You are on page 1of 31

Public relations - PR

Public relations - PR

Intervju u PR-u
Intervju je jedna od najzanimljivijih, najuzbudljivijih i
najpopularnijih novinarskih formi. Osnovne specifičnosti
intervjua u odnosu na ostale novinarske forme su:

U klasifikaciji žanrova, on je ujedno i faktografska, ali i


beletristička i analitička forma.
Uprkos opšte prihvaćenom mišljenju, intervju nije po svaku cenu
o nekome. Naprotiv, on može biti i o nečemu: mestu, događaju,
itd.
Intervju nije vezan za konkretan medij. Imajući u vidu očigledne
prednosti televizije, intervju gotovo podjednako dobro "radi
posao" i u novinama, i na radiju.
Intervju ujedno predstavlja i novinarski žanr, ali i jednu od
tehnika za prikupljanje informacija koja se ne koristi samo u
novinarstvu, već i u naučnim istraživanjima, naročito u
psihologiji.
Za razliku od drugih oblika smišljenog sticanja
publiciteta, intervju je dosta rizičniji, od, na primer
konferencije za štampu.
Razlog je jednostavan, a to je priroda komunikacije.
Naime, intervju se uvek odvija u situaciji oči u oči,
koja za razliku od KZN, nema "protokol", plan, često
može da se krene u "neočekivanom" pravcu koji
može da bude i neprijatan.
Takođe, kod intervjua, do izražaja mogu doći i lični
animoziteti i netrpeljivosti. Upravo zbog činjenice
da je nepredvidiv, intervju je, sa stanovištva
novinara neprocenjiv, ali sa stanovištva PR-a
rizičan!
Da bi ispunio svoju PR funkciju, intervju
mora na određeni način da bude
"kontrolisan".

Da bi se ovo postiglo, pitanja, teme i tok


razgovora moraju, u najvećoj mogućoj
meri, biti predviđene.Upravo ovde na
scenu stupa PR služba organizacije.
Njena je uloga da osobu koja daje
intervju pripremi za ono što je u
razgovoru čeka, čak iako to
podrazumeva spominjanje ne toliko
prijatnih tema i pitanja.

Ipak, zarad uspešno obavljenog posla,


ove neprijatnosti valja ostaviti po
strani.
Osnovno pravilo davanja intervjua je da
svi odgovori moraju biti:
jasni
zanimljivi
jednostavni
koncizni
argumentovani
ljubazni
Da bi ovo pravilo bilo ispoštovano, evo nekoliko
preporuka:
Perfektno poznavanje oblasti koja je tema intervjua,
ovim se postiže argumentovanost, a time i ubedljivost
prezentacije stavova.

Razumljivost, jer su samo neki intervjui namenjeni uskoj


publici. Dakle, da bi nekoga intervju zainteresovao, on
najpre mora da ga razume.

Odlučnost u zastupanju vlastitih stavova. Ovo nije teško


postići, ako na raspolaganju stoje valjani argumenti.
Osim toga, javnost ne voli prevrtljivce.
Ne izgovarati ono što ne želimo da se pročita (vidi,
čuje).
Biti staložen, na provokativna pitanja odgovarati
staloženo, opušteno, i držati se svoje priče.
Budite optimisti.
Po svaku cenu izbegavajte odgovore tipa da/ne.Oni vam
ne ostavljaju previše prostora za argumentaciju.
Ukoliko vas novinar prekida, dozvolite mu to, ali se
vratite na svoju priču.
Ukoliko ne znate odgovor, tako i recite, ali naravno, na
jedan diskretan, "diplomatski" način.
Ono što je najvažnije istaknite na samom početku, jasno
i jednostavno.
LOBIRANJE
ŠTA JE LOBI A ŠTA LOBIRANJE?
LOBIRANJE
LOBI (lobby)- grupa ljudi koja pokušava da
utiče na članove organa i institucija koje
donose važne odluke na nivou organizacije,
lokalne zajednice ili društva.

LOBIRANJE (lobbying)-proces kojim grupa


ljudi ili organizacija nastoje da utiču na
odluke, koje za njih imaju važne implikacije
tako da zaštite ili nametnu svoje interese,
informišući o njima donosioca odluke.
U savremenom smislu može se
definisati na različite načine od
lobiranja kao komunikacije između
ljudi, do tehnike odnosno
umetnosti ubeđivanja, a
predstavlja niz akcija kojima je cilj
izvršiti uticaj na donosioce odluka
U principu se sve definicije odnose na
postojanje interesnih grupa koje pokušavaju i
uspevaju da utiču na donošenje javnih odluka,
ili odluka uopšte.

U društvenom smislu lobiranje predstavlja


sastavni deo svakog demokratskog
zakonodavstva i političkog procesa.
Lobiranje- deo odnosa s javnošću
Lobiranje treba posmatrati kao deo proseca
odnosa s javnostima. Lobiranje kao jedna od
najsufisticiranijih disciplina PR-a pojavljuje se u
trenucima kada je izuzetno važno uticati ili
promeniti stav uticajnih javnosti.

Lobiranje predstavlja mehanizam aktivnosti


čiji je cilj uticaj na javne organe u
procesima političkog odlučivanja (npr.
promovisanje i usvajanje zakona).
Da bi se lakše razumele najrazličitije
situacije sa kojima se stručnjak za OJ
susreće, neophodno je objasniti
spregu između vlade i mas medija.

Ova sprega također nam pomaže da


sagledamo polja u kojima lobisti
mogu da deluju.
Vlada i mas medij
Vlade svih zemalja suočene su sa istim
izazovom. Taj izazov se ogleda u specifičnoj
vrsti komunikacije sa javnošću.
Vlade se prvenstveno obraćaju građanima, jer
od njih zavisi dužina veka jedne vlade ili
dolazak nove vlade na političku pozornicu.
Svaki demokratski sistem počiva na slobodnim
medijima. Njihova primarna funkcija je
nadzornog karaktera i oni predstavljaju
svojevrstan korektivni faktor radu i
aktivnostima svake vlade.
Sa jedne strane građani očekuju dobijanje pravih informacija
od vlade i time je primoravaju da stalno radi na potvrđivanju
svog kredibiliteta, a sa druge strane građani se uvek okreću
slobodnim medijima i njihovim informacijama.

Na taj način građani traže potvrdu istinitosti vladinih


informacija i grade svoje stavove kojim kasnije utiču na poltički
život.

Primarni zadatak svake vlade je da informiše građane o svojoj


politici i programima. Pored toga ona koristi svaku priliku da
promoviše sopstvenu politiku i programe.

Iz ovoga je jasno da je jedna od najvažnijih funkcija svake


vlade da informiše.
Dešava se da ne postoji jasna granica između potreba i obaveza
vlade (koja kao javni servis treba da informiše građane) i njene
potrebe da stalno ostvaruje svoje političke ciljeve uz veliku
podršku javnosti.

Svaka vlada definiše određene ciljeve i politiku. Za stvaranje


ozbiljne platforme i dobijanja podrške javnosti potrebno je raditi sa
velikim brojem stručnjaka.

Sve je češći slučaj da vlade unamljuju stručnjake za OJ kako bi


najbolje opipali puls javnog mnjenja i prilagođavali svoju politiku
tome.

Posao stručnjaka za odnose s javnostima je najvažniji u čitavnom


procesu komuniciranja, a od presudnog značaja je i da su oni na
adekvatan način uključeni u procese oblikovanja politike te vlade.
Od velikog značaja je da stručnjaci za OJ
poznaju javno mnjenje, da konstantno vrše
istraživanja i prate trendove kako bi upoznali
javnost i odgovorili na njene potrebe na način
koji će biti najrazumljiviji i najprihvatljiviji.

Niti jedna vlada nema zagarantovan medijski


prostor, već konstantno mora da radi na
pronalaženju najefikasnijih komunikacijskih
kanala i načina na koji će skrenuti pažnju
građana na svoj program i aktivnosti.
Pronalaženje najboljih komunikacijsikih kanala i
plasiranje poruka vlade direktan je zadatak
stručnjaka iz oblasti OJ
Poenta dobro osmišljenje komunikacijske
strategije na relaciji
VLADA - STRUČNJAK ZA OJ - GRAĐANSTVO
leži u dvosmernoj komunikaciji svih učesnika.

Samo tako vlada će uspeti da svoje programe i


ideje implementira na pravi način sa jedne
strane, a građani će moći na najbolji način da
vrše pritisak i kontrolišu rad vlade.
Ulogu najvećeg i najznačajnijeg
posrednika u komunikaciji
između vlade i građana
obavljaju masovni mediji, jer je
nerealno očekivati da građanin
sve potrebne informacije
dobije direktno od vlade.
Vlada i mediji imaju različite ciljeve.
Sa jedne strane vlada je ta koja odlučuje kad,
koliko i kome će plasirati određenu
informaciju, a cilj medija je da dođu do brzih i
tačnih informacija.
Često se dešava da mediji pišu i o propustima i
o negativnim aspektima rada vlade, i tu leži
žarište “sukoba”.
“Sukob” vlade i medija postoji oduvijek. Vlada
će učiniti sve da zaustavi curenje informacija i
stvaranje negativnog imidža u javnosti
Npr. sukob Vlade Velike Britanije i BBC-a
prilikom objavljivanja “Dosijea o Iraku” kada
je došlo do curenja informacija vezanih za
odluku o vojnom angažovanju VB u Iraku.
Epilog priče se završio negativno po BBC
pošto je ova medijska kuća morala javno da
se izvini Vladi i njen generalni direktor
podnese ostavku, ali ni Vlada Velike
Britanije nije prošla neoštećeno pošto je cjeli
slučaj urušio i njen ugled.
Šta nije lobiranje?

Poseta iz uljudnosti,
Besciljni, pozivi na prijeme,
Besciljno i širokogrudo davanje poklona,
Podmićivanje,
Zavođenje,
Prevare
Sve u svemu vidimo da lobiranje nije ništa
od onoga za što se većinom ovaj pojam
veže.
Lobiranje, šta je to?
Generalno govoreći pod lobiranje se može
podvesti svaka komunikacija između dva
pojedinca.
Zašto?
Razlog je jednostavan. Svaki čovek kroz
razgovor traži istomišljenika te direktno ili
indirektno nameće svoje stavove.
Razlika
Razlika između regularnog razgovora i lobiranja
jeste u tome što lobiranje mora biti ciljano i
planirano traženje istomišljenika tj. nosioca
stavova i određivanje na koji će način taj neko
prenositi zajedničke stavove.
U društvenom smislu lobiranje pretstavlja važan
sastavni deo svakog demokratskog
zakonodavnog i političkog procesa. Lobiranje je
izvestan vid raširenog vidika demokratije, jer
ljudi ne odločuju samo o tome ko će da bude
njihov predstavnik u zakonodavnom telu, nego i
kako će ih on zastupati.
SPONZORSTVO
Cilj sponzorisanja je da se postignu
rezultati korišćenjem
strategije oglašavanja,
Strategije odnosa s javnošću i
Strategije marketinga.
Sponzorisanje s aspekta oglašavanja
Ciljevi oglašavanja koji mogu da se
postignu sponzorisanjem su:
kada su reklamni mediji zabranjeni,
udruženo oglašavanje - oglašavanje na
licu mesta zajedno sa sponzorisanjem
moguće je na oglasnim tablama, sportskim
stadionima i sl., dok se snimaju
događaji,TV kamere neminovno otkrivaju,
a vide ih i gledaoci na licu mesta,
promocija proizvoda.
Sponzorisanje s aspekta OJ
Za razliku od ciljeva oglašavanja,
ciljevi OJ ne idu za tim da
oglašavaju da bi ubedili nekoga da
proda, već teže za tim da šira
javnost upozna i shvati rad
organizacije ili karakteristike
proizvoda.
Ciljevi:
dobra volja-(donacije)
korporativni imidž
korporativni identitet
prihvatanje imena-(neprestano ponavljanje imena zbog
medijskog publiciteta
Gostoljubivost
Podsticanje interesovanja novinara-(dodela nagrada
popularno novinarima, prilikom pisanja pokazuju svoju
veštinu i znanje o predmetu sponzora).