UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
Katedra za srpsku knjievnost

Marko Anti
Humanizam i njegova sudbina u delu Borislava
Pekia
(na primerima romana Vreme uda,
Kako upokojiti vampira i Besnilo)
(master rad)

Mentor:
doc. dr Slobodan Vladui

Novi Sad
2012.
Putevi humanizma
Grka vrsta ukorenjenost u stvarnosti i sposobnost da se ta stvarnost
podvrgne teorijskom promiljanju razlog je to istorijat svake iole ozbiljne ideje
svoje ishodite ima u antici. Tome zahvaljujui, gotovo svaka oblast nauke u
njoj nalazi svoj pionirski stadijum. Grko ivo interesovanje za aktuelne teme
0

politike, zakonodavstva, prava, kao i za sopstvenu prolost i kulturnu batinu

oliene u istoriji i mitu, te ar za govornitvom i umetnikim stvaralatvom,
tenja ka svemu onome to se tie neposredno oveka i njegovog ivota,
obezbedie im i status prvih humanista u istoriji civilizacije, iako sam termin
humanizam datira iz dosta kasnijeg vremena. U sredini gde je individualizam, u
svom zdravom vidu, imao neprikosnovenu vrednost, ljudski duh je mogao
neometano da se razvija. Relativno slobodan religiozni sistem, bez mone kaste
sveten-stva, kao na primer u Egiptu, nedogmatski i bez pretenzija na
autoritarnost nad ostalim vidovima stvarnosti jo jedna je srena okolnost
koja je omoguila grkoj misli da se razvija neuslovljena verskom mistikom, to,
ipak, ne znai da sa njom nije imala dodira. Zapravo je veoma esto stajala u
tesnoj vezi sa njom, ali je ta veza bila posledica slobodnog opredeljenja, a ne
od strane drave nametnutog.
Znaaj koji su Heleni pridavali oveku lakonski je izraen u Protagorinoj
krilatici ovek je mera svih stvari. Istovremeno, u njoj je olien i toliko
pominjani, i vrlo esto zamerani, grki antropocentrizam. Ali upravo tom
antropocentrizmu treba zahvaliti za onu irinu misli kojom se hteo obuhvatiti
itav kosmos, svaki njegov pojedinani fenomen, i odrediti ovekovo mesto u
nje-mu. Samo takav, ulni i neposredni duh, svestan sebe i okoline, mogao je
dati presokratovsku fiziku, sokratovsku etiku, Euklidovu geometriju i
Zeuksidovu plastiku.
Spomenuti grki individualizam nikako ne treba shvatiti u njegovom
novovekovnom znaenju, kao nenaruivost linih sloboda pasivne i
nezainteresovane jedinke unutar socijalne zajednice, koje svoje korene vue iz
helenistikih filozofija Epikura i Zenona, ve u smislu potvrivanja
ravnopravnosti linosti kroz uee u javnim pitanjima i davanja linog
doprinosa kvalitetu ivota zajednice. Svaki je ljudski akt imao usmerenost ka
drugom. ovek je politika ivotinja, po reima Aristotela. Budui da je za
stare Grke politika u neku ruku bila stoer ljudskog ivota po sebi se razume da
je njihov humanistiki ideal morao dobiti politiko obeleje. 1 Otud grka pasija
vezana za promiljanje ljudskog delovanja i traganje za oblikom egzistencije
koji zadovoljava ideal oveka kao individue i kao drutvenog bia; otud potreba
za odreenjem ovekovih dela u svetlu pojmova lepo i dobro kao regulatora
praktinih odnosa na putu ka ostvarenju dostojanstvenog ivota vrednog
oveka; na kraju, otud etika i otud politika kao traganje za idealnom formom
drave koja oveku prua mogunosti da se najpotpunije ostvari. A ostva-renje
je mogue jedino istrajnom tenjom ka savrenstvu, negovanjem vrline i
znanja, koji vode slobodi jedinke u slobodnoj dravi. Koliku je vrednost sloboda
imala u ivotu grkog oveka moda najbolje govore Eshilovi stihovi:
Tko je voa, tko gospodar silnom tom narodu?
Roblje se ne zovu, podanici nijesu niiji 2
1
2

Mihailo uri, Humanizam kao politiki ideal, SKZ, Beograd, 1968, str. 13.
Eshil, Persijanci, Sabrane grke tragedije, Vrhunci civilizacije, Beograd, 1989, str. 115.

Politika nezavisnost i neprikosnovesnost graanskih sloboda ine sr grkog

bia. Iz takvog shavatanja oveka i zajednice izrasta itava grka kultura,
njihova filozofija, umetnost i religija. Ono je osnova za itavo humanistiko
obrazovanje jo od arhajskih vremena.
U svojoj knjizi o humanistikoj filozofiji Korlis Lamont navodi Protagoru
kao prvog osvedoenog humanistu, navodei upravo njegov stav da je ovek
mera svega.3 Meutim, zaetke humanizma moemo nai i mnogo pre
Protagore, kod Homera i Hesioda, te nakon njih kod Solona.
Nema potrebe zadravati se due na Homeru i razmatrati sve aspekte
njegovog sveta, pre svega zato to taj svet poiva na strogoj klasnoj
diferencijaciji ljudi pa o humanistikoj etici ne moe biti rei u njenom punom
znaenju koje poiva na ideji demokratije i tolerancije. Homer je pesnik
aristokratije i vremena u kome su politika prava bila rezervisana iskljuivo za
pripadnike plemstva, dok je veina tog drutva, demos, svoj ivot provodila na
kulturnoj margini, faktiki obespravljena i vezana za zemlju gospodara.
Meutim, iako u biti aristokratski, Homer je zadao model oveka koji e biti
etiki uzor mnogim generacijama grke mladei. A on se sadri u pojmu arete,
vrline, kojom se ovek kao pojedinac odlikuje, i geslu biti uvek odlian meu
drugima sebi ravnima. Odnosi koji vladaju meu vlastelom pod Trojom poivaju
na idejama uzajmnog poto-vanja i uvaavanja, na toleranciji. Agamemnon je
samo vrhovni vojskovoa, a ne apsolutni vladar, pa njegovo prekoraenje
kompetencija i dovodi do Ahilejeve srdbe, inei tako okosnicu Ilijade. Ono
to je u Ilijadi vrlo simptomatino jeste to da se u ovakvim odnosima meu
aristokratijom ocrtavaju ona naela na kojima e poivati atinski polis klasinog
perioda kao zajednica slobodnih graana. Prema tome, Homer je postavio
fundamente humanistikim idejama, pa je sa aspekta istorijskog razvoja tih
ideja nezaobilazan.
Nasuprot Homerovoj aristokratiji stoji jo jedan pesnik s kraja arhajske
epohe Hesiod iji spev Poslovi i dani nastoji da uspostavi trajni i pozitivni
poredak meu ljudima baziran na pravdi. ovek kome se on obraa i za koga
eli da izbori mesto u drutvenoj strukturi nije Homerov velmoa ve seljak,
pripadnik one obespravljene i eksploatisane klase. Ne treba smetnuti sa uma
da je to 7. vek, vek kada se razvija robno-novana razmena, a aristokratija se
preobraa u pluto-kratiju, pa sve vei broj dunika biva pretvaran u roblje
prodavano irom Sredozemnog basena. Kao ovek takvog vremena, kada
drutvo i drutvene vrednosti doivljavaju duboku krizu, Hesiod se osetio
dunim da svojom reju skrene panju na aktuelne drutvene probleme.
Ovakav zakon Kronion vladar postavi ljudima:
Ribe i zveri i one krilate ptice,
Jedni da jedu druge, jer pravde me njima nije,
Ljudma podari pravdu koje je najvee dobro.
3

Vidi C. Lamont, The philosophy of humanism, Humanist press, New York, 1997, str. 34.

Ako li neko za pravdu zna i eli pravedno

Zborit, tome obilje dalekovidi dosudi Zevs.
...
Od svih najbolji j onaj ko o svem sudit zna
(razmisliv to j u ovom i kasnijem trenutku bolje)
estit i onaj ko slua onog ko asno zbori.
Onaj, pak, ko sam ne spozna, nit sluaju druge
U srce savete stavlja, nitavan ovek je to.4
Ovakvo zalaganje za drutveno ureenje bazirano na principu pravde
obezbedilo je Hesiodu status prvog moralistiko-didaktinog pesnika i, poput
Homera, poloaj vaspitaa buduih generacija.
Hesiodovu ideju pravde nastoji da realizuje Solon u svom politikom
programu o kome nam je ostavio svedoanstva u svojoj poeziji. Svojom
politikom elegijom on se oglaava poetkom 6. stolea, u zenitu onih klasnih
sukoba zapoetih jedan vek ranije. Ne bi se ni malo preteralo ako bi se reklo
da je cela Atika u ono vreme kipela od nagomilanog nezadovoljstva i, tavie,
da je u njoj besneo tada pravi graanski rat.5
Ovaj atinski mudrac je u istoriji ostao poznat, pored toga to je upamen i
kao izvrstan stihotvorac, kao zakonodavac, politiki radnik i arhont. Njegov trud
na reavanju ekonomskih problema na Atici tokom 594. godine, kada je za
arhonta izabran, kljuni su korak ka demo-kratizaciji vlasti. Zbog
nerazdvojivosti njegovog pesnikog i njegovog politikog rada vredi zadrati se
na ovim stihovima zadojenim najistijim ovekoljubljem. Jer Solon je bio
svestan da bez dobro ureene drave, dobrih zakona, nema ni ovekovog
blagostanja ni osnova za napredak.
S obzirom da nam Solonovi zakoni nisu poznati iz nekog kodifikovanog
zakonika, uvide o njima dobili smo iz njegovih elegija. Kao to nam je iz stihova
poznato, Solon je ukinuo duniko ropstvo i sa zemlje uklonio duniko
kamenje.
Svjedoit moe to pred sudom vremena
Najvea mati olimpskijeh bogova,
Najbolja, Zemlja crna, s koje nekada
Na nain mnogi makoh kamen teki dug.6
Njegova reorganizacija ila je i dalje od ukidanja dunikog ropstva. Da je i
nakon toga sva zemlja ostala u rukama zemljoposednika ovim se inom nita
ne bi postiglo, jer uzrok krizi ne bi bio otklonjen: seljak bi i dalje ostao vezan za
zemlju i nastavio da zbog nje upada u dugove. Prema tome, morala se izvriti
ponovna raspodela zemlje. Morao se napraviti balans izmeu aristokratije i
demosa, kako u podeli zemlje tako i u podeli dravnih poslova i ovlaenja, i na
taj nain u upravljanje drave ukljuiti do jue obespravljenog seljaka.
4
5
6

Hesiod, Poslovi i dani, preveo M. Vii, Beograd, 1998, str. 13 14.

Mihailo uri, Humanizam kao politiki ideal, SKZ, Beograd, 1968, str. 182.
Antologija stare lirike Grke, prir. Koloman Rac, Logos, Split, 1981, str. 55.

Puku dadoh toliku mo koliko je dosta,

Nit mu oduzeh ast, niti joj dodadoh to.
Drugi pak imahu vlast i bogatstvom bijahu divni,
Za njih se pobrinuh ja, s pravdom da imaju sve.7
Cela Solonova zakonodavna delatnost bila je nadahnuta ovom osnovnom
milju: da drava treba da dri srednju liniju izmeu aristokratije i demokratije,
da u dravi mora biti mesta za sve, da svi graani moraju uzeti uea u
dravnoj upravi, mada na razne naine i u razliitom stepenu.8
Kao i Hesiod, i Solon uzima prevashodno moralni angaman. Ono protiv
ega on glasno protestuje jesu hirovitost i beskrupuloznost imunih u trci za jo
veim bogatstvom. Otud bi i funkcija njegovih zakona bila, s jedne strane, da
ogranii mo aristokratije, a s druge da zatiti nemone, dakle da umanji klasne
kolizije i odnose u dravi postavi na temelje pravde.
to Solonova reforma nije uspela da se odri nikako ne treba njemu
zameriti, niti mu odrei trud da na optem nivou unapredi kvalitet ivota na
Atici i na osnovama etike uspostavi ravnoteu meu graanima. To, ini se,
govori vie o prirodi samog oveka.
Sa estim vekom Grka izlazi iz svog arhajskog perioda i ulazi u klasini,
period prosperiteta i kulturnog zenita. Taj prelazni period obeleen je
istiskivanjem mitosa u korist logosa, promenom bez koje prosvetiteljstvo 5.
veka ne bi bilo mogue. Re je o nastojanju da se svet podredi racio-nalnoj
misli, podupre logikom i odvoji od mitsko-religioznih predstava izraenih u
drevnim kosmo-gonijama. To je vreme stupanja na istorijsku scenu prvih
filozofa, upravo kosmologa, iji rad kara-kterie traganje za jednim
prihvatljivijim, racionalnijim modelom kosmosa ije e ishodite biti ne u dotad
suverenoj svemoi boanskih sila, ve u, za razum prihvatljivom i opipljivom, iz
iskustva ap-strahovanom praelementu.
Uenja jonskih filozofa, zbog njihovog bavljenja prvenstveno
makrokosmosom, dok ovek, kao mikrokosmos, ostaje potisnut na margini
njihovog miljenja, prevazilaze potrebe ovog rada. Ali sam zaokret u miljenju,
elja da se logos razdvoji od mitosa, nauka od umetnikog oblikovanja, sa
istorijskog stanovita ini ovaj period nezaobilaznim i kljunim u procesu
buenja ljudskog kriti-kog miljenja, period bez koga ni dalji razvoj ne bi bio
mogu, pa ga je iz tog razloga potrebno makar spomenuti. Ono to je daleko
bitnije za istoriju humanizma je naredni, 5. vek, drutvene promene koje su se
u njemu odigrale i pojava jednog drugaijeg tipa filozofa.
Vreme Periklove vladavine nazvano je zlatnim dobom atinske drave,
dobom antikog pro-svetiteljstva obeleenim izuzetno aktivnim i plodnim
kulturnim radom. Tom vremenu pripadaju veliki dramatiari starog veka, zatim
Miron i Fidija i svakako Sokrat sa krugom svojih uenika. U to vreme eta
Grkom grupa svestrano, humanistiki obrazovanih linosti i poduava
7
8

Isto str. 51.

uri, nav. delo, str. 198.

omladinu slo-bodnim vetinama, pripremajui ih tako za budue uee u

javnom radu. S pomeranjem poli-tikog teita izvrilo se i pomeranje
vaspitnog teita: ne samo u imunih nego i u irih narodnih masa javila se
neodoljiva tenja za viom obrazovanou, izazvana politikim razvitkom i
njegovim posledicama, tj. zamenom aristokratskog poretka demokratskim. 9
Neosporiva je zasluga sofista postavljanje oveka u centar filozofskog
interesovanja i poti-skivanje filozofije prirode. Ve navedeni Protagorin stav
zvui kao program itavog perioda. A ako se sve prema oveku ravna onda je
neophodno tog oveka upoznati, njegovu prirodu, specifinosti i mogunosti.
Politika, etika, retorika, dijalektika u fokusu su njihovog miljenja. Koliko god
nego-dovanja kod ljudi izazivao i sam pomen njihovog imena, sofistikom
pedagokom radu se ne moe osporiti humana dimenzija, ne samo zbog
preimustva to su ga u miljenju davali oveku, ve zato to se taj napor ima
shvatiti kao oblikovanje duha i uenje vrlini. A jo smo kod Homera imali arete
kao ovekovu sutastvenost. Razlika je samo u njenom poimanju: dok je kod
pesnika Ilijade i Odiseje ona bila svojstvo iskljuivo plemstva (odatle i
termin aristoi ), sa demokratijom ona postaje potencija, koju treba ostvariti,
svih ljudi. Proglaenjem jednakosti svih graana polisa, sa jednakim
predispozicijama, aristokratska vera u sopstvenu genetsku superiornost biva
deman-tovana, a mogunost za velika dela svima priznata. Prema sofistikom
uverenju vrlina zavisi od znanja, pa se, shodno tome, veom obrazovanou
sve vie utvruje u vrlini. Obrazovanje je imalo da oveka pripremi za praktini
ivot, za ispravno rasuivanje i pravedno delovanje. Povodei se za svojim
savremenicima u svim bitnim takama, sofisti su bili vrsto uvereni da kultura
nije nita uroeno... tavie, otvoreno su zastupali miljenje da sve zavisi od
linog zalaganja...10
Jasno se ocrtava razvojni luk ideja pravde i jednakosti, koje su se od
arhajskih vremena Homera i Hesioda iz krugova aristokratije sve vie sputale
ka irokim narodnim masama i na taj nain im obezbeivale sve vee
graanske slobode i prava u rukovoenju dravom. Moda je to jedini period
kada etika stoji u tako vrstoj vezi sa politikom, kada pojam opteg dobra,
blagostanja svih lanova zajednice regulie svaku politiku odluku.
Nemogue je govoriti o kulturnoj klimi druge polovine 5. veka, a iz te
prie izostaviti linost koja ini granicu svekolike grke misli. Isto je tako
nemogue govoriti o humanizmu i humanistikoj etici, a ne spomenuti, makar i
povrno, osobu koja je itav svoj ivot posvetila pedagogiji i defi-nisanju pojma
dobra.
Sokrat u sebi sjedinjuje, gotovo idealno, figure mudraca i uitelja. Delom
sofista, ovek svog doba, prosvetiteljstva 5. v. st. e., stoernu taku njegove
misli ini ovek, njegova priroda, istina, i oblici njegovog delovanja. Traganje za
sutinom dobra, za poreklom ljudske arete, odvelo ga je do tematizacije znanja
9

Milo uri, Istorija helenske knjievnosti, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd,
1986, str. 497.
10
Mihailo uri, nav. delo, str. 309.

i razuma. Svako znanje je saznanje dobra. Znanje jeste dobro. Znanjem razvijamo kontrolu razuma nad naim strastima, koje oveka guraju u zlo. A s
obzirom da se znanje stie uenjem, to se i vrlina mogla nauiti. I zato
predispozicije za uzviena dela imaju svi nezavisno od porekla. Otud adekvatno
obrazovana osoba ne moe initi loe, ve samo ono to je za zajednicu dobro i
korisno. A moralnim delanjem ovek doprinosi, ne samo zajednici ve i sebi, i to
najneposrednije, u obliku samousavravanja vrline i oseanjem line sree koje
ono stvara. Prema tome pozitivno moralno delanje je ono koje oveku
omoguuje njegovo najneospornije dobro blaenstvo, i vrlina je
samousavrenost kojom ovek ini srenim ne samo sebe nego i druge. 11 Iz
ovakvog stava potie Sokratov neumorni rad na poduavanju mladih, iz vere u
ljudski razum i mogunost da se na njemu zasnuju zdravi, pozitivni dravni i
meuljudski odnosi. To je Sokratov etiki idealizam, vera u svemo razuma, sa
kojom emo se sresti i u periodu prosveenosti 18. veka. Takvo shvatanje etike
imae i Platon, mada e ga ve Aristotel kritikovati kao jednostran i netaan,
upravo jer previa udeo ovekovih nagona. Zanemarujui sve vrednosne
kvalifikacije njegove misli, relevantan je sam Sokratov stav prema oveku,
sutinska usmerenost na njega i polaganje neogranienih nada u njegove
mogunosti. To je ono to Sokrata ini istinskim hu- manistom.
Humanizam uvek pretpostavlja izvesnu etiku, ali svaka etika nije
humanistika, bilo da njena krajnja svrha nije ovek, ili da na neki nain
ovekovo dostojanstvo, njegovu slobodu, stavlja u problematian poloaj. O
Platonovom je humanizmu pisano, i on se ne moe odrei njegovom
pedagokom radu ili politikom naporu da svoju dravu utemelji na strogim
moralnim naelima i time unapredi ivot svojih sugraana. Ali kada je re o
sredstvima kojima se ima koristiti na putu realizacije te politike zamisli, sa
humanog stanovita njegova etika postaje diskutabilna. U svojoj viziji idealne
drave Platon ne preza od ograniavanja slobode izbora njenih stanovnika.
Zapravo, o slobodi se ovde uopte ne moe govoriti, jer svaki lan drutva, na
osnovu izvesnih predispozicija (verovatno genetskih), od svog detinjstva biva
predodreen za samo jednu funkciju u dravi. Vaspitanje koje e pojedinac
dobiti uslovljeno je poslom koji mu je u dravi namenjen i bie obrazovan samo
u skladu sa predvienom funkcijom. Takvo obrazovanje izrazito je funkcionalno,
pa od humanistikog, svestranog obrazovanja, baziranog na artes, ne ostaje
nita. O moralno nepodobnim zanimanjima, pa prema tome i nepoeljnim
tipovima ljudi da se i ne govori. Iako je prihvatio Sokratovo poimanje vrline kao
znanja, informacije koje e podanici takve drave dobijati bie plasirane i
odobravane sa vrhova hijerarhije, koji se nee libiti ni od dranja mase u lai
ako e to doprineti ostvarenju ciljeva. Sokratovo slobodno saznavanje kod
Platona je izuzetno ogranieno i podeljeno na dozvoljeno i nedozvoljeno. (Inae,
Platon je strogo selektovao literaturu koja e u Dravi biti prihvatljiva, pa su se
tako na njegovom indexu nali, pored Homera i njemu slinih epiara, svi
11

