You are on page 1of 30

Dobio je ime od

grčke reči ARKTIS -


sto znači sever.
Arktik obuhvata
severnu polarnu
oblast unutar
izoterme od 10°.
Ovde spadaju i
najseverniji delovi
evropskog, azijskog i
američkog kopna,
što iznosi oko 26 mil.
km², zajedno kopno i
more.
Arktik uključuje delove država Rusije i Kanade, zatim područja Aljaske,
Grenlanda, Islanda, Laponije, Svalbarda te Arktički okean. Oko 2/3 arktičkih
oblasti zahvata Severni ledeni okean ,koji je najvećim delom prekriven
relativno tankim ledenim slojem .
Arktička klima je veoma hladna.
Najhladnije je u oblasti Sibira do
-78°C. Severni ledeni okean je
vecim delom pod stalnim ledom
površine oko 14 milona km², a
debljine oko 3m. Topljenjem i
lomljenjem leda tokom leta
priobalnih kopnenih lednika
nastaju ledeni bregovi.
Slomljene ledene bregove nose morske struje i vetrovi . Nekada su te ledene
sante predstavljale veliku opasnost za plovidbu ,jer su nošene hladnim
polarnim strujama dopirale do severnog dela Atlantika. Tako je u severnom
Atlantiku nastradao nekada najveći putnički brod TITANIK 1912 godine, koji je
prevozio putnike iz Evrope u Ameriku.
Golfska struja je morska struja u severnom Atlantiku. Golfska struja je slična ogromnom
grejaču, zbog koga veliki delovi zapadne Evrope, kao što su Engleska, Irska, Skandinavija
imaju mnogo topliju klimu nego što bi se očekivalo zbog njihove severne lokacije.
Plovidbu
severnim
pomorskim
putem olakšava
uticaj tople
Golfske struje,
koja temperaturu
okeana znatno
ublažava do luke
Murmansk.
Brojne ekspedicije su u XX veku
pokušale da bolje upoznaju ovu oblast
sa ciljem da dodju do Severnog pola
ali im to nije uspelo. To je uspeo
ostvariti američki pomorski kapetan
Robert Edvin Piri 1909 godine .U
svom dnevniku Piri je tada zapisao:
"Oko mene nema više severa , istoka i
zapada. U svim pravcima se nalazi
samo jug. Jedan polarni dan i jedna
polarna noć ovde je čitava godina ."
Oblast Arktika ima sada 700.000
stanovnika uglavnom pripadnika žute
rase. Na ruskom kopnu žive razna
lovačka plemena: Nenci, Aleuti,
Jenisejci, Cukci, Tunguzi, Eskimi i
Indijanci. U zimskom periodu Arktik
je pretežno okovan ledom pa
stanovnici preživljavaju u kućama od
leda koje nazivaju "iglo". Bave se
lovom i ribolovom, a u poslednje
vrijeme i rudarstvom, gde žive u
savremenije opremljenim kućama.
Biljni svet tundri je prilagodjen velikim hladnoćama i plitkom zemljištu koje se u toku
leta otapa u površinskom sloju. Čine ga mahovine, lišajevi, niska trava i žbunasta
vegetacija.
Od životinjskih vrsta, u severnoj Evropi žive irvasi, u Severnoj Americi karibu, polarni
zečevi, lisice, vukovi, sibirski tigar, a tokom leta razne vrste ptica. Najveca životinja
Artika je beli medved koji se hrani fokama.
ZANIMLJIVOSTI O POLARNIM
MEDVEDIMA:
*Severni medved pri trčanju noge blago
zakrivi u obliku slova "O" a prsti su
okrenuti prema unutra.To mu pomaže da pri
kretanju održi ravnotežu na klizavoj i
zaleđenoj površini. Glatke i klizave padine
medved savladava spuštajući se niz njih po
snegu na stomaku raširenih nogu.
*Kad se medved prikrada plenu,prekriva
vrh njuške prednjim šapama da ga plen ne
opazi prerano.
*Severni medved može razviti brzinu do 40
km/h,ali će ga takva trka vrlo brzo iscrpiti.
*Polarni medved na kopnu nema prirodnih
neprijatelja, ali ga u vodi napadaju morževi
koji mu se približavaju od dole i koji mu
svojim kljovama mogu rasporiti stomak, a
još opasniji su kitovi ubice - Orke.
*Beli medvedi imaju posebno dobro
razvijen njuh. Mogu nanjušiti uginulog kita
na udaljenosti od 30 km, a pronaći će i
sklonište foka i do 1 m ispod površine
snega.
Svalbard je grupa ostrva pod veličanstvenim
polarnim nebom koja se nalazi izmedu 71. i
81. stepena severne geografske širine, 900
kilometara severno od obale Norveške, kojoj
inače pripada. Za većinu posetilaca
Svalbarda arktička svetlost (aurora borealis)
i polarne noći su najimpresivniji doživljaji.
Period "polarnih noći", odnosno period
neprestane obdanice, traje od sredine aprila
do sredine avgusta svake godine, dok je od
kraja oktobra do sredine februara period
stalne noći, kada se Sunce uopšte ne
pojavljuje iznad horizonta.
Antarktik je kontinent
na kome se nalazi
zemljin Južni pol. To je
najhladnije mesto na
Zemlji i gotovo uvek je
prekriven ledom.
Antarktik je otkriven u
januaru 1820. godine.
Antarktik je peti po
veličini kontinent na
Zemlji, ali sa daleko
najmanjim brojem
stanovnika. Zapravo na
njemu nema stalnih
stanovnika.
Najizrazitija
geografska obeležja
Antarktika jesu
njegova udaljenost
od naseljenih
kontinenata,
nepristupačnost i
surovost prirode,
oblik teritorije, velika
nadmorska visina i
ogromna površina
pod ledom. Naziv
Antarktik potiče od
grčke reči anti što
znači protiv i arkos –
medved, tj. suprotno

od Arktika, iznad koga kruže sazvežđa Veliki i Mali Medved. Ovaj kontinent
najvećim delom teritorije koncentrisan je oko Južnog pola. Kružnog je oblika i
ispunjava skoro čitav južni polarni krug.
Antarktik je
meridijanski
podeljen na sektore
koji pripadaju:
Velikoj Britaniji,
Australiji, Novom
Zelandu, Francuskoj
i Norveškoj.

Prema
Vašingtonskom
sporazumu iz 1959.
godine, Antarktik je
za naučna ispitivanja
dostupan svim
državama sveta.
Dugo vremena kroz istoriju, Antarktik je bio bez ikakvog značaja za
čovečanstvo. Predstavljao je „ničiju zemlju“ (terra nullius).
Glavni razlozi
porasta
interesovanja za
Antarktik sredinom
XX veka bili su
bogatstvo koje
donosi lov na
kitove, otkrivanje
rudnih nalazišta,
apsolutna
nenaseljenost
kontinenta,
pogodnosti za
čuvanje životnih
namirnica,
medicinskih
sredstava i lekova
zbog odsustva
bacila.
Ledeni pokrivač – inlandajs na
Antarktiku zahvata površinu od
13,5 miliona km2. Počeo se
formirati pre oko 13 miliona
godina, odnosno u miocenu, a
svoje maksimalno prostiranje
dostigao je pre 4 miliona godina.
Prosečna debljina leda iznosi oko
1.500 m a maksimalna 4.335 m na
Berdovoj ravnici u zapadnom delu
Antarktika.
Tektonska rasedna linija koja se pruža
od Viktorijine zemlje duž istočne obale
Rosovog mora do Vedelovog mora,
deli Antarktik na dva dela: istočni i
zapadni. Rased je dug 2.000 km, širok
350-550 km i dubok 2.100-2.750 m.
Njegovom zapadnom ivicom javljaju
se vulkanske stene, ali i aktivni
vulkani: Erebus (4.069 m), Teror
(3.272 m) i Gausberg (381 m).
Jezero Vostok je najveće od dosad identifikovanih 150 jezera ispod ledene kape
Antarktika. Nalazi se na dubini od 3700 do 4100 metara ispod površine leda, ispod
ruske polarne istraživačke stanice Vostok. Jezero Vostok je slatkovodno.
Ruski i britanski naučnici otkrili su ovo jezero 1994. Njegovo postojanje je dokazano
1996. kombinovanim metodama radarskih merenja iz aviona, radarskih snimaka iz
svemira i analizom seizmičkih talasa. Zbog svog položaja duboko u ledu ovo jezero
se smatra najčistijim i nedirnutim jezerom. Voda u njemu je stara nekoliko miliona
godina. I pored prosečne temperature vode od -3°C voda u njemu nije zaleđena, jer
je pod pritiskom od 30-40 megapaskala ispod leda. Koncentracija kiseonika u jezeru
je oko 50 puta veća nego u uobičajenoj slatkoj jezerskoj vodi.
Fosili mikroba stari
200.000 godina ukazuju
da u jezeru postoje (ili
su postojali) uslovi za
život. Godine 2005.
istraživači su otkrili da
se voda u jezeru pomera
za 1-2 santimetra za
vreme plime i oseke, što
je uzrokovano
položajem Sunca i
Meseca. Ova mala
pomeranja vode
obezbeđuju minimalnu
cirkulaciju vode koja je
neophodan uslov za
opstanak
mikroorganizama.
Zbog stalnog visokog
vazdušnog pritiska
uslovljenog niskim
temperaturama, količina
padavina je veoma mala.
Prosečna količina padavina
iznosi manje od 10mm
padavina pri čemu sneg
pada veoma retko. Najniža
temperatura na Zemlji
izmerena je 1983.god. Na
ruskoj istraživačkoj stanici
Vostok i iznosila je -89,2°C.
Hladne i surove uslove
znatno otežavaju veoma
snažni, olujni vetrovi koji
duvaju tokom cele godine.
Globalno zagrevanje je
veliki problem jer se led na
Abtarktiku otapa čime se
izdiže nivo svetskog mora.
Zbog ogromnog ledenog pokrivača,
na Antarktiku se javlja samo
primitivna, samonikla vegetacija
vrsta prilagođenih velikoj hladnoći.
Za razliku od kopna, okolna mora su
bogatija biljnim svetom.
Flora je predstavljena znatno manjim
brojem vrsta nego na Arktiku, mada
se sastoji od ogromnog broja jedinki.
More je bogato
planktonom i ribom
kojom se hrane foke,
kitovi i pingvini. Na
obalam Antartika žive
osam vrsta pingvina od
kojih je najveći
Kraljevski pingvin.
Pingvini često putuju tako što
se ‘sankaju’ na svojim
stomacima. Istraživači vjeruju
da je ovo pingvinima efikasan,
ali također i zabavan način
kretanja.
Svi pingvini žive u južnoj
hemisferi, od Antarktika do
toplijih voda Galapagosa u
blizini ekvatora. Ni jedan
pingvin ne živi na Severnom
Polu.
Pingvini su vrlo društvene
ptice. Čak i na moru, pingvini
obično plivaju ​i hrane se u
grupama. Neke kolonije na
Antarktiku mogu sadržavati 20 miliona pingvina! Od svih pingvina i svih ptica, Carski
pingvin (Aptenodytes forsteri) živi u najhladnijem okruženju.
Pingvini mogu ostati pod vodom 10-15 minuta (Carski pingvin može i do 20 minuta).
Pingvini na Antarktiku nemaju kopnenih neprijatelja.
Kraljevski pingvini mogu formirati kolonije gnijezda do 10.000 pingvina. Svaki pingvin u
koloniji se nalazi na istoj i tačnoj udaljenosti od svog komšije.
Pingvini vide bolje pod vodom nego na kopnu. Mnogi naučnici vjeruju da su pingvini
ekstermno kratkovidni na kopnu.
Budući da su velike i teške, orke nisu okretne,
ali u lovu na manje životinje poput riba također
imaju posebnu taktiku.
Konkretnije, kako bi preplašile ribe grupa orki
u koordiniranoj akciji iskače iz vode i repovima
snažno udaraju po njenoj površini. Preplašene
ribe okupljaju se u jato te postaju lak plen.
Protiv orki i njihovih deset centimetara dugih
zuba te snažnih repova njihove žrtve nemaju
nikakve šanse. Napomenimo da love samo
odrasle orke, a mladunci uče od starijih.
Nakon što ulove plen, npr. tuljana s istim se
ponekad igraju, bacajući ga u zrak.
Do kraja 19.veka o Antarktiku se ništa nije
znalo. Jedino je bilo utvrđeno da Ognjena
zemlja Australija i Novi Zeland nisu deo
Južne nepoznate zemlje, a granice su
“pomerene” još juznije. 1819.g. počinje
interesovanje za južni kontinet. Ekspedicije
su predvodili istraživači iz različitih zemalja.
Veliki doprinos dao je engleski pomorac
James Ross. Nakon značajnih proučavanja
ponovo nastaje period od pola veka, kada
opada interesovanje za istraživanje
Antarktika. Početkom 20.veka počinje niz
ekspedicija koje provode sve više vremena
okovane ledom i sprovode opsežna
istraživanja. Tada počinje prvi pokušaj da se
stigne do Južnog pola. Prvi pokušaj britanca
Ernesta Shekltona nije uspelo, ali on je sa tri
saputnika uspeo da stigne do 88°23´ jgš.
Ubrzo potom kreću dve eksedicije Norveška
(stigli su 14.12.1911.g.) i Engleska (stigli su
17.01.1912.g.). Nažalost engleska
ekspedicija se nije vratila, ali su ostavili svoj
dnevnik.
Polarna svetlost – Aurora Borealis na severnoj
polulopti i Aurora Australis na južnoj spadaju
među najlepše prizore koji se mogu videti u
prirodi. Ime Aurora Borealis je dobila po
rimskoj boginji zore Aurori i grčkoj reči za
severni vetar Boreas dok je Australis latinska
reč za „južni“. Drugi uobičajeni naziv-
polarna svetlost, dobila je jer se ova
spektakularna pojava može videti samo u
blizini polova. U stvari, polarna svetlost se
vezuje za magnetne, a ne za geografske polove
tako da Aurora Borealis svoj najveći sjaj ne
dostiže iznad samog Severnog pola, već se
najbolje vidi oko Hadsonovog zaliva u Kanadi,
u severnoj Škotskoj, u južnoj Norveškoj i
Švedskoj.
U periodima pojačane Sunčeve aktivnosti
može se očekivati i pojačan intenzitet polarne
svetlosti. To se naročito dešava tokom
magnetnih oluja na Suncu koje su
najintenzivnije tokom jedanaestogodišnjeg
ciklusa Sunčevih pega. U takvim slučajevima je
moguće ovaj fenomen videti i na nižim
geografskim širinama.