You are on page 1of 64

Aleksandar Gatalica Euripidova smrt

Kada je u utorak, s prvim sumrakom, posle silne agonije, izdahnuo moj mali brat - zapravo polubrat - mnogi ljudi sa crnim kiobranima etali su grobljem. Te noi dok je sjajni Sirijus na nebu nad Grkom bio u zenitu, sin Mnesarhov, Euripid, osvojio je prvu nagradu na takmienju tragediografa. Te divne, ozvezdale noi, u kojoj se rue marinskih vetrova otvaraju na nezatienom moru, u zaklonjenoj Veneciji bilo je tiho. Negde pred jutro iskrsao mi je lik Velikog grenika - idealnog krivca. Trgao sam se iz sna, oiviio pogledom svoj sobiak, video abaur none lampe koja se nije gasila nikad i imajui sve vreme pred sobom, zamislio nesumnjivog krivca: nita mu nije ostalo osim starih fotografija na kojima su ga voleli mnogi i samozavaravanja jaeg od oseaja krivice, jaeg od smrti. itavog dana moja divna majka mrtvozornicima nije davala telo malog brata; zatvorena u sobi, odbijala je svakog ko bi priao vratima. Posle tog neizmernog sentimentalnog hropca, tokom kojeg je kao pauica plela nevidljivu mreu oko siunog, bledog, bespomono beivotnog tela, neto iza ponoi moja elegantna mati dopustila je napokon da malog brata odnesu iz kue. I nije bilo udno to su u auditorijumu na dan igara bili prisutni svi mukarci, nije bilo neobino to su ustali sa sedita i aplaudirali mu; iznenaujue je bilo to to je iri Salaminjaninu Euripidu, nepopularnom kod svih selektora, te noi u kojoj su se lako razgorevale baklje, dodelio prvu nagradu. Vest o to me

proula se nadaleko, jer Venecijanski karneval u grad stie jednom godinje kao kuga. Karnevalski duh najpre sam osetio u bonoj ulici, kraj jednog uskog kanala; prvo je do mene stigao miris parfema, pa bat visokih potpetica, potom je iz noi najzad izaao par gracioznih enskih nogu, nalik onima u moje majke. Bila je to Italijanka, to je mogla biti samo elegantna Italijanka. Smejala se kao da nikad nije ula da je na kovegu mog malog polubrata pisalo "po. etiri godine". A majka, moja majka, i u svojoj tuzi prelepa - sledeeg dana je obukla crninu. Kako su joj samo zavodljivo stajale tamne arape sa podvezicama, svilena bluza na kojoj su se ocrtavale njene dojke, maleni eir sa crnom ipkom preko krupnih zakrvavljenih oiju make. Nije me opazila, nije primeivala niije prisustvo, ve je tragala samo za odsustvom. Stajala je pred ogledalom polunaga i oblaila se polako kao da se sprema za ljubavnika - smrt. minkala se tako da istakne ispupenja podonjaka, plavozelene zenice to su plivale na krvavim ilicama beonjaa; zatezala je traku crne ipke na bledom modiljanijevskom vratu. Mali brat ne igra se u svom uglu; ne vide mu se tune bolesnike oi; stan vie ne mirie na polubrata; mali brat ne uzdie; malog brata nema. Euripide, zato svi ljudi nisu dobri? ini se, naoko, da je biti dobar, valjan, smiren, pomiren sa sudbinom i izvesnou daleko jednostavnije nego biti kakav, ruan nekoristan, zao, pokvaren, uvek na oprezu, vazda u pokretu i delanju. Jue si, a godina je 441, dobio prvu nagradu, nakon dvadeset dva uea na Dionisovim igrama i tri mrave tree nagrade. Noas je, daleko iza meseevog zenita - dok se iri znojio po sparnoj noi - objavljeno da si prvonagraeni. Jesi li se obradovao, ili si pomislio da je to pravedna nagrada za divljako oboavanje puka, demosa, rulje, poslednjih redova koji su te decenijama obasipali narodnim poastima? Baklje promiu gradom, baklje kao aneli na fresci koju sam gledao dok se sluila zaupokojena liturgija za mog malog brata. Koveg je sputen, inilo nam

se gotovo baen u zemlju; kovei u kome kao da su bili oteti zlatnici a ne dete, pao je na dno rake, a moja mirisna majka smru zagrljena podigla je ipkani krep, kolena su joj klecnula i ona je poletela za sandukom. Neko ju je, kao u loem romanu, uhvatio pod ruku, te se njen neveti pokuaj samoubistva uinio tek kao klonue. U crkvi nije plakala, glavu je zabacila kako samo ona ume; kose je rasplela, materinske grudi sa kojih je kradom curilo mleko i vlailo joj meki stomak izbacila je unapred; a pogled, laljivi pogled skrhane ljubavnice, upravila je u svod i luster s mnogim tinjalicama. Pod centralnim brodom bila je nalik presvetoj Bogorodici, a te lue nad njenom plavom glavom kao sabor anela: dvadeset etiri u prvom, osamnaest u drugom, dvanaest u treem, est u etvrtom, tri u petom redu i jedna na vrhu obine sijalice, bleskalice koje svoju elektrinu duu isputaju u nesaznajnim luminokretima nad njenom glavom. U Veneciju sam stigao brodom. Bila je 1911. godina. Laa je imala veliki toak i parnu mainu koja je brektala. Na palubi je bilo mnotvo sveta a meu njima i jedan uglaeni bonvivan to nesmotreno odmeravae pridolice. Taj putnik na mnogim eleznikim linijama i brodskim marrutama bee osoba u poodmakloj fazi kakve bolesti: duevno uniten, telesno sasvim vidno naet. minkao se - jeste, skrivao je bore, bojio zaliske i brkove - ne bi li sakrio neprirodno bledilo tanke koe pod oima i samrtne fleke na obrazima i oko usta. Stigao sam u Veneciju zajedno s jednim moribundom koji je smrt nosio u unutranjem depu sakoa, sa umiruim to je napustio sanatorijum okruen palmama i ureenim bolnikim vrtom. Pobegao je, videlo se to, iz paviljona za smrtno bolesne, odande sa severa, gde nije eleo da umire polako, okruen profesionalnim optimizmom lekara i varljivim krivuljama temperature. Uplovio sam k Mlecima sa nepoznatim moribundom koji

me je gutao pogledom kao da eli - tako jadno naminkan - da me povede sa sobom. Neko je na brodu 1911. umirao, a svud oko nas bilo je more, i mari di un mare. Voda je u zalivu bila venecijanski zelena: plitka, topla, movarna, jedva namrekana, sa belom penom na vrhovima talasia nalik bledim podonjacima na licu onog nestajueg, tog nasmeja- nog bolesnika to u smrti gleda nitavilo, puko crno; jedan kraj bez preobraenja; senza transfigurazione; without transfiguration; ohne Verklrung; tog to je ve stupio u un mrtvih, te ivot posmatra kao nakaradni bog koji se ne dri etike, niti razlikuje dobro od loeg, jer sve mu je dozvoljeno, jer iza (ako to uopte za njega postoji kao misao) nema suda, nikakve pravde, niti rauna ili zbrajanja; nijednog pitanja samo nita, te on ovde na brodu moe te 1911. tako drsko da me posmatra, ne bojei se nieg na nebu i zemlji - toliko odvratan iznutra, tako bled i tune koe spolja, a zapravo moan. Euripide, moral postoji samo ukoliko se veruje i bez vere - ma koje, ma kakve - ne moe se zasnivati. ta bi se dogodilo kada bi svi ljudi, poput ovog elegantnog razvratnika to umire pod slamnatim eirom irokog oboda, mislili kako iza ivota nema nieg? ivot bi bio magnovenje, mahnitanje, pusta sanja. "?Qu es la vida? Un frenes. ?Qu es la vida? Una ilusin, una sombra, una ficcin, y el mayor bien es pequeno; que toda la vida es sueno, y los suenos, suenos son." Da, ivot bi bio hedonija i hir, prazna sena to nas ovi, kada u trenutku udesnog boravka svako netedimice grabi za sebe to vie uivanja. Ubijam, otimam, jedem, prisvajam, pada no i vidim samo crno (spavam, ne sanjam); sutradan isto, ali onda, odjednom, crno, veno crno - jer neko me je ubio samo zato to je i sam grabio varljivu sreu a ja sam mu stajao na putu. Potom taj drugi - mio assasino - ide dalje, Salaminjanine, na moju smrt ne osvrui se; i stupa, guta halapljivo, nasre poudno i prisvaja meka tela otimajui ih iz mlakog mraka, opija se pijui ae vina naiskap na terevenkama, posle

kojih se ujutro vide mnoga plutajua tela u pliaku poslednje gozbe. Ali taj moj, taj ubica, ne osvre se, ve odlazi dalje. Jo jednom pomor i hedonija, Tanatos i Eros na svakom koraku; tu do sledee pustolovine, no onda, iznenada odista, ba kao da i za njega nieg nema - crno, eternale black: kraj i za njega. ?Qu es la vida? What is the life, Euripides? Kalderon de la Barka, roen u Madridu 17. januara 1600. godine, umro u Kraljevskom gradu 25. maja 1685; Vilijam ekspir, roen u Stratfordu na Ejvonu 1564. godine, umro u Londonu 23. aprila 1616. Euripide, da je ivot tek Sigismundov san, istorija bahatih terevenki u pripitom stihu i umorstava koja niko ne kanjava, ljudska entropija vladala bi istorijom i ona ne bi mogla da upamti bilo koga. Zamisli istoriju bez seanja, Euripide. Ali, ja sam se iskrcao sa parobroda, a onaj u dugakim belim pantalonama i teget blejzeru poao je za mnom, ukorak, sustopice. Nisam znao kako da ga se otresem, ni da li sam to hteo. Kako da mu se obratim? Imenom? Titulom: signore dottore? Ili: o, mortale? Ali on, shvatio sam napokon, nije ni nameravao da razgovara sa mnom. Nije hteo moje rei; ni moje misli; ekao je moju smrt. Pratio me je, as idui blie meni, as daleko iza ili ispred. Dolazio mi je kao san, kao sen, kao moja potonja izvesnost. Gde si bio, Euripide, da mi te 1911. pomogne? Beei postao sam, neprimetno i za sebe samog, bolesni privid poput njega. Jedna sena pratila je drugu. Neznanev gnjili osmeh i jasni znakovi upueni sa pristojne razdaljine, iz zaklona venecijanskog popodneva, govorili su mi da se od mene oekivalo samo da pristanem. Ali ja sam oklevao, a moribund je sve vre - iako i dalje nevidljivim znacima - to od mene zahtevao. Nije mi se inilo da hoe da mi naudi; ne, eleo me je za sebe, itavog, da mu se pridruim u bahatosti bezbrinog umiranja, tamo gde eternal black caruje a drugi zakon termodina- mike, neumitno kao poslednja molitva, zaravnava sve oko ega bi se skupljala toplota. Toplo kao telo, ivo telo, telo moje

majke, sa telesnom temperaturom trideset sedam sa jedan. Pluna temperatura? Temeperatura skrajnutih umom? Trideset sedam sa jedan. If we shadows have offended, think but this, and all is mended, that you have but slumber'd here, while these visions did appear. Ako smo vas, senke mi, uvredili ime, vi, da biste nam oprostili, zamislite da ste snili.

Bio je dan, bila je duboka, zloslutna no, bilo je rano jutro kada je moja slomljena majka u kuu dovela vajara. Bee to student, talentovan vetak, kipar koga je preporuio njegov profesor. Postavio je postolje i na njemu drveni stubi kao kolac. Pre nego to sam stigao da se rasanim, krenuo je oko te drvene kime da nabacuje glinu: uobliila se najpre kupa nimalo nalik neem ivom, potom jaje slino embrionu koji tek ima da se rodi, pa najzad glava, sa potiljkom, elom, obrazima i bradom. Sve dotle majka nije bila u blizini, ali im se glini poeo nazirati pogled, krenula je da obilazi postolje poput vuice. Iskeenih eljusti, s oima stranog ubice koji ne preza da lovini lako pregrize vrat - ona, uistinu tako zanosna - gledala je u malenu glinenu glavu koja je ve dobijala jagodice, beonjae, obrve, usne i upravljala pogled u stranu. Da, bio je to Nebo, moj mali polubrat, a upravo je ona naruila portret i zamislila da se tako divljaki oblikuje pred njenim oima. Jedan krug, zatim jo jedan (kao balerina, crni labud): veliki obilazak oko nedovrene glave brzim hodom (blie meni koji u nonoj koulji stojim na vratima svoje sobe), pa zatim manji, sporim korakom, s jedva primetnim koketnim dodirivanjem ramena mladog vajara odevenog u belu kecelju. Moj mali brat je umro; posle silnog posrnua, mimo svih nebeskih

tablica. Uprkos poretku koji je zasnovan na onom to ljudi misle da je ispravno, ispustio je detinju duu i za moju jadnu, prelepu majku vie nije postojalo nita, nigde nita, nikom nita; ni budunosti, ni prolosti; ni drugima nita; ni meni nita. Obilazila je glavu koja je sve vie nalikovala na jadno dete i komandovala: malo puniji obrazi, napuenije usnice, dublja rupica na bradi, tek neto vee une resice, manja jabuica na belom grlu, nie elo, samo neto talasastija kosa, i neka bude plava, plava... itav taj dan grumeni gline je dodavan gore i dole, tu i tamo, a onda je palo vee, dola duboka no, gusta kao crna lepinja, i meni se prispavalo. Dok sam tonuo u san, video sam kako se razdreuju pastelni noni prikazi i uo: "Malo vee zenice, uho unutra neno kao deja trubica, slepoonice nie, zalisci takvi da se popodnevno sunce presijava u njima." Sutradan - kao da ni ona, ni on; ni mati, ni vajar - nisu oka sklopili, ona je obletala oko njega poput leptirice i ponavljala: "Jo ovde malo, malo, jo manje; ovde jo vie, vie, jo vie." Najzad je stala da govori: "Ovde nije iv, ne die, usta mu se ne smeju." Pa onda iznova: "Nije iv, nije iv!" U Veneciju sam stigao 1938, motornim amcem Comune di Veneto. Skvadristi u crnim kouljama mislili su da svet mogu promeniti svojim punim pluima i marirali su pored kanala pevajui: "Noi siamo Veneziani, portiamo il coltello in bocca, guai a chi ci tocca." ("Mi smo Venecijanci, u zubima no nosimo, teko onom ko nas dodirne.") Izvesna Klaudija upoznala je nekog ruskog grofa, razbatinika, koji ju je, na nedelju ili dve, neoprezno uinio groficom. Na tlo ispred lavljeg stuba stupio sam kao brodolomnik i svud te traio, slobodni graanine Euripide. Pripala mi je muka (nagnuo sam se ka mramornoj vodi): od vonje, od vremena, od epohe. Nisam te zatekao 1911, pa sam se nadao da e se pojaviti 1938. godine. Ponovo sam bio tu, a Venecija je u novembru bila pusta i svaki Venecijanac imao je bolove u kolenima i senku smrti koja ga je pratila. Oblaci su se

gomilali kao da su uljanom bojom naneseni pravo iz tube, a golubovi na Markovom trgu izgleda su predoseali rat i poput vrana ujesen, leteli u jatima, obilazei velike krugove nad Dudevom palatom i crkvom sa pet kupola i bronzanim konjima. Proao sam kanale, slutei da na ostrvu Sen Mikele, venecijanskom groblju, sve mirie na tis, so i bu, i krenuo ka Akademijskom mostu. Po ulicama Venecije, u veernji verolomni as, bludeh ja u gomili, a srce je treptalo sujeverno. Kanali kao gromadne staze mamili su me u venost i u promenama senki pokazivali mi se kao divni stubovi strogi, a red oivelih prozranih graevina inio mi se kao neto ega vie nema, to je postojalo za minula pokolenja... U svakom od malih duana koji su, zgurani uz kanale, mirisali na predratnu memlu, opazio sam Musolinijevu sliku. U apotekama, to su nekada imale natpise Triacanti i prodavale lekove ali i otrove za zakulisne ubice, sada su se nudili ajevi. Na etiketama je stajalo: "Vetriola", "Trifoglio acquatico", "Aassenzio marino", "Capelvenere", "Raseda alba", meutim niko nije svraao, niko sa senkom iza sebe kraj njih nije ak ni prolazio. Zanatlije, kojima je tek pokoja muterija ulazila u radnju, prodavale su crveni vosak za peaenje, pigment venecijanskog zelenog u boicama, inicijale, papiruse raznih dimenzija runo seene poput potanskih maraka, slikarske kiice i itave male rune tamparije sa metalnim vijkom i drvenom stegom. Bili su nasmejani ti trgovci kao poslednji izdanci porodica koje nemaju potomke, poput zanatlija sa kojima se gase stari zanati, a bakrorezi s Dueovim likom i zelenkastim paspartuima behu svud okolo: Benito Musolini fotografisan mlad, s belom kragnom i dosta kose na temenu; kao comandantare, sa faistikom kapom sa perima; pod lemom iz Prvog svetskog rata, rata koji je tako strasno eleo. Najpre mi se uinilo da te vidim, Mnesarhov sine; mlad, vitak, lep, bezoan, zamakao si mi iza ugla (nisi ni pogledao izloge) i pobegao u uzak prolaz, gde se stanari susednih kua rukama