Milo uri, nav. delo, str. 512.

dramski pisci, kao i veina liriara. Ideoloki podobni ostali su Tirtej i Pindar,
dakle Dorani.) Dalje, kao drava iskljuivo zdravih, i telesno i duhovno, problem
nezdravih reen je jednostavno njihovim preputanjem sopstvenoj sudbini, a
one koji su duevno bolesni i nepo-pravljivi osudie na smrt. 12 Moda je
zapaanje V. Duranta tano kada kae da bi se nagli porast nataliteta verovatno
reavao umorstvom novoroenadi. 13
Ovako koncipirana drava ostavlja utisak jezive tiranije, ideoloke
diktature ravne totali-taristikim reimima 20. veka kojima teko da bismo
pripisali humanistiko obeleje. Moda Pla-tonove tenje za optim dobrom
moemo opravdati i priznati im izvesnu brinost, ali njegovim metodama to
svakako ne bismo mogli. Stoga je njegovu Dravu lake okarakterisati kao
nega-tivnu utopiju u stilu Orvela negoli kao idealnu dravu, to je Platon imao
na umu.
Tiranija to je Platon ispisuje stvarajui Dravu, logina je posledica
opteg rasula grkih gradova tokom 4. v. st. e. Kod graanstva, osiromaenog
brojnim ratovima, razvija se sve vea potreba za zadovoljenjem linih interesa
koji zamenjuju brigu za kolektivnim dobrom i dovode do globalnog pada
humanistikih vrednosti. Da bi to promenio i poljuljane ideale vratio na
pijedestal, Platon je morao menjati samog oveka, i to je ono to je i pokuao
uiniti. Ipak, konsekvence koje po oveka ima funkcionisanje drave po
njegovoj zamisli ine se regresivnim po smer ovekovog razvoja.
Platonova reakcija na nastalo istorijsko stanje nije usamljena. I Diogen je
nuni produkt istog vremena, i itava kinika nihilistika filozofija. U vreme
ekonomske nestabilnosti, pada mo-rala i grabei, kinici istiu Sokratovu linost
kao moralni uzor, ruei usput svaku osvetanu dru-tvenu instituciju. S druge
strane, Epikur se gubio u hedonistikoj samodovoljnosti, dok je stoja istrajavala
izolovana od javnog ivota u svojim jalovim meditacijama o moralnosti. Kada su
sa Posejdonijem u stoicizam prodrli elementi orfiko-platonistikog uenja o
dui, distanciranje od ivota bilo je potpuno, a ova struja najmanje grke
filozofije ostatak svog postojanja je provela zagledana u onostrano, iekujui
konano osloboenje od telesnih okova.
Meutim, koliko god teretili stoike za atrofiju volje (paradoksalno, upravo
se na volji te-melji stoika etika, na volji da se istraje u vrlini ak i u bukagijama
sa glavom pod maem; samo, ta se volja, nekako, gubila kad god je trebalo u
praksi neto sprovesti u delo) i otuenje, njihova etika izvrila je izvesni uticaj
na dolazee filozofije koji vredi pomenuti. On se prvenstveno ogleda u principu
univerzalne ljubavi, oliene u pojmu philantropia, iz kog izvire kompletno
njihovo ose-anje moralnosti, princip koji, prema Marku Aureliju, objedinjuje
itavo oveanstvo u jedinstvenu kosmiku zajednicu i koji kao takav nagoni
oveka da se i prema svom neprijatelju odnosi prija-teljski. 14 Ovo naelo
12

Platon, Drava, Dereta, Beograd, 2005, str. 78. O funkcionisanju Drave i obrazovanju njenih
itelja vidi 2. i 3. knjigu
Drave, str. 32 85.
13
Vidi Vil Durant, Um caruje, Ni, 2002, str. 31.
14

Vidi Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije, Narodna knjiga, Beograd, 1998, str. 253.

sveproimajue meuljudske ljubavi ostavie vidnog uticaja na hrianstvo i

ranohrianske filozofe, i u toku istorije se gotovo izjednaiti sa pojmom
humanizma, redukujui ga tako samo na njegovo etiko znaenje.
Sa ovim dobom dolazi do promene shvatanja oveka. Dolo je do njega,
dodue, jo kod Platona, naruavanjem ljudske integralnosti podelom oveka
na telesno i duhovno, te proglae- njem duhovnog za njegovu jedinu istinitu
prirodu, ali je Platon jo uvek imao svest o oveku kao drutvenom biu koje
prema kolektivu ima odreene dunosti. tavie, moralni je imperativ dati svoj
doprinos zajednici. Helenistike filozofije Zenona i Epikura taj imperativ vie ne
poznaju. To su, u biti, individualistike filozofije koje svoj cilj nalaze u postizanju
linog zadovoljstva daleko od buke sveta i drutvene problematike. Od onog
politikog humanizma iz doba Solonovog i Periklo- vog, od one brige itavog
demosa za ivot cele zajednice, nije ostalo niega. Defetistiki nain miljenja,
izazvan drutvenim potresima, morao je dovesti do jedne tako umorne i
rezignirane filozofije kao to je stoja. A odavde do hrianstva samo je jedan
korak.
Osamsto godina, od zatvaranja Akademije do Petrarkine pojave, ovek je
tavorio pod nametnutim oseanjem grenosti i nedostojnosti, iekujui
iskupljenje. Crkva nije birala sredstva kojima bi narod odrala u takvom
uverenju, slepe za svet oko sebe, proklamujui, na drugoj strani, nepogreivost
jedinoistinitog uenja Pisma. ovek je postavljen u ve formirani i nepromenljivi
svet, sa Bogom u svom sreditu, utemeljenim na dogmi. Svako traganje imalo
je poeti i zavriti sa nesumnjivou boije egzistencije. ovekova se uloga
svela na saznanje boije rei.
Sa epohom renesanse dolazi do radikalne promene u samom oseanju
ivota koje menja i kompletan pogled na svet. Zapravo sam ivot poinje da
nadolazi iz dubina ljudskog bia. To novo oseanje dolazilo je iz tek probuene
svesti o oveku kao integralnom biu, biu dvojake prirode, materijalne i
nematerijalne, fizike i metafizike, podjednako vredne za razumevanje
ovekovog dijalektikog sutastva. Takav ovek, koji postaje sam svoj cilj, to
e rei koji sebe neprestano usavrava na temeljima humanistikih studija,
postavljen je u centar kosmosa kao bie koje ga osmiljava. Teite je sa Boga
prebaeno na oveka, sa onostranog na ovostrano. Po takvom stavu ovek,
kao mikrokosmos, sadri u sebi svet u celini. 15 Kao bie sa neogranienim
mogunostima, stvaralako i slobodno, bie sa probuenom sveu o
sopstvenim vrednostima, ovek postaje fo-kusna taka i nauke i umetnosti.
Obnovljeno interesovanje za profane nauke (studia humana) vezane za
neposredni, realni ivot, te defunkcionalizacija umetnosti (setimo se da je za
Petrarku poezija ukraen govor, a ne simbol koji ukazuje na boansko) znaili su
odluan raskid sa srednjo-vekovnom tradicijom i uspostavljanje drugaijeg
kulturnog modela.
15

Ratko Nekovi, Filozofija renesanse, igoja tampa, 2009, str. 123.

