СРПСКИ ЕМИГРАНТСКИ СПИСИ

Уређује и издаје Одбор
Свеска 1

Проф. Лазо М. КОСТИЋ

НАЦИОНАЛНИ СТАВ
СРПСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ
Сабрани чланци

Мелбурн
1959

САДРЖАЈ:
1. Разне категорије речи "Југословен”…………………………………....6ст.
2. Да ли је уопште могућа југословенска народност……………………….9
3. Став СНО према југословенској националности……………………….12
4. Најновија национална "гибања" у српској емиграцији………………...15
5. Спашеник се одриче српства……………………………………………..22
6. Подивљали Југословени………………………………………………….23
7. Даљи примери безобзирних Југословена………………………………..26
8. Стани, Туре, куд си насрнуло!...................................................................29
9. Подметнути написи у српској емигрантској штампи…………………..32
10. Како један Србин признаје "хрватско државно право"?........................33
11. "Виртуелно" право, које један Србин понова признаје….....…………34
12. Једна паралела……………………………………………………………35
13. Шовинисте……………………………………………………………….36
14. Ко је шовиниста?.......................................................................................39
15. Српски старчевићанци………………………………………………….42
16. Старчевић и старчевићанство………………………….......……………45
17. Канадски "Глас” жали што није убијено више Срба………………….47
18. Стиде се српског имена, а примају српске паре……………………….49
19.Потпомогнути од СНО опет се стиде српског имена………………….52
20. "Јутословенска" крсна слава……………………………………………52
21. Поводом извештаја са помена Краљу Александру у Паризу………..54
22. Усташка теза на Женевском универзитету…………………………….55

23.3апостављање ћирилице од стране српске емиграције…………….......57
24.Једна невероватна вест о емигрантском напуштању ћирилице……….59
25.Два дедака,обадва једнака……………………………………………….60
26."Војводина" "д-ра""Еугена" Јоцића……………………………………..63
27.Однарођавање наше емиграције………………………………………...65
28. Националност наше старе емиграције………………………………….68
29. Солидарност Срба и солидарност Југословена у емиграцији………...71
30. Како изгледа југословенство у гомили емиграције……………….......73

ПРЕДГОВОР
Тражећи могућност пласирања умних продуката емиграције, (један тежак
и у потпуности нерешљив проблем), моји пријатељи у Аустралији и ја
сложили смо се да неке ствари дамо у виду "умноженог рукописа" (у ствари
шапирографираног машинописа).
Које ствари? Оне које немају,можда,сасвим трајну важност,али ипак
далеко већу од ефемерне.(Ефемеран значи старогрчки "једнодневан", што
буквално одговара новинским вестима и чланцима). Нарочито оне ствари
које емиграцију тангирају и за њу су од битног интереса. Тако је дошло до
заснивава једне читаве едиције, којој из скромности избегавамо назив
"библиотека", већ је називамо мало неутралније "ОПИСИ СРПСКЕ
ЕМИГРАЦИЈЕ".
У првој свесци ја сам дао обелоданити моје чланке изишле у српској
емигрантској журналистици које ТРЕТИРАЈУ ПИТАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ
СТАВА ТЕ ИСТЕ ЕМИГРАЦИЈЕ.То су махом написи начелног карактера,
сакупљени овде по извесном систему (а не набацани хронолоики или по
којем другом механичком критерију).Иако су писани сваки за себе,овде чине
ипак једну приближну логичну целину. Да би се избегле празнине и нагли
прелази,неки чланци накнадно састављени али ипак поднети прво једним
новинама да их објаве.Јер се стало на принципу,да се овде преносе ствари
посредно,тј.једном већ објављене.
Сви су чланци репродуковани утлавном према првој редакцији. Ретко су
чињени мали умеци или измене (било је чланака са мањим штампарским
грешкама одн.пропустима, које је требало довести у ред). Свуда је означено
где су поједини чланци били првобитно објављени.
Ако се ова едиција афирмира, дошле би после друге, било опет као збирка
чланака или нека посебна дела. Било од истог писца или неког другог. Зато је
означено да је ово ПРВА СВЕСКА едиције.
Не значи то да свака свеска мора да има само неки емигрантски став као
објекат, да испитује и разлаже само деловање емиграције српске, мада ће то
бити првенствено. Могу да дођу и други радови који имају интереса за

српску емиграцију мада се не односе директно на њу (нпр.разне поуке и
обавештења,проматрајући оно у чему емиграција највише греши).
Ја се радујем што је ова збирка покренута у Аустралији, где српској
емиграцији често сервирају несрпске ствари као "српске". И захваљујем
усрдно гг.Растку Т. Николићу и д-ру Урошу Станковићу, што су омогућили
објављивање овог рада.
На Велику Госпојину 1958.
Швајцарска.

Л.М.Костић

РАЗНЕ КАТЕГОРИЈЕ РЕЧИ "ЈУГОСЛОВЕН"
("Слобода"од 12 фебруара 1958 г)
Док реч Србин има данас јединствено значење,увек исто,дотле реч
Југословен има више значења. Управо има безброј значења,која се ни
најмање не поклапају. И кад наши људи употребљавају ту реч (а сувишно ја
често, и без нужде употребљавају), они ту нису увек начисто о њеном
различитом значењу. Зато је каткад употребљавају и погрешно,и изјаве
нешто што нису желели да изјаве.Из простог разлога што не разликују
категорије.
Читаоци ће ми дозволити да по својој професионалној болести
(професорској) покушам овде учинити нека категорисања (издвајања и
склапања) и дати нека објашњења.
Рекох да израз Југословен (у једнини) и Југословени (у множини) има
безброј значења.Овде ће се оне груписати У ЧЕТИРИ ОСНОВНЕ
КАТЕГОРИЈЕ, које се апсолутно морају разазнавати. Подгрупе у свакој
категорији само ће бити наговештене.
1) Прво је ПОЛИТИЧК0 OБЕЛЕЖАВАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНА.То су Срби
који желе заједничку државу Југославију.Њих је,канда,огромна већина у
емиграцији,па и многи први људи наше емиграције ту спадају.Њима се
апсолутно не може а приори одрећи патриотизам и српство.Они просто
сматрају да је Српство најобезбеђеније у државној згради Југославије.У
области политике,будућност показује ко је имао право.
Ни ова кагеторија није сасвим јединствена.Јер има Срба који су за
Југославију по сваку цену, увек и вазда; има их који су за Југославију само
ако она испуњава српске битне услове живота;има их који су за Југославију
само ако је и све друге компоненте хоће итд. Али се увек ради О
ЈУГОСЛОВЕНИМА У ПОЛИТИЧКОМ СМИСЛУ РЕЧИ.
2) Друга је КАТЕГОРИЈА ПРАВНА-ДРЖАВНО ПРАВНЕ ИЛИ
МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНА. ЈУГOСЛ0ВЕН ЈЕ СВАКИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ
ДРЖАВЉАНИН.У овом смислу је Југословен једнако Арнаутин са Косова,

Маџар из Бачке,Словак из Срема,Чех из Славоније,Италијан из Истре итд.као
Србин из Шумадије,Босне,Војводине итд.
Странци махом мисле на ову врсту југословенства кад некога као
Југословена означују.Свако друго разликовање,нарочито у званичном праву,
иностранство избегава.
И ми смо доживели да се нпр. у Немачкој потернице шаљу за
"Југословенима" који су у ствари Арнаути и Маџари.
Ова категорија је најједноставнија,но ипак не сасвим без рачвања.Има
бивших Југословена који су постали страни држављани, има безброј "лица
без држављанства" која су била југословени,и које државе где живе још као
такве обележавају мада то више нису.Ниједна држава не воли признати
статус апарида без велике нужде (јер су онда њене обавезе према овим
лицима веће).
3) Сад долази етички, али КОЛЕКТИВНО—ЕТНИЧКИ,СИНТЕТИЧКОЕТНИЧКИ ПОЈАМ ЈУГОСЛОВЕНА. Југословени су сви Срби, Хрвати и
Словенци. То им је заједнички виши израз: Словени, а више од тога
Индоевропљани, онда Аријевци итд. Југословени у овом смислу значи
просто: Словени на Југу, Словени Југа. Ми смо Југословени исто као што су
Руси и Украинци источни Словени, Чеси и Пољаци западни Словени итд.
То ми не можемо одрећи,па хтели не хтели.Но рађе,и правилније,кажемо
за то "Јужни Словени".И мање је збрка кад се тако каже.
Нека нико не мисли да је и ова категорија јединствена.Није:не постоји
сагласност о томе има ли група Јужних Словена три или више
компонената.Нарочито сад кад су измишљени нови народи на Словенском
Југу.
А одувек је било питање спадају ли и Бугари у групу Југословена,баш у
овом синтетичко-етничком смислу.Наука их сматра као такве.Али кад сам ја
1935 проф. Данилову из Софије казао, да је и он Југословен, грдно се
наљутио.Он рече да је "Стари Словен","СтароСловен",али не Југославен.
Итд.

4) Сада предазимо на најшкакљивије питање: ЕТНИЧКИ ЕКСКЛУЗИВНОГ ИЛИ ИНТЕГРАЛНОГ ПОЈМА ЈУГОСЛОВЕНА. Ту су они којима
је југословенство првобитна народност, а то значи једина народност. Јер две
етничке народности не може нико имати.
Док све три прве категорије не искључују српство,ова га сасвим и
радикално искључује.Она га не признаје,она га с презиром одбацује.
Овакав појам народности био је донекле претпоставка заједничке
државе:1918,1929 итд.Он је био сигуран узрок пропасти Југославије.Он је и
данас један од главних сметња заједничкој држави.Јер њега неће ни
Хрвати,ни Словенци (а ни Македонци).Њега су најбруталније осудили
комунисти у Јајцу и Београду.У њему се види скривена "српска хегемонија".
А нико и не жели да се одриче народности отаца и дедова,да се покаже
као тиква без корена.Јер је ова "народност" сасвим нова:стара две,три
највише четири деценија.
А од кога се састоји:од отпадника,ренегата,од издајица,од националних
дезертера.Нека их,што рекао Марко Миљанов:Треба да има и таквијех.Било
их је у целој историји,било их је код свих народа.
Али су свуда били презрени и прокажени.Као што и заслужују.
Али наши Југословени, искључиви Југословени,постали су у последње
време дрски и,нека ми је дозвољено рећи,безобразни.Они са поносом истичу
како нису "шовинисти",јер тај израз резервишу само за оне који су остали
Срби,који су остали верни Светосављу и својим прецима.Ја сам једном
написао да се поносим са речју "шовиниста" уколико она означује
српство.Јер никаква друга заменица није јој достојна.
Али кад сам последњих месеци читао сасвим неквалификоване написе
неких Ракетића,Мијушковића,Сеизовића,Кустудића и,нарочито, Милана
Бандовића,ја сам пренеражен.
Ко су ти људи који себе уздижу а нас Србе ниподаштавају?

Уздижу себе што су променили народност и постали ренегати,а нас верне
прецима и историји жигошу тобоже срамним именима.И то у бајаги српској
штампи.
Овај последњи је отишао најдаље.Он хвали Ђиласа,тражи да се на њега
угледамо (а и други такође),да сваке три-четири године,мењамо народност,да
оставимо несавремено српско име њима за љубав. Још има једна
карактеристика код ових искључивих Југословена.Они говоре о
ЈУГОСЛОВЕНСКОМ НАРОДУ,док се у свим осталим категоријама, сасвим
исправно говори о ЈУГОСЛОВЕНСКИМ НАРОДИМА.Ко сачињава тај
”југословенски народ"?Сви које ови ренегати тамо стрпају.И сви Срби
("шовинисти"),и сви Хрвати,и сви Словенци итд.Они опредељују другима
народност.
То је срам који се више не може трпети.Многи то чине из незнања.Махом
су то неписмени људи,који горња разликовања нису кадри да
схвате,нарочито ажо нису упозорени на то.Али неки и свесно.Хоће да
декретују народност,као Ћилас и дружина.Чак и с позивом на Ђиласа.
Ја сматрам да би било знатно боље и за њих и за општу ствар да ови људи
буду много,много скромнији.Ако хоће да остану ренегати нико им не
спречава.Али нека Србе верне нацији оставе на миру!
ДА ЛИ ЈЕ УОПШТЕ МОГУЋА ЈУГОСЛОВЕНСКА НАРОДНОСТ?
("Слобода" од 20 априла 1958 год.)
Уредништво "Слободе" у броју од 12 фебруара донело је моје
расправљање о разним категоријама речи Југословен.Том приликом сам
навео да последња категорија,есклузивног југословенства,негира и српство,и
хрватство,и словенство.Напоменуо сам да је ово "једна од главних сметња
заједничкој држави".Јер није свака народност спремна на такву жртву.
Сад треба да идемо и даље аргументишући у истом правцу. По општем
мишљењу свих лица која желе Југославију и која се за њу залажу,она мора
бити федералистичка,и мора водити рачуна о историским и о етничким
индивидуалистима.А како ће водити рачуна о етничким индивкдуалистима
кад њих нема,кад су они нестали,кад су се утопили у целину?

Саме историске индивидуалности значе продужење Аустије и Турске. И с
њима се не задовољавају Хрвати ни најмање. Они хоће, и то с правом,
признавање и довољно правно-политичко респектирање своје народности.И
то ако дође до Југославије.А они Југославију неће,јер се боје баш највише
брисања и игнорисања њихове посебности.Сви они Срби који траже
југословенску народност,сви они,у крајњој анализи, раде, против саме
државе Југославије.
И како би могла постојати федеративна јединица Хрватска,или Србија,
или Словенија итд. кад тих народа нема више и не сме их бити? Морали
бисмо се вратити на "дравске,савске,врбаске,моравске” и сличне творевине.
И гдегод је једна народност у држави,ту се федерација не може да одржи.
Пример Немачке то најбоље показује.За Бизмаркову Немачку су правници
били у сумњи да ли је конфедерација или федерација, за Вајмарску да ли је
федеративна или унитарна држава,док није дошао Хитлер и прогласио
начело: један народ, један рајх, један вођа.То је логичка последица свих
европских федерација које некакву јединственост прокламују и на њој се
заснивају. Ако смо једно и власт ће бити једна. Развој догађаја доводи до тога
неминовно.
Југословенска народност је, ма како то парадоксално звучило, највећа
сметња и највећа негација југословенске државе.
Но, ајдемо даље. Та народност је и највећа сметња слободама и
демократији у држави. 3ачудиће се читаоци овој тврдњи, па је треба што пре
образложити.
Прво ћемо поставити питање:Мисле ли заговараоци ове идеје и ове
народности да њу наметну силом или да је уведу уверавањем и убеђивањем.У
првом случају имамо једну декретовану народност,налик на Ђиласову,имамо
најгору тиранију над духом,имамо деспотизам последње врсте.Свака слобода
у тој земљи је већ стављена у питање кад људима није чак слободно
определити се национално,казати шта осећају и с киме саосећају.Овако тако
декретовање повлачи собом низ других ограничења слободе.Нпр.слободе
упиверзитетске наставе.Да ли ће смети професор Социологије или
Политичких наука да каже нешто против те декретиране народности.Да ли

сме да изиђе у универзитетском уџбенику?Да ли књижевници не смеју више
своје националне инспирације да објављују?Итд.
Сад предочимо себи другу ситуацију:Слободно је свакоме да се
национално опредељује како хоће. Ко хоће може бити Србин, Хрват,
Словенац,Македонац итд.,или Југословен ако му то годи.
А шта ће радити државна статистика?Утврдиће нпр. да Југославији има 5
милиона Срба,4 милиона Хрвата, један ипо милион Словенаца итд. и јоп 3
милиона "Југословена". Како ће изгледати пред светом та држава Југославија
у којој има само 3 милиона Југословена?
А како ће бедно изгледати Српски народ,кога се одрекло та три милиона?
И зато је потпуно логична пракса данашње Југославије која не дозвољава
никоме да се директно определи за Југословенство.Лако је бацати фразе
неодговорним чланкописцима.Али се треба увек обазрети па све конкретне
последице тих набачених фраза.
И још нешто.Оваква ситуација би затровала све односе у држави и стално
ангажовала милионе у борби око националности.Настала би подела на СрбеЈугословене и чисте Србе.Једни би повлађивали прве,други друге.Час би
једни час други имали првенство у државној служби (нпр.Југословени у
федеративној а Срби у посебној итсл.). Куда то води?
Ситуација би била слична као у Македозијн пре Ослобођења. кад је
славенако становниптво билож подељено на екзархисте и патријархисте,на
Србе и Бугаре итд.
Сви који заговарају југословенску државност,сматрају да би само ова
могла баш националне спорове и националне дивиргенције да обузда,или бар
да каналише и ублажи.А сад стварањем нове народности,ови би се спорови
интезифицирали до тачке усијања.Нема већих противности и већих
непријатељства него што су национални,исто као раније верски.Свак ће
свакоме пребацивати,сваки ће један другог вређати,све ће бити у немиру и
нереду.И наука,и књижевност,и уметност,и,надасве,политички живот.Све ће
бити у "току",све у борби.

Не смеју се потцењивати увређена осећања и вековима стварана
национална свест.Ниједна народност неће капитулирати без борбе и без
трзаја који могу бити катастрофални за земљу.Јосип Броз је ту скоро казао да
се не може искоренити вера код народа,јер,како приближно рече,не може се у
неколико година разбити оно што је вековима стварано и гомилано.То важи и
за народност,данас можда још више него раније.Како ће изгледати ако се
попне сутра-прекосутра на трибину један истакнути научник или политичар
па каже народу:Браћо, хоће да вам одузму народност,ваше светло име
остављено од Светог Саве,афирмирано на Косову,на Куманову,на
Кајмакчалану итд.И онда грдња која нам је својствена.Чему ће све то водити?
Ова ствар је сувише значајна а да се не би свестрано претресала.Јер многи
људи,не зна,и не слути,какве све последице његова југословенска изјава има.
Зато ћемо се понова,с времена на време,враћати на ово питање.
СТАВ СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ПРЕМА
ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ НАЦИОНАЛНОСТИ.
(у "СЛОБОДИ" од 1 октобра 1958)
Ми смо,због разбистравања појмова,покушали у неколико броје ва
"Слободе" и "Канадског Србобрана" да теориски објаснимо југословенеке
"народности" и да га појамно изолирамо,тј. да га претставимо самог за себе,а
не у вези државне идеје Југославије којој би он чак био сметња а не подлога.
Но ми смо ту износили лично гледиште,више теоретско,базирано на
науци и логици.Бојали смо се узети један борбен и осуђујући став у листу
организације коју нисмо претстављали,и чија интимна гледишта нисмо ни
познавали.
Данас је већ све сасвим друкчије.Писац ових редака био је у Чикагу и
разговарао са најмеродавнијим претставницима СНО у Америци и
Канади.Они су одсудно и бескомпромисно за то, да се у овом погледу узме
недвосмилен и борбен став.Тачно како је писац ових редака и претпостављао
и желео.И он ће,ако му Бог да здравља,бити одсад интерпретатор и
пропагатор овога става патриотске и вазда српске СНО У САД.

Какав је њен став, биће читаоци нестрпљиви да то што пре дознају.
Одречан и одбојан, треба одма одговорити. Крајње негативан и
непријатељски.
Према непријатељу не може се друго ни бити него непријатељ. А
југословенска народност,то је непријатељ српства.Она негира српску
народност уопште (као што негира и неке друге,за које нам је мање
стало).Она одриче да постоји уопште српска народност сматра да се српство
мора утопити у југословенство и ту нестати уколико је досад постојало.Док
се стварањем вештачких народности (као црногорске и македонске)Српство
лишава неких својих делова,образовањем југословенске народности оно би
отпало као целина.Сасвим би га нестало.
И ко нормалан може претпоставити да СРПСКА народна одбрана може и
сме да остане према тој појави индиферентна или непомична? Да остане
мирна и неактивна онда кад се руше темељи и њене екзистенције и
екзистенције народа за чији просперитет је основана и дејствовала пола
века?Она би демантирала и своје осниваче и себе.
Не, СНО неће у том погдеду ни мир ни заташкавање: она хоће борбу.Тако
су се буквално изразили њени најинтимнији претставници у разговору са
писцем ових редака.Она хоће борбу и биће борбе.Жигосаће немилосрдно све
појаве којим се пропагира и агитира за инегрално југословенство на српској
страни или бар на оној страни која жели стећи утисак да је била српска.
Понављамо,наш ће лист жигосати и напасти све атаке на Српство кроз
дочаравање југословенства које српство негира (или чак став ља на друго
место).Све агитације и пропаганде у корист интегралног југословенства а на
штету српства (која штета неминовно следује из самог појма југословенске
народности).Али само јавне и отворене агитације.Да ли ће појединац бити
југословен и он то саопштити јавности,то нас се не тиче.Коме је то мило,нека
га чини.Но агитација и пропаганда су друго.
У Србији Краља ПЕТРА I свакоме је било слободно да припада којој било
религији (или ниједној).Била је пуна верска слобода и толерантност. Али,у
самом Уставу је стајало да се неће трпети ПРОЗЕЛИТИЗАМ против
Православне цркве.Шта значи реч прозелитизам?То значи јавно и отворено

врбовање за прелаз у неку другу веру.Правос лавна вера је била "државна
вера" и она се није смела јавно крњити. Иначе ће државни органи да
интервенишу.
Ни не можемо никога спречавати да води прозелитизам против
српства.Али то можемо и морамо да жигошемо и да сузбијамо.Ми немамо
државну власт и наша позиција није привилегисана.Али ми имамо снагу
агргтмената.На њих се ослањамо и њима ћемо да се боримо.
Но да још у једној ствари будемо начисто.Аргументима се може борити
само ако су и на противној страни употребљени аргументи. Питање
народности је једно научно питање,које може да расправља са мо зналац
историје и социологије (а и права и друштвених наука уопш те).Ако неко
само фразама располаже,ИЛИ отрцаним аргументима који су већ сто пута
демантовани и одбачени,или ако "аргументише" празним речима која ништа
не значе,добиће и достојан одговор.Јер нити имамо времена ни
простора,нити смемо наше читаоце да замарамо понављањима,одговарајући
детаљно разним игнорантима.Ни част науке не дозвољава да се њен
претставник упушта у дискусију са лицима која са науком никакве везе
немају,често чак са аналфабетама.
Јер,заиста,у последње време само аналфабете и ова питања третирају и
југословенску народност хвале.Добија се утисак (а има за то и основа) да
нешто поткованији заступници интегралног југословенства не смеју да се
појављују у јавности,па су нахуцкали аналфабете да то чине,да би браниоце
српства упустили у борбу и дискусију са тим аналфабетима и игнорантима и
тиме их учинили смешним. Колико се тиче писца ових редака,ту ће мало
имати успеха.Он ће регистровати и навод игнорисати,али ће с њима
поступити како су заслужили.
Овде само један пример из најновијег доба.Уредник аустралиског
југословенског листа "Слога" који се штамла хрватским писмом објавио је
један чланак у броју од 27 јуна о.г.под насловом: ”У свему мера".Ту се
осврнуо на неке наводе пишчеве о југословенству.
И онда,као сви игноранти,понова меша државну идеју Југославије и
југословенски национализам. Али овога признаје и заступа у потпуности.

Само што дозвољава да може бити и "покраинске националности" одн.
"покраинског национализма".
Толико далеко у демантовању и српства и хрватства није отишао
нико.Српство се по том писцу може трпети само као "провинциска
националност",што је већ контрадикцио ин адјекто.А затим,Србином се може
сматрати само становник Србије,јер је то српска покрајина. Босанац не сме
бити Србин,ни Херцеговац,ни Далматикац ни Хрваћанин итд.Јер они имају
своје покраине.
Ето,нека само овај један пример покаже колико се далеко отишло у
дефетизму и куда води интегрално југословенство. И сме ли СНО да остане
мирна кад за ово сазна?
НАЈНОВИЈА НАЦИОНАЛНА "ГИБАЊА" У СРПСКОЈ
ЕМИГРАЦИЈИ.
Извод из ВИДОВДАНСКЕ БЕСЕДЕ,одржане 22 јуна 1958 у Канади.
Канадски Србобран од 5 јула 1958.
После Хрвата несумњиво су наши Југословени највећа опасност за
Српство.То се већ видело из досадашњих излагања,то ће се видети и даље.
Пре свега треба рећи да је сам појам Југословена био скроз нејасан и
несигуран.Откад су у чикашкој "Слободи" изишли неки теориски написи који
су желели да појмове објасне и категорије ограниче,и који су прогласили
немогућим југословенску народност у слободи и демократији,настаје велико
отрежњење бар у погледу те народности. Сад саму ту народност нико не
истиче,иако је до пре дватри месеца она била идол многих старијих и масе
најновијих избеглица.Колика је промена настала на том пољу,ево нека
покаже овај пример.У минхенском југословенском листу "Искра" од 1 марта
ове године изишао је чланак под насловом "Нужност здраве политике" и то
поводом 40 годишњице од "постанка Југославије".Тамо између осталог
стоји:"За нас постоји само један народ,југословенски..." Ту се чак ругају да
постоји "Српски народ Војводине или Славоније,да о припадницима 'српског
народа' из Далмације,Лике,Кордуна и Црне Горе и не говоримо".Српски
народ се ту свуда ставља у наводнике, јер о њему не може бити говора ван

Србије.Постоје
само
провинцијална
диференцирања.Ја
сам
са
запрепашћењем ово читао,и оставио неко време да не реагујем,јер би ми се
пуно жучи том приликом излило.
Можда је боље што сам ћутао,јер само два месеца потом,у броју од 1
маја,пише главом Јаша Љотић,шеф покрета,да они као федералисте не могу
бити интегрални Југословени.Тамо стоји даље:"Интегрално југословенство
припада или прошлости или далекој будућности.Данас не постоји ниједан
интегралан Југословен,пошто је федеративно уређење будуће Југославије или
прихваћено или се ови с њим помирили... "Нема,каже,више ниједног
Југословена,а сам његов лист је пре два месеца казао да су они искључиви
интегрални Југословени. Чак су се ругали Српству ван Србије!!
Ово је само доказ колико публицистика може на овом пољу да
припомогне да се појмови разбистре и да се фразе одбаце као средства
демагогије а не ни науке ни праве политике.
Биће још помало Југословена по народности,тј .лица која не могу бити
нешто друго,јер су компромитовани као Срби (било у емиграцији или у
земљи),или јер су уопште игноранти који не умеју ни да новине читају и
теориско-политичка разлагања прате.Но,све ће их мање бити.
Али су остали Југословени као присташе југословенске државе. Истина,
њихови аргументи су потпуно исцрпљени, не умеју да кажу ништа ново,и
ништа убеђујуће, па су сада почели,да дају ступце разним аналфабетима (као
ту скоро Глас Канадских Срба), да као папагаји понављају сасвим
банкротиране фразе. А ништа није јаснији доказ од тога колико имају мало да
кажу и како бедно да бране свој став.
Ја не мислим да им овде одговарам,јер је за то покренута посебна трибина
и ствари се морају претресати мирније и сходније,на научном нивоу,и сасвим
опширно,са стотинама аргумената.
Али само могу оволико рећи. Да се наши људи,бар неки међу њима,
залажу за Југославију,то је природна ствар.И тако треба да буде. Јер нам
заиста Југославија може бити у даном тренутку наметнута (мада ја у то не
верујем).Али да треба да воде рачуна и о посебним српским интересима,и то

је ваљда бар једнако природно.А они не воде,ја то тврдим категорично,не
воде ни најмање. Воде рачуна о српским интересима,концедирајмо,тј. о
интересима српско-хрватско-словеначким,као да Срби не могу ништа имати
посебно и независно од Хрвата, чак и интересе противним интересима
Хрвата!
Међутим,Хрвати воде само рачуна о својим интересима,о својим
посебним интересима,и то воде све више о њима рачуна уколико су они
противнији српским интересима,у колико су они антисрпски.Јер, мисле они
сасвим природно,за Југославију раде Срби,а тиме и за њих (Хрвате).А
посебно о нама се нико неће старати се нас самих!
И ето ови наши Срби-Југословени не воде рачуна о засебним српским
интересима,да им моментано опростимо.Они су заслепљени,па не виде
друго.Али они замерају свакоме другоме који води српску бригу.
Хрвати сви одреда одбијају југословенску заједницу државну.
Свакодневно излазе о томе вести у хрватској штампи.И што више однијају
Југославију, то се је Срби све чешће држе,и не отступају ни најмање од те
шимере.Ако се ипак неки Србин нађе и каже да је против Југославије,макар
она била за нас и корисна(али је штетна у крајњој мери)кад су већ Хрвати
против ње,то се зове "политика страсти и прспасти".А оно друго што је:бити
за Југославију и против воље Хрвата.То је политика пркоса,тираније и
истинске пропасти. Србија није
никад бедно пропала, и ниједна српска
држава, али је пропала Југославија бедније него ма која држава садашњице.
Нека наши Југословени објасне на који начин владати Југославијом против
свих Хрвата?То је основно питање,а све је друго демагогија.
Уопште се са српске стране југословенство свих видова пропагира на
недостојан начин: прећуткивањем истине, обманама и лажју.И надасве
улагивањем Хрватима. Зато што су Хрвати против Југославије жели им се
ова учинити приступачном и прихватљивом. Највећим делом на штету
српских националних интереса,чак и српских животних интереса.Уколико се
Хрвати показују интрансгентнији у погледу Југославије,у колико је више и
жешће одбијају,наши им Југословени иду више у сусрет.Ови су спремни да
им чине што више концесија,да их задовоље на било који начин.

Код наших Југословена врши се чак УТАКМИЦА ДЕФЕТИЗМА.
Прегоне се КО ЋЕ ВИШЕ да донуди српских жртава и да се боље додвори
крвним непријатељима Српског народа.У том погледу престоница Француске
пружа чудне и болне доказе,оно место у коме су пре неколико деценија Срби
хваљени и узношени као скоро прва нација света.Тамо су сабране разне групе
дефетиста,као и појединаца југословенски оријентисаних.Умножавају неке
листиће и билтене,и један друтога наткриљују у дефетизму и издаји српских
националних интереса. Чак оптужују и клеветају свакога ко им се
супротстави,а највише онога ко покуша да их раскринка.
Да почнемо са мањим дефетистима и идемо редом ка већини,по начелу
музичког крешенда.
Тамо се налази последњи претседник регентске владе са првим
регентом.Издају "Документа" у своју одбрану.То је добро,и,уколико су та
документа аутентична,могу допринети правилном сазнању догађаја који су
рату претходили.Али се тврди за њих,и целу не баш велику групу која им
припада,да не само инзистирају на "Споразуму", већ да су спремни за многа
далекосежнија уступања Хрватима.И то не тврди макар ко,већ личности
којима се мора поклонити пуна вера и који су у ставу да те догађаје
праве.Тако се уверава да је претседник владе ”Споразума" обећао д-ру Мачку
Бачку само да не прави никакве покушаје цепања.А и даље концесије у
Босни.
Да та група ради брижљиво на капацитирању Хрвата да би преко њих
опет играла извесну улогу у Југославији (јер ван Југославије не могу да
играју никакву) има још безброј доказа.Уосталом,њихове личне везе са
хрватским вођама,који су на тај начин обавештени о свему што се код Срба
збива,више су него евидентне.
Другу групу претставља бивши шеф једне странке,која није била довољно
јака да пошаље у слободно биране парламенте ни једног посланика.Да ли је
истинска група или само један јак појединац,то нисмо могли утврдити,и то је
споредно.
Главно је да та истакнута личност издаје један месечни билтен, на
хрватском писму као и скоро сви остали,да неотступно и некомпромисно

стоји на терену југословенске државе што само по себи не би било за
осуду,али што је у том циљу вазда готова да грди Србе да не би Хрвате
одбила од себе. Така је та личност која је била најближи и политички
најмеродавнији сарадник поч. ђенерала Михаиловића тврдила за њега да је
накањивао убити све истакнуте раније политичаре, свакако првенствено
српске.
Да би се удворио даље Хрватима,тај политичар изједначује чет нике и
усташе,и просто се вајка што су се српски четници дигли на устанак кад су
могли да то не чине,да пусте да Хрвати истребе Србе, јер би онда послужила
Југославији и југословенској идеји. Број 95 његовог листа од јануара 1958
садржи мисли које су могли да потпишу Иван Мештровић,Богдан Радица или
чак Павле Остовић.Није се усташтво смело идентификовати са хрватством
"да се не би тиме онемогућила Југославијау, већ примити лаж за истину и
приклонити главу да је Хрвати секу као "усташе" .Тако пише један тако
одговоран човек и главни политички саветник поч.ђенерала Михаиловића.
Но,и он је далеко превазиђен у овоме раду,од других група,које све
заједно имају само једну црту заједничку:умилити се Хрватима по сваку
цену.
Њега је превазишла једна група која своје чланове сматра и назива
младима,иако су у оним годинама кад се,како је казао пок. Адам Прибићевић,
на српском селу постаје деда,и која себе сматра јединим демократима,
јединим патриотима,па чак и јединим политичким људима који нешто
знају.Та група већ десетак година издаје један часопис, чији су састави на
литерарној висини,и који се издаје највећим делом у ћирилици (што није лако
у туђини и што треба несумњиво похвалити).
Али тај лист угдавном руши све српске вредности и напада све што је
српско, нарочито у емиграцији.Једва има неког српског првака на кога се
лист није окомио.Хрвате штеди,па,ако већ, мора да се о коме њиховом
негативно изразе,одма нађе да Срби имају исто такве грешке,да у
неваљалству Срби нимало не заостају за Хрватима ни у ком сектору.
Познати грчки писац Плутарх из Херонеје,који је живео у првом веку
после Христа,написао је тзв. Упоредне животописе (био парлелои),у којима

је увек уз једног ваљаног Грка дао опис и његовог пандана (Тезеја и Ромула,
Демонстена и Цицерона,итд.).Тада је Рим владао Грчком, и Плутарх је
избегавао самохвалисање својих земљака које би Римљани нерадо слушали.
Паришки часопис поступа слично,али и са једном крупном разликом.Он
налази увек негативног Србина ако мора да укаже на неког негативног
Хрвата.Он не истиче ништа позитивно код људи већ само негативно(да би
чланови Групе испали једини велики и светли).Србе и српске прваке шиба
немилосрдно без паралелних случајева.Ако баш мора да неког Хрвата
очепе,онда му налазе српски пандан.Али какав?Нпр.да је почивши ђенерал
Недић исто што и Павелић,да је сваки борац за Србију и Српство у последвем
рату раван усташким злочинцима итд.А у исто време налази речи разумевања
ако не и похвале,за самога Анту Старчевића,који је цео Српски народ
прогласио "НАКОТОМ ЗРЕЛИМ ЗА СЕКИРУ".То је толико озлоједило пок.
Адама Прибићевића да је пред саму смрт са болом и огорчењем о томе
говорио.
Пошто се сматрало да је та група створила на свој начин код Хрвата
згодне позиције,то су јој многи завидели,па су образовали друге организације
и почели издавати засебне "часописе" одн. билтене у хрватском писму.
Испочетка наиван и "неутралан",тај часопис све јасније показује своју
издајничку боју.Он хоће да наткрили остале едиције дефетистичког
Париза.Врши неке анкете о Југославији, при чему даје реч најгорим српским
непријатељима,одобрава најдеструктивније написе једног потпуно проданог
типа који пише у хрватским минхенским новинама горе него што је писао
Радић или чак какав усташа o Србима.
Сад би требало нешто рећи о том типу.Али он долази доцније јер се једва
може превазићи у антисрпској кампањи.Има их још,можда наивних али
можда не мање опасних.Тако је један паришки Србин и доктор медецине
величао у једном канадском листу Југославију,па чак и жртве које су Срби
"за њу" морали да поднесу.Но,он сматра југослсвенска зграда није сасвим
довршена,да треба примити и Бугаре у њу.Зна он да би и то Србе коштало
грдних жртава,па каже отворено да још оволико убијених Срба не би значило
ништа само да држава допире до Црног Пора. Јер "опстанак државе не зависи
од привремених злочина у њој".Ако погине још милион Срба за кратко време
то су само привремени злочини а не трајни.Врло важно што је погинуло

милион Срба.Остала је Југославија,каже тај доктор,она је "издржала све и
остала".А остали су у животу он и његова породица,као и цела плејада
паришких издајника.Па шта онда да се жалимо:мируцка,мируцка народ,али
држава остаје!
Онај малопре поменути православни теолог,који за себе стално тврди да
је "Београђанин,Србијанац,Србина",пише у хрватским новинама,јер су му
српске,у којима је такође писао,отказале свако гостопримство,и стално
понавља да је за све што се збило крив српски шовинизам и великосрпске
клике.За Југославију морају бити ови Срби тврди тај тип.Противници су само
безумници и издајице.Али морају сви ти бити искрено за Југрславију,а не
прикривени или чак отворени великосрби.А скоро сви су Срби такви.Онда је
разумљива реакција Хрвата.Он скоро отворено оправдава хрватске
злочине,па чак и будуће ако дођу као последица "великосрпства".Он признаје
све федералне границе које су комунисти поставили и то сматра као
"тековине револуције".Итд.
Мало је у историји било таквих издајника и дефетиста у било којем
народу.Но у Паризу је, чак и он превазиђен,од једног ренегата горег од
Секуле Дрљевића,који издаје неки билтен под насловом "Војводина".И њега
се дотакао пок.Адам Прибићевић пред смрт.Но ми му нећемо чинити ти част.
Доста је само у кратком укупном прегледу увидети колико има само у
једном граду српских дефетиста који се прегоне,који се такмиче ко ће више
да Хрватима угоди.Сви запостављају српске интересе у корист неке
имагинарне Југославије за коју и сами увиђају да доноси Србима смрт и
пропаст.Но,њима је главно да они остану за семе и да у име тога Српства које
нестаје заузму владајуће позиције.
Није онда чудо да је онакве изјаве дао син поч. ђенерала Драже
Михаиловића чим је стигао у Париз.Он је свратио,каже,у ресторан где се
окупљају "сви Југословени". Дакле,и усташи а камоли Хрвати.И то два пута
понавља.Онда даје изјаве за немачку штампу преко једног швајцарског
илустрованог листа.Каже да се последњег рата југословенска војска јуначки
борила.Само што јој је Павелић ударио нож у леђа.А павелић је био у
Италији,док су се сви војни обавезници Хрвати предавали и разоружавали

