POSLOVNO

PRAVO

Predmetni profesor: dr
Ljubiša Dabić
 1. Pitanje – PRAVNI
ODNOS
 Karakteristike pravnog odnosa:
 regulisan pravnom normom
 obezbeđen pravnom sankcijom
 proizlaze subj. prava i obaveze
PRAVNI
 pravno je obavezan ODNOSI
 utuživ
 podložan prinudnom izvršenju

DRUŠTVENI ODNOSI
 Elementi pravnog odnosa:
1) subjekti, 2) subj. prava i obaveze,
3) objekti pravnog odnosa, 4) pravne norme
 2. Pitanje – FIZIČKA
LICA
 Pojam: čovek kao imalac pravne sposobnosti
 Sticanje: - rodjenjem
 Prestanak: - smrt
- proglašenje nestalog za umrlo
 Individualizacija:
(ime, prebivalište, boravište, državljanstvo)
 Matične knjige:
(rodjenih, umrlih, venčanih)
 Sposobnost:
(pravna, poslovna, deliktna)
 3. Pitanje – PRAVNA LICA
 Uzroci nastanka: robnonovčani odnosi,
konc. kapitala
 Pojam: organizacija kao imalac prava i
obaveza
 Elementi: opšti i posebni
Opšti: 1) pravilima uređena organizacija
2) imovina pravnog lica
3) dopušten cilj
4) atributi (ime, sedište, nac. pripadnost)
5) organi
6) priznat pravni subjektivitet
 Vrste: - organizacije i samostalne imovine
- udruženja i ustanove
 Nastanak pravnih lica:
1) sistem slobodnog udruživanja
2) sistem normativnog akta
3) sistem prethodne i naknadne saglasnosti
 Prestanak: saglasno ustavu, zakonu i
osnivačkom aktu
 Individualizacija: (ime, sedište, nacionalna
pripadnost)
 Sposobnosti: (pravna, poslovna, deliktna)
1. Pravna - uža po obimu i neposredno vezana za
cilj i delatnost
- stiče se momentom osnivanja
(registracije)
 4. Pitanje – OBJEKTI
PRAVA
 Pojam: - ono što može biti predmet metamorfoze
1) objektivno podoban za metamorfozu;
2) metamorfoza vrednosti mora biti pravno
dopuštena;
3) vrednost objekta prava mora da se izrazi u novcu.
 Vrste:
1) Stvari (proizvodi ljud. rada i materijalni delovi prirode koji se
mogu potčiniti ljud. vlasti)
Podela: - proste i složene; - glavne i sporedne (uzgrednica, pripadak); -
plodovi i proizvodi;
- deljive i nedeljive; - pokretne i nepokretne;
- stvari u prometu i stvari van prometa; procenljive i
neprocenljive;
- potrošne i nepotrošne; - generične i individualne; - zamenljive
i nezamenljive;
- zbirna stvar, komplementarna stvar i quantitates; - telesne i
bestelesne
5) Objekti industrijske svojine: (proizvodi
ljudskog uma)

Važniji međunarodni izvori:

 Pariska konvencija za zaštitu ind. svojine (1883.)
 Ugovor o saradnji u oblasti patenta-Vašington (1970.)
 Konvencija o evropskom patentu (1975.)
 Madridski sporazum o međun. registraciji žigova (1891.)
 Lokarnski sporazum o međun. klasifikaciji ind. modela i
uzoraka (1968.)

Domaći opšti izvori prava:

Zakon o inovacionoj delatnosti (2005.); Zakon o patentima
(2011.); Zakon o
žigovima (2009.); Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog
dizajna (2009.); Zakon o
Oznakama geografskog porekla (2010. godine); Zakon o
zaštiti topografija
poluprovodničkih proizvoda (2013. godine).
 PATENT (skup pravnih normi kojim se štiti
pronalazak)
Pronalazak: novo rešenje određenog tehničkog
problema.
Ne spadaju: naučna otkrića, naučne teorije,
matematičke metode,
estetske kreacije, programi računara, baze
podataka.
Uslovi za patentnu zaštitu pronalaska:
1) Novost (nije obuhvaćen postojećim stanjem
tehnike)
2) Inventivni nivo (da prema stanovištu stručnjaka
iz date oblasti ne proizlazi na očigledan način)
3) Industrijski primenljiv
Predmet pronalaska koji se štiti patentom: 1) proizvod, 2)
postupak,
3) primena proizvoda i 4) primena postupka
 KNOW HOW (skup tehničkih i tehnoloških
iskustava stečenih u praksi a primenljivih u industriji )
 ŽIG (subjektivno imovinsko pravo koji se štiti oznaka
za obeležavanje roba i usluga na tržištu, zarad
razlikovanja od iste ili slične robe odn. usluge na tržištu )
Načelo specijaliteta i načelo teritorijalnosti
Vrste: individualni, kolektivni, žig garancije
 INDUSTRIJSKI DIZAJN (objekat
industrijske svojine kojim se štiti spoljašni izgled
proizvoda, tj. ukupni vizuelni utisak koji proizvod ostavlja
na informisanog potrošača ili korisnika)
Uslovi: 1) nov; 2) da ima individualni karakter;
Model: trodimenzionalni izgled; Uzorak:
dvodimenzionalni izgled
Trajanje: 25 godina od dana podnošenja prijave.
 OZNAKA GEOGRAFSKOG
POREKLA:
1) ime porekla - ,,naziv” zemlje, regiona, lokaliteta
 5. Pitanje – Subj. prava i
obaveze
U svakom pravnom odnosu postoje dve strane:
 jedna ovlašćena da nešto čini (nosilac subj.
prava)
 jedna dužna da nešto čini (nosilac pravne
dužnosti)
Odnos subj. prava i obaveze u pravnom odnosu –
odnos korelacije
 Može biti jednostrano obavezan i dvostrano
obavezan;
 Može biti javnopravne i privatnopravne prirode;

OBJEKTIVNO PRAVO: skup opštih pravnih normi

kojim se
regulišu određeni pravni odnosi;
SUBJEKTIVNO PRAVO: ovlašćenje konkretnog
 6. Pitanje – Pravne
norme
 POJAM: Obavezno pravilo ponašanja, tj. pravilo
o određenom
ponašanju, koje je zaštićeno organizovanom
sankcijom države.
 Na apstraktan način definiše određenu obavezu
ponašanja, pa je
objektivna, bezlična i uopštena.
- Ne vezuje se za član, paragraf zakona.
Pretpostavke postojanja: 1) subjekti koji stvaraju normu
(adresanti);
2) subjekti kojima su upućene
(adresati);
3) predmet regulisanja normom;
4) ciljevi norme
 STRUKTURA (SASTAV):
1) Hipoteza - pretpostavka dispozicije ili sankcije;
 VRSTE PRAVNIH NORMI:

1) Prema kriterijumu uopštenosti: opšte (apstraktne) i

posebne (konkretne);
2) Prema kriterijumu obima i kruga lica na koje se odnose:
opšte (generalne) i pojedinačne (individualne);
3) Prema kriterijumu stepena obaveznosti dispozicije:
imperativne (prinudne) i dispozitivne (zamenljive);
4) Polazeći od kriterijuma prirode dispozicije u pravnoj
normi: naređujuće, zabranjujuće i ovlašćujuće;
5) Zavisno od situacije koja treba da nastane ili je ista već
nastala: uslovne i bezuslovne;
6) Prema kriterijumu da li norma sadrži dispoziciju i
sankciju: potpune i nepotpune;
7) Prema kriterijumu donosioca: državne i nedržavne;
8) Kriterijum prirode normi: materijalnopravne i
procesnopravne;
9) Prema pravnoj grani: građanskopravne, krivičnopravne,
nasledne, porodične, ustavne, krivičnoprocesne,
obligacione, stvarnopravne, građanskoprocesne…
 7. Pitanje-Pr. činjenice i
pr. radnje
 Činjenice – određeni prirodni događaji i
ljudske radnje koje su se nesporno dogodile.
 Pravne činjenice – samo činjenice koje
imaju pravno dejstvo, odnosno na osnovu kojih
nastaju, menjaju se i prestaju pravni odnosi.
 Pravne radnje – samo one radnje koje su od
značaja za pravo.
 Vrste pravnih činjenica:
1) obične i pravne
2) oborive i neoborive
3) prirodni događaji i ljudske radnje – dozvoljene
(saglasne pravu i voljne) i nedozvoljene ljudske
radnje
 Protek vremena kao činjenica:
 8. Pitanje – Tumačenje
prava i sistem prava
 Tumačenje prava – pronalaženje pravog
značenja pravne norme (njenog smisla)
prilikom primene prava.
 Podela prema subjektima:
- autentično tumačenje;
- tumačenje državnih organa (sudova, organa
uprave…)
- tumačenje nedržavnih organa (nije pravno
obavezujuće)
- naučno tumačenje
 Vrste tumačenja:
1) Jezičko tumačenje (gramatika, sintaksa, jezik)
2) Logičko tumačenje (zakoni logike)
3) Sistematsko tumačenje (prema mestu norme u
 Sistem prava – skup pravnih normi uređen
po određenim kriterijumima pravne doktrine
 Elementi: pravni instituti (ustanove) i grane
prava
 Pravni instituti – skup pravnih normi kojima
se regulišu istovrsni društveni odnosi ili grupe
istovrsnih društvenih odnosa (brak, testament…
 Grana prava – više pravnih instituta koji
regulišu srodne društvene odnose
 Anglosaksonske grane prava:
- pravo svojine – posebna grana a ne u okviru
stvarnog;
- obligaciono pravo – ugovori (contracts) i
naknada štete (torts)
 Pravne oblasti:
1) javno i privatno pravo;
 9. Pitanje – Pravni akt
 Pravni akt – akt izjavljene volje.
Unutrašni element pravnog akta – sadržina
(psihički akt)
Spoljašnji element pravnog akta – forma
(materijalizacija)
 Poimanje pravnog akta u širem i
užem smislu
- u širem smislu – svaka izjava volje koja proizvodi
neko pravno dejstvo;
- u užem smislu – samo akti kojim se stvara
pravna norma, tj. akt koji sadrži pravnu normu.
 Vrste: 1) državni i nedržavni;
2) opšti i pojedinačni;
Proces stvaranja pravne norme završava se
donošenjem
pojedinačnog pravnog akta.

Pojedinačni pravni akt sadrži ili stvara

pojedinačnu pravnu
normu.

Podela:
 potpuni i nepotpuni
 javnopravni i privatnopravni
 sudski, upravni i pravni posao

Naročito značajna podela

Pojedinačni sudski akti: presude,
rešenja, zaključci
Donosi ih stvarno i mesno nadležan
sud (opšte ili posebne nadležnosti) u
propisanom postupku.
Pojedinačni upravni akti: rešenja,
zaključci
Donosi ih upravni organ u
propisanom upravnom postupku
(propisanom Zakonom o opštem
upravnom postupku ili posebnim
zakonom).
Pravni poslovi: jednostrana izjava volje
i ugovori.
Posebne vrste pojedinačnih akata:

 10. Pitanje – Formalni
izvori prava
 ,,Izvor prava” – objašnjava način na koji se
stvara pravo i osnov njegovog važenja.
 Tri značenja: materijalni, vrednosni, formalni
izvor prava
- Materijalni izvor prava: uzrok ili činjenice koje
dovode do stvaranja prava (priroda, ljudski
razum, nacionalni duh, međuzavisnost ljudi u
društvu),
 Vrednosni (idejni) izvor: pravo, pravičnost,
pravda, sigurnost…
 Formalni izvor prava – opšti pravni akti koji
sadrže opšte pravne norme
 U Srbiji: 1) Ustav, 2) opšteprihvaćena pravila
 11. Pitanje –
Anglosaksonski tip prava

i izvori prava
Mertonski statut 1235. godine, u vreme Henrija III,
zabrana recepcije rimskog prava.
 Izvori prava: 1) sudska presuda (praksa); 2) zakoni;
3) običaji
 U engleskom pravu postoje tri paralelna sistema:

1) Precedentno pravo (common law) – sudska

presuda je precedent;
2) Pravo pravičnosti (equity law) – Kancelarov sud
ustanovljen u XVI veku, omogućavao odstupanje od
precedenta;
3) Pisano (zakonsko) pravo (statute law) – pisani
zakoni;
 Načelne razlike anglosaksonskog i evropsko-
 12. Pitanje - Sudska vlast
 Osnovna podela državne vlasti: zakonodavna,
izvršna i sudska
 SUDSKA VLAST - samostalna i nezavisna grana
vlasti, rešava pravne sporove;
 Profesionalnost u vršenju sudijske funkcije,
odvojenost od politike i nezavisnost od stranačkih
promena, pretpostavke su za objektivan rad sudskih
organa.
 Dva načina za izbor sudija:
1) prvi (probni) mandat – Visoki savet predlaže a
Narodna skupština bira kandidata na 3 godine;
2) ,,stalni” (trajni) mandat – Visoki savet na osnovu
ocene rada sudija
 VISOKI SAVET SUDSTVA - poseban samostalan i
 OSNOVNA NAČELA SUDSKE VLASTI:
1) Načelo samostalnosti i nezavisnosti – osnov vladavine
prava;
2) Načelo zakonitosti – sud sudi na osnovu Ustava, zakona i
podzakonskog akta;
3) Načelo obaveznosti sudskih odluka – sudska odluka
obavezna za sve;
4) Načelo prava na pravično suđenje – lepeza prava po
Evropskoj konvenciji;
5) Načelo kontradiktornosti - da se čuje i druga strana
(audiatur et altera pars);
6) Načelo višestepenosti – višestepenost je pravilo,
jednostepenost izuzetak;
7) Načelo javnosti - ograničena javnost samo 1) radi zaštite
nacional. bezbednosti; 2) zaštita javnog reda i morala; 3)
zaštita maloletnika; 4) zaštita privatnosti.
8) Načelo kolegijalnosti (zbornosti) - pravilo je suđenje u
 SUD - samostalan i nezavisan državni organ koji
štiti slobode i prava građana, zakonom utvrđena
prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju
ustavnost i zakonitost.
 Organizacija sudova po nadležnosti
 sudovi opšte nadležnosti (osnovni, viši, apelacioni,
Vrhovni kasacioni sud)
 sudovi posebne nadležnosti (privredni, Privredni
apelacioni sud, prekršajni, Prekršajni apelacioni sud, Upravni
sud);
 Posebnu vrstu sudova čine nedržavni sudovi: 1)
mirovna veća, 2) arbitraže i 3) izabrani sudovi;
 USTAVNI SUD – poseban državni organ nadležan
za kontrolu ustavnosti i zakonitosti.
Odluke: konačne, izvršne i opšteobavezujuće.
Sastav: 15 članova, mandat 9 godina, mandat
predsednika 3 godine
Donosi: odluke, rešenja i zaključke
 ARBITRAŽA - nedržavni sud
 Uslovi: 1) sporazum o arbitraži (sadržan u ugovornoj odredbi
(arbitražna klauzula) ili posebnom sporazumu (kompromis).
2) arbitrabilnost (samo za sporove povodom
imovinskog prava, ako nije određena isključiva nadležnost
suda).
 Izvor prava: Zakon o arbitraži
 Arbitraža može biti: 1) stalna i ad hoc arbitraža; 2) unutrašnja
i međunarodna;
 Broj arbitara određuju stranke, pojedinac ili više – neparan
broj
 Arbitražna odluka je konačna – pravilo o jednostepenosti, a
jedino se može podneti tužba za poništaj arbitražne odluke.
 MEDIJACIJA (POSREDOVANJE) – alternativni način
rešavanja sporova mirnim putem, van sudskog postupka
 Dva osnovna načina medijacije: privatna i sudski aneksirana
medijacija
 Izvor prava: Zakon o posredovanu u rešavanju sporova
 Podobni za medijaciju: sporovi u kojima stranke mogu
slobodno da raspolažu zahtevima, ako nije propisana isključiva
 13. Pitanje – Pojam stvarnog
prava; pojam i vrste stvari
 STVARNO PRAVO- posebna grana prava u okviru građanskog
prava, koja reguliše pravnu vlast na stvarima (ius in rem).
 Stvarno pravo u objektivnom smislu - skup opštih pravnih
normi koje regulišu stvarna prava (objektivno i bezlično).
 Stvarno pravo u subjektivnom smislu – skup pravnih
ovlašćenja koja pripadaju jednom licu povodom određene stvari,
koja se crpe iz normi objektivnog prava (koja se u suštini sastoje u
neposrednoj vlasti na stvari titulara i u nečinjenju, odn. pasivnosti
svih trećih lica u odnosu na datu stvar ).
 Odlike stvarnih prava: apsolutna, deluju prema svima (erga
omnes), a u pogledu vrsta stvarnih prava važi princip numerus
clausus (nasuprot obligacionim odnosima gde postoji sloboda
ugovaranja novih vrsta obligacija, vrste stvarnih prava su
određene imperativnim propisima). Stvarna prava odlikuje
još: pravo sledovanja (imalac stvarnog prava može svoje
pravo vršiti protiv svakog trećeg lica kod kojeg se stvar nađe
bespravno ili po slabijem pravnom osnovu) i pravo prvenstva
(stvarno pravo je jače u konkurenciji sa obligacionim pravom, kao
 POJAM STVARI – proizvodi ljudskog rada ili delovi prirode koji mogu biti potčinjeni
ljudskoj vlasti (fizički uslov) i na kojima može biti uspostavljeno pravo svojine ili neko drugo
stvarno pravo (pravni uslov).
 VRSTE STVARI:
1) Prosta i složena (prema kriterijumu mogućnosti raspoznavanja delova stvari). Delovi složene
stvari se mogu raspoznati ali stoje u funkcionalnoj vezi i pravnoj vezi. Mogu biti: a) spojeni
sastavni delovi – koji su u materijalnoj vezi (odvojivi – nepotpuno inkorporisani – mogu se
odvojiti bez oštećenja, npr. točak automobila; neodvojivi – potpuno inkorporisani – ne mogu
se odvojiti bez oštećenja); b) odvojeni sastavni delovi (fizički samostalni)
2) Glavna i sporedna (kod stvari koji čine jedinstvenu ekonomsku celinu, od kojih jedna stvar je
ekonomski glavna a druga sporedna (uzgredna) – pravilo je da sporedna stvar deli sudbinu
glavne. Sporedne stvari u obliku: priraštaja, pripatka i ploda.
3) Stvari u prometu i stvari van prometa (prema kriterijumu prometljivosti). Van prometa
prirodna bogatstva i javna dobra (opšte dobro (dobro od opšteg interesa), upravna imovina,
dobra u opštoj upotrebi). Postoje i stvari u ograničenom prometu (npr.oružje)
4) Zbirna stvar (universitas rerum) celina koja se sastoji iz stvari fizički odvojenih, od kojih
svaka ima samostalnu upotrebnu vrednost i predstavlja oblik prava svojine (npr. stado ovaca).
Potrebno razlikovati komplementarnu stvar (npr. par cipela), Quantitates i Universitas iuris.
5) Deljive i nedeljive (da li je stvar fizički deljiva ili ne i delovi nakon deobe zadržavaju
srazmernu vrednost)
6) Procenjive ili neprocenjive (da li stvar ima prometnu ili upotrebnu vrednost koja se može
izraziti u novcu)
7) Bestelesne i telesne (prema kriterijumu da li se stvari mogu dotaći ili ne).
8) Potrošne ili nepotrošne (u ekonomskom smislu, potrošne – gubi se upotrebna vrednost prvim
korišćenjem)
9) Individualne i generične (određene po rodu) - po vrsti i broju. Individualizacija generične –
separacija.
10) Zamenljive i nezamenljive (nezamenljiva uvek individualna, ali ne i obrnuto).
11) Pokretne i nepokretne (značaj zbog: 1) načina sticanja; 2) forme prenosa; 3) vrste zaloge).
POSEBNE VRSTE STVARI:
NOVAC: osnova monetarnog i finansijskog sistema svake privrede. Ima
cenu na tržištu.
1) mera vrednosti; 2) sredstvo plaćanja; 3) sredstvo tezauracije (zadržavanje
izvan prometa)
HARTIJE OD VREDNOSTI: pisane isprave čiji zakoniti imalac može
ostvariti ono subjektivno pravo koje je označeno na hartiji.
Vrste: menica, ček, skladišnica, prenosivi tovarni list, konosman,
akcije, obveznice…
Uslovi za svojstvo HoV: 1) načelo zakonitosti ( da je regulisana zakonom);
2) načelo formalnosti (strogo formalna isprava) 3) načelo inkorporacije (u
sebi upisano pravo – pravo iz hartije u odnosu na pravu na hartiji); 4) načelo
negocijabilnosti (prenosivost).
Podela:
 14. Pitanje - Državina
 Pojam državine – faktička vlast na stvari, tj.
ekonomska vlast (nezavisno od toga da li drži stvar po
osnovu nekog subjektivnog prava ili bez pravnog
osnova i nezavisno od toga da li držalac veruje da je
ovlašćen da vrši tu faktičku vlast).
 Nije stvarno pravo, ali izučava se u okviru stvarnog
prava.
 Objekt državine: stvari u pravnom prometu, uz
neznatne izuzetke.
 Subjekt: fizička i pravna lica, pa i poslovno nesposobna
lica (faktičko pitanje).
 Sticanje: na neposredan ili posredan način sticanje
faktičke vlasti.
 Prenos: prenos stvari; Prestanak: prestanak faktičke
vlasti na stvari.
 VRSTE DRŽAVINE:
1) Zakonita i nezakonita (da li je zasnovana na punovažnom
pravnom poslu ili ne);
2) Savesna i nesavesna ( da li držalac zna li može da zna da li je
stvar njegova ili ne);
3) Prava i manljiva (da li je stvar pribavljena silom, prevarom,
zloupotrebom poverenja ili ne).
4) Državina stvari (svojinska) i državina prava (upotrebna) (prema
obimi, odn. širini faktičke vlasti na stvari)
5) Neposredna ili posredna državina (zavisno od toga da li se stvar
drži posredstvom drugog lica ili ne)
6) Isključiva državina i sudržavina (zajednička državina) (zavisno od
broja držalaca)
 ZAŠTITA DRŽAVINE (ODUZIMANJE I SMETANJE DRŽAVINE)
SAMOPOMOĆ – ovlašćenje da sam odbije smetanje i da sam povrati
stvar.
Uslovi: 1) opasnost neposredna; 2) samopomoć nužna; 3) da
odgovara prilikama
POSESORNE TUŽBE – za povraćaj državine na stvari i za smetanje
državine
Rok za podnošenje tužbe: 1) subjektivni (30 dana od dana saznanja
 15. Pitanje – Pravo svojine
POJAM PR. SVOJINE (proprietas) – najšire stvarno pravo,
koje se definiše kao u granicama zakona pravo držanja, korišćenja i
raspolaganja jednom stvari.
Neki od primera ograničenja: 1) eksproprijacija (u javnom interesu
uz naknadu), 2) zabrana zloupotrebe prava svojine
 SVOJINSKA OVLAŠĆENJA: 1) usus (držanje), 2)
ususfructus (plodouživanje), 3)abusus (raspolaganje)
 NAČINI STICANJA: DERIVATIVNI I ORIGINARNI
(redovni načini)
I DERIVATIVNI (izvedeni način) – sticanje od prethodnog vlasnika
USLOVI: 1) pravni osnov (iustus titulus); 2) način sticanja (modus
aquirendi); 3) da je prenosilac bio zaista vlasnik stvari.
DVA SISTEMA: 1) Sistem predaje (nemački, rimski) - iustus titulus +
modus aquirendi
2) Translativni (francuski) – ugovor ima
konstitutivni značaj
II ODRŽAJ - na pokretnim i nepokretnim stvarima, redovni i vanredni
održaj
 Promet nepokretnosti - prenos prava svojine na
nepokretnosti uz naknadu ili bez naknade.
IZVORI: Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o javnom
beležništvu

 Uslovi za punovažnost ugovora o prometu nepokretnosti:

1) mora biti sačinjen u pisanoj formi;
2) mora biti potvrđen-solemnizovanizacionom klauzulom
Javnobeležničke isprave:

1) zapis ( - ugovor o raspolaganju nepokretnostima posl.

nesposobnih lica, sporazum o zakonskom izdržavanju, - ugovor o
hipoteci i založna izjava ako se želi snaga izvršne isprave; -
javnobeležničko zaveštanje); 2) zapisnik (osnivački akt AD kad broji
preko 100 članova i akti skupštine); 3) potvrda; 4) overa;
 Zaštita svojine (svojinske tužbe) – za smetanje svojine i
oduzimanje stvari
1) REIVINDIKACIONA TUŽBA (za povraćaj stvari)- potrebno
dokazati vlasništvo
2) PUBLICIJANSKA TUŽBA – vlasništvo se pretpostavlja, a tužba se
 16. Pitanje - Vrste svojina
1) Lična svojina - oblik individualne svojine, služi za namirenje
ličnih potreba;
2) Privatna svojina - dominantna u tržišnoj privredi, služi
sticanju dobiti;
3) Javna svojina - titular javnopravni subjekt (prirodna
bogatstva, javna dobra i dobra u opštoj upotrebi. Državna
svojina – mešovite pravne prirode; svojina autonomne pokrajine
i jedinice lokalne samouprave.
4) Zadružna svojina – titular zadruga, nastala iz 1) uloga
zadrugara; 2) sredstava nastalih poslovanjem zadruge; 3) druga
sredstva (pokloni, legati…). Počiva na privatnoj svojini
zadrugara u okviru zadruge, ustanovljene na zadružnim
principima.
5) Društvena svojina – u teoriji zasnovana na vlasniškoj i
nevlasničkoj koncepciji
6) Susvojina (condominium) – više lica titulari, a svakom
poznat idealni udeo. Mogućnost fizičke i civilne podele.
 17. Pitanje - Založno pravo
 Pojam - stvarno pravo na tuđoj stvari, po pravilu individualno
određenoj (pokretnoj ili nepokretnoj), na osnovu koga poverilac
može namiriti svoje potraživanje u slučaju da dužnik ne ispuni
svoju obavezu o dospelosti.
 Odlike – realno sredstvo obezbeđenja (nasuprot jemstvu),
akcesorno pravo
 Subjekti: 1) zalogodavac (glavni dužnik ili treće lice) i 2)
zalogoprimac
 Založno pravo može postojati na: 1) pokretnostima; 2)
nepokretnostima; 3) pravima
 Prema načinu nastanka: 1) ugovorno; 2) zakonsko; 3) sudsko
 Prema vrsti stvari: 1) ručna i registrovana zaloga; 2) hipoteka

 NAČELA ZALOŽNOG PRAVA

1) Načelo akcesornosti - zavisi od potraživanja (izuzeci zastarelost,
uslovno, buduće)
2) Načelo oficijelnosti – u zakonom propisanom, formalnom
postupku se ustanovljava
3) Načelo specijalnosti – ne na svoj imovini, već na
 18. Pitanje – Nedržavinska
 Razvojem tržišne privredezaloga
dobija na značaju.
Karakteristična je za ugovore u privredi.
U odnosu na ručnu zalogu, omogućava korišćenje od strane
zalogodavca, u čijoj državini ostaje sve do dospelosti glavnog
potraživanja.
IZVOR: Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u
registar
Potraživanja podobna za obezbeđenje: 1) novčana potraživanja; 2)
buduća; 3) uslovna;
Predmet zaloge: 1) individualno određena pokretna stvar; 2)
pokretna stvar određena po rodu; 3) zbirna stvar; 4) stvar koju će
zalogodavac pribaviti u budućnosti; 5) imovinska prava kojima njihov
imalac može slobodno raspolagati.
Zasnivanje: 1) pisani ugovor o zalozi + 2) upis u javni Registar
zaloge (kod APR-a)
Obaveze zalogodavca: 1) obaveza čuvanja i održavanja; 2)osiguranja
(ako je ugovoreno);
Prava zalogodavca: 1) upotreba (ugovorom se može ograničiti); 2)
ubiranje plodova; 3) raspolaganje (ugovorom se može zabraniti);
4)zakup
 19. Pitanje - Hipoteka
Hipoteka – založno pravo na tuđoj nepokretnosti, koja se
stiče upisom poveriočevog prava u javne knjige, na osnovu kojeg
se poverilac ovlašćuje da, ukoliko dužnik ne isplati dug o
dospelosti, istakne zahtev za naplatu svog potraživanja iz
vrednosti založene nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre
docnijih hipotekarnih poverilaca, nezavisno od toga u čijoj se
svojini založena nepokretnost nalazi.
Odlike: akcesorno pravo, nepokretnost ostaje u državini
zalogodavca, zalogodavac može otuđiti založenu nepokretnost (ne
može se ograničiti to pravo), vrednost založene stvari mora biti
veća od iznosa potraživanja koje se obezbeđuje;
Pravilo: hipoteka na jednoj nepokretnosti; Izuzetak: zajednička
hipoteka; Moguća nadhipoteka (zalaganje potraživanja
obezbeđenog hipotekom).
IZVOR: Zakon o hipoteci (2005)

Predmet hipoteke: 1) nepokretna stvar; 2) deo nepokretnosti; 3)

susvojinski udeo; 4) poseban deo zgrade (etažna svojina); 5) pravo
na zemljištu koje sadrži ovlašćenje slobodnog raspolaganja (pravo
 UGOVOR O HIPOTECI – samostalan ugovor ili deo drugog
ugovora, pisana forma
Obavezni elementi ugovora: 1) atributi stranaka; 2) clausula
intabulandi; 3) iznos potraživanja; 4) podaci o hipotekovanoj
nepokretnosti; 5) podaci o stvarima koje hipoteka obuhvata (plodovi,
pripaci, stvari u svojini trećih lica) Upis u katastar – na zahtev
vlasnika nepokretnosti, dužnika ili poverioca.
Novina – CENTRALNA EVIDENCIJA HIPOTEKA (kod RGZ –SKN)
Prava vlasnika nepokretnosti: 1) da drži hipotekovanu stvar; 2) da
je upotrebljava saglasno nameni; 3) ubira plodove; 4) da je otuđi
Dužnosti vlasnika nepokretnosti: 1) da ne sme fizički menjati
predmet hipoteke bez pismene saglasnosti poverioca; 2) da se
ponaša savesno; 3) da omogući pristup radi kontrole; 4) da kao
vlasnik sarađuje u postupku prodaje.
Prava hipotekarnog poverioca: 1) da zahteva namirenje o
dospelosti; 2) da zahteva dodatno obezbeđenje ako se vrednost
umanjuje; 3) ako dužnik ne pruži dodatno obezbeđenje, da zahteva
naplatu celokupnog duga bez odlaganja; 4) da zahteva od suda da
naredi vlasniku da prestane sa ponašanjem koje umanjuje vrednost
hipotekovane stvari;
NAMIRENJE – pravo na prvenstveno namirenje u odnosu na
,,obične” poverioce.
 20. Obligaciono pravo
(pojam, predmet, značaj, formalni izvori,
obligacija i obligacioni odnos, karakteristike
obligacionog odnosa)
 OBLIGACIONO PRAVO se može definisati kao:
1) grana prava – skup opštih pravnih normi kojima se regulišu
obligacioni odnosi
2) naučna disciplina – nauka koja se bavi izučavanjem pravnih
normi obligacionog prava, njihovim sistematizovanjem,
tumačenjem, objašnjavanjem, radi pravilne primene.
3) subjektivno obligaciono pravo – skup pravnih ovlašćenja koja
pojedinci izvlače iz objektivnog obligacionog prava (opštih
pravnih normi) – (u užem smislu – samo pravo; u širem smislu – i
pravo i obaveza), zato kažemo dužničko – poverilački odnos
Pravna teorija: 1) opšte obl. pravo (opšta pitanja), 2) posebno obl.
pravo (ugovori).
 PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA – obligacioni odnosi, odnosno
obligacije.
 ZNAČAJ: najrasprostranjeniji građanskopravni odnosi (jer se
uspostavljaju u prometu materijalnih dobara i usluga na tržištu
između fizičkih i/ili pravnih lica)
 OBLIGACIJA – odnos (pravna veza) između poverioca i dužnika,
koji ovlašćuje poverioca da od dužnika zahteva određeno davanje,
činjenje, nečinjenje ili trpljenje, a za uzvrat dužnik ima obavezu da
to ispuni. UVEK SE TIČE JEDNE ČINIDBE!
 OBLIGACIONI ODNOS – MOŽE DA SE SASTOJI IZ VIŠE
OBLIGACIJA!

 ELEMENTI OBLIGACIONOG ODNOSA:

1) poverilac (creditor), 2) dužnik (debitor),
3) pravo poverioca (potraživanje), 4) obaveza dužnika (dug),
5) predmet i 6) sadržina.
(ove elemente ne treba mešati sa elementima ugovora).

 Predmet obligacionog odnosa - ,,ono povodom čega je nastao obl.

odnos” (povodom davanja (dare), činjenja (facere), nečinjenja,
odn. trpljenja (nonfacere);
 Sadržina obligacionog odnosa (1- jedna ili više obligacija, 2-
sporedna prava, 3-prava uzajamne obzirnosti (savesnost,
poštenje), 4-prava preobražavanja (npr. da se raskine ugovor i
traži naknada štete), 5-pravo prigovaranja (npr. zastarelost,
 21. Podela obligacija i
načela obligacionog prava
 PODELA OBLIGACIJA
1) PROSTE I SLOŽENE (prema broju lica i prava i obaveza) – proste
(jedna prestacija između jednog poverioca i dužnika), složene (više
učesnika povodom jedne i/ili više obaveza) – 1) ZAJEDNIČKE
(DELJIVE) ili 2) SOLIDARNE (pasivne ili aktivne)
2) SAMOSTALNE (glavne) I AKCESORNE (sporedne) (prema
međusobnom odnosu obligacija) - samostalne – postoje nezavisno od
drugih obligacija.
3) OBLIGACIJE REZULTATA (cilja) I OBLIGACIJE SREDSTVA
(načina) – (prema tome kada se smatra da je dužnik izvršio obavezu)
– kod obligacije cilja dužan da ostvari cilj, a kod obligacije sredstva
dužan da čini sve što mu je u moći, radi ostvarenja cilja.
4) OBLIGACIJE SA DELJIVIM I NEDELJIVIM PREDMETOM
(obročne, na rate)
5) TRENUTNE I TRAJNE (prema tome da li se ispunjenje sastoji iz
jednog akta činjenja ili se odvija u više akata) – neki smatraju
jednovremeno ispunjenje ili u obrocima (ratama).
6) LIČNE I NELIČNE (prema vezanosti za lična svojstva ugovornih
strana) – lične su neprenosive i nenasledive, a nastaju ugovorno ili
 NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA
1) NAČELO AUTONOMIJE VOLJE (sloboda uređivanja obligacionih
odnosa)
2) NAČELO RAVNOPRAVNOSTI STRANA(dakle ne jednakosti, već
ravnopravnosti)
3) NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA (bona fides, good faith, treu
und glauben)
4) NAČELO NEFORMALNOSTI (KONSENSUALIZMA) – obavezna
forma izuzetak
5) NAČELO ZABRANE ZLOUPOTREBE PRAVA (neškođenje
drugome)
6) NAČELO ZABRANE STVARANJA I ISKORIŠĆAVANJA
MONOPOLSKOG POLOŽAJA (danas dominira u vidu zabrane
zloupotrebe dominantnog položaja)
7) NAČELO EKVIVALENTNOSTI (zabranjeno prekomerno
oštećenje)
8) NAČELO ZABRANE PROUZROKOVANJA ŠTETE (neminem
laedere)
9) NAČELO POSTUPANJA S PRAŽNJOM DOBROG DOMAĆINA,
 22. Izvori obligacija (pojam
 i vrste)
POJAM IZVORA OBLIGACIJA– relevantne činjenice ili činjenični
skupovi za koje se vezuje nastanak obligacija
 VRSTE IZVORA (redovni izvori – ugovor i jednostrane izjave volje,
ostali neredovni)
1) Ugovor – saglasnost volja dve strane, radi nastanka, promene i
prestanka obl. odnosa.
2) Jednostrana izjava volje – a) javno obećanje nagrade i b) izdavanje
HoV
JAVNO OBEĆANJE NAGRADE nastaje jednostranom izjavom volje
kojom lice: 1) obeća nagradu radi izvršenja određene činidbe; 2)
obećanje je izvršio javno; 3)obećanje je učinjeno unapred
neodređenom broju lica; 4) u javnom oglasu odredi radnju koju treba
izvršiti, rok i u kom cilju se vrši; 5) odredi nagradu
3) Prouzrokovanje štete (najznačajniji iregularni izvor obligacija)
4) Sticanje bez osnova – ukoliko osnov nije postojao, nije se ostvario
ili je kasnije otpao. (uslovi: 1) da postoji obogaćenje jednog lica, 2)
da je usled obogaćenja došlo do osiromašenja drugog lica; 3) da je
došlo do obogaćenja bez pravnog osnova; - neki autori traže i
međuzavisnost između umanjenja i uvećanja imovine)
5) Poslovodstvo bez naloga – (nezvano vršenje tuđih poslova –
 23. Ugovor – pojam, autonomija volje,
elementi ugovora i modifikacija
 UGOVOR – saglasnost volja dveju (ili više) strana koja proizvodi
određena pravna dejstva. (dvostrani pravni posao)
- U teoriji: 1) ugovor kao pravni akt (razmena saglasnih izjava volje);
2) kao pravni odnos (stanje koje proizlazi iz ugovora kao pravnog
akta); 3) kao isprava – isprava u kojoj su inkorporisane saglasne
izjave volja ugovornih strana.
Ugovor je osnovni, primarni, regularni izvor obligacija.
Osnovna načela: načelo autonomije volje i načelo konsensualizma
(saglasnosti volja).
 NAČELO AUTONOMIJE VOLJE – odlikuje se u slobodi da se
izabere ugovorna strana, da se odluči u stupanju u ugovorni odnos,
da se slobodno odredi sadržina i sl.
Ograničenje autonomije volje – prinudni propisi, načela javnog
poretka, dobri običaji (zarad pravne sigurnosti trećih lica i
ugovornih strana, kao i pravnog sistema). Dodatna ograničenja kod
nekih ugovora – forma, dozvola odn. saglasnost, obavezno osiguranje
itd.
 MODIFIKACIJA UGOVORA – činjenice od čijeg nastupanja ili
nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak pravnog dejstva
ugovora
1) USLOV – buduća neizvesna činjenica od čijeg nastupanja ili
nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak pravnog dejstva već
zaključenog ugovora
1) odložni uslov – onaj koji odlaže pravno dejstvo ugovora;
2) raskidni uslov – onaj čije nastupanje dovodi do prestanka
pravnog dejstva ugovora;
Zavisno od čega zavisi nastupanje uslova: 1) potestativni; 2)
kauzalni; 3) mešoviti
1) Potestativni – onaj čije nastupanje ne zavisi od volje subjekata;
2) Kauzalni – onaj čije nastupanje zavisi od volje subjekata;
3) Mešoviti – onaj koji zavisi od volje subjekata i od činjenice koja
nije voljna
USLOV MORA BITI DOPUŠTEN (čiji smisao nije protivan prinudnim
propisima, javnom poretku i dobrim običajima) I MOGUĆ
(objektivno, faktički i pravno ostvariv).
Postoji podela i na negativne i pozitivne uslove.

2) ROK – vremenski interval, kao buduća izvesna okolnost od čijeg

nastupanja zavisi nastanak ili prestanak dejstva zaključenog
 24. Klasifikacija ugovora
1) Imenovani i neimenovani ugovori (po kriterijumu da li su ugovori
imenovani zakonom, neimenovani još ,,ugovori autonomnog
poslovnog prava”)
2) Unutrašnji i međunarodni ugovori (zavisno od elementa
inostranosti, u subjektu, objektu ili sadržini prava i obaveza – jer se
mesto zaključenja i mesto izvršenja nalazi u dve različite države)
3) Dvostrano obavezni i jednostrano obavezni (dvostranoobavezni su
oni kod kojih u jednoj ugovornoj strani postoji i pravo i obaveza, -
značaj: jednaka vrednost ugovornih davanja se posebno ceni kod
dvostranoobavezujućih, raskid zbog neispunjenja i sl.)
4) Neformalni i formalni (forma: zakonska ili ugovorna – npr. pisana,
dozvola, saglasnost…forma može biti uslov punovažnosti ili imati
samo dokaznu snagu)
5) Teretni i dobročini – (teretne prati obaveza naknade za
saugovarače, dobročini su bez naknade. Kod dobročinih se ne
odgovara za materijalne nedostatke)
6) Komutativni i aleatorni (po kriterijumu da li su u trenutku
zaključenja ugovora sva davanja ugovornih strana poznata i izvesna.
Kod komutativnih se zna tačna visina i vrednost prestacija, kod
aleatornih to nije slučaj).
 25. Opšti uslovi za zaključenje
 ugovora
OPŠTI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA:
1) saglasnost volja; 2) predmet ugovora; 3) osnov ugovora
 USLOVI PUNOVAŽNOSTI UGOVORA:
1) sposobnost ugovaranja; 2) manljivost volje; 3) forma ugovora.
 POSEBNI USLOVI: npr. predaja stvari, saglasnost ili odobrenje
trećeg lica i sl.
 ,,Zaključenju” , ,,zaključivanju” ugovora prethodi: poziv na
pregovore, preliminarni pregovori, pregovori, ponuda i, na kraju,
prihvat ponude.
I SAGLASNOST VOLJA UGOVORNIH STRANA (najvažniji opšti uslov
za zaključenje)
Saglasnost volja se postiže putem ponude i prihvata ponude, a izjave
oraju biti uzajamne i podudarne.
Izjavljena volja mora biti: 1) ozbiljna (ne izrečena u šali), 2) stvarna (u
nameri da obaveže, ne fiktivna ili simulovana) i 3) slobodna (u odsustvu
mana volje).
Volja se izjavljuje, po pravilu, aktivnim ponašanjem (rečima, pokretima),
izuzetno prećutno.
Kojoj volji priznati pravno dejstvo? 1) unutrašnjoj – teorija volje, 2)
izjavljenoj – teorija izjave;
U našoj teoriji: Biće prihvaćena izjavljena volja, s tim da ako se prava
 26. Nastanak saglasnosti (zaključivanje
ugovora)
 Ugovor kao dvostrani pravni posao pretpostavlja dve strane koje
svojim saglasnim izjavama volja zaključuju ugovor koji proizvodi
određeno pravno dejstvo.
 Ugovor zaključen tek kada ponuđeni izjavi da prihvata ponudu.

ZAKLJUČIVANJE UGOVORA (složen pravni put)

1) Može, a ne mora da započne pregovorima – pozivom na
pregovore, pregovorima, sastavljanjem predugovora.
2) Ponuda – predlog za zaključenje ugovora, učinjen određenom licu,
da bi se njenim prihvatanjem zaključio ugovor. (stranke –
ponudilac i ponuđeni).
Uslovi: 1) da sadrži bitne elemente ugovora; 2) upućena određenom
licu – izuzetno neodređenom, kod javne ponude; 3) ozbiljna; 4) da
potiče od lica koje želi zaključiti ugovor.
Ponuda obavezuje ponudioca: 1) da ostane pri ponudi; 2) da pristupi
zaključenju pod uslovima iz ponude.
Vreme važenja ponuda zavisi dal je učinjena prisutnim ili odsutnim
licima. Ako je prisutnim upućena – smatra se da je odbijena ako nije
prihvaćena bez odlaganja. Ako je odsutnom licu – vreme koje je
3) Prihvat ponude – jednostrana izjava volje kojom se daje saglasnost
na učinjenu ponudu.
Smatra se da je prihvaćena ponuda: kad ponudilac primi izjavu
ponuđenog da prihvata ponudu, kad ponudilac primi izjavu
ponuđenog da prihvata ponudu, kada ponuđeni pošalje stvar ili plati
cenu, kao i kad učini neku drugu radnju koja se može smatrati
izjavom o prihvatu.
Prihvat ponude mora imati sledeća obeležja: 1) da je data
blagovremeno; 2) da je u pogledu sadržine saglasna ponudi (u
protivno, smatraće se da je reč o ponudi ponuđenog), 3) da izražava
nameru ponuđenog da zaključi ugovor (animus contrahendi), 4) da je
prihvat učinio ponuđeni ili lice od njega ovlašćeno, 5) da je prihvat
upućen ponudiocu ili licu od njega ovlašćenog.
Ćutanje nije prihvat – osim ako su strane u kontinuitetu u poslovnoj
vezi.
Zadocneli prihvat – nova ponuda. Prihvat se može opozvati – do
prijema izjave o prihvatu
VREME ZAKLJUČENJA – kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da
prihvata ponudu
1) Teorija izjave – prihvat izvršen u trenutku kad ponuđeni izjavi da
prihvata ponudu;
 27. Uslovi za punovažnost
I ugovora
SPOSOBNOST UGOVARANJA – poslovna sposobnost fizičkih i
pravnih lica.
Pravnu i poslovnu sposobnost pravno lice stiče momentom
registracije, a iste su uslovljene delatnošću koju pravno lice obavlja.
Polazeći od kriterijuma da li jedno lice može da zaključuje ugovore ili
samo neke ugovore, pravi se razlika između nesposobnosti
ugovaranja: apsolutne i relativne.
APSOLUTNO NIŠTAVI UGOVORI – protivni prinudnim propisima,
javnom poretku, dobrim običajima – sud pazi po službenoj dužnosti.
(zelenaški, zabranjeni, fiktivni i simulovani, ugovori poslovno
nesposobnih lica.
RELATIVNO NIŠTAVI UGOVORI – rušiti se mogu: 1) poslovi
ograničeno poslovno sposobnih lica; 2) strana zaključila usled mana
volje; 3) nesrazmerne prestacije – prekomerno oštećenje.
II MANE VOLJE - zabluda, prevara, pretnja ili prinuda
1) Zabluda – netačna predstava o nekoj činjenici relevantnoj za
punovažnost ugovora. Mora biti BITNA, da se odnosi: 1) na bitna
svojstva ugovora; 2) ličnost – kod ugovora intuitu personae; 3)
okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameni strana bile
odlučne, a strana koja je u zabludine bi inače zaključila ugovor takve
sadržine. Mora biti OPRAVDANA – do nje došlo i pored dužne brige
 28. Forma ugovora
 Princip konsensualizma u obligacionom pravu – forma nije
obavezna, ako nije zakonom izričito predviđena. (npr. prodaja
nepokretnosti, osiguranje, kredit, licenca, trgovinsko
zastupanje, građenje, jemstvo, ugovor o alotmanu…)
 VRSTE: Zakonska i ugovorna forma (drugi autori: pisana, forma
javne isprave, realna, bitna i dokazna, zakonska i ugovena
forma).
 PRAVNI ZNAČAJ: forma ad solemnitatem (uslov punovažnosti);
forma ad probationem (dokazna forma). Razlikovati tzv. pismenu
potvrdu o usmeno zaključenom ugovoru.
 Savremena forma i zakonodavstvu i poslovnoj praksi je PISANA
FORMA. Obaveznost ove forme –zasnovana na zakonu ili
ugovornu. Tada ugovorne strane usmene obaveze ne vežu.
 Kad se zahteva pisana forma potrebno je da ugovorne strane
potpišu ispravu. Može i svaka strana potpisati primerak isprave
namenjen drugoj strani. Moguće je i sporazumevanje rasmenom
pisama ili elektronskom poštom (uz elektronski potpis).
 Poslovna praksa iznedrila pravilo da, kad ugovor ima više
strana, da se na svakoj pisanoj strani isprave stavi paraf ili
 29. Prouzrokovanje štete
 Šteta u nepravnom i pravnom smislu. Nepravni pojam – svaki vid
neostvarene koristi.
Pravni pojam štete je uže posmatran, pod sledećim uslovima:

1) oštećenje nekog materijalnog i nematerijalnog dobra oštećenog

(fizičkog i pravnog lica);
2) šteta prouzrokovana nezavisno od volje oštećenog, (radnjom
štetnika ili njegovim propuštanjem, ili usled nekog spoljnjeg
događaja, nezavisno od volje subjekta prava)
3) da postoji treće lice, fizičko ili pravno, koje je dužno da štetu
nadoknadi.
 U našem pravu pod štetom se smatra: 1) umanjenje nečije imovine
(OBIČNA ŠTETA), 2) sprečavanje njenog uvećanja (IZMAKLA
KORIST), 3) nanošenje drugome fizičkog, psihičkog bola ili straha
(NEMATERIJALNA ŠTETA).
 VRSTE : - Materijana (obična i izmakla korist); - Nematerijalna

I OBIČNA (STVARNA) ŠTETA: umanjenje ili oštećenje stvari;

povećana pasiva ili umanjena aktiva; umanjene prava; ako je došlo
do izdataka da bi se sprečila veća šteta (realni gubitak koji je
oštećeni pretrpeo).
ODGOVORNOST I VRSTE ODGOVORNOSTI
 Pravna odgovornost – odgovornost subjekta prava zbog učinjenog
pravnog delikta (zavisno od vrste povređene norme: građanska,
krivična, prekršajna, upravna…)
 Građanska (civilna) odgovornost – imovinska odgovornost za
učinjeni građanski delikt, ili odgovornost za štetu.
 ŠTA JE OSNOV ODGOVORNOSTI?

1) Krivica kao osnov odgovornosti (SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST);

2) Držanje opasne stvari ili vršenje opasne delatnosti – tzv. stvoreni
ili kontrolisani rizik (OBJEKTIVNA ODGOVORNOST);
U savremenom pravu, razvojem instituta OSIGURANJA OD
ODGOVORNOSTI – prisutna tendencija širenja kruga slučajeva
odgovornosti i lica odgovornih za osigurane slučajeve, a šire se i
oblasti u kojima se postavlja pitanje naknade štete (sport, turizam,
zaštita životne sredine…)
 Po dualističkoj teoriji: UGOVORNA I VANUGOVORNA (ZAKONSKA)
ODGOVORNOST (nasuprot teoriji jedinstva). Razlike:
prva se zasniva ugovorom i proteže se na ugovorne strane
(proističe iz neizvršenja ugovorne obaveze); MOŽE SE OGRANIČITI
ILI ISKLJUČITI (osim kod težih oblika krivice- dolus (umišljaj) –
culpa lata (gruba nepažnja).
 USLOVI ODGOVORNOSTI: 1) postojanje pričinjene štete; 2)
protivpravna radnja koja je štetu uzrokovala; 3) uzročna veza
između štete i protivpravne radnje; 4) krivica
 NAŠ ZAKONODAVAC RAZLIKUJE 4 VRSTE ODGOVORNOSTI:
1) SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST- po osnovu krivice. Važna pitanja:
1) šteta; 2)krivica; 3) deliktna sposobnost; 4) uzročna veza
između štete i štetnikove radnje, odn. propuštanja.
STEPENOVANJE KRIVICE: NAMERA (umišljaj, dolus), NEPAŽNJA
(nehat, culpa)
Nehat: 1)gruba nepažnja (culpa lata); 2) obična nepažnja (culpa levis)
(kvantitativna razlika)
Obična nepažnja – greška koja se može potkrasti i pažljivom čoveku, a
grupa nepažnja-ne.
Deliktna nesposobnost za lica nesposobna za rasuđivanje: 1) lice mlađe
od 7 godina; 2) od 7 do 14 god – bez razbora; 3) duševno obolelo;
4)umno zaostalo u razvoju
 OSLOBOĐENJE OD ODGOVORNOSTI: 1) nužna odbrana; 2) krajnja
nužda; 3) otklanjanje opasnosti po drugog; 4) dozvoljena samopomoć; 5)
šteta uz pristanak oštećenog.
2) ODOVORNOST ZA DRUGOG – na bazi pretpostavljene krivice. Za lice
koje je nesposobno za rasuđivanje odgovara lice koje je na osnovu
zakona, odluke nadležnog organa ili ugovora, dužno da nad njim vrši
nadzor (roditelj, staratelj.
3) ODGOVORNOST PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA PREMA
TREĆEM
Odgovornost za zaposlenog u preduzeću – odgovornost radnika u
radu ili u vezi sa radom;
ako je radnik štetu prouzorkovao namerno onda zahtev za naknadu može
biti opredeljen i prema njemu.
Odgovornost drugog poslodavca koji nije preduzeće – odgovornost kao
za zaposlenog, uz mogućnost regresa od zaposlenog ako je štetu
prouzrokovao namerno ili grubom nepažnjom, u roku od 6 meseci od
dana izvršene naknade.
Odgovornost pravnog lica za organ - u vršenju ili u vezi sa vršenjem
funkcije; NE MOŽE SE OPREDELITI PREMA ORGANU!, pravo regresa u
roku od 6 meseci od dana izvršene naknade, ako je uzrokovana namerno
ili grubom nepažnjom.
4) OBJEKTIVNA ODGOVORNOST – od opasne stvari ili opasne
delatnosti
Začeci još u rimskom pravu. Ne traži se krivica, već samo uzročna
veza.
OPASNA STVAR - pokretna ili nepokretna, čiji položaj, upotreba
osobine, postojanje, predstavljaju pojačanu opasnost štete po
okolinu, zbog čega mora biti nadgledana sa većom pažnjom (prof. dr
Mihailo Konstantinović)
Odgovoran njen imalac. Dakle ne vlasnik ako je stvar poverena
I – u prvu grupu ulaze slučajevi odgovornosti države za terorističke
akcije, javne demonstracije i javne manifestacije
II – u drugu grupu posebnih slučajeva (gde odgovaraju zakonom
određeni subjekti) postoji 4 situacije:
1) Odogovornost organizatora javnih priredbi – usled okupljanja većeg
broja ljudi u zatvorenom ili otvorenom prostoru, odgovara za štetu usled
smrti ili telesne povrede (nema imovinske odgovornosti).
2) Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći-uslovi: 1)da je
šteta nastala uskraćivanjem pomoći; 2) da je pomoć mogla biti pružena
bez opasnosti; 3) da je pomoć bila uskraćena licu čiji je život i zdravlje
bilo ugroženo; 4) da je lice koje je uskratilo štetu moglo istu predvideti
prema okolnostima slučaja. Može se isključiti po odluci suda usled
pravičnosti
3) Odovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora – određenim
licima se nameće obaveza da zaključe ugovor po sili zakona. Ako to ne
učine može im se naložiti, a još i odgovaraju za štetu.
4) Odgovornost u vezi sa vršenjem posla od opšteg interesa – ako
privredni subjekti koji vrše komunalnu ili dr. delatnost od opšteg
interesa obustave ili neredovno vrše uslugu, dužni su da naknade štetu
ako za to postoje objektivno opravdani razlozi.
NAKNADA ŠTETE – princip integralne naknade- odgovara ukupno
prouzrokovanoj šteti
Načelno 3 načina: 1)restitucija (npr. popravka), 2) u naturi (druga stvar
 30. Cesija, preuzimanje duga i
ustupanje ugovora
 Promena subjekata u obligacionim odnosima (na strani poverioca
ili dužnika) moguća na osnovu: 1) zakona (npr. zakonsko
nasleđivanje); 2) jednostrane izjave volje (npr. testament); 3)
sudske odluke (npr. u izvršnom postupku se izvršnom poveriocu
dodeli potraživanje izvršnog dužnika prema trećem licu; 4) odluke
o statusnim promenama (npr. spajanjem, pripajanjem ili podelom);
5) ugovora (cesija, preuzimanje duga, ustupanje ugovora, isplata
sa subrogacijom, upućivanje)
 CESIJA (,,ustupanje potraživanja ugovorom”)- ugovor kojim
poverilac (ustupilac, cedent) prenosi svoje potraživanje koje ima
prema dužniku (cesusu) na treće lice (prijemnika, cesionara).
Tri lica: 1) cedent– poverilac; 2) cesionar – prijemnik; 3) cesus –
dužnik;
 Ugovor između poverioca i trećeg lica (cesionara) – dužnik nije
ugovorna strana. (može biti teretan i dobročin) + OBAVEŠTENJE
CESUSA O USTUPANJU (CESIJI)!
ako dužnik ne obavešten, i savesno izvrši svoju obavezu ranijem
poveriocu – oslobađa se obaveze, a novi poverilac može da se obrati
Potraživanja koja ne mogu biti predmet prenosa – načelno mogu biti
sva potraživanja koja su dovoljno određena (i buduća i uslovna). Ali
izuzetno se ne mogu prenositi potraživanja: 1) čiji je prenos
zabranjen zakonom; 2) vezana za ličnost poverioca; 3) ona koja se po
svojoj prirodi protive prenošenju na drugog.
Dejstvo ustupanja: - iako se zaključuje između poverioca i trećeg, ima
dejstvo i ka dužniku. Zato se razlikuju tri odnosa kod cesije:
1) Odnos između poverioca i trećeg lica (cedent i cesionar) –
derivativan način sticanja potraživanja potraživanja od trećeg lica,
pa se npr. uz glavna prenose i sporedna potraživanja. (Ali poverilac
ne odgovara za naplatu potraživanja, ako nije ugovoreno drugačije)
2) Odnos između poverioca i dužnika – poverilac gubi pravo da od
dužnika zahteva ispunjenje
3) Odnos između trećeg lica i dužnika – cesionar stupa na mesto
poverioca u svim pravima prema dužniku, a dužnik može isticati sve
prigovore prema trećem a koje bi istakao poveriocu.
PREUZIMANJE DUGA – vrši se ugovorom između dužnika (starog
dužnika) i trećeg lica (peuzimaoca, novog dužnika), uz pristanak
poverioca.
Predmet preuzimanja načelno svi dugovi, osim obaveza lične
prirode. (dobročino, teretno).
Uslovi: 1) ugovor o preuzimanju; 2) pristanak poverioca (nije mu
svejedno ko mu je dužnik)
 USTUPANJE UGOVORA – za razliku od cesije (gde se ustupa
pojedinačno potraživanje), moguće je da ustupilac ustupiti
čitav ,,ugovorni obligacioni odnos”. Tako treće lice (prijemnik),
koje zaključi ugovor sa ustupiocem, postaje ugovorna strana u
tom ugovoru.
 USLOVI:
1) da jedna ugovorna strana zaključi ugovor o ustupanju sa trećim
licem; 2) da druga strana da PRISTANAK na ustupanje ugovora (u
formi koja je zakonom propisana za ustupljeni ugovor); 3) da prava i
obaveze iz ustupljenog ugovora nisu ispunjene; 4) da ugovor koji se
prenosi mora biti dvostrani – jednostrani poslovi ne mogu biti
predmet ustupanja.
Treće lice – prijemnik, stupa u sva prava i obaveze ustupioca, a ustupilac
izlazi iz ugov. odnosa. (Ipak, pojedina sporedna prava, zbog svoje prirode,
ne mogu preći na prijemnika – npr. jemstvo).
Pristanak se može dati pre ustupanja (ugovorni odnos tada prelazi na
prijemnika kada strana koja je dala pristanak bude obaveštena), u toku i
nakon zaključenja ugovora o ustupanju.
 TRI ODNOSA:
1) prijemnik – ustupilac (ustupilac odgovara prijemniku za punovažnost
ustupljenog ugovora, ali ne i za ispunjenje obaveze druge strane, ako
nije ugovoreno drugačije).
2) ustupilac- druga ugovorna strana (ustupilac gubi svojstvo ugovorne
 31. Isplata sa subrogacijom i
upućicanje
PERSONALNA SUBROGACIJA: postavljanje na mesto drugog, stupanje
u nečija prava
ISPLATA SA SUBROGACIJOM – pravni posao u kome platac (solvens)
vrši isplatu dužnikovog duga poveriocu, što mu omogućuje da stupi
na mesto poverioca i postane novi poverilac dužniku. OSNOV:
ugovor i zakon (osiguranje za štetu, jemstvo).
Po ugovoru do isplate sa subrogacijom može doći: 1) zaključenjem
ugovora između trećeg lica (solvensa) i poverioca (obavezuje se
poveriocu da mu isplati potraživanje prema dužniku a potom stupa u
njegov položaj); 2) zaključenjem ugovora trećeg lica i dužnika (treće
lice se obaveže dužniku da njegov dug plati poveriocu a potom stupi
u njegov položaj).
UPUĆIVANJE (ASIGNACIJA): ugovor kojim uputilac (asignant)
ovlašćuje upućenika (asignata) da za njegov račun izvrši nešto
trećem licu (asignataru), i u isto vreme ovlašćuje primaoca uputa
(asignatara) da to izvršenje primi u svoje ime.
Primalac uputa (asignatara) stiče pravo da zahteva od upućenika
ispunjenje tek kada mu ovaj izjavi da prihvata uput. Upućenik nije
dužan da prihvati uput.
Razlika asignacije i naloga za isplatu (davanje naloga trećem da
 32. Načini prestanka obligacija
 Načini prestanka obligacija u našem pravu: ispunjenje, prebijanje
(kompenzacija); otpuštanje duga; prenov (novacija); sjedinjenje
(konfuzija); nemogućnost ispunjenja; protek vremena; zastarelost,
otkaz i smrt.
 ISPUNJENJE – izvršenje činidbe koja predstavlja predmet
dužnikove obaveze.
Relevantna pitanja: subjekt, predmet, vreme i mesto ispunjenja.
1) SUBJEKT ISPUNJENJA: po prirodi stvari obavezu ispunjava dužnik, u
svemu kako ona glasi.
Međutim, ako obligacija nije intuitu personae, može biti ispunjena i
od trećeg lica.
Poslovno nesposobno lice može ispuniti obavezu pod dva uslova: 1) da je
postojanje obaveze nesumnjivo; 2) da je dospeo rok za ispunjenje.
Poverilac je dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima pravni
interes da obaveza bude ispunjena, čak i u slučaju kad se dužnik tome
protivi (npr. ispunjenje obaveze od strane jemca).
Obavezu može ispuniti i treće lice koje nema pravni interes, pod dva
uslova: 1) kad je dužnik saglasan sa tim i 2) kad nije reč o obavezi koju
dužnik mora ispuniti lično.
 Zakonodavac čak dozvoljava mogućnost da poverilac primi ispunjenje
od trećeg lica bez dužnikovog znanja, čak i u slučaju da ga dužnik
2) PREDMET ISPUNJENJA – uobičajeno je da predmet ispunjenja čini ono
što predstavlja sadržinu obaveze (ono što se duguje).
Ako se preda nedugovana stvar, poverilac ima pravo da je vrati i zahteva
dugovano. (Zamena ispunjenja je moguća samo ukoliko je poverilac
prihvati). Tada dužnik odgovara za materijalne i pravne nedostatke i kod
zamene ispunjenja.
Ispunjenje obaveze davanja stvari određenih po rodu: 1) ako se ne ugovori
kvalitet, onda se predaje stvar srednje kakvoće; 2) ako dužnik zna namenu
stvari onda odgovarajuće kakvoće.
U pogledu kvaliteta ispunjenja: bitno da se zadovolji cilj ugovora. (srednjeg
kvaliteta ili da odgovara određenom tehničkom standardu),
Delimično ispunjenje: poverilac nije dužan da primi delimično ispunjenje
obaveze, osim ukoliko se ono ne odnosi na novčanu obavezu (izuzev ukoliko
ima poseban interes da takvo ispunjenje odbije).
3) VREME ISPUNJENJA- vreme u kome je dužnik obavezan da ispuni
obavezu. U protivnom pada u dužničku docnju. (I obrnuto, ako poverilac
odbije prijem dospele obaveze, pada u poverilačku docnju).
Vreme ispunjenja može biti određeno: ugovorom, zakonom ili prema cilju iz
pravnog posla, prirodi obaveze ili nekom drugom relevantnom događaju.
Ako nije određen rok, a svrha posla, priroda posla i druge okolnosti ne
zahtevaju izvestan rok ispunjenja, poverilac može odmah istaći zahtev za
ispunjenje obaveze, a dužnik može zahtevati da poverilac odmah primi
ispunjenje. Ako je rok isključivo u interesu dužnika, ima pravo na ispunjenje
i pre roka, pod 2 uslova: 1) da obavesti povrioca; 2) da nije usledilo u
 PREBIJANJE (KOMPENZACIJA) – prestanak uzajamnih, istovrstnih,
dospelih potraživanja poverioca i dužnika.
 VRSTE - po obimu: 1) delimična i 2) potpuna kompenzacija;
- po načinu: 1) zakonska; 2) sudska; 3) ugovorna
 USLOVI: 1) uzajamna; 2) jednorodna (istovrsna); 3) dospela; 4) da
jedna strana izjavi da želi da izvrši prebijanje.
 Nisu podnoban za prebijanje: 1) potraživanja koja se ne mogu
zapleniti; 2) potraživanje iz stvari ili vrednosti stvari date na
poslugu, čuvanje, ili ih je dužnik uzeo bespravno ili ih je
bespravno zadržao; 3) nastalo iz namernog prouzrokovanja štete;
4) ono koje potiče iz naknade štete pričinjene oštećenjem
zdravlja, usled smrti ili koje potiče iz zakonske obaveze
izdržavanja.
 NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA – kao način prestanka
obligacionog odnosa postoji kada nastupe okolnosti koje
ispunjenje čine objektivno nemogućim, a dužnik nije za to
odgovoran.
VRSTE: 1) prirodna (fizička) nemogućnost – kad individualno
određena stvar propadne, ili kad dužnik usled objektivnog sticaja
prirodnih okolnosti ne može izvršiti obavezu.
2) pravna nemogućnost – usled pravnih posledica (npr. stvar
 ZASTARELOST – institut obligacionog prava, po kome poverilac,
zbog pasivnog držanja prema svom subjektivnom pravu unutar
zakonom određenog vremena, gubi zaštitu tog prava, ako dužnik
izrazi volju da se koristi pravom koje za njega nastaje iz takvog
poveriočevog držanja
 Dva elementa: 1) protek vremena; 2) ljudska volja
 Ne vodi računa sud po službenoj dužnosti;
 ZNAČAJ: PREDSTAVLJA JEDAN OD NAČINA GAŠENJA
OBLIGACIJA
 Početak roka za zastarelost se vezuje za DOSPELOST
potraživanja, i počinje teći prvog dana kada je poverilac imao
pravo da zahteva ispunjenje.
 Nakon zastarevanja, obaveza postaje prirodna (naturalna)
obligacija.
 POSTOJANJE OPŠTIH I POSEBNIH ROKOVA.

 ZASTOJ (kod supružnika dok traje brak, između roditelja i dece

dok traje roditeljsko pravo, vanbračna zajednica, vojna obaveza).
 Po prestanku razloga za zastoj, rok zastarelosti nastavlja teći.
 33. Naziv, pojam i predmet
Poslovnog prava
 NAZIV – trgovačko, trgovinsko, privredno, preduzetničko,
poslovno pravo
 U istorijskom kontekstu, nastalo je u vreme robne proizvodnje.
-U evro-kontitentalnom pravu izdvojilo se u posebnu granu prava od
građanskog, a u anglosaksonskom pravu – business law iz tzv. ,,opšteg
prava”.
Kasnije su se u okviru trgovinskog prava izdvojila posebna pravila za
potrebe statusa trgovaca (privrednih subjekata) i trgovinskih poslova koje
oni zaključuju radi obavljanja privrednih delatnosti u cilju sticanja dobiti.
1) Izvesno je da se prvenstveno razvio naziv ,,trgovačko pravo” (ius
mercatorium) - u vreme sitne proizvodnje, aludirajući na stalešku privilegiju
privrednog delovanja.
2) Početkom XIX veka napustio se naziv vezan za subjekte, pa se, uz
insistiranje na sadržini poslova, došlo do naziva ,,trgovinsko pravo”
(regulisalo i pravni status trgovca i poslove koji se smatraju trgovinskim).
Ovaj naziv danas trpi kritike – jer je odavno prevaziđena samo oblast
trgovine.
3) ,,Privredno pravo” – kao naziv, razvilo se nakon II svetskog rata, u predelu
Centralne i Istročne Evrope i bivše Jugoslavije. U britanskom pravu po
nazivom ,,privredno pravo” – Economic Law – sasvim drugi predmet
POJAM - POSLOVNO PRAVO bi se moglo definisati kao grana imovinskog
i privatnog prava, koja se bavi pravnim položajem (statusom) privrednih
subjekata (individualni preduzetnik i privredna društva) i poslovima koje ovi
subjekti obavljaju na tržištu (privredni ugovori) radi sticanja dobiti.

Poslovno pravo kao grana prava i kao naučna disciplina. Kao grana prava –
skup pravnih normi kojima se regulišu statusna pitanja privrednih subjekata
i pravni odnosi u koje oni stupaju u vezi sa prometom robe, usluga i novca
na tržištu. Kao naučna disciplina – izučava i objašnjava pomenute norme.

PREDMET

1) Status privrednih subjekata – STATIČNI DEO – (uglavnom pitanja vezana

za : osnivanje, poslovno ime, delatnost, sedište, imovina, organi,
povezivanje, promene pravne forme, statusne promene, stečaj i
likvidacija)
2) Pravni poslovi privrednih subjekata – DINAMIČKI DEO
Ugovori u privredi - (poslovi trgovinskog prava), imenovani i neimenovani;
Bankarski poslovi - (kreditni poslovi, depozitni poslovi, uslužni poslovi –
akreditiv, bankarska garancija, dokumentarni inkaso, platni promet…) -
polako se izdvajaju u posebnu disciplinu (bankarsko pravo);
Hartije od vrednosti – sve više dematerijalizovane (elektronski zapisi)
 34. Izvori trgovinskog prava
-Formalni izvori prava- skup pravnih normi koje regulišu statusna pitanja
privrednih subjekata i pravnih poslova u koje stupaju.
Neformalni izvori prava - običaji, ustaljena pravila ponašanja-postoji svest
o obaveznosti poštovanja.
NEKI KRITERIJUMI ZA PODELU IZVORA:
1) Prema mestu na hijerarhijskoj lestvici: Ustav, zakon, podzakonski akti i
drugi propisi
2) Prema subjektu koji ih donosi: državni akti (ustav, zakon, podzakonski
akti i drugi propisi) i nedržavni akti (uzanse, opšti uslovi poslovanja i
formularni ugovori);
3) Prema materiji koju regulišu: izvori kompanijskog prava, izvori
ugovornog prava itd.
4) Prema teritoriji na kojoj se primenjuju: savezni, regublički, regionalni,
lokalni…
U UPOREDNOM PRAVU POSTOJI TRI SISTEMA REGULISANJA
POSLOVNOG PRAVA:
1) Dualistički (načelno u Francuskoj, Nemačkoj…); 2) Monistički (načelno u
Italiji, Švajcarskoj, Srbiji…); 3) Parcijalni – sve više dominira u savremenom
pravu.
5) USTAV- načela: tržišna privreda, slobodno i otvoreno tržište, sloboda
preduzetništva, samostalnost privrednih društava, ravnopravnost
privatne i drugih oblika svojine i sl.
6) MEĐUNARODNI IZVORI – bilateralni i multilateralni ugovori
 35. Privredni i neprivredni subjekti
 PRIVREDNI SUBJEKTI
1) U širem smislu – ono lice koje obavlja delatnost koja je profitabilne
prirode (profitabilni pravni objekti) i oni subjekti koji su samo u funkciji,
odn. od značaja za profitabilne subjekte (komore, poslovna udrženja i sl).
Takođe, ovde se ubrajaju i fizička lica koja obavljaju neku od
registrovanih privrednih delatnosti, kao i nosioci slobodnih profesija koji
se po zakonu smatraju preduzetnicima.
2) U užem smislu – subjekt koji obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti –
dominantno zastupljeno!
U uporednom pravu tri sistema: 1) GERMANSKI; 2) ROMANSKI; 3) ANGLO-
AMERIČKI
 NEPRIVREDNI (GRAĐANSKI) SUBJEKTI – subjekti građanskopravne
prirode – fizička lica koja nemaju status preduzetnika i pravna lica koja
nisu privredni subjekti (važno razlikovanje zbog posebnih pravila koja se
odnose na privredne subjekte u odnosu na pravila o građanskim).
 PRIVREDNA DRUŠTVA – pravno lice koje obavlja delatnost u cilju
sticanja dobiti.
 PREDUZEĆE – ekonomska kategorija, nije nosilac pravnog subjektiviteta.
Pojam preduzeća u objektivnom smislu - ,,skup objektivnih elemenata,
telesnih i bestelesnih, kojima se obavlja trgovinska delatnost ili sfera
poslovne delatnosti trgovca stvorena njihovim radom”.
Pojam preduzeća u subjektivnom smislu - ,,delatnost trgovca ili skup lica
 35. Pravo Evropske unije
POJAM – EU JE REGIONALNA MEĐUNARODNA, NADNACIONALNA,
EKONOMSKA I POLITIČKA ORGANIZACIJA. Prvobitno ekonomska, danas
dominantno politička tvorevina. Idejni tvorac – ROBERT ŠUMAN – tzv.
Šumanova deklaracija od 9. maja 1950.
 Specifične je pravne prirode (sui generis)– nije ista ni sa državama
federalnog (konfederalnog) uređenja, niti je klasična međunarodna
organizacija.
Zasvnovana na 4 principa: 1)sloboda kretanja lica; 2) sloboda kretanja
roba; 3) sloboda vršenja usluga; 4) sloboda kretanja kapitala.
OSNIVAČKI UGOVORI:
1) Evropska zajednica za ugalj i čelik (1951-2002) – Pariski ugovor
2) Evropska (ekonomska) zajednica 1957. – u okviru rimskih ugovora (stupio
na snagu 1958.)
3) Evropska zajednica za atomsku energiju 1957. – u okviru rimskih
ugovora(stupio na snagu 1958.)
4) Jedinstveni evropski akt –Single European Act 1986 – inicirana
monetarna i politička unija, a proširena i isključiva nadležnost EEZ na
zaštitu životne sredine, regionalnu politiku, istraživačke i tehnološke
delatnosti, institucionalne promene (jačanje uloge Parlamenta i uvođenje
kvalifikovane većine kao preovlađujuće u Savetu) i dr.
5) EU (nakon Ugovora iz Mastrihta 1992) - stvorena monetarna unija,
zajednička spolja i bezbednosna politika (drugi stub), kao i saradnja u
pravosuđu i unutrašnjim poslovima(treći stub) – napomena: prvi stub čine
 ORGANI EU
1) Evropski parlament – 750 članova + predsednik (mandat 5 godina, na
opštim izborima). Ima zakonodavnu, budžetsku, političko-nadzornu i
savetodavnu nadležnost.
2) Evropski savet – čine šefovi država ili vlada članica, predsednik Komisije
i predsednik Evropskog saveta (bira se na 2,5 godine – čime je zamenjen
princip predsedavanja). Nadležnost – donošenje političkih smernica i
podsticaj za razvoj EU. Sastaju se dva puta godišnje, uz mogućnost na
još dva sastanka.
3) Savet ministara – izvršni i zakonodavni organ sastavljen od po jednog
predstavnika svake države (obično ministar ili državni sekretar) –
usklađivanje opštih ekonomskih politika, donosi odluke, svojim odlukama
prenosi ovlašćenja na Komisiju (Dve formacije saveta: Savet za opšte
poslove, Savet za spoljne poslove).
4) Komisija EU – stručno telo koje podseća na nacionalne vlade. Predlaže
zakone a ima i nadležnosti u obavljanju stručnih poslova, ali i nadzoriše
postupke organa EU i sprovodi propise.
5) Sud pravde EU – tumači pravo Unije i stara se o njegovom izvršenju
6) Računovodstveni sud
7) Evropska centralna banka
SAVETODAVNI ORGANI – Ekonomski i socijalni savet (komitet), Komitet
regiona, Evropska investiciona banka i dr.
 KOMUNITARNO PRAVO – IZVORI
1) PRIMARNI– osnivački ugovori, konvencije među državama članicama,
 DIREKTIVE OD ZNAČAJA ZA POSLOVNO PRAVO
1) Prva direktiva 1968. – nova 2009. – o zaštiti interesa članova društva i
trećih lica – (ništavost osnivačkog akta, objavljivanje i dostavljanje
dokumenata i akata o društvu, odgovornost prema trećim licima);
2) Druga direktiva iz 1976 – nova 2012 – direktiva o kapitalu i minimumu
kapitala, isplati dividendi, sopstvene akcije, povlačenje akcija
3) Treća direktiva iz 1978 – nova 2011 – o spajanju AD na nacionalnom
planu;
4) Četvrta diretkiva 1978 (izmene 1990, 2001, 2003 i 2006) – o godišnjim
računima nekih oblika kompanija – UKINUTA!!! – Zamenjena
Računovodstvenom direktivom iz 2013.
5) Predlog pete direktive!!! (1972, 1983, 1991) – struktura AD i njenih
organa – napuštena, sada se pokušava implementacija kroz Korporativno
upravljanje
6) Šesta direktiva 1982 (izmene 2007 i 2009) – podele AD
7) Sedma direktiva 1983 – o konsolidovanim finansijskim izveštajima
(povezanih društava) – Zamenjena računovodstvenom direktivom iz 2013.
8) Direktiva o zakonskoj reviziji godišnjih i konsolidovanih finansijskih
izveštaja iz 2006. (nekadašnja Osma direktiva iz 1984.)
9) Predlog devete direktive! – o grupama društava – napušten!
10) Direktiva o prekograničnim spajanjima 2005. (deseta direktiva)
11) Jedanaesta direktiva iz 1989. – o ograncima (filijalama)
12) Dvanaesta direktiva iz 2009. (ranije 1989.) – o jednočlanim društvima sa
ograničenom odgovornošću
13) Direktiva o ponudama za preuzimanje (trinaesta) iz 2004. godine
 37. Privredna društva i njegova

obeležja
PRIVREDNO DRUŠTVO – pravno lice koje obavlja delatnost u cilju
sticanja dobiti. Stiče to svojstvo registracijom u Registar
privrednih subjekata APR-a.
 Karakteristike po ZOPD: 1) pravni subjektivitet; 2) ima osnivački
akt; 3) osnivači fizička i/ili pravna lica (domaća i strana); 4)
obavlja neku od privrednih delatnosti; 5) ima lukrativni cilj
(dobit); 6) registruje se u Registar privrednim subjekata.
 Po ZOPD postoje 4 pravna oblika (forme): 1) ortačko društvo
(OD); 2) komanditno društvo (KD); 3) društvo sa ograničenom
odgovornošću (DOO) i 4) akcionarsko društvo (AD)
 Nema zakonske podele na društva lica i društva kapitala po ZOPD
(za razliku od ranijeg Zakona o preduzećima iz 1996), a ne
poznaje se ni Komanditno društvo na akcije.
 U TEORIJSKOM SMISLU VAŽNA DVA ELEMENTA: MATERIJALNI
(imovina) I PERSONALNI (osnivači, članovi i zaposleni).
 SVOJSTVA: 1) Organizovan skup lica sa svojstvom pravnog lica; 2)
Ima svoju imovinu; 3) Ima svoju delatnost; 4) Lukrativni cilj; 5)
Samostalan subjekt prava
Postoje i određena zajednička svojstva svih pravnoorganizacionih oblika: 1)
 38. Ogranak i predstavništvo
stranog
OGRANAK – deo privrednog društva
društva koji nema svojstvo pravnog lica, ali im
privredno društvo (osnivačkim ili drugim aktom društva) može dati
određenu samostalnost koja se ogleda: 1) samostalnom istupanju u
pravnom prometu; 2) poseban obračun rezultata poslovanja; 3) imaju
poseban podračun i dr.
PO ZOPD- ogranak - ,,izdvojeni organizacioni deo privrednog društva preko
koga društvo obavlja delatnost, koje nema svojstvo pravnog lica a u
pravnom prometu istupa u ime i za račun privrednog društva”. Ogranak
može biti osnovan kako od strane domaćeg, tako i od stranog privrednog
društva (za ogranak stranog društva propisana detaljan pravila u ZOPD).
Specifičnosti regulative o ogranku po ZOPD: 1) autonomija organa društva
(skupštine, članova OD, komplementara) da li će imati ogranak ili ne; 2)
može se osnivati u vreme osnivanja društva ali i docnije; 3) mogućnost
jednog ili više ogranka; 4) nema svojstvo pravnog lica – može imati određenu
finansijsku samostalnost); 5) može da se registruje u registar APR-a, a
obavezna registracija: a) ogranka stranog društva; b) domaćeg ogranka ako
ima različitog zastupnika od društva; 6) za obaveze ogranka neograničeno
odgovara društvo; 7) ako je zastupnik ogranka registrovan, smatra se i
zastupnikom celog društva; 8) ogranak ima svoje mesto poslovanja, po
pravilu izdvojeno od sedišta društva; 9) ogranak poslove sa trećim licima
obavlja u ime i za račun društva – a u poslovanju se naznačava da je
ogranak, naziv ogranka i sl. 10) prestaje odlukom skupštine društva, ortaka,
komplementara ili kad prestaje i samo društvo; 11) ne može se nad
 39. Klasifikacija privrednih
 Prema društava
načinu odgovornosti osnivača (vlasnika kapitala za obaveze
društva): 1) društva lica i 2) društva kapitala
 Prema veličini: mikro, mala srednja i velika (Preporukom Komisije EU
2003/261/EC ostavljen pojam ,,preduzeće” kao svaki entitet koji se bavi
privrednom delatnošću, bez obzira na formu, dakle i preduzetnike).
U uporednom pravu postoje tri grupe normativa o podeli ,,društava” po
veličini: 1) zakonodavstva o malim i srednim preduzećima (npr. Japan,
Bugarska i Češka); 2) zakonodavstva kojima se uređuje pravni položaj
privrednih društava (npr. Velika Britanija, Austrija, Slovenija); 3)
zakonodavstva kojima se uređuje računovodstvo (npr. Srbija, Hrvatska).
PO ZOR – kriterijumi za razlikovanje: prosečan broj zaposlenih, prosečan
prihod i prosečna vrednost poslovne imovine (aktive) utvrđene na dan
sastavljanja finansijskih izveštaja (aritmetička sredina na početku i na kraju
poslovne godine).
MIKRO pravna lica i preduzetnici – 2 od 3 kriterijuma- 1) prosečan broj
zaposlenih do 10; 2) poslovni prihod ne prelazi 700.000 EUR; 3) prosečna
vrednost imovine ne prelazi 350.000 EUR
MALA pravna lica – 2 od 3 kriterijuma – 1) prosečan broj zaposlenih do 50;
2) poslovni prihod ne prelazi 8.800.000 EUR; 3) prosečna vrednost poslovne
imovine ne prelazi 4.400.000 EUR
SREDNJA pravna lica – 2 od 3 kriterijuma – 1) prosečan broj zaposlenih do
250; 2) poslovni prihod 35.000.000 EUR; 3) prosečna vrednost poslovne
 Po vremenu trajanja –osnovana na određeno ili neodređeno
vreme. O produženju trajanja kod OD donose odluku svi ortaci,
kod KD svi komplementari; kod DOO i AD dvotrećinska većina
skupštine, ako statutom nije propisana veća većina.
 Po stepenu samostalnosti – samostalna i nesamostalna (zavisna)
društva
 Po poreklu kapitala – društva domaćeg ili stranog kapitala
 Prema broju osnivača – jedno ili više fizičkih i/ili pravnih lica
 Po načinu nastanka: - slobodno izražena volja ili obavezna
saglasnost nadležnog organa
 Po pravnom subjektivitetu: - društva- ugovori (nemaju
subjektivitet); društva-institucije (imaju)
 Po načinu iskazivanja kapitala: udeli (OD; KD; DOO) i akcije (AD i
KD na akcije).
 Po načinu osnivanja: društva sa javnim upisom akcija (Otvorena
AD i KD na akcije) i bez javnog upisa akcija (OD, KD,DOO i
zatvoreno AD). U engleskom pravu se sreće podela na
inkorporisana društva (company) i neinkorporisana (partnership)
 Od pravnog statusa i osnivanja: privatne i javne kompanije
 U nemačkoj od organizacione strukture: individualistička
 40. Osnivači, osnivački akt, statut i

dr. akti
OSNIVAČI – fizička i/ili pravna lica, domaća i/ili strana, koja
osnivaju privredno društvo, shodno ZOPD i Zakonu o postupku
registracije u APR.
- Kod osnivanja javnih preduzeća, kao osnivač se obavezno javlja država,
teritorijalna autonomija, lokalna samouprava.
- Osnivač ne može biti društvo prema kome se sprovodi likvidacioni
postupak.
- Osnivač je i član društva, ali ne moraju svi članovi društva biti osnivači.
 OSNIVAČKI AKT – konstitutivni, pojedinačni i privatnopravni akt o
osnivanju privrednog društva. Forma zavisi od broja osnivača. Ako
je osnivač jedan, onda ODLUKA O OSNIVANJU, ako ih je više,
onda UGOVOR O OSNIVANJU.
 Kad je osnivač država može se osnovati i rešenjem nadležnog
organa, ili na osnovu zakona (kod javnih preduzeća).
 Osnivački akt pretpostavlja 4 uslova: 1) mora biti u pisanoj formi;
2) mora biti registrovan u registru; 3) mora biti potpisan od
strane osnivača; 4) potpisi osnivača moraju biti overeni kod
nadležnog organa. (kumulativno ispunjenje svih uslova).
 IZMENE I DOPUNE OSNIVAČKOG AKTA vrše se na način utvrđen
zakonom za svaku formu društva. Nakon usvajanja, odluka o izmeni
 STATUT AD – AD pored osnivačkog akta mora imati i STATUT,
kojim se uređuje upravljanje društvom i druga pitanja u skladu sa
ZOPD. Donošenjem Statuta, osnivački akt postaje istorijski akt i
ne menja se, a Statut se može menjati.
 Pored navedenih akata, društvo može doneti i druge akte, poput ugovora
članova (akcionara) o regulisanju njihovih međusobnih odnosa u vezi sa
društvom (prava i obaveze prema društvu). Npr. 1) posebne obaveze
članova prema društvu, 2) prava i obaveze u vezi sa prenosom udela
(akcija), 3) kako će glasati u skupštini, po određenim ili svim pitanjima, 4)
način preraspodele dobiti među članovima; 5) način rešavanja blokade u
odlučivanju; 6) druga pitanja od značaja za međusobne odnose. Pisana je
forma obavezna i potpisuju ga saugovarači.

 NIŠTAVOST OSNIVAČKOG AKTA – u našem pravu regulisana tri pitanja u

vezi ništavosti osnivačkog akta: a) razlozi koji dovode do njegove
ništavosti; b) postupak za utvrđivanje ništavosti i c) pravno dejstvo
ništavosti.
a) Razlozi za ništavost osnivačkog akta: 1) ako nema formu propisanu ZOPD;
2) ako je delatnost društva koja se navodi u osnivačkom aktu suprotna
prinudnim propisima ili javnom poretku; 3) ako ne sadrži odredbe o
poslovnom imenu društva, ulozima članova, iznosu osnovnog kapitala ili
pretežnoj delatnosti društva; 4) ako su svi potpisnici, u trenutku
zaključenja osnivačkog akta, bili pravno ili poslovno nesposobni.
 OSNIVANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA – važna 4 pitanja: 1) sistem
osnivanja (uslovi i momenat nastanka); 2) postupak; 3)
registracija; 4) objavljivanje registracije.
 SISTEM OSNIVANJA – momenat nastanka društva od posebnog pravnog
značaja. Od tog trenutka društvo stiče pravni subjektivitet.
1) Sistem slobodnog udruživanja – Ovaj sistem podrazumeva donošenje akta
o osnivanju u formi ugovora, pravila društva ili statuta od strane
osnivača, koji, na osnovu jednog od ovih akata, donose odluku o osnivanju
konkretnog pravnog oblika. Donošenjem takve odluke smatra se da je
društvo osnovano.
2) Normativni sistem (sistem normativnog akta) – Uslovi i postupak za
osnivanje unapred propisani zakonom. Društvo je osnovano ako se ispune
propisani uslovi i ako se upis izvrši na zakonom propisani način. Po
ispunjenju uslova ovlašćeno lice podnosi registracionu prijavu.
Registrator ceni samo da li su formalno ispunjeni unapred propisani
uslovi, ne i njihovu celishodnost, a potom upisom u registar društvo se
smatra osnovanim. Prihvaćen sistem u NAŠEM PRAVU!
3) Zakonski sistem- Društvo se, po ovom sistemu, može osnovati zakonom ili
upravnim (administrativnim) aktom donetim po osnovu zakona.
4) Sistem saglasnosti - ,,Sistem dozvole” ili ,,Sistem odobrenja”
5) Sistem koncesije- Poseban sistem prethodne saglasnost (dozvole) koja se
daje na osnovu Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama i
Zakonu o stranim ulaganjima. Za osnivanje društva (koncesionog
 41. Registracija privrednih
 subjekata
EVIDENCIJA (REGISTRACIJA) – uopšte – unošenje određenih podataka,
odnosno činjenica na određenom mestu i ima vrednost potvrde njihovog
postojanja. Značajnije evidencije za poslovno pravo su KATASTAR I
REGISTRI.
 REGISTRI – javne knjige koje vode organi uprave, pravosuđa ili neke
druge organizacije, u kojima se unose relevantne činjenice radi
individualizacije nekog subjekta ili objekta.
 DVE KONCEPCIJE O REGISTRACIJI PRIVREDNIH SUBJEKATA – 1) anglo-
američka koncepcija (registraciju vrši upravni organ u upravnom
postupku); 2) kontinentalna koncepcija (registraciju vrši sud po pravilima
vanparničnog postupka).
 ZNAČAJ – zaštita savesnih učesnika u pravnom prometu, jer omogućavaju
zainteresovanim subjektima da se upoznaju sa činjenicama od značaja za
privredni promet i da se tako zaštite od rizika zaključivanja pravnih
poslova sa insolventnim subjektima, nepostojećim partnerima i
neovlašćenim licima.
 IZVORI PRAVA: Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne
registre (donet umesto ranijeg Zakona o registraciji privrednih
subjekata). Značajni i ZOPD, Zakon o opštem upravnom postupku… Na
nivou EU za registraciju privrednih subjekata značajna PRVA DIREKTIVA
EU, koja je zamenjena novom direktivom iz 2009. godine.
 Po našem zakonodavcu – registracija predstavlja upis, promena ili
brisanje podataka i dokumenata u registrima koje vodi Agencija.
 U uporednom pravu postoje dve koncepcije o registraciji, u pogledu
njenog značaja:
1) Prema prvoj koncepciji – registracija ima konstitutivno dejstvo za
nastanak prava (npr. Nemačka, Austrija, Francuska, Slovenija); 2) Prema
drugoj koncepciji – registar se izjednačava sa običnim katalogom, a upis ima
samo deklarativno dejstvo (npr. Engleska, Irska, Italija…)
APR – osnovana posebnim zakonom i ima svojstvo pravnog lica. Sedište –
Beograd. Organizacione jedinice i izvan Beograda, ali nemaju poseban
pravni subjektivitet. Organi: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor.
REGISTAR PRIVREDNIH SUBJEKATA – jedinstvena, centralna, javna,
elektronska baza podataka o privrednim subjektima, formirana na teritoriji
Srbije, u koju se podaci unose i čuvaju u skladu sa zakonom. Vodi ga APR!
Javno je dostupan i predstavlja jedinstvenu elektronsku bazu podataka – kod
nas postoji mogućnost elektronskog pristupa.
POSTUPAK REGISTRACIJE – u uporednom pravu postupak registracije vrši
se na zahtev ovlašćenog lica privrednog subjekta. U određenim slučajevima
moguća i na zahtev trećeg zainteresovanog lica, kao i po službenoj dužnosti.
Postupak – upravni.
U SRBIJI – postupak se pokreće podnošenjem REGISTRACIONE PRIJAVE
Ageniciji (izuzetno po službenoj dužnosti). Prijava na propisanom obrascu,
sa minimumom zakonskih elemenata (naziv registra, predmet i vrsta
registracije, identifikacioni podaci o podnosiocu prijave, način na koji
podnosilac zahteva da mu se izvrši dostava odluke od registratora. Uz
prijavu i dokumenti u originalu ili overenom prepisu, kao i dokaz o uplati
naknade za vođenje postupka registracije. Prijava se podnosi neposredno ili
 42. Imovina i kapital privrednog
 društva
IMOVINA DRUŠTVA - jedinstvena, i predstavlja skup prava jednog
društva. Obaveze društva ne ulaze u njegovu imovinu.
 Ekonomsku osnovu svakog društva čini njegova imovina. To je njegov
materijalni supstrat. Imovina društva je odvojena od imovine njegovih
članova.
 Po pravilu, imovina privrednog društva je u pravnom prometu. Postoje i
određeni izuzeci.
 PO ZOPD – imovina društva – skup stavi i prava u vlasništvu društva.
 Neto imovina društva – razlika između vrednosti imovine i obaveza
društva.
 Osnovni kapital – novčana vrednost upisanih uloga članova društva.
 FORMIRANJE IMOVINE – unošenjem odn. uplatom uloga u društvo
prilikom osnivanja, a kasnije i prihodima iz poslovanja društva. Na osnovu
unetog uloga osnivači stiču udele u društvo, odn. akcije kod AD.
 Ulozi mogu biti nenovčani i novčani, a nenovčani se moraju izraziti u
dinarima. Nenovčani ulozi: 1) u stvarima; 2) u pravima; 3) radu i
uslugama; 4) udeli i akcije u drugim društvima.
 Procena nenovčanih uloga, na dva načina: 1) sporazumna procena i 2)
nezavisna procena (obavezna jedino kod javnih AD). Procena vrednosti
nenovčanog uloga ne može biti starija od jedne godine od dana njegovog
unosa, i mora se registrovati i objaviti. Za slučaj da nastupe okolnosti
koje umanjuju vrednost procenjenog uloga – obavezna nova procena.
Članovi sa 5% udela (akcija) mogu zahtevati od društva da izvrši procenu
nenovčanog uloga. Ako društvo ne postupi po zahtevu u roku od 15 dana,
 Ulozi moraju biti uplaćeni odn. uneti u zakonskom roku. Rok: 1) za sva
društva najkasnije 5 godina, osim u slučaju kada se radi o osnivanju
javnog AD – uplata uloga odmah: 2) u slučaju povećanja kapitala javnog
AD, unos novčanog uloga – odmah po isteku roka za upis akcija a
nenovčani u roku od 2 godine.
 ZOPD – propisuje odgovornost osnivača za unošenje uloga u imovinu
društva. Društvo ne može osloboditi osnivača obaveze unosa uloga u
društvo (osim u slučaju smanjenja osnovnog kapitala uz zaštitu
poverilaca).
 Društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom, u
izvršnom, stečajnom i likvidacionom postupku. Imovina društva mora biti
izražena u novcu.
 Na osnovu unetog odn. uplaćenog uloga, članovi stiču udele, odn. akcije
(članska i imovinska prava). Imovina privrednog društva nema aktivu i
pasivu, već samo može postojati aktiva i pasiva imovinske mase.
 Društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom, a
članovi snose samo rizik do vrednosti unetog, odn. uplaćenog uloga. Kao
izuzetak od navedenog pravila – PROBIJANJE PRAVNE LIČNOSTI.
 STICANJE I RASPOLAGANJE IMOVINOM VELIKE VREDNOSTI – pravni
institut koji se odnosi na društva kapitala, posebno AD. 1) Pojam: pod
nima se podrazumeva jedan prenos ili više povezanih prenosa odn.
Raspolaganja imovinom čija nabavna i/ili prodajna i/ili tržišna vrednost u
momentu donošenja odluke predstavlja 30% ili više od knjigovodstvene
vrednosti ukupne imovine društva iskazane u poslednjem bilansu stanja.
2) Postupak: uz prethodnu ili naknadnu saglasnost skupštine akcionara.
 43. Poslovno ime privrednog
 društva
Elementi individualizacije privrednih subjekata su: 1) poslovno ime (firma);
2) sedište, 3)delatnost i 4) pravnoorganizacioni oblik (pravna forma).
REČ FIRMA – lat. Firmare – potvrditi. Kod nas se koristi izraz –POSLOVNO
IME po ZOPD.
POSLOVNO IME – u teoriji se definiše kao ime, odn. naziv pod kojim priv.
društvo posluje.
Prema ZOPD, poslovno ime obavezno sadrži naziv, pravnu formu i mesto u
kome je sedište društva (npr. ,,IZVOR” DOO Aranđelovac).
Načelno postoji sloboda u izboru poslovnog imena, ali postoje i propisana
ograničenja u pogledu naziva: 1) ne sme biti istovetno nazivu drugog
društva; 2) ne sme izazivati zabludu o identitetu. Takođe, poslovno ime ne
može: 1) da vređa javni moral; 2) da izaziva zabludu u pogledu pravne
forme, 3) da izaziva zabludu u pogledu pretežne delatnosti društva.
Poslovno ime može biti stvarno (realno) ili personalno (lično), sastavljeno
od jedne ili više reči, kovanica i slično. Poslovno ime se može menjati.
Poslovno ime, kao i njegova promena se registruju u Registru privrednih
subjekata APR-a.
Izuzetno u našem pravu naziv društva može biti: 1) na stranom jeziku; 2)
može da sadrži pojedine strane reči; 3) na latiničnom pismu engleskog
jezika; 4) da sadrži rimske i arapske brojeve.
U pravnom prometu moguće je koristiti i skraćeno poslovno ime (naziv i
pravna forma po ZOPD)! U našem pravu se poslovno ime ne može preneti na
drugo lice, nezavisno od lica čije je individualno obeležje. Poslovno ime je
 2) FAKULTATIVNI ELEMENTI: oni elementi koji bliže i detaljnije
označavaju privredno društvo (npr. godina osnivanja, slika, zaštitni znak i
sl.). ,,Predmet poslovanja” je po ZOPD fakultativan element.
 3) ELEMENTI POD POSEBNIM PRAVNIM REŽIMOM– uslovno dopušteni,
po ZOPD su oni elementi koji se mogu uneti u poslovno ime uz dozvolu
nadležnog organa odnosno saglasnost određenog lica. Ovde imamo tri
katergorije naziva: 1) naziv domaće države ili njene teritorije i autonomne
pokrajine; 2) nazivi stranih država ili međ. organizacija; 3) lično ime
fizičkog lica.
 4) ZABRANJENI ELEMENTI – ne smeju ući u poslovno ime, poput imena
drugog poslovnog društva, neistiniti podaci, pogrdni i nemoralni izrazi,
službene oznake za kontrolu i garanciju kvaliteta proizvoda ili usluga i dr.
 PRINCIPI POSLOVNOG IMENA: 1) načelo istinitosti; 2) načelo javnosti;
3) načelo jedinstvenosti; 4) načelo isključivosti; 5) načelo stalnosti; 6)
načelo slobodnog izbora; 7) načelo obaveznosti; 8) načelo prioriteta
 ZAŠTITA POSLOVNOG IMENA – u uporednom pravu moguća zaštita na
više načina: po pravilima trgovinskog prava, prava o nelojalnoj
konkurenciji, o industrijskoj svojini, autorskom pravu i krivičnom pravu.
Inače, prisutne su dve teorije u uporednom pravu u pogledu zaštite
poslovnog imena: 1) teorija firme kao subjektivnog prava; 2) teorija firme
kao objektivnog prava.
 KOD NAS poslovno ime uživa višestruku zaštitu: 1) na osnovu zakona (ex
officio); 2) po osnovu podnošenja tužbe od zainteresovanog lica; 3) po
osnovu nelojalne konkurencije; 4) po osnovu krivičnopravne zaštite.
 Ukoliko se ne ispoštuju ograničenja u pogledu poslovnog imena (vređanje
 44. Delatnost i sedište privrednog
 društva
U pravnoj teoriji se razlikuje delatnost od predmeta poslovanja (kao širi
pojam). Predmet poslovanja bi bio skup delatnosti kojima se društvo bavi,
dakle skup svih njegovih poslovnih aktivnosti.
 Saglasno savremenim tržišnim principima, po ZOPD, ustanovljena
načelno sloboda obavljanja delatnosti: ,,društvo može obavljati sve
delatnosti koje nisu zakonom zabranjene”.
 Delatnost se utvrđuje osnivačkim aktom i registruje se. Društvo može
obavljati jednu ili više delatnosti. Delatnost se može registrovati pod 3
uslova: 1) da nisu zabranjene; 2) da su po svojoj prirodi privredne; 3) da
se obavljaju radi sticanja dobiti.
 Za obavljanje određenih delatnosti zahteva se dobijanje posebne
saglasnosti, a određene delatnosti su vezane i samo za pojedine
pravnoorganizacione oblike.
 Delatnosti podležu registraciji, ali ne sve. One koje uobičajeno idu uz
registrovanu delatnost se ne registruju.
 ZOPD koristi i termin ,,pretežna delatnost”, koji ukazuje na to da društvo
ima pretežnu delatnost koja se registruje, s tim da može obavljati i sve
druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od činjenice da
li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom.
 ZNAČAJ: 1)obavezan element poslovnog imena, pa se ne može
registrovati društvo bez nje; 2) određuje obim poslovne aktivnosti
društva. POSAO IZVAN DELATNOSTI- uzrokuje pitanje njegove
valjanosti. U doktrini 3 pristupa ovom pitanju: a) teorija Ultra vires – svi
Za otpočinjanje obavljanja delatnosti, u funkcionalnom smislu, neophodno
je ispunjenje tehničko-tehnoloških uslova, uslova bezbednosti na radu i
zdrave životne sredine. Naš pravni sistem prihvata FLEKSIBILAN režim, koji
dozvoljava privrednom društvu da se registruje i otpočne sa obavljanjem
delatnosti, a potom da ispuni pomenute uslove.
SEDIŠTE PRIVREDNOG DRUŠTVA – mesto na teritoriji Srbije iz koga se
upravlja poslovanjem društva i koje je kao takvo određeno osnivačkim aktom
i odlukom skupštine.
Različito se definiše u pravnoj nauci i zakonodavstvu. Po jednima – centar
pravnog života, odn. mesto sedišta uprave. Po drugima –centar poslovnih
aktivnosti (sedište delatnosti i uprave). Naš zakonodavac se opredelio za
prvi kriterijum.
ODREĐIVANJE SEDIŠTA – 1) sedište po mestu osnivanja (koncept inkorporacije); 2)
sedište po mestu upravljanja ili obavljanja delatnosti (koncept realnog, odn. stvarnog
sedišta); 3) sedište po mestu označenom u osnivačkom aktu ili statutu (koncept
statutarnog sedišta).
PREMA ZOPD u kontekstu sedišta uvedena dva nova pravna instituta: 1)

mesto zasnivanja nadležnosti suda i 2) adresa za prijem pošte.

Tako je, pored registrovanog sedišta, moguće zasnovati mesnu nadležnost suda i
prema MESTU TRAJNOG OBAVLJANJA DELATNOSTI. Takođe, pored pravila
dostavljanja u mestu sedišta društva, moguće je izvršiti dostavljanje i na eventualno
određenu ADRESU ZA PRIJEM POŠTE, a društvu je dopušteno i da ima elektronsku
adresu.
Značajno pravilo koje onemogućava izbegavanje prijema: Ako je dostava na
registrovanu adresu neuspešna putem preporučene pošiljke, smatraće se da
je uredno izvršena istekom roka od 8 dana od drugog slanja te pošiljke, pod
 45. Zastupanje privrednog društva
 ZASTUPANJE – u nepravnom smislu – svako istupanje kojim se brani neki
stav, interes, ideja, bez preuzimanja prava i obaveza. U pravnom smislu –
istupanje na osnovu ovlašćenja i u granicama ovlašćenja kojim se
preuzimaju prava i obaveze, ili se ista menjaju, ili prestaju u ime i za
račun zastupanog.
 Šire poimanje u pravnom smislu – istupanje u ime i za račun zastupanog,
kao i ono putem koga se deluje za račun drugog lica, a u svoje ime
(komisioni posao). U užem smislu – samo istupanje kod koga je zastupnik
ovlašćen da svojom izjavom volje preuzima prava i obaveze, u ime i za
račun zastupanog.
 Zastupanje je pravno istupanje u ime i za račun privrednog društva, tj.
zaključivanje pravnih poslova, vršenje pravnih radnji, istupanje pred
sudom i drugim nadležnim organima na osnovu ovlašćenja i u granicama
datih ovlašćenja. Lica – zastupnik (lice koje vrši zastupanje) i zastupani
(lice koje zastupa).
 Privredno društvo je pravno lice koje preuzima prava i obaveze u
pravnom prometu putem zastupanja.
 Pravni osnov za zastupanje može da proizađe iz: 1) zakona, 2) akta
privrednog društva; 3) odluke nadležnog organa; 4) izjave volje
zastupanog – punomoćje.
 U pogledu zakonskog zastupanja, treba reći da OD mogu zastupati svi
ortaci; KD svi komplementari; DOO i AD jedan ili više direktora, odn.
predsednik ili članovi upravnog ili izvršnog odbora.
 Status zakonskog zastupnika po sili zakona ima direktor, odn. predsednik
odbora direktora.
2) Punomoćnik po zaposlenju (punomoćnik na osnovu radnog mesta) – mogu
da zaključuju poslove koji su u delokrugu njihovog radnog mesta.
3) Zastupnici na osnovu akta ili odluke nadležnog organa društva- Statutom,
osnivačkim aktom ili odlukom nadležnog organa društva mogu se odrediti
i druga lica da zastupaju društvo, osim zakonskih zastupnika, a ta odluka
se mora registrovati.
4) Prokura – institut koji vodi poreklo iz germanskog prava. Anglosaksonski i
romanski sistemi je ne poznaju. Daje se u velikim privrednim društvima
radi rasterećenja direktora.
Definiše se kao – poslovno punomoćje kojim društvo ovlašćuje jedno ili više
fizičkih lica da u njegovo ime zaključuju pravne poslove i preduzimaju
druge pravne radnje u vezi sa delatnošću društva. Reč je o najširem
ovlašćenju, širem od svakog poslovnog ovlašćenja iz ZOO. Izuzetno
prokuristu može imati i ogranak.
Prokurista je ovlašćen da: 1) zaključuje ugovore; 2) preduzima pravne
radnje; 3) obavlja poslove u vezi sa delatnošću društva.
Ograničenja – ne može bez posebnog ovlašćenja da: 1) zaključuje pravne
poslove u vezi sa sticanjem, otuđenjem, opterećenjem nepokretnosti i
udela i akcija koje društvo poseduje u drugim društvima; 2) preuzima
menične obaveze i obaveze jemstva; 3) zaključuje ugovore o zajmu i
kreditu; 4) zastupa društvo u sudskim postupcima ili pred arbitražom.
Kod zajedničke prokure moguće je predvideti i ograničenje obavezom
supotpisa.
 46. Revizija
 POJAM – postupak provere i ocene finansijskih izveštaja, kao i podataka i
metoda koji se primenjuju pri sastavljanju finansijskih izveštaja, na
osnovu kojih se daje nezavisno stručno mišljenje o tome da li finansijski
izveštaji u svim materijalno značajnim aspektima daju istinit i pošten
prikaz finansijskog stanja i rezultata poslovanja pravnog lica u skladu sa
odgovarajućom regulativom za izradu finansijskih izveštaja.
 VRSTE:
I prema kriterijumu oblasti u kojoj se vrši: 1) državna revizija (javni sektor);
2) eksterna (zakonska) revizija (privatni sektor); 3) zadružna revizija
(zadružni sektor)
II prema kriterijumu statusa lica koji je vrše: 1) interna (lica zaposlena u
društvu) 2) eksterna. Polazeći od pravnog osnova za uspostavljanje
interne kontrole, razlikuje se: a) obavezna interna revizija; b) dobrovoljna
(fakultativna) interna revizija.
III Saglasno Direktivi 2006/43/EC- naš zakonodavac počinje koristiti
pojam ,,zakonska revizija” umesto pojma ,,revizija finansijskih izveštaja”.
Zakonska revizija – revizija godišnjih i konsolidaovanih finansijskih
izveštaja sastavljenih u skladu sa Zakonom o računovodstvu.
Obavezna je zakonska revizija za: 1) velika i srednja privredna društva; 2)
javna društva, nezavisno od njihove veličine; 3) sva društva i
preduzetnike koji ostvare poslovni prihod veći od 4.400.000 EUR u
poslovnoj godini. Obavezna je i zakonska revizija konsolidovanih
finansijskih izveštaja za matična privredna društva koja sastavljaju
3) Samostalni revizor – licencirani ovlašćeni revizor, koji osim licence ima i
važeću dozvolu za obavljanje revizije u formi preduzetnika; 4) Ovlašćeni
interni revizor – ima odgovarajuće stručno zvanje stečeno zakonom, tj. koje
ima sertifikat (a ne licencu!) Komore o tom stečenom zvanju.
LICENCA- se izdaje fizičkom licu koje ispunjava sledeće uslove: 1) da ima
položen ispit za zvanje ovlašćeni revizor; 2) da ima stečeno visoko
obrazovanje na studijama drugog stepena, odnosno master; 3) da ima
najmanje tri godine praktičnog iskustva na poslovima revizije,odn. 2 godine
na poslovima uz nadzor licenciranog ovlašćenog revizora; 4) da ne postoji
zabrana izdavanja nove licence, 5) da nije pravnosnažno osuđivan za
krivična dela koja ga čine nedostojnim za obavljanje poslova revizije.
Licenca prestaje istekom 3 godine, produžava se a može biti i oduzeta.
U pravnim sistemima tržišne privrede poslove revizije finansijskih izveštaja
vrši se u formi individualnih trgovaca ili trgovačkih društava. Naš Zakon o
reviziji poznaje društva za reviziju i samostalnog revizora preduzetnika.
Društvo za reviziju – privredno društvo sa sedištem u Srbiji, koje je osnovano
u skladu sa ZOPD i Zakonom o reviziji i ima važeću dozvolu za obavljanje
revizije.
Reviziju mogu da obavljajusamo ona društva za reviziju koja ispunjavaju dva
posebna uslova: 1) u kojima većinu akcija ili udela imaju društva za reviziju,
odn. licencirani ovlašćeni revizori ili revizorska društva država članica, odn.
Revizori država članica; 2) u kojima većina ili najviše ¾ članova organa
upravljanja moraju biti licencirani ovlašćeni revizori ili društva za reviziju,
odn. Revizori ili revizorska društva država članica.
Pravni instrument za vršenje revizije – ugovor o reviziju. Bitni elementi
 47. Individualni preduzetnik
 PREDUZETNIŠTVO – društvena i ekonomska pojava, stara koliko i
ljudsko društvo.
 Prema kriterijumu broja lica koja se bave preduzetništvom, razlikuje se:
individualno i kolektivno.
 INDIVIDUALNO PREDUZETNIŠTVO – zasniva se na privatnoj svojini,
ekonomskoj individualnoj slobodi (slobodi preduzetništva) i tržišnoj
utakmici (konkurenciji). Karakteristično je za individualnog trgovca,
zanatliju, a počiva na međuzavisnosti svojine, upravljanja i rizika.
Predstavlja individualnu formu privrednog subjekta.
 KOLEKTIVNO PREDUZETNIŠTVO – nastalo u uslovima krupne robne
proizvodnje i u trenutku odvajanja vlasničke (preduzetničke) i
upravljačke (menadžerske) funkcije. Međutim, kod njega ne mora da
znači da se obavezno gubi individualnost preduzetničkih aktivnosti.
 ISTORIJAT – individualni trgovac kao pravni institut vodi poreklo još iz
vremena nastanka trgovačkog prava (ius mercatorium). Razvija se
različitim tempom kroz razne faze društvenog razvitka. Danas osnov
privrednog razvoja, naročito zemalja u tranziciji.
 IZVORI- Zakon o privrednim društvima (2011). Ranije: Zakon o ličnom
radu (1989), Zakon o privatnim preduzetnicima (1989 sa više izmena i
dopuna, poslednje 2002), Zakon o preduzećima (1996), Zakon o
privrednim društvima (2004).
 ZAKONSKA DEFINICIJA: Individualni preduzetnik je poslovno sposobno
fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao
 Pod pojam preduzetnika se podvodi i fizičko lice upisano u poseban
registar, koje obavlja delatnost slobodne profesije uređenu posebnim
propisom, pod uslovom da je tim propisom tako određeno. (npr. javni
izvršitelj, prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju). Individualni
poljoprivrednik se ne smatra preduzetnikom, osim ako posebnim
zakonom nije drugačije uređeno (jer se pretpostavlja da on uobičajeno
proizvodi za svoje potrebe).
 TEORIJSKI POJAM - premisa – individualni preduzetnik je ekonomsko-
pravna kategorija. U određivanju pojma privrednog društva ima se u vidu
predmet ili pravni oblik, a kod određivanja pojma preduzetnika se polazi
od njegove delatnosti ili profesije (zanimanja).
INDIVIDUALNI PREDUZETNIK – je fizičko lice koje se u vidu zanimanja bavi
trgovinom, u svoje ime, za sopstveni račun i na sopstveni rizik, radi
ostvarivanja profita. ON NEMA SVOJSTVO PRAVNOG LICA!!!
Načelno, osnovne pretpostavke 1) fizičko lice mora da je poslovno sposobno;
2) fizičko lice je dužno da podnese prijavu za obavljanje preduzetničke
delatnosti; 3) nadležni organ je dužan da registruje, odnosno evidentira
fizičko lice za obavljanje preduzetničke delatnosti; 4) obavlja delatnost u
svoje ime, za sopstveni račun i na sopstven rizik; 5) obavlja delatnost u cilju
sticanja prihoda; 6) ima poslovno ime (firmu) koje po pravilu sadrži i njegovo
lično ime; 7) ima sedište; 8) po pravilu sam vrši poslove zastupanja, ali može
te poslove da poveri i drugom licu (poslovođi); 9) posluje sredstvima u
privatnoj svojini; 10) može u svoju privrednu delatnost (poduhvat) da
angažuje rad, novac, stvari (pokretne i nepokretne), imovinska prava, hartije
 Opšti uslovi za organizovanje preduzetnika: 1) da fizičko lice ima opštu
zdravstvenu sposobnost; 2) poslovno sposobno; 3) ima opremu i kadrove
za odgovarajuću delatnost; 4) da mu pravnosnažnom sudskom odlukom
nije zabranjeno obavljanje određene delatnosti, dok traju pravne
posledice osude; 5) da je registrovano u odgovarajućem registru.
 POSLOVNO IME – obavezno sadrži njegovo lično i porodično ime, opis
pretežne delatnosti, oznaku ,,preduzetnik” ili skraćenicu ,,pr”, sedište i
adresu. Dopušten je i poseban naziv.
 SEDIŠTE – mesto iz kojeg upravlja obavljanjem delatnosti - (registruje
se). Registruje se i tzv. izdvojeno mesto poslovanja, koje je zakonom
dozvoljeno.
 POSLOVOĐENJE – preduzetnik ga vrši lično (zastupa i upravlja
preduzetničkom delatnošću). Ali, može na osnovu pisanog ovlašćenja
poslovođenje preneti poslovođi. Poslovođenje može biti opšte ili
ograničeno. Poslovođa ima svojstvo zakonskog zastupnika, pa se
registruje.
 Lica koja rade za preduzetnika moraju biti u radnom odnosu, izuzev
članova porodičnog domaćinstva koji kod njega mogu raditi povremeno ili
privremeno, bez zasnivanja radnog odnosa, pod zakonom predviđenim
uslovima (1-povremeno tokom dana i isključivo u sedištu, ako je njegovo
prisustvo neophodno zbog prirode obavljanja delatnosti; 2-privremeno
tokom osposobljavanja za specifične delatnosti).
 Preduzetnička delatnost nakon smrti preduzetnika može biti nastavljena
na osnovu rešenja o nasleđivanju ili sporazumu svih naslednika, a nakon
 48. DOO – naziv, nastanak,
NAZIV - ,,društvo svojstva,
sa ograničenom pojam…
odgovornošću” u teorijskopravnom
smislu nije najbolje rešenje u pogledu naziva. 1) Asocira da ,,društvo
ograničeno odgovara za svoje obaveze” – a ono odgovara celokupnom
imovinom. 2) ,,društvo”, a može biti osnivač i jedan član.
NASTANAK – vodi poreklo iz nemačkog zakonodavstva – nemački Zakon o
DOO (1892).
SVOJSTVA: pokazuje svojstva i društva lica i društva kapitala. Sličnost sa
društvom kapitala: odgovara svojom imovinom za obaveze. Sličnost sa
društvom lica: osnivače vezuje uzajamno poverenje; potom osnivačkim
ugovorom (dogovorom) se može uticati i na nadležnosti skupštine (kaže
ZOPD, ,,ako osnivačkim aktom nije drugačije uređeno, skupština…). Dakle,
autonomija članova mnogo šira od AD.
OSNOVNE KARAKTERISTIKE: 1) ima status pravnog lica; 2) imovina
odvojena od imovine članova; 3)ulozi članova mogu biti novčani i nenovčani,
izraženi u novcu; 4) zbir vrednosti uloga čini osnovni kapital društva; 5)
SVAKI ČLAN IMA JEDAN UDEO - ,,jedan član, jedan udeo”; 6) zajedničko
poslovno ime (realno ili lično); 7) pogodan za sve delatnosti osim ako se
zakonom zahteva druga forma; 8) broj članova načelno ograničen; 9)
minimalni osnovni kapital predviđen zakonom; 10) upravljanje po pravilu
vrše vlasnici; 11) osnivači – fizička i/ili pravna lica.
POJAM - ,,društvo u kome jedan ili više članova imaju udele u osnovnom
kapitalu društva, s tim da članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva”
(ZOPD, čl. 139).
 49. DOO – osnovni kapital, ulozi,

udeli…
Suštinu svih pravnih odnosa u DOO čine tri kategorije od fundamentalnog
značaja: 1) osnovni kapital; 2) ulozi; 3) udeli članova u društvu.
 OSNOVNI KAPITAL – formira se od uloga članova, nakon kojeg uložena
imovina članova postaje imovina društva (a članovi stiču srazmerni
procenat udela). Minimalni novčani deo – 100 dinara, osim ako posebnim
zakonom nije predviđen veći iznos. (Postoje zagovornici ZA i PROTIV
ovakvog rešenja o niskom minimumu novčanog kapitala).
 Tri funkcije osnovnog kapitala – 1) garantni fond za poverioce (garantna
funkcija); 2) pomoću njega se određuju udeli članova; 3) početna imovina
za poslovanje društva.
 POVEĆANJE OSNOVNOG KAPITALA: odlukom 2/3 članova skupštine –
1)novim ulozima postojećih članova ili člana koji pristupa društvu; 2)
pretvaranjem rezervi ili dobiti u osnovni kapital; 3) konverzijom
potraživanja u kapital; 4) statusnim promenama koje imaju za posledicu
povećanje kapitala; 5) konverzijom dodatnih uplata u osnovni kapital.
(Osim ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno, članovi imaju pravo
prečeg upisa prilikom povećanja osnovnog kapitala novim ulozima u
srazmeri sa svojim udelima).
 SMANJENJE OSNOVNOG KAPITALA: odlukom 2/3 članova skupštine –
Kod DOO postoji mogućnost smanjenja osnovnog kapitala, ali ne više od
vrednosti minimalnog osnovnog kapitala. Za smanjenje važi shodna
primena odredbi o smanjenju kapitala AD. Odluka o smanjenju se
 UDELI- princip ,,jedan udeo jedan član”. Stiče se srazmerno vrednosti
uloga u društvo, osim ako osnivačkim aktom pri osnivanju, ili
jednoglasnom odlukom članova nije određeno drugačije.
Udeli mogu, ali i ne moraju biti jednake vrednosti. Jedan udeo-jedan glas (ali
njegova vrednost se ceni prema vrednosti učešća u kapitalu!!!)
 Sticanjem udela stiču se članska prava i druga prava u društvu: 1) pravo
glasa u skupštini; 2) pravo učešća u dobiti; 3) pravo učešća u likvidacionom
ostatku; 4)druga prava predviđena zakonom.
 Udeo može pripadati jednom titularu, a mogu postojati i suvlasnici udela.
 Društvo ne može pružati nikakve finansijske podsticaje članovima,
zaposlenima za sticanje udela (davanje zajmova, jemstva, garancija). Takav
pravni posao je ništav.
 U uporednom pravu DOO ima dužnost da vodi knjigu udela, koja se nalazi
u sedištu društva. Svaka promena vezana za udele se registruje u APR-u a i
evidentira u knjizi udela. Članovi društva imaju pravo na uvid u knjigu udela
i na izradu kopija. Direktor je odgovoran za tačnost podataka u knjizi udela.
 Kod nas, ZOPD (2011), ukida obavezu vođenja knjige udela, i pominje
Evidenciju podataka o članovima društva. Slična knjizi udela, ali se vode i
tačni podaci o adresama članova. Član dužan da promenu adrese prijavi u
roku od 8 dana od promene. Direktor takođe odgovoran za tačnost podataka.
Povlačenje udela nije dopušteno, ali članovi mogu osnivačkim aktom ili
ugovorom članova predvideti povlačenje na dva načina: 1) dobrovoljno, po
osnovu istupanja člana; 2) prinudno, po osnovu isključenja člana iz društva.
Odluku o povlačenju donosi skupština. Član društva čiji je udeo povučen i
poništen gubi prava i obaveze po osnovu tog udela. Povlačenje-jednostrani
 50. Prava i obaveze članova DOO,
prestanak DOO i prestanak

svojstva člana
PRAVA ČLANOVA DOO – UPRAVLJAČKA I IMOVINSKA. Upravljačka –
1)pravo glasa; 2) pravo na informisanje; 3) pravo na podizanje tužbe.
Imovinska – 1) pravo na prenos udela; 2) pravo na isplatu dobiti; 3) pravo
na učešće u likvidacionoj masi. Svojstvo člana ne daje nikakva
neposredna prava na imovini društva!
I – PRAVO NA PRENOS UDELA– načelno, sloboda prenosa udela DOO
(prodaja, zaloga…). Prenosom udela prenose se i članska prava. Međutim,
kod slobode prenosa udela treba razlikovati nekoliko situacija: 1) prenos
udela trećem licu, 2) prenos udela među članovima i 3) prenos samom
društvu. Samo druga dva režima su slobodna (prenos među članovima i
samom društvu).
U našem pravu, ako član društva želi da prenese svoj udeo (ili deo udela)
trećem licu, najpre je dužan da ga ponudi članovima (PRAVO PREČEG
STICANJA). Prenosu trećem licu prethodi, dakle, pisana ponuda članovima,
sa rokom od 30 dana za odgovor (može osnivačkim aktom biti dogovoren i
drugi rok ne kraći od 8 dana i ne duži od 180 dana). Ako dva ili više članova
prihvate ponudu, a ne mogu da se sporazumeju oko raspodele, smatra će se
da su kupili srazmeran deo učešću svog udela u društvu. PRAVO NA
SUDSKU ZAŠTITU U SLUČAJU NEPOŠTOVANJA PRAVA PREČEG
STICANJA!!! – tužbom nadležnom društvu član može izdejstvovati poništaj
posla i da presuda zameni ugovor o prenosu. Tužba u subjektivnom roku od
 Zakon ne zabranjuje DEOBU UDELA, ali se ona može isključiti
osnivačkim aktom, osim ako nije u pitanju deoba nakon smrti člana. Zbog
ličnog odnosa među članovima, ZOPD predviđa mogućnost donošenja
odluke o pravu prinudnog otkupa od naslednika u korist društva ili
jednog ili više članova, u roku od 6 meseci od smrti člana, a najkasnije u
roku od 3 meseca od dana registracije naslednika preminulog člana.
II PRAVO NA ISPLATU DOBITI – pravne pretpostavke za donošenje odluke o
raspodeli dobiti (na predlog direktora) jesu na skupštini usvojeni finansijski
izveštaji i izveštaj o poslovanju društva. Nakon toga moguća isplata dobiti,
uz dva ograničenja:1) ako to nije suprotno zakonskim ograničenjima
plaćanja; 2) da osnivačkim aktom društva nije drugačije određeno. Da bi se
dobit isplatila mora se doneti odluka skupštine o isplati dobiti (po pravilima
za isplatu dividendi i međudividendi).
Dakle, četiri pravila za isplatu dobiti: 1) samo ako se ne krše pravila o
zakonskim ograničenjima plaćanja, i ograničenja u osnivačkom aktu; 2) po
pravilima za isplatu dividendi i međudividendi; 3) isplata dobiti se vrši
srazmerno udelima, u vreme donošenja odluke o isplati. 4) osnivačkim
aktom se može odrediti i drugačija isplata od srazmere po udelima.
- U našem pravu uspostavljen SISTEM OGRANIČENOG PLAĆANJA
ČLANOVIMA DRUŠTVA – nema isplate: 1) ako bi nakon toga imovina
društva bila manja od osnovnog kapitala; 2) ako bi posle isplate društvo bilo
onemogućeno da plaća svoja dugovanja čija se dospelost očekuje u
redovnom toku poslovanja. Članovi društva su odgovorni tj. dužni da društvu
vrate primljene iznose, ako im je ono izvršilo isplate suprotno zakonskom
 OBAVEZE ČLANOVA DRUŠTVA – 1) obaveza unošenja uloga; 2)
ispunjavanje drugih obaveza imovinske prirode; 3) unošenje dodatne
(dopunske) uplate; 3) posebne dužnosti prema društvu.
- OBAVEZA UNOŠENJA ULOGA – osnovna obaveza članova društva. Moguće
i sporedne obaveze imovinske prirode (npr. zaposlenje u društvu,
pružanje usluga društvu…).
- OBAVEZA DODATNE UPLATE – data mogućnost društvu da osnivačkim
aktom ili odlukom skupštine utvrdi obavezu članova, da pored upisanog
osnovnog kapitala, izvrše dodatne ulate u visini svojih udela. ODLUKA
MORA BITI JEDNOGLASNA, OSIM AKO OSNIVAČKIM AKTOM NIJE
ODREĐENA DRUGA VEĆINA! Ako je predviđena druga većina, ona
obavezuje samo članove koji su za nju glasali. U pitanju su isključivo
novčane uplate. Dodatnim uplatama se povećava kapital društva od samih
članova, a ne od trećih lica. Njima se najčešće realizuju dugoročni planovi
društva, a mogu se pokrivati i nastali gubici. Neizvršenje obveznika
dodatne uplate čini osnov za isključenje člana iz društva, a odluku o tome
donosi skupština! Isključeni član ostaje u obavezi da izvrši dodatnu
uplatu.
- POSEBNE DUŽNOSTI PREMA DRUŠTVU – 1) kontrolni članovi i članovi sa
značajnim učešćem; 2) organi upravljanja, zastupnici, prokuristi; 3)
likvidacioni upravnik, imaju posebne dužnosti: a) posebne pažnje; b)
lojalnosti (prijavljivanje poslova gde ima sukoba interesa; dužnost
izbegavanja sukoba interesa; poštovanje pravila o zabrani konkurencije;
čuvanje poslovne tajne).
Tužba za prestanak – mogu je podneti manjinski članovi sa minimum 20%
učešća u kapitalu. Do prestanka dolazi: 1) ako postoje nepomirljivi interesi
među članovima, što za posledicu ima blokadu skupštine i nemogućnost
vođenja poslova u interesu društva; 2) blokada skupštine na minimum 2
sednice; 3) članovi uprave deluju protivzakonito, nepošteno ili prevarno, a
protivno interesima društva koji su podneli tužbu; 4) ako se imovina rasipa i
umanjuje. Pre odluke o pestanku sud može, ako su otklonjivi razlozi u
pitanju, da ostavi 6 meseci za otklanjanje nepravilnosti. Može uvesti i
određene mere: 1) razrešenje direktora ili člana nadzornog odbora; 2)
prinudna uprava; 3) sprovođenje vanredne revizije finansijskih izveštaja; 4)
donošenje odluke o raspodeli dobiti ili o isplati učešća u dobiti; 59 otkup
udela koje poseduju članovi koji su podneli tužbu po tržišnoj vrednosti.
PRESTANAK SVOJSTVA ČLANA – 1) usled smrti (fizičko lice) ili prestanka
postojanja člana (pravno lice); 2) istupanjem iz društva; 3) isključenjem; 4)
prenosom celokupnog udela; 5) povlačenjem i poništenjem celokupnog
udela.
Istupanje bez navodjenja razloga – moguće ako je bez naknade, a
zabranjeno je ako: 1) član ima neizmirene obaveze prema društvu, na
osnovu neunetog odn. neulaćenog uloga; 2) ako bi istupanjem, po redovnom
toku stvari društvo pretrpelo štetu; 3) ako bi istupanjem član izbegao
primenu pravila o poštovanju posebnih dužnosti prema društvu.
Istupanje iz opravdanog razloga – 1) ako se članu od drugih članova, odn.
samog društva nanosi šteta; 2) ako je član sprečen u ostvarivanju svojih
prava u društvu; 3) ako mu društvo nameće nesrazmerne obaveze. (moguće
osnivačkim aktom predvideti i druge razloge). Ima pravo na naknadu
 51. Upravljanje DOO - organi
 Jedno od najznačajnijih prava u društvu je pravo glasa, shodno kome se
ostvaruje i pravo upravljanja društvom srazmerno udelu člana
(glasanje ,,po kapitalu” a ne ,,po glavama”).
 Pojedine specifičnosti upravljanja DOO po ZOPD (2011): mogućnosti
izbora jednodomnog ili dvodomnog sistema upravljanja; mogućnost
postojanja i više direktora; pojavljivanje i pravnog lica na mestu direktora
društva; nepostojanje upravnog odbora.
 Osnivačkim aktom može biti određeno da li će upravljanje biti
jednodomno ili dvodomno.
 Jednodomno upravljanje – organi: skupština, jedan ili više direktora.
 Dvodomno upravljanje – organi: skupština, nadzorni odbor, jedan ili više
direktora. U jednočlanom DOO sve funkcije vrši jedini član društva.
 SKUPŠTINA – čine je svi članovi društva a svaki član ima pravo glasa srazmerno
učešću u kapitalu društva (osim ako je osnivačkim aktom drugačije određeno). U
uporednom pravu uređuju se pitanja: nadležnosti, sazivanja, kvoruma za rad i
odlučivanje, načina glasanja, načina donošenja odluka, prava glasa, isključenja prava
glasa, prava manjinskih članova.
- Nadležnosti: (ako osnivačkim aktom nije drugačije uređeno): 1) donosi izmene
osnivačkog akta, 2) usvaja finansijske izveštaje i izveštaje revizora; 3) nadzire rad
direktora i usvaja izveštaje direktora (ako je jednodomno upravljanje); 4) usvaja
izveštaje nadzornog odbora (ako je dvodomno), 5) odlučuje o smanjenju i povećanju
kapitala; 6) odlučuje o raspodeli dobiti i pokriću gubitaka; 7) imenuje i razrešava
direktora i određuje naknadu za njegov rad; 8) bira članove nadzornog odbora i
određuje naknadu; 9) imenuje revizora i određuje mu naknadu; 10) odlučuje o
 DVE VRSTE SKUPŠTINA: redovna i vanredna. 1) Redovna se zakazuje
jednom godišnje (godišnja skupština), a njena sednica mora da se održi
najkasnije u roku od 6 meseci posle završetka poslovne godine. Najčešće
odlučuje: o odobravanju finansijskih izveštaja i raspodeli dobiti. 2)
Vanredna – zakazuje se između godišnjih. Obično se održavaju u sedištu
društva, a direktor zbog efikasnosti može odlučiti i drugačije.
 Sazivanje i održavanje – sazivaju se po potrebi. Saziva ih direktor, a
osnivačkim aktom može se odrediti i da je saziva član ili drugo lice.
Obavezno se saziva kada to zahtevaju članovi društva sa najmanje 20%
glasova. Ukoliko direktor ne sazove sednicu skupštine u roku od 3 dana
od dana prijema zahteva od manjinskih članova, tako da dan održavanja
ne bude najkasnije 15 dana od dana prijema zahteva, podnosioci mogu
sami sazvati sednicu skupštine u roku od 8 dana od dana isteka tog roka.
Sednice se sazivaju pisanim pozivom. Poziv se dostavlja najkasnije 8 dana
pre sednice skupštine, a smatra se dostavljenim danom slanja
preporučene pošiljke poštom. Poziv sadrži: dan slanja, vreme i mesto
održavanja, predlog dnevnog reda sa jasnom naznakom o kojim će
tačkama dnevnog reda biti odlučivano, materijale za sednicu.
 Manjinski članovi sa 10% udela imaju pravo dostaviti dodatne tačke
dnevnog reda, najkasnije u roku od 3 dana pre održavanja sednice.
Direktor obaveštava sve članove, najkasnije narednog dana od dana
prijema obaveštenja. Na sednici se odlučuje samo o tačkama na dnevnom
redu.
 Održavanje skupštine moguće i bez sazivanja, ako njoj prisustvuju svi
 Ne glasa član kad se odlučuje o: 1) njegovom oslobađanju od obaveza ili
smanjenju obaveza prema društvu; 2) njegovom istupanju ili isključenju;
3) pokretanju ili odustajanju od spora člana i društva; 4) odobravanju
posla između člana i društva; 5) u drugim slučajevima određenim
zakonom i osnivačkim aktom (ako postoji sukob interesa).
 Skupština odlučuje donošenjem ODLUKA. Pravilo – odlučuje prostom
većinom. Kvalifikovana većina (2/3) kada se odlučuje o: 1) povećanju ili
smanjenju osnovnog kapitala; 2) statusnim promenama i promeni pr.
forme; 3) likvidaciji ili predlogu za stečaj; 4) raspodeli dobiti i načinu
pokrića gubitaka; 5) sticanju sopstvenih udela. Jednoglasno – dodatne
uplate i o vraćanju istih.
 O sednicama se vodi zapisnik, koji potpisuju članovi koji su učestvovali u
radu sednice.
 DIREKTORI – jedan ili više direktora. Direktor je zakonski zastupnik,
registruje se u APR-u. Imenuje ga skupština, odnosno nadzorni odbor
(dvodomno upravljanje). Mandat direktora po pravilu nije ograničen.
 Nadležnosti: zastupa i poslovodi društvom, a u zavisnosti da li je
jednodomno ili dvodomno upravljanje, obavlja sve poslove za skupštinu i
nadzorni odbor. Odgovoran za zakonitost rada. Zastupa društvo prema
trećim licima.
 Za slučaj da društvo ostane bez direktora, do imenovanja novog, izjava
volje upućena bilo kom članu društva obavezuje društvo. (ako se broj
direktora smanji ispod predviđenog broja, preostali članovi dužni da o
tome obaveste skupštinu, i preduzimaju hitne poslove).
 NADZORNI ODBOR – bira ih skupština. Uslovi za člana nadzornog
odbora: 1) poslovno sposobno lice; 2) da nije član nadzornog odbora u
više od 5 društava; 3) da nije osuđivan za krivično delo protiv privrede i
da mu nije izrečena mera bezbednosti zabrane obavljanja delatnosti. On
ne sme biti zaposlen u društvu.
 Nadležnosti: 1) određuje poslovnu strategiju; 2) bira i razrešava
direktore; 3) nadzire rad direktora i usvaja njihove izveštaje; 4) vrši
unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva; 5) vrši nadzor nad
zakonitošću poslovanja društva; 6) ustanovljava računovodstvene politike
društva i politike upravljanja rizicima; 7) daje nalog revizoru za
ispitivanje finansijskih izveštaja; 8) predlaže skupštini izbor revizora i
nagradu za njegov rad; 9) kontroliše predlog raspodele dobiti i drugih
plaćanja članovima; 10) odlučuje o pokretanju postupka i davanju
punomoćja za zastupanje društva u sporu sa direktorima; 11) vrši dr.
poslove određene zakonom i osnivačkim aktom.
 Nadzorni odbor daje prethodnu saglasnost za zaključenje sledećih
poslova: 1) sticanje, otuđenje ili opterećenje udela ili akcija koje društvo
poseduje u drugom; 2) raspolaganje i sticanje, opterećenje nepokretnosti,
ukoliko ne spada u redovno poslovanje društva; 3) uzimanje kredita,
davanje i uzimanje zajmova, jemstava, obezbeđenja.
 Jed nom godišnje skupštini podnosi: 1) izveštaj o poslovanju društva; 2)
izveštaj o sprovedenom nadzoru nad radom direktora.
 Ne mogu se nadležnosti nadzornog odbora preneti na direktora.
 52. Akcionarsko društvo
 NASTANAK – prvi oblici XVI i početkom XVII veka, a ekspanzija u XX
veku. Motivi – ekonomske prirode ( moguće prikupljanje značajnih
finansijskih sredstava). Stimulans za investiranje: AD daje pravo na
dividende, a istovremeno omogućava se prodaja akcija na berzi
(dezivestiranje). Prodaja akcija na berzi po tržišnoj vrednosti akcija,
nezavisnoj od nominalne vrednosti (razlika te dve vrednosti – KAPITALNI
DOBITAK).
 AD – tvorevina morednog doba, kao pravni instrument liberalnog
kapitalizma. Code de commerce 1807. god., omogućavao osnivanje samo
uz odobrenje države, a 1867. bez dozvole države (pa je to godina
kreiranja AD .
 RAZVOJ u 3 faze: 1) instrument liberalnog kapitalizma, prati ga lakoća
osnivanja i funkcionisanja; 2) započinje državnom intervencijom u
privredi, povećanjem imperativnih normi; 3) postaje organizacija
otvorena za mnoga preduzeća u Evropi i svetu, postaje osnovni subjekt
povezivanja u grupacije društva.
 AD- kompleksan sistem, čiji je razvoj i značaj uslovljen ograničenim
rizikom članstva i finansijskim uspehom koji pokazuje. Odlikuje ga:
koncentracija kapitala, veliki broj zaposlenih, konstantno i varijabilno
članstvo, velika dobit, ograničena odgovornost članova, negocijabilno
svojstvo kapitala, strogost pravila kojim se štite članovi i treća lica…
 POJAM – u pravnoj teoriji – udruženje više lica koja učestvuju svojim
 Sredstva za osnivanje stiče izdavanjem (emitovanjem) akcija. Mišljenje da
su akcije lako prenosive ne odgovara uvek realnosti, jer: ograničenja
mogu biti predviđena osnivačkim aktom, statutom i pritom prenos
pretpostavlja izjavu volje imaoca akcije da je stavi u promet.
 U francuskom pravu – societé anonyme; englesko – public company; SAD
– private cororation.
 OSNOVNE KARAKTERISTIKE: 1) društvo kapitala; 2) kapital društva
unapred određen i podeljen na akcije; 3) osnovni kapital je trajna veličina
i ne može se smanjivati ispod zakonskog minimuma; 4) ulozi mogu biti u
novcu, stvarima i pravima (ne radu i uslugama); 5) osnivači fizička i
pravna lica, moguć i jedan osnivač nejavnog AD; 6) nastaje donošenjem
osnivačkog akta i registracijom; 7) posluje pod realnim poslovnim
imenom i ima dodatak ,,AD”; 8) ima svojstvo pravnog lica i za njega važe
posebna pravila po ZOPD; 9) odgovornost potpuna, celokupnom
imovinom; 10) kapital podoban za prenos, posredstvom akcija, prodajom
na berzi; 11) nastaje, posluje i prestaje u režimu imperativnih normi, uz
neznatnu autonomiju članova; 12) menja se prodajom akcija, što ne utiče
na postojanje samog društva. Identifikacija se vrši preko knjige akcija,
koje vodi Centralni registar HoV.
 Regulativa – negde u zakonu o trgovačkim društvima (npr. Francuska,
Hrvatksa, Makedonija…); negde trgovačkim zakonikom (npr. Belgija,
Poljska, Bugarska…), negde zakonom o privrednim društvima (npr. Crna
Gora; Srbija, Republika Srpska…); zakonom o akcionarskim društvima
(npr. Nemačka, Austrija, Rusija); zakonom o obligacionim odnosima
 53. Javno (otvoreno) i nejavno

(zatvoreno) AD
ZOPD (2004) pojmovno definisao: otvoreno i zatvoreno. ZOPD 2011 –
pominje javno AD.
 ZOPD (2011) pravi razliku u pravilima između javnog AD (koja oglašavaju
javne ponude za otkup akcija) i onih koja nisu javna.
 Nejavno (zatvoreno) AD je posebna vrsta AD, koje sadrži određene
elemente kao i DOO. Ti elementi ogledaju se u njegovoj zatvorenosti, tj.
otežanom pristupanju novih članova. Posledica toga je manji kapital,
manji broj članova, manji značaj u poslovnoj praksi.
 Način osnivanja: simultano (bez javnog upisa) i sukcesivno (javnim
upisom). Simultano osnivanje počiva na osnovu ugovora o osnivanju.
Većina nejavnih AD teži da postane javno AD.
 Postupak otvaranja nejavnog AD – složen (javna emisija akcija, odobrenje
javne ponude i prospekta, uspešnost emisije, upis u Centralni registar
HoV…), a učestvuju i subjekti: regulatorno telo (Komisija za HoV), garant
(investiciona banka), revizori i konsultanti.
 Karakteristije nejavnog AD – 1) može izdavati akcije samo svojim
akcionarima ili profesionalnim investitorima i zaposlenima; 2) ne može u
postupku osnivanja javnom ponudom izdavati akcije; 3) može imati naviše
10.000 akcionara; 4) prenos akcija vrši se na OTC tržištu (over the
counter – iza šaltera); 5) nije pod posebnim nadzorom Komisije za HoV; 6)
nije u obavezi da izveštava javnost i Komisiju za HoV o važnim
događajima, fin. izveštajima, izveštajima revizora; 7) može osnivačkim
 Društvu prestaje svojstvo javnog AD dostavljanjem dokaza Komisiji za
HoV: 1) da je skupština donela odluku o povlačenju akcija sa
organizovanog (regulisanog) tržišta, odnosno MTP ¾ većinom ukupnog
broja glasova, a odluka sadrži neopozivu izjavu da će društvo otkupiti
akcije nesaglasnih akcionara; 2) da javno AD spadne ispod 100 vlasnika
klase dužničkih HoV koje su bile predmet javne ponude, na kraju naredne
poslovne godine nakon godine u kojoj je izvršena javna ponuda. Samo
izuzetno, javnom AD može prestati to svojstvo: ako su sve akcije izdate
javnom ponudom preuzete putem ponude za preuzimanje, otkupljene u
postupku prinudne prodaje ili ostvarivanja prava na prodaju akcija
društva u skladu sa ZOPD, poništene usled statusnih promena. Kao i na
zahtev izdavaoca, uz dostavljanje drugih dokaza.
 Pretvaranje nejavnog u javno AD: ZOPD ne uređuje postupak osnivanja
javnog AD, tj. osnivanje sukcesivnim načinom. Zbog toga, ono se osniva
simultano, a zatim se pristupa uključivanju akcija na regulisano tržište
HoV, odnosno u postupku nove javne emisije putem javne ponude u
postupku povećanja osnovnog kapitala, transformiše u javno AD!!!
Odobravanjem javne emisije od Komisije za HoV, uz ispunjenje zakonskih
uslova, AD nakon sprovedenog postupka emisije i upisa u registar, postaje
javno.
 JAVNA PONUDA- počinje dostavljanjem PROSPEKTA od strane AD
(preuzimalac emisije) u službenom glasilu i dnevnom listu koji izlazi u
propisanom tiražu i distribuira se u celoj zemlji. (Poziv može za emitenta
uputiti i poslovna banka, investiciono društvo – kao punomoćnik).
 54. Osnovna svojstva stečaja
ISTORIJAT- (,,prvi veliki talas razvoja stečajnog zakonodavsta”) Počeci
razvoja se vezuju za XVI vek. Prvi stečajni zakon 1542. godine u Engleskoj.
Dva principa ustanovljena: kolektivno namirenje i ravnomerna raspodela
imovine dužnika, srazmerno potraživanjima poverilaca. (,,sledeći veliki talas
stečajnog zakonodavstva”) – nova ideja – reorganizacija stečajnog dužnika.
Bankruptcy Reform Act 1978 SAD-a, ostvaruje veliki uticaj na reformu
stečajnog zakonodavstva.
Danas dominira ideja harmonizacije stečajnih postupaka na međunarodnom
planu (npr. Evropska konvencija o nekim međunarodnim aspektima stečaja
1990. godine, Konvencija o postupku povodom insolventnosti 1995., Uredba
o stečajnom postupku EU 2000. godine, Direktiva o približavanju propisa
država članica koji se odnose na zaštitu zaposlenih u slučaju insolventnosti
njihovog poslodavca…)
IZVORI: - kod nas nakon II svetskog rata: Zakon o prinudnom poravnanju stečaju i
likvidaciji (1989), Zakon o stečajnom postupku (2009), Zakon o stečaju (2009), izmene
2014. godine.
Značajni i: Zakon o agencija za licenciranje stečajnih upravnika (2004), Zakon o
parničnom postupku, Zakon o obligacionim odnosima, podzakonski akti: Pravilnik o
utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom; Pravilnik o
osnovama i merilima za određivanje nagrade za rad i naknade troškova stečajnih
upravnika; Pravilnika o načinu sprovođenja reorganizacije UPPR-om i sadržini tog
plana, Kodeks etike st. upravnika.
POJAM – Stečaj je pravni institut kolektivnog, prinudnog, ravnomernog i
pravičnog namirenja poverilaca generalnim (opštim) izvršenjem nad
ULOGA STEČAJA – zaštita poverilaca, podizanje efikasnosti privrede,
prestanak neprofitabilnih i prezaduženih privrednih društava.
VRSTE STEČAJA: I) Prema kriterijumu ko pokreće postupak: dobrovoljni
(voljni) i prinudni (nevoljni); II) Prema kriterijumu vrste subjekta nad kojim
se sprovodi stečaj: individualni i korporativni; III) Prema kriterijumu vrste
subjekta nad kojim se sprovodi stečaj i njegove pravne prirode: trgovački i
građanski; IV) Prema kriterijumu nacionalnosti: unutrašnji i međunarodni
(sa elementom inostranosti). Izemana iz 2014. godine, Zakon o stečaju kod
međunarodnog stečaja uređuje pravilo o sedištu poslovnog interesa (centre
of main interes), na osnovu kojeg se ustanovljava nadležnost suda Srbije.
Tako, ako je centar glavnih interesa u Srbiji, tu će biti sprovođen tzv. glavni
stečajni postupak, a moguće je da se u drugoj državi sprovodi tzv. sporedni
stečajni postupak.
NAČELA – 1) načelo zaštite stečajnih poverilaca; 2) načelo jednakog
tretmana i ravnopravnosti; 3) načelo ekonomičnosti; 4) načelo sudskog
sprovođenja stečajnog postupka; 5) načelo imperativnosti i prekluzivnosti; 6)
načelo hitnosti; 7) načelo dvostepenosti; 8) načelo javnosti i informisanosti.
STEČAJNI RAZLOZI: materijalnopravni uslov! U uporednom
zakonodavstvu se iskristalisala dva sistema za određivanje stečajnih razloga:
1) metod nabrajanja (enumeracije) stečajnih razloga (nabrajanje radnji i
okolnosti koje dovode do stečaja, oformljen prvenstveno u anglosaksonskom
sistemu, danas odstupiljeno od ovog metoda); 2) metod opšteg razloga
(preovlađuje u savremenom stečajnom zakonodavstvu, formulišu se samo
pravni standardi, apstraktni izrazi) Dva najvažnija: prezaduženost i
nesposobnost za plaćanje. NAŠ ZOS – 1)trajnija nesposobnost plaćanja (. ne
 54. Organi stečajnog postupka
 ORGANI: 1) Stečajni sudija; 2) Stečajni upravnik; 3) Skupština poverilaca
i 4) Odbor poverilaca
 1) Stečajni sudija – U vreme ZOSP (2004) postojalo stečajno veće i
stečajni sudija. Zbog efikasnosti i racionalizacije postupka ZOS (2009)
ustanovio samo stečajnog sudiju. Stečajni sudija ima pravničko
obrazovanje i profesionalno (sudsko) iskustvo, ali ne i profesionalno
znanje o finansijskom poslovanju stečajnog dužnika. Stečajni sudija: 1)
odlučuje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka; 2) utvrđuje postojanje
stečajnog razloga; 3) imenuje i razrešava stečajnog upravnika; 4) odobrava
troškove stečajnog postupka i obaveze stečajne mase pre njihove isplate; 5)
određuje iznos preliminarne i konačne naknade troškova i nagrade stečajnog
upravnika; 6) odlučuje o primedbama na rad stečajnog upravnika; 7) razmatra
predlog plana reorganizacije i održava ročište za njegovo razmatranje ili ga
odbacuje; 8) potvrđuje usvajanje plana i konstatuje da plan nije usvojen; 9) donosi
rešenje o glavnoj deobi; 10) donosi druge odluke i preduzima druge radnje.
 2) Stečajni upravnik (u propisima EU obično ,,likvidator”) - centralna
ličnost stečajnog postupka, jer od njegove profesionalnosti (stručnosti,
sposobnosti i savesnosti) zavisi u značajnoj meri uspeh samog postupka.
Uloga: prvenstveno on je zakonski zastupnik stečajnog dužnika (vodi
poslove i zastupa stečajnog dužnika); prikuplja, popisuje i brine o
stečajnoj masi; prodaje imovinu stečajnog dužnika; namiruje poverioce…
Različita shvatanja o pravnoj prirodi stečajnog upravnika: 1) po jednima,
organ stečajnog dužnika (zastupnik) – zastupnik dužnika ili po nekima
Razrešenje – stečajni sudija po službenoj dužnosti ili na predlog odbora
poverilaca, ako utvrdi: 1) da ne ispunjava svoje obaveze; 2) ne poštuje
rokove predviđene zakonom; 3) postupa pristrasno u odnosu na pojedine
poverioce; 4) u drugim zakonom određenim slučajevima. (Pre toga mora da
omogući stečajnom upravniku da se izjasni). Razrešava se po službenoj
dužnosti i ako je brisan iz imenika stečajnih upravnika, a može biti razrešen
na lični zahtev.
LICENCA se izdaje licu: 1) koje je državljanin Srbije; 2) ima poslovnu
sposobnost; 3) stečeno visoko obrazovanje; 4) ima 3 godine radnog iskustva
sa visokom stručnom spremom ili na sprovođenju stečajnog postupka; 5)
položen stručni ispit za dobijanje licence; 6) dostojno poverenja za
obavljanje poslova stečajnog upravnika. Izdaje se na 3 godine, a obnavlja se
3 meseca pre isteka roka (ako upravnik ispunjava uslove za izdavanje;
priloži dokaze da je u poslednje 2 godine obavljao poslove st. upravnika ili
dr. stručne poslove; ako je savesno obavljao poslove; priloži dokaz o uplati
naknade za obnovu; izmirio sve obaveze po osnovu kazni ALSU).
Licenca može biti oduzeta- ako ALSU utvrdi da nije obavljao poslove u
skladu sa zakonom, nacionalnim standardima, kodeksom etike. Nakon
oduzimanja ili odbijanja zahteva za obnovu licence, ne može dobiti novu u
roku od 5 godina od pravnosnažnosti rešenja o oduzimanju odn. odbijanju.
ALSU – osnovana zakonom!, ima svojstvo pravnog lica, račun, sedište u
Beogradu. Po pravnoj prirodi – javna agencija, regulatorna, stručna i
specijalizovana organizacija, čiji je zadatak da utvrđuje optimalan test
znanja za lica koja konkurišu za stečajne upravnike, izdaje licencu, obnavlja
je i oduzima, daje uputstva, vodi imenik stečajnog upravnika, kontroliše
-Odgovornost za štetu i obavezno osiguranje od odgovornosti st. upravnika –
odgovornost za štetu koju učini namerno ili grubom nepažnjom učesnicima u
stečajnom postupku. Odgovara tada ličnom imovinom. Ugovor o obaveznom
osiguranju od profesionalne odgovornosti obavezan za aktivne stečajne
upravnike –najmanja osigurana suma je 30.000 EUR u dinarskoj
protivvrednosti. Na zahtev odbora poverilaca – ugovor o dodatnom
osiguranju od profesionalne odgovornosti (premija dodatnog osiguranja na
teret stečajne mase).
- Nagrada za rad i naknada troškova – konačna se utvrđuje u završnom
izveštaju, a može se odrediti i preliminarna nagrada, odn. mesečni iznos
naknade troškova.
3) Skupština poverilaca – nju čine svi stečajni poverioci, a formira se na
prvom poverilačkom ročištu. Razlučni poverioci mogu uzeti učešće samo do
visine potraživanje za koje učine verovatnim da će se pojaviti kao stečajni
poverioci. Ako broj stečajnih poverilaca nije veći od 5, onda skupština
poverilaca ima položaj odbora poverilaca.
-Prva sednica skupštine zakazuje se na predlog stečajnog upravnika ili
stečajnih poverilaca čija su potraživanja veća od 20% od ukupnog iznosa
potraživanja svih stečajnih poverilaca. Na toj sednici se bira predsednik
skupštine i članovi odbora poverilaca. Skupštine odlučuje 2/3 većinom
glasova prisutnih poverilaca, osim kada se glasa o bankrotstvu. Na skupštini
se glasa srazmerno visini potraživanja. Poveriocima čija su potraživanja
osporena u celosti i koji nisu pokrenuli parnicu u zakonom predviđenom
roku i o tome obavestili stečajnog upravnika prestaje svojstvo poverioca, a
time i članstvo u skupštini poverilaca.
4) Odbor poverilaca – organ koji skupština poverilaca bira na prvom
poverilačkom ročištu. Broj članova određuje skupština, s tim da taj broj ne
može biti veći od 9 i mora biti neparan. Članovi su stečajni poverioci.
Zaposleni ili bivši zaposleni ne mogu imati više od jednog člana.
Ne mogu biti članovi lica koja su povezana sa stečajnim dužnikom, osim
onih koja se bave davanjem kredita profesionalno.
Ukoliko se na prvom poverilačkom ročištu ne formiraju poverilački organi,
tada dužnost odbora vrši 5 poverilaca (osim povezanih lica) čija su
neobezbeđena potraživanja najveća u odnosu na ukupna potraživanja, prema
spisku formiranom za glasanje na prvom poverilačkom ročištu.
Skupština ili stečajni sudija može razrešiti člana ako ne izvršava svoje
obaveze. Ako odbor razreši člana ili član da ostavku, odbor može kooptirati
novog člana.
Predsednika odbora bira skupština. Predsedava sednicama i zakazuje ih.
Ako više od 1/2 članova zahteva saziv, mora je sazvati u roku od 15 dana. U
protivnom predlagači mogu sazvati sednicu i predložiti dnevni red.
Odluka se donosi ako je za nju glasalo više od 1/2 svih članova odbora. Ako
je jednak broj glasova, predsednikov glas je odlučujući!
Odbor poverilaca: 1) daje mišljenje stečajnom upravniku o načinu
unovčenja imovine, ukoliko se prodaja ne vrši javnim nadmetanjem, i daje
saglasnost u vezi sa radnjama od izuzetnog značaja, u skladu sa ovim
zakonom; 2) daje mišljenje o nastavljanju započetih poslova stečajnog
dužnika; 3) razmatra izveštaje stečajnog upravnika o toku stečajnog
postupka i o stanju stečajne mase; 4) daje saglasnost na završni račun
stečajnog dužnika; 5) pregleda i o svom trošku pribavlja fotokopije iz
 56. Stečajni postupak (pojam, stranke i
dr. učesnici)
POJAM – posebna vrsta građanskog sudskog vanparničnog postupka. Može
se sprovoditi u dva pravca: bankrotstvom i reorganizacijom. Shodno se
primenjuje ZPP.
-Nadležan privredni sud, u drugom stepenu Privredni apelacioni sud. Nema
prava žalbe, osim ako nije zakonom predviđeno to pravo. Nema prekida,
zastoja, vraćanja u pređašnje stanje, ponavljanja, ni revizije.
-Pokreće se na predlog ovlašćenih predlagača, a sud ga sprovodi po
službenoj dužnosti. Hitan je.
-Načelno, postoje dve faze postupka: prethodni stečajni postupak i stečajni
postupak.
-Akti: rešenja (kojima se odlučuje), zaključci (njima se nešto nalaže, odlučuje
o primedbama, utvrđuje konačna lista priznatih i osporenih potraživanja).
Protiv rešenja se može izjaviti žalba u roku od 8 dana od objave na oglasnoj
tabli, odn. dostavljanja stranci. Privredni apelacioni sud odlučuje o žalbi
najkasnije 30 dana od dana prijema žalbe.
Stečajni postupak se ne sprovodi prema: Republici Srbiji; autonomnim
pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave; fondovima ili organizacijama
obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja;
pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili
jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz
ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta odnosno budžeta
autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave; Narodnoj banci Srbije;
Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti; javnim
 STRANKE I DRUGI UČESNICI
1) Stečajni dužnik – u procesnom smislu on je stranka u stečajnom postupku,
a u materijalno-pravnom smislu lice nad čijom imovinom je otvoren stečajni
postupak. Kod nas je poznat samo stečaj nad pravnim licem (nad privrednim
društvom, bankom ili drugom finansijskom organizacijom, društvom za
osiguranje, zadrugom, udruženjem).
2) Stečajni poverilac - lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima
neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku (tzv. neprivilegovani
poverilac). POTRAŽIVANJA STEČAJNIH POVERILACA, NAKON NJIHOVOG
PRIJAVLJIVANJA SE ISPITUJU, A ISPITANJA SE SVRSTAVAJU U ISPLATNE
REDOVE.
3) Izlučni poverilac - je lice koje, na osnovu svog stvarnog ili ličnog prava,
ima pravo da traži da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase. Izlučni
poverilac nije stečajni poverilac. Stvar izlučnog poverioca ne ulazi u stečajnu
masu. Izlučni poverilac podnosi zahtev da mu se iz stečaja izluči stvar koja
ne ulazi u stečajnu masu. Stečajni upravnik je dužan da u roku od 20 dana
od dana prijema zahteva obavesti poverioca da li prihvata zahtev za
izlučenje ili odbija takav zahtev poverioca, kao i da precizira rok u kom će
omogućiti povraćaj stvari izlučnom poveriocu. Ako stečajni upravnik odbije
da izluči stvar iz stečajne mase, protiv te odluke poverilac ima pravo na
primedbu stečajnom sudiji u roku od pet dana od prijema obaveštenja od
stečajnog upravnika. Ako stečajni sudija ospori pravo na izlučenje stvari,
poverilac svoje pravo može ostvarivati u drugim sudskim postupcima.
4) Razlučni poverilac - Razlučni poverioci su poverioci koji imaju založno
5) Založni poverilac - Založni poverioci su poverioci koji imaju založno pravo
na stvarima ili pravima stečajnog dužnika o kojima se vode javne knjige ili
registri, a nemaju novčano potraživanje prema stečajnom dužniku koje je
tim založnim pravom obezbeđeno. Založni poverioci nisu stečajni poverioci i
nisu razlučni poverioci. Založni poverioci su dužni da u roku za podnošenje
prijave potraživanja obaveste sud o založnom pravu, uz dostavljanje dokaza
o postojanju založnog prava i izjave o iznosu novčanog potraživanja prema
trećem licu koje je tim pravom obezbeđeno na dan otvaranja stečajnog
postupka, čime stiču svojstvo stranke. Založni poverioci ne mogu da biraju i
da budu birani u skupštinu i odbor poverilaca.
TREĆA LICA: solidarni dužnici, jemci, garanti i
sl.______________________________________
Pokretanje postupka: predlogom, predlogom poverioca, dužnika ili
likvidacionog upravnika. Poverilac podnosi predlog za pokretanje stečajnog
postupka u slučaju: 1) postojanja trajnije nesposobnosti plaćanja, 2)
nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije i 3) ukoliko je plan
reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način (dakle ne i u
slučaju preteće nesposobnosti plaćanja i prezaduženosti). Stečajni dužnik
usled svih stečajnih razloga. Likvidacioni upravnik samo u slučaju
utvrđenom Zakonom o privrednim društvima. Shodno Zakonu o privatizaciji
(čl. 80) i Ministarstvo privrede može biti predlagač nad subjektom
privatizacije.
Prethodni stečajni postupak: Stečajni sudija u roku od 3 dana od dana
dostavljanja predloga za pokretanje stečajnog postupka donosi rešenje o
pokretanju prethodnog stečajnog postupka. Prethodni stečajni postupak
Poverioci prijavljuju potraživanje u roku određenom rešenjem o otvaranju,
a najkasnije u roku od 120 dana od dana objave oglasa o otvaranju u ,,Sl.
glasniku”. Rok je prekluzivan, pa ako se ne ispoštuje, poverilac ne može
ostvarivati svoje potraživanje u stečajnom postupku.
Redosled namirenja: Iz stečajne mase prioritetno se namiruju troškovi
stečajnog postupka, a po njihovom punom namirenju obaveze stečajne mase.
Potom se utvrđuju se sledeći isplatni redovi: 1) u prvi isplatni red spadaju
neisplaćene neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih, u iznosu minimalnih
zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka sa
kamatom od dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka i neplaćeni
doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve
godine pre otvaranja stečajnog postupka, 2) u drugi isplatni red spadaju
potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca
pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko
osiguranje zaposlenih; 3) u treći isplatni red spadaju potraživanja ostalih
stečajnih poverilaca; 4) u četvrti isplatni red spadaju potraživanja nastala
dve godine pre dana otvaranja stečajnog postupka po osnovu zajmova, kao i
drugih pravnih radnji koje u ekonomskom pogledu odgovaraju odobravanju
zajmova, u delu u kojem ti zajmovi nisu obezbeđeni, a koji su stečajnom
dužniku odobreni od strane lica povezanih sa stečajnim dužnikom, u smislu
ovog zakona, osim lica koja se u okviru svoje redovne delatnosti bave
davanjem kredita i zajmova. Potraživanja stečajnih poverilaca koji su se pre
otvaranja stečajnog postupka saglasili da budu namireni nakon punog
namirenja potraživanja jednog ili više stečajnih poverilaca, biće namireni tek
 32. REORGANIZACIJA DUŽNIKA
 U francuskom pravu se upotrebljava termin redresman (fra. Redressment
– oporavak), što ukazuje da se postupak reorganizacije sprovodi kako bi
se očuvao privredni subjekt, njegova privredna delatnost i radna mesta.
 Pod reorganizacijom se podrazumeva preuređenje stečajnog dužnika u
pogledu njegove: unutrašnje, pravnoorganizacione, upravljačke i
finansijske organizacije. Ona se zasniva na planu reorganizacije u
pisanom obliku, kojim se određuje pod kojim će uslovima potraživanja
poverilaca biti namirena.
 U našem pravu je osnovni cilj stečaja najpovoljnije namirenje poverilaca, i
to kroz: 1) reorganizaciju i 2) bankrotstvo. Plan reorganizacije ili
,,stečajni plan” je relativno nov institut uveden Zakonom o stečaju SAD
1978. godine.
 PLAN REORGANIZACIJE (STEČAJNI PLAN) se može definisati kao pravni
akt koji mogu podneti zakonom ovlašćena lica, čiju sadržinu usaglašavaju
stečajni dužnik i kvalifikovana većina njegovih poverilaca o merama
reorganizacije, čiju sadržinu utvrđuje nadležni sud.
 Usvojeni plan reorganizacije po pravnosnažnosti ima svojstvo izvršne
isprave.
 Različita mišljenja o pravnoj prirodi plana postoje: 1) po jednima,
sporazum stečajnog dužnika i kvalifikovane većine; 2) polazeći od
francuske pravne teorije, plan nije ugovorne prirode već zasnovan na
sudskoj odluci; 3) ima elemente i sporazuma kvalifikovane većine i
stečajnog dužnika, i elemente prinude kao sudske odluke, pa je plan zato
PODNOŠENJE PLANA REORGANIZACIJE I NJEGOVA SADRŽINA –Plan
reorganizacije, mogu podneti stečajni dužnik, stečajni upravnik, razlučni
poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih potraživanja u odnosu na
ukupna potraživanja prema stečajnom dužniku, stečajni poverioci koji imaju
najmanje 30% neobezbeđenih potraživanja u odnosu na ukupna potraživanja
prema stečajnom dužniku, kao i lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala
stečajnog dužnika.
Može se podneti u roku predviđenom zakonom nakon otvaranja stečaja, a
može i pre otvaranja stečajnog postupka (tzv. UPPR). Rok za podnošenje
nakon otvaranja stečaja (90 dana uz mogućnost produženja na još 60 dana,
kao i uz saglasnost odbora poverilaca na još 60 dana).
Plan reorganizacije (bilo običan bilo UPPR) mora imati posebnu, zakonom
predviđenu sadržinu. Ukoliko se ne podnese plan u propisanoj sadržini, a
radi se o neotklonjivim nedostacima, odbacuje se.
Plan sadrži: 1) kratak uvod 2) popis mera i sredstava za realizaciju plana, 3) detaljnu
listu poverilaca sa podelom na klase 4) visinu novčanih iznosa ili imovinu koja će
služiti za potpuno ili delimično namirenje 5) opis postupka prodaje imovine ako je
predviđena 6) rokove za izvršenje plana reorganizacije 7) jasno naznačenje da se
usvajanjem plana reorganizacije sva prava i obaveze poverilaca iz plana definišu
isključivo u skladu sa odredbama usvojenog plana, 8) spisak članova organa
upravljanja i iznos njihovih naknada; 9) spisak stručnjaka koji će biti angažovani i
iznos naknada za njihov rad; 10) ime nezavisnog stručnog lica 11) godišnje finansijske
izveštaje za prethodne tri godine sa mišljenjem revizora ako su bili predmet revizije;
12) finansijske projekcije, uključujući projektovani bilans uspeha, bilans stanja i
izveštaj o novčanim tokovima za period izvršenja plana reorganizacije; 13) procenu
UPPR sadrži još i: odredbu kojom se određuje da će potraživanje poverioca koje nije
obuhvaćeno odredbama plana o namirenju poverilaca biti namireno na isti način i pod
istim uslovima kao potraživanja drugih poverilaca njegove klase; 2) potpisanu izjavu
većinskih poverilaca po vrednosti potraživanja svake planom predviđene klase da su
upoznati sa sadržinom plana reorganizacije i spremni da pristupe na ročište za
glasanje o planu reorganizacije ili glasaju pisanim putem; 3) izjavu stečajnog dužnika
o verodostojnosti podataka i informacija navedenih u planu; 4) podatke o postupku
pripreme plana reorganizacije; 5) vanredni izveštaj revizora sa stanjem poslovnih
knjiga utvrđenim najkasnije 90 dana pre dana podnošenja unapred pripremljenog
plana reorganizacije sudu, sa pregledom svih potraživanja i procentualnim učešćem
svakog poverioca u odgovarajućoj klasi plana; 6) izjavu revizora ili licenciranog
stečajnog upravnika da je unapred pripremljen plan reorganizacije izvodljiv; 7) kratak
izveštaj o očekivanim bitnim događajima u poslovanju nakon dana sačinjavanja plana i
pregled obaveza čije se dospeće očekuje u narednih 90 dana, kao i načina namirenja
tih obaveza.
MERE: ZOS propisuje nabraja samo neke od mogućih mera, a ostavlja
potpunu slobodu da se predvide i druge pravno-ekonomske mere za
povoljnije namirenje poverilaca.
Odlučivanje o planu: običan plan - Stečajni sudija održava ročište za
razmatranje predloga plana reorganizacije i glasanje od strane poverilaca u
roku od 20 dana od dana podnošenja predloga plana reorganizacije. PO
UPPR-u postoji i prethodni postupak, u kome se mogu odrediti i mere
obezbeđenja.
Smatra se usvojenim na ročištu ukoliko glasa većina poverilaca u svakoj
klasi poverilaca!!! Založni poverioci ne glasaju o planu, ali se planom ne
smeju umanjiti njihova prava.
 58. LIKVIDACIJA PRIVREDNOG
 ,,Likvidacija” značajna zaDRUŠTVA
prestanak samo privrednog društva, ne i
preduzetnika.
 Osnovni izvor prava Zakon o privrednim društvima (2011). I drugi zakoni
značajni: Zakon o postupku registracije u APR; Zakon o stečaju i
likvidaciji banaka i druš. za osiguranje…
 Do likvidacije dolazi iz razloga koji nisu finansijske prirode, za razliku od
stečaja, do koga dolazi zbog insolventnosti. DAKLE OVDE DRUŠTVO NIJE
INSOLVENTNO, VEĆ IMA DOVOLJNO IMOVINE ZA NAMIRENJE SVIH
POVERILACA!!!
 U uporednom pravu postoji tri pristupa za pokretanje i sprovođenje
likvidacije: 1) pokreću je i sprovode sami vlasnici, uz nadzodnu odluku
suda (dobrovoljna); 2) likvidaciju sprovodi sud (pridnudna), 3)
ustavnovljavanje insolventnosti tokom likvidacije čini stečajni razlog i
likvidacioni upravnik podnosi predlog za otvaranje stečaja. U našem
pravu prisutna sva tri pristupa!
 Ciljevi likvidacije: da se utvrdi stanje imovine društva u likvidaciji; da se
razreše imovinski odnosi društva; da se prikupi i unovči imovina; da se
naplate sva potraživanja; da se izmire dugovanja; da se prenesu sredstva
članovima, u vidu ostatka likvidacione mase.
 DOBROVOLJNA LIKVIDACIJA- Naš ZOPD je poznaje, i moguća je: 1) ako
društvo ima dovoljno sredstava za pokriće svojih obaveza; 2) da postoji
razlog; 3) da je doneta odluka (jednoglasnost ortaka i komplementara; 2/3
RAZLOZI ZA PRINUDNU LIKVIDACIJU: Prinudna likvidacija pokreće se ako: 1) je
društvu pravnosnažnim aktom izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti, odnosno
oduzeta dozvola, licenca ili odobrenje za obavljanje određene delatnosti, a društvo ne
registruje promenu pretežne delatnosti ili ne otpočne likvidaciju u roku od 30 dana od
dana pravnosnažnosti tog akta; 2) u roku od 30 dana od dana isteka vremena na koje
je društvo osnovano društvo ne registruje produženje vremena trajanja društva ili u
istom roku ne otpočne likvidaciju; 3) ortačko društvo ostane sa jednim ortakom,
odnosno komanditno društvo ostane bez komplementara ili bez komanditora, a
društvu u roku od tri meseca ne pristupi nedostajući član ili u istom roku društvo ne
promeni pravnu formu u pravnu formu; 4) se osnovni kapital društva smanji ispod
minimalnog iznosa propisanog ovim zakonom, a društvo u roku od šest meseci ne
poveća osnovni kapital najmanje do minimalnog iznosa propisanog ovim zakonom, ili u
istom roku društvo ne promeni pravnu formu u pravnu formu; 5) društvo ne dostavi
nadležnom registru godišnje finansijske izveštaje do kraja poslovne godine za
prethodnu poslovnu godinu, odnosno ako ne dostavi početni likvidacioni bilans u
skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija; 6) je pravnosnažnom
presudom utvrđena ništavost registracije osnivanja;7) je pravnosnažnom presudom
naložen prestanak društva a društvo u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti
presude ne otpočne likvidaciju; 8) društvo ostane bez zakonskog zastupnika, a ne
registruje novog u roku od tri meseca od dana brisanja zakonskog zastupnika iz
registra privrednih subjekata; 9) društvo u likvidaciji ostane bez likvidacionog
upravnika, a ne registruje novog u roku od tri meseca od dana brisanja likvidacionog
upravnika iz registra privrednih subjekata; 10) usvojeni početni likvidacioni izveštaj
ne bude dostavljen registru privrednih subjekata
POSTUPAK –odlikuje posebna zaštita poverilaca! Obaveza zaštite
poverilaca se po ZOPD osvaruje: 1) kolektivnim obaveštenjem poverilaca –
objavom oglasa o pokretanju postupka u roku od 90 dana; 2) invidualnim
 STATUS DRUŠTVA U LIKVIDACIJI: 1) dodaje se u poslovnom imenu ,,u
likvidaciji”; 2) zadržava svojstvo pravnog lica; 3) mogu da se kod društva
kapitala obavljaju samo oni poslovi potrebni za okončanje likvidacionog
postupka; 4) zadržava svoje organe, sa umanjenim nadležnostima, s
obzirom da određene prelaze na likvidacionog upravnika; 5) zaposleni
ostaju u radnom odnosu; 6) ne dolazi do prekida postupaka; 7) pokretanje
likvidacije ne utiče na podneti predlog o stečaju; 8)nema isplate dobiti,
odn. dividende, 9) brisanjem prestaje društvo.
 LIKVIDACIONI UPRAVNIK – nema po ZOPD nekih značajnijih
ograničenja u smislu njegovog izbora, osim opštim pravila koja važe za
direktora. Može imati i više njih. Može biti i razrešen, bez obaveze
obrazloženja te odluke. Ne utvrđuje mu se zato striktno mandat.
 Likvidacioni upravnik zastupa društvo i odgovoran je za zakonitost
njegovog poslovanja. Po pravilu: 1) okončava započete poslove; 2)
sprovodi likvidaciju u smislu popisa i prodaje imovine, isplate poverilaca i
naplate potraživanja; 3) vrši druge poslove predviđene zakonom.
 Odgovoran je za poslovanje društva u postupku registracije. Ima posebne
dužnosti prema društvu.
 Ostvaruje pravo na dve naknade: 1) naknade troškova u likvidaciji; 2)
naknadu za njegov rad.
 OBUSTAVA LIKVIDACIJE: 1)društvo namirilo sve poverioce, nezavisno od
toga da li su priznata potraživanja ili osporena; 2) da nije otkazalo ugovor
o radu bilo kom zaposlenom u toku likvidacije; 3) da nije otpočelo sa
isplatama članovima. Sastavni deo odluke o likvidaciji: 1) imenovanje
zakonskog zastupnika; 2) izjava likvidacionog upravnika da su svi
 59. Ugovori u privredi (pojam,
NAZIV - specifičnosti…)
U uporednom pravu pojedini autori ih nazivaju trgovinskim poslovima,
privrednim ugovorima, trgovačkim ugovorima, ugovorima poslovnog prava,
komercijalnim ugovorima, ugovorima robnog prometa i sl. U domaćoj pravnoj teoriji
najčešći nazivi su: ugovori u privredi, privredni ugovori, ugovori robnog prometa i
poslovi robnog prometa. ZOO koristi naziv ugovori u privredi a budući GZRS privredni
ugovori.
U našem zakonodavstvu ugovori u privredi su ugovori koje preduzeća i druga pravna
lica, koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu
registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju među sobom u
obavljanju delatnosti koje čine predmet njihovog poslovonja ili su u vezi sa tim
delatnostima (ZOO, čl. 25. stav 2)
 Dva kriterijuma za pojmovno određenje trgovinskog posla u uporednom pravu:
OBJEKTIVNI (vezani za trgovinskeu delatnost) i SUBJEKTIVNI (vezani za trgovce kao
nosioce privredne delatnosti). Naš ZOO prihvata MEŠOVITI kriterijum za određivanje
pojma ugovora u privredi.
RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU GRAĐANSKOPRAVNIH I TRGOVINSKIH POSLOVA –
opšti zaključak o sve prisutnijoj ,,komercijalizaciji građanskog” odn. ,,civilizaciji
trgovinskog” prava.
Regulisanje obligacionih odnosa u uporednom pravu izvršeno na dva načina: putem
jedinstvenog režima – obuhvaćeni i građanski i trgovniski poslovi (Švajcarski zakonik o
obligacijama 1911, Italijanski građ. zakonik 1942) ili dvojakog režima – posebnim
pravnim izvorom obuhvaćeni građanskopravni a posebnim trgovinski poslovi
(Nemačka, Francuska). Naš pravni sistem prihvata jedinstven režim (ZOO).
Razlike i sličnosti građanskopravnih i trgovinskih ugovora: 1) u ekonomskim
razlozima, prvi nastali u uslovima sitne robne proizvodnje, a drugi u uslovima krupne;
2) motiv trgovinskih poslova u prometu robe i usluga na tržištu, a građanskih ne; 3)
kod trgovinskih poslova zastupljeniji društveni interes; 4) vrednost trgovinskih poslova
 60. Posebna pravila koja važe za
1) Izvori prava – Iakougovore
naše pravo u privredi
prihvata jedinstven sistem uređivanja
obligacionih odnosa, u ZOO predviđena posebna pravila koja važe samo za
ugovore u privredi. Postoje i posebni zakoni koji se odnose na određene
ugovore u privredi. Uz to, za ugovore u privredi su od značaja i dopunski
izvori: opšte i posebne uzanse, opšti uslovi poslovanja i poslovni običaju.
2) Uticaj države na zaključenje ugovora u privredi – autonomija volje kod
trgovinskih poslova izraženije ograničena imperativnim propisima radi
zaštite društvenih interesa, a oblici tih ograničenja mogu biti različiti: 1)
ponekad država nameće potrebu izdavanja dozvole (prethodne saglasnosti)
nadležnog organa za zaključenje pojedinih poslova; 2) ponekad se nameće
potreba davanja odobrenja (naknadna saglasnost), kada se ugovor
zaključuje pod odložnim uslovom; 3) ponekad potrebno da se propiše
obavezan način zaključivanja ugovora; 4) ponekad se državi ostavlja
mogućnost da diskreciono ceni ugovor sa stanovišta bezbednosti i odbrane
zemlje; 5) može da se imperativnim normama uslovi punovažnost
zaključenog ugovora njegovom prethodnom registracijom kod nadležnog
organa ili u odgovarajući registar.
3) Način zaključivanja ugovora u privredi – po pravilu, zaključivanje ugovora
u privredi podrazumeva složeniji postupak, koji obično podrazumeva: poziv
na pregovore, pregovore, sastavljanje pisma o namerama, preliminarne
sporazume, memorandum o razumevanju, ponudu, prihvat, predugovor i
zaključenje ugovora. Pregovori su prethodna faza u nastajanju ugovora. Oni ne
obavezuju! Jedino podrazumevaju odgovornost u 2 situacije (predugovorna
5) Nadležni sud ili arbitraža – sud posebne nadležnosti rešava privredne sporove.
Arbitraža karakteristična za privredne sporove.
6) Pojačana pažnja – u građanskopravnim odnosima važi pravilo poštovanja
standarda ,,ponašanja s pažnjom dobrog domaćina” (bonus pater familias), a u
privrednim sporovima ,,ponašanje s pažnjom dobrog privrednika” i ,,s pažnjom
dobrog stručnjaka”.
7) Formularni ugovori – unapred pripreljueni ugovori na formularu karakteristični za
ugovore u privredi, gde je autonomija volje u većoj meri ograničena.
8) Zatezna kamata – privredni ugovori podrazumevaju obavezu plaćanja zatezne
kamate u slučaju padanja dužnika u docnju sa izvršenjem njegove obaveze. Zatezna
kamata ima dvostruku ulogu: preventivnu i represivnu. Preventivnu jel služi kao
sredstvo pritiska na dužnika da pazi da ne zakasni sa ispunjenjem svoje novčane
obaveze, a represivnu jer služi i kao oblik naknade štete koju je pretrpeo poverilac.
Visina i način obračuna zatezne kamate regulisana je Zakonom o zateznoj kamati.
9) Obezbeđenje ugovora – Potrebno je prvenstveno razlikovati lična sredstva
obezbeđenja (jemstvo, ugovorna kazna ili odustanica) od stvarnih sredstava
obezbeđenja (hipoteka, zaloga, kapara, kaucija).
Jemstvo – kod ugovora u privredi može biti ugovorno ili zakonsko. Kod ugovornog
jemstva važi pravilo solidarnog jemstva (gde jemac ima ulogu jemca platca), a koje
omogućava poveriocu da po dospelosti glavnog duga naplati svoje potraživanje od
jemca kao solidarnog dužnika. Kod građanskopravnih poslova važi pravilo
supsidijarnog jemstva, osim ukoliko nije ugovoreno drugačije. U pogledu zaloge -
specifično je što se nedržavinska zaloga u najvećoj meri ustanovljava kod ugovora u
privredi. Takođe, zakonska zaloga (kod ugovora o prevozu, špediciji, uskladištenju)
vezuje se samo za ugovore u privredi.
10) Način izmirivanja novčanih obaveza – bezgotovinsko plaćanje dominantno kod
ugovora u privredi.
11) Fiksni ugovori – ugovori kod kojih rok za uspunjenje predstavlja bitan element
 61. Ugovor u prodaji
Ugovor o trampi – preteča ugovora o prodaji. Pojavom novca nastaje novi instrument
za razmenu dobara posredstvom novca – ugovor o prodaji. Razlika u odnosu na
trampu jeste što se kod trampe vrši razmena robe za robu, a kod prodaje – razmena
robe za novac.
U uporednom pravu, zakonodavstvu, poslovnoj praksi nema jedinstva u pogledu
naziva ugovora o prodaji. Rimsko pravo – emptio-venditio (kupovina-prodaja), u SAD –
kupoprodaja, u nemačkom pravu – kupovina, naše i italijansko pravo – prodaja, naš
zakonodavac – prodaja tj. Ugovor o prodaji.
DEFINICIJA – Ugovor o prodaji je ugovor kojim se obavezuje prodavac da prenese na
kupca svojinu prodate stvari i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da
plati cenu u novcu i preuzme stvar.
Imenovan, dvostrano-obavezan, neformalan (osim kod prodaje nepokretnosti),
teretan, komutativan (izuzetno aleatoran kod prodaje buduće robe), kauzalan, sa
trenutnim i trajnim prestacijama.
DEJSTVO UGOVORA O PRODAJI: Postoje 4 sistema u uporednom pravu – 1) sistem
stvarnopravnog dejstva prodaje (francuski i italijanski) gde zaključenjem ugovora
prenos svojine a time i prelazak rizika od propasti stvari prelazi na kupca momentom
zaključenja ugovora; 2) sistem obligacionopravnog dejstva – gde se pored ugovora
zahteva i akt predaje stvari za sticanje svojine –prihvata ga naš pravni sistem; 3)
sistem nemačkog prava – pored zaključenog ugovora koji ima obligaciono dejstvo
zahteva se i zaključenje ugovora koje ima i stvarnopravno dejstvo; 4) anglosaksonski
sistem – razlikuje sadašnju prodaju (sale) gde se pravo svojine prenosi samim
zaključenjem ugovora i tzv. buduću prodaju (contract to sale) gde se prodavac
obavezuje da će izvršiti predaju predmeta prodaje kupcu i time mu preneti i pravo
svojine.
IZVORI PRAVA – unutrašnji i međunarodni. Izvori domaćeg prava – ZOO, Zakon o
 VRSTE (MODALITETI) UGOVORA) –
1) Prema kriterijumima svojstva ugovornih strana i prirode njihove delatnosti:
građanska, trgovinska i potrošačka prodaja.
2) Prema kriterijumu sedišta ugovornih strana: domaća i međunarodna prodaja.
3) Prema kriterijumu predmeta prodaje: prodaja pokretnih stvari, nepokretnosti,
specifičan režim prodaje prodova i vazduhoplova, investicione opreme, električne
energije i dr.
4) Prema kriterijumu načina plaćanja kupovne cene – građanska prodaja,
prenumeraciona prodaja, prodaja sa obročnim otplatama cene i prodaja na kredit.
5) Prema kriterijumu njegovog predmeta – ugovor o prodaji na probu, ugovor sa
rezervom probanja, ugovor o prodaji po uzorku, ugovor o prodaji po specifikaciji.
Ugovor o prodaji na probu – prodaja pod odložnim uslovom,gde se ostavlja rok u
kome će kupac isprobati kvalitet robe koji kupuje. Ukoliko kupac nije zadovoljan
nakon probe, vraća robu prodavcu a ugovor se raskida.
Ugovor sa rezervom probanja – zaključuje se tek posle isprobavanja, jer pre toga
nema zaključenog ugovora.
Ugovor o prodaji po uzorku – predmet mora biti saobrazan uzorku. Ako isporučena
roba nije saobrazna uzorku, kupac ima obavezu da bez odlaganja obavesti prodavca o
tome. U suprotnom pada u docnju.
Ugovor o prodaji po specifikaciji – takav modalitet ugovora o prodaji gde je kupcu
dopušteno i propušteno da posle zaključenja ugovora odredi kvalitet robe koju
kupuje, tj. specifikaciju predmeta ugovora.
 BITNI ELEMENTI UGOVORA – Uobičajeno je da kod ugovora o prodaji bitni elementi
ugovora budu predmet i cena. Međutim, kod ugovora o prodaji u privredi – CENA NE
MORA BITI BITAN ELEMENT UGOVORA! U slučaju da ona nije određena, kupac će
platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u
nedostatku ove duguje razumnu cenu (čl. 462, ZOO).
Predmet ugovora – stvar (roba) kao proizvod ljudskog rada ili deo materijalne prirode
2) Količina robe – može da se ugovori između saugovarača precizno (brojem komada,
težinom, zapreminom), ili okvirno (oko, od-do, najmanje-najviše…). Ako se ugovori
okvirno dozvoljena je tolerancija od +-5%, a ako nije ugovoreno odstupanje onda je
dozvoljena tolerancija +-2%. Količina može biti određena i trgovačkim terminima –
vagon (10 tona bruto) ili cisterna (10 tona neto). Najzad, količina može biti i odrediva.
3) Kvalitet robe – podrazumeva se kakvoća robe, a nju čini skup različitih svojstva
robe. To su fizička , hemijska, tehnička, estetska i druga svojstva. Kvalitet može biti
određen na više načina. Pravilo je da saugovarači imaju slobodu u određivanju
kvaliteta. Međutim, ograničenje autonomije postoji ako imperativni propisi nalažu
određeni kvalitet (npr. životne namirnice), ili obavezni standardi za određenu robu
(npr. za tehničku robu). Određivanje kvaliteta može biti učinjeno opisom, uzorkom,
modelom, standardom, prema specifikaciji. Može biti dogovoren i ,,uobičajeni
kvalitet”, kada roba mora odgovarati svojstvima koja se u mestu prodavca redovno
traže za takvu vrstu robe, potom ,,kakva-takva” – kada se isporučuje roba bez
prebiranja ili izdvajanja, kao i po principu ,,viđeno-odobreno”, gde kupac pre
zaključenja ugovora vidi i pregleda robu i na taj način se smatra da je prihvatio viđeni
kvalitet.
Kupovna cena – mora biti izražena u novcu, pravična i ozbiljna! U našem pravu, kad je
ugovorom određeno da će cenu odrediti samo jedna strana, smatra da se cena nije ni
ugovorena, pa će važiti pravila kao u slučaju kad cena nije određena (npr. u pravu
SAD ova ugovorna klauzula je punovažna, s tim da kupac ili prodavac moraju odrediti
cenu u dobroj veri). Cena može biti određena kao fiksna ili kao promenljiva.
-Određivanje kupovne cene može biti postignuto na više načina: 1) određena od
nadležnog organa; 2) ona je odrediva kad su strane ugovornice dogovorile plaćanje
tekuće cene; 3) ona je odrediva kad je njeno određivanje povereno trećem licu, a ono
iz bilo kog razloga to ne učini, smatraće se da je ugovorena razumna cena.
Kad cena nije određena -Član 462 ZOO-a
 62. Sadržina ugovora o prodaji
Sadržinu ugovora o prodaji čine osnovna prava i obaveze prodavca i kupca. Njih, po
prirodi stvari prati i niz sporednih prava i obaveza, bilo da su ugovorene, bilo da
proizlaze iz prirode samog posla.
OBAVEZE PRODAVCA– Po ZOO osnovne obaveze: 1) predaja (isporuka) stvari; 2)
garancija da stvar (roba) nema materijalnih nedostataka; i 3) garancija da stvar
(roba) nema pravnih nedostataka. Ostale obaveze - predaja dokumenata, čuvanje
robe, obezbeđenje ambalaže, osiguranje robe, obaveštavanje i dr. Bečka konvencija
kao osnovne obaveze poznaje: 1) isporuku robe; 2) prenos svojine na robi; 3) predaja
dokumentacije koja se tiče robe.
1) Obaveza predaje (isporuke) stvari – U pravnim sistemima gde ugovor o prodaji ima
obligacionopravno dejstvo bitna je predaja stvari (isporuka), jer tek predajom prelazi
rizik sa prodavca na kupca. U Bečkoj konvenciji predviđena obaveza prenosa svojine,
ali nije uređen način njenog prenosa.
Termin ,,isporuka” se koristi zbog distancione prodaje kao dominantne kod ugovora
u privredi. Trenutak isporuke je od pravnog značaja, jer se taj momenat smatra
trenutnom izvršenja osnovne obaveze i prelaska rizika sa prodavca na kupca.
Za izvršenje osnovne obaveze prodavca kod trgovačke prodaje od značaja su: mesto,
vreme i način isporuke.
1) Mesto isporuke – kad je reč o distancionoj prodaji, mesto isporuke se obično
određuje ugovaranjem transportne klauzule. Za slučaj da ugovorne strane nisu
predvidele mesto isporuke, primenjuju se dispozitivne norme: Prvo, kad mesto
predaje nije određeno, kod građanske prodaje vrši se stavljanjem robe na
raspolaganje u mestu gde je prodavac u momentu zaključenja ugovora imao
prebivalište, odn. boravište, a kod ugovora o privredi – sedište. Drugo, ako je u
pitanju individualno određena stvar i znalo se gde se ona nalazi odn. proizvodi u
vreme zaključenja ugovora, prodavac ima obavezu da isporuči tu stvar u tom mestu.
2) Vreme isporuke – Nije takođe bitan element ugovora o prodaji, zbog čega se po
pravilu uređuje sporazumom ugovarača. Reč je o vremenskom intervalu u kome je
prodavac dužan da izvrši obavezu isporuke predmeta ugovora o prodaji. Prva,
najčešća situacija je kad su strane ugovornice odredile dan isporuke – kada se roba
isporučuje na dan određen ugvorom. Druga situacija, kad datum isporuke nije
određen, važi pravilo da će se isporuka izvršiti u razumnom roku (koji se određuje
zavisno od okolnosti svakog konkretnog slučaja). Treća situacija, kad je vreme
isporuke određeno nekim terminom iz poslovne prakse: promptno, brzo…, gde se
podrazumeva isporuka bez odlaganja a najkasnije u roku od 8 dana.
Smatraće se da je isporuke prevremena, ako je prodavac isporučio robu pre roka.
Kupac nije u obavezi da je prihvati, ali ako je prihvati smatraće se da je prodavac
izvršio obavezu, a kupac ne može zahtevati naknadnu isporuku zbog nepridržavanja
roka. Ako kupac privremenu isporuku odbije, dužan je da o tome bez odlaganja
obavesti prodavca i da na trošak prodavca čuva primljenu robu.
Isporuka se smatra zadocnelom, ako je izvršena posle roka. Tada se ostavlja pravo na
naknadu štete, a ako je reč o fiksnom roku, sledi raskid ugovora i pravo na naknadu
štete. Rok se može produžiti ili odložiti.
3) Način isporuke – predstavlja niz neophodnih radnji prodavca kako bi kupac došao u
posed stvari, ako što su: izdavanje robe, izbor ambalaže, pakovanje, predaja robe na
prevoz i dr.
Predaja može biti fizička (iz ruke u ruku) i simbolička (na posredan način – npr.
predajom dokumenata). Različit pristup predaji individualno određene stvari
(uobičajena fizička predaja) i generične stvari (obeležavanjem, izdvajanjem, predajom
prevoziocu ili otpremniku…)
U zavisnosti od vrste i sastava robe, prodavac je dužan da isporuči robu ili
neupakovanu (rinfuz) ili upakovanu u odgovarajućoj ambalaži. Pravilo je da se
obezbeđuje ambalaža, obična – koja obezbeđuje bezbedan transport robe. Moguće je
Smatra se da isporučena stvar (roba) ima materijalne nedostatke: 1) ako stvar nema
potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili promet; 2) ako stvar nema potrebna
svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac pribavlja, a koja je prodavcu izričito ili
prećutno stavljena do znanja u vreme zaključenja ugovora; 3) ako stvar nema svojstva
i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene odnosno propisane; kad stvar nije
saobrazna uzorku ili modelu, osim ako uzorak ili model nosu pokazani samo radi
obaveštenja.
Radi usaglašavanja sa Bečkom konvencijom u budući GZRS se predlaže propisivanje
materijalnih nedostataka i u slučaju: 1) kad je prodavac predao kupcu samo jedan deo
stvari, kao i veću ili manju količinu stvari; 2) kad je redao kupcu drugu stvar, a ne onu
koja je ugovorena (aliud); 3)kad stvar nije pakovana ili zaštićena na uobičajen način,
odn. način podoban da se stvar zaštiti i sačuva. Praktično, pojam nesaobraznosti bi,
shodno iznetom, obuhvatao nedostatke u: 1) kvalitetu; 2) kvantitetu; 3) isporuci aliud-
a; 4) pakovanju robe.
Saugovaračima je dopušteno da ugovorom ograniče ili potpuno isključe prodavčevu
odgovornost za materijalne nedostatke isporučene robe. Međutim, ovakav način
ugovaranja je ništav u dva slučaja: 1) ako je nedostatak bio poznat prodavcu a on o
njemu nije obavestio kupca; 2) kad je prodavac nametnuo takvu odredbu kupcu
koristeći svoj monopolski položaj.
Naš zakonodavac utvrđuje materijalne nedostatke za koje prodavac ne odgovara u
sledećim situacijama: 1) kad je reč o neznatnim nedostacima (zanemarljivi nedostaci);
2) kad su nedostaci kupcu bili poznati ili su mu mogli biti poznati, kao i oni koje bi
prosečan kupac kao brižljivo lice uobičajenim pregledom mogao opaziti (vidljivi
nedostaci); 3) ako stvar nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili promet ili
nema svojstva koja su izričito ugovorena, a kupac je to znao u momentu zaključenja
ugovora ili je to mogao znati; 4) ako se nedostaci pokažu nakon 6 meseci od predaje
stvari (skriveni nedostaci), osim ako je ugovorom dogovoren duži rok; 5) ako je roba
3) Obaveza garancije za pravna svojstva stvari – (odgovornost za evikciju). Prodavac
će snositi odgovornost ako na isporučenoj stvari postoji pravo trećeg lica koje
ograničava , umanjuje ili isključuje pravo kupca, pod uslovom da o tome kupac nije
bio obavešten, niti je pristao da preuzme stav opterećenu tim pravom.
Kad se pojavi treće lice koje polaže neko pravo na isporučenoj stvari, kupac je dužan
da o tome obavesti prodavca i pozove ga da u razumnom roku oslobodi stvar od prava
ili pretenzija trećeg lica, a ako je stvar određena po rodu onda da mu prodavac
isporuči novu stvar bez pravnih mana. Međutim, ova obaveza prodavca je od značaja
kod građanske prodaje, a ne i kod trgovačke, budući da savesno lice kod trgovačke
prodaje stiče pravo svojine na pokretnoj stvari koju pribavlja uz naknadu od
nevlasnika, a koji je stvar stavio u promet u okviru svoje delatnosti.
Sankcije zbog pravnih nedostataka - ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, a
dođe do oduzimanja stvari (potpuna evikcija), sankcija je raskid ugovora samim činom
oduzimanja. U slučaju delimične evikcije, ostavljena je kupcu mogućnost da po svom
izboru raskine ugovor ili zahteva srazmerno sniženje cene. Pravo kupca po osnovu
pravnih nedostataka prestaje nakon isteka jedne godine od saznanja za postojanje
prava trećeg lica.
OBAVEZE KUPCA - dve osnovne obaveze: 1) da plati kupovnu cenu i 2) da preuzme
stvar. Sporedne obaveze: otvaranje akreditiva, dostavljanje specifikacije, pribavljanje
transportnih sredstava i dr. Bečkom konvencijom su regulisane dve osnovne obaveze
kupca: 1) da isplati cenu; 2) da preuzme isporuku robe.
1) Obaveza plaćanja kupovne cene – obaveza plaćanja u vreme i na mestu kako je to
određeno ugovorom. Kupac je dužan da plati cenu u času i u mestu u kome se vrši
predaja stvari, što je po pravilu sedište prodavca. Na taj način se mesto predaje stvari
i mesto plaćanja cene podudaraju. Na taj način se mesto predaje stvari i mesto
plaćanja cene podudaraju (u mestu sedišta prodavca). Modalitet plaćanja može biti:
pre isporuke robe, posle isporuke robe, na rate i dr.
DEFINICIJA
63. Transportne klauzule
- skraćeni i uobičajeni trgovinski termini, kojima se sa malo
reči precizira čitav niz prava i obaveza između prodavca i kupca, a naročito:
momenat i način isporuke stvari, momenat prelaska rizika i momenat
prelaska troškova sa prodavca na kupca. (Reguliše se i niz drugih odnosa:
pribavljanje transportnih dozvola, dozvola za uvoz-izvoz, uverenje o poreklu
robe i druge isprave, osiguranje, ambalaža, porezi, taksle i sl.).
Najpoznatije transportne klauzule su INCOTERMS (International
Commercial Terms) – Međunarodne trgovinske komore u Parizu. Izrađene
još 1936. godine, a izmene: 1953., 1967., 1980., 1990., 2000. i 2010).
Revizije iz 1990. i 2000. obuhvatile praksu širenja slobodnih carinskih zona,
pojačani interes za korišćenje elektronske komunikacije u vršenju poslovnih
transakcija, kao i promene koje su nastale u poslovnoj praksi u vezi sa
prevozom robe. Poslednja revizija iz 2010. godine (važeća engleska verzija),
nastavila je sa širenjem slobodnih carinskih zona, veće korišćenje
elektronskih komunikacija u poslovnim transakcijama, povećanu brigu za
bezbednost u kretanju robe, promenu u delatnostima tranporta kao i
njihovo preispitivanje na svakih 10 godina. Ažurirana su pravila koja se
odnose na ,,isporučeno” tako što ukupan broj pravila se sa 13 smanjuje na
11, i nudi nednostavniji i jasniji prikaz svih pravila.
Glavna odlika Incoterms 2010 je u dva nova pravila, koja se mogu koristiti
nezavisno od dogovorenog načina transporta: 1) isporučeno na terminalu
(DAT) i 2) isporučeno u mestu (DAP), koja su zamenila 4 pravila iz
Incoterms-a 2000. godine (DAF, DES, DEQ, DDU).
Klasifikacija Incoterms 2010. pravila je postavljena u dve grupe: 1) pravila
Polazeći od kriterijuma obima obaveza prodavca, sve transportne klauzule se
klasifikuju u 4 grupe: E, F, C i D (počev od najmanjeg broja obaveza prodavca (E) do
najviše obaveza (D).
Transportne klauzule se odnose samo na ugovor o prodaji, ne i na ugovor o prevozu.
Cilj INCOTERMS-a je da obezbede jednoobrazno tumačenje trgovinskih termina koji
se najčešće koriste u međunarodnoj praksi.
INCOTERMS pravila su dispozitivne pravne prirode. U poslovnoj praksi imaju najširu
upotrebu.
U međunarodnoj trgovini prema mestu isporuke razlikujemo sledeće vrste
klauzula:1) klauzule za isporuku u mestu; 2) klauzule za isporuku uz otpremu; 3)
klauzule za isporuku u mestu opredeljenja (ugovor o prispeću).
A) Klauzule za isporuku u mestu (grupa E-polazak) – EXW franko fabrika-pogon,
skladište, (…ugovoreno mesto). Ovde prodavac ima obavezu da stavi na raspolaganje
robu kupcu na označenom mestu, a kupac je dužan da obezbedi prevozno sredstvo i
da odveze robu. Stavljanjem robe na raspolaganje prodavac je izvršio predaju i od tog
trenutka rizik prelazi na kupca.
B) Klauzule za isporuku uz otpremu (grupa F – glavni prevoz nije plaćen)
1) FCA- Franko prevoznik i ugovoreno mesto otpreme – prevoznik je svako lice koje je
imenovao kupac. Prodavac isporučuje robu ocarinjenu za izvoz na ugovorenom mestu
prevoziocu. Kupac je dužan da preuzme robu, plati cenu i na svoj rizik i trošak pribavi
uvoznu dozvolu i druga odobrenja, obavi carinske formalnosti za uvoz robe i da o
svom trošku ugovori prevoz robe.
2) FAS – Franko uz bok broda i ugovorena otpremna luka – prodavac ima obavezu da
na mesto koje je kupac označio i u ugovoreno vreme dopremi robu uz bok broda, pod
čekrk (na dohvat dizalice), bez obaveze da je utovari u brod. Rizik prelazi sa prodavca
na kupca u momentu dopreme (postavljanja) robe uz bok broda, o čemu mora da
obavesti kupca.
3) FOB – Franko brod i ugovorena otpremna luka – prodavac obavezan da robu
2) CFR – Klauzula cena sa vozarinom i ugovorena luka opredeljenja – ima
istu sadržinu kao i CIF, samo prodavac nema obavezu da plati osiguranje
robe.
3) CPT – Klauzula vozarina plaćena do…i mesto opredeljenja – koristi se kod
svih vrsta prevoza, pa i kontejnerskih. Prodavac je izvršio svoju obavezu
isporuke u trenutku kada je dopremio robu u mesto opredeljenja u
ugovorenom roku i predao je prvom prevozniku. Kad je reč o izvoznoj
prodaji, na prodavcu je da snosi sve troškove za izvoz i da o izvršenoj
isporuci obavesti kupca, jer od tog trenutka rizik i svi troškovi koji slede
padaju na njegov teret.
4) CIP – Klauzula vozarina i osiguranje plaćeni do mesta opredeljenja –
specifično za ovu klauzulu je što prodavac pored plaćanja vozarine vrši i
osiguranje robe za vreme prevoza.
C) Klauzule koje regulišu ugovor o prispeću (grupa D – prispeće)

1) DAF- isporučeno na granici (…ugovoreno mesto); 2) DES – isporučeno

franko brod (…ugovorena odredišna luka); 3) DEQ – isporučeno franko
obala (…ugovorena odredišna luka), 4) DDU – isporučeno neocarinjeno (…
ugovoreno mesto opredeljenja) i 5) DDP – isporučeno ocarinjeno (…
ugovoreno mesto opredeljenja).
U klauzulama D , prodavac odgovoran za prispeće robe u dogovoreno
odredišno mesto ili tačku na granici sa zemljom uvoza. Možda najnačajnija
u pomorskom saobraćaju je klauzula DES – prodavac neocarinjenu robu
isporučuje kupcu na palubi broda u mestu opredeljenja i do tog trenutka
snosi rizik i sve troškove u vezi robe. Momenat prelaska rizika je kada
U
64. Docnja prodavca i docnja kupca
docnju može pasti i prodavac i kupac, s tim da obe strane mogu pasti i u dužničku i
u poverilačku docnju. Oni mogu da zapadnu u docnju ako ne izvrše svoje obaveze na
vreme iz ugovora o prodaji.
Dužnička docnja (mora debitoris) i poverilačka docnja (mora creditoris) ne mogu da
nastupe istovremeno, ali se mogu međusobno smenjivati. Zbog docnje prodavca ili
kupca dolazi do povrede obligacije, i ona je najčešći uzrok njene povrede.
Docnja prodavca – prodavac može da zapadne u docnju sa isporukom robe kupcu
(dužnička docnja) i sa prijmom kupovne cene (poverilačka docnja). On pada u
dužničku docnju ako na vreme ne isporuči robu kupcu. Kašnjenje prodavca u
izvršenju obaveze isporuke robe daje kupcu dva prava: 1) da traži ispunjenje i
naknadu štete; ili 2) da traži raskid ugovora i naknadu štete. Primarno je da zahteva
ispunjenje, odn. da ostavi dodatni rok za ispunjenje a tek potom izjavi raskid.
Međutim, može odmah da raskine ugovor ukoliko: 1) iz ponašanja prodavca proizlazi
da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadno ostavljenom roku; 2) ako je reč o
fiksnom ugovoru. Nakon raskida kupac ima pravo na naknadu štete. Kupac se može
koristiti i pravnim institutom ,,kupovine radi pokrića”, pod uslovom da je predmet
ugovora generična stvar i da ova kupovina treba da se izvrši u razumnom roku i na
razuman način.
Kad prodavac kasni sa prijemom cene, pada u poverilačku docnju, do koje dolazi kad
prodavac bez opravdanog razloga odbije da primi cenu. U tom slučaju kupac ima
pravo da cenu deponuje kod suda ili drugog ovlašćenog organa, kao i da traži
naknadu štete.
Posledice docnje prodavca – nakon njegove docnje prelazi na njega rizik slučajne
propasti stvari, nakon njegove poverilačke docnje sa prijemom cene prestaje docnja
dužnika sa plaćanjem cene, a od tog dana prestaje teći i kamata; docnja prodavca
zahteva naknadu štete kupcu i troškove vezane za čuvanje robe.
Docnja kupca – kupac može da padne u docnju sa plaćanjem cene (dužnička docnja) i
 65. Garancija za ispravno
funkcionisanje prodate tehničke robe
 OPŠTA RAZMATRANJA - Ovaj vid garancije se razvio iz pravnog instituta
odgovornosti za materijalne nedostatke. Inače, vezuje se samo za posebne stvari –
tehničku robu!
Tehnička roba je složena stvar, odn. Uređaj industrijske proizvodnjetrajnije prirode
(npr. aparati za domaćinstvo, kompjuteri) za čiji rad je neophodna električna energija,
drugo sredstvo napajanja (npr. baterija ili akumulator) ili motor na unutrašnje
sagorevanje. U Jednoobraznom trgovinskom zakoniku SAD se pominje kao izričita
(eksplicitna) garancija (express warranties), koja se odnosi na kvalitet, stanje i
karakteristike stvari, uključujući i njene performanse (tehničke karakteristike), odn.
da će proizvod ispunjavati određene standarde ili funkcionisati na određeni način.
U većini razvijenih industrijskih zemalja nastala je na osnovu dobrovoljnosti, a u
zemljama u razvoju i bivšim socijalističkim zemljama kao obavezna. (npr. u SFRJ
naredba iz 1959. i Osnovni zakon o prometu robe iz 1967, potom Zakon o
jugoslovenskim standardima i normama kvaliteta iz 1974).
Danas su odredbe o garanciji uređene Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom
o zaštiti potrošača.
 Prema Zakonu o zaštiti potrošača, polazeći od rešenja iz Direktive 1999/44 (o
potrošačkom ugovoru o prodaji i garancijama), pod garancijom se podrazumeva
obećanje trgovca (prodavca) ili proizvođača dato potrošaču da će mu vratiti plaćeni
iznos, popraviti ili zameniti stvar koja nije saobrazna opisu iz garantnog lista ili
oglasa objavljenog pre ili u vreme zaključenja ugovora o prodaji (dobrovoljna
garancija).
Garancija traje onoliko koliko je to određeno u garantnom listu ili u javnom obećanju.
Dok se ugovorna garancija može odnositi i na pojedine sastavne delove tehničke
robe, dotle se odgovornost za nesaobraznost tiče prodate robe kao celine.
POJAM – Garancija za ispravno funkcionisanje tehničke robe predstavlja posebnu
vrstu materijalne odgovornosti garanta (subjektivna odgovornost) za slučaj
neispravnog funkcionisanja tehničke robe u roku trajanja garantnog roka, pod
uslovom da je proizvod pravilno čuvan i upotrebljavan!
Prema Zakonu o zaštiti potrošača, garancija je svaka izjava kojom njen davalac daje
obećanje u vezi sa robom, i pravno je obavezujuća pod uslovima datim u izjavi, kao i
oglašavanju u vezi sa robom. Ukoliko pod terminom ,,garancija” potrošač ne stiče više
prava nego što ima po Zakonu o zaštiti potrošača, vrši zloupotrebu tog termina.
PRAVNI OSNOV NASTANKA GARANCIJE – jednostrana izjava volje u garantnom listu
ili ugovor.
VRSTE: 1) dobrovoljna i obavezna (kod dobrovoljne proizvođač, po pravilu, iz
konkurentskih razloga izdaje garantni list kojim sebe obavezuje da snosi posledice po
osnovu neispravnog funkcionisanja prodate tehničke robe, pod uslovom da se
neispravnost pojavi u garantnom roku).
Značaj dobrovoljne garancije, u okvirima ekonomske analize prava, objašnjava se
putem tzv. signalne teorije –kupac ne može na prvi pogled da prepozna kvalitet robe,
zbog čega je proizvođaču važno da visok kvalitet svog proizvoda signalizira kupcima,
jer u protivnom oni neće biti spremni da plate višu cenu za takve tehničke proizvode.
Subjekt odgovornosti je garant. Status garanta imaju kod nas: PROIZVOĐAČ,
PRODAVAC, UVOZNIK I ZASTUPNIK STRANE FIRME. Po ZOO-u, podjednako
odgovorni i proizvođač i prodavac.
GARANTNI LIST – pisana isprava koju izdaje garant uz tehničku robu i koju kupac
dobija prilikom kupovine, a kojom se garantuje njeno ispravno funkcionisanje u
datom garantnom roku, uz preuzimanje obaveze za slučaj da neispravno funkcioniše
u tom roku. Po Zakonu o zaštiti potrošača on može biti i u elektronskom obliku, odn.
drugom trajnom nosaču zapisa, ako se potrošač sa tim saglasi. On služi kao dokazno
sredstvo o postojanju garancije.
 Osim garantnog lista, tehničku robu prati i druga odgovarajuća TEHNIČKA
DOKUMENTACIJA: tehničko uputstvo, uputstvo za upotrebu, atest i izveštaj o
ispitivanju koji se smatra sastavnim delom atesta, deklaracija i spisak servisera.
 Garantovani slučaj – nedostatak koji mora biti u vezi sa radom odn.
funkcionisanjem prodate tehničke robe, a od čije pojave zavisi da li će postojati
odgovornost po osnovu garancije. On se može pojaviti u različitim oblicima: 1)
prestanak funkcionisanja (potpun ili delimičan), 2) funkcionisanje suprotno
tehničkim pravilima (pogrešno funkcionisanje), 3) pravilno funkcionisanje ali ispod
predviđenog kapaciteta (podbacivanje u funkcionisanju).
 Garantni rok - vremenski interval u kojem garant odgovara za ispravno
funkcionisanje tehničke robe ukoliko nastupi garantovani slučaj. Dužina garantnog
roka se može odrediti putem vremenskog intervala ili njegovom kombinacijom sa
nekom jedinicom mere (npr. broj pređenih kilometara). Za njegov početak uzimaju
se tri momenta: datum proizvodnje, datim prodaje ili datum puštanja stvari u rad.
Obično je u pitanju momenat prodaje.
 SADRŽINA GARANCIJE – prava i obaveze garanta i kupca. U našem pravu, kupac
može da po osnovu garancije zahteva od podavca, odn. proizvođača popravku ili
zamenu stvari u toku garantnog roka, nezavisno od toga kad se nedostatak u
funkcionisanju tehničke robe pojavio. Uz to, on ima pravo na naknadu štete.
Takođe, kupcu pripada pravo da proizvođač, odn. prodavac o svom trošku prenese
stvar od mesta gde treba da se izvrši njena popravka, odn. zamena, kao i d tu stvar
vrati natrag kupcu. Ako prodavac ne izvrši popravku ili zamenu u razumnom roku,
naš zakonodavac daje kupcu sledeća prava: da traži raskid ugovora ili da traži
sniženje cene i naknadu štete.
 Prema ZOO, prava kupca prema proizvođaču po osnovu garantnog lista gase se po
isteku jedne godine računajući od dana kada je tražio popravku ili zamenu.
 Po Zakonu o zaštiti potrošača (reklamacija) - Prodavac je dužan da bez odlaganja, a
 66. Odgovornost proizvođača stvari sa

nedostatkom
Krajem XX veka posebna pažnja se posvećuje odgovornosti proizvođača stvari sa
nedostatkom, jer se uviđa da je krajnja karika u lancu ,,proizvođač – prodavac –
kupac” najslabija. U SAD-u poznat termin – podrazumevajuće garancije (implied
warranties), koje se izvode iz samog zakona.
Na nivou EU doneta Direktiva o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom
(1985), izmenjena 1999. Pre donošenja ove direktive za štetu koju stvar sa
nedostatkom prouzrokuje odgovaralo se po osnovu krivice, a direktiva je uvela
objektivnu odgovornost. Takođe, njome je i definisan proizvod kao ,,industrijski
napravljena pokretna stvar, koja može biti inkorporisana u drugu, pokretnu ili
nepokretnu stvar”. Pod pojmom proizvoda ne smatraju se stvari koje proizvođač nije
namenio prodaji ili drugom vidu komercijalnog iskorišćavanja, niti ih je proizveo ili
distribuirao u okvirima svoje redovne delatnosti.
Odgovornost proizvođača stvari sa nedostatkom postavlja posebnu vrstu materijalne
odgovornosti, koja ne dira u ugovornu, niti u neugovornu odgovornost. Do donošenja
Zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (2005), koji je preuzeo
sadržinu pomenute Direktive EU, odgovornost za štetu koju bi kupljena stvar
prouzrokovala kupcu po njenom preuzimanju, padala je na teret prodavca. Proizvođač
nije bio obuhvaćen ovim sistemom odgovornosti. Međutim, naš zakonodavac je
nastavio da prati korak sa regulativom o odgovornosti proizvođača stvari sa
nedostatkom kroz Zakon o zaštiti potrošača (2010), nakon čijeg donošenja je prestao
da važi Zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (2005).
Sada važećim Zakonom o zaštiti potrošača (2014) se pod PROIZVOĐAČEM podvode,
osim proizvođača, i lica: 1) uvoznik koji uvozi gotove proizvode, robu, sirovine i
sastavne delove u Srbiju radi prodaje, zakupa, lizinga ili druge vrste prometa; 2)
prodavac koji se predstavlja kao proizvođač stavljanjem svog naziva, zaštitnog znaka
Stvar sa nedostatkom može da prouzrokuje štetu, koja može da se ogleda u sledećim
posledicama: smrt ili telesna povreda fizičkog lica, uništenje ili oštećenje nekog dela
imovine koji oštećeni obično koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju.
 Za štetu odgovara proizvođač, nezavisno od toga da li je znao za nedostatak
(objektivna odgovornost). Ako je proizvod uvezen, odgovara uvoznik. Međutim,
umesto proizvođača umesto proizvođača odgovaraće prodavac, ako se predstavlja kao
proizvođač, tako što stavlja svoje ime i zaštitni znak ili drugi svoj obeležavajući znak
na proizvod koji prodaje. Prodavac će odgovarati i u sledeća dva slučaja: 1) ako
proizvod ne sadrži podatke o proizvođaču, osim ako u razumnom roku ne obavesti
oštećenog o pravom identitetu proizvođača, odnosno lica od koga je nabavio proizvod
i 2) ako uvezeni proizvod ne sadrži podatke o uvozniku, nezavisno od toga što
proizvod sadrži podatke o proizvođaču
Odgovornost proizvođača za štetu od proizvoda sa nedostatkom ne može se
ugovorom ograničiti niti isključiti. Ako je više lica odgovorno za štetu od proizvoda sa
nedostatkom, njihova odgovornost je solidarna. Međutim, ako je nastanku štete samo
delimično doprinelo treće lice, isključivo je odgovoran proizvođač.
Potrošač može da ostvari naknadu pretrpljene štete pod uslovom da dokaže: 1) da je
pretrpeo štetu, 2) da proizvod ima nedostatak i 3) da postoji uzročna veza između tog
nedostatka na proizvodu i pretrpljene štete. Oštećeni ima pravo i na naknadu
neimovinske štete, ali po opštim pravilima o odgovornosti za tu vrstu pretrpljene
štete.
OSLOBAĐANJE PROIZVOĐAČA OD ODGOVORNOSTI, pod uslovom da dokaže: 1) da
nije stavio proizvod u promet; 2) da nedostatak nije postojao u vreme kad je stavio
proizvod u promet ili da se pojavio kasnije; 3) da nije proizveo proizvod namenjen
prodaji ili drugoj vrsti stavljanja u promet i da proizvod nije proizveden u okviru
njegove delatnosti; 4) da je nedostatak nastao usled usaglašavanja svojstava
proizvoda sa obavezujućim propisima donetim od strane nadležnog organa.
 67. Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji
Ovaj ugovor vodi poreklo iz poslovne prakse, krajem XIX veka u SAD-u, u sektoru
prodaje automobila. Propisima protiv monopola iz 1980. zabranjivano proizvođačima
da neposredno prodaju svoje automobile kupcima, pa su zbog toga bili prinuđeni da se
obrate nezavisnim trgovcima, ko su imali dva zadatka – plasman i prodaju automobila.
NAZIV – nejedinstven: ugovor o trgovačkoj licenci (Francuska, Ruska Federacija),
ugovor o koncesiji prodaje (Belgija); ugovor o isključivom zastupanju i ugovor o
isključivoj prodaji (Švajcarska); ugovor o trgovačkoj koncesiji (Nemačka); “isključiva
prodaja” i izraz “koncesija prodaje” (Italija). U pravu Evropske unije upotrebljavaju se
izrazi: ugovori o ekskluzivnoj distribuciji (exclusive distribution agreements) i ugovori
o ekskluzivnoj kupovini (exclusive purchasing agreements).
POJAM – Ugovor kojim se snabdevač (proizvođač, trgovac na veliko, izvoznik)
obavezuje da isporučuje robu isključivo distributeru na ugovorom određenoj teritoriji,
a distributer se obavezuje da organizuje plasman i prodaju (distribuciju) te robe na
ugovorenoj teritoriji, da ne trguje konkurentskom robom i, po pravilu, da će kupovati
robu samo od snabdevača. Rizik prodaje ugovorenih proizvoda prenosi se na
distributera.
Zbog dugotrajnosti i kontinuiranog odnosa pojedini autori ga kvalifikuju kao ,,ugovor
o poslovnoj saradnji”. Međutim, ti odnosi poslovne saradnje nisu ,,ravnopravni”, jer je
distributer u podređenom položaju u odnosu na snabdevača. Distributer nije u prilici
da samostalno utvrđuje način komercijalizacije (plasman i pro-daju) ugovorene robe
koju proizvodi snabdevač, jer snabdevač zadržava pravo da obez-bedi optimum
distributivne mreže za svoje proizvode.
Karakteristike ovog ugovora: (1) generalni ugovori kojima se distributer obavezuje
da, (2) periodično kupuje (od snabdevača i prodaje kupcima) robu u svoje ime i na svoj
rizik od snabdevača, (3) u čiju je distribu-tivnu mrežu uključen, (4) pri čemu
distributer zaradu ostvaruje od razlike između pro-dajne i kupovne cene (od trgovačke
FORMA – nije zakonski regulisan, osim u Belgiji i Rusiji koji nalažu pisanu formu. I
zahtevi poslovne prakse zahtevaju pisanu formu.
SVOJSTVA –neimenovani, dvostrano obavezan, teretan, ugovor građanskog,
poslovnog i međunarodno poslovnog prava, sa trajnim prestacijama.
IZVORI: Belgija – Zakon o jednostranom raskidu ugovora o ekskluzivnoj koncesiji
zaključenih na neodređeno vreme (1961), izmenama promenio naziv u Zakon o
jednostranom raskidu ugovora o konceciji prodaje (1971). Ruska federacija – uredila
trgovačku koncesiju u okviru drugog dela Građanskog zakonika Ruske Federacije.
U našem pravu predlaže se njegovo regulisanje u budućem Građanskom zakoniku
Srbije. Danas se pominje u okviru Zakona o zaštiti konkurencije u kontekstu
vertikalnih sporazuma, ali ga sadržinski ovaj zakon je reguliše.
Na međunarodnom planu Međunarodna trgovinska komora u Parizu donela je Model
ugovora o isključivoj distribuciji, a u okviru EU regulisan propisima o pravu
konkurencije.
PRAVNA PRIRODA -Njegovu prirodu određuje “trgovačka praksa, tipične klauzule,
formularni ugovori i standardizovani opšti uslovi poslovanja”.
Ugovori o distribuciji jesu generalni ugovori za buduće prodajne ugovore, ali sami po
pravilu nisu titulus za prenos prava svojine, te se ne mogu smatrati podvrstom
ugovora o prodaji. Iako ima sličnosti sa prodajom, ugovorom o delu, komisionu,
franšizingu, ipak se kvalifikuje u ,,sui generis ugovore”, uz konstataciju da je u
izvesnom smislu i mešovit ugovor, jer sadrži elemente imenovanih ugovora
(kupoprodaje, agencije, ugovora o radu i dr.).
Ugovor o ekskluzivnoj distribucije se u praksi realizuje na osnovu okvirnog
sporazuma i individualnih ugovora. Dok se okvirnim sporazumom određuju samo bitni
elementi budućeg individualnog ugovora (bez preciziranja načina i drugih detalja
ispunjenja konkretne obaveze), dotle zaključenjem individualnog ugovora
saugovarači regulišu svaku isporuku posebno. Međutim, u praksi se po pravilu ne
zaključuju posebni ugovori, već se to čini narudžbenicama distributera ili na neki
Osnovna razlika između ugovora o ekskluzivnoj distribuciji i ugovora o trgovinskom
zastupanju ogleda se u načinu nastupanja u pravnom prometu, jer distri-buter
nastupa u svoje ime i za svoj račun, a trgovinski zastupnik u evropsko-kontinentalnom
pravu u ime i za račun zastupanog .
Sličnost sa ugovorom o koncesiji je sledeća: naziv stranaka –koncedent i koncesionar,
povlašćen odnos među strankama, trajni odnos saradnje se uspostavlja, zaključuju se
na duži rok. Razlike se sastoje u ovome: 1) ugovor o trgovačkoj koncesiji je isključivo
pravni posao privatnog i poslovnog prava, koji ne pretpostavlja nikakve dozvole ili
odobrenja javnih vlasti, dok ugovor o koncesiji zadire značajnim delom u domen
javnog prava; 2) ugovor o trgovačkoj koncesiji uvek pretpostavlja “ekskluzivitet” kao
bitan element ugovora, dok kod klasičnog ugovora o koncesiji, ekskluzivitet je bitan
element ugovora, a kod savremenog ugovora o koncesiji ekskluzivitet može biti
jednostrano dat od koncedenta ili ugovoren; 3) kod ugovora o trgovačkoj koncesiji
ekskluzivitet daje jedan privatnopravni subjekt drugom privatnopravnom subjektu, a
kod ugovora o koncesiji ekskluzivitet daje javnopravni subjekt nekom
privatnopravnom subjektu; 4) ugovor o koncesiji se uvek zaključuje između
javnopravnog i privatnopravnog subjekata, a ugovor o trgovačkoj koncesiji isključivo
između dva privatnopravna subjekta; 5) razlike između dva predmetna ugovora
postoje i u njihovom predmetu, jer ugovor o koncesiji uvek ima za predmet neko
dobro u državnoj svojini, javno dobro, dobro u opštoj upotrebi ili delatnost od javnog
intere-sa, a ugovor o trgovačkoj koncesiji plasman i prodaju neke robe, njeno
servisiranje i održavanje; 6) kod ugovora o konceciji koncesionar ne postaje vlasnik
na ustupljenoj stvari; ugovor o koncesiji se realizuje u okvirima ,,koncesionog
preduzeća” a ugovor o trgovačkoj koncesiji uz pomoć ,,distributivnog preduzeća”.
SADRŽINA UGOVORA: Osnovne obaveze snabdevača: isporuka određene ili odredive
robe; prenošenje svojine na distributera na isporučenoj robi; is-poruka robe u
ugovorom predviđenim količinama i vremenskim intervalima; zabrana prodaje na
 68. Ugovor o posredovanju
 Koreni posredovanja potiču još od starog veka. Srpski građanski zakonik (1844) ga
poznavao kao ,,ugovor o mešetarenju” a Trgovački zakonik (1860) kao ugovor o
posredovanju.
DEFINICIJA - ugovor kojim se posrednik obavezuje nalogodavcu da će nastojati da
nađe i da ga dovede u vezu sa licem koje bi s njim pregovaralo o zaključenju
određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako
taj ugovor bude zaključen.
UGOVORNE STRANE – posrednik (mešetar) i nalogodavac. Posredovanjem može da
se bavi svako fizičko ili pravno lice koje je registrovano za posredničku delatnost.
Npr. prema Zakonu o tržištu kapitala – berzanski posrednici: brokersko-dilerska
društva i ovlašćene banke.
BITNI ELEMENTI UGOVORA – predmet i naknada (provizija). Predmet je
posrednička usluga, a ogleda se u obavezi posrednika u pronalaženju i povezivanju
nalogodavca i trećeg lica radi pregovaranja u cilju zaključenja ugovora. On pronalazi
lica za nalogodavca, ali ne garantuje da će ugovor između njih i biti zaključen.
Ukoliko to jemči – provizija je veća.
Za zaključenje ovog ugovora dovoljno je da posrednik ne odbije nalog, jer se
profesionalno bavi poslovima posredovanja, pa ćutanje se smatra saglašavanjem. NE
ZAHTEVA SE POSEBNA FORMA.
KARAKTERISTIKE - ugovor o uslugama, imenovan, neformalan, dvostrano obavezan,
teretan, komutativan, trajan ili trenutan, kauzalan, mešovit, jer sadrži i elemente
drugih ugovora (ugovora o nalogu, ugovora o delu). Elementi ugovora o delu se
ogledaju u obavezi posrednika da za nalogodavca obavi određene faktičke radnje, npr.
da upozna treće lice sa robom koju nalogodavac želi da kupi ili proda. A ukoliko je
posrednik dobio ovlašćenje da preduzme i određe-ne pravne radnje za račun
nalogodavca, on ih mora izvršiti saglasno pravilima o mandatu ili nalogu.
RAZLIKE U ODNOSU NA UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU – posrednik
 IZVORI: Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o osiguranju, Zakon o tržištu
kapitala i dr.
 (SADRŽINA) OBAVEZE POSREDNIKA SU:
1) OBAVEZA PRONALAŽENJA I DOVOĐENJA U VEZU – posrednik ne jemči da će
ugovor između nalogodavca i trećeg biti zaključen. Posrednik dužan da istupa s
pažnjom dobrog privrednika. Nalogodavac može opozvati nalog kad o nađe za
potrebno, osim ako se tog prava odrekao i da to ne čini protivno načelu savesnosti. U
suprotnom duguje naknadu štete.
2) OBAVEZA OBAVEŠTAVANJA – posrednik dužan da svog nalogodavca obaveštava o
svim okolnostima koje su od značaja za zaključenje nameravanog posla koje su mu
poznate ili morale biti poznate (o stanju na tržištu, kretanju cena, potencijalnim
partnerima i dr). Obaveštenje treba da doprinese pronalaženju najpovoljnijeg
partnera za nalogodavca.
3) OBAVEZA ZAŠTITE INTERESA KLIJENTA – posrednik mora posredovati objektivno
i nepristrasno, kao i da se stara o interesima obeju strana. On je posrednik i za jednu
i za drugu stranu.
4) OBAVEZA VOĐENJA POSREDNČKOG DNEVNIKA – 1) dužan da vodi posrednički
dnevnik i 2) da izdaje posrednički list.
5) OBAVEZA IZDAVANJA POSREDNIČKOG LISTA (izvod iz posredničkog dnevnika –
zaključnica) i dr. obaveze koje proizlaze iz prirode samog posla: obaveza čuvanja
poslovne tajke, obaveza vraćanja uzorka i dr.
OBAVEZE NALOGODAVCA:
1) OBAVEZA PLAĆANJA NAKNADE – plaćanje provizije (naknade) za izvršenu uslugu.
Po ZOO-u ova obaveza dospeva u trenutku kad je zaključen punovažan ugovor između
nalogodavca i trećeg, osim ako drugačije nije ugovoreno. U stranom zakonodavstvu
prisutna i drugačija rešenja: - plaćanje 1) u momentu povezivanja; 2) u momentu
zaključivanja ugovora između nalogodavca i trećeg; 3) kad je taj ugovor izvršen.
Naknada može biti određena ugovorom, tarifom i sl. Ako nije određena, određuje je
 69. Ugovor o trgovinskom zastupanju
Razvio se iz ugovora o punomoćstvu, a nastao je i razvio se u drugoj polovini XIX
veka, sa jačanjem prometa robe i usluga. Smatra se da je ovaj ugovor relativno
novijeg datuma. Poznat i kao UGOVOR O AGENTURI.
DEFINICIJA - ugovor kojim se zastupnik obavezuje da se stalno stara da treća lica
zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, da u tom smislu posreduje između
njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim
licima u ime i za račun nalogodavca, a ovaj se obavezuje da mu za svaki zaključeni
ugovor isplati određenu naknadu .
Specifičnosti: vršenje poslova posredovanja i vršenje poslova zastupanja.
Međunarodno zastupanje – kada se nalogodavac i treće lice nalaze na teritorijama
različitih država.
Strane ugovornice: zastupnik ili agent, i na drugoj nalogodavac, vlastodavac,
principal ili zastupani. Između njih ne postoji radnopravni već ugovorni odnos. Na
osnovu ugovora između zastupnika i nalogodavca nastaje interni odnos, a između
nalogodavca i trećeg nastaje eksterni odnos.
BITNI ELEMENTI – predmet zastupanja, uključujući obim ovlašćenja (zastupnička
usluga) i naknada (provizija). Da bi zastupnik mogao da nastupa u pravnom prometu i
zaključuje ugovore u ime i za račun svog nalogodavca, on mora imati OVLAŠĆENJE,
KOJE MORA BITI DATO U PISANOM OBLIKU. (FORMALAN PRAVNI POSAO KOD
NAS – u uporednom pravu ima zemalja gde je neformalan – npr. Švajcarska,
Nemačka, V. Britanija).
VRSTE OVLAŠĆENJA – 1) specijalno i generalno (specijalno samo za jedan ili više
posebno naznačenih ugovora, a generalno za sve ugovore određene vrste ili određenu
grupu ugovora); 2) sa ograničenim vremenom trajanja ili na neodređeno vreme; 3) sa
teritorijalnim ograničenjem ili bez teritorijalnog ograničenja.
RAZLIKE U ODNOSU NA UGOVOR O PUNOMOĆSTVU – po subjektima koji ga
Karakteristično što se uspostavlja ZAKONSKO ZALOŽNO PRAVO u korist trgovinskog
zastupnika.
VRSTE TRGOVINSKOG ZASTUPNIKA – prvenstveno treba imati u vidu razliku
između opšteg pojma zastupanja i trgovinskog zastupanja, kao posebne vrste ugovora
u privredi. Posao trgovinskog za-stupnika može se podeliti po osnovu više kriterijuma,
i to: prema obimu ovlašćenja (opšti i posebni zastupnici); područja obavljanja
delatnosti (lokalni i generalni zastup-nici); obima delatnosti (posebni i opšti
zastupnici); odgovornosti zastupnika (obični zastupnici i zastupnici del credere) i dr .
U evro-kontinentalnom pravu pravi se razlika i između direktnog i indirektnog
zastupanja (kod indirektnog zastupnik istupa u svoje ime a za račun nalogodavca. U
anglosaksonskom sistemu se razlikuje zastupanje sa otvorenim i prikrivenim
nalogodavcem.
SADRŽINA: OBAVEZE TRG. ZASTUPNIKA
1) OBAVEZA PRIDRŽAVANJA I IZVRŠAVANJA NALOGA – moguće odstupanje od naloga
samo uz saglasnost nalogodavca. Zastupnik nalog izvršava lično, osim ako nije
ugovoreno drugačije (za podzastupnika). Zastupnik je dužan da u vršenju zastupničke
usluge obavi niz pravnih i faktičkih radnji, jer zastupanje obuhvata i posredovanje.
Zastupnik se stara da dovede u vezu treće lice i svog nalogodavca radi pregovora, da
posreduje u pregovorima, da učestvuje u zaključivanju ugovora, da se stara o
izvršenju ugovora, da daje stručna mišljenja, da daje i prima potrebne izjave i, ako je
ovlašćen, a on to po pravilu jeste, da u ime i za račun svog nalogodavca zaključi
ugovor . Za razliku od posrednika, zastupnik je po samom zakonu dužan da učestvuje
u zaključivanju poslova sa trećim licem.
2) OBAVEZA STARANJA O INTERESIMA NALOGODAVCA
3) OBAVEZA OBAVEŠTAVANJA – o stanju na tržištu, potencijalnim kupcima, kretanju cena...
4) OBAVEZA POSTUPANJA PO UPUTSTVIMA NALOGODAVCA – lice koje zaključi ugovor
kao punomoćnik, ali bez ovlašćenja, naziva se neovlašćeni punomoćnik (falsus procurator).
5) OBAVEZA ČUVANJA POSLOVNE TAJNE
 70. Ugovor o komisionu
Nastao je u srednjem veku, u praksi srednjovekovne trgovine, odvajanjem od ugovora
o mandatu .
DEFINICIJA - ugovor kojim se komisionar obavezuje komitentu, da će u svoje ime, a
za račun komitenta obaviti jedan ili više poslova koje mu komitent ovim ugovorom
poveri, a komitent se obavezuje da mu za to plati naknadu.
UGOVORNE STRANE – komisionar - privredni subjekt koji obavlja komisione poslove
u okviru registrovane delatnosti, i komitent.
BITNI ELEMENTI – predmet ugovora i naknada. Predmet je komisiona usluga, koja
se ogleda u nalogu koji komitent daje komisonaru, u kome je sadržano ovlašćenje
kojim se komisionaru poverava obavljanje jednog ili više poslova. Npr. prodaja
komitentove robe, kupovina robe za račun komitenta.
Zaključuje se davanjem naloga koji komitent daje komisionaru. Načelno
NEFORMALAN, ali u praksi se obično zaključuje u pisanoj formi.
Zaključenjem ugovora nastaju tri vrste pravnih odnosa: 1)između komisionara i
komitenta (interni odnos); 2) između komisionara i trećeg (eksterni odnos) i 3)
između trećeg i komitenta (završni, faktički odnos).
Razlike i sličnosti između komisionog posla i ugovora o zastupanju i posredovanju. 1)
Najpre, zastupnik obavlja poslove u ime i za račun nalogodavca, a komisionar u svoje
ime a za račun komitenta. 2) Zatim, po pravilu zastupnik zasniva trajniji poslovni
odnos sa svojim nalogodavcem, dok kod komisionog posla to nije izraženo u toj meri.
3) Razlike između ova dva posla su značajnije u anglosaksonskom pravu. Pravni
institut agency obuhvata ne samo sadržinski širu oblast zastupstva u odnosu na
komisioni posao, već i mogućnost da agent istupa u svoje ime na osnovu naloga
komitenta. Na taj način komitent ostaje nepoznat, “neotkriven” prema trećem licu.
SVOJSTVA – reč je o ugovoru o uslugama, imenovanom, dvostrano obaveznom,
teretnom, komutativnom i neformalnom. Može biti trajne ili jednokratne prirode, a
VRSTE UGOVORA –
1)Prema elementu inostranosti – unutrašnji i međunarodni komisioni posao
2)Prema predmetu posla koji treba da se obavi – prodajni i kupovni komision
3)Pravi i nepravi komisioni poslovi (oni koji nisu vezani za kupovni i prodajni komisioni
ugovor)
4)Prema kriterijumu odgovornosti komisionara – obični komision i komision star del
credere
5)Posebne vrste komisiona:
- Ugovor o konsignaciji – karakterističan za spoljnotrgovinski promet. Na osnovu ovog
ugovora komisionar prima robu svog komitenta u konsignaciju. Komitent (konsignat)
šalje svoju robu u inostranstvo na čuvanje i prodaju komisionaru (konsignatar) kako
bi on sa svoje konsignacije (poseban prostor u obliku skladišta) vršio prodaju njegove
robe u inostranstvo. Komisionar se pojavljuje u svojstvu i skladištara i komisionara te
robe, zbog čega ovaj ugovor poprima i elemente ugovora o uskladištenju. Komitent
zadržava pravo svojine na robi do momenta njene prodaje.
- Ugovor o komisionu sa klauzulom star del credere - Reč del credere je italijanskog
porekla, a označava jemstvo za naplatu potraživanja. Komisionar jemči da će izvršiti
svoje obaveze.
Samostalno istupanje komsionara - Ovaj pravni institut u uporednom pravu
predstavlja izuzetak od opšteg pravila po kome je u načelu zabranjeno samostalno
istupanje komisionara. Kod ovog ugovora komisionar istupa u svojstvu kupca robe
svog komitenta ili u svojstvu prodavca svome komitentu. U tom slučaju dolazi do za-
ključenja ugovora o prodaji, kojim se uspostavljaju poseban pravni odnos, nezavisan
od odnosa koji nastaje na osnovu ugovora o komisionu. Komisionar postaje kupac
komitentove robe, odnosno prodavac svoje robe komitentu. Uspostavljanje ovakvog
odnosa nije dopušteno u anglosaksonskom i francuskom pravu, a dopušteno je npr. u
nemačkom i našem pravu. U našem pravu, radi zaštite interesa komitenta i
predupređivanja eventualnih zloupotreba od strane komisionara, za samostalno
 SADRŽINA UGOVORA – OBAVEZE KOMISIONARA:
1)OBAVEZA IZVRŠAVANJA NALOGA – zaključenje posla u svoje ime a za račun
komitenta. Po pravilu lično, izuzetno putem podkomisionara, ako se saglasi sa
komitentom (kada odgovara za podkomisionara). Nalog može biti imperativni,
demonstrativni (obavezuje takođe ali komisionar može da odstupi od naloga ako to
zahtevaju objektivni uslovi na tržištu) i fakultatitvni. Prekoračenje naloga povlači
odgovornost.
2)OBAVEZA ZAŠTITE INTERESA KOMITENTA – 1) da čuva komitentovu robu s
pažnjom dobrog privrednika, a ako je dogovoreno i da je osigura; 2) da informiše
komitenta o svim okolnostima od značaja za izvršenje naloga; 3) obaveza čuvanja
prava prema trećem licu, odn. da štiti interese komitenta prema trećem; 4) obaveza
čuvanja poslovne tajne.
3)OBAVEZA OBAVEŠTAVANJA KOMITENTA O IMENU SAUGOVARAČA – po ZOO-u
načelno obaveza! Međutim, u našem pravu ne važi napred navedeno zakonsko pravilo
za slučaj komisione prodaje pokretnih stvari u komisionim prodavnicama, osim ako
nije drugačije ugovoreno. S druge strane, naš zakonodavac nije propisao dužnost
komisionara da obavesti treće lice o imenu komitenta. Međutim, u anglosaksonskom
pravu ova obaveza postoji za komisionara prema trećem licu, kao i da komitentu
otkrije ime trećeg lica
4)OBAVEZA VOĐENJA POSEBNE KNJIGE
5)OBAVEZA POLAGANJA RAČUNA KOMITENTU
6)OBAVEZA PREDAJE SVIH KORISTI OD IZVRŠENOG POSLA
OBAVEZE KOMITENTA

1) OBAVEZA OMOGUĆAVANJA IZVRŠENJA NALOGA

2) OBAVEZA PLAĆANJA NAKNADE – kad treće lice izvrši svoju obavezu iz

zaključenog ugovora, uključujući i kad je izvršenje sprečeno nekim uzrokom za koji
 71. Ugovor o kontroli robe
NAZIV: ugovor o kontroli robe, ugovor o kontroli kvaliteta i kvantiteta robe
ili ugovor o kontroli, a naš zakonodavac ga reguliše pod nazivom “ugovor o
kontroli robe i usluge” .
POJAM: ugovor kojim se jedna strana (vršilac kontrole) obavezuje da
stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i da o tome izda
sertifikat, a druga strana (naručilac kontrole) se obavezuje da za izvršenu
kontrolu isplati ugovorenu naknadu.
UGOVORNE STRANE - naručilac kontrole (nalogodavac, komitent) i vršilac
kontrole (kontrolna organizacija).
BITNI ELEMENTI UGOVORA: predmet i naknada (provizija). 1) Predmet
ugovora je usluga kontrole, a sama kontrola pretpostavlja: vrstu, predmet,
obim, mesto i vreme vršenja kontrole. Predmet kontrole može biti roba,
usluga ili stvar koja nije namenjena prometu, iako se u praksi po pravilu
vrši kontrola robe. 2) Naknada za izvršenu kontrolu predstavlja cenu
izvršenih usluga kontrole robe ili usluga. Ona se određuje ugovorom ili
tarifom kontrolne organizacije, a za slučaj da ta-ko nije određena odrediće
se na uobičajeni način.
SVOJSTVA UGOVORA: ugovor o uslugama, imenovan, neformalan,
dvostrano obavezan, teretan, kauzalan, češće sa jednokratnom prestacijom,
a u praksi se zaključuje kao formularni ugovor, tj. ugovor po pristupu.
Najčešće se zaključuje prilikom zaključivanja ugovora o prodaji, ali i
prilikom zaključivanja drugih ugovora: o uskladištenju, o osiguranju, o
 VRSTE KONTROLE:
1) Po kriterijumu šta je predmet kontrole: kontrola robe i kontrola usluga.
Posebnu vrstu kontrole predstavlja kontrola stvari koje nisu namenjene
pravnom prometu.
2) Prema kriterijumu ko kontrolu vrši: kontrola vršena od strane prodavca,
kupca, trećeg lica ili javnopravnog tela (javna kontrola). Javna kontrola se
vrši po sili zakona, u javnom interesu.
3) Prema kriterijumu obima kontrole: potpuna ili delimična.
4) Prema kriterijumu da li vršilac kontrole preuzima na sebe obavezu da
garantuje da roba zadržava svojstva do isporuke: kontrola sa garancijom
ili bez garancije
 ZNAČAJ UGOVORA: Ugovor o kontroli robe ima veliki ekonomski i pravni
značaj, posebno kod tzv. distancione prodaje, tj. u međunarodnom
prometu robe. U interesu je prodavca, kupca ali i u javnom interesu.
 SADRŽINA: I) OBAVEZE VRŠIOCA KONTROLE:
1) Obaveza izvršenja ugovorene kontrole - ogleda se u utvrđivanju
identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. Kontrolna
organizacija vrši kontrolu u svoje ime, a za račun naručioca kontrole.
2) Obaveza obavljanja pravnih radnji - reč je o kontroli sa preuzimanjem
koja se ugovara u vezi sa nekim drugim pravnim poslom naručioca kontrole.
Na primer, naručilac kontrole može pove-riti vršiocu kontrole da izvrši
kontrolu robe koju je kupio od prodavca i ujedno da utvrdi da li je saobrazna
ugovoru.
3) Obaveza čuvanja robe i uzorka; 4) Obaveze obaveštavanja o
važnim okolnostima;
 72. Ugovor o otpremanju (špediciji)
NASTANAK ŠPEDICIJE - tek od kada se transportna delatnost potpuno
osamostalila od trgovačke delatnosti. Ona je nastala u XIII veku u nemačkim
srednjovekovnim gradovima. U XVII veku postala značajna privredna
delatnost. Već u XVIII veku, špedicija obuhvata i pravo samostalnog prevoza
robe. Ugovor o špediciji se razvio iz ugovora o komisionu.
NAZIV – u našem pravu ,,otpremanje” a zadržan i nemački naziv –
špedicija.
POJAM - ugovor kojim se jedna strana (otpremnik) obavezuje drugoj strani
(nalogodavcu) da zaključi u svoje ime, a za račun nalogodavca ugovor o
prevozu, kao i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, i da obavi
ostale uobičajene poslove i radnje. Nalogodavac se obavezu-je da mu isplati
određenu naknadu.
Razlikuje se od ugovora o komisionu (špediter organizuje prevoz radi
otpreme robe i vrši otpremu a ne kupuje ili prodaje robu u ime i za račun
nalogodavca), od ugovora o zastupanju (ne istupa u ime i za račun
nalogodavca), od ugovora o prevozu (vrši se organizovanje prevoza i
otpremanje robe).
UGOVORNE STRANE: otpremnik (špediter) i nalogodavac (komitent).
BITNI ELEMENTI: predmet i naknada. Predmet je usluga otpremanja robe koju
izvršava špediter, a njena suština se ogleda u pripremi robe za prevoz, sortiranju,
pakovanju i sl., u zaključenju ugovora o prevozu ili vršenjem sopstvenog prevoza, u
obavljanju poslova skladištenja, osiguranja, kontrole robe, carinjenja, utovara i dr., kao
i u obavljanju drugih poslova i radnji (pravne i faktičke), koje su u funkciji otpremanja
 POSEBNE VRSTE ŠPEDICIJE:
1) Del credere špedicija – ugovor kod koga špediter garantuje za rad trećih
lica koja učestvuju u realizaciji poslova špedicije (npr. vozar, skladištar i dr.)
i garantuje da će sa njima solidarno odgovarati
2) Fiksna (paušalna) špedicija – u okviru koje se naknada i troškovi u vezi
otpremanja robe dogovaraju u fiksnom iznosu. Špediter snosi odgovornost
za rad drugih lica kao da je usluge sam izvršio i dužan je da naknadi
celokupnu štetu nastalu prilikom otpremanja robe.
3) Zbirna (skupna) špedicija – podrazumeva obavezu špeditera da organizuje
otpremanje robe istovremeno za više komitenata, tako što opremu vrši na
osnovu jednog zaključenog ugovora o prevozu, jednim prevoznim sredstvom,
izdaje jednu prevoznu ispravu, a uslugu vrši uz proviziju i posebnu naknadu.
SADRŽINA UGOVORA: Sastoji se iz obaveza špeditera i obaveza komitenta
OBAVEZE ŠPEDITERA: 1) Obaveza upozorenja na nedostatke u nalogu; 2)
Obaveza izvršenja naloga o otpremi; 3) Obaveza postupanja po uputstvima
nalogodavca; 4) Obaveza zaštite interesa nalogodavca; 5) Obaveza
preduzimanja pravnih radnji; 6) Obaveza polaganja računa
OBAVEZE KOMITENTA: 1) Obaveza omogućavanja izvršenja naloga; 2)
Obaveza plaćanja naknade; 3) Obaveza naknade troškova (nužnih i korisnih).
ODGOVORNOST ŠPEDITERA: On odgovara za štetu na robi od momenta
njenog preuzimanja na otpremu do njene predaje prevozniku, skladištaru ili
drugom licu. Reč je o subjektivnoj odgovornosti špeditera čija se krivica
pretpostavlja, a može da se oslobodi odgovornosti ako dokaže da je postupao
sa pažnjom dobrog privrednika. Špediter se oslobađa odgovornosti kada
dokaže da je šteta nastala usled više sile, slučaja, prirode same robe koja je
 73. Ugovor o licenci
NAZIV – licenca od latinske reči licentia - ,,dopuštenje”, ,,dozvola”. U
osnovi, to i jeste ugovor o ,,dozvoli”, ali sadrži i dodatne elemente koji
određuju njegovu pravnu prirodu. Dok je za davaoca licence ,,dozvola”
drugoj strani da preduzima određeno pravo, za sticaoca licence, to je
subjektivno pravo, izvedeno iz prava davaoca licence i uže po obimu od
njegovog prava.
POJAM - ugovor kojim se jedna strana (davalac licence) obavezuje drugoj
strani (sticaocu licence), da mu ustupi, u celini ili delimično, pravo
iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, dizajnerskog
rešenja, a za uzvrat druga strana se obavezuje da mu za to plati određenu
naknadu. I Zakonom o patentima se definiše minimum elemenata za ugovor
o licenci koji za predmet ima patent ili mali patent.
BITNI ELEMENTI: predmet – pravo iskorišćavanja registrovanog ili
neregistrovanog objekta industrijske svojine (pronalaska, žiga, dizajna,
know how-a…) i naknada. Sva prava industrijske svojine su prenosiva, osim
geografskog porekla proizvoda i kolektivno žiga.
Ugovor o licenci mora sadržavati preciznu konkretizaciju vrste ovlašćenja
koja se prenose i obim u kojem se prenose, vezano za: privrednu prirodu
iskorišćavanja prava, dužinu trajanja prava, teritoriju važenja prava i
predmet prava.
SVOJSTVA: imenovan, formalan, dvostrano obavezan, teretan, trajan, ali ne
duže od trajanja zakonske zaštite prava korišćenja industrijske svojine, ili sa
ograničenim vremenom trajanja.
VRSTE LICENCI: Polazeći od kriterijuma vrste ovlašćenja koja se prenose ugovorom
o licenci, može se dati gruba podela na: 1) licenca za proizvodnju; 2) licenca za
promet; 3) licenca za upotrebu.
Postoje i druge vrste, prema drugim kriterijumima:
1) Isključiva i neisključiva licenca – isključiva se izričito ugovara, i ona daje sticaocu
isključivo pravo iskorišćavanja predmeta licence.
2) Prostorno ograničena i neograničena licenca – u našem pravu ona može biti
prostorno ograničena, pod uslovom da je u skladu sa propisima o zaštiti konkurencije
(po pravilu se poklapa sa teritorijom države). Po pravilu, kad je reč o međunarodnoj
licenci, u svakoj državi je posebno zaštićena.
3) Vremenski ograničena i neograničena licenca – zavisno od toga da li je zaključen
ugovor na određeno ili neodređeno vreme, s tim što to vreme ne može biti duže od
vremena trajanja zakonske zaštite prava iskorišćavanja konkretnog objekta svojine.
4) Podlicenca – pravo sticaoca isključivog prava iskorišćavanja licence da to svoje
pravo prenese uz naknadu na drugo lice. Nastaje na osnovu ugovora o podlicenci.
5) Prinudna licenca – zakonom predviđena mogućnost da nadležni organ, na zahtev
zainteresovanog lica, odobri pravo ekonomskog iskorišćavanja, iako ugovor o licenci
nije zaključen. Kod pronalaska, to je moguće: 1) ako nosilac prava, sam ili preko
drugog lica, ne koristi ili ne-dovoljno koristi zaštićeni pronalazak u Srbiji; 2) ako bez
korišćenja tog pronalaska, u celini ili delimično, nije moguće ekonomsko
iskorišćavanje drugog pronalaska koji je kasnije zaštićen na ime drugog lica; 3) kada
je neophodno ispravljanje postupaka za koje je u sudskom ili upravnom postupku
utvrđeno da su protivni načelu slobodne konkurencije.
SADRŽINA UGOVORA: OBAVEZE DAVAOCA – 1)da u određenom roku preda predmet
licence; da preda ,,svu” tehničku dokumentaciju; 3) da daje potrebna uputstva; 4) da
garantuje tehničku izvodljivost i upotrebljivost predmeta licence; 5) da jemči da
predmet licence nema tereta; 6) da garantuje isključivost kod isključive licence; 7) da
čuva i brani ustupljeno pravo od svih zahteva trećih lica; 8) da izvršava i druge
 74. Ugovor o prevozu robe
DEFINICIJA UGOVORA O železnicom
 PREVOZU (uopšte) - ugovor kojim se prevozilac
obavezuje da preveze na određeno mesto neko lice ili neku stvar, a putnik,
odnosno pošiljalac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu.
Ugovor o prevozu robe železnicom – teorijskopravni pojam - pravni posao u
kome se jedna ugovorna strana (železnica) obavezuje da izvrši prevoz
određene robe od otpravne do uputne stanice, za određeno vreme i u
neoštećenom stanju, a druga ugovorna strana (pošiljalac) se obavezuje da za
to plati određenu prevozninu.
U pravnoj teoriji ne postoji jedinstven stav u pogledu vremena kada je
ugovor o prevozu robe železnicom zaključen. Spor se ogleda u pitanju da li
je ovaj ugovor rea-lan, odnosno formalan. Postoji јedinstven stav u domaćim
i međunarodnim izvorima železničkog prava da se smatra da je ovaj ugovor
zaključen u trenutku kad otpravna stanica primi na prevoz robu sa izdatim
tovarnim listom. Izdavanje tovarnog lista je samo dokaz o zakqučenom
ugovoru, a za zaključenje je dovoljno da je predata roba na prevoz!
SVOJSTVA: spada u imenovane, dvostrano obavezne, realne, teretne,
komutativne, trenutne ili sukcesivne, neformalne, mada ima autora koji ga
smatraju formalnim.
IZVORI PRAVA: (domaći) Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o
ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Zakon o transportu opasnog
tereta i Tarife za prevoz stvari na prugama železnica kao posebni izvor.
(međunarodni) CIM Konvencija – u Bernu 1890. Njenom osmom revizijom,
koja je stupila na snagu 1985. godine, potisnuta je CIM Konvencija i
TOVARNI LIST - pisana isprava, tj. obrazac koji izdaje železnički prevozilac, a
popunjavaju ga pošiljalac i železnica, zbog čega se smatra zajedničkom ispravom. On
se sastavlja u većem broju primeraka, za različita lica i različite funkcije, s tim što
original prati robu, dok se duplikat predaje pošiljaocu. Pošiljalac je dužan da za svaku
pošiljku preda prevoziocu tovarni list na obrascu železnice i odgovara za istinitost
unetih podataka. On nije ugovor i ne zamenjuje ugovor, već je dokaz o zaključenom
ugovoru.
Tovarni list sadrži: mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; naziv uputne
stanice (prema imeniku železničkih stanica); označenje primaoca (atributi primaoca),
na-značenje vrste, količine i težine stvari; broj kola; naznačenje pošiljaoca (atributi
pošiljaoca); potpis ili pečat pošiljaoca; žig otpremne stanice; prevozne i druge troškove
i spisak isprava koje idu uz tovarni list. Inače, nije HoV! Međutim, zakonom je
predviđena mogućnost izdavanja prenosivog tovarnog lista koji poprima svojstvo
hartije od vrednosti. Pošiljalac i železnički prevozilac se mogu sporazumeti da
železnica izda tovarni list po naredbi ili na donosioca (prenosiv tovarni list). Na
primerku koji se predaje pošiljaocu mora biti izričito naznačeno da je reč o
prenosivom tovarnom listu, a na primerku koji prati robu – da je izdat prenosiv tovarni
list. Prenosiv tovarni list potpisuju železnica i pošiljalac ili lica koje oni ovlaste.
Prenosiv tovarni list (i neprenosiv tovarni list) je i robni dokument koji se može
upotrebiti za otvaranje dokumentarnog akreditiva. Uz pomoć njega se raspolaže
robom, jer se njegovim prenošenjem vrši i prenos prava svojine na robi koja je
predmet prevoza.
Izostanak tovarnog lista ne dovodi u pitanje opstanak ugovora. Umesto njega može
biti izdata i potvrda o prijemu pošiljke na prevoz sa podacima koje treba da sadrži
tovarni list. To je najčešće slučaj kad je pošta u ulozi prevoznika.
VRSTE UGOVORA: 1) Prema tome šta se prevozi: ugovori o prevozu putnika i
prtljaga, ili robe (stvari); 2) ko je korisnik usluga prevoza – javni i nejavni prevoz (za
SADRŽINA UGOVORA: Treba razlikovati više faza kod železničkog prevoza u pogledu
obaveza: obaveze do otpočinjanja prevoza (obaveze pošiljaoca su: naručivanje kola,
predaja robe, pakovanje i označavanje robe, i dr.; obaveze železnice su: dostava kola,
zaključenje ugovora o prevozu, prijem robe, prijem transportnih isprava, utvrđivanje
težine i broja komada; obaveze železnice i pošiljaoca su: dovoz robe i njen utovar);
obaveze u toku prevoza (obaveze železnice su: prevoz određenim putem i u
određenom ro-ku, izvršavanje naloga, čuvanje robe i dr.); obaveze nakon završetka
prevoza (obaveze železnice su: izveštavanje primaoca o prispeću pošiljke, izdavanje
robe, odvoz robe, istovar i odnošenje robe i dr).
OBAVEZE ŽELEZNIČKOG PREVOZIOCA:

1) Obaveza prijema robe na prevoz i utvrđivanje njene sadržine i težine (ovde treba
imati u vidu da posao prevoza robe železnicom sadrži i elemente javne službe, što
upućuje na propisivanje jednakih uslova prevoza za sve pošiljaoce). 2) Obaveza vršenja
carinskih i drugih radnii – ako je dogovoreno, i tada železnica to čini u svoje ime a za
račun pošiljaoca. 3) Obaveza čuvanja robe – postupanje s pažnjom dobrog privrednika
4) Obaveza izvršenja blagovremenog i urednog prevoza robe – ako rok nije određen
uzima se ,,primereni rok”.
5) Obaveza izvršavanja naloga o izmeni ugovora – ovaj zahtev kod nas mora biti u
pisanoj formi, kao i odgovor o prijemu zahteva od strane železnice. Ako nije izdat
prenosiv tovarni list, pošiljalac ima pravo, uz obavezu naknade troškova, da izmeni
ugovor i da zahteva: 1) da se roba vrati u otpremnu stanicu; 2) da se roba zaustavi u
toku prevoza; 3) da se izdavanje robe odloži; 4) da se roba preda drugom primaocu; 5)
da se roba izda u nekoj drugoj usputnoj stanici; 6) da se roba vrati u otpravnu stanicu;
7) da se novčani iznos naznačen u tovarnom listu naplati od pošiljaoca umesto od
primaoca; 8) da se roba naknadno optereti pouzećem, oslobodi dažbina ili da se
pouzeće smanji ili poveća (ZOUŽS, čl. 51). Međutim, ako je izdat prenosivi tovarni list,
ko je ovlašćeni imalac tog lista, taj može da raspolaže robom u toku prevoza, pod
 OBAVEZE POŠILJAOCA
1) Obaveza predaje robe na prevoz (da izvrši i pakovanje stvari na uobičajen
ili propisani način – rzv. transportno pakovanje); 2) Obaveza plaćanja
prevoznine – po tarifi; 3) Obaveza naknade troškova – neočekivanih, nužnih i
korisnik troškova; 4) Obaveza naknade štete
ODGOVORNOST I OSLOBOĐENJE OD ODGOVORNOSTI ŽELEZNICE
Odgovornost železnice za prouzrokovanu štetu utvrđena je zakonom (zakonska
odgovornost), zbog čega se ne može tarifom ili ugovorom između železnice i naručioca
prevoza: 1) železnica, potpuno ili delimično, osloboditi odgovornosti predviđene
zakonom; 2) teret dokazivanja prebaciti sa železnice na drugo lice; 3) predvideti
ograničenja odgovornosti za prevozioca povoljnija od ograničenja predviđenih
zakonom (ZOUŽS, čl. 3). Dopušteno je samo unapred da se odredi najviši iznos
naknade štete, pod uslovom da nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom. Ako se
ugovara, tada je reč o ugovornoj odgovornosti.
Železnica odgovara za štetu od momenta preuzimanja robe na prevoz pa do pre-daje
robe primaocu, tj. za sve vreme prevoza. Ona odgovara za pričinjenu štetu usled: 1)
oštećenja robe, 2) gubitka robe tokom prevoza, 3) zakašnjenja sa prevozom robe
(osnovi odgovornosti železnice za štetu).
Železnica je dužna da naknadi samo stvarno pretrpljenu štetu, a ne i izmaklu dobit, do
koje je došlo zbog gubitka ili oštećenja robe tokom prevoza. Obaveza naknade
obuhvata štetu na robi, naknadu vozarine, uključujući i sve druge troškove u vezi sa
prevozom robe.
Železnica odgovara za prouzrokovanu štetu i za slučaj prekoračenja roka isporuke,
u visini 1/10 prevoznine za svaki dan zakašnjenja, ali najviše do 1/3 ukupne
prevoznine.
Zahtev za naknadu štete se podnosi u roku od 60 dana od dana saznanja za štetu, a za
slučaj prekoračenja roka isporuke u roku od 30 dana od dana izdavanja stvari.
 75. Ugovor o mešovitom prevozu robe
Proces ujednačavanja jedinica tereta u prevozu, koji se najčešće naziva
kontejnerizacija, sredinom XX veka uticao je na razvoj mešovitog prevoza
robe. Danas se govori o “transportizaciji” industrije i poljoprivrede, radi
stvaranja kompletne logističke mreže potrebne da se realizuje prevoz robe
od vrata do vrata (door to door).
NAZIV: ugovor o kombinovanom prevozu, ugovor o višegranskom prevozu i
ugovor o multimodalnom prevozu, kombinovani prevoz, multimodalni prevoz
ili intermodalni prevoz. Izraz “mešoviti prevoz” se ređe upotrebljava u
uporednom pravu.
POJAM: pravni posao u kome se organizator ovog prevoza oba-vezuje da
organizuje prevoz do mesta opredeljenja, pomoću prevozilaca iz najmanje
dve grane prevoza (najmanje dva prevozna sredstva), sa jedinstvenom
ispravom i jedinstvenom odgovornošću, a naručilac prevoza se obavezuje da
za to plati prevozninu.
Osnovna obaveza organizatora prevoza je da organizuje prevoz robe do
mesta opredeljenja, nezavisno od toga da li u prevozu učestvuju prevoznici
iz dve ili više grana saobraćaja.
Organizator prevoza je obavezan da izvrši prevoz ugovorenim putem, a u
slučaju da put nije određen ugovorom, dužan je da ga izvrši onim putem koji
najviše odgovara interesima naručioca.
Ugovor o mešovitom prevozu je zaključen kada se saugovarači sporazumeju
o bitnim elementima ugovora, i to o: predmetu prevoza, prevoznoj
relaciji i prevoznini.
RAZGRANIČENJE OD SLIČNIH UGOVORA:
- od direktnog (uzastopnog, jednogranskog) prevoza se razlikuje jer naručilac tamo
ima dve mogućnosti: ili da sa svakim prevoznikom zaključi ugovor tako da mu svaki
prevoznik odgovara za svog jeod robe, ili da zaključi ugovor sa prvom prevoznikom
koji će zaključivati ugovore o prevozu sa sledećim prevoziocima, ali kao punomoćnik,
kada svaki od vozara odgovara za svoj deo prevoza;
Sadrži i elemente ugovora o otpremanju, ali je osnovna razlika na polju odgovornosti
- organizator mešovitog prevoza u svakom slučaju odgovara za gubitak ili oštećenje
robe, kao i za zakašnjenje u prevozu, bez obzira na to da li je on sam vršio prevoz ili
ne; špediter u navedenom slučaju ne odgovara (osim za savestan izbor prevoznika),
već će odgovarati prevoznik.
Osobenosti kombinovanog prevoza: ugovor zaključuju samo dve strane; ugovor se
odnosi na čitav prevoz, nezavisno od vrste prevoznih sredstava i broja prevoznika;
prevoz mora biti izvršen sa najmanje dva različita prevozna sredstva i dva različita
prevoznika; organizator prevoza izdaje jedinstvenu prevoznu ispravu; za slučaj
pričinjene štete zbog gubitka stvari, oštećenja, ili zbog zakašnjenja u prevozu, subjekt
odgovornosti je organizator prevoza; odgovornost organizatora je limitirana prema
posebnim pravilima i dr.
Pod zahtevom poslovne prakse izradi isprava o kombinovanom prevozu robe prve su
pristupile organizacije špeditera i transportera. Najznačajnije su FIATA teretnica,
BIMCO teretnica i Jednoobrazna pravila za ispravu mešovitog prevoza MTK u Parizu.
IZVORI – u unutrašnjem pravu nije posebno regulisan, ali značajni izvori ZOO, Zakon
o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju; Zakon o ugovorima o prevozu u
železničkom saobraćaju; Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i dr. Međunarodni
izvori: Važna za međ. kombinovani prevoz robe – FIATA – Svetska organizacija
međunarodnih špeditera – Bern 1926. – pristupila Jugoslavija 1959. 1) Jednoobrazna
pravila za ispravu mešovitog prevoza doneta od strane MTK u Parizu 1973., menjana
1975., uz naznaku da se primenjuju ako ih strane ugovore; 2) Konvencija UN o
NAZIV
76. Ugovor o lizingu
– od engleskog glagola ,,to lease” – dati u zakup, najam.
Pretpostavka da je nastao u SAD 1877. godine, kada je Bell-Telephon
Company umesto prodaje dao na korišćenje svoje telefone u vidu lizinga,
čime je pronašla pogodno sredstvo za zaštitu monopolskog položaja. Razvio
se iz ugovora o zakupu, gde se vremenom modifikovao zbor raznovrsnosti
predmeta ugovora kao i ulaskom treće strane u lizing posao u vidu
finansijera.
POJAM - ugovor kojim se davalac lizinga obavezuje drugoj strani, primaocu
lizinga, da će joj dati na korišćenje predmet ugovora (po pravilu to je
oprema, složeno postrojenje ili druge tehnički vredne i složene stvari) za
određeni period, koji davalac lizinga sam proizvodi (nabavlja ili kupuje) od
trećeg lica, a druga strana se obavezuje da preuzme predmet lizinga, da
plaća lizing naknadu u ratama i da po isteku ugovorenog roka predmet ili
vrati, ili otkupi, ili vreme korišćenja produži zaključujući novi ugovor uz nižu
naknadu.
O pravnoj prirodi ugovora o lizingu izneta su tri mišljenja: da je to
modifikovan ugovor o zakupu, mešoviti ugovor i da je reč o novom
ugovoru, sa posebnim svojstvima, koja ga sve više izdvajaju u
samostalni ugovor svoje vrste (sui generis). Ugovor o finansijskom
lizingu u našem pravu postao je imenovan ugovor, na koji se
primenjuju pravila obligacionog prava, ali pre svega odredbe Zakona
o finansijskom lizingu.
SVOJSTVA - neimenovan, dvo-strano obavezan, formalan, teretan,
 VRSTE UGOVORA:
 Polazeći od kritertijuma subjekata u lizing poslu – 1) direktan i 2)
indirektan lizing.
 Prema kriterijumu da li je ugovoren bazični rok tj. Rok u kome se ne
može otkazati ugovor o lizingu i koji se poklapa sa rokom amortizacije, ili
ovaj rok nije ugovoren, kada je ugovor moguće otkazati : 1) finansijski i 2)
operativni lizing
 Prema kriterijumu koje su karakteristike predmeta lizinga: 1)ugovor o
lizingu pokretnih ili nepokretnih stvari; 2) ugovor o lizingu potrošnih
dobara; 3) ugovor o lizingu već upotrebljavanih proizvoda itd.
 Polazeći od kriterijuma položaja davaoca lizinga: u jednom slučaju on je
samostali subjekt privređivanja, a u drugom on je član koncern – lizinga,
u čijem se sastavu nalaze i proizvođač i trgovac i finansijer lizin posla;
 Polazeći od kriterijuma dužine trajanja lizing posla – 1) kratkoročni lizing
(do 3 godine); 2) srednjoročni lizing (3-7 godina); 3) dugoročni lizing
(preko 7 godina).
RAZLIKE IZMEĐU UGOVORA O LIZINGU I LIZING POSLA
U pravnoj teoriji u definisanju ugovora o lizingu polazi se od stava da je to ugovor
obligacione prirode. Reč je o ugovoru kojim se jedna ugovorna strana (davalac lizinga)
obavezuje drugoj ugovornoj strani (primalac lizinga) da joj preda stvar na korišćenje
za određeno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da plati određenu naknadu u
ratama, s tim da po isteku ugovorenog roka vrati stvar davaocu lizinga, ili produži
njeno korišćenje ili je otkupi. Iz same definicije proizlazi da ovaj ugovor zaključuju dve
strane, koje njime uređuju međusobna prava i obaveze.
Lizing posao je jedan zaokružen, celovit ekonomski i pravni posao sačinjen od više
FINANSIJSKI LIZING U NAŠEM PRAVU - regulisan je Zakonom o
finansijskom lizingu, a pod njim zakonodavac podrazumeva posao
finansijskog posredovanja koji obavlja davalac lizinga i koji ima za
pretpostavku da davalac lizinga, zadržavajući pravo svojine nad predmetom
lizinga, na primaoca lizinga prenosi, na određeni vremenski period,
ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, sa svim rizicima i svim
koristima povezanim sa pravom svojine, a primalac mu za to plaća lizing
naknadu, pod uslovom da je ispunjen najmanje jedan od pet zakonskih
uslova (predmet lizinga je određen od strane primaoca lizinga; pravo svojine
nad predmetom lizinga se prenosi sa davaoca na primaoca lizinga istekom
roka na koji je zaključen ugovor i po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog
iznosa lizing naknade; primalac lizinga ima ugovoreno pravo opcije otkupa
predmeta lizinga po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing
nadoknade; primalac lizinga ima pravo da produži rok trajanja ugovora o
lizingu; period na koji se zaključuje ugovor o lizingu odgovara periodu u
kome se amortizuje celina ili najbitniji deo predmeta lizinga).
Predmet finansijskog lizinga može biti: 1) pokretna nepotrošna stvar
(oprema, postrojenja, vozila i sl.) i 2) nepokretna stvar koja može biti
predmet prava svojine.
Posao finansijskog lizinga čine dva ugovora (ugovor o lizingu i ugovor o
isporuci) i tri subjekta (davalac lizinga, primalac lizinga i isporučilac
predmeta lizinga).
Subjekti u poslu finansijskog lizinga su: davalac lizinga, primalac
lizinga i isporučilac predmeta lizinga. Davalac lizinga u našem pravu
 77. Ugovor o javno-privatnom partnerstvu i
koncesijama (javni ugovor)
U bivšoj Jugoslaviji (i Srbiji) po prvi put je počelo stvaranje pravnih
pretpostavki za JPP daleke 1967., najpre u formi ugovornog (zajedničkog)
ulaganja, nešto kasnije i u formi statusnog oblika (zajedničko, odnosno
mešovito preduzeće), a od 1989. i u formi koncesija.
Nezadovoljni prilivom stranih investicija, kreatori ekonomske politike u
Srbiji nastojali da izgrade novi koncept JPP i predlože Zakon o javno-
privatnom partnerstvu i koncesijama 2011. godine. ( u cilju pospešivanja
izgradnje infrastrukture i pružanja usluga u javnom interesu).
Ovaj pravni institut (koji ima ekonomsku, tehničku i druge dimenzije) vodi
poreklo iz anglosaksonskog prava, od engleskog pojma “PPP – public-private
partnership”, pod koji se podvode najrazličitiji oblici finansijske i poslovne
dugoročne saradnje između javnih i privatnih partnera.
Pod JPP podrazumeva se takav projekat kojim se izrađuje, predlaže,
odobrava i sprovodi po nekom od modela JPP i čini niz međusobno
povezanih aktivnosti, koje se odvijaju od-ređenim redosledom, radi
postizanja definisanih ciljeva, u okviru određenog vremenskog
perioda i određenih finansijskih sredstava, a koji je odobren kao
projekat JPP, sa ili bez elemenata koncesije.
Cilj nastanka JPP je u traženju koristi za oba partnera. Dok javni partner
ima za cilj ostvarivanje socijalnog blagostanja i kvaliteta života poboljšanjem
nivoa i kvaliteta usluga od opšteg interesa i izgradnje infrastrukture, dotle
privatni partner ima za cilj ostvarivanje ekonomske koristi.
Raščlanjivanjem zakonske definicije JPP može se sagledati da njega karakteriše više
bitnih elemenata, i to:
1) JPP počiva na ugovornom odnosu (javni ugovor); 2) u JPP učestvuju dva partnera,
koji su samostalni i sposobni da nastupaju u svoje ime i za svoj račun, a svako od njih
mora da unese određenu vrednost u projekat (novac, svojinu, reputaciju, i dr.); 3) JPP
se zasniva na duži rok; 4) predmet JPP ne može biti isključivo komercijalno korišćenje
dobara u opštoj upotrebi ili drugog dobra (izuzetno, u slučaju da na drugi način nije
moguće obezbediti potre-ban nivo isplativosti realizacije projekta i povraćaj uloženih
sredstava privatnom part-neru); 5) JPP može biti organizovano i realizovano na dva
načina, tj. u dve pravne for-me: kao ugovorno ili institucionalno; posebna forma JPP su
koncesije; 6) JPP se delimično ili potpuno finansira od strane privatnog partnera
(privatnog sektora); 7) u JPP se vrši alokacija rizika između javnog i privatnog
partnera radi optimalnog upravljanja rizikom u konkretnom projektu, uz korišćenje
upravljačkih, tehničkih, finansijskih i inovativnih sposobnosti privatnog partnera i
razmenu znanja i iskustva između njih; 8) u JPP privatni partner preuzima od javnog
partnera odgovarajuće obaveze, i to: obavezu projektovanja, izgradnje, odnosno
rekonstrukcije javne infrastrukture, odnosno objekata od javnog značaja (finansiranje,
upravljanje i održavanje); 9) u JPP javni partner može privatnom partneru dati
koncesiju, preneti određena stvarna prava ili mu platiti naknadu u novcu.
NAČELA: zaštite javnog interesa; efikasnosti; transparentnosti; jednakog i pravičnog
tretmana; slobodne tržišne utakmice; proporcionalnosti; zaštite životne sredine;
autonomije volje i ravnopravnosti. Navedena načela služe za bliže tumačenje
zakonskih odredaba o JPP .
JPP U UPOREDNOM PRAVU – Razlike u karakteristikama JPP u SAD i EVROPI, jer u
Evropi dominira koncept države kao kreatora ekonomskih i pratećih politika
centralizovanom birokratijom, dok u SAD-u dominira princip tradicionalne autonomije
privatnog sektora, koji se zasniva na ravnopravnosti sa javnim sektorom.
JPP U SAVREMENOM PRAVU SRBIJE – može biti organizovano i realizovano na dva
načina, tj. u dve pravne forme: kao ugovorno ili institucionalno. Posebna forma JPP su
koncesije.
UGOVORNO JPP se zasniva na ugovoru kojim strane uređuju međusobna prava i
obaveze u realizovanju projekta JPP, i on može biti sa ili bez elemenata koncesije.
Naziva se JAVNI UGOVOR, a reč je o upravnopravnom ugovoru u kome preovlađuju
elementi javnog prava.
INSTITUCIONALNO JPP se zasniva na pravnom odnosu javnog i privatnog partnera u
svojstvu članova zajedničkog privrednog društva, koje je nosilac realizacije
konkretnog projekta JPP. Pravni odnos članova zajedničkog društva može se u praksi
manifestovati u dve pravne forme: 1) u svojstvu osnivača koji unose svoje osnivačke
uloge u zajedničko društvo ili 2) u sticanju privatnog partnera vlasničkog udela,
odnosno njegovoj dokapitalizaciji postojećeg društva. Zajedničko privredno društvo,
koje zakonodavac još poznaje pod nazivom društvo za posebne namene (DPN), osniva
se za realizaciju projekta JPP , na osnovu ZOPD.
KONCESIJE - su poseban oblik ugovornog JPP, a zasnivaju se na javnom ugovoru
kojim se uređuje komercijalno korišćenje (ekonomska valorizacija) prirodnog
bogatstva, odnosno dobra u opštoj upotrebi koja su u javnoj svojini ili obavljanje
delatnosti od opšteg interesa, koje nadležno javno telo ustupa domaćem ili stranom
licu, na određeno vreme, pod posebno propisanim uslovima, uz plaćanje koncesione
naknade od strane privatnog (izuzetno javnog) partnera, pri čemu privatni partner
snosi rizik vezan za komercijalno korišćenje predmeta koncesije. MOŽE SE DATI ZA
JAVNE RADOVE ILI USLUGE.
Na koncesije se pored napred navedenih načela za JPP primenjuju i sledeća: načelo
slobode kretanja robe; načelo slobode pružanja usluga; načelo zabrane diskriminacije i
načelo uzajamnog priznavanja .
JAVNI UGOVOR - ugovor o JPP (sa ili bez elemenata koncesije), koji se zaključuje u
UGOVORNE STRANE – javni i privatni partner, odn. javni ili privatni partner na
jednoj strani i društvo za posebne namene s druge strane. Pod javnim telom u Srbiji:
1) državni organ, 2) upravna organizacija, 3) javna ustanova, 4) organizacija za
obavezno socijalno osiguranje i 5) drugi direktni ili indirektni korisnik budžetskih
sredstava . Privatni partner može biti i konzorcijum jednog ili više fizičkih ili pravnih
lica, kao i društvo za posebne namene ili osnovano zajedničko privredno društvo sa
javnim partnerom.
UGOVOR O JPP JE FORMALAN – PISANA FORMA JE ZAKONSKA FORMA.
SADRŽINA: određuju se obaveze (,,zadaci”) javnog i privatnog partnera.

ROK – Zakonom određen rok ne može biti kraći od 5 godina ni duži od 50 godina, uz
ostavljenu mogućnost da se posle isteka ugovorenog perioda zaključi novi ugovor uz
izbor privatnog partnera. Rok teče od dana potpisivanja javnog ugovora. Ukoliko se
javnim ugovorom dodeljuje koncesija, rok se utvrđuje u skladu sa Zako-nom o JPP i
koncesijama, osim ako rok na koji se daje koncesija nije određen posebnim propisom
kojim se uređuje oblast iz koje je predmet koncesije. Znači, u pogledu ovog pitanja
važi pravilo da poseban zakon ima primat u odnosu na opšti.
REGISTAR JAVNIH UGOVORA - jedinstvena elektronska baza podataka koja služi za
evidentiranje i praćenje izvršavanja javnih ugovora koji su zaključeni na teritoriji
Srbije. Registar je javan, a uspostavljen je pri Ministarstvu finansija na portalu javnih
nabavki, tj. podportalu. U ovaj registar se samo evidentiraju javni ugovori zbog čega ta
evidencija deklaratorne prirode .
PRESTANAK - Javni ugovor (sa ili bez elemenata koncesije) prestaje: 1) raskidom
zbog javnog interesa; 2) sporazumnim raskidom; 3) jednostranim raskidom; 4)
pravnosnažnošću sudske odluke kojom se ugovor oglašava ništavnim ili poništava .
SPROVODI SE NADZOR NAD IZVRŠENJEM: 1) javni partner i 2) ministarstvo ili
nadležni organ AP ili jedinice lokalne samouprave.

 78. Ugovor o franšizingu
NAZIV - ,,franšizing” reč francuskog porekla – privilegija, povlastica. Ali, sam
franšizing se pojavio u SAD.
U istorijskom smislu, franšizing posao je prošao kroz dve faze, i to: 1) tradicionalni
franšizing koncept (franšizing prve generacije), i 2) integralni franšizing koncept
(franšizing druge generacije). Tradicionalni franšizing se iscrpljivao u ustupanju prava
u vezi proizvoda i trgovačkog imena i javljao se kao odnos u plasmanu proizvoda
između isporučioca i prodavca u kome ovaj drugi pribavlja deo identiteta samog
proizvođača. Integralni franšizing karakteriše otvorena, odnosno tekuća poslovna
saradnja franšizera i franšizanta koja se odnosi ne samo na proizvod, usluge i
trgovački znak već na celokupno poslovanje – marketing strategiju i plan, način rada i
standarde, kontrolu kvaliteta i kontinuirane komunikacije u oba pravca.
POJAM ,,FRANŠIZING” se u poslovnom svetu upotrebljava za toliko različitih
poslovnih operacija, da je gotovo nemoguće dati opštu definiciju. Sadržine tih
poslovnih operacija su različite: uslužni franšizing, proizvodni franšizing, distributivni,
industrijski, dogovorni…)
FRANŠIZIGN SISTEM - predstavlja poslovni koncept koji dovodi do ugovornog
povezivanja pravno nezavisnih i samostalnih, ali ekonomski povezanih privrednih
subjekata.
KARAKTERISTIKE FRANŠIZING POSLA - vlasništvo davaoca franšizinga nad
elementima poslovnog koncepta, poslovnim imenom, idejom, opremom ili tehnološkim
postupkom, kao i nad goodwill-om i know-how-om; prenos prava i ovlašćenja da u
svom poslovanju može da koristi predmet franšizinga; jednoobraznost u ponudi robe i
usluge potrošačima; nadzor nad poslovanjem primaoca franšizinga; pomoć i obuka
primaoca franšizinga; bliska veza koja postoji između ugovornih strana; naknada za
ustupljena prava; trajni ugovorni odnosi dva pravno nezavisna poslovna partnera;
POJAM (DEFINICIJA) – ugovor u kome jedna strana (davalac franšizinga) ustupa
isključiva prava prodaje robe ili vršenja usluga drugoj strani (primaocu franšizinga),
istovremeno ovlašćujući ga da istupa pod njegovim poslovnim imenom (firmom), da
koristi njegove licence (trgovačke i robne žigove) i druge znakove razlikovanja, da
koristi njegove tehničke i komercijalne metode poslovanja, znanja i iskustva (know-
how), marketing, uz pružanje stručnih usluga i pomoći u obučavanju i poslovanju
korisnika, a uz permanentno pravo davanja instrukcija i nadzora nad poslovanjem
korisnika. Za uzvrat primalac franšizinga je dužan da plaća za ustupljena prava i
izvršene usluge odgovarajuću naknadu davaocu franšizinga - po GZRS.
PREDMET – franšiza! Pod franšizom se podrazumeva ustupanje prava na prodaju
robe ili vršenje usluga na ugovorom određenoj teritoriji, na određeni način i pod
određenim obeležjima davaoca franšize (robni žig, uslužni žig). Franšiza predstavlja
“paket”, celinu, skup elemenata materijalne i nematerijalne prirode, koji označavaju
identitet davaoca franšize .
Zaključuje se na period od 1-25 godina. Dužina trajanja ugovora zavisi od predmeta
ugovora.
PRAVNA PRIRODA – nije potpuno određena. Ima autora koji tvrde da se radi o
mešovitom ugovoru, tzv. Sui-generis prirode, ali ima i onih koji smatraju da ga treba
podvesti pod postojeće ugovore. U svakom slučaju, sadrži elemente više klasičnih
ugovora: ugovora o prodaji, licenci, nalogu (zastupništvo, agencija, komision), delu
(radu, zapošljavanju); kao i elemente ugovora o know-how-u, distribuciji i trgovačkoj
koncesiji, ali se ne može poistovetiti ni sa jednim od tih ugovora.
UGOVORNE STRANE – davalac franšizinga i primalac (korisnik) franšizinga.
VRSTE (SISTEMI) FRANŠIZINGA: U poslovnoj praksi SAD – tri vrste ugovora: 1)
jedinstveni ugovor o franšizingu (direktni franšizing), gde davalac ustupa pravo
korišćenja svog identiteta, pa primalac franšize nije samostalan; 2) višestruki ili
složeni franšizing – davalac daje pravo jednom trgovcu da osnuje više franšizing
poslovnih jedinica na određenoj teritoriji; 3) ugovor o master franšizingu – strani