Alpar Loonc

UDK: 172.1:321.011 Katedra za drutvene nauke, Fakultet tehnikih nauka Novi Sad/Filozofski fakultet, Segedin Originalni nauni rad DOI: 10.2298/FID0801153L

BIOPOLITIKA I/ILI BIOMO

Apstrakt: Ovaj lanak se bavi znaenjem ivota, i mogunostima ukljuivanja ivota u okvire politike filozofije. Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Prvi odgovor se vezuje za H. Arent, a drugi za M. Fukoa koji je skicirao genezu biopolitike, to jest, razliitih mehanizama optimalizacije kapaciteta ivota poev od klasine epohe. Autor lanka posredstvom kritike interpretacije H. Arent i Fukoa tvrdi da postoji opravdanost istovremenog tretiranja biomoi i suvereniteta. Time on namerava da zadobije perspektivu u odnosu na suverenitet koji tretira kao neizostavan u artikulaciji politikih odnosa, to znai drugaije u odnosu na pristupe H. Arent i M. Fukoa. Istovremeno, autor lanka kritikuje koncept biopolitike smatrajui da on dovodi do depolitizacije tela i ivota, ime se, delimino, prihvataju odreena upozorenja H. Arent. Politikoj filozofiji zapravo se pripisuje zadatak da tretira biomo i suverenitet kao ireducibilne, ali i komplementarne okvire, kao i da tretira njihov dinamiki meuodnos. Tek ukoliko istovremeno tematizujemo suverenitet i biomo dobijamo sliku o dinamici modernih politikih odnosa u Evropi. Kljune rei: suverenitet, biopolitika, ivot, mo, politika ekonomija ivota.

Valter Benjamin je u jednom lanku, koji se inae danas mnogo citira,1 podvrgao kritici lutajuu zapadnu tradiciju, jer se uplie u alibi-radnje: poto je izgubila aspekte sakralnosti, sada eksperimentie sa tim da sakralizuje ono to je uvek bilo predodreeno da ima grenu sudbinu: puki ljudski ivot. Jer, na razgolien ljudski ivot se ranije gledalo kao na izraz osuenosti. Ne mo e se, naime izjednaiti ovek sa pukim ivotom, sa njegovim telesnim stanjima, ili sa idiosinkrazijom njegovog tela. Benjamin nalazi za shodno da pravi razliku izmeu ivota (agregatno stanje oveka koje se ne mo e unititi) i pukog ivota; jer, puki ivot oveka ne mo e biti supstrat svetosti, inae bi izbledele razlike izmeu oveka, biljke i ivotinje, odnosno, nestale bi linije razdvajanja izmeu pukog i pravednog postojanja.
1 W. Benjamin, Zur Kritik der Gewalt, in: Angelus Novus, Suhrkamp Verlag, Frankfurt/Main, 1966, str. 42-66.

153

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Benjamin, naravno, veoma dobro poznaje razliita uenja koja su pripisivala ivotu i svetu atribute sakralnosti, a oveka posmatrala kao bie s najviim aspektima svetosti. Ali, ovek mo e da bude sakralan samo na taj nain da privremena stanja njegovog tela, kao to su bol, bolest, slabosti itd., izriito ne posmatraju iz perspektive sakralnosti. Jer, ivot koji je isti u naoj zemaljskoj egzistenciji, smrti, zapravo znai postojanje onog jo-ne, i to u kontekstu istinskog oveka. No slavljenje pukog, redukovanog ivota je samo bledi odblesak sakralnosti. Ono neumitno uzdi e se u uverenje koje bi ovek imao da izabere bez odreenog razloga izbora i nemajui zapravo nikakav izbor. Povodom Benjaminove argumentacije mo emo krenuti u razliitim pravcima. ivot je tradicionalno ime za nastajanje, za postajanje-bivanje neega. Meutim, pojam ivota je multidimenzionalan.2 Obino se preko njega naglaava dinamika protiv statikih stanja, promovie se kretanje, strujanje, cirkulacija, on se promovie protiv nepokretnosti. Priroda je puna ivota, ka e Lajbnic. A ivot je jedna kopa, nit izmeu bia i ne-bia, i upravo njemu se pripisuje zadatak da uva konstitutivnu razliku izmeu bia i ne-bia, to jest, borbu, bez koje ne postoji pravi ivot.3 Pod ivotom se podrazumeva particip prezenta onoga koji ivi, ili forma ili odreena sposobnost ivih.4 Mogli bismo nareati mnotvo razliitih primera: tako e Marks sebepotvrivanje nazivati rodnim ivotom, proizvodnim ivotom, ili ivotom jednostavno. Tako e Huserl govoriti o ivotnoj osnovi, ili ivotnoj dubini, o svetu ivota. Ili e, neto kasniivot je istovremeno egzistencija, rodnost (nain ivota i sredstvo egzistencije), ne u poslednjem redu, odnos prema smrti. Naravno, tome se pridodaje rascep izmeu zoe (naturalni ivot koji se primenjuje i na ivotinje) i bios (modalitet ivota u kontekstu refleksivnog ivota u odnosu na iskustvo i na ljudsku egzistenciju). O tome, Vocabulaire Europen des Philosophies, Sous la direction de Barbara Cassin, Seuil, Le Robert, 2004, str. 1368. A o konstituisanju trijade ivotinja/ ivot/ iva bia u XVII veku na tragovima avgustinovske taksonomije, dakle, u hrianskom kljuu, N. Depraz, Y a-t-il une animalit transcendentale?, Alter, 1995, no. 3, str. 81-115. 3 Schelling, Smmtliche Werke, VII, str. 400. 4 Tako G. Canguilhem, tudes dhistoire et de philosophie des sciences, Paris, Librarie Philosophique J. Vrin, 2002. str. 335. Kangijem izvetava i o tome kako je ivot tretiran u klasinoj nemakoj filozofiji, kao i kod Bergsona (ibid. str. 342-365). Da je Bergson kritikovao i finalizam i mehanicizam jer ostaju u okvirima razumevanja ivota kao jednog participa prolosti, a nikad ne sti u do participa sadanjosti, ka e: V. Janklvitch, Henri Bergson, Quadrige/PUF, Paris, 1959, str. 133.
2

ALPAR LOONC

154

5 O vitalizmu, znaenjima ivota poev od Bergsona, M. Merleau-Ponty, La Nature: Notes, cours du Collge de France... (ovde citiram englesko izdanje, Nortwestern University, Evanston, Illinois, 2003, str. 58.). Zatim, K. Ansell Pearson, Bergsons Encounter with Biology thinking life, Angelaki, 2005, vol. 10 No. 2 august, str. 59-72. 6 M. Cooper, The Living and the Dead, Variations on De anima, Angelaki, 2002, vol. 7, No. 3, dec., str. 81. 7 Posebno Politika, 1252b, 1252a.

155

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

je, eler, govoriti o jedinstvu ivota u metafizikom smislu, iji se razvoj odvija kroz stvaralako razlaganje. Diltaj tretira ivot koji je istorijski ukoliko se shvata u napredovanju u vremenu i u povezanosti dejstava. Da ne govorimo o razmahu vitalizma u XX veku.5 No na koji nain dolazi do razlikovanja izmeu ivota i golog ivota? Sa kakvim vikom raspola e ivot spram oveka koji se redukuje na puki ivot? Da li mo da samodiferencijacija ivota vodi do ove pomenute razlike? Zato je pomenuta razlika dospela u orbitu politike filozofije? Karakteristika tradicije je da se ivot, obuhvaen u kretanju, suprotstavlja logici mehanizma, a pri tome on se opisuje kao momenat koji se mo e samoorganizovati. Nadalje, uzroci koji odreuju staze ivota su imanentni, autoreferencijalnost ivota je i auto-uzronost. Za Aristotela npr. (njegove misli e se u jednom trenutku zasvetleti i kod Benjamina, kada ovaj iznalazi razlike izmeu oveka, biljke, ivotinje) samoorganizacija predstavlja hijerahijski kriterijum: mogunosti autoorganizacije su najmanje izra ene kod ne-organskih materija, a oni koji su besmrtni imaju najvie mogue kapacitete samoorganizovanja. A Aristotelova filozofija prirode kao razmatranje geneze koje tretira imanentnu uzronost u prirodi, uprkos tehnolokih promena indukovanih od strane razliitih bionauka, jo uvek utie na nae razumevanje ivota.6 Najzad, mo emo se setiti poznate tvrdnje iz Aristotelove Politike koja dovodi na povrinu jednu znaajnu razliku: polis je najrazvijeniji oblik ljudskog ivota, tanije, polis nastaje na osnovu razloga ivota, no njegovo postojanje mo emo analizirati tek iz normativno-teleoloke perspektive dobrog ivota.7 Drugaije reeno: valja razlikovati jednostavnu injenicu ivljenja i ivot koji se vrednuje u terminima odreenog cilja. To ne znai da je puki ivot bez formalnih odreenja, jer se prave razlike izmeu razliitih poredaka ivljenja, to jest, izmeu oveka, biljke i ivotinje. No time ipak nastaje jedan odreeni odnos izmeu kvalifikovanog i naturalizova-

nog ivota koji nije relacija jednostavnog suprotstavljanja. Nazire se obris oveka-obrasca za evropsku tradiciju, a koji je ivo bie sa dodatnim kapacitetima za praktikovanje politike. Agamben8, znaajan akter u raspravama o biopolitici, koji e i za nas ovde biti bitan, stavlja u prednji plan injenicu da se naturalni ivot iskljuuje iz politikih formi, te da upravo ovo iskljuenje postaje konstitutivni akt evropskog (zapadnog) samorazumevanja politike. U svakom sluaju, dosadanja izvoenja suoavaju nas sa trijadom: puki ivot/ ivot/dobar ivot. A polazei od injenice da je slom aristotelovske tradicije uinio upitnim mogunost tumaenja smisla i znaenja dobrog ivota koji se ispunjava u neprestanom samoostvarenju, postavljamo pitanja u vezi ostala dva lana pomenute trijade. Kako se mo e tretirati ivot, odnosno, puki ivot iz vidokruga socijalne filozofije? Bolje rei, da li je politika filozofija u mogunosti da tretira ogoljeni, neutralizovani ivot, osiromaen od svih ciljnih i normativnih implikacija? Da li politika filozofija mo e tretirati divlju, besneu vrevu ivog, a da pri tome znamo da je ono biti- iv podreeno nestalnosti? * Prvi odgovor proizilazi iz filozofije H. Arent, a ona sadr i jedno robusno ne u odnosu na postavljeno pitanje. H. Arent smatra da je ubeenje o sakralnosti ivota postojalo ak i posle razlaganja hrianske vere u ivot posle smrti, tavie, ono bi moglo da pretenduje na izuzetan status u modernoj socijalnoj filozofiji. A ova tendencija neumitno sadr i u sebi odreene dimenzije gubitka, jer: shodno
G. Agamben, Absolute Immanence, in Potentialities, Stanford, Stanford UP, 1999, str. 232. Agamben poentira da Aristotel zapravo sledi metodu iz Metafizike: valja izabrati jedan neutralni supstrat da bi se kasnije diferencirali razliiti aspekti ivota. Po Aristotelu tek na osnovu nutritivnog ivota biljaka, mogunostima rasta i propasti, regeneracije mogu je ivot uopte. Dakle, ivot biljaka je ta minimalna osnovica kojoj se odreene funkcije ivotinja i ljudi mogu pripisivati. Nutritivni ivot biljaka je osnova i za oposebnjeni ljudski ivot u okvirima politike, no on je indiferentan u odnosu na dalje diferencije i forme. Sve ovo prepoznajemo i u Aristotelovom zasnivanju logike gde nema pozitivnog fundiranja, nego samo upuivanja na ne-protivrenost. Za Agambena ovo je kljuna aristotelovska intervencija u odnosu na batinjenu evropsku kulturu: vegetativni ivot je pre ne-protivrenost, a indiferentan u odnosu na njene imperative. Vegetativni ivot je obrazac inkluzivnog iskljuivanja. Izolirati puki nutritivni ivot je od najvee va nosti ovde. Fenomenoloki o tome, J. R. Klein, Natures metabolism: on eating in Derrida, Agamben, and Spinoza, Research in Phenomenology, 2003, 33., 186-217.
8

ALPAR LOONC

156

H. Arendt, Between Past and Future. Eight Exercises in Political Thought, Penguin Books, 1977, str. 60. Fr. M. Dolan, The paradoxical liberty of bio-power, Hannah Arendt and Michel Foucault on modern politics, Philosophy & Social Criticism, 2005, vol. 31, no. 3, str. 369380. 10 Ibid., str. 69. H. Arendt, The Human Condition. Chicago, IL and London: University, of Chicago Press, 1958, str. 38.

157

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

injenici da se nae interesovanje okrenulo ka ivotu, nije ostalo mesta za delanje koje bi se zasnivalo na preziranju sopstvenih ivotnih interesa.9 H. Arent posebno istie injenicu da usredsreivanje moderniteta prema ivotu nepovratno oslabljuje osnovu objektiviteta, jer, objektivnost je srozavana na akademsko pitanje, drugaije reeno, ona je otcepljena od pravog, vitalnog ivota. I karakteristika ove konstelacije gubitka je u tome da se u talasanju Moderne iskuavaju duboke promene povodom odnosa izmeu proizvoenja (umenja) i delanja. ovek koji prodire u prirodu, i sebi daje mandat da upravlja prirodom pripravlja neto na taj nain da je upuen na odreeni poetak i zavretak, a ciljevi njegovog nastupa dati su u formi zgotovljenih proizvoda. Stvorene stvari odvajaju se od svog proizvoaa i tek na tr itu, a najzad u potronji, nalaze krajnju upotrebu. No, najoitija crta delanja je u uzaludnosti, u transcendenciji kalkulativnog principa, nadalje u khrkosti, u prinudi na ponovno zapoinjanje, u iniciranju razliitih lanaca dogaaja ije se posledice ne mogu unapred obuhvatiti. Nadalje, ne mo e se prenebregnuti da je delanje (uostalom kao i svaka politika pojava) vezano za pluralnost, a ona je uslov ljudskog ivota...ukoliko se zasniva na injenici roenja, i shodno tome ljudski svet je neprestano preplavljen strancima koji iznova dolaze i ije oblike delanja oni koji su ve izvorno ovde ne mogu predvideti.10 Celishodno je sada skrenuti sa glavnog puta naeg rada: industrijalizacija je mehanizovala procese rada, ovekova praksa se zasnivala na tome da je on iskoristio resurse prirode, i obrazac te epohe je figura homo fabera. No, valja izvestiti o najdubljim promenama tek kada kormilo preuzima animal laborans, koji ne samo da nastupa u znaku najvee mogue produktivnosti u metabolizmu sa prirodom, nego i sam generira prirodne procese (kao to je cepanje atomskog jezgra) i unosi ih u artificijelni ljudski ivot. H. Arent sugerie da pripravljanje, proizvoenje nikada nije nezavisno od delanja, ak je i proizvoa delatnik, to jest, inicijator nekalkulabilnih procesa. Jer, proizvoa, mada njegova delatnost ima determinisani poetak i

ALPAR LOONC

zavretak koji se mogu unapred predvideti, ulazi u svet, i na ljudskom je svetu da primi u sebe gotove proizvode koji su sainjeni od strane homo faber. Primera radi, ne dolazi li se do potronje usled posredovanja tr ita a koje se mo e obele avati sa spontanim, ne-kalkulabilnim tendencijama? Osim toga, za maksimalnu efektivnost animal laboransa elementi prirode zapravo nestaju kao transcendentni horizonti spram drutvenih granica, jer akteri proirenog sveta rada u potpunoj meri socijalizuju prirodu. Stvari sveta ne ostaju van ljudske sfere, u neemu to je ne-ljudsko, one su uvuene u ljudsku sferu, ooveene su. Stoga, oslabljenjem i ak brisanjem linije razdvajanja izmeu prirodnih aspekata i ljudskih uinaka priroda biva uvuena u vrtlog kalkulabilnog ljudskog delanja. Ovde valja prepoznati posebnu ulogu rada. H. Arent, naime, prikazuje rad kao delatnost koja stoji u paraleli sa biolokim procesima ljudskog tela, logika rada zapravo odra ava cirkularnu logiku organskih procesa. Kako to ona ka e: ljudska determinacija rada, odnosno, kontekst koji je karakteristian za rad jeste sam ivot. Rad je osnovna bioekonomska kategorija u drutvu rada. Rad pokazuje da se moderna biopolitika raa u okvirima bioekonomije u kojoj se metabolizam oveka sa prirodom iskoriava na odreeni nain. Dok se delanje vezuje za roenje, za nastanak neega novog, dotle rad otelovljuje kontinuitet ponavljanja koji se prote e u beskonanost. Moderno drutvo je drutvo rada, svi su radnici koji su upisuju u socijalni prostor pomou radne subjektivnosti, i naravno, to se odnosi i na vlasnike kapitala. Svi se odreuju, socijalizuju posredstvom rada, ovek se opredmeuje u proizvodima svoga rada i susree u stvarima svoga sveta koje je on oblikovao. U ovom drutvu sve se deava posredstvom ciklinih varijacija rada, proizvodnje i potronje, no oni dolaze do izra aja na taj nain da doprinose traginom oslabljenju komunalnih svetova gde vlada vokalni pluralizam.11 I time se zamrauju izgledi politike, sveza bio-ekonomije i bio-politike razara iskonske mogunosti politike. Nadalje, H. Arent cilja na injenicu da moderna epoha stavlja u ivot pojam procesa koji izvire iz neprestanog oaja. Naime, oaj modernog oveka se odnosi na konstelaciju da li on mo e da spoznaje,
11 Vidi na koji nain se mo e ova misao povezati sa polemikim razmiljanjima feminizma o radu, Cl. Lenz, Hannah Arendts Contribution to the Question of the Good Life in Times of Global Superfluity of Human Labor Power, Hypatia, 2005, vol. 20, no. 2.

158

iskusi sve to nije plod njegove delatnosti? Jer, ovaj oaj nagovetava modernom oveku da kontemplirajui svet on samo gubi snagu, rasipa energiju aktivizma. Ova tendencija obezvreuje kontemplaciju, platonovsku/aristotelovsku misao po kojoj je kontemplacija najplemenitija forma ivota. Sada je kontemplacija tek slukinja delatnosti koja je ospoljenje oveka u njegovim odelovljenim proizvodima. H. Arent vrednuje sposobnost delanja kao najopasniju formu svih ljudskih kapaciteta koja tavie pretvara svaku nau sposobnost u sredstvo. Ipak, u njenom opusu postoji i jedna druga nit koja nas interesuje. H. Arent, naime, tvrdi da zamena proizvoenja i delanja predstavlja opasnost koja nas vreba od poetka zapadne filozofije. Filozofija Platona mo e poslu iti kao upeatljiv primer: u njoj e se pronai eksperiment pripitomljavanja pluralizma posredstvom filozofski stilizovanog gospodstva. Shodno, promovisanjem platonovskog tipa gospodstva ovek dospeva u carstvo samovladanja i samokontrole, te se mogunosti delanja potiru znaenjima davanja i prihvatanja komandovanja. Znanje je otrgnuto od delanja to rezultuje u tome da politiko delanje biva gurnuto u domen ciljeva i sredstava. A politiko znanje predaje svoje mesto filozofski inspirisanom znanju o Pravednosti i Dobrom. Umesto delanja ija se spontanost ne mo e disciplinovati, ovde je re o poretku pravilnosti diktiranog od strane gospodstva i re je o kapacitetima predvianja u tako upravljenom poretku. Orijentacija bri ne ljubavi unete u politiku niti sferu politike, jer dovoenje intimnosti u prednji plan ini upitnim politike sveze zasnovane na solidarnosti. Filozofija kao kosmotheoros je orijentisana da zahvati sutinu politike, a pri tome ona sama je odvezana od politike. Politika se pojednostavljuje na tehniku ljudskih stanja. Politeia Platona pretpostavlja nain ivota po kojem je ivot jedan organizam koji je podvrgnut zakonima, a ova pravila imaju va enje u svim porama ivota.12 Tekhn kod Platona se u moderni pojavljuje na povrini na taj nain da razobliava hijerarhijske lestvice izmeu biolokog i kontemplativnog ivota, te putem moi nivelacije biopolitike nestaje svaka hijerarhija izmeu ljudskih delatnosti. Nezavisno od H. Arent mo emo prizivati injenicu da se kod Platona lako iznalaze paralele izmeu medicine i politike, biolokog i drutvenog tela. Medikalizacija politike osvetljava analogije izmeu politikog poretka i biolokog tela. Ne mo e biti sluajno da Pla12

J. Rancire, La msentente, Paris, Galile, 1995, str. 98.

159

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

ton koristi jednu arhainu re (komein) koja je istovremeno lekarskog i pastorskog karaktera ona nas vodi do znaenja rei nomos pomou koje se politika odreuje u perspektivi pastorske brige.13 Ovde ak vredi stati i udaljavui se od H. Arent naglaavati injenicu koja kod nje nije izra ena, ali zaslu uje punu pa nju u naoj izabranoj perspektivi: Platon je samo jedan u nizu mislilaca koji na liniji analogije izmeu prirodnog sveta i ljudskog tela povezuju medicinsku optiku naturalnog tela sa politikom perspektivom, to jest, sa politikom inkorporacije. Pogleda li se druga polovina XVIII knjige kao i cela XIX knjiga Dr ave, dolazi se do zakljuka o pastirsko-medicinskom diskursu Platonove politike filozofije koja stavlja u sredite pitanje izmeu poretka prava (nomos) i bolesti, razlaganja poretka (nosos). ta je ulog ovog pitanja? Sledea tvrdnja: ivot sam, to jest, socijalni bios koji je uvek neto vie od onog pukog animalnog, organskog ivota, ipak, nikad dovoljno odvojen od prirodne osnove... ivot (bios) koji je uvek izlo en opasnostima bolesti...razliitih epidemija, ali i impulsima nesavrenog drutva demokratije, oligarhije i tiranije..14 Najvea opasnost nastaje uvek na osnovu impulsa koji naviru iznutra, opasnost je ponajvie locirana iznutra. Stavljajui endogenu opasnost u biopolitiku perspektivu i koristei se Deridinim izrazom nije li to nedostatak autoimuniteta nu no nesavrenog drutva? Naravno, ivot koji je ovde naznaen jeste socijalni ivot (dakle, nije, puki, obna eni ivot), no to je za nas od velikog znaaja: jer smo pomou H. Arent naili na trijadu nomos, nosos, bios koja e i kasnije osvetljavati nae razmiljanje. Pogleda li se samo letimino dalja dinamika evropskog politikog samorazumevanja, dobie se dalja potvrda u pogledu medikalizacije suvereniteta, to jest, postojanje medicinskih znakova na biu suverenitetu. Jer, primeuje se razumevanje politike kao procesa
L. Gerbier, La politique et la mdecine: une figure platonicienne et sa relecture averroste, Astrion, Numro 1, juin 2003, http://asterion.revues.org/document13.html. S. Forti, The Biopolitics of Souls, Racism, Nazism, and Plato, Political Theory, 2006, Volume 34, Number 1, February, str. 9-32. 14 E. Thacker, Nomos, nosos and bios in the body politic, Culture Machine, 2005, no. 7. Valja uzeti u obzir da je grka medicina u hipokratskoj praksi razvila ne ontoloku, nego dinamiku koncepciju bolesti...Bolest u izvesnom smislu nije deo ovekaBolest nije samo neravnote a, nego napor prirode u oveku da se obezbedi nova ravnote a, G. Canguilhem, Le normal et le pathologique, Quadrige/PUF, Paris, 1996, str. 12. Bolest je polemologija, borba organizma.
13

ALPAR LOONC

160

Ruso je u njegovim pokuajima sinteze sentimentalnog erotizma i majinstva prototip moderne biopolitike. Njegovo anga ovano uestvovanje u kampanji za dojenje to izvanredno dokazuje.

15

161

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

otelovljenja, corpore politico, prema tome, ivot slu i kao osnova za analogiju izmeu naturalnog i politikog tela. Ne radi li se o tome i kod Hobsa, dodue u terminima mehanike, u De Corpore Politico, ili kod Rusoa15, dodue o organicistikim terminima u XVIII i XIX glavi Drutvenog ugovora? I ne strahuju li i ostali mislioci XVII i XVIII veka od provale nedostataka istog autoimuniteta, od upada mase, mnotva...u drutveno telo u datom biopolitikom kontekstu i to od strane drugih tela? Nije li evropska tradicija u znaku straha od gubitka samoimuniteta? Nije li ova tradicija znala da pukotine u konsenzusu tumai posredstvom medicinskog diskursa? Ipak, ovde jo ne elimo da se previe udaljimo od H. Arent. Za nju pastirska politika (mi mo emo samo primetiti neke primere: pastirska nacionalna dr ava, pastirska dr ava blagostanja itd.) u modernitetu dobija poseban znaaj: ivot postaje najvia reperna taka, a to ide u paru sa srozavanjem politike na instrumentalni nivo, sa slavljenjem rada koji je upregnut u kolo besomunog samoodr avanja. Moderno doba preuzima celebriranje individualnog ivota od hrianstva, no to vie nije nit koja vodi do besmrtnosti, nego je privremena pojava sa biolokim modalitetima. tavie, u modernoj epohi dolazi do isuivanja pluralnosti koja jo postoji kod Grka, nestaje toliko naglaena vokalna pluralnost koja omoguava zajedniko delanje. H. Arent nebrojeno puta govori o mnotvu pravila koje proizvodi normalizacijski pritisak na modernog pojedinca a koji je izlo en socijalizacijskim podsticajima posredstvom rada. Usredsreenost na rad u svetlu moderne biopolitike, politika koja se redukuje na bioupravljanje koje pretenduje na pravo da primi i iskljuuje ljude iz ivota, istiskuje mogunosti koje izviru iz praktikovanja spontaniteta; biomo koja je orijentisana na zadovoljenje radnog oveka, subjekata posredstvom rada i na kalkulaciju i administraciju metabolizma oveka sa prirodom zapravo niti politiku. Preciznije, ukoliko dovedemo argumentaciju H. Arent do kraja, tada valja tvrditi da sveza politike i ivota biva pogubna za mo samu, i to zbog toga to mo kod H. Arent nastaje iz intersubjektivnog zajednitva, iz komunalnog delanja. U njenim ogorenim analizama kvintesencija politike se vezuje za odreenu intersubjektivnu situaciju, naime, za situaciju bez

dominacije, kao i za injenicu da se negira mogunost izbijanja nasilja u sferi politike, naglaavajui nasilje kao anti-politiku himeru. Da je gospodstvo prodrlo u sferu ivota, to je injenica koja je proizvela suton politike kao intersubjektivnosti. Jer, politika treba da se udalji od rutiniziranih, standardizovanih pravila, politika perspektiva nije usmerena ka poretku koji je unapred isplaniran. Nu nost upravlja ivotom drutva, a ivot se podreuje moi nu nosti, tako glasi kritika. Nema opasnije pojave od toga da se politizuje ambicija Nauke da daje lek za svaku patnju ivota, bez obzira da li se radi o nematini, ili o bolesti. Najzad, za H. Arent izjave tipa da je u prosvetiteljskoj Moderni telo zarobljenik due, da valja politizovati oslobaanje Tela da bi se ostvarila moderna emancipacija, predstavljala bi poseban predmet kritike. Naravno, ona je itekako mogla da zna o tendencijama moderne industrije u kojoj je telo npr. podvrgnuto tejloristikim, pa fordistikim normama rada, te da postoji odreujua orijentacija Moderne koja eli kontrolisati, nadgledavati, ili ak iskljuivati telo iz toka civilizacije, re ima produktivnosti. Njena notorna skepsa spram biopolitizovanog feminizma nije izvedena usput, ona je zaista bila sumnjiava prema mogunosti izotravanja dihotomije izmeu slobode i ivota. A pobuna navodno zarobljenog Tela protiv modernog Duha nosi sa sobom opasnost uva avanja ivota spram slobode. Drugaije: biopolitika je za nju sinonim za depolitizaciju. Osim toga, mogli bismo se pitati, oslanjajui se na H. Arent, ali i odvajajui se od nje, zato bi Telo bilo manje apstraktno od omra enog Duha, zato bi ba ono bilo riznica heterogenosti, kako pobornici biopolitike to sugeriu? Zato bi ba Telo trebalo da bude nosilac razliitosti? Nije li Telo nosilac peata plemenskog kolektivnog identiteta, to jest, iskljuivosti? I zato bi telo i zdravlje morali da se ispoljavaju kao nosioci biopolitikih nastojanja? Ne cure li kapi totalitarizma kroz otvore biopolitike, makar u demokratskom kontekstu? I da citiram na kraju ovog dela H. Arent: nita nije opasnije teorijski, no to je organicizam u domenu politike, nita nije opasnije no kada se mo i nasilje tretiraju u biolokim terminima...Metafore koje su uzete iz organskog ivota...kao npr. bolesno drutvo samo e potpomognuti izbijanje nasilja. 16
16

ALPAR LOONC

H. Arendt, On Violence, New York Review of Books, 1969, str. 75.

162

* H. Arent je, bez sumnje, liminalna pojava, jer tvrdnja o odsenom odvajanju politike i ivota, odnosno, da ivot ne mo e biti deo politikog poretka predstavlja kritiku u odnosu na razliite pravce razmiljanja a koji su instalirani u svetlu kritike transformacije politike u XX veku. Neizbe no je ovde pominjati Fukoa i koncept biopolitike koji je on skovao, barem na odreeni nain. Najzad, postoji momenat preplitanja izmeu njega i H. Arent, a to je kritika suvereniteta. ta to znai? Suverenitet, kao transcendentalno mesto moi, kao apsolutna mogunost davanja komande, kao nedeljivo i najvie gospodstvo zapravo se iskazuje u moi nad ivotom i smrti. Sintagma juridistikog suvereniteta nije sluajna, suverenitet dolazi do izra aja pomou pravnih sredstava, u pomenutoj moi se ispoljava poreklo prava. Ipak, poslednja re politikog poretka koji se zasniva na suverenitetu jeste ma koji deli pravdu, suverenitet koji ponovo, iznova uspostavlja dati politiki poredak. Dakle, u presudnim stvarima praktikovanje suvereniteta je optereeno nasiljem. Ne mo emo otcepiti suverenitet od fakata smrti, to jest, od oveka koji ivi u senci pretnje konanosti ivota izazvanog nasiljem. Suverenitet ne mo e biti otrgnut od moi da se sa smru i ivotom raspola e na izvestan nain, jer za ubijenog smrt dolazi od ne-prirodne, nadljudske moi suvereniteta a koji se posreduje ljudskom silom. No, pratei ovde Fukoa, valja primetiti da nastupa izvestan obrat koji dubinski menja mehanizme funkcionisanja moi. Nedvojbeno da Fuko ulazak ivota u istoriju prepoznaje u svetlu nastajanja kapitalizma. Kima biopolitike, koju Fuko kvalifikuje kao eminentno novu u povesti Zapada, jeste politika ekonomija, promene u upravljatvu porodicom i drutvom.17 Fuko se istovremeno time priklanja bogatoj plejadi mislilaca koji mo iskazuju posredstvom razliitih atributa moi. A mo i gospodstvo se pretpostavljaju kao drugostranost novovekovno razumevane slobode. Naime, u naznaenom periodu u prednji plan stupa biomo koja vie ne propisuje nasilOvde ne mogu da se bavim time koliko je to blisko ili daleko u odnosu na Marksovo razumevanje kapitalizma, M. Lazzarato, From Biopower to Biopolitics, Pli, 2002, 13, str. 102. Fr. Pearce and St. Tombs, Foucault, Governmentality, Marxism, Social Legal Studies 1998; 7; str. 567. R. Marsden, A political technology of the body: how labour is organized into a productive force, Critical Perspectives on Accounting, 1998, 9, 99, str. 136. U svakom sluaju fukoovska politika ekonomija sila ide s one strane relacije izmeu kapitala i rada.
17

163

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

ALPAR LOONC

nu smrt, nego distribuira mogunosti ivota, biopotencijale u kontekstu vora razliitih interesa. Kod Fukoa valja govoriti o tome da za njega nije u sreditu pojedinani izvor moi, to jest, Mo u jednini, kao to je suverenitet, nego mnotvo razliitih sila koje involviraju relacije moi. tavie, on jasno stavlja do znanja da pomenuta politika ekonomija sila baca koncept suvereniteta u krizu. Odmah da ka emo da se biomo nikako ne mo e razumeti kao primena suvereniteta. Lazarato je u pravu: biopolitika je strateka koordinacija relacije moi u cilju izvlaenja vika moi iz ivih bia. Ona je strateka relacija, a nije kapacitet legitimacije suvereniteta. Shodno Fukou, biopolitika nije izvor moi. Ona tek koordinira mo koja joj ne pripada i ona pogaa mo koja nije njeno vlasnitvo, koja dolazi spolja. Biomo se raa u neem drugom no to je ona sama.18 U kontekstu nastanka kapitalizma, dakle, prepoznajemo dispozitive moi i znanja koji su okrenuti prema procesima ivota, a stanovnici drutva u ivaju u kolektivnom blagostanju u svetlu biomoi. Primetimo dve forme u odnosu na ovu mo: prva forma (anatomo-politika) koja sadr i u sebi tehnike disciplinovanja a koje poveavaju potencijalnost tela, to je produktivnost radne snage koja se upisuje u politiki-ekonomski prostor drutva. Ova mo priprema subjektivnost kao radnu snagu za drutveno priznavanje u prostoru homogenizovanom robama i stvara uslove za racionalnu organizaciju radnih procesa. Shodno tome, politika ekonomija postaje klju ovakvog poretka, politika ekonomija razliitih snaga je osnov da se razume biopolitiki odreena strateka koordinacija drutva.19 Druga forma pokazuje makroaspekte i cilja na telo nacije, sociusa, to je socijalni bios i koristi tehnologiju statistike, stavlja u ivot norme zdravstva, afirmie higijensku normalizaciju, gradi infrastrukturu bioloke modernosti i intervenie u domenima industrije, umetnosti itd. Jedva da je potrebno posebno isticati da je koncept biopolitike dekonstruktivnog karaktera u odnosu na moderni obrazac samostvaranja oveka. On izvetava o prodoru novih oblika moi koji imaju adresate u ljudskim telima en masse, govori o krojenju masovnih tela ljudskih entiteta.
Lazzarato, ibid., str. 103. Fuko izdvaja nekoliko odreujuih dogaaja: razvoj medicine rada, promena zakona o siromanima u Engleskoj, implementacija medicinske policije u Pruskoj i reforma bolnica u Parizu.
19 18

164

To nije mo koja potvruje deduktivne postupke na osnovu neke najvie moi, jer njen prvi princip je produktivnost/efikasnost, stvaranje uslova za optimalizaciju svih mehanizama uobliavanja ivota kao i normalizacija biolokih i socijalnih tehnologija. A ovakva tendencija baca drugaiji snop svetla na politiku u odnosu na tradicionalno razumevanje politike, jer se vezuje za ivot, za roenje novih pojedinaca, za upravljanje populacijom a ne za moguu smrt koja niti ivot i predstavlja izvanrednu figuru nasilja. Naravno, nita nije dalje od H. Arent nego sledea misao, naime, da je ulog razliitih politikih konflikata ivot u njegovoj varijabilnosti, pravo na ivot, zdravlje i sreu, a da se pritom biomo pojavljuje kao investicija u razliite forme ivota...No kod Fukoa pred nama se ocrtava mo koja se reprodukuje u cilju poveavanja potencijalnosti ivota. To ne znai da je iz biopolitike nestao momenat smrti, jer biomo ne mo e biti indiferentna prema ljudskoj konanosti, prema latentnoj svesti o smrti i prema krajnjoj taki ljudske krhkosti. Ne samo u tom smislu da biotehnoloka maternus cura vodi rauna i o brojevima u vezi raanja, a i o relativnoj veliini mortaliteta, patolokim mutacijama. Nego u tom smislu da se ivot ovde pojavljuje kao odreena sila otpora. Sada, inae, ne naglaavamo samo neumitnu injenicu da lanovi nekog biopolitikog re ima moraju podneti ivot u odreenim okolnostima, nego i injenicu da je ivot odreeni otpor spram smrti, spram toga da ivot bude nadmaen od strane smrti. Dakle, ivot je forma otpora prema smrti. Delez ka e sledee: vie ak ne mo e da se ka e da smrt preobra ava ivot u sudbinu, jednim nedeljivim i presudnim dogaajem, ve pre da se umno ava i diferencira da bi ivotu dala pojedinanosti, dakle istine za koje ivot misli da potiu od njegovog otpora... ivot se onda sastoji od toga da se zauzme mesto smrti, sva njena mesta, u povorci jednog Umire se...U tom smislu Bia je raskinuo sa klasinom koncepcijom smrti, kao presudnim trenutkom ili nedeljivim dogaajem, i to na dva naina, postavljajui smrt kao neto to se prote e paralelno sa ivotom i kao neto to je sainjeno od mnotva parcijalnih i pojedinanih smrti.20 Biopolitika, prema tome, ne ispoljava upravljake aktivnosti samo na osnovu ivota, nego ona upravlja odnosima ivota i smrti. Ona ne znai ni pogrenu transcendenciju ivota, ni pogrenu
20 G. Delez, Fuko, Novi Sad, 1989, str. 98. Mada ova knjiga vie govori o Delezu, nego o Fukou.

165

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

imanentnost ivota, nego drugu mogunost ivljenja odnosa ivota i smrti. Biopolitika podrazumeva seriju razliitih dispozitiva koji interveniu unutar razliitih aspekata ivota utiui na konstituciju subjektivnosti, donoenja odluka, ili kako sam Fuko ka e, to je politika koja predstavlja delatnosti koje utiu na mogue akcije, to je intervencija koja utie na dogaaje, na kontingentne procese, na razliite oblike nastajanja, slino onome to je kasni Altiser nazivao aleatornim susretom, odnosno, aleatornim materijalizmom eventualne vremenitosti. Drugim reima reeno, biopolitika reaguje na vremenitost eventualnosti21 moderniteta. Okrenutost politike prema ivotu ne znai nikakvu pacifikaciju politike, naprotiv, biopolitizaciju treba posmatrati u kontekstu kombinacije sa drugim politikama, kao to je geopolitika. Jer, biopolitika nacionalne dr ave na Zapadu nikad nije mogla postojati bez artikulacije sa geopolitikim orijentacijama. Uostalom, biopolitika bezbednosti koja je toliko znaajna za politiko samorazumevanje Zapada plauzibilno govori o tome.22 Biopolitika nije organon politike koja nas uvodi u sveoptu pacifikaciju. Pogledajmo to na sledei nain. Biopolitika involvira tri procesa, tri oblika susreta onog biolokog sa politikim momentom. Prvo, to je posebno investiranje medicinskog znanja uzimajui u obzir biologiju populacije. Biopolitika polazi od postojanja neprestanog saobraaja izmeu lanova popula21 M. Vatter, Between Form and Event: Machiavellis Theory of Political Freedom, Dordrecht, Kluwer, 2000, i L. Althusser, Le courant souterrain du matrialisme de la rencontre, in Sur la philosophie, Paris, Gallimard, 1994. 22 W. Montag, Foucault and Contemporary Biopolitics, Pli, 2002, 13, 113-126. Ovaj lanak izvetava i o tome u kojoj meri je Fukoova biopolitika bitna za rasizam u XX veku, kao i za neorasizam na kraju XX veka. Uporedi S. Elden, The War of Races and the Constitution of the State: Foucaults Il faut dfendre la socit and the Politics of Calculation, Boundary, 2002, 2, 29(1), str. 125-51. A Dilon tematizuje politiku strategizaciju ljudske vrste u smislu toga da je zapadna biopolitika zapravo dispozitiv bezbednosti, u smislu toga da je bezbednost set mehanizama pomou kojih se ivot ljudske vrste regulie. Dakle, valja govoriti o toksinoj kombinaciji biopolitike i geopolitike na Zapadu. S tim to Dilon nagovetava da kontingentnost koja danas upravlja zapadnim ivotom radikalno subvertira liberalnu politiku zbog bezbednosne neuroze, M. Dillon, Governing Terror: The State of Emergency of Biopolitical Emergence, International Political Sociology, 2007, 1, str. 728. Dilon precizno govori o tome zato su dispozitiv bezbednosti i hiperbolizacija bezbednosti mnogo bogatiji pojmovi od danas uobiajenog i standardnog koncepta rizika. Po njemu, kontingencija danas konkurie pojmu drutvenosti posredstvom elje za hiperbezbednou.

ALPAR LOONC

166

cije, dakle, od njihove koegzistencije u datom poretku. Drugo, upravljanje populacijom zahteva statistika i informatika sredstva u kontekstu biologije velikih brojeva. Tree, funkcionisanje biopolitike zahteva upravljatvo, razliite oblike umetnosti upravljanja kao npr. regulaciju populacije u smislu povezivanja zdravlja i bogatstva kao npr. u merkantilistikoj politikoj ekonomiji. Smrtna kazna postepeno biva potisnuta u pozadinu, ona u nekim zemljama polako i nestaje, ali tu je nemilosrdno iskustvo masovnih ubistava u XX veku, nastupi nasilja koji su kvalifikovali neprijatelja kao patoloku deformaciju, kao virus itd. Biomo ne trijumfuje na osnovu moi nad smrti, ali, upravljanje ivotom posredno upuuje na mogunost vetake smrti. Biopolitika, dakle, stavlja u odnos, u izmenjenim okolnostima, pomenute momente, to jest nomos, nosos i bios. I Fuko, ak slino Arent, pominje Platona u va nim trenucima, jer su za njega uvari platonovskog politikog poretka isto tako znaajni, kao to je bitno praktikovanje gospodstva na osnovu uma i pravednosti. Arent, ipak, bira drugaiji put u odnosu na Fukoa. U njenom opisu postoji linija koja vezuje tekhn Platona sa modernim oblicima gospodstva, a po njoj, hrianstvo je obogatilo ovu orijentaciju samo sa predod bama o summun bonum koje adresiraju pojedinca. U pogledu Fukoa je, pak, oito da uoblienje judeo-hrianstva, to jest, pastirska briga predstavlja prelomnu taku u pogledu susreta biolokog i politikog. Ovde je neophodno stati i naglasiti nekoliko naznaka i to u cilju da pripremimo neke tvrdnje kojima emo se i udaljiti od Fukoa. Prvo, za Fukoa otelovljenje biomoi u pomenutoj epohi nije dogaaj bez prethodnih tendencija, i iskustvo u vezi voe stada kao politikog lidera to potvruje. U grkom voenju ivota gospodstvo se utisnulo u odreeni deo zemlje, politike voe streme ka smirivanju politikih konflikata, u cilju odr avanja gospodstva dovoljan je merodavan in zakonodavca, posle toga on se mo e povui u pozadinu, a prvenstveni zadatak politikog voe je u tome da iznalazi zajednike interese polisa.23 U hrianstvu pastir se stara o stadu, on je uvek koegzistentan sa lanovima stada, i vodi rauna o spiritualnoj dobrobiti. Zapravo, pastirska briga tek u hrianstvu dobija punu formu, jer voenje ivota usredsreeno na izbavljenje tek tamo dobija puni izraz u okvirima jedne razuene institucionalne infrastruktu23

P. Veyne, Comment on crit lhistoire..., Paris, 1970, str. 215.

167

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

ALPAR LOONC

re. Voenje brige nije samo davanje saveta za savest, nego upravljanje izbavljenjem i instaliranje nadoveznih diskurzivnih re ima istine, to jest, odreivanje ta se mo e smatrati istinom i neistinom. Spiritualna briga koja se proiruje na svakog pojedinca, spiritualna sveprisutnost pretvara pravo u sredstvo koje mora biti korespondentno sa razumevanjem hrianski voenog ivota. I ve su ovi principi vodili preko eklezijastikih okvira i prodrli su u domene koji su u vezi sa zdravljem i dimenzijama dobrobiti. No u okvirima pastirske moi jo se ne mo e govoriti o zakonitostima opteg karaktera koje okupiraju sve lanove drutva, jer se u strujanju svakodnevnog ivota adresiraju tek pojedinci i njihov registar potreba. Zapravo na Zapadu mo emo registrovati dve igre: odnos izmeu polisa i graanina, i odnos izmea pastira i stada. Iz prve relacije su izrasla pitanja koja su u XVII veku postala krucijalna, kao relacije izmeu javnog i privatnog, dr ave i drutva, mada se podrazumeva da je polis tip politike zajednice koja se ne mo e izjednaiti sa novovekovnim terminima. No, ako je u prvom sluaju re o igri polis/graanin, to jest, o ogranienjima, ravnote ama (drutvo ograniava dr avu itd.), u drugom sluaju je re o proirenju dometa upravljanja, o ekspanziji brige. Biomo mo e da adresira svakog, nezavisno od toga da li on raspola e sobom, ili od toga da li ivi radi sebe sama, a ne radi drugoga.24 Jer, svi su podreeni imperativima ivota. Sveprisutnost ivota omoguava da biopolitika oslovljava sve i svakoga, i obuhvatno i singularno (omnes et singulatim). To je radikalna praksa koja prodire unutra, koncentrie se na pojedinca, a pri tome postaje formalno-institucionalni planer zajednice. Biomo ne upuuje na transcendenciju. A suverenitet se pozicionira uvek transcendentno, u njegovom sluaju sve to ide u smeru imanentnosti ide u smeru transcendencije. Suverenitet raspola e se transcendentnim pozicijama spram ivueg oveka i mo e da praktikuje mo ukoliko prevazilazi samointeres pojedinanog oveka. Drugo, mada je Fuko u biomoi prepoznao drugost u odnosu na suverenu mo, ipak se mo e tvrditi da u dinamici evropske istorije nije mogue kruto odvajanje suvereniteta i biomoi.25 Povesni hod
Aristotel, Metaph., 982 b 25. Postoje i orijentacije koje u senci Fukoa razmiljaju u okvirima dvojnosti biomoi i suvereniteta (inae izvanredni spisi N. Roza, primera radi). Ovde se iznosi kritika takvih razmatranja.
25 24

168

evropskog moderniteta nosi na sebi ig artikulacije suvereniteta i biomoi koja je sa razliitim mehanizmima discipline utkana u imanentnost. Na ovo upuuje i nastup apsolutistike dr ave u ijim okvirima se ve bele i stupanje u ivot razliitih biopolitikih mera, i moglo bi se govoriti o situaciono odreenim kombinacijama suvereniteta i pastirske brige. Dakle, nismo osueni da kopamo aneve izmeu suvereniteta i biore ima. tavie, Fuko je u jednom trenutku jasno izneo da je protivreno i napeto ispreplitanje suvereniteta i biomoi zapravo demonski projekat moderne.26 Vie je nego karakteristino da on govori o imanentnoj transcendenciji nae aktuelnosti, ime potvruje postojanje napetog jedinstva izmeu biopolitikih tehnologija i suvereniteta. Imanentna transcendencija nae aktuelnosti ovu naznaku mo emo tumaiti, sledei mo da i neke druge tragove u odnosu na Fukoa, samo na taj nain da je suverenitet neka vrsta vika u odnosu na postojei poredak, to je ono konstitutivno spoljanje koje se nikad ne mo e svesti na imanentno funkcionisanje poretka. Politiki poredak se napaja iz onog to mu izmie,27 postojanje suvereniteta opominje da ne postoji mogunost zatvaranja poretka u samoimanentne okvire, da je svaki poredak konstitutivno uprljan, zagaen svojim zasnivanjem. Pozitivnost poretka je kontaminirana svojim unutranjim drugim, to u ovom sluaju mora da znai da je i biopolitika imanentnost uvek upuena na ovu spoljanjost koja se ne mo e imenovati na osnovu sila koja su unutar poretka. Stoga, naa zvezda vodilja ne mo e biti rastvaranje suvereniteta u imanentne mehanizme, dispozitive znanja i moi. Suverenitet, odluivanje u vezi s njim, klizi iz okvira pozitiviranog
Umesto tekstualnih upuivanja samo naznaujem neke bitne interpretacije, B. C. J. Singer and L. Weir, Politics and Sovereign Power, Considerations on Foucault, European Journal of Social Theory, 2006, 9(4), 443465. A. W. Neal, Cutting Off the Kings Head: Foucaults Society Must Be Defended and the Problem of Sovereignty, Alternatives, 2004, 29, str. 373-398 27 O poretku u ovom smislu, B. Waldenfels, U mre ama ivotnog svijeta, Veselin Maslea, Sarajevo, 1991, str. 167. Odnosno, suverenitet kao ono konstitutivno spoljanje se mo e razumeti u smislu Deride kao supplement ili kao konstitutivna transregresija, o tome, S. Prozorov, X/Xs: Toward a General Theory of the Exception, Alternatives, 2005, 30, str. 90. No o tome se raspravlja intenzivno i u teoriji u meunarodnim odnosima, R. B. J. Walker, Polis, Cosmopolis, Politics, Alternatives 2002, 28, str. 267-286, isti, Inside/Outside: International Relations as Political Theory, Cambridge, Cambridge University Press, 1993, J. Bartelson, A Genealogy of Sovereignty, Cambridge, Cambridge University Press, 1995.
26

169

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

znanja. Principi biolokog upravljatva jesu upregnuti u pozitivnost, oni su unutar datog poretka, no valja naglasiti da se imanentnost nikada ne mo e apsolutizovati. Suverenitet predstavlja singularnu logiku koja prevazilazi sve postojee relacije, on je, posmatran iz vidokruga pozitivnog poretka, samosvojan i aspecifian, medijum koji kreira svoj nain ispoljavanja.28 Politiko-ekonomski poredak funkcionie posredstvom razliitih mehanizama depolitizacije, normalizacije, no to nee izbrisati postojanje ovog konstitutivno drugog iz poretka. Ishod (verovatno nenameravan) Fukoovog poduhvata le i u tome da pokazuje nemogunost imanentnih biopolitikih re ima, to jest, nemogunost imanentnosti bez suvereniteta. U svakom sluaju, zahvaljujui naukama o ivotu, pastirska mo i njene upravljake-organizacijske delatnosti dobile su nove i nove forme, a dr avu i suverenu mo koja se otelovljuje u njoj ne mo emo smatrati neutralnom. Reeno je, suverenitet je utkan u domen mogunosti apsolutne komande, no hod evropske povesti je pokazao i slabosti, impotentnost istog suvereniteta. Bitno nam je da Fuko jasno govori o slabostima moi koja je slepa, otvoreno nagovetava da se razvija mnotvo mehanizama moi u industriji znanja, na univerzitetima, pa i u drugim segmentima drutva, no ne zbog toga to je mo previe jaka, naprotiv, postoji iskonska slabost upisana u nju. Mo se samogenerira zbog sopstvene neizvesnosti, ona tri beskonane krugove. I pripisati Fukou da glasa za svemogunost moi, jednostavno ne pogaa metu. Poenta je u tome da dispozitivi biomoi ne mogu zameniti suverenitet, ali se ne mo emo ponaati na taj nain kao da se nita nije desilo: tek tako se mo e razumeti naznaka da rasprostiranje razliitih biotehnologija u politiO ovom pojmu, P. Hallward, The limit of individuation or how to distinguish Deleuze and Foucault, Angelaki, 2000, Vol. 5, No. 2, str. 93. Naznaka da je Fuko mislilac limita, ogranienja koji govori o praznini s one strane svih okvira, apsolutno pogaa. Pogledajmo ta to znai: ogranienja, limiti nisu istorijskog karaktera zato to su konstitutivni za svu moguu istoriju, M. Foucault, Dits et crits, 4 vols. Paris: Gallimard, 1994, str. 398. O tome i isti, Le Gouvernement de soi et des autres, Cours au Collge de France, 1982-1983, Gallimard, Seuil, Paris, 2008, str. 31. Nije li sam suverenitet s one strane poretka, okvira? O tome vidi i jednu izvanrednu knjigu koja inae nije primetna, Cl. OFarrell, Foucault: Historian Or Philosopher?, 1989. Mada povodom Fukoa valja barem naznaiti njegova kolebanja u vezi s tim: njegovi genealoki spisi katkad pate od nepotovanja limita. O tome, R. Visker, The Inhuman Condition, Looking for Difference after Levinas and Heidegger, Kluwer Academic Publishers, New York, Boston, Dordrecht, London, Moscow, 2005, str. 47.
28

ALPAR LOONC

170

ku ekonomiju ivota baca na suverenitet novi snop svetla. Odnosno, podreuje suverenitet izazovu, to jest, izla e samo fundiranje suvereniteta neuvenoj probi. * Tumaenje Fukoa o biomoi, o biore imskom rasporedu ivota, stoji u znaku posebnog objanjenja ivota. Jer, Fuko ne dr i na umu toliko aristotelovski pojam ivota nego stavlja te ine take na varijabilnost ivota i na njegove hijerarhijske obrasce (vegetativni ivot...29) Na osnovu Aristotela, znamo, valja razlikovati izmeu bios (kvalifikovani ivot, forma ivota) i zoe (puki ivot), ili anima minima.30 Fuko dr i, ipak, na umu jedan sintetiki i imanentni pojam ivota koji objedinjava multiplikovana znaenja ivota u smislu toga da ivot znai svagdanji koren za egzistenciju. Zoe je ve neka vrsta biosa, ivot koji se pojavljuje u oblicima, biopolitika se pojavljuje kao tehnika ivota...kao tekhn.31 Drugim reima, biomo i njena sveprisutna-sveobuhvatna briga ne adresira jedan prethodno postojei ivot, nego odreeno razumevanje ivota koje predstavlja supstrat nove moi. Suvereni vladar koji realizuje pretnju na osnovu smrti mo e redukovati podanika na zoe, na taj nain da produkuje puki ivot, kako je to Agamben tvrdio.32 No za biomo je smrtna kazna, skonavanje ivota, skandal (mada Fuko kao da doputa smrtnu kaznu u sluaju da neko bioloki preti svojim sugraanima33). tavie, i samo prisustvo smrti je neizdr ljivo. I poto niko ne mo e da pretenduje na mogunost da raspola e smru, mo mora da se ispoljava pomou ivota i u odnosu na ivot. Tanije, pomou iskoriavanja potencijalnosti ivota.
29 Sc. Lash, Life (Vitalism), Theory Culture Society, 2006; 23; str. 323. J. Bleicher, Leben, ibid., M. Ojakangas, Impossible Dialogue on Bio-power, Foucault-studies, 2005, No 2, str. 12. 30 Anima Minima je naslov poslednjeg poglavlja Liotarove knjige, Moralits postmodernes, Paris, Galils, 1986. 31 J- L. Nancy, La cration du monde ou mondialisation, Galilee, Paris, 2002, str. 141. 32 G. Agamben, Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life, Stanford, CA: Stanford University Press, 1998, The Open: Man and Animal, Stanford, CA: Stanford University Press, 2004. 33 O smrtnoj kazni kao izazovu za evropsko samorazumevanje, P. Manent, Current Problem of European Democracy, Modern Age, Winter, 2003, str. 13.

171

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Ovde valja posebno istai razlike izmeu Fukoa i H. Arendt. Simptomatino je da u knjizi o totalitarizmu ona govori o manjinama i o izbeglicama i da zapravo pokazuje da stanovnici zapadne demokratije afirmiu svoja prava kao graani. To jest, prava i slobode su konstitucijski vezani za odreeni status, naime za status koji je jedini primeren politikoj egzistenciji. Dostojanstvo graanina se zasniva na bios, a ne na zoe. Nomadskom egzistencijom bezdr avnosti, oveku koji je bez dr avnog krova namenjena je zatraujua sudbina, izbeglica koji je bez mogunosti politikog saodnoenja izlo en je razliitim formama nasilja. Gubi se mogunost saodnoenja, odnosno saodreivanja egzistencija u meuodnosu, to jest, intersubjektivno zajednitvo. U trenutku stupanja biopolitike na scenu pokazuje se koliko je upitno primenjivanje ljudskih prava u kontekstu biopolitike. Kada se, danas, povodom razliitih ratova kritiki primeuje da se u ime ljudskih prava, i u ime humanitarizma, u ime brige za ivotom, oduzima ivot, tada se nastavlja putem jednog kritikog arentovskog motiva.34 U kontekstu biosa graanin mo e neto da uini za svoja prava, da ih operacionalizuje, no puki ovek u situaciji obna enosti je izlo en nemoi, dakle, ovek redukovan na zoe u raljama biopolitike predodreen je da bude porobljen. ovek redukovan na zoe postaje iskorenjen iz politikih prostora. Zbog toga je H. Arent bila toliko nemilosrdna prema nacionalizovanoj biopolitici, prema nacionalnim dr avama koje su na sebe preuzele greh biopolitike. Naprosto je smatrala da one definitivno doprinose oslabljenju osnove slobode. Dr ave koje pred sobom imaju obrazac animal laborans dospele su u okvire biopolitike, odnosno, dr ave koje su prednjaile u afirmaciji rada redukovale su oveka na zoe. H. Arent tematizuje biomo u konstelaciji kada dinamika razliitih nauka o ivotu generira razliite forme biopolitike. Odbojne forme biopolitike, recimo tzv. negativnu eugeniku, obino vezujemo za nacizam ili za rasizam, no pri tome se iz vida gubi injenica da je eugenika kao sistem intervencije u ivot imala predstavnike i na desnici i na levici, kao i na strani onih koji su sebe smatrali progresivnima. Nacistiko gospodstvo je zaista koristilo odreene biopolitike mere u svetlu funkcionisanja fabrika smrti, no izjednaiti nacizam sa biopolitikom predstavlja krupan nesporazum, jer su
34 M. Dillon, J. Reid, Global Liberal Governance: Biopolitics, Security and War, Millennium Journal of International Studies, 2001, Vol. 30, No. 1, str. 41-66.

ALPAR LOONC

172

35 E. R. Dickinson, Biopolitics, Fascism, Democracy: Some Reflections on Our Discourse About Modernity, Central European History, 2006, vol. 37, no. 1, 148. 36 D. Paul, Eugenics and the Left, Journal of the History of Ideas, 1984, 567-590. A. Somit (eds.), Biology and Politics, Mouton, Haag-Paris, 1976. A. Kimbrell, The Human Body Shop, The Engineering and Marketing of the Life, Harper Collins, NY, 1993. O nekim biopolitikim merama u SSSR u XX veku, S. Bak-Mors, Svet snova i katastrofa, Beogradski krug, Beograd, 2005, str. 243., U svojoj roditeljskoj ulozi, Staljin se kao otac mnogo vie ponaa majinski a manje ka njava, vie gaji nego to disciplinuje. Sovjetska porodina drama je needipovska, ibid. str. 247. 37 G. Bromberg, N. Roll-Hansen, Eugenics and the Welfare State, sterilization policy in Denmark, Sweden, Norway and Finland, Michigan University Press, East Lansing, 1996.

173

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

razliite biopolitike mere realizovale i druge dr ave.35 Zar ne postoji mnogo intelektualaca socijalistike provenijencije koji su biologiju posmatrali kao predvorje socijalizma? Za njih je ovozemaljski socijalizam nita drugo do brak izmeu biologije i socijalizma, razmah sveobuhvatne biopolitike intervencije, gigantika regulacija raanja, dr avno spreavanje rasne degradacije.36 Biopolitiko investiranje sa igom progresivnosti je bilo utkano u disciplinovanje i razvijanje tela od strane nacionalne dr ave, u dr avno planiranje saodnoenja ljudskih tela, u stvaranje nacionalnog tela, kao to pokazuju primeri skandinavskih dr ava.37 Biopolitiki konstruktivizam je bio itekako prisutan kod dr ave blagostanja, u novijim ustanovljenjima predstave naroda, nacije, otad bine, spasa dr ave u biolokim konfiguracijama. Ne treba smetnuti s uma da su i nekadanji socijalizmi, dakle, realni i samoupravni socijalizam, nastupali kao biopolitika sila koja ima mandat da se stara o ljudima socijalizma, o punini njihovog opstanka. Socijalizmi su praktikovali pastirsku ljubav ak i onda kada su realizovali nasilje pomou ideolokih upuivanja na kraj istorije. Objanjenja H. Arent predstavljaju dijagnozu o krizi: u modernitetu provejava opasnost da se biomo otrgne od politike zajednice, te biopolitizovani aparati pokazuju sklonost da izdaju razliite naredbe sa pravnim dejstvom i stoje na raspolaganju za razliite depolitizacijske poduhvate dr ave. Biomo je u situaciji da u duhu voenja brige o radnoj subjektivnosti pojednostavi stvarnost na biore imske poduhvate i da vitalno delanje potisne na rub. Ni govora o tome da bi se opomena izreena od strane H. Arent mogla suziti na njen koncept totalitarizma, naprotiv, njena dijagnoza odzvanja mnogo sna nije upravo povodom odnosa biomoi i demokratije. Zapravo, biomo je

za nju uvek, barem tendencijski, bionasilje, meta-okvir razliitih tehnologija koje su upletene u bioloki konstruisane nu nosti. Za Fukoa, meutim, razvijanje biomoi ne priprema samo u lebljivanje politike u postvarene strukture, nego otvara mogunost politizacije ivota. Biomo nastupa u ime upravljatva koje se odnosi na ivot, tretira ivot kao objekat, ali uvek izaziva mo otpora ivota. Fukoov vitalizam rauna na samoreferencijalnu dinamiku ivota, naime, kada mo bira za svoj predmet ivot, tada priziva ivot koji nastupa protiv moi, te reprezentanti biomoi mogu da raunaju da njihov nastup sueljava ivot sa sobom. Biomo ima granicu u protupojavi, kao to je granica svake moi kontra-mo, te nastup svake moi rizikuje da u trenutku samoostvarenja postaje ne-mo. Na osnovu ovakvog razmiljanja bionormalizacija zapadnih drutava ne mora prouzrokovati nastanak uslova depolitizacije. Dok je za H. Arent osna enje biopolitikog re ima kao i generisanje nelinog normalizacijskog pritiska preopasno za intersubjektivnost proizalu iz vokalnog pluralizma, za Fukoa rasprostiranje biomoi uopte ne mora da sprei nastanak onog Mi u politikim konfliktima, to jest, komunalnu akciju. Fukou je stalo do toga da u prednji plan stavlja etiko-praktiku borbu u liminalnim oblastima stratekih relacija i razliitih stanja dominacije i to na terenu upravljakih tehnologija. Naglasimo da u agonistikom razmiljanju Fukoa, inae slino Arentu, politiko delanje koje prevazilazi rutinske forme delatnosti dobija sna nu ulogu, jer to su forme delanja koje dubinski menjaju date re ime istine i unose momente drugosti u postojee odnose. No, kada Fuko govori o agonistikim relacijama, tada postaje jasno da je kod njega mogue razmiljati o praksi dovoenja u pitanje svih organizovanih i standardizovanih ljudskih igara.38 Odnosno, ulaskom logike diferencijalnosti u prostore koji su omeeni postojeim pravilima nastaje mogunost ponovnog ispisivanja datih okvira, bez obzira da li je re o zatvorima, klinici, ili drugim prostorima odreenim disciplinarnim kodovima. Agon ostavlja svoj peat na svim praksama upravljanja, i mo e da razoblii pravilno ocrtane krugove institucija, logos formalne strukture moi, mo e da problematizuje postojea pravila drutvenih igara. Agonistika sloboda
38 O tome, J. Tully, The agonic freedom of citizens, Economy and Society, 1999, Vol. 28, No. 2, May, str. 161-182.

ALPAR LOONC

174

nije ograniena od strane postojeih formalnih okvira, i pojavljujui se u razliitim lokacijama ova sloboda mo e da ispolji svoje zahteve povodom menjanja datih praksi upravljanja. Saodnoenje moi i otpora, moi i protumoi je uvek procesualnog karaktera, nikad se ne sti e u luku potpunog ostvarenja ak ni u sluaju razliitih projekata oslobaanja. Biomo, dakle, oznaava mo nad ivotom i povodom ivota, a fukoovski zahvati nam prenose i protumo oformljenu u ime ivota. Poredak nije ugro en zbog marginalnih subjekata na rubu, zbog alternativnih projekata, nego zbog otpora koji se generira u samom poretku. Takorei, zbog vika imanentnosti. Naznaka o izvanrednom znaaju otpora (otpor je iskonski) to plauzibilno potvruje. Dok je ranije Fuko bio sklon tome da razvija mo u svetlu neke unilateralne relacije, gde su pojedinci veito upleteni u dispozitive moi, u drugoj polovini sedamdesetih godina XX veka mo dobija jasno strateko odreenje. Svaka sila u drutvu prenosi mo, a mo prolazi kroz telo, ali, opet, ne zbog svemoi same moi, nego zbog toga to je svaka sila zapravo mo tela. I Fuko e neumorno isticati mo koja dolazi odozdo i koja obitava u sklopovima multiplikovanosti i heterogenosti. Valja osloboditi na pogled moi od obrazaca dominacije, jer se nikad neemo pribli iti fenomenu moi. U odreenom trenutku e Fuko tvrditi da valja ne govoriti o moi uopte, nego striktno o odnosima moi. I ne treba tematizovati samo situacije dominacije, nego i strateku igru izmeu razliitih oblike slobode. To ne znai da treba odustati od revnosne analize stanja dominacije, jer igra moi je uvek ograniena, ona se zaustavlja tek posredstvom institucionalne stabilizacije asimetrinih odnosa, odnosno pomou institucionalnog oformljenja stratekih relacija, to nam nala e zadatak tumaenja stratekih relacija i dominacije. Ne pogaamo ono najbitnije ako ka emo da kod Fukoa mo tek postoji. Ne, mo se uvek praktikuje, ona je uvek u procesu realizacije u svetlu razliitih dogaaja, u kontekstu viestrukih dispozitiva, procedura donoenja odluka, a bez nekog unapred utvrenog plana mada praktikovanje moi se uvek uliva u neki totalitet odnosa. Samo, bitna nota totaliteta je da je on veito i neizostavno kontingentan. Kod Fukoa e se pronai tek skica vitalistikog otpora u odnosu na biomo, tek postoje naznake o dubokoj povezanosti otpora i kreativnosti. Vie je to nagovetaj neke strategije delanja no kohe-

175

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

rentan teorijski predlog. Svaki ljudski odnos je uronjen u odnose moi, jednostavno, mo nije spoljanja u odnosu na ljudske relacije, te projekcija krajnjeg oslobaanja od moi (ma ta to znailo) je trona. Ali, mo emo biti sigurni u to da naglasak nije na tome da smo veito i unapred uhvaeni u zamku moi, nego da smo uvek-ve, to jest, izvorno (i tragino) upleteni u slobodu. Da je sloboda neprestana provokacija, ova tura naznaka nagovetava utkanost u slobodu, tanije, u praksu slobode, jer sloboda mo e biti samo praksa. Drugaije reeno, mo se mo e analizirati tek ukoliko se poinje sa slobodom. Zapravo, kao i za slobodu, tako i za mo va i generalna tvrdnja da se mo e analizirati u kontekstu konstitutivnih limita. I iz ove perspektive se mo e tumaiti zahtev da se prepozna istovremeno neizostavnost odnosa moi, ali i njihova dubokose na utkanost u kontingentnost. A tu kontingentnost e svaki oblik moi pokuavati da sakriva, kao to e svaka mo nastojati da skriva svoj izvorno relacioni karakter. Sloboda koju Fuko dr i na umu je ontolokog karaktera, ona nije ni esencijalistika, ni teleoloka,39 jer to je sloboda koja je upuena na osnovne, odreujue dimenzije samog poretka. U tom smislu mo emo, barem do odreene take, da se oslonimo na H. Arent i na njenu patetiku u vezi zapoinjanja, to jest raanja kao fundiranja neeg novog. Jer, ono to ona ima na umu itekako se mo e tumaiti kao konstitucija/zasnivanje neeg novog to izmie pozitivnim zahvatima unutar datog poretka. No, ovde se odmah i odvajamo od nje, jer u formulisanju sledee naznake ona ve ne mo e da pomogne: politiko-ekonomska borba, kritiki diskurs mogu se zamisliti tek ukoliko se istovremeno uzimaju u obzir dimenzije datog poretka i njegovog unutarnjeg drugog, onog konstitutivno drugog, to jest, ako se istovremeno obuhvata i tretira i poredak i njegov eksces, i pozitivirani poredak i onaj viak koji se preliva preko tog poretka. Upravo neprestana kritika pa nja u odnosu na varijabilne relacije izmeu poretka i njene transregresije, odnosno, vika mo e da otvori kritiku perspektivu koja se ne zavarava pukim utopizmom, fantazmagorikim slikama nekog ne-mesta kao to je utopija, ali ne prihvata ni postojee kao neprevazilazivo stanje. I to je razumevanje suvereniteta koje dr i do toga da poka e fenomenoloku dimenziju, naime, kako je on uopte mogu, tanije, to je kritiko tumaenje suvereniteta koje tematizuje nain kako on nastaje.
39

ALPAR LOONC

Prozorov, ibid. str. 105.

176

40 Artikulaciju ovde razumevam u preciznom smislu kao ne-nu nu interakciju razliitih uzronih lanaca koji ipak stvaraju jedan odreeni ishod. A nu nost ovog ishoda nastaje kao rezultat kontingentnog zajednitva pomenutih razliitih momenata. O tome, B. Jessop, State Theory, Cambridge, Polity Press, 1990, str. 10. 41 Na odreene nejasnoe ukazuje i . Ransijer, Biopolitique ou politique, Entretien recueilli par Eric Alliez, par Jacques Rancire, Multitude, 2000, Mars. Naravno, stoji da je Ransijer razvio jedan drugaiji pojam politike u odnosu na Fukoa, ali i u odnosu na aristotelovsku tradiciju, pa i u odnosu na miljenja H. Arendt. To je zamisao politike koja dovodi u pitanje antropoloku osnovicu politike.

177

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

I ukoliko se razmilja striktno u okvirima meuodnoenja moi i protumoi, tada se artikulacija40 biomoi i suvereniteta vezuje ne za neku projektovanu objektivnu istorijsku logiku, nego za kontingentno talasanje delanja i protudelanja, za pulsiranje odnosa moi i protumoi. U svetu istog suvereniteta postoji samo zoe, a bios u smislu biotehnike se istiskuje iz domena politike, nema mogunosti za delanje, ostaje potpuna nemo za oveka, izlo enost pretnji smrti. U svetu, pak, iste biomoi postoji samo ukotvljenje u svet imanentnosti koji gradi puteve depolitizacije. Ostaje, dakle, zadatak analize kombinacije biomoi i suvereniteta, tumaenje njihovog meuodnoenja, i njihove nesvodive razlike. Kao to nam se namee zadatak tematizacije odnosa izmeu transcendentnih aspekata prava i imanentnih dimenzija normi koje se prostiru na osnovu nastupa bioaparata. Valja posebno naznaiti da postoji potreba osvetljavanja nesvodivosti razlike izmeu biomoi i (pravnog)suvereniteta, ili prava kao komande (commandement kod Bodena). Shodno tome, postoji potreba razlikovanja biopolitike i biomoi, to jest, stalo nam je do toga da se ne govori o biopolitici, nego da se dosledno govori o biomoi. Biopolitika kao konceptualni okvir zaista zamrauje poziciju politike, te se preko nje otvaraju prostori i za prenapetu politiku metaforizaciju tela, zdravlja. Biopolitika je za nas tek polemiko-kritiki termin, a koji vodi do tesnaca depolitizacije. Kod Fukoa postoje samo veoma turi nagovetaji o tome, i njegova kritika suvereniteta bi se mogla ak razumeti i u smislu nerazlikovanja biopolitike i biomoi mada se ovde zastupa drugi pravac tumaenja, sa namerom da se on razume drugaije u odnosu na njegovo sopstveno samorazumevanje.41 U svakom sluaju, tek dodatnim radom na Fukoovim tekstovima se mo e koherentno zastupati ideja o nesvodivoj razlici izmeu biomoi i suvereniteta. A ovde ve pomenuti Agamben, mada je obogatio pojam biopolitike, ipak je

doprineo gubitku odstojanja izmeu biomoi i suvereniteta. Podsetimo se: Agamben tvrdi da je naturalni, ili ne-kvalifikovani, neodreeni ivot iskljuen kod starih Grka iz politikog domena, i u lebljen u domainsku sferu prirodne reprodukcije. No, to je dvostruki akt koji sa ima u sebi i ukljuenje i iskljuenje, jer se time naturalni ivot ipak reflektuje u politici, odnosno, iskljuivanjem ivota iz politike se istovremeno ukljuuje njegovo iskljuenje. Politiki koncept ivota, politika sama veito mora objavljivati neidentitet sa pukim ivotom, no to je unutranje cepanje same politike konceptualizacije ivota: dakle, politiki ivot je definisan u odnosu na neto to nije relaciono.42 Politika se razumeva kao proces, kao neprestano kretanje ove samodiferencijacije koja nastaje na putu izmeu pukog ivota i politiki tematizovanog ivota. Ali, dok je za Fukoa nastajanje biomoi na Zapadu vezano za povest prelaza iz teritorijalizovane dr ave u dr avu kao staratelja za populaciju, za Agambena je povodom biomoi re o ontolokom naelu, o ontologizaciji biopolitike. Kao to je re i o ontologizaciji suvereniteta. Ako i postoje neke novine u vezi moderne biopolitike, one se nadovezuju tek na razliite modalitete. Najbitnije je da politiki poredak istovremeno mo e inicirati i iskljuenje i ukljuenje, to se tematizuje poznatom figurom izuzetka u svetlu suvereniteta. Politika neprestano mora da demonstrira svoju unutranju razliku u odnosu na puki ivot, a ova negacija se mo e uobliiti kao nanoenje smrti. U svakom sluaju, moderna biomo je tek aktuelizacija neega, preciznije, pretnje koja je iskonski upisana u konstitutivno polje suvereniteta dr ave. Sadanjost nije nita drugo do dovrenje ontoloke tendencije Zapada zapoete kod Grka. I nije naglasak na razlici izmeu prijatelja i neprijatelja povodom politike, nego na momenat izmeu pukog ivota i politiko-juridistikog razumevanja oveka. Agambenova nastojanja se usredsreuju na analizu paradoksalnog uinka suvereniteta u situaciji kada se suspendira va enje prava. Puki ivot, da ponovimo, ali sada u jednom drugom kontekstu, nije obnaeni ivot koji se gubi u reci neodreenosti, nego je to konstruisani ivot ispresecan simbolima i ritualima, socijalizacijskim procesima. Biopolitiki konstruktivizam je zajedniki nazivnik za razliite re ime mada Agamben ne gubi iz vida razlike izmeu razliitih
42 A. Norris, Giorgio Agamben and the Politics of the Living Dead, Diacritics, 2000, Vol. 30, No. 4, str. 38-58.

ALPAR LOONC

178

re ima, to mu se inae esto pripisuje. Zapravo, kod Agambena se iznova javlja tradicionalni evropski politiki koncept inkorporacije, no to je sada proizvodnja biopolitikog tela, tavie, ka e se da je glavna stvar suvereniteta upravo proizvodnja biopolitikog tela. Cena toga je da ono bioloko postaje neposredno ono politiko, uprkos razlikovanjima koja se naziru u Agambenovim refleksijama.43 Agambenova poenta je, naime, upravo u nerazlikovanju izmeu suvereniteta i biomoi, u izvornoj upisanosti, upregnutosti biopolitike u bie suvereniteta, zapravo, u njihovoj podudarnosti ili nedistinkciji. Njemu je stalo do toga da naglasi iskonsku koincidenciju izmeu suvereniteta i biomoi koja se ispoljava u proizvodnji pukog ivota, a time on stapa imanentnost i transcendentnost. Ime za istovetnost suvereniteta i biomoi je biopolitika. No za razliku od Agambena, u ovom radu se zastupa tvrdnja da je nu no odr avanje razlike izmeu biomoi i suvereniteta, i da se ak i koncept biopolitike mora podvrgavati kritici, to pretpostavlja kritiku stapanja ivota i politike. Ovde ka emo da u pogledu biomoi, ali ka emo ne u pogledu biopolitike. Paradoksalni ishod Agambenovih nastojanja je da se na mala vrata neminovno vraa prenapeto juridistiko-normativni model suvereniteta koji je bio kritikovan od strane Fukoa, tanije, juridistiki koncept koji je Fuko smatrao nedovoljnim za analizu biomoi. Paradoksalno, zbog toga to je Agamben itekako znao da kritikuje juridicizam u razumevanju suvereniteta. No nije li poimanje ivota kod Agambena predodreeno da se pojavljuje u juridistikom svetlu?44 A zanemarivanje politike
Time Agamben zanemaruje ono to je danas od kljune va nosti, a mo e se nadovezati na Fukoa: politika ekonomija ivota. A ona se ne mo e pojednostaviti na odreene forme prava, ili na nastup dr avnih aparata, U. Brckling, Menschenkonomie, Humankapital. Zur politischen konomie des nackten Lebens, Mittelweg, 2003, 36, 12. Jg., No. 1, str. 3-22. Kao to nije sluajno da ignoriui politiko-ekonomske aspekte ivota Agamben ostaje meta feministike kritike po kojoj je redukcija na puki ivot zapravo redukcija koja je pogodila ene u heteroseksualnom poretku i polno odreenoj podeli rada, vidi, A. Deuber-Mankowsky, Homo Sacer, das bloe Leben und das Lager. Anmerkungen zu einem erneuten Versuch einer Kritik der Gewalt, Die Philosophin, 2002, No. 25, str. 95-114. 44 Pogledajmo Agambenov argument: autoritarno-harizmatika mo izvire iz linosti Voe. I zahtev prava da se poistoveti sa ivotom se ne mo e jae izrazititradicija pravnog razmiljanja koja izjednaava pravo sa ivotom, ili, ono to tajna moi sadr i u sebi jeste injenica da je u njenom centru situacija izuzetka ali to je jedan prazni prostor u kojem ljudska aktivnost koja nema relacije prema pravu stoji pred normom koja nema relaciju prema ivotu, G. Agamben, State of Exception,
43

179

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

ekonomije ivota u epohi kada je ivot ekonomska varijabla, odnosno, kada je ivot kao autopoiesis model akumulacije za neoliberalno poimanje sveta, neminovno vodi argumentaciju do juridicizma. Zanemarivanje politiko-ekonomskih aspekata ivota u situaciji kada se linost kao bioloko ogranienje eli prevazii u aktualizaciji potencijalnosti ivota, a sve to u kontekstu fraktalne logike kapitala, plaa danak juridicizmu.45 * Izvesno je da je logika vitalizma ostavila tragove na miljenje Fukoa.46 tavie i sam Fuko je vie puta govorio o znaaju vitalizma koji je izrastao na jedan specifian nain iz mortalizma. Valja posebno pomenuti jednog Fukoovog uitelja. Obnovljeni vitalizam Kangijema (Canguilhem), njegova kritika animizma i mehanicizma, instaliranje istorijski odreenog pojma normalnosti, stvara tlo za Fukoa. Prvo, drutveno konstruisana znaenja izmeu normalnog i patolokog otvaraju vrata pred kritikom normalizacijske drutvene kontrole. Drugo, posredstvom analize normativnih horizonata ivota i zdravlja Kangijem pravi korake koji imaju eho u razmiljanju Fukoa. Kada Fuko objanjava da je ivui ovek, ukoliko zaista ivi, nita drugo do sve anj sila koje pru aju otpor, tada se kree tragovima Kangijema: ivot je mo otpora spram smrti, otpor je sila koja je ukorenjena u ivotu koji neprestano razvija otpor, mada mo e proknji iti samo delimine i nesigurne uspehe. ivot se pokorava istoj te ini razliitih sila i ispoljava se u mre i razliitih efekata i kretanja. Bia, koji je ovde ve pomenut, odredio je ivot pomou funkcija koje realizuju otpor smrti i zbog toga je izazvao priznanje Fukoa koji je zapravo iskoristio potencijale vitalistikog otpora spram biopolitike. Nadalje, kada Kangijem povezuje normativnost u medicini i biologiji sa elementima normativnosti povodom
ALPAR LOONC

The University of Chicago Press, Chicago and London, 2005, str. 85. 86. Zatim Agamben ka e sledee: mogunost razlikovanja izmeu ivota i prava, anomije i nomosa koincidira sa njihovom artikulacijom u biopolitikoj maini (ibid. str. 87.). 45 Za ove naznake vidi, M. Cooper, Resuscitations: Stem Cells and the Crisis of Old Age, Body & Society, 2006, Vol. 12(1), str. 10. I nije poenta samo u komodifikaciji ivota, nego u transformaciji ivota u izvor spekulativnog vika vrednosti (ibid., str. 11). 46 A ne zaboravimo, to je bila posebna kritika primedba Bodrijara, J. Baudrillard, Oublier Foucault, Paris, Galile, 1977.

180

ivota, tada pomou njega stupa u prostore biomoi. Jer, kada pisac La connaisance de la vie47 raspravlja o tome da je i sam ivot normativnog karaktera i o tome da normativnost ivota stupa na scenu u trenutku gubitka ivota kao znanja, tada dalekose no menja odnose izmeu normaliteta i patolokog. On sugerie da a-normalnost, barem u egzistencijalnoj perspektivi, prethodi onom normalnom.48 Tek usput da primetimo da je ovakvo razmiljanje u dijametralnoj suprotnosti u odnosu na orijentaciju Moderne za koju je zdravlje unapred legitimisano, jer se zdravo telo, zdrav organizam mogu upregnuti u proces nesmetanog i efikasnog radnog procesa. Kangijem govori o tome da u bioznanju (medicina, biologija) nastaje pomak u onim trenucima kada normativnost zasvetli, a to se deava u vremenskim intervalima kada se ivot dovodi u pitanje (bolest, smrt). Dakle, znaenje normalnosti koje postoji u ovim naukama je konstruisanog karaktera, tanije konstruisano-normativnog karaktera, i kao to je to reeno i povodom vitalizma, to su oni trenuci u kojima telo, kao organski entitet, stremi, i to pomou svojih kapaciteta, ka stanju samoorganizacije. Treba primetiti da je zdravlje za Kangijema nita drugo do ivot...u utanju organa, njihova borba protiv smrti...a normalnost ivota je ivljena u kontekstu utanja autoriteta moi, ona je normativna borba ovih autoriteta da se osigurava drutveni poredak i mir.49 Ovde se opet otvaramo prema Fukou: kada on govori o istorijskom aprioriju povodom nastanka klinike,
G. Canguilhem, La connassaince de la vie, Paris, Vrin, 1965. Kangijem pokazuje da normalnost nije pacifistiki, i statiki, nego polemiki i dinamiki koncept, da odnos izmeu normalnog i a-normalnog nije odnos protivrenosti, ili spoljanjosti, nego odnos inverzije i polariteta, Le normal et..., ibid. str. 178-179. Nadalje norma, kako to antropologija pokazuje, nije primarna, i nije samo izuzetak taj koji afirmie normu kao normu, nego prekraj je ono to omoguava pravilo. Prekraj nije izvor pravila, nego izvor regulacije, ibid. str. 179. Dakle, u normativnom poretku prekraj norme je poetak. Pod svetlom injenica izmeu normalnog i a-normalnog postoji odnos iskljuivanja. Ali ova negacija je podreena operaciji negacije, korekciji odreene norme od strane a-normalnosti. Prema tome, nema nieg neobinog u tome da ono a-normalno, logiki drugotno, u egzistencijalnom smislu predstavlja prvotnost, ibid. str. 180. Pri tome, Kangijem eksplicitno navodi Fukoa. Normalnost, izvedena u domenu zdravlja i pedagogije, predstavlja naznaku XIX veka za organsko zdravlje i pedagoki prototip drutva. 49 N. Rose, Life, Reason and History, History: Reading Canguilhem Today, Economy and Society, 1998, 27, str. 15470. Da to malo proirimo i da budemo precizni: Kangijem naznaku o zdravlju kao o ivotu u utanju organa preuzima od Leria, Le normal et..., ibid. str., 180.
48 47

181

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

tada misli na injenicu da je nastala kopa izmeu vitalizma i statistikog obuhvata razliitih bolesti. Medicinski pogled stvara analogije izmeu tela graana i medicinskih tela, no pogled biomoi objedinjuje tela graana u jedan drutveni korpus koji postaje predmet upravljatva na osnovu statistikih lanaca i to u kontekstu ivota i smrti. To je pastirska mo koja deluje u ime razliitih normi vitalnosti. Da medicina duboko odreuje filozofski status oveka, to je Kangijem viestruko potvrdio. Misao da drutvene norme nisu spoljanje u odnosu na medicinu, Fuko je mogao upravo da dobije na osnovu Kangijema. Da politika nije spoljanji domen u odnosu na medicinu, i to ukoliko politika adresira vitalne procese oveka, to jest, ukoliko ivot nije neutralna injenica, to mo emo potvrditi upravo na osnovu Kangijema. U svakom sluaju novije tendencije biomoi demonstriraju uvide Kangijema i Fukoa. Ovde tek ovla pominjem naznake kao to su molekularizacija ivota, somatiko Ja, molekularna epoha genetiko telo, telo koje je obavijeno u genetike kodove, biosocijalnost, genetiko graanstvo, somatiki rizik, medicinske forme ivota.50 Telo se pokazuje na drugaiji nain u odnosu na ono to nam je poznato, i nova konfiguracija vidljivosti se vie ne mo e pokazati pomou klinikih i eugenikih perspektiva, jer submikroskopski pogled, kodovi projektovani na ekrane tra e drugaije ophoenje (mada ranije perspektive, kao eugenika, ne nestaju). Ove naznake oznaavaju da je biopolitiki re im Moderne podlo an dubokim promenama koje iznova ispisuju relacije izmeu saodnoenja ljudi, tehnologije i biologije kao i forme politike racionalnosti povodom toga. Iskuavaju se modaliteti tela koji se uvlae u fraktalno-haotini poredak molekularnog sveta a koji je optereen rizinim poremeajima, kontingentim upadima.51 Uvlaenje genetskih kodova i bioinformacija u pravni re im patenata, upravljatvo nad potencijom rada jednostavno menja forme ivota.
ALPAR LOONC

N. Rose, The politics of life itself, Theory, culture and society, 2001, 18, str. 1- 30. C. Novas and N. Rose, Genetic risk and the birth of the somatic individual, Economy and Society, 2000, 29, str. 485-513. B. Massumi, Parables for the virtual: movement, affect, sensation, Durham, NC, Duke University Press, 2002. M. Dillon, Virtual security: a life science of (dis)order, Millennium: Journal of International Studies, 2003, str. 2. 51 S posebnim osvrtom na SAD, Br. Braun, Biopolitics and the molecularization of life, Cultural Geographies, 2007; 14; 6.

50

182

P. Rabinow, Anthropos today: Reflections on modern equipment. Princeton: Princeton University Press, 2003. N. Meyer-Emerick, Biopolitics, Dominance, and Critical Theory, Administrative Theory & Praxis Vol. 26, No. 1, 2004, str. 115. Th. F. Tierney, Foucault on the Case: The Pastoral and Juridical Foundation of Medical Power, Journal of Medical Humanities, 2004, Vol. 25, No. 4, Winter. M. Dillon and J. Reid, Global Liberal Governance: Biopolitics, Security and War, Millennium Journal of International Studies, 2001, Vol. 30, No. 1, str. 41-66.

52

183

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Ovde je opet re o dinaminim odnosima izmeu nomos, nosos i bios. Bitno je, naime, da je telo koje iskazuje molekularizovane bioinformacije supstrat nae samobrige, naeg bavljenja sobom, te shodno tome osnova tehnologije sopstva: u njima se reflektuje rad na sebi. Prema tome, bioloki ivot je postao specifina radna sfera za sopstvo. Subjektivnost je postavljena u normalizovano instaliranje sopstva to ukazuje na specifine uinke neo-liberalizovane subjektivnosti. Naa epoha, dakle, pokazuje anti-arentovske tendencije. Razmiljanja H. Arent ostaju kao kritika korekcija u odnosu na tendencije biopolitizacije. Jer, ne zaboravimo, H. Arent je bila zaokupirana dimenzijama opasnosti koje rastu u svetlu politikog i ekonomskog re ima, a koji planira i kalkulie biofizike procese ivota. A mi smo, na ovaj ili na onaj nain, svedoci prodora biomolekularne moi u situaciji kada biopolitika mre a, pozivajui se na rizike koji se teko mogu specifikovati, podreuje tela pod razliite moduse upravljatva. Graani/dr avljani, nekad postulatima Novog veka postavljeni kao neovisne i antiautoritarne osobe, sada su adresati biomoi i kao takvi bivaju operacionalizovani na osnovu bioekonomske kalkulacije. A one su danas, posle demonta e dr ave blagostanja (i njenom klizanju ka dr avi ka njavanja), dirigovane normama samoreguliueg tr ita, nevidljivom rukom ponude i tra nje u nauci i tehnologija o ivotu, kao i normama privatizacije resursa. Naravno, potonja tvrdnja je polemikog karaktera, jer dovodi u pitanje stav (Rose npr.), da je dananja ne-nasilna biomo samo administrativnog karaktera koja je nastala zarad ivota i da ona oskudeva u politikim aspektima. Valja ne zaboraviti na kljuni momenat Novog veka, fukoovski reeno, na dispozitiv bezbednosti koja danas postaje biobezbednost. A njeni bitni akteri jesu bioaaparati dr ave.52 Jer, bioaparati dr ave dolaze u napeti odnos sa teritorijalizovanim suverenitetom, naime, granice su iz njihove perspektive delokalizovane i shodno tome oblici kontrole tra e deteritorijalizovane nastu-

pe. Dananja bioekonomska neoliberalizacija deluje kao bioloka individualizacija, to jest, praktikovanje odbrane ivota u ime ivota, cilja na pojedince, jer njih adresira kao nosioce racionalnih tr inih odluka; meutim, treba izvestiti i o pojavama na osnovu kojih bioekonomska individualizacija ide u paru sa poveavanjem kapaciteta upravljatva. Nedvojbeno, danas valja govoriti o ukrtavanju privatnih i dr avnih mehanizama biomoi, jer biomo se ne praktikuje samo u ime dr avnog suvereniteta. Va no je za nau temu da se ovi mehanizmi, makar indirektno, mogu nadovezati na Fukoa, jer multiplikuju politike odnose. Bez Fukoa se teko mo e razumeti zato je emitovanje biomoi nezamislivo bez dominantnih obrazaca istine u datom drutvu, kao i bez autoriteta koji nastupa kao Platonovi uvari u smislu ouvanja kolektivne vitalnosti. Bez sumnje, znaajni aspekt savremenog neoliberalizma je biopolitika individualizacija, no to jo uopte ne znai da dolazi do koincidencije individualnog i genetikog tela, ili, da se telo mo e izjednaiti sa njegovom internom genetikom sutinom, naime, sa fantazmom genetikog koda koji se nalazi kao potpuno providan na digitalizovanim i svetlucavim ekranima, kako to neki tumai pretpostavljaju.53 Jer, da ne gubimo iz vida, karakteristika odreenih oblika biomoi jeste da nae telo nije naa svojina, nego je organski deo pomenute kolektivne vitalnosti. Razmena izmeu individualnog i kolektivnog nivoa karakterie problem biobezbednosti. Shodno tome, opstanak oveka postaje nosilac rizika za biobezbednost. Genetiko-pastirska briga, ipak, a to tvrdimo ovde, postoji samo u kontekstu suvereniteta koji mora sebe iznova da pozicionira kako bi dinamiku aspekata biomoi integrisao u poredak prava. Prema tome, ivot sam neprestano priziva mogunost politike, no ne bez obaziranja na momente suvereniteta. Zadatak politike filozofije je da, stiui uvid u uinke biomoi, radi na odvajanju suvereniteta i biomoi i da odr ava njihovu razliku, mada uvek posredstvom tumaenja razliitih artikulacija. Drugaije reeno, naglaavamo istovremeno tumaenje dve ireducibilne igre, naime, suvereniteta sa transcendentnim aspektima i biomoi ukotvljene u imanentne okvire drutva. Suverenitet i biomo: analiza njihovih relacija pretpostavlja tematizaciju znanja, moi i subjektivacije, ali i tela koja na sebi nose igove bioloke, tehnoloke i politike racio53

ALPAR LOONC

Kritiki o tome, Braun, ibid. str. 7.

184

nalnosti. Biomo upuuje na telo koje se iskuava kao konstituisano u trenutku kada funkcionie kao konstituiue. Ne mo emo danas zamisliti suverenitet koji praktikuje svoju apsolutnu mo bez moi koja je uronjena u politiko-ekonomsku racionalnost biore ima i bioaparata. I, contra H. Arent, danas nije mogua konceptualizacija politike koja bi ignorisala ovaj tip pastirske brige. Bez brige bioaparata, suverenitet bi, pogotovo usled svoje pravednosti kojoj je mera on sam, bio predodreen da praktikuje viak dominacije i nasilja.

Literatura
Agamben, G. (1999) Potentialities, Stanford, Stanford UP. Agamben, G. (1998) Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life, Stanford, CA: Stanford University Press. Agamben, G. (2004) The Open: Man and Animal, Stanford, CA: Stanford University Press. Agamben, G. (2005) State of Exception, The University of Chicago Press, Chicago and London. Althusser, L. (1994) Le courant souterrain du matrialisme de la rencontre, in Sur la philosophie, Paris, Gallimard. Ansell Pearson, K. (2005) Bergsons Encounter with Biology thinking life, Angelaki, Journal of the Theoretical Humanities, vol. 10, number 2, august. Arendt, H. (1958) The Human Condition. Chicago, IL and London: University, of Chicago Press. Arendt, H. (1969) On Violence, New York Review of Books. Arendt, H. (1977) Between Past and Future. Eight Exercises in Political Thought, Penguin Books. Bak-Mors, S. (2005) Svet snova i katastrofa, Beogradski krug, Beograd. Bartelson, J. (1995), A Genealogy of Sovereignty, Cambridge, Cambridge University Press. Baudrillard, J. (1977) Oublier Foucault, Paris, Galile. Benjamin, W. (1966) Zur Kritik der Gewalt, in: Angelus Novus, Suhrkamp Verlag, Frankfurt/Main. Braun, B. (2007) Biopolitics and the molecularization of life, Cultural Geographies, 14; 6. Brckling, U. (2003) Menschenkonomie, Humankapital. Zur politischen konomie des nackten Lebens, Mittelweg, 36, 12. Jg., No. 1. Canguilhem, G, (1965) La connassaince de la vie, Paris, Vrin.

185

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Canguilhem, G. (1996) Le normal et le pathologique, Quadrige/PUF, Paris. Canguilhem, G. (2002) tudes dhistoire et de philosophie des sciences, Paris, Librarie Philosophique J. Vrin. Cooper, M. (1999) The Living and the Dead, Variations on De anima, Angelaki, vol. 7, No. 3, december. Cooper, M. (2006) Resuscitations: Stem Cells and the Crisis of Old Age, Body & Society, Vol. 12(1), Delez, G. (1989) Fuko, Novi Sad. Depraz, N. (1995) Y a-t-il une animalit transcendentale?, Alter, no. 3. Deuber-Mankowsky, A. (2002) Homo Sacer, das bloe Leben und das Lager. Anmerkungen zu einem erneuten Versuch einer Kritik der Gewalt, Die Philosophin, No. 25. Dickinson, E. R. (2006) Biopolitics, Fascism, Democracy: Some Reflections on Our Discourse About Modernity, Central European History, vol. 37, no. 1. Dillon, M. (2003) Virtual security: a life science of (dis)order, Millennium: Journal of International Studies. Dillon, M. (2007) Governing Terror: The State of Emergency of Biopolitical Emergence, International Political Sociology, 1. Dillon, M. and J. Reid (2001) Global Liberal Governance: Biopolitics, Security and War, Millennium Journal of International Studies, Vol. 30, No. 1. Dolan, Fr. M. (2005) The paradoxical liberty of bio-power, Hannah Arendt and Michel Foucault on modern politics, Philosophy & Social Criticism, vol. 31, no 3. Elden, S. (2002) The War of Races and the Constitution of the State: Foucaults Il faut dfendre la socit and the Politics of Calculation, Boundary, 2, 29(1). Forti, S. (2006) The Biopolitics of Souls, Racism, Nazism, and Plato, Political Theory, Vol. 34, Number 1, February. Foucault, M. (1994) Dits et crits, 4 vols. Paris: Gallimard. Foucault, M. (2004) Naissance de la biopolitique, Cours au Collge de France, 1978-1979, Gallimard, Seuil, Paris. Foucault, M. (2008) Le Gouvernement de soi et des autres, Cours au Collge de France, 1982-1983, Gallimard, Seuil, Paris. Fuko, M. (2005) Raanje biopolitike, Svetovi, Novi Sad. Gerbier, L., (2003) La politique et la mdecine: une figure platonicienne et sa relecture averroste, Astrion, Numro 1, juin 2003, http://asterion.revues.org/document13.html.

ALPAR LOONC

186

Hallward, P. (2005) The limit of individuation or how to distinguish Deleuze and Foucault, Angelaki, Vol. 5, No. 2. Janklvitch, V. (1959) Henri Bergson, Quadrige/PUF, Paris. Jessop, B. (1990) State Theory, Cambridge, Polity Press, 1990. Kimbrell, A. (1993) The Human Body Shop, The Engineering and Marketing of the Life, Harper Collins, NY. Klein, J. R. (2003) Natures metabolism: on eating in Derrida, Agamben, and Spinoza, Research in Phenomenology, 33. Lash, S. (2006) Life (Vitalism), Theory Culture Society, 23. Lazzarato, M. (2002) From Biopower to Biopolitics, Pli, 13. Lenz, Cl. (2005) Hannah Arendts Contribution to the Question of the Good Life in Times of Global Superfluity of Human Labor Power, Hypatia, vol. 20, no. 2. Lyotard, J. F. (1986) Moralits postmodernes, Paris, Galile. Manent, P. (2003) Current Problem of European Democracy, Modern Age, Winter. Marsden, R. (1998) A political technology of the body: how labour is organized into a productive force, Critical Perspectives on Accounting, 9, 99. Massumi, B. (2002) Parables for the virtual: movement, affect, sensation, Durham, NC, Duke University Press. Merleau-Ponty, M. (1995) La Nature: Notes, cours du Collge de France, Gallimard, Paris. Meyer-Emerick (2004) N. Biopolitics, Dominance, and Critical Theory, Administrative Theory & Praxis, Vol. 26, No. 1. Montag, W. (2002) Foucault and Contemporary Biopolitics, Pli, 13. Nancy, J- L. (2000) La cration du monde ou mondialisation, Galile, Paris. Neal, A. W. (2004) Cutting Off the Kings Head: Foucaults Society Must Be Defended and the Problem of Sovereignty, Alternatives, No 29. Norris, A. (2000) Giorgio Agamben and the Politics of the Living Dead, Diacritics, Vol. 30, No. 4. Novas, C. and N. Rose (2000) Genetic risk and the birth of the somatic individual, Economy and Society, 29. OFarrell, Cl. (1989), Foucault: Historian Or Philosopher?, Macmillan Press, London, St Martin Press, USA. Ojakangas, M. (2005) Impossible Dialogue on Bio-power, Foucault-studies, No 2. Pearce, Fr. and St. Tombs (1998), Foucault, Governmentality, Marxism, Social Legal Studies 7.

187

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

ALPAR LOONC

Prozorov, S. (2005) X/Xs: Toward a General Theory of the Exception, Alternatives, 2005, 30. Rabinow, R. (2004) Anthropos today: Reflections on modern equipment. Princeton: Princeton University Press, 2003. Rancire, J. (1995) La msentente, Paris, Galile. Rancire, J. (2000) Biopolitique ou politique, Entretien recueilli par Eric Alliez, par Jacques Rancire, Multitude, Mars. Rose, N. (1998) Life, Reason and History, History: Reading Canguilhem Today, Economy and Society, no 27. Rose, N. (2001) The politics of life itself, Theory, culture and society, no. 18. Schelling, F. W. J. (1965) Smmtliche Werke, Mnich, Schrter. Singer, B. C. J. and L. Weir (2006), Politics and Sovereign Power, Considerations on Foucault, European Journal of Social Theory, 9(4). Somit, A. (eds.), (1976) Biology and Politics, Mouton, Haag-Paris. Thacker, E. (2005) Nomos, nosos and bios in the body politic, Culture Machine, 2005, no. 7. Tierney, Th. F. (2004) Foucault on the Case: The Pastoral and Juridical Foundation of Medical Power, Journal of Medical Humanities, Vol. 25, No. 4, Winter. Tully, J. (1999) The agonic freedom of citizens, Economy and Society, Vol. 28, No. 2, May. Vatter, M. (2000) Between Form and Event: Machiavellis Theory of Political Freedom, Dordrecht, Kluwer. Veyne, P. (1970) Comment on crit lhistoire: essai dpistmologie, Le Seuil, Paris. Visker, R. (2005) The Inhuman Condition, Looking for Difference after Levinas and Heidegger, Kluwer Academic Publishers, New York, Boston, Dordrecht, London, Moscow. Vocabulaire Europen des Philosophies (2004), Sous la direction de Barbara Cassin, Seuil, Le Robert. Waldenfels, B. (1991) U mre ama ivotnog svijeta, Veselin Maslea, Sarajevo. Walker, R. B. (1995) Inside/Outside: International Relations as Political Theory, Cambridge, Cambridge University Press. Walker, R. B. J., (2002) Polis, Cosmopolis, Politics, Alternatives, 28.

188

Alpar Loonc BIOPOLITICS AND/OR BIOPOWER

Summary The author of this article thematizes the meanings of life in political philosophy. There are two answers to the question concerning the legitimacy of life in the political philosophy. The first, negative, answer is connected to Arendt, the second is connected to Michel Foucault who has delineated the genesis of the biopolitics in the Western tradition and argued that, since the classical age, deduction based on the practice of sovereign power has become merely one element in a range of mechanisms working to generate, incite, reinforce, control, monitor, optimize and organize the forces of life. Nowadays, the capacity to manipulate our mere biological life, rather than simply to govern aspects of forms of life, implies a biopolitics that contests how and when we use these technologies and for what purposes. The author of this article emphasizes the significance of the common treating of the biopower and sovereignty, but he critizices the concept of biopolitics based on the idea of the emancipation of the subordinated body. Polical philosophy demonstrates that there is an irreducible difference between these types of power, but it is necessary to analyze them simultaneously. There are a lot of tendencies (for example, biosecurity) that prove the importance of sovereign power for the practice of biopower. However, the sovereignty without biopolitics is exposed to weaknesses and regression. The task for political philosophy is to articulate the dynamic relations between sovereignty and biopower today. Key words: sovereignty, biopolitics, life, power, political-economy of life.

189

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008