Србе.(Такође и Немди,Маџари, Арнаути,Македонци итд.). Каже да су
Југославени одведени у заробљеништво, и то понавља два пута,а ми сви
знамо да су вођени само Срби и Словенци.Каже да му је отац рекао да ће се
сви Југословени дићи на устанак.Тито је сакупио Југословене у Србији и
довео на Сремски фронт; руска војска је Југословене из Србије депортирала.
Итд. Нечувене ствари и невероватне лажи.Нигде,ниједном речју тај млади
човек не спомену Србе и Српство.Све заслуге за борбу ген. Михаиловића и
његових јунака,чак у Босни,Далмацији итд.приписује Југословенима!
Да ли је тако инструиран у земљи,или су му такве савете дади паришки
"Југославени",ја не знам.Али то сматрам болесним симтомом,кога треба
жигосати крајњим изразима.Когод хоће,може да буде за Југославију и да је
дочарава,али лажи не сме да шири и чињенице да изврће.Јер се то да лако
демантовати.
СПАШЕНИК СЕ ОДРИЧЕ СРПСТВА
(Канадски Србобран од 10 октобра 1957)
Један наш читалац нас упозорује,не са малим чуђењем, на изјаву тек
спашеног Дуашна Кустудића, у "Гласу канадских Срба" од 29 августа 1957
под насловом "МЕЂУ СВОЈИМ у СЛОБОДИ".
Репортер га пита:
"- Опростите, али одакле сте родом г. Кустудићу?Да нисте из Црне Горе?
-Отац ми је пореклом Црногорац,мајка ми је Шумадинка,а једна баба
Словенка.Ја сам Југословен,узврти овај симпатични и срећни бегунац из
Титославије,неупознат још са свим сеператистичким и партикуларистичким
тенденцијама једног дела емиграције."
Ни за живу главу неће спашеник да је Србин,мада га је једна Српска
организација спасила.Чак му ни мајка није Српкиња,већ "Шумадинка".У
земљи он није могао бити "Југословен" по народности,него је био нешто
друго,и сад се са "Југослсвенством" спашава.
А на примедбе листа о "сепаратистичким и партикуларистичким
тенденцијама једног дела емиграције" можемо само толико рећи,да то нема

никакве везе са југословенском народношћу.Може неко бити за државу
Југославију и против ње,али не мора бити Југословен по народности.Ако је
Југословен по народности,онда није Србин,као што очигледно није Србин
Душан Кустудић.Таквима нема места у никаквим српским организацијама.
Добро би било да се и сарадник тога листа који чини такве замерке
сепаратистима обележи да ли је Србин или Југословен по народности,па ћемо
онда даље говорити.
ПОДИВЉАЛИ ЈУГОСЛОВЕНИ
(Канадски Србобран од 9 јануара 1958)
Колико је југословенска јерес,као негација Српства,узела маха у нашој
емиграцији,ми смо више пута упозоравали.Пре кратког времена омо
говорили о чланку Сеизовића у онако озбиљном и патриотском листу,као
што је,несумњиво, "Радикал".Овога пута морамо да споменемо писање једног
другог листа у емиграцији,који је по употребљеном алфабету хрватски
(ЛАТИНИЦА ЈЕ ХРВАТСКО ПИСМО,ТО СТОЈИ У СВИМ УЏБЕНИЦИМА
СВЕТА),а по тенденцији писања југословенски.Писац овкх редака је имао
досад свега два или три броја овог листа,које је сасвим случајно добио.Међу
њима и сад последњи,од октобра 1957. Лист се зове "Равногорски борац".
Тај лист је сав југословенски а ни најмање српски.Тако су нпр. по њему
"три млада југословенска емигранта" демолирала југословенски биро за
информације.А у званичним изјавама, комунистичке владе Југославије,то су
урадила "три четника".Могло је у листу стојати да су то урадила и три
Европљанина или три белца.И редакција би то рекла само да избегне српско
име.
Али се ја на то небих освртао.Један други напис је ангажовао моју пуну
пажњу и просто ме узнемирио.То је један веома дрзак напис некога Зорана
Ракетића,под насловом "Слободна трибина о Ђиласовом сведочанству". У
том чланку се осврће на Ђиласову изјаву о његовој народности и пише
дословно:
На претресу где је јавни тужилац теретио Ђиласа за антисоцијалну и
антијугословенску кампању,при чему је оптужени "упрљао и ублатио све

југословенске институције",при читању генералија подвучено је како је
Ђилас Црногорац по народности.Оптужени је скочио са свога седишта
гласно протествујући:"Ја сам Југословен и захтевам да се то уведе у
записник!"
Овај детаљ је веома занимљив.Он најбоље осветљава еволуцију,
психолошку и политичку, бившег идеолога КПЈ.Док је у 1944 Ђилас био
један од твораца новог устава, који је Југословене поделио у седам
народности, разочарани комуниста и бунтовник увиђа у 1957 своју ранију
грешку и истиче своје југословенство,као путоказ за све неза довољнике у
Југославији од Сежане до Ђевђелије да само удруженим напорима могу да се
боре против заједничког зла.Ово треба да побуди на размишљање све
шовинисте,и у земљи и у емиграцији,који имају обичај да винским
патриотизмом и архаичком српско-хрватском свађом расправљају проблеме
данашњице.Када се зна да притајне Ђиласове присталице постоје по свима
југословенским покраинама,добро је што је и он сам подвукао да је
"Југословен".
Читаоци су запазили ваљда поенту разлагања г.Ракетића: Сам Ђилас је
рекао да је Југословен,и онда треба да то буде читава емиграција,као и читава
земља.Ако неко неће то да буде,он је шовиниста, архаичан и вински патриот.
А ја бих поставио питање писцу:Значили то да смо и досад морали ићи за
Ђиласом јер он има толико притајних присталица по "свим југословенским
покраинама"?Или да сад он има право,а досад није никад право имао?И шта
ће бити ако Ђилас,који је три пута досад мењао народност,промени њу и
четврти пут?Морамо ли опет ићи за њим?И дали баш те његове
присталице,које ми овде у емиграцији не видимо да су у земљи активне, да
ли оне следују Ђиласа што је он "Југословен" итд.?Стотине питања се могу
овде поставити.
Што се нас,слободних Срба у емиграцији,тиче,ми не мислимо да мењамо
народност,добивену у очинским кућама и остављену у аманет од предака.
Али,кад бисмо се и на то решили,присиљени или не,све бисмо били осим
онога што је Ђилас.Мислим да не говорим само у име своје нити чак у име
самих "винских патриота".(Већ сама ова реч дисквалификује потпуно и писца

и лист где је изашла,и верујемо да ће се лист од ње оградити док не
пренесемо дискусију у књигу "Србија или Југославија" надовезујући је на
овај цитат.Онда неће никоме бити дискусија пријатна).
Нигде се није могла боље изразити ситуација "наших" Југословена као у
овим речима и у изнетим аргументима.Најјачи аргуменат за југослсвенство је
тај,да га је прихватио Милован Ђилас,а најефикаснији начин борбе вређање,и
то пошто је изишла моја књига "Србија или Југославија".
Чак се писац не залаже овде за Југославију као државу где би имао
одлично друштво већине српске емиграције, него за југословенску
народност. Зато што је Ђилас очитује.
Ја нећу да понављам више све скокове Ђиласа у националном питању,јер
сам о томе много пута писао,али само желим потсетити да је Ђилас у првом
реду и увек,непромењиво,антисрбин.То је основна његова поставка у свим
солуцијама.
Али да се вратимо на југословенску народност.Она је 1941 покопана
сасвим,и нико не покушава да је оживи (ако изузмемо неколико безначајких
личности,као што су Сеизовић,Ракетић и друга поједина лица за које се за
сада незна од кога су "инспирисана"). Ни највећи присташи Југославије као
заједничке државе не траже и не желе југословенску народност.И то из више
разлога.Прво зато, што су досадашњи експрименти то показали као немогуће.
Друго,зато што би то био највећи удар идеји једне државе,ма колико то
парадоксално звучило. Јер сама помисао на то одбида би од идеје заједничке
државе и последњег Хрвата. Они највише због тога перхоресцирају
заједничку државу,јер хоће да очувају своју националну индивидуалност. А
ваљда гг. Сеизовић и Ракетић не намећу југословенство само Србима, већ и
Хрватима,и Македонцима који су тек почели да своју народну
индивидуалиост стварају. И ко то неће, он је "вински патриота". Тако
одстрањују од заједничке државе све оне којима желе да наметну вештачку
вародност, зато што ју је друг Ђилас прихватио.
То је противно,сасвим изразито и Равногорској идеологији, чак ако њу
репрезентује и Башка резолуција.Јер у тој Башкој резолуцији стоји да треба

створити једну српску јединицу у Југославији "која би окупила цео СРПСКИ
НАРОД на својој територији".
То стоји у тачки 7,а следећа тачка стипулира:"Исто начело из тачке 7
важи и за ХРВАТЕ И СЛОВЕНЦЕ".
Према писцу у "Равногорском борцу" нема и несме бити ни Срба, ни
Хрвата, ни Словенаца,сем винских патриота.Сви други су "Југословени”,
једини патриоте који прелазе преко хрватских злочина,тј."свађа" као преко
неке архаичне ствари.Не само да ми несмемо да тражимо од Хрвата никакву
сатисфакцију, чак ни да подижу разрушене цркве,вађ морамо рећи да смо
Југословени,као и идол Ђилас,и да се поистоветујемо са Хрватима,да
признамо јавно,и отворено да смо ми једно,и да све оно што су за време рата
чинили Хрвати, нису они чинили сами него и ми с њима,јер је тако
диспоновао Милован Ђилас.
Заиста, има много,врло много болесног у несрећној емиграцији "нашој"!
ДАЉИ ПРИМЕРИ БЕЗОБЗИРНИХ ЈУГОСЛОВЕНА
(Канадски Србобран од 20 марта 1958)
Ми смо у последње време жигосали у "Канадском Србобрану" неколико
лица из емиграције која истичу своје југословенство и грде Србе,који неће да
изневере народност својих отаца.Грде их најгорим изразима.Један од њих,чак
у органу покрета ђенерала Михаиловића,назива Србе верне Светосављу
"винским патриотима". Сад чекамо док се новина где је то изишло огради од
оваког писања.
Но,није стало на томе.Јављају се и друга два југословенска јунака.Прво
неки М. Мијушковић у аустралиској "Слободи" од 15 новембра 1957, други
познати публицист Милан Бандовић у "Гласу канадских Срба" од 5 децембра
1957.
Први је,канда,скорашњи емигрант,побегао кад је Ђилас пао у немилост.
Тешко да би иначе побегао.Он је и раније писао, из логора у Италији,али му
нису штампане ствари.Жали се на то:

"Од октобра месеца 1955 до марта 1956 године,написао сам неколико
писама "Канадском Србобрану", "Српској Борби" и "Слободи",из логора из
Италије,али ниједно од тих писама није видело дана".
Заиста,заиста,то су грешке и Кан.Србобрана и Слободе и Српске
Борбе.Требало га је пустити да напада Србе и хвали Ђиласа. То што му нису
пустили америчко-канадски листови,пустила је Слога у Перту.Он тамо каже
да су у Италији "избеглице већином млади људи и осећају се Југословенима,
док незнатан број долази са шовичистичким идејама".
Заиста је штета што нису америчко—канадске н-о-в-и-н-е прогласиле
шовинистима све Србе верне Српству.Јер долази нова сила из Југославије
која нас учи које смо народности.Без ње то не бисмо знали.
Напис г. Бандовића је далеко безобразнији.Он носи заваравајући наслов
"МАРШАЛ ЖУКОВ И ЂИЛАС",и цео брани Ђиласа.Нека му је и то,кад су
колеге.Али завршни ставови тога чланка немају никакве везе са насловом,а
сасвим су лажни и увредљиви за Србе.Они дословно гласе:
"Необично ме радује чињеница,што су моји ужи земљаци Срби
Црногорци у већини далеко од сваког шовинизма,како на дому тако и у
иностранству.Ја лично сматрам да је свака анти-југословенска политика
неоснована и штетна,а понајчешће лично рачунџиска.Чини ми се да когод се
је васпитао на великој Његошевој идеји о правди, слободи и братству свих
Јужних Словена,не може никад себи дозволити да се унизи ни пред којом
тиранијом ,нити пред егоистичким примитивним шовинизмом”.
Пошто је писао на овај начин,онда мора да чека и одговарајући отпис.
Пре свега није истина његова тврдња да су његови ужи земљаци "далеко
од сваког шовинизма,како у земљи тако и у иностранству". Под шовинизмом
он разуме пуно Српство,а скоро сви емигрирани Црногорци се сматрају као
чисти Срби и ужасно се љуте кад се то стави под питање.Они у земљи су
"Црногорци" по народности.Тако гласи Југословенска државна статистика.Па
не само то:они наређују и претњама успевају да се и Бокељи и Санџаклије
морају деклерисати "Црногорцима" по народности.

У својој другој књизи "Србија или Југославија", која је у штампи, ја то
жигошем КАО НАЈВЕЋУ ТИРАНИЈУ И НАЈВЕЋИ ЕТНИЧКИ
ФАЛСИФИКАТ КОЈИ СЕ ИКАД НА БАЛКАНУ ДЕСИО. А г. Бандовић то
узима као пример који морамо подржавати.
Не смем много да пишем о томе,а не бих ни ово да нисам изазван.Али
нека пазе они који изазивају,јер ја морам бранити Српство,свуда где је
угрожено,а нарочито кад је угрожено у мојој Боки.Било би много боље и
паметније од г. Бандовића да је,у име Црногораца,осудио наметање
црногорске народности,место што то хвали.
Што он лично сматра да је "анти-југословенска политика неоснована и
штетна",то је за мене и за све који као ја мисле тако безначајно као да неко
звижди на улици.А што је то политика "лично рачунџиска",тако говоре и они
који немају аргумената. Колико сам ја досад опазио,баш су "Југословени"
међу Србима највеће шићарџије,чак су неки били питомци С.Н.О. да би
после нападали СНО и све што је српско.А многи су локали са више
јасала.Кад г. Бандовић,или ко било друго,говори о шићарџиству,мора бити
готов да му се врати равном мером.
Није истина да је Његошева идеја било "братство свих Јужних
Словена",него је истина баш супротна.О томе ћу засебно писати у "Слободи"
и верујем да ћу ту "легенду о Његошу",која се стално провлачи кроз
емигрантску штампу моћи да потпуно раскринкам и демантујем (реч
"Легенда о Његошу" је изум поштованог пријатеља г. Бандовића,Милована
Ђиласа,који Његошу оспорава и интелектуални и филозофски гениј).Ово
писање с моје стране неће много да вреди Српству,али једнако шкоди и
стално понављања неистине да је Његош Југословен.
Г. Бандовић завршује опет увредама према Србима,који су "егоистички
примитивни шовинисте" ,а ја мислим да су сто пута већи шовинисти они који
стварају народност од неколико десетина хиљада душа,намећу је свакоме
огњем и мачем.По Бандовићу,сви су нешовинисти који нису Срби, па било да
су уже народности од Срба или шире. И Југословенство је шовинизам,
итекако,јер је вештачко и наметнуто,и јер сматра Јужне Словене да само они
ваљају.

Свих "Југословена” нема ни двоструко колико има Срба.И сад: истицање
Српства и приврженост Српству,то је шовинизам,чак и егоистички и
примитиван.А истицање југословенства,то је,разуме се, алтруизам,културан,
напредан. Онда би и сви Бугари,и сви Грци, и сви Румуни,а да не говоримо о
Арбанасима, били "егоистични,примитивни шовинисте" кад би волели свој
народ и залагали се за свој народ!
У крајњој линији само комунисти интернационални,имају права да тако
нешто тврде.Јер је њима Кинез и Србин свеједно.Код њих једино нема
"шовинизма”.Морамо ли њих узети као модел за подржавање?
СТАНИ, ТУРЕ,КУД СИ НАСРНУЛО !
(Кан.Србобран од 16 октобра 1958)
У аустралиској "Слоги",листу хрватско-југословенском (хрватском по
писму које употребљава,југословенском по идеологији), одговорио је њен
уредник г. М. Лукић на мој чланак "Даљи примери безобзирних
Југословена",који је изашао у "Канадском Србобрану" од 20 марта ове
године(1958).Ја сам ту напао наше најновије Потурчењаке,који су се не само
одрекли српске народности,већ чак све људе верне Српству називају
шовинистима.
Уредник поменутог листа,и сам Потурчењак,узима у заштиту једног свог
сарадника,па чак дели лекције о српству,и сам одређује колики је ко Србин.
Сав његов напис један типичан галиматијас,којим писац испољава само
своју игноранцију.Мени је послат од разних лица из Аустралије,чак и од
неких сарадника листа.И они сви не крију исто мишљење о овом напису.
Но он је,колико незналачки,толико нелојално писан.Враћа се увек на
њему мило питање Југославије као државе.Ја то питање нисам ни додирнуо у
поменутом чланку,нити уопште желим да о њему преко новина дискутујем.О
њему је штампана једна повећа књига, друга је дата у штампу пре скоро 10
месеци (нажалост још увек лежи несложена),трећа,четврта (а можда и пета)
су у рукопису.Ја то питање желим да претресам академски и научно,а исто
тако и свестрано,без новинске ограничености,нервозе и журбе.Издајем књигу

сам,јер не желим да ико сматра да се издавач са мном идентификује у
гледању на питање наше будуће државе.
И више пута сам нагласио да је већина српске емиграције за заједничку
државу (у Чикагу ме уверавају да то није случај више после моје прве
књиге,но ја то не знам),али свакако никоме не сметам да буде за такву
државу и да је пропагира.Ја ћу одговорити, само у књизи,онима који то
заслужују,који или износе неке нове аргументе (тих једва има),или им јавност
придаје неки значај.Остале игноранте,који се само фразама служе и стално
понављају исте и већ обеснажене "аргументе",ја ћу Боже здравља као такве
да само жигошем.Јер немам времена да са аналфабетима полемишем,и да на
тај начин обим књиге повећавам.А то и не користи ништа,јер они увек изнова
употребљавају исте фразе које су већ потпуно разголићене и обеснажене.
Не,ја нисам у том своме чланку напао никога што је за државу
Југославију,већ што је за југословенску народност,па сам чак у исто време у
"Слободи" расправио и теориско то питање и истакао то резиме.Ако их г.
Лукић није разумео,то је доказ нечега другога не моје нејасности.
Не морам ја чак да се обазирем ни на све Југословене по народности,
нарочито не оне који су одувек били,НЕСРБИ,као што је баш случај са лицем
које г. Лукић узима у одбрану. Оно је било у Југославији за време два пописа
становништва,па нека каже коју је народност означило као своју.Ја имам
извесне податке које ћу изнети кад за сходно нађем.
Колико тај човек изврће и посувраћује чињенице,нека послужи овај
лример.Он тврди да ја одузимам и дајем некоме српство "као неки
харамбаша",да ја одређујем ко је какав Србин.То није истина. Ја само
констатујем који су се људи сами одрекли српства (добровољно или за чији
рачун,ја то не могу одредити) и који нападају све људе верне српству.А сам.
г. Лукић каже за свога штићеника,национално васпитаног од Ђиласа и
Зоговића,да "једном јачом љубављу воли и Србију и српство него што је то
случај код г. Костића".Одиста је штета што то нисам читао пре мога наступа
у Канади и САД где је стотине лица са трибине истицало моје српство.Ја бих
казао да има и бољих.Нпр. гг. Лукић и Мијушковић!

Ипак се мора учинити крај са тим бандитизмом да се Срби верни
народности отаца и праотаца називају шовенима.Мене лично то не буни да
ме означавају за шовена.Али кад се са неке висине цео Српски народ који је
остао веран Српству и Светосављу обележава подругљиво као шовен,у мени
ускипти.И ја то нећу дозволити.Нарочито не од оних чије је српство врло
проблематично,и у органима који желе оставити утисак да су српски,а све су
друго а не српски.
И ја ћу Боже здравља такве органе и такве написе да жигошем крајњим
изразима,да будемо начисто.Нарочито органи СНО и у Америци и у Канади
ту ће ми стајати на расроложењу.
Јер се не може дозвилити да разни проблематични типови грде српство и
његове припаднике и вернике а да се то не објави и на то скрене пажња.Ја
сам хтео да први напис прође ма што маље запажен и да ствар легне.Ако
"Слога" жели да се ствар развија даље, онда ће се развијати.
Ја познајем одмах писца и његове намере,јер пратим наш јавни живот баш
са овог гледишта,српског,бар 45 година.Многе ствари не желим да
наглашавам и у интересу је скривених и подмуклих непријатеља Српства да
то не изазивају.
И даље још кажем да ја не могу понављати стално исте аргументе.Већ ако
их неко није читао и запамтио,он је то пропустио на своју штету.Не могу
стално доказивати да је друго југословенска држава а друго југословенски
народ.Ако то опет неко идентификује (а тај ради највише против
југословенске државе,у којој ни Хрвати ни Словенци никад не би да не буду
народ),ја ћу му "долично" одговорити.Треба најпре доста читати и учити,па
онда водити дискусију о овим стварима и са обичним писцима а не са
стручњацима. Препоручио бих г. Лукићу да буде много скромнији док још
има кад.

ПОДМЕТНУТИ НАПИСИ У
СРПСКОЈ ЕМИГРАНТСКОЈ ШТАМПИ
(Канадски Србобран од 17 јануара 1957.)
Доста често се нађу у нашој емигрантској штампи написи који не
одговарају правцу и тенденцијама листа.Они се просто на неки волшебан
начин подметну уредништву.Наслови су обично сасвим интересантни па чак
и примамљиви,увод и закључак су потпуно у складу листа,али сав остали
садржај је у пуној супротности са правцем листа.Писци су великим делом
непознати одн. под псеудонимом.
Ја сам више пута скретао пажњу уредништвима листова на ове појаве,али
оне,на жалост,не престају.Нарочито се југословенство пропагира кроз овакве
написе,јер писци знају да то није популарно писати отворено.А нико не зна
ко стоји иза ових лица,па чак да нису туђински агенти.
Повод за ову опомену дао ми је низ чланака у "Американском
Србобрану" од септембра-октобра 1956, које пише неки "М.Р. Беличанин"
под насловом "Титова најјача карта". Име је несумњиво измишљено:
вероватно је то неко лице из Белице? Читаоци листа имају право да знају ко
је тај писац.
Садржај је чисто антисрпски.Ја нисам све делове читао,нити се то може
очекивати од мене.Шта би са мном било кад бих стално читао све могуће
ђубре у српској штампи?Али сам последљи наставак десети по реду,у броју
од 9 октобра пажљиво прочитао.Ту писац стално говори о "Јужним
Словенима",на једно 30 места;разуме се српско име се ниједанпут не
спомиње.Оно мора да нестане,према целој аргументацији писца,мора да се
утопи у јужнословенско. Идеологија потпуно иста која се данас у
комунистичкој Југославији проповеда.И човек се пита да то није неко лице
подметнуто од комукиста.
Њему су сви "Јужни Словени" исто,сви су му једнаки.Хрватски усташе и
српске жртве,све је то исто.Нема међу њима разлике,нема Срба у опште.Ни ја
нисам Србин,ни мој отац,ни нико од читалаца ових листова.Јер то писац не
признаје.То не годи његовој аргументацији.

А аргументација је скроз погрешна и лажна.Он просто изврће чињенице.
Нећу му указати част да са њиме полемишем.Довољно је рећи да се он за
своју тезу позива на:"Карађорђа, Штросмајера, Супила, Гарашанина,
Трумбића, Александра Карађорђевића, Дражу Михаиловића". И то све трпа у
исту врећу. Међутим,Супило је био велики србождер,а Трумбић ништа мањи
од Крњевића или Радића,чак можда не мање од Павелића.Или их писац није
читао или намерно изврће.Штросмајер је заиста био Југословен под плаштом
католичанства.Да ли је њега "писац" читао?Карађорђе није ни знао да постоји
нешто ван Срба,а Гарашаниново Начертаније је сасвим српско.О двема
последњим личностима не желим писати,јер су скорашње.
Бунца овај писац и врши свој посао.Посао подметања у сваком
виду,можда и посао агентски.Уредници новина треба да буду много
обазривији.Ја лично не сумњам у искрени српски патриотизам уредника и
помоћног уредника "Американског Србобрана".
КАКО ЈЕДАН СРБИН ПРИЗНАЈЕ
”ХРВАТСКО ДРЖАВНО ПРАВО"!
(Слобода од 5 децембра 1956)
Читам у "Хрватској Зори" (Минхен) од септембра—октобра један дугачак
напис српског младог књижевника г. Марка С. Марковића под
насловом:"Једна српска порука "Хрватској Зори".Ја сам и раније читао
написе овог веома писменог младог човека,написе из историје књижевности
и књижевне критике.И ту је он код своје куће: уме лепо да излаже и да
закључује.Сада је писао о политици и лупетао којешта;што да кријем?Види
се одмах да мало зна и јои мање уме да изложи.
У политици треба бити толерантан,и ја се не би освртао на излагања г.
Марковића да у њима нема неколико веома непожељних и неумесних
тврдња.Ја се не бих,ваљда,освртао ни на онај пасус где се глас Срба који нису
за Југославију назива "дреком безумника и неваљалаца".Ја ћу се у једној
књизи на то осврнути (у књизи "Србија или Југославија" која је дата у
штампу),где се може ствар мирније посматрати и ценити.Али преко једног
другог навода г. Марковића не могу да пређем.

Пледирајући пошто-пото за Југославију,он тражи компромисе на обе
стране.Од Хрвата нешто мање него од Срба.Од ових тражи изрично да
признају "хрватску народност и хрватско државно право". Шта тиче
признања хрватске народности,то је разбијање отворених врата.Никад Срби
нису негирали хрватску народност (док су ови, и-те-како,негирали српску
народност,и то званично,читаве странке и читаве провинције).Има код Срба
само мало остатака интегралног југословенства који не признаје ни српску ни
хрватску народност, и то баш могу да буду присташе и пријатељи г.
Марковића.
А шта се тиче "хрватског државног права",изгледа да г. Марковић појма
нема шта то значи,па зато нећу да употребљавам овде крупне речи.Према
целом контексту,он сигурно под тим разуме хрватске државности,хрватске
државне посебности.Али он није правник (читао сам ту скоро да је теолог), а
стално је читао хрватске захтеве за признање њиховог "државног права",па
не само што га великодушно признаје,него чак импутира Србима
нетолерантност ако и они то не признају.
Међутим,Хрвати под својим "државним правом" схватају историске
границе своје имагинарне државе,све оне области које су некад сачињавале
"хрватску државу".Границе "до Дрине и до Бојане”.
Ако су то прочитали што пише г.Марковић,они ће се слатко смејати.Он
им пружа на тањиру све то.
Није ли ово доказ да не може свак писати о нашим начелним политичким
проблемима,да не може писати онај ко те ствари није проучавао и који не
располаже са правном терминологијом.
"ВИРТУЕЛНО" ПРАВО
Један "СРБИН" понова признаје хрватско право до Дрине,?Земуна
итд.
(Слобода од 6 марта 1957)
Ја сам у "Слободи" од 5 децембра 1956 публиковао мој напис "Како један
Србин признаје хрватско право",тј. право на хрватске границе до Дрине,

Бојане, 3емуна (разуме се,имагинарно право уоппте). Напао сам писца г.
Марка С. Марковића,али сам га узео донекле и у одбрану да он,као теолог и
потпуно нестручан у праву,под тим разуме само признање хрватске
државности.
Сад се он разбеснео,па опет у истом листу ("Хрватска Зора", Минхен,у
јануарском броју) даје још један правни галиматијас,из кога произлази да је
он знао шта је то хрватско "државно право" и да га је свесно
признао.Једино,колико се то Босне и Херцеговине тиче,он признаје Хрватима
тз."виртуелно" државно право.То је тачно према њиховој терминологији,тј.
он признаје да Хрватима Босна и Херцеговина по праву припадају,али да се
то право не може одмах реалисати.Виртуелно право (чист хрватски
правнички термин,којега нема у целој светској правној науци),значи право
које се не испушта али треба чекати на његово реалисање,тј. реалисати га чим
прилике дозволе.Кад се нпр. појави Мусолини,Хитлер итд.
И он даље "правно" резонује:Хрвати могу пристати на суспензију тога
свога "права" у корист засебне државе Босне.Иначе,ове покраине припадају
њима.
Ето какве се све ствари,истина не у српској штампи,али од тобожњих
Срба јављају у емиграцији.Преко тога се не сме и неможе прелазити.
Ја се задовољавам простом регистрацијом,јер немам ни најмању намеру
да се у правне дискусије упуштам са игнорантима,тим пре што сам ја о
хрватским историским правима,па и виртуелним,писао стручно у студији
"Мегаломанија једног малог и нескрупулозног народа",и то објашњавао
чисто правнички.Да г. Марковић то не би могао разумети,то је вероватно,јер
правне ствари не разуме свако, али да он то није ни прочитао,а лупета
којешта,то је само даљи знак болесног стања у "нашој" емиграцији.
ЈЕДНА ПАРАЛЕЛА
(Канадски Србобран од 27 фебруара 1958.)
У једном минхенском листу од маја 1957 године читао сам један
галиматијас сд пуне две стране који је написао г. Марко С. Марковић,и који
за себе каже да је "Србин,Србијанац и Београђанин". Не пада ми на памет да

се осврћем на цео напис,али ћу извући неколико реченица да види наш свет
шта пише један "Србин,Србијанац и Београђанин",и то после три четврти
милиона српских жртава од једног народа коме се он сада улагује,бацајући
сву кривицу на Србе.
Елем,тамо стоји изос.:"Зар је онда чудо што је београдски централизам,
као образина великосрпског хегеномизма,изазвао ревволт хрватског
народа...?" Зар је то неко чудо када се помисли да је Београд својом
великосрпском политиком одбио од себе чак и Црногорце,који су се
вековима сматрали Срби...?"..."Великосрпски хегемонизам и централизам су
и увек ће имати за последицу хрватски и словеначки сеператизам". Итд. Још
има доста тих и таквих места. Такве ставове читали смо ми више пута,али
ретко или никако од Срба.Но све те саставе ја нисам чувао.Да утврдим
подударност, ја узех једну књижицу под насловом (разуме се,латиницом,у
истом писму којим пише и г. Марковић): "Тито,Национално питање у
Југославији у свјетлости народно-ослободилачке борбе”,Издање "Напријед",
Загреб,1945.
Истоветне речи и изразе налазите у оба ова састава: "велико—српска
хегемонија", "великосрпски хегемонизам","хегемонистичка клика која брбља
да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа";
"Хрвати, као најснажнија национална индивидуалност међу угњетаваним
народима Југославије, давали су и најжешћи отпор против сваке
великосрпске
националне
политике..";
"Сав
бјес
велико-српске
хегемонистичке господе"..Итд.
Ја препуштам читаоцима да извлаче закључке из овога.
ШОВИНИСТЕ
(Слобода од 6 фебруара 1957.)
Тако нас зову: нас Србе без примесе.Тако нас зову овде у емиграцији
други Срби,који су и Срби и Југословени.Тако нас жигошу сматрајући ту реч
погрдном.

Они незнају значење те речи,као што наши људи уопште слабо знају
порекло страних речи.Од стотине једну такву страну реч ако знају и то не сви
ни ту реч.Али је сви употребљавају, јер тиме изгледају ученији.
Шовинист значи сувише ревностан патриота,онај који много љуби свој
народ,националиста изнад свега.Дали је мана бити такав?
И да ли самим тим они који другима пребацују један екзалтирани
патриотизам,да ли они тиме стављају до знања да нису патриоти,да то
сматрају пороком,маном? Је ли срамота волити свој народ?
Зар би било наше славне историје да није било екзалтираног националног
надахнућа које се данас крсти шовинизмом?Зар би било Куманова,
Битоља,Арбаније и Кајмакчалана?3ар би сва Његошева дела у којима описује
занос Црногораца као спиритус мовенс све њихове историје,занос за
Српством и жељу за српским царством,зар би било те историје и тих славних
подвига да није било "шовинизма",управо српског шовинизма?Зар се у
индиферентности и индолентности може створити нешто велико?
Сви су велики подвизи националне историје само плод оваког
"шовинизма".
Пошто сам овај чланак написао,читао сам случајно једну расправу
Живана Живановића из год. 1894 под насловом:"Задаћа Србије и наше
политичке заблуде".Књига је изишла баш кад је он био збачен са положаја
државног саветника.У њој стоји (стр,117):"Кад су недавно питали једног
нашег првог државника за време његовог бављења ван Србије:Какав је то
опет шовинизам тамо доле? Он је одговорио,доследан целој својој прошлости
и свом раду:"Ми смо тамо доле сви шовинисте.Сви ми хоћемо Босну"...Тако
говори прави родољуб" завршава Ж.Живановић.
Интересантна ствар да то исто пребацују Србима у Југославији, али само
Србима.То је стављено на терет Њ.П.Митрополиту Арсенију, и то му се од
власти дандањи пребацује.То је стављено на терет и школском надзорнику
Антонију Тодоровићу,који је узео Србе у одбрану од клеветника и мангупа
Крлеже.Чим је Тодоривић растурио свој летак у коме само Србе брани,одмах
је изишао чланак Велибора Глигорића под насловом "Појава шовинистичке

утвари” и томе сл.Српским шовинистом назива један црногорски
"историчар", неки Јагош Јовановић, никога другог него Илариона Руварца
зато што је утврдио да Црна Гора није била увек независна. А тај је човек
самим Србима нанео толико историских дезилузија, да би му се онда и
Српство могло одрећи.Српски шовинисте су били Никола Пашић,Стојан
Протић, и разни други српски политичари који су створили границе у којима
се данас шепуре данашњи узурпатори Југославије:Јосип Броз,Моша
Пијаде,Едвард Кардељ,Светозар Вукомановић,Чолаковић,Ранковић итд.
Ако Срби ма шта учине у одбрани свога,Српског народа,они су
шовинисте. Јер је Српство стављено ван закона у нашој несрећној Отаџбини.
Тако је у своје време наредио био најгори од свих тирана, најсрамотнији од
свих узурпатора, утемељач неколико народности и регулатор историје,
Милован Ђилас.Тако је он установио и тако је до данас остало.
Али се нико сем Срба не означује као шовиниста.Напротив,извесне
народности се тамо нарочито пропагирају,као на пр. Словеначка и
"македонска". Ова последња има права да фалсификује своју историју (и она
прва),да краде туђе историске споменике,да краде туђе припаднике,да се
неприродно и неправилно шири и размеће,па ипак то није шовиннзам за
владајуће у Југославији. Црногорски национализам, највећи етнички
фалсификат свих времена, може да буја и да захвата оно што никако неће да
буде његово (на пр.Боку Которску), и то није шовинизам.Али ако један
једини Бокељ каже да је Србин,оно што је говорио и у Аустрији и под
Млечићима и Турцима,он је шовиниста.На хиљаде има таквих примера.Имам
их у својој породици.
Дозвољава се и пропагује,с једне стране југословенски национализам,
опет један фалсификат без примера.Један "национализам" с којим ништа
није створено у прошлости,нити може да се створи ма шта у будућности.И он
се похваљује.Ни највећи његов степен се не крсти као шовинизам.Шовиниста
је онај који Српство истиче,који српску прошлост поштује и на њој хоће да
зида будућност.А сви непријатељи Српског народа,који су и шири и ужи
националисте,и ужи ја то по- нављам НИСУ ШОВИНИСТИ.

Па кад су наишли и емигранти да пребацују шовинизам нама који се
боримо за српска права,за српску националну егзистенцију.Преба цују то
некако набусито и с висине целој Српској Народној Одбрани они који су
користили њену доброхитост и који само њој могу да захвале да су спашени
логора Аустрије,Италије и тд.Тада им је С.Н. Одбрана била добра,ни речи
нису против ње промрмљали.А сада им је Српска Народна Одбрана
шовинистичка.
Има их чак који су годинама примали од С.Н.Одбране помоћ за "студије"
и томе слично,а сада су најгори непријатељи и С.Н.Одбране и свега што је
српско.Они ту у опште не виде неку нелогичност и неку моралну
инконгруенцију.Њима је све таман што њима користи.Они Срби и радници
српски по Америци давали су паре за помагање Срба, српских
националиста,српских "шовиниста".И ови су се претварали да су такви док су
помоћ добили и искористили,да затим нападну не само исте људе који су им
помоћ давали већ и сам српски национализам. Да га нападну истим речима
којим то чине Блажо Јовановић,Лазар Колишевски,Моша Пијаде итд.
Има разних људи и разних градација осећања.
КО ЈЕ ШОВИНИСТА?
Писали смо једанпут у "Слободи" о овоме,али приговори Србима да су
шовинисти не престају никако,и то само Србима.Других шовиписта као да у
свету нема,бар нема међу "југословенским народима". Отудан понова
потреба да се вратимо на то питање и неке појмове прецизирамо.
Пре свега треба рећи да тај израз,као и многи други изрази из политкгтке
терминологије,има једно примарно и позитивно значење које је доцније
замењено,управо карикирано,са негативним и посувра ћеним значењем.
Првобитно се као шовиниста означавао човек који безгранично волео свој
народ,који га је стално узносио и стављао за углед,али је по потреби и живот
за њега давао,нарочито у одбрани земаља које му припадају по Божијем и
људском праву.
Пошто је и ту,као у свакој другој патриотској појави,настало надметање и
лицитирање,па је многи хтео да буде већи патриота и бољи националиста од

других,од свих других по могућности,али најчешће речима,то је настало
немогуће хипертрофирање те речи.Сваки се бојао да није прилично истакнут
као патриота.Није се сматрало довољним само волети свој народ и по
потреби жртвовати се за њега, већ га треба хвалити до небеса,све његове
особине приказивати врлинама,његову историју китити и ресити,његове мане
прикривати. Па и то чак није било доста:Да би се свој народ што више
истакао и узвисио,требало је све друге народе омаловажавати и вређати,
нарочито своје суседе и своје потенцијалне непријатеље.Требало је често
туђе земље проглашавати својима.
Кад сам казао да се ја не стидим шовинизма и примам ту карактеристику
уколико она нашим непријатељима годи,мислио сам на прву, конструктивну,
некарикирану ознаку "шовинизма". Јер заиста није стидно волети свој
народ,истицати поједине моменте његове историје и то речима странаца а не
својим, поносити се стваралачким особинама Српског народа израженим у
народним песмама, фрескама итд. Нарочито кад се све то поткрепи
мишљењима великих и непристрасних странаца. А то је потребно за одржање
националног духа емиграције. Кад у једном народу зачму та осећања,значи да
се приближује крај његовој националној егзистенцији.
Не сме се дозволити да се истицање народних особина исокрене у
претерано самохвалисање,које заудара исто онако као што заудара лично
самохвалисање (према једној латинској пословици).Несмемо никад у том
погледу угледати се на маџарски или хрватски шовинизам. Ови последњи
тврде чак иностранцима да су "најдржавнија", "најкултурнија","најстарија"
нација Европе итд. Мора човек да запуши нос кад. то чита,исто тако кад
траже земље у којима нема ни једног Хрвата,и оне земље које су ту скоро
имали,па их злочинима засули да би се и црнци тога стидели.Ти примери
треба и наше људе да наводе на размишљање:да се претераним и
неоправданим захтевима и истицањем ништа паметно не постиже.
Има код Срба негативних и деструктивних шовиниста,али само
појединаца.Срећом они не долазе до изражаја кад се историја ствара. Као што
још мање долазе до изражаја они великодушни,који све туђину нуде,јер такви
нису способни за жртве.

Али наши интегрални Југословени у емиграцији пребацују српски,па чак
и "великосрпски" шовинизам свакоме ко је само остао веран Српству.И мени
лично,на шта морам да се обазрем.
Пре свега,како ја могу бити "великосрпски шовиниста" кад сам од увек
био присташа Мале Србије,а увек осуђивао и сам назив Велика Србија,још
као матурант у Карловцима?То сам и у својој књизи "Србија или Југославија"
јавно изнео.
Затим ја нисам мрзео ни ниподоштавао ниједан народ око нас сем онај
који је као народ убио на најзверскији начин преко пола милиона недужних
Срба,и који не крије да је све припремио да и остатак докусури.Остале
народе ја сам или хвалио или уопште нисам о њима писао.Кад се већ морам
бранити,треба да кажем и нешто више о себи.Био сам највећи и
најистакнутији пријатељ Маџара у Војводини (као професор Правног
факултета у Суботици и као градски већник). Њихови вође и листови стално
су ме за пример истицали,па сам чак много пута чуо похвале и на радију
Будимпешта.Био сам једнако фанатични пријатељ Јевреја,па су ме зато звали
"Јудес-Мађар".Био сам претседник Југословенско-Бугарског клуба у
Суботици и студенти Бугари су се увек прво мени обраћали кад им је што
требало.Моја љубав према Словенцима и Босанско-Херцеговачким
Муслиманима јавно је увек испољавана.Признајем да ми необично
импонирају многе особине Арбанаса и да тај народ јако ценим (после овога
рата још више). Никад у животу нисам реч написао против Грка или Румуна,а
ни против других народа сем Енглеза,којима се ипак као егоистичкој нацији
дивим.
Па ппак,ја сам шовиниста а други нису.И само су Срби као народ
шовинисти а нико други.Тако пишу неки изроди српски од којих могу
поједини бити и плаћени агенти.Исти људи који траже од нас да признамо
Хрватима њихово имагинарно "државно право",називају све скоро Србе
шовинистима који то не желе (тј.границу Хрватске на Дрини и код
Земуна).Тако ради неки Марко С. Марковић.
Други,опет,хвале свој ужи крај и само о њему пишу,и само његове
подвиге истичу.То им нико не брани.Али кад једновремено кажу да су Срби

шовинисти,да је само припадање Српству шовинизам,онда се то не може
даље трпети.И мора им се поставити питање:Како може бити шовиниста неко
ко подједнаком љубављу брани и истиче све српске крајеве и исте особине
налази код свих њих,једнако воли и брани Лику,Кордун,Банију,Равне Котаре
и Буковицу,као Босну,као Херцеговину,као Шумадију,Тимок,Стари
Влах,Стару Србију,Црну Гору,Боку итд. Да је он шовиниста а није
шовиниста неко ко само један крај и увек само њега хвали.
Они којима је сваки Србин једнако драг,ма из ког краја био, и који
једнако осећају његове тегобе и патње,и плачу над његовим јадом,који своју
ужу отаџбину једва и спомињу,они су шовинисте а нису шовинисте они који
ништа добра не виде ван свог ужег завичаја. Најинтересантније,и
најсимтоматичније је то,да та иста лица, хвалећи безгранично свој ужи крај,
једновремено нападају Србе који за Српство живе и за Српство се боре.
Да ли су то нездраве појаве или су у питању туђински агенти, то не
знамо.Но да се Срби имају,у оба случаја једнако чувати,у то не може бити
сумње.Ако се понове такве тврдње ми ћемо изаћи из резерве и развиће се
полемика која може да буде непријатна.Зато би било добро да и земљаци
ових пристрасних и прозирних нападача на Српство упозоре те људе на
какву клизаву стазу их воде.
СРПСКИ СТАРЧЕВИЋАНЦИ
(Слобода од 13 новембра 1957.)
Док највећи део Срба у емиграцији гледа да спасава од Српства што се
још спасити даде,дотле неки појединци (срећом не многобројни) сматрају као
главни свој циљ капацитирање Хрвата,додворавање Хрватима,настојање да
се добије њихова наклоност.При томе се некад иде тако далеко,да се у опште
не бирају сретства.Удварају се не само живим већ и мртвим Хрватима,при
чему се не устручавају ни каквих извитоперивања стварности, чак ни
фалсификата.
Најдаље се отишло у одбрани,чак у величању Антона Старчевића,који је
Србе називао пасмином или накотом зрелим за секиру. Преко тих његових

речи прелази се,као што је код фалсификатора пракса,а износе се неке
интерпретације које никакве везе са стварношћу немају.
Као протагониста рехабилитације Анте Старчевића јавља се један
часопис паришки под насловом "Наша Реч" .Њено писање је озлоједило било
Адама Прибићевића до те мере да је написао подужи чланак у паришком
"Радикалу" за март-април 1956 под насловом "Срби и Старчевић",у коме је
најаутентичније објаснио и став Старчевића према Србима и став Срба према
њему и његовом покрету.То је писао изазван "Нашом Речју".Разуме се да му
"Наша Реч" није одговорила, нити је могла да му одговори.Јер је Адам
Прибићевић био најкомпетентнији да о томе расправља од свих Срба и у
земљи и у емиграцији, и у садашњости и у прошлости.Он је до пуне
голотиње открио Старчевића и његове идеје.
"Наша Реч" му није одговорила,нити је могла да одговори.Ко ће да се
мери у том питању са Адамом Прибићевићем?Али је "Наша Реч" продужила
одбрану Старчевића,прелазећи преко свих аргумената Адама Прибићевића,
као да их није ни било.Исто онако као што је прелазила и стално прелази
преко Старчевићевих израза "НАКОТА ЗРЕЛОГ ЗА СЕКИРУ", "ПАСМИНЕ”
итд.Најдаље је ту отишао неки Ђ. Радовановић у новембарском броју за 1956
тога часописа.А скоро је у исто време Др. Владислав Стакић у свом часопису
"Наша Стварност" писао о Старчевићу.И код њега има ставова повољних по
Старчевића, али он ипак није ни игнорисао ни мимоишао геноцидни карактер
Старчевићавог учења.Ја мислим ипак да би било боље и за њега,г. Др.
Стакића,и за српску ствар,да није писао ни оно што је писао.
Напис г. Ђ. Радовановића такав је да се преко њега не може прећи.Ја сам
га добио од неких пријатеља,који су били пуни огорчења.Прочитао сам га на
брзину и добио срчани напад.Нисам никад у свом животу веровао да тако
нешто може изаћи из руке једног Србина,ако је писац заиста Србин (ја га
уопште не познајем,нити по јма имам ко је,шта је,одакле је итд.).
Тај напис није само на мене произвео такав утисак,већ на све националне
Србе из западних крајева који су га прочитали.Огорчење је ужасно.Један од
најистакнутијих српских емиграната који живи у Паризу окренуо је
Радовановићу леђа кад му је овај пред Црквом пришао да честита Божић.

Један други,исто тако веома истакнути емигрант писао ми је да он сматра
напис Радовановића као личну увреду његовог оца и деде,које је Старчевић
прогласио за пасмину и који су се против њега борили.Нека емигранти траже
да се организујемо за заштиту Срба,од оваквих Срба.Сва су та писма код
мене.
И,кад ствари тако стоје,свако ћутање од српске националне стране могло
би се сматрати као одобравање ових антисрпских изјава.Ја лично то нећу
дозволити,и примам борбу.
Шта је писао г. Радовановић,упитаће читаоци.Његов напис је био типичан
случај "округлог на ћоше",јер он није могао јасно и отворено да пише и да
хвали Старчевића.Али његова основна идеја је ова:Старчевић није био
рђав,нити је он био против Срба,као што је већ Јован Скерлић утврдио.Он је
био против српског имена.Иначе је он Србе сматрао Хрватима и ови су имали
да то усвоје.Конкретно: Срби досељени у Хрватску имали су да приме
католичанство,да постану Хрвати,и онда не би било Старчевићеве реакције
нити ма каквих хрватских напада на Србе.Само ту ситницу су имали наши
пређи да учине,и она Радовановићу и његовој дружини изгледа логична и
разумљива.
Пошто наши преци нису хтели да постану католици и Хрвати, сами су
криви за све што се после догодило.И у том чланку г. Радовановић
наговештава да ће бранити усташе,да за све злочине према Србима у
последњем рату носе одговорност Хитлер и Мусолини,а не ни Хрвати ни
усташе.Незнам да ли је тај наставак чланка изашао,мени га нико послао није.
Међутим,он је тачно осетио (јер позитивно не зна много нити се труди да
зна) да је усташтво само логична и директна последица Старчевићевих
теза.То је констатовао и пок. Адам Прибићевић у реченом чланку,где цитира
надбискупа злочинца Шарића,који је Павелићу у катедрали св. Петра у Риму
спевао: "Теби Старчевић надахнуће, идеал био".
Но ми имамо и јачих доказа,далеко јачих. 1942 је изишла једна књига на
немачком у Загребу под насловом "Постанак Хрватске".Уредник је био неки
немачки публициста Клеменс Дидерих, а сарадници најбоља хрватска пера
тадашњег Загреба.И сви они без изузетака, сва десеторица,истичу идејни и

политички континуитет мисли Старчевића и усташа,доказују да су усташе
просто реалисали Старчевићев "наук".Сами они,усташки идеолози,то тврде.
Зато је Радовановић обећао да ће Павелића рехабилитирати, тј. пребацити
сву кривицу на Немце и Италијане.Ништа њега не буни што сваког месеца
излазе књиге најаутентичнијег карактера које противно доказују,и да су
нађени у италијанским архивама противни докази.Ко може Старчевића да
учини пријатељем Срба,тај може да и све друге фалсификате изврши.Њему
су сувишни докази других.За његову аргументацију довољне су фразе које
постижу свој политички циљ за њега и групу.А ја им препоручујем да не
вређају мртве кости стотине хиљада невино побијених Срба.
За сада толико!
СТАРЧЕВИЋ И СТАРЧЕВИЋАНСТВО
(Слобода од 22 јануара 1958.)
Упозорили смо на једну нечувену појаву у једном делу тобоже српске
емигрантске штампе:с време на време појављују се написи којима је циљ
рехабилитација оца српског геноцида у крајевима где Срби живе помешани
са Хрватима,Анте Старчевић.То што хрватска штампа за момент избегава,то
чини српска штампа.
А на који начин то чини српска штампа,питаће читаоци.Чиме то бране и
доказују?Ствар је проста.Чланкописци прелазе преко хиљаду ставова и
мисли Старчевићевих изнетих у засебним књигама и специјалним написима,а
ухвате две-три његове идеје или два-три догађаја из његова живота које
никакве везе немају са његовим политичким ставом,и то набусају.Тако
испада Анте Старчевић пријатељ Срба!
Нећемо понављати шта је речено досад као одговор тим српским
старчевићанцима.На једну другу склоност треба упозорити,што је пропустио
и сам Адам Прибићевић.Није уопште важно,само по себи,шта је Старчевић
мислио и писао.Имали су и Срби и Хрвати много других и писаца и
мислилаца,па се ниједна њихова идеја није до данас задржала.Старчевићеве
су се заджале,рашириле и реалисале кроз старчевићанство!Ту је проблем
ствари.

Старчевићеве идеје нису имале судбину "глас вапијућег у пустињи";оне
су имале своје следбенике,пропагаторе,извршиоце.Неке директне (разне
Старчевићеве странке),а друге идиректне.Међу ове последње спадају
усташе,који су сав свој "наук" црпели из Старчевићевих мисли и записа.Они
то признају сами,а то знамо и сви ми.Пок. Адам Прибићевић их није друкчије
ни звао него "старчевићанци".
Ту је суштина ствари,и ту је трагедија.Да је Анте Старчевић само причао
и писао,нико се на то од нас Срба обазрео неби.Али његове идеје су створиле
покрет чији је крајњи резултат убиство три четвртине милиона Срба.Он је
несумњиви зачетник и формални ауктор те идеје (ауктор значи: оснивач,
створитељ).
Без значаја је уопште нека идеја за Српство и неки став његов који би се
тако могао тумачити (а они се тумаче само намештањем и фалсификатима на
тај начин:жао ми је што немам могућности, простора листа,да о томе дуже
говорим).Без значаја би чак било да је Анте Старчевић 999 повољних изрека
за Српство изнео и повољних предлога учинио (а од тога уопште није било
ни од корова),према ономе једном од хиљаде који су масе прихватиле и
према њему поступиле.Тај је предлог био политички плодан,тај је произвео
своје дејство,тај је оставио своје трагове,у овом случају веома крваве. Што
ми сад претресамо шта је старчевићанство кад су масе хрватске то
инстиктивно осетиле и по њему се владале?У таквим ситуацијама инстинкту
припада главна функција (као,уосталом,код свих масовних покрета).
Масе су примиле екстремна Старчевићева учења о Српству,о пасмини,о
накоту зрелом за секиру,и то су конзеквенто проповедале и после,кад им се
прва прилика дала,спровеле у дело.
Као што су хрватске масе то осетиле и прихватиле,тако смо исто и ми
Срби које је несрећна судбина натерала да живимо заједно са Хрватима,то
исто инстиктивно осетили.И бранили се колико је то било могуће.Бранили
смо се све донде док нам југословенство није онемогућило сваку
одбрану.Јер,док је било могуће,и природно,бранити Србе од Хрвата,није
више било логично бранити Југословене од Југословена.И зато смо дочекали
неприпремљени 1941.

Данас опасност није ништа мања него пре 1941.Хрвати имају у
иностранству читаве покрете,парамилитарне организације,"верске" установе
и клир који ниочему другом и не сањају и не раде него о докрајчању онога
што су предузели 1941.То раде систематски,уз помоћ разних мрачних
организација верског и хабсбуршког карактера.
А наши писци хоће чак да сваку обазривост са нас да збаце,пропагирајући
доброћудност и благонаклоност Старчевића и веговог покрета!
Нећу испитивати,у чијем интересу и по чијим сугестијама то раде.Но да
то није у интересу Српског народа,и да се тиме припрема пут за његово
коначно ликвидирање у западним крајевима,ја ни часа не сумњам.И молим
истинске Србе да буду веома обазриви и будни!
КАНАДСКИ "ГЛАС" ЖАЛИ ШТО НИЈЕ УБИЈЕНО ВИШЕ СРБА
(Канадски Србобран од 2 фебруара 1956.)
У последње време је изашло у "Гласу канадских Срба" неколико
написа,које смо и сами приметили,али на које су и неки читаоци скренули
пажњу.
У броју од 27 октобра 1955 У једном чланку "Нови Бојичићи", писац каже
да се за сва хрватска недела може чинити одговорним у крајњем случају само
влада хрватског народа,"коју није поставио он, већ туђин освајач".Значи,да
ни сама влада несме да се узме на одговорност,јер ју је поставио "туђин —
освајач".А то је ЛАЖ.Њу је поставио савезник — пријатељ хрватског
народа,а овај је одушевљено и "плебисцитарно" (Степинац) прихватио.Туђин
је за Хрвате — Србин, и туђин и освајач.
Није крив,дакле,ни Мајсторовић-Сотона,ни Гутић,ни Лубурић, већ "туђин
— освајач".Хрвати се просто соколе да продуже где су стали,јер их Срби
неће узимати на одговорност.У крајњем случају,они ће пребацити
одговорност на "туђина — освајача".
Али,у једном доцнијем броју истог листа "Глас канадских Срба",директно
се жали што још није убијено толико Срба колико је убијено у последњем

рату.Неки буздован под неукусним потписом "Спарта" написао је чланак
"Зашто се српска еволуција није развила до краја".Ту жали што није дошло
до уједињења са Бугарском.И дословно каже:
"У поратним дискусијама с овоме питању,нарочито после искуства с
хрватским усташама и њиховим крволоштвима,многи су ми рекли: "Бугари
би учинили исто што и Хрвати".Може бити.Али опстанак државе не зависи
од привремених злочина у њој она се одржава упркос.ПАВЕЛИЋ ЈЕ СВЕ
УРАДИО,ОД УБИСТВА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ДО МАСОВНОГ КЛАЊА
СРПСКЕ ШКОЛСКЕ ДЕЦЕ,ПА НИЈЕ УСПЕО ДА РАСТОЧИ ГРАНИЦЕ
ЈУГОСЛАВИЈЕ ...ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ,КАО ШТО ВИДИМО,ИЗДРЖАЛА
СВЕ И ОСТАЛА. ТАКО БИ ИЗДРЖАЛА И ЕВЕНТУАЛНО НОВЕ
СУРДУЛИЦЕ, ЈАБЛАНИЦЕ И ДР. АЛИ БИ ЈОЈ ДАНАС БИЛА ГРАНИЦА
НА ЦРНОМ МОРУ: ТО БИ ПОСТАЛО МЕЂУНАРОДНО ПРАВО,КОЈЕ БИ
САМО ОКУПАЦИЈЕ МОГЛЕ РУШИТИ ЗА ВРЕМЕ РАТА. А МИР
ВРАЋАО. ДОК СЕ НЕ БИ САСВИМ СЛЕГЛО ЈЕДИНСТВО И
ПРЕТВОРИЛО У МОЋНУ СЛОВЕНСКУ ДРЖАВУ; као што се Италија
претворила у државу Кавура, а Немачка у државу Бизмарка и др. Она
нам,уосталом даје најбољи пример. Зар се за њено јединство данас не боре
баш они који су је расточили? ТАКО БИ БИЛО И С ДОМОВИНОМ
ЈУЖНИХ СЛОВЕНА, ОДНОСНО КРУНОМ СРПСКЕ ЕВОЛУЦИЈЕ".
Признајем да нисам спавао неколико ноћи кад сам то прочитао. Нисам
могао доћи себи од чуда да један Србин може уопште да пише и да један
српски лист то може да штампа.
Анализа овога написа је веома проста: Не значи ништа да Србе убијају.
Нека их убијају и даље.Главно је да постоји Југославија,без обзира да ли ће у
њој бити Срба.То је "круна српске еволуције":неколико милиона,или чак сви
Срби побијени да би се сачувала Југославија.Јер је Југославија потребна
Српству,земља где ће се клати као стока,а народ српски њему није потребан.
Ко је тај човек који тако пише кријући се под псеудонимом? Да ли је он
спреман да да себе и целу своју породицу за одржање Југославије?Би ли он
био кадар да поднесе своје дете једноме фра. Сотони и каже:Кољи га на моје

очи само да се одржи Југославија?Или се држи оне старе:По туђем туру
неболи ништа.
Прво је вајни професор Божа Марковић-Коњ казао да не значи ништа ако
се убије још триста хиљада Срба:Југославију треба сачувати.Овај анонимни
писац жели још милион,или чак сви Срби да се убију да се само са чува
Југославија где ће они бити робови.И да се за семе сачува он.
И то је штампано најкрупнијим словима што лист има,управо вашарским
словима и на вашарски начин.Толико је то редакцију задивило.
Људски ум овде заиста стаје.И ми ћемо се вратити на ово још
много,много пута.Али сад чекамо да се тај НЕСРБИН открије,да изнесе своје
право име.Само тако ће се полемика моћи довести на један отмен тон.
Док то не учини,остајем и ја под псеудонимом.Јер није право да се се два
партнера један бори под маском,а други отворено.
Атина.
СТИДЕ СЕ СРПСКОГ ИМЕНА А ПРИМАЈУ СРПСКЕ ПАРЕ
(Канадски Србобран од 18 јула 1957.)
Ја сам читао једну ствар за коју својим очима не могу веровати да је
написана.Ради се о једној нотици у зборашком листу "Искра" сд 1 фебруара
1956.У ствари се на последњој страни налазе једна за другом,две нотице.
У првој стоји да је умро у Аргентини руски епископ Јосиф, "велики
пријатељ Југословена".Ја не знам шта то значи.Ако је био пријатељ
Хрвата,онда је био непријатељ Срба.И руском епископу који је уживао десет
година српско гостопримство импутирати љубав према Хрватима,не верујем
ни да је коректно.Тек,или је он био пријатељ Срба или Хрвата,никако обојих
у исти мах.
Али следећа је вест много интересантнија за Америку.
У једном допису из Салсбурга на три места се саопштава како је "Братска
помоћ" из Америке послала новац за Божић 1955 године "југословенским
избеглицама".У име њих потписао се један ппуковник.

Ја мислим да овој дрскости пара нема.Очигледно се ради о помоћи
"СРПСКЕ БРАТСКЕ ПОМОЋИ".И три пута се у три става спомиње "Братска
помоћ",избегавајући три пута назив "српска". А корисници се потписују,као
"група југословенских избеглица".
Сад стварно човеку памет да стане.Ако је то заиста Српска братска
помоћ,онда треба одмах видети је ли она означила у целини свој назив.Јели
она овластила некога да избаци "српска" назив? Јесу ли помоћ добијали само
Срби или други "Југословени"?Смеју ли се под видом српске помоћи
помагати негатори Српства који се не само Српства стиде него из званичног
наслова избацују српско обележје, то што чине само комунисти у земљи,па
чак ни они не увек?Овај исти лист увек наглашује како у садашњој
Југославији фалсификују неке изјаве итд. Избацујући делове који им не
пријају.А он избацује званичан наслов једне хумане организације само зато
што је српска.
Очекујемо по овоме изјаву и Српске братске помоћи,и уредништва
Искре,па ћу се понова на ово осврнути без икаквих обзира.
ИЗЈАВА СРПСКЕ БРАТСКЕ ПОМОЋИ
(Канадски Србобран од 15 авг.1957)
Поводом чланка у нашем листу бр.219 од 18 јула т.г. "СТИДЕ СЕ
СРПСКОГ ИМЕНА А ПРИМАЈУ СРПСКЕ ПАРЕ" примили смо од Српске
Братске Помоћи следеће писмо:
"УРЕДНИШТВУ ЛИСТА КАНАДСКИ СРБОБРАН
Поштована Господо и драга браћо,у Вашем цењеном листу "Канадском
Србобрану" од 18 јула 1957 год. број 219,изашао је чланак под насловом
"Стиде се Српског имена а примају Српске паре".Како и сам писац
споменутог чланка по питању које третира,очекује изјаву Српске Братске
Помоћи,то Вас топло молимо да у Вашем цењеном листу штампате ову нашу
ИЗЈАВУ:
Чл.1 став 1 Правила Српске Братске Помоћи гласи:

Срби и Српкиње у Сједињеним Америчким Државама основали су
удружење под именом "СРПСКА БРАТСКА ПОМОЋ"
Члан 2 став 1 гласи:Циљеви Српске Братске Помоћи су:
1).Помагање Срба и Српкиња старих,болесних и инвалида у целом
слободном свету,дакле, свих оних који су на ма који начин постали
онеспособљени у њиховом отпору против комунистичког НАСИЉА и
ДИКТАТУРЕ.
1).Помагање Америчко-Канадске Српске Православне Епархије у
збрињавању Срба,Српкиња,старих,болесних и инвалида.
Из овога се јасно и недвосмислено види ко је основао Српску Братску
Помоћ и кога Српска братска Помоћ помаже.ОСНОВАЛИ СУ ЈЕ СРБИ И
ПОМАЖЕ СРБЕ ПОЛИТИЧКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ.Досадашњи рад Српске
Братске Помоћи је показао и доказао да је она и СРПСКА и БРАТСКА и да
тој хуманој организацији њен назив у целини одговара.
Српска Братска Помоћ никада није пропустила да свој назив у целини не
означи,а исто тако није никад никог овластила да избаци из њеног назива
епитет "СРПСКИ".
Према томе,ако је негде нешто и написано о Српској Братској Помоћи,као
што се то десило у случају на који се односи овај чланак,то је онда приватна
ствар појединца или групе а не Српске Братске Помоћи која са написима
овакве врсте нема никакве везе.
Ми смо захвални писцу чланка,да нас је упозорио на "допис" у
"Искри",јер нам је на тај начин дата могућност да још једном потврдимо
неприкосновеност нашег става и исправност нашег деловања.
Уз захвалност на уступљеном простору у Вашем цењеном листу, искрено
Вас и братски поздрављамо.
Секретар,
М. Матић.

Претседник,
Др.Ђ. Малешевић"

ПОТПОМОГНУТИ ОД СРПСКЕ БРАТСКЕ ПОМОЋИ
ОПЕТ СЕ СТИДЕ СРПСКОГ ИМЕНА
(Канадски Србобран од 5 априла 1958.)
Саопштили смо прошле године како су нека лица из Салцбурга у
Аустрији захвалила се прошле године преко минхенске "Искре" "Братској
помоћи" у Америци за указану им божићну потпору.Потписали су се као
"група југословенских избеглица",а Српску братску помоћ су означили само
као "Братска помоћ".Сада се понавља скоро иста нотица само мало
ублажена.У "Искри" од 15 јануара 1958 читамо ово:
"Стари,немоћни,болесни и инвалиди најтоплије захваљују "Братској
Помоћи" у Америци која им је послала по 10 долара и новчано их помогла за
месец септембар и октобар 1957 године.Ми нећемо никад заборавити на ову
братску помоћ у овим нашим тешким данима.
М.Ђ.М.
Сад,истина, није употребљена реч "југословенски" али стално,
конзегвентно и безобразно,избегава се свуда српско име. Нити је Братска
помоћ српска, нити су даривани Срби,већ "стари,немоћни итд.". Ово је
очигледна провокација, и ми бисмо били захвални СБП да ствар размотри и
повуче конзенквенције. Неко се руга са њом и са целим Српством, неко из
Салцбурга, и то више пута једнако.Како се не стиде ти неваљалци да траже
помоћ од Срба, кад се српског имена либе?
"ЈУГОСЛОВЕНСКА" КРСНА СЛАВА
(Канадски Србобран од 27 марта 1958)
Чуо сам више пута из уста наших национално дезоријенисаних лица да
говоре "југословенским" језиком,а верујем да прави Југословени то намерно
тако кажу.Слушао сам и за победе "Југословена" у Првом светском рату,
итд.Али још не чух да Југословени имају и своје крсно име.Сад сам читао у
"Српској Борби" од 16 јануара,да се тако изразио секретар Удружења "Дража
Михаиловић" у Буенос Аиресу г. Владимир Иванишевић на прослави Св.

Николе. Он је казао том приликом "да крсну славу слави југословенски
народ", и да "слава игра велику и значајну улогу у југословенском народу..."
Ништа,ја мислим,више него овакве изјаве не може потпомоћи моју тезу
да је југословенство пуна и сигурна негација Српства,и да Југословени не
презају ни од фалсификата,да доказују нешто што не постоји.
Место одговора г. Иванишевићу,коме,изгледа, никакви разлози нису
доступачни, ја ћу навести речи једног француског научнника.
Француски географ Жил Сион,професор универзитета у Монтепељеу,
приказујући Цвијевићеву књигу "Балканско Полуосурво",прво,француско
издање,казао је из.ос. и ово:
"СВАКИ СРБИН ВРЛО ЖИВО ЧУВА УСПОМЕНЕ НА СВОЈЕ ПРЕТКЕ
И ПРОСЛАВЉА ИХ СЛАВОМ, ОВОМ ПОРОДИЧНОМ СВЕЧАНОШЋУ,
КОЈА, КАКО ЈЕ ТО РЕКАО Г. ЦВИЈИЋ НА ДРУГОМ МЕСТУ,ДОПУШТА
ДА СЕ ПОЗНА СРПСКА ЗЕМЉА КАО ШТО КАРАКТЕРИСТИЧАН
ФОСИЛ ДОПУШТА ДА СЕ ПОЗНА ЈЕДАН ГЕОЛОШКИ СЛОЈ.Он се осећа
тесно везан за своју националлу прошлост, чак и неписмен сељак још са
узбуђењем мисли о делима или о патњама својих најстаријих хероја;он дрхти
још од срџбе кад му његови гуслари приповедају о Косовском поразу,који
датира још од 1389 године.
На какву је величанствену упорност он способан да освети своју
отаџбину,на какву веру у судбину Србије,на какве жртве је спреман,то је оно
чему смо се ми дивили за читавих шест година.У доба великог српског
царства (XII до XIV века),ова је земља умела да комбинује византиске и
западне утицаје са својим личним духом, и да из тога створи СВОЈУ
ОРГИНАЛНУ УМЕТНОСТ.
Оно што је за нас још важније,то је што је она (Србија) видела како се
рађа после турског освајања и што је очувала ХХ века ЛИТЕРАТУРУ У
ИСТИНУ НАРОДНУ,у којој се херојске песме,приче о подвизима,песме
славе и жалости,читава једна цваст која је произишла из масе у којој гори
жива машта,њена храброст често помешана са племенитом благошћу..."(У
часопису:Универзитетске ревије No6. јуни 1919 стр. 33-34.).

Јован Цвијић је ту идеју:"где је Србин ту је слава",истакао у својим
"Говорима и Чланцима".Она је била опште схватање и науке и вере наше,као
и светске науке.Сад нас је г. Иванишевић поколебао у томе.Али тиме није
послужио Југословенству ни Југославији, јер ће сад католици са правом да
викну како Срби хоће да их поправославе и "бизантинирају”.Са лажима се не
постиже много,а трајно никад ништа.
ПОВОДОМ ИЗВЕШТАЈА СА ПОМЕНА
КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ У ПАРИЗУ
(Канадски Србобран од 9 фебруара 1956)
Глас Канадских Срба је донео у броју од 3 новембра 1955 опширан
извештај о "Помену Деветог октобра у Паризу",са потписом г. д-ра М.
Радовановића.
Извештај је сав у духу југословенства и прикривања или чак негирава
Српства,да се преко њега не може олако прећи.
Говорећи у почетку о споменику "француског маршала и југословенског
војводе Депереа".А то је ЛАЖ.Франше Депере је био именован српским
војводом,кад још нису постојале ни контуре Југославије.И пре је постао
српски војвод него француски маршал (ово друго тек 19 фебруара 1921).Зато
у Народној енциклопедији тачно стоји да де Франше Депере "војвода српске
војске и маршал француске".Извештач из Париза се служи фалсификатима да
би покрио Српство и нагласио југословенство које му толико на срцу лежи.
Ја незнам тачно кад је умро пок.војвода Депере.Можда није ни дочекао
прокламовање Југославије од 1929.Али свакако он није преведен никад у
југословенску војску,и не служи на част извештачу кад тако непроверене
ствари саопштава.
Затим писац наставља:
"За југослсвенску емиграцију,верну својим идеалима слободе и државне
независности,ово је прилика да потврди своју једнодушност у ставу и
борби,против комунистичког насиља и безвлашћа,која су завладала над
нашин поробљеним народом".

Значи да је помен краљу Александру била прилика да "југословенска
емиграција...потврди своју једнодушност у борби..." итд. Значи да је
"југословенска" емиграција изабрала тај дан да манифестује било какву
солидарност.А колико је ту било Хрвата?Јесу ли они жалили Краља кога су
убили?Заиста чудо једно шта се пише!
Место да се тај дан жигошу убице Краља,они се састављају на равну ногу
и барабаре са Србима.Ето до чега доводи југословенство. Даље у допису
стоји:
"Од стране југословенских избеглица били су присутни претс тавници
"свих националних,политичких,просветних и добротворних удружења,као и
знатан број старе југословенске колоније."
Значи да су били присутни претставници "свих југословенских
удружења", и политичких,и добротворних итд. Колико хрватских,колико
словеначких итд.?То писац прескаче.Били су можебит претставници свих
српских удружења, а не југословенских.Не служи писцу на част такво
обмањивање.
Онда стоји да је положен венац са "националном тробојком". Каквом?Ако
је Југословенском,онда значи да смо сви "југословенска нација".Или се
Српству одриче значај нације.Ако је српска застава била,што се то не каже?
И тако даље.Још би се много оваквих ставова могло наћи у том
допису,који још једампут потврђује сав антисрпски дух интегралне
југословенске емиграције.
УСТАШКА ТЕЗА НА ЖЕНЕВСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ
(Глас Канадских Срба од 25 октобра 1951)
Г. Адам Прибићевић је у овом листу недавно приказао једну докторску
тезу поднету и примљену од Женевског универзитета,у којој је један млади
усташа покушао да у научној форми изложи и оправда старчевићанска и
усташка схватања о Југославији и Србима. Огромна је срамота за Женевски
универзитет да је такву тезу примио.Али је не мања срамота ни нас који у
Швајцарској живимо да нисмо ништа против тога предузели.Нека је хвала г.

Прибићевићу, чијем Аргусовом оку не измакне ништа што је против Срба
уперено. Али није он био дужан да о томе говори,него ми који смо и
географски и по предмету ближи ствари.
У Швајцарској,случајем прилика,живе три ранија редовна професора
наших правних факултета (гг. Перић,Косић,Костић).Они су били дужни да се
обрате Женевском правном факултету и да га упозоре на ненаучност,
тендециозност и неистине у тези.Ефекат не би изостао. Али,и ови људи се
морају узети у одбрану.Они живе сви далеко од Женеве и немају с њом
везе.Сигурно ниједан од њих није знао ни да се теза појавила док није изашо
чланак г.Прибићевића.
Но у самој Женеви има Срба којима то није смело измаћи.Пре свега су то
студенти и докторанти,који су се школовали о трошку српских америчких
организација.Они су стално на Универзитету,они познају или бар морају
познавати све докторанте,они су морали знати да се теза припрема а камоли
да је већ издата.Да су они зазвонили на узбуну,и речени професори би се
покренули,и многи други фактори.Теза би била осујећена или унапред
прокажена.Професори би отада били несумњиво пажљивији.
У Женеви има наша доста велика колонија,која се често у јавности чује и
која рефлектира да води све наше (на челу с"..).Њихова је дужност била да
протестира код Женевског универзитета или бар да ангажује све факторе који
би били у стању да то учине.Ја сам те људе упозорио на ствар,истина после
чланка г. Прибићевића, али ми није познато да је ишта предузето.Предложио
сам да наши професори који живе у Швајцарској заједно са бившим
студентима Женевског универзитета,напишу овоме један меморандум,у
ствари протест,против примања те тезе.Тако би се бар спречиле сличне тезе у
будућности.
У Берну има једна групица људи који су предузели после рата значајне
суме новаца одређене за одбрану наше националне ствари. Они се ни
мрднули нису поводом овог случаја.Исто су тако преко њега хладно прошле
све друге "вође" наше емиграције у Швајцарској.
Па није само ни то.У Швајцарској штампи излазе сад често памфлети па
ранију Југославију.Зна се ко наручује и плаћа те написе.Штампа је овде

слободна и то се не може спречити.Али се лажни наводи дају исправити на
основу Закона о штампи.Кад се нпр. у једном чланку о Миловану Ђиласу
каже да га је полиција стрпала у Сремску Митровицу,а зна се да је то био суд
састављен од најбољих правника,или да је ранија Краљевина Југославија
била полуфеудалистичка земља,а имовински оданси у њој били су бољи него
ма где у свету,свакако бољи него у Швајцарској.Преко свих ових написа се
прелази.Истина,појединци ту немогу ништа,0ни нису легетимисани да дају
исправке.Али једно удружење Југословена или Срба било би на то потпуно
овлашћено.Ту нису потребне никакве паре само добра воља. Значај
швајцарске штампе неможе се довољно оценити.Ми знамо колико је Србија
трошила за време првог светског рата за информативну службу у
Швајцарској .Ту су издавани српски листови,који су нам много
помогли.Данас се то не може чинити,то је истина.Али они који су стицајем
прилика нашли се у Швајцарској имају једну патриотску дужност да бране
српске интересе,јер су то у стању.Разуме се првенствено они који и иначе
преузимају на себе улогу првака и вођа. Или нека сами то раде или нека
организују службу у том правцу. Наћиће се људи који ће то помагати.Јер
патриотизам обавезује,а водећа улога двоструко обавезује.
ЗАПОСТАВЉАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ОД СТРАНЕ
СРПСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ
(Канадски Србобран од 10 марта 1955.)
Ми смо видели како се у нашој несрећној отаџбини,ћирилица
систематски сузбија и потискује.Али нажалост,ни у емиграцији није стање
много друкчије.Она се тамо,истина,не забрањује и не сузбија одозго,али сами
емигранти српски све је више напуштају и запостављају.Има чак много
старих емиграната који су ћирилицу потпуно заборавили.
Међутим,мора се ипак признати да у личној преписци између Срба
преовлађује ћирилица,али само у преписци писаној руком.Данас велики део
емиграната има писаћу машину.Нећу погрешити ако кажем да је има бар
трећина српских избеглица.И те машине су са веома малим изузетцима све
латиницом.Прво што се до ње лакше дође,а затим што се може на њој писати

и на страним језицима.Веома мали број таквих лица може уопште да пише на
страном језику.Већи део то само уображава.
Најжалосније је, заиста,да и наша парохиска звања,наши загранични
црквени органи пишу своје званичне дописе и акте латиницом.
То значи: хрватски.То је једна неподношљива ситуација,за мене равна
националној издаји.Јер писаће машине ћирилицом могу се добити код свих
познатих фирма по исту цену као оне латиницом. Кад то не би било
могуће,боље је и руком писати него скрнавити своју цркву и народност.
Ја сам још пре шест година набавио машину ћирилицсм од првих пара
које сам уштедио.Тек после четири године иза тога набавио сам машину
латиницом.Уколико нека фирма не производи машине ћирилицом,требало би
да се сакупе више интересената,па да наруче такве машине.Фирма ће их
одмах узети у производњу,набавивши потребне матрице.Зашто то нпр. не
учине сва српска парохиска звања на челу са Епархијом?Ова би ваљда
морала имати неколико таквих машина.
Па не само писаће машине,већ и новине српске или претежно српске
штампају се на латиници.Не све и боље новине,не оне којима је до српске
части.Али их још има довољан број: у Аргентини,у Аустралији,у Лондону,у
Паризу итд.То је скоро срамота за нашу националну ствар.Ако те новине не
могу да набаве једну српску штампарију нека онда обуставе и штампање
листа.Не служе они Српству, кад му се на хрватски обраћају.
Велики део тих повремених публикација на латиници само је
шапирографиран,тј. умножен како је био предходно откуцан.Ово важи за
два,иначе веома добра,органа наших партија, једина два партиска органа у
емиграцији.Ја на њима никад не бих сарађивао док се латиницом умножавају.
То је тим мање разумљиво,што заиста једна одлична машина ћирилицом
не може да стоји ни колико један једини број оваквих часоииса.Зашто је онда
не набаве?Зашто се срамоте и Српство негирају? - Ако је тешко набавити
једну праву штампарију,није бар једну писаћу машину.
Руси нпр. или Украинци,сви набаве одмах ћириловску писаћу машину,јер
срећом по тај народ другог писма немају.Немамо га ни ми,не греба се

заваравати.Српска је само ћирилица,а латиница је хрватска.И свако писање
латиницом значи у исто време напуштање нечега свога и прихватање нечег
туђег.И то нама најтуђег,прихватање начина писања једнога народа који нам
о глави ради.
Кад ми сами напуштамо ћирилицу,онда тим пре то могу чинити
национално неопредељени елементи,као што су Муслимани српског језика,
Јевреји итс.Ми их просто на то нукамо.И кад се ствар окрене прогив Српства
као целине,онда може бити доцкан.
Ми који смо и под Хрватима доживели игнорисање,потискивање или чак
забрањивање ћирилице,ми никад не пишемо латиницом.Али то важи скоро
само за нас.Није случај да Србијанци и Црногорци лакше прихвате латиницу
него "пречански" Срби,нарочито они који су још живели под АустроУгарском.
Напослетку још једна примедба.Писати латиницом није тако лако.Баш по
правилу које важи за хрватско,као и свако друго писмо у латиници,не смеју
се транскрибовати никаква лична и географска имена са ма кога другог језика
латиницом писана.Било да се спомиње Черчил,или Ајзенхауер,или Њу
Јорк,или Женева итсл. све мора да се пише онако како то пишу у оргиналном
језику.Наши латинописци,чак и најученији међу њима (у Лондону),или не
знају за то правило или по Закону најмањег напора пишу фонетски све ове
именице.Хрвати то не чине или чине само делимично,и онај ко зна правило а
види наше транскрипције (често врло погрешне),згражава се.
Ја лично згражавам се двоструко:и што ова лица пишу латиницом и што
не умеју да пишу латиницом.
ЈЕДНА НЕВЕРОВАТНА ВЕСТ
О ЕМИГРАНТСКОМ НАПУШТАЊУ ЋИРИЛИЦЕ
(Канадски Србобран од 23 јануара 1958)
Више пута смо упозорили да се српска емиграција такмичи са
комунистичким властима Југославије ко ће више и горе да запоставља и

укида ћирилицу.Имамо о томе сакупљених безброј доказа,који ће можда
бити једног дана објављени.
Ипак мислим да је најстрашнији догађај у овом погледу издавање Буквара
латиницом од "Југословенсксг националног комитета” у Минстеру, Немачка.
Сачинио га је неки г. Никола Ђурђевић учитељ. Практично то значи да
српска деца више не треба ни да уче српско писмо.Као Југословенима њима
је латиница исто што и ћирилица,а друго несмеју ни бити него Југословени.А
разуме се да нико на свету и не помишља да хрватској деци,макар у доцнијим
разредима,пружи ћирилицу.И онда од српства не остаје ништа више.
Конкретно,сама реч буквар претставља ћирилицу.У латиници нема
буквара.У Аустрији,коју смо толико перхоресцирали и рушили, православна
деца су најпре учила "буквар",а католичка "почетницу". Нпр. у Боки
Которској.Али у Минстеру хоће да пилулу ушећере српским именом.
Јасна је ствар да ни Руси,ни Украинци,ни Бугари,ни друге нације не
покушавају да својој деци сервирају неку другу азбуку већ стародревну
ћирилицу (коју су наши стари далеко пре писали од њих).Али у корист
"југословенства" и братства са нашим највећим историским непријатељима,
Срби жртвују још једно,можда и последње,национално обележје.
Издавање овог Буквара,априла 1957,то најочитије показује.
Ми сматрамо да ниједан српски учитељ и ниједна српска установа
неће,набавком ове антинационалне књиге,признати своју издају српских
народних интереса.
ДВА ДЕДАКА, ОБАДВА ЈЕДНАКА
(Канадски Србобран од 26 априла 1956)
Послали ми понова неки пријатељи из Аргентине лист "Избор" на чијој се
насловној страни налази хрватски грб,изнад њега слово "У",а око њега две
хрватске заставе.Број за српањ-коловоз 1955. То је лист за кога је казао г.
Адам Прибићевић да је највећи смрад међу смрадовима хрватске штампе.
Зачудио сам се што ми људи шаљу тај лист.Али сам после то из садржаја
видео.Ту се јављају као сарадници два типа и два издајника и ренегата равна

највећим до данас:Секули Дрљевићу и Миловану Ђиласу.Јавља се "др."
Еуген Јоцић и погодите ко још! Никола Томић!
То су два типа која је досад само "Канадски Србобран" достојно приказао.
О Јоцићу писао је више пута и "Глас Канадских Срба",а о Томићу доскора
нико.Зашто?Ја сам се много интересовао. Одговорили су ми да неће да
спомињу у лист једног денунцијанта, да је недостојан сваког помена,да му не
треба давати важност итд.
А то је била грешка.Јер тај тип,који је постепено заблатио све што је
истински српско и Србину свето,почео је уображавати да је он свет убедио и
онда је ишао увек даље.Тек кад је допро до поч. ђенерала Драже
Михаиловића,и кад је вега опањкао једнако као и све остале Србе,дигло се на
Томића све што српски дише. Хвала Богу,боље икад него никад!
Мене је нарочито интересовало како ће на његове испаде реаговати
Црногорци.Јер се тај тип хвалио да његову акцију подржава већина
Црногораца у емиграцији и да има "хрпу писма" којим одобравају вегов
став.Али та писма није објављивао.С друге стране,мени су многи Црногорци
о њему писали и сваки га назива најпогрднијим именима.Надблаже што су
Црногорци о вему рекли,то је "неваљалац".
Ја та писма имам ако дође до суда.Али у јавности нису се од њега ни
Црногорци дистанцирали.То ме болело.
Хвала Богу,после овога напада на ђенерала Михаиловића,највише су
реагирали баш сами Црногорци и њихови најближи помагачи у рату
Херцеговц.У "Американском Србобрану" јавља се скоро свакодневно понеки
Црногорац,који се речима згражавања дистанцира од овог срамотника.Чак и
"Српско Јединство",које је овај неваљалац прогласио за најбољи српски
лист,посветило му је један веома писмени чланак,вероватно најбољи који је
до сад о томе писан,у броју од 16 фебруара 1956,под насловом "Једна
претешка клевета",а под потписом "Нестор Летописац".Према досадашњим
прилозима тога писца може се скоро поуздано тврдити да је он Црногорац.Он
сматра без околишења да је Томић зрео за лудницу и да му "је тамо место".

И завршава:"То је врхунац свега нељудског што сам до данас прочитао од
оних који сматрају да све знају,а у ствари мало или нимало не знају,а
нарочито не уљудног и лепог".Неки Перован у "Српској Борби" назвао је
Томића "зеленашком погани".А у Ам. Србобрану од 27.марта поручио му је
Милић Р. Бојичић:"Иш,не праши"!
То је све пуна сатисфакција нама,који смо једини упозоравали на тог
неваљалца.Потписати је о њему сачинио и један билтен, кога ће радо послати
свакоме ко жели.Моли само да му се пошаље један поштански бон за
марку.Тај билтен добија нарочиту важност сада,кад нпр. сви дописници
"Америчког Србобрана" сумњају у његово,Томићево,право име.Ја ћу им
пружити и друге податке о њему, најаутентичније сабране.Јер ја сматрам да
је прва дужност емиграције да утврди у својој средини стране агенте који све
чине да је морално поткопавају.И мада би ја сад могао да триумфујем,ја
жалим што ме водећи листови српске емиграције нису раније послушали да
тога типа разоткријем.Тада би напад на ђенерала Михаиловића изостао.
Што се тиче "Еугена" Јоцића,ја њега лично познајем.Чини ми се да је код
мене у Суботици студирао.Понекад сам био и у његовом друштву, које ја
нисам тражио. (Сад ми тек пада на памет да је то можда била шпијунажа).
Увек је остављао утисак беде и мизерије.
А ситан и телесно и душевно,по физичкој комплексији Циганин.Ја не
знам много о њему,и добро би било да неки Војвођанин прикупи ближе
податке као ја о Томићу.Једно знам само позитивно,а то је да Јоцић није
доктор.Он у Југославији није докторирао нигде.Није могуће да је за време
рата,кад се налазио у служби Маџара као конфидент,добио у Пешти као
награду за његове конфидентске услуге тзв. "пиколо-докторат",познат само у
Маџарској.Но,овај није нигде у Југославији нострифициран,нити би то могао
да буде,јер ми у земљи немамо пиколо доктората.Зато сваки Србин који га
титулише као доктора чини не само неукусну него и недозвољену
ствар.Може се означавати као лажни доктор,или "д-р". (у наводницима),али
никако друкчије.Наши људи, у својој финоћи (ох,какав контраст неваљалцу
Томићу!) означују и павелића као доктора,мада се судском пресудом на
робију губи докторска титула,а ми сви знамо да је павелић од француских

судова осуђен на смрт.И Павелић и Јоцић су обични зликовци,а не академски
људи и доктори.
"ВОЈВОДИНА" "ДРА" "ЕУГЕНА" ЈОЦИЋА!
(Канадски Србобран од 27 септомбра 1956)
Ја сам једанпут споменуо у Канадском Србобрану овог смрдљивог
ренегата,који,у хрватском интересу и са хрватским парама (тј. парама Срба
опљачканих и убијених од Хрвата),издаје неке пашквиле под називом
"Војводина".Већ одмах затим су ми пријатељи послали један двоброј тог
пашквила (јуни-јули 1956),а непознати господин Велимир Лазаревић из
једног санаторијума у Немачкој послао ми је број листа "Донаушвабише
Рундшау" од 21. аугуста 1955,где се овај ренегат велича под насловом "Један
живот за слободну домовину".
То је писао он сам,и потпуно личи на његове остале саставе.Но сад видим
да је он заиста код мене студирао,и да се не варам у његовој личности.
Послат број "Војводине" нисам прочитао нити то може да чини ма ко од
Срба.Но сам га прелистао,па хоћу ипак да се на неке твдње лажног доктора
осврнем.
Пре свега, он пашквилу зове "Војводина". То је,међутим,свето име, али
скраћено место "СРПСКА ВОЈВОДИНА" одн. "СРПСКО ВОЈВОДСТВО".
Тако се област званично звала у Аустрији од 1849 до 1860, и на челу јој је
био СРПСКИ ВОЈВОДА Стеван Шупљикац. А под "Војводином" хоће тај
изрод да схвати једну земљу, која је свачија пре него српска. Он чак пише
латиницом и екавски, хвали Швабе, жали њихов изгон, сматра да су Срби
убијани са правом итд. Редовне ствари код ренегата и изрода.
Он се жали на судбину Војводине под краљевском Југославијом,и измођу
осталог каже како је укинута Карловачка богословија, како су дошле
"србијанске проте" да заповедају свештенством Војводине, како су
драгоцености из Карловаца однешене итд. Ја немам никаквог разлога да
браним политику бивше Југославије и за њу не сносим никакву
одговорност.Али овакве безочне лажи не смеју остати неприказане.

Пре свега,Карловачка,заиста славна,богословија, отварно је преображена
у Богословски факултет Београдског универзитета.И сви професори и сви
слушаоци тамо су прешли.Дошао је момент да се Београтски универзитет
комплетира и да се први пут у историји Српства отвори богословски
факултет на Универзитету.Ниједан слушалац не би остао у Карловцима кад
има све услове за факултет.И сви су професори желели више да буду
професори универзитета.Не само то: упоредно са београдским теолошким
факултетом основан је православни теолошки факултет у Загребу.Основали
су га опет карловачки професори,али је он укинут после две-три године,јер
није било слушалаца.Слушаоци су хтели да буду у Београду,и професори су
хтели да буду у Београду.Јер то нису били ренегати и хрватски плаћеници
као поменути "Еуген"(раније се звао Евгеније,но морао је и да похрвати
име,уз награду).
Што се "србијанских прота" тиче,и то је идиотизам.Најважнија места у
српској јерархији заузели су Војвођани.Сви епископи у Војводини били су
домороци,а поред тога и многи ван Војводине (Симеон Станковић и данас је
у Шапцу,Сремац;Викентије је патријарх,а био је епископ у Штипу;Иринеј
Ћирић је био у Зајчару док се није упразнило место у Новом Саду;у Мостару
је доскора био Лонгин,у Загребу је Дамаскин итд.).Ја не познајем све
владике,али знам да их је и апсолутно и релативно највише из Војводине.
Духовни суд и Патријаршију држали су Војвођани највећим делом.
Војвођанин је и Црногорски митрополит Арсеније,кога су Хрвати данашње
Југославије осудили на робију.И Патријарх и сви митрополити резиденти су
Војвођани (Јосиф је митрополит без резиденције). Војвођани су били и неки
епископи онако дивљачки убијени од савезника и протектора Јоцићевих:
хрватских усташа.
Но ја због свега тога не бих ово писао.Али се "Еуген" жали да су
Србијанци опљачкали Карловце и све благо заједно са патријаршиском
резиденцијом пренели у Београд.
А како ствари стоје?Они су пренели резиденцију,јер по правилима
православне цркве треба у једноверној престоници да буде и шеф цркве.Али
од драгоцености су пренели врло мало.Нажалост премало.Јер шта се
догодило са преостатком,са оним што је остало у Карловцима?У првом реду

са богатом библиотеком,купљеном од српских карловачких митрополита и
патријарха?
Све су то хрватски злочинци запленили, уништили, а драгоцености
пренели у Загреб. Прековали у злато и однели собом у емиграцију. Све су
цркве опљачкали, нарочито Српску "Свету Гору" у Фрушкој Гори. Избацили
су и мошти светог Цара Лазара,побили све православне свештенике у Срему
до којих су могли доћи и десетине хиљада миријана.Сви преостали
становници морали су примити католичку веру.
И тај смрдљиви ренегат ни једном речју не жигоше те хрватске методе
којих би се стидели највећи дивљаци Африке и Азије,већ напада "Србијанце"
што су неке ситнице склонили.
То је проста ствар:он има право да их,са свог хрватско-плаћеничког
гледишта,и жигоше.Јер да су и те стварчице оставили у Карловцима,газде
лажног доктора имали би мало више злата,па би и њему припао неки грам
више.Њему је жао што је ишта спашено од српске националне имовине и
знакова српске прошлости у Војводини. Отуда толика срџба.Као што је
његовим газдама криво што је иједан Србин остао жив уопште у свету.
Пропаст Карловачке патријаршиске библиотеке је највећи наш културни
губитак у овоме рату после пропасти Народне библиотеке у Београду.Управо
ненакнадив губитак,раван културном Косову.Да су срећом те књиге биле
пренете у Београд,биле би за Српство сачуване. Колико је мени
познато,пренети су били само неки сасуди у Музеј Српске цркве.То је све
што је спашено од тако богатих историских споменика Српства Карловачке
Архидијацезе.И то не да мира неваљалом туђинском плаћенику "Еугену"
Јоцићу.Губало га српско млеко!
ОДНАРОЂАВАЊЕ НАШЕ ЕМИГРАЦИЈЕ
(Уједињено Српство од 12 августа 1948)
По природним законима,сваки листић,свака грана и свака гранчица која
се одвоји и одлети од свога стабла,за њега је изгубљена. Оно их не може
више хранити соковима које преко свог корена добива из земље,где је оно

настало,узрасло и развило се.3а свако стабло потребна је и одговарајућа
земља.
То што важи у природи,важи и у друштву.Ако се једна честица или једна
грана друштва одбије од свог првобитног језгра,од матице која сокове
пружа,они усахну и угину.Угину,разуме се,идејно,национално, друштвено.
Овај процес се најбоље запажа код емиграција у удаљене крајеве. Оне се
силом прилика и по гвозденим законима друштвеног развоја
денационализирају, однарођују. Губе најпре језик, онда чежњу за домовином,
појам о пореклу, националну везу и спој. Њих у току времена асимилира
друга средина и други народ. За свод првобитни народ они су изгубљени и
морају се отписати.
Отпорне се показују само велике емиграције,јединствене и збивене,које
дуго могу одржати своје националне особине.То је случај нпр. са шпанским
емиграцијама у Јужној и Средњој Америци,са португалским у Бразилији са
холандским у Јужној Африци, са енглеским у Северној Африци, Аустралији,
Њу 3еланду, Јужној Африци итд. Ако хоћемо даља упоређења са природом,то
нису били отпатци са стабла, већ пресађене младице које су произвеле нова
стабла,исте врсте са пређашњим,али прилагођена новој клими и новом
амбијенту.
Српске емиграције су све одреда биле појединачне, бројно слабе,
неорганизоване.Ми нисмо освајали и колонизовали,већ нагоњени бедом и
немаштином у домовини, лутали "трбухом за крухом". Сваки, независно од
другога, тражио је погодну зграду где било.Насељавао се тамо где су му
прилике изгледале најповољније.Неки су ишли у Северну Америку а неки у
Јужну,неки у Северну Африку неки у Јужну, у разне пределе и државе,у
разне градове и обитавалишта.Више случајно него организовано нашло се по
више породица заједно.
Ма колико да је наш свет отпоран и привржен груди,законима
трансформације ми се не можемо одупрети.У другој или трећој генерацији
наш је исељеник већ однарођен.Код потомства остаје само једна магловита
успомена на раније порекло.

