Polemika Vinkelman – Lesing Reč je o visoko akademskoj polemici izmeĎu dvojice najobrazovanijih ljudi svog vremena.

Vinkelman je rodonačelnik istorije umetnosti kao nauke. Uvodi ideju stila koji predstavlja jednu vrstu biologističkog pristupa stvarima, gde svaha epoha ima svoju ranu, zrelu i kasnu fazu, fazu opadanja. Učestvovao je u iskopavanjima u Pompejima i Herkulanumu gde je i tragično nastradao. Bio je veliki zaljublenik u grčki duh, kulturu i umetnost. Tvorac je ideje da se način na koji narod percipira lepotu odražava i na politiku. Tretira lepotu kao duhovnu katergoriju. Njena priroda nije čulna fizička, već je duhovna i duhom se prima u čemu preopoznajemo refleks platonizma u prosvećenosti kao i anticipaciju Hegela. Ističe da je čovekov lik najlepši u prirodi upravo zbog toga što je oduhovljen /≠ vitalizam konja/. U tom kontekstu Vinkelman pravi polnu podelu. Muško telo je za njega lepše od ženskog, po kriterijumu duhovnosti. Ono se može posmatrati nezainteresovano zato što je jednostavnije, plemenitije duhovnije, dok je žensko telo čulnije, puno krivih linija, mnogoliko i senzibilnije. Žensko telo je doduše privlačnije, ali je manje lepo. Fasciniran grčkom skulpturom izlazi sa tezom da je izraz antičke duhovnosti koji se vidi u delima likovne umetnosti PLEMENITA JEDNOSTAVNOST I MIRNA VELIČINA. (npr. Niobida na umoru pati stabilno, sa dostojanstvom, bez preterane grimase)Osećao je da suvišak izražajnosti gura stvaralačko delo u izobličenost, zbog čega je i osećao odbojnost prema baroku. Zanos svete Tereze po njemu je primer prenaglašenog patosa. On je predstavnik estetike odozdo – analizira pojedinačna umetnička dela, pa dolazi do zaključka. Čuvena je njegova analiza skulpture Laokon i sinovi Polidora sa Rodosa. Vinkelman primećuje da grčki umetnik ne preteruju u prikazivanju osećanja. Laokon se ne dere, ne viče, on je sveden na mirni patos, čemu je suprotstavljena Vergilijeva obrada istog motiva u Eneidi. U tome Vinkelman vidi potvrdu da je grčki genije sa svojom plemenitom uzdržanošću iznad rimskog. Ova tvrdnja bila je povod za Lesinga da napiše svog Laokona. Lesing ulazi u polemiku sa Vinkelmanom i ruši njegovu tezu o plemenitoj jednostavnosti i mirnoj veličini. Najpre se obara na Vinkelmanovu tvrdnju da ponosni Grk ne podiže nikakvu kuknjavu, naprotiv, najbolji primer za to je Homerova Ilijada gde se bestidno deru ne samo junaci, već i bogovi (Afrodita i Ares). Mi današnji „finiji“ Evropljani smatramo da učtivost i pristojnost zabranjuju dreku i suze. Sve bolove prigušiti, ne oplakivati ni gubitak najmilijeg, sve su to obeležja severnjačkog junaštva, ali naši praoci bili su varvari. Grci ne razmišljaju tako. Oni za razliku od varvarabez stida izražavaju bol i muku. Lesing posebno obraća pažnju na razliku izmeĎu Trojanaca i Ahejaca u epizodi sa primirjem zbog spaljivanja mrtvih. Trojanci spaljuju svoje mrtve bez suza, jer im je Prijam zabranio da plaču, dok Agamemnon ne daje takvu zapovest svojima. Varvari se plaše da bi plakanje omekšalo njihovu hrabrost sutra u boju, a nadmoćni Heleni mogu da plaču i da se tuku podjednako dobro za šta je svakako potrebna veća duhovna snaga. Homer. primećuje Lesing, hoće da nas pouči da samo Grk koji je na visokom civilizacijskom nivou može u isti mah da plače i da bude hrabar, dok nekulturni Trojanac, da bi bio hrabar, mora da uguši svaku čovečnost u sebi, da se ozveri. Kunst je ostati čovek, a biti hrabar. Pošto je pobio Vinkelmanovu tezu, Lesing traga za drugim razlogom za to što je u Laokonovoj grupi strast utišana. On nudi svoju interpretaciju i daje na znanje čitaocu da će težište njegovog istraživanja biti razlika izmeĎu likovnosti i književnosti. Pažljivo razvija argumentativni hod. Poziva se najpre na činjenicu da je lepota bila vrhunski zakon grčke umetnosti. Grci ne prave portret u klasičnom smislu, jer beže od individualnosti /tek će ga Rimljani razviti/. Po Lesingu izraz na licima figura koje prikazuju nikada ne prelazi u ružnu grimasu ili kreveljenje iz estetskih razloga. Pominje i dvojicu slikara Pausuna i Pireika („riparograf“) koji su bili kažnjeni siromaštvom i marginalizovani, jer nisu poštovali ideju lepote kojoj se Grci klanjaju. U tadašnjoj grčkoj kulturi nije bilo razumevanja za portrete ružnih ljudi, žanr scene, berbernice, pijačne tezge sa istrulelim voćem okolo... Kod antičkih Grka je postojao interesantan zakon, zakon helanodika, olimpijskih sudija, koji zabranjuje da se pravi lik pobednika ukoliko ne pobedi tri puta uzastopno, što je bilo gotovo nemoguće. Samo je jednom čoveku (Milon) to pošlo za rukom i igrom slučaja je bio i lep. A postojao je tebanski zakon protiv crteža na kojima se naglašavaju mane nekog lika, danas bismo rekli karikature. Lesing je Grke video kao visoko estetizovan narod koji je u likovnoj umetnosti bežao od prikazivanja vrhunskog stupnja strasti kada grimasa na licu i grč tela postaju ružni. Otuda zaključuje da je u Laokonov grupi strast stišana upravo zbog zakona plastične lepote. Kao svetli primer antičke likovnosti navodi Timanta. Njegova dela svedoče o neprikladnosti preteranih emocija za domen likovnosti, a takoĎe su odličan primer „plodnog trenutka“. Govori o čuvenoj Timantovoj slici Žrtvovanje Ifigenije. Svi likovi iskazuju različiti stupanj žalosti koji im priliči, ali očevo lice je prekriveno, jer je kao predmet nepodoban za prikazivanje. Agamemnonov bol je najjači, on prelazi granicu i postaje ružan. Daje i analizu Timomahove slike Medeja. On je ne slika kako ubija decu, već u trenutku kada je pakleni plan sazreo, kada je ljubomora nadjačala majčinsku ljubav. Isto je sa slikom Razjareni Ajant. Timomah ga ne prikazuje kako besni i ubija goveda i jarce, nego kako sedi iznuren posle napada ludila i donosi odluku da se ubije, a oko njega njega je pomor. Lesing pravi suptilnu distinkciju izmeĎu likovnosti i književnosti. Izlazi sa tezom da je suštinski zahtev likovne umetnosti upravo to kako je raĎena Laokonova grupa. Likovni umetnik ima medijum prostor, a njegov predmet je telo u prostoru. On nema vreme kao medijum, ali može eventualno da dočara protok vremena ako je vešt. On mora da izabere samo jedan trenutak koji će ovekovečiti, a ukoliko je talentovan izabraće „plodni trenutak“ zato što mašti ostavlja slobodnu igru. To je onaj momenat koji predstavlja središte neke radnje, momenta kada lik deluje kao da sumira svoju prethodnu istoriju i nagoveštava ono što će doći. Tu su prošlost, sadašnjost i budućnost sažeti u jedan trenutak i iskazani kroz telesnu formu. Ako se prikaže na primer krajnji momenat vezuju se mašti krila i ona nema kud dalje, a za Lesinga je jako bitno uvlačenje aktivnosti i svesti recipijenta u ceo prostor, njeno dočitavanje. /kantijanska aktivnost subjektivne svesti/. Lesing kaže da su pisac i likovni umetnik kao dva dobra suseda, svako ima svoj plac i nema zalaska u tuĎu teritoriju. One se samo dotiču (ili npr. grana prelazi u tuĎi deo). Pisac za razliku od likovnog umetnika ima kao medijum vreme, a njegov predmet je radnja u vremenu. Ono što je za likovnog umetnika „plodni trenutak“, to je za pisca „dinamičan opis“. Način da pisac zaĎe u oblast likovnosti je da dočara telo u prostoru, na primer putem opisa fizičke telesnosti. Pisac ne sme, smatra Lesing, da bukvalno opisuje delove tela da bi dočarao nečiju lepotu, kao što to često čine romantičari (oči, čelo, usne, ruke,..). Ako hoće zaista da dočara telo u prostoru on tom mora da čini pomoću radnje. Prvo daje primer Ahilovog štita čiji opis Homer provlači kroz radnju, jer nam daje korake kako je nastajao, šta Hefest radi. Drugi primer je Helenina lepota koja nigde nije opisana. Homer daje čitaocu da vidi kakav utisak ostavlja Helena na trojanske starce u čuvenoj

sceni kada ona izlazi na terasu na tvrĎavi. Lesingova studija je jedan od retkih primera recepta u umetnosti. Kako bi trebalo raditi. a ipak priznaju da je bila vredna rata. Na slici nam nije jasno zašto je ona zakukuljena. a nepriličan nam je njihov pogled. jer je kod njih seksualnost isključena i oni su ti koji ispaštaju zbog nje. Njihova zadivljenost je merodavna. . Da bi dokazao svoju tezu. a poezija zvukove povezane u vremenu. Helena je prekrivena velom. a šta izbegavati. Slikarstvo upotrebljava oblike i boje u prostoru. a starci je požudno gledaju. Lesing navodi primer slikara koji je istu ovu scenu sa Helenom naslikao.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful