TRAGUS

edicija

caché
 Bol,
i zacrnelo.

Momčilo Nastasijević
tatina kravata je nož
kojim ga je napala smrt

za starim stolom
on igra nevidljivi jamb

nekoliko reči je zalepio na kockicu

kao izveštaj

dok njegovoj devojčici

lice kao retrovizor puca na trouglove

na masnoj grani
slavuj gori nijansama kajsije
( buda pliva kraul )

mračna nedoumica najlona ulazi ili bolom hrtova čije

u moja usta ispunjena sam golim glagole kičma
značenjem fetusa kao sinus razgovora rasparčava kao ubistvo
hladna kika raste iz dlana gledam te slučajne ptice
ti si rep teologije vetra sreća rolšula trljam se o ogledalo o
pacov intimnih kiša u grlu polako se pauzu nenastanjenih
skidam gola sva zamka za porušeno meso priča negde u talasima
zavezana crnim kapilarima zagrljaja plitkih upaljača
modrom zalihom sinonima lepota truli kao toplo
moj me bog šalje u paučinu nalakirani palčevi
vremena istopljen kašnjenjem senke
( krećem se po obalama, bleda...)

da li baš sada Klara

iza nekog devojačkog kruga uvlači
svoju albino dušu u igle smrti

mesečina u njenim kokicama

imala je oca raspetog anemijom želje

suva dečija kolica

oživljavaju njene zaboravljene lutke

sve je grubo i nestrpljivo

poput šibice

ispod zemlje
krije se hranljiva slagalica leševa
( poljubi u meni nemog mojih rečenica na kožno oko zaključani
ribara oče ceo svoj vešalima razlika čajeva su
jezik zavuci u koje smo pili i tvoje u vatrometu koji nikad
beskrajne svodove ne ispuni očekivanja )

u ogledalu je zapamtila smrt

iza svojih ledja

kao dečijeg pauka

koji grize njene
pasivne senke

u crnim sukjnama

gospod surfuje
kao efekat sveće

kao kepec
koji je pobegao od

grobne tišine zvona u litrima

 ’’Krila li to?
Nenadano mahnu na tamu.’’

M. N.

dugo sam uspevala u neprestano uzajamnu ili svadbena krila

jahati opasne mene pomodrelu devojke na nosilima
konje od kamena ili od prvobitne dojke nenadano što su
spomenike koji koju sam zanimljivo uobličila suton
su poticali sa ljubila bez ostatka tiha
koncetrisanog dna kao pancir tu kuda
uvijene i uplašene sam ostavljana bez reči
uzvičnike zabodene kao tajna zaseoka
sa ogromnom belom svoje nerođene sestre u koje će je jednom
zmijom sraste sa mirisom zaviti
dečijih subota neočekivano lepu
Klara zagazi nenadano potopljenih u riblje sa poskocima po telu
u bioskop vino nemim

uvek zakopčana do u beonjače platna kao pupčane vrpce

grla
( san se uvukao i naglo zaćutao pred našim ogledalima )

u hrabrim jutarnjim kraste na mojoj kao vlažne kamenčiće

zagrljajima lezbejskoj mašti sna slučajno
suočena sam i ne mogu opet obučena u tatinu naslonjene na režnjeve
da znam glumicu u sadašnjice ali
koliko me nema samo zamahe deteta čije ruke ti nisi ona osoba ili ona
neostvarene rastu iznutra noć o kojoj
mreže mojih dragih u isusovom krilu vetra sam slušala ti nisi čak
dogorelih biljaka kao plastične ni ono što
krećem se pevam ptičice tvoje nove često penetrira u moje
glasovima koji frizure rekla bih svilene potoke
kradu hladno zlato da volim naftalin sa materice kruto kao
čekanja živim tvojih obrva i istina ne znam
u prinošenju žara i grube zapuštene polako ću ispovraćati
bolnom disanju violine u tvom glasu nečiji tekst
nedovršen kao rečnik
mojih profila
( san se uvukao i naglo zaćutao pred našim ogledalima )

obučena u tihu kravatu komadi neiskorišteni ponavljaju se i golicaju

gola zbog kao margine zauzimaju nemislivim paucima
brzine ateljea i tovara dno na dlanu boga preskaču
ljuljaški koje upadaju u cveće koje njegove večne linije
škripe strahom do tada nije postojalo hrane se mirisom
nadimaka umiruje polako se igrajući sa njegovog nepostojanja
svoje vaginom proleća osunčane
dugovečne poveze sade dve devojčice sudbinom laveža koji
preko izmišljene siline koje seku kosu i miruju im se zariva u lica
skulpture u koju se utvrđenim identitetima
pretvara njeni sveži pčelinjih smrti
 maskenbal

( kao kartaški trik zemlje uspavane na klackalicama očiju

podvodne mačke laktovima zime zaustavljenim
sakrile su se u posmatranje mleka i utamničenim figurama
senolikoj Klari zubima ubrzani vetrokazi ili mimikom naglo
kao strujom one su hvatali su se kao izlučene sperme koja je
rezbarile kost boga pokorica po niotkuda klizala po
plakale smo dečaci napuštenim nama )

dok sam piškila

tata je umro naglo

kao što golub naglo odleti

brzo sam otišla na noćno kupanje

ronila sam
u vakuumu prazno

jer uvek kad on umre

tražim ga

premazana krvlju kakadua

kao na maskenbalu
umorena aoristom željom
zarivena u sebe u sladoled
ona je jedinka prehlađena dokazivanjem
okeana gazirana pokoricom
tušira se na engleskom naravno uvek
između topline večeri i mesa
sakuplja salvete periferna iskustva
locira brzoplete podmornice
ona je odmah drvo nikako vučijak
jednačina napuklih devojčica
pristigli voz posmatranje boga
led noć u kojoj umiru klackalice
i ona to zna iako je med na rebrima
plav i cvili usne u međunožju ne prestaju
ne prestaju ni trešnje ni prazne sobe
uvek blizu odsustva dima
( nekoliko bogova se feniralo )

noć kao duga isprekidana pastrmka

koprca se i ljigavo sanja utešitelje
malo dete mjauče na grani
igra se pročišćenja i ptice

molim te
oberučke mi dodirni usijanu glavu
znam da nije moja molim te
kada dođu obale nepoznatog sveta

zabodena sam strašnim palcem

preranog života

prsti viljuške koju ljubim

gledaju me mojim očima
mole noć da zaustavi krvotok
na svojoj desnoj strani

dok cipelice slobodne i nove

tiho uhode mene
već odraslu

u zagrljaju umrle majke

 češalj

( ližem telo sastavljeno od zasvrbelih tetiva odvojene jezike pounutrašnjene

Klarinim licem slepljujem se dalekim sezonama kada vetar ostaje go kao kost
trenutno pojedeni krvavim ograncima nestajanja blizanci tvojih usana su kapi ili
čovek prekopiran zagrljajem koji sluša pticu u tuđim plućima akustiku neoplakanih
ostataka Klaro samo izgovori kako je biti mrtav izgovori tihu dovoljnost svoje
smrti zbog koje patuljci igraju domine )

moje oči
kroz češalj plaču

kroz najintimnija rebra

moj himen je odleteo

kao kišobran

tata opet ti nisu dozvolili krila

na muštiklu pušim sveću

koju sam zapalila
za tvoju poslednju smrt
 ( koraci iza pobodeni kao krst boje karamele dube se u suve barice )
( ugriz veći od usta imaju samo nerođeni )

došlo je Klarino leto

dočekala ga je

na terasi
na sankama
pušila je sopstvene štikle

kroz neizrasle dojke

debljalo je poludelo mleko

nešto kao zaboravljena tajna

ja sam joj uvek prilazila leđima

namazana temperama i tamjanom

bila sam spremna da je ubijem još tada

ili da je oplodim kažiprstom njenog oca

na terasi na kojoj je divljala

bez kože

upijena mrakom
bradavice se obuzdaju onda počne sneg i mrak na dlanovima zelene salate mala
alisa prebroji rebra mrave i naravno protrči iznad vatre kroz sudbinu butika lepa i
krvava od nevinosti kao groblje mornara ona je važna prošlosti vode

štap

uverena sam u šine

u vozove

u zvuk koji rešava

mrtav čvor mog detinjstva

ali tata večeras doleće

sam kao novčić

ako se uplete u oblake

poguraće ga bog
svojim bilijarskim štapom

dole

u neopaljenu fotografiju
(1)

osećaj kojim smo ogladnelih potiljaka logiku oglodanih

napunili kojima ostavljamo ćoškova pretapala
veštačke usne godina gomile senki što u bezbojan leš smrti
opet povraćaju plišane zaspao na dečijem
u meni klizi kao medvede oko nas, dole rečniku, u slučaj
plastična čašica u kupeima živih azbuke cveća, uvek
u tvojim rukama koje volela sam boga, imala ostajući tvoja misao
ne poznaju sam njegovu dok se krećeš ledenim
stvarnost, grebem te cevanicu u rukavu grobljem naših
dijagnozama rogate noći, u mojim zaustavljenih satova,
samoće, tim kratkim očima u naših okretnih muževa
menopauzama nežnih kojima se krio rečiti na kojima smo
ulica na kojima veselo dečak vežbale gipkost ljubavi
glumimo beznađa kao mesnati ustima prepunim
rasute situacije drvored suvih svadbenog teksasa o
vaskrsenja ili nekoliko ptica nejasan ubicama, koji smo palili
polako sam kisele šibice poljubaca
( POZE KLARINIH SMRTI; NEKO JE PRINEO UPALJAČ NJENIM VENAMA
I VIDEO DA ČEKA VASKRSENJE )
( vreme zarasta kao polomljene ručice )

krv

po zidovima kade
sliva se moja ženska krv

kao kad se trkaju jedrenjaci

horizont je umro u kamenu

i sad je teži

tata znam da nekad sletiš

i krilima oštećenim paučinom
nespretno namestiš lampicu pored koje spavam

ali u dvorištu tata

kao nedobačene mačke

mrznu njihove senke

i čekaju da prođe veština žene u meni

( zapis na mački po kojoj izlazi noć)

neko je zapalio poštansko sanduče,

šakama spreman gavran trči papirom,
odgriza dva bleda dečaka subotom
prestarele majke, veruje u golubove
kao u slane nokte odgrižene do naglog
mesa, čeka krov sa kog u tihim cipelama
pada zaleđen leš večeri, neupotrebljen mrak
ukusan kao glina, ili dobačeni stranac podneva
koji se greje na lobanjama svojih čvorova,
na putanji oblikovanja koja traje kao i ta toplina
detinjstvo maske u zoru skirvena iza mrave po jastuku
prirasline zavesa argentine zaljubljena je u
na vratima psihijatra dodiruje se novogodišnji red
uvek je četvrtak isprskana kompresijom vožnje
uvek olovo jagoda lepa u svojoj lisici oko
ona ima čvrste listove mašta o bandama vrata
formalizovane i uvek klekne na deset disciplinovanoj smrću i
iz jabuke ispušta kolena svoje duše karotidama
nepomerne ukuse dok se moli
najlon situira zabrane
duboko u naglom sećanja uvek kao magnet ostajem
jeziku glad zaglavljena u stalno sama
mačaka divljeg meda njegovom igrajući se tiho na
utiče na mene neosvetljenom crtežu modrom izvoru
dvoglave dvojnice kao u kavezu sunčevih pega
smrti užegle postanem sopstvena izgubljena u difuziji
kao potkovica svoje majka ili komadi značenja mojih ili bilo
neobljubljene kosti sečiva u ničijem mesu čijih smrti
tiho sakriju u kolekciju neizraslo znam da sada mirišem
talasa i ritam kojim i vodeno ogledalo u na nekog
se vilica ustali u meni šakama daljine sanjam ko je tamo mirisao na
postaje stran kako hodaju moje ptice blato sa
kao obrijan dole u iz detinjstva ulovljene lisice na ranu
prstima kako me piju iz davnih cveća
osetim tragove kojima trenutaka ili crveni u sopstvenoj svesti
je slepa bicikl na kome je otac koja dodiruje
devojčica tražila boga otišao u duboke prazninu moje kolevke
na licu ćoškove onog sveta da
utiče na mene
ljuljam se gluva i spremna džez u paklu

kao prijateljica sećam se himena sasušenom nogom

koja je visila sa kako je krvavo sudbine
konačnog drveta procvetao na posteljini prati me

sekirica u kupatilu je raskrsnica je nedeljni u golubu

na fotografiji

rukama izduženim u sveće

sanjam nekoliko pokreta svetlosti

polako krvarim neočešljane reči

sivo sam se ubila

kao iz azbuke

uslikana
u grlu krijem se

nemo mi je sopstveno lice

hladnim voskom

letnje devojčice
nemaju nadu

kao zimske u nedoživljenim haljinama

miriše jato jasnih krila
visoka noć
neotrgnutih dečaka

postajemo tihi dezen

odumrlih tela

prošiveni otmicama
neminovnošću iskrene razlike

međusobni zubi
utiskuju nam naše senke
 Težina, lingua

prve ptice slepila

uvek su kurve

kao svedena dojka

u traumi tronoge mačke

kvrgavi prsti
prevlače
preko usana u ogledalu
osećaj mrtvih ribica

i stakleno zaranjaju

u živo meso moje istorije

( u toj sobi zvoni dlakavi telefon urasta u kožu izgubljen kao hičkok možda i bez
glave korača kao da plače farovi se rasipaju i troše poput molitve i bezbroj njih u
plućima mraka ispisuje dunav mitove ljubavnik uči napamet vreme prvim
milimetrima penetracije zaljubljen upada u stvarnost pigmenta u granicu na kojoj
stare šleperi ribe )

istopljeni tuneli postoje tetovaža ili pokušaj njegova prerana

i ruke nagrižene logopeda, masturbacija ili
paučinom, kašika kojom puni stanje debelih opela
vlaknima fredija koji je prostor, koja se igraju
još uvek dečak u kadi, sindrom ogledala na žmurke, ponovo truli u
dubok kao kome se preliva beskonačnosti
tuga bivših majki besmrtna je
evakuacija malih reči sa sahrane neke rečenici istopljenoj u
od snega nepoznate melodije ustima odustalim
i osećaji dečaka iz odabrano od hiljadu u maniru neba naglo
moje smrti obučeni nas kao noćno kao kraj odanosti
u šorceve podsvesnih jezero nestajem u samoubistvima ili
dekora cveće nedovršenoj kriškama
u krvavim gramima se negde u prošlosti domaćih rečenica
merim, moje lepota vozova kojima se oblizujem
meduze ženstvenosti obigravala uvek pred odlazak u
ispoljavaju se, je oko mojih vlažnih crkvu, cela moderna
cure sa nadvožnjaka i rascepa i sada neuralgija sklupčanosti
centralnih ulica belim od brzine kojom u jednom
iskopane sreće duboke u meni putuje slučajnom drvoredu
kao ceo nerođeni odnos umiva se i krsti
prošlogodišnje bebe života i smrti, stranicama svojih očiju
očekivanja, cela limfa maslačaka koje kao da
nemam sebe, nanizana koji nemaju srce lude od neometanog
na strunama prokopano stablima benzina neometane
urođene dužine poezije prokopano rane sa božijih leđa na
urastam u običnim nedeljama koja sam
zaboravljanje, sadržanim u mirisu ugasila redovne
cigarete
 ( kojim kamenom
ćeš objasniti zaklane labudove
što šetaju
ulicama kao napuštene kćeri ? )

ona otkopča digitalne grudi, nekoliko

uvojaka, i tek u zoru na prstima
odšeta cvećem iz opekotine, sama u
plastičnoj usni uspomene, dok nišani,
umoči u svest prste obrasle vučjom
dlakom, sanja drugove iz rata, mršti
se na uvek jasnu blizinu smrti, trese se
dok prekriva svoje neizrasle udove,
pepeo paralelan roniocima kao
svetlost množi se već dovoljno star da
mrzi more kao pusto dečije igralište, i
ona naterana da pliva gola zbog
zečeva nečije sperme, zbog varijacija
u tihoj vodi kojima su dozivali slane
uspavanke, polako ljubi kažiprste
svoje prošlosti i tone u zakopane
osmehe, u nove trenutke...
( KOŽA I ALBUMI )

u kupatilu nepomično ispušta iz sebe moj orgazam i ja koža i

poput vodopada omiljeni karmin i liže albumi noćno cveće
učestvujem u svom tatin kažiprst kao koje obrasta nekoliko
orgazmu paklena maska dok opija nove preplanulih noževa i
promaja turpija moja kože stapamo se smrt i poznati trenuci pre
odlična kolena pas šoping tata i pas misli o bibliji
 ’’...smrt ne koristi vijagru’’
K.

nekoliko pecaroša na sutjesku sa svojih škrge svoje pumpice

leđima dunava moli se naočara majicom večeras će u meni
zamasima starac skida prošlost videti golu nemicu
izrezan sećanjem na taj anđeo koji diše na svoje smrti
 ( težina same struk

izotopi kao glavna metarske oblike

mesta poludela ili sanjam pilote koji nanose brion
sam na kiši anonimna visoke muskulozne pilote koji nanose
gravitacija vuče me brion i velikim prstima nežno dodiruju
da se zatvorim na menjače zavedeni pramenjem ledenih
belim okoštalim zona mog ludila u kome vidim kakao
nizijama po kojima sa neotvorenih zvezda i komunu
bliža svetlost seje napunjenu instiktivnim plinom
izlizanu kao ljubavnica tamo i ona to zna ali vajaju izdisaj
nosim gleda me obezbojen
joj poludelo bolnu kao čudno ogledalo sopstvenim naličjem
digestiju i muziku čuvaj još
dugotrajnu objavu gleda me odeljena i nepca broda sa kog
nekoliko na način bog skače
samoprozvanih smrti deteta kako se zoveš u lastu kao suvenir budi
ona me imenima presrećna
gleda zna da ja Klara kako u brojevima i bez moraš biti presrećna
boravila obzira kao površina
na nepročitanim na godine rano se kosti sve više je takvih
asocijacijama odupireš njoj samo tela
Klara je boravila i čuvaj aktualne marame
ovde kao i i svežanj ruku koje
 ( načete devojačke pedale )

( rasponi soli ) ’’slani poljupci su za mrtvake...’’

K.

u nuli je bistro kao puteva postaje čvrsto strpana u džep zemlje

majka oko koje se dečije i ne plače iako
zečevi cede i udvaraju na sankama gore
pokidana prošlost učiteljicine sandale
zgrčenih lešinara lomi umesto ispovesti prsti
na nekoliko tačnih po vratu zaljubljeni u
mesta ili lice unapred raspone značenja tresu
rođeno množi status se modre i publika
umire od umiranja kao
morske životinjice
svetlost se kači na
produženu so u koju će
se i sama uskoro
pretvoriti
’’gleda me odeljena sopstvenim naličjem...’’
K.

(mamac zaronjen u hrista plače i

pomaže mu kao nataložene istine,
Klara kleči zauvek izrezana tihom aluzijom
duhova i slonovače, događaj kao pavlaka
iz dečijeg pozorišta na pristaništu
praznih ruku prekriven golim bojama
prepisuje vatru oznojenu različitim solima
činjenica o pepelu kao i par neumrlih ljudi
iza zavese postojanja dok grebe skamenjene
mere svojih života kao najdalji talas koji
se presijavao i klizao preko tvrdih spomenika
ocrtanih mirišljavim noktom sudbine )

ćošak zagrli Klaru objasni je zidovima

kao minijaturu raspeća
 koji uvek ima sveže rekavši mi o tebi
krofne ne uzimaj nagli golube koliko si voleo
golube njega iako sam moje dečačke frizure
ženka sam golube ja nedovoljna ili maketicu anđela koji
jedino ti preteruješ anatomija njegove je dugo putovao slep
mojim krilima ne radoznale molitve na rođenjima kao
uzimaj fotografije mog ovulacija na grebenu materica odvojena od
oca on je kao toplomer mekanih nadanja mene tela očešljana kao i ti
koji se ne koristi on je je donela naša zaspala golube preterujem...
naša potkožna ikonica celovitost koja je
mali zagrobni dućan takođe umrla ne

’’...postaje čvrsto strpana u džep zemlje’’

K.
evakuacija malih reči sa sahrane
rečenice istopljene u odustalim ustima
i ceo nerođeni odnos prošlogodišnjih
beba života i smrti polako se gomila u
dijalogu o jabukama moje želje, o
podvučenim imenima na papiru koja
nisu samo moja a ja sam sama, drevna
još od mladosti svoje smrti kao
pešačenje komleksima groblja koja se
božanski nastavljaju jedna na druga,
neprimetno srasla za naraštaje,
spontana...
zaleđen doberman je sanjan nekoliko puta...
k
 Klara se vidi na jakim vetrenjačama između
glasnih žica prisutna igra se bele žmurke

sve sporija kamena Klara večera bezdušne butine

svojih prošlih života

nenaviknuti vatrogasci često

ugledaju Klaru progutanu kiselom rupom

noću promine Klarina tiha senka umrtvi kao

tragus reč
ŽELJA_MESA
klatno pogleda nestaje na ostrvu u zaostatku...
V.M.

nepročitani svodovi tihe vatre_teror ispisivanja na mekim površinama misli_ona

silazi niz godine stepenica i oznojena dodiruje se_želi da je znam usamljenu kao
meso_obolelu od života_te nerimovane ljubavnice i kurve_žene koja je udaljena od
sebe i jezika poput muzike što se zaustavlja na tren kao voz na granici_zapaljeno
pramenje prošlosti kači se na masne šine vetra koji raznosi poslednje mogućnosti
aleja_ili načine vodostaja
( vodena groblja su prostori neizmišljenih reči )