Изгледа да се тај процес однарођавања сада још више убрзава, и то из
више разлога.Пре свега,највећи број старих емиграната је већ дуго ван своје
отаџбине.Гро је већ око 50-60 година тамо.Принове из отаџбине не долазе
више година,нити има изгледа да ће ускоро почети опет да придолазе.Многи
емигранти склапају бракове са странкињама.Веза са домовином престаје,
ретко ко и пише,нико не иде у посету нити се враћа на стални боравак
тамо.Књиге и новине из Отаџбине нису више доступне,нити би били у стању
да националну свест подигну.Сва емигрантска деца посећују школе на
страним језицима. Итд.
Разуме се да има и фактора који утичу на одржавање народности,
нарочито тамо где је више Срба заједно. То је у првом реду црква, затим
емигрантске новине и остале публикације, певачка и остала потпорна
друштва, и томе слично. Сви ови фактори могу само да успоре процес
однарођавања, али га не могу спречити.
Спречити га потпуно ништа не може.Али има још могућности да се он
успори.Свакако да компентентни кругови о томе размишљају,да предлажу
или чак оживотворују потребне мере.У сваком крају оне морају бити
друкчије.
Што се специјално тиче Северне Америке,ту би се могле успешније мере
предузети него где друго.Прво што су наше агломерације веће,затим што је
исељеник просечно имућнији и интелегентнији него где друго (нпр.у Јужној
Африци).Изгледа да деца наших емиграната у Северној Америци махом уче
средње и више школе.То је за сваку похвалу,и ми можемо сви тиме да се
поносимо.Али ова ом ладина школована у туђим школама,брже ће бити
одрођена него остала. Она прима више и интензивније туђе сокове,који су
дубоко у њу утисну.
С друге стране, та омладина не познаје ни књижевност своје
прадомовине, ни историју, ни географију, ни друштвено уређење нити друге
важне односе и околности.
Јасна је ствар да та омладина мора учити школе земље у којој живи,јер јој
само оне омогућују просперитет, јер само преко њих може доћи до уплива и
успеха у животу.Кад би постојале нпр. наше средње школе у Америци,сваки

који би их посећивао,био би неспособан да се такмичи са својим осталим
вршњацима и према околини где живи сматрао би се нешколован.Тако што
не може нико захтевати од деце наших емиграната:"Ако је и за
Српство,много је".
Али,не знам да ли је неко дошао на ту мисао,да се за свршене
средњошколце у Америци образује нпр. једногодишњи национални курс,у
којима би допунили своја недостајућа знања из тзв. националних предмета
(језик и књижевност,народна историја,географија,национални проблеми
итс.). Тиме би добили другу,националну матуру и били би оспособљени за
народне функције у Америци и,евентуално,у свом "старом крају".Раније то
није било ни потребно,јер су појединци слали своју децу на универзитет у
Београд.А једва да би то раније било могуће извести,јер не би било довољно
наставних снага: из Отаџбине ретко би ко хтео да дође,а и власт би га тешко
пустила (америчка власт).Данас је то друкчије и повољније.Међу избеглица у
Европи има сигурно довољан број средњошколских наставника и иначе
погодних лица за ту функцију,они би јамачно радо дошли,а и власт би их без
великих потешкоћа примила.Вероватно би интересаната и кандидата било
довољно бар за један или два града у Америци.
Ово питање свакако заслужује да се о њему размисли.Радовао бих се кад
би још неко изнео своје мишљење.
НАЦИОНАЛНОСТ НАШЕ СТАРЕ ЕМИГРАЦИЈЕ.
Кад је била изашла моја књига "Спорни предели Срба и Хрвата", један
репрезентивни претставник старе српске емиграције замерио је што у књизи
стоји да њу треба отписати из националног биланса.Он није нашао ништа
друго вредно спомена у књизи која брани његов ужи завичај од туђинских
захвата сем да манише горе споменуту реченицу.А није у праву кад је
манише,јер та тврдња има своје научно оправдање,и свака противна тврдња
компромитовала би и научннка и његово дело.
Са том реченицом се није ни најмање намеравало вређати стару српску
емиграцију нити ниподаштавати њене заслуге.Писац,ма како био удаљен од
емиграционих центара српског расељења,био је прилично упознат са
приликама у њима и увек се дивио националној свести и верској

приљежности српских избеглих синова,који су у том погледу надмашили
скоро све европске емиграције, и који су, кадгод је потреба захтевала,
доприносили својој Отаџбини данак и у крви и у новцу.
Али,природа чини своје;социјолошки закони дејствују својом гвозденом
снагом и ништа не може да им се супротстави,а камо ли да и их
паралише.Јако удаљена од свог националног језгра,свака емиграција је
осуђена на националну пропаст.Врло често је већ друга генерација
однарођена.То се може донекле спречити само ако су оба родитеља исте вере
и народности,ако са децом говоре српски и ако посећују стари крај и читају
дела тамо издата.Трећа генерација не може никако да се национално одржи
(сем ретких изузетака који би се на прсте избројали),а да о четвртој не
говоримо.
То је важило и за наше експониране пределе у северној Угарској (око
Коморана,Ђера, Острогона,мало доцније Будима,Сент Андреје итд.),а камоли
тек за пределе океанима одељене од Отаџбине.Сем тога,јасна је ствар да
однародававе не иде нигде лакше него САД. где се не ради о асимилацији
једног народа другом (ту се увек јављају отпори и против акције), већ о
амалгамисању разних народности у једну нову,дотада једва постојећу, у
американску. Ова нема чак ни прошлост која би се опирала наглом
асимилирању и уједначењу разнородних лица. (јер тиме ова лица
партиципирају чак и у прошлости прихваћене народности).
Но треба знати да није сва српска емиграција у САД.Има је по целом
свету:у Канади,у Јужној и Средњој Америци,у Јужној Африци,па чак и
Северној,у Аустралији итд.Свуда је има,иако у мањим броју,и сва је она
изложена истим социјалошким законима процеса денациолизирања и
националицирања.Можда Српско—православна црква и вера чине да се
понегде тај процес помало успори,али га нигде није могуће заобићи и
избећи.Ни наша света Вера,ни крсна слава,ни родна имена потомства,ни
богате кућне и племенске традиције,не могу спасти роду оне који су осуђени
на неминовно одрођење.(Тај процес чека и нову емиграцију уколико се она
перпетуира).

Колико има старе емиграције?То нико незна нити може да зна.
Приближно је ценимо на око сто хиљада у целом свету,тј. и првобитне
емигранте дошле пре ратова и њихов живи пород.Првобитни емигранти
припадају потпуно свом роду,то сам нагласио,али је њих сваким даном све
мање,тако да данас стоје можда у односу 1:10,тј. на десет лица српског
порекла један је још директан емигрант.Ускоро ће ових сасвим нестати,према
природним законима,а тиме и сваког трага од српске емиграције приспеле
1914,па чак и од 1940.(Ове последње било је врло мало).
Мене,разуме се,то боли и као Србина и као статистичара.Није лако
једним потезом пера отписати читаву стотину хиљада евентуалних
становника.Али се на фалсификатима наука не може развијати. Треба имати
у виду још нешто:Ја у поменутој књизи нисам навео само укупне бројеве
Срба у свету,већ и Хрвата (а негде и Словенаца).Ако бих све потомке
српских расељених лица за последњих 80 година прибројао Српству,морао
бих и потомке расељених Хрвата њима да прибројавам,а такођер и Словенаца
њима.И једних и других има више него Срба,можда по три пута
више.Релација би опет испала сасвим на штету Срба.(Мада то није био разлог
отписивању Срба).
Има један даљи,за научника уопште а статистичара посебно много
крупнији разлог зашто се та лица бришу из националног биласа.Јер он
обухвата само лица која се својевољно и сасвим слободно изјасне као Срби
или за које се са великом вероватношћу претпоставља даби се тако изјаснила
кад би смела.Јер научник не мора да признаје ни званичне фалсификате
држава (као што је случај са "статистиком" данашње Југославије,нпр. са
црногорском народношћу).
А како стоји ствар са потомцима старих емиграната?Они се у САД
означују као Американци,означује их тако Држава на основу њихових сасвим
слободних и ненамештених изјава. Шта мени онда као статистичару, остаје?
Или да званичну статистику САД претставим као фалсификаторску или да
крадем од ње,да њу преиначујем.Није ми ни на крај памети да тако нешто
чиним.А кад бисмо и ми и Американци та лица сматрали својим,настао би
дуплицитет у укупним додатцима који је метедолошки недозвољен.

СОЛИДАРНОСТ СРБА И СОЛИДАРНОСТ
ЈУГОСЛОВЕНА У ЕМИГРАЦИЈИ
(Канадски Србобран од 21 марта 1957)
Са свих страна се чује поклич и жеља за обједивење српских снага у
емиграцији,за истоветност гледишта,за јединство акције.
Ове жеље су патриотске и племените,али ни њима се не сме дати једно
апсолутно признање.Потпуно уравнање гледишта на државно и друштвено
уређење,једнакост политичких мисли и акција,није у духу демократије.Ова
претпоставља увек извесну подвојеност и међусобно убеђивање.Потпуна
солидарност гледишта личи на неко глајхшалтовање једнопартиских система,
а то значи на осуство слободе.
Но,то правило важи за нормална времена и за један миран процедере.То
правило важи за случај да је демократија већ ту и да се политика води у
њеном крилу,да је слобода загарантована и да се под њеном егидом води
држава.Код нас се ради о стварању,такорећи, државног типа који би нам
гарантовао слободу и демократију уз признање и унапређење националне
индивидуалности.Тада је пожељна пу на солидарност и мисли и њених
манифестација.
Другим речима,ми расељени Срби имали би да заборавимо ме ђусобне
распре и да као један човек тражимо васпостављање слободе и демократије У
СВОЈОЈ ДРЖАВИ. А онда, ако то постигнемо, да се опет политички
разилазимо у питањима детаљног државног и друштвеног уређења.
Једноличност гледишта онемогућила би реализацију демократије. Јединством
гледишта и прохтева ми морамо демократију остварити, разноликошћу после
одржати.
Дакле,једнодушност у политичким питањима уопште није и не може бити
апсолутан императив нигде,па ни код Срба.Али за моменат, и кад се ради о
томе да изградимо своју државну зграду и створимо платформу демократије
овај постулат је пожељан.

И мора се признати да га сви Срби признају,иако не могу да се сложе на
који начин га испунити.
Но чују се такође и прохтеви за солидарношћу свих "Југословена",свих
Срба,Хрвата и Словенаца,и то опет из једног идеалног и пажње достојног
мотива:јер смо ми уједињени у основним политичким гледиштима можемо се
супротставити успешно Јосипу Брозу и иностранству доказати да има и друга
алтернатива Брозу.Према томе, сви "Југословени" треба да се смире и да
заједно политички иступају.То гледиште заступају многе српске,али САМО
СРПСКЕ (и евентуално СЛОВЕНАЧКЕ.) групе у емиграцији,АЛИ НИЈЕДНА
ХРВАТСКА.Међу српским групама,највише и најжешће тај захтев брани тзв.
"Збор" ("Љотићевци").
Тај захтев,коликогод био политички опортун (мада то није ни најмање
сигурно ),једнако је неморалан и практично немогућ.
Неморалан, јер тражи да се жртве и злочинци сложе,а то може бити само
на тај начин да жртве одобре злочинцима све што су ра дили.
Тај захтев је и немогућ,практично неизводљив.Солидарност расељених
"Југословена" нема без пристанка Хрвата,а међу расељеним Хрватима
павелићеви "усташе" имају огромну већину.Како је у земљи, ми то не
знамо.Али у емиграцији они несумњиво имају огромну већину
Хрвата,нарочито у тсв. новој или "политичкој емиграцији" (док се
стара,"економска емиграција" све више дезинтересује за наше политичке
проблеме).Они су махом побегли из земље са златом украденим од Срба и
Јевреја.
Сад,присталице солидарности са српске стране морају да се изјасне желе
ли солидарнсст и са хрватским усташама или не.У овом другом
случају,постојаће огромна празнина у редовима емиграције,и о пуној
солидарности не може бити ни речи.У првом случају 99% Срба били би
против солидарности.То је доказао случај приближења д-ра Стојадиновића са
разбојником Павелићем.Целокупна српска емиграција је скочила као један
човек да то неће ни да чује.

Ако би се рекло да солидарност ипак,бар релативна,може да се постигне и
без учешћа "усташа",онда би настала оваква ситуација: "усташе",што значи
већи део Хрвата,нападале би и даље Србе,клеветно, пањкаво,денунцирано.На
то би имао право,јер није обухваћен у личну солидарност.А Срби,они не би
смели да им одговарају.Они би се морали у најбољем случају правити да не
чују шта "усташе" говоре.Лепа би била онда српска позиција у свету!
Но и други Хрвати, рецимо присташе ХСС, прихватили би, можебит,
постулат солидарности само под условом да им се обезбеде тражене
границе.Оно на шта није хтео да пристане ни сам Милан Грол. А без тога
неће ни да чују за неко јединство преузимање акција.
Да ли су свесни свега тога они који постављају принцип јединства
"југословенске емиграције"?Њихова жеља ми личи на неки морално-етички
постулат а не политички реализибилан прохтев на ону хришћанску
максиму:Буди савршен као што је твој отац небески савршен.Или на један
захтев овога жанра:Сви људи треба да су здрави, одн. сви људи треба да
имају доста да једу.
Нормално,то су демагошки постулати.Можда овога пута нису
демагошки,али су ништа мање шимера и магла него ма кад друго.Они
претстављају апсолутну немогућност.Они су једна јефтина пропагада.
За политички терен ти су постулати просто неприхватљиви.
Зашто онда, трошити, на њих време?Зашто не тражити једну реалну
солуцију која би била удаљенија али сигурнија.Јер ова предложена не може
уопште никад бити остварена.Свако тражење да се она реалише одвооди нас
од дефинитивног решења.
У царству политике шимере не доприносе решењу проблема.
КАКО ИЗГЛЕДА ЈУГОСЛОВЕНСТВО У ПРАКСИ ЕМИГРАЦИЈЕ?
Био сам лета 1958 у САД и у Канади.Посетио сам многе градове и српске
колоније и многе су ме појаве интересовале.Хтео сам да се о њима уверим
"на лицу места" и сасвим аутентично,без посредника и тумача.Међу осталим,
интересовао ме однос српске емиграције према осталим југословенским

емиграцијама. И свуда сам запазио исту појаву: однос је никакав, као да
ништа заједничког међу њима нема.Срби се купе за себе и одржавају везу
међу собом.Хрвати за себе, Словенци за зебе. Нити се Срби друже са
Хрватима, нити са Словенцима, нити пак Хрвати са Словенцима.Све су то
засебни светови који се тотално игноришу.
Био сам недељу дана у граду Ђолиету недалеко од Чикага.Ту има стара и
многобројна словеначка колонија, такође и хрватска. Има прилично и Срба.
Место је мало (око 60.000 становника) и сви се страни исељеници лично
познају.Али се не друже заједно чим их вера и народност деле.Срби имају
више везе са :Русима и Грцима него, рецимо,са Словенцима,а да о Хрватима
и не говоримо.А сви имају више везе са Ирцима или Енглезима по пореклу
него са осталим Јужним Словенима.Ни са Бугарима Срби не одржавају везе,а
мало и ретко са Македонцима (тамо где нема друге православне словенске
цркве сем српске,тамо долазе Македонци у српску цркву).
То је стварност коју никакве деклемације не могу демантовати. Тако
је,или сасвим слично,и у другим државама и на другим континентима.Не
могу као бегунци чак да живе у истим лагерима,већ су Италиани раздвојили
Србе од Хрвата (пошто су Хрвати једног Србина већ били убили а другима
исто спремали).
Нови избеглице,и најновији,и стари,једнако о томе мисле и једнако
поступају (осим,ваљда,неколико Ђиласових следбеника који би хтели бити
Југословени,и тако се деклеришу,али их Хрвати презиру).
То је стварност,понављам,а све друго су приче.Приче су,јамачно,кад се
каже како у Југославији нема више мржње између Срба и Хрвата,да је све
предато забораву итд.Тамо нема слободе,сваки испади против друге нације
строго се кажњавају,па се зато односи који тамо постоје не могу узети као
пример и штандард.
У слободном свету се Срби дистанцирају од Хрвата и Словенаца и ови од
Срба (као и Словенци од Хрвата и обрнуто).Кад би постојала нека
идентичност у погледима,нека бар толерантност,она би долазила до изражаја
у слободи.Ми знамо нпр.да се у тамницама и у робијашницама споје сасвим
супротни типови.Режим Јосифа Броза био је нпр. ставио у исту затворску

ћелију владику Варнаву и бискупа мостарског Чуле.Оба су се лепо слагала
док су заједно били.
Такво је слагање и међу разним народностима у тамници која се зове
Југославија.Односи у слободном свету то најбоље демонстрирају.Кад би било
слоге,или бар толерантности међу њима,међу овим народима,она би се
испољила у слободном свету.
Треба видети само како се новине тих народа узајамно нападају,нпр.
новине Срба и Хрвата.Многи ће читаоци рећи да ја сам то чиним.Истина је и
ја се тим поносим.Јер сва југословенска штампа у емиграцији,усто највећим
делом штампана хрватским писмом,пушта да се Срби нападају од кога било и
колико ко хоће.Не смеју се само издавачи нападати,и вихова дела,а за Србе
последња им брига. Нпр. "Слога” у Аустралији.Неће она да одговори
Хрватима да не би изгубила пет или шест претплатника колико можда
укупно претплатника Хрвата има.То је случај и са другим "гласилима"
расрбљене емиграције.
Међутим,ја на сваки напад одговарам контра—нападом,који несме бити
слабији од напада.Јер ваљда неко мора да брани и част Српског народа,па
макар не било ни југословенства ни Југославије. И неко мора да брани српске
земље и српске духовне интересе,без обзира на саме штете које ће од тога
имати (и материјалне штете и жртвовање своје породице у земљи).Не сме
свак да рачуна са доларима и да према томе удешава свој став,прикривајући
се "југословенством".
Због тога није ни чудо што југословенске вође и југословенске покрете у
српској емиграцији све више напушта маса избеглица. У Чикагу ми је то
нарочито наглашавано и тврдили су да је настао тако радикалан покрет да се
то једва да сагледати.
А изгледа да је другде исто,и да то сви Југословени признају.Ево само два
симтома."Слога" која излази у Перту,саопштава у броју од 16 маја 1958 да је
25 априла била приређена антикомунистичка манифестација "која је била
искључиво посвећена проблемима Југославије".И затим пише даље:"У
великој сали било је једва око 100 људи,међу којима и око 14 Југословена".И

ови су ћутали кад је свирана "наша химна",а британску су пратили
Аустралијанци.Ето им снаге!
Друга југословенска луча,антисрбин З. Ракетић жали се да међу
емигрантима од пре 30 година ниједан за живу главу неће да каже да је
Југословен!Јадни прозелит:колико се мучио да бар једног придобије за
југословенство,и то му није успело.(Ово је писао у "Равногорском Борцу",али
сам број негде затурио).
Тако је сад скоро свуда.А ми ћемо се постарати да и то "скоро" сасвим
отпадне,и да се свуда разоткрију "језици Срба”.Онда ће се с правом
узвикнути: ЈАЗИЦИ ОГЛАШЕНИ,ИЗИДИТЕ!
КРАЈ ПРВЕ СВЕСКЕ

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful