You are on page 1of 348

MILO JADI, DUAN MALJKOVI, ANA VESELINOVI (UR.

KRIZA, ODGOVORI, LEVICA


PRILOZI ZA JEDAN KRITIKI DISKURS

MILO JADI, DUAN MALJKOVI, ANA VESELINOVI (UR.)

KRIZA, ODGOVORI, LEVICA


PRILOZI ZA JEDAN KRITIKI DISKURS

BEOGRAD, 2012

IMPRESSUM
PUBLIKACIJA: KRIZA, ODGOVORI, LEVICA -Prilozi za jedan kritiki diskursIZDAVA: Rosa Luxemburg Stiftung Regionalna kancelarija za jugoistonu Evropu Gospodar Jevremova 47, Beograd, Srbija UREDNITVO: Milo Jadi Duan Maljkovi Ana Veselinovi UREDNIKI SAVET: Boris Kanzleiter, Stipe urkovi AUTORI I AUTORKE TEKSTOVA: Goran Musi, Mislav itko, Erik Tusen, Statis Kuvelakis, Joakim Beker i Johanes Jeger, Volfgang trek, Ankica akardi, Draen imlea, Sreko Horvat i Igor tiks, Tihana Pupovac, Andreja ivkovi, Primo Kraovec, Nensi Frejzer, ura Kneevi, Frank Depe, Milorad Gaevi, Toni Prug, Majk Dejvis, Rastko Monik PREVOD: Duan Maljkovi, Aleksa Golijanin, Darko Vesi, Milo Jadi i Tamara Bakovi, Milica Jeremi FOTOGRAFIJE: Copyright Ashley Gilbertson/VII Naslovna: Kevin Fitzgerald (21) student istorije na Univerzitetu Fordham i aktivista Occupy Wall Street pokreta, tokom okupacije Times Square-a u New York-u, meu 20 000 ljudi dri transparent na kome pie Revolucija ce biti iva. LEKTURA I KOREKTURA: Miodrag Kojadinovi, Milica Jeremi DIZAJN: Ana Humljan PRIPREMA ZA TAMPU: Dejan Dimitrijevi TAMPA: Pekograf, Beograd, april 2012. TIRA: 700

Zahvaljujemo se svim uesnicima i uesnicama Letnje kole Kriza, odgovori, levica, odrane od 20. do 24. jula 2011. godine na Frukoj Gori, i koleginicama i kolegama iz Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe

SADRAJ

2. 7. 7. 929 67. 69 74 89 -

PREDGOVOR 1 KAPITALIZAM ZA XXI VEK A. Istorija i uzroci krize Goran Musi: Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu Mislav itko: Monetarna teorija proizvodnje i kriza kapitalizma B. Sluaj Evropa Erik Tusen: Jezgro protiv periferije u Evropskoj uniji Statis Kuvelakis: Grki kotao Joakim Beker i Johanes Jeger: Od ekonomske krize do krize evropskih integracija

107. 2 I POSLE NEOLIBERALIZMA - NEOLIBERALIZAM 107. 109 129 149 157. 159 177 188 A. Kapitalizam, drava, ekologija Volfgang trek: Kriza demokratskog kapitalizma Ankica akardi: Minimalna drava i neoliberalne strategije kapitalizma Draen imlea: Ekologizacija kapitalizma Green New Deal ili samo jo jedan uobiajeni deal? B. Sluaj Balkan Sreko Horvat i Igor tiks: Dobrodoli u pustinju tranzicije! Postsocijalizam, Evropska unija i nova levica na Balkanu Tihana Pupovac: Aporije direktne demokracije Andreja ivkovi: Povratak u budunost tranzicija na Balkanu

221. 3 LEVI IMPULSI 221. 223 239 257 267. 269 289 310 316 327 A. Klasa i identiteti Primo Kraovec: NEVER TRUST A HIPSTER kritika kreativnog malograanstva i koncepta nove klase Nensi Frejzer: Feminizam, kapitalizam i lukavstvo istorije ura Kneevi: Feminizam i ljevica MAINSTREMOM UDESNO B. Budunost i perspektive levice Frank Depe: Socijalizam u XXI veku vie od utopije? Milorad Gaevi: Alterglobalistiki pokret i revolucija? Toni Prug: Direktna demokracija od protesta do ire politike borbe Majk Dejvis: Prolee naspram zime Razgovor sa Rastkom Monikom: Bez organizacije nema revolucije

333. ABSTRACTS / BIOGRAFIJE

PREDGOVOR

... mada nam istorija govori da je, barem u industrijalizovanim zemljama, levica imala vie razloga za strah da e desnica sruiti demokratiju u cilju ouvanja kapitalizma, nego to se desnica mogla bojati da e levica ukinuti kapitalizam zarad demokratije. (Volfgang trek)

Kada se pre pola decenije ameriki finansijski sektor naao na korak od kolapsa, malo je ko mogao pretpostaviti da e se spirala nastaviti kroz duniku krizu zemalja evropske periferije, preko krize itave evrozone, pa sve do dovoenja u pitanje daljih EU integracija, to e nam sve, izmeu ostalog, dati za pravo da restauraciju kapitalizma u Istonoj Evropi napokon ponemo shvatati kao proces periferizacije, umesto da ga posmatramo kroz dvodecenijski diskurs tranzicije. Svakako, danas vie nego ikada svedoimo intenzivnom javnom govoru o globalnoj ekonomskoj krizi. Pored apstraktne konstatacije da kriza evidentno postoji i da je jedna od najteih do sada oko ega se veina komentatora/ ki slae postoje izvesna interpretativna razilaenja u konkretnim pitanjima. Ukoliko odbacimo naivne dileme da li uzrok krize lei u manjku ili viku socijalne intervencije drave u navodno slobodnu trinu sferu, i ako izuzmemo objanjenja koja u sredite problema

stavljaju pohlepu bankarskih elita, ostaju pitanja sa kojima se levi ekonomski analitiari suoavaju: da li se kriza moe opisati klasinim marksistikim teorijskim aparatom ili je re o fenomenu koji zahteva produkciju novih istraivakih paradigmi kako bi bio adekvatno shvaen? Marksisti navode delove Kapitala koji gotovo profetski opisuju uzroke aktuelne krize, a jedan od simptoma koji im daje za pravo jeste i injenica da sam Kapital ponovo postaje bestseler, to svedoi o potrebi da se u njemu pronae objanjenje krize, ali i alternativa uzdrmanom ekonomskom sistemu. Postavlja se pitanje da li je ovo jo jedna od regularnih kriza u kapitalizmu ili je sam kapitalizam u odluujuoj krizi? Ima li smisla govoriti o transformaciji neoliberalizma u novonastalim kriznim okolnostima iz kojih se raa neto novo ili i dalje ostajemo u osnovnim okvirima (neo)liberalne ideologije koja je i do sada pokazivala sposobnost apsorpcije subverzivnih delovanja, ukljuujui ih

PREDGOVOR

u svoju strukturu (koju je posledino neznatno menjala, uglavnom u pravnom domenu). Ukoliko se najave o nunoj smrti kapitalizma ve sutra ne doive previe ozbiljno ostaje problem, u tesnoj vezi sa uzrokom krize, a to je njena lokalizacija u obimu i intenzitetu: da li je ona do te mere izraena, da nuno vodi rekompoziciji temeljnih postavki kapitalizma, recimo odnosu vlasnika sredstava za proizvodnju i radnika, ili je to jedna od najteih, ali kriza u koje kapitalizam redovno upada i, kako smo do sada videli, jo redovnije izlazi? Ili, ukoliko bismo pokuali da problemu pristupimo dijalektiki nije li kapitalizam, nemajui stabilno stanje (setimo se njegovog opisa iz Komunistikog manifesta kao dinamikog sistema u stalnoj ekspanziji i revoluciji sopstvenih mehanizama reprodukcije)1 de facto u permanetnoj krizi (setimo se stalnih lokalnih i regionalnih privrednih neprilika: bankrota,
1 Buroazija ne moe da postoji, a da neprekidno ne revolucionie orua za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje, pa dakle i celokupne drutvene odnose. A svim ranijim industrijskim klasama bio je naprotiv prvi uslov opstanka nepromenjeno zadravanje starog naina proizvodnje. Neprekidni prevrati u proizvodnji, neprekidno potresanje svih drutvenih odnosa, vena nesigurnost i kretanje izdvajaju buroasku epohu prema svima drugima. Ona rastvara sve vrste, zarale odnose sa svima starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre no to mogu da ovrsnu. Sve to je vrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve to je sveto skrnavi se, i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj ivotni poloaj, na svoje meusobne odnose pogledaju trezvenim oima. Karl Marks & Fridrih Engels Komunistiki manifest, Liber CLS, Beograd, 2005.

korupcijskih skandala, valutne depresijacije, hiperinflacije i sl.), koja se samo jasnije ispoljava kada pree odreenu granicu? Oni koji su neoliberalnim politikama krizu i izazvali, u poetku su na nju reagovali tako da se moda moglo uiniti da emo prisustvovati kraju neoliberalizma. Svugde se prialo o potrebi obuzdavanja pomahnitalog pekulantskog sektora finansija i humanizovanju liberalnog kapitalizma; vodee kapitalistike drave nacionalizovale su velike banke i osiguravajua drutva i pomagale opstanak posrnulih industrijskih preduzea. Ipak, nakon mera spaavanja bankarsko-finansijskog sektora novcem poreskih obveznika, kao i nametanja radikalnih mera tednje kako bi se drutvenim sredstvima najirih slojeva stanovnitva sanirali privatni gubici krupnog kapitala jednom reju: prebacivanjem tereta krize na one koje je kriza najvie i pogodila postalo je jasno da je ideja vladajue elite da se sve promeni kako se nita ne bi promenilo. Naravno, sve navedeno je moralo da izazove reakciju globalnog naroda. Osim retkih akademskih glasova sa levice, kojima je i dalje teko da se probiju u medijski mainstream, otpori su uglavnom dolazili sa ulica i trgova: od evropskih masovnih socijalnih protesta, preko Arapskog prolea, do pokreta Okupirajmo Wall Street koji se irio svetom prerastajui u globalni Occupy pokret. Ipak, ako izuzmemo izvesne eksperimente sa novim oblicima socijalizma u

PREDGOVOR

Junoj Americi, evidentno je da se na globalnom nivou nastavljaju antisocijalne politike. U razvijenim zapadnim zemljama sve je oigledniji deficit demokratskog odluivanja, dok u nekim lanicama EU prisustvujemo tehnokratskim puevima. Levici danas svakako manje nedostaju kritike analize, pa ak i predlozi alternativa dominantnom modelu kapitalistike strukture, negoli praktine politike stvarne promene klasnih odnosa koje se nee svoditi na socijal-demokratsko reenje odnosno tzv. dravu blagostanja (koja, podsetimo, blagostanje takoe vertikalno hijerarhizuje [nema stvarne materijalne egalitarizacije] i vrlo podrobno uva svoje dravljane sve striktnijim imigracionim politikama, zauzvrat radikalno eksploatiui, na nivou internacionalnog kapitala, druge, manje razvijene drave). *** Ovaj zbornik nastao je kao jedan od rezultata letnje kole Kriza, odgovori, levica, odrane u Andrevlju na Frukoj gori, od 2123. jula 2011. godine, u organizaciji fondacije Rosa Luxemburg. Tema kole bila je aktuelna ekonomska kriza, njeni uzroci i posledice po kapitalistiki sistem i njegovu politiku ideologiju, kao i kritika analiza potencijala levice da krizu iskoristi za sopstvena preispitivanja, teorijske (re) artikulacije i jaanje politikih kapaciteta. Njen cilj bio je opte politiko-teorijsko obrazovanje sa posebnim akcentom na znaenje i znaaj ekonomske krize i njenih posledica na dravne i regionalne

politike, kao i na razliite socijalne pokrete. Ovakva edukacija, uz (re)mapiranje glavnih polja kojima se savremena levica bavi, trebalo je da pomogne povezivanje i umreavanje regionalnih levih politiko-aktivistikih i teorijsko-istraivakih inicijativa. Specifina vanost odravanja letnje kole sa ovim temama lei u injenici da je predloen novi i drugaiji pogled na aktuelne ekonomske i optedrutvene tendencije o kojima se na prostorima bive Jugoslavije uti, preutkuje ili pogreno govori. U regionu u kojem dominira nekritiki odnos prema privatizacionim procesima, neoliberalnim reformama i EU integracijama, levica gotovo da nema prostora da svoje analize uini javnim. Nadamo se da je letnja kola barem minimalno pomogla u stvaranju preduslova tih mogunosti. Trea u nizu, letnja kola Kriza, odgovori, levica okupila je jedanaest izlagaa i izlagaica i preko pedeset drugih uesnica i uesnika iz zemalja bive SFRJ i drugih evropskih zemalja (Nemaka, Velika Britanija, Italija). U konceptualizaciji i realizaciji letnje kole uestvovale/i su: Boris Kanzleiter, Ana Veselinovi, Milo Jadi, Duan Maljkovi, Ksenija Forca,Vladan Jeremi i Milan Rakita. Trodelni zbornik koji je pred vama, tematski delimino sledi trodnevni koncept same kole. Imajui u vidu kompleksnost tema koje je bilo nemogue obuhvatiti u celosti, kao i turbulentnu

PREDGOVOR

dinamiku globalnih drutvenih promena izazvanih krizom, zbornik smo dopunili dodatnim tekstovima, koji uz priloge predavaa i predavaica, pruaju iri uvid u savremene analize i debate na levici. Stavovi koji su izneti u tekstovima su stavovi njihovih autora i autorki i ne moraju se nuno poklapati sa pozicijama sa kojih nastupaju organizatori/ke skupa i urednitvo. Prvi blok zbornika, pod naslovom Kapitalizam za XXI vek, posveen je analizama razliitih aspekata aktuelne krize. U odeljku Istorija i uzroci krize dat je pregled istorijata i marksistikih interpretacija kriza u kapitalizmu (Goran Musi), i prikazan je odnos postkejnzijanizma i marksizma kao najplodotvornijih eksplanatornih okvira za razumevanje trinih turbulencija i krahova (Mislav itko). Sledei segment Sluaj Evropa, nudi analizu specifinosti evropske krize, s obzirom na podelu unutar EU na periferiju i centar (Erik Tusen), prikazuje uzroke i tok kriznih zbivanja u Grkoj pod merama tednje (Statis Kuvelakis), i objanjava strukturne uslove nejednakog privrednog razvoja zemalja EU i iz toga proizalu krizu evropskih integracija (Joakim Beker i Johanes Jeger). Drugi blok, I posle neoliberalizma - neoliberalizam, u prvi plan stavlja institucionalne, politike, ekonomske i ideoloke odgovore na krizu i njene aktuelne posledice. U prvoj celini Kapitalizam, drava, ekologija, kroz istorijsku analizu razvoja kapitalistikih ekonomija nakon

Drugog svetskog rata, objanjavaju se strukturne napetosti izmeu kapitalizma i demokratije (Volfgang trek), nudi se pregled razvoja ideje i praksi (neo) liberalne drave i ispituje teza o drugom valu neoliberalizma (Ankica akardi), analiziraju se ekoloke opasnosti i paradoksi kapitalistikih sistema, kao i povezanost ekoloke sa ekonomskom krizom (Draen imlea). Druga komponenta ovog bloka Sluaj Balkan, zapoinje tekstom u kojem se ispituje teleoloki narativ tranzicije, kao i politika i ekonomska ideologija u njenom temelju, navode se konkretni mehanizmi briselskih politika spram Balkana, ali i dokumentuju impulsi nove levice na postjugoslovenskom prostoru (Sreko Horvat i Igor tiks). Vodei se primerom politikih praksi koje su koriene u borbi hrvatskih studenata za besplatno obrazovanje tokom 2009. godine, autorka (Tihana Pupovac) u narednom tekstu ispituje transformativne potencijale direktnodemokratskog principa. U poslednjem prilogu ove celine zagovara se ideja balkanske federacije kao alternative EU integracijama i odbacuje koncept tranzicijskih ekonomija, uz tezu da korene savremenog ekonomskog kolapsa treba traiti jo u trinoj liberalizaciji unutar nekadanje SFRJ (Andreja ivkovi). U treem bloku zbornika, Levi impulsi, prikazana su neka od kljunih teorijskih i praktino-politikih pitanja sa kojima se savremena levica suoava. U uvodnom tekstu potpoglavlja Klasa i identiteti, autor (Primo Kraovec) polemie
5

PREDGOVOR

sa teorijskim vienjima koja klasu svode samo na jedan od identiteta, i uz kritiki osvrt na problematiku kreativnih i kulturnih industrija ispituje nove oblike eksploatacije i klasne kompozicije. O odnosu levice i feminizma, kao i integraciji (drugog talasa) feminizma u kapitalizam, analizi procesa kulturalizacije i profesionalizacije enskog pokreta, uz naglaavanje opasnosti njegovog udaljavanja od ire kritike politike ekonomije, neoliberalizma i kapitalizma uopte, govore autorke naredna dva teksta (Nensi Frejzer i ura Kneevi). I na koncu, u segmentu Budunost i perspektive levice analizirana su kljuna mesta izazova sa kojima se leva politika danas suoava. Tekst koji otvara poslednje poglavlje zbornika razmatra znaaj i perspektive levice u XXI veku, nakon sloma realno-postojeeg socijalizma i promena kroz koje prolazi globalni kapitalizam (Frank Depe). Sledi prikaz osobenosti i odreenih nedostataka alterglobalistikog pokreta (Milorad Gaevi), kao i problematizovanje iskustava i karaktera direktne demokratije irom sveta u kontekstu osmiljavanja adekvatnih politikih strategija (Toni Prug). U nastavku se nudi generalni pregled aktuelnog globalnog politiko-ekonomskog stanja uz povlaenje paralela sa znaajnim sekvencama iz dosadanje opte i istorije emancipatornih borbi (Majk Dejvis). Zbornik zatvara intervju koji preispituje mogunosti razliitih metoda politikog organizovanja koji stoje na raspolaganju savremenoj levici (Rastko Monik).

Zbornik Kriza, odgovori, levica pokuava da pored navedenih pitanja i nedoumica koje takoe treba jasno artikulisati da bi se na njih uopte i moglo plauzibilno odgovoriti ponudi i mnoga reenja, s obzirom na raznovrsne aspekte poslednje krize kapitalizma. Pokazuje se da levica, ne samo da ima mnotvo odgovora i konkretnih predloga za reavanje posledica i prevenciju novih privrednih lomova reformskog karaktera, dakle prepravki unutar samog sistema, ve nudi i radikalne izmene njegovog dosadanjeg funkcionisanja, bilo da se to odnosi na partikularne politike poteze kakvo je npr. proglaenje dravnog duga nevalidnim i njegovo potpuno odbacivanje ili da se ispostavlja univerzalni zahtev, kao krajnji cilj levice, a to jeste prevazilaenje kapitalizma (odbacivanje Fukujamine ideje o kraju istorije) i ukidanje klasnog poretka kao takvog.
Urednitvo Beograd, mart 2012

1. KAPITALIZAM ZA XXI VEK


A. Istorija i uzroci krize
Goran Musi: Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu Mislav itko: Monetarna teorija proizvodnje i kriza kapitalizma

GORAN MUSI

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

APSTRAKT: Tekst e predstaviti osnove marksistike analize vrsta kriza u kapitalizmu. Pri tome, pokuae da razgranii cikline krize kapitalizma od optijih i skicirati dve tradicije posmatranja kriza iz marksistike perspektive teoriju nedovoljne potronje i teoriju tendencijskog pada prosene profitne stope. Pri kraju, tekst e opisati dva perioda kapitalistikog razvoja nakon Drugog svetskog rata zlatno doba, od zavretka rata do sredine sedamdesetih, i dugoroni pad, od tzv. druge energetske krize do danas. U zakljuku, rad daje uvid u par perspektiva za dalji razvoj globalnog kapitalizma nakon najnovije krize 2008. godine. KLJUNE REI: ciklina kriza, kriza kapitalizma, nedovoljna potronja, pad prosene profitne stope, epohe kapitalistikog razvoja, globalna hegemonija.

1A .
UVOD

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

Posle Velike depresije javila se recesija 1937. Sve do Drugog svetskog rata nije bilo nagovetaja kraju kriznih godina. Da nije bilo rata, svi su izgledi da bi se depresija nastavila. No, to doba u ivotu SAD danas je toliko daleko da neki ekonomisti mogu da razviju teorije koje poriu realnost krize, a da se pri tome na njih ne gleda kao na totalne budale. Lester Turou1

U protekle tri decenije termin drutvena kriza umnogome je izgubio na teini i potentnosti koje je nekada nosio sa sobom. Mediji ga danas koriste kako bi opisali mnotvo, naizgled izolovanih, vanrednih dogaaja u razliitim sferama drutva. Crna hronika se uvek poziva na krizu morala, borbe za partijsku prevlast unutar vladajuih koalicija brzo se unapreuju u politiku krizu, dok se bankrot velike banke ili pad cena akcija na berzi izjednaava sa ekonomskom krizom. Disciplinarna rascepkanost drutvene teorije kao i ve poslovina odbojnost prema velikim narativima svakako ne doprinose promeni ovakvog stanja u popularnim diskursima. Ovaj tekst e pokuati da ide u pravcu suprotnom od glavnog toka diferencijacije drutvenih fenomena i njihovih objanjenja. Umesto pojedinanog sagledavanja svake od prostorno i vremenski razbacanih mini-kriza, fokus e biti stavljen na globalne procese dugog trajanja i mnotvo dogaaja unutar njih koji u trenutku nastanka moda ne deluju kao meusobno povezani i dovoljno spektakularni da bi ih posmatrai ili sami uesnici prepoznali kao naroito znaajne. Po pravilu, tek nagla erupcija dugoronih istorijskih procesa u vidu otvorenih i otrih drutvenih sukoba otvara mogunost za sveobuhvatnije interpretacije koje pomenute dogaaje reaju u uzrono-posledini tok. Kapitalizam, kao drutveno-ekonomska formacija koja je sklona krizama, redovno stvara uslove za ovakvu vrstu teorijske refleksije i obnove pokuaja objanjenja istorijskih procesa. Liberalni konsenzus, nastao nakon pada projekta dravnog socijalizma, u prvi plan stavlja navodno superiornu ekonomsku efikasnost kapitalizma u odnosu na druge sisteme. Ovo je esto kljuan argument za njegovo usvajanje kao najboljeg od svih realno moguih svetova. U svojoj najnovijoj knjizi posveenoj globalnom ekonomskom slomu 2008, Dejvid Harvi (David Harvey) opisuje danas opte prisutan feti tehnolokih i vremensko-prostornih reenja pod trinim zakonima. Savremeni kapitalizam ini se sposobnim za prevazilaenje svih prepreka koje mu se postave na putu neprestanog napretka.
1 L. Thurow, Ekonomika ponude neobina struja ili glavni pravac ekonomike, MC CK Srbije, Beograd, 1986, 70.

10

GORAN MUSI

Zdravorazumski uvidi tako esto previaju injenicu da je trite sutinski iracionalan i rasipniki mehanizam alokacije ekonomske aktivnosti i raspodele dobara. U kapitalizmu, tokovi drutvene reprodukcije odvijaju se kao spolja nametnuti, a ne kao svesno regulisani procesi. Dovoljno je uporediti stepene nesigurnosti u televizijskom izvetavanju dnevnog poslovanja na berzi sa vremenskom prognozom da bi se shvatila bespomonost drutva pred slepim silama trita. Suprotno oekivanjima neoklasine ekonomske teorije, marksistika politika ekonomija tvrdi da trite ne dovodi do automatske ravnotee ponude i tranje, ve venog kolebanja koje nikada ne dolazi do cilja.2 Preduzetnik ne moe unapred sa sigurnou znati da li su mu anse za profitabilno poslovanje vee u jednoj u odnosu na drugu investicionu priliku. Alokacija ex-post putem pokuaja i greke se tako namee kao neizbean nain funkcionisanja trine privrede. Dakle, ak i da zamislimo taku u kojoj su ponuda i tranja u ravnotei tokom dueg vremenskog perioda, takvo stanje se ne moe postii bez prethodnog rasipanja resursa kroz istrebljujuu konkurenciju i periodine krize. CIK-CAK Kapitalistika privreda razvija se du cik-cak linije tokom koje se smenjuju periodi prosperiteta i pada. U godinama prosperiteta, kada su profitne stope visoke, kompanije tee da proire proizvodnju i angauju nove radnike kako bi sustigli rastuu potranju. U momentu prezasienja trita, preduzetnici naglo postaju zatrpani zalihama robe koju ne mogu realizovati. Sledi smanjenje obima proizvodnje i otputanje prekobrojne radne snage, mere koje samo produbljuju krizu. U trenutku kada se profitne stope ponovo podignu, a agregatna tranja oporavi, stvaraju se uslovi za novi ciklus ekspanzije. Gore opisani sled dogaaja predstavlja uobiajeni ritam ciklinih kriza kroz koje prolazi svaka trino orijentisana nacionalna ekonomija u vremenskim razmacima od otprilike deset godina. Takve redovne oscilacije treba razgraniiti od generalnih kriza (kriza kapitalizma) koje se javljaju akumulacijom kontradikcija kroz vie manjih, ciklinih kriza. Od poetka 20. veka, razvojem kapitalizma kao svetskog sistema, krize kapitalizma neminovno se manifestuju kao globalne ekonomske krize. Tokom proteklih sto godina oveanstvo je prolo kroz dve takve krize: veliku ekonomsku krizu tridesetih i energetsku krizu sedamdesetih godina prolog veka.

K. Marks, F. Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb 1978, 123-124.

11

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

Mnogi posmatrai ocenjuju globalnu krizu 2008. godine kao poetak tree krize ovakvih razmera.3 Poput ciklinih kriza, krize kapitalizma propraene su smanjenjem obima proizvodnje u preduzeima, negativnim trendom rasta bruto drutvenog proizvoda, usporavanjem investicija, nezaposlenou, padom cena sirovina na svetskom tritu, nestabilnou vrednosti akcija na berzama, itd. Meutim, razmera i upornost negativnih ekonomskih trendova u ovim sluajevima za sobom povlae dublje politike i drutvene potrese unutar nacionalnih granica, nove geopolitike saveze meu dravama i promenu dominantnih paradigmi razvoja. Tokom itavog 19. veka, klasini liberalizam je na ekonomske krize gledao na nain na koji ljudi gledaju na elementarne nepogode. Sve to su drave u periodima krize mogle da urade bilo je da stabilizuju svoje ekonomije vrstim potovanjem trinih mehanizama i saekaju da oluja proe. Endrju Gembl (Andrew Gamble) nas podsea kako je izmeu 1845. i 1849. godine skoro milion stanovnika u krizom pogoenoj Irskoj umrlo od gladi, a da pritom vlada Velike Britanije nije nala za shodno da intervenie ekonomskim merama koje bi eventualno ublaile patnje stanovnitva.4 Vladajue uverenje bilo je da trite, preputeno samo sebi, uvek postavi temelje za nov period ekspanzije. Na slian nain, sve do izbijanja globalne krize sredinom sedamdesetih godina prolog veka, ortodoksno ekonomsko shvatanje bilo je da se ekspanzivna faza kapitalistikog ciklusa moe produavati u nedogled pomou dravne stimulacije agregatne tranje. U situaciji stalno rastue tranje sa jedne, i dravnih investicija u razvoj novih tehnologija sa druge strane, kapitalisti su navodno bili u poziciji da konstantno prilagoavaju nove pronalaske ljudskim potrebama i proiruju trite. Ovo shvatanje ostavilo je traga i na levici. Jirgen Habermas razvio je teoriju krize legitimiteta u kojoj je mehanizam ekonomske krize utihnuo pod administrativnim reenjima i postao podreen borbi za odranje politike i kulturne legitimacije dravnih institucija naspram drutva.5 U protekle tri decenije svedoci smo povratka vere u sposobnost kapitalizma da prevazie svaku krizu. Odsustvo duih lomova svetskog trita u ovom periodu navelo je mnoge ekonomiste da govore o novoj paradigmi rasta, zasnovanoj na
3 A. Gamble, The Spectre and the Feast: Capitalist Crisis and the Politics of Recession, Palgrave Macmillan, London, 2009, 6-7. 4 5 Ibid., 94. J. Habermas, Legitimation Crisis, Beacon Press, Boston, 1975, 68-75.

12

GORAN MUSI

naizgled nezaustavljivom rastu cena akcija na berzama. iroka primena novih elektronskih tehnologija u proizvodnom procesu, kao i komercijalna distribucija pronalazaka poput personalnih kompjutera ili mobilnih telefona, stvorili su novi kult progresa i vere u stvaralaku mo trita. Dejvid Harvi upozorava na promenu u mentalnim konceptima graana razvijenih kapitalistikih zemalja tokom poslednjih par godina. Finansijski kapitalizam uvukao je iroke slojeve stanovnitva u ostvarivanje dela dohotka putem zaduivanja, pekulacije na berzi i privatizacije dravne imovine, usaujui tako individualizam i princip line odgovornosti kao kulturnu normu svim drutvenim slojevima. Preliminarna istraivanja u SAD pokazuju da mnogi od ljudi pogoenih pucanjem balona cena nekretnina ne okrivljuju sistemska reenja ve sopstvenu nesposobnost da ispune norme dobrog poslovanja koje se navodno oekuju od privatnog posednika.6 Ne radi se dakle samo o nedostatku dueg istorijskog pamenja ekonomista, akademske levice i obinih graana. Eksplozija finansija i berzanskog poslovanja u protekle tri decenije ine da se danas vie nego u bilo kom prethodnom periodu, oekivanja javnosti smatraju za presudan ekonomski faktor. Menadmentski kursevi biznis motivacije na koje firme alju svoje zaposlene, ba kao i bestseleri o moi pozitivnog miljenja, igraju vrlo konkretnu ulogu u naduvavanju finansijskih balona koji funkcioniu po sistemu piramidalne prevare. to investitori predanije veruju u mo trita i to se vie ljudi aktivno ukljuuje u finansijske pekulacije, to e cene na berzi jedno vreme nastavljati vie da rastu.7 Pa ipak, i pored svih osobenosti perioda u kome ivimo, ne postoji ni jedna fundamentalna promena u funkcionisanju kapitalizma proteklih trideset godina koja bi mogla spreiti otvaranje prostora za borbu interpretacija drutvenih i ekonomskih procesa nakon najnovije globalne krize. Imanuel Volerstin (Immanuel Wallerstein) primeuje kako termin kriza krajem prolog veka umnogome biva zamenjen optimistinijim pojmom globalizacija.8 Antiglobalistiki pokret je vie voleo da govori o neoliberalizmu nego o kapitalizmu.
6 D. Harvey, The Enigma of Capital and the Crises of Capitalism, Profile Books, London, 2010, 132.

7 Piramidalna ema funcionie tako to firma pekulant pone da se reklamira obeavajui neobino visoke prinose na depozite, tako privlaei veliki broj investitora eljnih brzog bogaenja. Meutim, umesto mistine investicije koja navodno donosi vanserijski profit, firma kree da koristi depozite kako bi isplatila obeane prinose prethodnim investitorima. Da bi se odrala, takva ema zahteva neprestan priliv novih depozita od strane ljudi i institucija koji veruju u itav poduhvat. Naravno, piramidalna ema neizostavno puca i razotkriva se kao prevara u momentu kada je nemogue isplatiti jo jednu ratu na depozite. 8 I. Wallerstein, Structural Crises, New Left Review, 62, 2010, 133.

13

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

Nakon pucanja balona trita nekretnina i povratka dravne intervencije tokom protekle tri godine, kriza kapitalizma ponovo postaje dovoljno uverljiv opis drutvene realnosti. Ekonomisti sa kejnzijanskim shvatanjem globalne krize, kao dogaaja koji vue korene iz talasa neoliberalne deregulacije s kraja sedamdesetih godina prolog veka, dobijaju sve vie panje u medijima. Na slian nain, najnovija kriza vraa snagu teorijama koje se fokusiraju na unutranje zakone razvoja kapitalistike robne proizvodnje, a krizu vide kao inherentan deo drutveno-ekonomskog sistema u kojem ivimo. U sledeem delu teksta pokuaemo blie da objasnimo naine na koje marksistika politika ekonomija objanjava periodine krize. MEHANIZAM KRIZE Veina ekonomista veruje da je svaka kriza jedinstvena i da samim tim zahteva zasebno objanjenje. tavie, oni uzroke pojedinanih kriza uglavnom vide u spletu posebnih okolnosti ili spoljanjem oku koji sistem naprasno izbacuje iz ravnotee. Sklonost ka ovakvim objanjenjima logina je ako se ima u vidu da glavni tok ekonomske teorije ima tendenciju da trite posmatra kao samoreguliui mehanizam. Analize ovog tipa dominiraju u svakodnevnim osvrtima na aktuelnu krizu. One variraju od pokuaja svaljivanja krivice na konkretne individue i njihove akcije (bilo da su u pitanju moni berzanski pekulanti koji u trci za to veim profitom zaobilaze pravila igre, dovodei u opasnost itav sistem, ili dravni regulatori, koji pogrenim politikim odlukama dozvoljavaju finansijskom kapitalu da se ponaa na utrb veine obinih graana) do sofisticiranijih osvrta na promene u ekonomskoj filozofiji i zakonodavstvu tokom decenija neoliberalizma, koji su postepeno pripremili teren za dananju krizu. Marksistika tradicija na drugoj strani ne negira vanost egzogenih faktora, ali je sklonija da trai strukturne uzroke krize, inherentne samom procesu drutvene reprodukcije pod kapitalizmom. Na apstraktnom nivou, materijalistiko shvatanje istorije kao smene drutvenoekonomskih formacija, uslovljene dijalektikim odnosom izmeu proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje, sugerie da i u kapitalizmu treba traiti iste kontradikcije. Radi se o konstantnom razvoju proizvodnih snaga i neravnomernoj, skokovitoj promeni proizvodnih i svih ostalih drutvenih odnosa. U prvom periodu razvoja kapitalizma, proizvodni odnosi su stimulisali unapreenje proizvodnih snaga drutva, dok ih pak danas gue. Kako drutveni odnosi kaskaju za evolucijom proizvodnih snaga, oni vremenom postaju preuzak okvir za nastavak nesmetanog razvitka tehnike, tehnologije i proizvodne sposobnosti ljudi. Posmatrano iz

14

GORAN MUSI

ovako iroke istorijske perspektive, kriza nije nita drugo do pokuaj pobune proizvodnih snaga protiv odnosa u proizvodnji i ostalim sferama drutva. Konkretnije gledano, nain na koji kapitalizam organizuje materijalnu reprodukciju drutva putem proizvodnje, koja ima drutveni karakter, sa jedne strane, i raspodele rezultata rada, zasnovane na privatnom vlasnitvu nad sredstvima za rad, sa druge, kao i eksploatacija ljudskog rada kroz sam proces proizvodnje, neminovno guraju sistem u krize hiperprodukcije. Naime, da bi pokrenuo proizvodnju za trite privatni preduzetnik unajmljuje sredstva za rad (maine, zgrade, instalacije itd.), predmete rada (sirovine, gorivo itd.) i radnu snagu. Prva dva faktora proizvodnje prenose svoju originalnu vrednost u novi proizvod. Radna snaga, pak, ima to svojstvo da stvara novu vrednost, i kao takva jeste jedini izvor vika vrednosti. Vrednost robe se tako moe izraziti u sledeim vrednosnim kategorijama: postojani kapital (deo vrednosti realizovane robe kojom kapitalista nadoknauje angaovana sredstva za rad i predmete rada), varijabilni kapital (vrednost potrebna da se reprodukuje radna snaga) i viak vrednosti. Radnici, dakle, proizvode veu vrednost od one koju im preduzetnik vraa na kraju meseca u vidu najamnine. Ovo za posledicu ima injenicu da radnici i njihove familije ne mogu kupiti nazad svu vrednost koju proizvedu. Da bi se proirena drutvena reprodukcija neometano nastavila, kapitalisti su stoga primorani da negde pronau tranju za deo vika vrednosti koji su radnici proizveli a ne mogu ga konzumirati, usled eksploatatorskog karaktera robne proizvodnje. U tenji da realizuje ovaj viak, kapital se iri prostorno prodirui u zemlje i narode koji ranije nisu bili izloeni kapitalistikim drutvenim odnosima (restauracija kapitalizma u Istonoj Evropi, na primer), i dubinski, u okviru drutva koje je ve proeto kapitalom u vidu komercijalizacije ivotnih sfera koje su do tada bile izuzete iz trine logike (privatizacija obrazovanja, pripremanje hrane, razonoda itd).9 Meutim, problemi kapitalistike reprodukcije se ne zaustavljaju ovde. Kapitalista, koji usled prava privatne svojine slobodno raspolae proizvedenim vikom vrednosti, takoe se pojavljuje kao potencijalni kupac na tritu. On moe doprineti ukupnoj agregatnoj tranji kupujui luksuznu robu ili investirajui u nova sredstva za rad i predmete rada kako bi unapredio proizvodnju. Pretnja konkurencijom od strane drugih proizvoaa tera ga da vei deo vika vrednosti investira u nabavku novih maina i opreme kojom bi poboljao produktivnost, snizio cenu svog proizvoda i pri tome prisvojio veu masu profita u odnosu na konkurente u grani. Stalnom tenjom ka akumulaciji kapitala, tj. uveavanjem postojanog kapitala svakog
9 B. Kunkel, How Much is Too Much?, London Review of Books, vol. 33, no. 3, 2011, 10.

15

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

od pojedinanih preduzetnika, ostvaruje se apsolutna hiperprodukcija kapitala u grani i samim tim sniavanje profitne stope. Kao to smo rekli, radna snaga je jedini faktor proizvodnje koji moe proizvesti viak vrednosti, stoga se poveavanjem postojanog kapitala u odnosu na varijabilni (porast organskog sastava kapitala) javlja tendencija ka opadanju prosene stope profita. Kako je profit osnovni motiv kapitalistike proizvodnje, preduzetnik postepeno gubi interes za daljim investiranjem, povlai svoju tranju sa trita i tako oznaava poetak krize. U pokuaju da obnovi profitnu stopu pred hiperakumulacijom postojanog kapitala, on moe pokuati da umanji plate radnika, no to samo dodatno zakida ve strukturno limitiranu tranju najamnih radnika i gura privredu u jo dublju krizu. Kako je glavni uzrok krize prekomerna akumulacija kapitala, u vidu naputenih fabrika, zaliha robe koja se ne moe prodati i nataloenih akcija i nekretnina, najefikasniji nain za njeno razreenje jeste unitenje vrednosti ovog kapitala radikalnim sniavanjem njegove knjigovodstvene vrednosti kroz seriju bankrota ili fiziko unitenje putem ratova i prirodnih katastrofa. Pojeftinjenje radne snage kroz kreiranje masovne nezaposlenosti takoe igra bitnu ulogu u procesu povratka profitnih stopa. Kroz koju god od ovih metoda privreda uspe da se oporavi, cena koju plaa stanovnitvo je vie nego visoka. PRILAZI Nakon opisa mehanizma kapitalistike proizvodnje i osnovnih uzroka ciklinog kretanja jasno je da se genezi krize unutar kapitalizma moe prii sa vie strana. Marksistika tradicija pogleda na krizu moe se grubo podeliti na dve glavne grupe autore koji polaze od teorije nedovoljne potronje (hiperprodukcija robe) i one koji se fokusiraju na pad prosene profitne stope (prekomerna akumulacija kapitala).10 Koreni ove diferencijacije seu do naina na koji su klasici marksizma videli krizu poetkom 20. veka, pre svih razlike izmeu analiza Roze Luksemburg i Vladimira Iljia Lenjina. Ovaj tekst e se ipak osvrnuti samo na savremene predstavnike obe tendencije. Teorija nedovoljne potronje polazi od pretpostavke da se viak proizvoda koji se stvara u kapitalistikom nainu proizvodnje ne moe realizovati unutar sistema,
10 Ovde je red pomenuti i treu kolu miljenja koja polazi od realnog porasta najamnina kao glavnog uzroka pada prosene profitne stope (profit-squeeze theory). Ovakav prilaz objanjenju kriz bio je posebno popularan meu marksistima u akademiji poetkom sedamdesetih godina prolog veka, kada su mu porast produktivnosti rada i podizanje nivoa klasne borbe u zapadnim metropolama davale kredibilitet. U dananjim uslovima, meutim, retke su analize koje polaze od ove pretpostavke.

16

GORAN MUSI

pa je nuna geografska ekspanzija ili intervencija drave da bi se problem reio. Tendencija kapitalista da vre pritisak na nadnice radnika u cilju poveanja profita vraa im se u lice poput bumeranga u trenutku kada se ponuda suoi sa nedostatkom agregatne tranje na tritu roba i usluga iroke potronje. Sniavanje nadnica samo naglaava fundamentalnu kontradikciju izmeu totalne vrednosti stvorene zajednikom proizvodnjom i ukupne vrednosti koja se kroz raspodelu vraa varijabilnom kapitalu tj. radnicima. Proizvodnja raste usled investicija u nove maine i tehnologije, ali agregatna tranja za robama i uslugama iroke potronje nikako ne moe da je sustigne. Kriza hiperprodukcije roba i usluga je tako kriza izobilja. Pretkapitalistiki drutveno-ekonomski sistemi zapadali su u periodine krize jer sredstva za rad nisu bila dovoljno razvijena da podmire osnovne potrebe veine stanovnitva. Kapitalizam, s druge strane, po prvi put u istoriji stvara preduslove za zadovoljenje osnovnih zahteva veine stanovnitva razvojem proizvodnih snaga do nesluenih granica, ali upravo trka za akumulacijom postojanog kapitala znai da sistem proiruje rascep izmeu onoga to radnici proizvode i onoga to sebi mogu priutiti da kupe. Danas, nakon skoro tri decenije globalne ofanzive vladajuih klasa protiv sindikalnog organizovanja i ivotnog standarda radnika, teorija nedovoljne tranje je posebno primamljiva kao poetna taka za objanjenje krize. Nova generacija amerikih marksista okupljenih oko magazina Monthly Review ini glavne predstavnike ove tendencije u anglofonskom svetu danas. Njihova analiza se nadovezuje na teoretske temelje koje su ezdesetih godina prolog veka postavili Pol Svizi (Paul Sweezy) i Pol Baran (Paul Baran) u knjizi Monopolski Kapital.11 Da bi nastavio da se razvija, kapitalizam, po njima, mora stalno iznova pronalaziti prilike za nove investicije koje bi generisale tranju za proizvedenom robom i uslugama. No, istorijska evolucija dovela je sistem u monopolsku fazu saturacije trita u kojoj je jako teko pronai ovakve izvore profitabilnosti. Naime, osnovna industrijska infrastruktura u razvijenim kapitalistikim zemljama ve je izgraena, nedostaju novi epohalni proboji u tehnologiji poput parne maine, eleznice ili automobila, koji bi stimulisali rast. Monopoli gue cenovnu kompeticiju koja je nekada bila glavni izvor dinamike, dok sve neravnopravnija raspodela bogatstva limitira agregatnu tranju. Nemogunost realizacije proizvedenog vika ini da se kapitalistika drava sve vie ukljuuje u stimulisanje i supstituciju generalne tranje, pre svega kroz vojne izdatke.

11 P. Baran, P. Svizi, Monopolski kapital, Stvarnost, Zagreb, 1969.

17

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

Za razliku od teorije hiperprodukcije roba i usluga, koja polazi od potronje, veina marksista i dalje preferira tradicionalniji fokus na proizvodnju. Kriza se tako izvodi iz tendencijskog pada prosene profitne stope, uslovljenog prekomernom akumulacijom postojanog kapitala u odnosu na varijabilni, tj. porastom organskog sastava kapitala. Za ovu kolu miljenja, kriza hiperprodukcije samo je manifestacija prekomerne akumulacije sredstava za rad u proizvodnji. Potronja populacije uvek je nedovoljna da otkupi sve proizvode i usluge koje neka nacionalna kapitalistika ekonomija proizvede. Nedovoljna tranja je, dakle, sasvim normalno stanje stvari koje ne moe da objasni periode krize, kada ova kontradikcija naprasno postaje vidljiva. Ameriki ekonomski istoriar Robert Brener (Robert Brenner) verovatno je najpoznatiji savremeni autor koji ekonomsku krizu objanjava kroz proizvodnju. Brener insistira da se marksistika teorija proteklih decenija previe koncentrisala na vertikalne odnose moi, tj. klasnu borbu izmeu radnika i kapitalista, a premalo panje posveivala horizontalnim odnosima konkurencije meu kapitalistima i posledicama koje iz nje proistiu. Za Brenera, pad profita u vodeim kapitalistikim ekonomijama prouzrokovan je prekomernim proizvodnim kapacitetima. Suoene sa globalnom konkurencijom, velike kompanije su se tokom protekle tri decenije radije odluivale da nastave sa instaliranjem dodatnih, modernizovanih delova postojanog kapitala, bez osvrta na ve postojee kapacitete i potrebe da se i njihovi proizvodi realizuju. Osvajanje modernih tehnika proizvodnje u sve veem broju novoindustrijalizovanih zemalja, kao i istovremeno odbijanje industrijskih dinova u tradicionalnim kapitalistikim metropolama da ugase jedan deo svojih linija proizvodnje sa visokim trokovima, dovode do vika kapaciteta, sniavanja cena i istisnua agregatne profitabilnosti. Usled pada stope prinosa, kapitalisti nemaju izbora nego da uspore razvoj proizvodnih pogona i zapoljavanja kao i da izvre pritisak na nivoe nadnica ve zaposlenih. Pad agregatne tranje tako dolazi samo kao krajnji ishod procesa koji se deavaju u proizvodnji, naroito pada prosene profitne stope.12 GRANICE KAPITALA Uprkos opisanim strukturnim ogranienjima rasta, kapitalizam je tokom istorije pokazao zapanjujuu mo prilagoavanja i preskakanja granica koje mu unutranje kontradikcije nameu. Ne postoji konana kriza kapitalizma koja bi ga automatski zamenila drugom drutveno-ekonomskom formacijom. Dok ne bude bio svrgnut osmiljenom akcijom veine eksploatisanog oveanstva, kapital e nasta12 R. Brenner, The Economics of Global Turbulence: The Advanced Capitalist Economies from Long Boom to Long Downturn, 19452005, Verso, London, 2006, 27-37

18

GORAN MUSI

viti da nalazi kreativne naine da se akumulira i tako produi ivot sistemu koji je po marksistima odavno prestao da igra pozitivnu istorijsku ulogu, koju je nekada imao. Kapitalisti pronalaze razne naine da izbegnu nastavak protoka kapitala kroz jednostavno gomilanje postojanog kapitala. Neki od glavnih mehanizama kojima kapitalizam uspeva da jedno vreme zaobie ili prebrodi krize jesu: kredit, dravni intervencionizam, geografska ekspanzija i stvaranje novih potreba i trinih ni za realizaciju robe. Potroaki kredit je danas verovatno najrasprostranjeniji nain na koji kapitalisti uspevaju da nadoknade hronini deficit agregatne tranje stanovnitva. irenje kredita olakava cirkulaciju kapitala, tako to povezuje razmenu roba koje e se tek proizvesti u budunosti sa vrednou koja je ve stvorena danas. Da bi kredit uspeno vrio svoju funkciju, neophodno je da kreditori budu uvereni da e im pozajmljena sredstva biti vraena sa kamatom u budunosti. U periodu ekspanzije ovaj mehanizam uspeno funkcionie neko vreme, irei rizik i odlaui ve postojee kontradikcije. Meutim, u duem vremenskom periodu dolazi do naprasne kontrakcije kredita i vraanja poetnog problema u mnogo irem obimu. Kao to smo videli, manjak agregatne tranje nije osnovna kontradikcija kapitalistikog naina proizvodnje, ve je to nemogunost profitabilnog investiranja vika koji se vremenom akumulira. U momentu kada se javi usporavanje privredne aktivnosti, dolazi do nagle kontrakcije ukupnog kredita, usled sumnje kreditora u mogunost povraaja pozajmljenih sredstava. Ovaj mehanizam smo videli na delu 2008. godine, prilikom uruavanja kredita kojima su kupovani stambeni objekti u SAD. Dravna stimulacija tranje jeste alternativni nain vetakog produetka agregatne tranje iznad nivoa zagarantovanog trinom raspodelom ukupno stvorene vrednosti. Drava kroz mere fiskalne politike moe preneti deo vika vrednosti u ruke onih koji e, za razliku od kapitalista, sa tim sredstvima sigurno izai na trite roba i usluga iroke potronje. Ukoliko ne eli da oporezuje profit vladajue klase, drava se moe zaduiti u svoje ime ili jednostavno tampati novac koji bi potom stimulisao agregatnu tranju. Naravno, posledica ovih mera jeste pad vrednosti novca i potencijalna inflacija. Dravna potronja zapravo daje najbolje rezultate kada se usmeri ka investicijama koje same ne doprinose daljoj akumulaciji kapitala, a to bi znailo u javne radove na kapitalnim projektima ili drugim nekomercijalnim projektima. No, takve mere je, usled istiskivanja privatnog sektora i smanjenja njegove osnovice za akumulaciju, pod normalnim okolnostima jako teko sprovesti tokom dueg vremenskog perioda i u irokom obimu.13
13 F. Magdoff, M. D. Yates, The ABCs of the Economic Crisis: What Working People Need to Know, Monthly Review Press, New York, 2009, 39.

19

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

Geografska ekspanzija je istorijski gledano bila glavna poluga za plasiranje vika vrednosti i irenje akumulacije kapitala. Imperijalizam je teio da uvue veinu svetskog stanovnitva u kapital odnos i na taj nain sebi produi ivot. Vrednost stvorena izvan kapitalistikog sveta mogla je pljakom ili razmenom biti doneta u metropolu i tako osveiti tokove kapitala. Vremenom, strana trita su postala atraktivna, ne samo kao mesta gde bi se mogao plasirati deo robe koju ne moe upiti domaa tranja, ve i kao prostor za izvoz samog kapitala i gradnju novih proizvodnih centara. Pitanje plasmana vika proizvedenog u stranoj zemlji se meutim ponovo postavlja. Slabljenje agregatne tranje u metropoli premetanjem dela proizvodnje na periferiju svakako ne doprinosi reenju. Razvijanje novih proizvoda i otvaranje graninih trinih nia predstavlja za sistem verovatno najzdraviji nain kanalisanja stvorenog vika vrednosti. Komercijalizacija onih sfera ivota koje su do skora bile izuzete s trita, razvoj roba i usluga iroke potronje kao i stimulisanje konzumerizma kroz stvaranje novih potreba, eksplodirali su u proteklih ezdeset godina i stvorili kapitalizam teko zamisliv marksistima iz 19. i prve polovine 20. veka. Ogranienja agregatne tranje ipak i u ovom sluaju koe razvoj potronje i kanaliu je u pravcu u kom je mogue ostvariti profit umesto tenje za ispunjavanjem bazinih drutvenih potreba. Korporacijama je potrebno inicijalno trite koje bi omoguilo akumulaciju kroz plasiranje novog proizvoda. U pitanju su uglavnom nie na ve zasienim tritima razvijenih zapadnih metropola. Tako dolazimo do paradoksalne situacije u kojoj stanovnici brazilskih favela sebi mogu priutiti mobilne telefone, a jo uvek nemaju friidere ili pijau vodu. Kako Dejvid Harvi primeuje, u poslednjih par decenija se sve vie govori o potencijalno dubljem problemu ekolokih granica kapitalizma, koji staru marksistiku parolu socijalizam ili varvarizam ini deplasiranom, jer ak i varvarizam pretpostavlja prirodni habitat u kom bi se razvijao. Kao i svaka drutveno-ekonomska formacija pre njega, kapitalizam se zasniva na proizvodnji materijalnog sveta preradom prirode. No, do sada nezabeleeni ritam ekstrakcije prirodnih resursa, kao i neizbeno uveavanje koliine toksinih nusproizvoda koji se vraaju u okolinu, ine da oveanstvo ve sad osea prirodne granice ovakve vrste razvoja. Harvi pak upozorava da postoji inherentna opasnost potenciranja pretpostavljenih prirodnih limita na utrb drutvenih odnosa koji ekonomski razvoj guraju u tom pravcu. Odnos civilizacije i prirode je neizbeno dijalektiki i otvoren. Analiza mora uzeti u obzir anse za izmenu ljudskih navika, evoluciju prirode kao i proizvodnju prirode od strane samih ljudi. Ekoloke krize se, u tom smislu, najbolje razumeju kao sastavni deo generalne krize kapitalizma.14
14 D. Harvey, The Enigma of Capital and the Crises of Capitalism, Profile Books, London, 2010, 71-77.

20

GORAN MUSI

DUGORONI USPON I PAD Suoeni sa potrebom objanjenja razlike izmeu poletnog razvoja svetske ekonomije, u prve tri decenije nakon Drugog svetskog rata, i sve skromnijih rezultata u decenijama nakon toga, ekonomisti sve ee poseu za teorijom normalne stope rasta kapitalizma koja se navodno vratila nakon vanrednih okolnosti koje su uslovile visoke stope rasta pedesetih i ezdesetih godina prolog veka. Ali, kako Robert Brener primeuje, ideja o nekakvoj prirodnoj stopi rasta koja vai za kapitalistiki nain proizvodnje pada u vodu pred bogatom istorijom raznovrsnih perioda razvitka u proteklih 150 godina. Kapitalizam se odlikuje duim periodima uspona, tokom kojih se pokazao sposobnim za fantastinu ekspanziju, i naglim padovima koji donose godine mukotrpnog povlaenja.15 Ciklina kretanja su sastavni deo duih trendova razvoja bez kojih bismo govorili o kompleksnom ponavljanju umesto o dinaminom razvoju sistema kao celine. Desetogodinji ciklusi imaju drugaiji karakter u razliitim periodima. Ukoliko godine oporavka uspevaju da nadoknade i izmeste gubitak nastao u recesiji koja im je prethodila, govorimo o ekspanzivnom dugoronom trendu. Ukoliko recesioni ciklusi svojom destruktivnou dovedu do ponitavanja i unazaivanja dobitka nastalog u fazi rasta, govorimo o dugoronom periodu pada. Po istoj logici, ukoliko recesija i oporavak iza sebe ostave izjednaujue efekte, radi se o dugoronoj stagnaciji. Kroz istoriju tako moemo razlikovati itave epohe koje se odlikuju kratkotrajnim i blagim recesijama koje smenjuju godine jakog rasta. U drugim periodima, ciklina oscilacija e imati negativan trend, sa dominantnim recesijama i sve slabijim oporavcima. Upravo prelazni periodi izmeu ovakva dva dugorona perioda otvaraju prostor za radikalne promene u odnosima izmeu klasa u jednom drutvu i odnosima izmeu drava u svetskom sistemu. Tako, na primer, moemo diferencirati dugoroni period uspona koji je zapoeo u poslednjoj dekadi 19. veka i ugasio se otpoinjanjem Prvog svetskog rata (La Belle Epoque), epohu izmeu dva svetska rata koju je obeleila velika ekonomska kriza, zlatne godine najintenzivnijeg razvoja svetskog kapitalizma izmeu Drugog svetskog rata i globalne ekonomske krize sedamdesetih i period koji Robert Brener naziva dugoroni pad, u kojem se i dalje nalazimo. Pre nego to ukratko opiemo dve poslednje epohe razvoja globalnog kapitalizma, bitno je napraviti jasniju diferencijaciju izmeu ciklusa koji se smenjuju svakih
15 R. Brenner, The Economics of Global Turbulence: The Advanced Capitalist Economies from Long Boom to Long Downturn, 19452005, Verso, London, 2006, 243.

21

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

desetak godina i duih trendova razvoja. Naime, meu pristalicama Marksove analize uzroka kapitalistike krize do danas ne postoji saglasnost oko toga da li su i dugoroni trendovi razvoja ciklini, tj. da li postoji ablonizovani mehanizam koji prouzrokuje njihovu smenu u relativno ravnomernim vremenskim razmacima, ili je re o drugaijem fenomenu, koji ne podlee unutranjim zakonitostima kakve nalazimo kod ciklinih oscilacija. Pristalice prvog vienja se obino pozivaju na rad sovjetskog ekonomiste Nikolaja Kondratjeva koji je dvadesetih godina prolog veka postavio teoriju takozvanih dugih ekonomskih talasa. Prema Kondratjevu, tokom istorije moemo razgraniiti dugorone cikluse (prosenog trajanja od pedesetak godina) koji su uslovljeni velikim tehnikim otkriima koja otvaraju talas novih krupnih investicija i stvaranje novih privrednih grana. Za one koji negiraju pravilnosti u smeni dugoronih trendova razvoja, radi se o mehanicistikom pristupu istorijskim epohama koje su uslovljene kompleksnijim uticajem raznih faktora, meu kojima bitnu ulogu igraju i oni neekonomske prirode poput revolucija, ratova i odnosa klasnih snaga na globalnom nivou. Kao to smo videli, ratna razaranja mogu stimulativno delovati na akumulaciju kapitala. Razaranje infrastrukture i novi globalni geopolitiki poredak koji je proizaao iz Drugog svetskog rata omoguio je period najsnanijeg rasta kapitalizma u istoriji. SAD su se javile kao samouveren svetski hegemon koji je bio spreman da uspostavi novi liberalni ekonomski poredak orijentisan ka razvijanju svetske trgovine i podupiranju obnove trita u zemljama koje su pripadale amerikoj sferi uticaja tokom hladnog rata. Niz politikih, drutvenih i ekonomskih reformi u ratom razorenim dravama Zapadne Evrope i Japanu, otvorio je put za slobodnu akumulaciju kapitala i tehnoloki napredak. U samim SAD, investicije u razvoj novog modela urbanizacije posredstvom povezivanja predgraa autoputevima, kao i drutveni ugovor izmeu kapitala i sindikata omoguio je postavljanje stabilnih temelja za prilagoavanje i komercijalizaciju velikog broja izuma poput automobila, friidera, televizora, telefona, samoposluga itd. Homogenizacija ivotnih stilova i ukusa omoguila je globalnu difuziju novih proizvoda i obnovljen talas industrijalizacije u vodeim zemljama slobodnog sveta koje su implementirale ove tehnologije.16 Zlatne godine rasta primiu se granicama ekspanzije krajem ezdesetih godina prolog veka. Usponom Nemake i Japana, koji poinju da proizvode robu dovoljno konkurentnu da se takmii sa amerikom, svetsko trite postaje pretrpano
16 A. Gamble, The Spectre and the Feast: Capitalist Crisis and the Politics of Recession, Palgrave Macmillan, London, 2009, 59-60. , D. Harvey, The Enigma of Capital and the Crises of Capitalism, Profile Books, London, 2010, 169-170.

22

GORAN MUSI

fabrikama, mainama i alatima.17 Pojava preterane ponude u odnosu na tranju u jednoj za drugom privrednom granom utie na pad cena, a time i profita. Sa druge strane, militantni radniki pokret i mobilizacija drutvenih pokreta s kraja ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina onemoguavaju obnavljanje stope profita kroz sniavanje nadnica. Na ovaj nain svetska ekonomija od sredine sedamdesetih ulazi u period dugoronog pada, odnosno uoava se osetno slabljenje svih osnovnih ekonomskih pokazatelja poput bruto drutvenog proizvoda, prosene stope profita, produktivnosti i stope zaposlenosti. Sa padom investicija, usporavanjem kreiranja novih radnih mesta i dunikom krizom u koju osamdesetih zapadaju zemlje na periferiji, poinje da se javlja problem nedovoljne agregatne tranje na globalnom nivou.18 Svi uslovi za otpoinjanje ozbiljne globalne krize koja bi proistila krvotok svetskog kapitalizma i povratila profitnu stopu su tako bili formirani tokom sedamdesetih. Sredinom osamdesetih, u intervjuu za jugoslovenski asopis za kritiko znanosti, jedan od najpoznatijih marksistikih ekonomista tog vremena Ernest Mandel ovako je ocenio istorijski momenat u kome se kapitalizam naao:
Bilo koji sistemski ok koji bi kapitalizmu dozvolio ulazak u novi, ekspanzivni dugi talas razvoja morao bi da bude katastrofalne prirode slian onom iz perioda od 1930. do 1940. godine: unitavajui poraz radnike klase u kljunim imperijalistikim zemljama koji vodi u kvalitativno narastanje vika vrednosti, poraz nacionalnooslobodilakog i radnikog pokreta u kljunim zemljama treeg sveta, ratovi znatno ire prirode od onih do kojih je dolo u poslednjih trideset pet godina... Ono to mi izgleda najmanje verovatno jeste postepeno prevazilaenje sadanje krize sa relativno malim promenama u delovanju meunarodnog kapitalizma, na primer poveanje industrijske teine pojedinih zemalja treeg sveta, porast robotizma itd.19

Upravo ovaj drugi, manje verovatni deo Mandelovog odgovora, nagovestio je pravac razvoja globalnog kapitalizma u naredne dve i po decenije. Istina, do novog ekspanzivnog talasa, nalik onome posle Drugog svetskog rata, nikada nije dolo. No, kapitalizam i svetski poredak su u ovim godinama odrali pozitivne stope rasta i proli kroz interesantnu metamorfozu koju je malo ko mogao predvideti. Jedna od najznaajnijih promena u ovom periodu bio je povratak ekonomskog
17 Od poetka osamdesetih njima se pridruuju novoindustrijalizovane zemlje severoistone i jugoistone Azije, a od devedesetih i Kina, to dodatno poveava saturaciju svetskog trita. 18 R. Brenner, The Economics of Global Turbulence:The Advanced Capitalist Economies from Long Boom to Long Downturn,19452005, Verso, London, 2006, xxiii-xxviii. 19 Prevod originalnog intervjua sa slovenakog moe se nai u asopisu Gledita: T. Popov, Razgovor sa Ernestom Mandelom, Gledita, 1986, 57-59.

23

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

liberalizma, koji je, verovalo se, zauvek otiao u istoriju ekonomske misli nakon Velike depresije tridesetih godina prolog veka. Uspon neoliberalizma oznaio je intenziviranje klasne borbe na globalnom planu, pri emu je vladajua klasa ovoga puta vukla inicijativu. Kriza kejnzijanizma i reformistikog socijalizma na Zapadu, a potom i slom planskih ekonomija u Istonoj Evropi, otvorili su vrata za interpretacije koje su privrednu stagnaciju i politiku autoritarnost vezivale za dravni intervencionizam, a individualnu slobodu i prosperitet povezivali sa slobodnim tritem. Kapital se osnaio kroz procese porasta nezaposlenosti, privatizacije, deindustrijalizacije, ukidanja barijera za protok kapitala itd. Levica je, na drugoj strani, ostala zateena promenama koje niko nije oekivao i okrenula se alternativnim ivotnim stilovima, politici identiteta i multikulturalizmu.20 Meutim, postoji jedan bitan aspekat klasinog ekonomskog liberalizma koji se vlade vodeih zapadnih zemalja nisu usudile primeniti od poetka usporavanja svetske privrede. Spontane kontrakcije trita, poput onih u XIX veku, do take u kojoj bi se dovoljno kapitala obezvredilo da bi se utabao put novom periodu jake ekspanzije, nikada nisu doputene. Rasprostranjeno shvatanje po kom je drava odgovorna i duna da na neki nain zatiti svoje stanovnitvo od ekonomskih udara, spreilo je ak i najpredanije neoliberalne vlade, poput one Ronalda Regana u SAD i Margaret Taer u Velikoj Britaniji, da dopuste tritu da se samoregulie do kraja. Drave su se postarale da obezbede uvek nove koliine kredita koji bi zatitio vodee korporacije na svom tlu od bankrota usled pada tranje. No, stimulacija tranje u protekle tri decenije nije se odigrala po klasinom kejnzijanskom modelu. Potenciranje monetarizma i sniavanje inflacije poloilo je temelje za nezapameni razvoj finansijskog sektora. Usled odravanja niskih stopa profita u proizvodnji, akumulirani kapital sve se vie prebacuje u pekulaciju i trgovinu vrednostima na berzi. Deregulacija finansijskih trita i rast vrednosti akcija koji je usledio, znaili su da veliki ameriki proizvoai, tipa General Motorsa, sada ostvaruju vei deo svog profita putem finansijskih transakcija, nego kroz proizvodnju i prodaju roba i usluga. Finansijalizacija nije zahvatila samo preduzetnike, ve je odigrala bitnu ulogu i u odravanju kupovne moi irokih slojeva stanovnitva, uprkos smanjenju realnih plata i rastu nezaposlenosti. Osloboen stega regulacije, finansijski kapital poeo je uvlaiti u berzansko poslovanje sve oblike prihoda i svojine, poput penzija, tednje, kredita, osiguranja, renti na nekretnine itd, oblikujui ih u mnotvo kreativnih finansijskih instrumenata. Robert Brener tako govori o kejnzijanizmu cena nekretnina, aludirajui na
20 D. Harvey, The Enigma of Capital and the Crises of Capitalism, Profile Books, London, 2010, 131.

24

GORAN MUSI

eksploziju duga baziranog na naduvanim cenama porodinih kua u SAD tokom proteklih godina. Kapitalizam je, dakle, uspeo da izbegne pad u produenu recesiju, ali je kao cenu za to dobio gomilu mehura u finansijskom sektoru koji prete da svojim pucanjem povuku celokupnu ekonomiju u ambis.21 PERSPEKTIVE ini se da, poput modernog alhemiara, finansijski kapital stvara novac iz novca samog, ne morajui da se napree kroz proizvodni ciklus. Berza zaista ima mo deliminog stvaranja vrednosti ex nihilo, pa ipak, globalna finansijska ekspanzija u protekle dve decenije ima jasnu potporu u realnoj ekonomiji. Ironija istorijskog razvoja jeste da je socijalistika revolucija u Kini, u izmenjenoj globalnoj politikoj konstelaciji, nizom radikalnih reformi drutvene i ekonomske strukture, omoguila uslove za jednu od najspektakularnijih transformacija koje je oveanstvo ikada doivelo irenjem trita. Procesi migracije i proletarizacije seljaka u gradovima istone obale Kine privukli su ogromnu koliinu akumuliranog kapitala koji je konano naao izvor za masovnu proizvodnju jeftinih potroakih dobara. Izvozom ove robe, Kina je ostvarila veliko prelivanje globalne vrednosti u svoje dvorite. Usled nedovoljne kupovne moi domaeg stanovnitva, Kina je tokom protekle dve decenije revnosno koristila trgovinski suficit za kupovinu dravnih obveznica SAD, koje su pak omoguavale nastavak potronje kroz zaduivanje amerikih potroaa i naizgled beskonaan rast finansijskog trita. Sa druge strane, ekspanzija kineske proizvodnje sa sobom je povukla i rast cena sirovina na svetskom tritu, a time i obnavljanje privrednog rasta jednog broja zemalja u razvoju, za koje se osamdesetih inilo da su ukopane krizom spoljnog duga. Uspon Kine tako je omoguio stabilizaciju globalnog kapitalizma u periodu dugoronog pada.22 Po autorima poput Imanuela Volerstina ili ovanija Arigija (Giovanni Arrighi), upravo su ove promene u odnosima izmeu velikih svetskih sila glavni proces sadanjeg perioda koji potencijalno nosi klju za razreenje globalne krize kapitalizma. Za Volerstina, postojanje stabilnog svetskog poretka akumulacije kapitala umnogome zavisi od jakog hegemona koji je sposoban da nametne pravila igre kroz monopol geopolitike moi. Po njemu, ciklusi smene globalnih hegemona su dui od Kondratjevih dugih ekonomskih talasa, a specifinost perioda u kome i21 F. Magdoff, M. D. Yates, The ABCs of the Economic Crisis: What Working People Need to Know, Monthly Review Press, New York, 2009, 55-61. 22 A. Gamble, The Spectre and the Feast: Capitalist Crisis and the Politics of Recession, Palgrave Macmillan, London, 2009, 18.

25

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

vimo je poklapanje tranzicije iz jedne u drugu ekonomsku epohu (dugoroni pad) i ubrzanog opadanja uticaja najmonijeg hegemona u dosadanjoj istoriji (SAD).23 Arigi ide korak dalje i vidi pomeranje teita globalnog razvoja ka Aziji kao pozitivan korak prelivanja kapitalizma u sve ire kontejnere koji mu omoguuju dalju akumulaciju. Poput Volerstina, Arigi vidi SAD kao hegemona u opadanju, naciju koja je prela put od svetskog proizvoaa do globalnog finansijskog rentijera. Kapitalizam je po njemu do sada proao kroz etiri hegemonijska ciklusa (Venecija, Holandija, Engleska, SAD), a uspon Kine, sa modelom razvoja kroz nekapitalistiku trinu ekonomiju, predstavlja alternativu sadanjem periodu stagnacije. Nada oveanstva ostaje da e SAD pristati da prepuste ulogu svetskog hegemona, a da to ne dovede do izbijanja nove serije imperijalistikih ratova.24 Drugi autori, poput Dejvida Harvija i Roberta Brenera, slau se da geopolitika ponovo dobija na znaaju. Meutim, za njih, polarizacija meu svetskim silama jo uvek nije dosegla kritinu taku, a uloga Kine daleko je od jednoznano pozitivne. Za razliku od poetka 20. veka, kada su svetske sile doekale krizu kapitalizma sa jasno sukobljenim interesima i zonama uticaja, velike drave su danas mnogo opreznije i svesne da po svaku cenu moraju zatititi svetsku trgovinu od izazova protekcionizma. Brener istie kako ni Zapadna Evropa, Rusija, pa ni Kina, jo uvek nisu spremne da se odreknu stabilnosti koju SAD garantuju svetskom sistemu kao vodea vojna sila. Naravno, produetak stagnacije na globalnom nivou ili ozbiljnija kriza u Kini mogle bi uneti nemir u svetski poredak. Suoena sa krizom, Kina bi mogla prestati da finansira ameriki deficit, dok bi bankrot SAD i kolaps dolara uveli svetsku ekonomiju u do sada neistraene vode. Poueni iskustvom od prethodnih dvadeset godina, marksisti su danas, za razliku od osamdesetih, mnogo oprezniji u davanju prognoza. Ipak, svi se slau da je globalna kriza 2008. godine oznaila, ako ne poetak nove depresije, onda barem kraj poslednjeg blagog talasa ekspanzije. Jedno je sigurno: odluka veine drava da interveniu i zatite finansijski sistem od kolapsa trajno je naruila ugled neoliberalizma kao vladajue dogme. Mnogi predviaju povratak kejnzijanizma kao nove strategije vladajuih klasa. Postoji mnotvo problema sa tom tezom. Prvo, paradigme vladanja se ne mogu po potrebi menjati preko noi zbog vrlo konkretnih interesa delova vladajue klase povezanih sa njihovim odravanjem. Drugo, kako osnovna kontradikcija ne lei
23 I. Wallerstein, Structural Crises, New Left Review, 62, 2010, 133-135. 24 G. Arrighi, Adam Smith in Beijing: Lineages of the Twenty-First Century, Verso, London, 2007, 277-351.

26

GORAN MUSI

u nedostatku agregatne tranje, povratak klasinog kejnzijanizma samo bi produio agoniju, dajui korporacijama prostor da zadre prekobrojne kapacitete, tako dalje sniavajui profitnu stopu. Kejnzijanizam nije funkcionisao tridesetih godina prolog veka sve dok trite nije povratilo vitalnost snagom kreativne destrukcije. Tree, iako su, kao to smo videli, zadali jake udarce radnikom pokretu, neoliberalni reimi u razvijenim kapitalistikim dravama nisu se usudili ii do kraja i u potpunosti poraziti radniku klasu. Svako okretanje od neoliberalizma u praksi svakako bi dalo vetar u lea drutvenim pokretima odozdo koji bi konano bili osloboeni stege vladajue dogme o nepostojanju alternativa. Ono to Dejvid Harvi naziva mentalnim konceptima meu irokim slojevima stanovnitva bie primorani da se menjaju kako bi shvatili globalne potrese koji se odvijaju pred nama. Levica bi svakako mogla odigrati znaajnu ulogu u ovom procesu ako se pokae dovoljno odvanom da se vrati velikim narativima (Grand Narratives), razmiljanju u duoj istorijskoj perspektivi i ambicioznim zadacima koji iz takve orijentacije proizilaze.

27

1A .

ISTORIJA EKONOMSKIH KRIZA U KAPITALIZMU

LITERATURA:
Arrighi, Giovanni, Adam Smith in Beijing: Lineages of the Twenty-First Century, Verso, London, 2007. Baran, Pol i i Pol Svizi, Monopolski kapital, Stvarnost, Zagreb, 1969. Brenner, Robert, The Economics of Global Turbulence: The Advanced Capitalist Economies from Long Boom to Long Downturn, 19452005, Verso, London, 2006. Gamble, Andrew, The Spectre and the Feast: Capitalist Crisis and the Politics of Recession, Palgrave Macmillan, London, 2009. Habermas, Jrgen, Legitimation Crisis, Beacon Press, Boston, 1975. Harvey, David, The Enigma of Capital and the Crises of Capitalism, Profile Books, London, 2010. Kunkel, Benjamin, How Much is Too Much?, London Review of Books, vol. 33, no. 3, 2011. Magdoff, Fred i Michael D. Yates, The ABCs of the Economic Crisis: What Working People Need to Know, Monthly Review Press, New York, 2009. Marks, Karl i Fridrih Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1978. Popov, Tatjana, Razgovor sa Ernestom Mandelom, Gledita, 1986. Thurow, Lester, Ekonomika ponude neobina struja ili glavni pravac ekonomike, MC CK Srbije, Beograd, 1986. Wallerstein, Immanuel, Structural Crises, New Left Review, 62, 2010.

28

MISLAV ITKO

MISLAV ITKO

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

APSTRAKT: Globalna kriza kapitalizma rezultat je kretanja koje je u zemljama naprednog kapitalizma zapoelo poetkom osamdesetih godina. To je kretanje obiljeeno istodobnim slabljenjem kapitalistike akumulacije i usponom financija. Dosadanja marksistika istraivanja novca i financija naglaavaju kako uzroci krize lee u proturjenostima same kapitalistike privrede, opisujui prepreke koje kapital sam sebi postavlja, kako u sferi proizvodnje, tako i u sferi financija. Usredotoenost na inherentnu nestabilnost kapitalistikog sustava jest moment koji povezuje marksistiku teoriju s korpusom postkejnzijanskih istraivanja. Osim naglaska na inherentnoj financijskoj nestabilnosti, navedeni istraivaki pravci dijele pretpostavku o monetarnoj naravi proizvodnje, stavljajui novac u sredite analize suvremenih kapitalistikih formacija. Kroz razmatranje statusa fiktivnog kapitala pokuat emo pokazati do koje mjere odreenje financijske nestabilnosti kakvo nalazimo u radovima Hymana Minskog moe pomoi da se Marxova nedovrena analiza iz Kapitala III upotpuni primjereno zahtjevima koje postavlja sam predmet analize trenutni reim kapitalistike akumulacije. KLJUNE RIJEI: Marx, Keynes, kapital, finansije, postkejnzijanizam

29

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

UVODNE NAPOMENE Sredinom 2009. godine, kada je kriza kapitalizma ve bila u punom zamahu, dvoje marksistikih autora, Radhika Desai i Alan Freeman napisali su slijedee:
Vratila se sablast koja progoni ljevicu sablast Keynesa. Ljevica ju je drala na razdaljini tokom pedesetih i ezdesetih godina 20. stoljea, pretvarajui se da je reformistiki i neuinkoviti kejnzijanizam ustvari Keynes. Ali on je bio toliko udaljen od Keynesove duboke kritike kapitalistike doktrine i stvarnosti, da ga je jedna poznata ekonomistica nazvala bastardni kejnzijanizam.

Keynes se vratio na intelektualnu scenu nakon desetljea izbivanja. Do koje se mjere vratio u ekonomsku politiku i kako bi taj povratak trebao izgledati ako uzmemo u obzir promjene koje su zadesile kapitalizam od vremena (prve) Velike depresije, to emo pitanje ostaviti za neku drugu raspravu. Keynes se vratio i s margine akademskog polja doveo itav niz autora koji su uvali njegovo radikalno nasljee. Tako je, primjerice, Hyman Minsky dobio istaknuto mjesto u razliitim strunim i medijskim izvjeima o krizi. No, on je tek jedan od mnogih postkejnzijanskih ekonomista koji su, nezadovoljni objanjenjima dominantne neoklasine ekonomike, gradili konceptualnu zgradu nastojei obuhvatiti kapitalizam onako kako je historijski zadan, u razlici spram proizvoljnih modela kakvi dominiraju drutvenim znanostima. Pitanje odnosa Marxa, Keynsa i Minskog ne moe se rijeiti na zadovoljavajui nain ako je razmatranje voeno potrebom ouvanja unaprijed dovrenog teorijskog identiteta. Rije je o opusima koji izlaze iz uskih granica ekonomske analize, te su svjesno usmjereni na epistemoloku i politiku dimenziju u okviru analize kapitalistikog naina proizvodnje. Jednako tako, neki aspekti u djelima tih vodeih autora ostali su, iz razliitih razloga, nedoreeni ili dvosmisleni. Uzmimo primjerice, Keynesa. Neoklasini su ekonomisti poput Johna Hicksa ili Paula Samuelsona tokom prolog stoljea uloili mnogo napora da ga privedu pod neoklasinu paradigmu, naglaavajui neke njegove uvide i zanemarujui druge (mahom vezane za problematiziranje uloge vremena i neizvjesnosti u ekonomskim procesima). U tom pogledu jednostavni IS-LM mehanizam kao sredite tzv. neoklasine sinteze ne predstavlja potpuno pogreno itanje, nego prije interpretaciju koja dodue ne falsificira izvornik, ali proizvodi posve neuvjerljivu sliku kapitalistikog naina proizvodnje i u tom pogledu nije dorasla teoriji od koje uzima.1

Za opirniju raspravu vid. knjigu Keynes: Povratak Velikana, ekonomskog povjesniara Roberta Skidelskog

30

MISLAV ITKO

Marx je dakako proao jo i gore. Ako ostanemo u okviru domae teorijske produkcije, moemo navesti primjer uglednog filozofa2 koji je na skupu o Marxovom nasljeu naveo kako bi svaki pobornik materijalistike analize trebao pasti u oaj kada vidi da je ukupna vrijednost dionica tri do pet puta vea od vrijednosti roba na koje se te dionice odnose. Bez poznavanja njegove analize fiktivnog kapitala, Marxu je kao slabost pripisano ono to je on sam uoio i postavio kao kljuno mjesto kritike kapitalistikog sustava naime, financijsku nestabilnost koja proizlazi iz neodrivog rasta razliitih oblika fiktivnog kapitala. Bez daljnjeg ulaenja u ovu epistemoloku problematiku, moemo rei kako je igra uzdizanja ili odbacivanja imena koja se uzimaju kao kratice pojedinih teorijskih usmjerenja za ljevicu danas kontraproduktivna. Ukoliko je predmet analize i podruje intervencije kapitalistiki nain proizvodnje, u teorijski optjecaj moraju moi ui sva imena koja mogu pridonijeti jaanju eksplanatorne snage marksistike teorije. Ako se u tom pogledu, Keynes ili netko od njegovih nastavljaa mora ostaviti po strani, razlozi moraju leati u nemogunosti bilo kakve produktivne rasprave. injenica da je Keynes pripadao visokom londonskom drutvu nije dovoljno dobar razlog. Marksistika analiza ekonomskog sustava nije zainteresirana za intelektualni habitus bilo kojeg ekonomista, niti za one aspekte kapitalistikog naina proizvodnje koje je ve sama na razmjerno zadovoljavajui nain obradila. Globalna kriza kapitalizma, koja je poela turbulencijama na novanim tritima 2007. i dosegla puni zamah prsnuem nekretninskog mjehura 2008. godine, predstavlja svojevrsni imperativ da se iznova promotri marksistika teorija krize koja je neodvojivo povezana s analizom novca i financijskog sustava. To je ujedno i prilika da se detaljnije ukae na preklapanja i razilaenja marksistike i postkejnzijanske teorije, budui da je ve nakon povrnog pogleda jasno kako ta dva pravca heterodoksne politike ekonomije dijele istu nelagodu spram neoklasine slike privrede, osobito kad je rije o teoriji novca i razumijevanju kapitalistikih kriza. Prije toga, potrebno je ukratko opisati dosadanji tijek ekonomske krize i istaknuti kljune pokazatelje kako bismo pred sobom imali empirijski okvir unutar kojega moemo suditi o vanosti, to jest ispravnosti pojedinih teorijskih rjeenja.

2 .Puhovski, Marxova metoda u analizi vlastitog neuspjeha u: Marxovo nasljee, Udruenje za filozofiju i drutvenu misao, Banja Luka, 2008. Treba istaknuti da je, osim pojedinanih nespretnosti u tekstu, samo odreenje Marxove materijalistike metode iz temelja promaeno.

31

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

POKAZATELJI KAPITALISTIKE DINAMIKE: EVOLUCIJA PROFITNE STOPE I USPON FINANCIJA Danas meu autorima na ljevici postoji temeljno slaganje oko interpretacije tekue krize kao posljedice kumulativnog uinka odreenog broja faktora koji proizlaze iz same kapitalistike dinamike. Time se eli naglasiti da globalna kriza nema porijeklo u nekom vanjskom uzroku. Ona nije uzrokovana neumjerenim nagonom za bogaenjem, fatalnom pogrekom politike administracije ili institucionalnim nedostacima, iako je sve navedeno i dalje prisutno u drutvenoj stvarnosti, osobito ako usmjerimo pogled prema eurozoni. Budui da ovdje ne moemo dati detaljan pregled ekonomske povijesti, biti e dostatno naglasiti nekoliko kljunih momenata. Uobiajeno se poetak osamdesetih godina prolog stoljea navodi kao poetak neoliberalizma. Pobjeda konzervativnih snaga u SAD-u i Ujedinjenom Kraljevstvu bila je prvi korak uspona ideologije koja je dravu predstavljala kao problem, a trite kao rjeenje, tvrdei pritom da ne postoji alternativa. Ovdje je vano razlikovati neoliberalnu retoriku od kapitalistike stvarnosti. Prvo, politiki ciklusi ne poklapaju se s kapitalistikom dinamikom, dok su potezi neoliberalnih administracija mjestimice u suprotnosti s proklamiranim naelima. Put za ulazak u novu fazu kapitalizma poploen je tokom sedamdesetih godina. Kraj Bretton Woods reima bio je prekretnica u razvoju kapitalizma. Pojednostavljeno reeno, nakon suspenzije pariteta zlata i amerikog dolara, odnosno nestanka monetarnog sidra koje je sluilo kao oslonac u meunarodnoj razmjeni, bilo je mogue odabrati izmeu dva ekonomska smjera. Jedan je bio povratak na Keynesov prijedlog iznesen tokom samih pregovora u Bretton Woodsu 1944. godine, koji je ukljuivao stvaranje svjetske valute unutar odgovarajueg institucionalnog okvira. Ipak, izabran je drugi smjer koji je oslobodio financije od zlatnih utega i nametnutog regulatornog tereta. Nema sumnje da su financijski krugovi ve ezdesetih godina pronali nain da privremeno zaobiu ogranienja nacionalnih monetarnih sustava kroz operacije na eurodolarskim tritima. Meutim, strukturna kriza sedamdesetih godina iskoritena je za povratak i konanu potvrdu amerikog dolara kao glavne valute u meunarodnim transakcijama. Ovaj se put radilo o reimu tzv. plutajueg dolara koji je efektivno povezan sa sposobnou SAD da odrava rastue vanjske deficite.3 Kako primjeuje Ramaa Vasudevan (2009), rije je o zanimljivoj inverziji tradicionalne formulacije koju vezujemo uz Lenjina, prema kojoj imperijalna hegemonija podrazumijeva da je dominantna zemlja neto izvoznik kapitala, a ne globalni dunik (Vasudevan, 2009:473). Finan3 Y. Varoufakis (2011) nudi iznimno obuhvatnu raspravu o novoj ulozi SAD nakon raspada Bretton Woodsa.

32

MISLAV ITKO

cijska se liberalizacija i integracija odvijala na pozadini nove uloge SAD kao imperijalnog dunika. Sjedinjene Drave su zahvaljujui vodeoj ulozi dolara koristile privilegije proizale iz rastuih investicija u financijsku imovinu denominiranu u dolarima. Nedugo nakon SAD (1974), i druge su vodee kapitalistike zemlje ukinule kapitalne kontrole. Dodatni poticaj financijskoj liberalizaciji doao je putem Zakona o deregulaciji i monetarnoj kontroli 1980. godine, netom prije dolaska Reaganove administracije. Konano, tzv. Volckerov ok (1979-1982), moemo uzeti kao inauguralni program novog razdoblja kapitalistike povijesti. Ako je nakon jednostranog ukidanja fiksnog deviznog sustava jo ostalo nejasno da li e potrebe domae ekonomske politike SAD imati prvenstvo nad problemom uspostave stabilnog meunarodnog financijskog sustava, nakon 1979. vie nije moglo biti zabune. Federalne su rezerve odluile zaustaviti inflaciju i uspostaviti stabilnost cijena bez obzira na mogue posljedice. Zauzdavanje inflacije obavljeno je putem restriktivne monetarne politike, odnosno kroz poveanje kamatnih stopa. To je u konanici otealo uredno servisiranje obveza za mnogobrojne periferne zemlje i dovelo do dunike krize 1982. godine. Na unutranjem planu, politika Federalnih Rezervi koja se nastavila i pod Reaganovom administracijom imala je otvoreno klasnu agendu. Rast kamatnih stopa doveo je u neprilike razliite industrijske grane, poveavajui stopu nezaposlenosti. U kombinaciji s istovremenim zamrzavanjem plaa u javnom sektoru i razbijanjem sindikata, ukupna pregovaraka snaga rada znatno se smanjila. Reaganova je administracija istovremeno vodila razmjerno ekspanzivnu fiskalnu politiku, troei iznimno velika sredstva na vojne projekte i uvodei porezne olakice za amerike korporacije i najbogatije slojeve stanovnitva. U openitom smislu, skup institucija i agencija o kojima je najee rije kada se govori o neoliberalnoj dravi, karakterizira aktivnost (a ne pasivnost), u provoenju monetarne, fiskalne i drugih politika. Klasino liberalno naelo minimalne drave jedva da ima drugu funkciju osim retorike. Institucije i agencije drave bile su tokom proteklog razdoblja neprekidno aktivne i prisutne, bilo da se radilo o uspostavljanju regulatornog okvira u skladu sa zahtjevima vodeih aktera na financijskim tritima ili osiguravanju izvoznih trita za domae korporacije. Jo vanije, drava e (prije svih ministarstvo financija i sredinja banka), samo u posebnim okolnostima propustiti priliku da aktivnom politikom pridonese produenju perioda ekonomskog prosperiteta i suzbijanju uinaka recesije, uzimajui na taj nain nezanemarivu ulogu u oblikovanju poslovnog ciklusa. Meutim, kasnije emo vidjeti, ono to se u kratkom roku ini kao racionalan potez, moe u duem periodu proizvesti fragilnu ekonomsku

33

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

strukturu. U svakom sluaju, treba naglasiti da suprotstavljanje drave i trita a priori vodi u slijepu ulicu. Problem se, dakle, ne svodi na prisutnost ili odsutnost regulacije, nego na stupanj prisutnosti regulacije, s obzirom na klasne interese koji stoje u njenoj pozadini.4 I dok su se tokom proteklih nekoliko desetljea iznimno pootrile regulatorne odredbe npr. u domeni intelektualnog vlasnitva, financijsko je poslovanje osloboeno veine pravila i procedura koje su mu bile nametnute u poslijeratnom razdoblju. Od osamdesetih godina naovamo, rast financijskog sektora bio je silovit. Pritom nije samo rije o rastu obujma financijskog poslovanja, nego i o novim financijskim institucijama, proizvodima i instrumentima koji su uvjetovali posljednje razdoblje kapitalistike ekspanzije.5 Hyman Minsky, koji je neoliberalno razdoblje oznaio kao money manager kapitalizam, uoio je veoma rano da financijskim sustavom sve vie dominiraju institucionalni ulagai (velike banke, razliiti investicijski fondovi i hipotekarne tvrtke), koji trae kratkoronu maksimizaciju profita oslanjajui se na financijsku polugu. Nadalje, proces sekuritizacije otvorio je mogunost, nakon uklanjanja regulatornih zapreka koje su razdvajale poslovno i investicijsko bankarstvo, za povezivanje financijskog sektora s dotad razmjerno udaljenim domenama drutvenog ivota. Sekuritizacija je financijska praksa kojom se razliiti oblici dunikih ugovora (hipoteke, potroaki krediti, studentski krediti, revolving obveze itd.), skupljaju i pretvaraju u vrijednosne papire (naprimjer obveznice, odnosno kolateralizirane dunike obveze), koji zatim mogu biti ponueni razliitim investitorima. Budui da je mogue prema procijenjenom stupnju rizika podijeliti vrijednosne papire na klase ili trane, sekuritizacija naelno omoguuje da pojedini investitori usklade ulaganja s vlastitom preferencijom rizika. Historijski gledano, injenica da je sekuritiziranu imovinu mogue prodati i tako je ukloniti iz bilance, potakla je banke na veu usmjerenost prema takvom nainu maksimizacije profita, ime se zaobilazio regulatorni teret postavljen ugovorom iz Basela (priuvni kapital od 8% ukupno odobrenih kredita). Sekuritizaciju razliitih oblika obveza, koja je prvotno zapoela sa sekuritizacijom hipotekarnih kredita, Minsky je povezao upravo sa monetaristikim eksperimentima guvernera Volckera:
Sekuritizacija pokazuje promjenu odnosa izmeu bankovnog i trinog financiranja. Mogunosti trinog financiranja poveale su se u odnosu na mogunosti financiranja
4 Za raspravu vidjeti npr. D. Baker, Taking Economics Seriously, MIT Press, 2010.

5 Sumarni podaci dostupni u T. Evans, The 2002 2007 U.S. Economic Expansion and the Limits of Finance-led Capitalism, Studies in Political Economy, 83, Spring, 2009.

34

MISLAV ITKO

koje mogu ponuditi banke i druge depozitarne institucije. Rije je o dijelom zakanjelom odgovoru na monetarizam. Borba protiv inflacije putem ogranienja monetarnog rasta otvorila je prilike za razliite nebankarske financijske tehnike. Monetaristiki nain borbe protiv inflacije, koji je bio uvod za 1979. i praktini monetarizam guvernera Volckera, ostavio je banke u nepovoljnom poloaju u pogledu kratkorokog rasta njihove sposobnosti financiranja imovine (Minsky, 2008a:2).

Drugim rijeima, u trenutku kada Federalne Rezerve podiu kamatu na 20%, banke i druge financijske institucije trae nain da izbjegnu unoenje dugoronih fiksnih hipotekarnih kredita u svoje bilance (Wray, 2009:57). Borba protiv inflacije kojom se izvrilo snaan pritisak na uvjete rada i nadnice najamnih radnika, usporedno je uvlaila radnika kuanstva u svijet financija. Financijalizacija radnikih kuanstava u zemljama naprednog kapitalizma dosei e svoj vrhunac u godinama prije sloma amerikog investicijskog bankarstva 2008. godine. Pojam financijalizacija ne oznaava samo uspon financijskog sektora, ve je rije o nazivu za promjene koje obuhvaaju i nefinancijska poduzea, te kuanstva. U analizi financijalizacije amerike privrede Greta Krippner (2005), odreuje pojam financijalizacije kao obrazac akumulacije u kojemu profiti u najveoj mjeri proizlaze iz financijskih kanala u opreci spram maksimizacije profita kroz tradicionalnu robnu proizvodnju ili trgovinu. Kao empirijsku mjeru financijalizacije Krippner koristi omjer portfolio prihoda i ukupnih korporativnih novanih tokova. Dok portfolio prihodi predstavljaju novane prihode poduzea temeljene na kamatama, dividendama i realiziranoj kapitalnoj dobiti, ukupne novane tokove Krippner odreuje kao sumu profita i deprecijacijskog fonda prije oporezivanja (Krippner, 2005:182). Prema tome rije je o pokuaju da se pokae stupanj aktivnosti nefinancijskih poduzea u financijskim poslovima. Proces financijalizacije nefinancijskih poduzea otvara nekoliko pitanja. Jasno je da su se nefinancijska poduzea, osobito multinacionalne korporacije, nale u novom okruju proizalom iz uspona financija i irenja procesa financijalizacije na nefinancijske sektore. Kapitalistika su poduzea postavljena u ambivalentnu poziciju budui da je, s jedne strane, znatno oslabljena veza poduzea i banaka. U opreci spram Hilferdingove analize (1981), koja je naglasila vezanost poduzea uz bankarski sustav u pogledu izvora financijskih sredstava, suvremene se kompanije (u naprednim kapitalistikim zemljama), u velikoj mjeri oslanjanju na vlastite profite, dok im je razvoj financijskih trita i institucija otvorio put k dodatnim sredstvima kroz izdavanje dionica i vlastitih vrijednosih papira. S druge strane, vea je izloenost financijskim tritima otvorila put prema tzv. shareholder value modelu, unutar kojeg se kao primarni poslovni cilj pokazuje zadovoljenje financijskih interesa dioniara i investitora. Interesi potonjih u bitnom se svode na isplatu dividendi i kapitalnu
35

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

dobit, stoga se menadment nefinancijskog poslovnog sektora nalazi pod imperativom da dio profita odvoji za isplatu dioniara, te da zadri primjerenu cijenu dionica kao osiguranje od neprijateljskog preuzimanja. Glavni je uinak shareholder value modela jaanje konkurencijskog pritiska, to jest usmjeravanje poslovnih jedinica prema kratkoronoj maksimizaciji profita. Uz uobiajeno smanjivanje trokova na svakom koraku pogotovo troka reprodukcije radne snage nefinancijske korporacije razvijaju nova taktika rjeenja za ouvanje trine pozicije, u rasponu od usporavanja akumulacije kapitala i okretanja prema ulaganju u financijsku imovinu, do reotkupa vlasitih dionica. Sada dolazimo do problematike vezane uz odnos akumulacije kapitala i profitne stope proizvodnih poduzea, pri emu ne treba dodatno pojanjavati da je taj odnos u sreditu marksistike kritike kapitalistikog naina proizvodnje. Ovdje nas, kako smo ranije naveli, prije svega zanimaju mogua sudaranja i preklapanja marksistikog i postkejnzijanskog pristupa ekonomskoj krizi. Govorei poneto unaprijed, moemo napraviti grubu distinkciju izmeu ta dva pristupa, utoliko to prvi stavlja naglasak na proturjenosti realne akumulacije, dok potonji naglaava inherentnu financijsku nestabilnost kapitalistikog sustava. Za marksistiku je teoriju vano da se rasprava s nemarksistikim pristupima odvija na zajednikom terenu koji je odreen dvjema uzajamno povezanim pretpostavkama (a) kapitalizam je mogue razumijeti iskljuivo u okviru monetarne teorije proizvodnje i (b) ekonomske su krize endogeni element kapitalistike privrede. Iako u konanici elimo staviti naglasak na marksistiku teoriju novca i financija, te na taj nain zahvatiti neke teorijski produktivne momente postkejnzijanske analize, prirodno ishodite marksistike analize kapitalistike krize lei u razmatranju kretanja profitne stope i akumulacije kapitala u odreenom razdoblju. Tendencija pada profitne stope ima sredinju ulogu za marksistiko razumijevanje poslovnog ciklusa. Kada je rije o padu profitne stope i ulasku privrede u krizno stanje treba uzeti u obzir kompleksnost kapitalistikog sustava. Monokauzalna objanjenja, kako ih je nazvao Mandel (1981), problematina su u mjeri u kojoj suspendiraju analizu, ne razlikujui endogeni karakter kapitalistikih kriza od mehanicistikih predrasuda o nunom slomu kapitalizma. U poznatom lanku iz 1978. godine Shaikh (1978), daje pregled marksistikih teorija krize u kojima tendencija pada profitne stope zauzima sredinje mjesto. Ovdje emo spomenuti nekoliko uzroka koji mogu stajati iza pada profitne stope. Jedan od moguih uzroka istaknut je u modelu istiskivanja profita (engl. profit squeeze). Radi se o modelu kojeg je Marx opisao u prvom tomu Kapitala, razmatrajui opi zakon kapitalistike akumulacije. Pod pretpostavkom nepromjenjenog sastava
36

MISLAV ITKO

kapitala, jedan dio ostvarenog vika vrijednosti mora se ponovno pretvoriti u varijabilni kapital kao uvjet daljnje akumulacije. To moe dovesti do jaanja pregovarake pozicije radnika i rasta nadnica kada potrebe akumulacije premae trenutnu ponudu radne snage. No, takvo stanje pune zaposlenosti koje vodi ka smanjenju akumulacije, napominje Marx, ne moe potrajati:
Akumulacija opada. Ali s njenim opadanjem iezava i uzrok njezinog opadanja, naime nesrazmjer izmeu kapitala i izrabljivane radne snage. Mehanizam kapitalistikog procesa proizvodnje, dakle, sam otklanja prepreke koje sebi prolazno stvara. Cijena rada ponovo pada na nivo koji odgovara potrebama akumulacije, bilo da je taj nivo ispod, iznad ili jednak nivou koji je prije natupanja rasta najamnine vaio kao normalan. Jasno je: ne ini u prvom sluaju, apsolutno ili proporcionalno opadanje radne snage ili radnog stanovnitva kapital preobilnim, ve naprotiv, uveanje kapitala ini da je izrabljivana radna snaga nedovoljna. I ne ini u drugom sluaju apsolutni ili proporcionalni porast radne snage kapital nedovoljnim, ve naprotiv, opadanje kapitala ini izrabljivanu radnu snagu suvinom i smanjuje joj cijenu... Da upotrebimo jedan matematiki izraz: veliina akumulacije je nezavisna varijabla, veliina najamnine je zavisna, a ne obrnuto (Marx, 1971:444).

Druga mogunost vezana uz kretanje profitne stope odnosi se na njezin pad uzrokovan porastom organskog sastava kapitala. Poznati argument kojega je Marx predstavio u treem tomu Kapitala kree od kapitalistike konkurencije koja prisiljava svakog pojedinog vlasnika kapitala da ulae dodatna sredstva u proizvodni pogon i sirovine, dakle ono to Marx naziva konstantni kapital. Time se mijenja odnos izmeu konstantnog kapitala (c) i unajmljene radne snage (v) pri emu je, shodno pretpostavkama radne teorije vrijednosti, potonjoj pripisana funkcija stvaranja nove vrijednosti. Trokovi proizvodnje za pojedinanog kapitalista nisu isti kao vrijednost konanog proizvoda. Oni su naime manji, a razlika proizlazi iz dodane vrijednosti koju radna snaga ostavlja svome kupcu iznad vrijednosti robe potrebne za njezinu reprodukciju. Budui da viak vrijednosti (s) ovisi o eksploataciji radne snage rije je o omjeru (s/v) kojega Marx naziva stopa vika vrijednosti a profitna stopa (r) jednaka je omjeru vika i cjelokupnog predujmljenog kapitala r =s / c + v, jasno je da se poveanjem vrijednosti konstantnog kapitala u nazivniku, uz nepromijenjenu stopu vika vrijednosti smanjuje vrijednost profitne stope. Pod pritiskom konkurencije razliiti su kapitali prisiljeni poveavati vlastitu produktivnost investiranjem u konstantni kapital. Pod pretpostavkom da je cijena forma vrijednosti, odnosno da kapitalizam ne poznaje nego neposredno monetarnu akumulaciju, dovoljno je da se logikom konkurencije u odreenom sektoru prihvati niz tehnikih promjena

37

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

koje disproporcionalno poveavaju vrijednost konstantnog kapitala u odnosu na umjereniji rast stope vika vrijednosti, i opa e profitna stopa padati.6 Paradoks kapitalistike proizvodnje kojeg istie Marx jest istovremenost, tovie uzajamna uvjetovanost rasta proizvodnih snaga i dominacije kapital-intenzivne proizvodnje i pada profitne stope koja, ako apstrahiramo od uzroka sa suprotnim djelovanjem, zaprijeava akumulaciju:
Progresivna tendencija ope profitne stope ka padanju jeste dakle samo izraz, svojstven kapitalistikom nainu proizvodnje, za progresivni razvitak drutvene proizvodne snage rada. Ovim nije reeno da profitna stopa ne moe privremeno pasti i iz drugih razloga, ali time je iz sutine kapitalistikog naina proizvodnje dokazano, kao samo po sebi razumljiva nunost, da se u njegovom napredovanju opa prosjena stopa vika vrijednosti mora izraavati u padajuoj opoj profitnoj stopi (Marx, 1971:1088).

Samo formuliranje opih ekonomskih zakonitosti ne znai da je time jo bilo to reeno o neoliberalnom razdoblju. Reim akumulacije koji se oblikovao od poetka osamdesetih naovamo zasluuje posebnu panju utoliko to je strukturna fragilnost ekonomskog sustava zajedniki proizvod uspona financija i dravnih intervencija, koje su ublaavanjem pojedinih recesijskih perioda, tj. produavanjem perioda prosperiteta istovremeno pripremale teren za globalnu ekonomsku krizu. Prije nego to pogledamo kretanje profitne stope potrebno je napomenuti da se u marksistikim krugovima tokom posljednjih godina razvila iroka diskusija o samom raunu profitne stope. Kako smo ranije vidjeli, profitna stopa ukljuuje tokove prihoda (bez nadnica i plaa), u odnosu spram ukupnog primjenjenog kapitala. Iskljuenjem pojedinih varijabli kao to su porezi, kamate, isplaene dividende moe se doi do ueg odreenja profitnih tokova. Jednako tako, primjenjeni kapital moe dobiti razliite izraze. Primjerice, vrijednost kapitala moe biti izraena u historijskim cijenama (tj. cijenama koje su vaile prilikom kupnje odreenog dijela kapitala), ili tekuim cijenama (tj. cijenama koje pokazuju novanu vrijednost potrebnu da se odreeni dio kapitala zamijeni danas). Na kraju, profitna se stopa moe odnositi na cijelu privredu ili na samo jedan odreeni sektor. Ne postoji ispravan izraz profitne stope budui da svaki od moguih izraza pokazuje kretanje profitne stope u zadanom vremenu, s obzirom na onaj aspekt ekonomske strukture prema kome je usmjerena panja. Usprkos mnogobrojnim neslaganji6 Za daljnju raspravu i kritiku tzv. Okishijevog teorema kojim se osporava Marxova formulacija tendencije pada profitne stope, vid. J. Weeks, Equilibrium, Uneven Development and the Tendency of the Rate of Profit to Fall, Capital & Class, vol.6, 1982. i A. Freeman, A general refutation of Okishios theorem and a proof of the falling rate of profit, u: Marxian Economics: a Reappraisal, MacMillan, Basingstoke, 1998.

38

MISLAV ITKO

ma u pogledu karakterizacije posljednjeg razdoblja kapitalistike povijesti, nekoliko je bitnih momenata oko kojih se veina autora slae. U pogledu profitne stope postoji okvirni konsenzus da je period od 1965. do 1982. godine obiljeen padom profitne stope, nakon kojeg slijedi oporavak poetkom osamdesetih godina.7 Ipak, razdoblje od 1982. do 2008. godine odreeno je izrazito promjenjljivom profitnom stopom, koja je ispod standarda zlatnog doba amerikog kapitalizma (19401965). S obzirom na spomenutu raspravu oko izrauna profitne stope, Basu i Vasudevan (2010), ponudili su prikaz trendova profitabilnosti amerike privrede za korporativni poslovni sektor, a zatim i za korporativni nefinancijski sektor, koristei i historijske i tekue cijene. Neprekinuti pad profitne stope pokazuje se samo kod upotrebe historijskih cijena za nefinancijski korporativni sektor prije oporezivanja. Freeman (2009; 2010), razdvaja profitnu stopu na dvije sastavnice nastojei pokazati izvor varijacija u njezinom kretanju. Prethodno je naznaeno odreenje profitne stope kao omjer prihoda (bez nadnica i plaa), i ukupnog primjenjenog kapitala, odnosno /K Ili u izrazu s uvrtenim godinjim outputom (Y) /Y*Y/K Drugaije reeno, profitna stopa jednaka je umnoku udjela profita i output kapital omjera, pri emu je output kapital omjer, aproksimacija organskog sastava kapitala. Regresijskom analizom pokazuje se ovisnost kretanja profitne stope (zavisna varijabla), o udjelu profita, odnosno output kapital omjeru (nazavisne varijable). Prema Freemanovim izraunima za razdoblje izmeu 1929. i 1996. godine, koeficijent determinacije R 2 (pokazatelj reprezentativnosti regresije), ima izuzetno malu vrijednost za udio profita (R 2 = 0.193), to jest 80.7% kretanja profitne stope ostaje neobjanjeno udjelom profita. S druge strane output kapital omjer objanjava 75.7% kretanja profitne stope u istom razdoblju, to upuuje na okvirnu ispravnost Marxove hipoteze o negativnom utjecaju organskog sastava kapitala na profitnu stopu.

7 Za suprotno miljenje vid. A. Kliman, Appearance and Essence: Neoliberalism, Financialization, and the Underlying Crisis of Capitalist Production, www.marxisthumanistinitiative.org/economic-crisis/ fictitious-capital-and-the-new-fangled-schemes-of-public-credit.html, 2010.

39

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

Graf 1 profitna stopa privrede SAD i udio profita, 1965=100

Graf 2 profitna stopa privrede SAD i output-kapital omjer, 1965=100

Protna stopa Udio prota

40

MISLAV ITKO

Do veoma slinih zakljuaka u pogledu kretanja profitne stope na koju odluujui utjecaj vri output kapital omjer dolazi i Beitel (2009). Osim spomenute injenice da poetkom osamdesetih dolazi do oporavka profitne stope (u tekuim cijenama), drugi bitan moment tzv. neoliberalnog perioda odnosi se na razmjerno slabu stopu akumulacije. To je takoer toka oko koje postoji iroko slaganje meu lijevo orijentiranim autorima. Beitel (ibid.) primjerice pokazuje opadajuu putanju stope neto akumulacije. Pogledom na graf 3 moemo vidjeti gotovo neprekinuti trend slabljenja kapitalistike akumulacije, izuzev kratkog perioda uzleta tokom devedesetih godina, koji zavrava otrim padom nakon prsnua dot.com mjehura.
Graf 3 stopa neto investicija za privredu SAD

Pod pretpostavkom oporavka profitne stope nakon 1982. godine ostaje otvoreno pitanje ekonomsko-politikih uvjeta koji stoje u pozadini divergencije profitne stope i kapitalistike akumulacije. Bakir i Campbell (2010), upuuju na nekoliko vanih ekonomskih pokazatelja koji pruaju osnovu da se shareholder value model dovede u vezu sa niskom stopom akumulacije. Pogledom na kretanje profitne stope i stope akumulacije (graf 4), moe se vidjeti njihovo znaajno razilaenje, osobito poetkom osamdesetih godina kada profitna stopa doivljava oporavak, te u pripremnom periodu globalne ekonomske krize od 2000. do 2007. godine.

41

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

Graf 4 profitna stopa za privredu SAD (nakon oporezivanja) i stopa akumulacije kapitala

Kako je ve napomenuto, shareholder value model, odnosno znaajni izlazak ostvarene dobiti iz krunog toka proizvodnog kapitala prema sferi financija, predstavlja injenicu bez koje se teko moe razumijeti neoliberalno razdoblje. Zadrimo se jo trenutak na razilaenju profitne stope i akumulacije. Marx u raspravi o kamatonosnom kapitalu odreuje kamatnu stopu kao cijenu kapitala koja je od samog poetka sasvim iracionalan izraz (Marx, 1971:1190). Naime, kamata je iracionalan izraz utoliko to joj se ne moe nai objanjenje u teoriji vrijednosti, pa je stoga nemogue govoriti o prirodnoj kamatnoj stopi, budui da je na kraju rije o podijeli bruto profita izmeu dva vlasnika kapitala (Marx, 1971:1197). Iako je kamata samo drugo ime za potraivanje ve realizirane dobiti, ona ipak ostaje bitan regulatorni mehanizam investicija. Stoga, nije mogue zanemariti pad kamatnih stopa u objanjenju oporavka profitne stope poetkom osamdesetih, ba kao to se jasno moe ukazati negativan uinak Volckerove politike visokih kamatnih stopa na industrijsku proizvodnju.

42

MISLAV ITKO

Graf 5 Kratkorone i dugorone kamatne stope, privreda SAD

Ipak, spomenuto osloboenje bruto profita od pritiska kamatnih stopa nije rezultiralo poveanjem proizvodnih investicija. Odgovor nefinancijskih korporacija na Volckerov ok sastojao se u pokuaju smanjenja rasta dugova. One su u tome na koncu i uspjele, ali kroz due vremensko razdoblje (graf 6), budui da kombinacija visokih kamatnih stopa i znaajna poetna razina zaduenosti nisu doputale da se ta zadaa obavi u kratkom roku.
Graf 6 Omjer neto obveza i neto kapitala (%) za privredu SAD

43

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

No, ukljuenost nefinacijskih korporacija u financijske poslove tu ne zavrava. Vikovi koji ostaju nakon oporezivanja i pokrivanja obveza vraaju se na financijska trita posredno, putem isplaivanja dividendi, ili neposredno, putem reotkupa dionica ili investicija u financijsku imovinu. Ustvari, Volcker-Reagan ekonomika potakla je razvoj trita korporativnih akvizicija. Od osamdesetih vidjeli smo niz preuzimanja i spajanja kroz upotrebu poluge (engl. levereged buy-out) i otkupa dionica, pri emu su cijele kompanije preobraene u objekte spekulacije (Beitel, 2009:85). Crotty (2003) i Orhangazi (2008), opisuju situaciju u kojoj su se nale nefinancijske korporacije kao neoliberalni paradoks: izraena meunarodna konkurencija na tritu roba onemoguila je stjecanje ekstraprofita, dok je pritisak financijskih trita skraivao horizont planiranja i navodio poduzea prema razvijanju strategija stvaranja kratkorone dobiti. Obrazac podjele ukupnih profita u neoliberalnom razdoblju istovremeno pokazuje i reproducira ekonomsko okruje u kojem dominiraju institucionalni ulagai na financijskim tritima, sposobni da nove financijske postupke i proizvode privedu za ostvarenje vlastite koristi. U periodu od 1950. do 1965. godine omjer zadrane dobiti i isplaenih dividendi u profitu nakon oporezivanja, isplate kamata i drugih obveza bio je 60% 40%, dok u dvijetisuitim godinama udjel dividendi dosee preko 80% profita (Bakir i Campbell, 2010:335). Vano je jo jednom napomenuti kako se ukupne financijske obveze nisu bitno smanjile usprkos padu kamatnih stopa. tovie, u neprestanom naporu da poveaju vlasititu profitabilnost i zadovolje zahtjeve financijskih trita, nefinancijske korporacije prisiljene su da kroz sve vei opseg financijskih aktivnosti odre trenutnu konkurentnost. Sama injenica rasta isplata dividendi i poveane financijske aktivnosti u vidu reotkupa dionica i ulaganja u financijsku imovinu upuuje na iscrpljenost vlastitih sredstava, to se izmeu ostalog ogleda i u visini financijskih obveza amerikih korporacija izraenih kao postotak vlastitih sredstava. Nije potrebno posebno objanjavati da su prerogativi shareholder value modela preuzeti od strane upravljakih struktura nefinancijskih korporacija. Ukljuivanjem paketa dionica i opcija na dionice u dio osobnih prihoda, do odreene je mjere suspendiran tzv. principal agent problem. U trenutku kada je blagostanje menadmenta neposredno vezano uz cijenu financijske imovine korporacije, nema ozbiljnih zapreka da elje investitora budu zapovijed za upravljaku strukturu. Sredinje pitanje koje se namee iz ove kratke skice neoliberalnog razdoblja odnosi se na odrivost financijalizacije kao kapitalistikog akumulacijskog reima. Naravno, u trivijalnom smislu to je pitanje ve dobilo odgovor. Uspon financija i irenje

44

MISLAV ITKO

Graf 7 financijske obveze nefinancijskih korporacija SAD kao % vlastitih sredstava

Graf 8 bruto dospijele kamate nefinancijskih korporacija SAD kao % vlastitih sredstava

45

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

procesa financijalizacije dovelo je do izraene fragilnosti privrednog sustava. Svakako, jedna je dimenzija te fraglinosti ona koju opisuje Crotty:
Mnoge od najveih nefinancijskih kompanija koje su prijavljivale najvei rast zarade, poput WorldComa ili Enrona, bili su ono to je poslovni tisak nazivao serijskim akvizitorima. Dodajui sve vie i vie tvrtki, te su nefinancijske korporacije ustvari kupovale nove prihode koje zbog destruktivne konkurencije nisu mogle stei na tradicionalnim robnim tritima. Na kraju, kad ni to nije bilo dovoljno da se odri rast prihoda, menadment se okrenuo knjigovodstvenim prijevarama (Crotty, 2003:275).

Druga, strukturna dimenzija fragilnosti odnosi se na meuigru financijske i proizvodne sfere kapitalizma, koja se ogleda u rastu nestabilnosti i ekonomskoj krizi. Budui da je cijeli kruni tok kapitala proet sukobima i neizvjesnou, nije mogue ekskluzivno odrediti najslabiju kariku. Iako je za Marxa temeljno proturjeje kapitalizma vezano za stvaranje vika vrijednosti i akumulaciju kapitala, ipak nije propustio istaknuti mogunost autonomne financijske krize:
Krizu novca, kako je u tekstu definirana kao naroita faza svake ope krize u proizvodnji i trgovini, treba razlikovati od specijalne vrste krize koja se takoer zove kriza novca, ali koja moe nastupiti samostalno, tako da na industriju djeluje tek povratno. To su one krize iji je centar kretanja novani kapital, i zbog toga su banka, burza i financije njihova neposredna oblast (Marx, 1971:111).

Od poetka globalne ekonomske krize 2007. razliiti su autori marksistikog usmjerenja nudili argumente koji govore u prilog teze da je prije svega rije o financijskoj krizi (npr. Panitch i Gindin, 2009), odnosno da nipoto nije rije o financijskoj krizi, ve da uzroke treba traiti u padu profitne stope kao posljedici temeljnih proturjeja u sferi proizvodnje (npr. Carchedi, 2010). No, kako smo ovdje primarno zainteresirani za marksistiku teoriju novca i financija, moemo se upustiti u razvijanje objanjenja koje e tradicionalnu marksistiku usmjerenost na akumulaciju uklopiti u proces financijalizacije. Taj proces, kojeg smo prethodno skicirali, dominirao je posljednjim razdobljem kapitalistike povijesti, te ga se moe ignorirati jedino po cijenu usvajanja monokauzalnih objanjenja, ili kako ih je sarkastino nazivao Branko Horvat, teorija dvije varijable. U pogledu postavljenog pitanja o odrivosti, ili bolje reeno dugovjenosti neoliberalizma, potrebno je pokazati povezanost razilaenja profitne stope i stope akumulacije s rastuom zaduenosti sektora financija i kuanstva u posljednjem razdoblju. Rije je o izuzetno kompleksnoj dinamici, ali uzimajui u obzir masu profita koja nije iskoritena za akumulaciju kapitala, ve se proslijeuje u financijsku sferu, moemo vidjeti meusektorsku povezanost financijalizacijskog procesa. Putem se-

46

MISLAV ITKO

kuritizacije, investiranje znatnog dijela profita u svakovrsnu financijsku imovinu, povratno donosi rast njezine vrijednosti, ali i rast zaduenosti financijskog sektora i sektora kuanstva na pozadini stagnacije ili zanemarivog rasta nadnica, te uinka bogatsva (engl. wealth effect), koji se odnosi na rast neto vrijednosti kuanstva u periodu prosperiteta. Kao monetarna teorija proizvodnje, marksistika analiza nema, za razliku od neoklasine ekonomike, fundamentalnih problema koji bi joj prijeili razumijevanje procesa financijalizacije. Ipak, korpus onoga to okvirno moemo nazvati postkejnzijanska teorija predstavlja nezanemariv doprinos razotkrivanju dinamike suvremenog kapitalizma. S obzirom na to da ne moemo na primjeren nain obuhvatiti sve vrijedne doprinose postkejnzijanske analize, usmjerit emo panju na hipotezu o inherentnoj financijskoj nestabilnosti koja je znaajna za razumijevanje tekue krize i istovremeno se uklapa u marksistike rasprave zacrtane Marxovom analizom novca i financija. MARKSIZAM I POSTKEJNZIJANIZAM: OD NERAVNOTEE DO SLOMA I NATRAG U razlici spram tradicije realne analize koja se svodi na razmjenu roba i usluga, pri emu je novac samo pomono sredstvo koje olakava proces razmjene, Marxova istraivanja kapitalistikog naina proizvodnje predstavljaju pokuaj izvoenja monetarne teorije proizvodnje. Kod Marxa novac ne predstavlja tek pomono sredstvo, nego je sastavni dio ekonomskog procesa. Jednostavna razmjena ili trampa ne moe posluiti kao temelj ekonomske analize, osobito kad je kapitalistiki nain proizvodnje predmet analize. U drutvu u kojem se bogatstvo ispoljava kao ogromna zbirka roba, potrebno je da se proizvoai i potroai tih roba sastanu, te tako drutveno ovjere privatne radove. Meutim, im se novac pojavi kao opi ekvivalent koji nekoordinirani proces proizvodnje i razmjene dri na okupu, pojavljuju se i njegove proturjene funkcije iz kojih proizlazi nestabilnost upisana u same temelje kapitalistike proizvodnje. S jedne strane, bez novca kao forme vrijednosti, odnosno opeg ekvivalenta koji dovodi robe u stanje vanjske sumjerljivosti, proces metamorfoze robe ne bi bio mogu. S druge strane, novac proizvodi neizvjesnost u svakoj fazi tog procesa. Iako se kretanje roba pojedinanom potroau priinjava kao kretanje od robe prema robi s novcem kao posrednikom (C M C), za poduzetnika ili poslodavca to je kretanje upravo obrnuto, te zapoinje s novanim kapitalom potrebnim za kupnju kapitalne opreme i radne snage, te zavrava, ako su kapitalistiki uvjeti proizvodnje zadovoljeni, s jo veim novanim kapitalom koji predstavlja sredstvo akumulacije (M C M). Sayev zakon, prema kojem ponuda

47

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

dugorono stvara vlasititu potranju, poiva na pretpostavci da se na tritu neposredno razmjenjuju proizvodi. Taj je zakon doao pod kritiku u uvodnim poglavljima Kapitala, budui da je Marx prepoznao kako novac omoguava razdvajanje kupnje i prodaje u vremenu. Iako je tono da svaka prodaja ujedno znai i kupnju, obratan sluaj ne vrijedi svaka kupnja ne mora ujedno biti i prodaja. Robni promet u kapitalizmu, napominje Marx, razvaljuje vremenske, mjesne i individualne granice razmjene proizvoda (Marx, 1971:95). Novac kao neizostavni dio razmjene istovremeno obavlja nekoliko funkcija. On vri funkciju mjere vrijednosti, sredstva prometa i plaanja, te ostave vrijednosti (engl. store of value). Uoavanje da je kapitalizam u stvari oblik monetarne privrede, u kojoj je glavni cilj proizvodnje zavriti s vie novanih sredstava no to ih je bilo na poetku, te odbacivanje pokuaja da se privreda sagleda u nemonetarnom okviru, jesu zajednike crte koje dijele Marx i Keynes.8 Taj su dio Keynesove doktrine preuzeli postkejnzijanski autori, te je za njih novac naelno neneutralan, bez obzira na njegove mogue varijacije u dugom i kratkom roku (Cotrell, 1992). Marksistiki pojam neneutralnosti novca, osim to obuhvaa postkejnzijanske uvide, ide jo i korak dalje, dajui mu politiki smisao. U marksistikoj analizi novac se pokazuje u svojoj funkciji mistifikacije klasnih odnosa u sferi proizvodnje nadnica se pokazuje kao naknada za obavljeni posao, suspendirajui ispitivanje drutvenih mehanizma koji se pokreu netom, nakon to je ugovor o radu sklopljen, dok kamata opet stvara feti novca koji se prividno uveava bez posredovanja radnog procesa:
Dok je kamata samo dio profita, tj. vika vrijednosti kojeg djelatni kapitalist cijedi iz radnika, sada se obrnuto kamata ispoljava kao pravi plod kapitala, a profit preobraen sada u oblik preduzimake dobiti, kao puki akcesorijum i dodatak koji pridolazi u procesu reprodukcije. Tu je fetiko obiljeje kapitala i predstava o kapital-fetiu zavrena. U M M imamo iracionalni oblik kapitala, izvrnutost i postvarenost odnosa proizvodnje u najviem stepenu: kamatonosno oblije [...] mistifi kacija kapitala u najotrijem obliku (Marx, 1971:1217).

Kritika kamatnosnog oblika ne spreava ispravno suenje o vanosti kreditnog sustava za razvoj kapitalizma. U skladu s pretpostavkama radne teorije vrijednosti,
8 Raspravu o teorijskim podudaranjima Marxa i Keynesa nudi D. Dillard (1984). Pritom ne treba zaboraviti Keynesovu notornu nedoreenost u pogledu teorije vrijednosti. No, nema sumnje da nije prihvatio neoklasinu teoriju granine korisnosti, kako se jasno vidi iz njegovih primjedbi o kapitalu u 16. poglavlju Ope teorije: Umjesto da se kae da je kapital produktivan, bilo bi mnogo bolje rei da on u toku svoga vijeka trajanja daje prinos koji je vei od njegove izvorne cijene kotanja. Jer jedini razlog zbog koga neki kapital prua izglede da e u toku svog vijeka trajanja davati usluge vee ukupne vrijednosti od njegove prvobitne cijene ponude je taj to je oskudan, a oskudan ostaje i dalje zbog toga to mu konkurira kamatna stopa na novac.(Keynes, 1956:247)

48

MISLAV ITKO

u sferi prometa ne moe nastati nova vrijednost; moe se tek odigrati redistrubucija ve proizvedene vrijednosti. Stoga injenica da dva drutvena lica, financijski i funkcionalni kapitalist, polau pravo na jedan te isti viak vrijednosti, odnosno profit, ne podvostruuje taj profit ve ga dijeli na dva dijela koja smo ve spomenuli poduzetniku dobit i kamatu. Budui da novani prinosi koje nazivamo kamatom nemaju utemeljenje u procesu proizvodnje, ne postoji nain da se sistemski objasni kretanje kamatnih stopa, to jest ne postoji ekonomska zakonitost na osnovu koje bi mogla postojati prirodna kamatna stopa. Novac moe ui u kruni tok kapitala kao novani kapital i tada je kamata njegova cijena (novanog kapitala, ne novca). Kljuno je da varijacije u kamatnoj stopi ne utjeu na stvaranje vika vrijednosti, odnosno profita, pa stoga kamata predstavlja samo udio u ukupnom profitu i u bitnom se odnosi na distribuciju, a ne na proizvodnju. Iz perspektive teorije vrijednosti rije je o rezidualnoj i egzogenoj varijabli, stoga je visina kamatne stope odreena na tritu mehanizmom ponude i potranje ili politikom odlukom monetarnih vlasti. To znai da se ak i u suvremenim kapitalistikim drutvima s razvijenim sredinjim bankarstvom, jo uvijek mogu iitati sukobi odreenih frakcija unutar vladajue klase, iako je samo kretanje kamatnih stopa na tritima uvjetovano cijelim nizom institucionalnih i politikih sila, ukljuujui i same teorije o znaaju i funkciji monetarne politike, razvijene unutar akademskog polja. Razvoj kreditnog sustava stoji u uskoj vezi s razvojem proizvodnih snaga. Ekspanzija kapitalistikog naina proizvodnje kree se paraleno s razvijanjem novih institucija i financijske imovine koji nadomjetaju, a zatim i transformiraju poslove koje su ranije obavljali trgovci novcem. Bankarski posao rezultat je koncentracije pozajmljivog novanog kapitala (engl. loanble money capital). Marx je ukazao na nekoliko izvora iz kojih pozajmljivi kapital dolazi u bankarski sustav: trgovinski i proizvoaki vikovi, depoziti novarskih kapitalista, tednja razliitih drutvenih klasa, itd. Ono to je bitno za marksistiku teoriju novca s jedne strane i teoriju krize s druge, jest stvaranje novih novanih formi, odnosno novih oblika likvidnosti koji predstavljaju rezultat ekspanzije kapitalistikog naina proizvodnje, to donosi sa sobom razvoj kreditnog sustava, a zatim i cjelokupnog financijskog sustava. Ovdje smo suoeni s nekoliko meusobno povezanih problema. Hijerarhija razliitih oblika novca nije sporna toka ni za Marxa, niti za heterodoksnu politiku ekonomiju (usp. Bell, 2001). Kod Marxa se postojanje hijerarhije novanih oblika najjasnije ogleda u krizi. Dok je monetarni sustav bitno katoliki, kreditni je sustav bitno protestantski, navodi Marx, upozoravajui kako se kreditni sustav ne moe emancipirati od svojih temelja u monetarnom sustavu, ba kao to je protestantizam samom svojom pojavom reakcija na katolianstvo (Marx, 1971:1361).

49

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

U trenutku krize dolazi do naglog zamrzavanja aktivnosti na kreditnom tritu. Trini se akteri nastoje povui s kreditnog trita u potrazi za sigurnom lukom u monetarnom sustavu. Izlazak iz kreditnog sustava predstavlja toku u kojoj se proces akumulacije kapitala zaustavlja i obre. Panja trinih aktera je u trenutku krize usmjerena na samo jednu funkciju novca, onu koja se tie novca kao ostave vrijednosti (engl. store of value). Slijedei Suzanne de Brunhoff (1998), moemo navedeni problem izraziti kao traganje za poveznicom, izmeu novca kao opeg ekvivalenta i novca kao imovine. No, vratimo se na prethodnu toku. Kad je rije o vraanju na monetarne osnove u trenutku krize, postavlja se pitanje kakva je narav tog sustava, odnosno od koje mjere on moe pruiti utjehu trinim akterima koji pokuavaju spasiti svoju imovinu od obezvreenja. Za marksistiku teoriju spomenuto pitanje trai opreznost jer njegova pogrena formulacija moe odvesti u pogrenom smjeru. Kapitalistiki nain proizvodnje svakako poznaje periode u kojima je robni novac predstavljao vrh hijerarhije novca. Jednako tako je jasno da u suvremenim kapitalistikim konfiguracijama dominira poseban suodnos kreditnog i fiducijarnog papirnatog novca. Potrebno je, meutim, razlikovati ispitivanje sposobnosti razliitih novanih formi da obavljaju razliite novane funkcije, od pitanja regresije razliitih oblika likvidnosti prema formi robnog novca. Oko pitanja potrebe da se utvrdi prioritet robnog novca, s obzirom na postavke radne teorije vrijednosti nema usuglaenih stavova, te naelno moemo razlikovati dva usmjerenja. U prvome se robni novac pojavljuje kao nuno ishodite i utemeljenje marksistike teorije novca (v. Lapavitsas, 2000). Nasuprot tome, izneseni su argumenti u prilog teze o prvenstvu kreditnog novca kao logike pretpostavke ina kupovanja radne snage i uspostavljanja temeljnog odnosa izmeu rada i kapitala (v. Graziani, 1998). Ovo pitanje, u tome se slau oba usmjerenja, nema apsolutistiku dimenziju kakvu se moda moe uitati na prvi pogled:
Robni novac je samo forma univerzalog ekvivalenta, iako forma od osobitog analitikog i historijskog znaaja. Neizbjeno je da u analitikom okviru koji se odnosi iskljuivo na razmjenu izmeu vlasnika roba poetna forma novca bude [neka] roba. Meutim, kada se drugi aspekti kapitalistike privrede uzmu u obzir, poput drave i kreditnog sustava, univerzalni e se pojavljivati u drugim razliitim oblicima (npr. papirnati novac, banknote, bankovni depoziti itd). U svim svojim drugim formama, od kojih nijednu ne moemo unaprijed uzeti kao inferiornu robnom novcu, univerzalni ekvivalent zadrava monopolnu sposobnost kupovanja (Lapavitsas, 2005:109).

Imajui to u vidu, moemo rei da se kreditni sustav u trenucima krize uvijek kree prema monetarnom sustavu, ali narav tog kretanja ovisi o konkretnim historijskim uvjetima, prije svega o poziciji pojedinih aktera na tritu i dostupnosti

50

MISLAV ITKO

razliitih oblika likvidnosti. Nadalje, razvoj institucija monetarnog sustava moe privremeno stabilizirati trinu strukturu u danom razdoblju, ali ne moe ukinuti inherentnu neravnoteu kapitalistike privrede. Ne treba zaboraviti da povratak na zlatni standard kao (teorijski zamisliv) postupak stabilizacije financijskog sustava, nipoto ne jami i stabilnost kapitalistike akumulacije upravo suprotno. Iz dosadanje smo rasprave vidjeli da se s razvojem kapitalistike proizvodnje proiruje spektar novanih formi, odnosno da u razvijenom kapitalizmu razliiti oblici novca mogu vriti istu funkciju novca. Kreditni sustav jest sastavni dio reprodukcije kapitalistikog naina proizvodnje. On neposredno odgovara na zahtjeve akumulacije kapitala poveavajui obujam i brzinu metamorfoze roba. Kod Marxa (ali i u suvremenoj marksistikoj teoriji), neupotrebljeni fond novca koji je proizaao iz rezervi poduzea i tedenje razliitih drutvenih klasa pretvara se u kamatonosni kapital koji je zatim iskoriten od strane proizvodnih kapitalista, te se nakon realizacije vika vrijednosti vraa k sebi, kao dio profitne stope (Itoh i Lapavitsas, 1997:85). Iz rasta i razvoja kreditnog sustava, odnosno kamatnosnog kapitala proizlaze dva elementa bitna za teoriju krize (a) razvoj bankarskog sustava kao posljedice kristalizacije pozajmljivanja novca kao posebne djelatnosti i koncentracije pozajmljivog novanog kapitala i (b) nastanak fiktivnog kapitala, odnosno financijske imovine koja s obzirom na stupanj svoje likvidnosti ulazi u razmatranje hijerarhije novanih oblika (iako oigledno nije rije o novcu per se). Dva gorenavedena elementa obuhvaena su pojmom endogenosti (novca), kojim su u heterodoksnoj politikoj ekonomiji povezane postavka o neneutralnosti novca i hipoteza o temeljnoj neravnotei kapitalistike privrede koja periodiki dovodi do privrednog sloma. Unutar postkejnzijanskog pristupa endogenost se odnosi na proces ponude novca koji odgovara potrebama kapitalistike dinamike. Istovremeno, pojmom endogenosti ukazuje se na proces financijske inovacije koja ima funkciju da putem stvaranja razliitih oblika financijske imovine zaobie prepreke stvaranju profita, bez obzira da li su te prepreke inherentni dio procesa akumulacije kapitala ili su rezultat izvanjskog (npr. dravnog) zadiranja u kapitalne tokove. Dosad je ve pokazano da je u kapitalizmu irenje kredita strukturno povezano s drutvenom reprodukcijom u opreci s predkapitalistikim drutvenim formacijama. Iz poetnog oblika trgovakog kredita i slabog institucionalnog okruja koji ga je pratio, razvio se u suvremenim kapitalistikim formacijama sustav bankarstva s djelominim rezervama (engl. fractional reserve system), i sredinom bankom u funkciji monetarne vlasti. U tom kontekstu postkejnzijanska monetarna teorija usredotoila se na proces ponude novca, dajui objanjenje stvaranja kreditnog novca koje stoji u otroj opoziciji spram objanjenja dominantne neoklasine teo-

51

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

rije. U ortodoksnom pristupu koliina novca je egzogena variabla kojom upravljaju monetarne vlasti (sredinja banka). Ponuda novca u neoklasinom je pristupu utemeljena na odnosu zadanom kroz novani multiplikator koji pokazuje odnos primarnog novca kojega emitira sredinja banka i novane mase.9 U tom sklopu sredinja banka odreuje emisiju primarnog novca, te posrednim utjecajem na veliinu multiplikatora moe kontrolirati novanu masu i razinu cijena. Poslovne banke su u tom pogledu podreene odlukama sredinje banke. One mogu nastaviti s kreditnom emisijom, samo pod uvjetom poveanja vlastitih depozita. Drugaije reeno, kauzalni slijed vodi nas od vika rezervi do kreditne emisije, pri emu se viak ne moe stvoriti, osim ako monetarne vlasti ne poveaju emisiju primarnog novca ili ako neka ekonomska jedinica ne promijeni svoje preferencije. Ukratko, sredinja banka utjee na koliinu novca u optjecaju, a ne na kamatnu stopu. Daljnja makroekonomska implikacija je da su investicije uvjetovane tednjom. Postkejnzijanci su kritizirali neoklasinu doktrinu, tvrdei da je kauzalni slijed u suvremenim kapitalistikim privredama upravo suprotan:
Iako postoji stabilan odnos izmeu primarnog novca i novane mase, kao i izmeu novane mase i ukupnog novanog dohotka, kauzalni odnos upravo je suprotan od onoga kakvim se uobiajeno dri. I primarni novac i novana masa u stvari su endogeni. Dokazi ukazuju da je koliina bankovnog posredovanja primarno odreena potranjom za bankovnim kreditima. U stvarnom svijetu banke odobravaju kredite, stvarajui depozite u tom procesu, a za rezerve se brinu kasnije (Moore, 1983:538).

Ponuda novca ovisi o pritiscima razliitih ekonomskih jedinica, primjerice kapitalistikih poduzea, kojima banke odgovaraju kroz odobravanje kredita. Dakle, u suvremenim kapitalistikim privredama, krediti stvaraju depozite ime se poveava koliina novca, dok poslovne banke ujednauju svoju imovinu i obveze na meubankarskom tritu. Lavoie odreuje povezanost procesa ponude novca i proizvodnje, odnosno endogenost novca na sljedei nain:
Onima koji organiziraju proizvodnju potreban je pristup postojeim resursima, osobito ljudskom radu. Taj je pristup omoguen kreditnim novcem. Bilo kakav tok proizvodnje zahtjeva nove tokove kredita ili obnavljanje postojeih. Bankarski sustav stvara potrebne kredite. Kuanstva nemaju nikakvu ulogu u tom procesu (Lavoie, 1984:774).

Iako nije sasvim tono da kuanstva nemaju nikakvu ulogu u tom procesu, jasno je da banke mogu smanjiti svoju kreditnu aktivnost samo kroz poveanje kamatne
9 Primarni novac (M0) gotovina u optjecaju + rezerve banaka kod sredinje banke; novana masa (M1) gotov novac + depozitni novac

52

MISLAV ITKO

stope i/ili uvoenje kolaterala one se pasivno prilagoavaju ekonomskoj aktivnosti koja je prije svega odreena akumulacijom kapitala. Jednako tako, sredinja se banka prilagoava, u cilju odravanja financijske stabilnosti, stanju na tritu pomou svog glavnog instrumenta diskontne kamatne stope. Budui da je kreditna aktivnost u bitnom povezana s akumulacijom kapitala, za postkejnzijansku se teoriju uzrono-posljedini odnos tednje i investicija takoer obrnuo. Investicije, koje ovise o oekivanoj profitnoj stopi, odreuju tednju. Neto profitna stopa ili ono to Marx naziva dobit poduzea biti e odreena kamatnom stopom koja nema nikakve veze sa zamiljenom graninom produktivnou kapitala, niti sa obujmom kreditne emisije, ve je odreena institucionalnim i politikim faktorima koji utjeu na politiku sredinje banke. Vano je spomenuti da su se tokom rasprave o nedostacima i pogrekama neoklasine ekonomike unutar postkejnzijanskog pristupa razvile dvije struje jedna koja zastupa akomodacijsku endogenost i druga, marksistikoj teoriji blia struja koja zastupa strukturnu endogenost (Pollin, 1991). Prva pozicija zauzima u pogledu procesa ponude novca, dijametralno suprotan stav od neoklasine teorije. Dok potonja prikazuje ponudu novca vertikalnom krivuljom (u kamata koliina novca ravnini), zastupnici akomodacijske endogenosti dre da je ta krivulja horizontalna, ilustrirajui tako situaciju u kojoj se ponuda novca uz zadanu kamatnu stopu u potpunosti prilagoava potranji privrede. Strukturna endogenost ostavlja ogranieni prostor za djelovanje monetarnih vlasti i poslovnih banaka u procesu ponude novca. Iako postoji slaganje u pogledu kritike neoklasine teorije (monetarizma la Friedman), pristup utemeljen na strukturnoj endogenosti preispituje odnos banaka kao ekonomskih jedinica usmjerenih prema maksimizaciji profita i zadanog institucionalnog okruja. Budui da se radi o sustavu u kojem dominira neizvjesnost i suprotstavljeni interesi Dow (2006), napominje kako nijedna krivulja ne moe do kraja predstaviti znaenje strukturne endogenosti. Ipak, spomenuti pristup naglaava kako monetarne vlasti ipak zadravaju odreenu, iako ogranienu sposobnost utjecaja na ekonomske uvjete putem diskontne politike, odreenja obaveznih rezervi i operacija na otvorenom tritu. Jednako tako, poslovne banke utjeu na trine odnose upravljajui aktivom i pasivom s obzirom na svoju preferenciju likvidnosti, te nastojei kroz financijsko inoviranje izbjei postojea pravila o adekvatnosti kapitala (Dow, 2006:37). Drugim rijeima, banke nastoje maksimizirati profit u procesu odgovaranja na zahtjeve trita u zadanom institucionalnom okruju, pri emu im na raspolaganju stoji upravljanje aktivom i pasivom, te financijska inovacija. Prema Keynesu, trina neizvjesnost, ali i elja za dobitkom lee u pozadini preferencije likvidnosti (Keynes, 1956:208). Jedan od problema s akomodacijskom endogenou sastoji se u previanju uinaka preferencije likvidnosti ba-

53

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

naka kao trinih igraa. Profitni motiv za irenje kreditnog portfelja ne iskljuuje injenicu da se zajedno s tim irenjem poveava i izloenost banaka u pogledu obveza. Ako shematski pretpostavimo da je osim profitnom marom (razlikom izmeu cijene likvidnosti i aktivne kamate) banaka odreena strukturom bankarskog sektora i percepcijom rizika (vjerovnika), banke e postaviti odreena ogranienja, nastojei uskladiti profil rizika i (potencijalnu) dobit:10 Nekim e akteri biti koliinski ogranieni, budui da nema kamatne stope po kojoj bi im banka mogla odobriti kredit. To jest, vjerojatnost neplaanja je u nekim sluajevima toliko velika, da je visoka kamatna stopa primjerena. Meutim, via kamatna stopa za takve aktere samo dalje poveava vjerojatnost neplaanja. Stoga su odreene grupe aktera uvijek koliinski ograniene (Wray, 1992:173). Na potonjoj je toki osobito insistirao Minsky, pokazujui da visoka preferencija likvidnosti od strane banaka dovodi do ogranienja ponude kredita. tovie, hipoteza inherentne financijske nestabilnosti dijelom se oslanja na uoene promjene u percepciji rizika vjerovnika i dunika tokom poslovnog ciklusa (Dow, 2006:41). Nadalje, Minskyjev pristup se razilazi s akomodacijskim, s obzirom na znaenje financijske inovacije, ne samo u pogledu razumijevanja procesa ponude novca i funkcioniranja kreditnog sustava, ve i u pogledu analize jednog razdoblja kapitalistike povijesti. Kako je ranije reeno, Minsky stavlja osobiti naglasak na proces sekuritizacije, videi u njemu poetak uspona financija koji je obiljeio cijelo neoliberalno razdoblje:
Sekuritizacija implicira da nema granice bankarskoj inicijativi stvaranja kredita, budui da nema oslanjanja na bankovni kapital, i budui da se kreditiranjem ne usisava primarni novac tj. rezerve banaka (Minsky, 2008:3).

Financijska inovacija kroz sekuritizaciju predstavlja privremeno rjeenje, budui da postoji kvalitativna razlika izmeu razliitih instrumenata, koja se pokazuje tokom poslovnog ciklusa. Kredit je dakle spona izmeu proizvodnog i financijskog sektora koja dovodi u odnos preferenciju likvidnosti banaka i potranju za izvanjskim financiranjem proizvodnih jedinica. U opreci spram akomodacijske pozicije, banke nee odgovoriti pozitivno na ukupnu potranju uz fiksnu kamatnu stopu, tj. kako pokazatelji zaduenosti (engl. leverage ratio), budu vei, kamatna stopa e rasti. Kraj razdoblja prosperiteta i okretanje privrede prema krizi podrazumijeva poveanje preferencije
10 Moramo imati u vidu da to usklaenje nikad nije do kraja mogue izvesti zbog prisustva fundamentalne neizvjesnosti.

54

MISLAV ITKO

likvidnosti usred izraene neizvjesnosti, to znai da e poduzea ostati uskraena za financijska sredstva upravo u periodu kada su im ona najvie potrebna. Dakle, preferencija likvidnosti ima nezanemariv utjecaj na krivulju ponude novca. ak i ako prihvatimo da je krivulja horizontalna u razdoblju prosperiteta, ona se, nakon to manevarski prostor banaka bude iscrpljen, pretvara u rastuu krivulju. Moemo se sloiti sa stavom kojega iznose Lapavitsas i Saad-Filho (2000), prema kojem se diskusija o obliku krivulje ponude novca u konanici svodi na pitanje sposobnosti sredinje banke da stabilizira financijski sustav putem kamatne stope. Meutim, politika sredinje banke ovisna je o opem privrednom stanju koje je odreeno akumulacijom kapitala. Strukturna endogenost predstavlja ulaznu toku za analizu nestabilnosti i krize kapitalizma, budui da istovremeno pridaje bankama kao profitom motiviranim jedinicama odreeni stupanj aktivnosti, ukazujui na konstitutivnu slabost sredinje banke kao institucije koja ne moe ukrotiti endogenu nestabilnost kapitalistike privrede (moment kojeg osobito pocrtavaju Itoh i Lapavitsas (1999:154 181). Prije nego to pogledamo hipotezu o inherentnoj financijskoj nestabilnosti u svjetlu rasprave o procesu ponude novca, potrebno je jo jednom svratiti pogled na raspravu o fiktivnom kapitalu. Marx analizu fiktivnog kapitala zapoinje s dva, po njegovom sudu, teka pitanja: prvo, kada moemo rei da akumulacija novanog kapitala nije znak stvarne akumulacije? S tim u vezi, u kojoj mjeri oskudica u zajmovnom kapitalu izraava oskudicu u stvarnom kapitalu, a u kojoj mjeri se podudara s oskudicom u prometnim sredstvima? (Marx, 1978:1278). Ono to stoji iza navedenih pitanja je istraivanje o negativnim stranama razvoja kreditnog sustava. Ve je ukazano na njegov znaaj za razvoj proizvodnih snaga, ali kao to novac samo privremeno pomiruje privatne heterogene radove dajui im drutveno priznanje, nema jamstva za usklaeno djelovanje proizvodnog i kreditnog sustava, to u okviru monetarne teorije proizvodnje proizilazi iz ambivalentne naravi novca. Prema Marxovoj analizi, iz razvoja kreditnog sustava izrasta kamatonosni kapital koji ima za posljedicu da se svi novani tokovi ispoljavaju kao prinosi od kamate, bez obzira da li iza tih tokova stoji neki kapital ili ne. Razlikovanje izmeu kamatonosnog i fiktivnog kapitala ne lei u njihovoj korisnosti iz pozicije robno-novane reprodukcije oba su beskorisna. Razlika je u injenici da je fiktivni kapital opasan (Meacci, 1998:110). Dakle, stvaranje fiktivnog kapitala Marx naziva kapitalizacija, a rije je o generalizaciji naela kamatonosnog prinosa koji stoji u suprotnosti sa obrascem novanih kretanja koja dolaze izvlaenjem vika vrijednosti u sferi proizvodnje. Kod fiktivnog kapitala bez obzira od ega se on sastoji, rije je o kapitalu kao imovini. Marx konkretno razmatra dva sluaja fiktivnog kapitala dravne
55

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

obveznice i dionice. Dravne obveznice predstavljaju potraivanje temeljeno na posudbi ve utroenog novca. Povrat uloenih sredstava nema nikakve neposredne veze s proizvodnim procesom, ve ovisi o sposobnosti izdavatelja da stvori povratni prinos kroz npr. porezne prihode ili novo zaduivanje. Bez obzira na mogue umnoavanje, kapital dravnog duga ostaje isto fiktivan, a od momenta kad bi obveznice postale neprodavljive, otpao bi privid tog kapitala (Marx, 1971:1270). Ono to vrijedi za dravne obveznice, vrijedi i za dionice. Itoh i Lapavitsas navode Hilferdingovu analizu dionikog kapitala, kao prvu sustavnu razradu tog fenomena nakon Marxove. Hilferding je naime pokazao da utemeljenjem novog poduzea novana vrijednost kapitala iskoritenog za akumulaciju po dionici manja je od cijene dionice, te je tu razliku nazvao utemeljiteljski profit. Iako Hilferdinogova rasprava (7. i 8. poglavlje studije Financijski kapital), zasluuje zasebno razmatranje, ovdje nas prije svega zanima Marxova analiza fragilnosti sustava koja proizlazi iz prekomjernog uveavanja fiktivnog kapitala, te model dualnih cijena koji pretpostavlja jednu formaciju cijena za proizvedenu robu, te drugu kad je rije o fiktivnom kapitalu, odnosno financijskoj imovini. Vasudevan (2008) je ukazala na temeljnu slinost u Marxovom postupku razdvajanja dviju cjenovnih formacija s Minskyjevim dualnim modelom sadranim u hipotezi o inherentnoj financijskoj nestabilnosti. Minsky razlikuje tekuu cijenu outputa od cijene kapitalne imovine (engl. capital assets), budui da se te dvije cijene formiraju na razliitim tritima. Cijena outputa (PI), openito ovisi o nadnicama, produktivnosti rada i tehnikim uvjetima proizvodnje, dok je kapitalna imovina (PK), odreena uvjetima na financijskim tritima. Kod Minskog financijska nestabilnost proizlazi iz razilaenja spomenutih cijena unutar endogeno uspostavljene dinamike akumulacijskog ciklusa. Da bismo vidjeli odnos modela koje nude Marx i Minsky potrebno je ukratko opisati hipotezu financijske nestabilnosti koju iznosi potonji. Hipoteza financijske nestabilnosti opisuje suvremeni kapitalizam kao sustav u kojem stabilnost proizvodi nestabilnost i krizu. Ovaj put od stabilnosti do nestabilnosti je endogeno odreen i utoliko neizbjean. Minsky zapoinje analizu odreujui kapitalistiku privredu kao sustav u kojem je skupa dugorona kapitalna imovina isprepletena s kompleksnim financijskim sustavom. U okolnostima u kojima nije mogue ukloniti fundamentalnu neizvjesnost, osobito je vano porijeklo financijskih sredstava kojima se pokrivaju pozicije u imovini. Te se pozicije mogu pokriti vlastitim sredstvima, primjerice zadranim profitima u sluaju kapitalistikih poduzea, ili promjenom strukture bilance uzimanjem novih obveza. Kako objanjava Minsky:

56

MISLAV ITKO

Financijska fragilnost nije karakteristika strukture financijskih obveza uzetih u izolaciji. Naprotiv, to je karakteristika privrede u kojoj su sredstva slobodna za servisiranje obveza odreena tokovima prihoda (bruto profiti za poduzea, nadnice za kuanstva), koji su pak sa svoje strane odreeni investicijskom i osobnom potronjom. Investicije i potronja financirane su kombinacijom vlastitih i posuenih sredstava (Minsky, 1995:198).

Privreda se sastoji od mnotva jedinica ije su bilance meusobno povezane, gdje imovina jedne predstavlja obvezu druge. U Minskyjevoj prezentaciji kapitalistika proizvodnja zauzima sredinje mjesto unutar monetarnog okvira u kojem dananji novani pritoci stvaraju sutranje novane prihode i rashode. Treba naglasiti da se ekonomski proces odvija u ireverzibilnom vremenu (nasuprot simultanizmu koji dominira teorijom ope ravnotee), tako da su poslovni poduhvati odreeni poetnim odnosom imovine i obveza, karakterom ugovora kojim se preuzimaju nove obveze i trenutnim reimom akumulacije. Minskyjeva teorija investicija oslanja se na postavke koje je prethodno zacrtao Keynes u Opoj teoriji. Investicije su kod Keynesa rezultat odnosa tzv. granine uinkovitosti kapitala i kamatne stope. Granina uinkovitost kapitala predstavlja odnos oekivanih prinosa kapitalnog dobra (dakle oekivanih prinosa investicije tokom njezinog vijeka trajanja po odbitku izdataka), i cijene ponude kapitalne opreme koja predstavlja trokove proizvodnje (Keynes, 1956:177). Prema tome, poticaj za investiranje postoji do trenutka izjednaenja granine uinkovitosti kapitala i kamatne stope.11 Na pozadini Keynsovog objanjenja Minsky je usmjerio svoju panju na pitanje izvora financijskih sredstava. Prema analizi koju iznose Wray i Tymoigne (2008) unutar dualnog modela cijena, trenutna cijena outputa u sluaju investicijskih dobara predstavlja cijenu ponude kapitala koja se mijenja s ukljuivanjem vanjskih financijskih izvora. Prema tome, ukupna cijena ponude (PIs), e rasti razmjerno trokovima novih obveza, tj. ukupna cijena ponude (PIs) biti e vea od administrativne cijene outputa (PI ). Drugi skup cijena odnosi se na imovinu koja moe preuzeti funkciju ostave vrijednosti (engl. store of value), te daje mogunost kapitalne dobiti. Meutim, kako naglaavaju Wray i Tymoigne, budui prinosi od takve imovine su neizvjesni i ovise o subjektivnom predvianju, ali oni svejedno moraju biti ukljueni u novu cijenu potranje za kapitalnom imovinom (Wray i Tymoigne, 2008:9). Kao to se vidi na slici 1, PK > PId, pri emu razlika predstavlja tzv. sigurnosni jastuk (engl. cushion of
11 Za potpuni prikaz Keynesove teorije investicija vid. O. Radonji, Kejnsova teorija konvencionalnog odluivanja na finansijkim tritima, Sociologija, 51(4), 2009.

57

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

Slika 1 Odreenje razine investicija (usp. Minsky, 2008b:116129)

safety), koji osigurava uredno servisiranje dunikih ugovora proizalih iz ulaska u nove imovinske pozicije, ak i u sluaju da prihodi budu manji od oekivanih (Wray i Tymoigne 2008:11). Iz navedenog proizlazi da je kupovina investicijskih dobara s posuenim sredstvima (OId) odreena pri PId = PIs. Dakle, investicije su u sreditu kapitalistikog poslovnog ciklusa, ali se odluke o investiranju donose pod upravo suprotnim uvjetima od onih koje uzima standardni neoklasini model naime, pod uvjetima radikalne neizvjesnosti. Rije je o temeljnoj karakteristici kapitalistike privrede, to doputa Minskom da razvije poznate profile rizika. Najstabilnije hedge financijske jedinice odlikuje sposobnost da pokriju sve svoje ugovorne obveze na osnovu tekuih prihoda. Spekulativne financijske jedinice ne mogu pokriti glavnicu iz tekuih prihoda, te su prisiljene u trenutku dospijea starog izdati novi dug. Konano, Ponzi financijske jedinice nemaju dovoljno sredstava ni za pokrivanje kamata, te su prisiljene na posuivanje i/ ili prodaju vlastite imovine, umanjujui tako svoj kapital upravo u trenutku kada se omjer prihoda i obveza smanjuje. Jasno je da su sigurnosni jastuci kod Ponzi jedinica zanemarivi. Period prosperiteta je u kapitalistikoj privredi obiljeen optimizmom u pogledu buduih investicija i robusnim financijskim okrujem koje obiljeava prihvatljiva zaduenost (izraena prema razliitim omjerima), i niske kamatne stope. Prema hipotezi financijske nestabilnosti, investicije e biti ovjerene tekuim profitima na osnovu kojih e u oekivanju buduih profita biti poduzete nove investicije. Rastue investicije i profiti navode na smanjenje preferencije likvidnosti, odnosno ekonomske e jedinice ulaziti u sve rizinije poslovne poduhvate neprimjetno ispuhujui sigurnosne jastuke i dovodei privredu u stanje izraene fragilnosti. Logika
58

MISLAV ITKO

kapitalistike konkurencije tjera svoje aktere da ulaze u takve poslove, da neprestano trae neiskoritena financijska sredstva i da koriste financijsku polugu u tenji poveavanja profita. Razdoblje prosperiteta zavrava u trenutku kada prenapregnuta ekonomska struktura koja obuhvaa mnogobrojne meusobno povezane jedinice iskusi i najmanju diskrepanciju vlastitih oekivanja i stvarnog privrednog kretanja:
U silno zaduenoj privredi a) ak i neznatan pad profita ili nadnica moe dovesti do poveanja loih kredita u portfelju neke financijske institucije b) ak i neznatno poveanje kamatne stope moe voditi do poveanja loih kredita u portfelju neke financijske institucije c) ak i neznatno poveanje nadnica moe pritisnuti profitne tokove i stoga poveati koliinu obezvrijeene imovine (Minsky, 1995:198).

Pod pritiskom Ponzi strukture ekonomske e jedinice biti prisiljene prodavati vlastitu imovinu, to e inducirati pad vrijednosti te imovine i demotivirati nove investicije. Investicijski pad moe s obzirom na stupanj meusobne povezanosti i izraenost financijske poluge, dalje spustiti cijenu imovine, te cijela privreda ubrzo dospijeva u spiralu dunike deflacije. Marx je bio na slinom tragu kada je pisao:
Kada proces reprodukcije ponovo dostigne stanje cvjetanja, koje prethodi stanju prenapetosti, komercijalni kredit dostie veoma veliku irinu, koja onda opet ima zdravu bazu lako pristiuih prinosa i uveane proizvodnje[...] Lakoa i pravilnost prinosa, spojena sa irokim komercijalnim kreditom, jami ponudu pozajmljivog kapitala uprkos uveanoj tranji i spreava da se nivo kamatne stope popne. S druge strane, tek sada se pojavljuju u primetnom stepenu oni vitezovi koji rade bez rezervnog kapitala i uope bez kapitala, te su im zbog toga operacije sasvim sraunate na novani kredit (Marx, 1971:1287).

Iako je u poglavljima o kamatonosnom kapitalu sasvim jasno istaknuta mogunost financijalizacije, odnosno (kako je Marx naziva) kapitalizacije, nisu do kraja razraene implikacije uzleta fiktivnog kapitala, osobito s obzirom na postavljeno pitanje o utjecaju novane na stvarnu akumulaciju. Ovo pitanje se pojavljuje jo akutnije ako uzmemo u obzir proces povratka kreditnog sustava na monetarne temelje u trenutnim uvjetima prevladavanja fiducijarnog papirnatog novca. Drugim rijeima, postavlja se pitanje monetarnog usidrenja kapitalistikog sustava. S druge pak strane, prigovori hipotezi financijske nestabilnosti dobro su poznati i odnose se na primjenu odreenja profita koje je Minsky preuzeo od Kaleckog (1969:47 69). Prema Kaleckom profiti su na makroekonomskoj razini odreeni kao suma investicija i privatne potronje umanjena za nadnice, dravnog deficita (1969:47 69):

59

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

= I + (C W) + (G T)12 ako izostavimo dravni deficit i pretpostavimo privredu koja se sastoji samo od kapitalista i radnika pri emu radnici ne tede, a kapitalisti ne troe slijedi da su bruto profiti jednaki bruto investicijama =I Preuzimanje Kaleckijevog odreenja bruto profita kritizirao je James Crotty (1986). Prema Crottyju na snazi je postupak uravnoteenja privrede temeljen na pretpostavi o konstantnoj profitnoj mari, koja je neovisna o investicijama, outputu i zaposlenosti. Time se uklanja mogunost izvora nestabilnosti u proizvodnoj sferi Crotty osobito stavlja naglasak na tendenciju pada profitne stope. Nastavljajui se na Crottyjevu kritiku, Moseley (2009), dodaje kako prethodno odreenje profita ne uzima u obzir povezanost profitnog udjela s duinom radnog dana, intenzitetom rada, realnom nadnicom i produktivnou rada, to povlai za sobom nesposobnost objanjenja klasnog sukoba na razini proizvodnje i mijenjanje kompozicije kapitala u funkciji tog sukoba. Posljedice nekompatibilnosti Marxa i Minskog u pogledu odreenja profita u proizvodnom sektoru ima posljedice u pogledu dosega Minskyjeve hipoteze prilikom analize privrednog sloma. Taj je nedostatak hipoteze financijske nestabilnosti uoen s marksistike, ali i sa postkejnzijanske strane (Palley, 2010). Nadalje, osim openitih prigovora, pojavile su se kritike niza postkejnzijanskih autora u pogledu prikladnosti mehanizma endogene nestabilnosti za posljednju kriznu epizodu. Kregel (2008), primjerice, preispituje opadanje sigurnosnih jastuka i poveanje upotrebe financijske poluge, s obzirom na prominentno mjesto koje zauzimaju u objanjenju krize. Prema njegovim zakljucima, smanjivanje sigurnosnih jastuka nije se dogodilo postupno, odnosno put od stabilnosti do krize nema evolucijsku dimenziju kakvu Minsky opisuje. Upravo suprotno, okretanje prema Ponzi strukturi privrede rezultat je opsene promjene u regulaciji poslovanja zakljuno sa Gramm-Leach-Bleiley zakonom iz 1999. kojim je izvrena potpuna deregulacija bankarskog poslovanja. Proces sekuritizacije putem kojega je mogue ukloniti odobrene kredite iz pasive banaka u okviru originate-and-distribute modela sugerira da su Ponzi standardi ve bili upisani u osnove poslovanja. Jo vaniji problem odnosi se na injenicu da je panja hipoteze financijske nestabilnosti usmjerena prvenstveno na meuodnos izmeu proizvodnog i financijskog
12 profiti, I investicije, C potronja, W ukupne nadnice, G dravna potronja, T - porezi

60

MISLAV ITKO

sektora, dok su kriza, kao i posljednja dva desetljea koji joj prethode, obiljeena financijalizacijom kuanstva. I dok se pojedini postkejnzijanski autori kreu u smjeru uklapanja kuanstava u okvir kojeg je zacrtao Minsky, veoma je izgledno da e klasna problematika u tom aspektu analize kapitalistike privrede biti jo izraenija, u mjeri u kojoj je funkcioniranje kuanstva povezano s problemom reprodukcije radne snage. Istovremeno, pogled na kuanstva nas usmjerava prema financijskim tritima, odnosno prema fenomenu inflacije imovinskih cijena, to je predmet analize Jana Toporowskog (1999; 2000; 2008). Inflacija imovinskih cijena stoji u pozadini dionikog tj. nekretninskog mjehura, koji su rasli tokom devedesetih, odnosno dvijetisuitih. Inflacija imovinskih cijena omoguila je stvaranje kreditnonekretninske spirale kroz rast vrijednosti kolaterala. U tom se pogledu analiza Toporowskog moe uzeti kao korektiv hipoteze financijske nestabilnosti. Naime, nisu investicije vodile kompanije prema neodrivom stupnju zaduenosti i u tom smislu prema fragilnoj financijskoj strukturi. Radije, rast financijskih trita omoguio je nefinancijskom korporativnom sektoru ukljuivanje u financijske poslove u okviru prethodno opisanog share-holder value modela. Prekomjerna kapitalizacija izraz je okretanja nefinancijskog korporativnog sektora od tradicionalnih izvora financijskih sredstava. U tom pogledu, izvor financijske nestabilnosti ne moe se ekskluzivno nai u jednom sektoru. ini se da klju za razumijevanje neoliberalnog razdoblja lei u povezanosti imovinskih cijena i kreditne ekspanzije u kontekstu zaotrenih klasnih odnosa. Ili kako zakljuuju Bellofiore i Halevi (2010), nova kapitalistika formacija nema veze s globalizacijom, niti sa Imperijem o kakvom sanja Toni Negri, a sasvim sigurno nema nikakve veze s navodno na znanje usredotoenim kapitalizmom, utemeljenim na nematerijalnoj proizvodnji i osloboenim krize. Ovaj novi kapitalizam oivljava neke aspekte iz 19. stoljea i obiljeavaju ga tri meusobno povezane figure: traumatizirani radnici, manino-depresivne tedie i zadueni potroai. On dakle funkcionira iskljuivo na poveznici financijalizacije i prekarizacije rada (Bellofiore i Halevi, 2010:82). Odnos proizvodne i financijske sfere u neoliberalnom se periodu ogleda u prethodno opisanom razilaenju profitne stope i akumulacije kapitala. Nema sumnje da je uspon financija tekao paralelno sa manje ili vie izraenim usporavanjem akumulacije. Marksistika teorija upuuje na injenicu da ne postoji mogunost stvaranja nove vrijednosti izvan sfere proizvodnje. Iz toga proizlazi kako je jaanje proizvodnje u funkcionalnom smislu optimalno rjeenje za kapitalistiki sustav. No, poduzetnici i investitori voeni motivom maksimizacije profita imaju malo osjeaja za ouvanje ukupnog kapitalistikog prosperiteta. To naravno nema iskljuive veze s neoliberalnim programom, nego s temeljnom injenicom da kapitalistika klasa ak i kad vlada, ne kontrolira kapitalistiku dinamiku, koja je izmeu

61

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

ostalog oblikovana mjestiminim trenjem razliitih vladajuih frakcija, o emu govore i Marxovi komentari na britanski Zakon o bankama iz 1844. Kreditni sistem, u kojemu se sredite nalazi u tobonjim nacionalnim bankama i kod velikih novanih zajmodavaca i lihvara oko njih, ogromna je centralizacija i daje ovoj parazitskoj klasi iznimnu mo, ne samo da periodino desetkuje industrijske kapitaliste, nego i da na najopasniji nain zahvati stvarnu proizvodnju a ova banda ne zna nita o proizvodnji i nema veze s njom. Zakoni od 1844. i 1845. dokazi su rastue sile ovih bandita, kojima se prikljuuju financijeri i burzovni pekulanti (Marx, 1971:1328). Zadatak analize kapitalistikog naina proizvodnje ne sastoji se od traenja funkcionalnosti ekonomsko-politikih odnosa tamo gdje ih nema. Istovremeno, zbog kompleksnosti sustava iznimno je teko izdvojiti jedan moment koji lei u pozadini tekue krize kapitalizma, ba kao to je kejnzijanska oklada na dravnu intervenciju koja e rijeiti inherentnu nestabilnost kapitalistikog sustava u najmanju ruku upitna. Za marksistiku teoriju izrazito je vana otvorenost prema razliitim teorijskim rijeenjima bez straha od ideoloke zaraze. U suoavanju s kompleksnim sustavom analitika uinkovitost ovisi o tome.

62

MISLAV ITKO

LITERATURA:
Baker, Dean, Taking Economics Seriously, MIT Press, 2010. Bakir, Erdogan i Campbell, Al, The Rate of Profit and the Rate of Accumulation, Science and Society, 74(3), 2010. Basu, Deepankar i Vasudevan, Ramaa, Technology, Distribution and the Rate of Profit in the U.S. Economy: Understanding the Current Crisis, University of Massachusectts, Department of Economics, Working Paper No.32, 2011. Beitel, Karl, The Rate of Profit and Problem of Stagnant Investment: A Structural Analysis of Barriers to Accumulation and the Spectre of Protracted Crisis, Historical Materialism, 17(2), 2009. Bell, Stephanie, The Role of The State and Hierarchy of Money, Cambridge Journal of Economics, 25(2), 2011. Bellofiore, Riccardo i Halevi, Joseph, MagdoffSweezy, Minsky and the Real Subsumtion of Labor to Finance, u: Minsky, Crisis and Development, Palgrave MacMillan, London, 2010. Brunhoff, Suzanne de, Marx on Money, Urizen Books, New York, 1998. Brunhoff, Suzanne de, Money, Interest and Finance in Marxs Capital u: Marxian Economics: A Reappraisal, Essays on Volume III of Capital, MacMillan, Basingstoke, 2008. Carchedi, Gugliemo, Behind and Beyond the Crisis, International Socialism, No.124, 2011. Cotrell, Allin, Post Keynesian Monetary Economics, Cambridge Journal of Economics, 18(3) 1992. Crotty, James, Marx, Keynes and Minsky on the Instability of the Capitalist Growth Process and the Nature of Government Economics Policy u: Marx, Keynes and Schumpeter: A Centenary Celebration of Dissent, M.E.Sharpe, Armonk, 1986. Crotty, James, The Neoliberal Paradox: The Impact of Destructive Product Market Competition and Impatitent Finance on Nonfinancial Corporations in the Neoliberal Era, Review of Radical Political Economics, 35(3), 2003. Desai, Radhika i Freeman, Alan, Keynes and the crisis: a case of mistaken identity, http:// canadiandimension.com/articles/2445/, 2009. Dillard, Dudley, Keynes and Marx: A Centennial Apprisail, Journal of Post-Keynesian Economics, 4(3), 1984. Dow, Sheila, Endogenous Money: Structuralist, u: A Handbook of Alternative Monetary Economics, Edward Elgar Publising, Cheltenham & New York, 2006. Dumenil, Gerard i Levy, Dominique, The Crisis of the early 21st century: A critical review of alternative interpretations, Paris-Jourdan Sciences conomiques, Paris, 2011. Evans, Trevor , The 2002 2007 U.S.Economic Expansion and the Limits of Finance-led Capitalism, Studies in Political Economy, 83, 2009. Evans, Trevor, Marxian and Post-Keynsian Theories of Finance and the Business Cycle, Capital & Class, 83, 2004. Foley, Duncan, Marxs Theory of Money in Historical Perspective u: Marxs Theory of Money: Modern Appraisals, Palgrave MacMillan, London, 2005. Freeman, Alan, A general refutation of Okishios theorem and a proof of the falling rate of profit u: Marxian Economics: A Reappraisal, Essays on Volume III of Capital, MacMillan, Basingstoke, 1998. Freeman, Alan, Geld (Money) u: Historisch Kritisch Wrterbuch des Marxismus, Band 5: GegenffentlichkeitHegemonialapparat, Argument-Verlag, Hamburg, 2004.

63

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

Freeman, Alan, Marxian debates on the falling rate of profit, http://mpra.ub.uni-muenchen. de/2588/, 2000. Freeman, Alan, Marxism Without Marx: A Note Toward a Critique, Capital & Class, 34(1), 2010. Freeman, Alan, What makes the US Profit Rate Fall?, http://mpra.ub.uni-muenchen. de/14147/, 2009. Ganssmann, Heiner, The Emergence of Credit Money u: Marxian Economics: A Reappraisal, Essays on Volume III of Capital, MacMillan, Basingstoke, 1998. Graziani, Augusto, The Marxist Theory of Money, International Journal of Political Economy, 27(2) 1997. Hein, Eckhard, Money, credit and the interest rate in Marxs economics. On the similarities of Marxs monetary analysis to Post-Keynesian economics, International Papers in Political Economy , 11(2), 2004. Itoh, Makoto i Lapavitsas, Costas, Political Economy of Money and Finance, Palgrave Macmillan, London, 1999. Kalecki, Michal, Theory of Economic Dynamics, Monthly Review Press, New York, 1969. Keynes, John Maynard, Opa teorija kamate, zaposlenosti i novca, Kultura, Beograd, 1956. Kliman, Andrew, Appearance and Essence: Neoliberalism, Financialization, and the Underlying Crisis of Capitalist Production, www. marxisthumanistinitiative.org/economiccrisis/fictitious-capital-and-the-new-fangledschemes-of-public-credit.html, 2010. Kregel, Jan, Minskys Cushions of Safety, Levy Economics Institute, Public Policy Brief, No.93, 2008. Krippner, Greta, Financialization of the American Economy, Socio-Economic Review, 3(2), 2005.

Lapavitsas, Costas i Saad-Filho, Alfredo, The Supply of Credit Money and Capital Accumulation: A Critical View of Post-Keynesian Analysis, Research in Political Economy, 18, 2000. Lapavitsas, Costas, Financialisation and Capitalist Accumulation: Structural Accounts of the Crisis 200709, RMF, Discussion Paper, No.16, 2010. Lapavitsas, Costas, Money and the Analysis of Capitalism: The Significance of Commodity Money, Review of Radical Political Economics, 32(4), 2000. Lapavitsas, Costas, The Universal Equvalent as Monopolist of the Ability to Buy u: Marxs Theory of Money: Modern Appraisals, Palgrave MacMillan, London, 2005. Lavoie, Marc, The Endogenous Flow of Credit and the Post-Keynesian Theory of Money, Journal of Economic Issues, 18(3), 1984. Li, Minqui, Socialization of Risks Without Socialization of Investment: The Minsky Paradox and the Structural Contradictions of Big Government, PERI, Working Paper, No. 205, 2009. Mandel, Ernest, Kasni kapitalizam, Cekade, Zagreb, 1981. Marx, Karl, Kapital I III, Bigz, Beograd, 1971. Meacci Ferdinando, Fictitious Capital and Crisis u: Marxian Economics: A Reappraisal, Essays on Volume III of Capital, MacMillan, Basingstoke, 1998. Minsky, Hyman, Capitalist Financial Process and the Instability of Capitalism, Journal of Economics Issues, 14(2), 1980. Minsky, Hyman, Financial Factors in the Economics of Capitalism, Levy Economics Institute, Hyman P. Minsky Archive, Paper 64, 1995. Minsky, Hyman, John Maynard Keynes, McGraw-Hill, New York, 2008.

64

MISLAV ITKO

Minsky, Hyman, Securitization, Levy Economics Institute, Policy Note, No.2, 2008. Minsky, Hyman, The Financial Instability Hypothesis, Levy Economics Institute, Working Paper, No.74, 1992. Moore, Basil, Unpacking the Post Keynesian Black Box: Bank Lending and the Money Supply, Journal of Post-Keynesian Economics, 5(4), 1983. Moseley, Fred, Marx, Minsky and Crotty on Crisis in Capitalism u: Heterodox Macroeconomics: Marx, Keynes and Globalization, Routledge, London & New York, 2009. Orhangazi, zgr, Financialisation and the U.S. Economy, Edward Elgar, Northhampton, 2008. Palley, Thomas, The Limits of Minskys Financial Instability Hypothesis as an Explanation of the Current Crisis, Monthly Review, 61(11), 2010. Panitch, Leo i Gindin, Sam, From Global Finance to the Nationalization of the Banks: Eight Theses on the Economic Crisis, Socialist Project, E-Bullet, No.189, 2009. Pollin, Robert, Two Theories of Money Supply Endogeneity, Journal of Post-Keynesian Economics, 13(3), 1991. Puhovski, arko, Marxova metoda u analizi vlastitog neuspjeha u: Marxovo nasljee, Udruenje za filozofiju i drutvenu misao, Banja Luka, 2008. Radonji, Ognjen, Keynesova teorija konvencionalnog odluivanja na finansijkim tritima, Sociologija, 51(4), 2009. Rudolf Hilferding, Finance Capital. A Study of the Latest Phase of Capitalist Development, Routledge & Kegan Paul, London, 1981. Shaikh, Anwar, An Introduction to the History of Crisis Theory u: U.S. Capitalism in Crisis, U.R.P.E., New York, 1978.

Shaikh, Anwar, The First Great Depression of the 21st Century, Socialist Register, 2010. Skidelsky, Robert, Keynes: povratak velikana, Algoritam, Zagreb, 2011. Toporowski, Jan, Excess Capital and Liqudity Managment, Levy Economics Institute, Working Paper, No.549, 2008. Toporowski, Jan, Monetary Policy in an Era of Capital Market Inflation, Levy Economics Institute, Working Paper, No.279, 1999. Toporowski, Jan, The End of Finance, Routledge, New York & London, 2000. Varoufakis, Yanis, The Global Minotaur: America, The True Origins of the Financial Crisis and the Future of the World Economy, Zed Books, London & New York, 2011. Vasudevan, Ramaa, From the Gold Standard to the Floating Dollar Standard: An Appraisal in the Light of Marxs Theory of Money, Review of Radical Political Economy, 41(4), 2009. Weeks, John, Equilibrium, Uneven Development and the Tendency of the Rate of Profit to Fall, Capital & Class, vol.6(1), 1982. Wray, Randall i Tymoignen, Eric, Macroeconomics Meets Hyman P. Minsky, Levy Economics Institute, Working Paper, No. 543, 2008. Wray, Randall, Financial Instability and Endogeous Money u: Financial Conditions and Macroeconomic Performance, M.E.Sharpe, New York, 1992. Wray, Randall, Preliminaries to a Monetary Theory of Production: The Labor Theory of Value, Liqudity Preference and the Two Price Systems u: Marxian Economics: A Reappraisal, Essays on Volume III of Capital, MacMillan, Basingstoke, 1998.

65

1A .

MONETARNA TEORIJA PROIZVODNJE I KRIZA KAPITALIZMA

66

1. KAPITALIZAM ZA XXI VEK


B. Sluaj Evropa
Erik Tusen: Jezgro protiv periferije u Evropskoj uniji Statis Kuvelakis: Grki kotao Joakim Beker i Johanes Jeger: Od ekonomske krize do krize evropskih integracija

ERIK TUSEN*

JEZGRO PROTIV PERIFERIJE U EVROPSKOJ UNIJI

Od 1980. do 2004. godine pridruivanje Evropskoj uniji bilo je veoma popularno meu irom populacijom u mnogim zemljama. Portugalski, grki i panski graani videli su ukljuenje svojih zemalja u proces evropskih integracija kao garant demokratske stabilnosti (ove zemlje prethodno su imale diktatorske reime na vlasti)1 i kao pravu priliku za poboljanje uslova ivota (tokom prvih godina pridruivanja dolo je do znaajnih transfera sredstava iz bogatijih zemalja EU ka novim lanicama iz mediteranskog regiona).2 Njihov ulazak u zonu evra tokom prve decenije XXI veka takoe je bio dobro prihvaen, jer je, finansiran kreditima, iao ruku pod ruku sa poveanim nivoom potronje. Neto slino dogodilo se zemljama biveg istonog bloka: i tamo su ljudi videli pridruivanje EU kao garant demokratske stabilnosti, mogunost transfera sredstava, mogunost kretanja unutar Unije i pronalaenja bolje plaenog posla na Zapadu, veu dostupnost kredita za finansiranje
* ric Toussaint, doktor politikih nauka (Univerzitet u Lijeu i Parizu VIII), predsednik belgijskog CADTM-a, lan Predsednike komisije za potpunu reviziju ekvadorskog duga (CAIC), lan francuskog naunog saveta ATTAC-a, autor i ko-autor nekoliko knjiga Debt, the IMF, and the World Bank: Sixty Questions, Sixty Answers(Monthly Review Press, New York, 2010, sa Damienom Milletom), Your Money or Your Life!: The Tyranny of Global Finance(Haymarket Press, Chicago, 2005), The World Bank: A Critical Primer (Pluto Press, London, 2007). Poslednja knjiga (jun, 2011): La Dette ou la Vie, Aden-CADTM, 2011. (Zbirka eseja[ur. Damien Millet i ric Toussaint], jo nije izdata na engleskom jeziku). 1 Salazarov reim u Portugalu (19331974), Frankova diktatura u paniji (19391975), vojna hunta u Grkoj (19671974). 2 Pripadnost EU bila je bez sumnje manje popularna u bogatim zemljama na severu Evrope (Britanija, skandinavske zemlje).

69

1B .

JEZGRO PROTIV PERIFERIJE U EVROPSKOJ UNIJI

potronje... Meutim, transferni iznosi su se vrlo brzo drastino smanjili, a neki od proizvodnih sektora, posebno poljoprivreda, teko su pogoeni konkurencijom sa daleko industrijalizovanijim i konkurentnijim zapadnoevropskim agrobiznisom. Period od 2008. do 2010. godine predstavljao je prekretnicu po pitanju toga kako evropski narodi vide EU. Mnogi su postali prilino kritiki nastrojeni, to je u velikoj meri bio rezultat odluke Evropske komisije da prihvati neoliberalne mere, pod izgovorom da zastupa ozloglaenu slobodnu i neometanu konkurenciju, a tome se moe dodati i kriza evra i dubok uticaj ekonomske krize od 2009. do 2010. godine. JEZGRO I PERIFERIJA UNUTAR EU Hijerarhijski odnos na globalnom nivou sa jezgrom sastavljenim od SAD, EU i Japana (tzv. Trijada) i periferijom koja se sastoji od takozvanih zemalja u razvoju reprodukovan je i u sluaju dvadeset sedam zemalja lanica EU. Jezgro se ovde sastoji od najmonijih zemalja, meu kojima su Nemaka i Francuska, ali i Velika Britanija, Italija i zemlje Beneluksa (Holandija, Belgija i Luksemburg). Periferija je potinjena odlukama ovog hegemonog jezgra i uglavnom se, ne zaboravivi Irsku na zapadu, sastoji od junih i istonih zemalja EU. Na ogranienom nivou zone evra (16 zemalja),3 ista razlika rezultirala je akronimom PIGS (Portugalija, Irska, Grka i panija), to je proizvelo sramotne rasistike ale. Odbijanje EU da razvije zajedniku politiku par excellence kako bi pomogla novim lanicama da smanje privredne nedostatke u poreenju sa jezgrom u velikoj je meri odgovorno za strukturne prepreke na putu evropskih integracija. Tokom poslednjih deset godina Nemaka je (kao i Holandija i Austrija) razvila neomerkantilistiku politiku: poveala je svoj izvoz uz smanjenje plata radnika, posebno unutar EU i zone evra. U septembru 2010. godine u Nemakoj je 7,3 miliona nadniara imalo male, kratkorone poslove, plaene etiri stotine evra meseno.4 Dakle, nemaka konkurentnost je nedvosmisleno poveana u poreenju sa partnerima, naroito sa zemljama kao to su Grka, panija, Portugalija, ali i Rumunija, Bugarska ili Maarska (koje ne pripadaju zoni evra). Navedene zemlje morale su da se suoe sa rastuim trgovinskim deficitom prema Nemakoj i drugim
3 Godine 1999, zona evra brojala je jedanaest zemalja: Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemaka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal i panija. Grka im se prikljuila 2001, Slovenija 2007, Kipar i Malta 2008, Slovaka 2009. i Estonija 2011. godine. 4 Frdric Lematre u: Le Monde, 17. maj 2011.

70

ERIK TUSEN

zemljama jezgra. Njihov trenutni deficit platnog bilansa u vezi je sa vikovima u zemljama jezgra, posebno Nemakoj. Takvi finansijski deficiti, koji mogu biti privatni ili javni, moraju biti umanjeni spoljnim doprinosima: stranim investicijama ili zaduenjima, odnosno kreditima. Trenutni deficit u bilansu stanja moe se primetiti uglavnom kod privatnih deficita, od kojih je veina finansirana kreditima banaka iz zemalja jezgra, jer su ulaganja bila relativno ograniena (osim u sluaju panije), ili su neutralisana znaajnim odlivom kapitala posredstvom multinacionalnih preduzea (koja profite nose svojoj kui). U nekim zemljama Istone Evrope (Maarska, Slovaka i eka) te repatrijacije (odliv kapitala) bile su nesumnjivo vee od ulaganja (priliva kapitala).5 Stoga se moe tvrditi da su dugovi koje treba da plate zemlje periferije u sutini nastali zbog ponaanja privatnog sektora u EU. U nemogunosti da se takmie sa jezgrom, preduzea privatnog sektora imaju ugovorom ozvaniena dugovanja bankama zemalja jezgra, ali i dugovanja prema domaim akterima budui da privredu tih zemalja sve vie kontrolie finansijski sektor, jer su se pridruile zoni evra. Potronja je procvetala u tim zemljama, a u nekim od njih (panija, Irska, Maarska, Rumunija, Bugarska) prenaduvani balon posla sa nekretninama konano je pukao. Sve vee kamatne stope koje plaaju zemlje periferije za nove kredite ugovorene od kako je kriza poela i dalje e isisavati kapital iz zemalja periferije ka jezgru (u ruke privatnih finansijskih institucija koje kupuju hartije od vrednosti izdate u zemljama periferije ili vlada zemalja jezgra koje su ukljuene u planove za pomo pozajmljivanjem novca sa kamatnom stopom od 5,2% u sluaju Grke). Nemaka, Francuska i Austrija, na primer, uzimaju pozajmice sa kamatom od 2%, a daju ih sa kamatom od 5,2%. Ovo je veoma profitabilan potez. Finansijska trita zahtevaju dvostruko ili trostruko vee kamatne stope u poreenju sa periodom od 2007. do 2008. godine, dok su pozajmljene sume novca neverovatno velike. Novac koji zemlje jezgra pozajmljuju Grkoj, Irskoj ili Portugalu vraa se kroz privatne banke zemalja jezgra, a kamatne stope ovih banaka iznose 10% ili vie. Nesumnjivo postoji odliv sredstva od periferije prema jezgru. S druge strane, s obzirom na produktivnost Nemake i drugih zemalja periferije, finansijski odliv se takoe odigrava posredstvom trgovinske razmene, a prema mehanizmu nejednake razmene koji Marks opisuje u Kapitalu: Kapitali plasirani u spoljnoj trgovini mogu dati viu profitnu stopu prvo zato to se ovde konkurie s
5 Ozlem Onaran, Fiscal Crisis in Europe or a Crisis of Distribution?, Department of Economics, SOASDiscussion Paper n18, 2010.

71

1B .

JEZGRO PROTIV PERIFERIJE U EVROPSKOJ UNIJI

robama koje druge zemlje proizvode sa manje proizvodnih lakoa, tako da naprednija zemlja prodaje svoje robe iznad njihove vrednosti, mada jevtinije nego konkurentske zemlje. [...] Isti odnos moe se dogoditi i prema zemlji u koju se robe alju i iz koje se robe dobijaju; naime, da ta zemlja daje vie opredmeenog rada u naturi nego to dobija, a da pritom ipak dobija robu jevtinije no to bi je sama mogla proizvoditi.6 DEMOKRATSKA OSNOVA DRUGAIJE EVROPSKE UNIJE ZASNOVANA NA SOLIDARNOSTI Nekoliko odredbi u sporazumima o Evropskoj uniji, zoni evra i ECB-u mora biti ukinuto, kao to su lan 63 i 125 Lisabonskog sporazuma kojim se zabranjuje kontrola kretanja kapitala i sve vrste pomoi dravi u nevolji. Pakt o stabilnosti i rastu takoe mora biti naputen. Sadanji sporazumi moraju biti zamenjeni novim u okviru stvarnog demokratskog procesa, konstitutivnog za pakt solidarnosti graana koji vodi rauna o zapoljavanju i ivotnoj sredini. Monetarna politika mora biti potpuno izmenjena, kao i status i prakse ECB-a. Nesposobnost politikih vlasti da obaveu ECB da tampa novac predstavlja ozbiljan nedostatak. Postavljanjem ECB-a iznad vlade, a time i naroda, Evropska unija je nainila katastrofalan izbor dajui prednost novcu u odnosu na ljude, umesto obratno. Evropa zasnovana na solidarnosti i saradnji trebalo bi da odbaci kompeticiju koja tei da smanji ivotni standard. Neoliberalni nain razmiljanja doveo je do krize i pokazao se neuspenim. Snizio je socijalne indikatore, dovodei do manjka socijalne zatite, smanjenja broja radnih mesta i pomanjkanja javnih slubi. Manjina je profitirala od krize gaenjem prava veine. Krivci su nagraeni, dok rtve moraju da plate! Moramo promeniti ovu neodrivu logiku, na kojoj poivaju sva osnivaka akta EU, meu kojima prednjai Pakt za stabilnost i rast. Vie nego ikad, moramo da teimo drugaijoj Evropi, zasnovanoj na saradnji meu dravama i solidarnosti meu narodima. Nova, demokratizovana Evropa mora nastojati da uspostavi principe oko kojih se ne moe pregovarati. Ona mora da podri i pobolja drutvenu i fiskalnu pravdu, donosi odluke koje e podii ivotni standard njenih stanovnika, ukljui se u smanjenje naoruanja i obimno kresanje vojnih trokova (ukljuujui i povlaenje evropskih trupa iz Avganistana i izlazak iz NATO-a), izabere odrive izvore
6 K. Marks, Kapital, Beogradski izdavako-grafiki zavod, Beograd, 1971, str. 1106.

72

ERIK TUSEN

energije kako bi se izbeglo korienje nuklearne, i zabrani upotrebu genetski modifikovanih organizama (GMO). tavie, Evropa mora odluno da se odupre sopstvenoj politici tvrave pod opsadom kada su u pitanju kandidati za imigraciju, kako bi postala partner dostojan poverenja zahvaljujui pravinosti i istinskoj solidarnosti sa narodima globalnog Juga.
Izvornik: Eric Toussaint, Core vs Periphery in the EU http://www.cadtm.org/spip.php?page=imprimer&id_article=6829 S engleskog preveo: Duan Maljkovi

73

1B .

GRKI KOTAO

STATIS KUVELAKIS*

GRKI KOTAO

Eskalacija krize u evrozoni poslednjih meseci 2011. godine, proizvela je spektakularne preokrete na politikoj sceni. Za manje od dve sedmice, grki premijer Jorgos Papandreu prvo je najavio raspisivanje referenduma o uslovima za dobijanje kredita spasa, dogovorenim na samitu lanica evrozone, 27. oktobra, da bi potom, nakon javnog ponienja koje su mu, 4. novembra, priredili Nikola Sarkozi i Angela Merkel, na samitu G20 u Kanu, odustao od plana i dva dana kasnije podneo ostavku. Lukas Papademos, bivi guverner Centralne banke Grke i bivi potpredsednik Evropske centralne banke (ECB) postavljen je 10. novembra na elo tzv. vlade nacionalnog jedinstva. Pored ministara sa kljunim pozicijama iz preanje vlade PASOK-a1 (prvenstveno ministar finansija Evangelos Venizelos) koji su zadrali funkcije, opoziciona partija desnog centra, Nova Demokratija (ND), nagraena je sa est kabinetskih mesta ukljuujui i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova. Papademosova vlada takoe ukljuuje ministra i dva zamenika ministara iz ekstremno desne partije LAOS, koja se vraa u kabinet prvi put nakon pada vojne diktature 1974. godine. Nasuprot tome, italijanske partije desnog centra, Severna liga i Narod slobode, najavile su svoje protivljenje tzv. tehnokratskoj vladi biveg komesara EU Maria Montija, formirane u Rimu 12. novembra, nakon iznuene ostavke Silvija Berluskonija; propali su i planovi Demokratske
* Statis Kouvelakis, doktorirao politiku filozofiju na Univerzitetu u Parizu 8, gde je kasnije i predavao. Bio je istraiva na Univerzitetu u Vulverhemptonu pre dolaska na Kings College u Londonu septembra 2003, gde predaje politiku teoriju. 1 Panhelenski socijalistiki pokret je partija levog centra prim.prev.

74

STATIS KUVELAKIS

partije (partija levog centra prim. prev.), koja se nadala da e ui u kabinet kao Montijev prilepak. Ishod i u Atini i u Rimu je pre svega bio odreen spoljnim pritiskom nemake i francuske vlade, i propraen upornim napadima sa trita obveznica koji su uveali cenu grkih i italijanskih dugova do neodrivih nivoa. Stoga se mandatarska imenovanja Papademosa i Montija mogu smatrati beskrvnim dravnim udarima, osmiljenim i izvrenim od strane bankara i predvodnika evrozone, iji su oni ovlaeni predstavnici. Marksova karakterizacija Julske monarhije (Francuska 1830-1848): akcionarsko drutvo za eksploataciju nacionalnog dobra, upravljano od strane i u korist finansijske aristokratije, ponovo je dobila na znaaju.2 Ipak, socijalna i politika konstelacija u Grkoj izrazito je drugaija od italijanske. Protekle dve godine Grka je bila pod kaznenim reimom najsurovijeg programa tednje ikada implementiranog u posleratnoj Evropi, to je proizvelo ciklus uveanih i radikalizovanih masovnih mobilizacija od maja 2010. godine, praenih ogromnim demonstracijama, generalnim trajkovima i okupacijama glavnog atinskog trga Sintagma. Dvodnevni generalni trajk (19-20. oktobar 2011.) potvrdio je da ovaj ciklus ulazi u novu fazu. Prema pouzdanim procenama, oko 300 hiljada ljudi izalo je na ulice Atine, a jo najmanje 200 hiljada na ulice drugih gradova Grke, koja ima 10,5 miliona stanovnika. Marevi su bili impozantni, naroito u gradovima u unutranjosti zemlje. trajk je paralisao kompletan javni sektor i vei deo velikih preduzea; pridruila su se i skoro sva mala preduzea i veina srednjih, esto na poziv samih vlasnika. Meu uesnicima je bilo radnika i javnog i privatnog sektora, nezaposlenih, omladine, penzionera, sitnih preduzetnika i vlasnika malog biznisa. irina i raznovrsnost socijalnog sastava demonstranata ukazuju na podrku veine drutva. Dvodnevni protest je takoe ukljuivao obilje spontanih akcija: okupacije javnih zgrada, ukljuujui sedita vladinih ministarstava; odbijanje plaanja novih poreza; produene trajkove nekih grupa, poput radnika gradske istoe ili bolnikog osoblja. Najvea organizacija grke radikalne levice, Komunistika partija Grke (KKE), i sa njom povezan sindikat Sveradniki militantni front (PAME), organizovali su 20. oktobra blokadu zgrade Parlamenta. Ustanovljena dinamika ulinih akcija eskalirala je izbijanjem demonstracija na dan nacionalnog praznika, 28. oktobra. Dan odbijanja (Anniversary of the NO) koji obeleava odgovor NE grke vlade na Musolinijev ultimatum iz 1940.
2 Marx, The Class Struggles in France, 1848 to 1850, u: Surveys from Exile, vol. 2 of Political Writings, London and New York 2010, pp. 36-8.

75

1B .

GRKI KOTAO

godine, praen je paradama na ulicama i trgovima irom zemlje ekvivalent Danu pada Bastilje. Ove godine demonstracije su se pretvorile u nacionalno NE Trojki (EU-MMF-ECB) i njihovom kaznenom programu tednje. Zvaninici su oterani sa svojih govornica. Predsednik Republike, Karolos Papuljas, simbolika figura stare garde PASOK-a, morao je da pobegne sa ceremonije u Solunu, gde je doao da prisustvuje nacionalnoj vojnoj paradi. Mar armije je otkazan; umesto toga, marirale su kolske delegacije, civili i rezervisti, mnogi sa podignutim pesnicama, uz klicanje mase. Slogani koje su preuzeli demonstranti irom zemlje povezivali su NE iz 1940. godine sa aktuelnom situacijom, a sadanje lidere sa kolaboracionistima iz ratnog perioda; pesme iz vremena Otpora u Drugom svetskom ratu meale su se sa onim iz perioda borbe protiv vojne diktature, dok su se nemake i zastave EU spaljivale pred razdraganom gomilom. Simboliki prag je preen: za iroke slojeve drutva, delovalo je da se pojavljuje veza izmeu socijalnog i nacionalnog elementa protesta, povezujui sadanjost sa narodnim seanjem. U odgovoru na ovu situaciju uzdrmani Papandreu predloio je visoko rizinu inicijativu za referendum, koja se po njega ispostavila fatalnom. HELENSKI IZUZETAK Zato se ispostavilo da je Grka pre nego, recimo, jedna od nedavno integrisanih bivih komunistikih zemalja, poput Slovenije ili Slovake najslabija karika evrozone? Odgovori lee koliko u dugoronom istorijskom razvoju, toliko i u evroeri kreditnog buma. Pad grke hunte 1974. godine predstavljao je kraj represivnog perioda koji je poeo jo graanskim ratom 1946. godine, a moda se ak moe smatrati da see i do Metaksasovog reima3 kasnih 30-ih godina. Vladavina pukovnika, koji su na vlast doli 1967. godine, predstavljala je u tom smislu samo finalnu epizodu autoritarnog sistema, obeleavajui agoniju ove istorijske epohe. Stoga je pad hunte (1974.), proizveo oseaj slobode nesrazmeran njenom sedmogodinjem mandatu. Period koji je usledio, poznat kao metapolitefsi4, bio je obeleen uzavrelou i radikalizacijom grkog drutva, katarzinim momentima drugaijim od onih u postfrankistikoj tranziciji u paniji ili Karanfilskoj revoluciji u Portugaliji. Ipak, drutveni temelji ancien regime u velikoj su meri ostali nepromenjeni, ne samo pod konzervativcima iz Nove Demokratije u drugoj polovini 70-ih godina,
3 etvrtoavgustovski reim, poznat kao Metaksasov reim, predstavljao je autoritarnu vladu (1936-1941) pod vostvom generala Joanisa Metaksasa, koji je izvrio pu 4. avgusta 1936. godine, uz podrku grkog kralja prim.prev. 4 Metapolitefsi (promena reima), predstavljao je tranzicioni period od pada vojne hunte (1974.), do prvih zakonodavnih izbora, kao i razdoblje koje je neposredno nakon toga usledilo prim.prev.

76

STATIS KUVELAKIS

nego i za vreme duge vladavine PASOK-a, nakon 1981. godine. Istorijski gledano, krupni grki kapital uvek je imao dijasporsko-trgovaki karakter. Koncentrisan u meunarodnom brodarstvu i bankarstvu, nije ispoljavao veliki interes za proizvodne investicije u domovini. Istovremeno, razarajui poraz grke levice u graanskom ratu doveo je do toga da posleratna Grka ne poseduje nita uporedivo sa socijalnim kompromisom skovanim irom Evrope u 1950-im i 1960-im godinama: nema drave blagostanja, nema socijaldemokratske partije; nivoi zarada nastavili su da bivaju mizerno niski, a uslovi rada vrlo represivni. Sindikalizacija je bila gotovo nemogua u privatnom sektoru, a zvanini sindikati u javnom sektoru drani su na kratkoj uzici: poslednji lideri koji su legitimno izabrani od strane lanstva, uhapeni su i ubijeni 1946. godine. Takoe, Grka je iskusila posebno brutalnu kapitalistiku modernizaciju: sela su dramatino ispranjena, delom kao posledica efekata graanskog rata; kontrapobunjenike taktike, primenjene pod strogim nadzorom SAD, dovele su do velikih proterivanja seljaka. Milioni su emigrirali u inostranstvo; milioni se preselili u gradove, pre svega u Atinu, koja je doivela nagli porast stanovnitva u posleratnom periodu. Ovo uglavnom objanjava ogromnu koncentraciju populacije, sa gotovo polovinom od ukupnog broja stanovnika koja ivi u glavnom gradu. Socijalna nagodba na kojoj su poivale posleratne grke vlade iskljuivala je radniku klasu i seljatvo, a oslanjala se na podrku sitnoburoaskih porodinih biznisa i ljudi iz samostalnih profesija, a od 1960-ih godina i na male preduzetnike u nastajuem turistikom sektoru. Ovi slojevi su bili privilegovana baza koja je podravala konzervativne partije koje su vladale zemljom u 1950-im i 1960-im godinama. Zauzvrat, bile su im na raspolaganju prednosti nedostupne iroj populaciji: izuzee od plaanja poreza, pristup poslovima u javnom sektoru koji su bili deljeni meu glavnim desniarskim partijama i odreeni nivo drutvene mobilnosti putem obrazovanja. Zahvaljujui ovakvoj nagodbi, grka klasna struktura je u duem periodu sauvala distinktivni karakter u odnosu na druge evropske drave: relativno veliki udeo sitne buroazije znaio je da su najamni radnici postali veina u drutvu tek u 1970-im. Uska poreska osnova i nedostatak sistema socijalne sigurnosti, takoe su ojaali drugu osobenost: redukovano prisustvo drave, naroito skromno ako ostavimo po strani hipertrofirani represivni aparat. U vreme kada je vojna hunta konano sruena, nezaposlenost je dostigla hronine razmere i defekti postojeeg modela postali su evidentni. Dok su tenzije i konflikti koje je ovakva konstelacija proizvodila mogli biti obuzdavani za vreme prethodnog reima, pod novom demokratskom upravom to vie nije bilo mogue. Stoga su uvedeni elementi socijalnog kompromisa, prvo od strane konzervativne vlade

77

1B .

GRKI KOTAO

koja je formirana 1974. godine, a potom i uveani pod socijalistima (PASOK), koji su doli na vlast 1981. godine. Kompromis je podrazumevao uveanje ograniene socijalne drave, stvaranje nacionalnog zdravstvenog sistema, poveanje plata i penzija, proirenje javnih servisa koje je bilo primetno pre svega u seoskim podrujima, kao i znaajnu ekspanziju obrazovnog sistema. Takoe, PASOK je implementirao progresivno sindikalno zakonodavstvo i univerzitetske reforme. Tako se Grka kretala u socijaldemokratskom pravcu u 1980-im godinama, u vreme kada je veina evropskih drava pravila neoliberalni zaokret. Ipak, vlade PASOK-a u toj deceniji nisu dovele u pitanje stubove prethodnog drutvenog ureenja. Ne samo krupni kapital, nego ak i umereno bogati i srednji slojevi, ostali su poteeni plaanja poreza. Zapravo, PASOK je uveo socijaldemokratske dodatke na postojeu drutvenu formaciju, delimino finansirane iz evropskih pristupnih fondova za prilagoavanje. Iako su povremeno postojali pokuaji zauzdavanja budetskih deficita, ipak je iz te, relativno dareljive socijaldemokratske faze koja je pomogla zemlji da se oporavi od decenija autoritarizma i nerazvijenosti ostalo neminovno naslee javnog duga. EVRO-MEHUR Neoliberalni zaokret je, dakle, u Grku stigao kasnije nego u ostale zemlje EU. Kostas Simitis, premijer iz redova PASOK-a, od 1996. do 2004. godine, potpomognut od strane Papademosa na elu Centralne banke Grke, usmerio je dravu na kurs deregulacije i rasprodaje, dok je istovremeno tvrdio da na taj nain smanjuje deficit, sniava trokove radne snage i lomi inflaciju, usklaujui tako Grku sa kriterijumima EMU5 i pristupajui evrozoni 2001. godine. Finansijska deregulacija je proizvela pomamu spekulativnih aktivnosti, poveavajui vrednost atinske berze do nivoa bez presedana i transferujui velike koliine bogatstva ka novofinansijalizovanim elitama. Euforija je rasla kako se bliila Olimpijada u Atini 2004. godine. U realnosti, kao to je sada poznato, iznosi deficita su bili lairani: Simitis i Papademos platili su 300 miliona dolara Goldman Saksu da prikrije milijarde evra duga na javnim raunima. ak i kad je ovo obelodanio Eurostat6 2004. godine, rejting agencije nastavile su da grkim obveznicama dodeljuju AAA investicione ocene.

5 Ekonomska i monetarna unija (EMU) krovni naziv za skup aktivnosti, mera i politika koje se sprovode sa ciljem usklaivanja ekonomija zemalja lanica Evropske unije, a koje im omoguavaju usvajanje evra kao zajednike valute. Kao takva, EMU predstavlja i sinonim za itavu evrozonu prim. prev. 6 Eurostat je statistiki ured Evropske unije sa seditem u Luksemburgu. Njegov osnovni zadatak je prikupljanje i obraivanje uporedivih statistikih informacija iz drava lanica EU, koje slue kao podloga za pripremu i sprovoenje politika EU prim. prev.

78

STATIS KUVELAKIS

Poput panije i Irske, Grka je viena kao uspena pria evrozone, za razliku od rigidne Francuske i Nemake. Njeni tradicionalni sektori brodarstvo i bankarstvo galopirali su za vreme globalizacijskog buma. Grke banke irile su svoje poslove u Rumuniji i Bugarskoj. Stope rasta su se uveavale, pospeivane obezbeivanjem kredita, pre svega francuskih i nemakih banaka, to je podstaklo bum potroakih kredita u Grkoj. Vladin dug se takoe uveao stabilizujui se na oko 100% BDP-a, kao i 1993. godine oslanjajui se i na domae ali, pre svega, i na inostrane pozajmice, pri emu ove druge obuhvataju dve treine totalnog iznosa. Francuski zajmovi su finansirali enormnu kupovinu oruja: npr, u periodu 20052009, Grka je kupila 25 francuskih borbenih aviona Mira-2000 i 26 amerikih F-16; trokovi ove nabavke predstavljali su 40% ukupnog dravnog uvoza.7 Situacija se radikalno promenila sa Slomom 2008. godine i recesijom koja je usledila irom sveta. Javni dug je poeo dramatino da se uveava kada je Karamanlisova vlada desnog centra (Nova Demokratija), odluila da spasi banke (bail out), i kada je grka ekonomija poela da osea uticaj globalne recesije. Prihodi od brodarstva i turizma su se srozali, protok jeftinih kredita je iznenada zaustavljen, BDP se smanjio za 2,7% u 2009. godini, a nezaposlenost porasla na skoro 9%. Revidirani podaci dravnog bilansa, objavljeni od strane Eurostata u jesen 2010. godine, pokazali su da je deficit u 2009. godini iznosio 15% BDP-a i da je javni dug dostigao 127% BDP-a. Ve suoen sa trajkovima i nacionalnim talasom ako-studentskih protesta prouzrokavanih incidentom u kojem je atinska policija ubila etrnaestogodinjaka, Karamanlis je odustao od nametanja programa tednje koji su zahtevali lideri evrozone, i zakazao prevremene izbore. PASOK se vratio na vlast, dobivi 44% glasova, dok je Nova Demokratija dobila 33%. Premijer postaje Jorgos Papandreu, sin Andreasa Papandreua, nekadanjeg lidera PASOK-a. Sa ekonomijom gurnutom u duboku recesiju, postojei nivo javnog duga oigledno je bio nepodnoljiv. U ovoj fazi, strukturni otpis grkog duga mogao je biti u potpunosti ostvariva procedura. Meutim, tome su se odluno suprotstavile, ne samo Francuska, Velika Britanija i ECB (iji je predsednik an-Klod Trie insistirao da bi takav korak doveo do globalnog kraha), nego i Papandreuova vlada. U februaru 2010. godine, kada je Janis Varufakis, ugledni PASOK-ov ekonomista, javno pozvao na neizvrenje novanih obaveza (default), napadnut je od strane grkog ministra finansija za irenje izdajnikih stavova.8 Bilo da je re o nemoi ili sujeti, Papendreu je odbio da podri zahtev za strukturnim otpisom, ak i dugo7 Prema navodima Stokholmskog meunarodnog instituta za istraivanje mira, Grka je u periodu 2006-2010, bila na petom mestu liste svetskih uvoznika naoruanja. 8 Landon Thomas, The denials that trapped Greece, New York Times, 7. novembar 2011.

79

1B .

GRKI KOTAO

va nastalih kupovinom ogromnih koliina oruja, nasleenih jo od prethodnih reima po svim merilima, re je o nelegitimnom dugu (odius debt) preferirajui da zemlju stavi na muke sukcesivnih mera tednje, kako bi nastavio da na kaiicu dobija nove EU-MMF zajmove, potrebne za otplatu pristiuih kamata duga. Dve runde ogromnih budetskih kresanja u februaru i martu 2010. godine nisu uinile nita da uspore rast prihoda na grke obveznice. Kako su se rokovi za refinansiranje kredita nazirali a restrukturiranje duga jo uvek bilo van dnevnog reda poetkom maja 2010. godine, Papandreu potpisuje Memorandum o saglasnosti sa Trojkom, kojim se predvia smanjenje penzija i plata za etvrtinu, kao i ve deficitarnih sredstava za javni sektor, bolnice, univerzitete i ostale javne servise: sve ovo predstavljalo je uslove za dobijanje pozajmice od 110 milijardi evra, koja bi sluila za meseno izmirivanje obaveza bankama. Parlamentarna debata o Memorandumu izazvala je masovne talase trajkova i narodnih mobilizacija koje su poele maja 2010. godine. Decenijsko uee u vlasti proizvelo je jaku unutarpartijsku disciplinu: samo su dva poslanika PASOK-a glasala protiv. MOBILIZACIJE Naredna godina donela je jedan od najdrastinijih padova ivotnog standarda koji je posleratna Evropa ikada videla. Radnici i penzioneri izgubili su skoro treinu prihoda. Plate u privatnom sektoru kasnile su u proseku tri meseca, dok penzije iz javnog fonda u iznosu izmeu 500 i 700 evra esto nisu uopte ni isplaivane. Javne slube su u stanju kolapsa: kole su bez knjiga i obrazovni sistem je u zastoju, a bolnikim pacijentima se nalae da sami kupe lekove. Stopa samoubistva, tradicionalno najnia u Evropi, porasla je za 40% za samo godinu dana , dok se zdravlje populacije drastino pogorava.9 Stvarna stopa nezaposlenosti procenjena je na oko 25% (zvanina stopa iznosi 18, 5%), pri emu je i duplo vea meu mladima izmeu 15 i 24 godine, dok se BDP smanjio za barem 12% od poetka krize, to je pad proporcionalno uporediv sa efektima Depresije 1930-ih godina. Neprekidni trajkovi i protesti dobili su svee podsticaje u maju 2011. godine, kada je hiljade ljudi okupiralo atinski trg Sintagma, preuzimajui taktiku egipatskih masa sa kairskog trga Tahrir i pokreta ogorenih iz Madrida. Narod sa trgova zapravo je heterogena grupa koju su veim delom inili glasai otueni od dveju vodeih partija, udrueni sa delovima populacije iskljuene iz tradicionalnog reprezentativnog sistema (prekarni radnici, nezaposleni visoko obrazovani).
9 Vid. Alexander Kentelenis et al, Health Effects of Financial Crisis: Omens of a Greek Tragedy, Lancet, 22. oktobar 2011, pp. 1,4578.

80

STATIS KUVELAKIS

Meutim, tokom prolog prolea i leta, spojili su se sa ojaanim sindikalnim pokretom. Iako su mnogi sindikati birokratizovani pod tutorstvom PASOK-a i Nove Demokratije, ipak su ostali znaajna snaga u Grkoj: oni u svom lanstvu okupljaju etvrtinu od ukupnog broja zaposlenih. Demonstracije 15. juna izvele su na atinske ulice 300 hiljada ljudi, dok se Parlament pripremao da izglasa jo jedan paket mera tednje. Narodne skuptine i sindikati su zajednikim snagama opkolili skuptinsko zdanje i druge javne zgrade, na ta je policija odgovorila otrom represijom. Na ulicama glavnog grada zavladao je mete. Uzdrmani Papandreu ponudio je formiranje vlade nacionalnog jedinstva. Tu ideju je u startu odbio lider Nove Demokratije, Antonis Samaras, koji se dosledno protivio uslovima Trojkinog Memoranduma. Umesto prvobitnog predloga, Papandreu je sproveo reformu svog kabineta, postavljajui starog oponenta, Evangelosa Venizelosa, na mesto ministra finansija. Meutim, ovakvo reenje otkrilo je logiku produbljivanja politike krize. MEKI PU Snaga aktivnosti pokreta sa trgova (maj-jun 2011), kao i oktobarskog generalnog trajka i protesta za Dan odbijanja (Day of No), sugerie uslove onoga to je Grami zvao organskom krizom, kada drutvene klase postanu odvojene od svojih tradicionalnih politikih partija. Takva kriza nastupa kada mase iznenada preu iz stanja politike pasivnosti u stanje izvesne aktivnosti neposredna situacija postaje delikatna i opasna zato to se otvara prostor za nasilna reenja, za aktivnosti nepoznatih sila. Sada to postaje kriza autoriteta kriza hegemonije, ili generalna kriza Drave.10 Suoen sa ovakvom situacijom, politiki sistem tei da se oslobodi predstavnikih struktura i pretakanja moi putem procedura parlamentarnog sistema. Grami je govorio o bonapartizmu ili cezarizmu, koji moe da se nametne ak i bez Cezara, bez velikih, herojskih i reprezentativnih linosti. U parlamentarnom reimu, ovakva reenja uzimaju oblik tzv. velikih koalicija, koje direktno povezuju interese ekonomskih sektora vladajue klase sa frakcijama politike elite koje su olabavile svoje prethodne partijske veze. U poreenju sa bonapartistikim fenomenom, vienim u XIX veku, savremena reenja nude veu fleksibilnost u konstruisanju bloka moi, koji e zaobii, ili znaajno preinaiti, predstavniku arbitrau i izborni legitimitet, a da eksplicitno ne raskida sa postojeim parlamentarnim okvirom. Upravo u tom kontekstu treba shvatiti formiranje vlade nacionalnog jedinstva na elu sa Papademosom. Ta ideja je cirkulisala ve neko vreme, a inicirana je, kao to smo videli, prvi put u junu 2011. godine.
10 Antonio Gramsci, Selection from the Prison Notebooks, London 1973, pp. 2101.

81

1B .

GRKI KOTAO

Meutim, njena realizacija postala je zaista urgentna tek sa iznenadnim potresima izazvanim aktivnostima narodnih pokreta u oktobru. U to vreme bilo je brojnih indikatora da je dravna mainerija uzdrmana od skoro potpune paralize javne administracije, pogorane talasom okupacija vladinih zgrada, do iznenadne smene kompletnog vojnog vrha, koji nije krio svoje protivljenje ozbiljnim rezovima u vojnom budetu.11 U takvim okolnostima, nesigurni lideri esto preduzimaju inicijative koje jo vie uzburkaju postojeu situaciju koju bi trebalo da umire. Papandreuova najava referenduma je upravo tipian primer ovakvih reagovanja. Predlog lidera PASOK-a je tako posejao paniku na berzi i razbesneo francusko-nemako rukovodstvo EU, razumljivo uznemireno na samo pominjanje rei referendum: Evropska unija, ve je jednom, s tekom mukom, izvukla ivu glavu iz narodnih izjanjavanja ove vrste, odranih u mnogo boljim okolnostima u odnosu na aktuelnu grku situaciju. Papandreuovo ponienje na samitu G20 u Kanu, 3. novembra, bez presedana za jednog evropskog lidera, logina je posledica velike demokratske naivnosti. Na domaem terenu, Papandreuov gest, ubrzo praen direktnim pritiskom evropskih lidera, indirektno je uvrstio Internu Trojku, frakciju unutar PASOK- a, koja je odmah odbila ideju o referendumu i pozvala na vladu nacionalnog jedinstva.12 Iako je moda Papandreu potcenio koheziju unutar sopstvene partije, ipak je osvojio neto simpatija naspram desniarske opozicije. Suoeni sa velikom mogunou za referendumsku pobedu odgovora Ne sporazumu od 27. oktobra, koja bi dovela do neizvrenja novanih obaveza (default), ako ne i do naputanja evrozone, Nova Demokratija se estoko borila protiv predloga referenduma. Iako se Samaras isprva opirao kad su mu Angela Merkel i Nikola Sarkozi naloili da se javno sloi sa uslovima sporazuma od 27. oktobtra, ND je na kraju bila primorana da popusti zahtevima za konsenzusom koji su biznis krugovi i evropski lideri postavljali jo od poetka dunike krize. S druge strane, ekstremna desnica, koja se jo od maja 2010. godine borila za ideju nacionalnog jedinstva kao snanog sredstva za nametanje ok terapije, ovakvu situaciju doivela je kao trijumf, koji je Jorgosu Karadzaferisu, lideru LAOS-a, doneo institucionalni ugled koji mu je bio preko potreban. Grupacije na marginama desnog i levog centra Demokratska alijansa, mala ultraliberalna i eurofilska partija; Demokratska levica, koja je nastala odvajanjem desnog krila

11 Do sada, budetski rezovi nisu uticali na ugovore o kupovini naoruanja u vrednosti od nekoliko milijardi evra. 12 Frakciju predvode: Ana Dijamantopulu, Andreas Loverdos i Janis Raguzis.

82

STATIS KUVELAKIS

Sinaspizmosa (Synaspismos); kao i Zeleni takoe su ponudile podrku, uprkos odbijanju da glasaju zbog uea LAOS-a u vladi nacionalnog jedinstva. Na ovaj nain omogueno je formiranje vlade koju predvodi bankar Papademos istinsko olienje vladajueg bloka koji je u potpunosti potinjen interesima evropskih finansija. Papademos, kolovan u Atini i Bostonu (MIT), lan Trilateralne komisije, bio je guverner Centralne banke Grke izmeu 1994. i 2002. godine. Tako je bio i jedan od inicijatora prelaska Grke na evro, zajedno sa svojim politikim mentorom Kostasom Simitisom, koji se smatrao veoma bliskom vezom sa nemakim poslovnim krugovima. Na taj nain, Papademos je ujedno bio umean i u finansijske manipulacije koje su omoguile da Grka dostigne Mastrihtske kriterijume konvergencije koje je 2010. godine estoko kritikovao zvanini statistiki organ EU. Meutim, ovo nije predstavljalo prepreku za njegovo postavljanje na mesto potpredsednika ECB (od 2002-2010). Do unapreenja na mesto premijera, Papademos je imao nezvaninu poziciju Papandreuovog savetnika. Naznake radikalnog neoliberalizma, koji zastupaju Papademos i njegovi sledbenici, prvi put su se mogle uoiti u lanku objavljenom u grkom dnevniku To Vima, kao i u Financial times 23.oktobra, u kojem je Papademos kritikovao predlog da se otpie 50% grkog duga, a koji je na kraju ipak usvojen na EU samitu, 27. oktobra.13 Umesto toga, on se zalagao za prvobitan predlog (skandalozno povoljan po banke, a krajnje nepovoljan po Grku), kojim bi se Grkoj otpisalo 21% duga, a koji je predloen i skoro jednoglasno usvojen na samitu 21. jula. Moe se zakljuiti da bi, kada se radi o otplati duga Grke, bilo bolje uzdati se u dareljivost Angele Merkel, nego u novog premijera. Dalje, u sred tvrdoglavog odbijanja predloenog referenduma, jedan od prvih zahteva Papademosa i njegovih evropskih pristalica bila je, potpuno sporedna, ideja novih izbora. Ovo je bio jedan od uslova zbog kojih je ND podrala privremenu vladu, te je Samaras, u izjavi koju je dao odmah nakon formiranja vlade nacionalnog jedinstva, spomenuo 19. februar kao jedan od moguih datuma izbora. Od ovog trenutka nastavlja se konfuzija; ali jasno je da, u skladu sa ranije pomenutom bonapartistikom logikom, Papademos i EU ne trae samo tranzicioni tim sa ogranienom misijom. Njima je cilj da postave borbenu vladu, kako je anonimno naglasio i jedan od premijerovih bivih kolega u ECB: Na elu Grke vlade on e morati da naui da donosi teke odluke i da ini ljude nesrenim.14 Okruen svojim LAOS ministrima i vatrenim pristalicama Interne trojke, nema sumnje da e to ubrzo i nauiti.
13 Lucas Papademos, Forcing Greek restructuring is not the answer, Financial Times, 23. oktobar 2011. 14 Citirano u: Clment Lacombe and Allain Salles, M. Papadmos dsign premier ministre en plein chaos politique et conomique, Le Monde, 12. novembar 2011.

83

1B .

GRKI KOTAO

Uloga EU u svemu ovom zasluuje poseban komentar. ak i ostaci nacionalnog suvereniteta i demokratije koji su postojali u Grkoj, iako veim delom formalni, sada su stvar prolosti. Nain na koji je Papandreu nateran da povue obeanje referenduma, uslovi njegovog odlaska i mutni potezi koji su vodili ka formiranju vlade nacionalnog jedinstva sve ovo predstavlja beskrvni dravni udar, ije je planiranje i egzekuciju predvodila EU. Jedva se ini da je neophodno istai potpuno odsustvo demokratskog legitimiteta vlade. Ipak, odreen je zadatak primena sporazuma od 27. oktobra i sprovoenje najsurovijih mera tednje pod stalnim nadzorom Trojke, u sred rasprodaje skoro itave preostale dravne imovine a ije e izvrenje zaduiti Grku za naredne decenije. POLITIKI ISHODI Kako je tok krize uticao na politiku scenu? Istraivanja javnog mnjenja trenutno ukazuju na ogromno nepoverenje u gotovo sve politike partije, a skoro treina ispitanika odbija da se opredeli. Postoji sveobuhvatna tendencija fragmentacije koja bi nastavila model vien na regionalnim i optinskim izborima novembra 2010. godine. Na tim izborima postojao je izraen zaokret od PASOK-a, iji je rejting pao za 9% u poreenju sa parlamentarnim izborima iz 2009. godine. Radikalna levica zabeleila je znaajan napredak (KKE je napredovala sa 10% na 14% u atinskoj regiji, a na 11% glasova na nacionalnom nivou), ali je takoe napredovala i neonacistika grupacija Zlatna zora, osvojivi 5% glasova u Atini. Na osnovu istraivanja javnog mnjenja, PASOK bi dobio 20%, ND 30% i LAOS 6-8% glasova, dok bi partije levo od PASOK-a, ako ovde ukljuimo i Demokratsku levicu, meu sobom podelile vie od 30% glasova. Ako bi se ove procene pokazale tanim, to bi znailo da nijedna partija ne bi osvojila parlamentarnu veinu. Takav ishod predstavljao bi totalni slom PASOK-a, koji je uglavnom imao 40% glasova na nacionalnom nivou jo od 1980-ih. Osnovana 1974. godine nakon pada hunte, PASOK osamdesetih godina prolog veka postaje masovna partija; imala je stotine hiljada lanova, gradei tako jednu partijsku maineriju koja je donedavno bila iroko utkana u grko drutvo. Partija je imala jako uporite u radnikoj klasi, npr. u industrijskom pojasu Pireja i zapadnim predgraima Atine. Najvei deo sindikalnog rukovodstva, posebno u javnom sektoru, bio je privren PASOK-u, i tako mu omoguio uticaj na znaajan deo radnikog pokreta. Birokratizacija i korupcija unutar ovih sindikata, zasigurno su doprinele opadanju podrke. Ali, do 1990-ih, partija prestaje da funkcionie kao masovna politika organizacija. Glavni razlog je leao u postepenom udaljavanju PASOK-a od socijalne baze partije. Proces je dobio zamah pod Simitisovim vostvom zbog efekata modela koji je on promovisao.

84

STATIS KUVELAKIS

S druge strane, ovaj proces objanjava manjak razdora unutar partije (osim jedne male parlamentarne frakcije), u vezi sa raspravljanjem i glasanjem o ponovljenim rundama mera tednje na koje je pristajala Papandreuova vlada. Ipak, izborna maina na koju se partija svela, danas na spektakularan nain gubi svoju sutinu. Nova Demokratija se do sada drala mnogo bolje. Kao i PASOK, postala je masovna partija u 1980-im godinama, ali je najveu podrku imala u tradicionalno desno orijentisanim seoskim sredinama i meu sitnom buroazijom. Za vreme duge vladavine PASOK-a, takoe je uspela da zadri klijentelistiku bazu; ima sopstveno sindikalno krilo, uporedivo po obimu sa sindikatom KKE. Partijsko lanstvo je priredilo veliko iznenaenje birajui Antonisa Samarasa za novog lidera, nakon poraza ND-a na izborima 2009. godine, a to je predstavljalo ok za politiki i medijski establiment drave, koji je video hiperatlantistkinju Doru Bakojani kao neminovnog pobednika. Samaras, poreklom iz atinske porodice vie klase, kolovan je u SAD na Amherst koledu, gde mu je cimer bio Papandreu. Ranih devedesetih usvojio je tvrdu nacionalistiku liniju na makedonskom pitanju. Od samog poetka dunike krize dosledno je naglaavao pitanje nacionalnog suvereniteta. Uprkos sveobuhvatnom neoliberalnom stavu i eksplicitn podrci nekim od kljunih mera Memoranduma, (privatizacijama, strukturnoj reformi trita rada), Samaras nije glasao za program tednje i na zaprepaenje evropske politike elite, nastavio je da se protivi uslovima spasavanja (bailout), kakve namee EU. U tom smislu, on je verovatno jedina preostala linost u okviru grke politike elite koja brani tradicije predstavnike parlamentarne demokratije. ini se da je samo intezivan pritisak od strane Merkelove i Sarkozija, uspeo da ga ubedi da podri vladu nacionalnog jedinstva, pa ak i tada, snano je pritiskao Papademosovu vladu da objavi datum izbora, to je Papademos, podran PASOK-om i Trojkom do sada odbijao da uradi. FRAGMENTISANA LEVICA S poetkom dunike krize, grka radikalna levica nala se u paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, njena pozicija na izbornoj sceni, ionako ve jaka u evropskom kontekstu, bila je dodatno osnaena. Njeni aktivisti imaju zapaeno mesto u narodnim mobilizacijama, ak iako je pokret sa trgova otkrivao sve potekoe u irenju uticaja na socijalne slojeve izvan sopstvene tradicionalne baze. Ipak, radikalna levica imala je problema da strateki intervenie u politiku situaciju, ili da predloi bilo kakve verodostojne alternative varvarskim politikama koje su bile usvajane ispred nosa iroko rasprostranjenoj opoziciji.

85

1B .

GRKI KOTAO

Dva faktora imaju posebnu teinu u ovom kontekstu. Prvo, duboka podela, tj. stanje virtuelnog graanskog rata, izmeu dva glavna krila radikalne levice. KKE je tvrdoglavo odan sektakoj i nostalginoj staljinistikoj liniji, koja i dalje dominira njenim izbornim aktivnostima i najirim slojevima njenih podravalaca. Koalicija radikalne levice Siriza (Syriza), grupacija sastavljena od deset partija i organizacija od kojih je vodea Sinaspizmos, zagovornik je naela ujedinjenja; meutim ona jo uvek nije uspela da povee svoje razliite frakcije, i ima tendenciju da pribegne deklaraciji jedinstva na minimalnim osnovama, zasnovanim na jednostavnom protivljenju merama tednje.15 Takav pristup jeste neophodan za ujedinjenu akciju, ali se pokazao nedovoljnim kada se radi o postavljanju alternativa vladajuim strukturama. U okviru Sirize (a posebno Sinaspizmosa), veinski stav je da dug mora biti ponovo pregovaran na nivou EU, ali se ne insistira na zaustavljanju otplate. Pitanja evra i antidemokratske, uistinu gotovo kolonijalne, strukture EU, minimalizovana su ili odloena u neku neodreenu taku u budunosti, kada e Evropski socijalni pokret navodno promeniti itav sistem EU. Suoeni sa ovom bezizlaznom situacijom, delovi Sinaspizmosa (posebno leve struje predvoene Panajotisom Lafazanisom, aktuelnim parlamentarnim glasnogovornikom Sirize), i delovi Sirize koji su se reformisali u Front za solidarnost i raskid (Front for Solidarity and Rupture), a koji predvodi nekadanji lider Sinaspizmosa, Alekos Alavanos raskidaju sa eurofilskim konsenzusom. Oni se zalau za ponovne pregovore o nacionalnom dugu u Kirhner stilu, ukljuujui obustavu isplata, praenu izlaskom iz evrozone i nacionalizacijom bankarskog sektora; to bi dozvolilo devalvaciju valute, nudei izlaz iz logike internih devalvacija u sutini dramatino smanjenje cene rada nametnute od strane prvosvetenika tednje. Takav prelom sa evropskim institucijama , bez neposrednog izlaenja iz EU, neophodan je kako na politikom tako i na ekonomskom planu, u cilju oslobaanja zemlje od nadzora Trojke i obnavljanja njenih bazinih demokratskih funkcija. Ovu agendu, snano argumentovanu od strane londonskog ekonomiste Kostasa Lapavitsasa i njegovih kolega, ve promovie vanparlamentarna radikalno leva grupa Antarsija (Antarsya), kao osnovu svog programa raskida sa kapitalizmom.16 Ipak, uprkos nekim vanim pomacima i rastuoj publici, radikalnoj levici i dalje teko polazi za rukom da koordinira antiEU poziciju i da joj obezbedi veu vidljivost.
15 Sinaspizmos, koalicija levice (ne treba je meati sa Sirizom, irom koalicijom formiranom 2004. godine), nastala je kao rezultat dva rascepa u KKE, 1968. i 1991. godine. Na izborima 2007. godine osvojila je 5%, dok je KKE osvojila 8% glasova. Preostali delovi Sirize, koji ukljuuju maoiste, trockiste i organizacije pokreta, nalaze se na levljim pozicijama od Sinaspizmosa. 16 Costas Lapavitsas, Annina Kaltenbrunner et al, Breaking Up? A Route Out of the Eurozone Crisis, Research on Money and Finance report, novembar 2011.

86

STATIS KUVELAKIS

Kada je KKE u pitanju, situacija je i dalje sterilna. Tradicionalno neprijateljski nastrojena prema EU, partija se odavno zalae za izlazak Grke iz Unije. Pored toga, bili su oprezni po pitanju ove teme otkada je poela dunika kriza, naglaavajui da nijedan problem sa kojim se drava suoava ne moe biti reen dok mo kapitalistikih monopola ne bude sruena i ustanovljena narodna mo (naravno, pod partijskom kontrolom). Ova leviarska retorika zapravo slui kao alibi za najtiu moguu praksu kada doe do konkretnih mobilizacija, ali i zainteresovanu pre svega za izbegavanje prikljuivanja bilo kakvoj zajednikoj akciji na levici, kao i za predstavljanje Sirize i Antarsije kao oportunistikih snaga koje igraju igru buroazije i EU. Uistinu, vostvo KKE, kao i Sirize, koristi radikalan ali apstraktan diskurs, i s jednim okom uvek uperenim na biralita. Oni kao da se zadovoljavaju ulogom pasivnih nosilaca narodnog gneva, zajednikom pozicijom koja stvara jedno neobino sauesnitvo. U oba sluaja, premda iz razliitih razloga, ono to se iskljuuje jeste ideja alternativne izgradnje tranzicionih ciljeva, koji bi konkretno odgovarali krucijalnim problemima koji su se pojavili sa krizom: dug, lanstvo u evrozoni, ekonomski model, potreba za demokratskom rekonstrukcijom, pitanja nacionalne nezavisnosti, kao i odnos sa EU. Ovaj perverzni zaplet objanjava zato je Papandreuov referendumski predlog stavio i Sirizu i KKE u teku poziciju, pre svega kad se inilo da e biti postavljeno pitanje evra, kao i ideja o naputanju gvozdenog kaveza Evropske unije. Premda su se isprva fokusirali na podrku ideji referenduma, obe partije sada su se preorijentisale na pozivanje na prevremene izbore, nadajui se da e svoj trenutno dobar rejting konvertovati u vie poslanikih mesta. Rutinizirano postupanje u situaciji koja je u svakom smislu nestandardna, svakako da sa sobom nosi izvesne rizike. Formiranje Papademosove vlade, koja stavlja peat na zajedniki front grke i evropskih vladajuih klasa, predstavlja veliki test za grku levicu. Daleko od toga da je marginalna snaga kojoj je namenjena samo uloga pukog posmatraa, levica se sada suoava sa istorijskom odgovornou: potrebno je stvaranje socijalnog i politikog fronta sposobnog da se lati izazova kakav predstavlja neprijatelj koji je nestabilan, i zato jo opasniji. Ako levica bude izbegavala ovaj zadatak, pokazujui se nesposobnom da izmeni status quo, moe biti poiena sa politike scene, kao to se ve desilo drugim opozicionim snagama u zemljama koje ve pate pod ok terapijom. Koji su mogui ishodi grke krize? Daleko najverovatniji scenario je neizvrenje novanih obaveza (default). On sada moe da deluje neizbeno, i moda e se dogoditi nakon implementacije estog paketa mera tednje, koj e predstavljati okida za dalje talase socijalnih nemira. Teko je predvideti kakve e forme uzeti bilo koja
87

1B .

GRKI KOTAO

vrsta pobune, kao i kakav e biti njen politiki sadraj. Meutim, anse da e grki odgovor na socijalnu katastrofu liiti na npr. Jeljcinovu Rusiju, izuzetno su male: grko drutvo je mnogo manje atomizovano nego to je to bilo drutvo kasnog Sovjetskog Saveza, i ima mnogo vii nivo narodne mobilizacije. Ovo implicira ishode koji bi bili mnogo radikalniji od onog karakteristinog za Rusiju 1990-ih godina, sve dok se reim bori da zadri kontrolu nad oajnim i revoltiranim stanovnitvom. Tada se pojavljuje i mogunost autoritarnog fuite-en-avant; ekstremna desnica je ve zagovarala promenu izbornog zakona kako bi se blokiralo poveanje prisustva levice u parlamentu, zlokobno govorei da Grka postaje evropska Kuba. O primeru Argentine se sada mnogo diskutuje, a dokumentarni film Fernanda Solanasa Memoria del saqueo uiva enormnu popularnost. U Grkoj postoji znatna politika praznina u koju bi jedna kirhnerovska figura mogla zakoraiti, moda sa margina politikog sistema naroito ako levica nastavi da bude paralizovana. I dok Grkoj nedostaje baza robnog izvoza koja je pogurala argentinsku obnovu, ona ipak poseduje druge prednosti: visoko obrazovanu populaciju, relativno dobru infrastrukturu, snaan turistiki sektor, i relativan opti nivo bogatstva. Ipak, postoje krucijalne razlike koje oteavaju realizaciju ovakvog scenarija. Prvo, obim u kojem je grka vladajua klasa integrisana u evropski projekat, u politikom i ekonomskom smislu. Drugo, grka dunika kriza je organski deo ire krize evrozone: dogaaji u Atini izazivaju momentalne reakcije svetskih vlada i berzi, u mnogo veoj meri nego to je to bio sluaj u Buenos Ajresu. Aktuelna situaciju u Grkoj ne lii ni na jednu prethodnu u posleratnoj Zapadnoj Evropi. U tom smislu, Grka se opet moe nai u prvom planu istorijskog razvoja. Ona je bila prva kontinentalna zemlja koja je 1821. godine izborila nacionalnu nezavisnost; njeno NE 1940. godine uinilo ju je vesnikom borbe protiv faizma; grka pobuna protiv vojne diktature ranih 1970-ih godina inspirisala je mnoge ljude u Junoj Evropi i Latinskoj Americi koji su patili pod slinim opresijama. Moe li se oekivati da e Grka ponovo prva oglasiti sirenu za uzbunu? Ekonomska situacija u grkoj dravi, ionako ve katastrofalna, postojano se pogorava. Pod ovakvim uslovima, deluje nezamislivo da e vlada koja se priprema da iznurenom stanovnitvu nametne novi paket mera tednje imati lak posao.
Izvornik: Stathis Kouvelakis, The Greek Cauldron, New Left Review, no.72, London, NovDec 2011. Prevod sa engleskog: Milo Jadi i Tamara Bakovi

88

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER*

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

APSTRAKT: Kriza na periferiji EU esto je razumevana kao kriza prekomernog vladinog duga (neoklasina teorija) ili kao neravnotea tekueg rauna (kejnzijanski pristup). U ovom radu usvajamo kritiki regulacionistiki pristup kako bismo analizirali politiku ekonomiju ekonomske krize i evropske odgovore na nju. Modifikovana teorija regulacije omoguava analizu promene strukturnih oblika na razliitim nivoima. Pored toga, ovaj metod usvajamo kako bismo klasifikovali reime akumulacije na periferiji i u jezgru Evropske unije. Ovo omoguava analizu asimetrine interakcije razliitih reima akumulacije i posledinu podelu rada. Ustanovljeno je da je interakcija neomerkantilistikih i finansijalizovanih reima akumulacije odloila stagnacijske tendencije zbog prekomerne akumulacije. Smatramo da je ovaj vid interakcije (i odgovarajui im reimi akumulacije) dostigao svoje granice i da se zato nalazi u strukturnoj krizi. Do sada, odgovor na krizu imao je za cilj da odri odgovarajui reim akumulacije. To je dovelo do radikalizacije neoliberalizma.
* Joachim Becker i Johannes Jger, profesori Ekonomskog fakulteta u okviru Univerziteta u Beu.

