Српска љубавна поезија

Деспот Стефан Лазаревић Слово љубве Стефан деспот, најслађему и најљубазнијему, и од срца мога нераздвојноме, и много, двоструко жељеноме, и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме, (име рекавши), у Господу љубазан целив, уједно и милости наше, неоскудно даровање. Лето и пролеће Господ сазда, као што и псалмопевац рече, и у њима красоте многе: птицама брзо, весеља брзо прелетање, и горама врхове, и луговима пространства, и пољима ширине; и ваздуха тананог дивним неким таласима брујање: и земаљске дароносе од мирисних цветова, и травносне; али и саме човекове природе обнављање и веселост достојно ко да искаже? Ово све, ипак, и друга чудна дела Божја, која ни оштровидни ум сагледати не може, љубав превазилази. И није чудо, јер Бог је љубав, као што рече Јован син громов. Варање никакво у љубави места нема. Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: "Изиђимо у поље". Оштро некако и бистротечно љубави је дело, врлину сваку превазилази. Љубав Давид лепо украшава, рекавши: "Као миро на главу, што силази на браду Аронову, и као роса аермонска, што на горе силази Сионске". Узљубите љубав, младићи и девојке, за љубав прикладни; али право и незазорно, да младићство и девство не повредите, којим се природа наша Божанској присаједињује, да Божанство не узнегодује. Јер апостол рече: "Духа Светога Божјега не растужујте, Којим се запечатисте јавно у крштењу".

Бејасмо заједно и један другом близу, било телом или духом, но да ли горе, да ли реке раздвојише нас, Давид да рече: "Горе Гелвујске, да не сиђе на вас ни дажд, ни роса, јер не сачувасте Саула, ни Јонатана"! О безлобља Давидова, чујте, цареви, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох, рече Бог, човека по срцу моме. Ветрови да се с рекама сукобе, и да исуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради Јордан. Еда би се опет саставили, и видели се опет, љубављу се опет сјединили у самом Христу Богу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом у бескрајне векове, АМИН. Јefimija Мrnjavčević (око 1349 - posle 1404) POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU Pohvala knezu Lazaru izvezena je 1402. godine na crvenoj svili za pokrov na ćivotu kneza Lazara. Dimenzije su 66 x 49 cm. U dvadeset šest redova izvezena je ova pohvala pozlaćenom srebrnom žicom. Pokrov je dobro očuvan, a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU U krasnom sveta ovog vaspitao si se od mladosti tvoje, o novi mučeničke kneže Lazare, i krepka ruka gospodnja među svom gospodom zemaljskom krepka i slavna pokaza te. Gospodstvovao si zemljom otačastva svog i u svakom dobru razveselio si uručene ti hrišćane. I mužestvenim srcem i željom za blagočašće izašao si na zmaja i protivnika božanstvenih crkava, rasudivši da je neotrpimo za srce tvoje gledati hrišćane otačastva tvoga da budu ovladani od Izmailćana. Ako li ove ne postigneš, da ostaviš propadljivu visinu zemnoga gospodstva i da se obagriš krvlju svojom, i da se sjediniš s vojnicima nebesnoga cara. I tako dve želje postigao si: i zmaja si ubio i mučenja venac primio si od boga. I sada ne ostavi u zaborav vazljubljena ti čeda,

koje sirote si ostavio prelaskom tvojim. Jer od kako si stekao blaženstvo u nebesnom veselju večnom, mnoge nevolje i stradanja obuzeše vazljubljena ti čeda, i u mnogim nevoljama život provode, jer su ovladani od Izmailćana, i treba nam svima pomoć tvoja. Zato se molimo, moli se opštem gospodaru za vazljubljena ti čeda i za sve koji s ljubavlju i verom služe njima, jer brigom mnogom sputana su vazljubljena ti čeda. Oni koji jedu hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoje dobro u zaborav staviše, o mučeniče. No iako si prešao iz života ovog, nevolje i stradanja čeda tvojih znaš, i kao mučenik smelost imaš ka gospodu. Prekloni kolena pred gospodom koji te je venčao (vencem mučeništva), moli da vazljubljena ti čeda provode bogougodno mnogoletan život u dobru, moli da pravoslavna vera hrišćanska neoskudno stoji u otačastvu tvome, moli da pobeditelj bog pobedu poda vazljubljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, na nevidime i vidime neprijatelje, jer ako pomoć primimo s bogom, tebi pohvalu i blagodarenje daćemo. Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika, i sa svima pomoli se bogu koji te je proslavio: izvesti Đorđa, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi Merkurija i Prokopija, i četrdeset mučenika sevastijskih ne ostavi, a u njihovom mučenju (u Maloj Aziji) vojuju čeda tvoja vazljubljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od boga pomoć. Dođi na pomoć našu, gde da si. Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnogo ubroj ovo, jer ne po zasluzi tebi pohvalu prinesoh, no po sili maloga mi razuma. Zato i male nagrade očekujem. No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, malopodatljiv bio u propadljivom i malovečnom. Koliko više u neprolaznom i velikom, što si primio od boga. Jer telesno tuđu mene među tuđim ishranio si izobilno. A sada dvostruko molim:

da me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela moga. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti. Jeftimije Jovanović (1802-1854) Pesn pri podneseniju zlatnoga perstena Primi ovaj zlatan persten, Ančice, S njim ti dajem dušu moju i serdce, Koje će ti verno biti I do groba teb’ ljubiti Mračnoga. Zlatni persten jeste darak maleni, Al’ ga derži kao zalog zakoni Krepke k tebi ljubve moje, Dok nas sudba obadvoje Rastavlja. Cvet plavetni nek te, dušo, uveri Da mi serdce od ljubavi gori; Nek te silno opomene Da se sećaš bednog mene Počesto. Kol’ko dana u godini osvane, Toliko je teških muka za mene Što ne mogu s tobom biti, Čarne tvoje i ljubit Očice. Neka duva hladni vetar severni, Ja ću opet svagda biti tvoj verni, Ti si mene baš do groba Učinila suznog roba Tvoga lica. Želio bih da ti mogu svaki dan Učiniti mali darak bar jedan, Jer si srebra, zlata vredna, Serdcu mome ti si jedna Uteha. Velikim je carskim dušam’ prirodno Da primaju i dar malen usrdno; Ljubezno će tvoje lice Primit pregršt i vodice Od mene. Jovan Pačić (1771-1849) PONUD Ljubo! da se milujemo, Ljubimo i radujemo Lepom, cvetnom ljubve dobu Čas kog niko ne dostiže, Svaki dan nas vodi bliže Neizbežnomu grobu.

Vedro nam dok nebo plavi, Cvet nevene i na glavi, Hajde! da se mi gerlimo; Jer kad vesna ljubve projde, Doba jesen, zima dojde: Svaku radost izgubismo. Izgubit ćeš ružičicu, Preseći će Parka žicu, Pasti cemo u zabvenje; Ne polzovat život naši, Od čeg zloba nas tek plaši: Bilo b’ krajno zabluždenje. Zlobu, zavist koji vozbudi, Tog za srećom alču ljudi, Nju slađe taj uživa; Čto nenavist viče bolje To mi s’ bolje ljub’mo volje: Kao čto mudrost iziskiva. Лаза Костић (1841 - 1910) Међу јавом и мед сном Срце моје самохрано, ко те дозва у мој дом? неуморна плетисанко, што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном. Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? ко плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, убио те живи гром! што се не даш мени живу разабрати у плетиву међу јавом и мед сном! Jovan Dučić PESMA LJUBAVI Svoj jedini život ti živiš u meni; Da budeš osećaj i san ti se sazda; Na tražim na putu tvoj lik naslućeni – Daleko van tebe ide tvoja brazda. Oči su ti zato da oplode zvuke, I glas da molitvu u srcima rodi; Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke; Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi. Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi, Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti; Tvoja ravnodušnost, da može da živi Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja; Tvoj govor počinje muziku svih voda, Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja, Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda. I ti si načelo većma nego biće… Noć da blesnu zvezde, zamah pobednika, Da bude pobeda… Lepota, otkriće, Pre nego mom duhu beše reč i slika. Desanka Maksimović (1898 - 1993 ) UTEHA Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi sačekaćemo zajedno prve mirise snega. Ja volim više zime čistotu mirnu od bolesnoga dana prolećnjega kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu. Živećemo zajedno svečane dane kad duša počinje tiho da sazreva, i bivaju pune ploda njene grane, i o večnosti već kradom sneva. Smejaćemo se zajedno u večernje čase kad se čovek smeje tiše i ređe. Volećemo se kad počinju da se života ovog sagledaju međe, kad ljubavnici postaju jedno drugom prijatelji blagi i braća. Rastaćemo se samo pred putanjom dugom sa koje ne može da se piše, ni da se vraća. Spiridon Jović (1801-1836) SPOMEN Sećaš li se onog sata Kad si meni oko vrata Bele ruke savila, I krijući tvoje lice Meni pone nehotice Tvoju ljubav otkrila? Sećaš li se onog jada Kad glas dođe iznenada, Ko iz vedra neba grom, Da ja moram odlaziti, Tebe, dragu, ostaviti, I moj vozljubljeni dom? Suza zasja u tvom oku I vozbudi preduboku Ranu tužnu srca mog; Reći ništa ti ne mogoh, Žalost nema reči mlogo, Pitaj samo srca tvog.

Otkad s tobom se oprostih, Odrekoh se sve radosti, Prazan mi je ceo svet, Jer bez tebe nema mene, Ka’no što bez rose vene U livadi mladi cvet. Kad će opet danak doći Da će moji jadi proći, Skopnit moga srca led! Kad ću opet sretan biti, S nežnostju te zagrliti, Srkat s tvojih usta med! Milan Rakić Čežnja Danas ću ti dati, kada veče padne, u svetlosti skromnoj kandila i sveća, u čistoti duše moje, nekad jadne, čitavu bujicu proletnjega cveća. U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja... Sve će biti lepše, sve draže i više, noć koja se spušta, svet što mirno spava, dugo mrtvo polje na kome miriše kržljava i retka u busenju trava. I tako kraj cveća ostaćemo sami... - Proliće se tada, kao bujne kiše, stidljivi šapati u blaženoj tami, i reči iz kojih proleće miriše... Laza Kostić Santa Maria della Salute Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoj zlosti, blaženoj tebi podiže dvor; prezri, nebesnice, vrelo milosti, što ti zemaljski sagreši stvor: Kajan ti ljubim prečiste skute, Santa Maria della Salute. Zar nije lepše nosit' lepotu, svodova tvojih postati stub, nego grejući svetsku lepotu u pep'o spalit' srce i lub; tonut' o brodu, trunut' u plotu, djavolu jelu a vragu dub? Zar nije lepše vekovat' u te, Santa Maria della Salute? Oprosti, majko, mnogo sam strad'o, mnoge sam grehe pokaj'o ja; sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma', za čim sam čezn'o, čemu se nad'o, sve je to davno pep'o i pra', na ugod živu pakosti žute, Santa Maria della Salute. Trovala me je podmuklo, gnjilo, al' ipak neću nikoga klet'; šta god je muke na meni bilo, da nikog za to ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je to s ove glave sa lude, Santa Maria della Salute! Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit, svaku mi mahom zaleči ranu, al' težoj rani nastade brid: Šta ću od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute? Ona me glednu. U dušu svesnu nikad još takav ne sinu gled; tim bi, što iz tog pogleda kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za čim god čeznu', jade pa slade, čemer pa med, svu svoju dušu, sve svoje žude, -svu večnost za te, divni trenute!Santa Maria della Salute. Zar meni jadnom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre? Oh, slatka voćko, tantalskog roda, što nisi meni sazrela pre? Oprosti meni grešne zalute, Santa Maria della Salute. Dve u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast. Dugo su bojak strahovit bile, k'o besni oluj i stari hrast: Napokon sile sustaše mile, vijugav mozak održa vlast, razlog i zapon pameti hude, Santa Maria della Salute. Pamet me stegnu, ja srce stisnu', utekoh mudro od sreće, lud, utekoh od nje - a ona svisnu. Pomrča sunce, večita stud, gasnuše zvezde, raj u plač briznu, smak sveta nasta i strašni sud. O, svetski slome, o strašni sude, Santa Maria della Salute! U srcu slomljen, zbunjen u glavi, spomen je njezim sveti mi hram.

Tad mi se ona od onud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: U duši bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve znam, za što se mudrački mozgovi mute, Santa Maria della Salute. Dodje mi u snu. Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj, ona mi dodje kad njojzi gove, tajne su sile sluškinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do nje prostire pute, Santa Maria della Salute. U nas je sve k'o u muža i žene, samo što nije briga i rad, sve su miline, al' nežežene, strast nam se blaži u rajski hlad; starija ona sad je od mene, tamo ću biti dosta joj mlad, gde svih vremena razlike ćute, Santa Maria della Salute. A naša deca pesme su moje, tih sastanaka večiti trag; to se ne piše, to se ne poje, samo što dušom probije zrak. To razumemo samo nas dvoje, to je i raju prinovak drag, to tek u zanosu proroci slute, Santa Maria della Salute. A kad mi dodje da prsne glava o mog života hridovit kraj, najlepši san mi postaće java, moj ropac njeno: "Evo me, naj!" Iz ništavila u slavu slava, iz beznjenice u raj, u raj! U raj, u raj, u njezin zagrljaj! Sve će se želje tu da probude, dušine žice sve da progude, zadivićemo svetske kolute, zvezdama ćemo pomerit' pute, suncima zasut' seljenske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, Santa Maria della Salute. Jovan Ilić (1823-1901) Soneti VI Leti, leti, pjesmo moja mila, Glas tvoj nek se do neba izvija! Nosi želju na ljubavna krila, Da si dragoj slađa i milija! Ja kakva je, žalosna ne bila!

Kad je viđeh – sunce me ogrija! Ta ljepša je nego b’jela vila, Nego alem dragi kad zasija. Ono oko – oko sokolovo, Ono grlo – grlo labudovo, Ona usta – ah, željice draga! Sam anđelak da s neba zablista, I nebesa da s’ otvore ista, Ne bi ljepšeg ja video blaga! Branko Radičević VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je ka'no lepi dan Što kroz goru viri. A sa gore, kraj potoka, Stazica se dala, Jedna moma milooka Tu je rublje prala. Al' kad smotri vragolana, Povikala seka: "Oj, stazice, oj, tanana, Dones' ga meneka!" Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže I čudo da snađe: "Jao mene, i do sada Šetah ja po gore, Ali ne čuh još nikada Da slavuji zbore!" Tako reče momak tuna, Pa s' mlađan zahuja Da on vidi iza žbuna Tog čudnog slavuja. Al' i moma iz zasede Poskočila oma Beži, sele, eto bede Beži majci doma! Beži moma, manu rublje… Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje, A momak za njome. Beži moma, do kolena None joj se bele Bele none do kolena Momka su zanele: "Ta da imaš krilo lako Da prhneš oblaku,

Ne bi mene, čedo, jako Utekla junaku!" Pa se, mlađan, za njom stisnu, Dohvati je sade: "Jao mene!" - ona vrisnu, Pa pod lipu pade. O, da čudna valjuškanja Po zelenoj travi, O, da čudna ljuljuškanja Da t' podiđu mravi! Laki vetrić osme'nu se, Listak liska dirnu, Beli danak pokrenu se Pa kroz lipu virnu. Lipa brsne grane širi, Šapće danu sjajnu: "Viri, dane sjajni, viri, Ali čuvaj tajnu!" Jovan Dučić LJUBAV Je li ovo ljubav, ili bolna jedna Potreba da ljubim? Ova želja plava, Je li želja srca moćnoga i čedna? Ili napor duše koja malaksava? Je li ovo žena koju ljubim zbilja? Ili sen na prolasku preko moga puta, Tumaranje misli bez svesti i cilja, I sve delo jednog bolnog minuta! Ne znam, no na međi toga sna i jave Vidim moje srce da čezne i pati. I suze kad dođu rane zakrvaveJa ni onda od tog ništa neću znati. Јован Пачић (1771 - 1849) Сну Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи, Болним снагодавни, блажајши син! Твоја сласт нам чини све да зло нас мине, Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи? Живот опор без тебе ј у тесноћи; Сердце не мож' тужно ни да одумине, Словом једним: надежда му не просине; Без тебе сам јадан, скорбан у бесноћи. Слети, растри тавна сверху мене крила; Дај ми покој, снит от драге ми поклони: Сновиђења теб' у руку сладка јесу. Тек у сну ми љуба наклоњена била,

Сне, противно теби, молим, све уклони, Да на сан ми твоје силе њу донесу. Branko Radičević (1824-1853) SONETI VI Kad se probudih, još je bilo rano, U istoku se zora već razvila, Iz njenoga rumenoga krila Još beli danak ne beše ograno. Preda mnom lice zore umiljano, No miso moja nije onde bila. Po jučerašnjem danu se je vila: Ja gledah lice device ljuvano. Oko sjajno, čarne mile vlasi! Obraščića, usničica krasni! Devo, devo, da l’ ćeš biti moja? Zlatno sunašce, gle, već planu! Beli danak zemljica ogranu – Srce moje, ti si bez pokoja. VIII Veče dođe, eto mene tuna, U to doba, gde juče bijaše: Vedro nebo ko juče stajaše, Sjajno sunce, ko juče, bez truna. Kito stroma i zelenih žbuna, Obarajte lisne grane vaše, Jednom ona poda vami staše, Nema više nje sad, nema tuna! Kad bih znao gdi je ona sade, Da joj kažem srca moga jade, Moga srca zaljuveni plam! Sveto mesto, jako što ja gazim, Svaki danak kojeno polazim Kamo ode boginja ti, kam’? Velimir Rajić (1879-1915) Na dan njenog venčanja I srušiše se lepi snovi moji, Jer glavu tvoju venac sad pokriva, Kraj tebe drugi pred oltarom stojiProsta ti bila moja ljubav živa! Čestitao sam ti. I ti reče "Hvala"... A da li znadeš da se u tom času Granitna zgrada mojih ideala sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Nevidim od toga ni sena; Po tvome licu radost se razliva... I svršeno je! Ti si sada žena Prosta ti bila moja ljubav živa! Ja neću kleti ni njega ni tebe, Ni gorku suzu što sam tebe sreo; Ja neću kleti čak ni samog sebe, Jer ja bih time svoju ljubav kleo. A našto kletve! Našto ružne reči? O sreći svojoj čovek vazda sniva; Bol, jad i patnju smrt jedino leči. Prosta ti bila moja ljubav živa! Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći: Da Bog da sunce sreće da ti sija! Sve što god počneš svršila u sreći! Sa tvoje sreće biću srećan i ja. I svakog dana ja ću da se molim Kad zvono verne u crkvu poziva... Ja nisam znao da tako te volim. Prosta ti bila moja ljubav živa! Čuj, Bože, molbu moje duše jadne: Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi, Nak mimoiđe nju, i neka padne Na onaj deo što je pisan meni! Usliši ovu molitvu, o Bože! I duša će mi mirno da počiva; I šaputace večno dok god može: Prosta ti bila moja ljubav živa! I onda kada dođe ono doba U kom će zemlja telo da mi skriva, Čućeš i opet sa dna moga groba: PROSTA TI BILA MOJA LJUBAV ŽIVA! Milan Rakić (1876-1938) SETNA PESMA Došlo je vreme kad nam kosa sedi, I naša čula postepeno grube. Stojimo tako skrušeni i bledi Dok našu starost objavljuju trube. No još u meni iččeznuo nije Sledbenik mladog Vertera, što sanja Pri mesečini, i što suze lije Uz svaki spomen starog osećanja! O, znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga neće biti više. No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta. Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna,

U knjizi što se već ne čita više. O daj mi, draga, da na krilo tvoje Položim glavu umornu, da sada Slušam, dok blješte na zapadu boje I veče kao crno krilo pada, Kao u školjci huku morskih vala U našoj duši, gde će odsad rasti Niz crnih beda i staračkih zala, Prigušen šumor nekadanje strasti…

Desanka Maksimović Sreća Ne merim više vreme ni sate, ni po sunčevom vrelom hodu; dan mi je kad njegove oči se vrate i noć kad ponovo od mene odu. Ne merim sreću smehom, ni time da li je čeznja moja od njegove jača; sreća je meni kad bolno ćutim s njime i kad nam srca biju ritmom plača. Nije mi žao što će života vode odneti i moje grane zelene; sad neka mladost i sve neka ode; on je zadivljen stao kraj mene. Ђура Јакшић СТАЗЕ Две преда мном стазе стоје: Једна с цвећем, друга с трњем; Гвоздене су ноге моје, Идем трњем да се врнем... Ја уступам цвећа стазе Којима је нога нека; Нек по цвећу жене газе, А трње је за човека. Aleksa Šantić Proljeće Nemoj, draga, noćas da te san ophrva I da sklopiš oči na dušeku mekom! Kada mjesec sine nad našom rijekom I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće se mlado proljeće! I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje snježne padaće sa grana U naš bistri potok što baštom krivuda. Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da probudi srca što ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore! Jован Илић (1823-1901) ДА СУ МЕНИ ОЧИ ТВОЈЕ Да су мени очи твоје, Звездама бих пркосио, Нит` би сунце пожелио, Да су мени очи твоје! Да су мени очи твоје, Ма с` у њима растопио, Ја бих опет срећан био, Да су мени очи твоје! Да су мени очи твоје, Волео бих нег` сво благо, Нег` камење сјајно драго! Рај би само прегорео, У њима бих слатко мрео. Да су мени очи твоје! Branko Radičević Ukor Gde Gde Gde Gde si dušo, gde si hrano! si, danče mio? si, sunce ogrejano? si dosad bio?

Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Grli, ljubi, dok ne svane Ta već nesi davno! Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!... Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako si moga'?! Djura Jakšić KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje O lakše samo kroz gusto granje! Tu blizu potok daljinu para,

Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanjeO lakše samo kroz gusto granje! Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore, K'o grudu snega vrelo sunčanjeO lakše, lakše, kroz gusto granje! Jovan Jovanović Zmaj I molio sam I molio sam oči Da suze ne liju, I molio sam prsi Da tako ne biju. I preklinjo sam ljubav Ta da me ne kuša, Al' ljubav, oči, srce. Niko ne sluša. A jedan cvetić, što ga Najlepsš rodi maj, Čuo je što sam krio, Najtajnij' uzdisaj. Miris se toga cveta S uzdahom zamrsi, I cvetak porumene Pade mi na prsi. Pa sad mi svetak draži Od samih očiju, Pa sad mi cvetak bliži Od samih prsiju. Pa sad me ljubav goni Da ištem oproštaj Gle, šta učini sa mnom Maleni cvetak taj. Лаза Костић (1841-1910) Анђелијина песма Еј, пусто море! Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, и опет зато уморни несте! Који је од вас блажени ђога што ј` одно морем драгана мога? Ил није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, сви сте га ваљда трком пренели, зато сте бесни, коњици бели! Ал` да вам спустим на плећа гојна тугу, кад драга изгуби војна, тај терет не би пренети прегли, сви би ко јањци морем полегли,

туга би моја у море пала, ал` би и мене собом одзвала! Ђура Јакшић ЉУБАВ Љубим те, љубим, душо, Љубим те рају мој! А осим тебе никог, До само народ свој. Он ће са мачем доћи Кад куцне једном часОтеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје, сво! Ти ћеш ми родит'сина, Да чува благо то! VOJISLAV ILIĆ (1860-1894) Veče je odavno prošlo Veče je odavno prošlo…U šumarcima gustim Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor; Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim Umuko ljudski zbor. Samo Dunavo šumi u mraku i samoći, Il’ katkad odjekne zvučno protegnut, jasan glas; To ribar ribara kliče po tavnoj dubokoj noći, I njihov surovi usklik doleće čak do nas. A po obali cvetnoj mi sami bludimo dvoje, Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje, I stidljiv šapat tvoj… Вељко Петровић О ЗАШТО О зашто смо се, зашто смо се срели на мртвој стази опора вењења, под мутним небом мађијског јесења? О зашто смо се погледали, је ли? О зашт` се нисмо мимоишли, драга, ко до две лађе на сред океана, што црних једри, а с два мртва кана, плове и мину у магли без трага... Aleksa Šantić (1868-1924) Čekanje Koliko je sreće u časima ovim,

Kad se mjesec rađa na plavoj visini, Kada slavuj peva negdje u daljini I razgara srce plamenima novim! Ovdje drvlje staro duge sjenke baca, U našoj rijeci brdo se ogleda; Dođi, jer mi srce više mira ne da – Ja sam žedan, draga, tvojih poljubaca. Ne moli se tamo, pred ikonom starom! Ovdje u slobodi, pred nebom – oltarom, Sa koga nam Gospod o milosti zbori, Dođi, da zajedno molimo nas dvoje: Ja ću sve da ljubim, oči, usne tvoje, A ti strepi, dršći i sa mnom izgori. Rade Drainac Naša ljubav Noć me ta u mladosti stiže, Pa mi u srcu spava da ne ozebe! Videste li pseto koje čovek tera od sebe, A ono mu i dalje ruke liže? Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje. Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova. I mada mi davno reče sve, Uvek je za me nova. Danima se koljemo kao hijene I jedno u drugom vidimo kugu, A opet… izvan te kobne žene U mojoj duši nema mesta za drugu. Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo, I već sam od toga kao mesec žut, Pa se opet neobjašnjivo sastanemo Da zajedno produžimo put. Ne znam više da li je to ljubav, Ili zagonentni čulni mrak; Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav O rečni brzak. Aleksa Šantić Ne vjeruj Ne vjeruj u moje stihove i rime Kad ti kažu, draga, da te silno volim, U trenutku svakom da se za te molim I da ti u stabla urezujem ime Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krša, Tamo gdje u grmu proljeće leprša I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te! U časima tijem, Kad na grudi moje priljubiš se čvršće, Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,

I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i ne pitaj više Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše Desanka Maksimović STREPNJA Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka Da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, Dok od sebe samo nagoveštaj da. Ne, nemoj mi prići! Ima više draži Ova slatka strepnja, čekanje i stra'. Sve je mnogo lepše donde dok se traži, O čemu se samo tek po slutnji zna. Ne, nemoj mi prići! Našto to i čemu? Izdaleka samo sve ko zvezda sja; Izdaleka samo divimo se svemu. Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva! Владислав Петковић Дис (1880 - 1917) Можда спава Заборавио сам јутрос песму једну ја, песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа моја сва. Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец а се креће у умрлу ноћ, У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан, И у њему очин неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан. Ја сад једва могу знати да имадох сан. Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Ил те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ноћас сних; Не сећам се ничег више, ни очију тих. Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи, да су баш оне, Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;

Њене очи, њено лице, њено пролеће У сну видим, али не знам, што не видим сад. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас; Не знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. Можда спава са очима изнад сваког зла. Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи и доћи ће после овог сна. Можда спава са очима изван сваког зла. Бранко Радичевић Мини Караџић у споменицу Певам дању, певам ноћу, певам селе, што год хоћу; и што хоћу, то и могу, цамо једно још не могу: да запевам гласовито, гласовито, силовито, да те дигнем са земљице, да те метнем међ` звездице. Кад си звезда, селе моја, да си међу звездицама, међу својим, селе моја, милим сестрицама. Jovan Dučić (1871-1943) ŽENA Ja snevam o ženi, većoj no sve žene, Čija će lepota biti tajna svima, Što je kao Božji dah u prostorima, Koji ne dotače nikog osim mene. Njen čar da je moje veliko otkriće; Da mirno prisustvo te čudesne žene Ne razume više niko osim mene, Osim moje večno očarano biće. I pre čijom gordom lepotom od sviju Samo ja otvorih oči očarane, I srce ko crni cvet iz gluhe strane, Nevidljive kapi dok na njega liju. I njena lepota, tako nedogledna, Neobeščašćena hvalama glupaka,

Da obiđe tiho, kao snoplje zraka, Sve tamne puteve duše, samo jedne. I ja ključar čudne lepote, da s tajnom Srećom vidim jasno da je ova žena Od istoga svetlog tkiva načinjena Od koga i bolni moj san o beskrajnom. Milan Rakić (1876-1938) Iskrena pesma O sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi misli nek se bujno roje, I reč nek tvoja ničim ne pomuti Bezmerno silne osećaje moje. Ćuti, i pusti da sad žile moje Zabrekću novim, zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred veličinom prirode; a potom, Kad prodje sve, i malaksalo telo Ponovo padne u običnu čamu, I život nov i nadahnuće celo Nečujno, tiho potone u tamu, Ja ću ti, draga, opet reći tada Otužnu pesmu o ljubavi, kako čeznem i stradam i ljubim te, mada U tom trenutku ne osećam tako. I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda Slušati rado ove reči lažne, I zahvalićeš Bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne. I gledajući vrh zaspalih njiva Kako se spušta nema polutama, Ti nećeš znati šta u meni biva Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki živac rastrese i nadme, I osećaji navale ko plima! Za taj trenutak života i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja. Al' ne volim te, na volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: ćuti, Ostavi dušu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lišće na drvetu žuti I tama pada vrh zaspalih njiva. Veljko Petrović U prolazu Prošla je kraj mene nečujno ko miris,

Bleda kap ljiljan, ponosna ko iris; A kad dalje tiho i svetački minu, I trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu ...O, ko si ti, ženo sa neznanih strana, Obasjana čudnim, nadzemaljskim sjajem? Imena ti ne znam, ali te poznajem, - Ti uskrsla pesmo rumenih mi dana. Ti si ko uvelak iz kog tajno struji Prva moja ljubav, ona sreća tija Ah, u srcu mome probuđena bruji, Ona slatka, slatka stara melodija... Jovan Dučić Pesma ženi Ti si moj trenutak i moj sen, i sjajna Moja reč u šumu; moj korak i bludnja; Samo si lepota koliko si tajna; I samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka Jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost; neka Tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva, U velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najveći na svetu. Od mog priviđenja ti si cela tkana, Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, Simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit' si postojala. Rođena u mojoj tišini i čami, Na Suncu mog srca ti si samo sjala Jer sve što ljubimo - stvorili smo sami. Branko V. Radičević MARIJA Sve sam znao što je bilo oko Marije Najtanji hlad u podne, Njen vrt i šum vratnica Znao sam u koji sat će doći I koja je i kada na Grani zapevala ptica. I kad je tužna po koraku sam poznao I kad je tužna i kad je najveselija I srca sve zaljubljena Da nekog voli Marija. Sve sam znao šta je bilo oko Marije I plakao sam jednom kad je ona plakala I dugo bih posle Kad bi ona otišla. Stajao sam na mestu na kome je ona stajala. Ko zna gde je sada moja Marija? Ima jedna livada zelena i potok,

U potoku se možda ogleda. Ko zna gde je Marija? Raskršće seosko, noć je.Šumi leska, Stoji bela od meseca i zvezda Marija kad bi znala noć moju bez zvezda Da li bi bar jednu suzu pustila Bar jednu suzu Marija? Ђура Јакшић ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени старцу Дајеш млада са усана? Зар на моје старо раме Пада рука усијана? Је л` то љубав?... Је ли шала? Те је твоја рука мала На рамену седог старца Задрхтала, затрептала? Ил` си дошла, злурадице, Да ме варкаш, да ме једиш? Измучене старе груди Да повредиш, да позледиш? - Ја те љубим!... Тврдиш млада, Пуна јада, пуна нада Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада... Увеле су груди моје, Твоја љубав ватра жива Па се бојим, старац седи, Од пламена и горива Стеван Раичковић ОДЛАЗАК Прво су прсти прво су руке ишчезле и поједноставиле се с ваздухом који је остао плав где си остала. Даљина те је затим претворила у тачку у малу црну тачку без очију без косе без ногу На крају: као камен си претегла у воду раздаљине. најзад си целовитија но икад на дну овог сећања Јован Јовановић Змај (1833 - 1904) Љубим ли те... ил' ме санак вара Љубим ли те... ил' ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара; Љубим ли те... ил' ме душа вара Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те... ил' ме безум гања, нема вида, немам осећања; Љубим ли те... ил# љубави није Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те... ил' ме и нема,

Или тебе, - нас ниједно нема; Љубим ли те... или нема света, нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пако меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава Моју љубав у сну измишљава. Лаза Костић (1841-1910) НА ДУНАВУ Ала мирно Дунав тече Поред бела Вуковара, Ала мирно па дубоко, Провидиш му чисте мисли. Тако само зна да тече На дну санка девојачка Силовита љубав-река, Божанствена неусанка. Па колико воденица Има тамо на Дунаву; Ал` на оној љубав-реци Тек ипак је више срца. Mira Alečković Haljina Niko na njoj ne vidi tvoje ruke kada prolazim ulicom Niko na njoj ne vidi tvoje prste kad je vratim kući Maleno dugme je opet ušiveno i zakopčani svi snovi visoko do vrata Ja ovu haljinu nežno skidam ja ovu haljinu pažljivo oblačim Ona za mene moć mađije ima volela bih da tvoje ruke na njoj mogu da pokažem svima. Milutin Bojić (1892-1917) ODBLESAK Vratila si mi dane belih ruža, Donela ljubav iskrenu i čednu, Da sanjam, kad mi oči prošlost htednu, Rumen, što žudno čar mladosti pruža. I, pune sunca, tvoje oči piše Bezdan saznanja s usne pune laži, Vaskrsnuv nežnost, koja oko vlaži,

Jer dasi Boga iz tvog nedra biše. U vrt gde leže ispijene čaše Na rpi cveća i zgažena granja, Ti blesnu sunce svesnog osećanja, Da dani krina mađiski se zbraše. Kad u prah padne idol slavom sliven, Tužno zacvili logor ogoleo, Priznaću tajom, sam u sebi skriven, Da sam te, više no što znaš, voleo. Sima Pandurović (1883-1960) DOGODILA SE PESMA OVA U vreme plavih jorgovana, Kad s cvećem pupi čežnja nova, U doba ranih majskih dana Dogodila se pesma ova. Tad, posle dugih, zlih orkana, Ćudi što nose sunce, kišu, To beše prvi dan bez mana, Kad duše cveća svud mirišu. Sa šumnom pesmom mladih grana, Kad se od zore u daljini, Ko s plave ravni okeana, Veliki osmeh sunca čini, Ti si mi došla sa tih strana, Na presto moje mašte sela U pompi nada i đerdana I plavog cveća s bleda čela. I otad vladaš ti, bez brana, Prostranim carstvom snova moji’ Skazaljka Večnog gde lagana Časove opšteg mira broji. U vreme plavih jorgovana, Kad s cvećem pupi čežnja nova, U doba ranih majskih dana Dogodila se pesma ova. Desanka Maksimović PREDOSEĆANJE Poznala sam te kad sneg se topi topi, i duva vetar mlak. Blizina proleća dušu mi opi, opi, pa žudno udisah zrak. S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag drag u životu celom. Poznala sam te u zvonak dan dan pijan, svež i mek. Činjaše mi se već davno znan,

znan kad te poznadoh tek. S nežnošću gledah stopa ti trag, trag na snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag drag u životu celom. Poznala sam te kad kopni led, led, dok se budi proletnji dah: kad dan je čas rumen, čas setan,bled; kad sretno je i tužno u isti mah. S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom. Velimir Živojinović Massuka IDILA Kad jutro seosko po granju se ospe i sunce ti zarudi na nedrima, i rosa na bose noge ti se prospe, a talas jeze promili ti bedrima – devojko, čuj, sa punim sretaj me vedrima, da srećan i vedar bude mi dan! Kad vetar istočni zašumi po granama i sunce zlato po kosi ti prolije, a bodri pokliči zaore se stranama – devojko, čuj, nek talas pesme tvoje mene polije, Da čašu bistru vedrog jutra dolije, da srećan i vedar bude mi lov! Pa kad se vratim pod noć tiho-šumornu sa dalekih poljskih putanja, i zateknem te kraj ognjišta umornu – devojko, čuj, podariću ti sav plod svoga lutanja i celo veče osmeha i ćutanja, da vedra i blaga bude ti noć Јован Јовановић Змај ТИХО НОЋИ Тихо, ноћи, Моје сунце спава; За главом јој Од бисера грана; А на грани Ко да нешто бруји То су мали Сићани славуји; Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дувак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди.

Velimir Živojinović Massuka RUKA Gde je tvoja uska, tiha ruka, puna zvuka dok niz kosu klizi, puna reči kad se oko struka svije, kad se poput vitog luka slije s mojim telom? Prisni, bliži, mi ćutasmo tad, a ona sama pričala je šta u tebi vri: cela sočna, topla, slatka tama ključala je njome; cela ti zvučala si kroz nju; cela drama krvi naše, i bolna i draga, u snažni se izlivala zvuk, dok uz bedra svijao se naga tvoj drhtavi, vitki, lomni struk. Gde je tvoja tiha ruka vita, da na somot oslonim se njen, pa da slušam kako šumno hita njenom krvi moga bila sen, kako čezne gladna, nikad sita, da izljubi pore moje sve, šapćući ime moje? Pun sam zvuka tihe ruke tvoje, pun nežnosti i njene i svoje, i nje željan, željan nje. Rade Drainac Ljubav, Marija Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja: Ljubi svet! U meni je ogledalo svih ljubavi. I nije stvar u tome da li sam nov ili star, No uzbuna bela kao cvet: Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba. Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle: Kada će jednom potonuti tiranije I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova? Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji, U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte. I ovde moja vera krvari kao rana! I sve sumnje lice na otkačene revolvere! Smej se! Plači! Često te komedije prevazilaze razum: Život nam dajte! Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak. Nek struje vode! Nek se raduju putnici! I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!

Iz naših vrtoglavica dunuće orkani: Budalo! šta imas od beskonačnosti? Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja. Zašto onda da budemo tesni kao grobnice? Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje, Između svih pojmova o snu i javi, I kao upaljen kreč muči te jedini san Da se udaviš u belini života... Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje. Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš, U maramicu pretvori moje bdenje Srce da mi ne prozebe! Kao da hodam između upaljenih jablanova. Na jednoj sam obali crvenoj kao koral. Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote. Meke kao trava. Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi. Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose. Neka bude! Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi. Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi. Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč: Podlac! Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca. Bezumnice! Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik. Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar. Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru. Jezik ti je stub izdajstva. Slobodno priđi! Priđi javno! Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije. Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama? Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal. U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda. Kad prilaziš meni govoriš o anđelima. Neka plove zvezdane eskadrile! Pljuni u plastron mesečine! Pusti da spavaju religiozne vrline! I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora! Pogledaj kako kiše ljube zemlju, Kako je snegovi pokrivaju! Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake I u belom cvetu kako spokojno spava leptir. Drugovi! Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake. Treba jednom srušiti kulu stida, Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju: Moral. Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama. Nad glečerima oblaka danas lete avioni. Radiotelegrafija pokreće lokomotive, Tiraniju neba ustrelio je brzometni top. Zašto onda da ne lipše pop I njegov moral? Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca

I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb. Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim. Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost. Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu. Čovek biti! Čovek! Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada. Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu. Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli. Ne uzletati u nebo! Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu. Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog? Primati ljubav kao kolajne! Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost. Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava. S večeri gledati kako se podiže most na Savi, Crven kao duga! Pod njim se obale stapaju u poljubac, I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom. Marija! Pod nama gori zemlja! Nebo plamti više nas! U ovoj noći su tvoja usta kao izvor! U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose! U ovoj noći jedino žubori tvoja krv! Marija! Ugasi lampu... Marija! lete kantaride. U ogledalu tvoja košulja spava. Marija! zašto me srce boli? I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava? Obećavam ti da neću piti! Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli! Obećavam ti... picu iz tvog srca, Da me nikad više glava ne zaboli. Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci. Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam. Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce, Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela. Marija! Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane. Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi. Buktinja je ta na mojim grudima Ja ću od nje sagoreti, Marija! Ja ću od nje umreti, Marija! Ljubav, Marija! Njom se oprašta na giljotini! U ime njeno nož se uvlači u korice! Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni! Ona procvetava vrtove Sevilje I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije. Ljubav, Marija!

Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije I zbog toga je crvene boje! I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce. Ljubav, Marija! Ljubav! Ljubav! Zašto putuju brodovi? Zašto se u nebo nebo dižu balkoni? Kuda to hukte zmijski vozovi? I za koga cvetaju beladonije? O, Marija! Šta briše sve naše podlosti, Prevazilazeći i agonije? Veliki moj druže! Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama. Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi I nikad da ne budem ništa, Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja. Бранко Радичевић ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била и водице заитила, дође момче црна ока на коњицу лака скока, поздрави ме, зборит оде: “Дајде, селе, мало воде!“ Ове речи – слатке стреле минуше ми груди беле скочи млада, њему стиго диго крчаг, руку диго, рука дркта... крчаг доле... оде на две на три поле. Још од њега леже црепи, али де је онај лепи? Кад би опет сада дошо, ма и овај други пошо! Pero Zubac DOK SAM TE IMAO Jezik sam ptica razaznavao i tajne ptičije odgonetao biljke sam razumeo, i u noćima prepisivao razgovor trava tolike sam pesme ispisao prepisujući rukopis vetra uz more, u noći,u planini tolike navoljnike saslušati umeo i činiti im male radosti bez napora, bez sebičnosti imalo tolike sam dobrote i plemenitosti umeo u druge utkati a da i preveć ostane u meni san sam s radošću na oči nanosio i buđenju se kao drveće radovao dok sam te imao…

Todor Manojlović IZ DNEVNIKA Zabeležiću još i smirenu jesenju noć Izgubljenog i lagodnog lutanja Duz glomaznih skorojevićskih palata I sumornih zaboravljenih starih plotova, Po širokim bezbojnim novim ulicama I pokunjalim pustim sokačićima, U čijem se tada mestimice prošaranom Isprekidanom mraku titralo, krilo Mnogo neobuzdane čudne poezije. Na afišama i firmama bile su ispisane Fantastične pesme i kabalističke reči Koje smo domišljanski vezivali među sobom I sa zvezdama iznad nas. Jer zvezde su nam bile sasvim bliske, Visile su u granju još zelenog drveća I padale su često kao vatrene šišarke, Negde, niz horizont od crne kadife. Dužinu ulica i zaostalih poznih časova Kratili su naši razgovori i ćutanja, Iz kojih su iskrsavale trenutne nove zvezde I noćni leptiri sjajniji, lepši od onih Što su lepršali oko sijalica. Tako smo išli dugo, dugo za vremenom Što izmiče – i hvatali smo za krila Iščezavajuće trenutke. Naposletku, U setnom svetlu sivog praskozorja, Držala je samo još ruka ruku, U znak završetka igre i oproštaja. Rukovanje: nemi poljubac dlanova Pod jednodušnim pritiskom prstiju. Rastko Petrović (1898 - 1949) Sa svetlim poljupcem na usnama To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada! Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje; Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje; Zar i zato umreti i nigde više ne živeti! Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti! Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada. Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se... Čudne reči devojke, dobre nevezane reči, Srce, pametno srce moje, zaboravi! Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi, Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga; Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi! Il pogledaj još jednom to divno veče što pada; Pre no što pođeš smrti, Da ne živiš više nikada, nikada. Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti, Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,

Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti; Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti: O, kako čudno i divno to dođe! Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori, Kao da njina opojna mladost tek prođe... Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori! Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju; Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene. Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene. Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje... U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada. Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada. To, to! Odjednom oči otvoriti!... Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća! Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća: Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi, Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća; Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu, I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času! I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao, Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi... Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao, Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi! Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan, I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati; Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san... Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno, Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama, Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno: O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja, Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama. Vasko Popa Daleko u nama 8 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U malom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo 9 Pahuljica si snežna Tišinu oko mene Što raspeva Grana si rascvetana Osmeh na usnama Što mi zapali Oluja si letnja Krila što mi da I polomi Dunja si zrela U srce sto mi padne Duboko 10 Ulice tvojih pogleda Nemaju kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se sele Sa jasika u grudima tvojim Lišće ne opada Na nebu tvojih reči Sunce ne zalazi 11 Koraci tvoji sa pločnikom Razgovaraju Koraci tvoji pevaju U mome telu Bosi koraci tvoji vesele Stidljivu rosu I duboke ostavljaju tragove U snegu moga sna 12 Prisutna si U žiži moje samoce Sa dve ruke Kako bih svet zagrlio Prisutna si U prozoru moje suze U dva oka Kako bih svet udomio Prisutna si U svakoj mojoj pesmi U jednom snu Kako bih svet obogatio Velimir Živojinović Massuka PROSTA ISTORIJA

Prošlo je sve; i jedva dušu dirne sećanja talas drag, ko s večeri kad tihom vodom pirne daleki vetar blag. Prošlo je sve što bolelo me ikad! O, laž je da se ne zaceli nikad rana i radosti trag! Bez nespokojstva,bez srdžbe,bez krika, sećam se danas ja ljubavi naše, tvog smeha, tvog lika; a srce jedva zna za užas dana, za besane noći, za kletve da se živeti neće moći, za gorke snove bez sna. Kako se mirno pozdravljamo sada! Ni bol, ni gnev, ni strah. Prošlo je sve. - I samo katkad, kada mesečev takne me prah, dušu mi talas jedan jedva dirne, ko tihu vodu u večeri mirne dalekog vetra dah. Stanislav Vinaver (1891-1955) Mi se čudno razumemo Mi se čudno razumemo k'o dva bola, k'o dva vala k'o dva mosta u otkrića: ja te volim čudno, nemo, ti si ona čudna mala, mašta drevna moga bića. O tebi su pitalice, od vekova moje bile, odgovor o kom se sanja. Odgovor je tvoje lice ti si slika one vile; iz dečačkih nagađanja. I svi stvari snovi, evo polagano nadolaze k'o da ide vreme tavno. Svaki gest tvoj ja sam snev'o, znam napamet tvoje fraze svaku reč sam čuo davno. Tanasije Mladenović ČEKAJ ME NOĆNO Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca, S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu, Lak i gibak ko struna Na plavoj pozadini vidika. Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba, Planina, livada travnih i cveća utišanog,

U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica, Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja Koje zatamne zrenik Zastorom svojih krila. Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka, Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti Niz glatku zvezdanu putanju, Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi, Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra, U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor, Kao u ptici pesma, I kao urlik u vuku Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza, Na talasanju svih čula Svih bića i svih stvari. Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore Kad pođe da nas traži I stvori novi zanos.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful