potreban
novac da bi finansirala svoje aktivnosti i poslovanje, ona do njega moze doci
izdavanjem, tj. emisijom, novih akcija ili obveznica i njihovom prodajom onima koji
tragaju za nekim u koga mogu uloziti svoj novac. Ukoliko je na odgovarajuci nacin
izveden ovaj proces, pribavljanje svezeg kapitala je izuzetno racionalan ekonomski
proces.
Sve dok su sredstva prikupljena izdavanjem novih akcija i obveznica efikasno upotrebljena
za unapredjenje poslovanja korporacije, za povecanje efikasnosti i kvaliteta proizvoda i za
smanjivanje troskova, ovako prikupljeni kapital moci ce da obezbedi ocekivane prinose
vlasnicima akcija i obveznica. Ali bilo je perioda kada se to nije dogadjalo. Poznati su slucajevi
manipulacija trzistem putem tzv. "navodnjavanja" akcija kompanija, sto znaci da su izdate akcije
donosile vrlo mali ili nikakav prinos. Termin "navodnjavanje" izveden je iz prakse nekih dilera
koji su terali stoku da pije velike kolicine vode neposredno pre izlaganja prodaji.
(ii) Drugi nacin za pribavljanje kapitala neke kompanije jeste zaduzivanje kod
banaka, osiguravajucih kompanija ili drugih privatnih firmi koje odobravaju zajmove.
(iii) Reinvestiranje dela ostvarenog profita (plowback) je treci vazan izvor
obezbedjivanja kapitala. Ukoliko kompanija, npr., ima profit od 30 miliona po
oporezivanju i odluci da isplati akcionarima dividende u ukupnom iznosu od 10 miliona
i reinvestira ostatak od 20 miliona u korporaciju, tih 20 miliona je reinvestirani kapital
iz dobiti kompanije (plowback). Kada je neki posao toliko profitabilan da menadzment
ima mogucnost da reinvestira deo dobiti u kompaniju, on ce tada verovatno preferisati
metod reinvestiranja u odnosu na druge izvore finansiranja.
Prvi razlog za davanje preferencije ovom metodu jeste taj sto je on manje rizican za
menadzment. Ovaj izvor sredstava, sto nije karakteristicno za druge izvore, ne zahteva neophodnu
proveru od strane drzavnih ili drugih agencija za emitovanje akcija. Dalje, nije bitno da li postoje
kupci spremni da kupe akcije i obveznice ove kompanije. Zatim, nema problema sa obimom
traznje i stepenom javnog interesa za njima. Sve to je izbegnuto ukoliko je kapital obezbedjen iz
ostataka dobiti.
Drugi razlog za atraktivnost koriscenja ostatka zarade jeste taj sto je izdavanje novih akcija
i obveznica skupo i dugotrajno.
Vratimo se korporativnim vrednosnim papirima, akcijama i obveznicama, kao izvorima
kapitala.
Akcije predstavljaju deo vlasnistva na korporaciju. Npr., ukoliko kompanija izda 100.000
akcija, osoba koja poseduje 1.000 akcija prakticno poseduje 1% vrednosti kompanije i ona je
ovlascena da primi 1% dividendi i ima pravo ucesca u upravljanju.
Obveznice se razlikuju od akcija. Prvo, dok se kupovinom korporativnih akcija kupuje
ucesce u vlasnistvu i ostvaruje upravljanje kompanijom, kupovinom obveznica se samo
pozajmljuje novac nekoj kompaniji. Drugo, dok akcionari ne znaju koliku ce dividendu primiti na
kraju svake godine, vlasnici obveznica znaju, sa velikim stepenom izvesnosti, koliki ce im prihod
biti isplacen kada dospeju njihove obveznice. Npr., obveznica vrednosti od 1.000 dolara i sa
kuponom od 80 dolara obezbedice vlasniku obveznice 80 dolara godisnje sve do datuma isteka, tj.
amortizacije obveznice. Trece, vlasnici obveznica imaju pravni prioritet sa svojim zahtevima za
isplatu obveznica iz zarada kompanija, sto znaci da nista ne moze biti placeno od strane kompanije
akcionarima sve dok kamata na obveznice ne bude izmirena.
Iz svih tih razloga, obveznice su tretirane kao manje rizicne za njihove kupce nego akcije.
Medjutim razlike izmedju akcija i obveznica u stvarnosti nisu tako ostre kako se to moze ciniti.
Prvo, vlasniku kompanije koji poseduje samo nekoliko akcija cini se da je vlasnik i da
kontrolise rad kompanije. Nosilac 0.002% ukupnih akcija General Motors-a prakticno nema
realnu kontrolu nad poslovanjem ove korporacije bez obzira na to sto se on u pravnom smislu
jedan od njegovih vlasnika. Vlasnistvo nad velikim korporacijama je toliko difuzno da svi
6 6. Teorija firme

akcionari retko imaju bilo kakvu efektivnu kontrolu nad menadzmentom. Na taj nacin
menadzment korporacije prakticno postaje nezavisno telo pri donosenju odluka; sve dok taj
menadzment obezbedjuje novcane tokove koji zadovoljavaju vlasnike akcija i obveznica, taj
direktorski tim ce biti tretiran uspesnim od strane akcionara i imace slobodu da cini sta zeli. To
znaci da jedina realna razlika izmedju akcionara i obveznicara lezi u tome sto su akcionarski
zajmovi rizicniji i otuda nose vecu zaradu.
Drugo, obveznice cak mogu biti rizicnije za njihove vlasnike u odnosu na akcije. Osobe
koje pokusaju da prodaju svoje obveznice pre njihovog roka dospeca mogu zapasti u znacajne
teskoce zato sto cena obveznice moze biti niska. Ukoliko obveznicari moraju iznenada da
povecaju svoj novcani priliv, jedna od opcija koju imaju jeste da prodaju svoje obveznice, ali se to
ostvaruje, po pravilu, uz znacajne gubitke. Vlasnici obveznica takodje mogu biti izlozeni gubicima
zbog inflacije. Da li ce 1.000 dolara, koje je obveznicar ulozio u obveznice sa nekim dospecem,
predstavljati istu, manju ili vecu kupovnu snagu u trenutku dospeca obveznica, zavisice od toga
sta ce se dogoditi sa opstim rastom nivoa cena u tom periodu. Niko ne moze predvideti kretanje
nivoa sa sigurnoscu na duzi rok. Takodje je moguce da firma moze izdati obveznice za koje
postoji mali prinos; ukoliko bi firma posedovala skromnu imovinu koja se moze koristiti kao
garanciju za otplatu obveznica, obveznicari mogu ostvariti gubitke na obveznicama. To je cesto
bio slucaj sa junk bonds 80-tih godina.
Cene obveznica i kamatne stope. - Zbog cega su investicije u obveznice rizicne, sta cini
njihove cene tako fluktuirajucim? Glavni elemenat za davanje odgovora na ovo pitanje jeste da li
promene kamatnih stopa imaju efekte na cene obveznica? Odgovor je da postoji direktna
medjuzavisnost izmedju cena izdatih obveznica i kamatne stope: kada jedna ide gore, druga
uvek mora ici dole.