89

1B .
UVOD

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

Kriza je ukazala na rascep izmeu centra i periferije zone evra. To je dovelo u pitanje kontinuitet aktuelne institucionalne konfiguracije evrozone i preovladavajui model evropskih integracija. Jo od 1980-ih godina Evropa pokazuje veoma nisku stopu rasta u istorijskom smislu, kao i u poreenju sa skoranjim razvojem u drugim svetskim regionima. tavie, Evropa je bila teko pogoena krizom 2008 2009. godine, i jo uvek nije dostigla nivo privredne delatnosti na kome je bila pre nje. Meunarodne institucije kao to su MMF ili OECD imaju jako pesimistiku sliku budueg razvoja privrede u Evropi. Oigledno je da politike okrenute ka ponudi (supply), koje za cilj imaju direktno poveanje efikasnosti fabrika, daju vrlo ograniene rezultate u datim okolnostima. tavie, ispostavilo se da su tradicionalne makroekonomske mere koje bi trebalo da se nose sa slabim ekonomskim razvojem zasnovane na tradicionalnim teorijama izrazito neefikasne. Evropska kriza uopte, a konkretno kriza zone evra, esto se posmatra kao kriza prouzrokovana razliitim oblicima disbalansa i javnih dugovanja. Ova kejnzijanska perspektiva previa duboke protivrenosti evropske privrede i procesa integracije u Evropi. Kako bismo ponudili sistematsku analizu evrozone u krizi, iskoristiemo jednu teoriju iz tradicije politike ekonomije: teoriju regulacije. Kako bismo adekvatno razmotrili posebnu dinamiku koju odlikuje ekonomska integracija, izmeniemo i proiriti ovaj pristup tako to emo u njega uvrstiti raznovrsne teorijske perspektive. Konano, pruiemo detaljniji okvir za razlikovanje reima akumulacije i njihovu interakciju. Drugo, konkretizovaemo teritorijalnost regulacije, kako bismo dobili okvir za analizu evropskih integracija unutar promenljive globalne ekonomije. To e nam omoguiti da analiziramo temeljnu transformaciju i delimino prostorno izmetanje institucionalnih reformi, odnosno promenljivu teritorijalnost regulacije, koja je nastupila u procesu evropskih integracija i koja je od kljunog znaaja za razumevanje dinamike postojee krize. Ovako izmenjen teorijski pristup omoguuje nam da analiziramo razne oblike ekonomskog razvoja i dinamiku institucija, kao i politike procese koji stoje u vezi sa njima na razliitim prostornim nivoima. Ova teorija ukljuuje proirenje teorijske perspektive pomou koncepta politikih skala. Ona se pojavljuje u otroj opoziciji prema tradicionalnom kejnzijanskom ili neoklasinom pristupu i tei tome da izae izvan uobiajenih teorija politike ekonomije. TEORIJSKA POZADINA Posmatrajui analizu dinamike akumulacije u skladu sa teorijom regulacije, mogu se razlikovati tri ose regulacije: produktivna/finansijalizovana akumulacija, prekomerna/intenzivna regulacija i introvertna/ekstrovertna akumulacija (Becker 2002:

90

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

66ff.). Razlikovanje produktivne i finansijalizovane akumulacije je od sutinskog znaaja. U sluaju dominantne produktivne akumulacije, proizvodni privredni sektori su u samoj sri njene dinamike. To znai da su investicije koncentrisane na ovaj sektor. U dominantnoj finansijalizovanoj ekonomiji u centru privrede nalaze se finansijska sredstva. Unutar finansijalizovane ekonomije mogu se razlikovati dva glavna oblika: akumulacija fiktivnog kapitala, kako ju je Marks (Marx) zvao (1979: 487ff., 510), tj. razne vrste hartija od vrednosti, kao i prisustvo raznih vrsta kamatonosnog kapitala kao to su krediti (Beker i dr. 2010: 228 ff.). Fiktivna sredstva postaju vana kada doe do stagnacije produktivne akumulacije, iz razloga to nesigurnost raste, pa se stoga preferiraju likvidna sredstva. U sluaju kada je finansijalizacija zasnovana na kamatonosnom kapitalu, bitni su ekspanzija kredita i razlika izmeu aktivne i pasivne kamatne stope tzv. brokerska mara. Ova druga vrsta finansijalizacije preovladava na (polu)periferiji (Becker i dr. 2010, Gngen 2011: 104). Visoka brokerska mara dozvoljava finansijskim institucijama da iskoriste znaajan deo vika vrednosti. Pored toga, prema drutvenom delokrugu, razlikujemo finansijalizaciju zasnovanu na eliti i finansijalizaciju zasnovanu na masi (Erturk i dr. 2008: 15ff., Becker i dr. 2010: 230ff.). Dok su u prolosti buroazija i via srednja klasa bili povezani sa procesima finansijalizacije preko hartija od vrednosti, vei deo stanovnitva je, esto nevoljno, postao deo ovih procesa u proteklih nekoliko decenija. Kljuni pokreta bila je komercijalizacija starih hartija od vrednosti posredstvom primene planova zasnovanih na kapitalu (cf. Lordon 2000). Jo jedan od razloga bila je rasprostranjenost kredita meu radnicima za potrebe finansiranja potronje i kupovine nekretnina. Ovo razlikovanje formi finansijalizacije daje dodatne uvide korisne u analizi akumulacije i krize (cf. Becker et al. 2010). U sluaju produktivne akumulacije moemo razlikovati ekstenzivnu i intenzivnu akumulaciju. Ekstenzivnu akumulaciju karakterie produenje radnog dana ili pojaanje intenziteta rada. Intenzivna akumulacija se odnosi na poveanje relativnog vika vrednosti pojeftinjenjem radne snage (Becker 2002: 67f.). Kada pravimo razliku izmeu introvertnosti i ekstrovertnosti, dobro je prethodno napraviti razliku izmeu razliitih vrsta kapitala (produktivni kapital, novani kapital, trgovaki kapital), jer orijentacija ka internom ili eksternom tritu nije nuno identina razliitim vrstama kapitala. Kada je jaka orijentacija ka spoljnom tritu zasnovana na izvozu, moemo je nazvati aktivnom ekstrovertnou. Obratno, sluaj jake zavisnosti od uvoza naziva se pasivnom ekstrovertnou (Becker 2006: 14f.). Ovakva shema je bila tipina karakteristika dominiranih ili perifernih ekonomija u prolosti (Beaud 1987: 76ff.). Kombinacije su takoe mogue, npr. kombinacija znatnog uvoza novanog kapitala i izvoza produktivnog kapitala. Na osnovu razlikovanja razliitih osa akumulacije, moemo analizirati interakciju razliitih nacionalnih

91

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

planova akumulacije tj. raspodele rada. Upravo analiza ove specifine interakcije planova akumulacije pomae analiziranju kontradikcija koje su dovele do krize (Becker/Jger 2010). Pored toga to se fokusira na karakteristike procesa akumulacije, teorija regulacije obuhvata i strukturne oblike koji se tiu strukturnih protivrenosti kapitalistikih drutava. Konkretni oblici strukturalnih formi razlikuju se po prostoru i vremenu. Razliiti pristupi est teorija regulacije konceptualizuju razliite institucionalne ili strukturne oblike respektivno. Predlaemo usredsreivanje na etiri osnovna strukturna oblika: najamni odnos, monetarnu restrikciju, oblik konkurentnosti i ekoloku restrikciju. Iako reime akumulacije specifikujemo nadugako i nairoko na nacionalnom nivou, a sutinske razlike izmeu nacionalnih reima akumulacije pokazuju da postoji veliki broj razloga zato bismo to radili, analiza regulacije ne moe se iskljuivo povezati sa nacionalnim nivoom (cf. Becker 2002). Ovo je pogotovo tano za sluaj evropskih integracija, gde su mnoge strukturne forme ve u znatnoj meri regulisane na evropskom nivou. Kako bi razumeli krizu EU i evrozone, kao i odgovore na krizu, nuno je analizirati sadraj strukturnih formi, njihovu interakciju i teritorijalnost, zajedno sa reimima akumulacije. EVRO I STRUKTURA EVROPSKIH INTEGRACIJA Evropske integracije su bile zasnovane na neoliberalnom okviru jo od sredine 80ih godina prolog veka (Cafruny/Ryner 2007, Apeldoorn i dr. 2009). Ovo je znailo da su strukturne forme bile izmenjene, a u ovoj ponovnoj regulaciji kljunu ulogu su igrali donoenje i uvoenje nove politike zasnovane na pravilima, kao i jaanje takozvanih nezavisnih regulatornih vlasti. Ova promena ogledala se posredstvom fleksibilizacije trita rada, monetaristike monetarne politike, liberalizacije finansijskog trita, slobodnog kretanja kapitala kroz Evropu i institucionalnog okvira koji je garantovao privilegovan trini pristup ekolokim izvorima svuda u svetu. Ovaj promenjeni sadraj regulacije iao je ruku pod ruku sa sutinskim izmetanjem teritorijalnosti regulacije na evropski nivo. Strukturna pozadina ovog procesa bila je kriza fordizma i pad Bretton Woods sistema, koji je podrazumevao transformaciju strukture globalne ekonomije u korist Amerike, koju je Piter Gravan (Peter Grawan / 1999) nazvao Dollar-Wall Street Regime. Nasuprot pozadini koncepta politikih nivoa, izmetanje regulacije na druge teritorijalne nivoe kao to je EU moe se, bar delimino, shvatiti kao proizvod klasne borbe (c.f. Gough 2004). Uvoenje evra pozdravila je dominantna struja neoliberalnih mislilaca. Oekivalo se da e vrsta valuta, kao i kriterijumi iz Mastrihta doprineti disciplinovanju inflatorne potronje i rada. Rad je bio meren jedinstvenom valutom i izloen otrijoj

92

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

konkurenciji. Ovo je dovelo do sprovoenja neoliberalnih politika na nacionalnom nivou (Gough 2004: 198f.). Iz nemake perspektive opti cilj uvoenja monetarne unije bio je da sprei devalvaciju u perifernim evropskim zemljama (cf. Bellofiore i drugi, 2010: 141). Sa uvoenjem evra dolo je do promene u sadraju i teritorijalnosti monetarne restrikcije. Ne uzimajui ovu promenu u obzir, bitni delovi evropskog radnitva podrali su uvoenje evra. Tvrdilo se da bi ovo moglo da zatiti evropske privrede od pekulativnih napada Dollar-Wall Street Regime-a, pa samim tim i osigura stabilan okvir za privredni rast. Oekivanja koja se tiu vieg rasta i vieg stepena stabilnosti nisu ostvarena. ak i pre krize, evrozonu je odlikovala veoma niska stopa rasta u poreenju sa ostatkom sveta (Cafruny/Ryner 2007). A sada je kriza u evrozoni daleko gora nego li u ostalim svetskim regionima, a stabilan oporavak privrede se jo uvek ne nazire (Eurostat/MMF). Evro je doprineo pojavljivanju specifine ekonomske dinamike i shema interakcije meu razliitim reimima akumulacije u periodu od njegovog uvoenja, pa do poetka krize. Podrao je i neomerkantilistike strategije akumulacije u Nemakoj (i npr. Austriji, Holandiji itd), kao to je i omoguio razne forme finansijalistikih akumulativnih strategija u zemljama na periferiji evrozone, kao to su Irska, panija i Grka. Sve je to bilo zasnovano na navodnoj stabilnosti i niskim kamatnim stopama. Priliv kapitala je doveo do sutinskih deficita na tekuim raunima zemalja na periferiji, a tok novanog kapitala je iao od zemalja-sredita monetarne unije, za koje je bio svojstven reim akumulacije zasnovan na aktivnoj ekstrovertnosti i produktivnoj akumulaciji, ka zemljama na periferiji. Neomerkantilistiki izvozni reimi imali su koristi od injenice da zemljama sa periferije evrozone nisu bili dostupni instrumenti monetarne politike kojima bi zatitili svoje proizvodne sektore i izbegli nagomilavanje (eksternih) dugovanja bili oni privatni ili javni. Kada je evro bio uveden 2000. godine, tekui raun Nemake bio je uravnoteen, ali se kasnije postepeno poveavao da bi dostigao viak od 7,7% BDP-a u 2007. godini (Hein/Truger 2007: 21, Ederer 2010: 590). Nemaki izvoz je bitno zasnovan na kapitalnoj robi bio stimulisan znaajnom promenom odnosa plata koja je ukljuivala uvoenje sektora niskih plata, kao i smanjenje beneficija nezaposlenima pod okriljem tzv. koncepta Harz IV1 (cf. Hein/Truger 2007). Konkurentno smanjenje inflacije i socijalne regresije ili su ruku pod ruku (Lechevalier 2011a: 47). Kao to to Leevalije (Lechevalier 2011a: 47) istie, sektor niskih nadnica postaje isto onoliko bitan u Nemakoj, kao i u SAD-u. Finansijalizacija zasnovana na masama bila

1 Niz preporuka u vezi sa promenom regulacija trita rada koji je stupio na snagu u Nemakoj u 2005. godini prim. prev.

93

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

je od slabog znaaja u sluaju Nemake, iako je takozvana Rajster (Reister) penzija2 predstavljala bitan korak ka deliminoj finansijalizaciji. Privatni dug jednog domainstva nije se bitno promenio u periodu izmeu 1995. i 2005. godine (Stockhammer 2009: 22). Pored svega toga, nemaku ekonomiju je odlikovala neka vrsta dinamike finansijalizacije zasnovane na eliti. Banke su u sve veem broju raskidale veze sa industrijom i preusmeravale svoje aktivnosti na finansijska inostrana trita. Ovu transformaciju je sistematski podstakla ponovna regulacija finansijskog sektora u Nemakoj (Sablowski 2008: 145ff.). Austrija, kao i zemlje Beneluksa, bile su blisko povezane sa nemakim proizvodnim sistemom. Sve ove zemlje pokazivale su neokorporativistike elemente u svojim najamnim odnosima to je olakalo restriktivne politike dohotka. Severoistok Italije je takoe bio deo proizvodnog sistema sa centrom u Nemakoj (Mazzocchi 2010: 261). Delovi italijanske privrede bili su orijentisani na izvoz. Bez obzira na to, privredni razvoj u Italiji karakterisao je nizak stepen produktivnosti, veoma slab privredni rast i delimino degradiranje poloaja u meunarodnoj podeli rada (Barucci/Pierobon 2010: 34 ff.). Finansijalizacija je bila jako slaba, a industrija bankarstva pratila je konzervativni model. Dve male privrede u centralnom delu Istone Evrope, privrede Slovenije i Slovake,orijentisane na izvoz, sa jakim vezama sa nemakom proizvodnom industrijom, prikljuile su se evrozoni 2007, odnosno 2008. godine. U Sloveniji je ulaz u evrozonu ubrzao pojavu mehura nekretnina finansiranih pozajmicama (cf. Urbinati 2010: 331). U Slovakoj je ova tendencija postojala, posebno u Bratislavi, ali nije bila tako jaka. Obraunski kurs slovake krune bio je ponovno procenjen malo pre uvoenja evra, to je pre odslikalo interese stranih banaka kao i elju slovake vlade da stepen inflacije bude mali, nego interese slabijih lokalnih proizvodnih privrednih drutava (cf. Beker 2008: 5, Beker 2010: 521). Drugim zemljama unutar evrozone bila je svojstvena finansijalizacija, pa su stoga razliito bile povezane sa nemakim reimom akumulacije. Meu njima, Francuska je imala reim akumulacije manje orijentisan ka spolja i relativno nizak nivo finansijalizacije zasnovane na masi u poreenju sa zemljama na junoj periferiji evrozone. U procesu pristupanja EU, zemlje na periferiji kao to su panija, Portugal i Grka prole su kroz periode delimine deindustrijalizacije: pripajanje evrozoni osnailo je manjkavosti proizvodnog sektora. Rast u Portugalu je bio jako slab, ali je panija iskusila rast kreditno finansiranih trgovanja nekretninama to se ispostavilo jednom od kljunih komponenti privrednog rasta (Rosell Trigo 2010: 13). Privatni dug se na slian nain znatno poveao u Grkoj, iako je u poetku bio na mnogo niem nivou. Poveanje vladinih trokova (i dugovanja) takoe je doprinelo
2 Dravna podrka privatnim penzijama prim. prev.

94

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

rastu (Stathakis 2010: 111ff.). Ovo su bile jasne naznake finansijalizacije zasnovane na masi. U paniji su banke bile mnogo opreznije kada su preuzimale rizik, to se dakako moe obrazloiti daleko restriktivnijim bankarskim nadzorom. Finansijalizovana akumulacija zavrila se visokim deficitom na tekuim raunima panije (9,5% BDP-a u 2007. godini), Portugala (10%) i galopirajuim deficitom u Grkoj (14,7%) (EuroMemo Group 2010: 11, Ederer 2010: 590). Ovo pogoranje stanja na tekuim raunima zemalja periferije evrozone ocrtalo se u vidu vikova na nemakom tekuem raunu, kao i odgovarajuim rastom novanih potraivanja. Veliki broj finansijalizovanih istonoevropskih privreda kako unutar, tako i van EU bile su blisko povezane sa evrozonom preko procesa neformalne evroizacije. U baltikim, jugoistonim evropskim zemljama, kao i u Maarskoj, veliki deo privatnih kredita (izmeu 50% i 80%) bio je prebaen u evre pre krize (Becker 2007: 244 ff, Becker 2010: 524). Ovaj visok stepen evroizacije implicirao je jake veze sa evrozonom. Svako obezvreenje ili devalvacija podrazumevalo je revalorizaciju deviznih dugova. Tako je duniki srednji sloj drutva bio vezan za preovlaujuu politiku deviznog kursa. Neformalna evroizacija sluila je kao jaka neformalna prepreka devalvaciji. U nekoliko zemalja, a posebno u baltikim dravama i Bugarskoj, usvojeni su kruti aranmani zvaninog obraunskog kursa, ukljuujui i uvoenje valutnih odbora, dok su monetarne politike favorizovale podizanje vrednosti valute u Maarskoj i Rumuniji (Becker 2007). Monetarni reim je favorizovao ogromne kapitalne prilive. Ovi prilivi u velikoj meri nisu bili iskorieni za finansiranje proizvodnih poduhvata. Ulagani su u ubrzani razvoj trita nekretnina i potronju. Rast BDP-a bio je zasnovan na brzom porastu broja kredita. Slabe proizvoake strukture i precenjene valute dovele su do ogromnih deficita u bilansu robne razmene i na tekuim raunima. U mnogim zemljama deficit sa tekuih rauna premaio je 10% BDP-a u godinama pred krizu, u Letoniji i Bugarskoj ak i prag od 20% (Becker 2010: 524). Eksterni dug je brzo narastao. Banke iz manjih zapadnoevropskih zemalja, posebno Austrije i vedske, dobavile su znatan broj akcija na istonoevropskom bankarskom tritu i bile su glavni zajmodavci u regionu (Maechler/Ong 2009). KRIZA U EVROPI Trenutna kriza iznela je na videlo rascep izmeu centra i periferije evrozone. Ubrzana polarizacija izmeu zemalja sredita koje su usredsreene na izvoz i zemalja periferije koje zavise od uvoza, postojala je i ranije, ali se nije mogla generalno sagledati, jer su finansijski tokovi dozvoljavali prikrivanje deficita sa tekuih rauna. Znaaj posebnih monetarnih zabrana na evropskom nivou koje dozvoljavaju takve

95

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

finansijske tokove meu zemljama i koje poveavaju nejednakosti jeste vaan faktor, jer bilo kakav valutni rizik u evrozoni nije trebalo praktino ni da postoji pre krize. U zemljama periferije EU izvan evrozone, teilo se zanemarivanju valutnog rizika, kao to je to injeno u godinama pre krize. Meutim, ovo se odmah promenilo nakon to je globalna kriza uzela maha u septembru 2008. godine. Zemlje na periferiji EU, a koje su izvan evrozone, bile su jo u jesen 2008. godine pogoene suom kapitalnih priliva, mnogo ranije nego to je to bio sluaj sa dravama lanicama evrozone sa periferije. U Maarskoj i Rumuniji valute su doivele znatan pad vrednosti u jesen 2008. godine. Dunici i banke potpali su pod ozbiljan pritisak. U Letoniji i drugim zemljama sa strogim reimima obraunskog kursa, u zvanini kurs se sve vie i vie sumnjalo. Vlade su delom zbog aranmana dobijenih od MMF-a tj. EU, delom na svoju inicijativu usvojile vrlo stroge politike tednje (Becker 2010: 531 ff). Ovo je dovelo do velikog i konstantnog pada BDP-a. Letonija je bila najvie pogoena padom tokom tri uzastopne godine: -4,2% u 2008, -18,0% u 2009, i -0,4% u 2010. godini. U drugim baltikim dravama situacija nije bila mnogo bolja: u Estoniji, BDP je pao za 5,1% u 2008. godini i 13,9% u 2009. godini, u Litvaniji, BDP je zabeleio pad od 14,7% u 2009. godini. Rumunija je bila pogoena padom BDP-a 2009. godine (-7,1%) i 2010. godine (-1,9%). Maarska je prola malo bolje (Eurostat 2011). Ovi zavisni finansijalizovani modeli akumulacije su se uruili. Finansijalizovane privrede zemalja na periferiji izvan evrozone su se pokazale kao najranjiviji delovi evropske periferije. Zemlje koje su se uglavnom orijentisale na izvoz, a imale relativno nizak devizni privatni dug, prole su bolje. Mogle su profitirati od obezvreivanja svojih valuta. Ovo se uglavnom odnosilo na Poljsku i eku, ije su privrede bile manje pogoene krizom, nego li one njihovih komija (Workie i drugi 2009: 96, 101). Junoevropske lanice evrozone nisu odmah potpale pod jak uticaj manjka kapitalnih priliva. Isto tako, uticaj opadanja izvoza na njihov privredni uinak bio je manje naglaen, nego li u zemljama koje su vie okrenute izvozu. Zemlje june Evrope ozbiljno su bile ugroene kreditima poetkom 2010. godine. Poevi od Grke, mediteranske zemlje su bile pod velikim pritiskom zbog finansijskog kapitala. Grka je posebno bila ranjiva zbog visine javnog duga i manipulacije zvaninim vrednostima deficita. Ovo je uzeto kao polazna taka smanjenja rejtinga i poveanja brokerske mare. Zanimljivo je da zemlje june Evrope nisu isto stajale kada je u pitanju njihov deficit. Relativno govorei, panski javni dug bio je znatno ispod proseka. Poveanja javnih dugovanja bile su posledice, ali ne uzroci ekonomske krize. Ono to su sve tri privrede Portugala, panije i Grke imale zajedniko,

96

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

bili su strukturni trgovinski deficiti, deficiti na tekuim raunima i niski porezi od oko 20% udela BDP-a (vihlkov 2010: 99f.). Ovo ih je nainilo strukturno zavisnim od priliva kapitala, a ranjivim u odnosu na pekulativne napade. Socijaldemokratske vlade ovih drava bile su suoene sa poveanim trokovima kredita i jakog pritiska od strane banaka, Evropske komisije i vlada iz sredita Evropske unije da sprovedu politike tednje. Kao to se i oekivalo, ovo je dovelo do smanjenja unutranje potranje i pogoranja recesije. Prema Eurostatu (2011), Grka je bila suoena sa najsnanijim padom privrede u Evropi 2010, sa negativnom stopom rasta od 4,2%. panski BDP je opao i u 2009. i u 2010. godini. Neomerkantilistike zemlje, povrh svih Nemaka, bile su pod jakim uticajem sloma izvoza kada je kriza otpoela. Ovo je neposredno uticalo na one zemlje koje su zavisile od nemake privrede (Mazzocchi 2010: 261ff.). Neomerkantilistike privrede su pokazivale znake oporavka jo u drugoj polovini 2009. godine. U sluaju Nemake, od velikog je znaaja bio povean izvoz u Kinu (w.a. 2010: 11). Meutim, izvoz koji je Nemaka ostvarila u Evropi ne treba potceniti. Vrednosti akcija EU-27 blago su opale sa 61,1% na 60,3% izmeu 1995. i 2010. godine. Geografska struktura ovih izvoza prola je kroz sutinske promene. Akcije zemalja Istone Evrope skoile su sa 6% na 11% od ukupnog izvoza, dok su akcije stare EU-15 pale na 48% (Goldberg 2011: 25). Zbog politika tednje na evropskoj periferiji, ali i u Ujedinjenom Kraljevstvu, moe se oekivati produbljenje krize u ovim zemljama (OFCE 2010: 5). Ovo e uticati na strategije akumulacije u neomerkantilistikim zemljama. Malo je verovatno da e samo manji udeo EU izvoza dati osnovu za odravanje postojeeg i dalji razvoj nemake privrede. Nacionalne konfiguracije najamnih odnosa, zajedno sa evropeizovanim monetarnim odnosima, dale su osnovu za asimetrinu interakciju dve vrste reima akumulacije u sreditu i na periferiji evrozone. Kriza je pokazala da su dostignute granice reima akumulacije zasnovanog na posebnoj interakciji razliitih reima akumulacije, a podranog odreenom teritorijalnou strukturnih formi. Na prvi pogled, ini se da akumulacija vie nije odriva zbog prekomernih zaduivanja na periferiji. Ovo znai da finansijalizovane reime akumulacije odlikuje pasivna orijentacija ka spoljanjosti i da su sa njima povezani neomerkantilistiki modeli dosegli svoje granice. Prvenstveno su reimi akumulacije okrenuti ka izvozu pogoeni stukturalnom krizom visokofinansijalizovanih privreda. Finansijalizacija je probleme prekomerne akumulacije odloila samo privremeno (Becker/Jger 2010). Analiza odgovora na ovu strukturnu krizu nalazi se u sledeem poglavlju.

97

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

ODGOVORI NA KRIZU Finansijski sektor bio je u sreditu antikriznih politika u EU. Na poetku krize, odgovori na nju bili su uglavnom velike nacionalne spasonosne mere usmerene ka finansijskom sektoru. Bili su to jako uski finansijski krugovi sastavljeni od visokih predstavnika centralnih banaka, ministara finansija i velikih banaka koji su donosili odluke o spasonosnim aranmanima za druge banke u veoma kratkom vremenskom periodu. Ovi aranmani imali su veoma nezahtevne kriterijume i malo se razlikovali od drave do drave (Weber/Schmitz 2010). Problemi inflacije finansijskih sredstava i strukturnog prezaduivanja dela bankarskog sektora i privatnih dunika nisu razmatrani. Odrao se privid normalnog funkcionisanja, ali finansiranje proizvodnje odvijalo se pod pritiskom (Toporowski 2010a: 31). Ponovna regulacija finansijskog sektora bila je ograniena na manje promene. Sutinski, status quo je ostao neizmenjen (Redak/Weber 2010, Troost 2011). EuroMemo Group (2010: 26) prenosi da su finansijske reforme u Evropi ak kaskale za reformama u SAD-u. ECB je promenila svoju monetarnu politiku, preuzimajui, delimino i sa znatnim zakanjenjem, promene uinjene u politici SAD-a. Smanjenjem kamatnih stopa i omoguivanjem likvidnosti na nekonvencionalan nain, ECB je nameravala da stabilizuje finansijski sektor, da ponovo podigne vrednost finansijskim sredstvima, i tako podupre propali reim akumulacije. Suprotno ovom usredsreivanju na finansijski sektor, pokretanje proizvodnog sektora bilo je od sekundarnog znaaja. Anticiklina fiskalna politika bila je politiki mnogo vie osporavana nego spaavanje bankarskog sektora. Nemaka vlada se protivila koordinisanoj ekspanzivnoj fiskalnoj politici. Na kraju, ispostavilo se da su nacionalni fiskalni stimulativni aranmani bili mnogo nii u poreenju sa fiskalnim spasonosnim aranmanima i garancijama (cf. Europische Zentralbank 2009: 77, tab. 2; Watt/Nikolova 2009: 12, tab 2). U sluaju centralnih i istonoevropskih zemalja kojima je svojstvena zavisna finansijalizacija, EU nikada nije ponudila skroman finansijski stimulans. Upravo suprotno, irenje kredita na zemlje lanice EU koje su se suoavale sa problemima bilo je zasnovano na pojaanom nadzoru zajedno sa MMF-om i prisilnom primenom otrih politika tednje. Glavni cilj Evropske komisije i vlada zemalja Istone Evrope bio je da odre devizni kurs. Ovo je bilo u interesu zapadnih banaka koje posluju u regionu. Devalvacija valute bi znaila devalvaciju sredstava i prouzrokovala bi ozbiljne probleme u servisiranju dugova izraenih u stranoj valuti. Upravo iz ovog razloga predloena je takozvana interna devalvacija. Kljuni element ove strategije bila je restriktivna fiskalna politika, smanjenje plata u javnom sektoru i smanjenje drutvene potronje. Penzije su posebno bile na meti. Namera je bila

98

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

smanjenje potranje za uvozom i poboljanje tekueg rauna, kako bi se odrala kratkorona mo plaanja. Ovo je delimino i postignuto, mada je cena toga plaena pogoranjem strukturnih privrednih problema (Becker 2010: 530ff.). Ove mere su 2010. godine prosleene zemljama evropske periferije. U cilju izbegavanja suverene dunike krize, razraeni su temeljni spasonosni aranmani za celu evrozonu. Nemaka vlada je oklevala da podri mere. I pored neslaganja Francuske, Nemaka je zadrala uee MMF-a u takozvanim spasonosnim aranmanima za zemlje evrozone (Mazzocchi 2010: 282), kao to je to ve i bio sluaj u istonoevropskim zemljama lanicama EU (Maarskoj, Letoniji i Rumuniji). Mere su prvo bile primenjene na Grku, a potom je na red dola Irska. Evro nije predupredio ozbiljne finansijske probleme kao to se vrsto oekivalo. Naprotiv, evro je produbio krizu, jer je adekvatan monetarni odgovor na krizu npr. u obliku devalvacije nacionalne valute uinio nemoguim. Stoga je odgovor preuzeo alternativni oblik implementacije politika tednje. Intervencije ECB-a i evropske garancije pomogle su u prevenciji gubitaka za zajmodavce, od kojih su mnogi bile velike banke smetene u sreditu evrozone. Ovo meutim nije reilo problem prezaduenosti, ve ga je samo odloilo. Mere tednje su se konkretno odnosile na smanjenje plata, javnih davanja i na takozvanu fleksibilizaciju odnosa plata. Povrh svega, Evropska komisija i MMF su vrili pritiske za proirenje programa privatizacije u Grkoj (MMF 2010a: 4 ff, MMF 2010b: 24, Evropska komisija 2011). Stoga su programi MMF-a i EK zasnovani na neoliberalnim udbenicima iz ekonomije. Dolo je do produbljenja recesije u zemljama koje su od tog trenutka primenjivale ove programe. Grka je bila suoena sa najveim padom BDP-a od svih zemalja EU u 2010. godini (Eurostat 2011). Produetak recesije nedvosmisleno je negativno uticao na budet. I Evropska komisija (2011: 19) priznaje da su poreski prihodi ostali ispod oekivanja EK/MMF-a. Proporcija javnog duga izraenog u BDP-u nastavila je da sve vie raste u 2010. godini (OESR 2010), to i ne iznenauje ako uzmemo u obzir slab poreski prihod i opadanje vrednosti BDP-a. Stoga se situacija sa dugovima nije poboljala pomou ovih programa. Oni su ak imali negativan uticaj na problem duga. Evropska komisija (2011: 10) tvrdi da rast Grke treba srednjorono primarno biti pokrenut spoljnom trgovinom. Uzevi u obzir slab proizvodni sektor i potpuno odsustvo regulativnih politika koje se odnose na industriju, ovo je, u najboljem sluaju, lepa elja. Uprkos izuzetno slaboj domaoj potranji i ozbiljnoj recesiji, deficit na tekuem raunu je i dalje dostizao 10,6% BDP-a u 2010. godini (Evropska komisija 2011: 8). Put Irske je drugaiji, ali ne i bolji. U Irskoj, problem nije tekui raun, ve kolaps visokofinansijalizovanog reima akumulacije. Bankarski sektor je uveliko nesolventan i prima ogroman broj kapitalnih injekcija od strane drave. Ove injekcije (ukljuujui i one planirane), do sada zahvataju 45%

99

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

godinjeg BDP-a Irske (Noonan 2011: 14). Zbog nacionalizacije gubitaka bankarskog sistema, irski javni dug se poveao mnogo bre nego u bilo kojoj drugoj zemlji EU u 2010. godini javni deficit iznosio je 32,2% BDP-a (OECD 2010). Program prilagoavanja za Irsku oigledno nije opremljen alatima za hvatanje u kotac sa pravim uzrocima krize u Irskoj. Uprkos neuspesima programa, njegove preporuke bie institucionalizovane u zemljama evrozone. Ovo ukazuje na to da je dunika kriza samo izgovor za radikalizaciju neoliberalnih politika. Ove politike su uglavnom usmerene ka unitenju drave blagostanja i stratekom slabljenju radnikog pokreta. Promena najamnih odnosa je u samoj sri programa EK-a tj.MMF-a. Na ovaj nain, usvojeno je odreeno pomeranje najamnih odnosa na evropski nivo: dok je ranije, sve do krize, najamni odnos bio jedina strukturna forma koja je i dalje uglavnom bila organizovana na nivou drave, tokom krize i to je izmenjeno. Politike zarada i drutvena potronja, kao deo najamnih odnosa, regulisane su u velikoj meri na evropskom nivou za periferne zemlje koje pogaaju problemi u evrozoni. ini se da je ovo postao model za izradu politika dohotka na evropskom nivou, pa se tako i ini da taj model menja najamni odnos. Prvi korak ka uvrivanju ove promene bio je dogovor o izradi mehanizma hitne pomoi za zemlje evrozone koje se suoavaju sa ozbiljnom dunikom krizom, dogovor koji su usvojile u maju 2010. godine zemlje-lanice evrozone. Treba ga primeniti do 2012. godine u saradnji sa MMF-om. Ovim je deo odgovornosti za antisocijalnu politiku tednje trebalo da bude prebaen na MMF. Ovo znai odbacivanje spoljne autonomije, to nam pokazuje globalnu politiku orijentaciju EU. Ovaj privremeni aranman bie zamenjen trajnim 2013. godine. Amandman na Ugovor o EU e uvesti obavezujue uslovljavanje: Odobravanje bilo kakve finansijske pomoi zahtevae ispunavanje strogih uslova. (Evropski savet 2011: 21). Glasanje unutar Evropskog mehanizma podrke (European Support Mechanism) bie u skladu sa kapitalnim udelom zemlje-lanice (ibid.: 23). Veliki broj inicijativa koje imaju za cilj nametanje ogranienja fiskalne, platne i socijalne politike trenutno su u fazi izrade. Kreu se od daljeg pootravanja Pakta za stabilnost i rast do makroekonomskih politika nadgledanja u okviru Prekomerno debalansnog postupka (Excessive Imbalance Procedure) i fiskalnih politika u oblasti tzv. evropskog semestra.3 Posebno su vane predloene promene Pakta za stabilnost i rast. One ukljuuju smanjenje nivoa javnog duga koji se smatra preteranim, kao i automatizovanije nametanje sankcija dravama koje ne ostvaruju adekvatna fiskalna merila (Savet Evropske unije 2011: 9). Dravni parlamenti e na
3 Evropski semestar je period od est meseci tokom kojeg drave-lanice preispituju budetske i strukturne politike kako bi otkrile bilo kakve nedoslednosti i neravnotee. Cilj je da se ojaa koordinacija tih drava, dok su glavne budetske odluke jo uvek u pripremi prim. prev.

100

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

ovaj nain biti jo vie onesposobljeni da delaju u kljunoj oblasti budetske politike, nego li to je to bio do sada sluaj (Klatzer/Schlager 2011: 63 ff). Dalje, izraen je nacrt uvoenja ekonomskog upravljanja evrozonom takozvani Evro plus pakt. Nemaka vlada bi volela da u pakt ukljui otvorene mehanizme prinude. Ovo je ublaeno u daljem procesu odluivanja pravom samoopredeljenja pojedinanih vlada. Ovaj pakt se posebno usredsreuje na restriktivne politike zarada i meanje u penzione sisteme (Evro Plus Pakt 2011: 16 ff). Cilj pakta je da snizi penzije u javnim penzionim sistemima. Ovo predstavlja radikalizaciju napada EU na javne penzione sisteme (cf. Lechevalier 2011b o dosadanjim politikama), poto je kriza uruila ugled privatnom penzionom sistemu. Stoga, Evropska komisija ne promovie kapitalizovanu penziju tako otvoreno kao ranije, ve se usredsreuje na srozavanje javnih penzionih sistema (Lordon 2011). Evropska komisija i vlade zemalja lanica EU koriste krizu kao dimnu zavesu za proirenje i radikalizaciju svoje neoliberalne agende. Dolazi do veeg ukljuenja elemenata politika baziranih na pravilima. Evropska uprava ima sve manje i manje demokratski oblik, a proces donoenja odluka biva sve vie zatien od javnih pritisaka (cf. Klatzer/Schlager 2011). Strateka selektivnost (Jessop 2002: 40) postala bi ak pristrasnijom u korist kapitala. Nemaka vlada je promovisala mnoge od predloenih promena. Novi mehanizmi upravljanja mogu se okarakterisati kao berlinski konsenzus (Cassen 2010). Kljuni elementi navodne antikrizne politike i njoj bliskih procesa mogu biti saeti na sledei nain: 1. Politika je uglavnom usmerena na interese finansijskog sektora. Njena namera je da odri fiktivni kapital i dugove po cenu jo veeg suzbijanja proizvodnog sektora (cf. Toporowski 2010b: 34f., 60f.); 2. Dominantna politika EU vodi ka produbljivanju shema neoliberalnih politika. Politike koje se primenjuju na zemlje periferije predstavljaju uzorne modele za zemlje sredita; 3. Evro se nije pokazao kao dobro sredstvo preventive krize u evropskim zemljama, ve upravo suprotno on produbljuje krizu na periferiji i stavlja evropske integracije pod znak pitanja; 4. Nemaka vlada je dokazala da je preovlaujua sila u upravljanju krizom u Evropi. Ovo je izraz hegemone pozicije nemakog kapitala u evropskom proizvodnom sistemu. Osa Berlin Pariz zamenjena je osom Berlin London. To znai savez izmeu dominantne kapitalne frakcije neomerkantilista i visokofinansijalizovanih reima akumulacije;

101

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

5. Antikrizna politika je dovela do deliminog pomeranja najamnih odnosa na evropski nivo. Ovaj proces je u socijalom smislu nazadan; 6. Za oekivati je da unutar zemalja sredita doe do radikalizacije kritike mera podrke za zemlje periferije; 7. Rascep izmeu sredita i periferije Evropske unije produbljen je krizom i usvojenim merama u vezi sa njom. Jaaju dezintegrativni procesi pokrenuti politikom neomerkantilistikih zemalja. ak su i umereni alternativni planovi regulacija na politikoj margini. Inspirisani kejnzijanskom kolom, oni obino ukljuuju ekspanzivne koordinirane politike zarada. Ovo bi znailo stvarno poveanje realnih plata i podizanje socijalnih davanja u zemljama sredita evrozone, ali i periferije. Pored toga, bilo bi neophodno smanjenje finansijskog bogatstva rezanjem dugova na tetu poverilaca i poveanjem poreza na imovinu. Kretanje u tom pravcu bi iziskivalo smanjenje moi privatnog finansijskog kapitala i izgradnju vrstog javnog finansijskog sektora. Neki od kejnzijanskih predloga naglaavaju potrebu za restrukturiranjem proizvodnje ka ekoloki odrivom modelu. Jaanje proizvodnih struktura na periferiji Evrope teko da je u planu evrokejnzijanista, iako je slaba proizvodna osnova na periferiji Evrope jedan od kljunih elemenata krize. Izlaz iz evrozone, devalvacija i kreditna nesposobnost jo nisu na politikoj agendi zemalja June Evrope, mada su poetne debate poele da se vode na levici (Lapavitsas et al. 2010a & b). Glavni pravac aktuelne politike jasno je nekejnzijanski i u skladu sa neoliberalnim konceptom. Merkantilistiki orijentisan kapital zajedno je sa finansijskim kapitalom i dalje sposoban da nametne svoje interese radnicima. ini se da je kriza otvorila novo poglavlje nastavka klasne borbe odozgo, pomeranjem najamnih odnosa na specifian nain na evropski nivo, to predstavlja produbljivanje neoliberalizma. ZAKLJUAK Teorijska struktura koju smo usvojili u ovom radu omoguila nam je da objasnimo teritorijalnosti strukturnih formi koje su sutinske za analizu procesa integracija, krize zone evra i odgovora na istu. Empirijski deo rada dao je analizu razliitih razvojnih putanja unutar konteksta evropskih integracija, koje su bile u vezi sa sistematskom analizom strukturnih formi. Na osnovu ovoga, izvrena je klasifikacija razliitih reima akumulacije, a njihove specifine veze naglaene. Dok je trenutna kriza potvrdila da su visokofinansijalizovani reimi akumulacije poprilino skloni krizama, ovaj rad je pokazao osobenosti finansijalizacije u odnosu na neomerkantilistike modele. Dolo se do zakljuka da su specifine institucionalne postavke

102

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

na razliitim prostornim skalama doprinele razotkrivanju protivurenosti izmeu razliitih nacionalnih kapitalizama, koje odlikuju vrlo finansijalizovani ili neomerkantilistiki reimi akumulacije. Na osnovu naeg teorijskog okvira i empirijskih nalaza, zakljuili smo da je kriza evropskih privreda izraz strukturne krize evropskih integracija. Tradicionalne mere ekonomske politike nisu uspele da ponude reenja za krizu kada su se hvatale u kotac sa ovim protivurenostima, vidljivim posredstvom slabog privrednog rasta i stagnacije. Za sutinsku borbu protiv krize bile bi potrebne sutinske politike promene, transformativnog karaktera. U ovom trenutku, drutvene i politike snage koje bi mogle pokrenuti takvu promenu izuzetno su slabe. Delanja protiv politika tednje uglavnom su odbrambenog karaktera. Uglavnom se zadravaju na nacionalnom nivou i esto su ograniene na pojedinane domene kao to su zaposleni u javnom sektoru tako da socijalni protest protiv politika tednje pati od nacionalne i drutvene fragmentacije. Jai je na junoj, nego li na istonoj periferiji EU. Koordinisan drutveni protest i politike strategije na nivou EU jedan su od glavnih izazova za sindikate, drutvene pokrete i stranke levice. Neoliberalne snage se mnogo lake snalaze smiljajui strategije u vieskalarnom okruenju, nego to to ine radnike snage.

103

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

LITERATURA:
Apeldoorn, van Bastian/Drahokoupil, Jan/ Laura, Horn (eds.), Contradictions and Limits of Neoliberal European Governance. From Lisbon to Lisbon, Houndmills, 2009. Barucci, Emilio/Pierobon, Federico, Stato e mercato nella Seconda Repubblica. Dalle privatizzioni alla crisi finanziaria. Bologna, 2010. Beaud, Michel, Le systme mondial/national hierarchis. Une nouvelle lecture du capitalisme mondial, Paris, 1987. Becker, Joachim, Akkumulation, Regulation, Territorium. Zur kritischen Rekonstruktion der franzsischen Regulationstheorie, Marburg, 2002. Becker, Joachim, Metamorphosen der regionalen Integration, u: Journal fr Entwicklungspolitik, 22 (2), 11-44, 2006. Becker, Joachim, Dollarisation in Latin America and Euroisation in Eastern Europe: Parallels and Differences, u: Becker, Joachim/ Weissenbacher/Rudy (eds.): Dollarization, and Financial Instability. Central and Eastern Europe between Stagnation and Financial Crisis?, Marburg, 223-278, 2007. Becker, Joachim, Eurodoba krtkodob stabilizcia, dlhodob stagncia?, u: Slovo, 21/5, 5, 2008. Becker, Joachim, Krisenmuster und Anti-Krisen-Politiken in Osteuropa, u: Wirrtschaft und Gesellschaft 36 (4): 517-540, 2010. Becker, Joachim/Jger, Johannes, Development Trajectories in the Crisis in Europe, u: Debatte: Journal of Contemporary Central and Eastern Europe 18 (1), 5-27, 2010. Becker, Joachim/Jger, Johannes/Leubolt, Bernhard/Weissenbacher, Rudy, Peripheral Financialization and Vulnerability to Crisis: A Regulationist Perspective, u: Competition & Change 14 (3-4), 225-247, 2010. Bellofiore, Riccardo/Garibaldo, Francesco/ Halevi, Joseph, The global crisis and the crisis of European neo-mercantilism, u: Panitch, Leo/Albo, Greg/Chibber, Vivek (Hg.): Socialist Register 2011: the crisis this time, London, 120146, 2010. Cafruny, Alan W./Ryner, J. Magnus, Europa at Bay. In the Shadow of US Hegemony, London, 2007. Cassen, Bernard, Un consensus de Berlin impos lEurope, u: Le Monde diplomatique, 57(681), 181923, 2010. Council of the European Union, Draft Regulation of the European Parliament and of the Council on the effective enforcement of budgetary surveillance in the euro area, Ecofin 148. Brussels, 2011. Ederer, Stefan, Ungleichgewichte im EuroRaum, u: Wifo-Monatsberichte, 83(7), 589-602, 2010. Ederer, Stefan/Marterbauer, Markus/Schulmeister, Stefan, Verhaltene Konjunktur in den Industrielndern: Staatsverschuldung und Arbeitslosigkeit bleiben hoch, u: WifoMonatsberichte, 83(11), 873-896, 2010. Erturk, Ismail/Froud, Julie/Johal, Sukhdev/ Leaver, Adam/Williams, Karel, General introduction: Financialization, coupon pool and conjuncture, u: Erturk, Ismail/Froud, Julie/ Johal, Sukhdev/Leaver, Adam/Williams, Karel (Hg.), Financialization at work. Key texts and commentary, London/New York, 1-43, 2008. EuroMemo Group, Confronting the Crisis: Austerity or Solidarity, 2010. European Commission Directorate-General form Economic and Financial Affairs (2011): The Economic Adjustment Programme for Greece. Third Review Winter 2011. European Economy, Occasional paper 77, February 2011.

104

JOAKIM BEKER I JOHANES JEGER

European Council (2011): Term Sheet on ESM. In: European Council: European Counclil 24/25 March 2011. Conclusions, EUCO 10/11. Brussels, 2134. Eurostat, Wachstumsrate des realen, BIP (tsieb020), 2011. http://epp.eurostat.ec.europa.eu/gt/printTable. do?tab=table&plugin=l+language=de&pcode= tsieb020 (15/2/2011) Europische Zentralbank, Die Auswirkungen der staatlichen Hilfsmanahmen fr den Bankensektor und die ffentlichen Finanzen im Eurowhrungsgebiet, u: Monatsbericht der Europischen Zentralbank, July, 71-8424, 2009. Goldberg, Jrg, Aufschwung XXL: Ins Abseits exportiert, u: Bltter fr deutsche und internationale Politik, 56(4), 24-26, 2011. Gough, Jamie, Changing scale as changing class relations: variety and contradiciton in the politics of scale, u: Political Geography 23 (2004), 185-211, 2004. Gowan, Peter, The Global Gamble. Washingtons Faustian Bid for World Dominance, London, 1999. Gngen, Ali Rza, Finansallama: Sorumlu bir Kavram ve Verimli bir Aratrma Gndem, u: Praksis, No. 22, 85-108, 2010. Hein, Eckhardt/Truger, Achim, Der deutsche Neo-Merkantilismus im europischen Kontext, u: Kurswechsel, No. 4, 16-24, 2007. IMF (2010a), Greece: Request for Stand-By Arrangement, IMF Country Report No. 10/111, May 2010. IMF (2010b), Ireland: Letter of Intent, Memorandum of Economic and Financial Policies, and Technical Memorandum of Understanding, December 3, 2010. Jessop, Bob, The Future of the Capitalist State, Cambridge, 2002.

Klatzer, Elisabeth/Schlager, Christa, Europische Wirtschaftsregierung eine stille neoliberale Revolution, u: Kurswechsel, No. 1, 61-81, 2011. Lapavitsas C. et al. (2010a), Eurozone : Beggary Thyself and Thy Neighbour, Research on Money and Finance, Occasional Report, 2010. Lapavitsas, C. et al. (2010b), The Eurozone between Austerity and Default, Research on Money and Finance, Occasional Report, 2010. Lechevalier, Arnaud (2011a), LAllemagne estelle vraiment un modle?, u: Ltat de lconomie 2011. Alternatives conomiques, Hors-serie No. 88, 46-4725, 2011. Lechaevalier, Arnaud (2011b), LEurope et nos retraites. In : Aguiton, Christophe et al. : Tous dans la rue. Le mouvement social de lautomne 2010. Paris, 53-69, 2011. Lordon, Frdric, Fonds de pension, pige cons? Mirage de la dmocratie actionnariale, Paris, 2000. Lordon, Frdric, Le point de fusion des retraites, u: Aguiton, Christophe et al. : Tous dans la rue. Le mouvement social de lautomne 2010, Paris, 35-52, 2011. Maechler, Andrea M./Ong, Li Liang, Foreign Banks in CESE Countries : In for a Penny, in for a Pound?, IMF Working Paper, WP/09/54, 2009. Marx, Karl, Das Kapital. Kritik der politischen konomie. Vol. 3. MEW 25. Berlin, 1979. Mazzocchi, Ronny, Europa nella crisi globale, u: Gualteri, Roberto/Rhi-Sausi, Jos (Hg.), Hub globale, trincea o pantano? Il futuro del Mediterraneo e il ruolo dellEuropa, 2010. Rapporto 2010 sullintegrazione europea, Bologna, 249-284. Noonan, Michael, Wir knnen uns keine halbe Sachen mehr leisten, u: Frankfurter Allgemeine Zeitung, April 1, 14, 2011. OECD, Economic Outlook. No. 88. Paris, 2010.

105

1B .

OD EKONOMSKE KRIZE DO KRIZE EVROPSKIH INTEGRACIJA

OFCE, La route vers la dflation? Perspectives 2010-2011 pour lconomie mondiale, u: Lettre de lOFCE, Nr. 324, 1-5, 2010. Peel, Quentin/Spiegel, Peter, Merkel shifts position on economic convergence, u: Financial Times, 4 Feburary, 3, 2011. Rosell, Juan/Trigo, Joaqun, Y despus de la crisis, qu? Claves para un nuevo rumbo econmico en Espaa, Barcelona, 26, 2010. Sablowski, Thomas, Towards the Americanization of European Finance? The Case of Finance-Led Accumulation in Germany, u: Panitch, Leo/Konings, Martijn (Hg.), American Empire and the Political Economy of Global Finance, Basingstoke/New York, 135-158, 2008. Stathakis, George, The fiscal crisis of the Greek economy, u: Kurswechsel, No. 3, 109 114, 2010. Stockhammer, Engelbert, The finance-dominated accumulation regime, income distribution and the present crisis, WU Department of Economics Working Paper Series, Working Paper 127, 2009. vihlkov, Ilona, Globalizace a krize: souvislosti a scne, Ve, 2010. The Euro Plus Pact Stronger Economic Policy Coordination for Competitiveness and Convergence, u: European Council: European Council 24725 march 2011. Conclusions. EUCO10/11, Brussels, 13-20. Toporowski, Jan (2010a), Fontes de crise financeira, u: Mota, Jlio/Lopes, Lus/Antunes, Margarida (Hg.), Financeirizao da economia: a ltima fase do neoliberalismo, Lisbon, 23-31, 2010.

Toporowski, Jan (2010b), Finanas institucionais e inestabilidade na Unio Europeia, u: Mota, Jlio/Lopes, Lus/Antunes, Margarida (Hg.), Financeirizao: a ltima fase do neoliberalismo, Lisbon, 33-61, 2010. Troost, Axel, Das Kasino bleibt geffnet. Die Regulierung der Finanzmrkte und was daraus geworden ist, u: Bltter fr deutsche und internationale Politik, 56(2), 75-84, 2011. Urbinati, Emilio, Slovenia. In: Privitera, Francesco (ed.): Guida ai paesi dellEuropa centrale orientale e balcanica. Anuario politico-economico 2009. Bologna, 3325334, 2010. w.a. (2010): Der Export hat das Vorkrisenniveau fast erreicht. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 31 December, 1127. Watt, Andrew/Nikolova, Mariya (2009): A quantum of solace? An assessment of fiscal policy packages by EU Member States in response to the economic crisis. ETUI Working Paper, 2009.5 Weber, B., Schmitz, S.,Wer bietet mehr? Bestimmungsfaktoren der EUBankenhilfspakete in der Finanzkrise 2008/2009, u: Kurswechsel, No. 1, 87-100, 2010. Weber, Beat/ Redak, Vanessa, Finanzmarktregulierung nach der Krise. Symbolische Politik und Aufrechterhaltung des Status Quo, u: Kurswechsel, No. 1, 7686, 2010

Izvornik: Joachim Becker and Johannes Jger, From an Economic Crisis to a Crisis of European Integration, http://www.iippe.org/wiki/images/b/b7/CONF_2011_Joachim_Becker.pdf S engleskog preveo: Duan Maljkovi Redaktura: Darko Vesi

106

2. I POSLE NEOLIBERALIZMA NEOLIBERALIZAM


A. Kapitalizam, drava, ekologija
Volfgang trek: Kriza demokratskog kapitalizma Ankica akardi: Minimalna drava i neoliberalne strategije kapitalizma Draen imlea: Ekologizacija kapitalizma Green New Deal ili samo jo jedan uobiajeni deal?

VOLFGANG TREK*

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

Kolaps amerikog finansijskog sistema koji se desio 2008. godine, pretvorio se u ekonomsku i politiku krizu globalnih razmera.1 Kako treba razumeti ovaj dogaaj koji je potresao svet? Mejnstrim ekonomija sklona je shvatanju prema kojem drutvom vlada opta tendencija ka ravnotei, dok kriza i promena predstavljaju samo privremena odstupanja od stabilnog stanja dobro integrisanog sistema. Meutim, sociolog nema tu vrstu privrenosti. Umesto da tumaim nau sadanju nesreu kao jednokratni poremeaj stanja koje je u osnovi stabilno, tumaiu Veliku recesiju2 i kasniji dolazak javnih finansija do ruba kolapsa, kao manifestaciju osnovnog sukoba u politiko-ekonomskoj konfiguraciji razvijenih kapitalistikih drutava; sukoba zbog kojeg su neravnotea i nestabilnost pre pravilo nego izuzetak, i koji je naao svoj izraz u istorijskom nizu poremeaja unutar drutvenoekonomskog poretka. Preciznije, izneu pretpostavku da se sadanja kriza moe u potpunosti razumeti samo ukoliko se uzme u obzir inherentno konfliktna tran* Volfgang Streeck, nemaki sociolog i direktor Maks Plank Instituta za prouavanje drutava u Kelnu. Studirao sociologiju u Frankfurtu i Njujorku, a kasnije radio kao asistent na Univerzitetu u Minsteru. Tokom studija bio je aktivan lan Socijaldemokratskog saveza studenata i ko-osniva Socijalistike kancelarije u Ofenbahu na Majni. Od 1988. do 1995. profesor je sociologije na Univerzitetu Viskonsin-Medison. Godine 1999. preuzima poziciju profesora sociologije na Fakultetu za ekonomiju i drutvene nauke na Univerzitetu u Kelnu. trek je od 1998. godine lan Berlinsko-brandenburke akademije nauka. 1 Ovaj rad je prezentovan kao Max Weber Lecture 2011. na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci. Zahvalan sam Danijelu Mertensu (Daniel Mertens) na njegovoj pomoi pri istraivanju. 2 Za termin Velika recesija, vid. Carmen Reinhart and Kenneth Rogoff, This Time Is Different: Eight Centuries of Financial Folly, Princeton, 2009.

109

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

sformacija drutvene formacije koju nazivamo demokratskim kapitalizamom, a koja je u toku. Demokratski kapitalizam je potpuno uspostavljen tek nakon Drugog svetskog rata, a i tada samo u Zapadnim delovima sveta, Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi. Tu je funkcionisao izuzetno dobro tokom sledee dve decenije ustvari, toliko dobro, da ovaj period neprekidnog privrednog rasta i dalje dominantno odreuje naa shvatanja i oekivanja o tome ta je moderni kapitalizam, ili ta bi mogao i trebalo da bude. Ovo je u supotnosti sa shvatanjem da u svetlu turbulencija koje su usledile, period od etvrt veka neposredno nakon rata treba da bude prepoznat kao izuzetno poseban. Zaista, smatram da normalno stanje demokratskog kapitalizma ne predstavlja trente glorieuses, ve niz kriza koje su usledile stanje kojim vlada endemski sukob izmeu kapitalistikog trita i demokratske politike, koji se jasno potvrdio u trenutku kada je visoki privredni rast doao do svog kraja 1970-ih. U onome to sledi, prvo u razmatrati prirodu tog sukoba, a zatim se okrenuti ka nizu politiko-ekonomskih poremeaja koje je proizveo, a koji istovremeno prethode i oblikuju sadanju globalnu krizu. TRITA NASUPROT BIRAIMA Sumnje u to da je spoj kapitalizma i demokratije mogu daleko su od novih. Poevi od devetnaestog, pa sve do kasnog dvadesetog veka, buroazija i politika desnica izraavale su bojazan da bi vladavina veine, to neizbeno podrazumeva vladavinu siromanih nad bogatima, neminovno vodila odbacivanju prava privatne svojine i slobodnih trita. Radnika klasa i politika levica su, sa svoje strane, upozoravale da bi kapitalisti mogli da se udrue sa reakcionarnim snagama u cilju ukidanja demokratije, da bi tako zatitili sebe od vladavine permanentne veine, posveene ekonomskoj i politikoj redistribuciji. Neu raspravljati o relativnim prednostima ove dve pozicije, mada nam istorija govori da je, barem u industrijalizovanim zemljama, levica imala vie razloga za strah da e desnica sruiti demokratiju u cilju ouvanja kapitalizma, nego to se desnica mogla bojati da e levica ukinuti kapitalizam zarad demokratije. Kako god bilo, u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata, postojala je iroko rasprostranjena pretpostavka da kapitalizam mora biti podvrgnut ekstenzivnoj politikoj kontroli, kako bi bio kompatibilan sa demokratijom na primer, nacionalizacija kljunih firmi i sektora ili ukljuivanje radnika u proces odluivanja, kao u Nemakoj u cilju ouvanja same demokratije od ogranienja u ime trita. Dok su Kejns (John Maynard Keynes) i, u nekoj meri, Kalecki (Micha Kalecki) i Polanji (Karl Polanyi) izali kao pobednici, Hajek (Friedrich Hayek) se povukao u privremeno izgnanstvo.

110

VOLFGANG TREK

Meutim, mejnstrim ekonomija je od tada postala opsednuta neodgovornou oportunistikih politiara, koji udovoljavaju ekonomski neobrazovanom birakom telu tako to se meaju u rad inae efikasnih trita, kako bi ostvarili ciljeve kao to su puna zaposlenost i socijalna pravda, koje bi istinski slobodna trita svakako ispunila na dugi rok, ali u tome ne uspevaju poto su ometana od strane politike. Prema standardnim teorijama javnog izbora, ekonomske krize, u sutini, proistiu iz politikih intervencija koje tee socijalnim ciljevima.3 Po ovom miljenju, ispravna vrsta intervencije je ona koja oslobaa trita od upliva politike, dok je pogrena ona koja ih zbog vika demokratije remeti. Drugim reima, pogrena vrsta intervencije proistie iz toga to neodgovorni politiari demokratiju prenose u ekonomiju - tamo gde joj nije mesto. Malo njih bi danas ilo toliko daleko kao Hajek, koji se u svojim kasnijim godinama zalagao za ukidanje demokratije kakvu poznajemo, zarad odbrane ekonomskih i graanskih sloboda. Ipak, cantus firmus sadanje neoinstitucionalistike ekonomske teorije je u potpunosti hajekovski. Da bi ispravno funkcionisao, kapitalizmu je neophodna pravilima propisana ekonomska politika, uz ustavom zagarantovanu zatitu trita i imovinskih prava od diskrecionog politikog uticaja, zatim nezavisni regulatorni organi, centralne banke odluno zatiene od izbornih pritisaka, i meunarodne institucije, kao to su Evropska komisija ili Evropski sud pravde, koje ne moraju da brinu o svom reizboru. Meutim, takve teorije uporno izbegavaju odgovor na kljuno pitanje kako do toga doi; verovatno zato to nemaju nikakav odgovor, ili bar nijedan koji se moe izneti javno. Postoje razliiti naini na osnovu kojih se inherentni uzroci sukoba kapitalizma i demokratije mogu razumeti. Za sadanje potrebe, demokratski kapitalizam u okarakterisati kao politiku ekonomiju kojom vladaju dva suprotstavljena principa, ili reima, alokacije resursa: jedan koji funkcionie na osnovu marginalne produktivnosti, ili prema onome to se pokazuje kao zasluga na osnovu slobodnog dejstva trinih sila, i drugi zasnovan na drutvenoj potrebi ili pravu, potvrenim putem kolektivnih izbora demokratske politike. U demokratskom kapitalizmu, vlade su u teoriji dune da potuju oba principa istovremeno, mada su u stvarnosti oni gotovo neuskladivi. U praksi, one mogu u jednom periodu da zanemaruju jedan u korist drugog, sve dok im se posledice ne obiju o glavu: vlade koje ne uspeju da ispotuju demokratske zahteve za zatitom i preraspodelom rizikuju da izgube veinu, dok one koje zanemaruju zahteve vlasnika proizvodnih sredstava za kompenzacijom, izraeno jezikom marginalne produktivnosti, dovode do ekonomskih
3 Klasini primer predstavlja rad: James Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent: Logical Foundations of Constitutional Democracy, Ann Arbor, MI, 1962.

111

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

poremeaja koje je vremenom sve tee kontrolisati, i na taj nain, takoe, slabe politiku podrku. U liberalnoj utopiji standardne ekonomske teorije, sukob izmeu dva principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma prevazilazi se pretvaranjem teorije u, ono to bi Marks (Karl Marx) nazvao, materijalnu silu. Po ovom gleditu, ekonomija, kao nauno saznanje, ui graane i politiare da je istinska pravda trina pravda, na osnovu koje su svi nagraeni prema svojim zaslugama, a ne prema svojim potrebama, predefinisanim u prava. U meri u kojoj je ekonomska teorija postala prihvaena kao drutvena teorija, ona se u performativnom smislu ostvarila time otkrivajui svoju sutinski retoriku prirodu, kao instrument drutvene konstrukcije putem ubeivanja. Meutim, u stvarnosti se pokazalo da nije tako lako odvratiti ljude od njihovih iracionalnih verovanja u socijalna i politika prava, kao nezavisna u odnosu na trine zakone i svojinska prava. Od perioda olovnog prodora neoliberalizma sve do danas, netrina shvatanja socijalne pravde su se ipak uspela odupreti pokuajima ekonomske racionalizacije, ma koliko da su ti pokuaji bili snani. Ljudi su tvrdoglavo odbijali da odustanu od ideje o moralnoj ekonomiji, unutar koje su posedovali prava koja su vanija od trinih ishoda.4 U stvari, tamo gde imaju priliku, kao to je neizbeno imaju unutar demokratije koja funkcionie, ljudi nastoje da, na ovaj ili onaj nain, insistiraju na prednosti drutvenog nad ekonomskim, na zatiti drutvenih dunosti i obaveza od trinih pritisaka ka veoj fleksibilizaciji, i na tome da drutvo treba da potuje ljudska oekivanja o ivotu kojim ne rukovode stalno promenljivi trini signali. Verovatno je to ono to je Polanji u Velikoj transformaciji opisao kao kontra-pokret protiv komodifikacije rada. Za ekonomski mejnstrim, poremeaji kao to su inflacija, javni deficiti i prekomerni privatni ili javni dug, proizlaze iz nedovoljnog poznavanja zakona koji rukovode ekonomijom kao mainom za stvaranje bogatstva, ili iz zanemarivanja istih tih zakona zarad sebinih tenji ka politikoj moi. Nasuprot tome, teorije politike ekonomije u meri u kojoj politiko uzimaju za ozbiljno, i nisu samo funkcionalistike teorije efikasnosti prepoznaju trinu alokaciju kao samo jednu vrstu politiko-ekonomskog reima kojim vladaju interesi onih koji poseduju retka proizvodna sredstva i koji se zbog toga nalaze u dobroj trinoj poziciji. Politiku alokaciju, kao alternativni reim, preferiraju oni sa loom ekonomskom pozicijom,
4 Vid. Edward Thompson, The Moral Economy of the English Crowd in the Eighteenth Century, Past & Present, vol. 50, no. 1, 1971; i James Scott, The Moral Economy of the Peasant: Rebellion and Subsistence in Southeast Asia, New Haven, CT 1976. Taan sadraj ovakvih prava oigledno varira u odnosu na razliite drutvene i istorijske lokacije.

112

VOLFGANG TREK

ali potencijalno velikom politikom moi. Iz ove perspektive, standardna ekonomija je, u osnovi, teorijska egzaltacija politiko-ekonomskog drutvenog poretka koji slui onima sa velikom ekonomskom moi, na taj nain to izjednaava njihove interese sa optim interesom. Ona zastupa distribucione zahteve vlasnika proizvodnog kapitala, kao tehnike imperative dobrog, u smislu nauno ispravnog, ekonomskog upravljanja. Za politiku ekonomiju, shvatanja mejnstrim ekonomije o poremeaju u privredi, kao posledici razdora izmeu tradicionalnih principa moralne ekonomije i racionalno-modernih principa, predstavljaju tendenciozno pogrena tumaenja, jer skrivaju injenicu da je ekonomska ekonomija takoe moralna ekonomija za one sa odluujuom moi na tritu. U jeziku mejnstrim ekonomije, kriza se pojavljuje kao kazna za situaciju kada vlade ne uspevaju da ispotuju prirodne zakone, koji predstavljaju prave vladare ekonomije. Nasuprot tome, politika ekonomija, vredna svoga imena, opaa krize kao manifestacije kaleckijanske reakcije vlasnika proizvodnih sredstava na prodiranje demokratske politike u njihov ekskluzivni domen, ime pokuava da ih sprei u tome da u potpunosti iskoriste svoju trinu mo, i time onemogui ispunjenje njihovih oekivanja da e mudro preuzimanje rizika biti pravedno zadovoljeno.5 Standardna ekonomska teorija se odnosi prema drutvenoj strukturi i distribuciji interesa i moi unutar nje kao prema egzogenom iniocu, smatrajui je na taj nain konstantnom, i time je inei istovremeno nevidljivom i, za potrebe ekonomske nauke, prirodno datom. Jedina politika koju takva teorija moe da zamisli ukljuuje oportunistike ili, u najboljem sluaju, nekompetentne pokuaje da se iskrive ekonomski zakoni. Prema tome, dobra ekonomska politika je, po definiciji, nepolitina. Problem je to ovakav stav ne dele mnogi za koje je politika vie nego potrebna zatita od trita, jer neometane trine operacije idu na utrb upravo onoga to oni smatraju ispravnim. Ukoliko nisu, na neki nain, navedeni da prihvate
5 U svom eseju, Mihal Kalecki je identifikovao poverenje investitora kao kljuni faktor koji odreuje ekonomske performanse: Political Aspects of Full Employment, Political Quarterly, vol. 14, no. 4, 1943. Prema Kaleckom, poverenje investitora zavisi od toga u kojoj meri su trenutna profitna oekivanja vlasnika kapitala potvrena raspodelom politike moi i od politika koje prouzrokuju. Do ekonomskih poremeaja u sluaju Kaleckog to je nezaposlenost dolazi kada biznis oseti da politiki uticaj preti njegovim profitnim oekivanjima. Pogrena politika, u ovom smislu, dovodi do gubitka poslovnog poverenja, to za uzvrat moe da prouzrokuje ono to bi trebalo da bude investicioni trajk vlasnika kapitala. Perspektiva Kaleckog omoguava da se kapitalistika ekonomija oblikuje kao interaktivna utakmica, za razliku od prirodnog, ili mehanizma nalik maini. U tom smislu, taku u kojoj kapitalisti reaguju negativno na netrini vid alokacije povlaenjem investicija, ne treba posmatrati kao fiksnu i matematiki predvidljivu, ve kao neto o emu se moe pregovarati. Na primer, ona moe biti postavljena na osnovu istorijski promenljivog nivoa aspiracija ili na osnovu strateke kalkulacije. Ovo je razlog zato su predvianja zasnovana na univerzalistikim, odnosno istorijski i kulturno indiferentnim, ekonomskim modelima, toliko esto neuspena: ona pretpostavljaju fiksne parametre, dok su oni u stvarnosti drutveno determinisani.

113

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

neoklasinu ekonomiju kao samorazumevajui model drutvenog ivota, njihovi demokratski politiki zahtevi e se razlikovati od recepata standardne ekonomske teorije. Implikacija toga je da ekonomija, ukoliko je dovoljno konceptualno razgraena, moe biti oblikovana tako da tei ekvilibrijumu, dok politika ekonomija to ne moe biti, sem ako nije liena demokratije i voena platonskom diktaturom ekonomista kraljeva. Kapitalistika politika je, kao to e se pokazati, dala sve od sebe da nas izvede iz pustinje korumpiranog demokratskog oportunizma u obeanu zemlju samoreguliuih trita. Danas se uostalom, demokratski otpor nastavlja, i sa njim rastu i kontinuirane dislokacije u naim trinim ekonomijama. POSLERATNE NAGODBE U drugoj polovini ezdesetih godina prolog veka, kada je inflacija poela naglo da raste irom zapadnog sveta i kada je usporavanje ekonomskog rasta poelo da oteava odravanje politiko-ekonomske formule mira izmeu rada i kapitala (formule koja je uguila unutranje sukobe nakon pustoenja Drugog svetskog rata), posleratni demokratski kapitalizam uao je u svoju prvu krizu. U sutini, ta formula je podrazumevala da je organizovana radnika klasa prihvatila kapitalistika trita i imovinska prava u zamenu za politiku demokratiju, ime su obezbeeni socijalna sigurnost i stalni rast ivotnog standarda. Vie od dve decenije neprekidnog rasta rezultiralo je u duboko ukorenjenoj popularnoj percepciji da stalni ekonomski napredak predstavlja demokratsko pravo. Ove predstave, pretoene u politika oekivanja, vlade su oseale dunim da ispune, ali im je bilo sve tee da to i realizuju kada je rast poeo da usporava. Struktura posleratne nagodbe izmeu rada i kapitala bila je u osnovi svuda ista, iako su zemlje u kojima je demokratski kapitalizam uspostavljen bile veoma razliite. Ona je podrazumevala rast drave blagostanja, pravo radnika na slobodno kolektivno pregovaranje i politiku garanciju pune zaposlenosti. Sve ovo vlade su uspevale da osiguraju irokim primenama kejnzijanskih ekonomskih mera. Meutim, kada je rast poeo da usporava krajem 1960-ih, postalo je teko odravati ovu kombinaciju. Dok je slobodno kolektivno pregovaranje omoguilo radnicima da preko svojih sindikata utiu na, ono to je postalo, vrsto ukorenjeno oekivanje o redovnom godinjem poveanju zarade, posveenost vlada punoj zaposlenosti, zajedno sa rastuom dravom blagostanja, titila je sindikalno lanstvo od potencijalnog gubitka poslova, koje bi prouzrokovao dogovor o zaradama veim od rasta produktivnosti. Vladina politika je na taj nain ojaala pregovaraku mo sindikata, vie nego to bi to bilo mogue na slobodnom tritu rada. Ovo se kasnih 1960-ih ogledalo u talasu radnike militantnosti irom sveta, koji je bio podstaknut

114

VOLFGANG TREK

snanim oseajem za politiko pravo na poveanje ivotnog standarda, a koji je bio nesputan strahom od nezaposlenosti. U narednim godinama, vlade irom Zapada suoile su se sa pitanjem kako da nateraju sindikate da ublae zahteve za zaradama svog lanstva, a da pri tom ne pogaze kejnzijansko obeanje o punoj zaposlenosti. U zemljama u kojima institucionalna struktura sistema kolektivnog pregovaranja nije bila pogodna za postizanje tripartitnih socijalnih sporazuma, veina vlada je tokom 1970-ih ostala uverena da bi dozvoljavanje rasta nezaposlenosti, u cilju ogranienja rasta realnih zarada, bilo previe rizino za njihov sopstveni opstanak, ako ne i za stabilnost kapitalistike demokratije kao takve. Njihovo jedino reenje bila je popustljiva monetarna politika, koja je omoguila nastavak koegzistencije slobodnog kolektivnog pregovaranja i pune zaposlenosti, ali po cenu porasta stope inflacije, do nivoa koji su vremenom poeli ubrzano da rastu. U ranoj fazi, inflacija nije predstavljala veliki problem za radnike, koje su zastupali jaki sindikati i koji su bili dovoljno politiki moni da ostvare de facto indeksaciju plata. Inflacija je, pre svega, ila na tetu poverilaca i vlasnika finansijskih sredstava, odnosno grupa koje, po pravilu, ne ukljuuju radnike, ili ih barem nisu ukljuivali 1960-ih i 1970-ih godina prolog veka. To je razlog zato se inflacija moe opisati kao monetarni odraz distributivnih sukoba izmeu radnike klase, koja zahteva sigurnu zaposlenost i vei udeo u prihodu svoje zemlje, i kapitalistike klase, koja nastoji da maksimizira svoj profit. Poto ove dve strane deluju na osnovu meusobno nekompatibilnih ideja o tome ta im pripada na osnovu prava, jedna naglaavajui graanska prava, a druga vlasnika prava i trinu mo, inflacija se moe razumeti kao izraz anomije u drutvu koje, zbog strukturalnih razloga, ne moe da usaglasi zajednike kriterijume o socijalnoj pravdi. U tom smislu je britanski sociolog, Don Goldtorp (John Goldthorpe), kasnih 1970-ih sugerisao da je visoka inflacija neiskorenjiva u demokratsko-kapitalistikoj trinoj ekonomiji koja omoguava radnicima i graanima da koriguju trine ishode kroz kolektivnu politiku akciju.6 Za vlade koje su se u doba opadajue stope rasta suoile sa suprotstavljenim zahtevima od strane radnika i kapitala, popustljiva monetarna politika predstavljala je pogodan ersatz metod za izbegavanje drutvenog sukoba nultog zbira. U godinama neposredno nakon rata, ekonomski rast je vladama koje su se borile sa nekompatibilnim konceptima ekonomske pravde, obezbedio dodatna dobra i usluge kojima
6 John Goldthorpe, The Current Inflation: Towards a Sociological Account, u: Fred Hirsch and Goldthorpe, eds, The Political Economy of Inflation, Cambridge, MA 1978.

115

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

su mogle da smire klasne antagonizme. Sada su vlade morale da koriste do tada nepoznatu meru u realnoj ekonomiji dodatni novac, kao vid uvlaenja buduih resursa u sadanju potronju i distribuciju. Ma koliko da je isprva bio efikasan, ovaj reim pacifikacije sukoba nije mogao da se nastavi u nedogled. Kao to je Hajek neumorno isticao, ubrzanje inflacije neizbeno vodi do krajnje nekontrolisanih ekonomskih poremeaja u relativnim cenama, u odnosima izmeu zavisnih i fiksnih prihoda i u onome to ekonomisti nazivaju ekonomskim podsticajima. Na kraju, prizivanjem kaleckijanske reakcije sve vie nepoverljivih vlasnika kapitala, inflacija e proizvesti nezaposlenost, kanjavajui tako upravo one radnike ijim interesima je u poetku sluila. Najkasnije u ovom trenutku, vlade u demokratskom kapitalizmu nai e se pod pritiskom da prekinu sa popustljivim nagodbama o preraspodeli zarada i obnove monetarnu disciplinu. NISKA INFLACIJA, VIA NEZAPOSLENOST Inflacija je pobeena nakon 1979. godine, kada je Pol Volker (Paul Volcker), novoimenovani predsednik banke Federalnih rezervi, postavljen od strane predsednika Kartera (Jimmy Carter), podigao kamatne stope neuveno visoko, i time izazvao najvii skok nezaposlenosti jo od doba Velike depresije. Volkerov pu je zapeaen kada je predsednik Regan (Ronald Reagen), za koga se prialo da se u poetku plaio politikih posledica Volkerove agresivne deflatorne politike, ponovo bio izabran 1984. godine. Margaret Taer (Margaret Thatcher), koja je sledila ameriko vostvo, osvojila je drugi mandat 1983. godine, takoe uprkos visokoj nezaposlenosti i nagloj deindustralizaciji, izazvanoj, izmeu ostalog, restriktivnom monetarnom politikom. I u SAD-u i u Velikoj Britaniji deflaciju su pratili odluni napadi na sindikate od strane vlade i poslodavaca, obeleeni Reganovom pobedom nad kontrolorima letenja, i razbijanjem Nacionalnog sindikata rudara od strane Margaret Taer. U narednim godinama, stopa inflacije je ostala trajno niska irom kapitalistikog sveta, dok je nezaposlenost, manje vie, stalno rasla. Paralelno sa tim, nivo sindikalne organizovanosti je skoro svuda opao, a trajkovi su postali toliko retki, da su pojedine zemlje prestale da vode statistike o njima. Neoliberalna era poela je tako to su anglo-amerike vlade odbacile nasleena znanja posleratnog demokratskog kapitalizma, na osnovu kojih se smatralo da bi nezaposlenost naruila politiku podrku, ne samo za tadanju vladu, ve i za sam demokratski kapitalizam. Kreatori politike irom sveta su sa velikom panjom posmatrali eksperimente koje su Regan i Margaret Taer sproveli nad svojim biraima. Meutim, oni koji su se nadali da e kraj inflacije znaiti i kraj ekonomskog poremeaja ubrzo su bili razoarani. Dok je inflacija smanjena, javni dug je poeo

116

VOLFGANG TREK

da raste, i to ne potpuno neoekivano.7 Brojni su uzroci rasta javnog duga tokom 1980-ih. Stagnantni rast je poreske obveznike vie nego ikad okrenuo protiv oporezivanja; a sa krajem inflacije, doao je kraj i automatskom podizanju poreza, kroz ono to se nazivalo pomeranje poreskih razreda (bracket creep).8 Isto vai i za kontinuirano devalviranje javnog duga kroz slabljenje nacionalne valute, proces koji je u poetku dopunjavao ekonomski rast, a zatim ga u sve veoj meri zamenio, smanjujui tako akumulirani dug drave, u odnosu na njen nominalni prihod. Na strani rashoda, poveanje nezaposlenosti, izazvano monetarnom stabilnou, zahtevalo je poveanje trokova socijalne pomoi. Takoe, razliita socijalna prava nastala tokom 1970-ih u zamenu za umerenije sindikalne zarade kako se ispostavilo, odloene zarade iz neokorporativne ere sazrela su i dospela na red za naplatu, postavi tako izuzetan teret za javne finansije. Poto inflacija vie nije mogla da se koristi za zatvaranje jaza izmeu zahteva graana i trita, teret obezbeivanja socijalnog mira pao je na dravu. Ispostavilo se da je javni dug bio, na neko vreme, prikladan funkcionalni ekvivalent inflacije. Kao i inflacija, javni dug je omoguio da se u sukobe oko raspodele uvedu sredstva koja jo uvek nisu bila proizvedena, to je vladama dozvolilo da se oslone i na budua sredstva, pored onih koja su im ve bila na raspolaganju. Kako se borba izmeu trita i drutvene distribucije premestila sa trita rada u politiku arenu, pritisci biraa su zamenili sindikalne zahteve. Umesto inflacije valute, vlade su poele da se zaduuju u poveanom obimu kako bi na taj nain udovoljile zahtevima za beneficijama i uslugama kao graanskim pravima, zajedno sa suprotstavljenim zahtevima za to da prihodi treba da odraavaju volju trita i time pomognu u maksimizaciji profitabilne upotrebe proizvodnih sredstava. Niska inflacija je bila od pomoi, poto je uveravala poverioce da e dravne obveznice zadrati svoju vrednost na due staze; takoe, od pomoi su bile i niske kamatne stope, koje su usledile nakon to je inflacija iskorenjena. Meutim, kao ni inflacija, ni akumulacija javnog duga ne moe da se odvija u nedogled. Ekonomisti su dugo upozoravali da javno deficitarno troenje istiskuje (crowding out) privatne investicije, to dovodi do visokih kamatnih stopa i niskog rasta; ali nikada nisu bili u stanju da odrede gde se nalazi kritini prag.

7 Entoni Dauns (Anthony Downs) je ve 1950-ih primetio da su u demokratiji zahtevi za javnim uslugama od strane graana, teili prevazilaenju koliine resursa koja je bila dostupna vladama; kao primer pogledati, Why the Government Budget Is Too Small in a Democracy, World Politics, vol. 12, no. 4, 1960. Vid. takoe: James OConnor, The Fiscal Crisis of the State, Socialist Revolution, vol. 1, nos 1 and 2, 1970. 8 Situacija u kojoj inflacija gura prihod u vii poreski razred. Rezultat je poveanje poreza na dohodak, ali ne i poveanje realne kupovne moi prim.prev.

117

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

U praksi, ispostavilo se da je mogue, bar za neko vreme, odravati niske kamatne stope putem deregulacije finansijskih trita, uz ograniavanje inflacije kroz kontinuirano razbijanje sindikata.9 Ipak, posebno su SAD sa svojom izuzetno niskom nacionalnom stopom tednje ubrzo poele da prodaju svoje dravne obveznice, ne samo graanima, ve i stranim investitorima, ukljuujui i suverene investicione fondove razliitih vrsta.10 tavie, kako je teret dugova rastao, sve vei deo javne potronje morao je da bude posveen servisiranju duga, iako su kamatne stope ostale na niskom nivou. Pre svega, morao je da postoji trenutak, iako oigledno do tada nepoznat, u kome e poverioci, kako strani tako i domai, poeti da se brinu o povratku svog novca. Najkasnije tada, poinju da rastu pritisci od strane finansijskih trita za konsolidaciju dravnih budeta i povratak na fiskalnu disciplinu. DEREGULACIJA I PRIVATNI DUG Na predsednikim izborima 1992. godine u Sjedinjenim Amerikim Dravama, dominiralo je pitanje o dva deficita: onom federalne vlade i onom drave u celini, koji je nastao u spoljnoj trgovini. Pobeda Bila Klintona (Bill Clinton), koji je svoju kampanju zasnivao pre svega na duplom deficitu, pokrenula je pokuaje finansijske konsolidacije irom sveta, agresivno promovisane pod amerikim vostvom, od strane meunarodnih organizacija kao to su Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj i Meunarodni monetarni fond. ini se da je u poetku Klintonova administracija razmatrala smanjivanje javnog deficita kroz ubrzavanje ekonomskog rasta prouzrokovanog socijalnom reformom, kao to je poveano javno ulaganje u obrazovanje.11 Ali, kada su demokrate izgubile veinu u Kongresu tokom izbora 1994. godine, Klinton se okrenuo politici otre tednje, to je ukljuivalo veliko smanjenje javnih rashoda i nove promene u socijalnoj politici, koje je trebalo po reima predsednika, da okonaju blagostanje kakvo smo do tada poznavali. Od 1998. do 2000. godine federalna vlada SAD-a je po prvi put nakon vie decenija, imala budetski suficit. Meutim, ovo ne znai da je Klintonova administracija pronala neki nain da pacifikuje demokratsko-kapitalistiku politiku ekonomiju bez korienja dodatnih ekonomskih resursa, koje je tek trebalo proizvesti. Klintonova strategija za upravljanje drutvenim sukobima se u velikoj meri oslanjala na deregulaciju finansijskog sektora, koja je ve zapoeta za vreme Regana, ali se sa istom sada otilo dalje nego
9 Greta Krippner, Capitalizing on Crisis: The Political Origins of the Rise of Finance, Cambridge, MA 2011.

10 David Spiro, The Hidden Hand of American Hegemony: Petrodollar Recycling and International Markets, Ithaca, NY, 1999. 11 Robert Reich, Locked in the Cabinet, New York 1997.

118

VOLFGANG TREK

ikad pre.12 Nagli rast nejednakosti zarada, izazvan kontinuiranim slabljenjem sindikata i naglim smanjenjem socijalnih davanja, kao i redukcijom agregatne tranje prouzrokovane fiskalnom konsolidacijom, imali su protivteu u novim, do tad nevienim mogunostima za graane i firme u pogledu zaduivanja. Privatizovani kejnzijanizam, kao pogodan termin, skovan je kako bi opisao ono to je zapravo bila zamena javnog za privatni dug.13Umesto da vlada pozajmljuje novac za finansiranje jednake dostupnosti pristojnog stambenog prostora, ili kreiranje radnih vetina za kojima postoji potranja na tritu rada, sada je individualnim graanima, pod sistemom zaduivanja koji je bio izuzetno iroke ruke, bilo dozvoljeno, a ponekada su na to bili i primorani, da se plaajui svoje obrazovanje ili preseljenje u manje oskudno urbano okruenje, zaduuju na sopstveni rizik. Klintonova politika fiskalne konsolidacije i ekonomske revitalizacije kroz finansijsku deregulaciju, imala je mnogo korisnika. Bogati su bili poteeni veih poreza, dok su oni koji su bili dovoljno pametni da premeste svoje interese u finansijski sektor, ostvarili ogromne profite na sve komplikovanijim finansijskim uslugama, koje su sada mogli da prodaju bez gotovo ikakvih ogranienja. Ali, siromani su takoe napredovali, barem neki od njih i na neko vreme. Drugorazredne (subprime) hipoteke su postale zamena, ma koliko iluzorna kako se na kraju ispostavilo, za socijalnu politiku koja je istovremeno ukinuta, kao i za poveanje zarada, koje vie nije sledovalo donjem kraju fleksibilisanog trita rada. Posebno za Afroamerikance, posedovanje kue nije predstavljalo samo ostvarenje amerikog sna, ve i toliko potrebnu zamenu za starosne penzije, koje u to doba mnogi nisu bili u mogunosti da zarade na tritu rada, i za koje nisu imali razloga da oekuju da e ih dobiti od vlade koja se zavetovala na tednju. U jednom periodu je posedovanje stambenog prostora pruilo srednjoj klasi, ak i jednom delu siromanih, primamljivu mogunost da uestvuju u spekulativnom ludilu, zbog koje su se bogati samo jo vie obogatili tokom 1990-ih i ranih 2000ih bez obzira na to koliko da se ta mogunost na kraju pokazala podmuklom. Kako je cena nekretnina eskalirala usled rasta potranje od strane onih koji u normalnim okolnostima nikada ne bi bili u stanju da kupe kuu, postalo je uobiajeno korienje novih finansijskih instrumenata za ekstraktovanje dela ili ukupne vrednosti neije nekretnine, radi finansiranja naglo rastuih trokova visokog obrazovanja sledee generacije, ili jednostavno za linu potronju kako bi se time nadoknadile stagnantne ili opadajue zarade. Takoe, nije bilo neuobiajeno za
12 Joseph Stiglitz, The Roaring Nineties: A New History of the Worlds Most Prosperous Decade, New York 2003. 13 Colin Crouch, Privatised Keynesianism: An Unacknowledged Policy Regime, British Journal of Politics and International Relations, vol. 11, no. 3, 2009.

119

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

vlasnike kua da koriste svoje nove kredite za kupovinu drugog ili treeg stambenog objekta, u nadi da e profitirati na onome to se oekivalo da e biti stalan porast vrednosti nekretnina. Na ovaj nain, za razliku od doba javnog duga, kada je vlada kroz zaduivanje obezbeivala budua sredstva za tadanju upotrebu, sada su takva sredstva postala dostupna zahvaljujui tome to je mnotvo pojedinaca, na liberalizovanim finansijskim tritima, prodavalo poveriocima svoje obaveze da e im isplatiti znaajan deo svojih oekivanih buduih zarada, dok su u zamenu od njih dobili instant mogunost da kupe ta god poele. Finansijska liberalizacija je tako posluila kao kompenzacija za doba fiskalne konsolidacije i javne tednje. Individualni dug je zamenio javni, a individualna potranja, stvorena za visoke honorare od strane naglo rastue industrije za pravljenje novca, zauzela je mesto kolektivne potranje rukovoene dravom u odravanju zaposlenosti i profita u graevinarstvu i drugim sektorima. Ova dinamika je ubrzana nakon 2001. godine, kada su Federalne rezerve prele na veoma niske kamatne stope kako bi spreile ekonomski pad i povratak visoke nezaposlenosti koju je ovaj podrazumevao. Pored do tada nevienih profita u finansijskom sektoru, privatizovani kejnzijanizam je proizveo ekonomski procvat, na kome mu je evropski radniki pokret u najmanju ruku zavideo. tavie, liderima evropskih sindikata je kao model posluila politika Alana Grinspena (Greenspan), na osnovu koje je laki novac omoguavao nagli porast zaduenosti amerikog drutva. Oni su sa velikim uzbuenjem primetili da su Federalne rezerve, za razliku od Evropske centralne banke, zakonom obavezane da obezbede ne samo monetarnu stabilnost, ve i visok nivo zaposlenosti. Svemu ovome je naravno, doao kraj 2008. godine, kada se iznenada uruila meunarodna kreditna piramida na kojoj je poivao prosperitet kasnih 1990-ih i ranih 2000-ih. SUVERENA ZADUENOST Sa krahom privatizovanog kejnzijanizma 2008. godine, nakon uzastopnih perioda inflacije, javnog deficita i privatne zaduenosti, kriza posleratnog demokratskog kapitalizma ula je u etvrtu i najnoviju fazu.14 Dok je globalni finansijski sistem pretio da se dezintegrie, nacionalne drave su pokuavale da obnove ekonomsko poverenje putem socijalizacije neotplaenih kredita, koji su bili odobreni kao
14 U vodeoj kapitalistikoj zemlji, Sjedinjenim Amerikim Dravama, etiri faze su se odvijale na idealnotipski nain. Za druge zemlje neophodno je napraviti dopune koje odraavaju njihove specifine okolnosti, ukljuujui i poziciju u globalnoj politikoj ekonomiji. Na primer, u Nemakoj je javni dug poeo naglo da raste 1970-ih. Ovo je povezano sa injenicom da je nemaka inflacija bila niska mnogo pre Volkera, zahvaljujui nezavisnosti Bundesbanke i monetarnim politikama koje je usvojila jo 1974. godine; Fritz Scharpf, Crisis and Choice in European Social Democracy, Ithaca, NY 1991.

120

VOLFGANG TREK

kompenzacija za fiskalnu konsolidaciju. Zajedno sa fiskalnom ekspanzijom, koja je bila neophodna kako bi se spreio slom realne ekonomije, to je dovelo do novog dramatinog porasta javnog deficita i javnog duga razvoja dogaaja za koji, moe se primetiti, nije zasluna lakomislena prekomerna potronja od strane oportunistikih politiara ili pogreno shvaenih javnih institucija, kao to to impliciraju teorije javnog izbora i veliki deo institucionalno-ekonomske literature, proizvedene tokom 1990-ih pod pokroviteljstvom, izmeu ostalih, Svetske banke i MMF-a.15 Kvantni skok javne zaduenosti nakon 2008. godine, koji je u potpunosti ponitio bilo kakvu fiskalnu konsolidaciju moda postignutu u prethodnoj deceniji, oslikava injenicu da se nijedna demokratska drava nije usudila da svom drutvu nametne jo jednu ekonomsku krizu razmera Velike depresije iz 1930-ih, kao kaznu za ispade deregulisanog finansijskog sektora. Politika mo je jo jednom primenjena kako bi se budua sredstva uinila dostupnim za ouvanje sadanjeg socijalnog mira, u smislu da su drave, manje ili vie, dobrovoljno preuzele na sebe znaajan deo novog duga koji je izvorno nastao u privatnom sektoru, kako bi tako povratile poverenje poverilaca iz privatnog sektora. Ali, dok je to momentalno pomoglo fabrikama novca finansijske industrije, na brzinu obnavljajui njihove neverovatne profite, plate i bonuse, to ipak nije moglo da sprei porast sumnje kod tih istih finansijskih trita, da su nacionalne vlade, u procesu njihovog spasavanja prevazile svoja ovlaenja. Iako globalna ekonomska kriza nije bila ni blizu kraja, poverioci su poeli glasno da zahtevaju povratak zdravom novcu kroz fiskalnu tednju, kao garanciju da njihovo znatno poveano investiranje u dravni dug nee propasti. Tokom tri godine nakon 2008, distribucioni sukob u demokratskom kapitalizmu se pretvorio u komplikovani rat natezanja izmeu globalnih finansijskih investitora i suverenih nacionalnih drava. Dok su se u prolosti radnici borili sa poslodavcima, graani sa ministrima finansija, privatni dunici sa privatnim bankama, sada se finansijske institucije rvu sa istim onim dravama koje su nedavno ucenjivale da ih spasu. Meutim, konfiguracija moi i interesa, koja se nalazi u osnovi svega ovoga, mnogo je sloenija i jo uvek eka da bude sistematski istraena. Na primer, nakon krize finansijska trita su se vratila naplaivanju veoma razliitih kamatnih stopa razliitim dravama, na taj nain diferencirajui pritisak koji primenjuju na vlade kako bi ove primorale svoje graane da se preutno sloe sa smanjenjem trokova bez presedana koje je, opet, u saglasnosti sa u osnovi nepromenjenom trinom logikom distribucije. Imajui u vidu iznos duga kojim je veina drava danas optereena, ak i manje poveanje kamatne stope na dravne
15 Kao reprezentativnu kolekciju vid. James Poterba and Jrgen von Hagen, eds, Institutions, Politics and Fiscal Policy, Chicago, 1999.

121

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

obveznice moe da izazove fiskalnu katastrofu.16 U isto vreme, trita moraju da paze da ne primoraju drave na proglaenje suverenog bankrota, to je uvek jedna od mogunosti, ukoliko pritisci trita postanu preveliki. Zbog toga, druge drave moraju da budu voljne da iz potekoa izvuku one sa najveim rizikom, kako bi zatitile sebe od opteg porasta kamatnih stopa na dravne obveznice, koje bi prvo neizvrenje novanih obaveza moglo da prouzrokuje. Slina vrsta solidarnosti meu dravama u interesu investitora, neguje se tamo gde bi suvereno neizvrenje obaveza pogodilo banke koje su locirane izvan te zemlje, to bi moglo da natera matine zemlje da jo jednom nacionalizuju ogromne koliine loih dugova, kako bi stabilizovale svoje ekonomije. Jo uvek postoje razni vidovi u kojima se sukob unutar demokratskog kapitalizma -sukob izmeu zahteva za socijalna prava i funkcionisanja slobodnih trita - danas ispoljava. Neke vlade, ukljuujui i Obaminu (Barack Obama) administraciju, pokuale su da obnove ekonomski rast kroz dalje zaduivanje u nadi da e budue politike konsolidacije biti potpomognute dobitima od rasta. Drugi se moda potajno nadaju povratku inflacije koja bi istopila akumulirani dug kroz tihu eksproprijaciju poverilaca to bi, kao i ekonomski rast, ublailo politike tenzije koje se oekuju kao posledica tednje. Istovremeno, finansijska trita moda oekuju povoljan ishod borbe protiv politikog uticaja, to bi jednom zauvek obnovilo trinu disciplinu i stavilo taku na pokuaje politike da je podrije. Dalje komplikacije proistiu iz injenice da je finansijskim tritima potreban dravni dug za sigurno investiranje; preveliki pritisak ka balansiranim budetima moe ih liiti veoma povoljnih mogunosti za ulaganje. Srednje klase naprednih kapitalistikih zemalja uloile su veliki deo svoje uteevine u dravne obveznice, dok su mnogi radnici u velikoj meri investirali u dopunske penzije. Balansirani budeti bi najverovatnije znaili sledee: drave bi morale da u formi veih poreza jo vie uzimaju od svojih srednjih klasa ono to ove klase sada tede i investiraju, izmeu ostalog, u javni dug. Ne samo da graani vie ne bi ostvarivali kamatu, ve ne bi bili ni u mogunosti da prenesu svoju uteevinu na svoju decu. Meutim, iako bi zbog toga trebalo da su zainteresovani za to da drave budu ako ne u potpunosti bez dugova, a onda barem u stanju da ispune svoje obaveze prema poveriocima, to takoe moe da znai da moraju da plate za likvidnost svoje vlade, u vidu velikog smanjenja javnih davanja i usluga, od kojih, takoe, delom zavise.

16 Za dravu iji javni dug iznosi 100% BDP-a, poveanje prosene kamatne stope od 2% koje treba da isplati svojim poveriocima, podiglo bi godinji deficit za isti iznos. To bi za posledicu imalo poveanje trenutnog budetskog deficita od 4% BDP-a za pola.

122

VOLFGANG TREK

Koliko god da je komplikovano proimanje podela u meunarodnoj politici javnog duga u nastajanju, cenu finansijske stabilizacije e najverovatnije platiti oni koji nisu vlasnici novca, ili barem ne realnog novca. Na primer, fiskalni pritisci e ubrzati reformu penzionog sistema, a u meri u kojoj vlade drava bilo gde u svetu ne budu mogle da isplate svoje obaveze, privatne penzije e takoe biti pogoene. Proseni graanin e konsolidaciju dravnih finansija, bankrot stranih drava, poveanje kamatne stope na javni dug i, ako je potrebno, jo jedno spasavanje nacionalnih i internacionalnih banaka, platiti svojom privatnom uteevinom, smanjenjem javnih davanja, redukcijom javnih usluga i veim oporezivanjem. SEKVENCIJALNA PREMETANJA Tokom etiri decenije nakon zavretka posleratnog rasta, epicentar tektonske tenzije unutar demokratskog kapitalizma migrirao je od jedne institucionalne lokacije do druge, dovodei do niza razliitih, ali sistematski povezanih ekonomskih poremeaja. Tokom 1970-ih, konflikt izmeu demokratskih potraivanja za socijalnom pravdom i kapitalistikih zahteva za raspodelom na osnovu marginalne produktivnosti, ili ekonomske pravde, uglavnom se odigravao na nacionalnim tritima rada, gde su sindikalni pritisci na zarade, pod politikim garancijama pune zaposlenosti, izazvali ubrzanje inflacije. Kada je ono to je, u stvari, bila redistribucija putem sniavanja vrednosti valute postalo ekonomski neodrivo, primoravajui vlade da uz visoki politiki rizik to okonaju, konflikt se ponovo pojavio u politikoj areni. Ovde je on doveo do porasta razlike izmeu javne potronje i javnih prihoda, to je za posledicu imalo brzi rast javnog duga, kao odgovor na zahteve biraa za javnim davanjima i uslugama, veim nego to je poreska drava mogla da izvue iz svoje demokratsko-kapitalistike ekonomije.17 Meutim, kada su napori da se javni dug zauzda postali neizbeni, kako bi se odrao socijalni mir morali su da budu propraeni finansijskom deregulacijom, olakavajui tako pristup privatnim kreditima, kao alternativnom nainu za zadovoljavanje normativno i politiki monih zahteva za sigurnou i prosperitetom od strane graana. Ovo je, takoe, trajalo ne due od jedne decenije, sve dok globalna ekonomija nije gotovo posrnula pod teretom nerealnih obeanja o buduim otplatama za sadanju potronju i investicije, omoguenim od strane vlada kao kompenzacija za fiskalnu tednju. Od tada, sukob izmeu popularnih ideja socijalne pravde i ekonomskog insistiranja na trinoj pravdi, jo jednom je promenio svoje
17 Joseph Schumpeter, The Crisis of the Tax State [1918], u: Richard Swedberg, ed., The Economics and Sociology of Capitalism, Princeton, NY, 1991.

123

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

sedite, pojavljujui se, ovoga puta, na meunarodnim tritima kapitala i u sloenoj borbi koja se trenutno odvija izmeu finansijskih institucija i biraa, vlada, drava i meunarodnih organizacija. Sada se postavlja pitanje koliko daleko mogu da idu drave u nametanju imovinskih prava i profitnih oekivanja trita svojim graanima, dok istovremeno izbegavaju da proglase bankrot i pokuavaju da ouvaju ono to je ostalo od njihovog demokratskog legitimiteta. Tolerisanje inflacije, prihvatanje javnog duga i deregulacija privatnih kredita bila su samo privremena sredstva za vlade suoene sa oigledno neunitivim sukobom izmeu dva kontradiktorna principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma: socijalnih prava, sa jedne strane, i marginalne produktivnosti, ostvarene na tritu, sa druge. Svako od ova tri sredstva je funkcionisalo u nekom periodu, ali su onda poeli da izazivaju vie problema nego to su reavali, dokazujui time da trajno pomirenje izmeu drutvene i ekonomske stabilnosti unutar demokratskog kapitalizma predstavlja utopijski projekat. Sve to su vlade mogle da ostvare u suoavanju sa krizama svoga vremena, jeste da ih premeste u nove arene, gde su se one ponovo pojavljivale u novim oblicima. Nema razloga da verujemo da bi ovaj proces sukcesivnog manifestovanja kontradikcija demokratskog kapitalizma, u uvek novim vrstama ekonomskih poremeaja trebalo da bude okonan. POLITIKI POREMEAJ U ovom trenutku, ini se jasnim da je mogunost politikog upravljanja demokratskim kapitalizmom naglo opala u poslednjih nekoliko godina, vie u nekim zemljama nego u drugim, ali i globalno, u novom politiko-ekonomskom sistemu. Kao rezultat toga, ini se da rizik raste, kako za demokratiju, tako i za ekonomiju. Jo od vremena Velike depresije, kreatori politike su retko, ako uopte ikad, bili suoeni sa tolikom nesigurnou kao danas. Jedan primer meu mnogim je to da trita istovremeno oekuju ne samo fiskalnu konsolidaciju, ve i razumne izglede za budui ekonomski rast. Uopte nije jasno kako je mogue spojiti ova dva oekivanja. Iako je premija za rizik na irski dravni dug pala kada se zemlja obavezala na agresivno smanjenje deficita, nekoliko nedelja kasnije je ponovo porasla, navodno zbog toga to se irski program konsolidacije inio toliko striktnim da bi onemoguio ekonomski oporavak.18 tavie, postoji iroko prihvaeno uverenje da se sledei mehur ve stvara negde u svetu, koji je vie nego ikad preplavljen jeftinim novcem. Drugorazredne hipoteke vie ne predstavljaju mogunost za investiranje,
18 Drugim reima, ak ni trita nisu spremna da se klade na ekonomiju ponude, prema kojoj smanjenje javne potronje stimulie rast. Sa druge strane, ko moe da kae koliko je novog duga dovoljno da zemlju razrei starog duga, a koliko je previe.

124

VOLFGANG TREK

bar ne u ovom trenutku. Ali, postoje trita za sirovine, ili nove internet tehnologije. Nita ne spreava finansijska preduzea da iskoriste viak novca obezbeen od strane centralnih banaka, za ulazak u ta god da se ini da su novi razvojni sektori, naravno u svoje i u ime svojih omiljenih klijenata. Uostalom, uz injenicu da je regulatorna reforma u finansijskom sektoru u gotovo svakom aspektu propala, kapitalni zahtevi su sada neto vei nego to su bili, a banke koje su bile prevelike da bi propale 2008. godine, mogu da raunaju na to da su e ostati velike i 2012. ili 2013. godine. Ovo im ostavlja iste one mogunosti za ucenjivanje javnosti koje su tri godine ranije tako veto iskoristile. Ali sada se moe pokazati da je nemogue ponoviti javni bailout (spasavanje prim. prev.), privatnog kapitalizma po modelu iz 2008. godine, ako ni zbog ega drugog, onda zato to su dravne finansije nategnute do krajnjih granica. Ipak, demokratija je u opasnosti jednako koliko i ekonomija, ako ne i vie. Ne samo da je sistem integracije savremenih drutava, tj. efikasno funkcionisanje njihovih kapitalistikih ekonomija, postao nesiguran, ve je i njihova drutvena integracija isto tako u opasnosti.19 Sa dolaskom novog doba otrih mera tednje, kapaciteti nacionalnih drava za posredovanje izmeu prava graana i zahteva za akumulacijom kapitala, ozbiljno su pogoeni. Vlade se svuda suoavaju sa jaim otporom poveanju poreza, posebno u visoko zaduenim zemljama, u kojima e novi dravni novac morati da se troi tokom dugog niza godina kako bi se otplatila dobra koja su odavno potroena. Osim toga, sa sve vrom globalnom meuzavisnou, nemogue je pretvarati se da se sukob izmeu ekonomije i drutva, izmeu kapitalizma i demokratije, moe reiti unutar nacionalnih politikih zajednica. Nijedna vlada danas ne moe da upravlja bez obraanja posebne panje na meunarodna ogranienja i obaveze, ukljuujui i ona koje dolaze od strane finansijskih trita, a koje primoravaju drave da svom stanovnitvu nametnu rtvovanje. Krize i kontradikcije demokratskog kapitalizma su konano postale meunarodne, odigravajui se ne samo unutar drava, ve i izmeu njih, u kombinacijama i permutacijama koje su jo uvek neistraene. Kao to sada ve skoro svakog dana itamo u novinama, trita su poela da diktiraju, na neuvene naine, ta navodno suverene i demokratske drave mogu jo uvek da urade za svoje graane, a ta moraju da im uskrate. Iste one agencije za procenu smetene na Menhetnu, koje su bile korisne za prouzrokovanje propasti globalne industrije novca, sada prete da e degradirati obveznice drava koje su prihvatile prethodno nezamisliv nivo novog duga kako bi spasle tu istu industriju i
19 Koncepti su postavljeni od strane: David Lockwood, Social Integration and System Integration, u: George Zollschan and Walter Hirsch, eds, Explorations in Social Change, London, 1964.

125

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

kapitalistiku ekonomiju u celini. Politika jo uvek ograniava i remeti trita, ali, ini se samo na nivou znatno udaljenijem od dnevnog iskustva i organizacionih kapaciteta normalnih ljudi: SAD, naoruane do zuba ne samo nosaima aviona, ve i neogranienom koliinom kreditnih kartica, i dalje postiu to da Kina kupuje njihov rastui dug. Svi drugi moraju da sluaju ono to trita kau. Posledica toga je da graani sve vie doivljavaju svoje vlade ne kao svoje, ve kao zastupnike drugih zemalja ili meunarodnih organizacija (kao to su MMF ili Evropska unija), koje su mnogo vie zatiene od izbornih pritisaka, nego to je to bila tradicionalna nacionalna drava. U zemljama poput Grke i Irske, sve to nalikuje na demokratiju bie momentalno suspendovano na dugi niz godina; kako bi se ponaale odgovorno, na nain na koji to definiu meunarodna trita i institucije, nacionalne vlade e morati da nametnu strogu tednju, po cenu toga da e sve manje panje obraati na zahteve svojih graana .20 Demokratija nije na udaru samo u onim zemljama koje su trenutno pod napadom trita. Nemaka, kojoj ekonomski jo uvek dobro ide, obavezala se da e u narednim decenijama smanjiti javnu potronju. Pored toga, nemaka vlada e ponovo morati da natera svoje graane da obezbede likvidnost za zemlje koje su u opasnosti od neizvrenja novanih obaveza, ne samo kako bi spasla nemake banke, ve i kako bi stabilizovala zajedniku evropsku valutu i spreila opte poveanje kamatnih stopa na javni dug, koje e se verovatno desiti u onom trenutku kada se prva drava bude uruila. Visoka politika cena ovoga moe se meriti u progresivnom opadanju izbornog kapitala vlade Angele Merkel (Merkel), koje je dovelo do serije poraza na veim regionalnim izborima tokom prole godine. Populistika retorika, u smislu da bi moda i poverioci trebalo da plate deo trokova, miljenje koje je kancelarka odluno iznela poetkom 2010, ubrzo je naputena kada su trita izrazila ok tako to su blago podigla kamatne stope na novi javni dug. Sada se govori o potrebi za prelaskom, prema reima nemakog ministra finansija, sa staromodne vlade, koja vie ne moe da odgovori na nove izazove globalizacije, na upravljanje, to pre svega, znai trajno smanjenje budetskih ovlaenja Bundestaga.21

20 Peter Mair, Representative versus Responsible Government, Max Planck Institute for the Study of SocietiesWorking Paper 09/8, Cologne 2009. 21 Prema Volfgangu ojbleu (Wolfgang Schuble): Potrebne su nam nove forme meunarodnog, svetskog i upravljanja na evropskom nivou, Financial Times, 5. decembar 2010. ojble je tada priznao da, ukoliko bi ste traili od nemakog parlamenta da odmah preda svoju nadlenost nad budetom, niko ne bi glasao za [ali] ukoliko bi nam dali nekoliko meseci da poradimo na tome, i ukoliko bi postojala nada da e se i druge zemlje lanice takoe sloiti, ja bih u tome video ansu. ojble je, prikladno, govorio kao pobednik FT takmienja za evropskog ministra finansija godine.

126

VOLFGANG TREK

Politika oekivanja novih upravnika, sa kojima se demokratske drave sada suoavaju, mogu se pokazati kao neostvariva. Meunarodna trita i institucije zahtevaju da se, ne samo vlade, ve i graani uverljivo obaveu na fiskalnu konsolidaciju. Politike partije koje se protive tednji moraju biti ubedljivo pobeene na nacionalnim izborima, a kako vlada, tako i se opozicija moraju javno obavezati na zdrave finansije, ili e u suprotnom trokovi servisiranja duga porasti. Meutim, izbori na kojima glasai nemaju pravi izbor, mogu, sa nihove strane, biti shvaeni kao lani, to moe izazvati razliite vrste politikih poremeaja, od pada izlaznosti, uspona populistikih partija, do nereda na ulicama. Jedan od faktora ovde je i taj to su se arene distribucionalnog sukoba jo vie udaljile od popularne politike. Nacionalna trita rada iz 1970-ih, sa viestrukim mogunostima koje su nudila korporativistikoj politikoj mobilizaciji i meuklasnim koalicijama, ili politika javne potronje iz 1980-ih, nisu bili nuno van domaaja ili stratekog dohvata oveka sa ulice. Od tada, bojita na kojima dolazi do sukoba izmeu kontradikcija demokratskog kapitalizma postala su sloenija, i zbog toga je izuzetno teko za sve one izvan politike i finansijske elite da prepoznaju kako svoje, tako i interese koji se nalaze u osnovi svega navedenog.22 Dok to moe proizvesti apatiju na masovnom nivou i time olakati ivot za elite, u svetu u kome se slepa saglasnost sa finansijskim investitorima propagira kao jedino racionalno i odgovorno ponaanje, nemogue je osloniti se na takvo oekivanje. Za one koji odbijaju da budu odvraeni od drugih socijalnih racionalnosti i odgovornosti, takav svet se moe initi jednostavno apsurdnim nakon ega bi jedino racionalno i odgovorno ponaanje bilo da se baci to je vie mogue poluga u tokove haute finance. Tamo gde je demokratija kakvu poznajemo efektivno suspendovana, kao to je to ve sluaj u zemljama poput Grke, Irske i Portugala, ulini nemiri i narodne pobune mogu biti jedini preostali nain politikog izraavanja za one liene trine moi. Da li bi trebalo u ime demokratije da se nadamo da emo uskoro imati priliku da vidimo jo nekoliko primera?

22 Na primer, politiki apeli za distributivnom solidarnou sada su usmereni na itave nacije, od kojih meunarodne organizacije trae da podre druge nacije, kao to se od Slovenije zahteva da pomogne Irskoj, Grkoj i Portugalu. Ovo prikriva injenicu da oni koji dobijaju podrku meunarodne solidarnosti nisu ljudi na ulici, ve banke, domae i strane, koje bi u suprotnom morale da privhate gubitke, ili da smanje profite. Ovo, takoe, zanemaruje razlike u nacionalnom dohotku. Dok su Nemci u proseku bogatiji od Grka (mada su neki Grci mnogo bogatiji od gotovo svih Nemaca), Slovenci su u proseku mnogo siromaniji od Iraca, koji statistiki imaju vii prihod po glavi stanovnika od skoro svih zemalja lanica zone evra, ukljuujui i Nemaku. U sutini, nova linija sukoba pretvara klasni sukob u meunarodni, suprotstavljajui meusobno nacije koje su sve meta istih pritisaka finansijskih trita za javnom tednjom. Obinim ljudima je reeno da zahtevaju rtvovanje od drugih obinih ljudi, koji su, igrom sluaja, graani drugih drava, pre nego od onih koji su dugo vremena nastavljali da prikupljaju svoje bonuse.

127

2. A

KRIZA DEMOKRATSKOG KAPITALIZMA

Drutvena nauka moe da uini malo toga, ako i ita, kako bi pomogla u reavanju strukturalnih sukoba i kontradikcija koje se nalaze u osnovi ekonomskih i drutvenih poremeaja danas. Meutim, ono to moe jeste da ih izvede na svetlo i identifikuje istorijske kontinuitete u okviru kojih se sadanja kriza moe u potpunosti razumeti. Takoe, moe i mora da ukae na dramu pretvaranja demokratskih drava u agencije za uterivanje dugova u ime globalne oligarhije investitora, u poreenju sa kojom elita moi Rajta Milsa (C. Wright Mills), izgleda kao sjajan primer liberalnog pluralizma.23 ini se da je danas, vie nego ikada, ekonomska mo postala politika mo, dok su graani lieni svoje demokratske odbrane i svoje sposobnosti da politikoj ekonomiji nametnu interese i zahteve koji su neuporedivi sa onima vlasnika kapitala. U stvari, ukoliko se osvrnemo unazad, na niz demokratsko-kapitalistikih kriza od 1970-ih, ini se da postoji realna mogunost za novo, makar privremeno, reenje drutvenog sukoba u naprednom kapitalizmu, ovoga puta u potpunosti u korist imunih klasa, koje su sada vrsto utvrene u svoje politiki neosvojivo uporite, meunarodnu finansijsku industriju.
Izvornik: Wolfgang Streeck, The Crises of Democratic Capitalism, New Left Review, no.71, London, SeptOct 2011. Prevod sa engleskog: Darko Vesi

23 C. Wright Mills, The Power Elite, Oxford 1956.

128

ANKICA AKARDI

ANKICA AKARDI

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

APSTRAKT: Kada Tom Hagen u Kumu kae: This is business not personal, tada vrlo saeto izrie ono to britanska neoliberalna premijerka Margaret Thatcher desetak godina kasnije tvrdi dok supsumira da drutvo ne postoji, ve samo pojedinci, pojedinke i obitelji. Ova popularna izjava sjajno ukazuje na drutveno-politiku problematiku dihotomije privatno-javno koja nastupa nakon transformacije moderne nacionalne drave. Radi se o paradigmatskim preduvjetima za stvaranje koncepta minimalne drave i neoliberalne ideologije koji modeliraju deregulatorne prakse i decentralizirano trite, to nominalno i faktiki proiruje dotadanji okvir kapitalizma. Pokuat emo (a) sagledati to bi bilo bitno odredivo za neoliberalizam u odnosu na liberalizam, potom (b) raspraviti je li mogue govoriti o drugom valu neoliberalizma i (c) otvoriti tezu da je bitan element neoliberalne ideologije (ba kao i kapitalizma) njezina biopolitika narav. KLJUNE RIJEI: minimalna drava, nacionalna drava, liberalizam, neoliberalizam, kapitalizam, politika ekonomija, biopolitika

129

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

POKUAJ ODREENJA MINIMALNE DRAVE OD LIBERALIZMA DO NEOLIBERALIZMA 1. Teorije drava u suvremenom kontekstu polaze s injenicom da se poetkom 19. stoljea dogaa stanovita preinaka svijeta u kojoj se uenje o politici modernoga vremena ne temelji vie na praktikom znanju, kao u klasinom uenju, ve na pragmatikoj vjetini tehnike vladanja, sile i drutvene organizacije. U naelnoj razlici izmeu dviju moguih koncepcija drave kao instrumentalistike i kao politike zajednice1 gdje prva pretpostavlja dravu kao instrument, tj. kao institucionalizirani aparat vlasti, dok se drugo shvaanje temelji na razumijevanju politike zajednice kao one u kojoj se ozbiljuju bitne svrhe ljudskoga ivota, pokuajmo istai sljedee. Izvorno politiziranje graana inilo je sredinju poziciju smisla graanskoga ivota, dok se suvremena paradigmatika organizacije ivota svodi na reproduciranje radne snage i klasne strukture, te razliitih implikacija koje iz nje proizlaze.2 Ako bismo se rukovodili distinkcijom zajednica-instrumentalnost, u suvremenoj formi drave zasigurno bismo pronali elemente instrumentalnosti, koji se naglaeno poinju razvijati od novovjekovnoga miljenja te pozitivizma 19. stoljea do tehnicizma, metapolitike3 i biopolitike 20. stoljea.4 Kako ta distinkcija s obzirom na svoju openitost u odnosu instrumentalizma i politikoga zajednitva ne iscrpljuje specifinosti konkretnih pojava u dominantnom odnosu trita i drave, pokuat emo uzroke i deskripciju minimaliziranja drave, a posljedino i
1 Usp. A. Paanin, Moderna filozofija i politika, Informator, Zagreb, 1986., str. 191.

2 Na ovomu mjestu bi se podudarnosti izmeu pretpostavki reprodukcije spolnoga ugovora i ugovora o radu pokazale vrlo zanimljivima, a to barem u tri sluaja. Prvi bi se ticao odnosa produktivnoga i neproduktivnoga rada (relacija rada u kuanskoj sferi ivota i na tritu), drugi bi naglaavao injenicu trajnoga pristanka na subordinirani poloaj (klasni poredak u odnosu radnika i vlasnika proizvodnje, odnosno fiksirani poloaj i podjela rada izmeu ena i mukaraca u braku ili partnerskom odnosu). Trei moment ukazuje na nunost discipliniranja tehnika prakse (primjerice rada ili seksa) izvan radnoga vremena kao preduvjeta svake ekonomske, drutvene i bio-reprodukcije. Usp. literaturu iz fusnote 32. 3 Usp. klasik A. Badioua, Metapolitics, Verso, London/New York, 2005. 4 Posrijedi je strategija organizacije ekonomskoga i politikog ivota koju ureuju razliiti eksperti, koja se ogleda primjerice u radu drave, konzultantskih tvrtki, odvjetnikih agencija, financijskih institucija, multinacionalnih korporacija, Europskoj uniji ili nekoj drugoj meunarodnoj organizaciji. Takav se visoki stupanj organizacije namee i u najivotnijim aspektima svakodnevlja pojedinaca u kojima ponovno trebamo razliite eksperte: fitness treneri, nutricionisti, kiropraktiari, osteopati, maseri, strunjaci za dijetu, seksolozi, psiholozi, psihijatri, strunjaci za modu i sl. Ili na pragu Foucaulta: svi odnosi moi oznaavaju reguliranje, organiziranje i normaliziranje tjelesnosti i oni su uvijek nejednaki. Svi vre mo jer su uvijek u nekom odnosu podreenost-nadreenost, bilo da je rije o ljubavi, seksualnosti, prijateljstvu ili procesima identifikacije u kojem se sebstvo negira tako to nuno treba neku izvanjskost (drugost) da bi se afirmiralo i postiglo dijalektiku cjelinu. Tako se odnos prema, primjerice, hrani, modi ili glazbi pojavljuje kao regulacijska biopolitika strategija mikrofizike moi. Dakle, ne raspravljamo o politici ili drutvu na institucionalnoj razini, ve ideolokoj razini koju omoguava ivot svakodnevlja. Usp. A. akardi, Reprodukcija biomoi, ARHE, sv. 10, str. 77-92, 2008.

130

ANKICA AKARDI

deficita demokracije, zapoeti skicom historijskoga razgranienj triju faza moderne drave: (a) uspon drava apsolutnih monarhija, (b) reakcija na njih u vidu liberalne drave i (c) drava uokvirena konceptom neoliberalne ideologije, koju emo oznaiti kao minimalnu.5 Protokom iz prvoga oblika u drugi, pa na koncu u trei vid drave ukazat e se na probleme odreenja javne sfere ivota i prevlast privatnih interesa (ali ne i intimne sfere ivota) u sustavu drutva i njezinih elemenata reprodukcije. Apsolutistika (suverena) drava, povijesno gledajui, prvi je oblik pravne, formalizirane drave. Upravo pojam i pojava suverenosti, s njome i suverena drava, moderna je politika novost koja se pojavljuje kao prvi oblik politike organizacije u povijesti koja samoograniuje svoju mo, ne bi li osigurala sigurnost i nezavisnost pojedinca.6 Pojedinac kao dravljanin postaje pravni subjekt koji uiva neotuivo individualno pravo na prisvajanje vlastitoga tijela i duha, zapravo utvreno mu je pravo na raspolaganje sobom, a time i privatno pravo na prisvajanje imovine koje e postati temeljem za liberalno drutvo i dravu. Unutarnji prevrati i dinamika preobrazbe apsolutistike drave uvjetovali su razloge prijelaza drutva u ureenije tipove drave, u prvome redu u liberalnu pravnu dravu. Tako se postupno delegitimirao oblik apsolutistike suverene drave za koji se dralo da je nepotreban i represivan. Institucionalizacija nove forme drave poiva na izriitom konsenzusu individua kao graana koji predstavlja modernu ustavnu dravu. Imanentnome racionalitetu modernoga graanskog drutva, kao procesu trino - razmjenske formacije drutvenosti, funkcionalno je primjerena samo ustavna drava, tvrdi Bodin, koju karakteriziraju ograniavanje i nadzor politike vlasti te nezavisnost sudstva (dioba vlasti), federalizam (funkcionalni i teritorijalni), slobodna javnost, pravo na opoziciju.7 Poetke liberalizma (protoliberalizam Johna Lockea) nalazimo u ideji drutva koje naglaava ulogu pojedinca i individualizma kao one pozicije koja se u bitnoj mjeri odvaja od stege drave, tj. ona eli minimizirati ulogu drave ne bi li pojedinci mogli ostvarivati svoje privatne interese bez uplitanja dravne kontrole.8 Obustavljanje ustrojstva monarhije

5 Usp. A. akardi, Globalna neo-liberalna demokracija u minimalnoj dravi, Filozofska istraivanja, sv. 4, str. 849-861, 2006. 6 7 Usp. J. Bodin, est knjiga o republici, Politika kultura, Zagreb, 2002 Isto, str. 225.

8 Usp. J. Locke, Political Writings. Uputno je u ovom smislu pratiti i Hobbesovu liniju teze o individualizmu koji kree od egoistikoga pojedinca pa je i ovdje uvjetno mogue govoriti o protoliberalistikim pretpostavkama drutva. Pojedinci su u njegovoj koncepciji psiholoki egoisti ije djelovanje ovisi jedino o subjektivnoj procjeni situacije i tee maksimizaciji koristi. Posve nespecifino za teorije drutvenoga ugovora

131

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

i dravne kontrole, tj. minimalna uloga drave, ostvarivanje privatnoga vlasnitva kao uvjeta razvijene trine razmjene/prometa (koja ukljuuje proizvodnju, potronju i proizvodnju kao potronju) tek su neke pretpostavke liberalizma i liberalnoga kapitalizma. Dakako, te pretpostavke ne mogu ii bez afirmacije slobodnoga individualizma: U novanom odnosu, u razvijenom sistemu razmjene (i taj privid zavodi demokraciju) u stvari su razbijeni, pokidani okovi line zavisnosti, razlike u krvi, razlike u obrazovanju itd. (lini okovi bar izgledaju svi kao lini odnosi) i ini se da se individue nezavisno (ta nezavisnost je uope samo iluzija i tanije bi trebalo da se zove ravnodunost u smislu indiferentnosti), slobodno sukobljavaju i u toj slobodi razmjenjuju.9 Budui da se liberalizam u teoriji zasniva na dobrovoljnosti, svaka individua bi sama trebala odluiti o onomu to je se zapravo tie, ime pridobiva pravo na privatnost. Liberalna drava titi, a ne propisuje, ona je neutralna. Dravno mijeanje je opravdano samo ukoliko ona treba zatititi pojedince jedne od drugih ili od same vlasti, radi ega se na koncu i govori o konceptu minimalne drave. Drutvo slobodne konkurencije i prisvajanja vlasnitva temelj je liberalizma koji e svoj vrhunac ostvariti u varijanti neoliberalne ideologije, tj. kompoziciji financijalizacije trita. 2. Govoriti o minimaliziranju drave zapravo znai govoriti o njezinoj redukciji, a taj je problem u najmanjem dvostruke naravi. S jednu stranu pratimo trend neoliberalne doktrine koja uokvirena liberalnom demokracijom uspostavlja ekonomsku politiku baziranu na modelu privatizacija-liberalizacija-fiskalna disciplina. Drugim rijeima, osigurava se rast privatne sfere uope, a drava se pritomu ne smije ukljuivati u ekonomske procese. Ne samo da ona ne aktivira svoje mehanizme kada je posrijedi zatita socijalnih prava, ve posve suprotno sudjeluje u ukidanju nekonkurentnoga socijalnog sektora ili ga komodificira u korist trine politike. S drugu stranu, lijevi kritiki diskurs prelako prihvaa pretpostavljenu dihotomiju privatno-javno pa se analitika snaga gubi na deskripciji globalizacijskih fenomena koji navodno slabe suverenitet pojedinanih nacionalnih drava, pa to rezultira stavom da drava kao javnost nestaje. Treba rei, drave itekako opstaju kao oslonac neoliberalnim potezima (materijalno i ideologijski) to je primjerice
koje raspravljaju o jednakostima pojedinaca tek u organiziranom drutvu i uspostavi drave, kod Hobbesa su pojedinci jednaki ve u prirodnom stanju na temelju ega e kasnije graditi pojam moralne jednakosti. Usp. T. Hobbes, Leviathan, J. C. A. Gaskin (ur.), O. U. P., Oxford/New York, 1996. 9 K. Marx, Temelji slobode. Osnovi kritike politike ekonomije (Grundrisse), Naprijed, Zg, 1974., str. 61.

132

ANKICA AKARDI

vidljivo u procesima privatizacije koji su pospjeili alokaciju resursa. Dakle, polje drave kao instrumenta zatite socijalnih-radnikih prava je posve reducirano i njegova bi reaktivacija trebala biti u fokusu lijeve kritike, to bi konzekventno razotkrilo uzroke lanoga sukoba privatno-dravno, kao i mit da drave uslijed tzv. globalizirajuih gabarita nestaju.10 Kada se govori o neoliberalizmu na dubljoj razini, tada najire uzevi imamo u vidu stanovitu mjeavinu ideologije, kole, politike u praksi i reprezentaciji zbilje.11 Ako se pak eli uspostaviti metodoloka veza neoliberalizma s liberalizmom, nju valja traiti u nekolicini kriterija od kojih je prvi zasigurno individualizam. (a) Doktrina liberalnoga individualizma oznaava poziciju u kojoj jednakopravni pojedinac postaje osnovna jedinica drutva, ime se zapravo razbija konzerviranje narativa da je obitelj nosea drutvena instanca.12 Liberalistiko ugovorno definiranje pojedinca (zapoeto novovjekovnim formiranjem univerzalnoga politikog subjekta) se kree oko normativne pretpostavke jednakosti prevedene u politiku platformu, koja bi se prema pretpostavkama takvoga normativizma trebala aktivirati u socijalnom polju. Da jednakost takve zamiljene pravne arhitekture ne funkcionira kao drutvena zbilja, u najmanjem potvruju razliite generacije i pokreti za emancipaciju podreenih. Pokreti tijekom povijesti nisu bili fokusirani samo na vidljive diskriminatorne prakse (primjerice rasa, spol ili nacionalnost), ve i na sofisticiranije mehanizme iskljuivanja pojedinaca (prema seksualnoj orijentaciji ili klasnoj pripadnosti). Feministiki primjer u tom smislu se ogleda u paradoksu da praksa liberalizacije i slobodnoga trita (koja je izbavila ene iz obiteljske

10 Ono to takoer treba podvui na ovom mjestu kad je rije o suvremenoj lijevoj kritici drutva jest injenica da e se ona morati fokusiranije i ozbiljnije pozabaviti ekonomskim pitanjima (ukljuujui ozbiljnije analize i istraivanja ekonomskih strategija djelovanja) koje usputno uzima u obzir kada se eli smjestiti u polje politike relevancije. (Pitanje u kojem je stanju suvremena institucionalna ljevica i ima li njezin liberalni orijentir smisla za ljeviarski otpor, tj. to znai razlikovati ljevicu i radikalnu ljevicu u ovoj prilici ostavljam po strani.). Takav se tip nedostatka ekonomske analize na odreeni nain oituje i u tradiciji klasinoga marksizma, u kojem su pored kulturnih i politikih analiza ekonomske teorije izostale, to uvjetuje i pojavu post-marksistikih ekonomikih teorija. Usp. Samuel Bowels, Post-Marxian economics: labour, learning and history, Social Science Information (SAGE, London, Beverly Hills and New Delhi), 24, 3 (1985), str. 507-528. Ako bismo takav tip manjkavosti htjeli pokazati na jo konkretnijem primjeru, dovoljno je uzeti u obzir naslijee Praxis kole koje premda dijeli sline metodoloke pristupe i kategorijalnu aparaturu nije dostatno za adekvatno kreiranje strategije ekonomskoga programa koji bi mogao konkurirati onim dominantnim, mainstream. A kako i posljednji nemaju vjerodostojne programe koji bi trebali ponuditi rjeenje izlaska iz krize, zadatak ljevice je dvostruko vei. 11 B. Fine i A. Saad-Filho, Marxs Capital, Pluto Press, 2010., str.163. 12 W. Brown, Liberalisms Family Values, u: States of Injury. Power and Freedom in Late Modernity, PUP, Princeton/New Jersey, 1995., str.160.

133

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

mikrogeografije) potvruje dvostruku subordiniranu ensku poziciju da to tako kaemo, i kao ena i kao radnica:
Ukorak sa svjetskom krizom, trei se val feminizma [] mora ponovno boriti s brojnim historijskim enskim pitanjima poput enskoga neplaenog rada za nacionalni dohodak i veze izmeu smanjivanja mogunosti zapoljavanja i enskih radnih prava u financijskom kapitalizmu.13

Dakle, liberalistiki se individualizam i njegova neinkluzivnost nesumnjivo afirmira i u neoliberalnim strategijama. U tom smislu, treba posebno podvui, nije obitelj osnovna drutvena elija, ve pojedinac. Ben Fine navodi, proirujui svoju argumentaciju referirajui se i na Lasletta, kako je u historijsko-materijalnim uvjetima prve faze kapitalizma (predindustrijska faza) dominirala formacija nuklearne obitelji koja se u drugoj fazi (industrijskoj) raspala na pojedince.14 Lesthaeghe navodi posve slinu stvar, od brige za blagostanje cjelokupnoga kuanstva prelo se na brigu o blagostanju djece, ne bi li se unutar obitelji postupno briga i interes usmjerio na pojedinca i njegovo blagostanje.15 Na posve specifian nain institucija je nuklearne obitelji anticipirala zrelu fazu kapitalizma, primjerice konkretnom podjelom rada u kuanstvu, razlikom produktivnog i neproduktivnog rada, aproprijacijom vika vrijednosti koji ovisi o produetku radnoga vremena i patrijarhalnom hijerarhijskom strukturiranosti (uspostava glave obitelji). Druga faza obitelji oznaena je, tvrdi Fine, kombinacijom njezine fragilnosti i jaanja individualizma (to je opet vidljivo u sluaju ena na tritu rada i njihovom nesudjelovanju u vlasnitvu sredstava za proizvodnju) ime gubi svoju internu dinamiku koja se moe suprotstaviti vanjskim uvjetovanjima. U treoj fazi (moderni kapitalizam) se individualizam unutar obitelji dodatno osnauje (samom injenicom sve veega broja razvoda i trenda nesklapanja brakova) u kompozicijskom, funkcijskom i etikom smislu, a fleksibilizacija rada (uz skraeno i krajnje specijalizirano obrazovanje, mobilnost, rast uslunoga sektora, vjetine prilagoavanja razliitim modelima rada) postaje sve dominantniji obrazac organizacijske doktrine koji zahvaa i organizaciju obitelji. (b) Kada je rije o moguem drugom kriteriju na pragu kojega moemo pratiti slijed liberalizam-neoliberalizam, tada uzimamo u obzir internacionalnu razinu

13 R. Jambrei Kirin, Old/New Economic Inequalities: Feminist concerns and Visions, str. 185. 14 B. Fine, Womens Employment and the Capitalist Family, Routledge, London/New York, 2002. 15 Prema isto, str. 115.

134

ANKICA AKARDI

politike ekonomije.16 David Held u Modelima demokracije zastupa tezu da se veze rasprostranjene irom svijeta u opisu kapitalizma mogu shvatiti kao proces (ili niz procesa) koji obuhvaa preobrazbu prostorne organizacije drutvenih odnosa i transakcija odreenih njihovim opsegom, intenzitetom, brzinom i uinkom stvarajui transkontinentalne tokove i mree djelovanja.17 On tvrdi da je evidentno posrijedi proces putem kojega se dravocentrino djelovanje i uvjeti odnoenja rastvaraju u strukturi odnosa izmeu razliitih sudionika to djeluju u kontekstu koji je uistinu globalan, prije nego li meunarodan. Posve preputeni dojmu da je teorijsko gomilanje tema o globalizaciji kao i njegova potroena pojmovna aparatura kojom se nudi stanovita kulturno-politika i identitetsko-politika deskripcija fenomena koja bi trebala pacificirati lijeve pristupe drutvenoj problematici, ali pritomu kritizirati samorazumljivo shvaanje neoliberalizma posve zanemarilo politiko-ekonomsku analizu kapitalizma u meunarodnom okviru,18 Heldove teorije demokracije, iako bazirane na sintagmama poput globalna socijalna demokracija te etiki i politiki kozmopolitizam, ipak mogu biti iskoristive izvan registra spomenutoga dojma, a nerijetko ih se smjeta uz bok post-marksistikih i anarhistikih miljenja.19 U pogovoru hrvatskomu izdanju Modela demokracije Held e, uz vrlo precizne pretpostavke u teoriji suvremene demokracije i globalizacije, ustanoviti etiri krupne neusklaenosti u sferi svjetske ekonomije, meunarodnih organizacija, meunarodnog prava i u hegemonijskim silama ili blokovima koje uzete zajedno izrastaju izmeu formalne vlasti drave i stvarnoga sustava proizvodnje, razdiobe i razmjene, to u mnogoemu ograniava mo ili prostor djelovanja nacionalnih
16 Treba ponovno naglasiti da su rasprave o internacionalnom karakteru politike ekonomije esto povrne i brzoplete. Kada diskusije toga tipa dolaze iz liberalnoga diskursa, tada ne udi injenica da se primjerice Europska unija gleda kao prilika jednostavnijega kretanja i meunarodnoga komunikativnog potencijala (emu kao primjer moe posluiti trenutna hrvatska predreferendumska politika scena), ali problem postaje ako ljevica samorazumljivo uzima u obzir rasprave o internacionalizmu kao onomu emu u bitnom smislu i programski stremi. Ako svaka ozbiljnija analiza pokazuje da se svjetska ekonomija kree oko odnosa periferija-centar, tada postaje jasno da zastupanje nadnacionalnoga karaktera zajednitva nema veze s internacionalizmom koji ljevica zastupa. Implementacije Marxovih osnova politike ekonomije kojih se Rosa Luxemburg poduhvatila u svom radu pokazuju koje su zbiljske tendencije kapitalistike privrede te u kojem su odnosu kolonijalizam i internacionalni profitni interesi kapitala. Usp. R. Luxemburg, Uvod u nacionalnu ekonomiju, CKDOZ, Zg, 1975. 17 Usp. D. Held, Modeli demokracije, kolska knjiga, Zagreb, 1990. i D. Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd, 1997. 18 Usp. primjerice U. Beck, Mo protiv moi u doba globalizacije. Nova svjetskopolitika ekonomija, kolska knjiga, Zagreb, 2004. ili P. Hirst i G. Thompson, Globalization in Question. The International Economy and the Possibilities of Governance, Polity Press, Cambridge, 1996. 19 A. Prichard, David Held is an Anarchist: http://global-discourse.com/contents/david-held-is-an-anarchist-discuss-by-alex-prichard/, oitano sa stranice 18. sijenja 2012.

135

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

politikih vlasti. 20 U analizi globalne meupovezanosti naspram sistema drava moe se govoriti o izvanjskim neusklaenostima izmeu ideje drave kao naelno sposobne da odreuje svoju vlastitu budunost te svjetske ekonomije, meunarodnih organizacija, regionalnih i globalnih ustanova i vojnih saveza, koji svojim djelovanjem oblikuju i suavaju opcije pojedinih nacija-drava. Ako govorimo o meunarodnim ekonomskim procesima, dva aspekta valja imati u vidu i proizvodnja poprima internacionalni karakter i financijske transakcije se odvijaju na internacionalnoj ravni. U prvom redu akteri ove neusklaenosti su multinacionalne korporacije; koliko god one razvijale proizvodnju, trgovinu i distribuciju imajui na umu svjetsku ekonomiju, korporacije koje imaju nacionalnu osnovu takoer su orijentirane na globalnu rentabilnost, pa u opoj strategiji korporacije zemlja podrijetla moe igrati posve malu ulogu. Pratei takav slijed stvari, javlja se sve vei utjecaj kretanja na meunarodnom tritu novca na rezultat monetarnih i fiskalnih poteza pojedinih nacionalnih vlada. A rezultat toga, pak, jest injenica da su neke zemlje podreene odlukama korporacija ak i o tomu gdje e, primjerice, biti locirana proizvodnja, administrativni ureaji i objekti. U skladu s time, sve veu povezanost svjetske ekonomije puno su spremnije doekale zemlje i vlade koje su veliku vanost pridavale tritu kao glavnom, ako ne i jedinom, mjerilu racionalnoga odluivanja. Uvoenjem regionalizacije trita npr. europsko, ameriko ili kinesko omoguena je i regulacija trinih trendova pa i stanovita napetost izmeu pojedinih podruja (npr. sjevera i juga, istoka i zapada, periferije i centra) to ukazuje na injenicu da je nacionalna ekonomija, pa makar i u takvoj mjeri, jo uvijek prisutna. Razvoj transnacionalnih organizacija doveo je i do vanih promjena u onim strukturama svjetske politike koje donose odluke. Tako su uspostavljeni novi oblici kolektivnoga odluivanja i novi oblici multinacionalne politike koji obuhvaaju drave, meuvladine organizacije i cijeli niz skupina za pritisak. Bitno istaknuto mjesto u politikome smislu zauzimaju organizacije poput Svjetske banke, Meunarodnoga monetarnog fonda, Europske unije, UNESCO-a i UN-a. Djelovanje MMF-a se organizira oko provoenja odreene linije ekonomske politike, on moe uvjetovati svoj zajam nekoj vladi smanjenjem ope potronje i snienjem donacija za socijalnu skrb. Posebno je vano istaknuti da MMF intervenira na zahtjev vlade ili nekih stranaka, te da to uglavnom znai priznanje minimalnoga prostora za nezavisnu nacionalnu politiku. Prema Heldovom shvaanju na takve intervencije ne moemo gledati kao na prijetnje suverenitetu. Opet, valja imati u vidu da napetost izmeu
20 D. Held, Modeli demokracije, str. 303-343.

136

ANKICA AKARDI

ideje suverene drave i prirode donoenja odluka na meunarodnoj razini treba razmatrati u konkretnim historijsko-materijalnim datostima (sluajevi zemalja u tranziciji ili Treega svijeta). Dakle, kapitalizam periferije i centra se ne kree prema istoj dinamici premda su dio iste strukture, na to nas ekonomske krize friko upozoravaju. U sluaju EU-a problem koji se pojavljuje s meunarodnim organizacijama jo je ilustrativniji:
Njezino znaenje, meutim, see moda dalje od bilo koje druge meunarodne organizacije, zbog njezina prava da donosi zakone koji se mogu nametnuti dravama lanicama; vie nego ijednoj drugoj meunarodnoj agenciji, njoj opravdano pripada etiketa kvazi-nadnacionalne.21

Istraivanja jo s poetka osamdesetih godina prologa stoljea istiu kako je Europska unija svoje ovlasti stekla dobrovoljnim preputanjem nekih aspekata suvereniteta drava lanica tako da one vie nisu jedina sredita vlasti unutar vlastitih granica.22 Danas je sluaj jo ilustrativniji. Budui da je Unija prije svega monetarna zajednica, ona donosi odluke i mjere (u skladu s neoliberalnom doktrinom to su prije svega politike tednje, tj. uvoenje hitnih mjera, koje imaju deflatorni uinak u saimanju unutarnje potranje) za rjeavanje najvanijih ekonomskih pitanja poput odnosa duga i BDP-a, a pojedinane drave pod pritiskom strukturnih programa prilagodbe ureuju radnika i socijalna pitanja, uglavnom pogubna za te slojeve stanovnitva. Budui da se takvi potezi aktiviraju u ranjivije ili krizno vrijeme, naravno da je njihova logika vladanja oblikovana kao stezanje remena, smanjivanje nadnica, rezanje javne slube, napadi na sindikate itsl. Tehnokratska politika elita EU funkcionira kao tehnika regulacija drutvenih odnosa u stanju pripravnosti, pritomu iskljuivo pogoduje interesima krupnoga kapitala i bankarskoga sektora, njezina se upravljaka struktura temelji na hiperbirokratiziranom modelu neoliberalne ekonomske politike. Europska unija je kolski primjer demokratskoga deficita koji se posve jasno ogleda u procedurama rada niza mehanizama i institucionalnih razina. Njezini su presudni izvrni organi s vremenom stekli faktiku autonomiju u donoenju najvanijih politiko-ekonomskih odluka koje se nisu donijele jedinim preostalim mehanizmom (koji je oito u nestajanju) reprodukcije demokracije, naime izbornim procedurama. Tomu svjedoi i pozicija Europske komisije kao tijela s iznimno jakim ovlastima, a koje formiraju vlade
21 Isto, str. 325. 22 Usp. S. Hoffman, Reflections in the Nation-State in Western Europe Today, Journal of Common Market Studies, 21 (1 i 2/1982), str. 21-37.

137

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

nacionalnih zemalja bez utjecaja graanki i graana Unije. Posve skraeno govorei, ekonomski i politiki ustroj EU na strukturnoj razini oznaava reproduciranje klasnih konflikata preko dihotomije rada i kapitala, u pravcu osnaivanja drugoga, jednolinijsko pozicioniranje rada Europske sredinje banke (koja nije doivjela transformaciju u pravu sredinju banku poput Federalnih rezervi koja moe djelovati kao zadnja instanca za kupnju obveznica od zaduenih zemalja lanica, oduzimajui tako tritima mo odluivanja o vremenu i nainu intervencije; tovie ESB monetizaciju dugova povjerava tritima, izdajui likvidnost na zahtjev samih banaka koje trenutno pekuliraju na tomu), monetarno unificiranje razliitih privreda, to e rei da u faktikom smislu ona ima najmanje veze (ako uope) s mitologizirajuim narativima o zajednitvu, internacionalizmu i kulturnoj veliini. U maniri liberalne opsesije ona navija za teorijske ideologeme neoklasinih ekonomija ili stanje ekvilibrija koji nemaju svoju zbiljsku pojavnost ali zato tvrdoglavo institucionalizira konzervativnu neoliberalnu ekonomsku politiku. NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA 1. Pored liberalne oslobaajue naravi individualizma (emancipacija od svakog mutualizma ili komunitarizma) i internacionalnoga povezivanja drava (koje zbiljski funkcionira iskljuivo kao svjetsko povezivanje kapitala, a ne ljudi, pritomu osnaujui strukturne razlike klasa na hijerarhijskoj liniji periferija-centar), moemo navesti jo jedno od utoita suvremene neoliberalne ideologije, naime sistem svjetskih korporacija, u kojem se strategije individualizma i internacionalizma sjajno smjetaju. Kao mree povezanih ekonomskih jedinica u razliitim zemljama i pod razliitim jurisdikcijama izmeu kojih su uloge podijeljene i koordinirane po jedinstvenom planu dijele zajedniku strategiju temeljenu na prednosti meunarodne podjele rada, slobodnoj cirkulaciji kapitala i informacija, te zajednikom fondu znanja i tehnologije. Trite u tradicionalnom smislu unutar njih gubi na znaenju, jer se trgovina sve vie odvija unutar same korporacije. Christian Palloix se u svom prilogu marksistike kritike kapitala posebno osvre na multinacionalne korporacije kao najrazvijeniji oblik koncentracije kapitala, i navodi da su prve nastale u sredini 19. stoljea Singer, International Harvester, Electric, Ford i sl.23 Obiljeja su im u bitnoj mjeri ista kao i danas: 1. stvaranje meunarodnih financijskih privatnih organizacija koje sjedinjuju meunarodni industrijski i meunarodni bankovni kapital, 2. trite kao automatski regulator proizvodnih jedinica nestaje, 3. proizvodnja, promet i prodaja su pod kontrolom jedinstvenoga centra
23 C. Palloix, Svjetska kapitalistika privreda i multinacionalne kompanije, Stvarnost, Zagreb, 1979.

138

ANKICA AKARDI

odluivanja, tj. financijskog kapitala, 4. iako je uprava poduzea prividno decentralizirana, postoji strogo odreena hijerarhija odluivanja, 5. pojavljuju se nove proizvodne snage informatizacija, automatizacija i kemizacija i 6. sve je vea vanost samoga procesa odluivanja na temelju planiranja. Ova zadnja stavka pokazuje da je planiranje trgovine u svjetskim lancima u odnosu endogenih-egzogenih ekonomskih imbenika (poput tono odreenoga mjesta proizvodnje, prodaje, potronje, koliine, cijene, ukusa, tehnologija, ekolokih uvjetovanja) od iznimne vanosti za reproduciranje kapitala. Budui da je kapital drutvena relacija koja obnavlja samo-proirivanje vrijednosti, proizvodnju, aproprijaciju i akumulaciju vika vrijednosti, njegova je cirkulacija vana i kao preduvjet reprodukcije drutvene cjeline. Pored toga, multinacionalne i transnacionalne industrijske i financijske organizacije strukturiraju kretanje (i roba i ljudi), tako utvrujui temeljne poveznice biopolitkoga svijeta. One oblikuju podruja i stanovnitvo, postajui aktivacijski instrumenti za biljeenje tokova roba, novca i stanovnitva. Radna snaga se rasporeuje po razliitim tritima, funkcionalno joj se dodjeljuju izvori i hijerarhijski organiziraju razni sektori svjetske proizvodnje.24 Novi oblici internacionalizacije kapitala, prema modelima multinacionalnih korporacija, bolje su prilagoeni realnostima suvremenoga svijeta, zahvaenoga antikolonijalnom revolucijom, u kojem su sve tee odrivi klasini oblici otvorene politike dominacije. Takva se strategija esto kosi s monetarnom, fiskalnom i razvojnom politikom nacionalnih drava, no globalni karakter drutvenoga ureenja ipak prednjai u vanosti prema odluci pojedinane nacionalne drave. 2. Model neoliberalne drave oblik je u koji prelazi stara nacionalna drava. Vjerojatnost preobrazbe nacionalne drave u neoliberalistiku raste sa strukturnim prilagoavanjem i discipliniranjem drava za otvorenost prema modelu dominantne makroekonomske politike. U okviru nadnacionalne drave periferne drave su druge na potezu i imaju strukturni zaostatak prema centru svjetskoga trita. U
24 Najpogodnije zemlje za brzu eksploataciju radne snage su zemlje u razvoju, posebice one koje mijenjaju dravno ureenje; za njih se dri da nisu dovoljno stabilne i sposobne sprovesti promjene, pa se takve sprovode na meunarodnoj razini. To pogoduje snalaljivima koji otvaraju put irenju lanca multinacionalnih korporacija koje manipuliraju cijenama. Cijene odreenih sirovina, kojima nerazvijene zemlje obiluju, stalno opadaju kako bi zapadne korporacije mogle jeftino uvoziti potrebnu robu. Tako da se zapravo siromane zemlje iskoritavaju, a krediti koji su posueni radi ukljuivanja u proces razvoja, rezultiraju novim zaduivanjima koji slue za otplaivanje starih dugova. Konani rezultat je poveanje ukupnoga duga i nemogunost njegove otplate. Podaci iz 2007. godine kau: 500 najveih MNK-a kontrolira 42% svjetskoga bogatstva s tendencijom rasta, od sto najveih ekonomija 51% ine MNK, a 49% drave. Nadalje, ako izuzmemo devet najbogatijih drava po bruto nacionalnom dohotku (SAD, Japan, Njemaka, Francuska, Italija, Velika Britanija, Brazil, Kanada i Kina), 200 najbogatijih korporacija ekonomski je monije od ostatka svijeta. Usp. URL: http://www.globalissues.org/TradeRelated/Corporations.asp (oitano sa stranice 9. srpnja 2007.)

139

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

tom se sluaju zemlje u tranziciji strogo uvjetuje prijetnjom oduzimanjem kreditnih zajmova, stalnim nadziranjem i analiziranjem uspjenosti trine politike.25 Zanimljiv je i posve simptomatian sluaj da neoliberalne drave ne samo da mijenjaju ili dokidaju socijalno polje unutar drava, ve pritomu i inzistiraju na nazivu nacionalna. Taj oblik nacionalne drave, odgovarajui svjetskome tritu, ukazuje na to kako se iza ispranjene ideje nacionalne drave posve radikalnim potezima ona zapravo obnavlja. Upravo tako postavljena vanjska i unutarnja proturjeja pokazuju koliko su etnika drava i ideja neoliberalne nacionalne drave u neobino bliskoj vezi i koliko se meusobno uvjetuju. Imajui u vidu historijsko-materijalnu dinamiku odnosa neoliberalizma i kapitalizma, podvucimo sljedee injenice. Do Prvoga svjetskog rata spomenuti odnos se razvija u vidu stanovitoga svjetskoga gospodarskog sustava u kojemu vladaju vodee kapitalistike zemlje, ponajprije Velika Britanija.26 Na kraju nacionalsocijalistike diktature i nakon Drugoga svjetskog rata u vidu se novoga poretka formulirao neoliberalizam kao specifino ekonomsko uenje, dodue s drutveno-politikim temeljnim zahtjevom, ali bez nekoga sveobuhvatnijeg programa. Tada se aktualni problemi liberalizma ponajvie koncentriraju oko svjetske gospodarske krize, nacionalsocijalizma faizma, staljinizma, Drugoga svjetskog rata i sukobljavanja na relaciji Istok-Zapad. Tako e liberalizam nakon 1945. godine nastupiti kao oivljena struktura sustava, povezana sa svim drugim aspektima gospodarskoga, drutvenog i dravnog poretka. No, primjerice, u praksi SR Njemake, neoliberalni koncepti izblijedili su u korist keynesijanskoga globalnog upravljanja, i to ezdesetih godina kada su se iskristalizirali procesi koncentracije drutvenih nejednakosti, prve strukturne krize i znakovi ope krize. Neuspjeh intervencija u gospodarskim krizama od 1973. do 1975. godine i poetkom osamdesetih godina pogodovao je drugom pokuaju uvoenja neoliberalnih gospodarskih teorija koje je predstavljao Milton Friedman.27 Tako e u prvi plan doi monetarizam i gospodarska politika usmjerena prema ponudi, a postupno se konceptualna granica izmeu neoliberalizma i neokonzervativizma u osamdesetim godinama gubi. Walter Eucken je, za razliku od Marxa, razvio teoriju poretka koja je pitanje gospodarskoga usmjeravanja, idealtipski decentraliziranoga preko trita ili centraliziranog u obliku gospodarstva s centralnim upravljanjem, smjestio u sredite zanimanja tako da se neoli-

25 Poetkom 21. stoljea MMF nadzire gospodarsku politiku barem svake tree suverene drave na Zemlji. Usp. U. Beck, Mo protiv moi u doba globalizacije, str. 332. 26 Usp. F. Braudel, Vrijeme svijeta III, August Cesarec, Zagreb, 1992. 27 Usp. M. Friedman, Kapitalizam i sloboda, Globus i kolska knjiga, Zagreb, 1992.

140

ANKICA AKARDI

beralistika koncepcija pojavila uz bok pojmu kapitalizma.28 On granice dravnoga upravljanja vidi izmeu politike poretka drava mora proizvesti okvir poretka nunog za funkcioniranje trinoga gospodarstva, a uz to, nametnuti i konkurenciju i procesne politike, tj. okvira legitimnoga dravnog rukovoenja. Nakon propasti sustava realnoga socijalizma i pojaane dravne intervencije u raspodjeli dohotka, kapitalizam je (i njegove varijante) preuzeo vodeu ulogu u gospodarskome sustavu. Neoliberali, koji su dobili na utjecaju od sredine sedamdesetih godina, negiraju temelje na kojima se gradila moderna socijalna drava. Hayek 29 osporava samu koncepciju distributivne socijalne pravde i potie na ideju razmjenske socijalne pravednosti koja je pod bitnim utjecajem trinih procesa. Kao veliki protivnik keynesijanizma, u svom e djelu Individualizam i ekonomski poredak utemeljiti tri znaajke koje e postati osnovom neoliberalistikoga uenja i povijesnoga, drutvenog i gospodarskog racionaliteta poretka Zapada: sloboda, efikasnost i pravda na osnovi najekonominijega trino-konkurentskoga komuniciranja i raspodjele znanja. Poticanjem individualizma u najveoj moguoj mjeri, neoliberalizam posve zanemaruje socijalna i drutvena pitanja jer ona, prema takvom stajalitu, svojim utjecajem nagrizaju individualni suverenitet i slobodu. U tom smislu e i Margaret Thatcher, britanska premijerka i velika zagovarateljica neoliberalizma, naglaavati kako drutvo ne postoji, ve postoje samo pojedinci i njihove obitelji. Tu se brie granica izmeu desnoga konzervativizma i neoliberalistike koncepcije drutva koja potie kapitalistiko trite bez ogranienja. Destimulirajui pritomu oblike socijalnoga povezivanja, a motivirajui koncept individual market-a, nova politika rezanja socijalnih prava odvija se i rezanjem socijalnih trokova. Takva politika se ponajvie provodila upravo u Velikoj Britaniji za vladavine Margaret Thatcher, u Sjedinjenim Dravama za vladavine Ronalda Reagana i u Europi, napose u sluaju zemalja u tranziciji koje se strukturno prilagoavaju programima MMF-a, EU-a, Svjetske banke itsl. 3. Ukratko i posve pojednostavljujui sluaj moemo rei da projekt neoliberalizma sainjava nekoliko momenata: vladavina trita, odnosno tenja da mehanizam regulacije u ekonomskim procesima i gibanjima ostane preputen slobodnom tritu, konkurenciji, odnosno nevidljivoj ruci i smanjenje prorauna za socijalne izdatke, odnosno smanjenje ulaganja u obrazovanje i zdravstvo, komunalne potrebe,
28 Vidi W. Moschel, Competition Policy from an Ordo Point of View, u: H. Willgerod i A. Peacock (ur.), German Neo-Liberals and the Social Market Economy, Palgrave Macmillan,1989. 29 Usp. F. A. Hayek, Individualizam i ekonomski poredak, Fakultet politikih znanosti, Zagreb, 2002.

141

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

pomo siromanima i slino. Uspostavljajui sistem deregulacije, koji je povezan s prvom pretpostavkom, zapravo se dokidaju intervencije drave i nadlenih institucija uvijek kada postoji mogunost da ta intervencija ugrozi profit. Kao trei kljuni moment valja navesti privatizaciju, i njoj pripadajue postupke, kojom se privatiziraju javna dobra, resursi i usluni servisi neke zemlje banke, ceste, kole, vodu i sl., ime dolazi do eliminiranja koncepta javnoga dobra (ili pretpostavke zajednice s konceptom individualne odgovornosti). Ideja noobdijske, dakle minimalne drave je imala zadatak tititi pojedince poreznim novcem, a sada se ultraminimalnom doktrinom prekida takav tip preraspodjele budui da je u izravnom sukobu s osobnim slobodama, prijeei pojedincima da slobodno raspolau svojim imetkom. Nozickov libertarijanski argument toga tipa ukazuje kako redistribucija dobara dovodi do toga da se imuniju klasu iskoritava ne bi li se popravilo stanje lijenih, nesnalaljivih i nedovoljno sposobnih za upravljanje rizikom.30 Ultraminimalna drava tako naplauje zatitu graana, koju mogu dobiti samo oni koji su je u stanju platiti. Taj neoliberalni koncept ne ostaje samo na vidljivoj razini dokidanja socijalnih prava, ve se jo dublje koncentrira na pojedince koji su bitni u financijskoj igri, time reproducirajui antagonizam rada i kapitala kao osnovu socio-ekonomske strukture kapitalistikoga drutva. Sistem deregulacije svoj vrhunac doivljava pri financijalizaciji trita, a koje konzekvence generiraju njegovi nedostaci mogli smo vidjeti od 2007 2008. godine kada je ekonomska kriza zahvatila ameriko hipotekarno trite.31 Za razliku od robnih derivata i industrijskoga kapitala (koji se sastoji od sredstava za proizvodnju i radne snage) financijalizacija trita omoguuje bru akumulaciju kapitala i financijskih derivata budui da ovdje izostaje moment proizvodnje, tj. moment ogranienja konstantnoga kapitala. No, ako doe do smetnji na financijskom tritu (npr. krize, ili u aproprijaciji vika vrijednosti, ili ako potroai nisu u mogunosti vratiti dug, ili koriste pravo na insolventnost) posljedice snosi i industrijski sektor. Ovaj ekonomski model koji se koncentrira na akumuliranje spekulativnoga kapitala moemo nazvati drugim valom neoliberalizma. Ono to je vano u tom smislu istai dvije su injenice. Prva: kriza koja se geografski pojavila u SAD ubrzo zahvaa i zemlje koje naizgled nemaju veze s njom. Dakle, posrijedi su strukturni momenti krize makroekonomije koji zahvaaju centar i zemlje periferije (primjerice zemlje Jugoistone Europe, Grka, Irska, Italija). Druga: financijalizacija ne znai samo preskakanje proizvodnje u poduzeima da bi se ubrzao rast profita i
30 R. Nozick, Anarhija, drava i utopija, Jesenski i Turk, Zagreb, 2003. 31 P. Mattick, Business as Usual. The Economic Crisis and the Failure of Capitalism. Reaktion Books, London, 2011.

142

ANKICA AKARDI

jaanje financijskoga sektora, ve ona obuhvaa i sferu koju naizgled ne veemo za financijska poduzea (kuanstva i dravne institucije). To e rei da se neoliberalna doktrina itekako pojavljuje i mimo trita (premda i mimo klasine industrijske proizvodnje) i da postoji veliki problem pri razgranienju unutar-ekonomskih i van-ekonomskih faktora te da je zadatak neoliberalizma reproducirati drutvo kao cjelinu, njezine intimne, privatne i javne imbenike.32 Ne podcjenjujui stajalite o kontinuitetu moi nekolicine drava koje imaju prevlast nad drugim nacijama i regijama zemaljske kugle, Hardt i Negri zauzimaju stav da je nova drutveno-politika paradigma istovremeno i sustav i hijerarhija, centralizirana izgradnja normi i dalekosena proizvodnja legitimacije, rairena po prostoru cijeloga svijeta. 33 Ukupnost sustava zbliava i objedinjuje svjetske aktere, raskidajui odluno sa svakom prijanjom dijalektikom i radei na takvom obliku zdruivanja koje bi istovremeno bilo pravocrtno i spontano. Na taj nain, tvrde Hardt i Negri, vie ne moemo govoriti o klasinom poimanju vladanja; ono je u suvremenom sluaju zastupljeno kao strukturna logika koja najee nije vidljiva, ali je vrlo djelotvorna. Nesumnjivo, autori se Imperija referiraju na Foucaulta kad je rije o specifinom modalitetu moi i vladanja za koji pretpostavljaju da je osnova nove drutveno-politike formacije. Foucaultovo historijsko-teorijsko i historijsko-politiko pitanje ih navodi na zakljuak da je nova epizoda vladanja lukaviji, tj. prikriveniji oblik moi:
... ono je apsolutno nespojivo s novim postupcima moi koji funkcioniraju ne kao pravo, ve kao tehnika, ne kao zakon, ve kao normalizacija, ne kao kazna, ve kao kontrola i koji se provode na razinama i u oblicima koji nadilaze dravu i njezine aparate.34
32 Uputno je razmotriti i neke studije feministike ekonomike i feministike marksistike ekonomike koje analiziraju relaciju van-ekonomskih i unutar-ekonomskih faktora budui da one direktno ukazuju na proirenje financijskoga trita i na sektor koji je tradicionalno i neoklasino-ekonomski uzeto oznaen kao ne-financijski. Usp. spomenutu knjigu Ben Finea iz fusnote 14, potom primjerice M. A. Ferber i Julie A. Nelson (ur.), Feminist Economics Today. Beyond Economic Man, UCP, Chicago/London, 2003., J. A. Nelson, Feminism, Objectivity and Economics, Routledge, New York, 2003. ili D. K. Barker i E. Kuiper (ur.), Toward a Feminist Philosophy of Economics, Routledge, London/New York, 2003., koristan je i blog Nancy Folbre Economix (http://economix.blogs.nytimes.com/tag/nancy-folbre). Vid. i deset principa feministike ekonomike (http://www.facstaff.bucknell.edu/gschnedr/FemPrcpls.htm). Treba naglasiti da postoji itav niz esencijalistikih pristupa u feministikoj ekonomiji koji se baziraju na razlici gift i exchange ekonomija, no njihov mahom ekofeministiki i matrijarhalni pristup esto zavrava u kulturno-identitetskoj teoriji koja nije dostatna za analizu osnovnih problema suvremene kapitalistike ekonomike, poput, primjerice, odnosa rada i kapitala. Usp. npr. radove G. Vaughan: Women and the Gift Economy, Inanna Publication and Education, Toronto, 2007. ili For-Giving. A Feminist Criticism of Exchange, Anomaly Press and Plain View Press, 2002. 33 Usp. M. Hardt i A. Negri, Imperij, Arkzin i Multimedijalni institut, Zagreb, 2003. 34 M. Foucault, Znanje i mo, str. 63.

143

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

Analiza tehnologije odnosa moi mora istovremeno ukljuivati pitanje o hipostaziranosti, kontingentnosti drutveno-simbolike borbe i nejednakih odnosa snaga koji se ostvaruju i na bazinoj razini pojedinanih tijela kao i na institucionalnoj. Dublja analiza (koju ovdje neemo moi sustavno izvesti) bi svakako pokuala ui u trag vezama, potporama, uincima moi, efektima drave i entitetima koji podupiru samorazumljivosti zateenoga svijeta svakodnevlja. ini se da su se svi Foucaultovi fokusi na teoriju drave i tehnike instrumenata kojima se ona materijalizira orijentirali na efekte koje drava producira uslijed neoliberalne ideologije.35 Odrediti to je drava danas i u emu se sastoji njezina vanost viestruko je sloeni zadatak, stoga je i njezina (nuna) kritika i analiza dvostruko tea. Iako je teorija drutvenoga ugovora metapovijesna pria kojom itamo metodoloki uvjetovanu spremnost prirode na uspostavu drutva, ona nije dovoljni deskripcijski momentum nastanka drave. Premda, ona ostaje nezaobilaznom ako elimo ispitati konzekvencije odreenih strategijskih postupaka drave:
Obeanje, pristanak ili ugovor su prije svega rezultat, a ne uzrok strategijske artikulacije.36

Da bismo potpunije opisali funkcije drave, politika analiza se mora strukturirati na razini koja ide ispod formalne drave, ona ispituje njezine tehnike, strategije, uinke i artikulacije u vaninstitucionalnim pojavama. Naglasak je na procedurama (ne institucijama), ime se usput ukazuje i na stanje drave-suvereniteta, to pratimo u horizontu neoliberalne ideologije. Paradoksalnost takve ideologije jest u tomu to ona minimalizira dravne ovlasti ali svojim strategijama organizira i reproducira svijet svakodnevlja upravo kao integralni dio dravnih procedura i uinaka. Regulirane aktivnosti, radna snaga i tjelesna efikasnost, rodna asimetrija, izvedbe seksa, diskursne seksualnosti, discipline i vjebe, nunost ekspertiza u kapitalistikom okruenju, strukturne rupe u dihotomiji javno-privatno primjerci su u kojima se ogleda biopolitika proizvodnja neoliberalne ideologije. Ideologija neoliberalizma i strategije kapitalizma bilo Thatcher-Reagan modela ili onoga to smo za potrebe rada nazvali drugim valom neoliberalizma koriste se tehnikama upravljanja kao konzekvencijama specifinih manifestacija odnosa mo-znanje. Ono ime takav sustav treba iznimno vladati jest spremnost da zna
35 Premda je standardne teorije drave smatrao neprikladnim za svaku ozbiljniju i cjelovitiju elaboraciju problema suvremenoga stanja drave, i sam, zapravo, kreira jednu takvu teoriju. Usp. T. Lemke, An indigestible meal? Foucault, governmentality and state theory, Distinktion: Scandinavian Journal of Social Theory, No. 15, 2007. 36 Usp. isto, str. 10. U tom smislu analize teorije drutvenoga ugovora kao prevoditeljskog ina postaju posve plauzibilne.

144

ANKICA AKARDI

procijeniti zahtjeve za intervencijom, da bude sposoban razluiti rizike te pokrenuti razliite instrumentarije u nastaloj krizi:
Imperij se stvara ne na osnovi same sile ve na sposobnosti da se sila predstavi kao da je u slubi prava i mira.37

Dakako, i ovdje moramo govoriti o reprodukciji nejednakih odnosa snaga ukorist superordiniranosti ekspertize. ini se da je bitan element neoliberalne ideologije (ba kao i kapitalizma) njezina biopolitika narav. Ona je oblik moi koji postie svoju djelotvornost tek kada se potpuno pounutri, kada postane integralna, ivotna funkcija koju svaki pojedinac prihvaa i reaktivira vlastitim pristankom i ponavljanjem. Neoliberalizam proizvodi zaduenog pojedinca/subjekta koji reproducira vlastiti dug kao mehanizam samo-discipline. Mehanizam posve slino funkcionira i kad je discipliniranje radne snage posrijedi pristanak na neplaeni rad kojim se stvara viak vrijednosti, a koji dolazi s ugovorom o prodaji rada. Gramsci je na primjeru Fordovih inspekcijskih slubi koje su kontrolirale kako radnici troe svoje nadnice i kako privatno ive pokazao koliko je bitno radnike disciplinirati i izvan radnoga vremena, tj. koliko su potrebe privatne razine ivota esencijalne za ekonomsko planiranje.38 Nije dobro za radne navike tijekom radnoga tjedna piti alkohol ili se seksati. Zaotreno govorei, ovdje vie ne govorimo o pojedincima nego discipliniranim tijelima koja jedino kao takva mogu efikasno reproducirati rad i njegovu snagu kao varijabilni kapital:
Ti novi metodi (rada, op. a,) zahtevaju strogu disciplinu seksualnih nagona (nervnog sistema), to jest jaanje porodice u irokom smislu (ne ovog ili onog porodinog sistema), regulisanje i postojanost seksualnih odnosa.39 Pitanje vezano za alkohol je seksualno pitanje: zloupotrebljavanje i neuredno obavljanje seksualnih funkcija jeste, posle alkoholizma, najopasniji neprijatelj nervnih energija, i opte je zapaanje da besomuan rad izaziva alkoholiarsku i seksualnu izopaenost.40

Funkcije koje su odreivale organizacije poput UN zajedno s multinacionalnim i transnacionalnim financijskim i trgovinskim organizacijama (MMF, GATT, Svjetska banka, EU) u historijsko-materijalnim uvjetima njihove uspostave, u starom meunarodnom poretku, vie im ne osiguravaju dananju legitimnost. Kao takve,
37 Hardt i Negri, Imperij, str. 26. 38 A. Grami, Izabrana dela, Kultura, Beograd, 1959., napose poglavlje Neki vidovi seksualnoga pitanja. 39 Isto, str. 288. 40 Isto, str. 291.

145

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

one su gotovo neuinkovite izvan postojeih politiko-ekonomskih okvira. Njihov stari zadatak da pripremaju i ostvaruju dresuru u institucionalnim okvirima za obrazovanje nove neoliberalne elite sada zadobiva jedan drugaiji smisao. Osnovni se sastoji u tomu da to uinkovitije izgradi temeljne spone biopolitikoga svijeta koje su u prvomu redu oznaene odnosom kapitala i rada. Transformacija ivoga rada u kapital odvija se svakodnevno, kroz predmete, ali ne i u samim predmetima. Predmeti tako izgledaju kao aktivni inioci jer se svi postojei odnosi i uspostavljaju prije svega kroz njih, a to zato jer ljudima prava narav njihove aktivnosti nije jasna; brka se posredujua stvar s uzrokom. Osnova kapitalizma je zadovoljiti potrebu za reprodukcijom i uveanjem kapitala. Drutveni se odnosi u tom sluaju ne uspostavljaju neposredno ve kroz vrijednost predmeta i njegova znaenja. Svakodnevna se aktivnost ne razmjenjuje neposredno nego samo u obliku vrijednosti, a samim time, ono to se dogaa sa ivom, ljudskom aktivnou ne moe se sagledati kroz praenje te aktivnosti, ve samo kroz praenje svih preobraaja nastalih vrijednosti. I kada iva aktivnost ljudi poprimi oblik rada, ona poprima svojstvo konvertibilnosti, razmjenjivosti, poprima naprosto oblik vrijednosti. Drugim rijeima, rad moe biti razmjena za ekvivalentnu koliinu novca. Upravo svjesno otuenje ive aktivnosti, koje pripadnici kapitalistikoga drutva vide kao nuan uvjet opstanka, reproducira kapitalizam kao drutveni oblik u kojem je takvo otuenje nuan uvjet opstanka. Nitko drugi do ljudsko drutvo raa, dakle, periodine krize. Pa ipak ujedno znamo i da je kriza pravi bi za ljudsko drutvo, da ju se saekuje sa stravom i podnosi oajavajui, te ju dakle nitko ne prieljkuje i eli. Jer, osim za nekolicinu burzovnih grabljivaca koji se u krizi ele brzo obogatiti na raun drugih, pa pritom esto stradaju, kriza je za sve opasnost ili, u najmanju ruku smetnja. Nitko ne eli krizu, a ona ipak dolazi. Ljudi ju stvaraju svojim vlastitim rukama, pa ipak ju nipoto ne ele.41

41 R. Luxemburg, Uvod u nacionalnu ekonomiju, str. 55.

146

ANKICA AKARDI

LITERATURA:
Badiou, Alain, Metapolitics,Verso, London/ New York, 2005. Barker, D. K. i Kuiper, E. (ur.), Toward a Feminist Philosophy of Economics, Routledge, London/New York, 2003. Beck, Ulrich, Mo protiv moi u doba globalizacije. Nova svjetskopolitika ekonomija, kolska knjiga, Zagreb, 2004. Bodin, Jean, est knjiga o republici, Politika kultura, Zagreb, 2002. Bowels, Samuel, Post-Marxian economics: labour, learning and history, Social Science Information (SAGE, London, Beverly Hills and New Delhi), 24, 3 (1985), str. 507 528. Braudel, Fernand, Vrijeme svijeta III, August Cesarec, Zagreb, 1992. Brown, Wendy, States of Injury. Power and Freedom in Late Modernity, PUP, Princeton/ New Jersey, 1995. akardi, Ankica, Globalna neo-liberalna demokracija u minimalnoj dravi, Filozofska istraivanja, sv. 4 (2006), str. 849 861. akardi, Ankica, Reprodukcija biomoi, ARHE, sv. 10 (2008), str. 77 92. Ferber, M. A. i Nelson, Julie A. (ur.), Feminist Economics Today. Beyond Economic Man, UCP, Chicago/London, 2003. Fine, Ben i Saad-Filho, Alfredo, Marxs Capital, Pluto Press, 2010. Fine, Ben, Womens Employment and the Capitalist Family, Routledge, London/New York, 2002. Foucault, Michel, Nadzor i kazna. Roenje zatvora, Informator, Zagreb, 1994. Foucault, Michel, The Birth of Biopolitics. Lectures at the College de France, 1978 79, Palgrave Macmillan, 2008. Foucault, Michel, Znanje i mo, Globus, Zagreb, 1994. Friedman, Milton, Kapitalizam i sloboda, Globus i kolska knjiga, Zagreb, 1992. Grami, Antonio, Izabrana dela, Kultura, Beograd, 1959 Hardt, Michael i Negri, Antonio, Imperij, Arkzin i Multimedijalni institut, Zagreb, 2003. Hayek, Friedrich August von, Individualizam i ekonomski poredak, Fakultet politikih znanosti, Zagreb, 2002. Hayek, Friedrich August von, Put u ropstvo, KruZak, Zagreb, 2001. Held, David, Modeli demokracije, kolska knjiga, Zagreb, 1990. Held, Dejvid, Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd, 1997. Hinsley, F. H., Suverenitet, August Cesarec, Zagreb, 1992. Hirst, Paul i Thompson, Graham: Globalization in Question. The International Economy and the Possibilities of Governance, Polity Press, Cambridge, 1996. Hobbes, Thomas, Leviathan, J. C. A. Gaskin (ur.), O. U. P., Oxford/New York, 1996. Hoffman, Stanley, Reflections in the NationState in Western Europe Today, Journal of Common Market Studies, 21 (1 i 2/1982), str. 21 37.

147

2. A

MINIMALNA DRAVA I NEOLIBERALNE STRATEGIJE KAPITALIZMA

Jambrei Kirin, Renata, Old/New Economic Inequalities: Feminist Concerns and Visions, u: Jambrei Kirn, Renata i Prlenda, Sandra (ur.), Spiritual Practises and Economic Realities. Feminist Challenges, IEF i CS, Zg, 2011. Lemke, Thomas, An indigestible meal? Foucault, governmentality and state theory, Distinktion: Scandinavian Journal of Social Theory, No. 15, 2007. Locke, John, Political Writings, David Wootton (ur.), Penguin Books, London, 1993. Luxemburg, Rosa, Uvod u nacionalnu ekonomiju, CKDOZ, Zg, 1975. Marx, Karl, Temelji slobode. Osnovi kritike politike ekonomije (Grundrisse), Naprijed, Zagreb, 1974. Mattick, Paul, Business as Usual. The Economic Crisis and the Failure of Capitalism, Reaktion Books, London, 2011. Nelson, J. A., Feminism, Objectivity and Economics, Routledge, New York, 2003. Nozick, Robert, Anarhija, drava i utopija, Jesenski i Turk, Zagreb, 2003. Palloix, Christian, Svjetska kapitalistika privreda i multinacionalne kompanije, Stvarnost, Zagreb, 1979. Paanin, Ante, Moderna filozofija i politika, Informator, Zagreb, 1986. Prichard, Alex, David Held is an Anarchist: http://global-discourse.com/contents/davidheld-is-an-anarchist-discuss-by-alex-prichard/, oitano sa stranice 18. sijenja 2012. Schneider, Geoff i Shackelford, Jean, Ten Principles of Feminist Economics. A Modestly Proposed Antidote, http://www.facstaff.bucknell.edu/gschnedr/FemPrcpls.htm, oitano sa stranice 21. sijenja 2012. Vaughan, Genevieve (ur.), Women and the Gift Economy, Inanna Publication and Education, Toronto, 2007.

Vaughan, Genevieve, For-Giving. A Feminist Criticism of Exchange, Anomaly Press and Plain View Press, 2002. Weber, Max, Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus, Beltz, Athenum, 2000. Willgerod, Hans, i Peacock, Alan (ur.), German Neo-Liberals and the Social Market Economy, Palgrave Macmillan,1989. Global Issues: URL: http://www.globalissues. org/TradeRelated/Corporations.asp (oitano sa stranice 9. srpnja 2007.) Blog Nancy Folbre: Economix (http://economix.blogs.nytimes.com/tag/nancy-folbre)

148

DRAEN IMLEA

DRAEN IMLEA

EKOLOGIZACIJA KAPITALIZMA GREEN NEW DEAL ILI SAMO JO JEDAN UOBIAJENI DEAL?

APSTRAKT: Rad ima za cilj ui u analizu raznih prijedloga za oporavak od svjetske financijske krize, a koji su dobili zajedniki nazivnik greennew deal (novi zeleni sporazum). U uvodnom dijelu autor skicira kako je kriza nastala, ok koji je nastao zbog toga te rjeenja koja su ponudili svjetski monici iz politike i biznisa. Nakon toga se daje u potragu za pokuajima drugaijih rjeenja, tzv. green new dealova te tu daje prikaze koje su ponudili UNEP, think tank The New Economics Foundation, i europske stranke zelenih. Pri tome se uvijek dri linije kako bilo koji sporazum koji se koncentrira samo na ekoloke tehnologije, a ne usvaja i promjene paradigme na drugim bitnim poljima u naim drutvima kao to su politika, ekonomija, kvaliteta ivota i druge, ne moe biti istinski new deal, ve samo usporavanje postojeeg klizenja utrke prema dnu. KLJUNE RIJEI: green new deal, kriza, tehnologija, javnost.

149

2. A

EKOLOGIZACIJA KAPITALIZMA GREEN NEW DEAL

Kada su 7. kolovoza 2007. godine iz francuske investicijske banke BNP Paribas najavili suspenziju tri svoja investicijska fonda, rijetki su znali kako nije rije o nekakvom neoekivanom posrtaju samo jedne od svjetski vanih banaka, ve o loginoj posljedici viegodinjeg destruktivnog financijskog balona koji je perfidno zaobilazio sve zakonske i moralne prepreke na svom putu. Svoju su odluku iz banke opravdali razlogom totalne evaporacije likvidnosti na tritu. Tako je za javnost u tren oka jedan od do tada neprikosnovenih temelja globalnog financijskog sustava kojem smo svi hrlili jer su ti temelji omoguavali vratolomije s kreditiranjem, nekontroliranu potronju i zaduivanje na nevieno odjednom zavrio uruavanjem. Premda, treba priznati da nisu svi pristali glumiti u toj farsi i mnogi su godinama zdravorazumski upozoravali kako taj balon mora puknuti uz vizionarsko upozorenje kako e, to due traje taj let balonom punim nevidljivih rupa, to tee posljedice za sobom ostaviti. A ovaj balon se zbilja napuhavao do nesluenog volumena. Problem je to su milijuni ljudi stajali oputeno preblizu sustava koji se kao nasmijeeni krpelj temelji na isisavanju svakog novia iz dubine naih depova. Zahvaljujui sklonosti trivijalizaciji svega bitnoga i ozbiljnoga, danas je taj dan poznat kao debtonation day. Ako se ve uobiajeno dogodila hollywoodizacija neega to ba i nije za alu, onda se moemo pitati gdje je, takoer uobiajeni, happy end, gdje su heroji koji su nas spasili i ulili nam nadu u rod ovjeka, gdje je ona fina poanta kako, unato svim debtonacijama i nedaama koje nas mogu zadesiti, sve ovo na naoj planeti (ipak) ima smisla i da pravda (ipak) pobjeuje. Samo treba biti na pravoj strani. Da, samo treba biti na pravoj strani. Problem je upravo u tome to je u ovom realistinom igrokazu biti na pravoj strani znailo biti na strani onih koji su sve i pripremili unaprijed, znajui kakav e biti kraj. Ponueni su nam kao rjeenja upravo uzroci problema. Pretjerana i nekontrolirana potronja i uz nju pripadajue mahnito i nepovratno zaduivanje, prezentirani kao klju oporavka ekonomije i povjerenja u sustav. tednja i nesudjelovanje u mantri kupi-potroi-baci to je mogue vie proizvoda u to je mogue manje vremena, maltene su pretvorene u dravne neprijatelje broj jedan. Gaenje po najvanijim svjetskim ekosustavima i potronja prirodnih resursa nemilice nastavljeni su kao da i njih kriza nije stanjila, uglavnom preko razine odrivosti, pa sada uznapredovalu potronju pokuavamo zadovoljiti smanjenom ponudom naeg planeta. Ukoliko e u budunosti uiti o nama ljudima, ta shizofrena neravnotea e vjerojatno ui na vrhove ljestvica za rubriku Iznimno glupo. Ono to je vjerojatno najtunije u tom ignoriranju temeljnog problema: povezanosti odnosa zdravlje planeta bolesna potronja (to treba itati kao: vie bolesne potronje, manje zdravlja planeta,
150

DRAEN IMLEA

a onda i nas samih i drugih ivih bia), jest iskoritavanje krize kako bi se dodatno pogoralo socijalno stanje u drutvu, te ljudska prava i graanske slobode. Ne samo da se iskoristio javni novac kako bi se sanirali privatni gubici, ve se i ta injenica iskoristila za jo veu kontrolu, siromaenje i ograniavanje prava te iste javnosti. Napredne ideje i pogledi na svijet pa i na nas same, istiu kako kriza i ne mora biti loa. Bez obzira govorili li o svom tijelu ili psihikom stanju, drutvenim problemima i potresima, kriza je u holistikom i zaokruenom pogledu na svijet uvijek upozorenje o neravnotei, disbalansu, upozorenje da je sve povezano i da smo jedan dio sebe ili drutva opasno zanemarili. Na krizu u tom sluaju moemo gledati i na kao nagovjetaj potrebe za rjeenjem, lijeenjem, povezivanjem u cjelinu. Kriza je prilika da svemu to nije dobro, pravedno ili pametno, promijenimo smjer i pokrenemo ivot prema boljem, humanijem, razumnijem. Iz tih razloga, a rekao bih i potreba, mnogi napredni mislioci i aktivisti su polagali nade u ovu krizu kao poetak otrijenjenja od sulude utrke prema dnu, kao poetak jednog drugaijeg svijeta koji je mogu. Oni manje ambiciozni, koji su se nadali tek da e se kriza iskoristiti kako bi sama ekonomija poela vie podravati podruja koja manje unitavaju planet i ljude, vrlo brzo su se razoarali. I ovdje smo od strane svjetskih monika imali obeanja kako e se na zahtjev ekolokih vizionara i tokova vremena, izlaz iz krize traiti i u poveanju ulaganja u energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije. No, kada se poblie pogledaju smjerovi i odredita kretanja javnog novca od nekoliko biliona dolara, koja je uloena u spaavanje neodrive ekonomije te saniranje tete pekuliranja i manipuliranja na burzama, onda vidimo kako energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije opet nisu dobili glavne uloge. Kina je u svoj ukupno veliki iznos investicija stavila i svoje uobiajene popravke i ulaganja u obnavljanje elektroenergetske i eljeznike mree; Kanada je prikazala svoje namjere ulaganja u koritenje nuklearne energije pod zeleni sektor; Njemaka je ekoloki osvijeteno ukljuila svoj program subvencioniranja kupovine novih automobila u zamjenu za stare neovisno o njihovoj potronji; a SAD su ak ubacile ulaganja u izgradnju cesta (Wuppertal Institute, 2009). Kako je precizno istakao njemaki Institut fr Weltwirtschaft, sa Sveuilita iz Kiela, svega 13% ukupnog svjetskog paketa za oporavak ekonomije, koji je greenwasherski obojen ekolokim, uloen je tako da za posljedicu ima smanjenje emisije ugljinog dioksida od 111 milijuna tona godinje, to je gigantskih 0,5% svjetske emisije. Nakon to je nastupilo otrijenjenje od ovih lanih rjeenja sve se ee poinje spominjati potreba za novim globalnim ugovorom koji bi donio novi razvoj pa je stoga i dobio prigodni naslov Green New Deal, ili u iroj varijanti Global Green New Deal.
151

2. A

EKOLOGIZACIJA KAPITALIZMA GREEN NEW DEAL

Premda danas najpoznatiji (da ne kaemo najagilniji) posljednji koji se pojavljuju kao zagovarai tog zelenog sporazuma su Ujedinjeni narodi, odnosno njihova agencija za okoli UNEP. Kao i mnoge stvari od ove nekad bitne institucije, i njihova verzija zelenog sporazuma ne ide dovoljno duboko i iroko za sve promjene koje su svijetu potrebne. UNEP je za svoju promociju odabrao kovanicu green economy, to je po njima ona ekonomija koja ima za posljedicu poboljanje kvalitetu ivota i drutvenu jednakost, pri emu znaajno smanjuje iscrpljivanje i rizike u okoliu (UNEP, 2011: 16). Zelena ekonomija ima za cilj smanjiti siromatvo, zaposliti ljude u novim ekoloki prihvatljivim i podravajuim sektorima. I to sve za svega 2% godinjeg BDP-a, to je oko 1,3 bilijuna dolara do 2050. godine. Taj novac bi bilo potrebno uloiti u najvanije sektore drutva, kao to su energija, transport, zgrade, poljoprivreda i ribarstvo, proizvodnja roba i usluga, gospodarenje vodama i otpadom... To bi po njima bilo dovoljno da se emisija CO2 do 2050. godine smanji na potrebnih 450 ppm, odnosno da ne preemo rast temperature od 2C. Podravamo ideju da se tih 2% globalnog BDP-a, bez kojih ne bi bilo nita od cijele ove velike prie, nabavi tako to e se smanjiti subvencije za sve one industrije, tehnologije i proizvode koje danas drave uveliko pomau, i to naim novcem. Primjerice, iskoritavanje fosilnih goriva se potpomae sa suludih 650 milijardi dolara godinje, a ribarstvo koje je prekomjerno iscrpilo veinu podruja u svjetskim oceanima i morima s 27 milijardi dolara godinje. Da me se ne shvati krivo, u ovom prijedlogu UNEP-a ima odlinih stvari, poput kritike BDP-a kao mjerila razvoja neke zemlje i kritike trenutne poljoprivredne politike koja na razini svijeta osiromauje tla i stvara glad. No, sve dok zelena ekonomija tvrdi kako je istovremeno i pro-growth, pro-jobs and pro-poor, vidi se da je tu teko doi do potrebne simbioze i sinergije, jer bi danas svima trebalo biti jasno kako rast kakav mi doivljavamo normalnim, ne samo da to nije, nego zapravo unitava poslove i stvara siromatvo. Inzistirati da e energetska efikasnost i ulaganja u obnovljive izvore energije, dovesti do nekakvog odrivog rasta, znai ne shvaati bit naeg problema. Problem dananjeg svijeta nije samo vrsta potronje, odnosno pretjerano koritenje fosilnih goriva, ve to to previe troi. Postoji jedna naoko sitna razlika koju zaslijepljeno previaju i mnogi ekolozi koji misle da nas solarna ili kakva god druga energija moe spasiti, a ta sitnica se zove odrivost; nije naime isto pokuati obnovljivim izvorima energije nadoknaditi potronju SAD, Italije i Njemake s jedne, ili Makedonije, Kostarike ili Vijetnama, s druge strane. Mnogi zaljubljenici u eko-tehnologije nikako da prihvate injenicu kako mi nemamo niti dovoljno resursa za razmaeni potroaki ivot
152

DRAEN IMLEA

kakav se na Zapada smatra neupitnim (to je jednom preiskreno izlanuo i sam George W. Bush), niti dovoljno vremena da to sve izgradimo u potrebnom roku, a niti dovoljno razraen ekonomsko-proizvodni sustav za to. I zato prije bilo kakvih oekivanja od energije sunca, vjetra i drugih obnovljivih resursa, trebali bismo vidjeti gdje moemo utedjeti energije, gdje je moemo efikasnije koristiti u smislu odrivijeg dizajna, kao i gdje je bespotrebno rasipamo. No, u ovom zelenom sporazumu neemo nai previe rijei o tednji (a da nije vezana za direktnu utedu novca ili energije od potronje energetski manje zahtjevnog ureaja ili tehnologije) niti smanjenju potronje energije, jer bi to zazvualo bogohulno za sve politiare, biznismene i javnost koje treba lobirati za onih 1,3 bilijuna godinje do 2050. godine. Ono to je apsurdno jest to da se u UNEP-ovom planu spominje injenica kako energetski efikasni ureaji ili tehnoloka rjeenja bez svijesti o potrebi smanjena ukupne potronje energije mogu rezultirati, to trenutno i jest sluaj na Zapadu, s poveanom potronjom, odnosno emisijom staklenikih plinova. To je zapakirano u termin povratni efekt i od 626 stranice izvjetaja tome je posveeno pola jedne. Dosta je dobro ovu injenicu ogolio Tim Jackson u knjizi Prosperity without growth? (2009), u kojoj je istaknuo kako je u redu to to UNEP zagovara transformacijsko miljenje, ali kad se svih 626 stranica proita pomno, pa posebno izmeu redaka, onda se vidi kako je ta silna koliina brojki i slova upregnuta u jedan jedini cilj novi ekonomski rast. Dodue, Achim Steiner, direktor UNEP-a, e se uvijek ograditi po svim pravilima zelene politike korektnosti pa rei kako je to drugaiji rast, kako se radi o zelenom pogonu rasta, ali ipak je u pitanju rast. Problem je u tome to nije mogue u okviru ovako strukturirane globalne ekonomije, govoriti o odrivosti ili ravnotei, jer je ona upravo strukturirana tako da ne moe opstati unutar odrivosti. Ukoliko globalnoj ekonomiji, itavom ovom svijetu, svima nama gladnima potronje, samo malo zazelenimo gospodarstvo bez dubljih promjena, ukinemo rast, pa makar ga mi malo i zazelenili, i dalje emo ostavljati preteki otisak ne samo po naem planetu, nego i jedni po drugima, posebno po siromanima, posebno po onima bez prava. Jer ovo o emu je rije bismo mogli i pohvaliti kad bi nam to bio prvi korak, al nama ne samo da je zadnji, nego je i jedan jedini. Mi bismo da sve ostane isto, ali samo da budemo malo efikasniji, kao da je efikasnost jedino to ugroava planet i siromane. Kako je dobro primijetio Robert Faber (2009) u svom tekstu Green New Deal, mogunosti i ogranienja, ovisnost o linearnom eksponencijalnom rastu ekonomije dovela je i do toga da je gladnim potroaima olakana suluda potronja, to je onda izmijenilo planet kao nikad do sad, a usput i dovelo do najvee financijske krize od 1930-ih godina prolog stoljea.

153

2. A

EKOLOGIZACIJA KAPITALIZMA GREEN NEW DEAL

Inae, ekonomski sustav uope nema nita protiv efikasnosti; dapae, ona donosi manju potronju energije pri proizvodnji, a to znai vie novca, a vie novca znai vie moi, a moe se rei i obrnuto. Od 1970-ih godina prolog stoljea neto to se struno naziva globalnim energetskim intenzitetom, a znai koliko nam je energije potrebno potroiti da bismo ostvarili odreenu zaradu, opalo je za 33 posto, posebno u ekonomski razvijenim zemljama. Od 1990. godine, kada je slubeno nastupio kraj povijesti i kapitalizam trijumfalno zavladao svijetom, energetski intenzitet je opadao za 0,7% godinje. Ali unato tom padu energetske intenzivnosti itati: rastu energetske efikasnosti emisija od 1970-ih porasla je za 70%, a od 1990-ih za 40%. Naime, poveana potronja i rast populacije su pojeli sve utede te svete energetske efikasnosti. Ukoliko bismo htjeli do 2050. godine zadovoljiti onih 450 ppm za stabilizaciju emisije staklenikih plinova, onda bi emisija trebala godinje opadati za 4,9%, a energetska efikasnost skakati, tj. rasti deseterostruko vie nego sada, to je science fiction. To su sve dobro shvatili u europskim zelenim strankama koje su zduno prihvatile koncept Green New Deala, no treba priznati da su otili puno dalje i dublje od UN-a. A zapravo je tonije da su prihvatile velik dio ideja onih koji su inicijatori potrebe novog smjera. Prva je o tome poela ozbiljno govoriti grupa okupljena oko ljeviarskog thinktanka the New Economics Foundation iz Britanije, koji ima status dugogodinjeg kritiara sadanjeg poretka, sa irokim rasponom lepeze interesa od politike preko ekonomije i socijalnih pitanja do ekolokih tema. Oformili su svoju prvu Green New Deal Group jo i prije nego li je ostatku svijeta bilo i na svjesnoj, a da i ne govorimo o akcijskoj, razini jasno da se sprema nova ekonomska kriza. Poetkom 2007. godine, njihova vizionarska skupina sastojala se od probranih i ve prekaljenih zagovaratelja promjene smjera od kojih emo spomenuti neke: Colin Hines, najpoznatiji po svojoj schumacherovskoj knjizi Localization a Global Manifesto; Jeremy Legget, autor brojnih knjiga o fosilnim gorivima i jedan od najeih promotora solarne energije na otoku; Caroline Lucas, dugogodinja parlamentarka Zelene stranke; Ann Petiffor, dugogodinja aktivistkinja za otpis duga siromanim zemljama; te domain Andrew Simms, koji je najpoznatiji po svojoj iznimnoj knjizi The Ecological Debt, koja na rijetko jasan i precizan nain opisuje kako bogate zemlje duguju siromanima za sve resurse koje su im stoljeima oduzimale i jo uvijek to ine. NEFovci su krenuli od triju zahtjeva koje su saeli u potrebe dugoronog restrukturiranja financijskog sektora, pravednijeg i preciznijeg poreznog sustava, te energetskih investicija u smjeru ekolokih tehnologija i energetske efikasnosti. Kada je to sve spojeno u jedno ima i vie smisla, od pukog sanjarenja
154

DRAEN IMLEA

kako e nas spasiti nepregledne plantae vjetrenjaa ili automobili na biogoriva. NEFovci se nisu libili niti zahtjeva za globalni oprost svih dugova, jer se njihov nastanak temelji na neodrivoj i nepravednoj ekonomiji, predloili su i reformu bankarskog sustava tako da se institucije koje se bave pekuliranjem i rizinim igrama na svjetskim financijskim tritima odvoje od banaka koje servisiraju plae i mirovine obinih ljudi. Takoer su u smjeru prema energetski odrivijem sustavu zagovarali promjenu investicijskih pravaca i politike subvencija s prednou za one tehnologije i projekte koji smanjuju koritenje fosilnih goriva i zapoljavaju ljude. U tom smislu su, to u ovom trenutku spada u ekstremnu ekonomsku alternativu, istakli i potrebu za tiskanjem novog dravnog novca koji bi bio osloboen kamata i kao takav namijenjen opim infrastrukturnim radovima i programima a da ostaje neoptereen opasnou da se drava u to ime zaduuje prema privatnim bankama. Europski zeleni su kao politika stranka naslijedili velik bio batine NEF-a; premda i tu vai uobiajena i poznata definicija Green New Deala kao mogunosti da se javni i privatni novac iskoriste u puno bolje svrhe, one koje tite okoli i planet te zapoljavaju ljude inei ih tako socijalno sigurnijima i ekonomski stabilnijima, ovdje se istie kako podrka eko-industrijama nije dovoljna, jer ak i zeleni ekonomski rast moe biti tetan, ukoliko jedino doprinosi rastu ve neodrivo visokih razina potronje prirodnih resursa (2009: 12). U citiranom dijelu izvjetaja A Green New Deal for Europe, koji je za njih izradio Wuppertal Institute, europski Zeleni upozoravaju kako Green New Deal treba biti vie od tehnoloke platforme za eko-industrije, te kako su nam potrebne strukturalne promjene na svim razinama drutva. Njihovi zahtjevi su: slobodno obrazovanje za sve; zdravstvo, socijalne usluge, energija, voda, javni transport trebaju biti dostupni i osigurani svim graanima i graankama; ukidanje BDP-a kao jedinog mjerila uspjenog razvoja zemlje i tome slino. Zdravu ekonomiju moemo imati samo dok je Zemlja zdrava; ekoloka i socijalna odrivost uvjet su zelenoj ekonomiji. Bez toga samo kriamo dane u ekanju do neke nove krize: financijske, ekoloke, socijalne, svjetske... Tako e biti dok ne shvatimo kako je, jednako kao i u ekosustavima, a to nas je preko svoje mree ivota poduio Fritjof Capra, i u naim drutvima sve povezano, utjee jedno na drugo, prelijeva se iz jednog podruja u drugo. U NEF-u istiu kako ne shvatiti da nam je potrebno istovremeno raditi i na promjeni ekonomskog modela i na ublaavanju utjecaja klimatskih promjena i na osiguranju resursa za energiju potivajui principe odrivosti, znai osuditi sebe na doivotnu robiju. Ja bih tu jo dodao kako je to nemogue i bez drugaijeg oblika politike participacije graana i graanki, odgovornosti i djelovanja onih koji obnaaju javne dunosti, pa i promjene sustava predstavljanja i zastupanja.
155

2. A

EKOLOGIZACIJA KAPITALIZMA GREEN NEW DEAL

LITERATURA:
Faber. R. Green New Deal, mogunosti i ogranienja, URL: http:www.h-alter.hr, 2009. Jackson, T. Prosperity without growth? The transition to a sustainable economy, URL: http://www.sd-commission.org.uk/publications.php?id=914 , 2009. The New Economics Foundation, A Green New Deal Joined-up policies to solve the triple crunch of the credit crisis, climate change and high oil prices, URL: http://www.theneweconomics.org, 2008. The New Economics Foundation, The cuts wont work Why spending on a Green New Deal will reduce the public debt, cut carbon emissions, increase energy security and reduce fuel poverty, URL: http://www.theneweconomics.org, 2009. The Wuppertal Institute A Green New Deal for Europe Towards green modernisation in the face of crisis, Brussels: Green European Foundation, 2009. UNEP Towards a Green Economy Pathways to Sustainable Development and Poverty Eradication, URL:http://www.unep.org/greeneconomy, 2011. Worldwatch Institute , Toward a Transatlantic Green New Deal: Tackling the Climate and Economic Crises, Brussels: Heinrich-Bll-Stiftung, European Union Office 2009.

156

2. I POSLE NEOLIBERALIZMA NEOLIBERALIZAM


B. Sluaj Balkan
Sreko Horvat i Igor tiks: Dobrodoli u pustinju tranzicije! Postsocijalizam, Evropska unija i nova levica na Balkanu Tihana Pupovac: Aporije direktne demokracije Andreja ivkovi: Povratak u budunost tranzicija na Balkanu

SREKO HORVAT I IGOR TIKS*

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE! POSTSOCIJALIZAM, EVROPSKA UNIJA I NOVA LEVICA NA BALKANU

APSTRAKT: Socijalni nemiri koji su potresli Balkan u 2011. ne mogu se u potpunosti razumeti ne uzevi u obzir analizu dvadesetogodinjeg eksperimentalnog politikog, drutvenog i ekonomskog inenjeringa, zvanog tranzicija. Njene posledice danas nigde nisu tako bolno oigledne kao na postsocijalistikom Balkanu. Stanje u regionu koji broji skoro ezdeset miliona ljudi omoguava nam da preispitamo teleoloki narativ tranzicije, kao i politiku i ekonomsku ideologiju u njenom temelju. U kolosalnim preobraajima koji imaju jednako gigantske drutvene i ekonomske posledice, vodea uloga rezervisana je za Evropsku uniju. Ovaj veliki poduhvat sa neokolonijalnim naznakama danas je u dubokoj krizi irom Balkana. Da bismo razumeli krizu i njene mogue uinke, treba da uzmemo u obzir iroku paletu mehanizama koje koristi EU ne bi li Balkan pacifikovala, stabilizovala i ukljuila (ali ne nuno i u potpunosti integrisala). U ovoj analizi ponudiemo pregled Balkanpolitik-e Evropske Unije. Sluaj Hrvatske ispostavlja se simptomatinim, a esti protesti koji pogaaju ovu buduu, dvadesetosmu lanicu EU ilustrativni su primer opteg raspoloenja na postsocijalistikom Balkanu. No, neto drugo takoe je vredno nae panje u ovom sluaju. U potpunosti nova, originalna i inventivna levica bez pandana u istonoj Evropi gde se levi pokret jo uvek bori sa politikom anatemom baenom na njega nakon 1989. izbila je u prvi plan unutar ponekad haotinih protesta, donosei nove metode i snagu subverzivnim politikama naeg vremena. KLJUNE REI: Balkan, postsocijalizam, tranzicija, Evropska unija, nova levica
* Sreko Horvat je filozof koji ivi i radi u Zagrebu. Objavio je est knjiga o radikalnoj teoriji i semiotici na hrvatskom jeziku. Trenutno je umetniki direktor (teorije) Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu. Igor tiks je nauni saradnik postdoktorskih studija na Univerzitetu u Edinburgu. Objavio je brojne naune lanke o pitanju dravljanstva i nacionalizmu na Balkanu. Autor je i dva romana prevedena na desetak evropskih jezika. Zajedno, Horvat i tiks napisali su knjigu Pravo na pobunu uvod u anatomiju graanskog otpora (Fraktura, Zagreb, 2010). Ovaj rad zasnovan je na duem eseju koji e objaviti pariski izdava Galaade u martu 2012.

159

2. B
UVOD

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

U senci trenutnih politikih promena na Bliskom istoku, protesta koji se odvijaju od Grke preko panije sve do Wall Streeta, i Balkan kljua. Svega est dana nakon samoubistva Mohameda Buazizija u Sidi Buzidu, etrdesetjednogodinji elektroinenjer Adrian Sobaru pokuao je da se ubije tokom govora rumunskog premijera u skuptini skaui sa balkona, obuen u majicu na kojoj je pisalo Ubili ste budunost nae dece! Prodali ste nas.1 Nije protestovao samo protiv ozbiljnih budetskih rezova (plate u javnom sektoru smanjene su za etvrtinu, a porez na promet porastao je sa 19% na 24%), ve posebno protiv snienja socijalnih davanja roditeljima sa decom sa posebnim potrebama, kakav je i on sam bio. Od poetka 2011, Rumunija je bila poprite velikih protesta protiv mera tednje i novog zakona o radu, to je odobrio MMF. U februaru je izbio sukob izmeu vlade i opozicije, to je kao rezultat imalo troje mrtvih na ulicama Tirane. Krajem istog meseca, veliki protesti potresli su i Hrvatsku. Od tada, demonstranti su gotovo mesec dana izlazili na ulice Zagreba i drugih velikih gradova. Ovi protesti odjeknuli su diljem bive Jugoslavije, a u toku 2011. demonstranti su isticali sline zahteve i parole u Srbiji (studenti i radnici) i Makedoniji (protiv policijske brutalnosti). Navedeni dogaaji privukli su malo panje meunarodnih mainstream medija. Pa ipak, za Slavoja ieka dogaaji u Hrvatskoj predstavljaju naznake dugo oekivanog buenja Istone Evrope i daju dobar primer onoga to e uskoro odigrati i u drugim zemljama.2 ta se zaista zbiva na Balkanu? Ukoliko postoje uticaji arapskog prolea na tekue proteste, gde se oni mogu manifestovati? Moemo li, uprkos svim oiglednim razlikama, otkriti i neke zajednike imenitelje? ta se zaista valja iza brega svih ovih izliva besa, te kakva je priroda zahteva sa kojima oni istupaju? Po naem miljenju, ovi dogaaji ne mogu se u potpunosti razumeti ukoliko se u obzir ne uzme analiza dvadesetogodinjeg eksperimentalnog politikog, drutvenog i ekonomskog inenjeringa, zvanog tranzicija. Njene posledice danas nigde nisu tako bolno oigledne kao na postsocijalistikom Balkanu. Stanje u regionu koji broji skoro ezdeset miliona ljudi omoguava nam da preispitamo teleoloki narativ tranzicije, kao i politiku i ekonomsku ideologiju u njenom temelju. U kolosalnim preobraajima koji imaju jednako gigantske drutvene i ekonomske
1 Vidi televizijski izvetaj na: http://vvv.bbc.co.uk/nevs/vorld-europe-12069724

2 U intervjuu koji je uradio Sreko Horvat, objavljen u hrvatskom nedeljniku Globus 8. aprila 2011. Za referencu na engleskom jeziku vidi iekov razgovor Ideja komunizma i njena aktuelnost, Institut za humanistike nauke Birkbek, 23. mart 2011. Dostupno na http://backdoorbroadcasting.net/2011/03/slavoj-zizekmasterclass-the-idea-of-communism-and-its-actuality/

160

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

posledice, vodea uloga rezervisana je za Evropsku uniju. Ovaj veliki poduhvat sa neokolonijalnim naznakama danas je u dubokoj krizi irom Balkana. Da bismo razumeli krizu i njene mogue uinke, treba da uzmemo u obzir iroku paletu mehanizama koje koristi EU ne bi li Balkan pacifikovala, stabilizovala i ukljuila (ali ne nuno i u potpunosti integrisala). Nigde EU nije u toj meri isprobavala svoju mo transformacije, esto izazivajui neeljene rezultate. U ovoj analizi ponudiemo pregled Balkanpolitik-e Evropske unije. Sluaj Hrvatske ispostavlja se simptomatinim, a esti protesti koji pogaaju ovu buduu, dvadesetosmu lanicu EU ilustrativni su primer opteg raspoloenja na postsocijalistikom Balkanu. No, neto drugo takoe je vredno nae panje u ovom sluaju. U potpunosti nova, originalna i inventivna levica bez pandana u istonoj Evropi gde se levi pokret jo uvek bori sa politikom anatemom baenom na njega nakon 1989. izbila je u prvi plan unutar ponekad haotinih protesta, donosei nove metode i snagu subverzivnim politikama naeg vremena. DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE! Na poetku protesta u Hrvatskoj, ministar unutranjih poslova Tomislav Karamarko nazvao je protestante Indijancima. Njegova ocena trebalo je da bude poniavajua za protestante, svodei ih na arenoliku paradu politiki nevanih inilaca. Ne samo da se ova omaka okrenula protiv samog ministra demonstranti su prihvatili uvredu i pretvorili je u satirino oruje protiv vlade, tako da su mnogi kasnije govorili o indijanskoj revoluciji ve je razotkrila sutinu istonoevropskog, a posebno balkanskog orsokaka danas. Uprkos obeanju demokratije 1989, te konanom pristizanju kraja istorije, postsocijalistiki graani ti Indijanci divljeg Istoka danas se uglavnom oseaju iskljuenim iz procesa odluivanja: za veinu parlamentarnih izbora ispostavilo se da nisu nita vie od puke smene Kurte Murtom unutar istovetne politike oligarhije koja ne pokazuje ozbiljne razlike u politikim programima i javnom govoru. Mnogi su izgubili posao (tokom privatizacijskih kampanja) ili su se uslovi rada pogorali i penzije smanjile; mnoge zajamene socijalne povlastice (kao to su besplatno kolstvo i zdravstvo) postepeno su nestale. Takoe, graani su visoko zadueni i duguju novac inostranim bankama irom Balkana koje upravljaju celim finansijskim sektorom.3 Nakon niza ruilakih ratova u bivoj Jugoslaviji koji su odneli i do sto trideset hiljada ivota, obeanje demokratije nije ni po
3 Na primer, 75,3% u Srbiji, 90% u Hrvatskoj i do 95% u Bosni i Hercegovini. Vidi (u pripremi) Yoji Koyama, Impact of the Global Financial Crisis on the Western Balkan Countries: Focusing on Croatia u: Rosefielde, S., Mizobata, S. i Kuboniwa, M. (ur.), Global Shock Wave, 2011.

161

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

drugi put ispunjeno 2000. godine, nakon pada autoritarnih vlastodraca Slobodana Miloevia i Franje Tumana. Poslednja decenija donela je samo jo jedan talas osiromaenja, ovog puta pod upravom evrokompatibilnih elita spremnih da sprovedu dalje neoliberalne reforme predstavljene kao neophodan deo procesa pristupanja EU. Rasturanje ostataka socijalistike drave nakon 1989. godine legitimisano je zahtevima za smanjenjem sveprisutne (i na nekim mestima totalitarne) dravne uprave po kratkom postupku. Ovaj proces obino dovodi do raspada postojeeg sistema socijalne zatite, kao i privatizacije (koja se najee pretvara u pljaku drutvene i dravne imovine) ili potpune korupcije onoga to je ostalo od dravnog aparata. Krajnji rezultat tog procesa predstavlja lanac onoga to danas nazivamoslabim dravama. EU, zajedno sa nekoliko meunarodnih organizacija kao to su STO i MMF, dala je prednost neoliberalnoj paradigmi privatizacije, deregulacije i slobodnog trita unutar minimalne drave. Za uzvrat, ove meunarodne institucije posluile su kao spoljni izvor legitimacije lokalne politike elite angaovane na pljakakom projektu isisavanja postojeih dravnih resursa ili imovine graana. Kada je tranzicija ila ruku pod ruku sa ratom, ovo isisavanje drutvenog i dravnog bogatstva nailazilo je na slab otpor. Diskurs nacionalizma pomogao je lokalnim elitama da preusmere drutveni ili dravni kapital u privatne ruke svoje sopstvene ili pak ruke onih lojalnih njima dajui im tako veliki privredni, socijalni i politiki presti po okonanju neprijateljstva. Kada se praina konano slegla, obini graani nali su se ne samo u opustoenoj zemlji, ve i sa praznim depovima i bez starog sistema socijalne zatite. Dovodei u pitanje ukupnost komunistikog institucionalnog naslea, ponovo je otvorenonacionalno pitanje na opasan nain, to je vidljivo u sluaju bive Jugoslavije i nekih delova biveg Sovjetskog Saveza, kao to su eenija, Gruzija, Jermenija, Azerbejdan i Moldavija. U praksi, to je predstavljalo transformaciju institucionalizovanih etnonacionalnih grupa u takmace ije su pljakake elite bile eljne da ugrabe i kontroliu koliko god resursa mogu, kako bi zauzele to bolje mesto unutar tranzicione igre. Pria o etnikim sukobima pokrenuta ukljuivanjem istone Evrope u kapitalistiku ekonomiju kojom dominira Zapad, a koja je stavila u pogon postojee etnoteritorijalne institucionalne aranmane tek treba da bude napisana. Do sada smo uglavnom itali o posledicama, a nismo dovodili u pitanje na koji nain lokalni politiki preduzetnici vide vezu izmeu njihovih etnikih grupa, teritorije i ekonomske eksploatacije i razmene sa Zapadom. Ako je etnopolitika postala jedini pouzdan izvor politike delatnosti i jedini mogui nain prisvajanja ili preuzimanja moi, onda iznenaenje nije bilo to da je

162

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

u multietnikoj sredini bivih socijalistikih federacija takozvani meuetniki sukob bio neposredna posledica uprave te same politike elite. Proces pretvaranja bivih socijalistikih drava u liberalne demokratije i privrede slobodnog trita (navodno su ova dva sijamski blizanci nove ere, premda tome sve vie protivurei kineski jednopartijski kapitalizam) bio je nazvan tranzicijom, uvodei u javni i politiki diskurs nadribiblijske naznake pristupanja zemlji izobilja nakon dugog ropstva. Iako su liberalno-demokratske prakse uvedene neposredno nakon 1989, zajedno sa pravilima slobodnog trita usvojenim ve u ranim 1990-im godinama, tranzicija se pretvorila u proces bez kraja i konca. Njene raznolikosti proizvele su ogromnu koliinu intelektualnog angamana, od izvetavanja do brda naunih proizvoda koji ukljuuju stotine doktorskih disertacija, novoosnovana odeljenja i akademske pozicije, ne bi li se nadzirala ova kolosalna promena. Pa ak i danas, dvadeset godina kasnije, ujemo kako je tranzicija nepotpuna. Izgleda da lutanju po pustopolju nema svretka. Uprkos retorici nepotpunosti (slino retorici nepotpune modernizacije u vezi sa Treim svetom), primeujemo da slobodno trite ipak suvereno vlada; postsocijalistike drave istone Evrope su u potpunosti pripojene kapitalistikom svetu, igrajui (u njemu) poluperiferne uloge. U praksi, to znai dostupnost jevtine i visoko obrazovane radne snage u blizini kapitalistikog jezgra i skoro potpunu ekonomsku zavisnost od tog jezgra i njegovih multinacionalnih banaka i preduzea, kao i, u krajnjoj liniji, akumulaciju duga. Na politikoj strani, liberalno-demokratske procedure kao da formalno postoje. Uprkos tome, ideja nepotpune tranzicije jo uvek preovlauje medijima i akademskim diskursom, i politike elite je koriste da opravdaju jo jedan talas privatizacije.4 Kao da se niko ne usuuje da kae da tranzicija podrazumeva upravo prikljuenje tih drava vrlo grubom kapitalizmu (re koju tranzitolozi inae retko koriste). U tom kontekstu, tranzicija kao takva odavno se zavrila. Vie ne postoji nita prema emu bi moglo da se tranzitira. Po naem miljenju, dva glavna razloga stoje iza ove retorike nepotpune tranzicije: izbegavanje suoavanja sa posledicama tranzicije u njihovoj punoj meri, te ouvanje diskursa i odnosa dominacije spram bivih socijalistikih drava. Stoga, jedna od osnovnih pretpostavki o veitoj tranziciji jeste potreba za tutorstvom i nadzorom.

4 Hrvatski neoliberalni ekonomista i bivi ministar finansija Borislav kegro je nedavno dao intervju za vodei hrvatski nedeljnik Globus pod nazivom kegrov manifest nove privatizacije, u kome tvrdi da Hrvatska treba da privatizuje svoja poslednja preostala zajednika dobra: vodu, ume i elektrinu energiju. On takoe opravdava svoju ulogu u prvom talasu privatizacije: Privatizacija je vrlo teka operacija, pri kojoj vam ne moe ostati uredno odijelo. Morate izai s nekim flekama. Ali netko je to morao obaviti.

163

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

Posmatrai esto ukazuju na jo jedan tranzicioni fenomen, pojavu komunistike nostalgije. Politiki sterilna nostalgija u duhu filma Zbogom, Lenjine esto je praena optim simpatijama, dok ispitivanja javnog mnjenja koja pokazuju da skoro 61% Rumuna misli da je ivot bio bolji pod aueskuom (Ceauescu) nailaze na snano neodobravanje, pa ak i razoaranje.5 Vatreni liberali mogu da kau kako je u pitanju egipatski mesni lonac: robovi uvek oseaju nostalgiju prema svojim tiranima, umesto da budu sreni zato to su slobodni, uprkos injenici da su u neposrednom domaaju obeane zemlje. Tumaenje nostalgije kao elje za maginim povratkom na stari socijalistiki reim kao da je pa neko ponudio taj izbor! znai izbegavanje pitanja koja kipte u pozadini ovih oseanja. Zato se danas ljudi oseaju politiki obespravljeno i ekonomski opljakano i porobljeno? Zato i kada su liberalne demokratije i kapitalistika ekonomija slobodnog trita pole po zlu zar zaista moe drugaije? i zato ne idu nabolje? Budui da komunistika nostalgija ne proizvodi nikakav politiki pokret ili program, odgovor se nalazi u iroko rasprostranjenom oseaju da neto ne valja u novom sistemu i da ga treba menjati sledei ideale koji su stajali iza velikodune socijalne politike bivih komunistikih drava. Slovenaki sociolog Mitja Velikonja u svojoj studiji Titostalgija6 ukazuje na dve vrste komunistike nostalgije: pasivnu, orijentisanu ka negovanju simbolikog naslea starog sistema, i aktivnu nostalgiju, koja pokuava da kritiki posmatra sadanju stvarnost kroz prizmu nespornih komunistikih dostignua u ekonomskoj i drutvenoj emancipaciji masa u XX veku. Oni koji ne mogu ili odbijaju da priznaju ova oseanja guraju glavu u pesak i ne vide sve vee nezadovoljstvo i socijalne zahteve koji dovode u pitanje tranziciju i kao proces reformi, i kao teleoloko-ideoloki konstrukt potinjavanja.

BALKANPOLITIK EVROPSKE UNIJE I GETO ZAPADNOG BALKANA


Evropska unija je glavni protagonista istone Evrope u tranziciji; u skladu sa svojom strategijom donetom u Kopenhagenu 1993, ona bi trebalo da obrazuje, nadzire i kanjava,7 nudei lanstvo u EU kao nagradu na kraju trnovitog puta tranzicije, gde eka, kako pria kae, demokratska i ekonomska nadoknada. Meutim,
5 Vidi Rosen Vasilev, The Tragic Failure of Post-Communism in Eastern Europe, objavljen na: http://vvv.globalresearch.ca/indek.php?contekt=va&aid=23616, 8. mart 2011. 6 Mitja Velikonja, Titostalgia A Study of Nostalgia for Josip Broz, Mediawatch, Mirovni institut, Ljubljana, 2008, dostupna na: http://mediawatch.mirovni-institut.si/eng/Titostalgia.pdf (srpski prevod: M. Velikonja, Titoslagija, Biblioteka XX vek, Beograd, 2010). 7 Autori oigledno aludiraju na ve klasino delo Miela Fukoa (Michel Foucault) Nadzirati i kanjavati: raanje zatvora (objavila Prosveta, Beograd, 1987) prim. prev.

164

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

realnost je unitila tu bajkovitu sliku: ak i kada je cilj konano ostvaren, obeanje nije u potpunosti odrano sve, osim tri zemlje-lanice stare Evrope, odmah su uvele radna ogranienja na slobodan protok graana nove Evrope, krei obeanje jednakosti svih evropskih graana. Umesto slobodnog protoka ljudi, uglavnom postoji slobodan protok kapitala. tavie, postoji ak potreba za daljim monitoringom zemalja istonog Balkana, iji se graani (u pravnom smislu i evropski) esto tretiraju kao graani treeg reda, to se pokazalo u sluaju Rumuna (od kojih su veina Romi) koji su nedavno kao ilegalni imigranti proterani iz Francuske. Nije postignuto ekonomsko blagostanje, niti je demokratija procvetala. EU je bila najmoniji politiki i ekonomski faktor na postsocijalistikom Balkanu, iji je politiki pejza raznolik u meri u kojoj ni jedno drugo mesto u Evropi nije. Nigde kao na ovom poluostrvu nije mission civilisatrice8 toliko primetan. Iako je u potpunosti integrisala Sloveniju, Unija i dalje nadgleda Rumuniju i Bugarsku koje su estoko kritikovane i sankcionisane (posebno Bugarska, koja je izgubila milione iz fondova EU), jer nisu u stanju da uhvate korak sa ostatkom EU. etiri godine nakon integracije, te zemlje su teko pogoene privrednom krizom.9 EU ne samo da nadgleda zemlje-kandidate zapadnog Balkana (pregovori su samo eufemizam za jednosmernu komunikaciju koja nije nita vie od prevedi-i-primeni acquis communautaire),10 ve odrava dva protektorata (Bosnu i Kosovo). EU je razvila raznovrsne pristupe: disciplinovanje i kanjavanje lanica (Rumunija i Bugarska), bilateralne pregovore o lanstvu (Hrvatska i Crna Gora), kanjavanje i nagraivanje (Srbija i Albanija), upravljanje (Bosna), de facto vladanje (Kosovo) i, na kraju, ignorisanje (Makedonija je blokirana u sporu oko imena sa Grkom). Zajedniki imenitelj ovih pristupa danas jeste kriza. Socijalna tama zavladala je nad takozvanim zapadnim Balkanom, jo jednim geopolitikim konstruktom skovanim u Briselu, sastavljenim od bivih jugoslovenskih republika, iz koga je izuzeta Slovenija, a pridodata Albanija. S druge strane, ovaj deo Balkana ima jo sloenije osobine: to nije samo postsocijalistiki, ve i postkonfliktni region koji jo osea posledice raspada SFRJ. U potpunosti je okruen lanicama EU, nalazei se u nekoj vrsti geta oko koga je engenski prsten polako rasporeen, gde Slovenija, Maarska i Grka patroliraju Tvravom,11 igrajui ulogu
8 Mission civilisatrice (fr.) tj. civilizacijska misija, racionalno opravdanje kolonizacije necivilizovanih, danas vidljivo pre svega u ideologiji nepomirljivog sukoba civilizacija, tzv. clash of civilizations prim. prev. 9 Vassilev, op. cit. 10 Acquis communautaire jedan je od najznaajnijih pravnih i politikih principa evropskih integracija. Predstavlja skup prava i obaveza koje sve drave lanice povezuje unutar Evropske unije prim. prev. 11 Autori koriste popularnu sintagmu Fortress Europe, ovde skraenu u jednu re: tvrava prim. prev.

165

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

za koju se, za sada neuspeno, uvebavaju Rumunija i Bugarska. engensko proirenje umesto proirenja EU moe se sagledati kao nastavak politike suzbijanja sukoba iz 1990-ih, kada je glavni cilj bio spreiti prelivanje rata u Jugoslaviji preko njenih bivih meunarodnih granica. U tom kontekstu uprkos minus Slovenija, plus Albanija pristupu koji prikriva injenicu da je Slovenija jo uvek duboko ukljuena u odnose sa junom braom i da je Albanija prevashodno bliska sa svojim sunarodnicima na Kosovu Jugoslavija nije nestala kao geopolitiki prostor. Oseaj jedinstva u regionu, uprkos sukobima, naveo je Tima Dudu (Tim Judah) da osmisli novi termin za ovaj prostor jugosfera.12 Taj izraz se brzo rairio. Meutim, on nam ne govori mnogo o injenici da sfere nisu obrazovane samo svojim unutranjim centripetalnim silama, ve to je daleko vanije i spoljnim granicama, ili izolacijom od drugih sfera. Bezbednosni i stabilizacijski pristup jo uvek je neprikosnoveni prioritet Evropske unije, iako se ini da je u dubokoj krizi. Tokom poslednjih pet godina videli smo jo jednu podelu (Crna Gora naputa kratkotrajnu Solaniju, kako je unija sa Srbijom bila popularno zvana posle 2003.) i secesiju (Kosova od Srbije), to je dodatno razmrvilo jugosferu. Ovo usitnjavanje nije ogranieno na bive administrativne granice izmeu republika i autonomnih pokrajina Jugoslavije. Severnim delom Kosova oko grada Mitrovice, naseljenim srpskim stanovnitvom, i dalje upravlja Srbija, a nove srpske enklave stvorene su diljem Kosova. Dejtonski sporazum u Bosni ouvao je meuetnike podele etnoteritorijalnim i konsocijacijskim dogovorom i stoga nije uspeo da preokrene politiku etnikog ienja. U Makedoniji, nakon sukoba 2001, Ohridski okvirni sporazum izmeu albanskih pobunjenika i makedonske vlade (koji je sponzorisala EU) ustanovio je teritorijalne izmene na optinskom nivou, dalje razdvajajui albansku i makedonsku zajednicu. Dakle, konsocijacijski i etnoteritorijalni pristup koji ima za cilj stabilizaciju postignutu u kratkom roku zaustavljanjem nasilja raa dalje podele i nestabilnosti na srednje ili due staze to je oevidno u sluaju Bosne i Kosova (samim tim nuno i Srbije), kao i Makedonije. Za razliku od drugih regiona, EU je neposredno angaovana na Balkanu. Kosovo je de facto pod upravom EU, posredstvom svoje misije reda i zakona (EULex), iako pet lanica EU i dalje odbija da priznaju novu dravu, ali uestvuje u misiji. Ovo otkriva neuspeh strategije za nezavisnost Kosova koju predvodi SAD, a sledi veina lanica EU, strategije koja zemlju i njeno stanovnitvo smeta u limb deliminog priznanja, spreavajui pristup bilo kojoj meunarodnoj organizaciji. Pored
12 Tim Judah, Yugoslavia is dead, long live the Yugosphere, LSEE papers on South-East Europe, novembar 2009.

166

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

Bosne i Kosova, evropske snage pod vostvom Italije intervenisale su u Albaniji 1997, vojska EU bila je prisutna i u Makedoniji, a mnoge lanice EU bile su ukljuene u NATO bombardovanje tadanje Savezne Republike Jugoslavije. Stoga, EU na Balkanu nije samo klub koji testira svoje kandidate. Ona je aktivan igra u transformaciji regiona politiki, drutveno i ekonomski. Na pregled Balkanpolitike Evropske unije sada trai odgovor na pitanje zato je politika stabilizacije i integracije doivela neuspeh? IMPERIJA I BALKANSKA KRIZA SAD uopte, kao i EU (posebno na Balkanu), prikrivaju svoju dominaciju kroz izgradnju drave, politiku izgradnje kapaciteta i lokalno vlasnitvo. To je upravo ono to Dejvid endler (David Chandler) naziva Imperijom u poricanju (Empire in denial),13 nudei ubedljivu argumentaciju o neokolonijalizmu koji se maskira kao dravotvorni projekat. Dobar primer toga su Bosna i Kosovo ve neko vreme, ali i Irak i Avganistan danas, i moda Libija ili neke druge zemlje Bliskog istoka sutra. Strategija stvaranja lokalnog vlasnitva u praksi nije nita drugo do sprovoenje spolja nametnute reforme, prebacujui odgovornost na lokalne elite. Imperija u poricanju ne vlada neposredno, zbog visokih trokova i nepopularnosti ovog naina dominacije, ve sluei se prijateljskim reimima koji preuzimaju odgovornost za izgradnju drave ili integraciju drave u Evropsku uniju. Meutim, problemi nastaju kada izabrane lokalne elite izbegavaju saradnju u oblastima koje bi sasekle granu na kojoj sedi njihova mo, jer pojaavaju institucionalnu nezavisnost, posebno pravosua i policije. Problem je dalje pogoran ideolokom nemoi Imperije u poricanju da dovede u pitanje ove izabrane voe, iako su izbori sami izloeni razliitim predizbornim i postizbornim nametaljkama lokalnih oligarhija. Sem toga, insistira se na kontinuiranom sprovoenju neoliberalnih reformi koje bi trebalo da preduzme ta ista demokratski izabrana, izuzetno korumpirana i duboko nedemokratska elita, koja na kraju jedina ima koristi od ovih reformi. Tirkes (Mustafa Trkes) i Gegez (Gksu Gkgz) istiu da glavna strategija Evropske komisije jeste upravo neoliberalno restrukturiranje, koji u praksi podriva demokratski razvoj kao zacrtani cilj EU delatnosti, i omoguava autoritarne prakse.14 Dakle, pretpostavljeni kauzalni odnos izmeu neoliberalne ekonomske
13 David Chandler, Empire in Denial: The Politics of State-building, Pluto press, London Ann Arbor, 2006. 14 Mustafa Trkes i Gksu Gkgz, The European Unions strategy towards the Western Balkans: Exclusion or Integration, East European Politics and Societies 20/4, 2006, str. 659-690.

167

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

reforme i unapreenja demokratije ispostavlja se kao veoma problematian. Ova dva kljuna dela strategije EU prema zapadnom Balkanu, kako Tirkes i Gegez podvlae, ne hrane jedan drugog. Umesto toga, tvrde oni, zbiva se upravo suprotno. ini se da u postkonfliktnoj situaciji koju odlikuju bliske veze izmeu preduzea, kriminalnih mrea, aparata dravne bezbednosti i politikih elita trenutna strategija EU podriva sopstveni zacrtani cilj, stabilizaciju i demokratizaciju regiona. Problem je upravo to to neoliberalne reforme otvaraju vie mogunosti za korupciju i otimainu lokalnih elita, kao to hrvatski sluaj u potpunosti pokazuje. Proces privatizacije koji ukljuuje infrastrukturu kao to su telekomunikacije, velike industrije, prirodne resurse kao to su voda, medije, pa ak i javne slube (pored investicija stranih banaka ili razornih kreditnih linija), predstavlja samo jednu od prilika koja narasta iz neoliberalnog restrukturiranja, to je prva faza ukljuivanja u sferu EU. Sluaj biveg hrvatskog premijera Ive Sanadera koga je EU hvalila, a kome se trenutno sudi u Hrvatskoj zbog optube za iroko rasprostranjenu korupciju reit je primer kako lokalna elita moe profitirati od procesa restrukturiranja. RAST EVROSKEPTICIZMA Konani rezultat jeste meusobna delegitimizacija EU i politikih elita zemaljakandidata ili nedavno primljenih lanica. Lokalne politike elite podrane od EU delegitimiu EU kao celinu sprovoenjem nepopularnih neoliberalnih reformi, dok EU svojim pritiskom da se nastave ove reforme zauzvrat delegitimie te same lokalne politike elite koje oigledno profitiraju od tih reformi, odnosno celu politiku strukturu koja ih dri na vlasti. Rezultat je nedavni porast evroskepticizma uopte. On je doao kao iznenaenje za mnoge posmatrae, politike elite i EU funkcionere, jer je vie od dve decenije lanstvo u EU bio neprikosnoveni cilj skoro svih politikih snaga na Balkanu. Nedavna anketa pokazuje da se do 40% ljudi u Hrvatskoj protivi integraciji u EU, nasuprot 40% onih koji su za pridruivanje i 20% neopredeljenih, to je logina posledica dugotrajnog procesa pridruivanja koji je imao negativne ekonomske posledice. Ovaj evroskepticizam nije, kako se oekuje, samo desniarska, nacionalistika reakcija na nadnacionalne integracije ili samo leviarska kritika upravljanja ovom integracijom i kritika EU kao mehanizma uopte. To se mora shvatiti i kao odbacivanje teleolokog narativa tranzicije, zajedno sa idejom o EU kao svetlom na kraju tunela, ali i kao mentorom u ovoj prii o sazrevanju. Meu onima

168

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

nedavno integrisanim nalazimo oaj i dezorijentaciju; kada su navodno stigli tamo, otkrili su politiku prazninu i duboke ekonomske nejednakosti svojstvene kapitalistikim drutvima, s nedostatkom socijalne zatite koja je konano unitena tokom tog istog procesa pridruivanja. Ovo stvara dalje podele unutar EU, jer graani u bogatijim zemljama jezgra jo uvek uivaju povlastice socijalne politike, premda su iste u opadanju. S obzirom na navedeno treba analizirati obnavljanje nacionalizma u zemljama kao to su Maarska ili Poljska, gde je, tavie, lanstvo u EU nenamerno otvorilo sporedni ulaz novom nacionalistikom talasu.15 Tamo gde je levici i dalje oduzet legitimitet, jedini mogui zaokret od mainstream politike izgleda da lei u pravcu desnice ili ekstremno desniarske ideologije, koja se posmatra kao odbrana naroda od nadnacionalnih institucija i kao stvaralac politikog znaenja i identiteta. Na kraju, kako Tirkes i Gegez kau, ipak se ini da strategija Evropske komisije [za Zapadni Balkan] nije ni potpuno iskljuenje, niti brza integracija.16 Treba dodati da politika integracija ne znai kao u sluajevima Rumunije i Bugarske, ali i nekih drugih istonoevropskih zemalja pripajanje jezgru. Nova Evropa i balkanski kandidati koji treba da budu integrisani jesu (i ostae) periferija ili bolje reeno, koristei vokabular svetskog sistema, poluperiferija. Oni su ogroman izvor jeftine radne snage i resursa i mesta gde bi EU mogla zatititi poslovanje svojom pravnom senkom (usvajanjem evropskih zakona i/ili potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju). Stabilizacija regiona je zato prioritet, dok je ekonomska integracija postignuta (ili e tek biti postignuta) posredstvom neoliberalne restrukturacije, ali nju nuno ne prati, svakako ne istom brzinom, puna politika integracija. ZIMA HRVATSKOG NEZADOVOLJSTVA Zagreb = Magreb. To je u poetku izgledalo kao puka igra reima levo orijentisanih medija. Meutim, ubrzo nakon pada diktatora u Tunisu i Egiptu , Facebook protest poeo je i u Hrvatskoj.17 Ne postoji jednostavna analogija sa arapskim proleem i bilo bi zaista pogreno da pokuamo da je uspostavimo. No, iako je situacija drugaija na Balkanu, ona pokazuje odreene slinosti sa irim kontek-

15 Jon E. Cox i Peter Vermeersch, Backdoor nationalism, European Journal of Sociology, 50/2, 2010. 16 Op. cit. str. 659. 17 Toni Prug, Croatia protests show failure of political promise, The Guardian, 2. april 2011. Dostupno na: http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2011/apr/02/croatia-protests-economic-slump

169

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

stom Bliskog istoka, i plodno je tle za analizu koja pokuava razumeti trenutno nezadovoljstvo i pobune na samim granicama Zapada. Hrvatska je prola kroz niz transformacija od 1990, koje su ukljuivale brutalni rat, nacionalistike autokratije 1990-ih, evrokompatibilno ponaanje post-tumanovske elite nevoljne da u potpunosti poisti nered zaostao iz prethodne decenije koje je konano dovelo Hrvatsku na sam prag EU. Meutim, u kom stanju Hrvatska kuca na vrata EU? Od tri milijarde dolara inostranog duga koje je nasledila iz Jugoslavije, sada duguje etrdeset pet milijardi evra, to iznosi 97,8% BDP-a koji je smanjen u 2009. za 5,6%, a za dodatnih 1,5% u 2010.18 Od jedne od najprosperitetnijih i najrazvijenijih jugoslovenskih republika, ona praktino postaje zemlja bez ikakve industrije. Sumnjiva privatizacija 1990-ih koju je omoguilo ratno stanje kao i stalne neoliberalne reforme 2000-ih stvorile su ogromne socijalne razlike i sadanju stopu nezaposlenosti od 19%. U aprilu 2010. godine, hrvatska vlada predloila je tzv. program za ekonomski oporavak, u sutini usvajajui mere tednje, smanjujui broj radnika u javnom sektoru za 5%, a budet za njihova primanja za 10%. Takoe, najavljena je privatizacija velikih dravnih preduzea kao to su elektrodistribucija, ume, vodovod i eleznica to je dolo kao kec na jedanaest na ve privatizovana uspena dravna preduzea kao to su Hrvatski Telekom, uveni proizvoa farmaceutike Pliva i naftna kompanija Ina. Turistiki raj nadaleko uvenog primorja prikriva unitavanje jedne od najnaprednijih industrija brodogradnje, etvrte najjae u Evropi, koja je posedovala oko 1,5% svetskog trita. Ona zapoljava dvanaest hiljada radnika, a jo oko trideset pet hiljada radnih mesta u neposrednoj je vezi sa tom industrijom.19 EU je prisilila Hrvatsku da zaustavi dravne subvencije za brodogradilita, to e nedvosmisleno znaiti veliko smanjenje jednog od najuspenijih delova hrvatske industrije, ako ne i potpuno zatvaranje. Sve kontradiktornosti kapitalistikog jezgra kao to su finansijski okovi, neobuzdani konzumerizam, dominacija velikih medijskih kua, politika kojom dominira elita, demokratski deficit ili komercijalizacija javnih slubi vidljive su zajedno sa svim politikim, socijalnim i ekonomskim problemima postsocijalistike, postkonfliktne poluperiferije obrazovane nakon raspada prethodne drave. Hrvatska je u potpunosti zavisna u tekuim finansijskim (kao to je navedeno ranije, strane banke poseduju 90% ovog sektora), ekonomskim (strani kapital preovladava u svim privrednim delatnostima) i vojnim pitanjima (Hrvatska se 2008. pridruila
18 Za analizu hrvatske privredne situacije vidi Hermine Vidovic, Croatia: Difficult to come out of the crisis, u: Peter Havlik and al. Recovery in low gear across though terrain, Current Analyses and Forecasts 7, Wiener Institut fr Internationale Wirtschafstvergleiche, februar 2011, str. 77. 19 Vidi Koyama, op. cit.

170

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

NATO-u). Neoliberalna hegemonija ide ruku pod ruku sa konzervativnim nacionalizmom koji se praktino pretvorio u greni savez dravnih struktura, velikog biznisa i mafije. Do nedavno, niko to nije dovodio u pitanje, a onda su zimus i letos protestanti ispunili ulice, kao da je bliskoistoni eho naiao na istinski prijemive ui s druge strane Mediterana. PROLEE NOVE LEVICE? Sve je poelo kao Facebook pokret koji okuplja mlade, politiki zbunjene generacije, nezadovoljne novom politikom vlade. Zatim, 26. februara 2011. godine, na dan koji se moe posmatrati kao polazna taka, organizovan je na sredinjem trgu u Zagrebu protest ratnih veterana i desniarskih grupa koji se suprotstavljaju izruenju i suenju bivim hrvatskim vojnicima u Srbiji. On se zavrio nasilnim sukobom gomile (uglavnom fudbalskih) huligana i policije. Meutim, samo dva dana kasnije videli smo raanje drugaijeg protesta. Facebook protest artikulisao je jasnije razloge za nezadovoljstvo, a to su nepodnoljiva socijalna situacija i nedostatak poverenja u institucije i politiki sistem koji obilato uzgaja korupciju i produbljuje socijalne nejednakosti. Nezavisni protesti koji su ujedinili grupe razliitih politikih usmerenja veliko su iznenaenje sami po sebi. Bilo je jo vee iznenaenje videti transparente koji osuuju Evropsku uniju i kapitalizam kao takav, dovode u pitanje viepartijski sistem i idui korak dalje zahtevaju neposrednu demokratiju. Neoekivana pojava onoga to bismo mogli nazvati novom, organizovanom i zaista originalnom levicom u Hrvatskoj, aktivno ukljuenom u aktuelni protestni pokret (kojeg je ak i oblikovala) mora se pratiti unazad, sve do 2009. Tada nezavisni studentski pokret prua jak otpor privatizaciji i komercijalizaciji visokog obrazovanja. U nekoj vrsti hegelovske konkretne univerzalnosti, njihov protest protiv neoliberalnih reformi u oblasti obrazovanja pretvorio se verovatno u prvu snanu politiku opoziciju, ne samo vladi, ve i politikom i drutvenom reimu uopte. Tokom trideset pet dana u prolee i dve nedelje na jesen te godine vie od dvadeset univerziteta irom Hrvatske okupirali su studenti i de facto njima upravljali.20 Samo po sebi, nita novo pod suncem, moglo bi se rei, ali nain na koji su okupirali i vodili univerzitete zasluuje nau panju zarad originalnosti postignute u mnogo irem kontekstu nego to je Balkan ili istona Evropa.
20 Opirno smo pisali o studentskoj i graanskoj pobuni koja je ukljuivala okupacija univerziteta, ali i odbranu javnih prostora u Zagrebu u knjizi Pravo na pobunu uvod u anatomiju graanskog otpora (vidi fusnotu 1). Za pregled studentskog pokreta vidi Mate Kapovi, Two years of struggle for free education and the development of a new student movement in Croatia, Slobodni Filozofski, objavljeno na http://slobodnifilozofski.org/?p=2216, 4. januara 2011.

171

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

Studenti su uspostavili plenarne skuptine tzv. plenume koji nisu ukljuivali samo studente, ve su svi graani pozvani da raspravljaju o pitanjima od javnog znaaja, kao to su obrazovanje i, pored toga, da odlue o toku buntovnih delatnosti. Najaktivniji plenum na Filozofskom fakultetu u Zagrebu svake veeri okupljao je do hiljadu pojedinaca koji su raspravljali o toku daljih akcija.21 Ovaj dogaaj ustanovio je pokret za neposrednu demokratiju kao neophodan korektiv izborne demokratije i partokratije i, eventualno, kao pravu alternativu postojeem sistemu. Nova hrvatska levica, ije su se ideje brzo proirile diljem postjugoslovenskog prostora, ne vidi neposrednu demokratiju kao demokratiju ogranienu na referendumsku praksu, ve kao sredstvo politike organizacije ljudi od lokalnih komuna sve do dravnog nivoa. Dokaz da to nije bila samo ideja marginalnih grupa doao je vrlo brzo nakon studentskih okupacija. Izmeu 2009. i 2011. godine, Hrvatska je bila svedok irokog pokreta (pod nazivom Pravo na grad) za ouvanje urbanog prostora u centru Zagreba koji je gradska vlada prodala velikim investitorima.22 Usledio je i talas trajkova radnika koji ukljuuje tekstilnu industriju, brodogradilita kao i proteste poljoprivrednika. Neke od tih kolektivnih akcija koriste obrazac plenuma, razraen na univerzitetima, ili neku vrstu neposredne demokratske aktivnosti na veliko iznenaenje politikih elita i mainstream medija. OVO NIJE (JO JEDNA) OBOJENA REVOLUCIJA! Iako je nova levica odigrala kljunu ulogu u promeni prirode aktuelnih protesta, oni se nisu preobrazili u nedvosmisleno leviarske demonstracije, ve u pravi narodni pokret: u februaru, martu i aprilu ove godine oko deset hiljada ljudi okupljalo se svako drugo vee u Zagrebu, kao i oko nekoliko hiljada u drugim gradovima.23 Pored retorikog preokreta (snaan antikapitalistiki diskurs nezabeleen u nezavisnoj Hrvatskoj i drugde na Balkanu), kljuna taka je odbacivanje ideje lidera i liderstva, koja je dala graanima priliku da sami odlue o pravcu i obliku protesta. Indijanska revolucija, ranije svedena na gradske trgove, uskoro se pretvorila u dug mar kroz Zagreb. To je bio jasan primer kako dati prostori graanstva,24
21 Za detaljan pregled studentskih akcija vidi Blokadna kuharica ili kako je izgledala blokada Filozofskog fakulteta u Zagrebu, dostupna na:http://anarhizam.hr/downloads/blokadna%20kuharica.pdf 22 Poetkom aprila, jo jedna velika protestna akcija organizovana je u trenutku otvaranja spornog komercijalnog centra, koja se zavrava intervencijom policije i hapenjem aktivista. Vie informacija na: http://nevs.iahoo.com/nphotos/slideshov/photo//110407/ids_photos_vl/r856133180.jpg/ 23 Na globalni dan protesta 15. oktobra 2011. do deset hiljada ljudi je protestovalo na glavnom trgu u Zagrebu, gde je ak odran i prvi narodni plenum, iako nije uspela stalnija okupacija prostora. 24 Vidi Faranak Miraftab, Invented and Invited Spaces of Participation: Neoliberal Citizenship and Feminists Expanded Notion of Politics, Wagadu 1, leto 2004.

172

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

koje kao takve odreuju dravne strukture i policija kako bi ograniile izraze nezadovoljstva, bivaju zamenjeni stvorenim prostorima graanstva, koji nastaju kada graani sami stvaraju nove oblike i mesta svojih subverzivnih akcija dovodei u pitanje legalnost u ime legitimnosti njihovih zahteva. To vie nisu bili klasini, statini protesti, i za razliku od poznatih beogradskih etnji od 1996. do 1997. godine, u Zagrebu nisu bili usmereni samo na vladu kao takvu, ili na vladajue stranke i njihove gazde. Oni su sadrali snanu antisistemsku kritiku, to je vidljivo u injenici da su demonstranti redovno poseivali kljune politike, socijalne i privredne take savremene Hrvatske (politike partije, banke, vladine kancelarije, sindikate, privatizacione fondove, televizije i medije itd). Spaljene su zastave vladajue konzervativne Hrvatske demokratske zajednice, Socijaldemokratske partije (jer se ne suprotstavljaju neoliberalnim reformama), pa ak i EU (jer je sauesnica u nedelima domae elite). Protestanti posetama rezidencija politiara vladajue partije ukazuju da njihovo novosteeno bogatstvo nije nita drugo nego ozakonjena pljaka. U tome se sastoji novum ovog protesta. Nije re o jo jednoj obojenoj revoluciji kojom se obino toliko oduevljavaju zapadni mediji i akademska zajednica (ali ih ne zanima zato talasi demokratizacije esto zamenjuju jednog samodrca drugim, spremnijim za saradnju). Obojene revolucije pod pokroviteljstvom SAD nikada ne dovode u pitanje politiki ili privredni sistem kao takav, ve odgovaraju na stvarnu potrebu ovih drutava da se oslobode autoritarne i korumpirane elite, uglavnom nastale tokom 1990-ih. Hrvatski primer pokazuje da po prvi put nemamo (samo) antivladinu retoriku kao takvu, ve istinsko antireimsko oseanje. Samoorganizovani graani, iako haotino, doveli su tokom zime i prolea 2011. godine u pitanje ne samo dravu, ve i ceo aparat na kome se zasniva trenutna oligarhija. Nije potrebna boja kako bi se oznaila ova vrsta pokreta koji oigledno ne moe da se nada bilo kakvoj spoljnoj pomoi ili izvetavanju meunarodnih medija. Moete uiniti jedino ono to oni kojima je sve oduzeto mogu da urade: marirati kroz sopstvene gradove, dajui na znanje da bi osnovne pretpostavke reima koje niko nije preispitivao tokom poslednje dve decenije mogle popustiti pod teinom sopstvenih kontradikcija i uinaka kakav je, na primer, porast siromatva. Pojava i priroda aktuelnih hrvatskih protesta poziva nas da ponovo promislimo kategorije koriene kako bi se objasnile drutvene, politike i privredne okolnosti na Balkanu i drugde u postsocijalistikim zemljama istone Evrope.

173

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

ZAVRNE OPASKE: NOVA ZORA SVIE NA BALKANU? U ovoj analizi pokuali smo pokazati kako je sam koncept tranzicije, kao ideoloki konstrukt, zasnovan na narativu integracije bive socijalistike Evrope u zapadno jezgro, narativu koji zapravo prikriva gigantski neokolonijalni preobraaj ovog regiona u zavisnu poluperiferiju. Dodatak tom konstruktu, u vidu koncepta slabe drave ili propale drave, na primer, prikriva injenicu da to nisu anomalije tranzicije, ve jedan od njenih glavnih proizvoda. Poznati problem korupcije predstavlja zagonetku za posmatrae i naunike, to dovodi do toga da mnogi zakljue da rairena korupcija mora biti u vezi sa kulturom ili istorijskim okolnostima Istoka, poto se liberalni sistem kao takav ne dovodi u pitanje. Meutim, izgleda da je korupcija u stvarnosti neposredna posledica neoliberalnog osvajanja Istone Evrope, i, tavie, ponaanje raireno uzdu i popreko EU. Da bismo razumeli postkomunistike, veite potekoe tranzicije, a posebno aktuelnu politiku i privrednu situaciju na Balkanu, moramo ii dalje od analize drave, njenih neuspeha i slabosti, i baviti se konceptom reima posmatranog kao konglomerat koji grupie politike elite, sa njima umreena preduzea i zapadne saradnike, slugerajske medijske firme, NVO koje promoviu sveto dvojstvo izborne demokratije i neoliberalne privrede, organizovani kriminal tesno povezan sa politikim i privrednim elitama, pljakake banke u stranom vlasnitvu i, konano, korumpirano sudstvo i kontrolisane sindikate. Ostali ideoloki aparati reima tu takoe imaju svoje mesto, pomaui da se zabetoniraju rezultati velike neoliberalne transformacije. I ovde lei najmanji zajedniki imenitelj izmeu Balkana i arapskog prolea: svi ovi protestni pokreti, uprkos jasnim razlikama, duboko su antireimski. Pobuna protiv postsocijalistikih reima je daleko tea jer oni esto nemaju jedno lice, diktatora, vladajuu porodicu ili plemstvo i ne odlikuje ih otvorena opresija i cenzura. Pa ipak, bes im je slian. Logino pitanje je, dakle, sledee: da li je ovim protestima najavljen nov osvit u istonoj Evropi, a naroito u balkanskoj politici, kako iek veruje? Fukoova persijska avantura nam govori koliko je teko predvideti budunost narodnih pokreta i ustanaka.25 Ne morate poznavati istoriju Balkana da biste znali da mogunost obnavljanja radikalnih nacionalistikih politika nije neosnovana. Ali, s druge strane, odbaciti nov narodni pokret, jer je raznolik i sadri u sebi raznovrsne razvojne mogunosti ne znai samo napustiti ideju volje naroda,26
25 Autori misle na politiku podrku koju je Fuko uputio iranskoj islamskoj revoluciji 1979. godine prim. prev. 26 Vidi Peter Hallward, The will of the people: notes towards a dialectical voluntarism, Radical Philosophy 155, maj/jun 2009.

174

SREKO HORVAT I IGOR TIKS

ve drati se stare matarije o sazrevanju tanog trenutka revolucije. Arapski primer, uprkos mogunosti pakta vojske i islamista u Tunisu i Egiptu (te jo uvek neizvesnoj situaciji u Libiji, koja bi se mogla pretvoriti u zapadni protektorat po uzoru na Irak) pokazuje da situacija ostaje otvorena i nakon to ljudi zadaju znaajan, ali ne i konaan udarac reimu. Primer Hrvatske pokazuje kako se situacija zapoeta desniarskim elementima moe pretvoriti u svoju suprotnost , te se moe pripojiti novonastalim, matovitim progresivnim snagama. Ona takoe pokazuje da nova generacija ulazi u politiku preko neposredne demokratske akcije i ulice, a ne politikim tokovima izborne demokratije i stranake politike. Nova levica koju smo otkrili u ovom pokretu odvojena je od prolosti dravnog socijalizma, kao i od tradicionalnih socijaldemokratskih partija. Ponekad, na neoekivanim mestima, kao to su Bliski istok ili Hrvatska, moemo videti iznenadnu eksploziju do tada neviene radikalnosti i progresivnosti od koje mnogi na Zapadu, udobno naviknuti na strukture liberalne opresivne tolerancije, mogu da naue mnogo o oblicima i metodama subverzivne politike u XXI veku.

175

2. B

DOBRODOLI U PUSTINJU TRANZICIJE!

LITERATURA:
Blokadna kuharica ili kako je izgledala blokada Filozofskog fakulteta u Zagrebu, dostupna na:http://anarhizam.hr/downloads/blokadna%20kuharica.pdf Chandler, David, Empire in Denial: The Politics of State-building, Pluto press, London Ann Arbor, 2006 Cox, Jon E. i Peter Vermeersch, Backdoor nationalism, European Journal of Sociology, 50/2, 2010. Hallward, Peter, The will of the people: notes towards a dialectical voluntarism, Radical Philosophy 155, maj/jun 2009. Horvat, Sreko i Igor tiks, Pravo na pobunu uvod u anatomiju graanskog otpora, Fraktura, Zagreb, 2010. Judah, Tim, Yugoslavia is dead, long live the Yugosphere, LSEE papers on South-East Europe, novembar 2009. Kapovi, Mate, Two years of struggle for free education and the development of a new student movement in Croatia, Slobodni Filozofski, objavljeno na http://slobodnifilozofski. org/?p=2216, 4. januara 2011. Koyama, Yoji, Impact of the Global Financial Crisis on the Western Balkan Countries: Focusing on Croatia u: Rosefielde, S., Mizobata, S. i Kuboniwa, M. (ur.), Global Shock Wave, izdanje u pripremi, 2011. Miraftab, Faranak, Invented and Invited Spaces of Participation: Neoliberal Citizenship and Feminists Expanded Notion of Politics, Wagadu 1, leto 2004. Trkes, Mustafa i Gksu Gkgz, The European Unions strategy towards the Western Balkans: Exclusion or Integration, East European Politics and Societies 20/4, 2006, str. 659690. Vasilev, Rosen, The Tragic Failure of PostCommunism in Eastern Europe, objavljen na: http://vvv.globalresearch.ca/indek. php?contekt=va&aid=23616, 8. mart 2011. Vidovic, Hermine, Croatia: Difficult to come out of the crisis, u: Peter Havlik and al. Recovery in low gear across though terrain, Current Analyses and Forecasts 7, Wiener Institut fr Internationale Wirtschafstvergleiche, februar 2011.

Preveo s engleskog: Duan Maljkovi

176

TIHANA PUPOVAC

TIHANA PUPOVAC

APORIJE DIREKTNE DEMOKRACIJE

APSTRAKT: Proljee 2009. godine u hrvatskoj nedavnoj povijesti po mnogima predstavlja prelomnu toku u kako politikom djelovanju, tako i politikoj artikulaciji. Studenti Filozofskog fakulteta (FF) u Zagrebu, u trenutku kada Vlada RH odluuje novim reformama i zakonima napasti obrazovanje zadnji bastion socijalnih prava zauzimaju zgradu fakulteta i obustavljaju nastavni proces sa jednim jednostavnim i jasnim zahtjevom: besplatno obrazovanje za sve. Iako bitka za besplatno obrazovanje dostupno svima nije dobivena i borba jo uvijek traje, blokada FF-a nije bila bez efekta. tovie, studenti su u svojim proglasima, analizama, tekstovima i izjavama za medije artikulirali i ponovo uveli na scenu politike koncepte, koje su destruktivni procesi raspada Jugoslavije i tvorbi nacionalnih drava smjestili u ropotarnicu povijesti. Prije svega to su direktna demokracija i plenum. U studentskoj artikulaciji direktna demokracija i plenum su imena za organizaciju egalitarne politike. U ovom radu pokuati emo postaviti pitanje kako filozofija moe pristupiti ovom dogaaju. Pri tome emo se pokuati oduprijeti padanju u zamku politike filozofije i ravnati emo se idejom da je politika jedan od uvjeta filozofije. Ovdje emo ponajprije pokuati smjestiti pitanje direktne demokracije i njezine artikulacije u borbi za besplatno obrazovanje. Vraajui se i na mislioca direktne demokracije J.J. Rousseaua, pokuati emo ovaj dogaaj smjestiti u kontekst suvremenih rasprava o demokraciji. KLJUNE RIJEI: demokracija, direktna demokracija, plenum, organizacija, jednakost

177

2. B

APORIJE DIREKTNE DEMOKRACIJE

Protesti u Hrvatskoj od 2009. naovamo, poevi od blokade Filozofskog fakulteta u Zagrebu, preko velikih prosvjeda u proljee 2010, imaju zajedniko zazivanje direktne demokracije. Osim to su ukazivali na strukturne probleme u drutvu i nemogunost vladajuih elita za njihovo rjeenje, prvi su puta u zadnjih dvadesetak godina zahtijevali temeljitu drutvenu i politiku transformaciju transformaciju koja zapoinje reartikulacijom pojma demokracije. Ova reartikulacija u hrvatskom je sluaju svoje rjeenje pronala u pojmu direktne demokracije. No, kao ni pojam demokracija, niti direktna demokracija nije nita manje kontroverzna i podlona najrazliitijim tumaenjima od kojih neka imaju transformativnu mo, a druga ostaju zarobljena u dispozitivu vladajue ideologije. Dominantni diskurs dananjice demokraciju uglavnom povezuje sa slobodom (izbora) i civiliziranou ili uljuenou. U prvom sluaju njezina materijalnost je nejednakost slobodnog trita, u drugome ratovi u ime ljudskih prava. Demokracija u njezinoj parlamentarno-kapitalistikoj inaici znai podreivanje jednakosti i pravde slobodnom natjecanju na tritu i monopolu nad upotrebom sile. No, ona je takoer i automatizam potivanja glasakih procedura i zakona. Ovo je grubi obris politikog polja u kojem ivimo, polja u kojem je pitanje bavljenja politikom karijeristiki izbor profesionalaca politiara, a nikako pitanje miljenja i jednakosti. U tom smislu, demokracija u njezinoj parlamentarno-kapitalistikoj (ili onome to Lenjin u Dravi i revoluciji naziva buroaska demokracija), varijanti moe biti izazov samo za sofistiku, za suprotstavljanje i vaganje mnijenja i stavova, a nikako za filozofiju. S druge strane, demokracija, kao vladavina naroda, vladavina masa, ime je za erupciju volje naroda. Sama injenica da je ta erupcija narodna ili masovna jo uvijek nije garancija da e njezin efekt biti transformativan u politikom polju, niti je garancija jednakosti. Drugim rijeima, jednakost nije naprosto pitanje koliine onih koji sudjeluju. Sve dokle je demokracija samo ime za koliinu onih koji participiraju u donoenju odluka, dotle je ona samo jedna od formi drave tj. vladanja. Ovo je lekcija na koju ukazuje jo Rousseau u prvim poglavljima Drutvenog ugovora. Za Rousseaua se jednakost pojavljuje kao odgovor na pitanje o aktu kojim narod (le peuple) postaje narod. Jednakost se odnosi na proceduru totalne alijenacije naroda (jo ne politikog subjekta), koji ograniava svoju slobodu, stavljajui se pod vlast ope volje i na taj nain dobivajui zauzvrat sebe kao politiki subjekt narod. Drugim rijeima, tek onda kada narod postavi samog sebe kao univerzalni uvjet politike posredstvom ope volje moemo govoriti o jednakosti. Dakle, postoji specifina procedura koja nas vodi od masovnosti do jednakosti, tovie, sama ta procedura jest jednakost. Dakle, demokracija, da bi imala transformativnu mo

178

TIHANA PUPOVAC

mora biti vie od pukog zahtjeva za veim sudjelovanjem graana u javnim raspravama oko donoenja novih zakona ili uestalijih referenduma. U studenom 2009. godine, nedugo nakon drugog vala blokada, studenti Filozofskog fakulteta izdaju Blokadnu kuharicu. Ovo kolektivno djelo, koje je zajedniki napisalo 30-40 ljudi, sada ve prevedeno na nekolicinu svjetskih jezika, saetak je iskustava zagrebakih studenata prije (u pripremi), tijekom (za vrijeme) i nakon blokada. U njoj su detaljno opisane sve pripremne radnje, nain uspostave plenuma, kako kontrolirati i odravati red na fakultetu u vrijeme blokade, kako tehniki to bolje pripremati plenume, kako i zato organizirati radne grupe, itd. No, upravo ovo tehniko iskustvo paljivom itatelju moe otkriti na koji nain su principi jednakosti i solidarnosti, kritike i drugarske kritike, bili iz dana u dan disciplinirano branjeni, odravani i materijalizirani u situaciji konkretne politike borbe. Ne elimo postaviti samo pitanje o tome koji je rezultat studentskih blokada u smislu ispunjenja zahtjeva koje su studenti postavili. Ono to nam je zanimljivije je pokuati ispitati odnos izmeu teorijske i politike prakse studenata. Kako u Blokadnoj kuharici politika (studenata koji preuzimaju fakultet) samu sebe misli preko pojmova direktne demokracije i plenuma, pokuati emo itati Blokadnu kuharicu. Pogledajmo nekoliko citata za koje nam se ini da u bitnome predstavljaju poziciju studenata: Smatramo da opis naeg ustroja studentske kontrole nad fakultetom moe biti zanimljiv jer je po nekim svojim karakteristikama osebujan. Kao prvo, rije nije bila o pravoj fizikoj blokadi fakulteta. Blokirana je samo redovna nastava, dok je sve ostalo normalno funkcioniralo (rad profesor u kabinetima, uprava, knjinica, knjiara, itd). Kao drugo, fakultet je bio otvoren svima (studentima drugih fakulteta, obinim graanima, novinarima, itd.). Kao tree, plenum na kojem su se donosile sve odluke u vezi s funkcioniranjem okupiranoga fakulteta nije bio ogranien samo na studente Filozofskoga fakulteta nego su na njemu mogli sudjelovati i imati pravo glasa svi koji bi se na njemu pojavili.1 Ve u ovom prvom citatu koji se nalazi na samom poetku Kuharice izdvojena su tri elementa koji su kljuni za organizaciju blokade i njezino razumijevanje. Prvi element se odnosi na znaenje rijei blokada. Na drugom mjestu u tekstu studenti kau kako je blokada neadekvatan termin, jer se nije radilo naprosto o zauzimanju fizikog prostora fakulteta, ve se zapravo radilo o blokadi ili prekidu nastavnog procesa. Koja je razlika izmeu blokade i prekida nastavnog procesa? Fiziki
1 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009. str. 8

179

2. B

APORIJE DIREKTNE DEMOKRACIJE

prostor fakulteta je bio preuzet od strane studenata i zainteresirane javnosti kako bi se uspostavio novi prostor za proizvodnju znanja i kritiku, ne samo najavljenih uvoenja kolarina i prijedloga novih zakona o visokom kolstvu i znanosti, ve upravo dominantnih ideolokih, politikih i ekonomskih mehanizama. Moemo rei da je proces reprodukcije znanja bio prekinut u ime produkcije znanja i kritike. Ova gesta je bila svojevrsna rukavica u lice cijeloj akademskoj zajednici jer je pokazala kako se Sveuilite danas nalazi daleko od romantinih predstava o katedrali duha, mjestu proizvodnje znanja i slobodnog miljenja, ve je gotovo u potpunosti svedeno na reprodukciju dravne ideologije i reprodukciju buroaske elite. Trebalo je prepoznati i pokazati da je Sveuilite na specifian nain uklopljeno u reprodukciju proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Takoer, sami pojmovi slobodnog miljenja i znanja bili su kritiki preispitani. Drugi bitan element sadran je u otvaranju fakulteta za sve. To da je fakultet bio otvoren za sve, ne samo u smislu da prisustvuju plenumima i programima koji su bili organizirani, ve i da sudjeluju u kreiranju programa, na plenumskim radnim grupama i tako dalje, moemo tumaiti kao ponovno preuzimanje javnog prostora od strane javnosti. No, treba pokazati kako ono ne ostaje naprosto zarobljeno u konceptu javnosti2, ono ima svoju strateku funkciju. Ako je jedan od ciljeva akcije bio, ne samo ukazati na problem komercijalizacije visokog kolstva i komodifikacije znanja nego, artikulirajui te probleme otvoriti scenu za artikulaciju egalitarne politike, onda je jedini mogui nain bio da se u startu preuzmu sredstva za proizvodnju znanja i uspostavi praksa egalitarnosti. Rijeima samih studenata jedino ciljevi koji polaze od borbe za jednakost imaju iri mobilizacijski potencijal.3 Ovo je omoguilo ne samo artikulaciju politike na distanci od modela parlamentarizma i predstavnike demokracije, te kritiku istih, ve je omoguilo da se probije kroz neoliberalni4 raison detre i da se pitanje komercijalizacije samo, postavi na korektan nain. Radi se o direktnom napadu na zdrav razum (neo)liberalizma, u kojem se nejednakost tretira kao prirodni, ali i politiko-ekonomski datum, ije prihvaanje odlikuje zrelost, dok bilo kakvo zazivanje jednakosti ili solidarnosti automatski biva diskvalificirano kao naivna mladost, mladenaka zanesenost ili neki drugi oblik
2 Hvala Borisu Budenu to mi je skrenuo pozornost na to da treba postaviti pravo pitanje: to je to javnost? Ili koja javnost? Da li se radi o javnosti Habermasa ili javnosti Rawlsa... drugim rijeima, treba priznati da koncept javnosti ve funkcionira u zadanim koordinatama buroaske ideologije, esto upravo kao mjesto pacifikacije ljudstva, to jest onih koji bi trebali biti njezini akteri. 3 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009. str. 24. 4 Neoliberalizam ovdje ne koristimo u smislu konkretnih ekonomskih mjera, neke od kojih ukljuuju i smanjenje javne potronje i socijalnih prava, ve u njegovoj ideolokoj legitimaciji. Sloboda, racionalnost i egoizam, nasuprot jednakosti i solidarnosti.

180

TIHANA PUPOVAC

djeje boljke. Jedino sa pozicije jednakosti bilo je mogue progovoriti o neoliberalizmu i njegovom napadu na socijalna prava i druga nasljea radnikih borbi. Trei element je uspostava plenuma koji emo u daljnjem tekstu takoer pokuati tumaiti kao praksu egalitarnosti. U pravilima i smjernicama rada plenuma dogovorenim prije poetka blokada i objavljenim u prvoj Skripti (i svakoj sljedeoj), plenum je definiran na sljedei nain: Plenum je sredinje tijelo odluivanja na fakultetu pod studentskom kontrolom. Na njemu se sve odluke donose direktnodemokratski, ukljuujui i onu o nastavku ili prekidanju kontrole nad fakultetom. Plenum je skup svih zainteresiranih studenata i drugih graana (plenum je FF-a otvoren svima a ne samo studentima, za razliku od nekih drugih plenuma u Hrvatskoj odluku o razini otvorenosti donosi plenum ovisno o okolnostima). Na njemu svatko ima pravo govoriti i svatko ima jednako pravo glasa. Sve se odluke donose veinom glasova. Plenum svaki put vode razliita dva moderatora koji se biraju na kraju svakoga plenuma. Za vrijeme blokade plenum se odrava svaki dan, a u izvanblokadno vrijeme obino jednom tjedno (po potrebi i ee).5 Kako je vidljivo iz potonjeg citata, studentsko razumijevanje politike vezano je za dva koncepta: politiko tijelo plenum i njegovu odluku. Politiko tijelo je skup sviju. Plenum je otvoren za sve i svi u njemu participiraju na isti nain. Ono je samoustanovljeno oko konkretnog zajednikog, to jest politikog interesa. Plenum je egalitarno politiko tijelo i to tijelo odluke. Ono to ga ini politikim jest odluka vezana za zajedniki, opi interes, u konkretnom sluaju oko pitanja dostupnosti visokog obrazovanja. Plenumska procedura slobodna je utoliko to donoenju odluke prethodi rasprava, u kojoj se artikulira sama odluka. No, ta sloboda je ograniena odlukom samom. Prevedemo li to u jezik voluntarizma, moemo rei da se politiko tijelo pozitivira u iskazu ope volje. Ono to bi takoer kao filozofi mogli primijetiti, jest da u je ovakvoj koncepciji politike mogue upisati minimalnu razliku izmeu tijela politike i onoga to bi u politikoj filozofiji nazvali vladanjem. Politiki filozof bi rekao kako postoji razlika izmeu plenuma kao tijela politike i direktne demokracije kao imena za nain i delegaciju vrenja ili izvravanja politike odluke. Moda bi se ovdje pozvao na Rousseaua i njegovo razlikovanje izmeu suvereniteta supsumiranog pojmom republike i vladanja/vlade, iji je jedan od oblika i (direktna)demokracija. Pokuati emo pokazati kako je ovo upisivanje razlike ideoloko, te da studentska artikulacija politike u bitnome poiva
5 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009. str. 11.

181

2. B

APORIJE DIREKTNE DEMOKRACIJE

na konceptu organizacije, a ne vladanja, te kako su direktna demokracija i plenum imena za organizaciju egalitarne politike. Drugim rijeima, ukoliko je pitanje vladanja razumljeno kao pitanje uspostave drave kao mjesta artikulacije i egzekutora javnog interesa, onda je studentska gesta bila upravo da se distancira od ove vrste egzekucije i vrati donoenje i izvravanje odluke, te artikulaciju politikog interesa u sferu politike. U naoj emo se interpretaciji prvenstveno voditi tezom Sylvaina Lazarusa iz njegovog priloga na panelu Politics and Thought odranog na Jan van Eyck Academie u Maastrichtu, u septembru 2009. godine. U tekstu naslova Sur une nouvelle politique radicalement contemporaine et sur la philosophie de la politique de Louis Althusser, Lecteur de Lenine, objanjavajui vlastitu konceptualizaciju politike kae: Ce point est dcisif et difficile. La thse est bien: une intellectualit de la politique est une intellectualit de la politique comme dispositif organis. Penser la politique, cest penser lorganisation de la politique et ce, dans ses termes actueles. Na pokuaj e biti da pokaemo kako je organizacija osnovni pojam unutar kojega moramo misliti blokadu, plenum i direktnu demokraciju, elimo li dohvatiti njezinu radikalnu novost. Pojam organizacije omoguava nam da se izvuemo iz interpretacije direktne demokracije unutar dijalektika civilnost-drava, javnostdrava, drutvo-drava, narod-drava, itd. Dakle, iako plenum i direktna demokracija ne funkcioniraju u zrakopraznom prostoru lienom predstavnitva, drave i kapitalistikog produkcijskog naina, oni ne igraju istu igru kao i drava ili graanstvo. Oni se odnose na uspostavu novog tipa subjektivnosti koji izmie potpunoj supsumpciji pod zajedniki nazivnik predstavnitva i drave. Ova subjektivnost nije bilo kakvo okupljanje ovdje i sada, ona pred sebe prvenstveno stavlja pitanje organizacije i procedure. No, ponimo otpoetka, kao prvo, to je plenum i kako funkcionira? Plenum je politiki subjekt koji odluke donosi direktnodemokratskim putem, veinom glasova svih prisutnih. On je istovremeno platforma za artikulaciju volje veine, i njezin simboliki reprezent. Sve politike odluke donosi kolektivno i one su obvezujue za sve. Zbog toga plenum ne moe predstavljati nitko osim njega samog. Ne trebaju mu predstavnike strukture, birokracija, ni izvrna tijela koja bi u njegovo ime odluivala. 6
6 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009. str. 46.

182

TIHANA PUPOVAC

Kako smo ve ranije naveli, plenum je ime za novi politiki subjekt, tijelo politike ustanovljeno na kolektivnoj odluci. Ova kolektivna odluka nije naprosto donesena izglasavanjem, plenum nije tijelo u koje se dolazi glasati, ve je tijelo u kojem se sudjeluje na kolektivnoj artikulaciji politike pozicije i politike odluke. Kako sami studenti pokazuju, plenum je nereprezentabilan. Budui da je konstituiran kao kolektivno politiko tijelo otvoreno za sve, koje jedino moe donositi odluke, ne moe postojati drugo tijelo, osoba ili institucija koja ga reprezentira. Istovremeno, plenum ne reprezentira nikoga osim samog sebe, to jest, svoje politike odluke. Plenum nije naprosto ravnopravniji i participativniji oblik parlamenta. Prednost je plenumskoga naina odluivanja to se sve odluke moraju donijeti zajedniki na plenumima, veinom glasova svih prisutnih. Plenum ni u kojem trenutku ne moe izabrati predstavnike koji e moi samostalno donositi odluke ili pristajati na odreene uvjete. Plenum moe izabirati samo delegate koji prenose odluke i volju plenuma, te plenumu prenose odreene ponude i pitanja na razmatranje. Takvim se delegatskim sustavom, osim to je on jedini zapravo demokratski, onemoguuju manipulacije pojedinanim predstavnicima.7 Ova artikulacija neobino podsjea na Rousseauov Drutveni ugovor. Gotovo da imamo sve elemente: samoustanovljeno tijelo politike, artikulaciju zajednikog interesa i odluke, volju, neotuoivost, neresprezentabilnost, itd. U tekstu Permanent Scandal nedavno objavljenom u zborniku Democracy in What State, Daniel Bensad govori kako su efektivne kontradikcije demokracije inherentne aporijama drutvenog ugovora.8 Kod Rousseaua, primjeuje Bensad, postoji nepremostiva tenzija izmeu legaliteta i legitimiteta. S jedne strane, suveren se pojavljuje kao jedino legitimno politiko tijelo, konstituirajue i konstitucionalno, ono koje uspostavlja reim zakona, no s druge strane jednom kada je zakon ustanovljen, on je obavezuju za sve drutvene sastavnice, pa tako i za suverena samog. Cijena ovog dobrovoljnog podanitva zakonu je, prema Bensadu, pretjerani holizam koji stoji u direktnom proturjeju sa liberalnim pretpostavkama ugovora i posjednikog individualizma.9 Rijeima Rousseaua, suveren je, injenicom svojeg postojanja, uvijek sve to treba biti. Rousseau ne eli upasti u zamku svojih prethodnika i eli ustanoviti suverenitet naroda kao neprenosiv, neotuiv i nereprezentabilan, te izjednaava politiko tijelo, suverenitet i dravu svaki pojedinac podstavlja/poda7 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009. str. 16. 8 9 D. Bensaid, Permanent Scandal, u: Democracy in What State?, Columbia University Press, 2011. str. 28 D. Bensaid, Permanent Scandal, u: Democracy in What State?, Columbia University Press, 2011. str. 29

183

2. B

APORIJE DIREKTNE DEMOKRACIJE

je svoju osobu pod vrhovnu direkciju ope volje, na taj nain kreirajui politiko tijelo koje zovemo Drava kad je pasivno, a Suveren kad je aktivno. Budui da je politiko tijelo u Rousseaua istovjetno sa dravom, demokracija se moe jedino pojaviti kao jedan od oblika vlade i vladanja. I u ovome se plenum u bitnome razlikuje od Rousseauovog suverena. Plenum nije, niti ima pretenziju da bude, izjednaen sa dravom. Demokracija, to jest direktna demokracija, nije naprosto oblik vladavine, ona je odgovor na pitanje organizacije jednakosti. Direktna demokracija je nain donoenja odluka na plenumu, no istovremeno ona je organizacija politike kroz plenum: Direktnodemokratski sustav je organiziran kroz plenum skup svih zainteresiranih, na kojem svi imaju jednako pravo izrei svoje miljenje i na kojem svi imaju pravo glasa. Sve se odluke donose veinom glasova. Plenum, veinom glasova svih prisutnih, odluuje o tijeku studentske kontrole nad fakultetom, te o svim daljnjim akcijama (u doba blokade ili nakon nje). Posebni se problemi, ukae li se potreba, ostavljaju prvo za raspravu na radnim grupama (na kojima se takoer mogu pojaviti svi zainteresirani), te se o tom naknadno opet odluuje na plenumu.10 Dakle, s jedne strane, plenum je direktnodemokratski, a s druge strane direktna demokracija je plenumska. Mogli bismo rei kako je lako mogue da se u kolektivnom naporu pisanja Kuharice potkrala ova logika nekonzistentnost, no pokuajmo zakomplicirati stvari i recimo da upravo u ovoj cirkularnosti lei klju novuma blokade 2009. Plenum i direktna demokracija ovdje funkcioniraju samo kao nazivi za radikalnu praksu egalitarnosti, koja poiva na minimalnoj pretpostavci da svi ljudi misle, svi ljudi mogu participirati u znanju, te su zbog toga kompetentni participirati u donoenju odluka. Smisao direktnodemokratskog odluivanja lei u egalitarnom pristupu znanju svih koji su ukljueni u donoenje odluk (...) osnovni je cilj plenumskog organiziranja ukljuiti sve zainteresirane u proces odluivanja, osobito u pitanjima od opedrutvene vanosti kao to su pravo na besplatno obrazovanje, pravo na zdravstvenu zatitu, radna prava, itd. Mogunost sudjelovanja u procesu donoenja odluk budi interes za politikim djelovanjem kod onih koje se opisuje inertnima, nezainteresiranima, bezvoljnima. Argumentirana javna rasprava demistificira proces donoenja odluk inei vanim miljenje svakog pojedinca koji sudjeluje.
10 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009. str. 15-16

184

TIHANA PUPOVAC

Donesena odluka je obvezujua za sve. Postavlja se, meutim, pitanje: koji su to svi? Iza odluke donesene temeljem racionalne argumentacije stoje svi lanovi tijela koje je tu odluku donijelo. Temelj ovakvog odluivanja jest da svi koji ele mogu sudjelovati. Vano je napomenuti da plenum za provedbu svojih odluka ne koristi silu, nego snagu argumenata oni koji na plenum ne dolaze nisu prisiljeni odluku prihvatiti, ali su o njoj obavijeteni. Vaan uinak ovakvog procesa odluivanja jest disperzija odgovornosti na sve sudionike koji su svjesni da iza odluke ne stoji nikakav nadreeni autoritet, organizirana klika ili upravni odbor nego iskljuivo sami sudionici glasakog procesa. Ljude koji aktivno sudjeluju u donoenju odluka vie nije mogue otpisati kao pasivne, nezainteresirane i neodgovorne promatrae.11 Plenum i direktna demokracija nisu nita drugo doli ideoloki pojmovi ija je funkcija legitimirati, u terminima dominantne ideologije, praksu egalitarnosti. Ako je demokracija postala ime za glasake rituale, za izmjetanje politike odluke iz politikog tijela u institucije drave, onda je gesta u kojoj se politiko tijelo izjednaava s demokracijom, a demokracija s politikim tijelom, upravo pokuaj da se prodre i transformira hegemonizacija pojma demokracije od strane drave. Uspjeh studenata u ovome je posljedica toga to su se postavili na poziciju materijalizma i prepoznali kako je ovakvo zauzimanje mogue samo preko prakse jednakosti i preuzimanja prostora i sredstava u kojima se reproducira ideologija. Plenum postoji jedino u trenucima kad lanovi odreenog kolektiva sudjeluju na opem sastanku koji nazivamo plenumom. Ne postoje lanovi plenuma, nego samo sudionici plenuma. Izvan tog ina zajednikog okupljanja, raspravljanja i odluivanja plenum zapravo ne postoji. On nije formalno tijelo poput parlamenta sa svojom zgradom i svojim zaposlenicima plenum ne konstituira kolektiv, kolektiv konstituira plenum.12 Vidimo da ovakav tip demokratske intervencije kakvu predstavlja plenum ima specifinu temporalnost. Za razliku od drave koja se predstavlja kao transhistorijska i svevremena, plenum i direktna demokracija postoje kao jednakost ovdje i sada. Moda je na ovom mjestu legitimno postaviti pitanje da li to znai da i demokracija, u njezinom doslovnom znaenju kao vladavine naroda ima specifinu temporalnost, to jest, nije ustanovljena kao transhistorijski datum?
11 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009 str. 18. 12 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009 str. 31.

185

2. B

APORIJE DIREKTNE DEMOKRACIJE

Ukoliko je demokracija adekvatno ime za ono to se u suvremenoj filozofiji naziva politikom upravo distanciranje od drave onda bismo mogli slijediti Rancierea i Badioua, te rei kako se radi o neemu to je rijetko, to ima dogaajnu narav, to nema pretenziju da se ustanovi kao svevremeno. I moda je upravo ovo radikalnost demokracije koju su studenti dohvatili: to da ona uvijek oscilira izmeu erupcije volje naroda i svojih institucionalnih formi. U tom smislu Bensaid je u pravu kada demokraciju naziva permanentnim skandalom i, citirajui Rancierea kae kako demokracija da bi preivjela mora nastaviti gurati dalje, stalno transgresirajui svoje institucionalne forme, uznemirujui horizont univerzalnog, testirajui jednakost protiv slobode... demokracija nije demokracija ukoliko nije do kraja skandalozna.13 Ili rijeima studenata: ...na odreenoj razini direktna demokracija je izravna posljedica neispunjenih obeanja predstavnike demokracije. Gdje predstavnika demokracija ne ispunjava svoja obeanja, direktnodemokratsko odluivanje postaje uvarom i podsjetnikom njezina fundamentalnog smisla bauk koji ne prestaje kruiti.14

13 D. Bensaid, Permanent Scandal, u: Democracy in What State?, Columbia University Press, 2011. 14 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009 str. 71.

186

TIHANA PUPOVAC

LITERATURA:
Daniel Bensad, Permanent Scandal, u: Democracy in What State?, Columbia University Press, 2011. Luj Altiser, Lenjin i filozofija, u: Ideje, god. I/1970, br. 3/4, str. 183-227. Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica, Centar za anarhistike studije, Zagreb, 2009. V. I. Lenjin, Drava i revolucija, BIGZ, Beograd, 1973. an-ak Ruso, Drutveni ugovor, Filip Vinji, Beograd, 2011.

187

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

ANDREJA IVKOVI

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

APSTRAKT: Ovaj rad odbacuje koncept tranzicijskih ekonomija i s njim povezanu ideju da je na Balkanu postojala nekompletna tranzicija ka tritu. Ekonomska kriza, koja se manifestuje u obliku dunike krize, nije uzrokovana manjkom trita, ve zavisnou od svetskog trita. Kako balkanska dunika kriza traje preko tri decenije, njeni uzroci se moraju traiti u dugoronim kontradikcijama proisteklim iz ponovnog okretanja tritu, u SFRJ, 1950-ih godina. Dodatno otvaranje destruktivnim tokovima stranog kapitala rezultiralo je produbljivanjem dunike krize. U Srbiji i Hrvatskoj u 2000-im, visoke kamatne stope koje je zahtevao strani kapital podsticale su rast baziran na uvozu, ali su istovremeno unitile industriju. Kriza u Sloveniji je, tvrdimo, kriza EU integracija ba kao i kriza u Grkoj, Irskoj i paniji. Nesposobna da se takmii u Evropi, Slovenija je bila primorana da svoj rast zasnovan na uvozu finansira kroz istu duniku piramidu. Stoga, slovenako iskustvo predstavlja ozbiljno upozorenje zemljama bive Jugoslavije na cenu daljih EU integracija. Rad zakljuuje da balkanska federacija koja bi promovisala dravu blagostanja kroz regionalne investicije i integracije predstavlja moguu alternativu EU dunikom ropstvu i regionalnim dezintegracijama. U politikom smislu, pokazalo se da je ideja balkanske federacije sine qua non efektivnog regionalnog otpora trinoj destrukciji i ponovnog roenja progresivnih snaga u regionu. KLJUNE REI: tranzicija, dravni kapitalizam, Srbija, Hrvatska, Slovenija, dunika kriza, EU, Balkanska federacija

188

ANDREJA IVKOVI

TRANZICIJA ILI REPETICIJA Mnogi smatraju da je tranzicija na Balkanu poremeena prvo ratom, a onda i nepotpunom liberalizacijom. Teoretiari neoliberalizma smatraju da je nespremnost za uvoenje transparentnosti i vladavine prava, ili adekvatnog zakona o konkurenciji, uzrok ekonomskog okruenja neprivlanog za strane investicije. Ovo je slika i prilika trenutnog razvoja globalne ekonomske krize:1 nakon godina propovedanja svih beneficija otvaranja tranzicionih zemalja za strani kapital, zvaninici Meunarodnog monetarnog fonda (MMF) priznaju da zavisnost od svetskog trita ipak moe da sa sobom nosi i neke probleme.2 I pored toga, a uprkos najveoj krizi od Velike depresije, MMF i dalje tvrdi da je glavni problem tranzicionih ekonomija poput Hrvatske i Srbije to to nisu uspele da se u potpunosti otvore tritu. Slino tome, poslednji izvetaj MMF-a o Srbiji sada priznaje da je globalna finansijska kriza skinula masku sa neodrivog modela rasta Srbije od pre krize, ali skida krivicu za to sa kapitalizma i prebacuje je na nerealistina seanja nekadanjih visokih potroakih standarda i preveliki javni sektor fokusiran na potronju, umesto na investicije, to je dovelo do strukturnog spoljnotrgovinskog deficita.3 Ponovo se prepisuje isti lek jo liberalizacije i privatizacije i trube se ista prazna obeanja o rebalansu ekonomije u smeru izvoza. Ovakva analiza poiva na neoliberalnoj doktrini koja proklamuje da samo otvaranje trita direktnim stranim ulaganjima i uklanjanje rigidnosti na strani ponude privatizacijom dravne imovine i deregulacijom trita rada mogu da obezbede investicije, tehnoloke inovacije, produktivnost i time rast i prosperitet. Ovakvo silogistiko rezonovanje ve je vieno u razmatranju loe performanse privreda u tranziciji Srednje i Istone Evrope u 1990-im godinama i dalje. Nizak nivo domaih investicija ne pripisuje se zavisnosti od spoljnih izvora rasta nego rentijerskom ponaanju koje prati odsustvo potpune liberalizacije (npr. dravni sektor). Nasuprot tome, mi emo pokazati da je model stranih direktnih investicija (model SDI) u Srbiji i Hrvatskoj od 2000. godine naovamo doveo do modela
1 Vidi Andreja ivkovi, Nova faza globalne finansijske i ekonomske krize, u Ustajte Narodi Evrope!, Marks21 pamflet, Beograd, 2010, str. 7-20. www.marks21.info/pamfleti/ustajtenarodievrope.pdf 2 Hrvatska u velikoj meri zavisi od dotoka stranog kapitala. Taj kapital e verovatno biti skuplji nakon (globalne) krize nego pre nje, i Hrvatska e morati da smanji svoju zavisnost od njega ili da pobolja sopstveno upravljanje. Srobona Mitra, zvaninica MMF-a, Reuters, 6. 10. 2009. Vid. http://www.balkanpeace.org/index.php?index=article&articleid=15608 3 Republic of Serbia: Seventh Review and Inflation Consultation Under the Stand-By Arrangement, IMF Country Report, No. 11/95, April 2011, p5.

189

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

privrednog rasta pokretanog kreditima i uvozom, koji nije poboljao konkurentnost izvoznog sektora, niti je stvorio pravu potranju izraenu u investicijama u fiksni kapital. Priliv stranih investicija i kredita doveo je do veoma nestabilnog oblika rasta, koji poiva na velikom rastu privatnog duga i trgovinskog deficita i postaje zavisan od stalnog priliva jeftinih kredita. Takoe emo pokazati da je rast Slovenije, koju su kejnzijanci i marksisti4 puno puta do sada isticali kao model jedne ekonomije koja je postigla visok ivotni standard i visoke nivoe investicija u realnu ekonomiju, pritom izbegavajui uase liberalizacije, takoe postala zavisna od jeftinih stranih kredita i da se sada nalazi pred sopstvenom bankarskom i dunikom krizom. Meutim, tvrdimo da se, poto ovo takoe u razliitoj meri vai za privrede Srednje i Istone Evrope (SIE), kao to su Maarska ili baltike drave, u svakom pokuaju razumevanja sadanjih dunikih i izvoznih kriza u oba regiona, mora poeti od dugorone analize krize dravnog ekonomskog modela od pre 1989. godine i kontradiktornog efekta ukljuenja u svetsku privredu od 1950. godine u Jugoslaviji i od 1970. godine u dravama SIE. To znai da se sadanja dunika kriza na Balkanu i u SIE ne moe razumeti u okviru paradigme privreda u tranziciji. Ova potonja kriza podrazumeva regionalno odvajanje i od dinamike svetske ekonomije u celini pre 1989. godine i od krize profitabilnosti sa kojom su se suoavale sve napredne ekonomije, posebno od 1970. godine, kada je kriza sve drave navela da trae rast kroz liberalizaciju, finansijsku integraciju i restrukturiranje trita rada i javnog sektora. Zato, da bismo razumeli sadanju duniku krizu na Balkanu, moramo prvo da spoznamo na koji nain se ona vezuje za krize planskih ekonomija, zbog ega se integrisanje u svetsko trite predstavljalo kao reenje ove krize i zato je neuspeh ovog reenja ponovo poprimio oblik dunike krize. USPON I PAD DRAVNOG KAPITALIZMA Ekonomije Istonog bloka oblikovane su prema modelu staljinistike Rusije. Radnice i radnike je pod tim reimima kao i u Rusiji eksploatisala nova vladajua klasa dravnih zvaninika i upravljaa. To su bile dravno-kapitalistike ekonomije koje nije pokretala konkurencija izmeu pojedinanih preduzea, ve vojno i ekonomsko takmienje sa Zapadom.5
4 Hanes Hofbauer, Proirenje EU na Istok. Od Drang nach Osten do periferije EU integracije, Filip Vinji, Beograd, 2004. 5 Vidi Tony Cliff, The Nature of Stalinist Russia, duplirano, London 1948. http://www.marxists.org/archive/cliff/works/1948/stalruss/index.htm Tony Cliff, The Class Nature of

190

ANDREJA IVKOVI

Nakon Drugog svetskog rata sve su drave, zapravo, u velikoj meri intervenisale u ekonomskom ivotu nacionalizovanjem industrija, preraspodelom investicija u prioritetne sektore i zatitom kljunih industrija od direktne konkurencije na svetskom tritu. Istoni blok, tako, nije bio izuzetak, kakvim se danas predstavlja, ve krajnji izraz jednog kontinuuma oblika ekonomskog organizovanja koje je postojalo irom sveta. Centralizovani dravno-kapitalistiki reimi bili su u stanju da postignu vei stepen rasta tokom 1950-ih i 1960-ih godina od svojih zapadnih konkurenata, koji su se vie oslanjali na trite. Skretanjem investicija sa proizvodnje na vojnu potronju, rast ovih reima je, meutim, postavio temelje kasnije stagnacije. Unutar zatvorenih ekonomija dravnih kapitalizama Istonog bloka postojala su ogranienja internih resursa koji su mogli biti izdvojeni za potrebe akumulacije ak i u ekonomiji velikoj poput one u bivem SSSR-u. U socijalistikoj Jugoslaviji, vojno takmienje sa SSSR-om, primoralo ju je na zaokret ka stranoj pomoi, trgovini i finansijama. Bili oni ukljueni u trgovinu ili ne, oba ova oblika dravnog kapitalizma pokuala su da izoluju nacionalnu proizvodnju od direktne konkurencije svetskog trita. Ipak, to ne znai da je rast bio planiran. Studije Goldmana i Koube o Poljskoj, Maarskoj i ehoslovakoj, kao i Branka Horvata o Jugoslaviji, pokazale su postojanje poslovnih ciklusa zajednikih obema vrstama dravnog kapitalizma, nezavisno od stepena trine koordinacije.6 Kris Harman (Chris Harman) je, razvijajui pionirske doprinose poljskih marksista Kurona i Modzelevskog (Modzelewski),7 demonstrirao strukturnu slinost ovih ciklinih fluktuacija u stopama rasta, sa ciklusom ekspanzija i krahova u kapitalizmu.8

the Peoples Democracies, 1950. http://www.marxists.org/archive/cliff/works/1950/07/index.htm Ygael Gluckstein (Tony Cliff), Stalins Satellites in Europe, London 1952. http://www.marxists.org/archive/cliff/ works/1952/stalsats/index.htm Stalinist Russia. A Marxist Analysis u 1955. Reizdato kao knjiga i u Russia: A Marxist Analysis, 1964. Reizdato 1974. godine sa izmenjenim redosledom poglavlja pod naslovom State Capitalism in Russia ovaj naslov i redosled poglavlja koristi se i u onlajn verziji. Reizdato sa pogovorom Krisa Harmana 1988. i 1996. godine: http://www.marxists.org/archive/cliff/works/1955/statecap/index.htm 6 Branko Horvat, Trade Cycles in Yugoslavia, East European Economics, Vol. X, Nos.3-4, 1971; Jozef Goldman and Karel Kouba, Economic Growth in Czechoslovakia. An introduction to the theory of economic growth under socialism, including an application of Kaleckis model to Czechoslovak data, Prague 1969. 7 Jacek Kuron and Karol Modzelewski (1965), Open Letter to the Members of the Warsaw University Campus Branches of the Polish Workers Party and of the Union of Socialist Youth. http://www.marxists.org/history/etol/newspape/isj/1967/no028/kuron.htm 8 Chris Harman, Class Struggles in Eastern Europe, London, 1983, pp.288-96.

191

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

Evo njegovog doprinosa.9 Tokom buma, konkurencija izmeu kapitalista oko poveanja investicija dovodi do oskudice rada, sirovih materijala i kapitala. Njihova cena poinje da raste, sve dok najmanje profitabilne firme ne shvate da vie ne ostvaruju profit. Neke od njih izlaze iz posla, dok one koje preive moraju da napuste planirane investicije i zatvore fabrike. Efekat dovodi do toga da se unitavaju i trita profitabilnijih kapitalista, zbog ega oni moraju da naputaju planirane investicije i zatvaraju fabrike. Bum se pretvara u krah i sistem ulazi u krizu. I u zemljama SEV-a10 investiciona stopa rasla je bre od raspoloivih resursa, to je dovelo do, s jedne strane, uskih grla ponude koja su pretila funkcionisanju itavih sektora ekonomije; i s druge, do inflatornih pritisaka, jer je novac koji je odlazio na isplaivanje rada i sirovih materijala prevazilazio vrednost autputa (output) rezultirajui otvorenom i prikrivenom inflacijom kao i do skokova cena i nestaice roba. Isto kao i na Zapadu tokom perioda dugog buma, dravna intervencija je bila u stanju da predupredi odlazak ekonomije put kraha. Na Istoku je ovo uzelo oblik preusmeravanja resursa prema prioritetnim sektorima, ali samo na utrb rasta (investicije bi bivale naputane, posebno u sektoru potroakih dobara). Ovakve krize prekomerne akumulacije na Istoku razotkrivaju la vezanu za mit o centralnom planiranju. One takoe oslikavaju ogranienja domaih resursa koji bi mogli biti preusmereni na akumulaciju, bez da svaka dalja akumulacija ide na tetu rasta. Drave Varavskog pakta iznova su pribegavale reenju da se potronja kod radnika na silu dri na niskom nivou, kako bi se poveala investiciona stopa i odgovor je uvek bio ili u vidu revolta ili revolucije (Berlin 1953, Maarska 1956, Poljska 1956, 19701971, 19801981). U sluaju Jugoslavije, vei stepen trine koordinacije obeavao je vie fleksibilnosti u alociranju kapitala i rada u profitabilne sektore. Otvorena i prikrivena nezaposlenost koja je iz toga proistekla, kao i masovne migracije radne snage u Zapadnu Evropu, omoguile su transfer resursa na akumulaciju kapitala. Tako su od 1960-ih zapadni ekonomisti hvalili jugoslovenski model kao alternativu i trinom kapitalizmu i dravno-planskom modelu. I pored toga, trite je dovelo do poslovnih ciklusa u kojima su resursi i rad bili koncentrisani u sektorima i regionima koji su davali vee nivoe profita, rezultujui u sporijem rastu ili stagnaciji slabije razvijenih regiona i sektora, to je potom iziskivalo centralizovanu redistribuciju resursa u prioritetne sektore i slabije razvijene regione. Ovo je, zauzvrat, vodilo ciklusima reformi, ukljuujui ujedno i obuhvatniju integraciju u svetsko trite i
9 Chris Harman, Zombie Capitalism: Global Crisis and the Relevance of Marx, London, 2009.

10 Savet za uzajamnu ekonomsku pomo, trgovinski savez Istonog bloka.

192

ANDREJA IVKOVI

veu upotrebu administrativnih mera (bilo na federalnom, republikom ili bankarskom nivou) kako bi se izbalansirala anarhija akumulacije kapitala. Na ovaj nain oba modela dravnog kapitalizma bila su prinuena da se vie upletu u svetsko trite, kako bi finansirali uvoz tehnologije koja je osiguravala opstanak na geopolitikom polju. Ovo je, meutim, kako je jo 1970-ih predvideo Kris Harman, dravno-kapitalistike zemlje dvostruko izloilo opasnosti.11 S jedne strane, njihov rast je sada zavisio od ritma svetske ekonomije; s druge strane, bile su ostavljene bez ikakvih sredstava za preusmeravanje resursa unutar domae ekonomije, ukoliko bi izvori rasta presuili.12 Tako se i ispostavilo. Projekat rasta zasnovan na izvozu bio je uniten velikim globalnim recesijama 1974 1975. i 1980 1981. tavie, upravo su internacionalni finansijski ciklusi koji su 1970-ih zemljama u razvoju koje su tragale za poboljanjem kompetitivne prednosti u trgovini pozajmljivali novac, bili deo ire internacionalizacije proizvodnje, trgovine i finansijskih mrea koje su narasle tokom post-ratnog buma. Do 1970-ih, nijedan u potpunosti nacionalno organizovani kapitalizam nije vie mogao da se nada da e sakupiti dovoljno resursa nunih za postizanje prosperiteta u kontekstu globalne podele rada, gde su se multinacionalne korporacije iz svojih matinih baza u trijadi SAD-a, Evropske zajednice i Istone Azije takmiile oko kontrole nad globalnim tritima. Sve zavisnije od svetskog trita, ali nemone da se takmie na tritu OECD-a,13 kao ni sa novoindustrijalizovanim zemljama (Brazil i Istona Azija) i nadjaane od strane multinacionalnih korporacija, Jugoslavija i druge birokratske dravno-kapitalistike zemlje stagnirale su tokom veine 1980ih, uhvaene u zamku dugova, pre svog konanog sloma. U sluaju bive Jugoslavije, liberalizacija je dovela do fragmentacije nacionalne ekonomije u regionalne blokove, poveanja regionalne nejednakosti i rasta suparnikih
11 Chris Harman, Poland: Crisis of State Capitalism, Part 1, International Socialism, 93, November 1976. http://www.marxists.org/archive/harman/1976/11/poland.htm; Poland: Crisis of State Capitalism, Part 2, International Socialism, 94, January 1977; http://www.marxists.org/archive/harman/1977/01/poland2.htm 12 Svetsko trite poelo je sa odabirom onih aspekata centralno-planskih privreda koji su mu bili potrebni, i uklanjanjem onih koji nisu. Ono je primoravalo SEV grupu da preuzme posebnu ulogu, specijalizovanu funkciju unutar globalne podele rada. Za to je izvesna deindustrijalizacija bila neophodna, kao i izvesno smanjenje disproporcijalne veliine teke industrije, izvesno suavanje arenolike lepeze proizvodnje, uz pokuaje ekspanzije poljoprivrede. Proizvodnja i finansije integrisali su se preko nacionalnih granica, ali razliitim brzinama i posredovane razliitim politikim krizamaNa kraju je uspostavljen odnos podreenosti, ali bez mogunosti velikog rasta. Svejedno, proces je odmakao dovoljno daleko i odrivo povlaenje je postalo praktino nemogue. Drave Istone Evrope postale su robinje sistema u istoj meri kao i one na Zapadu ili one manje razvijene. Nigel Harris, The End of the Third World: the Newly Industrialising Countries and the decline of an ideology, London, 1986, p. 194. 13 Organizacija za saradnju i razvoj, trgovinski savez u Zapadnoj Evropi.

193

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

nacionalizama. U sluaju SIE, liberalizacija je dovela do fragmentacije postojeeg regionalnog bloka. Ali u oba sluaja vertikalno povezivanje sa svetom evropske ekonomije ilo je na raun horizontalnih bilo regionalnih, bilo nacionalnih veza. U oba sluaja liberalizacija je namamila drave (Jugoslaviju, Maarsku, Poljsku i Rumuniju) u klopku zaduivanja kako bi pokrile deficite platnog bilansa, to je opet povealo zavisnost od spoljnih izvora rasta i pritiske za dalju liberalizaciju kako bi se otplaivali sve vei dugovi. Tekua dunika kriza je, prema tome, nastavak dunikih kriza iz 1980-ih godina u bivoj Jugoslaviji i SIE i nastavlja da poveava zavisnost od stranih finansija. PREMA KRIZI ZAVISNOG RAZVOJA Kada su se vrata ka najnovijim tehnologijama, tokovima finansija i bogatim zapadnim tritima konano otvorila, to se desilo pod uslovima koje je propisalo svetsko kapitalistiko trite. Nestabilnost dravom voene akumulacije zamenjena je anarhijom svetskog trita. Nekadanje birokrate iz Komunistikih partija su, pune entuzijazma, prihvatile ideje neoliberalizma. Ideja o otvaranju stranom kapitalu viena je kao reenje problema investicija. Kako se do tada izvoz borio da odri korak s uvozom, budui da je uvoz tehnologije dovodio do visokih trgovinskih deficita, spoljni dug je rastao. Strane direktne investicije podmetnute su kao neto to e poboljati izvozne kapacitete ekonomije, kako bi se dug otplatio. I pored toga, kako je general Jaruzelski, arhitekta udara na Solidarnost u Poljskoj, primetio 1989. godine, obeanje trita bio je jedini nain da se radnitvo navede da prihvati punu cenu restrukturiranja za potrebe meunarodne kompeticije (dok su se barijere koje su stajale na putu potpune kompeticije uklanjale, prikrivena nezaposlenost postala je masovna nezaposlenost). Nakon to je postalo jasno da su se revolucije iz 1989. godine protiv jednopartijskih reima zaustavile pred kapijama fabrika, ministarstava i kasarni, kao i da su bastioni moi ostali netaknuti, vladajua klasa je mogla da baci svoje partijske knjiice i preuzme kontrolu nad dravnim vlasnitvom kroz unutranju privatizaciju. Dravni zvaninici postaju konsultanti zapadnim multinacionalnim korporacijama i sede u odborima zapadnih banaka i filijala, dok su upravljai dobro pozicionirani da mogu da otponu unosni posao otvaranja satelitskih firmi oko privatizovanih preduzea. Drugim reima, nova-stara vladajua klasa prihvatila je injenicu da je cena stranog kapitala bila restrukturiranje prema diktatu zapadnog kapitala. Vazalski odnos prema sovjetskoj imperiji zamenjen je za ulogu mlaeg partnera u ekonomskim
194

ANDREJA IVKOVI

i vojnim strukturama zapadnog imperijalizma. EU je 1991. godine organizovala drave Viegradske inicijative (Poljsku, Maarsku i ondanju ehoslovaku) u Centralnoevropsku slobodnotrinu zonu (CEFTA). EU je potom potpisala brojne evropske sporazume sa njima, prividno ukidajui carine i uvozne kvote izmeu EU i CEFTA. Ipak, uvozne kvote u EU zadrane su tano u onim oblastima u kojima je Istona Evropa imala komparativnu prednost u ceni rada (npr. proizvodi od elika, odea i tekstil, poljoprivreda i prehrambeni proizvodi). Slobodna trgovina je tako znaila restrukturiranje istonoevropske industrije u skladu sa potrebama evropskih multinacionalnih kompanija koje su patile od hiperkapaciteta i nedovoljnog investiranja na polju domaeg EU trita.14 Restruktuiranje je bilo svirepo. Tokom velike depresije 1990-ih, autput je umanjen za oko 20% u zemljama poput Poljske ili eke i ak do 50% u SSSR-u i Jugoslaviji. Iako je tu i tamo dolazilo do relokacije industrije ka istoku kao u sluaju sklapanja automobila i bele tehnike, tehnikih komponenti i opreme za telekomunikacije ona se odigravala u optem kontekstu deindustrijalizacije. Meutim, dok je ivotni standard ogromne veine stanovnitva dramatino propadao u uslovima nove ekonomske situacije, elita je itekako dobro prolazila. No, iako je privatizacija popunila depove upravnika i zvaninika, ona nije reila stari problem investicija. Prvi talas privatizacije pokupio je krem najkonkurentnijih ogranaka proizvodnje, npr. proizvodnju automobila. Njihova integracija u proizvodne mree multinacionalnih korporacija, meutim, nije nuno pokrenula i razvoj lokalne trgovine. (npr. ponitenje ugovora koje je Folksvagen potpisao sa lokalnim dobavljaima, nakon svog spajanja sa kodom u Republici ekoj).15 tavie, budui da su koincidira14 Vid. Peter Gowan, The Global Gamble: Washingtons Faustian Bid for World Dominance, Verso 1999. Slino tome, kada je krajem 1990-tih dolo do proirenja EU, bogate zapadne nacije oklevale su zbog cene proirenja solidarnosti na Istok. Nona mora miliona farmera koji su svi muzli istu Zajedniku poljoprivrednu politiku (CAP), dugo vremena bte noire evropskih neoliberala, prizvana je kao predgovor rezanju subvencija malim farmerima na Zapadu, dok je punih deset godina nakon prijema (npr. do 2010. godine) novim istonim lanicama blokirala pristup redukovanom CAP-u. To je izuzetno subvencionisanim gigantima EU agrobiznisa omoguilo preuzimanje i restrukturiranje istonoevropske poljoprivrede. Novi CAP e najverovatnije, pod maskom retorike o velikodunim subvencijama, i u skladu sa trinim zakonima, dovesti do likvidacije kulaka na Istoku. Vid. Guglielmo Carchedi, For another Europe: a class analysis of European economic integration, Verso, 2001. 15 Investicija Folksvagena u kodu je uputna, budui da je bila komparativno velika (projektovana na sedam milijardi dolara), pratei tako model visokog lokalnog sadraja koji dovodi do visokog stepena produktivnosti po niim cenama jedinice proizvoda. Ipak, uprkos kodinom statusu zvezde VW-a, investicija je smanjena, radna snaga delom otputena, a ugovori sa lokalnim dobavljaima raskinuti. Do toga je dolo zato to su potrebe VW-a kao celine koja je beleila ogromne gubitke preuzele primat nad potrebama

195

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

le sa recesijom i potom sa stagnacijom u kontinentalnoj Evropi, ukupne zapadne investicije bile su ograniene i jedva da su mogle da nadomeste kolaps autputa. Ideja o prevazilaenju krize otvaranjem zapadnom kapitalu propala je. Ukoliko posmatramo industrijsku proizvodnju i indeksiramo 1990. godinu sa 100, sledee zemlje 2007. godine nisu ak ni dostigle ovu brojku: Bugarska, Rumunija, Letonija, Litvanija, Hrvatska, Srbija, Makedonija. Jedino su Maarska i Slovaka (usled svojih automobilskih klaster industrija) i u izvesnoj meri Slovenija uhvatile korak, u poreenju sa prosekom EU-15. Nivo zaposlenosti nikada se nije oporavio do nivoa iz 1980-ih, a ogromna armija radno sposobnih emigrirala je iz Poljske, Bugarske, Rumunije i bive Jugoslavije u potrazi za poslom. Njihove doznake iz inostranstva delimino su kompenzirale nedostatak domaih izvora rasta. Istok je prestao da bude periferija sovjetske imperije samo da bi postao periferija imperije zapadnoevropskog kapitala! Drugi talas privatizacije svedoio je pomeranju stranog kapitala u oblasti trgovine na veliko i malo, transporta i komunikacija, finansijskih usluga i bankarstva. Dravni monopoli postali su privatni monopoli. Ipak, ovi sektori ne doprinose izvozu. Naprotiv, ovakav oblik investiranja pokazao je sklonost ka usisavanju jo veeg broja uvoznih proizvoda. Na taj nain, dotok stranih investicija i kredita izrodio je visoko nestabilan oblik rasta, baziran na rastuim privatnim dugovanjima i trgovinskim deficitima i zavisan od stalnog priliva jeftinih kredita. Ovo se najoiglednije vidi na primerima nedavnih potroakih bumova u Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj, Maarskoj i baltikim zemljama. Rast iz 2000-ih je, tako, bio izgraen na klizitu. Dubina pada koji je usledio otkriva makaze koje obrazuju kriza izvoza i kreditne kriza, a u koje su ove ekonomije uhvaene. Pad je veliki u onim oblastima koje proizvode za potrebe multinacionalnih korporacija u ekoj, Maarskoj, Slovakoj i Sloveniji. On je, meutim, katastrofalan tamo gde je rast bio baziran uglavnom na potroakim i kreditnim balonima, poput Ukrajine i baltikih zemalja (pad u iznosu od 12% do 20% BDP). Dunike krize iz 1970-ih i 1980-ih vratile su se sa osvetom, praene neodrivim trgovinskim deficitima. Na kraju 2008. godine, spoljni dugovi 10 novih (ranije socijalistikih) lanica EU dostigli su cifru od 636 milijardi evra, daleko vie od zbira stranih direktnih investicija, koji je iznosio 454 milijardi evra. Drugim reima,
njegove filijale. Drugim reima, integracija u proizvodnju i lanac vrednosti multinacionalne korporacije ne dovodi nuno do transfera tehnologije i unutarindustrijske trgovine, te time i do viih nivoa kapitalne formacije,ve moe da dovede i do integrisanja nizbrdo, do disproporcija u privredi i ak do predatorskog odnosa (usled zatvaranja operacije zbog prekomerne akumulacije).

196

ANDREJA IVKOVI

strane investicije i pozajmice podrazumevale su i prebacivanje vrednosti zapadnom kapitalu,16 to je znak zavisnog razvoja, dok je konkretan oblik u kojem su se manifestovale bio kombinacija dunike klopke i spoljne recesije. Zato tvrdimo da je sadanja regionalna kriza rezultat neuspeha prethodnih reenja koja su u razliitoj meri usvojile sve drave u okviru politike neoliberalizma i finansijalizacije kako bi se prevazila kriza rentabilnosti. Na jednom nivou, neoliberalizam je predstavljao niz mera usmerenih ka poveanju stope eksploatacije, ali time je samo delimino obnovljena profitabilnost i ostavljen je problem neprodate robe dok su se radnici suoavali sa padom ivotnog standarda. U tome su, po Dejvidu Harviju (David Harvey), koreni finansijalizacije i kreditne ekonomije zamiljene da osposobi subprime (odnosno drugorazredne) potroae da poveaju nivo zaduivanja i potronje.17 Ono to je, meutim, jo vanije je to da je finansijalizacija pokupila kapital koji nije mogao da pronae mogunosti za produktivne investicije i, preko kreditnih balona i rasta pokretanog imovinom, stvorila trita za izvozne ekonomije poput Nemake, Japana i Kine. Finansijalizacija je pothranila globalni sistem neravnotee izmeu kreditorskih ekonomija s visokim trgovinskim vikovima i stopama tednje (navedenih: Kine, Japana i Nemake) i ekonomija s visokim trgovinskim deficitom i stopom zaduivanja (uglavnom SAD, ali i June Evrope, Srednje i Istone Evrope i Balkana). Sa kolapsom finansijskih balona koji su nakon 2001. godine pokrenule Amerike federalne rezerve i Evropska centralna banka, slabije dunike ekonomije bile su prinuene da se obrate meunarodnim finansijskim institucijama kako bi otplaivale dug i nadoknadile izgubljene izvore rasta. Meutim, smanjivanje potronje kako bi se otplatili dugovi preti da gurne zemlje poput Srbije i Hrvatske u ekonomsku depresiju letonskog tipa, koja opet preti neizvrenjem otplata dravnog duga i deflacionom spiralom usled potrebe za daljim smanjivanjem potronje. U tom smislu kriza u SIE i na Balkanu predstavlja zastraujui primer krize izazvane zavisnou, u koju su manje i slabije ekonomije pale zbog integracije u svetsko trite. Ali, sama ta integracija znai da se kriza na Balkanu i u SIE ne moe odvojiti od globalne krize.

16 Tekui raun 2008. godine (predstavljen u procentima BDP) u EU-15 je, manje ili vie, bio balansiran na 0,04%. U isto vreme, deficit tekueg rauna u Istonoj Evropi bio je enorman: proseno 7.4%, sa negativnim rekordom od 24,5% u Bugarskoj. 17 David Harvey, A Brief History of Neo-Liberalism, Oxford University Press, 2005.

197

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

SRBIJA: FIKTIVNI RAST KAO KANIBALIZAM BUDUNOSTI Sada se okreemo prvoj od nae etiri studije sluaja.18 Tvrdili smo da je model SDI u Srbiji, zapravo, doveo do modela ekonomskog rasta zasnovanog na kreditiranju i uvozu, to nije obezbedilo poveanje konkurentnosti izvoznog sektora, niti je, investiranjem u fiksni kapital, stvorilo realnu potranju. Umesto toga, izrodio je izrazito nestabilnu ciklinu formu rasta, koji u potpunosti zavisi od stalnih dotoka jeftinog kredita. Kao prvo, a u skladu sa monetaristikom ortodoksijom, na nivou makroekonomske politike, fokus je usmeren na kontrolu dotoka novca i suzbijanje inflacije. Kamate su u periodu nakon 2000. godine ostale relativno visoke (u poreenju sa onima na nivou Evropske centralne banke) kako bi se podrala konvertibilna vrednost dinara i tako odrao nizak nivo cena uvoznih artikala i niska inflacija. Meutim, kako emo videti, stvarna funkcija visokih kamata bila je da privuku strane kredite, omoguujui Narodnoj banci Srbije da gomila devizne rezerve, kako bi odrala deviznu likvidnost i otplaivala uvoz. Drugo, fiskalna politika je bila usmerena na poveanje dravnih prihoda, kroz privatizaciju i dotok novca od SDI. Ipak, priliv stranih kredita, od kojih je polovina stvarala dodatna zaduenja, doveo je do velikog rasta uvoza jer je ukupna potranja nadmaila domae zalihe. Rast uvoza je potom doveo do poveanja trgovinskog i budetskog deficita, kao i inflacije ije je suzbijanje i bilo razlog za uvoenje ovakve monetarne politike. Na taj nain je reim jakog dinara konstantno proizvodio inflatorne pritiske koji su domaoj valuti srozavali vrednost. Tako smo mogli videti cikluse monetarnog suavanja (grubo reeno u periodima 2000 2003, 20042006, 20062008), koje su pratila fiskalna poputanja, nakon kojih bi usledila i fiskalna i monetarna stezanja zarad kontrole inflacije i otplate inostranih potraivanja. Ovo je, zauzvrat, nuno iziskivalo nova fiskalna poputanja kako bi se odrala ukupna potranja, to je potom otvaralo novi ciklus rasta zasnovanog na dugovanjima i sve veih deficita. Reim zasnovan na SDI doveo je do trajnog spoljnog deficita, za koji je delom bila zasluna nagla akumulacija spoljnog duga pojedinaca, koji se u periodu od 2005. do 2007. godine vie nego udvostruio, popevi se na 37% vrednosti bruto domaeg proizvoda (BDP) do oktobra 2007. Stalni priliv kredita koji su potom stvarali dugovanja
18 Statistiki podaci u naredna dva poglavlja izvedeni su iz sledeih izvetaja MMF-a o Srbiji: No. 11/95, april 2011; No. 11/9, 07. januar 2011; No. 10/308, 13. oktobar 2010; No. 10/210, 13. jul 2010; No. 10/149, maj 2010; No. 10/93 09. april 2010; No. 10/25, 27. januar 2010; No. 09/158, 21. maj 2009; No. 09/20, 23. januar 2009; 06/382, oktobar 2006 godine.

198

ANDREJA IVKOVI

zaotrio je sutinsku strukturnu nestabilnost izmeu potronje i tednje, odraavajui nedostatak investicija u sektor realne ekonomije. I dok su krediti omoguili nominalno visoku stopu rasta vrednosti izvoznih artikala, doveli su do udvostruenja vrednosti uvoznih artikala u odnosu na izvozne. Drugim reima, zavisnost industrije od inostranih inputa ironino je dovela do situacije da sama njena ekspanzija vodi daljem deficitu platnog bilansa, odnosno sve veem uvozu i sve manjem izvozu. Liberalizacija i SDI bile su, zapravo, direktno odgovorne za stagnaciju slabanog domaeg izvoznog sektora (tek 27% BDP, 2006. godine). I zaista, u periodu izmeu 2007. i 2008. godine, sektor koji je gotovo u potpunosti bio zasluan za celokupan rast bio je sektor dobara i usluga koje konzumira domae trite i koja nemaju bliske zamene u uvoznim ili izvoznim dobrima (trgovina na veliko i malo, transport i komunikacije, finansijske usluge). Ovo nije bila sluajnost. Isti onaj reim jakog dinara koji je privlaio strane kredite i raune od privatizacija, koji su zauzvrat kompanijama i domainstvima omoguavali pozajmljivanje novca, pospeujui uvoz i rast zasnovan na zaduivanju, bio je zasluan i za unitavanje industrije. Skup novac je destimulisao investiranje u realnu ekonomiju i izvozne proizvode nainio nekonkurentnim. Do 2009. godine industrijski autput bio je i dalje na 30% svog nivoa iz 1989. godine; drugim reima, ostao je manje-vie na nivou neposredno nakon NATO bombardovanja! Uprkos relativno visokim stopama rasta BDP-a u periodu izmeu 2001. i 2008. godine (od 4,5% do 7,1%), nivo BDP postignut 2007. godine nije dostigao ni 60% svog nivoa iz 1989. godine.19 Tako je otvaranje stranom kapitalu podrazumevalo oblik rasta koji zavisi ne od stvaranja novih vrednosti, ve od kanibalizacije starih (stvorenih izmeu 1945. i 1991. godine). Privatizacija nije sluila otvaranju ekonomije konkurenciji ili investicijama, ve je predstavljala nain da se novoj-staroj klasi dravnih i privrednih upravljaa omogui pristup novim kreditima na raun unitavanja privrede, masovne nezaposlenosti i dunikog ropstva za radnice i radnike. Privatizacija omoguava kapitalistima da dug prebace na raun firme, koristei se novcem da bi spekulisali transakcijama nekretnina, uvozom i kretanjem deviznog kursa, to zauzvrat omoguava nove ugovore o zaduivanju. Zemlja, radna snaga i sredstva za proizvodnju ne kombinuju se u proizvodne svrhe sa ciljem proizvodnje vika vrednosti, ve slue kao karike u lancu fiktivnog rasta, kao potraivanja na raun buduih profita. Drugim reima, liberalizacija je ivotni standard buduih generacija radnica i radnika stavila pod hipoteku. Oni e biti ti koji e morati da otplate duniku piramidu koju su podigli srpski tajkuni.
19 Rajko Kosanovi i Sanja Paunovi, The influence of the world economic crisis in Serbia, the measures of the government, the role of the IMF and the trade union response, South-East Europe Review, 3/2009 S. 315328.

199

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

SRBIJA: PERMANENTNA DUNIKA KRIZA I GLOBALNA KRIZA Sada poinjemo da shvatamo zato spoljni dug nije primarno finansirao bum u investicijama, ve je, sa opadajuim nacionalnim rezervama, dao potporu visokoj stopi potronje u odnosu na relativnu stopu prihoda, i tako otvorio deficit tekueg rauna koji je skoio na 18% vrednosti BDP za 2008. godinu. U uslovima koje je sam zacrtao, neoliberalni projekat je propao. Naravno, MMF i njegovi lokalni zagovornici tvrde da problem lei u neuspehu privrede da se u potpunosti prilagodi neoliberalnom paketu: neophodne su, po njima, dodatne strukturne reforme (privatizacija dravnog sektora) i rigorozna fiskalna politika (npr. smanjenje plata i penzija u javnom sektoru). I pored neoliberalne retorike o fiskalnoj ispravnosti, moe se tvrditi da model rasta koji se zasniva na dugovanjima zavisi od nivoa potronje koji pritom prevailazi nivo primanja. Strani krediti stimuliu potranju za dobrima i uslugama, koja stvara dalju potranju za jo veim kreditima koji finansiraju potronju. Ovo se odnosi na, drugaije neobjanjivu, injenicu da su prosene neto plate u periodu od 2004. do 2008. godine (korigovane za stopu inflacije) rasle po godinjoj stopi od 10,44%, uprkos tome to nije bilo znaajnih pomaka u produktivnosti javnog sektora. To takoe objanjava i razlog zbog kog su penzije vezivane za plate proseni godinji neto rast je tokom istog perioda iznosio 9,18% uprkos injenici da se dravne penzije u neoliberalizmu tretiraju poput runog paeta. Zbog svega navedenog, ciklusi fiskalnog poputanja, tokom kojih se drava bavila ne samo subvencijama i zapoljavanjem u javnom sektoru, ve je ak predvodila i inflatorne skokove plata i penzija u javnom sektoru, bili su nerazdvojiva druga strana medalje kreditnog reima, neophodna, usled nedostatka kapitalnih investicija, za apsorbovanje SDI putem potronje i uvoza. Zato je dravna potronja tek jedna karika u dugakom lancu zaduivanja i pozajmljivanja, i to ona koja je novac od privatizacija prebacivala u zahteve za uvozom i kreditima, usmerena na otplatu dugova umesto na investicije, to je rezultiralo neto transferom vrednosti iz nacionalne ekonomije stranim bankama. Deficit tekueg rauna na vrhuncu godina buma (10,2% BDP-a 2006. godine, 15,9% u 2007. i 20,9% u 2008.) slui nam kao reito svedoanstvo pustoenja ekonomije. Klasni znaaj ovog procesa je u tome da tajkuni plaaju zelenake kamate stranom finansijskom kapitalu, ne bi li stvorili profite na papiru (fiktivni kapital) na raun ivotnog standarda buduih generacija radnica i radnika.

200

ANDREJA IVKOVI

Zato rast iznosa neto plata nije oznaio poetak dugoronog trenda rasta opteg prosperiteta.20 Privredu je, zapravo, karakterisao besposleni rast, odnosno spekulativni rast zasnovan na likvidaciji postojeih vrednosti, umesto na valorizaciji novih izvora radne snage.21 Reim SDI bio je, stoga, motor transfera bogatstva od siromanih ka bogatima. Neki od najveih nivoa nejednakosti unutar OECD nali su svoj izraz ne samo u usponu klase tajkuna, ve i u injenici da samo desetak takvih bogataa sada raspolae kapitalom u vrednosti od oko 30 procenata BDP-a Srbije 2009. godine.22 Dunika ekonomija razotkriva la neoliberalnih tvrdnji da e liberalizacija i fleksibilnost rada privui investicije i pospeiti konkurentnost. Neoliberalni model ignorie injenicu da kapitalne investicije ne zavise prevashodno od niske cene rada i fleksibilnosti trita rada; veu ulogu igraju veliina trita i profitne stope, iskazane u nivoima kapitalnih formacija.23 Ovo je sutinski problem srpske ekonomije. Ovo je razlog zbog kog je ona u ovom trenutku nesposobna da apsorbuje kapitalne investicije, to prouzrokuje veu potranju od ponude, to dalje dovodi do trenutnih budetskih i tekuih deficita, a time i do rastueg duga. Mala domaa trita sa marginalnim profitnim stopama primoravaju i jai balkanski kapital, predvoen Grkom i Slovenijom, da traga za investicijama i dobiti van dravnih granica (poput grkih banaka i maloprodajnog lanca Merkator).
20 Prosena mesena plata jedva da je dovoljna za punjenje prosene potroake korpe za ceo period od 2002. do 2008. godine. Plate su pokrivale prehrambene raune i nita vie. I dok je stopa apsolutnog siromatva spala sa 10,18% u 2002. godini na 6,6% u 2007, do 2009. godine se vratila na nivo od oko 10%. 21 Nakon 2003. godine, nezaposlenost je ostala na visokom nivou, proseno na oko 20% u periodu izmeu 2004. i 2008. Otputanja iz privatizacionih perioda 2001-2003 i 2005-2006, lako su se poklopila sa otvaranjem novih radnih mesta, dok u poslednje tri godine tih novih radnih mesta nije bilo. 22 B92: Srpski tajkuni teki 31,5 mlrd ? U Rusiji, iji je BDP prole godine procenjen na vie od dva biliona (hiljade milijardi) dolara, imovina stotinak najbogatijih ljudi za koje domaa javnost uvereno tvrdi da su kapital stekli iskljuivo na osnovu pljakake privatizacije poetkom devedestih godina takoe obuhvata oko treine vrednosti prologodinjeg ruskog BDP-a, a slino je i u veini drugih istonoevroskih zemalja. U vodeim zapadnim zemljama, ukljujui i SAD, Japan i druge svetske ekonomske sile, udeo imovine najveih bogataa u BDP-u njihovih drava je osetno manji i dostie, uglavnom, od pet do sedam odsto. 23 Veliina trita i njegove regionalne integracije mogla bi biti odluujui faktor u objanjavanju zato je investiranje u CEE i CIS bilo ogranieno u poreenju sa investiranjem u Kinu. Investicije u CEE i CIS pomogle su depresijaciji plata u Zapadnoj Evropi, ali su preko odreenog nivoa podstakle ogromnu prekomernu proizvodnju u odnosu na zasiena trita EU, kao i pojeftinjenje cena proizvoda, tako obezvreujui kapitalne investicije: drugim reima, prekomerno investiranje tetilo je profitabilnosti. Kina je, s druge strane, kombinovala veoma visoke nivoe ekonomskog rasta i profitnih stopa sa velikim domaim tritem i jeftinom visoko-obuenom radnom snagom. Kina je na bazi toga 1992. godine privukla vie SDI nego cele CEE i CIS zajedno izmeu 1989. i 1993, da bi se 1993. koliina SDI udvostruila. Godinja stopa SDI u Kini je u periodu izmeu 1991. i 1996. godine bila oko 3,4 puta vea nego u CIS i CEE zajedno; a izmeu 1997. i 2002. godine odnos je bio gotovo 2,4:1. Statistiki podaci izvedeni su iz UNCTAD (2006), FDI from Developing and Transition Economies: Implications for Development, World Investment Report, 2006.

201

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

Meutim, ini se da ak i ovaj proces regionalizacije podrazumeva tek neto malo vie od preuzimanja jednog lokalnog monopola od strane drugog, kao u sluaju korporacije Delta. Oni padaju kao rtve loih dugova i hiperekspanzije u godinama buma. Ova skuenost domaih trita jasno pokazuje da model SDI ne moe da obezbedi odriv i uravnoteen rast. Prema tome kriza je odraz injenice da je kapitalizam u Srbiji i na Balkanu ukljeten izmeu zavisnosti od svetskog i skuenosti domaih trita. Otud imamo staru dilemu o neodrivosti ma kog isto nacionalnog modela akumulacije na Istoku, samo u novoj formi permanentne dunike ekonomije koja raste samo do granica spremnosti stranog kapitala da pozajmljuje ili investira. Upravo je to ono to nedostaje sada, ali to e nastaviti da nedostaje u predstojeim godinama svetske krize! Sve kontradikcije svetske ekonomske krize, ujedno i ekonomske i politike, manifestuju se u svom koncentrisanom obliku u dananjoj Srbiji.24 Upravo zato to je srpska ekonomija tek puki dodatak stranom kapitalu, razliite faze nae krize samo su odraz kriznih faza kroz koje prolazi globalni kapitalistiki sistem. Prva faza u naprednim ekonomijama bio je pokuaj spasavanja banaka i odravanja nivoa potronje putem fiskalnih stimulusa. U Srbiji smo videli operaciju srodnu ovoj koja je ila u smeru spasavanja profita banaka. Srbija je, kao dunika ekonomija zavisna od dotoka stranog kapitala, bila prinuena da odigra svoju ulogu u otplati duga evropskih banaka. EU je Bekim sporazumom, koji je okupio grke, austrijske, francuske i italijanske banke koje kontroliu bankarski sistem Srbije, osigurala banke od dunikih moratorijuma u Centralnoj i Istonoj Evropi. Vlada Srbije se okrenula MMF-u, u cilju garantovanja dugova zapadnih banaka u Srbiji. Srpski dug bi se, pod uslovima bejlauta (poznatog pod eufemizmom stendbaj aranman), otplatio putem privatizacije i zamrzavanja plata i penzija. Drugim reima, vrednost bi bila prebaena iz ruku radnikih porodica u ruke stranih banaka i multinacionalnih kompanija, ali i u ruke domaih tajkuna koji su zasluni za najvei deo duga. Tako globalni pokuaj popravljanja finansijalizacije kroz jo finansijalizacije, poveavanjem dravnog duga sa ciljem otplate dugova stranih banaka, moe da se posmatra kao intenzifikacija dunikog ropstva Srbije. Srbija je pala u duboku slampflaciju (opti rast cena i pad stopa privrednog rasta) kada je nivo stranih kredita, ekonomske ile kucavice, kolabirao 2009. godine. Dinar je sa kreditnom krizom potpao pod pritisak i do kraja 2010. godine izgubio oko 40% svoje vrednosti. Kako je 80% javnog i privatnog duga denominovano u evrima, ovo je znailo da se u istoj meri poveao i teret vrednosti duga. Kako
24 Andreja ivkovi, op.cit.

202

ANDREJA IVKOVI

su premijer Cvetkovi i guverner NBS oki primetili u svom pismu MMF-u od marta 2011. godine: Otra realna depresijacija... takoe je negativno uticala na bilanse kompanija sa neosiguranim deviznim kreditima. Mala i srednja preduzea u netrgovinskim sektorima prolaze kroz posebno bolna ekonomska prilagoavanja, a zaposlenost u formalnim i neformalnim segmentima privatnog sektora drastino se smanjila.25 Dok je dug juriao ka nebu, izvozna trita zarobljena su u okove globalne recesije. Nezaposlenost je rasla, tranja kolabirala, a teret duga postajao je sve tei u uslovima u kojima se poreska dobit smanjivala, a potronja na socijalne usluge poveavala. Drava je od 20092010 nametnula zamrzavanje plata i penzija, kako bi primorala radnice i radnike da otplate dugove banaka. Ovo je, meutim, moglo samo da produbi problem slabe potranje i velikih izdataka na raun nezaposlenosti. Kao i tokom druge faze krize na Zapadu, faze see javne potronje i pritisaka na radniku potronju, pokuaj spasavanja finansijalizacije (otplata duga) samo je posluio da zaotri ekonomsku, a time i duniku, krizu. Finansijska kriza koja sada potresa evrozonu otvara novu i dublju fazu dunike krize u Srbiji. Dug, kao i u Grkoj, moe jedino da se otplati po cenu budueg rasta, po cenu nove finansijske krize. Efekat stendbaj aranmana Srbije sa MMF-om, u iznosu od etiri milijarde dolara, u stvarnosti je zemlju potopio jo dublje u dugove; ukupni spoljni dug eksplodirao je sa 65.2% BDP 2008. na 82% 2010. godine. Uprkos prii MMF-a o izvoznom bumu, ekonomija je sve manje i manje sposobna da izdri toliki dug. 26 Vrednost izvoza poveala se tokom 2010, ali ne kao rezultat postignua na polju konkurentnosti, ve putem devalvacije dinara i rasta meunarodnih robnih cena, tako da nije postigla nikakav stvarni efekat na veliki spoljni disbalans (trgovinski deficit 17,1% BDP 2009. i 16,2% 2010. godine). ak ni uz brutalnu represiju nad potronjom izvoz nije bio dovoljan da otplati uvoz, koji se i dalje finansirao na isti nain kao i u godinama spekulativnog buma kreditima MMF-a i tako rastuim zaduivanjem.
25 Republic of Serbia: Letter of Intent, IMF Country Report, No. 11/95, april 2011, p. 39-41. 26 Ibid, str. 6. Pravo stanje privrede moe se videti posmatrajui rastuu strukturnu nezaposlenost (sa 14.7% radne snage u 2008. na 20% u 2010). Ve je izgubljeno preko 440.000 radnih mesta, a do kraja ove godine (2011) oekuje se gubitak jo 200.000. ak i ove dramatine brojke prikrivaju stvarni stepen ljudske bede koju namee stagnacija usled zaduenosti. Stope nezaposlenosti u mnogim provincijskim gradovima i meu enama i manjinama sada prevazilaze 30%; u sluaju Roma i itelja Sandaka i June Srbije ak oko 50%. ene ine ak 54% svih registrovanih nezaposlenih. Na svakih deset stanovnika Srbije, jedan ivi u apsolutnom siromatvu, dok se milioni ljudi bore da preive i spoje kraj s krajem usred divljanja inflacije.

203

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

Ipak, u novoj eri finansijske krize, pravi izvor ekonomskog rasta, priliv lakog stranog novca, presuio je. Strani kapital i krediti kolabirali su sa 10,7% BDP-a 2008. godine na 2,4% 2010, tako da je deficit tekueg rauna nastavio da se poveava do 7,1% BDP-a, dok se novac ispumpavao izvan ekonomije. Umesto da predstavlja promenu ka odrivijem modelu rasta27, stendbaj aranman MMF-a je neodrivi plan za otplatu duga, koji, kao u Grkoj, podrazumeva nova zaduivanja kako bi se otplatila stara, ali i ceenje radnike klase sa istim ciljem (zamrzavanja plata i penzija tokom 2010. godine, poveanje poreza i penziona reforma). Takoe kao u Grkoj, represija nad radnikom potronjom, neophodna da bi se stranim bankama vratio dug, gui ekonomski rast (1,7% 2010. godine) i oteava otplatu duga. Srbija je, poput Grke, uhvaena u duniku zamku iz koje ne moe da pobegne. Duniki problem poravnava se problemom inflacije (koja se gotovo udvostruila sa 6,6% 2009. na 12,6% februara 2011. godine), uzrokovane rastuim meunarodnim cenama hrane, energenata i metala koje umanjuju tranju i profite. Na dnevnom redu je stagflacija, kombinacija stagnacije i inflacije. Faza stagflacije predstavlja protivtenju u drugoj fazi svetske ekonomske i finansijske krize (dominantna je tenja mera tednje da obetete dravu, tj. banke). Kako bismo ovo razumeli, potrebno je da se vratimo na porast srpskog izvoza, koji je, paradoksalno, bio rezultat druge faze svetske kapitalistike krize, a ne rezultat poveane konkurentnosti. Kada su bilioni dolara u periodu 20082009 upumpani u globalni sistem kako bi se spasle meunarodne banke, novi izvor jeftinog novca predat je bankarima ak i onda kada su njihove banke postale tehniki insolventne. Deo ovog jeftinog novca otiao je na kupovinu dravnih obveznica izdatih da bi se finansirali dugovi. Meutim, usled pada kamatnih stopa i stagnirajuih berzi (trita nekretnina bez pulsa, spajanja i akvizicije na ekanju), deo tog novca odlazio je i na spekulacije robnim fjuersima licitiranjem podiui cene hrane, metala i energenata. Inflatorni pritisci osetili su se ak i onda kada je globalna ekonomija nastavila sa stagniranjem. Ovo je ponovilo situaciju iz 2007-2008, kada je, na vrhuncu spekulativnog buma, novac poeo da se izmeta iz implodirajuih trita hipotekarnih derivata prema hrani i energentima, primoravi milione radnika i seljaka globalnog Juga na gladovanje. Globalna inflacija robnih cena dovela je do iznenadne apresijacije vrednosti srpskog izvoza na papiru, svedoei o anarhinosti finansijalizovanog kapitalizma.
27 Ibid, str. 5.

204

ANDREJA IVKOVI

Jer, uprkos globalnoj stagnaciji, finansijske spekulacije nastavile su da irom sistema seju inflatorni uas, ukazujui na ponovnu pojavu stagflacije iz 1970-ih. Srbija ne proizvodi dovoljno brana da samu sebe prehrani, ali njen izvoz proizvoda na bazi brana postao je profitabilniji. Tajkuni poput Mikovia (koji kontrolie agrobiznis), zauzvrat su radnicima i potroaima poveali cene hleba, mleka i mesa. Profiti se taloe na raun mnotva (npr. vie cene smanjuju potranju, to dovodi do smanjenja trita dobara i usluga, dok se vea cena inputa useca u budue profite). Kao monopolski proizvoa i distributer nafte i gasa u Srbiji, Gasprom od meunarodnog spekulisanja ubira enormne profite, dok izgladnelim radnicama i radnicima i preduzeima koja jedva spajaju kraj s krajem stiu vei rauni za struju. Tako do svakog poveanja izvoza dolazi po cenu ukupne potranje. To oni nazivaju izvoznim bumom! U stvarnosti su se svi stari problemi samo pogorali. Izvoz sada vredi vie novca, ali kako je Srbija zavisna od uvoza inputa za hranu, ali i energije i mainskih alata da bi uopte mogla da izvozi, rast izvoza ujedno znai i rast uvoza. Pritom, ovaj uvoz je sada skuplji i za njega je zbog slabljenja dinara potrebno izdvojiti vie novca. Stari problemi rastueg trgovinskog jaza i inflatornih pritisaka osvetniki se vraaju, ali sada u novom obliku, u kombinaciji inflacije i stagnacije. U ovim uslovima profitabilnost izvoznog sektora znai stagnaciju, nezaposlenost i nedostatak investicija u celokupnu ekonomiju. im je, do leta 2010. godine, porast meunarodnih cena poeo da se osea u Srbiji, kamatni skokovi usledili su jedan za drugim i na dobrom su putu da kamatnu stopu vrate na nivo na kom je bila pre 2009. (prognoziranih 16% do kraja 2011. godine). Cilj je kontrolisati priliv novca njegovim poskupljivanjem, kako bi se predupredila devalvacija inflacijom. Ako bi vrednost dinara pala, teret duga pretio bi da se otrgne kontroli. Vlada je na deviznim tritima intervenisala u iznosu od nekoliko milijardi evra kako bi odrala vrednost dinara.28 Ovo je, meutim, samo prelilo novac u depove stranih banaka, ne dovevi do znaajne apresijacije dinara, s obzirom na manjak domaih izvora kredita ili investicija. Dinar je 2011. godine apresirao za gotovo 10% svoje vrednosti. Guverner NBS oki je nedavno primetio da je trend rasta vrednosti dinara u odnosu na evro posledica, pre svega, visokih kamatnih stopa u zemlji izazvanih visokom inflacijom, ali i padom premije rizika nae zemlje. oki je naveo i da je dodatni priliv kapitala u
28 Rezerve su u martu 2009. godine iznosile 11,5 milijardi dolara, to je smanjenje od godinje 30.0%. NBS je tokom januara i februara 2009. potroila 556,4 miliona evra deviznih rezervi kako bi podrala dinar. Izmeu januara i novembra 2010. godine potroila je 2,5 milijardi evra.

205

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

zemlju trenutno uglavnom u obliku kratkoronih i srednjoronih portfolio investicija, dakle istih onih finansijskih tokova koji su uzrok spekulacije na meunarodnim robnim tritima. Na taj nain iste one visoke kamatne stope neophodne za privlaenje spekulativnih finansija, koje istovremeno odravaju vrednost dinara, preko kanala uvoza koji se finansira spekulativnim finansiranjem dovode i do inflatornih pritisaka. Da bi se vlast izborila protiv inflacije, kamate moraju da nastave da rastu, to zauzvrat privlai jo vie spekulativnih finansija. Visoke kamatne stope istovremeno znae i da je domaa potranja uguena. Tako smo suoeni sa povratkom starog obrasca inflatorne spirale koja kolabira u deflatorni slamp onog trenutka kada se prekine dotok stranih kredita. U uslovima u kojima je nivo stranih kredita znaajno smanjen, to znai da ulazimo u period stagflacije, odnosno stagnacije domae potranje kombinovane sa inflatornim trendom koji preti da podrije vrednost valute i prouzrokuje novu finansijsku krizu. Zbog toga e kula od karata srpske ekonomije ostati na svom mestu samo dok meunarodne finansijske institucije budu voljne da srpskoj dravi pozajmljuju novac za otplatu njenih dugova. Ova volja e u nekom trenutku izai na test krize evrozone. Ako neizbeni neuspeh Grke da vrati dugove dovede do drugog finansijskog kraha u evrozoni, ECB e biti uvuena u duboku krizu likvidnosti jer je investirala u grke, irske, portugalske i panske dravne obveznice i menjala kredite za dank dugove (dugovi sa visokim postotkom rizika) koji su bili u posedstvu njihovih banaka. Ukoliko doe do serije ovakvih moratorijuma, moemo da oekujemo u najmanju ruku kolaps dunike piramide u Srbiji: pozicija stranih banaka u Srbiji postae neodriva, to e dovesti i do definitivnog odliva kapitala iz regiona. Na horizontu se sprema oluja. SRPSKO-HRVATSKI ILI SRPSKI I HRVATSKI? U naoj drugoj studiji sluaja postaviemo pitanje koji je jezik krize u Hrvatskoj, odnosno, jeste li ili nije hrvatska privreda, kao rezultat liberalizacije, pala u istu duniku klopku kao srpska. Nije li hrvatska privreda naprednija, strukturno drugaija, tri puta bogatija od srpske, mereno u BDP po glavi stanovnika?29 Uprkos tome, i hrvatska privreda je rasla na raun meunarodnog spekulativnog balona, a strani krediti otplaivali su sve vei trgovinski deficit (22,6% BDP-a 2008. godine), to je dovelo do duga koji je u uslovima svetske ekonomske i finansijske krize postao neodriv. Budui da smo se detaljno pozabavili mehanikom srpske dunike krize, sada emo se posvetiti ispitivanju njenog delovanja na primeru Hrvatske.
29 BDP po glavi stanovnika Srbije (2009): 5,821 dolar; Hrvatske 17,700 dolara (2009 est.)

206

ANDREJA IVKOVI

Strani kapital je u Hrvatskoj, kao i u Srbiji i Litvaniji, doveo do modela privrednog rasta zasnovanog na kreditiranju i uvozu, to nije obezbedilo poveanje konkurentnosti izvoznog sektora. Umesto toga, strani kapital je, kao u Srbiji, izrodio izrazito nestabilnu formu rasta, koji u ogromnoj meri zavisi od stalnih dotoka jeftinih kredita. Izvetaj MMF-a o Hrvatskoj iz juna 2009. potvruje nau analizu: Snaan upliv kapitala i brz rast kredita su proteklih godina pomogli Hrvatskoj da postigne visok nivo prosperiteta, ali su i poveali njenu ranjivost. Brz rast kredita doveo je do znaajnog porasta duga; preovlaujue pozajmice stranih valuta pogorale su ranjivosti bilansa stanja; a procvat domae tranje doveo je do talasa trgovinskih deficita, samo delimino ublaenih velikim dobicima od turizma.30 Drugim reima, meunarodni finansijski sektor pothranio je spekulativni bum, baziran na sektoru dobara i usluga koje konzumira domae trite i koja nemaju bliske supstitute u uvoznim ili izvoznim dobrima, te ove investicije nisu poveale izvoz (finansijsko posrednitvo, maloprodaja i velikoprodaja, nekretnine). Rezultat je bio rastui deficit trgovinskog bilansa koji je mogao biti pokriven jedino novim spekulacijama, pozajmicama, stranim kreditima i SDI. U nekom trenutku balon je morao da pukne. Sadanji slamp pad autputa usled isuivanja stranog kapitala i potrebe za otplaivanjem dugova, domaa potranja se smanjuje, a izvozna trita kolabiraju brutalan je. Hrvatski bruto nacionalni proizvod smanjio se za 6 % 2009. godine, to je stopa vea od evropskog proseka (-4,7%). Suprotno predvianjima MMF-a o rastu tokom 2010. godine, privreda se zapravo smanjila za 1,2%.31 Recesija se nastavila kroz prvu polovinu 2011. (-0,9% u prvom kvartalu), a MMF i dalje obeava rast u drugoj polovini godine. U skladu sa standardnom neoliberalnom medicinom tednje, hrvatska vlada je na recesiju odgovorila poveanjem poreza na dohodak (krizni porez) i PDV-a.32 Ipak, pritisci na potronju radnica i radnika kako bi se pokrio budetski deficit i otplatio dug samo su produbili recesiju, koja je zauzvrat oborila poreske prihode i
30 Republic of Croatia: 2009 Article IV Consultation - Staff Report, Country Report No. 09/185, jun 2009, p. 4. 31 International Monetary Fund, Republic of Croatia, Staff Report for the 2011 Article IV Consultation, Country Report No. 11/159, June 8, 2011. 32 Vlada je 2009. godine sprovela budetsku seu u iznosu od 1.7% BDP-a. Ova sea se, prema procentu udela u BDP, sastojala od: poveanja stope PDV-a 0,4%, uvoenja solidarnog poreza 0.5 %, akciznog poreza na korienje mobilnih telefona 0,1%, zamrzavanja plata i penzija 0.6%. Takve mere su 2010. godine iznosile samo 0,1% BDP-a. Prema procentu udela u BDP, sastojale su se od: smanjenja poreza na dohodak 0,2%, smanjenja privilegovanih penzija 0,1%, racionalizacije bolnike mree 0,1%, ukidanja boinih bonusa 0,1%.

207

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

poveala potronju na socijalne programe, dovevi do spiralnog rasta zaduenja i budetskog deficita.33 Dravni dug je eksplodirao sa 29% BDP-a tokom 2008. godine na 41,2% 2010. i pretpostavlja se da e tokom 2011. porasti na 47,4%. Ukupni dug porastao je sa 85% BDP-a 2008. na 99,1% 2009. godine i 101.1% 2010. godine. Istovremeno, sredstva za otplatu duga, SDI, su kao i u Srbiji presuila, uz pad sa 6,8% BDP-a 2008. godine, na 2,6% 2009. i potom na 1,3% tokom 2010. godine.34 Privrednog oporavka sada nema da puni dravne kofere, budui da su i domainstva i preduzea optereena otplatom dugova. U ovakvim uslovima, pritom uzimajui u obzir stagnaciju i finansijsku krizu u evrozoni, mogunost finansijskog kraha i uvoenja prinudne uprave MMF-a je sasvim realna. Budui da se dug sada pretumbava i da se u narednih pet godina predvia njegovo smanjenje za samo 10%, ne udi ni to to je Standard&Poor, u skladu sa drugim glavnim rejting agencijama, krajem 2010. umanjio vrednost hrvatskih dugoronih dravnih kredita na najniu investicionu ocenu. To znai da krediti postaju skuplji, to oteava refinansiranje duga. injenica da se dve treine duga dre u stranim valutama, ili su vezane za njih glavni je izvor rizika. Bankarski sektor je kljuni izvor ranjivosti. Recesija je nagrizla kvalitet aktive, ukupni udeo nefunkcionalnih kredita dostigao je 11%, dok je u korporativnom sektoru u decembru 2010. godine iznosio 18%. Banke su suoene sa problemima profitabilnosti i kapitalizacije. Njihova Ahilova peta je apresijacija vajcarskog franka od 20% u odnosu na kunu. Krediti vezani uz franak ine skoro etvrtinu kreditnih obaveza stanovnitva u Hrvatskoj. Veina pozajmica su promenljiva kamatna kreditiranja, ranjiva na poveanja kamatnih stopa. Dalje, vlada se obavezala da e doneti mere za poveanje otplate hipoteka podignutih u kunama. Pritom, vlada je ve morala da rekapitalizuje jednu banku u dravnom vlasnitvu do iznosa od okvirno 450 miliona evra. Tako dunika kriza banaka preti da intenzivira duniku krizu drave. Klju za razumevanje krize je uloga snane kune, koja je indeksirana prema vrednosti evra. Kao i u sluaju Srbije, strane kredite privukle su visoke kamatne stope. Ovi krediti mogli su biti otplaeni jer je kuna apresirala sa visokim kamatnim stopama, drei korak u odnosu na evro. Na taj nain strani krediti su subvencionisali uvozni bum koji je tokom 2000-ih gurao ekonomiju unapred. Meutim, kako je kuna apresirala, uguila je prekomorska izvozna trita. Tako je sam mehanizam
33 Budetski deficit je porastao sa -1.3% BDP-a tokom 2008. na -4,1% 2009. -5.0% 2010: a za 2011. je projektovan porast na -5,7%. 34 IMF Country Report Croatia No. 11/159, Op. cit., str. 32.

208

ANDREJA IVKOVI

rasta istovremeno izmicao tle ispod hrvatske industrije i otvarao rastui trgovinski jaz. Ogromna potranja za novcem do koje je doveo potroaki bum, kombinovan sa rastuim cenama hrane i energije, do 2007. godine oslobodila je inflatorne pritiske, na taj nain zapretivi vrednosti valute, ime je ugroena i sposobnost otplate duga. Hrvatska narodna banka je podigla kamatne stope, to je bilo dovoljno da 2008. godine gurne privredu u recesiju, ak i pre nego to je kasnije iste godine kolabirala spoljna potranja. Potreba za odranjem pariteta kune prema evru kako bi se predupredilo nekontrolisano razmotavanje dunike spirale samo produbljuje duniku krizu. Situacija je identina onoj u Grkoj. Jaka valuta spreava spoljno prilagoavanje putem devalvacije i namee internu devalvaciju, odnosno tednju kao jedini nain otplate duga. tednja, meutim, zauzvrat produbljuje recesiju. Tako, uprkos budetskoj sei, imamo budetski deficit, to moe poslati poruku finansijskim tritima da poveaju rejting rizinosti i time cenu kredita (otar porast kamatnih stopa za javni i privatni sektor, ili smanjenje finansiranja i balansiranja pritisaka na isplatu). Privreda se nalazi na tankoj ivici izmeu slampa i kraha. MMF primorava hrvatsku vladu da progura internu devalvaciju putem see plata i privatizacije javnog sektora i dri propoved o kreativnoj destrukciji. Ovakva odbrana interesa banaka pokazuje iracionalnost sistema u kojem su interesi privatnih kapitala direktno suprotstavljeni reprodukciji celokupnog sistema. BUREK? NEIN DANKE! Kao i u sluaju gornjeg grafita sa ljubljanskih ulica iz 1980-ih, dananja Slovenija se uglavnom ne posmatra kao jedna od balkanskih tranzicionih ili privreda u razvoju. Njeni balkanski susedi zaista su bacali poglede pune zavisti prema njenoj izvoznoj privredi i ivotnom standardu koji se blii standardu Zapadne Evrope. Bilo kako bilo, izgled, kako kau, ume da vara. Ovde emo tvrditi da je sadanja dunika kriza Slovenije posledica krize integrisanja u EU, to dovodi u pitanje dugoronu odrivost slovenakog modela, ime nudimo lekciju o izglednim negativnim uticajima integracija Srbije i Hrvatske u EU. Nakon jednog od najveih padova BDP-a u zoni evra (10% od treeg kvartala 2008. do drugog kvartala 2010. godine), rast se nastavio samo tokom drugog kvartala 2010. godine.35 Slovenaka kriza ima etiri aspekta: otar pad spoljne potranje koji posebno pogaa proizvodni sektor; krizu privatnog duga koja je dovela do kolapsa
35 Republic of Slovenia: 2011 Article IV ConsultationStaff Report, IMF Country Report No. 11/12, maj 2011.

209

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

investicija; krizu bankarskog sistema sa znaajnim zatezanjem uslova spoljnog kreditiranja koje primorava banke da smanjuju domae snabdevanje kreditima; i krizu dravnog duga. Izvoz se 2009. godine, sa krizom evrozone, smanjio za gotovo 18% (uvoz za gotovo 20%). Nakon oporavka nemake ekonomije 2010. godine, izvoz je porastao za skoro 8%, ali je ukupni rast iznosio svega 1,2%. Ono to postoji od rasta odraava mahom oporavak proizvodnog sektora i obnovu inventara. Pa ipak, budui da je privatni sektor do gue u dugovima (odnos korporativnog duga naspram akcionom kapitalu iznosio je u periodu 20072008. 140% BDP-a), investicije e ostati na niskom nivou, usled potrebe da se dugovi pod hitno vrate. Bruto kapitalna formacija je, kao rezultat toga, 2009. godine pala za 32% i ostala je nepromenjena i naredne godine. Nii potencijalni rast autputa i slaba domaa potranja obeavaju dalju stagnaciju u godinama koje slede. Kolaps dravnih prihoda i poveani trokovi socijalnih davanja, ali na prvom mestu cena stimulativnog paketa36 koji bi trebalo da sprei da kolaps stambenog i buma cena hipoteka pokrene lananu reakciju propadanja korporacija, doveli su do eksplozije dravnog duga: on je porastao sa 22,5% BDP-a 2008. godine na projektovanih 42,3% 2011. godine i 46,7% 2013. godine. Stimulativni paket, ukljuujui i poveanje minimalne plate u iznosu od 23% 2010. godine, nije uspeo da stimulie investicije i domau potranju, ali je uspeo da privremeno zaustavi kolaps. Meutim, takoe je uspeo i da napravi krater u budetskom deficitu, koji se poveao sa 0,3% BDP-a 2008. godine na 5,5% 2009. godine, a predvia se da e na tom nivou ostati i tokom 2011. godine. Nakon to je pokuala da, poput naprednih kapitalistikih privreda tokom prve faze krize, stimulie ekonomiju kako bi spasila privatnu industriju, vlada je sada primorana da smanji budetski deficit kako bi otplatila rastui dravni dug (druga faza svetske krize, tednja). Meutim, zamrzavanjem plata u javnom sektoru i smanjenjem investicija vlada rizikuje da privredu gurne natrag u recesiju i time izgubi kontrolu nad dravnim finansijama. Mogunost da nee biti u stanju da vrati dug raste usled duboke bankarske krize, koja je druga strana medalje krize privatnog sektora. Kao rezultat ove potonje, profitabilnost banaka i kvalitet aktive znaajno se pogorao. Usled velikih gubitaka na kreditima, profiti banaka bili su 2010. godine negativni, to je neto gubitak od
36 Prema MMF-u: Doputen je rad automatskih stabilizatora, a preduzete su i dodatne diskrecione stimulativne mere u iznosu od 1,8 posto BDP-a u 2009, 0,2 u 2010, i 0,1 u 2011. godini. Diskrecione mere obuhvatale su subvencije preduzeima za pokrivanje kraeg radnog vremena i istraivanja i razvoja, smanjenje stope poreza na korporativnu dobit i eliminaciju poreza na plate. Veina subvencija, osim subvencija za privremeno otputene radnike, postepeno su ukinute do kraja 2010. Ibid.

210

ANDREJA IVKOVI

oko 100 miliona evra. Znaajno zatezanje uslova za spoljno kreditiranje primoralo je banke da smanje domae snabdevanje kreditima, to je dovelo do kreditne krize. Istovremeno, kako bi predupredile mogunost da veliki dunici ne uspeju da vrate svoja dugovanja, banke su morale da pozajme velike koliine novca kako bi se odrale iznad vode. Krajem 2010. godine etvrtina ukupnog korporativnog kreditiranja otpadala je na graevinarstvo, nekretnine i uticajne holding kompanije. Drava je bila prinuena da intervenie kako bi spreila totalnu bankarsku krizu, tako to je podrala bankarsku likvidnost ojaavanjem sheme osiguranja depozita, stavljanjem dravnih depozita kod banaka i obezbeivanjem garancija za emisije bankarskih obveznica. Drava je takoe rekapitalizovala boleljive banke, poput upumpavanja 250 miliona evra u Novu ljubljansku banku (NLB), najveu slovenaku banku, koja u aktivi dri 28% udela na tritu. Veoma je verovatno da e u bliskoj budunosti morati da ponovi ovaj potez, jer je ekonomska kriza zapretila bankama padom cena akcija usled izglednih velikih gubitaka i rastue cene kredita. Rejting agencija Moodys smanjila je prolog septembra vrednost tri najvee slovenake banke, zadravi negativne izglede za budunost: da bi potom uinila isto u junu 2011. godine, usled straha od pada kvaliteta aktive.37 Kako je drava glavni akcionar u dve najvee banke, kriza banaka postaje kriza dravnog duga jer drava na sebe preuzima sve vei dug kako bi sauvala banke, a kriza vrednosti akcija njenih banaka poinje da utie na vrednost njenog sopstvenog dravnog duga. Ukoliko se tako nastavi, uskoro emo se nai u situaciji u kojoj su Grka, Portugalija ili Irska, izjavio je guverner banke Slovenije Marko Kranjec.38 Kako bismo razumeli ovo preplitanje kriza privatnog, bankarskog i dravnog duga, potrebno je da osmotrimo uticaj evropskih integracija na izvozni sektor, koji je motor privrede. Jedinstvena valuta stavila je taku na nacionalnu makroekonomsku politiku, poto su nacionalne vlade izgubile pravo na tampanje novca ili menjanje kursa. Vlade mogu samo da utiu na kamatne stope i javno zaduivanje, unutar veoma uskih granica. Monetarna unija odrazila je interese veine tehnoloki naprednih kapitalistikih drava predvoenih Nemakom, ije su politike kretanja kursa bile odreene potrebom da se sprei da inflacija i devalvacija poveaju meunarodne cene njihovih izvoza. Slabije kapitalistike drave, koje su se esto koristile devalvacijom da bi svoj izvoz uinile konkurentnijim, a potom i inflacijom kako bi bogatstvo drale podalje od radnike klase, vie nisu mogle da se
37 Nii rejting slovenakih banaka, B92 http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2011&mm=06&dd=09&nav_id=517739Beograd 38 Strah Slovenije od grkog scenarija, Izvor: Tanjug http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2011&mm=06&dd=10&nav_id=517949

211

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

koriste ovim alatima. tavie, bile su primorani da konvergiraju prema gore, fiksirajui svoje valute na viim nivoima, tako svoj izvoz inei manje konkurentnim. U zamenu su dobili dve oigledne prednosti. Prvo, gubitak prava na tampanje novca i variranje kamatnih stopa, kombinovani sa vrstom monetarnom politikom ECB, primorali su sve kapitale da poveaju crpljenje apsolutnog vika vrednosti, da intenziviraju koliinu radnog vremena zaposlenih. Drugo, za veinu perifernih lanica EU, poput Grke, prihvatanje evra smanjilo je jaz izmeu kamatnih stopa njihovih obveznica i obveznica najsnanije evropske privrede, Nemake, to im je omoguilo da pozajmljuju po nioj ceni. Pa ipak, iako su svugde vlasnici kapitala uspeli da iznude nie cene radne snage, Nemaka je postigla najvee utede, to je dovelo do porasta disbalansa irom evrozone, jer je nemaki izvoz otvorio ogromne trgovinske deficite sa manje razvijenim zemljama na periferiji evrozone.39 Ove potonje su sve vie koristile prednost jeftinijih kamatnih stopa ne bi li pozajmljivale novac sa ciljem pokrivanja trgovinskog deficita sa Nemakom. Rezultujui potroaki bum u Junoj i Istonoj Evropi obezbedio je trite za nemaki izvoz. Nemaka je novac koji je zaradila izvozom ponovo pozajmljivala bankama i vladama June i Istone Evrope, omoguavajui im da nastave da konzumiraju njene proizvode. Druga strana medalje rastueg nemakog suficita je, meutim, bila to da su slabije privrede nagomilale ogromne deficite platnog bilansa. Balon je u nekom trenutku morao da pukne, to je dovelo do finansijske krize evrozone, koja je ujedno i kriza nemakih banaka. Slovenaki izvoz, koji opskrbljuje proizvodne industrije Nemake, Italije i Austrije, imao je koristi od buma iz 2000-ih. Ipak, Slovenija nije bila u stanju da cenu radne snage dri na toliko niskom nivou kao njeni nemaki, austrijski i francuski takmaci, to je dovelo do pada relativne produktivnosti40, izraenog u rastuem trgovinskom deficitu. injenica da je deficit porastao sa 3,7% 2006. godine na 7,1% 2008. godine odnosno tano u onom trenutku u kom je Slovenija ula u zonu evra (2007) govori dosta. Valutna konverzija izvrila je negativni uticaj na konkurentnost njenih izvoznih proizvoda, otkrivi relativni pad produktivnosti rada. Kao radno intenzivni proizvoa, Slovenija je sve vie gubila bitku sa tehnoloki naprednijim proizvoaima, poput Nemake.41 Tako je poela da pada u isti obrazac
39 U ovom poglavlju pratimo prvobitnu analizu Kostasa Lapavitsasa: C. Lapavitsas et al, Eurozone Crisis: Beggar Thyself and Thy Neighbour, Research on Money and Finance occasional report, March 2010. 40 Vid. Republic of Slovenia... IMF Country Report, op. cit., p15. 41 Tako contra Lapavitsasu i dr. (2010) gubitak u konkurentskoj trci protiv Nemake u evrozoni nije bio samo pitanje cene rada, ve je odraavao i nivo tehnolokih inovacija i sastava kapitala (Marksov tehniki sastav kapitala).

212

ANDREJA IVKOVI

finansiranja svog trgovinskog deficita potroakim zaduivanjem, kao i periferne uvozne privrede evrozone. Od 2007. godine, kada je Slovenija pristupila jeftinim kreditima evrozone, otpoela su vrtlona pozajmljivanja, usmerena mahom na graevinarstvo, hipoteke i razne sektore maloprodajne industrije. Dug privatnog sektora odskoio je sa 50,8% BDPa 2006. godine na 82,7% 2008. Rekordni nivo pozajmljivanja finansirao je talas otkupa preduzea od strane menadmenta tj. ugovoreni dug kojim je isplaena privatizacija prebaen je na preduzee to je propalo onog trenutka kada su berze popadale tokom krize i kada je balon nekretnina pukao. Najvee slovenako graevinsko preduzee, Slovenija ceste tehnika, i maloprodajni lanac bele i sive tehnike Merkur, propali su. Problemi su se dodatno uveali zbog sistema cross-akcionarstva, koji je izvrio posredni uticaj na druga preduzea i koji su banke morale da otpiu kao kolateralnu tetu, poveavajui teret loeg duga u svojim knjigama, time izazivajui bankarsku krizu. Tako su evropske integracije postavile bombu ispod slovenakog modela rasta zasnovanog na izvozu. Budui da joj rast zavisi od spoljnih trita, Slovenija je sve nesposobnija da se takmii sa tehnoloki sofisticiranijim proizvoaima. Nedostatak otvaranja prema SDI u prolosti, to su oboavaoci slovenakog modela svojevremeno videli kao vrlinu, sada deluje kao hendikep. Rastui ivotni standard finansiran nekadanjim rastom stoji kao prepreka daljoj akumulaciji. Samo je pitanje vremena kada e se sistem kolektivnog pregovaranja i radnike participacije u upravljanju preduzeima staviti pod znak pitanja. Ipak, nije oigledno kako bi smanjenje plata moglo da razrei problem konkurentnosti. U uslovima intenzivnog meunarodnog takmienja, opadajuih profitnih stopa i zasienih trita, radno intenzivna proizvodnja tei izmetanju u privrede sa jeftinom radnom snagom. Manje ili vie negativni nivo SDI ukazuje na to da Slovenija poinje da izvozi proizvodnju u region bive Jugoslavije. Osim same krize, pred ovom strategijom je jo jedna vana prepreka nedostatak regionalne integracije, to je rezultat nejednakog razvoja koji je trite nametnulo Jugoslaviji od 1950-ih, ali je i uzrok autarhinog regionalnog nadmetanja koje je dovelo do uspona nacionalistikih snaga koje su unitile Jugoslaviju. Tenja da se koristi investiranjem van zemlje kako bi potkopala plate i dravu blagostanja u samoj Sloveniji mora se shvatiti kao priznanje da je EU strategija slovenake vladajue klase propala. Slovenako iskustvo je strana opomena svim narodima bive Jugoslavije o tome ta im se zaista nudi.

213

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

EVROPSKA DEZINTEGRACIJA ILI BALKANSKA FEDERACIJA? Tvrdimo da je na pomolu nova faza krize, a to je kriza dravnog duga koja vodi u politiku krizu kapitalistike drave kao takve. U celoj Evropi, pa i na Balkanu, to dovodi u pitanje odrivost oblika kapitalizma koji zavisi od zaduivanja u inostranstvu i stranih investicija. Konkretno, model Grke predstavlja upozorenje dunikim zemljama o ceni dalje integracije u EU, uz perspektivu daljih pritisaka na ivotni standard u sklopu rastueg spoljnog duga. Na taj nain, kriza podvlai crtu ispod itavog diskursa o tranziciji i otvara pitanje alternativa. Tokom prethodne tri decenije videli smo vie ciklusa prisilne trine integracije, koja je Balkan otvorila sve razornijem protoku stranih finansija i investicija. U svakom od ovih ciklusa, zaduenost je bila poluga za nametanje bezgranine slobode kapitalu da eksploatie rad. U sluaju bive Jugoslavije, strani kapital je do samog kraja sluio za uvoz sastojaka koji su se preraivali i izvozili kao poluproizvodi. Kako takav izvoz nije nalazio puno kupaca na Zapadu, spoljnotrgovinski deficit se poveavao, inflacija je rasla, a spoljni dug je dostigao 20 milijardi dolara. Otvaranje svetskom tritu rasparalo je federaciju na autarhine regionalne jedinice koje su se takmiile da prigrabe ograniena dravna sredstva odatle i rast republikog nacionalizma u Jugoslaviji 1960-ih godina. Tokom ekonomske krize osamdesetih, meunarodne finansijske institucije nametnule su strukturna prilagoavanja u vidu zatvaranja neefikasnih preduzea i zaustavljanja ionako ve veoma ograniene preraspodele drutvenog dohotka od bogatijih prema siromanijim republikama i regionima. To je otvorilo put razaranju Jugoslavije. Drugi ciklus dunike privrede u Srbiji i Hrvatskoj je tokom 2000-ih podrazumevao sve vee otvaranje stranom kapitalu i kreditima. Visoke kamatne stope, koje je strani kapital zahtevao, hranile su rast zasnovan na uvozu i potroakom zaduivanju, ali su istovremeno unitavale industriju i ove dve drave bacile u duniku klopku teu nego ikada do sad. Nasuprot tome, Slovenija je pokuala da na svetsko trite ue pod sopstvenim uslovima, rastom zasnovanim na izvozu. Integracija u EU je, meutim, razotkrila slabosti malih nacija koje se suoavaju sa tehnolokim gigantima, i Sloveniju primorala da finansira rast zasnovan na uvozu, putem iste dunike piramide. Trei ciklus prisilne trine integracije regiona ex-YU bie eksploatacija dunikog ropstva od strane EU, kako bi se nametnulo regionalno restrukturiranje. Ba kao to su Viegradske zemlje (Poljska, Maarska, ehoslovaka) 1991. godine bile primorane da pristanu na Srednjoevropsku zonu slobodne trgovine, sada je Evropska unija

214

ANDREJA IVKOVI

upriliila neku vrstu CEFTA za zapadni Balkan. Cilj CEFTA II jeste stvaranje regionalnog trita dovoljno velikog da privue kapital Evropske Unije. Zemlje sa prostora bive Jugoslavije postae potroaka pustinja, izvozie armiju jeftine radne snage da bi platile uvoz iz EU koji ne mogu da priute, sve vreme trpei u dunikom ropstvu. CEFTA e samo nastaviti prenos vrednosti iz ovog regiona ka zapadnim bankama. CEFTA takoe stvara novo bojno polje za nacionalistike borbe iz doba bive Jugoslavije. Borba srpske vladajue klase (da podeli Kosovo) i albanske vladajue klase (da istera srpsku dravu sa severa Kosova) rezultirala je nedavnim carinskim ratom (od leta 2011). Nijedna strana nije dovodila u pitanje kontrolu NATO-a i Evropske Unije nad regionom. Predvidiv rezultat ove nacionalistike borbe bio je kontrola NATO-a (KFOR-a) nad granicama nezavisnog Kosova, to je odgovarajui simbol imperijalistike pacifikacije prostora bive Jugoslavije kao slobodnotrine provincije EU imperije. Proces EU integracija jeste bitan sastojak imperijalistike fragmentacije regiona u skup takmiarskih drava satelita i neokolonijalnih protektorata (BiH, Makedonija i Kosovo) potpuno zavisnih od stranog sponzorstva. Tako, kao odgovor na nezavisnost Kosova sponzorisanu od strane SAD, srpski dravni aparat poklanja energetsku industriju velikom ruskom medvedu u zamenu za veto Rusije protiv nezavisnosti. Kao i tokom gasovodnog rata izmeu Rusije i Ukrajine krajem 2008. godine, globalne finansijske spekulacije cenama energenata sada dovode do toga da mnoge porodice u Srbiji nisu u stanju da plate raune za grejanje, a da neki segmenti industrije usporavaju do potpunog zastoja. Jedini put iz krize lei u Balkanskoj federaciji koja bi koncentrisala resurse i rasporeivala javne investicije u nacionalizovane industrije, kako bi povisila stopu zaposlenosti i podigla ivotni standard.42 Treba da preuzmemo i reformiemo CEFTA kako bi taj ugovor mogao da postane osnova za razvoj javnih investicija, industrija i mrea irom Balkana. Ideja o Balkanskoj federaciji nam u dananjem trenutku omoguava da poveemo borbu protiv dunikog ropstva sa borbom protiv imperijalistike kontrole nad regionom. Ideja Balkanske federacije je tako direktno usmerena i protiv EU integracija i protiv ruskog tutorstva, i protiv duga i protiv energetske zavisnosti. Zbog toga ona nije nacionalistika, ve internacionalna ideja. Ona je usmerena protiv saveza lokalnih kapitalistikih klasa i imperijalizma, koji za cilj ima podelu regiona i njegovo otvaranje stranom kapitalu.
42 Andreja ivkovi i Dragan Plavi (ur.), The Balkan Socialist Tradition: Balkan Socialism and the Balkan Federation, 1871-1915, Special Issue, Revolutionary History Journal, vol 8, no 3, 2003.

215

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

Balkanska federacija je jedna strateka ideja, koja omoguuje ujedinjenje svih narodnih borbi irom regiona protiv nae sopstvene Trojke MMF-a, EU/NATO i Rusije u borbu za nacionalno i socijalno osloboenje naroda Balkana. Poto postoji savez izmeu naih vladara i njihovih spoljnih sponzora, ideja Balkanske federacije treba da pokae da su nam pravi saveznici radnici, studenti, seljaci i penzioneri itavog regiona, te da se, kako bismo se izborili protiv stranog tlaitelja, moramo osloboditi tlaitelja kod kue. Ideja Balkanske federacije je stoga poetak otpora trinoj i inostranoj dominaciji. Svi prethodni pokreti otpora su se uruili pred idejom da ne postoji alternativa EU. Radnici se, u svakoj kompaniji, sami bore protiv korumpirane privatizacije, ali rezultat njihovih borbi je samo dolazak novog gangstera koji e ponovo pokuati da rasproda zemljite i maineriju preduzea. Ishod je pakleni krug borbi koje ne uspevaju da se sjedine u politiku alternativu trinoj destrukciji i koje se zato uvek vraaju na polaznu taku. Borba za Balkansku federaciju jeste tranzicioni program koji povezuje borbu protiv dunikog ropstva i strane okupacije sa borbom za socijalizam, tj za punu drutvenu jednakost meu narodima regiona. Ideja Balkanske federacije omoguava da ponovo ponemo da govorimo o socijalizmu u svom okruenju. Nijedna drava nije dovoljno jaka da se sama oslobodi od trita i imperijalizma. Samo internacionalistika borba ujedinjenih naroda moe osloboditi region. Samo Balkanska federacija moe stvoriti internacionalnu alternativu nacionalnim borbama za Kosovo, Bosnu i Makedoniju, borbama koje omoguavaju imperijalnim silama da zavade pa vladaju. Najzad, samo je Balkanska federacija dovoljno irok pojam da omogui nacionalno ujedinjenje svim narodima Balkana (npr. i Albancima), dozvoljavajui suivot sa drugim narodima u miru i jednakosti. EU imperija je trenutno prodrmana do krajnjih temelja dunikom krizom zone evra. Nije verovatno da e izbei novi talas dunikih kriza i neuspehe banaka, ali ono to je sigurno jeste da e vladajue klase Evropske Unije odgovoriti steui kai dunikog ropstva i razdvajajui radnike i narode Evrope kako bi ih naterali da plate za krizu. Ideja Balkanske federacije je naa veza sa borbom grkog naroda protiv dunikog ropstva i revolucionarnom borbom za arapsko jedinstvo protiv strane dominacije. Moramo da pruimo sopstveni doprinos unitenju imperije evropskog kapitala i osloboenju naroda Istoka. Balkanska federacija je naa herojska ideja, jedina ideja koja moe dovesti do novog doba naeg regiona, doba u kome e narodi ponovo postati krojai sopstvene sudbine.
216

ANDREJA IVKOVI

LITERATURA:
B92 (2011) Nii rejting slovenakih banaka, 9.06.2011, http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2011&mm=06&dd=09&nav_ id=517739Beograd, poseeno juna 2011. Carchedi, Guglielmo, For another Europe: a class analysis of European economic integration, Verso, London, 2001. Cliff, Tony, State Capitalism in Russia, Bookmarks, London, (1996) [1955] http://www. marxists.org/archive/cliff/works/1955/statecap/ index.htm, poseeno juna 2011. Cliff, Tony, The Class Nature of the Peoples Democracies, duplirano, London, 1950. http:// www.marxists.org/archive/cliff/works/1950/07/ index.htm, poseeno juna 2011. Cliff, Tony, The Nature of Stalinist Russia, duplirano, London, 1948. http://www.marxists. org/archive/cliff/works/1948/stalruss/index. htm, poseeno juna 2011. Gluckstein, Ygael (Tony Cliff), Stalins Satellites in Europe, George Allen & Unwin Ltd, 1952. http://www.marxists.org/archive/cliff/ works/1952/stalsats/index.htm, poseeno juna 2011. Goldman, Jozef; Kouba, Karel, Economic Growth in Czechoslovakia. An introduction to the theory of economic growth under socialism, including an application of Kaleckis model to Czechoslovak data, Academia Publishing House of the Czechoslovak Academy of Sciences, Prague, 1969. Gowan, Peter, The Global Gamble: Washingtons Faustian Bid for World Dominance, Verso, London, 1999. Harman, Chris, Class Struggles in Eastern Europe, Bookmarks, London, 1983. Harman, Chris, Poland: Crisis of State Capitalism, Part 1, u: International Socialism, 93, November 1976. http://www.marxists.org/archive/harman/1976/11/poland.htm, poseeno juna 2011. Harman, Chris, Poland: Crisis of State Capitalism, Part 2, u: International Socialism, 94, January 1976. http://www.marxists.org/archive/ harman/1977/01/poland2.htm, poseeno juna 2011. Harman, Chris, Zombie Capitalism: Global Crisis and the Relevance of Marx, Bookmarks, London, 2009. Harris, Nigel, The End of the Third World: the Newly Industrialising Countries and the decline of an ideology, IB Tauris, London, 1986. Harvey, David , A Brief History of Neo-Liberalism, Oxford University Press, Oxford, 2005. Hofbauer, Hannes, Proirenje EU na Istok. Od Drang nach Osten do periferije EU integracije, Filip Vinji, Beograd, 2004. Horvat, Branko, Trade Cycles in Yugoslavia, East European Economics, X: 34, 1971. IMF Country Report , Republic of Serbia: Fifth Review Under the Stand-By Arrangement, Request for Modification of End-September Performance Criterion, and Financing Assurances Review, No. 10/308, October 2010. http://www. imf.org/external/pubs/ft/scr/2010/cr10308.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report , Republic of Serbia: Financial Sector Assessment Program UpdateFinancial System Stability Assessment, No. 10/149, May 2010. http://www.imf.org/external/pubs/ ft/scr/2010/cr10147.pdf, poseeno juna 2011.

217

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

IMF Country Report, Republic of Croatia: 2011 Article IV Consultation Staff Report; Staff Statement; Public Information Notice on the Executive Board Discussion; and Statement by the Executive Director for Croatia, No. 11/159, June 2011. http://www.imf.org/external/pubs/ ft/scr/2011/cr11159.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Croatia: 2009 Article IV Consultation Staff Report; Public Information Notice on the Executive Board Discussion; and Statement by the Executive Director for the Republic of Croatia, No. 09/185, June 2009. http://www.imf.org/external/pubs/ ft/scr/2009/cr09185.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Serbia Second Review Under the Stand-By Arrangement and Requests for Waiver of End-September Performance Criterion, Modification of EndDecember Performance Criteria, Rephasing of Purchases, and Financing Assurances Review, No. 10/25, January 2010. http://www.imf.org/ external/pubs/ft/scr/2010/cr1025.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Serbia: First Review Under the Stand-By Arrangement and Requests for Augmentation, Extension of the Arrangement, Rephasing of Purchases, Waiver of Applicability of End-March Performance Criterion and Modification of End-June Performance Criteria, and Financing Assurances Review Staff Report; Staff Supplement; Staff Statement; Press Release on the Executive Board Discussion; and Statement by the Executive Director for the Republic of Serbia, No. 09/158, May 2009. http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2009/ cr09158.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Serbia: Fourth Review Under the Stand-By Arrangement and Requests for Waiver of Non-Observance of EndMarch Performance Criterion and Modification of End-June Performance Criteria, and Financing Assurances Review, No. 10/210, July 2010. http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2010/ cr10210.pdf, poseeno juna 2011.

IMF Country Report, Republic of Serbia: Request for Stand-By Arrangement Staff Report; Press Release on the Executive Board Discussion; and Statement by the Executive Director for the Republic of Serbia, No. 09/20, January 2009. http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2009/ cr0920.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Serbia: Selected Issues, No.06/382, October 2006. http:// www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2006/ cr06382.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Serbia: Seventh Review and Inflation Consultation Under the Stand-By Arrangement, No. 11/95, April 2011. http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2011/ cr1195.pdf, poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Serbia: Sixth Review Under the Stand-By Arrangement, No. 11/9, January 2011. http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2011/cr1109.pdf , poseeno juna 2011. IMF Country Report, Republic of Slovenia: 2011 Article IV Consultation Staff Report; Public Information Notice on the Executive Board Discussion; Staff Statement; and Statement by the Executive Director for Slovenia, No. 11/12, May 2011. http://www.imf.org/external/ pubs/ft/scr/2011/cr11121.pdf , poseeno juna 2011. IMF Country Report. Republic of Serbia: Staff Report for the 2010 Article IV Consultation, Third Review Under the Stand-By Arrangement, and Financing Assurances Review, No. 10/93, April 2010. http://www.imf.org/external/pubs/ ft/scr/2010/cr1093.pdf, poseeno juna 2011. Kosanovi, Rajko; Paunovi, Sanja, The influence of the world economic crisis in Serbia, the measures of the government, the role of the IMF and the trade union response, u: SouthEast Europe Review, 3, 2009, str. 315328.

218

ANDREJA IVKOVI

Kuron, Jacek; Modzelewski, Karol, Open Letter to the Members of the Warsaw University Campus Branches of the Polish Workers Party and of the Union of Socialist Youth, 1965. http://www. marxists.org/history/etol/newspape/isj/1967/ no028/kuron.htm, poseeno juna 2011. Lapavitsas, Costas et al, Eurozone Crisis: Beggar Thyself and Thy Neighbour, Research on Money and Finance occasional report, March 2010. http://www.researchonmoneyandfinance. org/media/reports/eurocrisis/fullreport. pdf, poseeno juna 2011. Reuters, Croatia must cut foreign exposure, boost reforms IMF, 06.10.09. http://www. balkanpeace.org/index.php?index=article&arti cleid=15608 , poseeno juna 2011. Tanjug, Strah Slovenije od grkog scenarija, 10.06.2011. http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2011&mm=06&dd=10&nav_ id=517949, poseeno juna 2011. Tanjug, Srpski tajkuni teki 31,5 mlrd ?, 8.08.2010, poseeno juna 2011, http://www.b92.net/biz/vesti/srbija. php?yyyy=2010&mm=08&dd=08&nav_ id=450441. ivkovi, Andreja, Nova faza globalne finansijske i ekonomske krize, u Marks21 (ur.), Ustajte Narodi Evrope!, Marks21, Beograd, 2010. www. marks21.info/pamfleti/ustajtenarodievrope. pdf, poseeno juna 2011. ivkovi, Andreja; Plavi, Dragan (ur.) The Balkan Socialist Tradition: Balkan Socialism and the Balkan Federation, 18711915, posebno izdanje, Revolutionary History Journal, 8:3, 2003.

219

2. B

POVRATAK U BUDUNOST TRANZICIJA NA BALKANU

220

3. LEVI IMPULSI
A. Klasa i identiteti
Primo Kraovec: NEVER TRUST A HIPSTER kritika kreativnog malograanstva i koncepta nove klase Nensi Frejzer: Feminizam, kapitalizam i lukavstvo istorije ura Kneevi: Feminizam i ljevica MAINSTREMOM UDESNO

PRIMO KRAOVEC

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA I KONCEPTA NOVE KLASE

APSTRAKT: Koncept klase u kolskoj sociologiji danas nastupa kao presek prihoda i ivotnog stila, tj. emancipira se od koncepta eksploatacije i poinje vie nalikovati identitetu. To je posebno oito u sluaju velikog povratka koncepta klase na akademsku estradnu pozornicu sa Floridinom kreativnom klasom. U tekstu prvo nudimo generalni osvrt na problematiku kreativnih i kulturnih industrija, nakon toga kratku kritiku teorijsku recenziju teorije kreativne klase da bi nastavili sa analizom kreativnih i kulturnih industrija u Ljubljani na primeru Kina ike. Tekst zavrava nekim politikim pitanjima, vezanima uz nove oblike eksploatacije i nove klasne kompozicije. KLJUNE REI: klasa, identitet, kreativna klasa, kulturne i kreativne industrije, tehnika i politika klasna kompozicija

223

3. A
UVOD

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

Od samog poetka antikapitalistikih borbi (koje traju koliko i uspostavljanje kapitalistikog naina proizvodnje), borba za emancipaciju onoga to se danas naziva identitetima, bila je vaan i neophodan sastavni dio od ena, koje su noima ruile ograde na novoprivatizovanoj zemlji u vreme prvobitne akumulacije (poto su bile legalno vlasnitvo mueva, za samostalne politike akcije nije ih bilo mogue progoniti i kazniti)1 do antiimperijalistikih borbi, AF-ovki i pokuaja celokupne transformacije svakodnevnog ivota (ukljuujui i najintimnije detalje) tokom 1968. godine. Meutim, u tom dugom i burnom razdoblju nije se radilo o mirnoj koegzistenciji klasne politike i politike identiteta, nego o vrsti politika i teorija, u kojima se koncept identiteta, u njegovom savremenom smislu, nije mogao ni postaviti, dok je u diskusijama u sedamdesetim i osamdesetim godinama kod zapadne levice antikapitalizam stavljen u zagrade, a pitanje identiteta je zadobilo primat. Problem nije u jednostavnoj opoziciji izmeu univerzalne i partikularne politike, gde bi u prvoj trebalo zaboraviti na partikularitet odreenih konkretnih oblika drutvene dominacije i apstrahovati ih u ime univerzalnih politikih naela u smislu prosvetiteljstva XVIII veka, a u drugoj insistirati na njima i odbaciti univerzalnu politiku kao prevarantsku veliku priu, kojoj je doao kraj. Situacija pre poraza pokreta, koji su kulminirali 1968. godine, bila je drugaija nego to implicira takva jednostavna dihotomija, koja je ve proizvod pomenutog poraza i nastupajue dekadencije zapadne levice. Pre deridijanske odnosno generalno postmodernistike ortodoksije, na koju je kritika reakcija unutar intelektualne levice bio povratak univerzalizmu XVIII veka i vrednostima klasine filozofije, ta dilema vie proizvod akademizacije levice i strukturnog funkcioniranja akademskog polja nego ispravne politike refleksije karaktera drutvene dominacije nije bila relevantna. U tradicionalnom radnikom pokretu kritika rasizma bila je istovremeno i kritika segmentacije i segregacije rednike klase, koja je bila podeljena po rasnom kljuu da bi se smanjila njena politika mo i mogunost organizovanja (da ne bi mogli meusobno komunicirati, u vreme izgradnje amerike industrije gradili su se odvojeni radniki domovi za kineske, crne, italijanske, istonoevropske, itd. radnike, koji su nauili samo osnove engleskog), kritika nacionalnog ovinizma bila je istodobno refleksija meunarodne povezanosti buroazije i poziv za stvaranje radnikog internacionalizma, dok je kritika patrijarhata istodobno bila i kritika socijalne podele rada koja je enama uskraivala dostupnost nadnicama i time samostalno
1 S. Federici. Caliban and the Witch. Autonomedia, New York, 2004.

224

PRIMO KRAOVEC

preivljavanje. Kritike specifinih, identitetski zasnovanih oblika drutvene dominacije bile su ujedno i kritike opte, klasne dominacije, koja ne moe delovati bez fragmentacije i segmentacije potinjenih. Reeno filozofski, apstraktne kritike i borbe ve su sadrale u sebi konkretne, i obrnuto. Posle 1968. godine, porast vanosti teorija i politika identiteta srazmeran je padu politike moi i ideolokoj dezorijentaciji levice. Identitetski otpor nije vie apstraktno-konkretna borba protiv kapitalizma kao takvog, nego partikularna borba za priznanje i posebna prava, koja proizlaze iz opskurantskog miljenja specifinosti (i nepripadnicima nerazumljivog) bia samog identiteta.2 U teorijskom polju, identiteti se prouavaju i artikuliu po disciplinskoj podeli, koja u savremenim drutvenim naukama postaje dominantna: na jednoj strani neopozitivistika sociologija, koja empirijski meri ivotne stilove i kulturne preferencije, a na drugoj opskurantske kulturne studije, koje popisuju misteriju bia na osnovu narativa i diskursa domorodaca samih. Kritika reakcija na to, kako smo ve pomenuli, dolazi iz filozofije sa pozivom na povratak tradicionalnom univerzalizmu. U oba sluaja nestaje dimenzija klasne borbe i specifian doprinos marksizma kritikoj analizi kapitalizma u vidu dijalektikog odnosa izmeu apstraktnih i konkretnih modusa drutvene dominacije, a zamenjuje je pojednostavljena i lana dilema izmeu partikularistike i univerzalistike politike, koja ima smisla u akademskim borbama za raspodelu terena, a neto manje u analizama vanakademske drutvenopolitike stvarnosti. Reifikacijom identiteta po naelima dravne administracije (po etnikoj i religioznoj pripadnosti, po rodu itd.) oni se depolitizuju, dok univerzalistike teorije, koliko god je njihov doprinos ka diskvalifikaciji postmodernistikog opskurantizma u teorijskom polju vaan, ne ine nita na polju repolitizacije pitanja konkretnih oblika apstraktne kapitalistike dominacije.3 U nastavku emo pogledati jedan primer teorijske reprezentacije klase kao identiteta i njegove politike implikacije i time suprotstaviti marksistiku analizu tog identiteta sa posebnim naglaskom na problem fragmentacije i rekompozicije radnike klase u kapitalizmu. Primer tzv. kreativne klase ini nam se posebno vanim jer pokazuje, da identiteti kao klasni fragmenti nemaju veze ni sa biem ni sa iskustvom, nego su produkt tehnike kompozicije radne snage od strane kapitala.

T. Brennan. Wars of Position. Columbia University Press, New York, 2006.

3 P. Bourdieu i L. Wacquant. Neoliberal Newspeak: Notes on the New Plantery Vulgate. Dostupno na: http://sociology.berkeley.edu/faculty/wacquant/wacquant_pdf/neoliberal.pdf. Pogledano 13. 6. 2011.

225

3. A

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

OD DEINDUSTRIJALIZACIJE DO KULTURNE I KREATIVNE REINDUSTRIJALIZACIJE Snaan interes, koji kapital u poslednje vreme pokazuje za podruja kulture i tzv. kreativnih delatnosti nije nita novo. Popularna kultura je od svojih poetaka u napetoj i ambivalentnoj vezi sa kapitalom i za nju su karakteristine masovna, trino usmerena produkcija i masovna potronja, ali istovremeno i otklon odreenog dela kulturnih proizvoaa od komercijalne dimenzije vlastite produkcije i konstantni pokuaji da se popularna kultura bar delimino otrgne diktatu trita (ako ve ne nainom kulturne proizvodnje, onda barem antikapitalistikim sadrajem i osobnim stavom). Sa druge strane je to, to se danas naziva kreativnou u uem smislu dakle dizajn, marketing, promocija, izmiljanje novih trinih nia i traenje novih potencijalnih potroakih grupa, te inovacije u proizvodima i proizvodnim odnosima od samog poetka u celini determinisano kapitalom i proizlazi iz problema sa trinom realizacijom, u kojoj se u pedesetim godinama naao sistem masovne proizvodnje, uspostavljen nakon II svetskog rata. Dakle, pitanje je kako prodati svu masu proizvoda, iju proizvodnju omoguava rast produktivnosti i razvoj novih industrijskih tehnologija u tom razdoblju. Iako nije nov, interes kapitala za kreativnost i kulturu u osamdesetim godinama XX veka bitno se promenio. Kako u osamdesetima i devedesetima u Evropi nastupa proces deindustrijalizacije (koji je jo posebno intenzivan u postsocijalistikim zemljama), to dovodi do transfera moi i bogatstva od radnike prema kapitalistikoj klasi, ali istovremeno stvara socijalne probleme koji destabilizuju itav sustav. Zatvaranje rudnika, brodogradilita i teke industrije razorilo je mesta koncentracije radnike moi, tradicionalan proleterski nain ivota i formacije radnikih zajednica, ali je time ujedno i unitilo mesta proizvodnje vika vrednosti za kapitaliste, dok je porast nezaposlenosti znaio poveanje pritiska na institucije socijalne drave, poveanje izdataka za socijalne transfere i pad kupovne moi stanovnitva, a time i potronje. Kapital tome isprva odgovara smanjenjem socijalnih prava (pod ifrom fiskalne odgovornosti i discipline) i poveanjem vanosti i moi finansijskog sektora, to je znailo da su individualni krediti domainstava preuzeli ulogu socijalnog korektiva i podstakli kupovnu mo. Ipak, to jo uvek ostavlja nereenim problem nedostatka konstantne proizvodnje vika vrednosti. Kao reenje za taj problem (to je proces koji traje i danas, kada je posebno intenzivan), kapital se posluio onim to Harvey naziva akumulacija putem razvlaivanja,4 dakle ekspanzijom kapitalistike logike na podruja koja su bila
4 D. Harvey. The New Imperialism. Oxford University Press, Oxford, 2003.

226

PRIMO KRAOVEC

nekad relativno autonomna i donekle izuzeta iz kapitalistikih proizvodnih odnosa, to na ovim prostorima znai zdravstvo, obrazovanje i nekomercijalni deo kulture, odnosno tzv. visoka umetnost sa jedne i antikapitalistike i kontrakulturne prakse sa druge strane. Taj deo kulture za kapital predstavlja goleme neiskoriene resurse koji mogu, ako se dobrovoljno ili prisilno ukljue u logiku kapitala donekle kompenzovati pad vika vrednosti, do koga je dovela deindustrijalizacija. Tu novu politiku komercijalizacije i industrijalizacije i onih delova kulture koji su uspeli u razdoblju kejnzijanskog socio-ekonomskog ureenja sauvati odreeni stepen autonomije ili biti samo formalno podreeni kapitalu, prati i intenzivna ideoloka kampanja, koja slavi fleksibilnost, preduzetniku inicijativu, potroaku suverenost, individualizam, kreativnost i unikatne ivotne stilove i podstie prezir prema kolektivistikoj, nematovitoj, uniformnoj i rigidnoj klasinoj proleterskoj kulturi. Ova se opozicija najee ne prikazuje na klasni, tj. politiki nain, nego kao niz opozicija izmeu savremenog i zaostalog, odnosno izmeu urbanog i suburbanog/ruralnog, gde drugo znai kolektivizam, nogometno navijatvo, kulturnu konzervativnost i parohijalnost, a prvo individualizam, kulturnu naprednost, kreativnost ivotnih stilova (veganizam, vanstandardne seksualne prakse, ekstravagantne naine odevanja) i kosmopolitizam. U toj ideolokoj perspektivi klasini industrijski radni narod reduciran je na karikaturu nasilnih narodnjakih idiota. Dok je stara generacija industrijskih radnika preputena ivotarenju na drutvenoj margini i dok sve vei deo javnih slubenika pod novom navalom mera tednje eka slina sudbina, nova generacija kulturnih i kreativnih radnika, koja moe odravati relativno pristojan standard pomou roditeljskih nekretnina, Soroevih stipendija i autorskih honorara za free lance rad, istovremeno gaji prezir prema rigidnim institucijama i tradicijama socijalne drave, veruje u spasenje putem individualne kreativnosti i preduzetnike inicijative i bezono pokuava imitirati malograanske zapadne ivotne stilove potronjom lifestyle artikala na kredit. U perspektivi nove kreativne ideologije beda generacije industrijskih radnika i, u sve veoj meri, javnih slubenika, nije deo istog procesa koji omoguava prividnu slobodu kulturnjacima i kreativcima, nego je proces deindustrijalizacije naturaliziran. To znai da se percipira kao neto neminovno, dok se kreativna i kulturna industrija ne sagledavaju kao druga strana istog procesa, nego kao mogunost bega iz opte socijalne devastacije (prouzrukovane, naravno, zaostalim mentalitetom, a ne kretanjima globalnog kapitala). Nije potrebno ni posebno napominjati da je, bez obzira na to koliko se zdravstvene ili seksualne navike nove kreativne klase inile progresivne, iz te perspektive izuzeta svaka mogunost opte radnike solidarnosti ili kolektivne politike akcije.

227

3. A

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

Ako kultura predstavlja nain ekspanzije kapitala na prethodno zatiena ili autonomna drutvena podruja, novo naglaavanje vanosti kreativnosti znai reavanje zaotrenih problema trine realizacije i produktivnosti smanjene industrijske baze. Stanovnitvu, meu kojem je sve vie nezaposlenih i gde i onima zaposlenima realne nadnice padaju, potrebno je jo uvek prodati proizvode, dok je iz onoga, to je od industrije preostalo, potrebno istisnuti to vie sa to manjim trokovima. Zbog toga je sve vie panje posveeno dizajnu i marketingu, sa jedne, te reorganizaciji radnog procesa i inovacijama u poslovnim modelima sa uvoenjem tzv. tanke produkcije (downsizing, prebacivanje odreenih menaderskih funkcija na same radnike, team building i team work, re-engeneering) sa druge strane.5 Po pitanju urbanistike politike, porast kulturnih i kreativnih industrija znai reavanje problema koje donosi deindustrijalizacija u urbanim sreditima porast mase nezaposlenog, siromanog i beskunog stanovnitva, pad vrednosti nekretnina prouzrukovan razaranjem radnikih kvartova, ispranjenje i degradacija nekadanjih industrijskih i javnih objekata... Urbanistike politike kulturnih i kreativnih industrija obeavaju da e zaposliti nove generacije koje nemaju mogunost raditi u tradicionalnoj industriji, ali ih zapoljavaju samo delom, i to jo na fleksibilan i neizvestan nain, sa jako smanjenim socijalnim pravima i bez dugorone perspektive, dok istovremeno ne reavaju probleme starih generacija, tj. nekadanjih industrijskih radnika, koji su prisiljeni preivljavati uz pomo sive ekonomije i mizerne socijalne podrke. Obeavaju i estetsku i kulturnu revitalizaciju gradova, ali sve to se gradi su jadne imitacije idealne projekcije prostora zapadne urbane kulturne potronje koja se temelji na eksproprijaciji istinski kreativnih i produktivnih alternativnih kulturnih praksi oping centri i nove finansijske institucije. U sluaju Ljubljane posebno je karakteristino to da se u prostoru nekadanje gradske biblioteke danas nalaze poslovni prostori Volksbanke, u gradskim bioskopima hipsterski klubovi, u prostorima nekadanje zajednice za lokalnu samoupravu u kvartu Prule prostorije Teatra za moderni ples, a u prostorima nekadanjih fabrika mala preduzea za marketing ili konsalting i advokatske kancelarije. U najboljem sluaju kulturne i kreativne industrije predstavljaju privremeno reenje opte socijalne devastacije, prouzrokovane neoliberalnim ekonomskim i socijalnim procesima, ali i to tek za mali deo stanovnitva, tj. one koji su se stigli besplatno visoko obrazovati i koji su od preanjih generacija nasledili dovoljno imovine da mogu izdrati fleksibilne radne uslove i fleksibilne zarade. Dugorono, kulturne i kreativne politike nee moi spreiti nove krahove trita nekretnina i dunike krize ni kompenzirati rast nezaposlenosti. U najboljem sluaju nudie priliku za dobru
5 T. Smith. Technology and Capital in the Age of Lean Production. SUNY Press, New York, 2000.

228

PRIMO KRAOVEC

zaradu consulting guruima (poput poznatog Riarda Floride (Richard Florida) koji je mnogo zaradio savetovanjem u vezi sa kreativnom revitalizacijom gradova irom sveta) i klijentima aktualnih gradonaelnika. Sve u svemu, nekoliko godina kreativnog delirijuma za malograanstvo nove generacije na evropskoj periferiji. NOVA KLASA U KOLSKOJ SOCIOLOGIJI Posle relativno dugog perioda u kojem su se pitanja klase i klasne borbe na teorijskom horizontu kolske sociologije pojavljivala retko i kad su se postavljala, ostajala su u senci drugih, toboe vanijih i presudnijih koncepata poput (naravno) identiteta, rizika, mrea, globalizacije, multikulturalizma i sl. znai perioda, koji vie-manje vremenski odgovara periodu sutona revolucionarne levice u Evropi krajem sedamdesetih, kriznim osamdesetima, dezintegraciji realno postojeih socijalizama krajem osamdesetih i evropskoj integraciji po neoliberalnom kljuu u devedesetim godinama sam koncept klase ponovo ulazi u sociologiju na velika vrata poetkom XXI veka preko slavne teze Riarda Floride (Richard Florida) o novoj kreativnoj klasi.6 Ako uzmemo u obzir istoriju savremenih sociolokih teorija, taj je preokret stvarno iznenaujui. Razvoj liberalnih sociolokih teorija koje su, poevi sa Belom (Bell) i Drukerom (Drucker), u otrim i intenzivnim polemikama sa marksizmom pokuavale oboriti i diskreditovati koncepte klase i klasne borbe (i pokazati da su oni ili pogreni kao takvi ili, u najmanju ruku, anahroni i neprimenjivi za analizu drutva koje nije vie industrijsko i kapitalistiko, nego je sad postindustrijsko, postkapitalistiko, postmoderno ili neto slino), na kraju, posle svih napora uloenih u to da se pokae da klasa nije vie operativan koncept i da nema vie nikakve eksplanatorne moi, rezultirao je u objavi postojanja nove klase.7 Deklasirana sociologija, na kraju, jadna i umorna, proizvela je nita drugo, i nita manje, do novu klasu. Meutim, ta nova klasa ne znai socioloku samokritiku i povratak klasinom marksistikom konceptu klase. Koncept nove klase odjednom opisuje novu drutvenu pojavu (na nain na koji se savremeni porast kreativnih i kulturnih industrija prikazuje oku kolske sociologije) i prelom unutar samog koncepta klase i njegovu aproprijaciju u momentu kad je, barem sa stajalita kolske sociologije, borba protiv klasine marksistike koncepcije klase konano rezultirala u pobedi liberalnih koncepcija. Novost u novoj klasi dakle znai i novost u tome kako se klase percipiraju i teorijski reprezentuju: ne govori se vie o klasama koje se formiraju kroz
6 R. Florida. The Rise of the Creative Class. Basic Books, New York, 2002.

7 D. Bell. The Coming of Post-Industrial Society. Basic Books, New York, 1976. P. Drucker. Management: Tasks, Responsibilities, Practices. Harper & Row, New York, 1973.

229

3. A

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

dominaciju kapitala nad radom odnosno u procesu eksploatacije i koje su bez obzira na konkretne kulturne karakteristike, folklor i bonton ove ili one frakcije radnike ili kapitalistike klase u bilo kojem istorijskom momentu definisane apstraktno, posredstvom revolucionarne teorije, koja odjednom slui i demistifikaciji naina na koje se eksploatacija spontano prikazuje kao natives point of view, kako samim radnicima, tako i kapitalistima. Upravo suprotno, danas preovlaujui socioloki koncept klase temelji se ba na kulturnim i folklornim partikularitetima, koje je revolucionarna teorija nekad, kad je predstavljala materijalnu politiku silu, demistifikovala. Danas se nova klasa definie upravo kao socijalna grupa, koju opisuju zajedniki ivotni stilovi, naini ishrane, kulturne preferencije, naini oblaenja ukratko: nain na koji se organizuje svakodnevni ivot. Ukoliko se ve uplete politiko-ekonomski aspekt, to se zbiva iskljuivo na nivou razlika u primanjima (to znai da odreenu klasu, pored kulture svakodnevnog ivota, definie takoe njen poloaj u hijerarhiji primanja). Drugim reima, nova klasa je u stvari identitet do novog koncepta klase dolazimo upravo tako da za teorijski presudne kvalifikatore ne uzimamo vie poloaj odreene socijalne grupe u hijerarhiji odnosa produkcije nego njihovo ponaanje u sferi kulturne potronje. U toj perspektivi nas vie ne zanima sistemska analiza nego uzimamo metodom oralne istorije, narativologije ili neeg slinog spontanu ideoloku percepciju tih socijalnih grupa at face value. Sve to odigrava se u momentu kada se sociologija posle perioda nebavljenja politiko-ekonomskim pitanjima koji odgovara periodu nebavljenja klasama i klasnom borbom i usponu neogramijanstva, kulturnih studija i njihovih disciplina kao to su rodne, medijske, rasne i druge studije, dekonstrukcije i slino tim pitanjima ponovo pribliava. Znai, kad sociologija retroaktivno uzme u obzir opti politiko-ekonomski razvoj drutva u istorijskom periodu kad se tim stvarima nije bavila (sa asnim izuzecima sociologije rada i industrijskih odnosa, u meri u kojoj su uspele preiveti kolonizaciju tog polja istraivanja od strane human resource managementa), ona na njega projektuje teorijski aparat koji je u isto vreme napravljen upravo da pokae irelevantnost takvog istraivanja i da istakne vanost prouavanja kulture i banalnosti svakodnevnice. kolska sociologija, kada gleda politiko-ekonomski razvoj drutva u osamdesetim i devedesetim godinama, u doba tzv. nove ekonomije ili postfordizma, vidi kulturne identitete, tj. ne vidi promene u tehnikoj kompoziciji radne klase nego uspon nekog novog identiteta, koji naziva (kreativnom) klasom. Znaaj tog epohalnog teorijskog proboja je u tome da je kreativna klasa prva posteksploatacijska klasa, tj. klasa koja navodno nije vie definisana eksploatacijom; nije vie zatvorena u

230

PRIMO KRAOVEC

fabrike, nego je mobilna; nije vie potinjena strogom tejloristikom ritmu proizvodnje, nego je fleksibilna; nije vie deo vertikalne proizvodne hijerarhije, nego je free lance; nije vie odvojena od svojih proizvodnih sredstava, nego ih nosi u svojoj glavi kao general intellect; nije vie otuena, nego je spontana i kreativna; i, ne sastavljaju je vie radnici, nego samostalni preduzetnici, koji u poslovne odnose stupaju kao ravnopravni partneri. Ako ta nova klasa stvarno vie nije definisana eksploatacijom, onda je njena definicija nainom ivota i kulturnim preferencijama teorijski sasvim legitimna. Nova klasa se tako moe mirno svrstati meu ostale drutvene identitete, a ponovno socioloko prouavanje politiko-ekonomske problematike ne samo da se moe nego se mora obavljati po modelu kulturnih studija. Kreativna klasa je istovremeno prva klasa koja nije definisana kao politiki antagonistika, odnosno koncept kreativne klase lien je konotacije bilo ega nalik na klasnu borbu jednostavno, re je o jo jednom nainu ivota u otvorenom, demokratskom i pluralnom drutvu, u radosnom plesu mnogostrukih identiteta. KREATIVNA KLASA U POSTSOCIJALIZMU Dok u zapadnoj kolskoj sociologiji teorije o kreativnoj klasi predstavljaju dosta jadan i proziran oblik apologetike evropske kulturne i urbanistike politike (tj. revitalizacije pomou kulturne i kreativne industrije deindustrijalizacijom devastiranih gradova), na postsocijalistikoj periferiji igraju neto zamreniju i jo problematiniju politiko-ideoloku ulogu. Spomenuta kulturno-kreativna revitalizacija gradova zaobila je taj region ili je na njemu tek poela, i tu pria o kreativnoj klasi ne znai, kao na Zapadu, post festum ideoloku legitimizaciju neega to je ve obavljeno, ve predstavlja ideoloku mobilizaciju za projekte koji e u taj region tek doi i u kojoj sudeluju progresivne NVO, levo-liberalni deo akademije, meunarodne kulturne fondacije, gradske vlasti i slini stakeholderi. Uzeu primer iz Ljubljane, koji dobro ilustruje tranzicijsko stanje poetka uspostavljanja kulturnih i kreativnih industrija. Ljubljana je, do dolaska aktuelnog gradonaelnika Zorana Jankovia, koji trenutno slui svoj drugi mandat, tokom devedesetih i na poetku ove dekade imala seriju skromnih i konzervativnih gradonaelnika i gradonaelnica, za koje je vailo slino pravilo kao za sudije u fudbalu to ih manje primeti, to bolje obavljaju svoj posao. Jankovi predstavlja suprotan tip gradonaelnika i gradonaelnitva, koji je nesumnjivo dobro poznat i stanovnicima Zagreba i Splita (ne znam kakva je situacija u ostalim gradovima bive Jugoslavije) dakle agresivan, deklarisano antidemokratski, menaderski, manian i megalomanski, sa posebnom sklonou ka rapidnoj modernizaciji, javnoprivatnim partnerstvima, otvaranju javnog gradskog prostora za preduzetniku

231

3. A

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

inicijativu i otvaranje svetu (odnosno globalnom kapitalu). Sve to je prisutno i u gradskoj kulturnoj politici, u kojoj vanu ulogu igra Gregor Tomc, akademski sociolog (koji, izmeu ostalog, predaje i sociologiju kreativnosti), gradski savetnik za podruje urbane kulture i nekadanji gitarista prvog ujedno i najgoreg jugoslovenskog pank benda Pankrti. Tomc se i pre Jankovieve kandidature zalagao za revitalizaciju nekadanjeg Kina ika (koji se nalazi u istoimenom radnikom kvartu i koji je bio zatvoren pod pritiskom komercijalne kulturne industrije devedesetih godina, koja je rezultirala zatvaranjem svih gradskih bioskopa i koncentracijom prikazivanja filmova u komercijalnom multikompleksu Kolosej, na rubu grada, u okviru ogromnog oping centra) i njegovo pretvaranje u centar urbane kulture. Kao akademik i poznata javna linost esto je kritikovao kulturnu zaostalost i provincijalnost Ljubljane i nedostatak prave moderne urbane kulture. Meutim, za razliku od, recimo, radnih mesta, Ljubljani ne fali urbane kulture, koja se intenzivno razvijala barem od ezdesetih nadalje u okviru omladinskih kulturnih centara, studentskih klubova i kvartovskih radnikih kulturnih domova, a dodatni je podsticaj dobila u devedesetim godinama sa skvotiranjem i razvojem Metelkove i kasnije, ba u vreme Jankovievog dolaska na poloaj gradonaelnika, skvotiranjem bive fabrike bicikla Rog. Znai, u Ljubljani postoji jaka infrastruktura i operativa alternativne kulture, visoka frekvencija koncerata aktuelnih alternativnih bendova, Radio tudent, mnotvo malih avangardnih pozorinih i filmskih festivala, gerilske filmske projekcije, nezavisna pozorita za savremeni ples i jo mnogo toga. Takvo stanje prisililo je Tomca da preciznije odredi ta misli pod zaostalou i nedostatkom urbane kulture. U intervjuu, koji je dao u vreme napora za revitalizaciju Kina ika, izjavio je da mu nedostaje urbana kultura koja nije ekskluzivistika, koja nije privilegija znalaca sa alternativne scene i da mu smeta to koncertna ponuda u Ljubljani predstavlja samo stadionske atrakcije i kamernu glazbu na jednoj, te opskurne hiperavangardne muziare na drugoj strani. Dakle, ono to je po Tomcu nedostajalo Ljubljani bilo je (parafraziram po seanju) mesto na kojem bi savremeni urbani ljubitelj rokenrola mogao sluati recimo Arctic Monkeys, a ne da bude osuen na nekakvu eksperimentalnu elektrofoniju ili free jazz. Drugim reima, zalagao se, po meni, za low-risk malograanski kulturni konformizam. Slino tome, njegova pozicija bila je problematina i po pitanju uloge trinih mehanizama u urbanoj kulturi. U drugom svom tekstu, iju je argumetaciju sjajno razbio Miklav Komelj, Tomc se alio zbog elitizma i privilegovanosti klasine muzike, koristei liberalni argument, dobro poznat iz rasprava o univerzitetskim kolarinama: gradska filharmonija i opera finansiraju se iz javnog budeta, ergo

232

PRIMO KRAOVEC

poreskih sredstava, a u njenoj kulturnoj potronji uestvuje tek mali deo obrazovane i visoko kultivirane graanske elite, iz ega, po Tomcu, sledi da je potrebno prestati investirati u te institucije i redistribuirati sredstva u razvoj komercijalne popularne kulture (to je analogno argumentu da je potrebno smanjiti sredstva za toboe elitistike javne univerzitete i javnim sredstvima podsticati razvoj zdrave konkurencije u obliku privatnih, vie na praksu usmerenih univerziteta).8 Kad je otvoren Kino ika, ta je ideologija pronala svoju materijalnu egzistenciju u organizacionom obliku javno-privatnog partnerstva, tj. subvencionisanja komercijalne koncertne industrije javnim sredstvima. Kako je pokazala Lidija Radojevi u svojoj analizi Kina ika, u tom procesu se ne gubi samo domen javnog (koje se percipira samo kao nain finansiranja i gubi svoje politike i socijalne konotacije); nije re samo o transferu javnih sredstava u privatne depove i uvoenju fleksibilne eksploatacije i outsourcinga u vidu radnih odnosa onih koji rade u Kinu ika, nego i o totalnoj promeni samog naina funkcionisanja urbane kulturne institucije. Ako je jedna od najvanijih drutvenih uloga Metelkove socijalizacija mladih uvoenjem u scenu, dakle mogunost aktivnog ukljuivanja u kulturnu produkciju putem rada unutar organizacije, uenja rukovanja tehninom opremom, omoguavanja prostora za vebe bendova ili studija za snimanje low-budget ploa, u Kinu ika odnos prema publici iskljuivo je odnos: ponuena usluga konzument. U Kinu ika plaa se (skupa) karta, slua koncert i ide kui, i ne postoji briga za razvoj lokalne urbane kulturne scene. Umesto socijalizacije, dakle, dobijamo standardni otueni konzumerizam.9 Osnovna strategija, poznata iz dobre prakse raznih vidova kulturne revitalizacije gradova na Zapadu, u sluaju Kina ika primenjena je u potpunosti eksproprijacija javnih sredstava pod ifrom javno-privatnog partnerstva, uvoenje fleksibilnih radnih odnosa i razbijanje socijalne kohezije i solidarnosti na kulturnoj sceni, meu kulturnim producentima samim. Ali u ije ime govori Tomc, kad pria o svima nama koji navodno jako dugo ekamo neko low risk, sure shot kvazialternativno (odnosno indie) kulturno mesto u gradu? To bi trebalo da bude famozna nova kreativna klasa. Meutim, problem je u tome to je ono to kolska sociologija percipira kao novu, kreativnu klasu urbanih preduzetnika iz kulturnog sektora tipina malograanska ideoloka mistifikacija realnih politiko-ekonomskih i drutvenih
8 M. Komelj. Fernando Pessoa v partizanskem taboru. Predavanje na oli teorije umetnosti, Moderna galerija, Ljubljana, 24. 6. 2010. Misli i stavove Gregora Tomca navodim po pamenju iz vremena izborne kampanje Zorana Jankovia. Radi se o novinskim intervjuima, izbornom programu za urbanu kulturu i razliitm javnim nastupima, koje nisam pravovremeno sauvao pa sad nemam tanih referencija. 9 L. Radojevi. Boj za javni prostor kot razredni boj. Predavanje na Delavsko-punkerskoj univerzi, Gromka, Ljubljana, 31. 3. 2011.

233

3. A

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

procesa. U istorijsko-materijalistikoj perspektivi tekue revitalizacije gradova ne predstavljaju oslobaanje kreativnih potencijala nove klase, nego kapitalov coup de grace nezavisnoj kulturnoj produkciji, koja se uspostavila u istorijskoj situaciji kejnzijanske socijalne drave odnosno socijalizma. Realni proces, koga prie o kreativnoj klasi mistificiraju, jeste masovna eksproprijacija javnih sredstava za kulturu, brutalna pauperizacija i socijalno iskljuivanje nezavisnih kulturnih delatnika, eksproprijacija njihovih znanja odnosno, u ekonomskoj terminologiji, socijalnog kapitala (veza, poznanstva, know-how) za komercijalne namere, dok su oni sami pretvoreni u fleksibilne najamne radnike; ukratko taj proces predstavlja potinjavanje autonomnih kulturnih radnika i kreativaca kapitalu, industrijalizaciju kulturne i kreativne produkcije i eksproprijaciju njihovih znanja i resursa. Time nezavisna kulturna produkcija koja se na Zapadu razvijala u okviru skvotova i autonomnih kulturnih mesta, a u socijalistikoj Jugoslaviji u okviru omladinskih i radnikih kulturnih centara postaje kulturna i kreativna industrija. Florida, Tomc i slini ne govore o masi obespravljenih i pauperizovanih nezavisnih kulturnih radnika i kreativaca. Pod ifrom urbanosti i kreativnosti prodaju nam teoriju ne sa stanovita produkcije, nego potronje. Nova kreativna klasa pasivan je konzument urbane kulture (gde urbanost znai zapravo depolitizaciju i zaborav nekadanjih subverzivnih potencijala kulturnih praksi otpora), dok proletarizovani producenti iste ostaju van ove slike. Golema kapitalistika kulturna mainerija redukovana je na prikaz ivotnih stilova i kulturne potronje privilegovane manjine kulturnih i kreativnih japija kojima fleksibilnost ne znai poveanje intenziteta rada nego leernost, kojima mobilnost ne znai permanentnu dekvalifikaciju i borbu za vize nego kosmopolitsko irenje spiritualnog horizonta i kojima objekti kulturnog hedonizma padaju sa neba. To je socijalna grupa u ije ime svoju ideoloku agitaciju vri Tomc urbani malograani, kojima je srenim sluajem uspelo izbei proletarizaciju i koji u kulturnoj produkciji vre ulogu middle managera, brokera ili promotera, vole trite i slobodu, te preziru istinsku alternativnu kulturnu produkciju, koja tematizacijama procesa (prema kojima oni ele ostati u blaenom neznanju) smeta njihovom lepravom liberterskom duhu. TEHNIKA I POLITIKA KOMPOZICIJA (KULTURNE) RADNIKE KLASE I ORGANISATIONSFRAGE Autonomistiki koncept tehnikog sastava radnike klase saima istraivaki program sociologije koja se moe suprotstaviti nabrojanim ideolokim mistifikacijama liberalne sociologije. Re je o sociologiji klasne borbe i istraivanju strategija, kojima kapitalistika klasa fragmentira radniku i dri je u potinjenosti,

234

PRIMO KRAOVEC

te o analizama tehnolokih promena i promena organizacije rada i produkcijskih procesa sa stanovita klasne borbe, dok politika kompozicija radnike klase znai politiku aktivaciju iste i prelaz sa socijalne kompozicije, u kojoj je dri odnosno organizira kapital, u politiku radniku samoorganizaciju u svrhu otvorene borbe protiv kapitala. U tehniku kompoziciju radnike klase dok ostaje tehnika uvek su upisane politike strategije kapitala, posebno kada se ta kompozicija predstavlja kao toboe neutralni mehanizam za postizanje recimo vee konkurentnosti ili privrednog rasta. U naem primeru to su politike strategije evropskih prestonica kulture, novi naini gradskog upravljanja i strategije za razvoj kulturnih i kreativnih industrija EU, koje sprovodi alijansa EU birokrata, privatnih kulturnih fondacija, nacionalnih vlada, lokalnih gradskih vlasti i levo-liberalne inteligencije, a njihovi direktni efekti na tehniku kompoziciju radne snage u kulturi jesu fragmentacija, atomizacija, uvoenje fleksibilnog rada, prisilna mobilnost i unitavanje postignua prethodne politike kompozicije kulturne radne snage, koja se odravala u eksplicitno politiziranoj (kontra)kulturi otpora ezdesetih i sedamdesetih, organizovanoj na autonoman i solidaran nain. Danas esta fetiizacija pluralnosti, mobilnosti, heterogenosti, privremenosti i rasputenosti, koja se uporno pojavljuje u raspravama o Organizationsfrage na dananjoj levici nije nita drugo nego naivno pristajanje na imperative nove tehnike kompozicije radnike klase, ija je direktna svrha omoguavanje lake i intenzivnije eksploatacije. Kako pokazuje istorija procesa dentrifikacije evropskih gradova, autonomne kulturne prakse bez jasnog zajednikog politikog programa i disciplinovane masovne politike organizacije danas mogu postojati samo po milosti kapitala i privremeno, koliko da obave teak i neizvestan posao obnove degradiranih gradskih podruja, dok kapital stoji u pozadini i eka da vidi hoe li se eksperiment pokazati uspenim. Ako tako bude, izvrie se eksproprijacija i komercijalizacija tih autonomnih kulturnih praksa ako ne, bie to dodatni argument da autonomna kulturna produkcija ne funkcionie i razlog za nasilno uvoenje trinih mehanizama, dok e u tom eksperimentalnom procesu uspostavljena tehnika i socijalna kulturna infrastruktura jednostavno biti privatizovana. Dok ostaju raspreni, heterogeni, spontani i mobilni, slobodni kulturni radnici i kreativci spontano rade neizvesan deo posla uspostavljanja kreativnih i kulturnih industrija umesto kapitala, o vlastitom troku i metodom samoeksploatacije ili, kako to naziva Masimo de Anelis (Massimo de Angelis), samoorganizovanim siromatvom.10 Kako partija na dananjoj levici nije ba popularna ideja, produktivnim se ini predlog Sera Bolonje (Sergio Bologna) o masovnom organizovanju ugroenih
10 M. de Angelis. The Beginning of History: Value Struggles and Global Capital. Pluto Press, London, 2006.

235

3. A

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

kulturnih i kreativnih radnika u parasindikalne organizacije, koje imaju dvostruku prednost u odnosu na klasine sindikate: izbegavaju spontanu birokratizaciju i hijerarhizaciju, znaajnih za klasine sindikate i izbegavaju kolaboraciju u socijalnom partnerstvu i menaderizaciju bez eksplicitne politike agende, karakteristine za mnoge klasine sindikate. S druge strane, takve organizacije imaju i sve slabosti vaninstitucionalnosti manjak realne politike moi i lou infrastrukturu, dok se, zbog specifinosti dela radne snage koji zastupaju, javljaju i nove potekoe u vidu povezivanja ve po definiciji atomiziranih freelancera i koordinacije ljudi, koji rade fleksibilno i po projektu, to znai da socijalizmu ne mogu, to je najvie brinulo Oskara Vajlda (Oscar Wilde), prepustiti ni svoje veere. Kako pokazuje Bolonja, uprkos esto napetim odnosima sa klasinim sindikatima taj italijanski pokret odrao je veze s njima i tako spreio vlastitu politiku marginalizaciju, ali je istovremeno ostao toliko na distanci da je mogao poeti sa kreacijom novog politikog programa, koji e moda dovesti do nove politike kompozicije kulturnog i kreativnog segmenta radnike klase.11 Na naim prostorima takav je projekt jo tee izvodljiv, jer ideologije nove malograantine imaju ogromnu interpelacijsku mo. Normalno funkcionisanje kapitalizma pauperiziranom se stanovnitvu tranzicijskih zemalja prikazuje kao ostatak mentalnih shema iz prolosti odnosno nedostatak mentalne i kulturne razvijenosti (nemamo jo pravu poslovnu kulturu, trite ne funkcionie zbog korupcije i slini argumenti). Odravanje urbane kulture i razvoj kulturne industrije prikazuje se u toj perspektivi kao nuan postupak kultivacije, modernizacije i mentalne higijenizacije drutva, koje jo nije spremno na istinsku racionalnu preraspodelu resursa po trinim mehanizmima. U situaciji u kojoj preduzetniki duh (u razliitim manifestacijama, kao kreativnost, inovativnost, samorealizacija itd.) nastupa kao univerzalni ideoloki lek za sva socijalna zla (nezaposlenost, siromatvo, korupciju), dok generacija novih wannabe kreativnih malograana, koja ivi na kredit, identifikuje sebe kao novu, identitetski definisanu klasu, dotle manina kulturna potronja i jadno oponaanje zapadnih trendova ivota podsea na magini ritual dozivanja Velikog preduzetnikog duha, koji e se valjda pojaviti i spasti nas samo ako se spiritualno oistimo anahronih mentalnih matrica, te ivimo kosmopolitski i razmiljamo kreativno. Znai, generacija novih kulturnih i kreativnih radnika uporno odbija da sebe prepozna kao proletere, uprkos tome to rade na fleksibilan nain i za mizerne honorare, dok ih kulturni menaderi maltretiraju i gone, iako bez kredita ne mogu nabaviti ni osnovna sredstva za vlastitu
11 S. Bologna. Ta kriza traja e dvajset let (intervju). Dostupno na: http://www.polituss.si/?p=33 (pogledano 5. 6. 2011).

236

PRIMO KRAOVEC

reprodukciju. Ritualizovana kulturna identifikacija sa novom klasom dakle nije stvar samo kulturnih menadera i kreativnih japija (kojima neinteligentne ideoloke mistifikacije, kao ni kolskoj sociologiji, nikad nisu bile strane), nego i, to je puno problematinije, kulturnih i kreativnih proletera samih, koji uporno ele verovati, da su preduzetnici i da ih na putu do prosperiteta ne ometaju njihovi efovi preciznije reeno: logika kapitala kao socijalnog odnosa nego kulturna i duhovna nerazvijenost njihovog lokalnog okruenja. Ideologija nove klase tako nije samo teorijska greka ili promaaj, nego aktivni uesnik u strategijama tehnikog kompozicioniranja kulturnog i kreativnog fragmenta radnike klase, koji se hrani iluzijom da negde iza devet gora, u zemlji dobrih i inovativnih poslovnih praksi sa Zapada, postoji kapitalizam lien klasne borbe. U tom pogledu postavlja se pitanje ne samo parasindikalnog organizovanja tog fragmenta radnike klase, nego i teorijske produkcije u smislu alternativne sociologije, naznaene gore, koju univerzitet trenutno aktivno progoni i osuuje na marginu dakle pitanje parauniverzitetske organizacije, koja se moe suprotstaviti kreativno-preduzetnikoj ideologiji. Ta ideologija trenutno ne nastupa samo u okvirima akademskog polja, nego kao materijalna politika sila koja snano utie na gradsku politiku i na nain organizacije kulturne produkcije. Znai, po analogiji sa Bolonjinim predlogom, radi se o organizaciji slinoj univerzitetu, a koja se dri na nunoj distanci od zvaninog univerziteta da se ne bi istroila u akademskim intrigama, ali i koja ne prekida veze sa njim da ne bi zapala u totalnu marginalizaciju. U tom smislu su pokreti, koji se javljaju po razliitim gradovima bive Jugoslavije (poput studentskih pokreta od Ljubljane do Skoplja ili sindikata Akademska solidarnost u Hrvatskoj) od izuzetne vanosti.

237

3. A

NEVER TRUST A HIPSTER KRITIKA KREATIVNOG MALOGRAANSTVA

LITERATURA:
Angelis, Massimo de. The Beginning of History: Value Struggles and Global Capital. Pluto Press, London, 2006. Bell, Daniel. The Coming of Post-Industrial Society. Basic Books, New York, 1976. Bologna, Sergio. Ta kriza traja e dvajset let (intervju). Dostupno na: http://www.polituss. si/?p=33 (pogledano 5. 6. 2011). Bourdieu, Pierre i Wacquant, Loic. Neoliberal Newspeak: Notes on the New Plantery Vulgate. Dostupno na: http://sociology.berkeley.edu/faculty/wacquant/wacquant_pdf/neoliberal.pdf. (pogledano 13. 6. 2011.) Brennan, Timothy. Wars of Position. Columbia University Press, New York, 2006. Drucker, Peter. Management: Tasks, Responsibilities, Practices. Harper & Row, New York, 1973. Federici, Silvia. Caliban and the Witch: Women, the Body and Primitive Accumulation. Autonomedia, New York, 2004. Florida, Richard. The Rise of the Creative Class. Basic Books, New York, 2002. Harvey, David. The New Imperialism. Oxford University Press, Oxford, 2003. Komelj, Miklav. Fernando Pessoa v partizanskem taboru. Predavanje na oli teorije umetnosti, Moderna galerija, Ljubljana, 24. 6. 2010. Radojevi, Lidija. Boj za javni prostor kot razredni boj. Predavanje na Delavsko-punkerskoj univerzi, Gromka, Ljubljana, 31. 3. 2011. Smith, Tony. Technology and Capital in the Age of Lean Production. SUNY Press, New York, 2000.

238

NENSI FREJZER

NENSI FREJZER*

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

U ovom radu elela bih da ire sagledam drugi talas feminizma. Neu se baviti ovom ili onom aktivistikom strujom, nekim posebnim aspektom feministike teorije, ni pojedinim socijalnim slojevima ena. Pre bih pokuala da sagledam drugi talas feminizma kao epohalnu drutvenu pojavu u njenoj celini. Uzimajui u obzir skoro etrdeset godina feministikog aktivizma, htela bih da dam svoju ocenu tog pokreta, njegove putanje i istorijskog znaaja. Gledajui u prolost ovog pokreta, nadam se da u uspeti da uvidim i njegovu budunost. Dok analiziram put koji smo prele, nadam se da u osvetliti neke od izazova sa kojima se danas suoavamo, u doba velike privredne krize, drutvene neizvesnosti i politikih promena.1 Stoga, ispriau priu o irokim dometima i optem znaaju drugog talasa feminizma. Moja pria, istovremeno istorijski narativ i drutveno-teorijska analiza, fokusira se na tri take u vremenu, od kojih svaka uspostavlja vezu izmeu drugog talasa feminizma i kapitalizma. Prva taka odnosi se na poetak pokreta u okviru onoga to u nazvati dravnim kapitalizmom. Pokuau da ocrtam nastanak drugog talasa feminizma (iz antiimperijalistike Nove levice) kao radikalnog
* Nancy Fraser, profesorka politikih nauka na Novoj koli za drutvena istraivanja (New School) i kourednica asopisa Sazvea. Predavala je na Univerzitetu Nortvestern i Univerzitetu Johan Volfgang Gete (Frankfurt, Nemaka). Dobitnica je brojnih stipendija i nagrada, kao i gostujua predavaica na univerzitetima irom SAD i Evrope. 1 Ovaj esej nastao je iz izlaganja na Cortona Colloquiumu, koji je kao temu imao Gender and Citizenship: New and Old Dilemmas, Between Equality and Difference, novembra 2008.

239

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

izazova preovlaujuem androcentrizmu dravno regulisanih kapitalistikih drutava nastalih nakon II svetskog rata. Druga taka se odnosi na tok evolucije feminizma u dramatino izmenjenim drutvenim okolnostima narastajueg neoliberalizma. Tu u pokuati da ocrtam ne samo izuzetan uspeh ovog pokreta, ve i zabrinjavajue pribliavanje nekih njegovih ideala zahtevima novog oblika kapitalizma u nastanku postfordistikog, neorganizovanog, meunarodnog kapitalizma. Analizirajui ovu fazu, preispitau da li je drugi talas feminizma nenamerno obezbedio kljuni sadraj novom duhu kapitalizma, kako ga nazivaju Lik Boltanski (Luc Boltanski) i Eva Kjapelo (ve Chiapello). Trea taka odnosi se na moguu promenu pravca feminizma u postojeim uslovima, unutar krize kapitalizma i politikih promena u SAD, to bi moglo predstavljati poetak udaljavanja od neoliberalizma i pribliavanje novom obliku drutvene organizacije. Njenom analizom pokuau da istraim mogunosti ponovnog stavljanja u pogon feministikog obeanja emancipacije u svetu potresenom dvostrukom krizom krizom finansijskog kapitala i hegemonije SAD koju sada oekuje i izazov predsednikog mandata Baracka Obame. Uopteno govorei, predloiu kako da pozicioniramo putanju kretanja drugog talasa feminizma u odnosu prema skoranjoj istoriji kapitalizma. Nadam se da u tako doprineti oivljavanju neke vrste socijalistiko-feministike teorije, koja me (pre nekoliko decenija) prvobitno inspirisala, a koja i dalje prua najbolju nadu za uspostavljanje rodne pravde danas. Meutim, moj cilj nije da preraujem zastarele dvosistemske teorije, ve da spojim najbolje u savremenoj feministikoj teoriji sa najboljim u savremenoj kritikoj teoriji kapitalizma. Da bih pojasnila logiku na kojoj se zasniva ovaj pristup, dozvolite mi da objasnim svoje nezadovoljstvo onim to je moda najire prihvaeno razumevanje drugog talasa feminizma. esto se kae da je relativni uspeh pokreta u promeni kulture direktno srazmeran njegovom relativnom neuspehu u promeni institucija. Ova procena predstavlja ma sa dve otrice: s jedne strane, feministiki ideali rodne ravnopravnosti, toliko sporni tokom prethodnih decenija, sada su deo neupitnog drutvenog mainstreama; s druge strane, ti ideali tek treba da budu praktino ostvareni. Stoga, danas iroko prihvaena feministika kritika npr. seksualnog zlostavljanja, trafikinga (trgovine enama) i nejednakih plata bila je i to ne tako davno uzrok mnogobrojnih polemika. Ipak, ovakva postepena promena stavova ni u kom sluaju nije uklonila navedene prakse. Zbog toga se esto uje kako je drugi talas feminizma izvojevao pobedu upravo kao epohalna kulturna revolucija, ali da velika promena u mentalitetu nije jo uvek rezultovala strukturnom, institucionalnom transformacijom.

240

NENSI FREJZER

Treba jo neto primetiti u vezi sa ovim stanovitem, koje opravdano tvrdi postojanje iroke prihvaenosti feministikih ideja danas. Meutim, teza kulturnog uspeha nasuprot institucionalnom neuspehu ne uspeva da u potpunosti osvetli istorijski znaaj i budue izglede drugog talasa feminizma. Ukoliko pretpostavimo da institucije zaostaju za kulturom kao da se jedno moe menjati bez promene drugog onda to navodi na zakljuak da sve to treba uiniti jeste da institucije sustignu kulturu kako bismo ostvarili feministike nade. Ovakva pozicija ini manje vidljivim sloeniji, uznemirujui uinak feminizma: ire prihvatanje kulturnih stavova roenih iz drugog talasa bilo je deo jo jedne drutvene promene, nepredviene i neeljene od strane feministikih aktivistkinja promene drutvene organizacije kapitalizma nakon II svetskog rata. U ovom radu cilj mi je da istraim ovu neprijatnu mogunost. Stoga, moja hipoteza glasi: ono to je bilo zaista novo u vezi sa drugim talasom feminizma jeste nain na koji je povezao posredstvom kritike androcentrinog dravnog kapitalizma tri analitiki razliite dimenzije rodne nepravde: ekonomsku, kulturnu i politiku. Podrvrgavajui dravni kapitalizam irokom, viestrukom analitikom istraivanju, u kome su se tri navedene perspektive slobodno spajale, feministkinje su stvorile iroko razgranatu, sistematsku kritiku. U decenijama koje su usledile, ove tri dimenzije nepravde se razdvajaju, kako meu sobom, tako i od kritike kapitalizma. Ovu razdeobu feministike kritike prati izvesno ukljuenje (incorporation) i delimino jaanje nekih njenih aspekata. Razdvojene jedna od druge i od drutvene kritike koja ih je spajala, zamisli drugog talasa feminizma regrutovane su da poslue projektu koji je bio u snanom sukobu sa irom, holistikom vizijom pravednog drutva. Kao lep primer lukavstva istorije mogu posluiti upravo utopijske elje feminizma koje su pronale svoj novi ivot kao stanovita koja legitimiu prelaz na novi oblik kapitalizma: postfordistiki, meunarodni, neoliberalni kapitalizam. U narednim redovima, razradiu ovu hipotezu u tri koraka koji odgovaraju trima takama u vremenu, pomenutim ranije. U prvom koraku, analizirau kritiku drugog talasa feminizma usmerenu na androentrini dravni kapitalizam, kritiku oslonjenu na tri pretpostavke drutvene pravde: preraspodelu, priznanje (recognition) i predstavljanje (representation). U drugom koraku, ponudiu skicu rastavljanja tog kritikog sklopa i upotrebu nekih njegovih delova za legitimaciju neoliberalnog kapitalizma. U treem, proceniu izglede za ispunjenje feministikog obeanja emancipacije u sadanjem trenutku, trenutku privredne krize i politike nestabilnosti.

241

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

FEMINIZAM I DRAVNI KAPITALIZAM Zapoeu pozicioniranjem pojave drugog talasa feminizma u kontekstu dravnog kapitalizma. Pod dravnim kapitalizmom podrazumevam hegemonu drutvenu formaciju nastalu nakon II svetskog rata, formaciju u kojoj drava igra aktivnu ulogu u upravljanju nacionalnom privredom.2 Najbolje smo upoznati sa jednim oblikom dravnog kapitalizma, a to je drava blagostanja tzv. prvog sveta, koja je koristila kejnzijanska sredstva ne bi li ublaila cikluse uspona i padova svojstvene kapitalizmu. Uei iz iskustava Velike krize i privrednog planiranja tokom II svetskog rata, ove drave primenile su raznovrsne oblike diriizma (strogo dravno upravljana ekonomija prim. prev.) investicije u infrastrukturu, planska industrijalizacija, progresivno oporezivanje, socijalna davanja, pravna regulacija poslovanja, nacionalizacija nekih kljunih industrija i dekomodifikacija javnih dobara. Iako su najuspenije u ovakvoj organizaciji bile bogate i mone lanice OECD, jedan oblik dravnog kapitalizma mogao se nai i u tzv. treem svetu. U osiromaenim bivim kolonijama, nove nezavisne zemlje u razvoju pokuale su da upotrebe svoje daleko oskudnije potencijale kako bi podstakle brz rast nacionalne privrede, podravajui kupovinu domaih proizvoda, investicije u infrastrukturu, nacionalizaciju kljunih industrija i tzv. besplatno kolstvo.3 Dakle, opte uzev, koristiu izraz prvi svet da bih oznaila drave blagostanja, lanice OECD i bive kolonije, zemlje u razvoju nakon II svetskog rata. Napokon, u tim zemljama je drugi talas feminizma doiveo erupciju tokom ranih 70-ih godina. Da bih tano objasnila ta je izazvalo takav nagli uspon, elim da istaknem etiri kljuna svojstva politike kulture dravnog kapitalizma. Ekonomizam. Po definiciji, dravni kapitalizam ukljuuje upotrebu javne politike moi za regulaciju (u nekim sluajevima i za ukidanje) ekonomskih trita. U pitanju je, u velikoj meri, zapravo stiavanje krize u interesu kapitala. Ipak, ove drave stekle su dobar deo svog politikog legitimiteta navodno se zalaui za inkluziju, drutvenu jednakost i solidarnost meu klasama. Pa ipak, ovi ideali tumaeni su ekonomistiki i klasnocentriki (class-centric). U politikoj kulturi dravnog kapitalizma socijalna problematika stavljena je u kontekst raspodele, kao pitanje pravine podele dobara, posebno prihoda i radnih mesta, dok je socijalna raslojenost
2 Za dalje razmatranje ovog pojma, vidi Friedrich Pollock, State Capitalism: Its Possibilities and Limitations, u: Andrew Arato i Eike Gebhardt, ur, The Essential Frankfurt School Reader, London, 1982, str. 7194. 3 Takoe, privredni ivot u komunistikom bloku bio je ozloglaen po pitanju dravnog uplitanja, a ima i onih koji bi ga i dalje nazivali dravnim kapitalizmom. Iako u tome ima neke istine, ja u slediti konvencionalni pristup, te u iz prvog dela svog izlaganja iskljuiti ovaj region, delom zbog toga to se tek posle 1989. godine javlja drugi talas feminizma kao politika sila u bivim komunistikim zemljama.

242

NENSI FREJZER

posmatrana kroz prizmu klase. Dakle, sutina drutvene nepravde bila je nepravedna ekonomska raspodela, a njen tipian primer bila je klasna nejednakost. Uinak ove klasnocentrike, ekonomistike vizije bio je da marginalizuje, ako ne i da u potpunosti uini nevidljivim druge aspekte i mesta geneze nepravde. Androcentrizam. Zatim, odigrao se sledei scenario: politika kultura dravnog kapitalizma uzela je mukog radnika kao prototip idealnog graanina, pripadnika etnike veine hranioca i porodinog oveka. iroko je bilo prihvaeno, takoe, da je njegova plata glavni, ako ne i jedini, ekonomski oslonac porodice, dok je svaki prihod koji ostvari njegova ena trebalo da bude puki dodatak. Duboko rodno ukorenjen, ovaj konstrukt porodine plate koristio je i kao drutveni ideal moderan i osposobljujui vertikalnu drutvenu pokretljivost i kao osnova za dravnu politiku u vezi sa zapoljavanjem, socijalnom pomoi i razvojem. Iako je navodno bio zagarantovan, ovaj ideal nije ostvarila veina porodica, jer je plata mukarca retko bila sama po sebi dovoljna da podmiri decu i nezaposlene ene. Takoe, fordistika industrija za koju je ovaj ideal vezivan uskoro je smanjena u odnosu na narastajui, usluni sektor sa niskim platama. Meutim, tokom 1950-ih i 1960-ih, ideal porodine plate i dalje je sluio da odredi rodne norme i da zauzda one koji im se opiru, osnaujui mo mukarca u domainstvu i usmeravajui socijalne tenje u oblast privatne potronje. Jednako vano, visoko vrednujui plaeni posao, politika kultura dravnog kapitalizma uinila je nevidljivim drutveni znaaj neplaenog starateljstva i kunih poslova. Institucionalizujui androcentrino razumevanje porodice i rada, ta kultura je naturalizovala rodne nepravde i uklonila ih iz politike arene. Etatizam. Dravni kapitalizam je takoe bio etatistiki, proet tehnokratskim, menaderskim duhom. Oslanjajui se na strunjake za projektovanje raznovrsnih pravila i procedura, i na birokratske strukture koje su ih primenjivale, drave blagostanja i one u razvoju odnosile su se prema onima, kojima su navodno sluile (tzv. servis graana prim. prev), vie kao prema klijentima, potroaima i poreskim obveznicima nego kao prema aktivnim graanima. Rezultat je bila depolitizovana kultura, koja se pitanjima pravde bavila kao tehnikim problemom koji treba reiti pod nadzorom strunjaka ili korporativistikim pregovorima. Daleko do toga da su osnaivani da tumae svoje potrebe na demokratski nain posredstvom politike rasprave i borbe obini graani stavljeni su, u najboljem sluaju, u poziciju pasivnih primalaca zadovoljenja svojih potreba, nametnutih odozgo. Vestfalijanizam. Konano, dravni kapitalizam bio je po definiciji nacionalna formacija, s ciljem mobilizacije kapaciteta drava-nacija, ne bi li podrao nacionalni privredni razvoj u ime ako ne uvek u interesu sopstvenog graanstva.
243

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

Zahvaljujui regulacionom okviru Breton Vudsa (Bretton Woods), ova formacija zasnivala se na cepanju politikog prostora na manje, teritorijalno razgraniene delove. Kao rezultat toga, politika kultura dravnog kapitalizma institucionalizovala je vestfalijansko stanovite po kome obavezujua naela pravde vae iskljuivo u kontekstu dravljanstva. Generiui lavovski deo socijalnih borbi nakon II svetskog rata, ovaj svetonazor preusmerio je zahteve za pravdom na domai politiki teren pojedinanih drava. Uinak navedenog inei medveu uslugu ljudskim pravima na meunarodnom nivou i antiimperijalistikoj solidarnosti bio je suenje prostora pravde, marginalizacija, ako ne i potpuno izmetanje nepravde van sopstvenih dravnih granica, daleko od oiju javnosti.4 Uopte uzev, politika kultura dravnog kapitalizma bila je ekonomistika, androcentrina, etatistika i vestfalijanska dakle, sastavljena od svega onoga to je bilo meta kritike kasnih 1960-ih i 1970-ih. Tokom tog perioda vatrenog radikalizma, drugi talas feminizma udruio se sa Novom levicom i antiimperijalistikim pokretom, bacajui rukavicu u lice ekonomizmu, etatizmu i (u manjoj meri) vestfalijanizmu dravnog kapitalizma, preispitujui i androcentrizam, a sa njim i seksizam u sopstvenim redovima. Razmotrimo svaku od ovih taaka ponaosob. Drugi talas feminizma protiv ekonomizma. Odbacujui svoenje nepravde na klasno neravnopravnu raspodelu dobara, feministkinje drugog talasa pridruile su se ostalim emancipatornim pokretima, ne bi li razbile restriktivnu ekonomsku ideologiju dravnog kapitalizma. Politizujui lino, one su proirile znaenje pravde, tumaei kao nepravdu previene drutvene nejednakosti, tolerisane ili racionalizovane od pamtiveka. Istovremeno odbacujui marksistiko usredsreivanje iskljuivo na politiku ekonomiju i liberalni fokus u potpunosti usmeren na pravni poredak, feministkinje su otkrile nepravde na drugim mestima u porodici i kulturnoj tradiciji, u nedravnom sektoru i svakodnevnom ivotu. Takoe, feministkinje drugog talasa razotkrile su nova mesta koja bi mogla sadrati nepravdu. Odbacujui primat klase, socijalistike, crne i antiimperijalne feministkinje takoe su bile protivne naporima radikalnih feministkinja da uspostave rod kao privilegovanu kategoriju. Usredsreujui se ne samo na rod, ve i na klasu, rasu, seksualnost i nacionalnost, prve su uvele danas iroko prihvaenu multidisciplinarnu alternativu partikularnim pristupima. Konano, feministkinje drugog talasa proirile su delokrug pravde i na privatne oblasti kao to su seksualnost, kuni poslovi, reprodukcija i nasilje nad enama. Tako su proirile i pojam nepravde, da bi obuhvatio ne samo ekonomsku nejednakost, ve i statusne hijerarhije i asimetrije
4 Za potpunije razumevanje vestfalijanske politike ideologije vidi Fraser Reframing Justice in a Globalizing World, NLR 36, novembardecembar 2005.

244

NENSI FREJZER

u politikoj moi. Gledajui unazad, moemo slobodno rei da su te feministkinje zamenile monistiki, ekonomistiki svetonazor pravde irim, trodimenzionalnim poimanjem, ukljuujui u pojam pravednosti i ekonomiju, kulturu i politiku. Rezultat toga nije bila prosta lista pojedinanih problema. Naprotiv, ono to je povezivalo mnotvo novootkrivenih nepravdi bila je ideja da je podreenost ena sistemska, oslonjena na dubinske strukture drutva. Feministkinje drugog talasa raspravljale su, naravno, o tome kako je najbolje opisati drutveni totalitet da li kao patrijarhat; dvostruki sistem, spoj kapitalizma i patrijarhata; svetski imperijalistiki sistem; ili kako ja najvie volim da ga zovem kao istorijski poseban, androcentrini oblik sistema dravnog kapitalizma, strukturiranog trima meusobno isprepletanim reimima potinjavanja: nepravedna raspodela, nepriznavanje i nezastupljenost. Meutim, uprkos takvim razlikama, veina feministkinja drugog talasa izuzev liberalnih feministkinja slagala se oko toga da prevazilaenje potinjenosti ena zahteva radikalnu promenu dubinskih struktura drutvenog totaliteta. Ova zajednika posveenost sistemskoj promeni obeleila je poetke pokreta nastalog u okviru irih emancipatornih previranja tog vremena. Drugi talas feminizma protiv androcentrizma. Ako je drugi talas feminizma bio deo sveopte aure radikalizma 1960-ih, ipak je stajao u napetom odnosu prema drugim emancipatornim pokretima. Njegova glavna meta, na kraju krajeva, bila je rodna nepravda dravnog kapitalizma, to teko da je bio prioritet za nefeministike antiimeprijaliste i nove leviare (New Leftists). U izvoenju kritike androcentrinog dravnog kapitalizma, feministkinje drugog talasa morale su da se suoe i sa seksizmom na levici. Liberalnim i radikalnim feministkinjama to nije predstavljalo problem one su se naprosto odvojile i napustile su levicu. Socijalistikim, antiimperijalnim i feministkinjama koje nisu pripadnice bele rase, naprotiv, tekou je predstavljalo to to su se sukobile sa seksizmom na levici i dalje ostajui njenim delom. Bar neko vreme, socijalistike feministkinje uspele su da odre taj teak balans. Pronale su jezgro androcentrizma u rodnoj podeli rada koja rad, plaeni i neplaeni, koji obavljaju ene ili se sa njim dovode u vezu sistematski obezvreuje. Primena ove analize na dravni kapitalizam razotkrila je duboku strukturnu vezu izmeu velike odgovornosti samih ena za neplaeno staranje, potinjavanje u braku i privatnom ivotu, rodnu segregaciju na tritu rada, dominaciju mukaraca u politikom sistemu i androcentrizma socijalnih davanja, industrijskih politika i razvojnih programa. U stvari, one su razotkrile porodini dohodak kao mesto gde se sreu (nepravedna) raspodela, (ne)priznavanje i (ne)zastupljenost. Rezultat je bila kritika koja je ukljuila privredu, kulturu i politiku u sistematian opis enske podreenosti unutar dravnog kapitalizma. Daleko od toga da je pokuao da
245

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

naprosto promovie potpuno ukljuenje ena kao plaenih radnica u kapitalistiko drutvo, drugi talas feminizma teio je da promeni dubinske strukture drutva i sistem vrednosti delimino tako to e se pozitivno vrednovati i neplaeni rad (a ne samo plaeni), posebno drutveno neophodno staranje (koje obavljaju ene). Drugi talas feminizma nasuprot etatizmu. Meutim, feministike primedbe dravnom kapitalizmu bile su zainteresovane koliko za njegove forme, toliko i za sutinu. Kao i njihovi saveznici na Novoj levici, odbacile su birokratsko-menaderski duh dravnog kapitalizma. Rairenoj kritici fordizma 1960-ih godina dodale su rodnu analizu, pokazujui da kultura velikih, piramidalno organizovanih institucija unutar struno-menaderskog sloja dravnog kapitalizma sadri modernu verziju mukosti (masculinity). Razvijajui tome suprotan, horizontalni princip sestrinskih veza, feministkinje drugog talasa stvorile su potpuno novu organizacionu praksu poveanog senzibiliteta. Nastojei da premoste otar etatistiki rascep izmeu teorije i prakse, prikazivale su sebe kao kontrakulturni demokratski pokret antihijerarhijski, participativni i narodni (demotic). U vremenu kada akronim NVO za nevladine organizacije jo nije postojao, feministike akademke, advokatice i socijalne radnice identifikovale su se vie sa najirim slojevima drutva, a manje sa vladajuim profesionalnim duhom depolitizovanog vetaenja. Meutim, za razliku od svojih kontrakulturnih saboraca, veina feministkinja nije olako odbacila dravne institucije. Birajui da radije trae da se u potonje uvedu feministike vrednosti, one su osmislile participativno-demokratsku dravu koja osnauje svoje graane. Efektivno razvijajui nove odnose izmeu drave i drutva, nastojale su da promene pasivne primaoce socijalnih davanja i puke objekte razvojnih politika u aktivne subjekte, osnaene da uestvuju u demokratskom procesu razumevanja sopstvenih i tuih potreba. Shodno tome, cilj je bio manje da se ukinu dravne institucije, a vie da one postanu delotvorne, kako bi unapredile i zaista podrale rodnu pravdu. Drugi talas feminizma za i protiv vestfalijanizma. Moda je odnos feminizma prema vestfalijanizmu dravnog kapitalizma bio vie ambivalentan. Nastajui iz globalnog politikog previranja tog vremena, usmerenog i protiv rata u Vijetnamu, pokret je, van svake sumnje, imao u vidu prekograninu, meudravnu nepravdu. Ovo je naroito vailo za feministkinje u zemljama u razvoju, ija je rodna kritika bila isprepletena sa kritikom imperijalizma. Ali tamo, kao i drugde, veina feministkinja videla je drave kao prave adresate sopstvenih zahteva. Tako su feministkinje drugog talasa nastojale da vestfalijanski okvir ostvare na nivou prakse, ak i kada su ga kritikovale na nivou teorije. Taj okvir, koji je razdelio svet na monadne teritorijalne politike, nastavio je da bude podrazumevani izbor u doba kada je
246

NENSI FREJZER

jo uvek izgledalo da drave poseduju potrebne potencijale za upravljanje drutvom i kada tehnologija za meunarodno umreavanje u realnom vremenu jo nije bila dostupna. Stoga, u okviru dravnog kapitalizma, slogan sestrinstvo je globalno (osporavajui sebe, jer je i sam bio imperijalni slogan) bio je vie apstraktan gest, nego praktino ostvariv postvestfalijanski politiki projekat. Generalno govorei, drugi talas feminizma ostao je ambivalentan prema vestfalijanzmu, ak i kada je odbacivao ekonomizam, androcentrizam i etatizam dravnog kapitalizma. Meutim, po svim ovim pitanjima on sadri znaajne nijanse u stavovima. Dok su odbacivale ekonomizam, feministkinje tog vremena nikada nisu sumnjale u sredinju vanost pravedne preraspodele, kao ni u znaaj kritike politike ekonomije za projekat enske emancipacije. Daleko od toga da su elele da minimalizuju ekonomski aspekt rodne nepravde naprotiv, nastojale su da ga prodube, razjanjavajui vezu te nepravde sa dvema drugim drutvenim dimenzijama: kulturom i politikom. Takoe, u odbacivanju androcentrizma porodine plate, feministkinje drugog talasa nikada nisu nastojale da taj koncept prosto zamene porodicom sa dva dohotka. Za njih je prevazilaenje rodne nepravde znailo okonanje sistemske devalvacije staranja (o drugima) i rodne podele rada, plaenog i neplaenog. Konano, u odbacivanju etatizma dravnog kapitalizma, feministkinje drugog talasa nikada nisu dovodile u pitanje neophodnost jakih politikih institucija sposobnih da organizuju privredni ivot u slubi pravde. Daleko od toga da su elele da oslobode trita dravne kontrole, nastojale su da demokratizuju dravnu mo, uine to veim (javno) uee graana, osnae odgovornost i poveaju tokove komunikacije izmeu drave i drutva. Sve u svemu, drugi talas feminizma doneo je politiki projekat promene zasnovane na proirenom razumevanju nepravde i sistemskoj kritici kapitalistikog drutva. Najnaprednije struje unutar tog pokreta videle su svoju borbu kao vieslojnu, usmerenu istovremeno protiv ekonomskog izrabljivanja, statusne hijerarhizacije i politikog podreivanja. tavie, za njih je feminizam bio deo ireg emancipatornog projekta, gde je borba protiv rodne nepravde bila nuno povezana sa borbom protiv rasizma, imperijalizma, homofobije i klasizma, a sve navedeno zahtevalo je promenu dubinskih struktura kapitalistikog drutva. FEMINIZAM I NOVI DUH KAPITALIZMA Kao to se ispostavilo, taj projekat je ostao mrtvoroene, rtva dubljih istorijskih sila, loe razumevanih u to vreme. Iz dananje vremenske distance, primeujemo da se rast drugog talasa feminizma dogodio istovremeno sa istorijskim pomakom ka neoliberalizmu. Obrui geslo dravnog kapitalizma, koji je nastojao da
247

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

upotrebi politiku kako bi ukrotio trite, zagovornici novog oblika kapitalizma predlagali su upotrebu trita za zauzdavanje politike. Rastavljajui na sastavne delove kljune elemente sistema iz Bretton Woodsa, uklonili su kontrolu kapitala koja je omoguila kejnzijansko upravljanje nacionalnim privredama. Umesto diriizma, zagovarali su privatizaciju i deregulaciju; na mesto socijalnog davanja i socijalnog dravljanstva postavili su trickle-down (politika smanjenja taksi i poveanja pomoi krupnom kapitalu prim. prev.) i linu odgovornost; drave blagostanja i drave u razvoju zamenili su slabim, okrutnim dravama nadmetanja. Isprobavan u Junoj Americi, ovaj pristup posluio je za rukovoenje tranzicije u kapitalizam, u istonoj i srednjoj Evropi. Iako su ga javno podrali Margaret Taer (Margateth Thatcher) i Ronald Regan (Ronald Reagan), primenjen je postepeno i nejednako u tzv. prvom svetu. Nasuprot tome, u tzv. treem svetu, neoliberalizacija je uvedena pod pretnjom zaduivanja, kao nametnuti program strukturnog prilagoavanja koji je preokrenuo sva kljuna naela developmentalizma (teorija koja tvrdi da je jaanje domaeg trita i visoko oporezivanje uvoza najbolji nain ekonomskog razvoja prim. prev.) i prinudio postkolonijalne drave da otue svoju imovinu, otvore svoja trita i skreu socijalna davanja. Zanimljivo je primetiti da je drugi talas feminizma cvetao u novim uslovima. Ono to je poelo kao radikalni kontrakulturni pokret sada je bilo na putu da postane iroka, masovna drutvena pojava. Privlaei poklonike iz svih klasa, etniciteta, nacionalnosti i politikih ideologija, ideje feminizma pronale su svoj put do svakog domena drutvenog ivota i promenile samorazumevanje svih onih sa kojima su dole u dodir. Uinak nije bio puko proirenje aktivistikih redova, ve i preoblikovanje zdravorazumskog svetonazora porodice, rada i dostojanstva. Da li je puka sluajnost to to je drugi talas feminizma napredovao u tandemu sa neoliberalizmom? Ili postoji nekakva perverzna, skrivena meusobna privlanost? Druga mogunost jeste jeres, ali ako odbijamo da je istraimo, inimo to na nau tetu. Svakako da je uspon neoliberalizma dramatino promenio teren na kome je delovao drugi talas feminizma. Smatram da je uinak bio preoznaavanje (resignification) feministikih ideala.5 Tenje koje su imale jasan emancipatorni potisak u kontekstu dravnog kapitalizma dobile su daleko dvosmislenije znaenje u neoliberalnoj eri. Sa dravama u razvoju i dravama blagostanja pod opsadom zagovornika slobodnog trita, feministika kritika ekonomizma, androcentrizma, etatitzma i vestfalijanizma dobila je novi zamah. Dozvolite mi da razjasnim tu dinamiku preoznaavanja preispitujui etiri pomenute, kljune take feministike kritike.
5 Pozajmljujem izraz preoznaavanje iz rada Judith Butler Contingent Foundations, u: Seyla Benhabib, Judith Butler, Drucilla Cornell i Nancy Fraser,Feminist Contentions: A Philosophical Exchange, London, 1994.

248

NENSI FREJZER

Preoznaavanje feministikog antiekonomizma. Uspon neoliberalizma poklopio se sa velikim promenama u politikoj kulturi kapitalistikih drutava. U ovom periodu, zahtevi za pravdom sve vie su razumevani kao zahtevi za priznavanjem identiteta i razlike.6 Sa ovim zaokretom iz preraspodele u priznanje doli su i snani pritisci da se drugi talas feminizma izmeni u neku verziju politike identiteta. Bila je to, bez sumnje, progresivna varijanta, ali je ipak prenaglasila kritiku kulture, zanemarivi kritiku politike ekonomije. U praksi, postojala je tenja da se socijalno-ekonomska borba podredi borbi za priznanje (identiteta), dok je u akademskom diskursu feministika teorija kulture zasenila feministiku drutvenu teoriju. Ono to je poelo kao neophodni korektiv ekonomizma, vremenom se pretvorilo u podjednako jednostran kulturalizam. Tako, umesto stvaranja iroke, sveobuhvatne paradigme koja bi obuhvatila i preraspodelu i priznanje, drugi talas feminizma zamenio je de facto jednu ogranienu paradigmu drugom. tavie, to se dogodilo u trenutku koji nije mogao biti gori. Okretanje ka politici priznanja spojilo se isuvie lako sa usponom neoliberalizma, koji je iskljuivo eleo da potisne svako seanje na socijalni egalitarizam. Dakle, feministkinje su prenaglasile kritiku kulture upravo u trenutku kada su okolnosti nalagale da treba obratiti vie panje na kritiku politike ekonomije. tavie, kako je ta kritika naputana, kulturni element odvojen je ne samo od ekonomskog, ve i od kritike kapitalizma, kritike koja ih je prethodno objedinjavala. Odeljeni od kritike kapitalizma i stavljeni na raspolaganje alternativnim poimanjima, navedeni elementi mogli su biti uvueni u opasnu vezu sa neoliberalizmom, kako je to Hester Einstein imenovala.7 Preoznaavanje feministikog antiandrocentrizma. Stoga, bilo je samo pitanje vremena kada e neoliberalizam preoznaiti feministiku kritiku androcentrizma. Da bih to objasnila, posluiu se unekoliko izmenjenim argumentom koji su osmislili Lik Boltanski i Iv Kjapelo. U znaajnoj studiji Novi duh kapitalizma, njih dvoje tvrde kako kapitalizam u doba istorijskih preloma periodino preobraava sam sebe, delom i tako to osnauje odreene aspekte kritike koja je uperena protiv njega.8 U takvim trenucima, elementi antikapitalistike kritike bivaju preoznaeni kako bi legitimisali novi oblik kapitalizma u nastanku, koji tako zadobija vii moralni znaaj, potreban kako bi se nove generacije motivisale da podnose (sutinski)
6 Za ovu promenu u gramatici politikih zahteva, vidi Fraser, From Redistribution to Recognition?, NLR1/212, jul-avgust 1995. 7 Hester Eisenstein, A Dangerous Liaison? Feminism and Corporate Globalization, Science and Society, vol. 69, br. 3, 2005. 8 Luc Boltanski i ve Chiapello,The New Spirit of Capitalism, London, 2005 [Paris,1999]. Za razmatranje psihoanalize kao duha druge industrijske revolucije, koje se zavrava tako to postavlja feminizam kao duh tree, vidi Eli Zaretsky Psychoanalysis and the Spirit of Capitalism, Constellations, vol. 15, br. 3, 2008.

249

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

besmislen posao zarad akumulacije bez kraja i konca. Novi duh, posluivi kao legitimacija prilagodljivog, neoliberalnog kapitalizma naeg doba, nastao je iz umetnike kritike dravnog kapitalizma Nove levice, koja je odbacila starinski konformizam korporativne kulture. U nekim aspektima pobune 1968. neoliberalni teoretiari menadementa otkrili su paradigmu za novi umreujui, projektni kapitalizam, gde su vrste organizacione hijerarhije zamenjene horizontalnim timovima i prilagodljivim mreama, oslobaajui linu kreativnost. Rezultat je bila nova romansa izmeu kapitalizma i objektivnih promena u svetu, koja je ukljuila tehnoloki uspon Silikonske Doline i koja danas svoj najistiji izraz nalazi u filozofiji Gugla (Google). Argument koji iznose Boltanski i Kjapelo je originalan i snaan. Pa ipak, zato to je rodno slep, on ne uspeva da zahvati svu osobenost duha neoliberalnog kapitalizma. Bez sumnje, taj duh ukljuuje maskulinu romansu slobodnog, neoptereenog, samooblikovanog (self-fashioned) pojedinca. Meutim, neoliberalni kapitalizam stoji u vezi sa Volmartom (Walmart), makiladorama (fabrike koje brutalno iskoriavaju jeftinu, obespravljenu radnu snagu prim. prev.) i mikrokreditima koliko i sa Silikonskom Dolinom i Guglom. Njegovi kljuni radnici su ne samo mukarci, nego i ene (jo uvek nesrazmerno zastupljene u odnosu na mukarce), ne samo mlade neudate ene, ve i ene u braku i sa decom; ne samo ene koje nisu bele rase, ve ene svih nacionalnosti i etniciteta. Kao takve, one su se ulile u trita rada diljem sveta, a uinak toga bio je podrivanje jednom za svagda ideala dravnog kapitalizma o porodinoj plati. U neorganizovanom liberalnom kapitalizmu, taj ideal bio je zamenjen novom normom porodice sa dva dohotka, bez obzira na to to je stvarnost, na kojoj se temelji ovaj novi ideal, stvarnost niskih primanja, smanjene sigurnosti radnog mesta, opadajueg standarda ivota, naglog porasta broja radnih sati po domainstvu, pogoranja rada u dve smene sada se radi u tri ili etiri i uveanja broja domainstava koja vode ene. Neorganizovani kapitalizam uspeo je da ni od ega napravi neto nudei novu, izmatanu romansu enskog napetka i rodne pravde. Ma kako to uznemiravajue zvualo, smatram da je drugi talas feminizma novom duhu neoliberalizma nenamerno obezbedio kljuni sastojak. Naa kritika porodinog dohotka sada tvori dobar deo romanse koja snabdeva fleksibilni kapitalizam viim smislom i moralom. Dajui njihovim svakodnevnim nastojanjima moralnu osobenost, feministika romansa privlai ene sa oba kraja socijalnog spektra: s jedne strane, to su strunjakinje iz srednje klase odlune da izgrade svoje karijere; s druge, privremeno zaposlene, frilenserke, nisko plaene uslune radnice, sluavke, seksualne radnice, migrantkinje, radnice u zonama slobodne trgovine i

250

NENSI FREJZER

mikrokreditne zaduenice, koje ne trae samo izvor prihoda i materijalnu sigurnost, ve i dostojanstvo, samousavravanje i oslobaanje od tradicionalne muke moi. Na oba kraja, san emancipacije ena upregnut je u pogon kapitalistike akumulacije. Stoga je kritika porodinog dohotka, koju je sproveo drugi talas feminizma, imala perverznu reinkarnaciju. Nekada kljuni deo radikalne analize kapitalistikog androcentrizma, ona danas slui da ojaa pozitivno vrednovanje najamnog rada unutar kapitalizma. Preoznaavanje feministikog antietatizma. Neoliberalizam je takoe preoznaio antietatizam prethodnog perioda, inei od njega plan za smanjene dravnog uplitanja na minimum. U novoj klimi, kritika paternalizma drave blagostanja koju je izneo drugi talas feminizma bila je tek na korak daleko od kritike dravedadilje (tzv. nanny state, drava koja obimno koristi protekcionizam, ekonomski intervencionizam i razne forme regulacije u ekonomskoj i socijalnoj sferi prim. prev.), koju je ponudila M. Taer. Bilo je to, zasigurno, iskustvo u SAD, gde su feministkinje bespomono posmatrale kako Bil Klinton (Bill Clinton) koristi njihovu detaljnu kritiku seksizma i stigmatizacije unutar sistema (ionako bedne) socijalne pomoi kao podrku planu da okona dravna davanja kakva poznajemo, to je ukinulo pravo na socijalnu pomo na federalnom nivou. U bivim kolonijama, kritika androcentrizma developmentalne drave preobrazila se u meuvremenu u razvojni entuzijazam nevladinih organizacija, koje su se svuda pojavile kako bi ispunile prazan prostor nastao suavanjem dravnih nadlenosti. Sigurno je da su najbolje od ovih organizacija donele hitno potrebnu materijalnu pomo stanovnitvu lienom javnih slubi. Ipak, uinak je esto bio depolitizacija lokalnih grupa i prilagoavanje njihovih planova i programa onako kako je najvie odgovaralo fondacijama iz prvog sveta. Zahvaljujui svojoj kratkoronoj prirodi, delatnosti nevladinih organizacija uinile su malo u smislu kako preispitivanja smanjenih dravnih davanja tako i izgradnje politike podrke za odgovornu dravnu aktivnost.9 Rastua popularnost mikrokredita ilustruje ovaj paradoks. Koristei se feministikim vrednostima osnaivanja i horizontalne participacije nasuprot pasivizujuem, birokratskom i vertikalnom etatizmu, arhitekte ovih projekata izgradile su inovativni spoj pojedinane samopomoi i umreavanja unutar zajednice, nadziranja nevladinih organizacija i trinih mehanizama, s ciljem borbe protiv siromatva ena i rodnog potinjavanja. Dosadanji rezultati ukljuuju impresivnu arhivu otplaenih kredita i anegdotskih svedoanstava o ivotnim promenama.
9 Sonia Alvarez, Advocating Feminism: The Latin American Feminist NGO Boom, International Feminist Journal of Politics, vol. 1, br. 2, 1999; Carol Barton Global Womens Movements at a Crossroads, Socialism and Democracy, vol. 18, br. 1, 2004.

251

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

Meutim, u feministikoj halabuci dignutoj oko ovih projekata ostaje skrivena uznemirujua sluajnost: mikrokreditiranje je procvetalo ba kada su drave napustile makrostrukturne napore u borbi protiv siromatva, napore koje niske pozajmice ne mogu da zamene.10 U ovom sluaju, feministika kritika birokratskog paternalizma doprinela je razvoju neoliberalizma. Stanovite koje je za cilj prvobitno imalo da promeni dravnu mo u servis graana za osnaivanje i dosezanje socijalne pravde sada se koristi da legitimie marketizaciju (proces koji omoguava da se dravna preduzea ponaaju kao firme orijentisane ka marketingu prim. prev.) i smanjenje dravnih trokova. Preoznaavanje feminizma za i protiv vestfalijanizma. Konano, neoliberalizam menja na bolje i na gore ambivalentan odnos drugog talasa feminizma prema vestfalijanizmu. U novom kontekstu globalizacije, ne moe se vie tvrditi kako je ograniena teritorija drave jedini legitimni okvir ostvarivanja pravde i obaveza koje iz nje proistiu. Feministkinje su i ranije osporavale svoenje pravde na nivo drava-nacija, zajedno sa zatitnicima ivotne sredine, ljudskih prava i kritiarima Svetske trgovinske organizacije. Koristei postvestfalijanske uvide beskorisne unutar dravnog kapitalizma, one su ciljale prekogranine nepravde, marginalizovane ili zapostavljene u prethodnom periodu. Koristei nove komunikacione tehnologije za uspostavljanje meunarodnih mrea, feministkinje su izumele nove strategije, kao to je efekat bumeranga (uskraivanje odreenih prava esto moe izazvati pobunu koja dovodi do jo veih prava prim. prev), mobiliui globalno javno mnjenje kako bi se uvidele lokalne nepravde i osudile drave koji ih dozvoljavaju.11 Rezultat je bio novi oblik feministikog aktivizma koji obeava meunarodni, vieslojni, postvestfalijanski feminizam. Meutim, okretanje meunarodnom planu donelo je tekoe. esto sputavane na nivou drave, mnoge feministkinje usmerile su svoju energiju ka meunarodnoj areni, posebno ka nizu konferencija Ujedinjenih nacija, od Najrobija preko Bea do Pekinga... i dalje. Izgradnjom prisustva u globalnom civilnom drutvu, posredstvom koga se ukljuuju u nove reime globalnog upravljanja, feministkinje su uvuene u neke od problema na koje sam ve ukazala. Na primer, uee u kampanjama za enska ljudska prava, usredsreene preteno na pitanja nasilja i reprodukcije, zapostavljajui siromatvo. Pristajui na hladnoratovsku podelu na
10 Uma Narayan, Informal Sector Work, Microcredit and Third World Womens Empowerment: A Critical Perspective, rad predstavljen na skupu XXII World Congress of Philosophy of Law and Social Philosophy, maj 2005, Granada. 11 Margaret Keck i Kathryn Sikkink, Activists Beyond Borders: Advocacy Networks in International Politics, Ithaca, NY, 1998.

252

NENSI FREJZER

graanska i politika prava, s jedne, i socijalna i ekonomska prava, s druge strane, ovi napori, takoe, dali su prednost priznanju nasuprot preraspodeli. Pored toga, ove kampanje pojaale su izmetanje feministike politike u nevladin sektor, irei jaz izmeu strunjaka i lokalnih grupa, dajui nesrazmerno velik uticaj eliti koja vlada engleskim jezikom. Analogno se zbiva u okviru feministikog angamana u vezi sa politikim aparatom Evropske unije, posebno imajui u vidu odsustvo istinski meunarodnih i panevropskih enskih pokreta. Dakle, feministika kritika vestfalijanizma u eri neoliberalizma pokazala se kao ma sa dve otrice. Ono to je poelo kao spasonosni pokuaj da se izvan drave-nacije proiri obim pravde zavrilo je u nekim svojim aspektima pripojeno administrativnim potrebama novog oblika kapitalizma. Uopte uzev, sudbina feminizma u neoliberalnom dobu predstavlja paradoks. S jedne strane, relativno mali kontrakulturni pokret prethodnih decenija rastao je eksponencijalno, uspeno irei svoje ideje irom sveta. S druge strane, feministike ideje prole su suptilne promene i u pogledu svojih uinaka u politiki izmenjenom kontekstu. Nesumnjivo emancipatorna u eri dravnog kapitalizma, kritika ekonomizma, androcentrizma, etatizma i vestfalijanizma sada se pojavljuje optereena dvosmislenostima, podlona legitimaciji potreba novog oblika kapitalizma. Na kraju krajeva, ovakav kapitalizam vie bi voleo da se sukobi sa zahtevima za priznanje, nego sa zahtevima za preraspodelu, jer gradi novi reim akumulacije na temeljima najamnog rada ena, te pokuava da ukine drutvenu kontrolu trita s ciljem da na globalnom nivou dejstvuje sve vie i vie slobodno. OTVORENA BUDUNOST? Meutim, danas se sam kapitalizam nalazi na ozbiljnoj raskrsnici. Bez sumnje, globalna finansijska kriza i odluna postneoliberalna reakcija vodeih kapitalistikih drava koje su sada po pravilu kejnzijanske oznaava poetak kraja neoliberalizma kao ekonomskog reima. Izbor Baraka Obame moda predstavlja znak odlunog odbacivanja neoliberalizma ak i u samoj utrobi zveri kao politikog projekta. Moda smo svedoci nastanka novog talasa mobilizacije s ciljem osmiljavanja alternative (neoliberalizmu). Moda, shodno tome, stojimo na rubu jo jedne velike promene, temeljne i duboke kao to je ona koju sam upravo opisala. Ako je tako, onda e oblik drutva koje tek dolazi u narednom periodu biti predmet velikih sporova. I feminizam e znaajno uestvovati u toj polemici na dva razliita nivoa. Prvo, kao socijalni pokret ije sam bogatstvo ovde naznaila, a koji e nastojati da obezbedi da nadolazei reim institucionalizuje posveenost rodnoj

253

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

pravdi. Ali, takoe, i kao opti diskurzivni konstrukt koji feministkinje vie ne poseduju i njime ne upravljaju prazan oznaitelj neeg nesumnjivo dobrog (nalik, moda, demokratiji), koji moe biti zloupotrebljen i koji e biti korien za legitimaciju mnotva razliitih scenarija, koji nisu svi redom posveeni rodnoj pravdi. Izdanak feminizma kao drutvenog pokreta, ovaj drugi, diskurzivni feminizam otrgao se kontroli. Kako diskurs postaje nezavisan od pokreta, potonji je sve vie suoen sa svojom tamnom stranom, dvojnikom koji izaziva nelagodnost, a koga naprosto ne moe ni prihvatiti, niti ga se moe u potpunosti odrei.12 U ovom eseju, istakla sam zabrinjavajui razvoj ova dva feminizma, razvoj koji se okree od dravnog kapitalizma i ide ka neoliberalizmu. ta treba zakljuiti iz toga? Sigurno ne treba misliti da je drugi talas feminizma doiveo neuspeh, niti da je kriv za trijumf neoliberalizma. Ne treba zakljuiti ni da su feministiki ideali sami po sebi problematini, niti da su uvek-ve osueni na preoznaavanje zarad dobrobiti kapitalizma. Naprotiv, ja zakljuujem da mi, za koje feminizam pre svega predstavlja pokret za rodnu pravdu, treba da postanemo vie istorijski samosvesne jer radimo na terenu koji je takoe zaposela i naa tamna strana. S tim ciljem, vratimo se na pitanje: ta objanjava nau opasnu vezu sa neoliberalizmom, ako takvog objanjenja uopte ima? Da li smo rtve nesrenog sticaja okolnosti koje su nas zadesile na pogrenom mestu i u pogreno vreme, te smo postale lak plen najlukavijeg od svih zavodnika, kapitalizma tako neprobirljivog da je u stanju da instrumentalizuje bilo koje stanovite, ak i ono koje mu je, kao takvo, strano? Ili je tu, kao to sam ranije iznela, na delu neka podzemna privlanost izmeu feminizma i neoliberalizma? Ako takva privlanost postoji, ona se nalazi u kritici tradicionalne (muke) moi.13 Ta mo je ve dugo meta feministikog aktivizma, koji je nastojao poevi jo sa Meri Vulstonkraft (Mary Wollstonecraft) da oslobodi ene privatnog podreivanja mukarcima, bilo da su u pitanju oevi, braa, svetenici, stareine ili muevi. Ali, ta tradicionalna mo se u nekim periodima pojavljuje i kao prepreka irenju kapitalizma, kao deo spoljanjeg drutvenog tkiva u kome su trita kroz istoriju nalazila svoje mesto i koje je posluilo da ogranii obim ekonomskog rasta.14 U ovom trenutku, dve navedene kritike tradicionalne moi jedna feministika, druga neoliberalna kao da se pribliavaju.
12 Ova formula feminizma i njegovog dvojnika mogla bi se sjajno razraditi u kontekstu predsednikih izbora u SAD 2008. godine, gde dvojnice nelagode predstavljaju Hilari Klinton (Hillary Clinton) i Sara Pejlin (Sarah Palin). 13 Ovaj uvid dugujem Eli Zarecki (Eli Zaretsky) lina prepiska. 14 U nekim periodima, ali ne uvek. U mnogim kontekstima kapitalizam je vie sklon da se prilagodi, nego da se suprotstavi tradicionalnoj moi. Vidi Karl Polanyi,The Great Transformation, Boston, 2001.

254

NENSI FREJZER

Nasuprot tome, feminizam i neoliberalizam se razilaze oko posttradicionalnih oblika rodnog potinjavanja, oko ograniavanja ivota ena koja ne poprimaju oblik privatnog potinjavanja, ve proizilaze iz strukturnih ili sistemskih tokova gde su delatnosti mnogih ljudi apstraktno ili bezlino posredovane. Paradigmatski sluaj toga jeste ono to Susan Okin opisuje kao ciklus drutveno uzrokovane i izrazito neravnomerne ranjivosti u braku, u kojoj tradicionalna dunost ena da odgaja dete potpomae oblikovanje trita rada koje teti enama dovodei do nejednake moi na ekonomskom tritu, to za uzvrat pojaava i pogorava ionako nejednake odnose moi unutar porodice.15 Takvi, tritem posredovani, procesi potinjavanja predstavljaju same ile-kucavice neoliberalnog kapitalizma. Danas, prema tome, ti procesi bi trebalo da postanu sredite feministike kritike, jer elimo da se razlikujemo od neoliberalizma i da izbegnemo njime posredovano preoznaavanje feminizma. Poenta, naravno, nije da odustanemo od borbe protiv tradicionalne muke moi, koja je i dalje neophodni deo feministike kritike. Naprotiv, poenta je da se preispita odve lak preobraaj takvih oblika kritike u neoliberalnog dvojnika feminizma pre svega ponovnim povezivanjem borbi protiv linog potinjavanja sa kritikom kapitalistikog sistema koji, dok obeava osloboenje, u stvari zamenjuje jedan nain potinjavanja drugim. U nadi da e feministiki program biti unapeen, elela bih jo jednom da razmotrim etiri arita feministike kritike: Postneoliberalni antiekonomizam. Mogue udaljavanje od neoliberalizma prua priliku za obnovu emancipacije koju je obeao drugi talas feminizma. Potpuno usvajajui trodimenzionalno stanovite u vezi sa nepravdom, sada moemo na daleko uravnoteeniji nain napraviti sintezu dimenzija preraspodele, priznanja i predstavljanja, razdvojenih u prethodnoj eri. Temeljei ove nezamenjive aspekte feministike kritike na robusnom, savremenom poimanju drutvenog totaliteta, treba da ponovo poveemo feministiku kritiku sa kritikom kapitalizma, i time vratimo feminizam levici. Postneoliberalni antiandrocentrizam. Isto tako, mogui prelazak na postneoliberalno drutvo nudi priliku za raskid lane veze izmeu nae kritike porodinog dohotka i prilagodljivosti kapitalizma. Ponavljajui kritiku androcentrizma, feministkinje bi mogle da podre oblik ivota koji ne stavlja u sredite svog sistema vrednosti plaeni rad, ve ceni i nekomodifikovane delatnosti, ukljuujui staranje. Takve delatnosti, koje sada obavljaju uglavnom ene, treba da budu pozitivno vrednovani aspekti sveopte dobrobiti.
15 Susan Okin, Justice, Gender and the Family, New York, 1989, str. 138.

255

3. A

FEMINIZAM, KAPITALIZAM I LUKAVSTVO ISTORIJE

Postneoliberalni antietatizam. Kriza neoliberalizma takoe prua ansu za prekid veze izmeu nae kritike etatizma i marketizacije. Zalaui se za participativnu demokratiju, feministkinje bi sada mogle da podre novu organizaciju politike moi, koja bi podredila birokratski menadment graanskom osnaivanju. Meutim, cilj je da se ne raspline, ve ojaa, mo javnosti. Tako, participativna demokratija koju danas zahtevamo koristi politiku da ukroti trita i da usmeri drutvo u pravcu ostvarivanja pravde. Postneoliberalni antivestfalijanizam. Konano, kriza neoliberalizma prua ansu da se na produktivan nain razrei naa dugotrajna ambivalencija prema vestfalijanizmu. Uraunavajui meunarodni domet kapitala, danas neophodni resursi javnosti ne mogu se nai iskljuivo unutar nacija-drava. Shodno tome , zadatak je da se pobije identifikacija demokratije sa ogranienim politikim zajednicama. Udruivanjem sa drugim progresivnim snagama, feministkinje bi se mogle zaloiti za novi, postvestfalski politiki poredak, vieslojni poredak, demokratski na svakom svom nivou. Spajajanjem supsidijarnosti (princip donoenja odluka to je mogue blie graanima i na nivou na kome je to najuinkovitije [lokalnom, regionalnom, nacionalnom ili evropskom] prim. prev.) i participacije, nova raspodela demokratskih snaga trebalo bi da bude u stanju da ispravi sve dimenzije nepravde, nepravde du svake ose i na svakoj skali, ukljuujui i prekogranine nepravde. Dakle, ini mi se da je ovo trenutak u kome bi feministkinje trebalo da misle na veliko (think big). Imajui u vidu kako neoliberalna najezda instrumentalizuje nae najbolje ideje, sada moemo iskoristiti novostvoreni prostor da ih povratimo. Ako odmah delujemo, mogle bismo preusmeriti predstojee promene u pravcu pravde, i to ne samo po pitanju roda.
Izvornik: Nancy Fraser, Feminism, Capitalism and The Cunning of History u: New Left Review, martapril 2009. Preveo sa engleskog: Duan Maljkovi

256

URA KNEEVI

URA KNEEVI

FEMINIZAM I LJEVICA MAINSTREAMOM UDESNO

APSTRAKT: Feminizam, tamo gdje nalazimo slinost s ljevicom, djeluje na fundamentalnoj promjeni drutva pa ima kritiku distancu spram vladajuih struktura i vladajue ideologije, gdje se generira i odrava neravnopravan odnos rodova. Te dvije komponente impliciraju nunost saveznitva ena i mukaraca. Neravnopravan odnos spolova nije sukob dviju biologija, nego povijesno kreiran i permanentno podravan kao odnos u kojem su ene podreene. To kapitalizam nije skrivio, ve naslijedio. Razlika izmeu dvaju spolova je socijalna konstrukcija, a predstavlja se kao prirodna i stoga legitimna. Stoga je nuna kritika transhistorijske nepromjenjivosti odnosa spolova, koja se reproducira putem obitelji, crkve i obrazovnog sistema. I feminizam i ljevica danas se povlae prema liberalizmu ili politikom centru. Liberalna strategija feminizma, u osnovi usmjerena na legislativne promjene u korist spolne ravnopravnosti, ograniena je jer previa problem(e) uzroka podreenosti ena i ne donosi istinsku promjenu politike. Stoga dolazi i do kooptiranja feministikih grupa u pripitomljen i neefikasan drutveni meusloj. KLJUNE RIJEI: feminizam, ljevica, esencijalizam, mainstreaming, NGO-izacija

257

3. A

FEMINIZAM I LJEVICA MAINSTREAMOM UDESNO

LJEVICA I FEMINIZAM: ZAKON SPOJENIH POSUDA Oznakama lijevo i desno u posljednja se dva stoljea pripisivalo sve i svata, a s protokom vremena ta mnogoznanost se nije smanjivala, nego je vjerojatno i rasla. Lijevu politiku poziciju razumijemo kao onu kojoj je u osnovi fundamentalna promjena drutva, proizvodnih i drutvenih odnosa i posljedino odgovarajuih institucija. Ili, najsaetije izraeno u Marxovoj reenici iz Priloga kritici Hegelove filozofije prava, kategorikim imperativom: da se srui sve odnose u kojima je ovjek ponieno, ugnjeteno, zanemareno, prezreno bie.U tom smislu, feminizam i ljevica unekoliko funkcioniraju po zakonu spojenih posuda, odnosno nuno su u (produktivnom) meuodnosu. Poput ljevice, feminizam bi i sam trebao imati kritiku distancu spram zadatih struktura vladavine, kao i prema vladajuoj ideologiji, gdje se generira odnosno odrava neravnopravan odnos rodova. Takva pozicija s izvoritem u lijevoj politikoj opciji u stvari je, ili bi trebala biti, polazite za daljnju artikulaciju specifinih problema kojima se feminizam bavi na planu odnosa spolova. Takva povezanost implicira nunost saveznitva ena i mukaraca, tonije, saveznitva kroz zajedniku lijevu politiku, to se ipak ne dogaa po nekom povijesnom automatizmu. Naime, odnos feminizma i ljevice odlikuju slinost politike i nesporazumi po spolu. Puno je problema na toj relaciji i feminizam bi upravo tu trebao odigrati vanu ulogu na artikulaciji kako problema, tako i razloga za solidarnost i zajedniko djelovanje. Naime, injenica je da, kada je u pitanju odnos u drutvu koji odlikuje dominacija prema spolu (neke/i to zovu i ratom spolova), ljevica po tom pitanju nikako nije imuna, niti nevina. Unato injenici koja vie nije nikakvo otkrie, da se ne radi o sukobu dviju biologija, ve da je taj sukob povijesno kreiran i permanentno podravan te da za posljedicu ima podreeni poloaj ena, jo se nau neki ljeviari, pa i oni koji se smatraju osvijetenima kada je u pitanju odnos spolova, koji ne smatraju vrijednim truda pozabaviti se i tim pitanjima na nain da se i sami, ako ih i ne stave u centar svojih teorijskih interesa, barem potrude oko rezultata koji su ve decenijima u opticaju u feministikoj teoriji. Tjei da ta potekoa i nije presudna ako se ima na umu da simboliko nasilje (a dominacija jednog spola nad drugim jest simboliko nasilje) ionako ne moe biti otklonjeno pukom pojedinanom voljom, jednostavnom konverzijom mistificirane svijesti. To se moe dogoditi tek radikalnom preinakom zbilje i shvaanja povijesno nastalih drutvenih uvjeta koji strukturno odreuju da podreeni preuzima stajalite nadreenog o njemu samom, ali i o sebi. Ili, ne moe se misliti i djelovati na radikalnoj preinaci drutva isputanjem polovice njegovog korpusa, jer u tom sluaju ne radi se o preinaci, pogotovo ne radikalnoj.

258

URA KNEEVI

Jedna od rijetkih stvari koje kapitalizam nije skrivio, ve naslijedio, jest upravo spolna nejednakost. Uspostavljeni drutveni poredak kroz praktiki cijelu povijest reproducira i odrava muku dominaciju. U tom smislu, budui da spolna dominacija ima vlastitu, nezavisnu tradiciju, za dominantne su uloge u strukturi ekonomske i politike dominacije bili na raspolaganju pripadnici dominantnog spola. Dominacija se potvruje kroz podjelu rada prema spolu, iz ega u nekim periodima slijedi strukturiranje prostora u kojem se ta podjela odvija, to jest, suprotstavljanjem javnog prostora (okupljalita, trita) rezerviranog za mukarce i privatnog, zatvorenog od javnosti (dom, obitelj), odreenog za ene. S razvojem klasne (ekonomske i politike) podjele drutva strukturiraju se funkcije dominacije, pa mukarac koji je glava porodice, te je u porodici jedini ovlaten voditi odnose s drugima, izvan porodice, jedini moe zauzimati dominantne pozicije, a tamo gdje postoji javnost sudjelovati u aktivnostima koje nju ine. To nadalje odreuje prirodne karakteristike spolova, tako da se mukome pripisuje dominaciju, a enskome submisivnost. Na temelju primarnih, spolom uvjetovanih uloga (raanje, dojenje) dalje se dalje se nadograuju, konstruiraju socijalne razlike, pa se u drutvenoj svijesti dogaa obrat u kojem tako drutveno konstruirane razlike postaju prirodne. Drugim rijeima, socijalni konstrukt pojavljuje se kao prirodan, da bi se iz njega potom izvela argumentacija koja podupire sam taj isti socijalni konstrukt. Ovakav circulus vitiosus je upravo osnova ilavosti i uvrijeenosti stavova o prirodnim razlikama tamo gdje su one oslonjene na stvarne, drutveno proizvedene razlike. Ideologija, pa i ukorijenjene predstave o rodnim razlikama, nije puka kriva svijest, nego je zapravo autentina svijest iskrivljenih odnosa. Tada govorimo o stereotipima. Upravo zbog svega toga nuna je kritika transhistorijske nepromjenjivosti odnosa spolova, koja se kontinuirano proizvodi i reproducira putem triju klasinih drutvenih institucija: obitelji, crkve i obrazovnog sistema. Drutveni je dakle svijet realno podijeljen odnosima dominacije i k tome ideologijski podijeljen socijalnom konstrukcijom razlike izmeu dvaju spolova, i ta se podjela uzima kao prirodna i stoga legitimna, sa svim nebrojenim implikacijama toga. Zakon spojenih posuda feminizma i ljevice s poetka izlaganja oituje se u situacijama kada ljevica napusti kritiku poziciju i politiku koja tei fundamentalnoj promjeni drutva, a feminizam, kao specifini dio lijeve politike, i sam gubi istu politiku poziciju. To ni u kom sluaju ne znai prebacivanje krivice na ljevicu kao toboe viu, nadreenu instancu politikog miljenja i djelovanja. Tom promjenom poinje se razvijati liberalna strategija feminizma, sada ve vrlo ograniena, koja naputa projekt fundamentalne drutvene promjene (jo uvijek je mogue propitivati da li ga je uope imala) i u osnovi se i najveim dijelom usmjerava
259

3. A

FEMINIZAM I LJEVICA MAINSTREAMOM UDESNO

na neposrednu, pojedinanu zatitu ena od nasilja ili na legislativne promjene u okviru zadate drutvene paradigme u korist spolne jednakosti. Djelovanje gotovo iskljuivo u tom pravcu previa, proputa vidjeti problem(e) uzroka podreenosti ena. Bavi se, meutim, aktivnostima kojima se udovoljava nekim drutvenim zahtjevima, koje drava nema volje ispuniti, a jo je manje spremna za istinsku promjenu politike. Meutim, prihvaa da te poslove odradi netko drugi, u ovom sluaju enske nevladine organizacije. Takva se tendencija posebice jako oituje u zemljama u transformaciji, u kojima neke socijalne institucije i usluge ranije nisu postojale, neke su postojale ali su demontirane skupa s totalitarnim poretkom iji su bile dio, a neke su i preivjele i ostale jednako birokratske. Sa socijalno neodgovornom dravom, ambicioznim nevladinim organizacijama i inozemnim pomagaima koji su ipak uglavnom radili na transferu modela koji su djelovali u njihovim matinim zemljama, nastaje specifina konstelacija. Stoga dolazi do interesnog pribliavanja odreenih enskih organizacija i vlasti, koje odlikuje poslovni, marketinki odnos. Slino se prethodno dogodilo i nadalje dogaa sa stranim donatorima, to jest, njihova se agenda osigurava vezivanjem organizacija putem donacija. Naime, to se tie drave, jednako kao i donatora, oni se pojavljuju kao naruitelji usluga, pa tako dolazi do svojevrsne kupovine, dok s druge strane neke grupe i organizacije koje sebe takoer razumiju kao feministike na toj trnici nude projekte i/ili produkte, izraz koji je u oficijelnoj upotrebi. Jednako uostalom kao i ostale NVO. Budui da su drava i vanjski donatori oni koji konano odreuju agendu, imajui pri tom mo novca, odnos u koji su organizacije time dovedene jest neravnopravan i ovisniki, nasuprot rairenom shvaanju da se radi o partnerstvu. Pristanak na te odnose, a vidimo da je on na djelu, ima za posljedicu pretvaranje feministikih grupa u meuklasu, jedan pripitomljen, kontrolabilan (upravljiv) i neefikasan drutveni meusloj. Takav konformirani feminizam time postaje konzervativan. U kontekstu opeg povlaenja prema liberalizmu, tonije bijegom ljevice i od termina i svakog mogueg povezivanja s idejom fundamentalne drutvene promjene, odnosno u klasinoj verziji, revolucije, osobito nakon neuspjeha komunistikog projekta, pokuat u skicirati to se dogaa s feminizmom danas, osobito u zemljama bive Jugoslavije. injenica, koju je lako pratiti kroz intelektualnu i politiku, javnu (pisanu) produkciju (tonije reeno: njezin nedostatak) u Hrvatskoj (no niti prostor cijele bive Jugoslavije ne razlikuje se previe) jest da ono to se vodi pod pojmom feminizma od devedesetih godina naprosto naputa kritiku poziciju odnosa prema cjelini drutvenih kretanja i razvijanje alternativnih politikih koncepcija za drutvene promjene. Nakon povijesnog doba otvaranja pitanja i borbe za ljudska prava ena, barem u prvom i drugom svijetu kasnije, kada je zaslugom upravo te borbe dobar dio temeljnih ljudskih prava ena ostvaren (krajem
260

URA KNEEVI

Drugog svjetskog rata vrlo velik broj zemalja uvodi pravo glasa i za ene, postiu se i druga formalna prava kao to je pravo na obrazovanje, dostupnost svih zanimanja pa i bavljenje politikom), nastala je svojevrsna konceptualna praznina. Procese u kojima su do izraza doli ne mali problemi s formuliranjem teme, to jest, onoga ime se feminizam uope bavi, moglo se detektirati jo u osamdesetima, no to bi ovdje trailo (i uzelo) previe prostora za elaboraciju. OD POKRETA, PREKO HUMANITARNOG AKTIVIZMA DO KOLEKTIVNOG IDENTITETA U postjugoslavenskim zemljama, izrazito i nesputano transformiranje feminizma u humanitarni aktivizam desilo se tijekom posljednjeg rata. Nema politikog programa; ne znai da nema i politikog stava, kao to je u to vrijeme jasno i javno odbijanje nekih organizacija da se svrstaju u nacionalistiku politiku, te naelno odbijanje patrijarhalnih normi, ali to jo uvijek ne dosee razinu politikog programa. Feminizam sve manje funkcionira kao, barem, kritiki korektiv vlasti i postupno se pretvara uglavnom u servis vlasti. U takvim se okolnostima, dakako, drugo gotovo i nije moglo ili je bilo suvie zahtjevno. Meutim, pod ratnim okolnostima je voen i rat za autoritarnu dominaciju nacije nad pojedincem, drave nad drutvom, etnike veine nad manjinama, ali i patrijarhata nad enama. Bilo je i u tim tekim uvjetima, a osobito u kasnijem postupnom labavljenju i normalizaciji, i te kakve potrebe da se cijeli taj sklop kritiki dekonstruira i da se potrai oslonce za drugaiju politiku. Ako je aktivizam u najgorim vremenima i morao ostajati na obrambenim reakcijama protiv vulgarnog, esto i nasilnog patrijarhalnog primitivizma, nije se i u promiljanju tog stanja, njegovih uzroka i perspektiva moralo ostajati na puko obrambenoj poziciji nas, en, s neizbjenim esencijalistikim implikacijama. Stoga se panja okrenula kolektivnom identitetu i zastupanju kolektivnih prava ena kao posebne grupe, a ne, recimo, poopavanju onih prava koja su formalno opa, ali su u postojeim socijalnim, ekonomskim, politikim i kulturnim uvjetima viemanje uskraena enama. Ono to se iz svega toga razvilo i to imamo danas jest, u kratkim crtama, nedostatak konzistentne kritike drutvenog sistema u cjelini i odnosa u drutvu iz kojih se on sastoji, upravo iz perspektive odnosa spolova i nejednakosti graanki i graana bazirane na spolu, te kakvog takvog politikog (u irem smislu pojma politike kao javne stvari, koja se ne svodi na stranaku borbu za vlast) programa koji bi nadilazio puko bavljenje enama. Ili, drugaije reeno, dogaa se, odnosno dogodilo se, prvo svoenje feminizma na njegov aktivistiki dio (u smislu neposrednog djelovanja u drutvenom okruenju), pa potom njegovo prevoenje u glavne tokove, to jest, mainstreaming.
261

3. A

FEMINIZAM I LJEVICA MAINSTREAMOM UDESNO

Kako to u stvarnosti izgleda? Imamo, kao nikada prije, cijeli niz enskih organizacija (ponekad i feministikih po samoodreenju, pa ak i radikalno feministikih po samorazumijevanju), organiziranih na profesionalnom principu, s jasnom menaderskom strukturom i, naravno, plaenim radnim mjestima. Svaka od njih nastoji to jasnije (i to ire) definirati vlastiti djelokrug. To ipak ne znai da, ukoliko se na donatorskim agendama pojavi neka aktivnost kojom se jo ne bave, nee nastojati osvojiti i taj prostor. Svojedobno su nastale prave tunjave za prostor aktivnosti, primjerice oko svojevrsne mode vezane uz problem traffickinga. Stvar je tako dovedena do apsurda, pa se nastojalo, ako je ikako mogue, imati i svoju trafikiranu rtvu. Slino je i s problemima Roma (romske organizacije su to ve shvatile, pa se razumljivo, ali politiki pogreno, zatvaraju u vlastiti socijalni prostor); nasiljem nad enama uope bave se gotovo sve, u rasponu od primarne zatite (sklonita i SOS telefoni) preko pravnih savjeta i pravne zatite, do obrazovanja. Ve neko vrijeme proiren je trend edukacije i savjetovanja raznih vrsta, to ima logike, jer je to u datom sistemu i politikim okvirima jedino to je kako- tako propulzivno i politiki nekodljivo. Neobino raireno educiranje od strane svih, za svakoga i za svaku priliku djeluje kao univerzalan lijek za rjeavanje praktiki svakog problema u drutvu. Osobito je prikladno i prihvatljivo za donatore, jer ne trai razmiljanje i istraivanje potrebno za iznalaenje stvarnog rjeenja. Svaki drutveni problem, bez obzira koliko je kompleksan i koliko je teko nai mu uzroke i rjeenja, rjeava se preicom po kojoj e sve biti rijeeno samo ako ljudi usvoje odgovarajua znanja i ideje. Kao da se problemi ne dogaaju uslijed sloene strukture i interesnih razlika i suprotnosti, nego samo zbog toga to ljudima nitko nije objasnio to su prave vrijednosti i ispravni postupci. Prava je poast svih vrsta obuavanja, s beskrajnim perpetuiranjem treniranja trenerica/trenera. U posljednjih nekoliko godina, a osobito u razdoblju prije izbora, veliku popularnost je steklo treniranje politiarki, to rado podupiru strani donatori, ali i neke nacionalne stranke. Ono moe biti i korisno sredstvo, kada se politiki jo nedovoljno vjete ene poduava kako da vrsto brane svoje stavove i zalau se za ljudska prava ena. Ali osobito su omiljeni opi treninzi o tome kako se drati pred medijima i slino, u emu je dvojbeno to je teite takvih aktivnosti na onome kako, a ne to, to je svejedno koji su i kakvi stavovi u pitanju i kakav je u tome domaaj ljudskih prava. Upravo ovo potonje pitanje, to?, pitanje je o sadraju temeljenom na kritikoj poziciji, koja pak ne moe postojati bez intelektualne produkcije. Govorei o potonjoj kao conditio sine qua non, jer intelektualna je produkcija pretpostavka za feminizam da razumije vlastite osnove i nakane, ponovo nailazimo na paradoks.

262

URA KNEEVI

Po cijeloj regiji prvi put unatrag deset, petnaest godina imamo centre za enske studije, koji bi po definiciji bili mjesta upravo feministike intelektualne produkcije. Istovremeno, intelektualna produkcija je sadrajem beznaajnija, a niti obimom ne nadmauje, ako uope nadmauje, onu iz, recimo, razdoblja 1970-ih i 1980-ih u tadanjoj Jugoslaviji. Dogodilo se naime da namjesto intelektualne produkcije, namjesto alternative vlada tek okupiranost tzv. enskim identitetom, kao da je neravnopravnost mogue razrijeiti u nekom zasebnom, enskom svijetu odnosno drutvenom prostoru. Takav zasebni (enski) prostor s identitetom (ili, jo gore, programom) mi eneneugodno nalikuje zamiljenoj zajednici (pojam koji je uveo Benedict Anderson), s mnogo jasnih znakova da je velikoj veini prihvatljiv, pa i neupitan. S time je primjerice u skladu trenutni intelektualni domaaj recimo zagrebakih enskih studija, bavljenje produkcijom predstave Vaginini monolozi, biologistike bludnice drugorazredne amerike glumice, ili pak njegovanjem lika i djela hrvatske popularne knjievnice i napredne novinarke sa kraja 19. i poetka 20. stoljea, kojoj se jedino ne moe porei da je u svoje vrijeme bila napredna. (Interesantno je spomenuti da se nedavno pojavilo i umjetniko djelo Vaginin zid, autora Jaime McCartey-a, koje se sastoji od 400 odlijeva vagina. Bilo bi zanimljivo o tome uti komentar potovateljica Vagininih monologa.) Ista organizacija, koja se bavi enskim studijima, kojima je pak posao istraivanje, obrazovanje, objavljivanje i slino, primjerice, bavit e se uz to i raznim drugim, ponekad i vanim ali sa studijima i prouavanjem nepovezanim stvarima, recimo, enama na tritu rada, preprodajom ena, nasiljem, knjievnim domjencima, problemima lezbijki, recitiranjem svime, uostalom, kako je gore navedeno, kao i sve ostale. Dovoljno je pogledati web-stranice veine enskih organizacija (bez zavaravanja i eventualne zluradosti, NGO-i ope prakse ne izgledaju nimalo bolje), i nai e se svi problemi s kojima se ene susreu, oblikovani, upakirani i ponueni kao program i projekt rada te grupe. Gledajui to, ini se da se radi ili o genijalnim ljudskim resursima i neiscrpnim kapacitetima ili o zadivljujuoj neskromnosti i/ili neugodnoj politikoj dezorijentaciji dotine organizacije. S druge strane, i takoer kao nikada prije, imamo cijeli niz vladinih i/ili parlamentarnih institucija kao to su Vladin ured za ravnopravnost spolova, saborski odbor za ravnopravnost, pravobraniteljski ured za ravnopravnost spolova. Suoeni smo s paradoksom. Uz toliki broj nevladinih enskih organizacija, nalazimo jo i poprilian broj dravnih ureda, odbora, pododbora, tijela i ustanova za ene, oko ena, a usprkos svemu tome nikada manje kritike vlasti i kritinih pitanja upuenih dravi i zahtjeva da se ta pitanja i rjeava.
263

3. A

FEMINIZAM I LJEVICA MAINSTREAMOM UDESNO

NGO-IZACIJOM U MAINSTREAM Takva gotovo harmonina, svakako nekonfliktna kohabitacija vlasti i de facto konzervativnih feministikih organizacija (za druge, ako i postoje, naalost ne znamo), koja za posljedicu ima smjetanje potonjih u poziciju meu-sloja (izmeu vlasti i zainteresirane/ih pojedinaca/ki i/ili grupa graanki/a) je opasna. Takva situacija u stvari oteava djelovanje u pravcu mogueg drugaijeg politikog razumijevanja stvarnosti i pristupa, postavljanja drugaijih pitanja i ukazivanja na drugaije probleme, drugaijeg formuliranja feministike politike i slino. Napokon, oteava i razvoj drugih organizacija i eventualnih inicijativa koje nisu dijelom tog umreenog i prilino petrificiranog sistema. Jednostavnim, naime programskim obiljeavanjem cijelog prostora djelovanja i spektra aktivnosti, te povezanou (vrlo esto i personalnom) s osobama iz politike i medija te osiguranim kanalima financiranja kroz razliita vladina tijela odnosno od strane njihovih donatora, okupira se, cijeli javni prostor. Ta etablirana NGO- struktura i nije izraz ireg pokreta, niti mu ostavlja prostora (bilo ga ili ne). Ipak, nije sva odgovornost samo na NGO-ima, jer ono to kritiziramo nije samo stvar njihovog djelovanja, nego i drutvenih uvjeta u kojima se aktivno dravljanstvo pojavljuje kao neto egzotino, bez baze u vlastitom drutvu, to ne moe bez donacija i druge pomoi izvana i odozgo, pa teko da i moe biti drukije. Upravo zbog te dominirajue, kontrolne pozicije, guva i natjecanje da se zauzme, odnosno zadri mjesto u tom prostoru velika je i esto okrutna. U takvim okolnostima, naravno, realno pada i broj aktivistkinja, jer se u takvom sistemu svaka nova inicijativa, nova grupa pa i puki pojedinani glas doivljava kao prijetnja, potencijalna opasnost, prije svega s mogunou nekontroliranog unoenja novih ideja i praksi, a potom i kao puka poslovna konkurencija. Tako dolazimo do paradoksa u kojem je stvorena slika o velikom broju organizacija, govori se o mreama i slino, dok je realno broj aktivnih pojedinki iznenaujue malen. Takoer je stvoren privid o osobito velikim aktivnostima feministikih grupa u javnosti, dok se u stvarnom drutvenom okruenju deava malo ili nita. Primjeri za to su brojni; jedan, svakako paradigmatski, vezan je uz ve niz godina mune proslave 8. marta. Prije svega, ve godinama nije mogua jedinstvena organizacija, ve svaka jaa grupa (koja je uglavnom za to dobila financijsku potporu) nastoji organizirati svoju proslavu. Pred koju godinu, samo je u Zagrebu izbrojano 16 razliitih proslava u organizaciji to raznih grupa, to vladinih tijela za odnose spolova. Bilo bi dobro kad bi to bilo izraz pluralizma, a ne meusobnog animoziteta i nevoljkosti da se meusobno surauje. Ako ignoriramo eventualne osobne animozitete, koji u politiki kako tako profiliranom pokretu postoje, ali nisu presudni, razlog nevoljkosti za suradnju je u konkurenciji na marketinkoj osnovi (borbi za javni presti, koji je oslonac za poslove s dravom i za donacije). Ovo treba razumjeti kao nastojanje da se time poradi na vlastitoj vidljivosti na tritu, ukratko, nije rije o obraanju
264

URA KNEEVI

graankama i graanima u povodu vanog datuma iz povijesti enskog pokreta, ve donatorima raznih vrsta. Ukratko, vlast je kupovinom dobila socijalni mir, barem to se tie (guenja) feministikog potencijala, a konzervativni, mainstreamovski feminizam je dobio neto para za odravanje vlastitih ureda i sebe samih. Neki dan na Facebooku naao se post koji je poslala ugledna feministkinja iz ove regije, a glasi ovako: MAMA AFRICA again :))) [zemlja...] this time!! Nature, colorful birds, papaya, avocado, summer breeze at [...] lake... about to start workshop with amazing group of womens activists from [...]!!! Not to mention always charming company of [...] and tasty local coffee and cool beer on summer breeze :))) Da mi nije blizak kontekst i poznata osoba, pomislila bih da je to izjavila recimo Angelina Jolie. Malo glumata, malo hoda po Africi i skuplja djecu, mada mi se ini da bi i ona bila neto suzdranija u iskazivanju nesputanog hedonizma. Mogao bi biti i Charlie Sheen, kojem, barem tako piu tabloidi, ni uici amazing groups of women, pa i charming company of one, nisu strani. I to je paradigmatska slika stanja stvari mainstream feminizma u nas. Sluaj nije usamljen, tek je jedan od mnogih. Vile na jadranskim otocima u kojima se ljetom odmaraju aktivistice prije jesenskog ili proljetnog putovanja u New York ili za Boi i Novu godinu u Amsterdam itsl., retreatovi umornih aktivistica u vidu jednotjednog jedrenja Jadranom Niti jedan primjer/sluaj na alost nije izmiljen, kao ni brojni drugi koji su morali biti izostavljeni. ZAKLJUAK U prethodno opisanim okolnostima ukazano je na nastajanje, uostalom kako vidimo i sasvim dobro stojeeg, meusloja profesionalnih feministikih organizacija, financijski interesno povezanog s vlau. Taj meusloj predstavlja u stvari prilino nepropusnu branu u oba pravca, kako prema (neumreenim, nepovezanim) graankama/graanima tako i prema vlasti. To nadalje stvara opasnu situaciju u kojoj su graani/ke ponovo stavljeni u poziciju privida da ih, njihove interese, netko (koga nisu birali) zastupa prema vlastima (koju ipak, ma to mislili o njoj, jesu izabrali) i time ih efektivno pasivizira u njihovu (direktnom) politikom djelovanju. To nadalje uvjetuje, ne samo unutar feministikih organizacija ve na razini svih graanki, izostanak kritikog bavljenja i djelovanja na odnose moi koji vladaju u politici, privredi, kulturi i njezinoj proizvodnji, a koji generiraju i perpetuiraju postojee odnose nejednakosti i neravnopravnosti, kako graanske uope tako i specifino rodne.
265

3. A

FEMINIZAM I LJEVICA MAINSTREAMOM UDESNO

LITERATURA:
Anne Phillips: Zagreb, (O)raanje demokracije, enska infoteka, 2001. Benedict Anderson: Zamiljena zajednica, Zagreb, kolska knjiga, 1993. Carol Pateman: Zagreb, Spolni ugovor, enska infoteka, 2000. ura Kneevi: Zagreb, Kraj ili novi poetak? Feminizam od 60-ih do danas u Jugoslaviji/Hrvatskoj, u: ene u Hrvatskoj enska i kulturna povijest (zbornik), enska infoteka i Institut Vlado Gotovac, 2004. Elizabeth Frazer i Nicola Lacey: UK, The politics of community A feminist Critique of theLiberal-Communitarian Debate, Harvester Wheatsheaf, 1993. Hannah Arendt: Vita Activa, Zagreb, August Cesarec, 1991. Judith Squires: UK, Gender nad political Theory, Polity Press, 1999. K. Marx F.Engels: Zagreb, Rani radovi, Naprijed, 1967. Nira Yuval Davies: Human/Womens Rights and Feminist Transversal Politics, in: Transnational Feminisms: Womens Global Activism and Human Rights, New York, University Press, NY, 2006. Nira Yuval Davies: Intersectionality and Feminist Politics, in: European Journal of Womens studies, 2006. vol. 13:3, pp. 193 221. Pierre Bourdieu: UK, Masculine Domination, Polity Press, 2001. Zygmunt Bauman: UK, Modernity and Ambivalence, Polity Press, 1991.

266

3. LEVI IMPULSI
B. Budunost i perspektive levice
Frank Depe: Socijalizam u XXI veku vie od utopije? Milorad Gaevi: Alterglobalistiki pokret i revolucija? Toni Prug: Direktna demokracija od protesta do ire politike borbe Majk Dejvis: Prolee naspram zime Razgovor sa Rastkom Monikom: Bez organizacije nema revolucije

FRANK DEPE*

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?1

U1uvodu za Tibingenku filozofiju, Ernst Bloh (Ernst Bloch, 1996:95) napravio je razliku izmeu apstraktnih utopija i utopija koje postaju konkretne. One ostaju apstraktne utoliko to se njihove eme ne mogu povezati s raspoloivim drutvenim tendencijama i mogunostima one moraju ostati apstraktne sve dok dolaze prerarno. S druge strane, konkretne utopije razmiljaju o ivotu bez straha i prinude, to je zaista mogue i neophodno, kao negacija postojeih odnosa. S jedne strane, XX vek je bio vek socijalizma,2 a s druge kada se zavrio vek poraza i izneverenih nada,
* Frank Deppe je studirao sociologiju, politike nauke i ekonomiju od 1961. na Univerzitetu Johan Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni, a od 1964. na Univerzitetu u Marburgu. Bio je lan SDS-a u 1964. i Centralnog komiteta kampanje za demokratiju i razoruanje. Izmeu 1968. i 1971. bio je docent na Institutu za sociologiju Univerziteta u Marburgu. Godine 1972. poinje da radi na Institutu za politike nauke, a poasni profesor postaje 2006 godine. lan je partije Die Linke. Politika teorija, istorija i politika nemakog i meunarodnog radnikog pokreta su meu prioritetima u njegovom istraivakom radu. 1 Ovaj tekst zasnovan je na predavanju koje sam, na istu temu, odrao 26. juna 2010, u Berlinu, na konferenciji u organizaciji wissentransfer (prenoenje znanja) i Fondacije Rosa Luxemburg. 2 Opta deklaracija o ljudskim pravima koju je 10. decembra 1948. usvojila i objavila Generalna skuptina Ujedinjenih nacija sasvim je prikladna ilustracija ove teze; naime, ona dokumentuje globalni konsenzus postignut posle Drugog svetskog rata posle doba katastrofa oko modela suivota ljudi, ije su glavne crte mirno reavanje sukoba, rat protiv siromatva, pravo na linu slobodu, demokratski poredak i obrazovanje. Pored klasinih ljudskih prava (koja seu sve do dveju deklaracija o ljudskim pravima iz amerike i francuske revolucije, krajem XVIII veka), tu, odmah pored prava na linu svojinu, nailazimo i na osnovna socijalna prava; na primer, u lanu 22, pravo na socijalnu sigurnost ili u lanu 23, paragraf 1, Svako ima pravo na rad, da slobodno bira zaposlenje, na pravedne i prihvatljive uslove rada i zatitu od nezaposlenosti. Najzad, u lanu 25, paragraf 1: Svako ima pravo na ivotni standard koji e pogodovati zdravlju i blagostanju njega lino i njegove porodice, ukljuujui hranu, odeu, stanovanje, medicinsku zatitu i neophodne socijalne usluge, kao i pravo na sigurnost u sluaju nezaposlenosti, bolesti, nesposobnosti,

269

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

koje su se vezivale za socijalizam. Svet koji se raspao krajem 1980-ih, prema Eriku Hobsbaumu iz knjige Doba ekstrema (Eric Hobsbawm, Age of Extremes, 1998: 18), bio je svet oblikovan posledicama revolucije u Rusiji 1917. Svi smo bili obeleeni time.3 Nekoliko godina kasnije, u svojoj autobiografiji, podsetio nas je imajui u vidu miljenje koje je prevladalo posle 1991, da nema apsolutno nikakve alternative drutvu individualistikog kapitalizma i politikom sistemu liberalne demokratije da su tokom veeg dela XX veka takve pretpostavke delovale potpuno neverovatno. Izgledalo je da se sam kapitalizam nalazi na ivici provalije. Ma koliko to danas zvualo apsurdno, izmeu 1930. i 1960. godine razumni posmatra je pretpostavljao da dravno kontrolisani ekonomski sistem Sovjetskog Saveza, s njegovim petogodinjim planovima, koji su ak i najnaklonjeniji posetioci smatrali primitivnim i neefikasnim, predstavlja globalnu alternativu zapadnom modelu slobodnog preduzetnitva. U to vreme, re kapitalizam nailazila je na isto onoliko malo odobravanja kao i komunizam danas. Trezveni posmatrai verovali su da e na due staze taj sistem prevazii kapitalizam po proizvodnim kapacitetima. Nisam nimalo iznenaen time to sebe jo jednom zatiem u generaciji koja je postala skeptina prema kapitalizmu, iako ona ne veruje ni u nau alternativu (Hobsbawm, 2002: 46). 1. Poetkom XXI veka, postajalo je sve jasnije da se epohalni poraz socijalizma podudara sa isto tako epohalnim procesom transformacije globalnog kapitalistikog sistema. To se, opet, podudarilo sa Velikom krizom iz 2007, koja je drutvenu formaciju globalnog finansijsko-trinog kapitalizma dovela do ivice provalije i sutinski delegitimisala ideologiju i politiku neoliberalizma. Glavne tendencije u politikom razvoju drutva oigledno ne ukazuju na obnovu socijalizma kao stvarnog pokreta, niti kao na odgovor na Veliku krizu:
udovitva, starosti ili drugog razloga za nemogunost zaraivanja, u okolnostima koje su van njegove kontrole. Ta Deklaracija ukazuje na dve stvari: 1) pravo na slobodu i osnovna socijalna prava ine jedinstvo; 2) Prava koja definiu dobru zajednicu (u skoro svetskim razmerama) za razliku od utopija iz ranog moderniteta nisu shvaena kao daleki ideal, ve kao objektivna mogunost, kao nuni i ostvarljivi ciljevi. Najzad, ta prava bi trebalo da imaju univerzalnu vrednost; ona tako ine legitimni standard za kritiku drutvenih i politikih uslova koji taj standard ne zadovoljavaju ili ga ugroavaju. 3 Ralf Miliband, marksistiki naunik i socijalista s levog krila britanske Laburistike partije, osniva godinjaka Social Register, koji sada ureuju Leo Pani (Leo Panitch) i Kolin Lis (Colin Leys), u svojoj poslednjoj knjizi (Socijalizam za doba sumnje; Socialism for a Sceptical Age, 1994) potvruje da je model boljevike revolucije bio odluujui za sve revolucije iz XX veka. Ta revolucija je za sebe vezala nade ljudi iz celog sveta u skori kraj patnje potlaenih. Od Pariza do Kalkute, od Njujorka do Johanesburga, ljudi koji su se ubrajali meu najposveenije, najborbenije i najnesebinije aktiviste levice jaali su svoje snage; bezrezervno su prihvatali Staljinovu tezu, izraenu jo 1927, da je revolucionar neko ko je spreman da zatiti i odbrani SSSR bez oklevanja[], otvoreno i iskreno; zato to je SSSR osnova svetskog revolucionarnog pokreta, a taj revolucionarni pokret se moe odbraniti i podstai samo ako se odbrani SSSR (Miliband, 1994: 4344).

270

FRANK DEPE

1. U starim kapitalistikim metropolama (Severna Amerika, Zapadna Evropa) reakcije na krizu vie tee na desno, nego na levo.4 Slabost levice nije prevaziena kroz krizu; ojaala je tendencija autoritarnog kapitalizma5 (Deppe et al. 2008). 2. Na periferiji u nekim junoamerikim zemljama nekoliko reima (Venecuela, Bolivija, Ekvador) sprovode projekat socijalizma XXI veka (Boris et al. 2005; Boris 2007). Tamo je pomak u levo, izmeu ostalog, bio posledica katastrofa izazvanih vojnim diktaturama iz 1970-ih i neoliberalnim reimima iz 1980-ih i 1990-ih. Taj socijalizam se razvija na demokratski nain; njegov cilj je prevazilaenje bede masa, da bi one postale sposobne za samoupravljanje. To zahteva uspostavljanje kontrole nad nacionalnim resursima, promene vlasnikih odnosa (agrarna reforma) i podizanje barikade prema ekonomskoj i politikoj sili SAD i transnacionalnih korporacija. Nejasno je kako bi takav projekat mogao preiveti. 3. U Istonoj Aziji s Narodnom Republikom Kinom kao centrom dolo je do eksplozivnog razvoja izvozno orijentisanog kapitalizma, kojim upravlja autoritarna drava predvoena Komunistikom partijom Kine. I dalje je otvoreno pitanje da li e se pre ostvariti nade u novi tip trinog socijalizma (Arrighi, 2009) ili strah da bi Zapadne drave mogle kopirati taj model finansijsko-trinog kapitalizma podranog autoritarnom dravom. U svakom sluaju, taj problem e u XXI veku biti u sreditu glavnih sukoba kako unutar drutava, tako i na meunarodnom planu. To da se svet posle okonanja hladnog rata i konkurencije izmeu sistema (1917 1991) naao u epohi burnih i krizama izazvanih lomova, bilo je snano potvreno i krizom u Grkoj posle 2007. godine ali i poveanom upotrebom sile u meuna-

4 Na novembarskim izborima 2008, predsednik Sjedinjenih Drava, Barak Obama (Barack Obama) bio je pozdravljen od mnogih kao reakcija na neuspeh nove desnice, grupisane oko Dorda Bua mlaeg (George W. Bush), i na krizu finansijskog trita, ali i kao zaokret u levo; od tada su takva oekivanja ustuknula pred mnogo trezvenijim vienjima, posebno kada je re o Obaminoj spoljnoj politici. Danas, 2010. godine, jo uvek ne moemo izriito rei da li je njegov program za rat protiv siromatva na domaem terenu i za kontrolu finansijskog trita doneo makar delimine rezultate (videti, izmeu ostalog, Solty 2009). U svakom sluaju, opozicija Obami se pomerila radikalno u desno pokret ajanka (Tea Party). Uspeh Die Linke u Nemakoj ostaje sasvim izuzetan, u poreenju sa izbornim rezultatima u drugim evropskim zemljama. 5 David Harvey (2010: 218): Nema znakova koji govore da ljudi u razvijenim kapitalistikim zemljama (osim, naravno, nezadovoljni) tee radikalnoj promeni u svom nainu ivota, iako mnogi shvataju da se, tu i tamo, moraju liiti neega ili tedeti. On podsea da su na primer, bile potrebne tri ili etiri godine pre nego to je slom trita akcijama 1929. proizveo masovne socijalne pokrete (kako progresivne, tako i faistike), od 1932. na dalje.

271

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

rodnoj politici (Roth, 2009). Izgleda kao da se kapitalizam reio svih protivnika.6 Socijalistiki kontramodel kapitalistikoj svetskoj dominaciji prevazilaenje logike privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, akumulacije kapitala i slobodnog preduzetnitva takoe ostaje slab. Mogui aktivni subjekti takve transformacije klase najamnih radnika i mase prekarijata, koji u celini posmatrano ine veinu svetske populacije, koja bi se mogla smatrati blokom potinjenih (ranije poznat kao prezreni na svetu) ponaaju se prilino pasivno i/ili njihova borba u raznim delovima sveta nije koordinirana ili ujedinjena. Dejvid Harvi (David Harvey, 2010: 66) kae: danas je glavni problem injenica da je kapital suvie jak, a radniki pokret suvie slab a ne obrnuto! S obzirom na tu slabost kontrahegemonog bloka, scenariji negativnih utopija se nameu sami od sebe. S jedne strane, sa usponom Istone Azije (posebno Kine, videti Miqui Li, 2008), dolazi do pomaka u strukturama moi svetskog poretka (sa zapada na istok), to bi svakako moglo znaiti kraj kapitalistikog svetskog sistema (kao i amerikog veka). Ipak, u isto vreme, razvijaju se novi sukobi oko raspodele ekonomske i politike moi unutar meunarodnog sistema, koji sa sobom nose i potencijal za nove vojne konfrontacije. S druge strane, u kapitalistikom svetskom sistemu jaaju krizne tendencije, kao i spremnost da se imperijalistiki interesi ili u religiju umotana dominacija nametnu silom. Ta pesimistika dijagnoza o gvozdenom kavezu zavisnosti (okovanosti), koju je Maks Veber poetkom XX veka dao o modernim kapitalistikim sistemima, poprima sve konkretniji oblik tendencije ka autoritarnom kapitalizmu, koji obezbeuje dominaciju finansijskih trita i (navodne) slobode, i otvorenosti trita pomou dravne intervencije, pri emu unutar sebe, preko drave i trita, sistem uspostavlja drutvo kontrole (Foucault), s namerom da u korenu sasee potencijal drutvenih protesta i otpora i otvaranje potinjenih ka socijalistikim alternativnim programima. Ipak, u osnovi je re o otvorenoj istorijskoj konstelaciji, u potpunosti karakteristinoj za prelazne periode, ali i za one predrevolucionarne: nezadovoljstvo ljudi raste, stari reim je uzdrman lananim krizama (na unutranjem i meunarodnom politikom planu), vladajui blok se raspada. Pria o nemogunosti upravljanja ukazuje na pribliavanje politike krize, u kojoj drava mora stalno da primenjuje sve vie nasilja da bi odrala postojei poredak. Ali prelaz od krize vladajueg bloka ka (revolucionarnom) narodnom pokretu odozdo esto je bio dugaak; po pravilu je pretpostavljao uruavanje dravnog aparata starog reima ili njegov gubitak
6 To je jo poetkom 1990-ih govorio i Fransis Fukujama (Francis Fukuyama), kada je izneo tezu o kraju istorije, to jest, da su kapitalistika trina ekonomija i predstavnika demokratija odolele napadima boljevizma i faizma. Nema vie izazivaa odatle kraj istorije.

272

FRANK DEPE

kontrole nad drutvenom stabilnou. Tek kada intelektualci preu na radikalnu kritiku starog reima, a nie narodne klase odustanu od nade u poboljanje svojih ivotnih uslova u okvirima postojeeg ekonomskog i politikog poretka, nastupa as za revolucionarni udar, koji je konano, od 1989 do1991, ubrzao (iako uz inverziju sadraja glavnih revolucionarnih tendencija iz XIX i XX veka) svetsko-istorijski ustanak ka epohi previranja i novog poretka. 2. U Predgovoru za Kritiku politike ekonomije (1859/60), Marks je posle iskustva revolucija iz 1848. godine u Evropi saeo uslove prelaza iz jedne drutvene formaciju u drugu na sledei nain: Nikada neka drutvena formacija ne propada pre no to budu razvijene sve proizvodne snage za koje je ona dovoljno prostrana, i nikad novi, vii odnosi proizvodnje ne nastupaju pre no to su se materijalni uslovi njihove egzistencije rodili u krilu samog starog drutva. Stoga oveanstvo postavlja sebi uvek samo one zadatke koje moe da rei, jer kad preciznije posmatramo, uvek emo nai da se sam zadatak raa samo tamo gde materijalni uslovi za njegovo reenje ve postoje ili se makar nalaze u procesu svoga nastajanja (MEW 13: 9). Marksova filozofija istorije bila je usmerena na prosvetiteljski idealistiki koncept progresa. U Manifestu, prelaz iz feudalizma u buroasko kapitalistiko drutvo, ostvarenje buroaske epohe, bilo je slavljeno kao progres: Sve to je vrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve to je sveto skrnavi se i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj ivotni poloaj i na svoje meusobne odnose pogledaju trezvenim oima (MEW 4: 465). Dok je to govorio, bio je savreno svestan da e se taj prelaz desiti potpuno drugaije i u razliitim trenucima u razliitim zemljama i regionima (na primer, u Engleskoj, Rusiji, Indiji ili Kini). U analizi politikih revolucija svog doba (Deppe, 2008 a), Marks nije samo izbegao njihovo pogreno tumaenje, ve je u isti mah prepoznao njihov izrazito nepredvidljivi karakter, to jest injenicu da se tokovi revolucije, kao i ishod klasnih odnosa moi i uslovi za uspeh nikada ne mogu savreno proraunati. U Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte (1852), Marks je pisao: Buroaske revolucije, kao to su one iz XVIII veka, idu brzo od uspeha do uspeha, njihovi dramatini efekti nadmauju jedni druge, ljudi i stvari izgledaju uokvireni plamenim brilijantima, ekstaza postaje duh svakodnevice; ali, one su kratkog veka, brzo dostiu svoj vrhunac i onda dug mamurluk obuzima drutvo pre nego to naui da trezveno usvoji rezultate svog perioda Sturma-und-Dranga. Naprotiv, proleterske revolucije,

273

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

kao to su revolucije XIX veka, stalno kritikuju same sebe, neprestano se prekidaju u svom vlastitom toku, vraajui se na ono to je prividno svreno da bi ga iznova zapoele i ismejavaju, s okrutnom temeljitou, sve polovinosti, slabosti i nedoreenosti svojih prvih pokuaja; one kao da svoga protivnika obaraju samo zato da bi on iz zemlje crpeo nove snage i divovskije se ispravljao prema njima; tako neprestano iznova uzmiu pred neodreenom gorostasnou svojih vlastitih ciljeva, sve dok ne nastane situacija koja onemoguuje svaki povratak i dok same okolnosti ne kriknu: Hic Rhodus, hic salta! (MEW 8: 18).7 Ipak, Marks je bio uveren da se polovinosti i porazi proletersko-socijalistikih revolucija mogu prevazii u meri koliko im to sami odnosi doputaju, to jest, da je stepen zrelosti razvijenih kapitalistikih proizvodnih odnosa taj koji promenu postojee drutvene formacije ini moguom i nunom. Nije eleo da se izriito izjasni u prilog nekog odreenog oblika tog prelaza niti o njegovom trajanju da li e biti nasilan ili miran, revolucionarni prekid ili postepeni prelaz. Posle iskustva Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine i masovnih revolucionarnih pokreta u Evropi posle Prvog svetskog rata, V. I. Lenjin je u delu Deja bolest leviarstva u komunizmu (1920 [Kultura, Beograd, 1949]) na sledei nain formulisao osnovni zakon revolucije: Nije dovoljno da eksploatisane i potlaene mase postanu svesne nemogunosti daljeg ivljenja na stari nain i da zahtevaju promenu; za revolucije je neophodno da ni eksploatatori ne mogu vie iveti i vladati na stari nain; tek onda, kada nii sloj vie ne eli staro, a gornji sloj ne moe da nastavi na stari nain, tek onda revolucija moe pobediti to jest, revolucija je nemogua bez totalne nacionalne krize (i eksploatisanih i eksploatatora) (Lenin, 1964: 453). Ovi citati iz takozvanih klasika skreu nam panju na dve dimenzije prelaznog perioda. S jedne strane, prelazni periodi izmeu drutvenih formacija obuhvataju
7 Godine 1916. usred Prvog svetskog rata i u kontekstu kolapsa Internacionale u avgustu 1914. godine Roza Luksemburg je u svojoj brouri Kriza socijaldemokratije (Junius brochure) jo jednom zaotrila svoju tezu o proleterskoj revoluciji kao mukotrpnom procesu uenja. Nijedna unapred zacrtana ema, koja vai za sva vremena, nijedan nepogreivi voa ne moe pokazati [] modernom proletarijatu [] put kojim treba da ide. Istorijsko iskustvo je jedini uitelj, njegova trnovita staza samoosloboenja nije poploana samo neizmernom patnjom, ve i brojnim grekama. Dostizanje cilja putovanja osloboenja zavisi od toga da li e proletarijat stei sposobnost da ui na sopstvenim grekama. Samokritika, odluna, nemilosrdna samokritika, koja ide duboko do sutine stvari, predstavlja sam vazduh i svetlost proleterskom pokretu. (Luxemburg, 1966: 21)

274

FRANK DEPE

dugake istorijske periode; s druge strane, politike revolucije predstavljaju kratke prekide, koji (kao munje) ubrzavaju taj prelaz ili u sluaju poraza uvruju stari reim. One predstavljaju jasne prekide u ciklinom toku klasnih borbi. Postojala je duboka svest unutar marksizma Druge internacionale (izmeu 1889. i 1914.) o tome da je stepen zrelosti razvoja kapitalistikih proizvodnih odnosa preduslov za mogunost prelaza na novu formaciju. Ipak, u politici je ta svest i dalje imala kontradiktorne posledice; naime, s jedne strane, vei deo socijaldemokratije, koji je raunao na objektivne zakone razvoja kapitalizma (to jest na njegovu sklonost kolapsu), sledio je politiku saekajmo da vidimo, koja je i dalje govorila revolucionarnim jezikom.8 S druge strane, prisutna je oigledna kontradikcija da u XX veku (posle Oktobarske revolucije u Rusiji) revolucionarne snage koje su se oslanjale na Marksa i Lenjina nisu nikada pobedile u razvijenim centrima kapitalizma. U tom delu sveta, reformistike snage socijaldemokratije su uvek dominirale radnikim pokretom. S druge strane, komunisti su pobeivali na periferiji, u industrijski nerazvijenim, agrarnim, polufeudalnim bivim kolonijama ili polukolonijama,9 u kojima je seljatvo bilo mnogo brojnije od industrijskog proletarijata. Ruski boljevici su se sve do 1923. mogli nadati da bi im revolucija na Zapadu (pre svega u Nemakoj) mogla doneti olakanje. Zatim su se nali pred dinovskim zadatkom nereivim, prema Lavu Trockom izgradnje socijalizma u jednoj zemlji, koja je posebno zaostala, agrarna i opustoena ratom i graanskim ratom, i koja se u svemu tome jo brani od stalne vojne i politike pretnje spoljanjih imperijalistikih sila. Istovremeno, bilo je jasno da se koncept revolucionarnog prekida kao politikog uslova za prelazni period koji se pojavio tokom XIX veka i posle Prvog svetskog rata teko moe generalizovati u uvek vaei zakon revolucije. Uslovi u zemljama koje su pretrpele vojni poraz (kao to su Nemaka, Austro-Ugarska i Rusija), a onda i kolaps dravnog aparata, odgovarali su vie nego drugde zakonu revolucije koji je Lenjin formulisao 1920. godine. U drugoj polovini XX veka u uslovima konkurencije izmeu sistema u razvijenim kapitalistikim drutvima nije bilo takvih katastrofa i kolapsa. Naprotiv, ta drutva su razvila najrazliitije alate za bavljenje klasnim sukobima i kriznim tendencijama svojstvenim kapitalu, kao i sredstva za njihovo oblikovanje. Socijalistike modifikacije, koje su bile mogue, na primer, izmeu 1944. i 1948. godine (opet, dakle, na kraju rata), ali i u periodu izmeu 1968. i poetka 1970-ih, u Zapadnoj Evropi, nisu nastale iz kolapsa starog
8 Videti doprinose najvanijih teoretiara Druge internacionale Karla Kauckog (Karl Kautsky) i Rudolfa Hilferdinga, ija je teorija o organizovanom kapitalizmu odreivala program i politiku nemake socijaldemokratije i u meuratnom periodu (videti Deppe, 2003: 277 ff) 9 Posle Drugog svetskog rata, u srednjoj i istonoj Evropi uspostavljeni su reimi pod dominacijom komunistikih partija i uz zatitu Sovjetskog Saveza i Crvene armije.

275

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

reima, ve su bile posledice uspona klasnih pokreta i masovnih trajkova, kao i novih drutvenih pokreta, mobilizacije intelektualaca i umetnika, jaanja militantnih sindikata, ali i socijalistikih, radikalno demokratskih i komunistikih snaga u parlamentima, kao to su saveznike konstelacije raznih drutvenih, politikih i kulturnih snaga itd. Neuspesi takvih projekata zapravo iznova odraavaju osnovna pitanja revolucionarne transformacije, a iznad svega pitanje pristupa odluujuim polugama ekonomske, politike i sve vanije moi pristupa medijima. 3. Perspektiva socijalizma u XXI veku mora pre svega poi od injenice da ivimo u svetu koji je bio zahvaen, preokrenut i iskorenjen dinovskim procesom ekonomskog i tehniko-naunog razvoja kapitalizma (Hobsbawm, 1988: 719). S druge strane, opstanak kapitalizma zavisi od njegove sposobnosti za stalno prevazilaenje ili zaobilaenje ogranienja i slabosti akumulacije kapitala, koje dolaze do izraaja u periodima kriza (Harvey, 2010: 66). Prema tome, kapitalizam se ne moe razvijati bez kritike, to jest bez izazova od strane antikapitalista, socijalistikih pokreta i teorija (Boltanski i Chiapello, 2003: 68 ff). Ta kritika je uvek u svojoj elementarnoj moralnoj formi vezana za tenju ka pravdi. Civilizujua tendencija kapitala (ustavnost, parlamentarna demokratija, izgradnja socijalne drave i ostvarivanje socijalnih graanskih prava, obrazovne reforme, borba protiv siromatva i marginalizacije) jeste posledica probnih procesa, u kojima je vladajui blok reagovao na kritiku kapitalizma. Ona uvek tei poboljavanju stanja pravde, ali i neutralizaciji sile na osnovu prvenstva zakona. Ipak, im se kritika potisne, uklanjaju se i granice koje kontroliu krizne tendencije kapitalistikog oblika proizvodnje i nasilni potencijal kapitalistike klasne dominacije i njene interesne politike. Velika kriza, koja je poela 2007. godine, otkrila je ogranienja globalnog finansijsko-trinog kapitalizma. U isto vreme, razvoj krize, politiko upravljanje krizom, kao i karakter drutvenih i politikih borbi, uinili su promene jasno vidljivim, kao i to da se one veoma razlikuju od promena koje su proizale iz Velikih kriza XX veka poznih 1960-ih i kasnije), to je duboko uticalo na strateka razmatranja socijalistikih snaga. U tome se, u isto vreme, odraavaju promene u strukturi modernih kapitalistikih drutava i kapitalistikog svetskog sistema. Izdvojmo pet aspekata tih promena: 1. Kontradikcija izmeu najamnog rada i kapitala i dalje zauzima centralno mesto u kapitalistikom obliku proizvodnje: hegemonija neoliberalizma je znaila da je udeo nacionalnog prihoda u obliku nadnica bio drastino redukovan, uz istovremenu sveobuhvatnu preraspodelu sa prihoda od nadnica, na prihode od imovine i
276

FRANK DEPE

kapitalnih profita to je bilo podsticano i poreskom politikom. Na nivou radnog mesta, broj zaposlenih je smanjen kroz racionalizaciju; u isto vreme, porastao je broj marginalno zaposlenih (radnici pod ugovorom, radnici plaeni na sat itd). Slabljenje sindikata bilo je neminovna posledica tih promena u odnosu snaga izmeu kapitala i rada. Ipak, u kljunim oblastima proizvodnje i uslugama, te kontradikcije se jo uvek mogu kontrolisati i regulisati. U svakom sluaju, dalji kompleks protivrenosti preplie se i povezuje sa onim bazinim: sa ogromnim porastom enske radne snage (na svetskom nivou),10 rodni odnosi postaju karakteristini za sistem kapitalistike eksploatacije. U isto vreme, s porastom globalnih migratornih tokova (iz siromanih u bogatije sektore svetskog drutva), etnika segregacija eksploatisanih klasa i podele unutar klasa se zaotravaju. Ekoloka kriza (klimatska katastrofa) povezana je kako sa dinamikom kapitalistike akumulacije (rast/ destrukcija ivotne sredine), tako i sa sve veom slamifikacijom (slummification) sveta. (Davis, 2006) U tome se vidi pojaavanje tendencije iskljuivanja: sve vie ljudi se izbacuje iz sistema standardne oplodnje kapitala (ukljuujui i korienje najamnog rada) i reprodukuje se u sivoj ekonomiji ili u odnosima proste robne proizvodnje. Taj kompleks kontradikcija, svojstven razvoju kapitalizma u XXI veku, vie se artikulie kao kriza civilizacije neko kao krizom izazvana (i politiki radikalizovana i zato revolucionarna) konfrontacija najamnog rada i kapitala u kljunim sektorima proizvodnje i usluga. 2. To ve otvara pitanje uloge radnike klase u socijalistikoj politici u XXI veku. Makar u glavnim zapadnim metropolama, politika vladajue klase na nivou drava, kao i na nivou pogona i materijalne proizvodnje bila je usmerena na ukidanje uloge radnike klase kao revolucionarnog inioca (kao to je to bilo formulisano u programima socijalista i komunista). To da se njena istorijska misija (prema formulaciji mladog Marksa) sastojala u istovremenom prevazilaenja uslova sopstvene egzistencije i drutva u celini (MEW 1: 472) do sada je bilo uspeno blokirano u razvijenim kapitalistikim centrima. U isto vreme, u poslednje tri decenije dolo je do dubokih strukturnih promena u sastavu radnike klase. Radno zahtevne oblasti proizvodnje izmetene su u zemlje na obodu; uspon kapitalizma u Istonoj Aziji (ukljuujui i Narodnu Republiku Kinu), podudario se sa snanim procesom proletarizacije i premetanjem regionalnih centara klasne borbe (na primer, u Junu Ameriku, ali sada i u Kinu).11 U starim centrima, jezgro industrijske radnike klase se smanjilo; masovni fordistiki sindikati spadaju u grupu politikih gubitnika u
10 Najvei deo nove proleterske populacije ine ene. (Harvey, 2010: 62) 11 Beverli Silver (Beverly Silver, 2003) analizirala je taj proces kretanja kapitala u kapitalistikom svetskom sistemu i odgovarajue izmetanje centara globalne klasne borbe u duem vremenskom periodu.

277

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

velikoj transformaciji koja se deava od poetka 1970-ih.12Nove uslune delatnosti samo su manjim delom preraspodeljene meu novom aristokratijom zaposlenih u finansijskom i informatikom sektoru, a zatim i u masi nekvalifikovanih i prekarnih delatnosti, u trgovini i privatnom sektoru; u oba sektora, sindikati su jedva prisutni uprkos visokom stepenu eksploatacije i prilino bednim radnim i ivotnim uslovima. Socijalno pitanje na prelasku u XXI vek pre svega je odreeno rastom prekarijata, socijalnom degradacijom i iskljuivanjem (Castel/Drre, 2009). Najvanija socijalna transformacija koja odlikuje nau epohu moe se sumirati u sledeoj statistici: udeo prekarnih narodnih klasa je (u poslednjih pola veka) porastao sa manje od etvrtine na vie od polovine svetske urbane populacije pri emu se taj fenomen pauperizacije u velikoj meri vratio i u same razvijene centre, kae Samir Amin u predgovoru za svoju knjigu Rad i izazovi globalizacije (Samir Amin, Labour and the Challenges of Globalisation, 2008: xix).13 3. Odnosi izmeu ekonomije i politike, izmeu trita i drave, nisu bili preoblikovani samo neoliberalnom politikom (privatizacija, deregulacija, fleksibilizacija), ve i posledicama finansijsko-trinog kapitalizma. Odnos izmeu nacionalnog prostora (ukljuujui i ulogu nacionalne drave) i transnacionalizacije ekonomije (svetsko trite) i politike (EU, MMF, NATO itd.) temeljno je promenjen posebno
12 Iako sindikat IG Metall (Industriegewerkschaft Metall; Industrijski sindikat metalskih radnika) i dalje ima snano uporite (naroito preko radnikih saveta) u velikim fabrikama automobilske industrije (i prateim sektorima), Tomas Hajpeter (Thomas Haipeter, 2009: 67) ukazuje da je on postao slab u sistemu pogaanja oko nadnica i industrijskih odnosa. On to objanjava optim trendovima, kao to su unutranja tercijarizacija industrije ili gubitak znaaja sindikata kao reformistike drutvene sile. Sindikat se moe, na osnovu rezultata globalne reorganizacije, podiiti samo manjim uspehom u pogaanju u korist svojih lanova [] Pored toga, sigurnost zaposlenja je sada glavni interes lanova [] ije ostvarenje mogu ugroziti ugovori o nadnicama. Poloaj sindikata je posebno delikatan u preduzeima u kojima lanovi i fabriki saveti, zajedno sa upravom, u nezvaninoj saradnji, tee sniavanju sektorskih normi za nivo nadnica. 13 U svojoj analizi novih crta globalne ekonomije na prelazu u XXI vek, Peter Diken (Peter Dicken, 2007: 478 ff) prvo je u starim metropolama (Severnoj Americi, Zapadnoj Evropi i Japanu) uoio dramatian porast stope nezaposlenosti, od sredine 1970-ih, kao i jasan porast nejednakosti (na osnovu poreenja izmeu 10% najvie i 10% najnie plaenih najamnih radnika). Na primeru ire oblasti Njujorka i Londona, on na sledei nain sumira spacijalnu i socijalnu polarizaciju: 1. Trendovi u zapoljavanju: i u Londonu i u Njujorku, udeo zaposlenih u industriji je izmeu 1977. i sredine 1990-ih opao s vie od 20% na manje od 10%. 2. Drutvena raspodela prihoda (nejednakost): tokom 1990-ih, nejednakost je upadljivije rasla u Njujorku nego u SAD u celini. Na nivou SAD, Njujork se odlikuje najveim razlikama u prihodima. Slino tome, razlike u prihodima u Londonu su znaajno porasle od sredine 1980-ih do kraja 1990-ih. 3. Delimina zaposlenost i nezvanino trite rada: u Njujorku, kao i u Londonu, delimina zaposlenost, kao i nezvanini rad, znaajno su porasli. Pored toga, puna zaposlenost je pretvorena u delimine poslove ili vremenski ograniene radne odnose. U veini sluajeva re je o slabo plaenim poslovima. 4. Etnicitet (rasa) i nacionalnost na tritu rada: U Njujorku, Crnci i Latinoamerikanci (imigranti iz June Amerike) poveali su svoj udeo u ukupnoj zaposlenosti, dok je udeo belih radnika opao. U Londonu se to pre svega odnosi na imigrante iz Azije i afro-karipskih oblasti (Ibid. 458/ 6)

278

FRANK DEPE

kada je re o regulaciji odnosa izmeu kapitala i rada. Politika kako ona vladajua, tako i ona socijalistikog kontraprojekta odvija se na svim nivoima sistema (globalnom, regionalnom, nacionalnom, lokalnom). Ti nivoi se meusobno ne iskljuuju, ve formiraju novo, sloeno jedinstvo, koje zahteva stalno posredovanje, ali i transnacionalnu koordinaciju, ne samo kada je re o ciljevima leviarske politike ve i o politikim i sindikalnim aktivnostima. 4. Te promene, kao i istorijsko-politiko iskustvo od poslednje etvrtine XX veka do danas, prirodno su otvorile ceo niz politikih pitanja. Ona nisu uvek ila ruku pod ruku sa odnosom izmeu drutvenih pokreta i politikih organizacija. Politiko organizovanje drutvenih interesa i dalje e biti potrebno da bi se artikulisali interesi potinjenih kao to je, na primer, artikulacija ljudskih prava u politikoj areni zatim, da bi se uestvovalo u borbama za reforme, da bi se poboljali radni i ivotni uslovi potinjenih klasa i da bi se odvratili reakcionarni i faistiki diktatorski projekti. Takvo organizovanje je potrebno i radi posredovanja u stratekom usmeravanju borbi, asimilaciji i prevazilaenju poraza, kao i rada na unapreivanju znanja i kritike svesti (klasne svesti) potinjenih. Ipak, tenja ka preuzimanju predvodnike uloge u obliku kadrovske partije, naspram klase (ili masa) i ka monopolu nad istinom, bila je temeljno osporena tokom XX veka. Drugim reima: u konfrontaciji i kretanju ka svetu koji nije roba (odatle potie stara parola Svetskog socijalnog foruma), organizacije, pokreti i intelektualci, koji su sledili veoma razliite interese i politiko-filozofske prioritete, sada e saraivati jedni s drugima. Projekat mozaike levice, na primer, ne odraava samo tu istorijsku svest ve i injenicu da kapitalistika drutva prolaze kroz procese drutvene diferencijacije, iz kojih poinju da izranjaju jedinstveni sistemi delovanja i akcije nijedan inilac iz ma koje od tih zasebnih oblasti ne moe tvrditi da poseduje ili da je u stanju da poseduje neki sveobuhvatni, totalni koncept (Urban, 2010: 21).14 5. Kriza modernih drutava i mogunosti za drutveni i politiki preobraaj koje se u njoj kriju, strateki se teko mogu promiljati u skladu sa modelom kolapsa (August Bebel je uvek govorio o velikom Kladderadatsch-u [slom, naziv politikog asopisa osnovanog 1848; prim. ur.]). Moderni kapitalizam raspolae brojnim i veoma efikasnim strategijama samoregulacije, za obuzdavanje ili smirivanje tih kriznih potencijala koji izviru iz kontradikcije izmeu kapitala i rada, kao i iz klasne borbe (i revolucionarnih tenji radnikog pokreta). Klasini model revolucija iz XIX i poetka XX veka zasnivao se na ideji da e, da tako kaemo, unutranje
14 Promene do kojih je dolo u politikoj areni tokom 1970-ih, Dejvid Harvi (Harvey, 2010: 252) opisuje kao pomak na terenu politikog organizovanja sa tradicionalnih politikih organizacija i partija najamnih radnika u fabrikama (iako one, naravno, i dalje postoje) na manje fokusiranu dinamiku drutvene akcije u celom spektru graanskog drutva.

279

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

kontradikcije eksplodirati iznutra ili ka povrini drutva i politike. Krize razvijenih kapitalistikih drutava, koje stalno izazivaju njihov kapacitet za delovanje uprkos periodinim ekonomskim i finansijskim krizama, pre su sledile model implozije nego revolucije. Drugim reima, te funkcionalne smetnje ne ispoljavaju se samo u obliku svakodnevnog saobraajnog haosa ili povremenih raspada elektroenergetskih sistema, ve i kroz poveanu psiholoku podrku, kao i kroz drutveni i moralni nehat, koji odreuju svakodnevni ivot u iskljuenim sektorima drutva (u getima i siromanim predgraima) i na koje drava sve vie uzvraa policijskom kontrolom. Pored toga, nakon neuspelih revolucija na zapadu, Antonio Grami (Gramsci) je kroz koncepte hegemonije, graanskog drutva i pozicionog rata ve ukazao na strateku perspektivu, koja nije usmerena na kolaps starog aparata vlasti i preuzimanje dravne vlasti od strane male grupe odlunih revolucionara (juri na Zimski dvorac), ve na dugu bitku za nametanje hegemonije progresivnih drutvenih snaga kao uslov i preduslov za preuzimanje vlasti (Deppe, 2003: 245 ff). Ta bitka se moe voditi samo unutar institucija demokratskog poretka i ukljuuje odbranu prava i ustavnosti. Ta nastojanja se moraju ograniiti na sadanji nivo socijalizacije kapitalizma i osiguravanja njegove vlasti.15 Ovaj spisak centralnih pitanja o razvoju socijalistike politike i programa nije potpun. On bi se sigurno mogao dopuniti pitanjem dananjih uslova za formiranje subjektiviteta, to jest, pitanjem medijacije drutvenog iskustva sa interpretativnim modelima svakodnevne svesti, kao i sa najirim politikim pogledima. U tom smislu, moralo bi se postaviti pitanje uloge onoga to se nekada zvalo industrijom kulture i zabave, medija i promenjenih oblika komunikacije. Odgovori na ta pitanja nee se pronai za radnim stolom nekog intelektualca i oni se mogu samo preliminarno i delimino artikulisati kroz debatu vie aktera. Ono to e imati vei znaaj su politiko obrazovanje i borbe, u kojima leviarske snage uspeno deluju (ali uvek spremne da prihvate i poraz), u kojima protagonisti postiu promenu u odnosima snaga u korist kritike kapitalizma i u kojima se na kraju konkretizuje i perspektiva socijalistike transformacije. Prethodno navedeni kompleks kontradikcija zahteva proces stratekog obrazovanja, u kojem novi kvalitet socijalistike politike poprima oblik, koji sada zna kako da teoretski i praktino gradi mostove, stvara spone izmeu onih kontradikcija koje izviru iz antagonizma
15 Peri Anderson (Perry Anderson, 2010), u briljantnom lanku o dve velike revolucije iz XX veka, ruskoj i kineskoj, pokazuje kako je duga borba (izmeu 1926. i 1949) kineske KP pre svega za kontrolu nad crvenim osloboenim zonama, uz civilizujui i obrazovni znaaj Crvene armije uticala na injenicu da se odnos izmeu drave i drutva, ak i u maoistikom periodu, uvek razlikovao od diktature koja je posle 1920. uspostavljena u Sovjetskom Savezu. Anderson smatra da se tu postavlja pitanje preduslova za a) konani kolaps tradicije Oktobarske revolucije u Rusiji i b) za transformaciju one Mao Ce Tungove, to jest, za ekonomski i politiki uspon Kine na prelazu u XXI vek.

280

FRANK DEPE

izmeu kapitala i rada i onih koje izviru iz rodnih odnosa i ekoloke krize. Njihova unutranja veza se uvek postie akumulacijom kapitala (to jest, na osnovu imperativa proizvodnje profita) i zakonitostima konkurencije. U istoj meri, socijalistiki program i politika suoavaju se sa zadatkom politike artikulacije i poveanja efikasnosti zajednikih interesa razliitih grupa intelektualaca iz srednjeg sloja, najamnih radnika i grupa nasilno potisnutih u prekarijat ili na marginu.16 Najzad, strateka inteligencija e se meriti i po tome koliko daleko je u stanju da sagleda razliite nivoe borbe protiv kapitalizma (od lokalnog do globalnog), kao celine i da posreduje izmeu njih, ne ukidajui njihovu relativnu autonomiju na svakom od tih nivoa. Kada se to tako izrazi, to znai u isto vreme ukazati na sredinji problem programske debate moderne socijalistike partije, koja sebe ne vidi kao zatitnika ugroene tradicije ve koja sprovodi kritiko, ali i sigurno, prisvajanje istorije socijalizma, svesna da je u svetlosti tekih poraza i skretanja socijalizma iz XX veka, ali i dubokih promena u strukturi kapitalistikog svetskog sistema, danas potrebna jednako dalekosena obnova socijalistike teorije i prakse. 4. U intrevjuu za New Left Review (2010) Erik Hobsbaum je izjavio da je od objavljivanja knjige Doba ekstrema (Age of Extremes) 1991. godine to jest, posle kolapsa zlatnog doba u svetu dolo do pet sutinskih promena: 1. premetanje svetskog ekonomskog centra iz priobalja severnog Atlantika u junu i istonu Aziju; 2. svetska kriza kapitalizma, koja se dugo najavljivala, ali koja je zaista postala aktuelna tek poetkom novog veka; 3. spektakularni kolaps, posle 2001. godine, pokuaja SAD da uspostavi sistem unilateralne svetske hegemonije; 4. uspon bloka zemalja sa oboda (BRIC ili Velika etvorka: Brazil, Rusija, Indija, Kina), koje se sve vie istiu i na politikom nivou; 5. osipanje i sistematsko slabljenje autoriteta nacionalnih drava kako na sopstvenoj teritoriji, tako i u velikom delu sveta. U maju 2009. godine, u intervjuu za Stern, Hobsbaum je govorio o dramatinoj prirodi sadanje krize i nije iskljuio mogunost inicijalnih katastrofa i ratova: Sve je mogue. Inflacija, deflacija, hiperinflacija. Kako e ljudi reagovati ako nestane svaka sigurnost, ako se izmeste iz sopstvenih ivota, ako se njihovi ivotni snovi brutalno unite? Moje istorijsko iskustvo mi govori da se kreemo ka tragediji ne mogu da iskljuim tu mogunost. Krv e tei; tavie: reke krvi, ljudska patnja e
16 Bieler i drugi autori (2008: 266) sumiraju rezultate jednog istraivanja o posledicama globalizacije po radniku klasu i radniki pokret na sledei nain: Neophodno je artikulisati odgovore na tu situaciju, kada je re kako o privilegovanijim segmentima radnike klase, tako i onim osiromaenim. Neophodno je povezati i odgovore urbanih radnika sa strategijama ruralnog proletarijata, kako u sferi proizvodnje, tako i u sferi potronje.

281

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

se poveati, kao i broj izbeglica. I postoji jo neto, to se ne moe iskljuiti: rat izmeu SAD i Kine, koji bi se pretvorio u svetski rat. Naravno, perspektiva socijalizma upisana je u previranja ove prelazne epohe, odreene krizom. S jedne strane, u dva tesno povezana procesa preovlauju tektonski pomaci u strukturi svetskog poretka, ne samo kada je re o svetskom tritu, ve i o sistemu politiko-vojnih odnosa snaga. Opadanje kapitalistikog svetskog sistema (Wallerstein), iji se centar priblino petsto godina nalazio u oblasti Atlantika, deo je opadanja Zapadne to je u XX veku znailo amerike dominacije tim sistemom. Jo uvek je otvoreno pitanje da li se ameriki vek definitivno zavrava u prvoj etvrtini XXI veka; Leo Pani (Leo Panitch) i drugi marksistiki analitiari imperijalizma, i dalje insistiraju na centralnom znaaju amerike drave za globalnu kapitalistiku ekonomiju (Albo et al. 2010: 125). U svakom sluaju, pomak u odnosu snaga u korist Istone Azije praen je sukobima; naime, stari centar kapitalistikog svetskog sistema nee se dobrovoljno odrei profita koji su bili i jesu deo njegove dominacije pri emu funkcionisanje njegove vlastite ekonomije zahteva kontrolu nad resursima (ako ne eli da propadne), transportnim pravcima i komunikacionim prostorima u globalnim razmerama. Ipak, kraj kapitalizma, onakvog kakvog znamo (Altvater, 2005), najavljen je krajem doba nafte, kao i sve veom cenom koju on plaa zbog korienja fosilnih goriva, ekoloke krize i klimatskih promena. S druge strane, proces krize globalnog kapitalizma u sve veoj meri poprima sistemski karakter. To, pre svega, znai: kapacitet za reavanje raznih kriza (krize rasta, prekomerne akumulacije, finansijskih kriza, krize hrane, ekoloke krize, kriz izazvnih klimatskim promenama itd), u okviru logike profita, na osnovu takozvanih autoregulacionih sila trita i dravnih pozajmica, postaje sve ogranieniji. Upravljanje politikim krizama se stalno suoava sa ogranienjima politike kontrole ne samo zbog ogranienih resursa ve i zbog ograniene efikasnosti. Prostije reeno, ako se rupe na jednom mestu zakrpe, na drugom mestu izbijaju nove pukotine.17Sve manji ugled politike klase u javnosti i bezbrojne ostavke istaknutih, konzervativnih politiara odraz su te strukturne dileme koju sama konzervativna elita ima oko prirode ekonomije koja se pokazuje nemoguom za upravljanje.18 Sukobi u drutvu i samoj dravi do kojih dolazi zbog razlika u strategijama i prioritetima u upravljanju krizom otkrivaju, na drugom mestu, ne samo odnose snaga
17 Dord Soros (George Soros), jedna od vodeih linosti finansijskog sveta, izjavio je za vreme takozvane Grke krize u maju 2010. u intervjuu za Stern: U ovom trenutku, Nemci vode svoje susede u deflaciju A to vodi u nacionalizam, socijalne nemire, u ksenofobiju to ugroava demokratiju. 18 Druga faza krize prema Joakimu Biofu (Joachim Bischoff, 2010: 20) sastoji se u stabilizaciji finansijskog trita pomou dravnih pozajmica, koje se sada prebacuju na narod preko programa tednje.

282

FRANK DEPE

izmeu klasa, ve predstavljaju i tenziju izmeu privatnih reenja vezanih za profit (na primer, izmeu energije ekonomije ili banke i finansijskog sektora) i drutvenih reenja, usmerenih na intervenciju u vlasnikim odnosima, kao i u materijalnoj strukturi same proizvodnje (potronja energije, emisija gasova). Drastini programi za uspostavljanje kontrole nad ekonomijom ili mere za stabilizaciju trita rada, na koje se oslanjaju vlade veine zemalja, bili su motivisani brigom da dramatini rast masovne nezaposlenosti ne dovede do drutvenih nemira i, na kraju, do jaanja snaga kritikih prema kapitalizmu. Centralni problem lei u injenici da su a) divovski javni i privatni dugovi, koji su se sada nagomilali, obezvreeni i da je b) strukturna kriza prekomerne akumulacije, za koju se tokom 1970-ih mislilo da se moe prevazii otvaranjem globalnog finansijskog trita (za kapital u potrazi u investicijama), dovela do toga da finansijsko trite postane autonomno u odnosu na realnu ekonomiju to je na kraju proizvelo spekulativne mehure dinovskih razmera (Brenner, 2009). Na kraju, kapitalistike zemlje mogu okonati dominaciju finansijskog kapitala ako obezbede nain za izlazak iz dunike krize, a taj izlaz se ne moe napraviti bez restrukturiranja realne ekonomije. (Bischoff, 2010: 22) Sistemski karakter krize se u isto vreme odraava i u razvoju i organizaciji samog drutvenog rada. Kapitalizam mora da nastavi sa akumulacijom na nivou koji se stalno proiruje. Ta prinuda je posledica stalnog pritiska za daljim razvojem proizvodnih snaga i, uporedo s tim, rasta produktivnosti rada i mogunosti, na osnovu ovog poslednjeg, smanjivanja nunog rada. Iskljuivanje sve veeg dela svetske populacije iz ekonomskih tokova i proizvodnih procesa kojima dominira kapital, s jedne strane, predstavlja izraz injenice da ograivanje (Drre et al. 2009: 21 ff) jo nije u potpunosti ostvareno u prostornoj dimenziji. S druge strane, u tome se kroz hronoloki uveavanu masu nezaposlenih, kao i kroz rapidno rastakanje normalnih radnih uslova (prekarijat) odrava tendencija, prisutna ak i u kapitalistikim metropolama, da se oslobaanje rada (i od prinude na rad) ne podudara sa skraivanjem radnog vremena, uvoenjem osnovnog osiguranja za sve, otvaranjem novih polja aktivnosti u kulturi, socijalnim uslugama, obrazovanju i nauci, koji nisu potinjeni potrebi za valorizacijom najamnog rada, kroz stvaranje velike koliine vremena van neophodnog radnog vremena (Marx 1953: 595); naprotiv, ta tendencija iskljuuje sve vie ljudi iz drutva i osiromauje ih. U isto vreme, kapital se sve vie okree ka iskljuenim drutvenim grupama, pre svega u sektoru usluga (na primer, ka imigrantima, ljudima koji trae azil ili su bez dravljanstva). Meu njima se regrutuje izuzetno jeftina radna snaga, koja zamenjuje domau (onu ije su nadnice i radni uslovi definisani sindikalnom i socijalnom politikom). Tako su dostignua fordistikog radnikog pokreta iz zlatnog doba dovedena u pitanje. U isto vreme, tako se priprema teren za desniarske

283

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

populistike agitatore, koji ak koriste i kritiku kapitala (iako s nacionalistikih i narodnjakih pozicija) i tako nailaze na prijem kod radnika i njihovih porodica pogoenih krizom. U tim kompleksima kontradikcija, koji se odnose na organizaciju i razvoj drutvenog rada, materijalizuje se glavni izazov za socijalistiku teoriju i politiku u XXI veku.19 Najzad, kontekst krize, koji ukljuuje logiku kapitalistikog rasta, unitavanja ivotne sredine i iscrpljivanja resursa, pokree i krizu civilizacije, koja je znaajna kako za izglede kapitalistikog razvoja, tako i za izglede socijalizma u XXI veku. Ta tema je ve privlaila panju javnosti tokom 1970-ih, s prvim studijama Rimskog kluba (Granice rasta). Jedan od vodeih politiara ekolokog opredeljenja u SAD, Dejms Spet (James Speth)20, u zakljuku svoje poslednje knjige, Kapitalizam i ivotna sredina (Capitalism and Environment), razvio je tezu da je moderni kapitalizam unitio ivotnu sredinu i to ne malo, ve na nain koji ugroava planetu. U najbogatijim drutvima kapitalizam vie ne doprinosi ljudskom blagostanju, a kraj hladnog rata otvara prostor za preispitivanje savremenog kapitalizma (navedeno u Foster 2009: 62/63). Tu vidimo ne samo da je kontekst krize nastao zbog rasta i ekoloki destruktivnog otpada, ve i da je poetkom XXI veka postao jo akutniji, zato to su trokovi bavljenja ekolokom krizom i posledicama ekonomskih i finansijskih kriza (ukljuujui i sve veu nezaposlenost i bedu) vrtoglavo porasli. U svetlu sve veeg dravnog duga u metropolama, granice rasta, ali i granice kapaciteta drave da kontrolie moderni kapitalizam, postaju sve oiglednije. Tome treba dodati i svest o tome da se doba nafte blii kraju (Altvater 2005: 141 ff).
19 U Grundrisse (Ranim radovima) Marks je dodatno izotrio tu ideju. Karakter rada se menja u zavisnosti od stepena primene nauke u proizvodnji. Teak fiziki rad, karakteristian za rani period industrijalizacije, sve vie gubi na znaaju. Ljudsko bie se sve vie ponaa kao nadzornik i regulator procesa proizvodnje; ono stoji uporedo s njim, pre nego to je njegov glavni inilac (Marx, 1953: 592-3). Sa usponom produktivne snage (u doba automatizacije i mikroelektronske revolucije), radno vreme koje kapital koristi je smanjeno; ipak, na taj nain on smanjuje i viak rada, ije proizvode kapital prisvaja kao viak vrednosti. U tom procesu, kako je mislio Marks, rad u direktnom obliku prestaje da bude veliki izvor bogatstva. I tako se proizvodnja zasnovana na razmenskoj vrednosti uruava. Sam kapital je kontradiktorni proces, koji, s porastom produktivne snage drutvenog rada i prodorom nauke u proizvodnju, stvara uslove za slobodan razvoj individualnosti, za smanjivanje neophodnog rada drutva na minimum, to onda omoguava umetniko, nauno itd. formiranje pojedinaca u vremenu osloboenom za njihovo dobro i pomou stvorenih sredstava. (Ibid. 593) Ipak, stvaranje raspoloivog vremena u kapitalistikim uslovima je rezultat masivnog i sve veeg oslobaanja radne snage od samih najamnikih odnosa. Tako se nezaposlenost, prekarijat i marginalizacija jo jednom pokazuju kao trajni fenomeni unutar razvijenih kapitalistikih zemalja. U svoje vreme, Marks je bio uveren da e se tako stvoriti ne samo materijalni uslovi ve i drutvene pretpostavke koje e razneti te uslove. (Ibid. 594) 20 Dejms Spet (James Speth) je u vreme predsednika Kartera (Carter) bio Predsednik saveta za kvalitet ivotne sredine u Izvrnoj predsednikoj kancelariji, a zatim predsednik Instituta za svetske resurse iz Vaingtona; predavao je na nekoliko univerziteta i autor je brojnih knjiga za koje je dobio nekoliko nagrada.

284

FRANK DEPE

Resurs bez kojeg se ne mogu zamisliti razvijene kapitalistike ekonomije postaje sve oskudniji. Njegova cena e nastaviti da raste, a obezbeivanje snabdevanja naftom nalazi se u centru nacionalnih bezbednosnih strategija (Ibid: 152). Ipak, taj problem se razreava tako to se onaj kapitalizam iji rast poiva na potronji fosilnih goriva, posebno nafte, kao i samo doba fosilnih goriva, blii kraju. Sukobi oko zelenog Nju dila (Candeias, 2009: 28 ff) ve su jasno pokazali da se i u toj oblasti prelaska na ekoloki oblik proizvodnje (kao odgovor na ekoloku krizu i krizu rasta u razvijenim kapitalistikim ekonomijama) sudaraju oprene strategije i interesi: s jedne strane, na profit usmerena strategija, koja se uglavnom zanima za nove investicione mogunosti, nove tehnologije, organske proizvode itd; s druge strane, snage koje zagovaraju vezivanje novog oblika proizvodnje i potronje za aktivnu kontrolu od strane vlade, osnaivanje javnih investicija i infrastrukture, u celini usmerene na javnu, demokratski legitimisanu kontrolu ekonomije, to jest na znaajne intervencije u kapitalistikim vlasnikim odnosima, koje bi kontrolu akumulacije pomou trita i profitne stope zamenile demokratski kontrolisanim sistemom drutvenog i politikog planiranja. 5. Istorija XX veka sadri kontradiktornu lekciju da ciljevi socijalizma u smislu Opte deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine izgledaju, na prvi pogled, relativno prosto21, ali da je njihovo ostvarenje uvek zavisilo od veoma sloenih uslova i da je bilo plod estokih klasnih borbi. Snaga utopije o pravednom drutvu, u kojem ljudi ive solidarno i bez straha, bie u stanju da se odri u sukobu sa postojeim drutvenim odnosima, koji nisu dorasli ovim vremenima. Drutvo ili drutveni uslovi, piu Boltanski i Kjapelo (Boltanski i Chiapello, 2003:74), mogu se definisati prirodom testova koje nameu, kao i sukobima koji mogu izbiti oko onih aspekata tih ispit koji imaju veze s pravdom. Iako se jo ranije uhvatio u kotac s porazima socijalizma u svetu krajem XX veka, Ralf Miliband je u svojoj poslednjoj knjizi, Socijalizam za doba sumnje (Ralph Miliband, Socialism for a Sceptical Age,
21 Godine 1985, Ernest Mandel je objavio lanak Aktuelnost socijalizma (Actuality of Socialism), u kojem je definisao ciljeve kojima tee njegove pristalice: to nije ni raj na zemlji [] niti stvaranje savrene harmonije izmeu pojedinca i drutva ili izmeu ljudi i prirode. Nije re ni o kraju istorije, niti o kraju kontradikcija, koje su odlika ljudske egzistencije. Ciljevi kojima tee pristalice socijalizma su zapravo prilino skromni: reavanje est ili sedam kontradikcija koje su vekovima izazivale ljudsku patnju masivnih razmera eksploatacija i tlaenje oveka od strane oveka, ratovi i nasilje izmeu ljudi moraju se okonati. Glad i nejednakost moraju se ukinuti zauvek. Institucionalizovanoj i sistematinoj diskriminaciji ena, rasa, etnikih grupa, nacionalnih i verskih manjina, smatranih za inferiorne, mora doi kraj. Ne sme biti novih ekonomskih i ekolokih kriza. (Mandel, 1985: 147)

285

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

1994: 194), izrazio nadu da e se, u svetlu stalnih kontradikcija svetskog kapitalizma, u budunosti pojaviti ljudi koje e voditi vizija novog drutvenog poretka, u kojem e demokratija, jednakost i saradnja sutinske vrednosti socijalizma formirati odreujua naela drutvene organizacije. Tu nadu je zasnivao na injenici da veina ljudi ivi u zemljama kojima vlada divlji kapitalizam, u kojima je socijalna sigurnost minimalna ili ne postoji, u kojima je pijaa voda luksuz nedostupan masama, a sanitarni uslovi zastraujui, gde nezaposlenost pogaa veliki deo stanovnitva, gde veliki broj dece mora da radi ve od este ili devete godine, gde je smrtnost dece izuzetno visoka, gde je deja prostitucija svakodnevna pojava itd. Prema tome, socijalistiki projekat, kao i drutveni pokreti i organizacije koji kritikuju postojee uslove i nastoje da ih prevaziu iz socijalistike perspektive, nee nestati iz agende za XXI vek, kao to su se njihovi neprijatelji ponadali u svojoj pobednikoj euforiji tokom 1990-ih. Junoameriki projekat socijalizma XXI veka odavno je poprimio nezavisan profil. Kritika postojeih uslova povezana s projektom solidarne ekonomije, pravednog drutva i samoniklih demokratskih oblika samoupravljanja artikulisana je u raznim pokretima i organizacijama, koje sebe esto ak i ne nazivaju socijalistikim.22 U Manifestu (1848), Marks i Engels su nazivali komunistima one ljude koji razumeju ogranienja, slabosti i destruktivne tendencije kapitalistikog poretka, kao i bezbrojne ideoloke maske i lana opravdanja koje kapitalisti i njihove apologete (posebno u medijima) proizvode da bi odrali svoju ekskluzivnu klasnu vladavinu (Harvey, 2010: 59). U XXI veku, to vie nije stvar borbe oko naziva, koji je moda diskreditovan, ve borbe za strateku konsolidaciju razliitih drutvenih i politikih pokreta irom sveta, koji predstavljaju reakciju na ekonomiju privatnog prisvajanja i njenu kritiku. Kapitalizam se nikada nee sam ukinuti; on se mora okonati. Kapitalistika klasa se nikada nee dobrovoljno odrei svoje vlasti. Ta klasa se mora razvlastiti (Ibid: 260).

22 U poslednjem poglavlju svoje nove knjige Enigma kapitala (The Enigma of Capital, 2010: 252 ff), Dejvid Harvi razlikuje pet tokova misli i pokreta/organizacija: 1) veliki broj nevladinih organizacija, ogranienih na pojedinana pitanja (ivotna sredina, siromatvo, prava ena, antirasizam itd.); 2) autonomni, samonikli demokratski pokreti; 3) organizacije radnikog pokreta (iznad svega, sindikati); 4) pokreti protiv privatnog prisvajanja (protiv dentrifikacije, industrijskog razvoja, izgradnje brana, protiv ukidanja drutvenih servisa i smanjivanja pristupa javnom obrazovanju itd.; 5) oslobodilaki pokreti, fokusirani na pitanje identiteta (ene, deca, homoseksualci, etnike i verske manjine).

286

FRANK DEPE

LITERATURA:
Albo, Greg / Gindin, Sam / Panitch, Leo (2010), In and Out of Crisis. The Global Financial Meltdown and Left Alternatives, Oakland. Altvater, Elmar (2005), Das Ende des Kapitalismus, wie wir ihn kennen. Eine radikale Kapitalismuskritik, Mnster. Amin, Samir (2008), Foreword: Rebuilding the Unity of the Labour Front, in: Bieler, Andreas et al. (Eds.), Labour and the Challenge of Globalisation, London. Anderson, Perry (2010), Two Revolutions, in: New Left Review, 61, January / February 2010, pp. 5996. Arrighi, Giovanni (2009), The Winding Paths of Capital, Interview by David Harvey, in: New Left Review, 56, March / April 2009, pp. 6194. Bieler, Andreas / Lindberg, Ingemar / Pillay, Devan (2008), What Future for The Global Working Class? In: Labour and the Challenges of Globalization, London, pp. 264285. Bischoff, Joachim (2010), Der Euro, Griechenland und die zweite Phase der groen Krise, in: Sozialismus, 6/2010, S. 1927. Bloch, Ernst (1996), Tbinger Einleitung in die Philosophie, Frankfurt am Main. Boltanksi, Luc / Chiapello, ve (2003), Der neue Geist des Kapitalismus Konstanz. Boris, Dieter / Schmalz, Stefan / Tittor, Anne (2005), Lateinamerika: Verfall neoliberaler Hegemonie?, Hamburg. Boris, Dieter (2007), Linkstendenzen in Lateinamerika, Supplement der zeitschrift Sozialismus (Hamburg), 78/2007. Brenner, Robert (2009), Der Fall der Profitrate als Kern der Krise, in: Candeias, Mario / Rilling, Rainer (Hrsg.), Krise. Neues vom Finanzkapitalismus und seinem Staat, RosaLuxemburg-Texte 55, Berlin, S. 9698. Candeias, Mario (2009) The party is so over Krise, neuer Staatsinterventionismus und grner New Deal, in: Rilling, Rainer (Hrsg.), Krise, Berlin, S. 1037. Castel, Robert / Drre, Klaus (2009), Prekaritt, Abstieg, Ausgrenzung. Die soziale Frage am Beginn des 21. Jahrhudnerts, Frankfurt / New York. Davis, Mike (2006), Planet of Slums, London / New York. Deppe, Frank (2003), Organisierter Kapitalismus und Wirtschafts-demokratie.; Rudolf Hilferding und die Sozialdemokratie zwischen den Kriegen, in: Politisches Denken im 20. Jahrhundert, Vol. 2: Politisches Denken zwischen den Weltkriegen, Hamburg, S. 277322. Deppe, Frank / Schmitthenner, Horst / Urban, Hans-Jrgen (2008), Notstand der Demokratie. Auf dem Weg zu einem autoritren Kapitalismus? Hamburg. Deppe, Frank (2008a), Demokratie und Sozialismus. Karl Marx und die politischen Auseinandersetzungen seiner zeit, in: Hirsch, Joachim / Kannankulam, John / Wissel, Jens (Hrsg.), Der Staat der brgerlichen Gesellschaft. zum Staatsverstndnis von Karl Marx, BadenBaden, S. 4162. Dicken, Peter (2007), Global Shift. Mapping the Changing Contours of the World Economy, 5th Edition, New York / London. Drre, Klaus / Lessenich, Stefan / Rosa, Hartmut (2009), Kapitalismus-Kritik, Frankfurt am Main. Drre, Klaus (2010), Landnahme und soziale Klassen. zur Relevanz sekundrer Ausbeutung, in: Thien., Gnther (Hrsg.)., Klassen im Postfordismus, Mnster, S. 113151. Foster, John Bellamy (2009), The Ecological Revolution. Making Peace with the Planet, New York.

287

3. B

SOCIJALIZAM U XXI VEKU VIE OD UTOPIJE?

Haipeter, Thomas (2009), Erosion der industriellen Beziehungen? Die Folgen der Globalisierung fr Tarifsystem und Mitbestimmung in der deutschen Automobilindustrie, in: Lehndorff, Steffen (Hrsg.), Abriss, Umbau, Renovierung? Studien zum Wandel des deutschen Kapitalismusmodells, Hamburg, S. 4780. Harvey, David (2010), The Engima of Capital and the Crisis of Capitalism, London. Hobsbawm, Eric (1998), Das zeitalter der Extreme. Weltgeschichte des 20. Jahrhunderts, Mnchen. Hobsbawm, Eric (2002), Gefhrliche zeiten. Ein Leben im 20. Jahrhundert, Mnchen. Hobsbawm, Eric (2010), World Distempers, in: New Left Review, 61, January / February 2010. Lenin, W. (1964), Der linke Radikalismus, die Kinderkrankheit im Kommunismus, in: Ausgewhlte Werke in drei Bnden, Berlin, ovde: Band 3: S. 389485. Luxemburg, Rosa (1966), Die Krise der Sozialdemokratie (1916), in: Politische Schriften, Band 2, hrsgg. von . K. Flechtheim, Frankfurt / Wien, S. 19 57. Mandel, Ernest (1985), The Actuality of Socialism, in: Nikolic, Milos (Ed.), Socialism on the threshold of the Twenty-First Century, Belgrad/London, S. 146162.

Marx, Karl (1953), Grundrisse der Kritik der Politischen konomie, Berlin. Mew, Marx-Engels Werke in 40 Bnden, Berlin 1961 ff. Miliband, Ralph (1994), Socialism for a Sceptical Age, Cambridge. Minqui Li (2008), The Rise of China and the Demise of the Capitalist World Economy, New York. Roth, Karl-Heinz (2009), Die globale Krise, Hamburg. Silver, Beverly (2003), Forces of Labor. Workers Movements and Globalization since 1870, Cambdridge. Solty, Ingar (2009), Kampf um Hegemonie. Die Gesundheits-reform in den USA, in: Luxemburg, 2/2009, S. 2738. Urban, Hans-Jrgen (2010), Lob der Kapitalismuskritik. Warum der Kapitalismus eine starke Mosaik-Linke braucht, in: Luxemburg, 1/2010, S. 1829.

Izvornik: POLICY PAPER 4 / 2010 of the Rosa Luxemburg Foundation, Berlin Link: http://www.rosalux.de/ Sa engleskog preveo: Aleksa Golijanin

288

MILORAD GAEVI

MILORAD GAEVI

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

APSTRAKT: Ovaj rad predstavlja pokuaj preispitivanja mogunosti, perspektiva, nedostataka i ogranienja alterglobalistikog pokreta u domenu pitanja o njegovim revolucionarnim potencijalima u odnosu na vladajui kapitalistiki poredak. U prvom delu rada opisuju se uslovi i okolnosti nastanka pokreta i predstavljaju njegove osnovne karakteristike uz nastojanje da se pokret situira u kontekst politike, strategija i praksi karakteristinih za istoriju pokreta leve provenijencije kao i nekih aktuelnih filozofsko-politikih koncepcija. U drugom delu rada ukazuje se na probleme koji nisu u dovoljnoj meri reflektovani unutar samog pokreta pri emu se detektuju dve grupe problema: oni teorijskih i praktinih artikulacija pristupa i pozicija spram revolucije u pogledu oblika njenog izvoenja, i problemi nekritikog i nereflektovanog poverenja u mogunost brzog sprovoenja emancipacije u pogledu uvianja uinaka delovanja kapitalistikog sistema. KLJUNE REI: alterglobalistiki pokret, revolucija, anarhizam, emancipacija, kapitalizam

289

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

Revolucija je neto vano i strahotno, ona nije igra diletanata ni romantina avantura. Antonio Grami

USPON NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA I ALTERGLOBALISTIKI POKRET KAO ALTERNATIVA Nakon pada Berlinskog zida, koji je oznaio slom tzv. realnog socijalizma, delovanjem intelektualnih proroka poput Fukujame(Fukuyama) itavim svetom je pronesena poruka o kraju istorije, planetarnoj pobedi i poetku apsolutne prevlasti liberalizma, u njegovoj neoliberalnoj formi, koja se na sceni najrazvijenijih zemalja zapadnog bloka trijumfalno etablirala nakon ruenja tzv. socijalne drave blagostanja uspostavljene unutar kapitalistikog poretka socijaldemokratskom politikom intervencijom. Devedesete godine dvadesetog veka obeleene su hegemonijom metanaracije o konanoj pobedi kapitalistikog naina proizvodnje i liberalno-demokratskog politikog sistema koji se skupa predstavljaju kao, kako to istie Slavoj iek, konano pronaeni prirodni drutveni reim iji kraj se, prema ovom filozofu, predstavlja kao manje zamisliv nego apokaliptiki kraj sveta izazvan ekolokom katastrofom1 (iek, 2008 a: 76). Atrofija mentalnih organa u pronicanju protivurjenosti i alternativao kojoj je pisao Markuze (Marcuse, 1989: 86) dostigla je kulminacionu taku. Glorifikacija/sakralizacija liberalne demokratije qua liberalnog kapitalizma postala je plat pod kojim se odvijaju tzv. globalizacijski procesi metastazikog bujanja transnacionalnog korporativnog kapitala koji napada svaku poru drutvenog tkiva, to zapravo znai da se pod skute trita kao mere svih stvari integrie svaki aspekt ivota standardizovan na niti vodilji potroako-konzumeristike kulturalne paradigme primerene interesima kapitala. Bezobzirna kolonizacija, komodifikacija i eksploatacija svega postojeeg biva predstavljena kao ukotvljena u luku najboljeg od svih moguih svetova, sveta iji stanovnici samozadovoljno uivaju u blagodatima drutva spektakla i megamarketskih konzumeristikih rajeva, sveta koji se zato mora bespogovorno apologizirati. Nastupa period sveopteg samozadovoljstva postojeim stanjem stvari u okviru koga se, kako to nalae armija neoliberalnih apologeta, mora nastaviti sa permanentnim samoreprodukovanjem logike kapitala
1 Veoma je lako zamiljati, da e se sva priroda upropastiti, da e doi do ekoloke katastrofe ili ega drugog: da ljudska rasa nee dugo opstati. Ono to vie nije mogue zamiljati jeste to da nee biti liberalnog kapitalizma; na tom nivou promena nee biti. Prema tome, na delu je san da moda nee biti prirode, moda e doi do totalne katastrofe ali liberalni kapitalizam e jo uvek nekako postojati, ak i ako Zemlja vie ne bude postojala (iek, 2008: 76).

290

MILORAD GAEVI

koja po sebi i za sebe predstavlja datu supstanciju drutvenog ivota, supstanciju koja se ne moe dovesti u pitanje. U takvoj drutvenoj klimi samozadovoljnog ivotarenja u statikom i ukruenom stanju postojee neoliberalne stvarnosti koja se predstavlja i afirmie kao neto to nema, ne moe i ne sme da ima alternativu obesmiljen je svaki transgresivni politiki, etiki, ekonomski, filozofski, teorijski i umetniki in ije intencije bi bile usmerene ka radikalnom postavljanju pitanja, ka potrazi za alternativnim oblicima ureivanja meuljudskih odnosa, te transcendiranju postojeeg. Politika nestaje u bedi postpolitikog poretka u okviru kojeg je manevarski prostor politikih aktivnosti sveden na realpolitike izbore izmeu dva manje zla gospodara kao i na multikulturalistiku politiku tolerancije razliitih etnikih/kulturnih grupa i razliitih identiteta/ivotnih stilova pri emu su sve ove razliitosti/drugosti liene bilo kakve vrednosti i svedene na puko formalno-pravno uvaavanje bez perspektive za otvaranje pitanja priznavanja prava na politiku subjektivnost i mogunost autonomnog donoenja politikih odluka koje bi prevazilazile zacrtane okvire neoliberalnog kapitalistikog poretka kao eksploatiue istovetnosti ovih drugosti/ razliitosti. Na planu filozofije i teorije, osim kvaziritualnog odricanja na Marksovom (Marx) tragu razvijanih kritiko-emancipujuih i u odnosu na kapitalistiki sistem transcendirajuih tendencija angaovanog i radikalnog miljenja, dolazi do rasplinjavanja i otupljivanja otrice problematizujuih, antihegemonistikih i antitotalistikih potencijala postmodernog prevrata kojim se jedna potovanja dostojna postmoderna(Vel [Welsch]) transformie u puko mnotvo partikularnih epigonskih i plitkih anything goes formalnih igrarija nemonih pred terorom kapitala i njegovom bezonom kolonizacijom i eksploatacijom ivotnog sveta, ime se eventualno iole subverzivni i problematizujui aspekti postmoderne misli reteritorijalizuju/zaglibljuju u blato kulturne logike kasnog, multinacionalnog/multikulturalnog kapitalizma. Avangardna umetnika logika provokacije i okiranja establimenta potpuno je integrisana u okvire etabliranog umetnikog trita ime je umetnost pretvorena u robu koju je praktino mogue pronai u kapitalistikim hipermarketima. Devedesetih godina dvadesetog veka na globalnoj sceni nije postojala snaga kadra da se suprotstavi sveoptem konsenzusu i eshatolokom optimizmu kojim je praena neoliberalna utopija (koja se ostvaruje) jedne eksploatacije bez granica (Burdije [Bourdieu]). Ipak, dok je na povrini vladao idilini konsenzus praen erupcijom gotovo eshatolokog patosa i padanja na kolena pred boanstvom neoliberalnog ekonomsko-politikog poretka, stara krtica revolucija je duboko u zemlji poela da rovari. Poev od 1994. kada je u planinama ijapasa u Meksiku odjeknulo zapatistiko Ya basta!

291

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

eksploataciji i tiraniji, preko protesta protiv neoliberalne kapitalistike globalizacije i institucija koje je simboliu i sprovode, protesta odranih u Sijetlu 1999. godine, Pragu 2000. godine i u enovi 2001. godine, sve do osnivanja Svetskog socijalnog foruma (World Social Forum) iste godine na povrini lanog neoliberalnog raja iznikao je alterglobalistiki pokret koji je vremenom, razvijajui se kroz pomenuta iskustva borbi sa vladajuim poretkom, postajao sve artikulisaniji i formatizovaniji. Za alterglobalistiki pokret se moe rei da predstavlja globalni makro pokret transnacionalne povezanosti i umreenosti razliitih individualnih, politikih, kulturalnih, umetnikih i teorijskih strategija i taktika suprotstavljanja globalnom monopolizmu i ekspanzionizmu izrazito eksploatatorski orijentisanog i manifestovanog transnacionalno-korporativnog kapitalizma u kontekstu ijih interesa se uspostavlja dominantni neoliberalni sistem moi upravljanja nad svim aspektima ivota. Drugim reima, alterglobalistiki pokret je globalni makro pokret u okviru kojeg participira veliki broj pojedinaca, NVO, novih drutvenih pokreta, politikih, umetnikih i teorijskih grupa okupljenih oko referentne take suprotstavljanja neoliberalnom kapitalistikom poretku. Ovi raznorodni/heterogeni pokreti povezuju se organizovanjem promotivnih mrea i interventnih platformi koje se formiraju oko ideje o uspostavljanju globalne meunarodne povezanosti i solidarnosti meu grupama iz razliitih zemalja s ciljem uspostavljanja koordinisanog, meuzavisnog i zajednikog suprotstavljanja kapitalistikoj globalizaciji moi kroz razliite strategijsko-taktike oblike borbe u rasponu od graanske neposlunosti, preko direktnih akcija na terenu, organizovanja protesta i trajkova, sve do upotrebe fizikog nasilja to je sluaj kod pripadnika pokreta okupljenih oko tzv. Crnog bloka (Black Block). Povezivanje razliitih pokreta zapravo bismo mogli okarakterisati kao pokuaje uspostavljanja modela saradnje koji se ne bi zasnivali na konstituisanju klasinih, liderskih i sa jasno definisanim lancem odluivanja hijerarhijski ustrojenih organizacija ve na nehijerarhijskim i decentralizovanim osnovama formiranih grupacija koje odluke donose putem odluivanjakonsenzusom. Konkretnije govorei, alterglobalistiki pokret oigledno nastoji da funkcionie sledei princip uspostavljanja saradnje izmeu mnotva grupa koje onda formiraju promotivne mree i interventne platforme delovanja na globalnom planu sa ciljem promene postojee globalne konstelacije odnosa. Primeri ovakvog uspostavljanja saradnje i povezivanja razliitih aktivistikih grupacija su forme alterglobalistikih mrea poput Opte narodne akcije(People Globals Action) u okviru koje participira mnotvo alterglobalistikih grupacija poput Mree direktne akcije (Direct Action Network), Pokreta za povraaj ulica (RTS), Belih odela (White Overalls), i Crnog bloka (Black Block). Intencije ovih mrea su usmerene u pravcu otrog suprotstavljanja kapitalizmu, imperijalizmu i

292

MILORAD GAEVI

svakom obliku tlaenja, hegemonije i dominacije kao i poziva na borbeno dranje, pruanje otpora, preduzimanje konkretnih i direktnih akcija, i formiranje decentralizovanih i samoupravnih oblika organizovanja ili organizovanih skupova poput Svetskog socijalnog foruma (World Social Forum) koji je nastao 2001. godine na predlog vlasti brazilskog grada Porto Alegrea, a koji je nastavio da se periodino odrava s namerom da se otvori prostor za globalnu i transparentnu komunikaciju, globalnu meunarodnu solidarnost,i globalno povezivanje aktivista sa razliitih meridijana zarad pokuaja pronalaenja alternativnih modela pravednije antikapitalistike globalizacije. S obzirom na to da ovaj pokret ne smera na preuzimanje dravnog aparata ve je usmeren na njegovo rastakanje i dokidanje ime bi se otvorio prostor za pronalaenje novih organizacionih formi drutvenog ureenja koje bi se uspostavile na lokalnom nivou, u okviru kojeg bi se vodile svojevrsne mikropolitike akcije koje ne bi trebalo da predstavljaju nikakvu datost za uvek, nego upravo suprotno, privremene strategije koje bi bile podlone tehnikama permanentnog propitivanja u pokretu kakve koriste zapatisti, moe se rei da teorijsko stremljenje ovog pokreta inklinira ka usvajanju osnovnog strateko-taktikog opredeljenja koje podrazumeva uputanje u pokuaje da se sam in otpora vladajuem sistemu na izvestan nain stopi sa eksperimentalnim poduhvatima isprobavanja novih modaliteta socijalnih sklopova oslonjenih na decentralizovane, samoupravne i participatorno-demokratske oblike postdravnog ureenja. Ipak, ini se da je veoma bitno napomenuti da je najvei broj akcija koje su organizovali pripadnici ovog pokreta predstavljao velike graanske proteste, trajkove, blokade ulica velikih metropola, alternativne skupove kao pandan skupovima poput G8, koje organizuju globalistiki centri moi. Za alterglobalistiki pokret se moe rei da predstavlja svojevrsni transnacionalni centar okupljanja heterogene grupacije novih drutvenih pokreta leve provenijencije, pri emu se unutar pokreta moe prepoznati itav konglomerat ciljeva, koji konvergiraju u taki intencija da se razvija proces jedne drugaije globalizacije. Drugim reima, aktivisti alterglobalistikog pokreta zalau se za stvaranje uslova kojima bi se omoguilo ostvarivanje globalne socijalne pravde i solidarnosti, internacionalne povezanosti razliitih kulturalnih paradigmi i mikropolitikih zajednica kao i za potovanje planete Zemlje te ispoljavanje kreativnih potencijala svakog pojedinca. Sve ovo bilo bi mogue ukoliko doe do obezbeivanja prava za sve stanovnike planete i stvaranja uslova za ravnopravno uee svih u procesu donoenja odluka kroz razvoj participatorne demokratije. Ovaj pokret suprotstavlja se dakle kapitalistikoj globalizaciji kojom se, pod dirigentskom palicom monopolistikih

293

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

centara globalne moi, otelotvorenim kroz multinacionalne korporacije meunarodne institucije i organizacije (Meunarodni monetarni fond i Svetska trgovinska organizacija), a pod platom irenja liberalno-demokratskih pravila, vri kolonizacija, komodifikacija i eksploatacija ivota i sveopta uniformizacija svih stanovnika Zemlje koji bivaju pretvoreni u potroako-hedonistike monade, u svojevrsne drutvene atome koji se spajaju u molekularnu amorfnu masu. Ako stvari pokuamo da posmatramo kroz prizmu politike te strategija i praksi karakteristinih za istoriju pokreta leve provenijencije, uzimajui u obzir osnovna obeleja i intencije alterglobalistikog pokreta, smatramo da se moe ustvrditi da ovaj pokret, odnosno pokreti koji ine ovajPokret pokreta u najveoj meri sledi ideje anarhizma/liberterskog socijalizma koji su razvijali Bakunjin, Kropotkin, Ema Goldman (Emma Goldman) itd, pri emu se u izvesnoj meri insistira na pokuajima prilagoavanja strategija i praksi delovanja odnosno sprovoenja ovih ideja i koncepata uslovima i okolnostima nastalim nakon deavanja iz 1968. godine u smislu da se njihov modus operandi u najveoj meri oslanja na praksu ezdesetosmakih i postezdesetosmakih pokreta (radikalne studentske grupe, feministike grupe, ekoloke grupe itd.) nadahnutih participativnim idealima uz nastupe u izrazito antihijerarhijskom duhu (Ili 2007: 560).2 Naime, ako anarhizam definiemo kao pokret suprotstavljen svakoj prinudi koju nad ovekom vre autoritarne i hijerarhijski ustrojene institucije utemeljene na osnovu klasnih/kapitalistikih interesa u skladu sa kojima se pomou sredstava represije sprovodi politika ureivanja drutvenih odnosa, a nasuprot emu anarhisti plediraju za organizovanje drutva kao zajednica kooperativnog/federativnog tipa nastalih na osnovu slobodnog udruivanja autonomnih pojedinaca, ime bi se izbegli hijerarhijski ustrojeni oblici i tipovi drutvenog organizovanja koji bi trebalo da budu odbaeni da bi se otvorio prostor za slobodno udruivanje slobodnih i nezavisnih pojedinaca i grupa u okviru kojih e se ostvariti mogunosti jednakih prava, ansi i uslova za nesputani razvoj linosti svakog pripadnika zajednice onda alterglobalistiki pokret otro suprotstavljen centrima globalistike moi, odnosno autoritarnim kapitalistikim institucijama, koji prilikom samog suprotstavljanja upotrebljava metode umnogome zasnovane na anarhistikim premisama slobodnog udruivanja mnotva razliitih grupacija i njihovih pokuaja da interventno deluju u lokalnom
2 Ovde se referiemo na stavove Defa Ilija (Geof Eley) koje je ovaj ameriki istoriar izneo u svojoj obimnoj studiji Kovanje demokratije: istorija levice u Evropi, 18502000. i to u onom njenom delu u kojem se bavi opisivanjem leviarskih pokreta nakon 1968. koje je po ovom autoru osim pomenute nadahnutosti participativnim idealima i izrazito antihijerarhijskom duhu karakterisala povezanost u izuzetno guste mree isprepletenih graanskih inicijativa stopljenih u alternativni pokret koji je otelotvoravao kontrakulturne vrednosti 1968. svojom politizacijom svakodnevnog ivota.

294

MILORAD GAEVI

kontekstu uz istovremeno uspostavljanje internacionalne i globalne mree za suprotstavljanje neoliberalnoj globalizaciji, u izvesnoj meri moemo svrstati u kategoriju anarhistikih pokreta. Naravno, ovaj pokret u izvesnoj meri nastoji da svoje ideje i metode delovanja prilagodi savremenim uslovima. Tako za odreene delove alterglobalistikog pokreta kao oblike savremenog anarhizma moemo rei da, na tragu shvatanja razvijanih i etabliranih skepticistiko-postmodernistikim teorijskim nastojanjima po kojima se vie nije mogue pozivati i oslanjati na nekakvu arhimedovsku taku, temelj i sredite postojane istine, sredite apsolutne istine koja prua univerzalni interpretativni klju za tumaenje svih drutvenih pojava i odnosa, oni pokuavaju da se otvore za pluralitet razliitih teorijskih i/ili praktinih paradigmi. Drugim reima alterglobalistiki pokret (tanije reeno, najvei broj grupacija koje ine ovaj Pokret pokreta) kao jedan od oblika savremenog anarhizma pokuava da izbegne referisanje na odreenu metanaraciju. Samim tim se moe rei da ovaj pokret karakterie nedostatak holistikog projekta koji nudi jednu gotovo do nivoa apsoluta i dogmatske instance uzdignutu ideju/viziju budueg jedino mogueg i jedino pravednog sveta kakvom se obezbeuje ideoloka koherentnost i stvara sveta krava revolucionarne grupacije pravih vernika. Upravo suprotno, ovaj pokret opredeljen je za uputanja u razliite heterogene oblike otpora i socijalne eksperimente kroz koje bi se direktno isprobali modeli drutvenog organizovanja i uobliavanja jednog slobodnijeg i pravednijeg sveta podlonog imperativu onog zapatistikogpreguntando caminamos (propitujui se napredujemo).3 U tom kontekstu moemo izneti tvrdnju prema kojoj savremeni anarhizam odnosno, alterglobalistiki anarhizam u odreenoj meri iskazuje intencije koje ga pribliavaju neemu to bismo mogli nazvati postmodernim/poststrukturalistikim anarhizmom, odnosno postanarhizmom kako to predlae Sol Njumen (Saul Newman).4 Prema ovom autoru postanarhizam ne bi trebalo da predstavlja nikakav konkretni i koherentni politiki program nego neku vrstu razvijanja antiautoritarne problematike manifestovane kroz genealoki oblik poststrukturalistiko-anarhistikog i/ili anarhistiko-poststrukturalistikog niza teorijskih konflikata i aporija to zapravo znai da je postanarhizam otvoreni
3 Moramo istai da ovaj koncept preispitivanja u pokretu u neku ruku podsea na Mao Cedungovo uverenje o tome da, shodno gvozdenoj nunosti zakona protivurenosti kojim se ukazuje na to da su protivurenosti vene, te zato ne moe biti govora o jednom zauvek uspostavljenom besklasnom i beskonfliktnom poretku, revolucija mora imati permanentni karakter to bi trebalo da znai da je prva revolucija samo uvod u dugu seriju revolucija. 4 Napominjemo da postoje ozbiljni teorijski pokuaji konstituisanja poststrukturalistikog anarhizma (Tod Mej / Todd May) odnosno postanarhizma (Sol Njuman) kao i poststrukturalistike teorije revolucije (Derald Raunig / Gerald Raunig). Ipak, da na putu realizacije ovih intencija stoje izvesne, moda i nepremostive tekoe pokuaemo da pokaemo neto kasnije.

295

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

politiko-etiki projekat dekonstrukcije autoriteta koji se angauje i aktivira sledei emancipatorske intencije i principe poput slobode i jednakosti ali kao prazne oznaitelje otvorene za mnotvo razliitih artikulacija koje se formiraju u toku same borbe (Njumen, internet). Moda se moe rei da se savremeni anarhizam u izvesnoj meri preplie i sa marksizmom/komunizmom Harta (Hardt) i Negrija (Negri). Drugim reima, moda spinozistiko-delezovski marksizam/komunizam Harta i Negrija, koji u potencijalima ontoloke moi mnotva sainjenog od individua/singulariteta, (mnotva koje predstavlja celinu/mreu sainjenu od razlika koje se ne mogu svesti na jedinstveno jedno) vide moi za oslobaanje elje i transformaciju sveta, to takoe predstavlja jednu od teorijsko-refleksivnih referenci alterglobalistikog pokreta upravo sainjenog od mnotva singularnih, mnogostrukih i razliitih subjekata koje spaja elja za suprotstavljanjem neoliberalnom statusu quo kao i elja za eksperimentisanjem sa novim formama konstituisanja zajednica jednakosti, pravde, slobode i istinskih oblika kooperacije i komunikacije odnosno istinske participatorne demokratije. Jer mnotvo, koje ne moe biti redukovano na koherentnu klasu sainjenu od jednog komada koja predstavlja ekskluzivni povesno-svesni revolucionarni subjekat, prema ovoj dvojici teoretiara predstavlja snagu kadru da otelotvori elju/ udnju za demokratijom, tenju svih emancipatorskih pokreta dananjice i tako istinsku demokratiju uini moguom moda po prvi put u istoriji. Kada je re o demokratiji kao zajednikoj tenji/udnji razliitih alterglobalistikih pokreta koji participiraju u okviru Pokreta pokreta moda bi se mogla traiti i njihova eventualna korespondencija sa teorijsko-politikom platformom radikalne demokratije koju su u svojoj knjizi Hegemonija i socijalistika strategija (Hegemony and Socialist Strategy) razvili Ernesto Laklau (Ernesto Laclau) i antal Muf(Chantal Mouffe). Ovim konceptom demokratije ovo dvoje teoretiara pokuali su da razviju zamisao o politikoj pluralnosti koja treba da omogui otvaranje za autonomne prostore u okviru drutva, iz kojih bi se u kontekstu neslaganja sa dominatnim hegemonijskim snagama pruao otpor sveoptem drutvenom konsenzusu kao sredstvu formatiziranja samog drutva. Oni svojom koncepcijom tee ka stvaranju jedne ne-esencijalistike politike koja otvara prostor za mnotvo borbi u smislu priznavanja kontradikcija i autonomija u kontingentnom drutvenom polju u okviru kojeg ne postoji univerzalno reenje, shodno emu bi politiki subjekti, potpuno svesni radikalne kontingentnosti, trebalo da se kroz artikulaciju heterogenih grupacija i interesa povezanih u lance ekvivalencije upuste u borbu ije posledice su neizvesne i iji efekti su upravo zbog radikalne kontingentnosti nepredvidivi.

296

MILORAD GAEVI

POTENCIJALI, PERSPEKTIVE I PROBLEMI REVOLUCIJE I EMANCIPACIJE Uzimajui u obzir zapaanja o alterglobalistikom pokretu kao i aktuelnu krizu neoliberalnog projekta preostaje nam da se upitamo5 da li oblici otpora prevashodno orijentisani na mikropolitike eksperimentalnog isprobavanja mogunosti stvaranja novih nehijerarhizovanih participatorno-demokratskih formi drutvenih odnosa koji se preferiraju u okviru ovog pokreta, sainjenog od mnotva isto tako heterogenih manjih pokreta, zapravo zaista poseduju potencijal koji bi mogao biti oznaen i legitimisan kao potencijal za izvoenje revolucionarnog poduhvata dokidanja kapitalistike konstelacije odnosa i otvaranje prostora za aktualizaciju ideje permanentnog traganja za novim formama ureivanja drutvenih odnosa, traganja koje bi u neku ruku otvorilo mogunosti za neprekidno propitivanje i permanentno izvoenje revolucionarnih poduhvata odnosno poduhvata propitivanja postojeih drutvenih odnosa i formi njihovog ureenja i pronalaenja alternativnih reenja za njihovo transcendiranje? Drugim reima, pitamo se da li centralne intencije, strategije i taktike ovog pokreta poseduju potencijal/mo (u smislu potentia, potencijala/moi/sposobnosti, mogunosti/moi za stvaranje neeg novog) ijom aktualizacijom bi se od pukog otpora spram realnog postojeeg stanja stvari/ drutvenih odnosa prelo na poduhvate otvaranja prostora za pokretanje procesa transcendiranja tog realnog/postojeeg hic et nunc? Da li je ovaj pokret kadar da izazove/proizvede istinski dogaaj provale novog kao stvaranja neeg potpuno drugaijeg? Za izvoenje revolucije koja iri postojei horizont, koja otvara nove mogunosti i vodi ka samoj promeni iskustva o moguem, ka promeni iskustva drutvenog ivota? Da li ovaj Pokret pokreta zaista moe da otvori/stvori prostor za dogaanje postojanja mogunosti novog, drugaijeg i razliitog, kako od onog neposredno postojeeg, aktuelnog i faktikog, ukruenog u fixum vrstog jezgra neizmenjivog konano pronaenog savrenog prirodno-drutvenog poretka, tog gotovog sveta u kome je svaka promena menjanje da se nita ne bi promenilo, da bi se pod krinkom promene uvrstio sam taj poredak najboljeg od svih moguih svetova, tako i od onog revolucijom proglaenog preuzimanja dravnog aparata i zavoenja revolucionarnog terora koji prerasta u permanentni postrevolucionarni teror dok se egzaltirano i pompezno najavljivano iskustvo novog beskonano odlae/projektuje u daleku utopijsku budunost? Dakle, moemo rei da je kljuno pitanje koje se moe postaviti ovom Pokretu pokreta, jedno rekli bismo iekovsko pitanje. Tanije reeno, u kontekstu odreenih
5 Pitanja koja slede bie postavljena sa jedne od moguih taki gledita na problem alterglobalizacijskog pokreta.

297

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

shvatanja Slavoja ieka koji poziva na povratak Lenjinu u smislu zahteva za radikalnim inom, intervencijom i pravljenjem proboja skokom u nepoznato s ciljem stvaranja novih uslova, odnosno sledei shvatanje po kome istinska politika intervencija jeste ona intervencija koja preureuje globalnu politiku matricu i tako redefinie same konture onoga to je mogue ime istovremeno ostvaruje neto to je u okviru datog simbolikog univerzuma izgledalo kao nemogue, moemo se upitati da li koncepti, intencije i strategije primenjivane u praksi alterglobalistikog pokreta zaista poseduju potencijal za transcendiranje aktualne matrice kapitaloparlamentarizma (Badiou) i izvoenje radikalnog/revolucionarnog skoka u nepoznato i upuivanja u eksperimente stvaranja novih uslova? Ako privremeno pretpostavimo da prihvatimo tezu po kojoj alterglobalistiki pokret (ukoliko uopte nastavi da postoji i da se dalje razvija), koji e nastaviti da se isticanjem svoje heterogenosti opire homogenizaciji, u izvesnoj meri jeste inherentno revolucionaran pokret i moe da predstavlja snagu kadru da imperativ bitiprotiv nadopuni inicijativama i konkretnim akcijama za izvoenje revolucionarnih poduhvata eksperimentisanja sa stvaranjem i isprobavanjem novih formi ureenja drutvenih odnosa, pitanja o moguim uincima delovanja pokreta i dalje ostaju na snazi. Drugim reima, realizacija pretpostavljeno inherentno revolucionarnih potencijala alterglobalistikog pokreta zahteva ozbiljno uputanje u reavanje itavog niza veoma komplikovanih pitanja i problema. Na ovom mestu mi emo pokuati da iznesemo nekoliko problema za koje mislimo da predstavljaju smetnju za realizaciju ideja alterglobalistikog pokreta a moda ak i dovode u pitanje njihov revolucionarni potencijal. Jedan od problema nazvaemo problemom globalizacije/univerzalizacije revolucije koji ini jednu problemsku celinu zajedno sa problemom naina zauzimanja/preuzimanja/ispunjavanja praznog mesta subjekta revolucije, onog subjekta koji treba da globalizuje/univerzalizuje revoluciju. Ovaj problem mogao bi se artikulisati kroz sledee pitanje. Ako na tragu Harta i Negrija pretpostavimo da razliiti pokreti unutar Imperije6 ine mnotvo koje je sainjeno odsingularnih, mnogostrukih i razliitih subjekata,7 a koje predstavlja potencijalnog kandidata
6 Pojam Imperija u ovom radu koristimo u smislu koji mu pridaju Majkl Hart i Antonio Negri (Michael Hardt / Antonio Negri) u knjizi istoimenog naslova.U tom kontekstu, pojam Imperija piemo velikim slovom. 7 Na ovom mestu moemo postaviti i pitanje koje je Homi Baba (Homi Bhabha) analizirajui neke postavke Stjuarta Hola (Stuart Hall) postavio u svojoj knjizi Smetanje kulture: Mogu li se takvi podeljeni subjekti i diferencirani drutveni pokreti, koji pokazuju ambivalentne i podeljene oblike identifikacije, predstaviti u kolektivnoj volji koja na osoben nain ponavlja Gramijevo naslee prosvetiteljstva i njegov racionalizam(Baba, 2004: 66)? S tim u vezi zgodno je referirati i na Hartovo i Negrijevo pitanje kako u revolucionarnu mainu u isto vreme spregnuti nematerijalne radnike u razvijenim zemljama Zapada i klasini industrijski proletarijat u zemljama Treeg sveta.

298

MILORAD GAEVI

za zauzimanje/ispunjavanje praznog mesta subjekta revolucije, dakako decentriranog i heterogenog subjekta, moemo se pitati kada e i kako ovo diverzitetno, mnogostruko i pluralno mnotvo, odnosno ovaj decentrirani heterogeni subjekt, zauzeti/ispuniti prazno mesto subjekta revolucije tako da pokrene revolucionarnu mainu a da je zatim i proiri, globalizuje i univerzalizuje? Ako pokuamo da se izrazimo reima prilagoenijim mikropolitikim strategijama alterglobalistikog pokreta, moemo se upitati na koji nain je mogue ak i ako pretpostavimo da heterogeni i raznorodni singulariteti diverzificiranog mnotva lako mogu pronai zajedniki interes (ukidanje kapitalizma, otelotvorenje udnje za participativnom demokratijom) koji e predstavljati taku njihove konvergencije i moda ak i privremene homogenizacije kojoj se inae Hart i Negri odluno protive smatrajui da upravo u heterogenosti mnotva lei njegova najvea snaga emancipovati/mobilizovati nove potencijalne aktere/subjekte (koji e nastaviti da zauzimaju/ispunjavaju prazno mesto subjekta revolucije to podrazumeva artikulisanje kolektivne volje, irenje mnotva, poveavanje njegove za revoluciju neophodne kritine mase) mikropolitikog eksperimentisanja sa novim socijalnim formama (eksperimentalna isprobavanja konstitutivne moi) tako da se ovi poduhvati i dogaaji provale novog neprestano ire i poveavaju kritinu masu sve do konane univerzalizacije revolucije koja bi podrazumevala napade na Imperiju na gotovo svim njenim takama, ili bar na najveem moguem broju taaka pri emu, s obzirom na postavku Harta i Negrija po kojoj je u trenutku kada je mo svugde i nigde odnosno kada Imperija funkcionie bez centra i bez centralnog upravljanja, upravo dovoljno napadati Imperiju sa svakog mesta i na svakom mestu, nije bitno gde se odigravaju ti napadi?8 Drugim reima, ini nam se da pripadnici alterglobalistikog pokreta, osim to nisu dovoljno panje posvetili jasnom identifikovanju konkretnih/praktinih poteza koji treba da predstavljaju nosioce prevratnikog dogaaja kvalitativnog skoka/ prelaza sa mikropolitike otpora na mikropolitike eksperimentalnog isprobavanja konstitutivne moi, odnosno, ako stvari posmatramo kroz prizmu Raunigove poststrukturalistike teorije revolucije, aktivnosti koje treba da pokrenu revolucionarnu mainu meusobnog preplitanja njene tri komponente (pobuna, permanentni otpor, konstitutivna mo), nisu u razmatranje uzeli problem naina povezivanja heterogenih subjekata unutar pokreta usmerenim u pravcu artikulacije
8 Nae insistiranje na potrebi za nekom vrstom univerzalizacije revolucije u smislu njene globalizacije u izvesnom smislu oivljava stare sukobe na levici. Naime, ovo nae insistiranje u izvesnoj meri ponavlja argumente Trockog koje je izneo uokviru tzv.teorije permanentne revolucije. Uostalom, shvatanje o neminovnosti univerzalizacije revolucije kao preduslovu za njenu realizaciju svakako potie jo od Marksa. Pomenimo samo stav iz Nemake ideologije gde Marks i Engels piu: Komunizam je empirijski mogu samo kao delo vodeih naroda odjednom i istovremeno, to pretpostavlja univerzalni razvitak proizvodne snage i sa njim povezanog svetskog optenja (Marks, Engels 1964: 33).

299

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

lanaca ekvivalencije kao konvergirajue take uspostavljanja koordinacije s ciljem zauzimanja/ispunjavanja praznog mesta subjekta revolucije tanije reeno subjekta njene globalizacije i univerzalizacije.9 Da razjasnimo: po nama, ostaje nejasno da li pripadnici ovog pokreta smatraju da oni i samo oni predstavljaju snagu sasvim dovoljnu i kadru da se upusti u pokretanje revolucionarne maine koja e potom u irokim masama probuditi elju za slobodom i otvoriti prostor za lanac dogaaja kojim e, da opet upotrebimo terminologiju Harta i Negrija, globalno mnotvo konano postati sposobno da vlada samim sobom. Osim toga moemo se pitati ovog puta pretpostavljajui da s obzirom na nedostatak slobode i teak ekonomski poloaj stanovnitva zemalja Treeg sveta eventualno ne bi bilo neoekivano buenje revolucionarnih pobuda ovih ljudi koji su i dalje prezreni na svetu i koji ne mogu izgubiti nita osim okova da li bi zaista bilo lako probuditi/stvoriti kritinu revolucionarnu masu meu graanima najrazvijenijih zapadnih zemalja i/ili hart-negrijevskim intelektualno-konceptualnim nematerijalnim radnicima bez obzira na pretpostavku o faktiki ontolokoj potentia imanentnoj samom mnotvu? Takoe bi se moglo postaviti pitanje da li u kontekstu ma koliko anarhistikog opredeljenja odreenog pokreta uvek postoji latentna opasnost iskrsavanja koncepta posredovanja/reprezentacije u smislu da se pretpostavlja postojanje odreene grupe koja predstavlja, zastupa i vodi interese potlaenih to se u dosadanjoj istoriji revolucionarnih borbi u velikoj meri pokazalo pogubnim (socijaldemokratski reformizam, lenjinistika diktatura nad proletarijatom, negativni uticaj staljinizma u panskom graanskom ratu, maoistika diktatura, komunistika partija Jugoslavije kao rasadnik nove birokratske klase itd). Da bismo stvari dodatno razjasnili pokuajmo da ih konkretizujemo. ini nam se da u okviru alterglobalistikog pokreta ne postoji jasno artikulisana predstava o nainima stvaranja pretpostavki/otvaranja mogunosti za primenu novih drutvenih modela na primer modela participatorne demokratije odnosno eksperimentisanja sa socijalnim formama. Tako na primer ostaje nejasno kako pripadnici ovog pokreta nameravaju da primene, recimo zapatistiki model organizovanja zajednice na prostoru zemalja visokorazvijenog sveta? Drugim reima, kao kljuno pitanje namee se pitanje kako, po ugledu na zapatiste, irom planete stvoriti alternativne prostore izvan mree moi Imperije? Jer ak i ako poemo od pomenutog poststrukturalistikog koncepta revolucije koji, sledei ideju Antonija Negrija o savremenoj revolucionarnoj praksi koja treba da se sastoji od svakodnevne insurekcije (pobune), permanentnog otpora i konstitutivne moi, u svojoj knjizi Umetnost
9 Uostalom Hart i Negri sami istiu da u ovom trenutku ne mogu da ponude neka konkretna reenja.

300

MILORAD GAEVI

i revolucija pokuava da razvije Gerald Raunig nastojei da pokae kako revolucionarna maina treba da funkcionie tako da ove njene tri komponente ne mogu biti razumevane i tretirane kao tok u vremenskom sledovanju tako da na poetku mora da sledi otpor pa revolt a zatim izgradnja novog drutva ve da nasuprot tome treba shvatiti da se ove tri komponente razvijaju kao proces koji se provlai kroz razliite viestruko izlomljene prostore, povezujui ih na jednoj imanentnoj ravni, jedne kraj drugih jedne u drugima, tako da se ne mogu razlikovati (Raunig 2006: 36), pitanje naina izvoenja samog pretpostavljeno revolucionarnog ina ustanka, uprkos tome to se moemo sloiti da revolucija ne sme biti svedena samo na ustanak, i dalje ostaje na snazi. Jer kako god da se postave stvari, nekakav ustanak se a kako je to svojevremeno istakao Robespjer(Robespierre), ne moe biti revolucije bez revolucije (Robespjer je u govoru uperenom protiv irondinaca odranom dana 4.11. 1792. postavio uveno pitanje:Graani, da li biste eleli revoluciju bez revolucije?) u nekom trenutku ipak mora izvesti, a onda se postavlja pitanje kako?10 Drugim reima, moemo se pitati da li stvaranju alternativnih prostora mora da prethodi oruani ustanak kao to je to bio sluaj u ijapasu, bez obzira na to da li e taj ustanak istovremeno podrazumevati preplitanje dve komponente revolucionarne maine: komponentu otpora i eksperimentalnog isprobavanja konstitutivne moi? A ako treba izvesti oruani ustanak da li to onda znai da je upotreba nasilja legalno sredstvo borbe protiv pankapitalistikog poretka? Osim toga moemo se upitati i kako bi reagovala Imperija? ta ako bi njen odgovor na pokuaj eksperimentisanja sa socijalnim formama bio brutalan? ta ako osveta sistema usledi veoma brzo i bude veoma brutalna? ta ako sistem pokua da krvavim akcijama ugui otpor zajednica nastalih eksperimentalnim isprobavanjem konstitutivne moi kao to su svojevremeno neki drugi vladajui sistemi guili otpor pripadnika Pariske komune ili Krontatske pobune da navedemo samo neke od mnogobrojnih istorijskih primera? U kontekstu svih ovih pitanja moda bi se mogao izvesti zakljuak koji ukazuje na to da pripadnici alterglobalistikog pokreta, ba poput Hart-Negrijeve teorije kao sa intencijama i praksama ovog pokreta u najveoj meri korespodentne teorije,
10 Eventualno reenje je oslanjanje na koncept/teoriju TAZ-a (eng.Temporary Autonomous Zones) koju je razvio politiki publicista, pisac i pesnik Hakim Bej (Peter Lamborn Wilson), a prema kojoj strategije otpora spram vladajueg poretka/sistema treba da napuste koncept revolucije da bi se orijentisale na ustanak kao odreenu vrstu gerilske operacije pobune kojom se oslobaa izvesno/jedno podruje (vremena, teritorije, imaginacije) na kojem se stvara privremena autonomna zona koja zatim nestaje da bi se nakon izvesnog vremena pojavila na nekom drugom mestu i u nekom drugom vremenu a pre nego to poredak uspe da je uniti. Uostalom Bejova koncepcija je u velikoj meri uticala na pokrete (skvoterski pokret i pokret ilegalnih urki iz kojeg se razvio pokret za povraaj ulica, RECLAIM THE STREETS, skraeno RTS) koji participiraju u alterglobalistikom pokretu.

301

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

implicitno svakako odustaju od klasinog koncepta revolucije koju predvodi, sprovodi i realizuje privilegovani subjekt revolucije/revolucionarni subjekt poput industrijskog proletarijata. Dodue, na sceni postoje pokuaji razrade drugaijeg i novog koncepta revolucije poput one vrste teorije koji je Raunig nazvao poststrukturalistikom teorijom revolucije pri emu prema naem miljenju taj koncept ne nudi adekvatne i konkretne odgovore na pitanje kako u praksi primeniti ovaj koncept revolucije. Dakle, upravo etabliranjem pojma mnotva kao centralnog teorijskog pojma ali i realizatora praktinih intencija i akcija promene vladajue neoliberalne konstelacije odnosa11 dolazi do promene kursa u smislu da su stari koncepti revolucije u velikoj meri odbaeni pa su utoliko i naa pitanja u odreenoj meri ve u startu promaila metu. U tom kontekstu moemo konstatovati da ovaj pokret u izvesnom smislu vodi borbu na dva fronta. Na prvom frontu on na neki nain pokuava da revolucionie samo etablirano shvatanje revolucije kao oruane pobune koja intendira ka preuzimanju vlasti nad dravnim aparatom (ime se potvruje teza o anarhistikom karakteru ovog pokreta) i to prevashodno na prostoru jedne drave/nacije tj. nacionalne drave pri emu se pretpostavlja da nosilac revolucionarnog ustanka treba da bude klasini proletarijat, naravno predvoen avangardom koja ga osveivanjem upravo od revolucionarnog subjekta po sebi transformie u univerzalni revolucionarni subjekt za sebe to je, ak i da se prihvati kao eventualno reenje, u dananjem globalizacijskom/geopolitikom kontekstu karakterisanom gubljenjem znaaja dravne suverenosti za raun Imperije iji centri moi su difuzni i nalaze se istovremeno i svugde i nigde, kao i, markuzeovski reeno, gotovo potpunom integracijom najveeg dela u klasinom smislu poimanog proletarijata u okvire kapitalistikog ideolokog kruga ve uveliko problematian i verovatno nedelotvoran koncept. Istovremeno na drugom frontu pokret mora da rei pitanja koja se odnose na otkrivanje konkretnih reenja u pogledu iznalaenja modusa samog naina izvoenja i realizacije neke vrste novih revolucionarnih poduhvata kao preduslova izvoenja i realizacije eksperimenata sa novim socijalnim formama. Kada se sve uzme u obzir moe se izneti teza po kojoj se ispostavlja da se najvei broj pripadnika alterglobalistikog pokreta zapravo oslanja na ak i od strane samog Marksa inicirane predstave i nadanja o fazi u razvoju kapitalizma nakon koje
11 Na ovom mestu moe biti postavljena teza koju bi svakako trebalo dodatno ispitati a prema kojoj se na pojmu mnotva u teorijskom smislu insistira imajui u vidu da ono korespondira veoma vanom pozicijom imanencije nasuprot subjektu koji je u filozofskoj tradiciji uglavnom povezan sa pojmovima supstancijalizacije i transcendencije (Hart i Negri) dok u praktinom smislu ovaj pojam ima prednost s obzirom na to da korespondira sa idejama participativnog uea heterogenih grupa u odluivanju u okviru zajednice, za razliku od insistiranja na povlaenom subjektu (industrijski proletarijat) koji predvodi, realizuje i ostvaruje revoluciju.

302

MILORAD GAEVI

e gotovo spontano doi do njegovog raspada (npr. razvitak proizvodnih snaga koji e prevazii okvire postojeih kapitalistikih proizvodnih odnosa, zakon o padu profitne stope, itd.) koje su kulminirale u vreme Druge internacionale kada su ovakvi stavovi zvanino kodifikovani i etablirani na pozicije dominantne teorijskopolitike pozicije. Da li onda na tragu Dorda Sorela (Georges Sorel) moemo rei da su ovakve predstave jedan od oblika marksistikog mita? Drugim reima, moemo se samo upitati da li se u nekoj vrsti paskalovske opklade12 moemo kladiti na to da e se kapitalizam raspasti sam od sebe? Ipak, prethodno postavljenim pitanjem (pitanjima) dolazimo do jedne od najproblematinijih taaka alterglobalistikog pokreta. Problem moemo prepoznati u knjizi Naomi Klajn (Naomi Klein) Ne logo. U ovoj knjizi, koju mnogi nazivaju antiglobalistikom biblijom, autorka pokuava da polazei od analize jedne, kako sama kae bezazlene ideje koju su razvili teoretiari menadmenta sredinom osamdesetih: uspenim korporacijama na prvom mestu treba da bude proizvodnja robnih marki, brendova, a ne robe (Klajn 2002: 27) ukae na konsekvence koje je primena ove ideje izazvala u svim sferama ivota, kao i da predstavi razvoj alternativnih pokreta koji pokuavaju da se suprotstave ovoj tiraniji brendova, koji planetu zemlju pretvaraju u Brand New World, ali i da predstavi oblike otpora kadre da se suprotstave tiraniji brendova. Na samom poetku knjige njena autorka iznosi sledei stav: Ova knjiga zasniva se na jednostavnoj pretpostavci: to vei broj ljudi bude otkrivao tajne robnih maraka koje sainjavaju globalnu mreu logoa, njihova indignacija e usloviti pojavu sledeeg velikog politikog pokreta, ogromnog talasa otpora neposredno usmerenog protiv transnacionalnih korporacija, naroito onih ije su marke najprepoznatljivije (Klajn, 2002: 1617). A nakon to je ovu na poetku knjige iznetu tezu putem opisa i analiza uspeha nekih akcija u borbi protiv nekih od najreprezentativnijih
12 Lisjen Goldman (Lucien Goldmann) smatrao je da opklada na to da istorija ima znaenje i svrhovitost predstavlja osnovu marksistike epistemologije. On marksizam vidi kao vrstu religije oveka i oveanstva, dakako religije bez boga. Nemaki filozof Ernst Bloh (Ernst Bloch) takoe je pokuavao da u hebrejskoj eshatolokoj tradiciji i jeretikom hrianstvu pronae revolucionarne elemente i da ih na taj nain povee s marksizmom s tim to za razliku od Goldmana on to pokuava da uradi preko kategorije nade kao temeljnog pojma njegove filozofije. U poslednje vreme Alan Badju (Alain Badiou) i Slavoj iek takoe pokuavaju da izvre artikulaciju hrianske tradicije i sopstvenih teorijskih pozicija. Badju nastoji da intencije univerzalizacije istine koje apostol Pavle izveo iskazujui vernost dogaaju Hristovog uskrsnua dovede u vezi sa sopstvenim pokuajima zasnivanja teorije dogaaja, subjekta i istine, dok iek pokuava da afirmie revolucionarno delovanje koje bi se ugledalo na hrianski princip zajednice verujuih. Imajui u vidu navedene pokuaje povezivanja marksizma sa hrianstvom paskalovska opklada izgleda nije neto strano samoj marksistikoj tradiciji. Ova opklada je oigledno i danas na snazi! Izgleda da nije mogue biti marksista/komunista/anarhista bez vere i nade?

303

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

brendova u izvesnoj meri opravdala/potvrdila ona se pita: Ali ako je mogue posustajanje jednog brenda, onda je zamislivo da se to moe dogoditi i sa celokupnom strategijom brendiranja: jednom, kad se odreena koliina brendiranja urezala u kulturu, oni meu nama koji su brendirani zahvaljujui kompanijama Najk, Volmart, Tommy Hilfiger, Majkrosoft, Dizni, Starbaks ili nekoj drugoj, poee da se okreu ne samo protiv ovih i slinih logoa, ve i protiv kontrole korporacija nad prostorom koji nam pripada i mogunostima izbora koje imamo. Moda postoji trenutak kada koncept brendiranja dostie taku zasienja i kada se protiv napad ne usmerava direktno na proizvod koji je naglo izaao iz mode nego na multinacionalke koje stoje iza brendova(Klajn, 2002: 247248). Ipak da bi se uopte mogli ostvariti uspesi u borbi sa brendovima/multinacionalnim korporacijama prethodno se moraju odbaciti stavovi/teorije odnosno sistem verovanja koji na javnost gleda kao na krdo stoke koja se hrani reklamama, i koja se dri u zarobljenitvu zahvaljujui hipnotikim inima komercijalne kulture(Klajn, 2002: 382). Drugim reima, ova autorka smatra da je potrebno uputanje u proces obavetavanja javnosti o uincima primene strategije brendiranja s ciljem aktiviranja pasivnih graana transformisanih u puke konformistike konzumente putem koga bi se depolitizovani graani/subjekti na izvestan nain isprovocirali za participaciju u konstituisanju politikih i aktivistikih pokreta otpora kolonizaciji svih aspekata ivota od strane multinacionalnih korporacija. To istovremeno znai da ona pretpostavlja da je itekako mogue delovati na svest prosenog graanina koji je u aktuelnom civilizacijskom trenutku pretvoren u konzumenta koji uiva u blagodatima potroakog raja drutva spektakla, a koji po njoj uprkos tome ipak poseduje poseduje potencijale zajednitva, empatije, drutvenog angaovanja koje je mogue aktualizovati/realizovati ukoliko ovi konzumenti odnosno depolitizovani i pasivni graani/subjekti, budu pozvani od strane antikorporacijski orjentisanih pokreta koje bi putem organizovanih akcija razliitih vidova pokuale da demistifikuju politiku brendiranja koja je obavijena aurom svetlosti.13 Reju, Klajn polazi od pretpostavke po kojoj e porast stepena infor13 Moe se rei da stavovi ove autorke u izvesnoj meri korespondiraju sa teorijskim postavkama studija kulture po kojima publika koja konzumira sadraje masovne kulture predstavlja publiku koja aktivno recipira i dekodira/deifruje instruirane kulturne kodove ime pripadnici ove teorije osporavaju pesimistine postavke u pogledu uticaja kulturne industrije pre svega pripadnika kritike teorije drutva, to kulminira u radovima Dona Fiska (John Fiske). Tanije reeno, iako Klajn smatra da masovna kultura u izvesnom smislu negativno utie na graane ona istovremeno smatra da graani poseduju potencijale za aktivnu recepciju i dekodiranje/deifrovanje kulturnih kodova. Ovakvim pristupom ona zapravo ponavlja stavove francuskog teoretiara Miela de Sertoa (Michel de Certau) koji je kritikovao Burdijeove i Fukoove (Foucault) pesimistike postavke o nemogunosti suprotstavljanja niih klasa spram dominantnih institucija i hegemonih diskursa protivstavljajui im postavke o svakodnevnim subverzivnim praksama pomou kojih se potinjeni putem voenja politike svakodnevnog ivota suprotstavljaju poretku.

304

MILORAD GAEVI

misanosti javnosti o negativnim aspektima i uincima brendiranja izazvati talas otpora prema multinacionalnim korporacijama koje su generatori i glavni nosioci ne samo procesa brendiranja nego i itavog postindustrijskog/postfordistikog kapitalistikog sistema. Sledei postavke koje je predstavila Klajn, moemo izneti jo jedan prigovor na raun alterglobalistikog pokreta. Naime, mi smatramo da je jedan od osnovnih problema postavke o otporu kako Naomi Klajn tako gotovo svih pripadnika alterglobalistikog pokreta (ako uzmemo u obzir na stav o korespondenciji stavova Klajn i veine pripadnika alterglobalistikog pokreta sa postavkama studija kulture onda moemo rei da problematizacijom njihove postavke istovremeno implicitno problematizujemo stavove i postavke studija kulture) preterano, nekritiko i nereflektovano poverenje u mogunost da se veoma lako moe promeniti svest prosenog graanina (kada ovo kaemo ne mislimo da se ta svest uopte ne moe promeniti)14 u dananjem kapitalistikom konzumerizmu svedenog na prosenog potroaa koji je uauren u svoju komformistiku ljusku kontaminiran i indoktriniran ispraznim sadrajima lake zabave, izmanipulisan sistematskim utuvljivanjem konstruisanih lai koje se prodaju za istinu pomou koje se kupuje pristanak na sve. Optimistiko poverenje u graanina koji nakon pozivanja od strane onih koji ga obavetavaju o negativnim uincima kapitalistikih poduhvata i projekata vrlo lako moe biti repolitizovan spremno stupajui u borbu za odbranu javnog prostora, slobode izbora, ekolokih standarda, manjinskih i radnikih prava, isto tako spreman da radikalno promeni uobiajeni nain ivota, uvreena shvatanja, obiaje i navike, uprkos svim eljama koje se, ma kako to udno izgledalo u ovom postmodernom ili post-postmodernom trenutku, oigledno batine na prosvetiteljskim pretpostavkama o mogunosti da se svaki ovek osvesti, emancipuje i oslobodi od svih dogmi, tabua i predrasuda nakon ega e moi da postupa u skladu sa Kantovim sapere aude, svakako predstavlja verovatno problem prvog reda od ijeg promiljanja u velikoj meri zavisi ishod eventualnih borbi protiv vladajueg sistema.15 O teini i kompleksnosti ovog problema svedoe brojna preispitivanja
14 Ako bismo nastavili da insistiramo na kategoriji svesti na tragu nekih postavki Lisjena Goldmana onda bismo mogli rei da ne smemo meati stvarnu svest i moguu svest. Drugim reima, moramo voditi rauna da je stvarna svest prosenog graanina oblikovana delovanjem ideolokih dravnih aparata pre svega masovnih medija shodno emu je veoma teko dostizanje stepena maksimuma mogue svesti. O pojmu mogue svesti videti u knjizi Lisjena Goldmana Humanistike nauke i filozofija. 15 Na ovom mestu s punim pravom moglo bi se postaviti pitanje ne problematizuje li ovaj stav o oslanjanju alterglobalistikog na neke prosvetiteljske postavke nau karakterizaciju ovog pokreta kao postmodernog anarhizma kao i intencije odreenog broja teoretiara usmerene u pravcu poststrukturalistikog (re)konstruisanja savremenog anarhizma (postanarhizam/poststrukturalistiki anarhizam)? Odgovor baziran na postavkama postanarhizma bio bi da je moda potrebno dovesti u pitanje i samu ideju o slobodnom federal-

305

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

problema dobrovoljnog ropstva ljudi, od De la Boesijeve (tienne de La Botie) Rasprave o dobrovoljnom ropstvu zatim brojnih knjievnih inkarnacija ovog problema poput onog uvenog pitanja o tome da li su ljudi moda precenjeni koje je Veliki inkvizitor u romanu Braa Karamazovi F. M. Dostojevskog uputio Hristu, pa sve do zapaanja o ljudima koji se bore za ropstvo kao da je u pitanju spas koja na tragu Spinoze i Vilhelma Rajha (Wilhelm Reich), Delez (Deleuze) i Gatari (Guattari) iznose u zajedniki napisanom delu Anti-Edip. U tom kontekstu naveemo upravo nekoliko redova iz Delez-Gatarijevog Anti-Edipa. Delez i Gatari piu sledee: Zato osnovni problem politike filozofije ostaje onaj koji je Spinoza umeo da postavi (i koji je Rajh [Reich] ponovo otkrio): Zato se ljudi bore za svoje ropstvo kao da je u pitanju njihov spas? Kako dolazi do toga da se vie: Jo vie poreza! Manje hleba! Kao to kae Rajh, nije udno to jedni ljudi kradu, to drugi trajkuju, ve pre to to gladni ne kradu uvek i to eksploatisani ne trajkuju stalno: to ljudi ve vekovima podnose eksploataciju, poniavanje, ropstvo, toliko da ih ele ne samo za druge, ve i za sebe? (Delez; Gatari, 1990: 25). Postavljajui ova pitanja mi nikako ne elimo da se priklonimo hobsovskoj tradiciji pesimistike apsolutizacije zla u ljudskoj prirodi , iako u ovom trenutku moda delimo Adornovo shvatanje izneseno povodom Frojda, shvatanje po kome oni koji pripadaju tradiciji apsolutizovanja zla u ljudskoj prirodi zapravo mnogo bolje odraavaju prevladavajuu zbilju nego oni koji gaje pozitivan optimizam (cit. prema: Dej, 1982: 172), ve samo pokuavamo da ukaemo na kompleksnost situacije izazvane vekovima indoktrinacije i sistematske represije nad ljudima koja je kulminaciju doivela u vremenu sistematske masmedijske proizvodnje pristanka i kontrole misli (Chomsky).16 Drugim reima, iznosimo neke kritike prigovore, pokuavajui da sugeriemo kako se u promiljanju naina borbe protiv tako monog i lukavog protivnika kakav je savremeni kapitalizam eksploatacije svega postojeeg koji, kako nas tome ui istorijsko iskustvo, vrlo lako svaku subverziju pretvara u konverziju nikako ne smemo uljuljkati u samodopadnosti sopstvenim
no-komunalnom udruivanju na utrb artikulisanja anarhizma tj. postanarhizma kao otvorenog politikog projekta dekonstrukcije autoriteta. Meutim, u tom sluaju se gubi u anarhizmu prisutna imanentna utopijska dimenzija koja podrazumeva projekat stvaranja novog drutva generisanog odozdo. 16 U prilog tekoi problema koji smo pokuali da izloimo vredi navesti jedan zanimljiv stav Herberta Markuzea koji je ovaj autor izneo kritikujui postavke neofrojdovskog revizionizma u epilogu svoje knjige Eros i civilizacija. Naime, u ovom svom delu Markuze pie sledee: U doba totalitarizma, kad je individuum, tako potpuno postao subjekt-objekt manipulacije, da je zdravoj i normalnoj osobi, ak i sama ideja o razlici da se bude za sebe i za druge postala besmislena, u vrijeme kada svemoni aparat kanjava zbiljski nekonformizam porugom i porazom - u takvoj situaciji neofrojdovski filozof govori individuumu da bude svoj i za sebe(Marcuse 1985: 232). Na ove Markuzeove stavove moemo samo dodati da ni danas situacija sigurno nije bolja ukoliko nije i gora.

306

MILORAD GAEVI

idejama i strategijama otpora jer bi nas to odvelo pravo u naruje ideologije koja nas odreuje i interpelira ne dozvoljavajui nam da prevaziemo njen horizont koji postaje granica i mera naih shvatanja. Reju, bespogovorno poverenje u graanina koji se vrlo lako moe pretvoriti u politikog subjekta koji e kroz ukljuivanje u mikropolitike prakse eksperimentalnog isprobavanja novih formi zajednica participatorne demokratije kapitalizam isterati sa svetske pozornice predstavlja simplifikaciju u odnosu na aktuelno stanje karakterisano moda najveim stepenom, da iskoristimo termin aka Kamata (Jacques Cammate), pripitomljenosti oveanstva uslovima i pravilima kapitalistikog sistema i zato zajedno sa svim ostalim pitanjima koje smo izneli i problemima koje smo otvorili mora postati predmet intenzivnih rasprava, pri emu se nikako ne sme odustati od politike emancipacije graana; samo je potrebno izbeiprenaglaavanje jednostavne realizacije same politike emancipacije. Emancipacija i to radikalna u smislu njene transgresivnosti u odnosu na vladajui sistem dakako, treba da predstavlja osnov politike, strategija i praksi antikapitalistikih pokreta. Mi smatramo da je problem u tome to radikalnu emancipaciju u ovom trenutku nije lako sprovesti u delo, shodno emu insistiranje na njenoj jednostavnoj realizaciji zapravo moe da prui iluziju o njenom prisustvu na sceni iako je uglavnom nema.17 Treba shvatiti da politika radikalne emancipacije uprkos urgentnoj potrebi njene hic et nunc realizacije oigledno zahteva godine istrajnog delovanja u kojem kao subjekti moraju da uestvuju oni koji su u kapitalistikom poretku samo puki objekti nad kojima se upravlja.18 U tom kontekstu i na tom tragu zakljuujui ovu kratku raspravu o alterglobalistikom pokretu i eventualnim revolucionarnim potencijalima ovog pokreta citiraemo Deralda Rauniga koji u svojoj knjizi Umetnost i revolucija povodom iekovog insistiranja na povratku Lenjinu pie sledee: Dakle, ako iekova knjiga predstavlja pokuaj da se ponovi Lenjin, upravo onaj Lenjin koji je nestao iza
17 U kontekstu ovih navoda moemo rei da je insistiranje na tome da veliki broj ljudi svakodnevno deluje subverzivno spram sistema karakteristino kako za pripadnike studija kulture tako i za N. Klajn u velikoj meri prua iluziju o tome da se svakodnevno sprovode politike emancipacije ime se zapravo izbegava insistiranje na radikalnoj emancipaciji iji efekti ne smeju biti svedeni na svakodnevne subverzije koje remete funkcionisanje vladajueg sistema nego moraju teiti ka ukidanju sistema kao takvog. U ovom radu pod pojmom radikalne emancipacije upravo podrazumevamo emancipaciju koja intendira prevazilaenju kapitalistikog sistema ime je razlikujemo od emancipacije unutar sistema. 18 Zarad potkrepljenja ove tvrdnje bismo mogli da uvedemo u igru jednu opservaciju koja dolazi sa scene praksis filozofije, a koja znatno komplikuje stvari i otvara nova pitanja. Naime, u svom radu Filozofski pojam revolucije Gajo Petrovi pie sledee: Radikalna promjena drutva, koja ukida sve oblike eksploatacije, ne moe se izvriti samo mijenjanjem drutvenih struktura. Mijenjanje drutvenih struktura nije mogue bez promjene ovjeka.Preobraavanje drutva i stvaranje novog ovjeka mogui su samo kao dvije strane istog procesa.Stoga je neopravdano da se naziv revolucija rezervira za samo jedan aspekt tog jedinstvenog procesa.Revolucija je ime za radikalan preobraaj ovjeka i drutva. Revolucija u punom smislu, socijalistika revolucija, ukida samootuenje stvarajui istinski ljudsko drutvo i ovjenog oveka (Petrovi 1986: 76).

307

3. B

ALTERGLOBALISTIKI POKRET I REVOLUCIJA?

proliferovanih dogmi marksizma-lenjinizma, onda bih ja iao jo dalje insistirajui na poenti, da se radi o tome da se ponovi Lenjin-diskurs onaj diskurs koji je nastao u Evropi pre svega u godinama izmeu dveju revolucija, 1905. i 1917. nipoto ne u spisima samog Lenjina, nego u debatama oko Druge internacionale, socijaldemokratije i radnikih sindikata, oko odnosa izmeu socijalistikih i anarhistikih pokreta, oko boljevika i menjevika, oko prikladnih organizacionih formi, oko avangardne partije i diktature proletarijata, oko odnosa spontanih akcija i kadrovskog organizovanja, oko proleterskog i politikog masovnog trajka, puno se toga artikulisalo to bi danas bilo vredno da bude ponovljeno ili barem da svesno ne bude ponovljeno (Raunig, 2006: 27). Kako bi to rekao sam Slavoj iek, pre nego to je izveo revoluciju Lenjin je studirao Hegelovu Nauku logike. Drugim reima, da bismo promenili svet moramo ponovo da ga tumaimo. Ponimo iznova, rekao bi Alen Badju! Na kraju nam moda ne preostaje nita drugo nego da ponovimo uvenu Gramijevu krilaticu prema kojoj moramo da gajimo pesimizam intelekta i optimizam volje! Jer moda, kako bi to rekao iek, katastrofu kapitalizma ipak moemo zaustaviti samo istim voluntarizmom tj. naom slobodnom odlukom da se suprotstavimo istorijskoj nunosti (iek, 2008b: 5).

308

MILORAD GAEVI

LITERATURA:
Baba, Homi (2004), Smetanje kulture, Beograd: Beogradski krug. Bej, Hakim (2003), Temporalna autonomna zona, Beograd: CSU. Bokovi, Aleksandar (prir.) 2000 Digitalni partizani Izbor tekstova, Beograd: CSU. Delez, il, Gatari, Feliks (1990), Anti-Edip, Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Dej, Martin (1982), Dijalektika imaginacija, Svjetlost Sarajevo/Globus Zagreb, 1982. Def, Ili (2007), Kovanje demokratije Istorija levice u Evropi 18502000., Beograd: Fabrika knjiga. Grami, Antonio (1980), Filozofija istorije i politike, Beograd: Slovo ljubve. Hart, Majkl, Negri Antonio (2005), Imperija, Beograd: Izdavaki grafiki atelje M. Klajn, Naomi (2002), Ne logo, Beograd: Samizdat B92. Marks, Karl, Fridrih Engels (1964), Nemaka ideologija, Beograd: Kultura. Marks, Karl (1979), Kapital, Beograd: Prosveta i Bigz. Marcuse, Herbert (1989), ovjek jedne dimenzije, Sarajevo: Veselin Maslea i Svjetlost. Marcuse, Herbert (1978), Kraj utopije/Esej o osloboenju, Zagreb: Stvarnost. Marcuse , Herbert (1985), Eros i civilizacija, Zagreb: Naprijed. Newman Saul, The Politics of Postaanarahcizm, (internet) dostupno na : http://www. scribd.com/doc/15122704/The-Politics-ofPost-Anarchism-by-Saul-Newman (pristupljeno 1. novembra 2010). Petrovi, Gajo (1986), Miljenje revolucije, Zagreb i Beograd: Naprijed, Nolit. Raunig, Gerald (2006), Umetnost i revolucija: (umetniki aktivizam tokom dugog 20. veka), Novi Sad: Futura publikacije. Spivak, Gajatri akravorti (2003), Kritika postkolonijalnog uma, Beograd: Beogradski krug. iek, Slavoj (2008a) Ispitivanje realnog, Novi Sad: Akademska knjiga. iek, Slavoj (2008b) udovinost Hrista, Beograd: Otkrovenje.

309

3. B

DIREKTNA DEMOKRACIJA OD PROTESTA DO IRE POLITIKE BORBE

TONI PRUG*

DIREKTNA DEMOKRACIJA OD PROTESTA DO IRE POLITIKE BORBE

Kada u najveoj politiko-ekonomskoj sili svijeta 45 od 312 milijuna ljudi prima socijalnu pomo za hranu,1 a jo k tome veliki broj istih radi tj. od plae se ne mogu prehraniti,2 kada se maksimalna duina primanja pomoi za nezaposlenost nekoliko godina za redom produuje unedogled, ini se logino da je ekonomska kriza centralni uzrok vala prosvjeda koji se pojavljuju na gotovo svim kontinentima. Od studentskih pobuna koje se redaju jo od 2009. godine (trenutno su najvei protesti u ileu),3 preko arapskog proljea 2011. godine, do Grke, panjolske, SAD-a, Izraela svijet su zapljusnuli valovi masovnih protesta u kojima se trai vie ekonomske pravde i demokracije. U Hrvatskoj smo takoer vidjeli prve
* Toni Prug (1972) doktorski kandidat na School of Business and Management, Univerzitet Queen Mary. Diplomirao je sociologiju na fakultetu Goldsmiths, Univerzitet u Londonu. Bavi se istraivanjem uloge fikcije u kreiranju stvarnosti, otvorenim procesima i hakiranjem kao metodama, objektima komunizma i komunomijom sve u cilju osmiljavanja egalitarne i direktno demokratske proizvodnje, distribucije, potronje i politiko-ekonomskih institucija. Objavio tekstove u asopisima Ephemera, Zarez, Borec, Radical Philosophy, The Guardian, Novosti, zbornicima 24th Chaos Communication Congress, Node.London Reader, Node.London Reader II, te na portalu http://www.slobodnifilozofski.com. Uestvovao u aktivizmu i antikapitalistikim protestima 19992003, bavio se teorijom i praksom otvorenih organizacija http://www. open-organizations.org. Pokrenuo platformu za izdavatvo otvorenih procesa http://gcommons.org. 1 Alisha Coleman-Jensen et al., Household Food Security in the United States in 2010, Econ. Res. Serv (September 2011), http://www.ers.usda.gov/publications/err125/. 2 Kristina Cooke, USA becomes Food Stamp Nation but is it sustainable?, Reuters (August 22, 2011), http://www.reuters.com/article/2011/08/22/us-usa-poverty-foodstamps-idUSTRE77L45Z20110822. 3 Mario Kika, Kad je narodu dosta uda - o rezultatima ileanskog eksperimenta (Kolovoz 2011), http://www.slobodnifilozofski.com/2011/08/mario-kikas-kad-je-narodu-dosta-cuda-o.html.

310

TONI PRUG

znaajnije masovne prosvjede od pada socijalizma, dok su u Engleskoj zadnju godinu svako nekoliko mjeseci na razliite naine protestirali studenti, veliki sindikati i siromani slojevi mladih.4 Velika veina prosvjeda i pobuna bila je eksplicitno protiv neke od neoliberalnih ekonomskih mjera, no iznenaujue velik broj je imao direktnodemokratsku politiku crtu. Trgovi su iskoriteni za podizanje privremenih naselja u kojima je narod raspravljao i glasanjem ili konsenzusom odluivao na licu mjesta. Radne grupe i plenumi5 su oformljeni po potrebi, prikljuiti se mogao tko je htio, dok nitko nije imao pravo govoriti u ime svih. Neke su pobune bile i protiv zastupnikog parlamentarizma koji se vie ne dri demokratskim, dok je organiziranje kroz direktnodemokratske metode i direktnu akciju izvedeno bez voa opozicijskih politikih partija, NGO-a ili sindikata. Ovaj posljednji aspekt najvie je zatekao vladajue politike elite. Suoeni samo sa samoorganiziranim pobunjenim narodom,6 pregovaranje iza zatvorenih vrata, negativna kampanja protiv voa i vodeih organizacija ili potkupljivanje istih od strane vlasti i stranih zainteresiranih drava nije mogue.7 Bez obzira na ohrabrujue dizanje najee samoorganiziranog naroda irom svijeta, dugorono, isti elementi samoorganiziranja koji prosvjednicima i pobunjenicima u ranoj fazi daju prednost predstavljaju velik problem za razvoj, irenje i konstruktivnu institucionalizaciju direktne demokracije. Vidjelo se to najbolje u Egiptu. Zauzeti veliki trg i postaviti atore, kampirati dok vlast ne odlui otii efektan je nain za pobunu, slino smo vidjeli i u desetinama gradova u panjolskoj. No to kada vlada padne kao u Egiptu? Ili, to da je vlada u panjolskoj odluila posluati pobunjenike i za poetak uvesti elemente direktne demokracije tako smanjujui utjecaj neoliberalnih korporacijskih lobija i utjecaja kapitala na dravne odluke generalno? O tome se malo raspravlja i pie, mada raskorak (pogotovo u sluaju Egipta) izmeu nezadovoljstva naroda i mogunosti da se isti razvije u vlast koja bi bila vie direktnodemokratska te stoga i ekonomski pravednija bode oi.

4 David Harvey, Divlji kapitalizam na ulicama, trans. Marina Kelava, H-alter, kolovoz 2011., http://h-alter.org/vijesti/europa-regija/divlji-kapitalizam-na-ulicama. 5 panjolska: skrivena fronta, MASA, lipanj 2011., http://www.masa-hr.org/content/%C5%A1panjolskaskrivena-fronta. 6 Dobar pregled panjolske pobune: p2p Foundation, 15. May Movement in Spain, 2011, http://p2pfoundation.net/15M_Movement_-_Spain. 7 Za obrazloenje korisnosti anonimnosti, vid. Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica ili kako je izgledala blokada Filozofskog fakulteta u Zagrebu, (2009), 2728, 4952, http://anarhizam.hr/ downloads/blokadna%20kuharica.pdf.

311

3. B

DIREKTNA DEMOKRACIJA OD PROTESTA DO IRE POLITIKE BORBE

Direktna demokracija se najee povezuje sa referendumima, a primjer koji se koristi je vicarska.8 Meutim, taj model je samo minijaturan produetak predstavnikog liberalnog parlamentarizma. U njemu stanovnitvo ima dodatnu mogunost da glasa nekoliko puta godinje o pitanjima za koja se izbore sami skupljanjem potpisa ili koje im politiari postave. Elementi direktne demokracije su prisutni i u 27 drava u SAD-u, pogotovo u Vermontu (cjelodnevni skupovi stanovnika jednom godinje na kojima se raspravlja o prioritetima)9 i Kaliforniji.10 No kada ovdje govorimo o direktnoj demokraciji, govorimo o neposrednoj upravi naroda u kojoj nema autonomnih, nikome odgovornih parlamentarnih predstavnika. Ako pogledamo cijeli zapadni svijet, nau istonu Evropu ili arapske zemlje, sasvim je jasno da oni koji budu izabrani u parlament zastupaju svoje vlastite interese i interese krupnih kapitalista. Na izborima budu vidljive samo one grupe koji si osiguraju ogromne financije potrebne za plaanje rada na kampanji i medijskih reklamiranja; masovni mediji su u rukama kapitalista i drave koji slue kao njihova danonona propagandna maina;11 na kraju svega, izabrana strana ba niim nije obvezana ispuniti ono to im je stajalo u izbornom programu. Takav sistem moemo zvati demokratskim samo ako ga usporedimo s apsolutistikim vladanjem monarha. Na mikro razini, odluivanje u firmama ili pojedinanim dravnim institucijama, praksa direktne demokracije nije teko zamisliva. Pobune studenata u Hrvatskoj od 2009. godine izvedene kroz plenume i radne grupe,12 te novi direktnodemokratski sindikat Akademska solidarnost13 bliski su nam i aktivni primjeri. I u kapitalizmu, ija je priroda da kontinuirano proizvodi nejednakosti te blokira uvoenje demokratskih procesa, postoje mnogobrojni manjinski primjeri demokracije na radnom mjestu kroz radniko suvlasnitvo i zajedniko upravljanje

8 Za pregled referenduma na lokalnom nivou u Evropi pogledajte: Theo Schiller, Local Direct Democracy in Europe, 2011. 9 Frank Bryan and John McClaughry, The Vermont Papers: Recreating Democracy on a Human Scale (1990). 10 Za pregled u SAD-u, pogledajte Initiative & Referendum Institute na University of Southern California, http://www.iandrinstitute.org/ 11 Mate Kapovi, Mediji kao organ tranzicije, Zarez, Sijeanj 2010, http://www.slobodnifilozofski. com/2010/04/mate-kapovic-mediji-kao-organ.html; Robert McChesney, Novinarstvo, demokracija, i klasna borba, trans. Rua Luki, Slobodni Filozofski (oujak 2011), http://www.slobodnifilozofski. com/2011/03/robert-w-mcchesney-novinarstvo.html. 12 Studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Blokadna kuharica ili kako je izgledala blokada Filozofskog fakulteta u Zagrebu, 2009. 13 Izvor Rukavina, Izvor Rukavina: Direktnodemokratska Akademska solidarnost, Zarez XIII, no. 307, Direktnodemokratski modeli (Travanj 2011): 30-31, http://www.slobodnifilozofski.com/2011/08/izvor-rukavina-direkotnodemokratska.html.

312

TONI PRUG

firmama.14 No na makrorazini (gradovi, regije, drave) kritiari ga odbacuju kao neizvodiv i utopijski. Branitelji predstavnikog parlamentarnog sistema obino pitaju zato se stanovnitvo ne organizira u drugaije politike stranke. Jednostavan odgovor bi bio: zato to moraju prodavati svoju radnu sposobnost da bi ivjeli ili moda zato to vide da je sama struktura politikog i ekonomskog ureenja prepreka brojnom sudjelovanju i upravljanju od strane naroda. David Ellerman, ameriki matematiar i ekonomist, detaljno je razradio usporedbu nedostatka demokracije na radnom mjestu s robovlasnitvom. Nije sluajno to su kroz povijest, tvrdi Ellerman, ba liberali najvie branili robovlasnitvo, argumentirajui to kao pitanje privatnog vlasnitva, tj. kao pravo robovlasnika na posjedovanje robova. Po istoj osnovi liberali danas brane kapitalizam vlasnici kapitala imaju pravo upravljati svojim privatnim vlasnitvom, to ukljuuje oduzimanje demokratskih prava radnicima na radnom mjestu to je po Ellermanu suprotno demokraciji.15 Ellen Meiksins Wood obrazlae kako je predstavnika demokracija izdaja grkih demokratskih ideja i praksi. Oevi amerike federacije izveli su subverziju temeljnog principa grke demokracije, neotuivost i neprenosivost prava na sudjelovanje svih u upravi bez obzira na ekonomski status (to se nije odnosilo na ene i robove, koji nisu u grkoj pa tako ni u amerikoj verziji dugo vremena imali ravnopravan status), otuujui demokratsko samoupravljanje naroda predavi ga u ruke manjine.16 Uspjelo im je, tvrdi Wood, naizgled neizvedivo: antitezu demokracije su prikazali kao novu demokratsku ideju, ustoliivi je kao dravnu ideologiju uzdignutu do nivoa mitologije. Alexandar Hamilton je tako u danima raanja federacije zapisao da su sposobnosti naroda, s nekoliko iznimaka, veinom beskorisne za donoenje odluka na raspravama i skuptinama; ali da narod zna da su trgovci, superiorni u svojim sposobnostima uvjeravanja, njihovi prirodni zatitnici i prijatelji; stoga moramo trgovce drati prirodnim predstavnicima svih klasa u zajednici.17 Kako trenutno potpuno odbacivanje predstavnikog sistema nije mogue preko noi, treba sagledati postojee povijesne primjere mogueg koritenja trenutnog
14 www.inc.com redovito objavljuje o firmama u kojima radnici samoupravljaju i suvlasnici su npr. John Case, Every Worker An Owner?, Inc., May 1, 1987, http://www.inc.com/magazine/19870501/6280.html; Hannah Clark Steiman, A Socialist Grows Up - employee-owned company, Inc., July 1, 2008, http://www.inc.com/magazine/20080701/a-socialist-grows-up.html. 15 David P. Ellerman, Property and Contract in Economics: The Case for Economic Democracy, illustrated edition. (1993), http://www.ellerman.org/Davids-Stuff/. 16 Ellen Meiksins Wood, Democracy Against Capitalism: Renewing Historical Materialism (1995), 204238. 17 Alexandar Hamilton, Liberty Letters, Federalist Papers, January 5, 1788, http://www.themoralliberal. com/2011/07/21/the-federalist-papers-no-35-alexander-hamilton/.

313

3. B

DIREKTNA DEMOKRACIJA OD PROTESTA DO IRE POLITIKE BORBE

sistema za uvoenje elemenata direktne demokracije. Primjeri mnogih drava u Latinskoj Americi (Bolivija, Peru, Ekvador, Venezuela, Brazil) i Indiji (prvenstveno Kerala) pokazuju da uvoenje odluivanja o budetima i prioritetima na lokalnom nivou moe donijeti vie jednakosti i bolju kvalitetu ivota.18 Mada se tu u pravilu radi samo o modifikacijama postojeeg predstavnikog modela, za oekivati je da bi prouavanje istih bilo korisno. Odmah upada u oi da je u svim sluajevima presudna bila uloga politikih stranki koje su ulaskom u vlast omoguile promjene. Razvikani primjeri participativne demokracije poput Porto Alegra u Brazilu te World Social Foruma u koje su pobornici horizontalnog aktivizma godinama polagali nade, bili su mogui iskljuivo zbog pobjede lijeve politike stranke na izborima koja je sve to, u suradnji sa irokim slojem aktivista, pokrenula i izvela. Istina o realnoj povijesnoj i trenutnoj vanosti borbe svim sredstvima, pa tako i kroz politike stranke, izbore i sve ostale postojee mehanizme, istina je koju pobornici direktne demokracije teko sagledavaju na tetu irenja vlastitih ideja i praksi. Osim financija i pristupa masovnim medijima, glavni problem u naem post-SFRJ kontekstu jest nedostatak vjere u mogunost postojanja politike stranke koja nee biti voena privatnim interesima. Kada zakoni izabranim zastupnicima daju apsolutnu autonomiju, tako da ih nitko ne moe za nita drati odgovornim u toku mandata, kada se to u gotovo svim parlamentarnim sistemima i deava, sumnje su itekako opravdane. Zbog svega ovoga ini se da se u borbi za direktnu demokraciju mora nuno raditi na zadovoljavanju tri kriterija. Prvo, da bi se ravnopravno omoguilo sudjelovanje svima, mora se raditi na onemoguavanju diskriminacije svih oblika te na izradi modela sistematske preraspodjele drutvenog bogatstva. Drugo, preraspodjela mora ukljuiti zamjenjivanje kapitalistike antidemokratske ekonomije i ekonomske politike (koja ukljuuje i dravnu monetarnu i fiskalnu politiku) novim modelima koji e kombinirati interese i direktno odluivanje cijelog stanovnitva s direktnodemokratskim radnikim upravljanjem firmama. Tree, da bi se moglo uestvovati u borbi za vlastite ciljeve kroz postojee kanale raspodjele politike moi mora se pronai nain da se kombinira razvoj direktne demokracije s formom politike stranke. Osim internog direktnodemokratskog ustroja na svim razinama, kljuno za takvu stranku jest da se pronae legalni mehanizam zbog kojeg
18 Michelle Williams, The Roots of Participatory Democracy: Democratic Communists in South Africa and Kerala, India (2008); Donna Lee Van Cott, Radical Democracy in the Andes, 1st ed. (2008); Kenneth M. Roberts, Deepening Democracy: The Modern Left and Social Movements in Chile and Peru (1999); William C. Smith, Latin American Democratic Transformations: Institutions, Actors, Processes (2009); Manali Desai, State Formation and Radical Democracy in India (2009); Jean Drze and Amartya Kumar Sen, India, development and participation (2002).

314

TONI PRUG

bi svi koji dobiju na izborima bili prisiljeni sprovoditi odluke baze: idealno bi bilo da ih baza moe bilo kada opozvati, da odgovaraju vlastitom materijalnom imovinom ili neto slino. Bez ulaska u izborne borbe, iz relativno ugodne politike pozicije vanjskih kritiara, gubi se na nekoliko fronti: gigantski drutveni resursi kojima drava raspolae se ostavljaju simbiozi postojeih politikih elita i kapitalistima na raspolaganje unedogled; simpatizerima se ne omoguava da na izborima daju svoj glas direktnoj demokraciji; gubi se mogunost drastino veeg prisustva u medijima oko izbora te se gubi mogunost ukljuivanja novodobivenih simpatizera u rad. U moru romantinih oduevljenja izvanstranakim aktivizmom i protestima koji na Zapadu vlada meu zagovarateljima direktne demokracije, lake nam je zauzeti poziciju autsajdera koji politike stranke i izbore odbacuje kao neprikladan, neefikasan i nuno korumpirajui oblik borbe. No analiza povijesnih i trenutno postojeih napredaka k ciljevima direktne demokracije pokazuje kako isti daleko najee proizlaze iz borbi koje kombiniraju politike stranke i elemente direktne demokracije. Mada su navedeni latinskoameriki i indijski primjeri limitirani iz perspektive direktne demokracije o kojoj ovdje govorimo, okolnosti su drugaije. U malim, i jo uvijek relativno razvijenijim, dravama poput naih, direktna demokracija u itavoj stranci na svim nivoima je od samog poetka sasvim zamisliva, a sudei po iskustvima aktivizma u Hrvatskoj u zadnjih nekoliko godina, pogotovo po rapidnom rastu direktnog demokratskog sindikata Akademska solidarnost, i izvodiva. Borba radnika za osmosatno radno vrijeme pet dana u tjednu je bila desetljeima duga, no i dalje to nije standard u mnogim dravama, slino kao i sa pravom glasa. vicarska je tek 1971. godine dala enama pravo glasa, Kuvajt 2005. godine, a Ujedinjeni Arapski Emirati tek 2006. godine. Demokracija, vladavina naroda, ne moe postojati dok ne postoje uvjeti za kontinuirano ravnopravno sudjelovanje svih. Kapitalizam, vladavina privatnog bogatstva sitne manjine nad ogromnom veinom te duniko ropstvo kojem nas isti podvrgava, jest daleko najvea, ali ne i jedina, prepreka u borbi za direktnu demokraciju.
Integralno objavljen tekst na: http://www.slobodnifilozofski.com/2011/10/toni-prug-direktna-demokracija-od.html. Prenosimo uz dozvolu autora.

315

3. B

PROLEE NASPRAM ZIME

MAJK DEJVIS*

PROLEE NASPRAM ZIME

U vreme velikih promena analogije lete kao rapneli. Naelektrisani protesti 2011. godine arapsko prolee, vrua iberijska i helenska leta, jesen okupacije u Sjedinjenim Amerikim Dravama neizbeno su bili poreeni sa anni mirabiles11848, 1905, 1968. i 1989. Svakako da su neke od osnovnih stvari i dalje primenjive i da se ve poznati obrasci ponavljaju. Tirani su prestravljeni, lanci pucaju, a palate se rue. Ulice postaju magine laboratorije na kojima se stvaraju graani i drugovi, a radikalne ideje pridobijaju iznenadnu zemaljsku mo. Iskra2postaje Facebook. Ali da li e ova kometa protesta istrajati na zimskom nebu ili je to samo kratka, bljetava meteorska kia? Sudbine prethodnih journes rvolutionnaires3 upozoravaju nas da je prolee najkrae od svih godinjih doba, posebno kada se communards4 bore u ime drugaijeg sveta za koji nemaju pravi nacrt, pa ak ni idealizovanu sliku.
* Majk Dejvis, ameriki marksista, teoretiar urbanizma, istoriar i politiki aktivista. Najpoznatiji je po svojim istraivanjima moi i drutvenih klasa u rodnoj Junoj Kaliforniji. Dejvis je profesor na katedri za kreativno pisanje na Univerzitetu u Kaliforniji i jedan od urednika New Left Review. Predavao teoriju urbanizma na Institutu za arhitekturu u Junoj Kaliforniji. Saradnik je britanskog mesenika Socialist Review, organa Socijalistike radnike partije Velike Britanije. 1 Svaki period godina koji sadri mnotvo znaajnih i sudbonosnih dogaaja, bilo da su u pitanju katastrofe ili uspesi (sve dalje primedbe u tekstu su primedbe prevodioca). 2 Politike novine ruskih socijalistikih emigranata osnovane kao zvanini organ Ruske socijaldemokratske radnike partije. Lenjin je bio njihov inicijalni urednik, a prvi broj pojavio se 1900. godine. 3 4 Revolucionarni dani, dani revolucije. Pristalice kratkotrajne Pariske komune (od marta 1871. do maja 1871. godine).

316

MAJK DEJVIS

Ali to e verovatno doi kasnije. Trenutno, opstanak novih drutvenih pokreta okupatori (occupy), indignados,5 male evropske antikapitalistike stranke i arapska nova levica od njih zahteva dublje uputanje u masovni otpor prema globalnoj ekonomskoj katastrofi, to za uzvrat, budimo iskreni, pretpostavlja da trenutna sklonost ka horizontalnosti moe u krajnjoj liniji proizvesti dovoljno disciplinovane vertikalnosti koja bi raspravljala i donosila organizacione strategije. Zastraujue je dugaak put dolaska do poetnih taaka prethodnih pokuaja da se izgradi novi svet. Ali nova generacija je barem hrabro krenula tim putem. Da li e sve ira ekonomska kriza, koja sada ve zahvata vei deo sveta, nuno ubrzati globalnu obnovu levice? Nabrajanja koja slede su moje pretpostavke. Napravljena da podstaknu debatu, ona predstavljaju tek glasno promiljanje o nekim od istorijskih specifinosti tokom 2011. godine i ishoda koje bi one mogle proizvesti u narednih nekoliko godina. Osnovna pretpostavka jeste da e drugi in drame uglavnom obuhvatati zimske scene, odigrane naspram kolapsa privrednog rasta zasnovanog na izvozu u zemljama BRIK-a, kao i stalne stagnacije u Evropi i Sjedinjenim Amerikim Dravama. NONE MORE KAPITALIZMA Prvo, moramo odati poast strahu i panici u samom vrhu kapitalizma. Ono to je bilo nezamislivo samo godinu dana ranije, ak za veinu marksista, sada je bauk koji opseda kolumne poslovne tampe: neizbeno unitenje veeg dela institucionalnog okvira globalizacije i podrivanje meunarodnog poretka uspostavljenog nakon 1989. godine. Raste bojazan da e nas kriza u evrozoni praena sinhronizovanom recesijom u svetu, moda vratiti u svet 1930-ih, svet poluautarhinih monetarnih i trgovinskih blokova, izbezumljen nacionalistikim resantimanima. Hegemonizovana regulacija novca i potranje u ovom scenariju ne bi vie postojala: SAD je preslaba; Evropa je previe neorganizovana; a Kina, na staklenim nogama, previe zavisna od izvoza. Svaka drugorazredna mona drava elela bi da se obezbedi obogaenim uranijumom; regionalni nuklearni ratovi postali bi mogunost. Preterujem? Moda, ali isto kao i verovanje u povratak kroz vreme, nazad u gromoglasne dane 1990-ih. Nai analogni umovi prosto ne mogu reiti sve diferencijalne jednaine stvorene prvobitnim rascepljenjima zone evra ili pregorelim zaptivaem u motoru rasta Kine. Dok su eksploziju na Wall Streetu 2008. godine manje-vie tano predvideli razliiti strunjaci, ono to se danas iza brega valja
5 panski protestanti, protivnici kapitalizma i smanjenih socijalnih davanja (posebno u oblasti kolstva i zdravstva), ali i panskog dvopartijskog sistema i nedostatka direktne demokratije. U demonstracijama koje su oni organizovali tokom 2011. godine uestvovalo je izmeu 6,5 i 8 miliona ljudi.

317

3. B

PROLEE NASPRAM ZIME

stoji izvan svake mogunosti predvianja bilo koje Kasandre,6 pa ak i tri Karla Marksa (Karl Marx). OD SAJGONA KABULU Ako je neoliberalna apokalipsa zaista na pomolu, Vaington i Wall Street bie vieni kao glavni aneli unitenja, jer su u isto vreme sravnili sa zemljom severnoatlantski finansijski sistem i Bliski istok (kao to su unitili i svaku ansu za ublaavanje klimatskih katastrofa). Buova (Bush) invazija Iraka i Avganistana se u istorijskoj retrospektivi moe videti kao in klasinog oholog oduzimanja: brza Pancerova (Panzer) pobeda i iluzije o svemoi, praene dugim ratovima punih iscrpljivanja i zloina koji rizikuju da se zavre skoro pa onako loe za Vaington, kao to su se zavrili moskovski poduhvati preko reke Oksus pre etvrt veka. Sjedinjene Amerike Drave su na jednom frontu blokirali talibani koje je podravao Pakistan, a na drugom od iiti, koje je podrao Iran. Iako je i dalje bio veoma blizak sa Izraelom, i u stanju da preplavi nebo bespilotnim letelicama ili organizuje smrtonosni NATO napad, Vaington nije bio sposoban da dobije garanciju imuniteta za amerike snage u Iraku, ime je ograniio broj peadinaca u centru ove bliskoistone drave. Demokratski ustanci u Tunisu i Egiptu svedoili su tome da Obama i Klinton (Clinton) budu naterani da ljubazno aplaudiraju obezglavljenju njihova dva omiljena reima. Oigledna dividenda povlaenja racionalnija preraspodela amerike vojne moi i smanjenje fiskalnih resursa i globalnog ekonomskog uticaja i dalje je talac bezumnih planova koji su se izlegli u Tel Avivu ili smrtna pretnja saudijskom apsolutizmu. Iako kanadske rezerve tekog ulja i kriljnog gasa (u okrugu Alegeni) smanjuju direktnu zavisnost SAD od naftnih polja na Bliskom istoku, one ne ine ameriku ekonomiju nezavisnom od cena energije na svetskom tritu koje odreuje politika u Zalivu, kako neki tvrde. ARAPSKA 1848. Nedovrena arapska politika revolucija je epska po razmerama i drutvenoj energiji, istorijsko iznenaenje uporedivo sa 1848. ili 1989. godinom. Ona preoblikuje geopolitiku Severne Afrike i Bliskog istoka, ostavljajui Izrael kao zastarelu ispostavu hladnog rata (stoga i mnogo opasniju i nepredvidljiviju nego ikada), dok Turskoj, koja je odbaena od EU (to se ispostavilo da i nije tako loe), omoguava da povrati sredinji uticaj u zemljama koje su nekada bile pod Otomanskim carstvom.
6 U ovom sluaju nije re o glavnoj protagonistkinji popularne latinoamerike telenovele, ve o linosti iz grke mitologije, proroici Kasandri, kerki trojanskog kralja Prijama.

318

MAJK DEJVIS

U Egiptu i Tunisu ustanci su takoe pomogli spasenju autentinog znaenja demokratije od njene cenzurisane verzije koju odrava NATO. Mogu se povui provokativne paralele sa cvetnom revolucijom, prolom i sadanjom. Kao i 1848. i 1989. godine, arapska megaintifada jeste lanana reakcija ustanaka protiv regionalnog autokratskog sistema, u sluaju Egipta analogno Francuskoj u prvoj instanci, a moda Istonoj Nemakoj u drugoj. Ulogu kontrarevolucionarne Rusije danas igra Saudijska Arabija i oblasti kojima vladaju eici u Zalivu. Turska podraava liberalnu Englesku kao regionalni model umerenog parlamentarizma i privrednog uspeha, dok su Palestinci (irei ovu analogiju do krajnjih granica), romantini izgubljeni sluaj kao Poljaci; a iiti su stoga besni autsajderi kao to su Slovaci i Srbi. (TheFinancial Times jeu skorije vreme podstakao Obamu da razmilja kao novi Meternih [Metternich]). Vredno je truda listati opsena dela Marksa i Engelsa o 1848. godini (kao i kasnija tumaenja Trockog), traei uvide u osnove mehanizama ovakvih revolucija. Jedan od primera jeste Marksovo ubeenje, koje je s vremenom ovrslo u dogmu, da nijedna revolucija u Evropi demokratskoj ili socijalistikoj ne moe da bude uspena, dok Rusija ne bude ili pobeena u nekom velikom ratu ili se sama revolucija ne digne u njoj. Zamenite Rusiju Saudijskom Arabijom i ta teza i dalje ima smisla. STRANKA NARODA Politiki islam dobija na popularnosti brzinom (mada, moda ne tako dugorono) kojom su istonoevropski liberali narastali u svetlu dogaaja 1989. Dugaije ne bi ni moglo biti. Tokom prethodnih pola veka, Izrael, Sjedinjene Amerike Drave i Saudijska Arabija prve dve invazijom, a trea prozelitizmom praktino su unitile sekularnu politiku u arapskom svetu. Zaista, sa neizbenom smru poslednjeg baatiste u bunkeru u Damasku, velianstveni panarapski pokreti iz 1950-ih (naserizam, komunizam, baatizam, muslimansko bratstvo), bie svedeni na Bratstvo i njihove rivale vehabiste. Bratstvo, posebno u svom rodnom gradu u Egiptu, najvea je usedelica svih politikih pokreta, jer je ekalo na vie od sedamdeset pet godina da preuzme vlast, uprkos masovnoj podrci du Nila, procenjenoj na nekoliko miliona tokom kasnih 1940-ih godina. Perdurantizam ovog veterana, multinacionalnog politikog pokreta u bar pet arapskih zemalja, takoe je jedna od kljunih razlika izmeu pobune iz 2011. i njenih evropskih prethodnica. I 1848. i 1989. godine narodni demokratski pokreti tek su poeli politiki da se organizuju. Zapravo, 1848. godine, de facto nije bilo masovnih politikih stranaka u savremenom smislu rei izvan Sjedinjenih

319

3. B

PROLEE NASPRAM ZIME

Amerikih Drava. S druge strane, od 1989. do 1991. godine, prazne pozicije u oblasti politike organizacije i mesta otroumnih slubenika za odnose sa javnou brzo je popunila bagra nemakih konzervativaca i komesara sa Wall Streeta, odbacujui vei deo principa na kojima se zasniva grass roots rukovoenje. Bratstvo se, upravo suprotno, samo naziralo na egipatskoj sceni kao Sfinga. Njegove glomazne frontalne organizacije, koje su radile u poluilegali, izgradile su zadivljujue elemente alternativne drave, ukljuujui i veoma vane mree blagostanja za siromane. Njegova muenika uloga (ubrajajui tu i islamskog Lenjina, Sejida Kutbu, koga je ubio Naser 1966. godine), poznata je veini pobonih Egipana, kao to je spisak kraljeva Englezima ili lista predsednika Amerikancima. Uprkos opasnoj slici koju alje Zapadu, Bratstvo je evoluiralo i prigrlilo raznovrsne aspekte slobodnog trita unutar ideologije islamizma, ideologiju koju predstavlja vladajua Partija pravde i razvoja u Turskoj. EGIPATSKI OSAMNAESTI BRIMER? Ipak, kako je prva faza egipatskih parlamentarnih izbora jasno pokazala, Bratstvo ne moe vie da tvrdi kako je jedini predstavnik vernika. injenica da bi Nor partija salafista mogla da osvoji oko 24% glasova (u poreenju sa 38% glasova za Bratstvo), ukazuje na turbulencije u samim temeljima egipatskog drutva. Zaista, salafisti mogu sada obrazovati najveu revolucionarnu organizaciju u sunitskom svetu, uprkos njihovom prvobitnom ograivanju od dvadesetpetojanuarske revolucije. Pratei u stopu stare postupke Bratstva i bogato finansijski podrani od strane Rijada, oni odravaju zloglasni sukob sa Koptima i sufijima. Prevaga moi izmeu dve islamistike grupacije najverovatnije e biti odluena tokom sledee godine cenom hleba i vojnom politikom. Da je Bratstvo dolo na vlast ranije u prethodnoj deceniji, globalni rast bi ojaao, kao i prijemivost i mogunosti turskog puta. Ali s obzirom na to da sada sve ukazuje na bankrot, ankarska paradigma (kao brazilski model u Junoj Americi), moe biti privredno neuspena i izgubiti znaajnu regionalnu naklonost. S druge strane, slika koju salafisti alju u javnost nepotkupljiva, antipolitika i sektaka spontano e sebi navui jo veu bedu na vrat i bie viena kao pretnja islamu. Neki elementi egipatske vojske su ve bez sumnje analizirali pakistanski izbor o preutnom ili formalnom savezu sa salafistima. Razne okolnosti mogu pospeiti ovaj scenario: neprekidni otpor generala predaji vlasti; nesposobnost Bratstva da ispuni minimalna narodna oekivanja ekonomskog blagostanja; ili dolazak koalicije liberalne levice na mesto arbitra parlamentarne veine. (Izrael,

320

MAJK DEJVIS

sa svoje strane, moe da destabilizuje egipatsku demokratiju jednim vazdunim napadom. Kako e partije sunita odgovoriti na napad Irana?) Za sluaj da se tako neto dogodi, egipatska levica prouava Osamnaesti brimer jo od Nasera. Zna sve o plebiscitu, lumpenproletarijatu, vladarima nalik Napoleonu i dakovima krompira. Njihovi kruoci i mree, zajedno sa radnicima i omladinom svih veroispovesti, bili su pokretaka snaga revolucije 25. januara, kao i ponovne okupacije trga Tahrir u novembru. Da li e vlada sa islamskom veinom obezbediti pravo nove levice i nezavisnih sindikata na otvoreno organizovanje i javno nastupanje? Ovo e biti lakmus-test egipatske demokratije. SLOM MEDITERANA U meuvremenu, Juna Evropa se suoava sa istim opustoenjem koje proizvodi strukturno prilagoavanje i nestaica koju je Latinska Amerika iskusila 1980-ih. Ironije su ubitane. Iako je severnom delu srednje Evrope najednom razvila akutnu amneziju, privredna tampa je pre nekoliko godina hvalila paniju, Portugaliju, pa ak i Grku (kao i neevropsku Tursku), zbog njihovih sposobnosti da smanje javnu potronju i poveaju stope rasta. Odmah nakon to su usledile posledice debakla na Wall Streetu, strahovi EU su prvenstveno bili usmereni ka Irskoj, baltikim zemljama i Istonoj Evropi. Mediteran se kao celina smatra relativno dobro zatienim od finansijskog cunamija koji supersoninom brzinom dolazi preko Atlantika. S druge strane, arapsko mediteransko podruje imalo je mali broj deonica u trombinim strujnim kolima investicionog kapitala i trgovine derivatima, pa je tako bilo i minimalno izloeno finansijskoj krizi. Juna Evropa je sa svoje strane, opte uzevi, imala poslune vlade, a u sluaju panije, jake banke. Italija je jednostavno bila prevelika i prebogata da bi propala, dok je Grka, i kada bi predstavljala smetnju, ostala liliputanska privreda (jedva 2% BDP-a EU), ije loe vladanje jedva da predstavlja pretnju stanovnicima Brobdingnaga.7 Osamnaest meseci kasnije, nemaki i austrijski konzervativci vikali su na sva usta o tome kako mediteranske kraljice dobrostanja ucenjuju tedljivu buroaziju da preda svoju uteevinu i proda svoju decu kako bi Grci mogli da protestuju po ceo dan, a panci uivaju u duim siestama. Mada je daleko verovatnije da nemaki uspeh zapravo uruava evrozonu. Sa svojim meksikanskim niskonadniarima na Istoku, svojim nenadmanim prednostima u produktivnosti i svojim fanatizmom prema ogromnim izvoznim vikovima nalik kineskim, Nemaka je daleko ispred svojih evropskih
7 Izmiljena zemlja divova u Sviftovim Guliverovim putovanjima (Geca Kon, Beograd, 1934).

321

3. B

PROLEE NASPRAM ZIME

roaka u junoj Evropi. U meuvremenu, EU kao celina ima najvei relativni izvozni suficit sa Turskom i severnoafrikim dravama bez nafte (34 milijarde dolara u 2010. godini), ime garantuje njihovu zavisnost o doznakama, turizmu i stranim ulaganjima za poravnanje rauna. Kao posledicu imamo ceo Mediteran visoko osetljiv na ciklina kretanja potranje i kamatnih stopa u EU; dok Nemaka, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i druge bogate severne zemlje imaju sekundarna trita koja imaju ulogu da umanje privredni ok. Evro je toak-zamajac ove viebrzinske velikoevropske (Grosseuropische)privrede. Za Nemaku, evro funkcionie kao unapreena marka, koja zbog toga to je manje osetljiva na nagle apresijacije, obezbeuje konkurentne cene nemakog izvoza, dok jako malo oduzima od stvarne moi veta Berlina unutar privrede EU. S druge strane, za junoevropljane ovo je faustovska nagodba kojom se kapital privlai u dobrim vremenima, ali se odrie korienja monetarnih alata u borbi protiv trgovinskog deficita i nezaposlenosti u tekim vremenima. Sada kada su iberijske i helenske boginje zarazile Italiju, a zaraza preti Francuskoj, u Berlinu i Parizu pojavljuje se ideja o gruboj ljubavi unutar evro-Evrope: fiskalna integracija putem revizije sporazuma. Nakon to su ve izgubili kontrolu nad monetarnom politikom i bili primorani da se odreknu svojih javnih sektora i stave ih pod nadzor tehniara EU i MMF, od zemalja-dunika se sada trai da prihvate trajni francusko-nemaki veto na njihove budete i javne trokove. U XIX veku, Britanija je esto slala ratne brodove da nametnu takve prinudne uprave zemljama u Latinskoj Americi ili Azijikoje nisu ispunjavale svoje obaveze dunika. Saveznici su na slian nain opteretili Nemaku u Versaju i tako posejali seme Treeg rajha. Bilo predajom tandemu Sarkozi-Merkelova (Sarkozy-Merkel) ili neizvravanjem obaveza i izlaskom iz zone evra (moda i EU), mediteranske privrede su osuene na godine trulei i prekomerne nezaposlenosti. Ali njihovi stanovnici nee mirno utonuti u taj komar. Kako su Portugal i Grka 1970-ih bile najblie pravim socijalnim revolucijama, one su i ouvale najtvre kulture levice u Evropi. U paniji nova konzervativna vlada predstavlja iroku i izazovnu metu oivljenoj ujedinjenoj levici i mnogo veem, ali i dalje bezoblinom, protestnom pokretu mladih. Zaista, plamen antikapitalizma e se verovatno ponovo rasplamsati svuda u Evropi. Meutim, antiimigrantska, antibriselska desnica moe dobiti mnogo vie od levice raspadom zone evra i kruenjem satelita EU oko njenog sredita. Kao to je to sluaj sa salafistima u Egiptu ili pokretom ajanka (tea party) u Sjedinjenim Amerikim Dravama, evropske stranke nove desnice upakovale su politike identiteta i bes rtvenih jaraca za trenutnu kunu dostavu. Ponovno zauzimanje politikog prostora koji su drali komunisti trideset godina nakon 1945. bie

322

MAJK DEJVIS

izuzetan zadatak za antikapitalistiku levicu u Zapadnoj Evropi. S druge strane, pokreti koje vode Marin Le Pen (Marine Le Pen) i Gert Vilders (Geert Wilders) imaju opravdane nade da predstavljaju ozbiljan izazov daleko veim i snanijim konzervativnim programima ve postojeim unutar njihovih nacionalnih politika. Krajnje skretanje u desno Republikanske partije u Sjedinjenim Amerikim Dravama daje im inspirativan obrazac. POKRETA REVOLTA Pobune na kampusima 1968. godini u Evropi i SAD duhovno i politiki su bile nadahnute Tet ofanzivom8 u Vijetnamu, pobunama gerilaca u Latinskoj Americi, kulturnom revolucijom u Kini i ustancima u getima u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Isto kao i oni, indignados su prole godine crpli iskonsku snagu iz primera Tunisa i Kaira. (Nekoliko miliona dece i unuadi arapskih imigranata u junoj Evropi ini ovu vezu intimno jasnom i militantnom.) Kao posledicu imamo strastvene dvadesetogodinjake/inje koji/e sada zauzimaju trgove na obema obalama Brodelovog (Braudel)9 fundamentalnog Mediterana. Meutim, 1968. godine samo je nekolicina mladih belaca koji su protestovali u Evropi (bitan izuzetak bila je Severna Irska) i Sjedinjenim Amerikim Dravama delila egzistencijalnu stvarnost svojih kolega u zemljama na jugu. ak i ako su bili duboko otueni, mnogi su mogli da se nadaju da e svoje fakultetske diplome nekako pretvoriti u karijere i postati delom srednje klase. Danas, nasuprot tome, mnogi od protestanata u
8 Tet ofanziva (30. januar 1968 8. jun 1969.) je bila serija ofanzivnih operacija tokom Vijetnamskog rata, koordinisana izmeu elemenata Narodnog Oslobodilakog Fronta veliine bataljona i elemenata vojske Severnog Vijetnama veliine divizije protiv vojske Junog Vijetnama i vojske SAD i drugih saveznika vojske Junog Vijetnama. Operacije se nazivaju Tet ofanziva poto su tempirane da ponu u no 30./31. januara 1969, na dan vijetnamske lunarne Nove godine. Ofanziva je spektakularno zapoela tokom proslava Nove godine, a sporadine operacije povezane sa ofanzivom su se nastavile do 1969. Tet ofanziva se moe smatrati velikim vojnim porazom za komunistike snage, poto ni Vijet Kong ni vojska Severnog Vijetnama nisu postigle svoje taktike ciljeve. Dalje, cena ofanzive je bila visoka, sa Vijet Kongom koji je bio praktino obogaljen velikim gubicima koje su mu nanele amerike i junovijetnamske snage. Ipak, ofanziva se iroko smatra prekretnicom rata u Vijetnamu, poto su Vijet Kong i severnovijetnamska vojska izvojevale ogromnu psiholoku i propagandnu pobedu. Iako su ankete u SAD nastavile da pokazuju veinsku podrku angaovanju u ratu, ova podrka je nastavila da opada i nacija je postala znaajno polarizovana zbog rata. Ameriki predsednik Lindon Donson je, videvi kako njegova popularnost naglo opada nakon ofanzive, povukao je svoju kandidatutu za izbore marta 1968. Tet ofanziva se esto vidi kao primer vrednosti propagande, uticaja medija i javnog miljenja na izvoenje vojnih ciljeva. 9 Fernan Brodel (19021985) bio je istaknuti francuski istoriar. Njegov veliki opus koncentrisan je oko tri kljune teme i istraivaka projekta kojima je, svakom ponaosob posvetio po nekoliko decenija svog rada. To su Mediteran (1923 1949) iji je plod njegovo verovatno najpoznatije delo Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, Civilizacija i kapitalizam (19551979) i Francuski identitet (19701985), delo koje nije stigao da zavri.

323

3. B

PROLEE NASPRAM ZIME

Njujorku, Barseloni i Atini suoavaju se sa izgledima dramatino gorim u odnosu na one koje su imali njihovi roditelji, a slinijim onima koje imaju njihove kolege u Kazablanki i Aleksandriji. (Da su diplomirali pre deset godina, neki od okupatora parka Zukoti mogli su da nesmetano zauzmu pozicije sa platom od sto hiljada dolara godinje u nekom hed-fondu ili investicionoj banci. Danas oni rade u Starbaksu.) Na globalnom nivou, prema Meunarodnoj organizaciji rada (MOR), nezaposlenost mladih dostie rekordni nivo izmeu 25% i 50% u veini zemalja u kojima mladi predvode proteste. tavie, na severnoafrikom frontu arapske revolucije, fakultetska diploma je obrnuto proporcionalna verovatnoi zapoljavanja. I u drugim dravama, porodina investicija u obrazovanje, kada se uzme u obzir nastali dug, ima negativne dividende. U isto vreme, pristup visokom obrazovanju postao je jo ogranieniji, ponajvie u SAD-u, Britaniji i ileu. REDOVI ZA HLEB Ekonomska kriza spaja deflaciju opteprihvaenih vrednosti (domainske vrednosti, pa tako i porodinu jednakost u SAD, Irskoj, paniji) sa brzom inflacijom cena osnovnih ivotnih potreptina, naroito goriva i hrane. U klasinoj teoriji, gde se od irokih trendova cena oekuje kretanje u korak sa poslovnim krugovima, navedeno predstavlja neobino ravanje; u stvarnosti, ono moe biti daleko zlokobnije. Hipotekarna kriza u Sjedinjenim Amerikim Dravama i drugde sastavni je deo ire ekonomske krize, i bie reena ili intervencijom vlade ili prostim unitenjem prava na vrednost. Osnovna cena sirove nafte za uzvrat moe pasti ako industrija u Aziji uspori, a podigne se nivo proizvodnje u Iraku. (Rasprava o maksimalnoj stopi ekstrakcije nafte izgleda mi neodreenom i preglomaznom.) Ali ini se da se cene hrane podiu kao sekularni trend, odreen silama uglavnom izvan finansijske krize i industrijskog usporavanja. Zaista, jo od prvih godina XXI veka, sve vei hor sastavljen od glasova strunjaka upozoravao je da se uruava globalni sistem bezbednosti hrane. Viestruki uzroci meusobno se dopunjuju i jaaju jedan drugog: pretvaranje zrna u meso i proizvodnja biogoriva; neoliberalno smanjenje subvencija za hranu i odravanje visokog nivoa cena; nepouzdane pekulacije oko buduih cena useva i poljoprivrednog zemljita; slabo ulaganje u poljoprivredna istraivanja; nestabilne cene energenata; iscrpljivanje zemljita i iscrpljivanje izvora vode; sue i promene klime i tako dalje. U meri u kojoj e sporiji rast smanjiti neki od ovih pritisaka (na primer, to to Kinezi jedu manje mesa), impuls porasta stanovnitva jo oko tri milijarde ljudi za

324

MAJK DEJVIS

ivota dananjih protestanata odrae pritiske potranje. (Genetski modifikovani usevi su, naravno, promovisani kao magino reenje, ali vie za korporativnu dobit poljoprivrednog biznisa, nego li za koliinu etve.) Hleb je bio prvi zahtev protesta na trgu Tahrir, i ta re je odjekivala tokom arapskog prolea, skoro onoliko glasno kao to je bio sluaj tokom Oktobarske revoluciji u Rusiji. Razlozi su jednostavni: obini Egipani, na primer, potroe otprilike 60% svog porodinog budeta na sirovu naftu (grejanje, kuvanje, transport), brano, biljna ulja i eer. Ove osnovne cene su ubrzano porasle za 25% tokom 2008. godine. Zvanina stopa siromatva u Egiptu je naglo skoila za 12%. Primenite ovaj odnos rasta cena i stope siromatva na druge zemlje sa srednjim primanjima i videete kako osnovna inflacija brie znatan deo srednjeg sloja u nastajanju, kako ga naziva Svetska banka. EKAJUI KINU DA SLETI Marks je krivio Kaliforniju zlatnu groznicu i proistiui monetarni stimulans u svetskoj trgovini za prerano zatvaranje revolucionarnog kruga 1840-ih godina. Neposredna posledica 2008. godine bila je transformacija takozvanog BRIK-a u novu Kaliforniju. Diriabl Wall Streeta pao je sa neba i sruio se na zemlju, ali Kina je i dalje nastavila da leti, sa Brazilom i jugoistonom Azijom u vrstom zagrljaju. Indija i Rusija su takoe uspele da zadre svoje avione u vazduhu. ivahno lebdenje BRIK-a zaprepastilo je investicione savetnike, ekonomske kolumniste i profesionalne astrologe svi su oni tvrdili da bi Kina ili Indija sada mogle drati svet u aci, ili da e Brazil uskoro biti bogatiji od panije. Njihova euforina lakovernost, naravno, proizila je iz neznanja o vrhunskim maioniarskim tehnikama kojima se slue Hudiniji u Narodnoj banci Kine. Sam Peking, otro kontrirajui ovome, ve dugo brine zbog prevelike zavisnosti drave od izvoza, smanjene kupovne moi domainstava i postojanje manjka dostupnih stanova naporedo sa ogromnim mehurom nekretnina. U kasnu prologodinju jesen, najednom se smanjio broj uvodnika onih optimistinih u pogledu Kine, i scenario grubog sletanja postao je omiljeni meu sauvanim stranicama na internetu. Niko, ukljuujui i kineske voe, ne zna jo koliko e dugo privreda moi da leti u susret globalnim vetrovima. Ali lista neizbenih rtava slepih putnika ve je sainjena: Juna Amerika, Australija, dobar deo Afrike i vei deo jugoistone Azije. I od posebnog interesa Nemaka, koja sada vie trguje sa Kinom, nego sa Sjedinjenim Amerikim Dravama. Temeljna trougaona globalna recesija je, naravno, upravo ta nelinearna nona mora na koju sam ukazao

325

3. B

PROLEE NASPRAM ZIME

na poetku. Skoro je tautologija uoiti da je u zemljama BRIK-a, gde su opta oekivanja privrednog napretka od skoro postala toliko velika, bol od ponovnog osiromaenja moda najnepodnoljiviji. Hiljade javnih trgova e moda preklinjati da budu okupirani. Ukljuujui i onaj imena mu Tjenanmen. Zapadni postmarksisti koji ive u zemljama gde se apsolutna ili relativna veliina proizvodne radne snage dramatino smanjila u poslednjoj generaciji lenjivo mozgaju o tome da li je mo delovanja (agency)10 proleterijata sada suvina ili ne, i time nas primoravaju da mislimo mnotva, horizontalne spontanosti, ta god. Ali ovo nije debata koju vodimo u velikom industrijalizovanom drutvu koje Kapital opisuje ak tanije od viktorijanske Britanije ili Amerike nju dila. Dve stotine miliona kineskih radnika u fabrikama, rudara i graevinara najopasnija je klasa na planeti. (Samo pitajte Dravni savet u Pekingu.) Njihovo potpuno otrenjenje i dalje moe odrediti da li je socijalistika Zemlja jo uvek mogua.

Izvornik: Mike Davis, Spring Confronts Winter, New Left Review, no. 72, London, NovDec 2011. Preveo sa engleskog: Duan Maljkovi

10 Prema prevodu termina agency koji nudi Adriana Zaharijevi u prevodu dela Dudit Batler Nevolja s rodom, (Karpos, Loznica, 2009.) i koji temeljno i ubedljivo obrazlae.

326

RAZGOVOR S RASTKOM MONIKOM

RAZGOVOR S RASTKOM MONIKOM*

BEZ ORGANIZACIJE NEMA REVOLUCIJE

U subotu, 15. listopada1 bit e globalna revolucija. Ljudi e protestirati na ulicama protiv nepravedne raspodjele na siromane i bogate u svijetu. Mladi posebno zbog ukradene budunosti. Pokret ogorenih rairio se Evropom i Amerikom. Radi li se tu o jasnom pokazatelju kraja kapitalizma? Pokazatelj kraja kapitalizma kriza je sama. Koliko e dugo trajati, drugo je pitanje. Samir Amin upozorava da postoje dva modela izlaska iz sadanjeg stanja. Prvi znai unutarnju razgradnju to se, recimo, zbilo s Rimskom Carstvom, dok je drugi put revolucija. One su rjee. U pravilu do njih dolazi na periferiji. Ali ne uvijek. Francuska revolucija, koju drimo paradigmatskom, dogodila se u trenutku kad je Francuska izgubila prevlast u svijetu od Velike Britanije. U poloaju otprilike slinom ondanjoj Francuskoj nalazi se dananja Amerika. Sadanji mi se protesti ine zasad samo kao pobuna ogorenih, ali ta je pozornica nuna za politiki otpor. Ljudi su ljuti, na ulicama ele govoriti ono to misle, a nemaju drugih kanala za izraavanje. Ipak, jo nisu organizirani, to je vaan uvjet za promjene. Okupacija gradskih prostora u nekim gradovima Amerike i Evrope ukazuje na dobru organiziranost, iako ih ne podupiru klasine institucije civilnoga drutva. Osim u SAD-u, gdje ih je podupro jedan od vodeih sindikata,
* Rastko Monik je slovenaki sociolog, knjievni teoretiar, prevodilac i politiki aktivista. Zajedno sa Slavojem iekom i Mladenom Dolarom, smatra se jednim od ko-osnivaa Ljubljanske kole psihoanalize. 1 Misli se na 15. oktobar 2011. godine, dan globalne akcije solidarnosti sa Occupy pokretom u SAD-u.

327

3. B

BEZ ORGANIZACIJE NEMA REVOLUCIJE

demonstranti drugdje nisu dobili podrku. Ali ni ne ele je, jer ne vjeruju etabliranim politikim strankama, kao ni sindikatima. Moe li se ita bitno postii bez takve podrke? Dosad nije bilo revolucije bez revolucionarne stranke. Pitanje treba li suraivati s organizacijama sistema zapravo je pogreno. Iako je istina da je sam sistem korumpiran, to jo uvijek ne znai da se organizacije unutar njega ne mogu promijeniti. Takvo pitanje za pokret trebalo bi biti taktiko, a ne strateko. Takoer, postoje jasna razmimoilaenja. Ameriki demonstranti ele sruiti kapitalistiki sistem, dok evropski, osim nekih marksistikih i anarhistikih grupacija, vjeruju da je mogue otvoriti polje unutar Europske unije kao transnacionalnog tijela. Otkud te razlike? Rije je o staroj dilemi, jo iz vremena ruskog socijalistikog pokreta. Tada su se sukobljavali oko pitanja da li uestvovati u radu carske Dume ili ne. Lenjin je bio za, jer je drao da e Duma biti naa propagandna tribina, dok su druge socijaldemokratske radnike partije bile protiv. Bili su istunci, puristi. U dananjem Evropskom parlamentu postoji stranka Evropske ljevice koja je protiv kapitalizma, koja se zalae za javno kolstvo, javno zdravstvo, protiv je bolonjske reforme i, recimo, ne izjednaava komunizam s nacifaizmom. Ili, primjerice, za ulazak u francuski parlament bori se Nova antikapitalistika partija, koja se unato tome to u svom imenu sadri rije antikapitalizam, koristi institucijama sistema. Dakle, odgovor da li ii u institucije sistema ili ne jest da, ali s revolucionarnom politikom praksom. Izgleda da je razlika i u tome to ameriki prosvjednici napadaju centre financijske moi, dok bi u Evropi radije korigirali postojei ekonomski i politiki sistem? Razlika i znaajki amerikih i evropskih politikih borbi toliko je da bi se o svemu tome mogla napisati posebna knjiga. Moramo znati da radikalni pokreti u Evropi zapravo nikada nisu prestali djelovati. Vrlo utjecajna i intelektualno snana je etvrta internacionala, trockistika, koja se zove Savez revolucionarnih komunista. S druge strane, radniki pokret u SAD-u na samom svom poetku doivio je gadan poraz. Unitili su ga mafijom. Takoer, u SAD-u je znaajna tradicija civilnodrutvenog organiziranja i jaa je od civilnog drutva u Evropi, odnosno, ako sam dobro informiran, u neprotestantskim zemljama. U jednoj Grkoj, Italiji ili panjolskoj praktiki nema tradicije civilnog drutva, pa su tamo, posebno u Grkoj, jake radikalne politike grupacije koje nerijetko poistovjeuju s terorizmom.

328

RAZGOVOR S RASTKOM MONIKOM

Zanimljivo je da u nas nema radikalnih grupa, iako smo zemlja s katolikom tradicijom. Dakle, postoje razliite tradicije u SAD-u i Evropi. U euroatlantskom svijetu na politiku pozornicu pristiu nove skupine. Probudila se srednja klasa, ba zato jer je ona najvie na udaru. Budui da je srednja klasa zapravo nosilac ideoloke hegemonije, njihova radikalizacija je vrlo vana. Ako sam vas dobro shvatio, zasad pojam revolucije nije relevantan. Dakle, to bi danas, na ovom stupnju razvoja kapitalistikog sistema, a s obzirom na povijesno iskustvo i dosadanju teoriju i praksu revolucije, zapravo bila revolucija? Revolucija je promjena sistema, ali to zasad nije na dnevnom redu. Drago mi je da se rije revolucija koristi, jer se tako ona rehabilitira i postaje ponovno dio nae retorike. Inae, revolucija zahtijeva trajnu organizaciju, trajnu ideoloku pripremu i iznimne razmjere. Za ovo posljednje u skoranje se vrijeme brine SAD, dok za samu revoluciju SAD nema ideoloku tradiciju, a posebno ne organizaciju. Kakvu revoluciju trebamo i kakva je mogua? Da budem bombastian, treba nam politika organizacija koja bi jasno rekla da kapitalizam treba okonati. Da ga treba otpraviti. I to to prije. Naime, to se takav program pojavi kasnije, to e biti radikalniji i posljedino tee ostvariv. I rtve e biti vee. Kako e to konkretno izgledati, to e biti stvar odreenog povijesnog poloaja onih koji e biti u situaciji da odluuju. im se prije donese radikalni program i postavi organizacija, tim bolje, jer planet sve tee podnosi kapitalizam. Ja se osobno zauzimam za mirne promjene. ak i ako zanemarimo druge stvari, jasno je da stalna i beskrajna akumulacija jede prirodu, jede planet. Ne moe se ba sve pretvoriti u viak vrijednosti, jer emo onda ostati bez iega. Neemo imati nita za jesti, nita za piti, niti za disati. Klasine radnike klase koja bi provela takvu revoluciju danas nema. Kako zapravo nastaje revolucionarna klasa, da ostanemo pri toj terminologiji? Istina je da danas vie nemamo industrijski sistem unutar kojeg bi se oblikovala tradicionalna radnika klasa. Danas imamo prekarijat, nezaposlene, podzaposlene i zaposlene, s tim da su ovi posljednji ugroena vrsta. Pitanje je, dakle, kako povezati ljude koji razliito misle, ne rade u istom trenutku na istom mjestu, odnosno ne dijele zajedniki radni prostor. Zato je nedavni trajk u Luci Kopar vrlo vaan. Naime, tada se povezala radnika aristokracija, mislim na kraniste, s onima koji su najiskoritavaniji i koji se najtee organiziraju.

329

3. B

BEZ ORGANIZACIJE NEMA REVOLUCIJE

Dakle, mislite da bez politike organizacije ne ide. Vidite li u sadanjem revolucionarnom vrenju zametke organiziranosti, koji bi u potrebnom trenutku prerasli u monu politiku silu? Pokret je apsolutno pozitivan i sigurno predstavlja temelj za tako neto. Alterglobalisti su, iako smo u poetku mislili da su slabi, u meuvremenu postali tako jaki da im na demonstracije dolaze i predsjednici vrlo monih drava. Pokret koji bi promijenio politiki sistem morao bi biti planetaran. U ovom se trenutku stvara planetarna ideologija i povezuju se razliiti pokreti u svijetu. ini se da se stvaraju materijalne pretpostavke za transverzalni drutveni pokret. U njemu bi svoje mjesto trebale nai i tradicionalne stranke i sindikati i ekoloke organizacije. To e biti transverzala, neka nova planetarna narodna fronta. Novi pokreti nastaju i ive prije svega na internetu i kao takvi su fleksibilniji od staromodnih sindikata. Osim toga, s njima ne uspijevaju nai zajedniki jezik, iako su dio iste fronte. Organizacije koje se temelje na govoru statusne su i hijerarhine. Takve postoje od neolitika do danas. Organizacije koje se temelje na pisanoj rijei, poput sindikata ili tradicionalnih politikih stranaka, imaju administrativnu strukturu. Iako ne podlijeu statusno-poloajnoj hijerarhiji, mui ih birokratska hijerarhija. Mo je u njima inae ograniena, ali je jo uvijek hijerarhino rasporeena. to se dogaa s onim organizacijama koje se temelje na internetskim vezama, zanimljivo je promatrati. S jedne strane, ta tehnologija omoguava policijski nadzor kakav dosad nismo poznavali, ali s druge omoguuje horizontalni nain organizacije koji je demokratian i posebno intelektualan, na nain kakve su nekada bile revolucionarne stranke. Stalno debatiranje oznaka je pravog revolucionara. Internet je u svojem sadraju inherentno demokratian, za razliku od stranakog sistema, koji danas uzalud nazivamo demokratskim. Stoga bismo se trebali nadati promjenama odozdo, iz politike ivota, iz podruja izvanparlamentarne politike, jer srednja struja ne omoguuje promjene? Ve vam sam izraz izvanparlamentarna politika puno govori. Recimo to da parlamentarna politika nije vie produktivna. Da se zatvorila u sebe i nema novih ideja. Problem nije samo ideoloki, nego i socioloki i institucionalan. Recimo, u Njemakoj je izvanparlamentarna opozicija bila toliko jaka da je na vlast dovela socijaldemokrate. Slino se desilo i u Francuskoj. Onda su doli zeleni. Nakon jednog mandata, njemaki su se zeleni pretvorili u vrlo tradicionalnu stranku. Ne zato jer

330

RAZGOVOR S RASTKOM MONIKOM

su bili pokvareni, nego zato jer institucije djeluju po svojoj logici koju ne moete promijeniti samo dobrim namjerama. Toga su bili posebno svjesni komunisti, koji su bili ljudi posebnog kova. Kad su im dozvolili, sudjelovali su u radu parlamenta i cijelo su vrijeme debatirali, barem oni koji nisu postali staljinisti. Ali je istovremeno i u samim komunistikim strankama trajala debata i to je omoguavalo da nikada ne smetnu s uma program. Ukratko, ostali su revolucionarna stranka, iako su uli u sistem. Dananji problem je u tome da moete organizirati uline demonstracije, pa ak i biti vrlo radikalni, ali ako doista elite napraviti istinske promjene, morat ete raditi sistemski, odnosno biti u instituciji. Nije nuno da to bude buroaski parlament, ali neka institucija svakako mora biti. Dosad su sve institucije, od sovjeta do jugoslavenskih radnikih savjeta, s vremenom postajale prilino vampirske. Ubrzo su poele raditi po svojoj logici, koja nije bila demokratina, a bila je ideoloki senilna. Kakav bi onda mogao biti sutranji svijet, ako se sve ovo potvrdi? Nikada nismo bili blie kraju kapitalizma nego to smo sada. Nisu sada na sceni nekakvi intelektualni ludaci iz Dostojevskog, nego svakog potovanja vrijedno mnotvo radnika, radnica i pripadnika srednje klase. Sada su ak i stupovi drutva svjesni da je neto trulo u sistemu. Pritisak odozdo jaa. To uvijek pokree politiku birokraciju. Prema promjenama. Na institucije sistema treba pritiskati izvana. Pritom suvremena tehnologija moe biti od iznimne pomoi. Ako se, s obzirom na gore navedeno, pogleda slovenaka drutvena scena, moe se i kod nas primijetiti veliko nezadovoljstvo politikim elitama. Nastaju nova politika i socijalna gibanja koja otvaraju politiko polje. U posljednje vrijeme Slovenija klizi prema periferiji. Problem perifernih drutva jest da su njihove politike klase zastupnici kompradorske klase. Kako je rekao Che Guevara, periferna buroazija je posljednja karika lanca koji poinje na Wall Streetu: kompradorska buroazija dobiva mrvice s bogataeva stola. Andre Gunder Frank je za njih smislio teoretski koncept: lumpenburoazija. To je buroazija koja sama nije u stanju pokrenuti i upravljati produkcijskim procesom. To nisu kapitalisti Adama Smitha. To su, kako ih je svojedobno nazvao nekadanji direktor Elan-a Dolfe Vojsk, predatori. Vrlo prikladno i vrlo okrutno imenovanje. U Sloveniji imamo dodatni problem jer naa politika klasa i nae politike stranke zastupaju taj muktaki, parazitski i neproduktivni sloj. Zato je dobro da se pojavljuju novi pokreti. Meutim, dosad jo nitko nije postavio dovoljno radikalna pitanja o potrebi drutvenih promjena, izmeu ostaloga i zato jer nitko nema dovoljno temeljitih analiza. A ne mogu ih ni imati ako za probleme Slovenije kao konceptualni okvir

331

3. B

BEZ ORGANIZACIJE NEMA REVOLUCIJE

uzmemo Europsku uniju. Taj okvir je preuzak i ako sada postavimo pitanje to napraviti sa Slovenijom, onda valja razmiljati na globalnoj razini. Naime, moete u Sloveniji pravino razdijeliti bogatstvo, rijeiti siromatvo, osigurati javno kolstvo i javno zdravstvo i dati ljudima prikladne mirovine. Sve se to dade napraviti. Meutim, time ne moete promijeniti sistem. Igra koji bi mogao promijeniti svjetski sistem je Europska unija. Ali, njezine strukture su neoliberalne. Dovoljno je politiki, vojno i ekonomski mona da bi mogla pokrenuti program promjene svjetskog sistema. Za poetak bi bilo dovoljno da, prema evropskom socijalnom modelu, zahtijevaju da Kinezi dobiju dopust, porodiljski i bolovanje, pa da i tamo, ba kao i ovdje, bude ukinuto suanjstvo. Zatraimo da se NATO povue iz Afganistana, kao i to da kad se pone dijeliti libijska torta, ona pripadne Libijcima a ne Europskoj uniji.
Razgovor vodio: Marjan Horvat (Objavljeno u asopisu Mladina, broj 41/2011.) Sa slovenakog preveo: Rade Dragojevi

332

ABSTRACTS BIOGRAFIJE

ABSTRACTS

ABSTRACTS

GORAN MUSI

HISTORY OF ECONOMIC CRISIS IN CAPITALISM


Abstract: This article gives an overview of the basic concepts used by Marxist researchers to analyze the economic crisis in capitalism. It will try to distinguish the cyclical crises from the general crisis of capitalism and describe the two traditional approaches to the subject from the Marxist perspective the underconsumption theory and theory of the tendency of the rate of profit to fall. Additionally, the article will present the commonly used periodization of post World War II development of world capitalism, namely the period of Golden Age of Capitalism, lasting from the end of the war until the early 1970s, and the Long Downturn, stretching from the energy crisis of the 1970s until the present. The article concludes with an examination of some of the main perspectives Marxist authors have given for the future development of capitalism so far, after the latest global crisis of 2008. Key words: cyclical crisis, crisis of capitalism, underspending, average rate of profit decline, epochs of capitalist development, global hegemony MISLAV ITKO

MONETARY THEORY OF PRODUCTION AND CRISIS OF CAPITALISM


Abstract: The global crisis of capitalism is the outcome of a particular dynamic that was established in advanced capitalist countries at the beginning of the 1980s. The slowdown of the accumulation and the rise of finance were the two components which simultaneously marked capitalist dynamics. Marxian research on money and finance, by describing the barriers that capital places upon itself, accentuates that the causes of the crisis are to be found in the contradictions of the capitalist economy. Emphasis on the inherent instability of the capitalist system is a feature which Marxian theory shares with the growing body of Post-Keynesian research. Besides the insistence on the inherent instability of capitalism, these analytical traditions share an assumption of the monetary basis of capitalist production which highlights the principal role of money in the analysis of contemporary capitalist formations. Through the examination of fictitious capital we shall discuss to what extent the exposition of the financial instability can be found in the work of Minsky, assisting us in making Marxs unfinished analysis from volume III of Capital more conclusive and more pertinent to the contemporary accumulation regime as the object of investigation. Key words: Marx, Keynes, capital, finance, Post-Keynesian economics

334

ABSTRACTS

ANKICA AKARDI

MINIMAL STATE AND THE NEOLIBERAL STRATEGIES OF CAPITALISM


Abstract: When Tom Hagen in The Godfather says: This is business, not personal, he concisely expresses what the British neoliberal Prime Minister Margaret Thatcher claimed ten years later when she argued that Theres no such thing as society. There are individual men and women and there are families. This popular statement lucidly indicates the sociopolitical issues of public-private dichotomy, which appears after the transformation of the modern nation-state. What we have here are paradigmatic preconditions for creating the concept of a minimal state and the neoliberal ideology that formed deregulatory practices and a decentralized market, which nominally and actually extend the previous framework of capitalism. We will try to (a) evaluate what would be essential for defining neoliberalism in relation to liberalism, then (b) discuss whether it is possible to speak of a second wave of neoliberalism, and (c) open a thesis that an important element of the neoliberal ideology (just like in capitalism) is its biopolitical nature. Key words: minimal state, nation state, liberalism, neoliberalism, capitalism, political economy, biopolitics DRAEN IMLEA

ECOLOGISATION OF CAPITALISM: GREEN NEW DEAL OR JUST ANOTHER COMMON DEAL?


Abstract: The paper aims to analyze different approaches for solving the global financial crises, which are best known under a common concept green new deal. Initially, the author provides an overview of the starting point of the financial crisis, how the world reacted to this shock, and what leading people from politics and business have been providing as solutions on crisis. Following this, the author will explore what is behind different green new deals, namely those from UNEP, The New Economics Foundation, and political parties of European greens. In doing this, the author argues that any deal focusing solely on the technological aspect, no matter how ecological, cannot be a real new deal, because for that we should make transformations in the areas of politics, economy, quality of living and others. Key words: green new deal, crisis, technology, public SREKO HORVAT I IGOR TIKS

WELCOME TO THE DESERT OF TRANSITION! POST-SOCIALISM, EUROPEAN UNION AND BALKAN NEW LEFT
Abstract: Social and political events in the post-socialist Balkans cannot be fully comprehended without an analysis of the 20-year-old experiment in political, social and economic engineering called Transition. Nowhere are its consequences so painfully obvious as in the post-socialist Balkans today. The state of this region, encompassing almost 60 million people, allows us to question the whole teleological narrative of the Transition and its underlying political and economic ideology. In this colossal transformation with equally colossal social and economic consequences, the leading role was reserved for the European Union. This huge enterprise with neo-colonial undertones is in deep crisis today across

335

ABSTRACTS

the Balkans. To understand the crisis and its possible ramifications, one has to take into account the wide sway of mechanisms used by the EU to pacify, stabilize and incorporate (without necessarily fully integrating) the Balkans. In this analysis we offer a tour of the EUs Balkanpolitik. The case of Croatia appears symptomatic and the ongoing protests rocking this future 28th EU member are illustrative of the general mood in the postsocialist Balkans. Something else is worthy of our attention here. A completely new, original and inventive movement of the Left came to the forefront in these sometimes chaotic protests, having no parallel in the rest of Eastern Europe, where the left still struggles with the post-1989 political anathema, and bringing new methods and energy to the subversive politics of our time.
Key words: Balkans, post-socialism, transition, European Union, the new left TIHANA PUPOVAC

THE APORIAE OF DIRECT DEMOCRACY


Abstract: According to many, the spring of 2009 in Croatia represents the breaking point in both political activity and political articulation. Students of the Faculty of Philosophy in Zagreb at the time when the Croatian government decided to make an assault on the educational system, the last stronghold of social rights, with new reforms and legislation occupied the faculty building and halted lectures, issuing a simple and clear demand: free education for all. Although the struggle for free education available to everyone has not yet been won, and continues, the shutdown of the Faculty of Philosophy was not ineffectual.

Moreover, through their announcements, analyses, texts and press releases, students have articulated and reintroduced political concepts, which the destructive processes of Yugoslavias dissolution and the making of separate nation states sent into the ash heap of history. First and foremost, these are direct democracy and plenum. In student articulation direct democracy and plenum refer to the organization of egalitarian politics. In this text we will try to pose a question of how philosophy can engage with this event. Thereby we will attempt to resist falling into the trap of political philosophy and be guided by the idea that politics is one of philosophys conditions. Here we will first deal with the question of direct democracy and its articulation in the struggle for free education. Going back to the original thinker of direct democracy, J. J. Rousseau, we will make an attempt to place this event within the context of contemporary discussions on democracy.
Key words: democracy, direct democracy, plenum, organization, equality ANDREJA IVKOVI

BACK TO THE FUTURE: BALKAN TRANSITION


Abstract: This article rejects the concept of transition economies and the associated idea that there has been an incomplete transition to the market in the Balkans. The economic crisis, it is argued, is not due to a lack of the market but to dependency on the world market, taking the form of a debt crisis. As the Balkan debt crisis is now over three decades old, its causes must be sought in the long-term contradictions of the turn to the market from the 1950s in ex- Yugoslavia. The result of opening to destructive flows of foreign finance has been ever-deeper debt crisis. In Serbia and Croatia in the 2000s, the high interest rates demanded by foreign capital fed growth based on imports, but at the same time destroyed industry. The crisis in Slovenia, we argue, is a crisis of EU

336

ABSTRACTS

integration exactly like that of Greece, Ireland and Spain. Unable to compete in Europe, Slovenia has been forced to finance import-led growth through the same pyramid of debt. Therefore, the Slovenian experience is a warning to other ex-Yugoslav nations of the costs of further EU integration. The article concludes that the alternative to EU debt slavery and regional disintegration is a Balkan federation that would promote welfare through regional investment and integration. Politically, the idea of a Balkan federation is revealed to be the sine qua non for effective regional resistance to market destruction and the rebirth of progressive forces across the region.
Key words: transition, state capitalism, Serbia, Croatia, Slovenia, debt crisis, EU, Balkan federation PRIMO KRAOVEC

NEVER TRUST A HIPSTER CRITIQUE OF CREATIVE PETIT BOURGEOISIE AND A CONCEPT OF NEW CLASS
Abstract: The concept of class features in todays mainstream sociology as an intersection between income status and lifestyle, that is it emancipates itself from the concept of exploitation and becomes more akin to identity. This is especially apparent in the case of le grand retour of the concept of class to the academic stage with Floridas creative class. We begin with a general overview of the recent proliferation of creative and cultural industries, continue with a short critical theoretical review of the theory of the creative class, to which we add an analysis of creative and cultural industries in Ljubljana with a short case study of Kino ika. We conclude with some political questions regarding new forms of exploitation and new class composition. Key words: class, identity, creative class, cultural and creative industries, technical and political class composition. URA KNEEVI

FEMINISM AND THE LEFT: MAINSTREAMING TO THE RIGHT


Abstract: Feminism, in its similarity with the left, operates towards a fundamental change of society, thus having a critical distance from ruling structures and ruling ideology, where unequal gender relations are generated and sustained. The two components imply the necessity of the alliance between women and men. Unequal relations between the sexes are not the conflict of two biologies, but a historically created and continually maintained relation, where women are subordinated. It is not the wrongdoing of capitalism, but merely its inheritance. The difference between the two sexes is a social construct, however it is presented as something natural, and thus legitimate. The critique of transhistorical invariability of the relations between the sexes, reproduced through family, church and educational system, is therefore exigent. Both feminism and the left are inclining towards liberalism and the political center at present. A liberal strategy of feminism, in its core directed towards legislative changes in favor of the equality of the sexes, is limited, since it fails to see the problem(s) of the cause of womens subordination, and does not bring about a genuine change of politics. Consequently, feminist groups are co-opted and turned into a tame and inefficient social interstratum. Key words: feminism, the left, essentialism, mainstreaming, NGOization

337

BIOGRAFIJE

BIOGRAFIJE1

GORAN MUSI (1981),

je ekonomista, istoriar i dugogodinji aktivista u studentskim i radnikim inicijativama. Roen u Beogradu gde je diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Na master studijama bavio se komparativnom analizom pokreta 1968. u Meksiko Sitiju i Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama istorije u Italiji (Evropski univerzitetski institut u Firenci), gde istrauje trajkaki pokret u poznom jugoslovenskom socijalizmu. Oblasti interesovanja ukljuuju: globalizaciju, uticaj kriza na drutvene pokrete i paradigme ekonomskog razvoja, istoriju radnikih pokreta, razvoj samoupravljanja u socijalistikoj Jugoslaviji, tranzicione procese u Istonoj Evropi.
MISLAV ITKO (1982),

Odsjeku za filozofiju Filozofskoga fakulteta Sveuilita u Zagrebu kao docentica na Katedri za socijalnu filozofiju, ija je predstojnica. Voditeljica je obrazovnoga programa u Centru za enske studije. Podruja istraivanja kojima se bavi su socijalna filozofija i filozofija politike, filozofija roda i feministika teorija, filozofija kulture i teorija anarhizma.
DRAEN IMLEA (1976),

apsolvent filozofije i kroatistike u Zagrebu, aktivista, autor vie tekstova iz sfere politike ekonomije i filozofije. Jedan od organizatora kruoka itanja Marksovog Kapitala u Zagrebu.
ANKICA AKARDI (1977),

roen u Bjelovaru, na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao, magistrirao i doktorirao na Odsjeku za sociologiju. Zaposlen je kao vii asistent na Institutu drutvenih znanosti Ivo Pilar u Zagrebu. Podruje rada je globalizacija i odrivi razvoj. Aktivan na civilnoj sceni i trenutno volontira kao tajnik udruge Zelena mrea aktivistikih grupa (ZMAG); dopredsjednik je saveza udruga Mree ekosela Balkana (MEB).
SREKO HORVAT (1983),

roena u Rijeci, radi i ivi u Zagrebu. Diplomirala je filozofiju i kroatistiku na Filozofskome fakultetu Sveuilita u Zagrebu 2003. godine, gdje je i doktorirala 2008. godine. Od svibnja 2010. godine zaposlena je na
1 Biografije autora i autorki koji/e su imali/e izlaganja na letnjoj koli Kriza, odgovori, levica. Redosled autorskih biografskih priloga sledi redosled tekstova u zborniku.

je filozof koji ivi i radi u Zagrebu. Objavio je est knjiga o radikalnoj teoriji i semiotici na hrvatskom jeziku. Preveo je nekoliko knjiga s njemakog i engleskog, od Norberta Eliasa do Slavoja ieka. Dobitnik vie nagrada. lan urednitva Zareza, Tvre, Europskog glasnika.Trenutno je umetniki direktor Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu.
TIHANA PUPOVAC (1984),

nakon studija filozofije i sociologije u Zagrebu, upisuje doktorski studij filozofije na ZRC SAZU u Ljubljani gdje trenutno ivi i radi. Doktorski rad pie na temu Ideja

338

BIOGRAFIJE

jednakosti u djelu J. J. Rousseaua. Podruja rada i interesovanja obuhvaaju dijalektiki materijalizam, marksistiku epistemologiju, teoriju ideologije, psihoanalizu, strukturalizam, politiku i socijalnu teoriju, teorijski antihumanizam, klasini njemaki idealizam, lijevi feminizam, radikalnu politiku.
ANDREJA IVKOVI (1972),

UREDNITVO
MILO JADI (1983),

sociolog, na doktorskim studijama na Univerzitetu u Kembridu. Objavio veliki broj radova na temu politike ekonomije tranzicije u Jugoistonoj Evropi, istorije socijalistike misli o nacionalnom pitanju na Balkanu i sociologije medija, konkretno o novim informaciono-komunikacionim tehnologijama. Meu znaajnijim radovima su The Balkan Socialist Tradition (posebno izdanje, Revolutionary History Journal, 8:3, 2003) i Revolution in the Making of the Modern World (Routledge 2007, sa Donom Foranom i Dejvidom Lejnom). Redovan je saradnik mesenog lista Solidarnost (Srbija).
PRIMO KRAOVEC (1979),

apsolvent sociologije, ivi i radi u Beogradu. Poslednjih deset godina je bio ukljuen u rad razliitih levih inicijativa i kolektiva. Nakon angamana u marksistikom kolektivu CRuok, radio kao saradnik fondacije Rosa Luxemburg. Danas je lan Centra za politike emancipacije.
DUAN MALJKOVI (1975),

ivi u Ljubljani, nezaposleni doktor sociologije, preivljava free lance prevoenjem, ureivanjem, organizacijom teorijskih skupova i pisanjem (znai radi isto kao i uvek, samo ga vie ne titi zakon).
URA KNEEVI (1952),

filozof, publicista i prevodilac. Zavrio enske i Istopolne studije. Objavio i mnogobrojne teorijske i knjievne radove u zemlji i inostranstvu. Ureivao prvu knjievnu homoerotsku ediciju Kontrabunt u izdavakoj kui RENDE, meunarodno nagraivanu emisiju na Radiju Beograd 202 Gayming i prvi domai ne-strejt web-site Gay-Serbia. com. Autor i saradnik mnogobrojnih umetnikih projekata i projekata u domenu ljudskih prava. Saradnik sajta b92.net, Treeg programa Radio Beograda i asopisa NIN. Urednik-saradnik u izdavakoj kui Karpos i lan sveta asopisa Novi plamen. Trenutno koordinira dvosemestralni seminar kvir studija na Institutu za filozofiju i drutvenu teoriju u Beogradu i ureuje asopis za kvir teoriju i kulturu QT.
ANA VESELINOVIC (1983),

mesto roenja Jastrebarsko, stalno boravite Nereii (o. Bra), Hrvatska. Diplomirala povijest i arheologiju na Sveuilitu u Zagrebu. Knjievnica je i publicistkinja. Uz romane, redovno pie kolumnu za portal Zamirzine. Polja interesa su joj feminizam, politika, kultura. Od 2007. djeluje kao slobodna autorica.

diplomirala sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tokom studija bila aktivna u studentskom pokretu i u levom kolektivu CRuok. Od 2010. godine, politika radnica u Rosa Luxemburg Stiftung, u okviru koje je, pored koordinacije projekata iz Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije bila lanica urednitva zbornika Izgubljeno u tranziciji (2011) i redakcije broure ta je socijalizam (2012).

339

CIP - , 338.124.419/20(082) 316.334.2/.319/20(082) KRIZA, odgovori, levica : prilozi za jedan kritiki diskurs / uredili Milo Jadi, Duan Maljkovi, Ana Veselinovi ; [prevod Duan Maljkovi ... et al.]. Beograd : Rosa Luxemburg Stiftung, Regionalna kancelarija za jugoistonu Evropu, 2012 (Beograd : Pekograf). - 339 str. ; 22 cm Prema Predgovoru, zbornik je nastao kao rezultat rada letnje kole Kriza, odgovori, levica odrane u Andrevlju na Frukoj gori, od 21-23. jula 2011. godine u organizaciji fondacije Rosa Luxemburg. - Tira 700. Str. 2-6: Predgovor / urednitvo. Biografije: str. 338-339. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. Abstracts. ISBN 978-86-88745-02-4 a) - 20-21 - b) ( ) - 20-21 c) - 20-21 - COBISS.SR-ID 190425100

340

Kada se pre pola decenije ameriki finansijski sektor naao na korak od kolapsa malo je ko mogao pretpostaviti da e se spirala nastaviti kroz duniku krizu zemalja evropske periferije, preko krize itave evrozone, pa sve do dovoenja u pitanje daljih EU integracija, to e nam sve, izmeu ostalog, dati za pravo da restauraciju kapitalizma u Istonoj Evropi napokon ponemo shvatati kao proces periferizacije, umesto da ga posmatramo kroz dvodecenijski diskurs tranzicije. Danas, kada svedoimo vrlo intenzivnom javnom govoru o globalnoj ekonomskoj krizi postavlja se pitanje da li je ovo jo jedna od regularnih kriza u kapitalizmu ili je sam kapitalizam u odluujuoj krizi? Ima li smisla govoriti o transformaciji neoliberalizma u novonastalim kriznim okolnostima iz kojih se raa neto novo ili i dalje ostajemo u osnovnim okvirima (neo)liberalne ideologije koja je i do sada pokazivala sposobnost apsorpcije subverzivnih delovanja, ukljuujui ih u svoju strukturu. Kojim se institucionalnim merama za sanaciju krize slue neoliberalne vlade i kakva je reakcija globalnog naroda na sve to? Ovaj zbornik pokuava dati odgovore na ova i mnoga druga povezana pitanja. Nastao je kao jedan od rezultata letnje kole Kriza, odgovori, levica, odrane u Andrevlju na Frukoj gori, od 2123. jula 2011. godine, u organizaciji fondacije Rosa Luxemburg. Tema kole bila je aktuelna ekonomska kriza, njeni uzroci i posledice po kapitalistiki sistem i njegovu politiku ideologiju, kao i kritika analiza potencijala levice da krizu iskoristi za sopstvena preispitivanja, teorijske (re)artikulacije i jaanje politikih kapaciteta. Trodelni zbornik koji je pred vama, tematski delimino sledi trodnevni koncept same kole. Imajui u vidu kompleksnost tema koje je bilo nemogue obuhvatiti u celosti, kao i turbulentnu dinamiku globalnih drutvenih promena izazvanih krizom, zbornik smo dopunili dodatnim tekstovima, koji uz priloge predavaa i predavaica, pruaju iri uvid u savremene analize i debate na levici.