You are on page 1of 18

POJAM SPOLJNE POLITIKE

Razlike u određenjima pojma spoljne politike i naučnog proučavanja spoljne politike

Definicije spoljne politike
• Nepostojanje definicije kod mnogih autora tokom 1960-ih godina
- G. Modelski, R. Macridis, L. Jensen - B.C. Cohen u eseju “Foreign policy” u INTERNATIONAL ENCYCLOPEDIA OF SOCIAL SCIENCES

• Uočavanje tog paradoksa 1970-ih

- O.R. Holsti, J.P. Lovel, W.D. Coplin, C.W. Kegley, C. Hermann, itd.

• Prve definicije – neodređenost
ili preveliko uopštavanje
- G. Modelski: SP je skup input-a i output-a - J. Frankel: SP se sastoji od odluka i akcija koje, u stanovitoj meri, zadiru u odnose neke zemlje s drugim zemljama - C. Lerch i A. Said: SP je pravac akcije usmeren na postizanje određenih ciljeva - G. H. Quester: SP su one aktivnosti vlasti

koje se odnose na odnose suverene drţave s drugim suverenim vlastima

• - M. Yunus: SP se moţe definisati kao integralni plan da se obezbede i ojačaju nacionalni interesi - P. Seabury: SP (SAD) je ukupnost namera i obaveza kojima SAD, preko ustavno određenih autoriteta, komuniciraju - sredstvima uticaja, moći, a ponekad i nasilja – s drugim drţavama i rešavaju probleme u međunarodnom okruţenju

• Pokušaji poznatih autora

- J. Rosenau: SP je stanoviti pothvat u obliku toka akcija u kojem ustavno zaduţeni zvaničnici neke drţave deluju kako bi sačuvali ili izmenili situaciju u međunarodnom sistemu, na način koji je u skladu s ciljem ili ciljevima koje su postavili oni ili njihovi prethodnici - C. Hermann: SP se sastoji od akcija autoritativnih aktera neke drţave, ili njihovih agenata, koje su usmerene tako da utiču na ponašanje spoljnih (međunarodnih) aktera koji deluju izvan kruga sopstvene politike /drţave/

• Definicije autora s prostora ex-YU

- prof. M. Stojković /POLITIĈKA ENCIKLOPEDIJA/: SP je delovanje drţave na međunarodnom polju, u njenim odnosima s drugim drţavama, odnosno međunarodnim organizacijama - prof. M. Stojković /udţbenik/: SP je sveukupna delatnost drţave na međunarodnom planu (a kao nauka proučava “aktivnost pojedinih drţava, njihovo delovanje u odnosima s drugim drţavama, u okvirima opšteg stanja u međunarodnoj zajednici i međunarodnim odnosima, ali motivisano njihovim vlastitim interesima, koji su pored stanja u međunarodnoj zajednici uslovljeni i nizom faktora unutrašnjeg razvoja drţave”)

• - prof. V. Dimitrijević: spoljnom politikom nauka se bavi kao “političkim odnosima u koje jedan subjekt međunarodnih odnosa stupa s drugim takvim subjektima” - prof. R. Vukadinović: “vanjska politika je organizirana aktivnost drţave kojom ona nastoji maksimalizirati svoje vrijednosti i interese u odnosu spram drugih drţava i ostalih subjekata koji djeluju u vanjskom okruţenju”

Šta je za definisanje spoljne politike bitno?
• 1) Subjekt (“izvorište”) spoljne politike a) Stojković (i Vukadinović) = DRŢAVA b) Dimitrijević = različiti SUBJEKTI MEĐUNARODNIH ODNOSA
zaključak = ?

• ZAKLJUĈAK = subjekti su ipak “različiti subjekti”, ali NE SVI subjekti međunarodnih odnosa - NAJĈEŠĆE drţava - PONEKE međunarodne organizacije (EU, NATO, ranije VU i sl.) - NEKI transnacionalni subjekti (Vatikan, tj. katolička crkva i sl.) - NEKI “subdrţavni” subjekti (nacionalnooslobodilački pokreti i sl.)

• 2) Sadrţaj spoljne politike - Stojković (i Vukadinović) = celokupni odnosi drţave sa stranim subjektima - Dimitrijević = samo politički odnosi ZAKLJUĈAK = SP u uţem i širem smislu - u uţem = diplomatija, vojni odnosi i (drţavna) propaganda - u širem = ekonomski, kulturni, naučni, sportski i sl. aspekti (tj. uvek kada su te oblasti u funkciji SP, odnosno kada se koriste kao sredstvo spoljne politike)

• 3) Plan (program) ili aktivnost? - “objektivistički” pristup = aktivnosti (tj. šta se dogodilo, a ne šta je nameravano) - “subjektivistički” (bihejvioristi) = opredeljenja (ovlaštenih aktera) o ciljevima i sredstvima
ZAKLJUĈAK = i plan i aktivnost (tj. i kreiranje i realizacija SP), odnosno mora se proučavati u celini procesa

DEFINICIJA
• Spoljna politika je • skup (pravno-politički obavezujućih) stavova • utvrđenih na najvišem nivou nekog subjekta međunarodnih odnosa (najčešće drţave) • kojima su određeni ciljevi koje taj subjekt ţeli da postigne u celini međunarodnih odnosa ili prema pojedinim njihovim subjektima, te sredstva za ostvarivanje tih ciljeva, • kao i skup aktivnosti koje taj subjekt (ne) preduzima da bi svoje ciljeve u praksi ostvario.

Šta teorija spoljne politike proučava?
• • • • • 1) Aktere spoljne politike 2) Ciljeve spoljne politike 3) Sredstva spoljne politike 4) Determinante spoljne politike 5) Kreiranje i realizaciju spoljne politike

Kako se proučava(la) spoljna politika
• Još uvek nema ni široko, a kamoli opšteprihvaćenog pristupa, nego postoje različiti pravci u proučavanju SP • Prof. Vukadinović navodi da se SP proučava(la) kao: a) istorija : savremena SP neke zemlje b) nacionalna, regionalna ili komparativna • Drugo tumačenje je da se proučava(la) a) istorijsko-deskriptivno : teorijski b) kao delatnost pojedinih drţava, kao dvostrani odnos (dyadic) i komparativno

Teorijski pristupi
• Vukadinović smatra da postoje sledeći teorijski pristupi proučavanju SP - konceptualni modeli (G. Allison – različite teorije mogu da posluţe u objašnjavanju istih podataka) - formulisanje određenih pravila (P.J. McGowan – upotreba različitih metoda da bi se omogućila generalizacija saznanja) - “srednji put” (J. Frankel – nije moguća opšta teorija, nego se treba zadovoljiti svojevrsnom “taksonomijom” činilaca) - ideološko ili analitičko shvatanje SP , itd.

Posebna nauka ili dio nauke o međunarodnim odnosima?
• U zapadnoj literaturi = dominiralo je proučavanje u okviru MO, ali sve više je teorijskih radova koji je tretiraju kao zasebnu disciplinu (i kurseva na univerzitetima) • Prof. V. Gavranov = “posebna nauka” u sklopu proučavanja MO • Prof. Vukadinović = ne izjašnjava se direktno nego kaţe da se SP ne moţe umetno odvojiti od MO • ZAKLJUĈAK = posebna naučna disciplina u korpusu disciplina koje obuhvata nauka o MO, a diferentia specifica je veza /linkage/ koju ostvaruje između unutrašnje politike i međunarodne politike (border activity)

Odnos unutrašnje i spoljne politike • Vukadinović smatra da se mora polaziti od metodoloških postavki koje sagledavaju celinu i dijalektičke zakonitosti tog odnosa: 1) ne sme se odvajati unutrašnju politiku od SP 2) na osnovu analize unutrašnje politike neke zemlje mogu se stvarati “kriteriji za određivanje generalne linije vanjske politike konkretne drţave”

• On navodi razne autore koji reprezentuju određene pravce u društvenoj teoriji (N. Makijaveli = unutrašnja mora da bude podređena glavnom cilju SP – opstanku drţave u borbi s drugim drţavama; G. Hegel = rat je vezan za prirodu suverenosti drţave; marksisti = jedinstvo unutrašnje i SP; S. Hoffman = danas je unutrašnja politika veoma uslovljena svetskim problemima, ali i dalje ostaje pod dominantnim uticajem nacionalnih predodţbi i uverenja; W.F. Hanreider i J. Rosenau = nestaje granica unutrašnje i SP /linkage!/)