dodiruju i ve razapinju odmah do otvorenih primorskih zasuna. urilo ti se, grabio si dugakim koracima kao krivac, kao onaj ozbiljno bolestan iz 1911. Samo, sada ja nisam bio praen, ve sam pratio (Kao znatieljnik iz 1938? Kao taj umirui iz 1911. u belim pantalonama?). Promakao si kraj sidrita gondola i ini mi se uao u jedan crni duguljasti amac koji je neobinom brzinom zaplovio prema Grand kanalu. I ja sam uskoio u gondolu iza i naredio amdiji "avanti". Pratili smo te, Salaminjanine, ali ti si zamicao kao da si domai, Venecijanac; nestajao si pokraj plavobelih direka pobodenih u vodu, mimo palata sa vlanim prizemljima i oslikanim lunim tavanicama, onamo gde je ruski grof provodio poslednje noi sa svojom grudobolnom groficom. Veslo tvog gondolijera pljuskalo je po vodi, u pliacima se vozar neobino veto podbadao o plitki mulj. Tvoje nejako telo se klatilo i balansiralo pri otrim zaokretima. Bilo je nemogue stii te, tragediografu, moreplove. Kao da te je nosio Haron lino, a kanali kojima klizi kao da su bili Stiks i Kokit. Najzad si utekao. Izvijen poput vrbe, pomogavi vratolomni zaokret najboljeg od svih amdija, uplovio si u Veliki kanal vie Rijaltovog mosta - tamo gde je sve jo kao na platnima starih majstora i postao jedan od mnogih. Kako si mogao, Euripide, ti koga je narod u noi kada si dobio prvu nagradu nosio na ramenima kao pobednika, ti koji si napisao: " "Vue... vodi me, ne vidim ko, k mrtvima u dvoranu. Had me... gle, krilat je - ispod mrkih obrva posmatra. Ide barka sa dva reda vesala, brod mrtvih. Haron, s motkom u ruci, zove me ovako: 'ta smera?' pita. 'Ne stoj, pouri' - poziva me iz glasa stranoga." "Da imam, oe, Orfejev glas, da omamljeno stenje pesmom sljubljujem i pevanjem ushitim koga ushtem, takvoj bi pesmu zapevala." Kako si mogao tako da nestane, balansero? Salaminjanine, zna li da se moral zasniva na tvrdnji da ne postoji neverujui ovek - bilo da on smatra kako veruje u jednog boga ili ne. Sada valja to dokazati, ali najpre

pogledajmo, ti i ja zajedno, iako si mi vitkom crnom gondolom smrti ba pobegao - u kojim situacijama oveku ne bi bilo potrebno verovanje koje ga jedino ini moralnim. Pogledajmo tri prikaza takvih ljudi. Prvi su oni koje smo primetili i njihovo ponaanje odredili pitanjem "?Qu es la vida?", nismo li? ivot je za takve, videsmo, blesak izmeu dve nigdine: beskonanog nieg pre naeg roenja i beskrajne praznine nakon nae smrti. emu onda biti dobar ili rav, kad niim nismo zasluili ivot, kao to niim neemo zavredeti ni da umremo? Bitisanje bi tada bilo samo bahati blesak, proet prostim uivanjem i bezbrinim ubijanjem sviju koji bi se na tom putu zatekli; ivot bi, Euripide, bio ono na ta sam 1911, u ovom istom gradu, oaran nakaznou neznanca u belim pantalonama, bezmalo pristao. Ali, tu je i drugi soj ljudi kojima ne treba moral. ovek se ne bi gradio moralnim kada bi bio vean i sebi se inio nalik bogu. Ni u tom sluaju ne bi morao ni u ta da veruje, pa ni da se dri bilo kakvih normi. Sve beskonano vreme stajalo bi pred njim i ma koliko inio loe stvari, imao bi na raspolaganju dovoljno vremena da tetu nadoknadi. Uinimo li ta loe danas, popraviemo sutra, idue nedelje, godine ili veka. Svi oko nas su veni i ne moemo im nenadoknadivo natetiti, a njihovo strpljenje zalog je naeg iskupljenja. Verovatno bi oveanstvo, da je veno poput nakaradnih bogova, injenje zala upravo zabavljalo, moda bi povremeni i periodini gresi i pokajanja napokon bili jedina mera prolaznosti tog bezmernog vremena. Po ovome, venici bi bili sasvim neslini treem soju ljudi, jer zasnivanje moralnih normi nemogue je, Euripide, i onda kad je ljudstvo nesvesno ivota i nesvesno smrti. Takvim ljudima postojanje bi ureivali jedino sled ula i nagoni, a njihova zajednica bila bi potpuno razliita od one nemoralnih hedonista koje osmotrismo u prvom sluaju, onih izopaenih sladostrasnika sigurnih da su ni iz ega zaeti i ni u ta odlaze. Svet tih poslednjih nemoralnih ljudi bio bi poredak vegetiranja,

ljudi koji opstaju poput zveri, nalik biljkama u ljudskoj praumi. Tamo iza ivice postojanja video bi se movaran predeo, kraj u tropima, pod nebom punim gustih isparenja, vlaan, bujan i udovino ogroman. Bila bi to, Salaminjanine, prasvetska divljina sa ostrvima, mlakama i renim rukavcima punim nesvesnih ljudi koji se sunaju, dodiruju, tiho tuguju ne znajui ta je patnja. Ali ti zna, kao i ja, da nije tako i da je moral, razapet izmeu svesti o ivotu i straha od smrti, otud mogue zasnovati.

Santa Maria della Salute. Santa mamma, kako si bila lepa kada si elela ivot, ivot i za sebe, a ne kao sad jedino za malog glinenog polubrata. Kako si bila nasmejana kada si mog oca Tibora Verea zamenila za Roberta Menacinija. "Dosta mi je 'K und K' monarhije", viknula si i pljesnula rukama, kao da mene i sebe ve tim pljeskom premeta na jug, meu maslinjake i kamenite kue, u malo selo na Siciliji sa jednim posuvraenim trgom i katedralom u romanikom stilu. Strme ulice koje skreu nizbrdo pod otrim uglovima, manastir kapucinera na brdu, povorke sa belim madonama nad ijim su glavama metalni svetiteljski obrui; bella vista sa vulkanske litice dole u dolinu gde se naziru ureene bate, putevi poput zmija to vijugaju i jezerca kao modre zenice. Nita mi sa severa nije nedostajalo: ni poploani bulevari Budimpete, ni stari bioskop "Thalia" u Nagymezo ulici koji je u sali imao lustere od perli a ispred ulaza oslikane postere glumaca to se ljube u usta, ni osmuene zgrade sa kulama i dva krila u neogotskom stilu, ni stanovi visokih tavanica u koje se ulazilo iz dugakih hodnika, ni ti susedi to su mi redom liili na sataniste koji tamo negde, u stanu na spratu iznad nas ekaju roenje avolovog sina na Zemlji... Moda mi se isprva

u seanje vraalo samo nae kupatilo s okruglim prozorom i crno-belim mermernim kockicama; verovatno i starinsko kazane, sa laniem i masivnom keramikom drkom koja je glatko povlaila polugu i putala vodu. Ali, uz mene je bila majka i ubrzo sam i na to kupatilo zaboravio. Kako si se isticala na severu, mama, kako si zablistala na jugu, kada si jednog pisca zamenila drugim. Kapri, crno vino iz bokala na kojem je u staklu bio izliven natpis "mezzo litro", pire od zelenih maslina, piatti caldi i u njima pageti poprskani krvlju rasporenih paradajza. Ah, Roberto, Roberto, kako ti je belo stajalo lepo uz akvamarinsko plavo koje smo gledali sa tvoje terase i kako smo samo podmuklo znali majka, ja i plod u njoj - da si ti za nas samo igra, prolazna vizija, vision figurative, pisac koji e biti zamenjen boljim im moja graciozna majka pljesne rukama i vikne: "Dosta mi je Rimskog carstva." Ni Tibora nismo voleli. Nikad mi nije bio otac. Imao sam samo majku, majku kojoj je najlepe stajalo crveno Done Karan; koja je bila divna u plavom Nine Rii; neodoljiva u belom Koko anel; koja je najlepa u crnom... A Tibor? Tibor je ivot oiviio, obeleio, i najzad pouzdano katastrirao sigurnim koracima drugih. Njegove ambicije bile su irina mee meu tuim posedima. Tibor je voleo Belu Kuna (i ak sa Bartokom i Kodaljom bio lan Muzikog direktorijuma Maarske komune); Tibor se poistoveivao sa crvenim generalom Jenom Laderom (eleo je da stupi u njegovu armiju ali su ga na regrutaciji odale zakrvavljene ilice u oima); Tibor je podravao Antantu i ustanike Ludovikove vojne akademije 1919; on je napokon podrao ulazak admirala Mikloa Hortija u Budimpetu, smatrao da je ideja sentitvanske Maarske najbolja za sve Maare i dok su se revolucionari vraali sa Tise zavezanih oiju, 1. avgusta 1919. sluao admirala kao znatieljnik pod carskom palatom. ("Ja pozivam ovaj grad, stojei na obali Dunava", vikao je Horti, "da stane pred sud. Ovaj grad je odbacio hiljadugodinju tradiciju, zbacio krunu i zadenuo se

crvenim ritama.") Za Tiborom je ostao jedan sonet (pravilno versificiran), roman sa nedovrenim filozofskim pogledima, depni sat, usna harmonika "Unsere Liebeslinge", njegov portret sa naoarima okruglog okvira i leptir-mana na zavezivanje koju nikada nije nosio. Tibor je imao kou belu i mnogo krvi u sebi, krvi koja mu je curila iz nosa svakodnevno. Mrzeo sam tu njegovu zabaenu glavu i rujne maramice uvuene u nozdrve. Zamiljao sam ga kao nektarinu: bledu i glatku odozgo, sa krvavocrvenom nabranom koticom unutra. A onda je nestao; nisu ga odveli, ni uhapsili. Jednog obinog utorka vie ga nije bilo. Gde je Tibor (ili sam kazao Otac, ili sam rekao Tata), pitao sam, dok je majka bez reda ubacivala zguvane stvari u dva velika kofera sa metalnim blokejima na uglovima. Nije bilo odgovora, a odea je letela: kao svileni i pamuni leptiri preko itave sobe. Jo tog dana krenuli smo na jug, dok se Miteleuropa kikotala oko nas. Polazili smo sa treeg perona stare budimpetanske eleznike stanice (majka s belim rukavicama, u kratkoj suknji sa karnerima i crvenim cipelicama sa kratkom tiklom, ja u mornarskom odelcu, uvijen u paru lokomotiva). U kabine se ulazilo pravo sa perona, a neki ljudi kojima su se kroz dim videle samo blede ake, slali su poslednje pozdrave neznancima to su ih ispraali. I behu sreni ti to su mahali i ostavljali sve, kao i oni to su im odmahivali i zaboravljali ih zauvek. Sa svakog prozora belasala se jedna ruka. inilo mi se da samo mama i ja nismo imali kome da maemo. Zato u kupeu nije Tibor, pitao sam majku dok nam je neki izmraveli mladi pomagao da se smestimo, ali odgovora nije bilo, jer tog jutra naputali smo sve: suiave srednjoevropske pisce sa kojima je Tibor drugovao, njihove prie o prodavnicama cimetove boje, tajnovitim teatrima, prestrogim oevima i velikim osiguravajuim zavodima gde ih optuuju bez krivice. Ostavljali smo Budimpetu, njene mostove, patinirane orlove, praznike Jom kipur i Purim, knedle od macut brana i

izraelsku slatko-kiselu salatu od suvog groa, argarepe i avokada; da, i Konzervatorijum Ferenc List na kome je Erno Dohnanji sluao Tibora i nazvao ga jednim od naboljih pijanista amatera. Trudili smo se da zaboravimo i Tiborove prijatelje, pijaniste Edvarda Kilenjija i Gezu Andu (Andu koji mi je stalno istican kao uzorni deak), kao i svaku godinu iz dvadesetih i tridesetih, vreme kada je i Budimpeta poelela da bude histerina prestonica, kulturni osinjak i Vavilon na severu... Izmaglica je polegla po Srednjoj Evropi koja e se za koji dan sunovratiti u Drohobikom i Varavskom getu, dok je voz grabio maarskim poljima. Na horizontu se, kao gradonosni oblak, pribliavao veliki rat. Bila je 1939. godina i Tibor je bio jevrejski lekar. Sa osobljem svoje bolnice poslednjim dvomotorcem pobegao je iz Bu- dimpete u Kazablanku. Tamo su jevrejski hirurzi i sestre napravili udnovatu ivutsku kliniku i, nauo sam, menjali lica mnogim znanima i neznanima, ispravnim i nemoralnim. Naplaivali su samo u zlatu, a bolnica je ubrzo izala na zakulisni glas, ali Tibor je u Maroku patio. Odande je slao pisma u kojima je tuio za carskim Budimom (nikad nije spominjao graansku Petu) i brinuo se o mojoj sudbini polu-Jevrejina. Pisao je, poinjui uvek smotreno, izokola, tako da majci i meni nikad nije bilo jasno zato se zapravo javlja. U oktobru 1940. zapoeo je sa: "Mindig gy fogja meg a trgyat, hogy van min gondolkodni, s ha a nzopont s a nzet vltozik is, az rv alatti rzelem kontnuus." "Taka gledanja, pa i gledanje smo mogu se menjati, ali oseanja iza argumenata ostaju nepromenjena." Mesec dana, ili neto kasnije, u novembru 1940. godine, naoko mnogo odreenije: "Nem j, ha az rk bna ldozatnak tekintik magukat. Nem j, ha az rk msok jtkt jtsszk. Sok mindenrt lehet killni, ilyenolyan nemzetrt, osztlyrt is, de meggyozobb s logikusabb, ha az r az irodalomrt ll ki." "Nije dobro kad pisci u sebi vide samo bespomone rtve. Ne valja kada se pisci ukljue u igre drugih ljudi.

Mogue je zastupati mnogobrojne stavove, stati na stranu ovog ili onog naroda, ove ili one klase, ali je daleko loginije i ubedljivije kada pisci stanu na stranu literature." Ne, nije se dogodilo tako; ni pisma nije pisao. Nikad. Bila je 1914. i Tibor je bio sanitetski oficir. Posle Kolubarske bitke hitno je poslan u Srbiju (sa sobom je poneo komplet hirurkih noeva i belu kecelju saivenu tako da pada do cipela). Bila je 1953. i Tibor je bio rakoijevac to se krije u jednom podrumu u lloi ulici, uplaen glasovima revolucionara sa plonika kojima je video samo neoiene cipele i hitre korake. Ne, nismo mogli deliti s njim sve te sudbine i zato smo ga najpre zapustili, pa potom napustili - kao i on nas, uostalom. Pobegao je u Maroko, odeven u onu belu kecelju koja mu se sputala do zemlje, amputirao noge u vojnoj poljskoj bolnici u brdima Srbije, zavlaio se pod gotske svodove Parlamenta na petanskoj strani, pio lekovitu vodu u sanatorijumu kraj Margitinog ostrva. Ko bi znao? Primeujem ga kako plovi amcem, a na dunki stoji sam, uspravljen na pramcu i s maramicom preko nosa, gleda nekud u daljinu; javlja mi se pokatkad kao provereni partijski radnik: kupa se u ovalnom zatvorenom bazenu hotela Gelert i onako gojazan, samo s belim pekirom obmotanim oko pasa, neto dogovara sa trojicom pridolica u teget prugastim odelima, sa crvenim karanfilima u reverima; vidim ga jo i u Americi; na suenju pokazuju "exhibit one" i dokazuju da je Tibor Vere bio lan Crne legije koja je maarske Jevreje vezivala bodljikavom icom, ubijala svakog drugog i - sa uverenjem da ine neto pravedno - gurala ih u ledeni Dunav, a Dunba, in die Donau. itave 1942. itave 1943... Znam, najzad, da nikad nije napisao svoje remek-delo i shvatam da je zato zamenjen Robertom. Tibor. Nisam li rekao Otac; ili mi se omaklo Tata. Ipak sam, mislim, izgovorio: Tibor.

Rat, Euripide - ti zna ta je rat, rat koji ne traje ni godinu ni deceniju, ve kao onaj Peloponeski gotovo etvrt veka. Sada si, meutim, star. Godina je 408. i odazvao si se pozivu kralja Arhelaja. Narod ti je okrenuo lea, prokazao te kao sofistu i bezbonika. Zbog onog:"Zar grob umiranje ne odreuje?" Ili je to zbog "dva glasa koja se o svemu mogu ispriati"; moda zbog trostiha "ta rei: da te odve ne hvalim, a da me nemutost ne sprei da kaem hvala, da se zbog hvale hvalilac ne odbaci". Ne znam. Vidim dvokolice koje su te, tajno, nou, izvezle iz grada. Uputile su se na varvarski sever, u makedonsku Aretusu, kod Amfipolja. Poslednje to si video bile su baklje kraj mora, golobradi deaci na bedemima i retke dvobrodice u luci. A kada si kao mladi ulazio u Paladin grad i poput svakog provincijalca divio se njegovom sjaju, sve je tada bilo drugaije: trgovci, vreva, neka goveda s belim hrbatima koja se poteruju ulicama i amfore to se iznose sa brodova. Vidim te kako pie prvu dramu i iste godine s jeseni primaju te u krug sofista provodei te kroz ritualno primanje u bratstvo. Primeujem da je kasni noni sat i sparina je polegla po grkoj zemlji; tu je kua vienog sofiste u kojoj je sveanost. U drutvo se prima mladi Salaminjanin i svako te noi - sea se toga jo sa stidom - s njegovim telom moe initi ta mu je volja. Vezuju ti oi da kasnije ne bi znao ta je ko s tobom radio, i pitaju te, o mladi Salaminjanine, jesi li siguran da eli da se prirodi jedinoj boginji Mudrosti. Nakratko osea miris zapaljenog egipatskog tapia, a onda otpoinje ritual, bahanalije slobodnih graana i orgije koje te zanose, zauvek oslobaaju stida i briu

poslednju vezu sa roditeljskim domom i bukolikim krajem gde si odrastao. Bio si mladi onda, Euripide, bilo ti je moda trideset - ak ni toliko - a sada, sad ti je sedamdeset sedma. Zubi su ti ispali, obrazi upali i samo jo neke vatre, daleko iza ponoi, za tobom ostaju kao nejasni i krivudavi tragovi, kao oni luminokreti to su preskakivali i presijavali se na majinim grudima poprskanim materinskim mlekom, tamo u crkvi kada je polubratu slueno opelo. Izaao si iz grada i za sobom ostavio tragove drama, onih to e se kasnije voditi kao izgubljene. Kao svee koje brzo dogorevaju, ispraaju te: Stenobeja, Kriani, Ajalon, Fenianke i jo sedamdeset drugih tajanstvenih posetilaca u toj vedroj zimskoj noi to te sa svih strana okruuje kao amfiteatar. Za sobom ostavlja skenu grada koji si ljubio kao rodnu Salaminu, publiku kojoj si stalno povlaivao, iako je nikad nisi varao. Bei od Peloponeskog rata kao kukavica; poslednja svetla razruenog, umornog i gladnog polisa ostaju za tobom, a ti se zavarava kako ne naputa ti Atinu, ve ona - kao da se pomera unatrag, poput utvarne velike bele lae sa napetim jedrima ostavlja tebe, Euripida, tragiara bez premca, koga je svetina jednostavno, bez opomene, napustila. Sa sobom nosi - stojei, kako ti se ini, dok ti se tvoj grad okree krmom - predstavu o razboritim graanima, blagim bogovima, uenosti koja je tu zbog reitosti i retorike kao reenosti za rasuivanjem... Ne, siguran si da si dobar, a zapravo si godinama igrao ulogu nadglednika. Euripide, putnie u seoskoj zaprezi, stare u venecijanskoj gondoli, zaudie se: svi ljudi su, ba kao i ti, ubeeni da su valjani i postupaju ispravno. Euripidszem, az embernek van egy organikus kszlke, ami a lelki alkathoz ktodik, ami nem engedi meg, hogy gonosz legyen, de ez a kszlk, mint minden ami kttos, ami emberi, amennyire megakadlyozza, annyira kszteti is, hogy vtkezzen. Ali, oprosti, poeo sam da piem na maarskom, koji ti svakako ne poznaje. Hteo sam rei, Euripide, da ovek ima organski

mehanizam povezan sa njegovim nervnim sklopom koji mu ne doputa da bude zao, ali taj mehanizam, kao sve dvojno, sve ljudsko, koliko ga spreava, toliko ga navodi na prestup. Da su zli, to sebi izgleda otvoreno mogu kazati samo knjievni junaci, pa ni svi meu njima. Ne znam da li bi poverovao, ali zasnivanje univerzalnog krvnika koji je svestan sopstvene svireposti, i neguje je - uistinu je nemogue. Pomisli samo, Mnesarhov sine - ti koji si opisao tolike bezumnike i bezumnice; Agamemnona kraj rtvenika sopstvene keri, Medeju to alje plamenu krunu novoj Jasonovoj dragoj; mahnitog Herakla koji u ludilu pobija svu decu, pa i najdrau ker - zamisli savrenog krvoloka, svesnog da ini zlo. Ukoliko se naslauje rtvinom boli, mora imati iskustvo ili saznanje o njenoj patnji, ali onda se muiteljeva nepomuena negativnost (ta savrena estetika runog) dovodi u pitanje. Ako, meutim, para rtvu, nitei je bez ikakvog oseaja i rasuivanja o njenoj patnji, mora se postaviti pitanje emu to, jer ne zna zato bi je muio. Pa ipak, seti se, Euripide, Velikog grenika, onog o kome sam ti priao dok te jo nisam vrebao po Veneciji, koga su prijatelji nekad voleli i u kuu mu dolazili na slavu, a onda je nainio nepopravljivu tetu te ga jo jedino crna smrt bez preobraenja, sans transfiguration, i cinino uverenje da iza ivota nema nieg, dre u ubeenju da ono malo jadnih godina to ima da proivi moe ispuniti novim obmanama i laima. Nije li Veliki grenik jer ono to je uinio ne moe se ispraviti - zapravo na univerzalni krvnik? Nije, Euripide, jer, zamisli, i on o sebi misli da je valjan. Pronaao je dobre razloge zbog kojih je nepopravljivu greku uinio: on, nekadanji disident, graanski liberal ija je kua sluila kao sklonite, a razgovor s njim bio utoite, asylum. Optuio je prilike, druge, po sto puta ponovio da je tako moralo biti. Ne, sve to inio je iz najboljih namera, izbegavajui vee zlo, branei to se odbraniti moglo, stajui ispred drugih sa saznanjem da e vetar istorije mrsiti najpre njegovu

sedu kosu. Naao je dovoljno razloga, Salaminjanine, kao to je moja ponosita mati pronala mnogo razloga da ludo zavoli mog polubrata.

Zaljubila se u njega jo u stomaku - a kako joj je samo divno stajao napupeli svilenkasti trbuh. (Jesam li i ja u njoj bio tako lep?) Kao dinja sa pupkom poput peteljke u sredini, kao bundeva sa narandastom nutrinom to e se pretvoriti u koiju iz koje e izai mali princ. Rastao joj je stomak na zbilja zanosan nain: najpre joj se udebljao donji trbuh, to je jo vie istaklo njene savrene bokove, omamna bedra i tanani struk; zatim je mali Nebo, negde u toploj plaki majine vode, u toj mlakoj laguni stavio prst u usta i mojoj elegantnoj majci poeo je da se rascvetava pupak, podvezan kao erotina rupica na unutra. Ipak, sve drugo - njene dojke, ramena, ten - ba sve je ostalo netaknuto u trudnoi, tako da je zadugo s Robertom jo ila na igranke, nosei srebrne sandalice sa visokom tankom tiklom. Igrala je, smejala se, ta koketa sa severa koja i italijanski govori sa maarskim naglaskom, a s njom se delirino ukrug okretao i plod koji e je valjda zbog tog omamljujueg plesa, razdraganog smeha to ga je oslukivao negde iznutra kao mali delfin, zavoleti i vie nego to dete voli majku. Bio sam siguran da e malog Neba mati zavoleti vie no mene, znao sam da je poput Velikog grenika imala dovoljno dobrih razloga za to. Nisam je pitao, ne, nisam bio ljubomoran, nisam strepeo - sve je bilo odlueno

ve u stomaku, divnom oblom osunanom trudnikom trbuhu moje majke koji je bio nebo, aneoski oreol nad polubratovom zvezdanom glavicom. Jadni Roberto, vodio je moju ponosnu, predivnu majku svuda, grlio se s nekim nepoznatim seljanima, probao njihovo maslinovo ulje iz bavica i tu, na junjakoj zemlji proaranoj kamenjem zadovoljno sputao ruku na stomak i ponavljao "mio figlio, mio caro figlio"... A da li je znao za Tibora, Tibora koji vozi kombi od novog budimpetanskog aerodroma Feriei do grada i voli da popije holandsko pivo "amstel" sa ostalim vozaima? Da li je znao da je i on tako sputao dlan na majin stomak dok sam ja unutra bio samo oveija ribica, a on bio samo toliko dobar da me zane? Ne, stajao je Roberto nasred polja, irio ruke, dok mu je nad glavom bilo prozrano nebo sa sitnim belim oblacima, kao posejanim nebeskim kamenjem meu prvim nonim zvezdama, i nikad nije shvatio kako moja majka nije pripadala nikom. Ali u Veneciju sam doao i trei put. Bila je 1993. i u grad sam stigao preko zemljouza, lokalnim vozom iz Mestrea. Na eleznikoj stanici ukrcao sam se u vodeni autobus broj 82. Nameravao sam da odem do palata D'Oro ili Rezoniko, moda do Akademije; do Lida nikako. Zaplovio sam kao putnik koji neispavan stie sa odocnele eleznike linije; uao sam umoran, praen nonim komarima i prikazama; stupio sam na metalnu palubu irokotrupnog vodenog gradskog autobusa kao trgovac koji upravo prilazi Veneciji, zamie iza ostrva Murano, srean to je izbegao buru na Otrantskim vratima, turske carinske konvoje i piratske krstarice. Negde u depovima napipavao sam smeurana crna zrna bibera, zaostala sa stola vagon-restorana. Jesam li rekao da je bila 1993, ili je moj mali polubrat Nebo jo u majinoj utrobi bio predodreen da umre? Ne, doao sam da te potraim, Euripide, prve godine dvadeset prvog veka, na dan kada su dvojica samoubica zapalila Njujork, moj uspravni Njujork u kome su iveli i tog dana jo jednom umrli Aleksandar Ziloti, Mia

Levicki, Vladimir Horovic, Moris Rozental, Leopold Godovski i itavo plemstvo starih pijanista; Njujork koji sam potajno voleo od Zooa do Central parka sa mostiima i ogradama u stilu art nuvoa, od ostrva Elis do Karnegi hola; Njujork, gde je moja majka nameravala da jednom pronae Tibora Verea (Otac? Padre? Pere?), kome su one gluposti oko uestvovanja u Hortijevim trojkama Crnih legija bile oigledno prikaene. Tog dana dva aviona (dvomotorac i etvoromotorac) udarila su u nebodere najstarijeg velegrada na svetu i vie nita nije bilo kao nekada, ni u vrtu meu ivotinjama, ni meu Njujoranima u ulici Malberi u Maloj Italiji, Kineskoj etvrti ili Grini Vilidu, ali ja sam bio na drugom kraju sveta, u memlom naetoj Evropi, traei jednog tragediografa, ne mnogo uspenog, uostalom. U vodeni autobus na liniji 82, Pjacala Roma - Lido (tamo nikako nisam mislio da odem), ukrcao sam se sa bujicom turista. Jesu li znali da su venecijanski golubovi skovali zaveru i da njihova mona centrala zapravo plaa one starce i starice to prodaju kukuruzno zrnevlje ispred crkve Svetog Marka? Da li su saznali da je mrtav moj mali polubrat? Bara Venecija; dunka kao ona kojom se na vetrovitim preanskim i maarskim pustama seku barutine; on, mali Nebo, dobar, ne plae, iako mu kia nepresetano pada po umrenoj kosici; ja stojim na krmi i veslam dugakim tapom kao gondolijer, kao Haron. Ja kao Gilgame, on kao Enkidu; ja kao Orfej, on kao Euridika; ja kao kralj Agamemnon, on nean kao Ifigenija. Nemilosrdna oluja potopila je donje gradske etvrti i nas dvojica u sumrak ulazimo amcem u neosvetljene zgrade. Hipotekarna banka (Odeljenje za bankarstvo osnovano 1882; Odeljenje za osiguranje, godina je neitka) stoji kao crni obelisk sa dva krila na dvema potopljenim ulicama; pro- zori na proelju su umrljani, kube u stilu secesije; sat se zaustavio na dvadeset do est, a nebosklon je tako udno crvenkast. Vrata je bledom ruicom gurnuo Nebo i nas dvojica

amdija smo uli. un je klizio kroz prizemlje kao nezvana pridolica. Vladala je potpuna tiina. Zlatni kip sa rukom o boku u dnu stepenita, dopola u mutnoj vodi, niz stepenike se sliva kaskada ukaste bujice, a sve to - i zgrada, i kipovi u niama, i atrijum, i svetlarnik po kome nemilosrdno lije kia, i onaj sat to stoji ukipljen u dvadeset do est - sve to kao da ne postoji i nainjeno je od trstike, pritine i vodenog cvea. Godina je, uostalom, 1888. i naa majka se jo nije ni rodila. Graditelji Hipotekarne banke Nikola Nestorovi i Andra Nikoli jo su studenti, a iz Bare Venecije niu palate, sablasne kao da se sada zidaju, graevine koje e tek biti podignute od vrstog materijala. Hotel Bristol (dunkom klizimo pored stare recepcije; ispod lotosovih listova i krupnih belih movarnih cvetova jasno se primeuje bakelitno zvonce za odocnele goste); na peronima eleznike stanice stoje barski vozovi. (Barkom polazimo sa prvog koloseka levo, tano na vreme, Nebo i ja, i idemo, polazimo na jug. Odnekud znamo da nam nema majke.) Dva siroeta brode Barom Venecijom kao ukleti (imamo obmotane buave obojke svud oko sebe, ili ne, ovijeni smo belim plahtama; nas dvojica kao dva zamahnuta arava koja se priviaju Egonu fon Nemetu). Ali ove jeseni, Euripide, jedna zvezda se izgubila na Severnom nebu. Nije to bila neka naroita zvezda, nije bila ni u jednom poznatom sazveu. Imala je jedino astronomsku oznaku G117H i svoj kvadrant, gde su je, koliko do jue, videli kako mirka. Pa ipak, danas se izgubila i traile su je sve svetske opservatorije; malu zvezdu sa ifrom umesto imena. Na naslovnoj strani lista La Republica pisalo je: "Nestala zvezda G117H", a jedan od putnika u vodenom autobusu kazao je: "Dovrebbe appertenere al picolo principe." Jeste, moda je pripadala mom malom bratu, mom malom bledunjavom princu, mojoj zvezdi padalici, lutkici sa plavom kosom i krupnim plavim oima.

Nebo je ugledao svet na jugu. Rodio se kao Robertov sin, predodreen da im poraste, po porodinoj tradiciji, i sam postane duva stakla. Ali, Nebo nije mislio na odrastanje. Imao je samo etiri godine na raspolaganju, a njegova omalena plua bila su toliko naeta ve na roenju da je odmah postalo jasno da od njega nikad nee postati staklo- duva. Umesto toga, Nebo je, iako praktino gluv, nepogreivo oseao vibracije i pevao je, pevao neke svoje pesme mada ga niko nije uio. Jedne su bile toliko tune da smo mati i ja uvek plakali; druge, nasuprot, vesele, te smo igrali oko njega. U stvari, Nebove pesme bile su grleni vapaji, pijuci zaostalog deaka lepi samo nama. Roberto nas nije razumeo i ubrzo nas je napustio. U junjakom selu, meu gortacima se nije smelo saznati da mu se rodio nakazni sin, il figlio mostruoso, pa se velika mama, Robertova la mamma, potrudila da nas sve troje skloni daleko od oiju seljaka. Odveli su nas u manastir kapucinera u brdima dok je Nebo usput izdajniki glasno pevao svoje najlepe pesme. Pa ipak, brod-autobus na liniji 82 proao je palate Barbario, Garconi, Rezoniko, promakao je i pod Rijaltovim mostom. Na stanici pred Akademijom najzad sam se iskrcao. Znao sam da u te pronai u crkvi Santa Maria della Salute, ili negde na trgu: bie mlad, briljantan, otresit; obrazi e ti biti upali, lice suvo sa blago povijenim nosem i jurodivim oima, vrat zategnut otvrdlim ilama, ramena mrava, lea blago povijena. Prepoznau te po togi sa crnim peevima? Ne, nee ti ovog puta biti obuen kao Danajac. Vreme je Venecijanskog karnevala i moram te raza- znati u umi arlekin, pantalonea, meu onima koji nose maske sa tri lica (etiri otvora za oi, tri nosa; levo, negde zapravo na obrazu maskiranog nasmejana komina grimasa; na desnom obrazu

tuna, a u sredini hladan izraz, kao u smrti, i dva oka karnevalskog neznanca), maske meduza, maske sa crnim nojevim perjem i one sa muzikim viticama kao zmijicama. Gde si, Euripide? Koju igru igra? Ja sam lekar, nosim masku borca protiv kuge. Zna za kugu, kosila je Atinu nekoliko puta za vreme Peloponeskog rata. Moja maska ima veliki nos u obliku kljuna. Usta su mi slobodna, da za tobom viem, oi skrivene, a u unutranjosti kljuna poreane su mirisne trave: Basilica liofizzato, Salvia, Menta. Iz sporednih uliica i prolaza (Calle Boguolo? Calle del Pestin? Calle Veneziana? Calle Magazen?) izlaze neznanci. Neznanke nose "wonderbra" i imaju stegnu- te grudi, kose rasputene kao vile, noge dugake (butine pune, listovi tanki i izdueni, stopalo usko) i po sebi te mirise to ih ovijaju. Na licima su im maske; smeju se. Raskalane Italijanke i straniere posle karnevala zavrie u nekoj kui pod meseinom utapa ili u palati, uz gustu uljanu povrinu Velikog kanala. Lakomisleno e se otvoriti, zaneti pred strancima, opijene ampanjcem i sveom zvezdanom noi u kojoj je nestala samo jedna zvezdica. Zavojite stepenice u palatama oseae se po vlazi. Odjekivae mermerna prizemlja, u kojima e prvi put zabaciti glavu i nee odbiti poljubac: ispae im torbica, lepeza, smaknuta bluza sa zlatnom dugmadi; a gore na spratu, pod raskono oslikanim tavanicama sa izduenim ovalima, skinue sve sa sebe bez srameljivosti pred bucmastim anelima koji e ih posmatrati netremice odozgo, i gole kao od majke roene, dugakim nogama obaviti neki mlohav bok i ud svog gentlemana, svog segniora, cavalierea; jer on je voli i ona njega ljubi (Pisala mu je ljubavna pisma sa obale reke Arna, na kamenom mostu preko reke Adie, i poinjala ih: "Ljubavi, smem li tako da vam se obraam, jer vi ste ovaploena poezija, morate znati da je ve samo vae ime poezija; ono zvui crkveno, i detinjski, i riterski. Vae ime se ne rimuje sa savremenou, ono potie iz prolosti ili budunosti - oduvek. Vae ime je tako htelo i vi ste ga

izabrali."); jer on je uticajan i moe joj pomoi kao manekenki u Milanu, poto najzad ona to eli, poput moje hrabre majke, samo zato to je to igra, i ona bira i odbacuje koga hoe... Ali, sada je Venecijanski karneval i on e trajati itavu ovu no. Vee je, topli mediteranski februar, deset i petnaest (nije dvadeset do est). Pevaice iz teatra Fenie zavrile su poslednju predstavu; skidaju minku i umorno grlo ispiraju rastvorom vetriole. Sada e i one staviti preko lica maske ivota i stupiti na ulice Venecije. Posluga u palatama popravlja revere frakova i navlai bele rukavice, ekajui gospodare u brzim motornim amcima i s njima gospoice, te kapriciozne sopranistkinje; i smeh, i smeh ekaju sluge, taj ampanjski kikot primadona i njihovih oboavatelja, a na trgovima susreu se mnogi. Po dvoje, po troje, i svi se pozdravljaju kao da se poznaju. Kao kod ekspira, u Romeu i ulijeti, kao kod Verdija u Balu pod maskama. Tu sam i ja, sakriven maskom srednjovekovnog lekara, a negde i ti, Euripide - saznao sam, kao Pulinela - samo, koja si ti, ne mogu da te prepoznam meu tolikim pulinelama. Skriva se, Salaminjanine, ali uzalud. Vie nam nema druge do da se upoznamo. Zna da neke moje tajne nosi. Ve sam ti opisao tri sluaja u kojima ljudima ne bi bio potreban moral; dovikivao sam za tobom da je prisustvo Velikog grenika meu ljudima nemogue; traio sam tvoju pomo kada sam bezmalo pristao na predloge nakaznog pridolice. Sada mi mora prii. Euripide, pomozi mi. Hitam ulicama, neoprezno zalazim u mrak, bezbrian pri pomisli da mogu biti opljakan. Traim te u odsjaju kanala i znam da mora biti tu. Dogana del Mare, odmah uz bok crkve Salute, na lavljim ustima Velikog kanala. Tu sam te najzad pronaao pod zlatnom kuglom i patiniranim vetrokazom u obliku deaia sa zastavom: mirie na vekove u kojima si spavao, loije izgleda no to su te zamiljali oni koji su te voleli, lii na sebe kao za svojih prvih dionisija kada si uestvovao sa Pelijinim erkama kao dramatiar. Stoji kao da si

me oduvek tu ekao; napokon skida masku i pokazuje mi se kao svojim uiteljima Protagori i Prodiku. Da li su ti oni bili ljubavnici? Danas je pederastija opet izraz stamene muke artistike ljubavi, svi operski i pozorini reditelji su gay, ali ti i ja biemo samo dva ispruena kaiprsta; prua ruku uperivi prst u mene kao da me prokazuje. Kae: "Zna li iji si ti?" Vidi, znam. Pripadam drugoj civilizaciji - onoj zapadnorimskoj koja je svesna protoka vremena i izmislila je toak napretka. Vekovima, gledajui k vama, ka staroj Grkoj, inimo osnovnu pogreku. Posmatramo Heladu svojim, a ne vaim oima. Antika dostignua vrednujemo prema tome da li su prethodnica naima. Mnogi se danas ude to su stara drutva - a tu tvoje, grko, Euripide, nije bilo izuzetak ostala bezmalo slepa za pitanja razvoja uopte. Napredak u vrednosnom sistemu savremenog oveka nije bio poznat ni drugom narataju Grka koji ivi u periodu od Homera do Demostena. Ne, vi se gotovo est vekova iscrpljujete erotikim, estetikim i etikim promislima. Ostalo ine pojedinci. Zvezde, putanje planeta, osnovice sveta, nekolika fizika saznanja, povremeni predlozi novih sistema ratovanja - sve to ostaju skrajnuta ispitivanja koja ne okupiraju generacije; ona izazivaju panju, ali nikad divljenje. Brojne helenske naseobine, stotine ratrkanih ostrva, najpre prepevavaju Sapfine, Anakreontove ili Pindarove stihove, potom se, slobodni Salaminjanine, pale baklje i organizuju sveanosti bogu Dionisu u ast, sa prvim podelama uloga i glumljenjem u ljudskoj istoriji, da bi se, napokon, po simposijumima razvijali mladii i babiila njihova znanja. Uprkos tome, materijalnog napretka u Helena zapravo nema. Godine brojite prema olimpijadama, no deset olimpijada ne tvori jednu veliku deseticu olimpijada, niti preolimpijsko vreme pokuavate da premerite i kartografiete olimpijskim protokom od etiri godine. Staro vreme dovodi se u vezu sa krupnim invazijama varvara ili opkoljenjima glasovitih sredita kakva su bila Milet u Kariji I Smirna u Lidiji. Ono jo

starije doba daleko je nepouzdanije i ve se rauna mitskim protokom godina. Znam, i ti misli da se bogovima ne moe odrediti oblik, jer ili su sveprisutni ili nedostupni, no shvata li koliko su napora uloile generacije naih istoriara i filologa da razmere vau istoriju, brojei je od Hristovog raspea unatrag? Peloponeski rat traje od 431. do 404. godine, roenje Euripida, sina Mnesarhovog u Salamini 484. godine, Sokrat ispija otrov 399. godine, Solon zapoinje reforme 483. godine, Sapfina akademija osnovana je 626. godine, Alekej se vraa kui iz progonstva 601. godine i gleda svoju oruarnicu. Peva Alkej:"Domom mi se blista bakar bojni, u dvorani Aresu se uzdie u ast." Ipak, Euripide, ti zna da ljudi ne mogu biti nevernici, jer utvrdili smo: bez vere da iza ivota postoji zagrobni sud i preobraenje ne bi bilo ni etike. Tri je vrste verujuih, ali sada ulazimo u crkvu Santa Maria della Salute, a prizor nije onakav kakvim ga je graditelj Baldazare Longena zamiljao, jer stupamo sa bone strane. Prvi su ljudi verujui ateisti u potrazi za sopstvenom religijom. Njihovi mrtvi ive sa njima, oni sa njima govore, ali ih ne vide na groblju pod kamenim ploama ni u crkvama na donjim metalnim ardinjerama gde u pesku drhture povijene svee upaljene za pokoj mrtvima. Meu njima su mahom naunici, oni to istrauju spore na Marsu i alju sonde sa mehanikim rukama i rendgenskim spektrometrima u kosmos, oni koji prouavaju kolektivno nesvesno i pacijente diljem Amerike (moje Amerike, mog sruenog Njujorka) poleu po psihoanalitiarskim kauima, svi koji su na kraju pretprolog veka pomislili da u razvoju oveka, vasione, svesti, mora postojati neka logika umesto promisli tvorca, te tako poderali kou na prsima tradicije i irom otvorili vrata u mranu nutrinu dvadesetog veka. Ateisti ne ulaze u stare drvene ispovedaonice sa zelenim zavesicama na kojima pie "p. spirituale", pa ni u one na kojima stoji "p. coauditore". Ui sada ti, Euripide... naravno u ovu za "coauditore" i kai mi ima li greha. Tiho

govori, na grkom, nevernie, ali ujem da si i ti ist, bezmalo neporoan. Ateisti, Salaminjanine, poglede upiru u nebo i vide tek ono do ega im pogled dosee. "Boe, koliko zvezda", kau za sebe, ali odustajanje od besprizornosti ivljenja, nemogunost da se prepoznaju u ulozi univerzalnog krvnika i od njih ini verujue. Verovatno ih to mnotvo, taj ruiasti i plavi nebeski klobuk, valjda ih to duboko crnilo koje mami i kome ne vide granice nagoni da veruju; i oni, budui nevernici. Pogledaj nagore, Euripide, ovde u crkvi Salute. Stubovi su odeveni u crvenu oju, a nad naim glavama je centralni osmougaoni svod sa esnaest prozora. Arhitekt Longena zamislio je ogromnu kupolu koja dominira ulazom u Grand kanal, kao krunu posveenu Devici Mariji. Vie od milion kamenih blokova upotrebljeno je za zidanje crkve a Longena je rukovodio radovima due od pola veka. Ipak, nije doiveo da vidi zavretak zidanja napupljene Marijine enske crkve, nabrekle poput trbuha trudnice, nalik stomaku moje majke. Od 1630. do 1682. godine upravljao je Longena gradilitem i onda umro od neke vrste tropske groznice (moda kolere "el tor" koja je tajanstvenim karavanskim putevima sezonski stizala do Venecije svake etvrte ili pete godine). Nije zavrio svoju crkvu, koja sa velikim krugom i malim krstolikim produetkom kao da i sama u osnovi ima znak za enski pol, ali druga vrsta verujuih ljudi, Euripide, ne sumnja u sopstvenu vetinu: graditeljsku, oratorsku, manipulatorsku. Takvi pronalaze boga u sebi i veruju da svaki gnostik svoje boanstvo nosi u srcu i da se vera moe zasnivati na znanju i naunim istinama. Ovi drugi verujui potuju sklad, prozranost i simetrije; poglede ne upuuju u nezasvoeno nebo poput prvih, ve vole lukove, svodove i crkvene brodove; pronalazimo ih sa pregaama od telee koe i znakama na njima, kao velike majstore masonskih loa; prepoznajemo ih kao pijaniste-virutoze koji preziru konkurente, onglere, glumce, pantomimiare, majstore marionetskih

teatara i strunjake za deifrovanje i ifriranje depea. Oni kau: "Verujem u Spinozinog boga koji se otkriva u harmoniji onoga to postoji, a ne u boga koji se brine o sudbini i delima ljudskih bia." Da samo moemo da se vinemo u vazduh i pogledamo kupole crkve Saluta kao uzdignute kiobrane: jednu ogromnu s vitkom lanternom i esnaest skulptura okolo, manju do nje sa dva barokna stuba i istovetnim lanternama iza; kad bi to video, shvatio bi na ta mislim i zato ovi drugi veruju samo u Spinozinog boga. Druga vrsta verujuih zapravo veruje ne verujui. Oni ne mogu da shvate pusto crnilo iza granica smrti, jer je nepregledno, nedogledno i nimalo skladno. Meu njima je sigurno i na arhitekt Longena za kojim je ostala velika kupola crkve Saluta sa osam strana venaca, esnaest prozora i uz svaki mermerni kip po kameni pu kao jedinstveni ukras barokne Venecije. Takav sklad ne moe, ne sme biti uzaludan, Euripide. Mnogi od gnostika su zato logiari koji vole ivot i ne shvataju emu tolika lepota i raznovrsnost ljudskih dela, emu portvovanost - pa i sva posrnua u tvojim tragedijama - ukoliko posle svega sleduje nita, samo nita, do u vek i vekove. I ti drugi veruju, Euripide, kao i oni poslednji, od tree vrste verujuih, to jedini sebe nazivaju bojim ljudima i u svemu vide promisao tvorca koji ih daleko nadilazi i skloni su da na svoje ivote gledaju kao na maleni zalog u divovskoj borbi dobra i zla. Ti to se hrane obrednim komadima hristovog tela i piju po kap spasiteljeve krvi, sanjaju Hristove naseobine i visee vrtove rajskih naselja. Oni su trea i poslednja vrsta onih koji se povinuju moralnim naelima, te se svi ljudi mogu podeliti u ove tri grupe. Sine Mnesarhov, i ti si meu njima. I ja sam tu. Ja kao vernik; ti kao gnostik. Ja kao hrianin; ti kao paganin. Ja kao varvar; ti kao Helen.

Euripide, sada smo, na stepenicama crkve Santa Maria della Salute, dokazali da su svi ljudi verujui te stoga svi o sebi misle da su dobri. Pa ipak, zlo postoji, a zato - videe kad preemo na drugu obalu Velikog kanala. Sada, jer poslednji je as, majka mi ree da moramo iskoiti. Tako smo i uinili pre nego to je carrozza prispela blie manastiru kapucinera i njihovim konacima. Jednom - kada smo Nebo i ja bili veoma mali - na uglu dveju prometnih ulica sedeo je neki stari ista cipela. Primetili smo ga im smo se iz Robertovog sela preselili u veliki grad. istio je obuu zapravo na raznim uglovima i mestima: u luci, na seoskom trgu, ispred crkve. Imao je zelenu drve- nu kutiju sa kosim poklopcem na kome je stajalo mesingano postolje za neoiene cipele prolaznika. Nebo je imao duboke, ortopedske teget cipele broj dvadeset dva, a ja nove braon, broj trideset. ista cipela oistio je obuu najpre Nebu, potom meni, a onda na svoju ruku odluio da nam promeni pertle. Neobian je to bio dan: iz prvog kvadranta duvao je vetar od sedam bofora i u luci su du sidrita zategli brodske konope bojei se da bi neko mogao upasti u more. ista je imao kaket boje braon imalina natuen na lice i vetar mu oigledno nije mogao nita. Promenio nam je pertle, tu na ulici i kazao gotovo nehajno za sebe: "Znate li, ragazzi, da postoji dvadeset etiri naina da se uveu pertle. Deca su ula za vor i petlju sa jednom manom; svi odrasli za dvostruku petlju; mi i stariji obuari poznajemo ostale vorove, i ja svaki dan svoje cipele vezujem na drugi nain." Pokazao nam je tada nekoliko jednostavnijih petlji: liile su neke na lepeze, druge na latice rua ili omu na vealima. Izvesni su vorovi, meutim, bili toliko umreni da su nalikovali klobuku najtanjih pageta na tanjiru. Nebove male, teget duboke cipele sa ulocima tog vetrovitog prolenog popodneva (dok smo jo bili stranci u velikom gradu) bile su uvezane "po engleski" (tako je ista kazao), a moje "po nemaki" ("secondo Inglesi, miei ragazzi, e secondo Tedesci") i nas

dvojica nikako nismo eleli da ih skinemo. Kada je naa pribrana i obazriva mati pomislila da bi ipak bilo dobro sazuti cipele, makar pred spavanje, obojica smo zapitali Nebovim grlenim pijucima i gotovo zaspali na nogama pre nego to je ona, daleko iza ponoi, razvezala engleski i nemaki vor. Ujutru smo, Nebo i ja, uzaludno pokuavali da se prisetimo tih pertlanja, ali nije bilo pomoi. Pokuali smo da pronaemo istaa cipela iz luke; obojica smo, mili moj polubrat i ja, eleli tog dana da nas ika-pulitore sa natuenim kaketom primi u "istaku kolu", ali kada smo doli do obale, vetar sa puine je oslabio, horizont se oistio od oblaka koji su promicali u prazna prostranstva vukui za sobom zamrene svetove neba - meutim, njega vie nije bilo. Uzaludni su bili napori da ga pronaemo u okolnim ulicama, premda ni Nebo ni ja nismo poverovali da je on Meri Popins i dolazi i odlazi s vetrom. Ipak, bio je to veliki grad, a mi dva stranca, dva siroeta koja su obilazila trgove i izbegavala mlazove fontana. Na mestima gde je ista cipela smeeg lica glancao obuu, sada je bio jedan slepac sa verglom (nije uza se imao dresiranog majmuna), "porcheria" koja je nudila svinjsko meso bez kostiju izmeu dva krupna pareta hleba; jedan otra noeva, najzad. No starca koji je imao zelenkastu kutiju sa postoljem za cipele vie nikad tamo nije bilo te je tako svoju tajnu o dvadeset etiri naina za vezivanje cipela zauvek odneo sa sobom. A voda, zato je voda Grand kanala tako zelena kao sa Veronezeovih ogrtaa i draperija? Zeleno kao barok; sivo kao gotika; zeleno kao rizling; mermerno sa prelomljenim lukovima kao sivi pinjo; gotika kao sever u tonovima sutona; barok kao jug u tonovima jutra; gotika kao uski venecijanski brodovi esnaestog veka; barok kao irokotrupne karavele. U katedrali Santi ovani i Paulo, kolektivnom grobu venecijanskih dudeva, prodreemo, Euripide, u samo mrano srce etike. Bie to lako kao da koristimo jedan od Tiborovih hirurkih noeva: u prestupe i

najstranije zloine ljude vode iskljuivo ideje. Sada ulazimo. Svi mrtvi dudevi spavaju nemirnim snom: sarkofazi ovanija i Pjetra Mokenia su nam sa leve i desne strane. Gotsku katedralu od opeka Santi Giovanni e Paulo poeo je 1234. da zida duka akomo Tijepolo. Odabrao je mesto ba na ivici lagune, u vreme dok je plitki i mlaki movarni glib blatnjavim prstima jo grlio nedozidanu Veneciju, i tu odluio da sagradi ogromnu baziliku-groblje. Gradnja crkve potrajala je itava dva stolea, a dobrotvor Tijepolo uao je mrtav, kao prvi mletaki vladar u katedrali, da tiho doeka njen zavretak. Zastanimo u polumraku kapele San Domeniko, kraj crnih bareljefa koji s obe strane taloe mranu ljudsku istoriju pri dnu, i konstatujmo, Salaminjanine, da ideje nisu nemoralne nego samo parcijalno, razlomljeno moralne, prema onom i onolikom delu stvarnosti za koju se zalau. Zbog ega je, Mnesarhov sine, nemogue zasnivanje opte i otud nepogreive pravde? Zato nije mogue zadovoljiti takvu pravdu i tako stii do realizacije ideja? Stoga to nije mogue uspostavljanje ukupno proverljive opte slike moralnog ili valjanog. Da je to tako, dokazae ve samo iskustvo: ideje, i ciljevi koji ideji streme kao ideali, u tom sluaju izlazili bi na utakmicu u kojoj bi valjanija ideja pobeivala manje vrsnu, vea nitila ili u sebe ukljuivala manju. Ali to nije mogue, jer tada ne bi vailo pravilo da ne postoje mali i veliki poslovi ve samo mali i veliki ljudi koji se njima bave. Da se ideje mogu univerzalno proveriti, Euripide, jedan posao bio bi veliki, a svi ostali postali bi beznaajni. Da se ideje mogu okupiti oko one koja bi se vremenom pokazala kao sredinja, ljudski rod bi napokon dovrio zidanje idejne Vavilonske kule, a oni srenici na najviim spratovima te idealne tvorevine (savreni grenici koji su se popeli ukljuujui u svoje ideje svih drugih) mogli bi osetiti tvorca kako die... No, Salaminjanine Euripide, to nije, niti moe biti tako, jer poredak smrtnih nije ustrojstvo u kojem je zajednica sve, a ovek nita, ve upravo suprotno. Pogledaj

sada, prolazimo kraj senki dudeva. Pripazi na svoje korake jer grobne ploe venecijanskih vladara svud su nam pod nogama: Leonardo Loredan, Marko Korner, Antonio Vernijer, Mikele Morozini... itaj dalje natpise: Lavrentio Gapillo, Michaelis Hlio, E. Benefatori, Octaviano Valerio, i pazi da nekog ne uznemiri, nekog ne razbudi: pod ploama na podu, meu etrurskim kamenim leeim skulpturama u niama. Svi ovi skoreli, otvrdli vladari ove nekropole doiveli su bar neku teku godinu za Mletaku republiku i nauili da se u trgovini uvek jedno dobija, a drugo gubi. U vreme kada poslednji od njih nogama napred ulazi u zasvoeno gotsko groblje, milanska inkvizicija poziva slikara Veronezea i raspituje se o situacijama i likovima na njegovim platnima, a slikar prolazi kroz teak postupak pred onima koji su, iz ubeenja i najtvre vere - jer samo su se takvi birali za inkvizitore svete crkve tolike oterali na lomae. Bili su slikarevi islednici obueni u jarkocrvene pelerine i nosili belu ipku i rukavice. Inkvizitori moga stolea, veka koji smo nedavno napustili bez imalo grie savesti, ee su nosili vojnike uniforme. I oni su, ba kao i Veronezeovi istraitelji, usvajali ideje, negde u magnovenju pravednog samoispovedanja pretvarali ih u moralne ideale, i odmah potom, umeani u gomilu obespravljenih, izgovarali ih kao vrste ciljeve. Mrana vrata zloina tako su se otvarala, a oni pravili prve prestupe, opijeni svojom veliinom i nesumnjivom slavom koja ih eka. Pogledaj ih: moda su za jednog Grka udnovato odeveni, ali evo, ovog asa svi etaju pred tobom u nemom mimohodu dvadesetog veka. Predstaviu ti ih sada, Euripide. Jednog po jednog.

"Italijanski studenti, dinamini i agresivni futurizam bie u potpunosti realizovan u Svetskom ratu koji smo samo mi predvideli i glorifikovali pre nego to je do njega i dolo. Predstojei rat bie najlepa futuristika poema ikad viena. Rat e oduvati stare toteme: diplomate, profesore, arheologe, kritiare, kulturnu opsesiju, grki, latinski, istoriju, senilnost, muzeje, biblioteke, turistiku industriju", vikao je, Euripide, Filipo Tomazo Marineti u osvit Prvog svetskog rata koji je patentirao bojne otrove i umorio bezmalo milion ljudi. "Danas sam usmrtio jednog Nemca. Prevrnuo sam mu depove i saznao da ima ime i porodicu", pisao je vojnik Gijom Apoliner Luizi de Kolinji atjon. "Vreme preterivanja jevrejskog intelektualizma je prolo i proboj nemake revolucije ponovo je otvorio put nemakoj dui. Ispravno postupate kad u ovom nonom asu predajete demone prolosti nonom plamenu. To je snaan, veliki, simboliki in koji e objaviti itavom svetu da se ovde rue judaistiki temelji Vajmarske republike." Ovo je samo dvadeset godina kasnije, u tom istom, mom krvavom veku, na dan kada su se na trgu pred Berlinskom operom spaljivale knjige antinemakog sadraja, vikao Jozef Paul Gebels. Dogodilo se to u osvit drugog velikog rata u dvadesetom stoleu koje je u gasnim komorama ubilo vie od milion dece. I sve to injeno je s najboljim namerama, jer su tako nalagali proklamovani ciljevi i sistem logikog rasuivanja. Gebels je, nemoj zaboraviti, bio dvostruki hajdelberki doktorant. (Dnevnik nemake sudbine, dnevika beleka za 15. novembar 1931: "Posetio sam izlobu modernog slikarstva. Izloeni su radovi mnogih budala i jedne zvezde, Vinsenta van Goga. Okruen svom tom nakaznou, on se odjednom uinio krotak... Moderno nema nieg zajednikog s herojskim... ini se da smo u krajnjem svi ludi ukoliko imamo neku ideju.") A ostali nacionalsocijalistiki prvaci? Bili su krem nemake inteligencije: Albert per, izuzetni arhitekt, dr Jozef Mengele, gotski doktor iz Auvica, u

nekoliko navrata predlagan za Nobelovu nagradu, a Hajdeger, filozof Martin Hajdeger daleko je nadmaio Rudolfa Karnapa, Karla Jaspersa, Maksa elera, pa i samog starog Huserla. Nacizam je, Euripide, poeo jo s Kantom (koji sada, kao kanjen, spava u Kalinjingradu, dve zemlje udaljen od Va- terlanda). Tada su Nemci, ti prevratnici duha, napustili staro filozofiranje zagledano u osnovice sveta i okrenuli se ontologiji odvajanju bitnog od nebitnog. A kada nas je Roberto, posle mnogo traganja, pronaao u jednom malom iznajmljenom stanu, nebo nad njegovom glavom bilo je boje re. Video sam Neba - onog mog malog krmanoa koji po kii sa mnom u dunki ulazi u neosvetljenu Hipotekarnu banku - opazio sam kako ga gleda. E nostra mamma, nostra meravigliosa mamma, posmatrala je Roberta bez pokreta, bez rei, bez trzaja na licu. Kako je samo nauila da pati u sebi. Krik joj je ostao na suvim usnama, vagina nevidljivo ispustila malo plodovog soka; ledena aka uhvatila joj je srce, ali nije izmamila re. Grizla je donju usnicu krupnim belim prednjim zubima tako senzualno, a Roberto je stajao u dovratku, uokviren zajednikom terasom, unutranjim dvoritem i grajom dece iz susedstva. Moja majka, poput umorne udovice, nedeljama je menjala mukarce, prilazila im i odvlaila ih u postelju kao rtve. Neke je dovodila u kuu pa smo tada Nebo i ja do kasno u no morali da se igramo sami, s obruom i loptom u dvoritu. S drugima je odlazila na nekoliko dana; nikad nam nije priala o tome - jednostavno bi otila, ponosna mama koja se ni svojoj deci nije poveravala. Preputala bi nas same sebi a po povratku jednostavno rekla: "Aneli moji, tako je moralo biti." Bila je udna kada se vraala, neobino obasjana sumrakom kao sad Roberto. Ali on, Roberto, vie se nije mogao vratiti. Moja odvana mati pljesnula je rukama i negde u sebi kazala: "Dosta mi je Rimskog carstva." Za Robertom je, kao i za Tiborom, ostao nedovreni roman, porodina manufaktura maslinovog ulja i

duvanica umetnikog stakla, mala kutijica za burmut koji je mrkao, jedan beli borselino eir to mu je, onako vitkom i prelomljenom u struku, neobino lepo stajao, Storia della rivoluzione fascista Roberta Farinaija, i jedna ruka. Drugu ruku Roberto je zapravo izgubio negde u rovu uz reku Pjave i samo s levom izaao 1918. iz svetske klanice, spreman da tako nakazan postane nosilac ideje "sacre egoisma", da odmah obue crnu koulju i postane skvadrista. A moda je bilo drugaije? Kada se u onom okviru od ulaznih vrata naeg iznajmljenog stania okrenuo i otiao, pronali su ga na jednoj lai koja je plovila Mare Adriaticom. Bee to ogromni sanitetski brod na sedam spratova, torpedovan u rano jutro aprila 1916. godine u meunarodnim vodama, pogoen samo delimino, opasno nagnut na desni bok koji je svakog asa mogao popustiti. Prizor je svakako bio straan (dostojan Svetskog rata zapoetog hicima Gavrila Principa, ispaljenim u Sarajevu prevratnikom odlunou, iz principa). Bolniarke su sa svojim ranjenicima skakale sa gornjih paluba, a mnoge od njih - poput jednog srpskog pesnika koji je pevao najlepe o smrti i utopio se iste godine ekala je sigurna plava grobnica, jer nisu znale da plivaju. Krvavi zavoji lako su se palili poarima to su buknuli na svim palubama i svud okolo oseao se miris paljevina - ljudskih nagoretina. Submaren koji je potopio "S. S. Savoju" tiho je zaronio i nestao sa horizonta; uvukao je periskop, a kapetan i posada behu zadovoljni udarcem koji su zadali neprijatelju. A poslednji preiveli, Roberto, nastavio je da obitava u truplu broda kao ivi le i avet potpalublja. Nagnutim podovima etao je sam, vetinom hodanja koju je brzo potpuno usavrio; u kabinama nekadanje prve klase za predratnu gospodu broda "S. S. Savoja" jo su se nalazili metalni bolesniki kreveti na sprat. Tu je Roberto nailazio na ostatke hrane. Napokon su, u vrtlogu rata, na nasukanu sanitetsku lau, nekadanji luksuzni prekookeanski brod, svi zaboravili i Roberto je (da li je Nebo

ikad pomislio: Otac?) ostao njen poslednji stanar, kreui se izmeu otpadaka, odbaenih i prljavih lekarskih instrumenata, pocepanih uniformi sa epoletama raznih inova i oruja koje nee zapucati. Na jednom od putovanja preko okeana, Nebo i ja nalazili smo se na brodu. Bilo je to u vreme belle poque, kada niko nije ni slutio Sveski rat a evropske drave, za koje moj polubrat i ja nismo ni uli, bile su u miru gotovo etvrt stolea. Leali smo u rano prolee 1897. na palubi, uvijeni u brodsku ebad i od stjuarda poruivali toplu okoladu i belu kafu. Na palubama su se putnici etali ogrnuti pelerinama, guvernante na mnogim jezicima umirivale nestane deaie, a nedaleko od nas putnici igrali neku igru nalik na boanje. Bilo je vee, bilo je prolee, bio je moj polubrat i bila je tu negde, ili moda nije, naa mati, grande dama; naa majka, lepotica epohe sa kojom su svi eleli da igraju ili popriaju na nekom od jezika koje je teno govorila. Ali, Roberto se vratio. Posveen svetom egoizmu kao kultu, na Galipolju a ne na reci Pjave, ostavio je desnu aku. Na more nije ni kroio. Vratio se kao faista, jedan iz skvadristike bande koju su prevozili kamionima i kao pobesnele pse istovarivali ih na masu radnikih demonstranata. Stigao je kui kao ratni invalid ubeen u zakon pogrde, progonstva, ricinusa, ognja, orgija i motki, kao jedan od onih koji kanjava sve oko sebe zbog onog to se u Svetskom ratu dogodilo njemu. Napokon, Roberto nije ni otiao u rat. Rahitian, preslab za vojnu slubu, ostao je u Italiji koja tih ranih dvadesetih neguje kult rtve i opasnog ivljenja i zamorena ratom uiva u sumnjivim plodovima pobede. Odmah posle rata Roberto se zaposlio u napuljskom ogranku Lojda i uredno beleio osigurane prekookeanske lae i njihove tovare: "S. S. Washington", "S. S. Hamburg", "S. S. Imperator", "S. S. Olympic", "S. S. Titanic", "S. S. Regina Sofia". Nisam, zaista nisam, Euripide, kao tvoj prevodilac nikad shvatao kako si mogao tako da povlauje skorojevikoj prestonikoj publici. Upoznao sam

svaku tvoju re, kao da sam oduvek s tobom drugovao, sve tvoje misli. Bio si najpre enfant gt dramske scene, pa enfant terrible na daskama koje su ivot i tada znaile, i napokon enfant trouv, nahoe koje su napustili svi. Kad si hteo, oponaao si stari sjaj i veliinu drame, mnogo pre ratova, u tvojoj belle epoque. Imitirao si Sofokla, viestrukog pobednika na dionisijama, doaravao si njegov svet mitskih naslednih krivica okretnou onog kome nita artificijelno nije strano; i mrzeo si ga, Sofokla, prezirao si ga jer je imao toliku naklonost irija i iveo u vreme zlatnih omera, u vremena srena kada se nije znalo za pogibije najdraih, glad, boletine. Pa ipak, nisi li ga tajno prezirao ba zato to je mitska drama njemu, Sofoklu, bila priroena, a tebi nije. Jesi li nekada, pribliavajui se senima starog Sofokla, posumnjao u svoj talenat? Ne, horske pesme gradio si poput njega, protagonisti usred agona i agonije davao da zapeva kao kod Eshila, kosmogonijskog tragediografa, kod koga je krivica bila poremeaj u kosmosu koji se morao ispraviti i oprati samo rtvom. Da li si bar njega voleo, jer mogao je da ti bude pradeda? Ne, nikog ti, Euripide, nisi voleo - imitatoru genijalni. Ali lanovi irija - ti zgureni starci to pamte bolja vremena i za razliku od tebe veruju u bogove - oni su te, obueni u sveane toge, odluujui pod bakljama do kasnih nonih sati, oni su te uvek prozirali i prezrivo te obilazili s nagradama. Pa i publika, mada si joj se toliko dodvoravao, neretko ti je nesvesna kakva je oduvek bila - zamerala ne opratajui ti promaaje. A onda bi ostajao sam, kao prevarant, kao obmanjiva vekova, izdajnik ena koje si prikazao u najgorem svetlu. Lue bi se gasile u amfiteatru i pod toplim nonim nebom ostajao bi po ko zna koji put bez igde ikog: ti i tvoja senka, ti i tvoj talenat, tvoj nesvakidanji talenat. Bila bi no, bilo bi vee, bilo bi mlado vreme pred jutro, ali ti nikad nisi pomislio na jednostavnu injenicu - od tvojih drama sauvae se daleko najvei broj: vie nego od zasnivaa tragedije Eshila i oca tragedije Sofokla zajedno.

Srea? Naklonost hudog sluaja? Genijalnost? Valjda to poslednje. Euripide, postao si tako karika koja nedostaje. Ti si uticao na francusku tragediju i Rasina, na Korneja, a oni opet na Vilibalda Gluka, reformatora francuske opere, pa se tako dogodilo da se tip tvoje drame, tragedije podvojenih likova i unutarnje borbe, danas gleda u svim operama sveta. Verdijeva Aida, Bizeova Karmen, Puinijeva Toska, to su zapravo tvoje heroine, Salaminjanine, nastale prema tvom liku i delu. Izabrati izmeu odanosti zemlji i plamene ljubavi neprijatelja otadbine, ne ini li ti se to poznatim? "O, patria mia", "Parle moi de ma mere", "E lucevan le stelle"... Ali, uprkos tome, veeras si sam, posle jo jednog neuspeha, a sve to e se zbiti u budunosti jo ne moe znati. Postavio si na scenu trilogiju koja se zavravala satirskom igrom Hrisip, i u njoj si prikazao homoseksualnu ljubav Laja i Pelopovog sina, mladog Hrisipa. Opisao si bludnu strast, neposredno kako samo ti ume (Jesi li se setio i sopstvenog bahanala prilikom primanja u bratstvo sofista?), bez vrste vere u bogove i predanja, kao sofista donosei na scenu protivrene, dijalektike poglede. Zapoeo si dramu tipinim monologom koji ti se mnogo dopao, pa ipak, doiveo si neuspeh. Da li je to opet bilo zbog onog "dve ti prie o tome mogu kazati", "dva glasa o tome uju se"? Izlazi. No je duboka, tiina svuda, sve oko tebe usnilo je; u bati se otvaraju ruinjak i trava, zrikavci zriu glasovima sve neljudske prirode, ali ti ne pati, bogove ne proklinje niti hvali, ve razmilja jedino o novim Velikim dionisijama - jer ti si vetak i nema vere ni u ta do u svoju vetinu. Otvara svitak u bati iza svoje kue i jo jednom otpoinje dramu. Nadnosi plamen nad svoje rame, naginje se vie hartije (vid ti je sve slabiji) i zapoinje. Pie naslov: Helena.

Euripide, ti nisi bio kao moj otac Tibor, ni kao Roberto, pisci koje je moja ponosna majka iskoristila da bismo se rodili Nebo i ja. Tibor je bio tako uvredljivo smotren. Pisao je, po sopstvenom priznanju, uvek istu knjigu i od nje nameravao da naini remek-delo. Nije mu uspelo, a tako je napreac zavoleo Ulisa Dejmsa Dojsa, pa onda na brzinu, ravo znajui engleski jezik, proitao i Portret umetnika u mladosti i Dablince, im je i sa tih knjiga skinuta zabrana. Pomislio je - ponesen jednim susretom u Trstu kada je, umean u gomilu, bio na korak od Dojsa - da bi i sm mogao da napie roman toka svesti koji bi zapravo bio roman toka ideja. Junak je - tako je smatrao moj otac (Rekao sam Tata?) - trebalo da od stranice do stranice postaje sve loiji, a da se rukovodi sve uzvienijim idejama. Naposletku je bilo zapisano da heroj bude osuen na smrt veanjem. Bee to klasini zarobljenik istorije, nesreni dirigent koji eljan slave, brie mrane tragove svoje faistike prolosti. "Herr Gboryt tbbszr is lttam azokban az vekben, amikor ikaroszi felemelkedse s ht buksa is mr a mlt volt, s bevallom, hogy ennek a klns rnak a szavai, amit akkor hallottam, zavarba hoztak", pisao je moj otac Tibor. "Rjttem arra, hogy a zrichi muttje utn mirt utastotta vissza olyan kemnyfejuen egyes operk sznrevitelt. Ott, valahol a messzi tvolban, az terszeru lmokon tli vilgban - za varos fogalmakkal s egy reg sirnkoz hangjn szlva - nem ltta azok idelis arnyait s sugrz arcukat, s ezrt vgl is okkal tmadt ktely benne evilgi megalapozottsgukban. Fon Gbory nci mltja 1949-ben aligha volt elfelejtve. De ebben az vben trt vissza a maestro a muttrol, s Bcs trt karokkal fogadta, mintha fon Gbory sohasem lett volna Goebbels kedvence, s mintha egyltaln nem lpett volna

azokra a dobogkra, amelyekrol csak nhny nappal korbban gy menekltek a zsid karmesterek, mint a patknyok a fertoztt hajrl. Gborynak, aki eleve arra szletett, hogy uralkodjon az embereken ugyangy, mint az partitrk kplkeny hangjegyein, nhny v alatt sikerlt eltntetnie maga mgtt minden nyomot, s gy ltszik rkre lezrnia elotrtnetnek dossziit. 1949 tavaszn megalapozza az elso Beethoven ciklust s felkszl a vgzetes salzburgi tra." "Video sam her Gaborija nekoliko puta u godinama kada je njegov ikarski uspon, pa i sunovrat, bio stvar istorije, i priznajem da su me rei tog udnovatog gospodina, koje tada uh, zbunile. Saznah zato je nakon operacije u Cirihu tvrdokorno odbijao da neke opere postavlja na scenu. Tamo negde, u svetu iza eterinih snova - govorae mi zbrkanim pojmovima i plaevnim tonom starca - on nije video njihove idealne omere i blistavo lice, pa je, s razlogom uostalom, posumnjao i u njihove ovozemaljske osnove. Godine 1949. nacistika prolost Fon Gaborija jedva da je bila zaboravljena. Ali te godine maestro se vratio sa operacije, i Be ga je doekao rairenih ruku kao da Fon Gabori nikada nije bio Gebelsov miljenik i uopte nije stajao za pultove sa kojih su, koliko dan ranije, pobegli jevrejski dirigenti, poput pacova sa zaraenog broda. Predodreen da vlada ljudima, ba kao i podatnim notama iz partitura, Gabori je za nekoliko godina uspeo da zametne tragove za sobom i izgleda zauvek zatvori dosijea o svojoj predistoriji. U prolee 1949. on udara temelje za svoj prvi Betovenov ciklus i sprema se na kobni put u Salcburg." Ali, Salaminjanine, nije lako iveti, te nije lako ni umreti - ni u stvarnosti, ni u romanu. Muio se Tibor Vere sa svojim prvencem. Ukljuio je moju prelepu majku najpre kao lektora, potom savetodavca i najzad kao lik. Ula je ona smiono u roman, stupila svojim elegantnim stopalom koje je bilo tako lepo u crvenim cipelama sa visokom tiklom ili plavim otvorenim sandalama. Poela je da se kree njegovim

ruevinama kao morska nimfa. Popravljala je sruena kefalonska pozorita, bulevare Budimpete iroke kao Dunav kraj Parlamenta, tramvaje, tramvajske linije u Minhenu i tramvajdije neispavane posle nonih krugova, izvore sumporne lekovite vode svud po Maarskoj; brodila je kao Laura; nestajala kao Jelena, ena koje nema; odredila meru svih stvari i kao neki nakaradni romaneskni bog razdvojila svetlo od tamnog, ispravno od pogrenog. Iz najboljih namera popravljala je istoriju pokreta NSDAP (sa izvesnim simpatijama prema brai traser); pomeala uzrok i sluaj koji su Tiborovog nesrenika, kao jednu romanesknu poderotinu, odveli nepogreivo pod veala. Sama mu je namakla omu, okupila znatieljnike koji su u zatvorskom krugu nameravali da gledaju smaknue i ba kad je nameravala da povue polugu koja bi otvorila poklopac pod nogama osuenika Gaborija i zategla mu konopac lomei mu kimu - odluila se da napusti roman i pomiluje osuenog dirigenta. A Tiborova romanza, to nesueno remekdelo maarske literature, bez nje je bolno jeknulo, pomealo epizode i glavne tokove, poelo da zaboravlja imena svojih heroja i heroina i napokon se sruilo, kao da sa Dojsom nikad nita nije ni imalo. Tibor je zapravo 1953. otvorio zeleni ormar sa ovalnim krilima i ogledalom s unutranje strane, poneo neto stvari, stavio unutra i jednu pranjavu dunju sa ormara, i otiao; zaboravio je na Kodalja, Bartoka, Belu Kuna, admirala Hortija, rektora Akademije Ferenc List, Dohnanjija i malog pijanistu Gezu Andu. inilo se da je otiao nakratko, na dan ili dva kao ranije u Amsterdam da bi sluao Koncertgebau, orkestar sa ljudskom duom, i omiljenog maestra Mengelberga - ali nije bilo tako. Na stolu su ostale njegove rezervne naoare, zelena leptir-mana sa oslikanim mletakim lavovima i usna harmonika. Na beli list hartije sa vodenim igom hotela Kruna, na kome je moda mislio da napie oprotajno pismo, kanula je samo kap krvi iz njegovog nosa: kao zloslutno

predskazanje i poslednji potpis njegove nutrine. Ali, sve to jedva da sam stigao da opazim, jer istog utorka letele su stvari po naoj sobi u kofere sa metalnim okovima na uglovima: majini grudnjaci sa korpama (u njima kao da su jo bile njene blede dojke), arape sa steznicima (koji su jo skrivale majine butine), ve to je mirisao na nju, moji aketii i mornarski kompleti (sa znakom luke kapetanije). Preletale su sobu stvari kao ptice kad se upute na zapad donosei loe glasove.

A Veneciju, Veneciju nije nimalo lako prei peke, iako je tu, u vodenom gradu, sve oteto od zaliva Veneto i Laguna, zgurano jedno do drugog kao da se boji osvete velikog mora koje e, pre ili kasnije, doi po svoje movarne i tople zalive i plake, kao mitski kralj po odbeglu drubenicu. Od crkve Santi ovani i Paulo, poslednjeg stanita dudeva, trebalo nam je skoro pola sata do crkve i kole San Polo. Ovo je, Euripide, bila najvea dobrotvorna ustanova renesansne Venecije. Barokno, gotsko i sada renesansno, za skori svretak naih etnji i razgovora o moralnom; za kraj naeg vekovnog prijateljstva. Gradnju Akademije San Roko otpoeo je 1516. arhitekt Bartolomeo Bon, a tek trideset tri godine kasnije kompletirao ju je arhitekt Antonio Skarpanjino. Planski zaseena i na mapi okolnih ulica postavljena nesimetrino, Akademija San Roko utemeljena je prilozima slobodnih graana Mletake republike i sagraena da bi svojim prenumerantima isprva posluila kao azil pred kugom. Veruje se da je arhitektonska nepravilnost posledica hitnje, urbe izazvane epidemijom kuge 1527. godine i nestrpljenjem darodavaca i arhitekta Bona da to pre uu i zatvore se u svoju rajsku

batu, gde e svaki od njih, iz veeri u vee, priati po jednu istinitu priu o istoriji Venecije. U unutranjosti crkve, meutim, nema odstupanja niti nedoslednosti, jer oslikao ju je sam akopo Tintoreto, naslednik Ticijana, pobedivi u utakmici oko San Roka slikare Veronezea, Salvijatija i Cukarija. etiri zida, etiri genijalna prizora, etiri svetla koja tintoretovski, kao otrice brijaa, prodiru u tminu fresaka delei ih na ono to jeste i ono to nije, prilika su da se podsetimo da je odvajanje bitnog od nebitnog, delatnost o kojoj brine upravo ontologija, kraljica meu filozofskim disciplinama, osnova ideja, ali i zloina najveih razmera. to jeste jeste, to nije nije, i sme se nititi, potinjavati, smatrati obinim pitanjem na koje treba dati obian odgovor. ifrovanom depeom komandant grada Beograda ocenio je 1942. godine jevrejsko pitanje kao "reeno". ta misli Kant, o emu sanja dok veno spava u gradu iz koga su proterani svi Nemci? to jeste jeste, to nije nije... Vagoni, tovarni vagoni sa naslaganim ljudskim mesom putovali su inama, a unutra se nalazilo "ono to nije". Stanovnici Oranijenburga nisu mogli da diu od dima krematorijuma iz logora Zahenhauzen. Kasnije nisu mogli nieg da se sete: ni tog dima, ni smrada, jer unutra se spaljivalo "ono to nije" i svi su u to verovali... Nisi uo, Euripide, za Bergen-Belzen? Ni za Auvic-Birkenau? Te fabrike smrti, u koje se ulazilo vozovima bez voznog reda, umorile su stotine hiljada predratnih jevrejskih rentijera, filozofa, pe- snika, fabrikanata, naunika i inenjera. Radile su danonono te industrije, kao nae dananje klanice pilia, a opsluivali su ih oni koji su se drali svoje istine, pa otud i svog nemakog morala. Da li je to mogla postati i francuska ili britanska istina? Nije, no Nemci su znali da se u logorima ini neto strano, ali pravedno i nemakom narodu potrebno. Pogledaj, odmah preko puta vrata je freska Raspee Hrista, koja dominira itavim centralnim brodom. Vara se, Mnesarhov sine, svako ko misli da se u

sluaju nacista radi o grupici zloinaca, jer Hitlerovi sledbenici i saradnici bili su filozofi i aneli smrti. Himler, Hajdrih, Gebels i svi oni sa mrtvakim glavama na crnim apkama (SS, jedinice za unutranju kontrolu) gledali su na logore kao to mi danas po- smatramo nuklearne elektrane: opasne su, prljave, ali struja nam je svima potrebna. Neko je, najzad - rekao je Ditrih Ekart, Hitlerov sagovornik iz tvrave pandau - u ime drugih morao da kae pravu re i uini ispravno delo. Skoro svi Nemci bili su uvereni da ti sa mrtvakim glavama na apkama ine valjane stvari i u njihovo ime, i svi su ih, o uasa, smatrali svojim plemenitim vitezovima i zatitnicima, verujui im do kraja. Gebelsova ena Magda, malo pre dolaska amerikih vojnika, umorila je itavu porodicu. Pre nego to je i sama uzela ampulu cijano- vodonika, zapisala je: "Deca su suvie dobra za ivot koji dolazi posle nas, i milostivi Bog razumee to sam im ja sama ponudila izbavljenje." Okreni se oko sebe u Akademiji San Roko, Mnesarhov sine, vidi i ostale tri Tintoretove freske: Hrist pred Pilatom, Hrist nosi krst i Ecce Homo za kraj.

Nikada se, Salaminjanine, u ljudskoj istoriji nije javila tako snana ideja, odvojena od matice drugih ideja, koja je poput idejnog karcinoma tako brzo zatvorila etiki krug i bila proglaena donositeljkom pravde. Verovatno su jo od sredine tridesetih godina prolog stolea, kada su na Cepelinovom polju hiljade obilazile oko svetlosnog kukastog krsta (die verflchten Hakenkreuzler, ti prokletnici kukastog krsta), Nemci bili uvereni kako e voditi pravedan rat. Da je to rat za preivljavanje, za itnice Ukrajine i Rusije, istotu rase i duha, u to nije sumnjao nijedan Nemac u otadbini. (Jedan brak, sklopljen sa Evom Braun, u bunkeru, samo dan ili dva pred samoubistvo; i jedno pitanje vojnog kapelana, veleasnog Valtera Vagne- ra: "Mein Fhrer, izvinite, ali takvo je pravilo,

moram vas upitati jeste li ist arijevac.") Da je pravedno braniti zapaljeni London, to se ni za jednog Engleza nije postavljalo kao pitanje. Da je nuno proizvesti atomsku bombu, u to su bili sigurni svi naunici koji su u Los Alamosu, u Novom Meksiku, radili na tajnom projektu "Menhetn" i odvajali plutonijum od urana, izlaui se ogromnim dozama radijacije. Da je ispravno sruiti Keln, Frankfurt (pogled s brda Remer: sredite grada kao krnjavi zubi, sa katedralom u centru koja jedina nije do temelja sruena), Drezden (ah, Drezden, u kome je izgorelo na hiljade knjiga starijih od pola milenijuma) i Berlin, najstarija evropska univerzitetska sedita, nije bilo nikakve sumnje za one u saveznikim bombarderima - ni danju, ni nou; ni 1943, ni 1944, ni 1945. godine. Neprijatelju je trebalo, ree komandant britanskog vazduhoplovstva, zadati udarac u samo pokvareno srce. A Nemci, Nemci na koje su gledali Brut i sav prevratniki panteon? Nemci Fridriha Niea. Nemci Riharda Vagnera. Nemci Riharda trausa. Nemci Imanuela Kanta. Oni su poput ikar sebi sagradili otra elina krila i u briuem letu njima rezali sve staro, sve senilno. I bili su ubeeni da su u pravu jer ih je vodila ideja, ideja koja je jedina, Euripide, mogla umoriti vie od milion dece u gasnim komorama. Nemaka je mlada nacija koja e sa svojim saveznicima, italijanskim faistima i futuristima, sa tla Starog kontinenta proterati ostarele i sklerotine narode, Francuze i Engleze; jer zaboga, Evropa je bolesna i dolazi, rekao je Nie, as tirana kada Nemaka mora raskrstiti sa prividima istorije. Jednostavno mora, povratka joj nema, kao ni tvojim junacima, kao u tragediji... Svi su se tada povodili za idejom, za ciljem koji je svima bio zajedniki - vojnicima u rovovima na Istonom frontu i njihovoj Lili Marlen. Osloboeni aveta jevrejskih dirigenata, i najbolji nemaki voi orkestra: Vilhelm Furtvengler, Karl Bem, oberlajtnant za paradu Fon Karajan, Maks ilings i Fric Knapertsbu dirigovali su tada manjkavo, nezainteresovani za detalje,

divljaki vueni patetinom sutinom dela. Pa i nacisti, Gebels i Hitler lino (mnogo pre bunkera i onog pitanja), uzimali su dirigentsku palicu u ruke i stajali pred izgladnele i loe odevene berlinske muziare, eljni da kao apostoli novog poretka zagospodare, naas makar, omiljenim notama germanskog repertoara. A onda se sve sruilo: gradovi, planovi, spomenici sa uperenim pogledima u nebo. Amerikanci, zgroeni nedelima u staroj Evropi, nisu mogli razumeti zbunjene i oholo utljive Nemce i Austrijance kojima se na licu itao izopaeni cinizam poraenih. Obarali su poslednje eline konstrukcije kranova u luke Baltikog mora i lovili zabludele sanjare to prespavahu jutro poslednjeg poraza, te zatoenike nakaznih ideja koji su se 1945. i 1946. zvali "vukodlacima". Ein Deutsches Requiem zapoinje stalnim tonovima u basovima, a pauze koje sviraju violine i itav mrani kolorit govore da sva obeanja nisu u stanju da smire bol. Sloimo se, Salaminjanine: kako svi ljudi misle da su dobri, parcijalni moral koji pronalaze i prepoznaju kao svoj, a zatim drei se njega priteavaju pravdu za sebe, jeste onaj to ih vodi u zloin. Te rajske bate koje ureuju kao oni venecijanski begunci od kuge, prave ih, paradoksalno, zloincima. Jer, sve u ovom svetu ini se iz uverenja: otrov koji je dodat Sokratu, stvaranje drutva nazvanog Socit des amis de la constitution, sant aux Jakobins (Drutvo prijatelja ustava koji zasedaju kod jakobinaca); i sve ostalo najstranije in a history of the mankind odraz je reenosti da se ide do kraja i vodi dosledna politika: Place de la Rpublique sa spravom doktora Giljotena u sredini, Lubjanka u ijoj su utrobi mnogi izdajnici revolucije potpisali najneverovatnije iskaze zato to su svi, i islednici i isleivani, poverovali da boljevika revolucija mora ii do kraja i da je tih gorkih tridesetih u opasnosti. Ipak, ni Roberto, pisac Roberto Menacini, nije bio uverljiv. Moja popustljiva i zanosna majka, lepotica sela, uzela ga je kao zamenu za Tibora. Za njom je bila brana ruina kad ju je on prigrlio. Izala je iz

jednog neuspelog romana, uostalom jedva sauvala ivu glavu i kao Jovanka Orleanka pourila da se izmakne makar za korak od svoje lomae. Robertov roman bio je daleko bolje planiran i prevratniki smelije zamiljen, naroito ukoliko se uzme u obzir da ga je pisao jedan umetniki stakloduva iz provincije. Trebalo je da to remek-delo nove italijanske literature bude revolucionarno po tome to nee imati radnju, niti aktivne glagole. La breve istoria della mia Italia imala je da bude niz situacija, sled sliica, a razmak izmeu svake od njih - kao na filmskoj traci koja se gleda kockicu po kockicu - bila bi zapravo ta radnja. "Veoma zanimljivo", kazala je mati, kojoj je u to vreme ve pupela najlepa topla laguna i zaokrugljivao se pun mesec u njenoj utrobi. Bio je to tek zlatni utap kada su odlazili na igranke i Roberto onako neuputno vikao pod otvorenim nebom sa Veernjaom o boku i oblacima poput hiljada eterinih jedrenjaka nad glavom. A onda ju je i Roberto uveo u roman, meu svoje pokretne slike. La breve istoria della mia Italia bila je divna kao freske, kao monaka tiina i molitva, um koljke koja se prislanja uz uho - pa ipak, ta osama, te mnoge otuene Robertove slike poele su lagano ali sigurno da mu truju roman. Pisao je kao da peva: "Ce lo vediamo sussurla a bassa voce. E il suo sussurrio si perdeva ridotto in polvere. 'Io sono lo spavento di tutte le generazioni. Non puo nemmeno immaginarsi da dove sia giunto: dall'oscurita, dall'orrore, dall'universo delle sofferenze umane. Da secoli ormai vivo dove le grida e le invocazioni umane non significano nulla. Il buio impera dappertutto laggiu e un fetore appiccicoso s'infiltra in ogni poro. Il fango e la mia terra, il marciume il mio cibo e il rosso dei carboni ardenti il mio sole...'" Pisao je Roberto nadahnuto i ubedljivo: "Vidimo ga kako joj apue tiho, a apat mu se gubio i sitnio u prah. 'Ja sam strah svih narataja. Ne moete imati predstavu odakle sam doao: iz mraka, iz uasa, od svekolikih patnji ovekovih. ivim ve vekovima tamo gde

ljudski krici i zapomaganja ne znae nita. Mrak je tamo posvuda i lepljivi smrad uvlai se u svaku poru. Blato je moja zemlja, trule je moja hrana a crvenilo eravica moje sunce...'" I moda bi moja sirota majka, ta Ifigenija neuspelih romana od severa do juga, od Maarske do Italije, ula i u ovaj, no mali polubrat Nebo odluio je drugaije. Roenje monstruoznog sina, ljudske nakaze sa najdivnijim oima plavim poput dubokog mora, zaustavilo je pisanje romana koji je ve i inae dobio fatalnu dijagnozu onim mnogim "si trova", "si tratta", "si vede" to su zamenjivali glagole i itaoca zavaravali da radnje u Robertovom romanu zapravo ima. I on sad stoji, ponovo tu u dovratku, a moja hrabra majka bezobzirno mu prkosi, njemu koji je i bez jedne ruke toliko jai od nje. On koji je popisivao brodove Lojda, koji je zaostao na nasukanoj torpedovanoj sanitetskoj lai druei se samo s rom i parnim zakivcima, taj nesueni crnokoulja i skvadrista sada stee usne, patrljak i levu ruku u pesnicu kao da e majku udariti, a ona istura bradu i zabacuje plavu kosu, oseajui negde u utrobi poetak menstruacije i jajace koje se u njenom trbuhu otkida i klizi napolje bez mogunosti da ga Robertovo seme ikad oplodi. Krvari jadna mama, jo jedno neroeno dete umire u njoj, ali rujne fleke vide se samo tu i tamo, u toploj stidnoj delti njenih dugih nogu, dok je spolja ona jo prkosna severnjakinja. Nauila je da plae, ta dirljiva laljivica, moja majka, da cvili u sebi, nevidljivo za druge, i sad je jecaji stiu kao talasi; rida sirota moja mati i grca, mada ramena i izbaene grudi sa nabreklim bradavicama ne pomera. Dojke su joj u tom asu otvorene i svako moe da joj se nagleda srca, ali ne sputa uprti pogled i najzad on, Roberto, u toj igri gledanja pravo u oi poputa: okree se, udaljavajui se zajednikom terasom odguruje bele pletene stolice nekih starica iz stana broj est i psuje, ujem, strano ali za sebe. A moja mati, moja nestalna majka, vidim to, uiva plodove te Pirove pobede i stupa u zabranjeni gaj,

nainivi tek korak vie no to bi smela. Da, i Atinjani su iz uverenja svoju najmlau i najlepu decu poslali u pohod na Siciliju.

Godina je 415. ali niko u Paladinom gradu jo ne sluti propast (i Lakedemonjani, koji se protiv Atinjana bore ve treu deceniju, povodei se za krutim spartanskim uverenjima, takoe veoma ravo stoje). Konvoji brodova, s mukom opremljeni, ispraaju se u luci uz bacanje venaca u morsku penu i rtvovanje ivotinja kojima krv prska po belom kovrdavom runu. Ptice su, meutim, negde visoko preletale na zapad u velikim jatima, samo to tada, 415. godine, niko od Atinjana nije opazio, te su deca poslata u sigurnu smrt. Tek svaki deseti se vratio da ispria o stranim pogibijama svojih drugova. Ali, ti se nisi potresao, Euripide, jer su te sofisti, jo dok si bio u koli, nauili da bude iznad oseanja i ljudskog oaja - ti savreni moralisto, podlae koji si znao da ljude hvata za srce, podstie im patriotizam i veru u bogove, a da sam u sve to nisi verovao. "Zavidim tebi zbog Grke i Grkoj zbog tebe", sea se. Euripide, moralni istune, ciji li si ti, zna li? Upirem u tebe prst sada ja koji sam izbliza osmotrio svaku tvoju stilsku figuru, zaljubio se u svaki dramski obrt ponaosob, ja koji sam odbolovao sve tvoje drame. Mnesarhov sine, proglaavam te najasnijim ovekom: bez ciljeva, bez ideala, bez iluzija, bez zavaravanja. Zanatlijo, vetaku, ti to si se ogreio samo o vetinu koju si kao enu oteo, odveo, silovao, i najzad o njoj, kao o svojoj vernoj dragoj, do kraja ivota brinuo. Sada

odlazi nevidljiv na makedonski dvor, a igru ivota izgubio si, ba kao to ju je i moja majka izgubila, uavi u mrani zabran, nainivi tek jedan neoprezan korak. Noas odlazi na sever, Salaminjanine, jer odali su te upravo vetina, retorika i strogo imenovanje stvari. Tamo gde si se uputio, zime su hladne, bie ti potreban vuneni ogrta kao onaj koji Hermeu, zatitniku kljastih, bestidno u pesmi trai Efeanin Hiponakt. Ali, ne brini se, na vetrovitom severu, kod Hiperborejaca, ivee jo godinu ili dve, a onda e umreti i biti spaljen u tuini. Za tobom e ostati tvoji stihovi, tvoji likovi - ta neverna deca, njih preko stotinu - koje e prepustiti sledeim generacijama, pokolenjima to e njihova posrnua i bolesna mentalna stanja najpre prepisivati, pa potom pretampavati. Oprostie ti se, Euripide - kao to ti sada, kao tvoj nevoljni prevodilac pratam i ja - svi padovi i retorina posrtanja. Ovoga puta su eoni, vek i vekovi na tvojoj strani. Ima uza se istraivae, filologe, pisce komentara - njih iz devedeset generacija. Zna li da su didaskalije uz tvoje tragedije obimom daleko nadmaile ono to je od tebe sauvano? Poslednju tajnu si, meutim, tamo u Makedoniji, poneo sa sobom u grob, tajnu da je retorino, uzvieno, patetino, sentimentalno, patriotsko - da je sve to za tebe bila samo igra. A igrajui se, videli smo, ne moe se nainiti mnogo zla, jer najstraniji zloini planiraju se samo iz ubeenja i zbog ideala. Sada te tako nakaznog, bez mogunosti da pogrei, vodim sa sobom po Veneciji, kao pratioca i vodia. Ja kao Ekerman; ti kao Gete. Ja kao Beket; ti kao Dojs. Ja kao Bulgakov; ti kao Pukin. Bicikli, svuda su se vozili bicikli. Bila je to valjda parada starih modela. Seam se kako smo Nebo i ja stajali sa strane i posmatrali bicikliste na jednom ogromnom i jednom sasvim malom toku, sportske tipove sa punim tokovima za vonju na hronometar i bicikliste sa velikim srebrnim kacigama uiljenim na zadnjoj strani, bicikle koji su se vozili udvoje, utroje, uetvoro. Negde smo i mi pronali

jedan bicikl za dvoje, ali Nebo je bio toliko mali da nije mogao dohvatiti pedale i toliko slab da mi nije bio ni od kakve pomoi u vonji. Uinilo mi se to kao rani znak, prvo zloslutno predskazanje da se Nebov ivot blii kraju i da on ne namerava da doeka starost. Vozili smo se po uglaanom granitu, pod kupolom i irokim lunim krovom kojim su bile zasvoene itave ulice. Bilo je to verovatno u Milanu, na ulicama Galerije Filipa Emanuela preko puta Duoma koji jo krije dah inkvizicije. Svud oko nas promicali su biciklisti, oni zdravi, vozai to, za razliku od mog milog malog polubrata, ele da ive. Vozili smo se zatim po ploniku sastavljenom od crnih i belih vijugavih betonskih kocki koje su se udesnom preciznou uklapale jedne u druge. alio sam se: "Nebo, ti vozi po crnim a ja u po belim ploama." Bilo je divno, bilo je kao u Braziliji, potpuno novom gradu sagraenom samo zato da bi bio prestonica u dungli. Biciklisti su nas mimoilazili; biciklisti svuda: na mukim, na enskim modelima; biciklisti poput ptica selica. A zatim nepoznati dugaki perivoji topola kao kod mog dede u Kisabatu. Mala crkva Santa Maria della Pieta, koju je osnovala dravna bolnica Pieta, poslednje je nae odredite, Euripide.

Venecijanski karneval se blii kraju i valja nam skinuti maske, Pulinela. Sada je jutro: one koloraturne sopranistkinje vitkih nogu, one to su u teatru Fenie otpevale svoje role sa mnogo traginog tremola, probudile su se u nepoznatim krevetima sa baldahinima, u tuoj posteljini, sa strancem o boku; i boli ih glava; gledaju u porodine grbove i pitaju se ta su sve inile te noi, nakon poslednje premijere. Napustimo ih u nekoj od kua iza kojih se iri venecijanska bata, ostavimo ih meu

travicama Veneta da vetriolom jo jednom isperu grlo i prisete se svega. Vivaldi je sa violinom u ruci u crkvi Pieta odrao praizvedbe mnogih svojih koncerata i kompozicija za devojake horove a zvuci s njegovog gudala otimali su se i umnoavali u kupolama i arkadama kao kad se trube tekog brokata isputaju na pod. Zna za devojake horove jer su i kod tebe otpevali neke od najlepih pesama koje si napisao? oro Masari osvojio je prvu nagradu i pod patronatom bolnice milosra Pieta 1736. godine zapoeo sa zidanjem jedinstvene crkve Pieta (Da li je znao da e fasada biti dovrena tek 1906, etiri godine pre mog prvog dolaska u Veneciju?), namenjene za prvi koncertni prostor osamnaestog veka u Veneciji. Crkva je danas retko otvorena, ali gurni zelena vrata bledom akom, Euripide i uimo unutra, jer ovo nije obina etnja Venecijom. Pogledaj etiri korintska stuba na proelju i reljef dobrotvorke to grli dete. Da li si imao dece, Euripide? Neko tvoj u sledeoj generaciji je moda postao dramatiar? Ili ne, vidim ti po licu, nisi imao poroda i niko ne bi mogao da te dostigne: tebe jedinstvenog. Ali sada je kraj. Poslednji tvoj ivot na zemlji, evo, zamie za horizontom. Jo malo e biti uza me, kao avet i utljivi privid koji se ni nad im ne zgraava niti buni. Zato, sluaj. Videli smo da su ljudi osueni na sopstvene nazore i vlastitu istinu; shvatili smo da su zato okrenuti usamljenikim i prevratnikim normama koje se uspostavljaju nasuprot drugima, uprkos svima. Moral itavih naroda i istorijskih pokreta, pokazali smo, ne moe imati optu i svima prihvatljivu valjanost. Naa istina zasniva se kao mali segment opteg i potpunog morala. I u pravu smo mi, ali istina je i u rukama onih to se diu na nas. to su ovekove ideje izdvojenije, namere su mu agresivnije, ili kako bi onkolozi kazali "ekspanzivnije". Pa ipak, primetili smo, Euripide, zloini istorije, ma kakvi i koliki da su, ne prestaju da bude i neto dobro, zaeto kao pravedno u biti. Zato, Salaminjanine, ti i ja etajui Venecijom zapravo

nismo govorili o moralu ve o moralima, o mnogim normama koje ljudi prihvataju tragajui u mraku istorije za konanom dobrotom. Ali, ukupnog morala nema i sva ovekova stremlje- nja pokazuju se kao pojedinane potrage za pravdom. Ideja se u tom gorkom talogu iskustva die na ideju, pravedan ustaje na pravednog i niko tu nije ispravan. Onaj moral koji je zahvatio vei deo opte norme pa otud zadobio veu podrku delimino ili potpuno neslinih stremljenja u panteonu parcijalnih ideja, uspeva da porazi maligni uzorak moralnog, kakav je, videli smo, u mom dvadesetom veku bio nacizam u Nemakoj, faizam u Italiji, komunizam u snegovitoj Rusiji. Ali udno, potom ni pobednike norme ne mogu zadobiti optu vanost. Zato smo opisali i tipine puteve zasnivanja pojedinanog morala i shvatili da ti pravci uvek vode odvajanju vanog od nevanog, onog to jeste od onog to nije, te da je Imanuel Kant, prevratnik iz Knigsberga, Kritikom istog uma ponudio veni model parcijalne etike i tako postao prvi zloinac i najmoralniji meu svim grenicima. Slaba je tu, Salaminjanine, Kritika moi suenja koja pokuava da premosti ponor izmeu istog i praktinog uma i, sada znamo, dovoljno dobra da bi se spojili ideolozi istog i izvoai praktinog uma. Da li su zato toliki umetnici postali ideolozi represivnih reima? Opaki Malaparte. Odbojni Roko. Odani Papini. Oajni Paund. Jadni Marineti: "Gia per troppo tempo l'Italia e stata un mercato di rigattieri. Noi vogliamo liberarla dagl'innumerevoli musei che la coprono tutta di cimiteri innumerevoli. Musei: cimiteri!..." "Italija je danas postala trite svega odbaenog. Mi elimo da je oslobodimo nebrojenih muzeja koji je itavu pokrivaju nepreglednim grobljima. Muzeji kao groblja!" A danas? Muzeji su groblja, a svetom vladaju: turistika industrija, univerziteti, autoriteti, profesori, pa ak, eto, i grki i latinski. Istorija nemorala, recimo najzad i to, postaje zapravo povest morala, a pregled moralnih dranja uistinu prizori nemorala. Nemoj da te,

meutim, zbuni, Mnesarhov sine, to je moja poluluda mati posle vajara, koji je lik mog milog Neba vajao u glini, pozvala poznatog umetnika da bi poeo da ga klee u belom mermeru. Kao gladna kuja obilazila je oko kamena koji je tek imao da postane ivot i pri svakom udarcu dleta jeala kao da se njenom dragom sinu zabijaju udarci u lice. Kad je beivotni komad snenobele stene dobio oi, jo jednom je otpoela strana igra koju sam iznova posmatrao u nonoj koulji. Sada moja, nekada divna majka, vie nije imala snage da koketira sa umetnikom blago dodirujui njegovo rame u prolazu, kao sa mladim prethodnikom. upala je kose i neizdrljivo jeala poto je dleto u rukama umetnika obrazovalo beonjae i zenice malog kamenog Neba. Potom je dugo sedela i prazno gledala kroz prozor, neosetljiva na udarce vajarskog ekia, neprestano ponavljajui samo jedno: "Portret se mora dovriti." I bilo je u tom klesanju neeg to je i nju i mene i umetnikaportretistu sunovraivalo duboko u ponor neizvesnosti, odakle niko - a najmanje moja, jo uvek prelepa majka - nije umeo da se vrati, jer "portret se morao dovriti". Jednog etvrtka, sedam dana po svojoj smrti (kada strana kia nije prestajala a mnogi se po groblju, na brdu iznad grada, etali sa otvorenim crnim kiobranima), mermerni Nebo ugledao je svetlost dana: zenice su mu se usredsredile u jednu taku, obrazi zaokruglili, a brada dobila prepoznatljiv oblik. "I kosa, i kosa, jo nije iv", zapovedala je moja ranjena majka sa stisnutim pesnicama, isturenom bradom i rasputenim kosama, nauivi ve odavno kako se plae u sebi. Nebo je, meutim, uzaludno gledao u jednu taku, a njene grudi bez potrebe su lile gusto materinsko mleko; i suvina su bila okretanja u pravcu jutarnje ili poslepodnevne svetlosti. Jedna zvezda, zavedena u astronomskim atlasima pod jednostavnom oznakom G117H, moda je nedostajala da Nebo dobije onaj karakteristian sjaj u oima poput ivih, ali je ta zvezda nestala sa Severnog neba i niko je nije

pronaao, premda je potraga, neuobiajeno, sprovedena i na Junom nebu, sve do sazvea Junog krsta. La stella dovrebbe appertenere a mio fratello Nebo? Novi umetnici stoga su morali dolaziti u nau kuu: jedan za drugim, kao da su ekali pred ulaznim vratima da ih moja histerina mati pozove; Brankusijev uenik, majstor za bakarne odlivke, vetak-zanatlija u duvanju plavog murano stakla (nije bio u vezi s Robertovom familijom sa juga), tkalja, nalik jednoj od Sudilja, koja je tkala trodimenzionalne likove posebnim svilenim koncem iz Kine; zatim opet neki skulptori i njihovi neobino talentovani uenici. Kad god se u radu stizalo do Nebovih oiju, paklena igra jo jednom je otpoinjala. Ma kako ivotan bio, Nebov pogled se uvek upravljao u jednu stranu i nije se micao. I istina je: svaki novi umetnik priblio je mog jadnog polubrata za korak blie ivotu, ali on je ipak bio mrtav: moj brat, moj drug u vonji ajkom, moj biciklista, moj lovac i drug Enkidu... Ne, nikako neemo ii u crkvu Svetog Marka, ni na Lido, gde se u pletenim stolicama odmaraju starci i dive savrenom antikom skladu mladih kupaa. as naeg rastanka se sasvim pribliio, Mnesarhov sine. Maske smo skinuli; i pelerine. Nae Annes de pelerinage, godina druga, Italija, privode se kraju. Jo malo pa e se ti preseliti meu ive legende, a ja meu mrtve savremenike. Ne boj se, bie to skok tako mali kao kad se umire.

uje li muziku, Euripide. Nije Vivaldijeva ve, evo naas, Mocartova: Sinfonia Concertante u herojskom Es-duru, za violinu i violu (viola koja ima glas kao ostareli tenori). Posluaj sada fis-mol i taj stakato u Mocartovom dvadset treem Klavirskom koncertu koji nije nimalo

dijabolian, pa cis-mol Malerovog Adaeta uz koji, kao pod crnim suncem, u mimohodu est osminskog takta, izdie Gustav fon Aenbah; uj sada i jesenji d-mol, drveni F-dur; B-dur, tonaltet idealan za slabie to glume snane linosti... Jeste li i vi kojima se sva muzika izgubila jer niste pronali naina da je zabeleite - jeste li i vi imali ovako razvijen pogled na sazvuja? Posluaj, to je Preobraena no, Verklrte Nacht, koja je potpuno atonalna (atonalna kao Nebo), a tako divna; potom ajkovski, est komada za klavir; Cum mortuis in lingua moruta Musorgskog; Bahova Arija, koju je majka uporno elela da uje na Nebovoj sahrani. Sluaj muziku, Euripide, to na Bog, tvoj Zevs, Dio govori. initi i dobro i zlo iz istih najmoralnijih uverenja, najvea je kazna za nas smrtne, nas prognanike, i konaan dokaz o tvorevoj jedinstvenoj sutini. Sluaj, sada govori opevajui Tibaldovu smrt, Gretino klonue i Faustov ugovor sa avolom; uj, govori stotinama melodija odjednom, peva sve glasove uglas, a to je samo deo od milijardi notnih linija koje ispeva u vek i vekove. Jue smo se za vreme prvog sumraka sreli, danas se sa prvim smirajem rastajemo. Jedan dan i jednu no proveli smo zajedno. itav dan. Kao u tragediji. Euripide, zbogom. Odlazi. Haron je doao po tebe - gle, grozan mu je lik - i odvozi te na Lido, podbadajui se tapom kao gondolijer mrtvih. Pogledaj u nebo boje trulog predveerja, negde onamo iza Lida gde jo raste venecijanska vodena detelina, look at the twilight zone; sada Bog slika: Sokratova smrt, Maraova smrt (sa teitem u klonuloj, bledoj desnoj aci), tvoja i moja smrt u Veneciji. Salaminjanine, ne die pogled! Euripide, sedi na istom mestu gde i Nebo kada smo obilazili Baru Veneciju, ali jo sam ti ostao duan zakljuka o moralnom. Treba da ti opiem etiri naina pomou kojih mi smrtni, kratkoveki - u tom karnevalu ivota i igri potenih, uzimamo na sebe moralne maske. uje li me, Euripide, viem a glas se moj otima i odbija o uzburkanu zelenu vodu na Rivi Schiavoni. Prvi nain odraava

uverenje da neko mora da pati da bi meni bilo dobro; drugi, da je njegova patnja nevana spram opteg dobra kojem se stremi; trei, da on mora da pati, jer da je u prilici, i on bi isto uinio meni; i etvrti, usud mi je odredio da ovo dovrim na njegovo I svoje, na opte dobro, zato moram na sebe preuzeti odgovornost, jer imam dunost. Euripide, jesi li uo? Da li si upamtio etiri tipa moralnih otpadnika, idejnih raskolnika, idealnih izmatika? Ne vidim te vie. Utopio si se u ledenoj septembarskoj vodi kao aprilski davljenici sa "S. S. Titanika". Il fu Euripid Salaminjanin. Pogled mi se muti kao kad se u oi nasele seanja. Po Grand kanalu belasaju se svetlaci opasnog prezrelog predveerja, a gondole izlaze na sredinu u zatalasanu vodu, jedna za drugom kao igraice iz Delfa, poput mranih himera to sve pleu na muziku dalekog Monteverdijevog madrigala. Po rivi, poigravajui, kree se povorka dece raznih uzrasta odevenih u crno; idu u nizu ocrtana na horizontu predveerja; predvodi ih devojica u crnoj svilenoj haljinici i sa tamnim suncobranom sa resicama. Gde je tvoja barka, pokojni Euripide? Umro si u toj rapsodiji u crvenom i crnom, Mnesarhov sine, a moju majku sa prelepim modrim usnicama povijenim nadole, istonjakim jagodicama, koom porcelanske lutke, malo iskoenim oima i tmastim otealim podonjicima, moju mamu koja je na maarskom priala samo sa pokojnim mlaim sinom, prebacili su u jedan sanatorijum nadomak grada. Rekli su joj da je zdrava, da je utorak, da je jesen i lie na drveu je crveno, i da s njom svakako ide i njen Nebo, zapravo sve one prikaze Neba koje je sa sobom ponela u duevnu bolnicu. Na dan kada je prebaena u zavod koji se nalazio u gaju prepunom ptica, zvezda G117H po- novo je zasijala na Severnom nebu i astronomi su odahnuli, odbacivi pretpostavke da se u tom nebeskom kvadrantu formirala crna rupa, od svih otkrivenih najblia Zemlji. Tog utorka, kada je bila jesen i jedna odbegla zvezdica se vratila na nebo ispravivi zamiljenu mreu

nebeskih krivina Lobaevskog, mojoj mami su dali lepu osunanu sobu; delila ju je s neobino smeuranom neurasteninom staricom koja je leala bez pokreta i gledala kroz prozor u bolniki park. Onamo u dvoritu bolniari u belim keceljama koje su im padale do cipela, svi nalik Tiboru, gurali su ljunkovitim stazama onemoale bolesnike u starinskim pokretnim kolicima sa naslonima od prua. I sva su kolica bila crna; i svi su bolniari imali bele okrugle kapice. Ali, majka nije ni pomiljala da izlazi u dvorite. Kraj nje su, blie krevetu, ostavili sve Nebove kipove i ona ih je - metodina i divna kakva je uvek bila - ubrzo podelila na jutarnje i veernje portrete, rasporedivi jedne da gledaju u izlazak sunca a druge u njegov zalazak. Poseivao sam je najpre redovno, svakog popodneva u etiri - o, bila je tako lepa i u ludnici. Potom sam dolazio tek posle nekoliko dana, plaei se da ne sretnem onog bolesnog iz 1911. godine, tog bezonog s belim pantalonama. Ubrzo sam odlazio u posete jednom meseno, napokon samo u dane njenog i Nebovog roendana. Moj nije bio vaan. Sa mnom ona ionako nije razgovarala, ve me je stalno upuivala na Neba, da ga pitam za ovo ili ono, nevane stvari, mahom. Poseivao sam je tako jo godinu ili dve, sve do dana kada su mi tokom jedne posete pokazali neku drugu enu u majinom krevetu. Jedni su mi rekli da joj je odreena terapija i da je otputena kui. (Kui? Majka vie nije imala adrese); drugi da je prebaena u zavod koji je ispostava ovog i nalazi se na obodu jednog drugog velikog grada; trei su mi se poverili da joj je bolje i da pomae kaluericama u udaljenom enskom manastiru u vulkanskim brdima, u koji se moe stii samo specijalnim korpama koje monahinje sputaju u podnoje jednom nedeljno. Niko mi nije kazao da je umrla.

Ja sam, Euripide, tako ostao sam - bez Neba, majke i tebe. Imao sam sve vreme na raspolaganju i upravljao njime kao usamljeni, nakaradni bog. Vozio sam bicikl za dvoje, as sedei na prednjem, as na zadnjem seditu, i gledao one druge pedale koje ne okree niko; dunkom sam ulazio u potu u Savskoj ulici i iz potopljenih potanskih pregradaka uzimao nabrekle pakete drugima adresovane; sedeo sam na palubi prekookeanskih brodova, uvijen kao mrtvac u ebe sa znakom broda; sam. Prilaze mi arh. Baldazare Longena iz crkve Santa Maria della Salute, akomo Tijepolo, dobrotvor gotske katedrale Santi Giovanni e Paolo, arh. Bartolomeo Bon sa oiljcima od neke zarazne bolesti koju je preleao, najzad arh. oro Masari, graditelj crkve Pieta - prilaze mi kao rtvi, kao boji prolaznosti stvari. Euripide, nekad te sanjam: ide podruku sa mojom divnom majkom i svi vam se javljaju u prolazu;gazite po crno-belim plonicima Brazilije, odlazite u pravcu zalaska sunca, kroz dugake maarske perivoje; a gde sam ja, dov'e principe reale? Nikad im nisam poverovao da je nestala kao zvezda u predveerje. Svaka ptica ide svome jatu, ali neke zauvek ostaju same: Chrysolophus pistus, Argusianus argus, Lopura nychtemera, i ja, svakako. Traio sam je, Euripide, kao ptica koja se izgubila u visinama - ti si mi svedok. Okretao sam imenike i telefonom pozivao sve njene imenjakinje i prezimenjakinje, ali nijedna nije imala glas nalik njenom. Posmatrao sam prolaznice na dokovima, bogomoljke nedeljom u crkvama, putnice na eleznikim linijama. Onda sam se vraao, razoaran, jo sigurniji u ono to traim; kupovao sam koulje i oblaio ih, skinuvi iode, jo neraspakovane; jeo u javnim kuhinjama bolnice Svetog spasa, iveo za potonji trenutak, onaj to je upravo proao, i oseao se kao ovek iz dvadeset petog asa. Stanovao sam u Beu, u sporednoj ulici nedaleko od Mariahilfer Gasse, u oronuloj sivoj zgradi kojoj malter nije obnavljan od 1948, i svako jutro na prozor iznosio

saksiju sa spatifilima. iveo sam u Trstu, penjao se brdskim tramvajem u Via Commerciale, gore nad zalivom gde mi je vetar u praskozorje eljao kosu. Pojavljivao sam se i u Beogradu i kupao se u javnom kupatilu na donjem Dorolu. U svim gradovima ekao sam Roberta da se vrati iz rata, Tibora da doplovi iz Amerike, te da sva trojica - otac, ouh i ja povedemo revoluciju ili organizujemo neki zakulisni prevrat. Roberto sa svojim tankim dugakim prstima (nikad nisam video due) i makastim jastuiima jagodica i Tibor s kratkim i debelim prstima, sa naborima blede koe na svakom zglobu; Roberto kao flautista, Tibor kao violinista; Roberto sa duboko usaenim oima i pogledom grabljivice, Tibor ije oi, pod naoarima okruglog okvira, plutaju na uljanim beonjaama - bili bismo idealni, sva trojica, da postanemo zarobljenici kakve ideje, nekog nakazno moralnog ideala. Ali ne, njih nije bilo, ni oni se nisu pojavljivali. Da, Tibor vie ne pie pisma; ni na maarskom, ni na drugim jezicima, a Roberto je bez rei otiao preko zajednike terase. Zato ovo po svemu mora biti kraj, pa ipak nije. Jednog dana, sasvim sluajno, naiao sam na osobu potpuno nalik njoj, mojoj majci: mirisala je kao ona, njihala bokovima poput nje, imala iste dugake i zanosne noge i tu potpuno ravnu kosu, raspletenu na leima. "Ti eno, kakva god, koja god da si idi." Ne, to nisam rekao ja, to si ti pevao, Euripide, sea se. Ja sam, nasuprot, pao na kolena i kajan poeo da joj ljubim preiste skute, spreman da kao tragiki junak svu krivicu uzmem na sebe, ali ta dobra ena me je podigla. Ne inite to, gospodine Vere, kazala je. Saznadoh kako ona uistinu nije moja majka; nikada nije poznavala nikakvog Tibora Verea, niti je ikad stupala u njegov roman poput heroine; ne zna ni za Roberta, bezrukog skvadristu, invalida rata, zapisniara u napuljskoj podrunici Lojda, i ja mora da sam je zamenio, jer stas joj nalikuje majinom i telo na njeno lii. Ispratila me je do vrata i kazala da navratim jo koji put, koliko god puta elim, samo da je vie ne zovem

mama, mia mamma stupenda. Izaao sam (Zagrlio sam je? Samo pogledao? Ni to?) i prigueno kriknuo. Imala je nabrekle otvorene materinske grudi kroz koje sam mogao da joj se nagledam srca. Moj jek najpre je prihvatila kabina francuskog lifta, pa metalna ograda i grotlo kroz koje se penjala i sputala kuica. Na elipsastoj ploici na vratima stajalo je Kristina Radi Varadi Manconi, a trebalo je da stoji Hristina Radi Vere Menacini. Da, doi u, uprkos uzdahu koji se izdajniki kondenzovao u krik i skliznuo sa usana. Stizau svakog etvrtka, taan kao svi usamljeni. Donosiu toj eni - koja god, kakva god da je - po Nebovu skulpturu, jednu po jednu; moda se gledajui u njegove oi seti i mene. Ne, nikad vie neu navraati. Barem sam pred Nebovu smrt uspeo da se setim i cipelice na mlitavim nogicama mu zaveem "secondo Ingle- si"... Ili je to bilo "secondo Tedesci", vie se ne seam, vie ga se ne seam; ni tih cipelica. Ustajem i leem. Sunce prolazi horizont i zenit brzinom Helijevih konja. Sanjam. Spavam. Ne sanjam. Nisam umoran. Nisam umro. Ja, savreno pravedan.

KRAJ