Potraga za tim modelom nije morala ii suvie daleko Rim, koji nikad
nije izgubio status simbola jedne mone i razvijene civilizacije, mogao ga je
ponuditi, a preko Rima, kao batinika grke kulture, i vizantijskih uitelja, iji
priliv postaje sve vei tokom 15. veka, kao legitimnih nastavljaa te iste
kulture, razvija se i vrlo intenzivan studij grkog jezika i knjievnosti. U tom
smislu filoloki rad na antikim tekstovima ini sam temelj renesanse. Grki i
rimski odnos prema ivotu izuzetno je pogodovao novoprobuenom
senzibilitetu. To je ona njima svojstvena uronje-nost u stvarnost o kojoj je bilo
rei ranije, ona antika okrenutost aktivnom postojanju, ono van-redno
oseanje vremena, tj. sadanjosti, koje im je i obezbedilo mogunost
analitikog pristupa realnosti.
Svakako da je antiko poimanje oveka kao bia dvojne prirode, njegove
nesumnjive materijalne postojanosti i klice boanskog u njoj, odgojenog na
humanistikim naukama, odnosno na artes, i kao slobodnog graanina, moralo
nai odjeka u vremenu koje tako intenzivno nastoji da ospori crkvenu
fatalistiku ideju oveka kao apsolutno duhovnog bia iji se smisao iscrpljuje u
transcedenciji. im je ovek kompletiran, im se u njemu probudila ulnost, i
slika sveta je zah-tevala upotpunjenje zasnovano na naunim dokazima.
Osloboena samosvest i vera u razum traili su reviziju vrednosti i istina
sadranih u srednjovekovnoj sholastici. Sofistiki stav ovek je mera svih
stvari postaje spoznajno naelo. To je dovelo do toga da studia humana
polako, ali sigurno, istiskuje studia divina, eksperiment dogmu, razum veru,
osmiljavanje zadati smisao. Takav kon-cept obrazovanja imao je, po ugledu na
antiku, stvoriti novi tip slobodnog oveka graanske zajednice. Renesansa u
sutini nije drugo, ak i prema idejama odonda, do manifestacija onoga to je
strogo ljudsko u duhu i oseajima oveka, manifestacija ljudskosti shvaene u
grkom i rimskom smislu, i koja je stoga u otvorenoj suprotnosti sa idealima
hrianstva i crkve.16 Ljudsko dostojanstvo, odnosno njegove slobode i prava
kao bia obdarenog razumom i slobodom da se njime slui, zasijalo je u delima
renesansnih literata jo jednom svojim punim sjajem. Dovoljno je samo uti
ekspirovog Hamleta, onu toliko puta navoenu pohvalu oveku, izgovorenu
ve na poetku 17. veka, koja iako izreena u trenutku duhovnog klonua ne
gubi ni malo od svoje vrednosti:
Kakva li je samo tvorevina ovek! Kako plemenit razumom! Kako
neizmerno natuen spo-sobnostima!
Koliko izraza u njegovom obliku i
njegovim pokretima, i koliko oni divljenje izazivaju!
Koliko je slian anelu po postupcima, koliko slian bogu po shvatanju! Krasota
na ovom svetu! Uzor u carstvu ivotinjskom.17
To ini sr renesansne revolucije: ovekovo spoznanje sopstvenih
mogunosti, hrabrost da se koristi svojim razumom kako u domenu nauke tako i
16

Georg Foht, Preporod starine ili prvo stolee humanizma, Humanizam i renesansa, prir. M.
Panti, Obod, Cetinje, 1967, str. 133.
17
Vilijem ekspir, Hamlet, Celokupna dela, knj. 4, preveo S. Pandurovi, Beograd, 1978, str. 60.

u socijalno-politikoj teoriji i praksi. Dolazi do velikih drutvenih i politikih

promena: sve bogatije graanstvo stupa na politiku scenu Evro- pe traei za
sebe udela u vladavini dravom, to sa sobom povlai i zahtev za odvajanjem
sve-tovnih problema od papske i crkvene kontrole. Trai se decentralizacija
vlasti i ostvarenje pravnih i politikih programa koji su model imali u antikom
polisu. Renesansa je raskid sa hriansko-feudalnim svetom i nastupanje novih
motiva i interesa u istorijskom delovanju izrazila u novim idealima, politikim
koncepcijama, ljudskim pravima i zanosnim utopijama. U epohi renesanse
dogodio se raskid sa tradicijom upravo po tome to se misao rukovodi
svetovnim interesima i na toj osnovi uvodi nove moderne pojmove politikog i
drutvenog miljenja i tako izvodi razo-maijavanje jednog religijski
zamaijanog sveta koji je doivljavan kao izraz boanske volje i to na osnovu
crkvenog posveenja po naelu sva vlast je od boga. 18 Sve izraenija svest o
nejed-nakosti, sa osnovom u crkvenom pravu koje podupire takvu klasnu
diferenciranost, dovodi do isticanja prirodnih ovekovih prava i sloboda,
roenjem steenih, to nuno dovodi do konflikta sa crkvenom hijerarhijom.
Crkveno pravo i crkveni moral sa uporitem u nauku srednjovekovnih teologa,
bili su vekovima faktor koji je odreivao ivot pojedinca i zajednice. Sekularno
pravo, sa uporitem u ljudskom umu, stvoreno radi utvrivanja odnosa izmeu
lanova zajednice i drave, impliciralo je odreen broj graanskih sloboda
neophodnih za prosperitet drutva i sreu poje-dinca. I tu ponovo, ali samo u
teoriji, dolazi do dodirivanja politike i etike, iz svesti o pravima drugog i svesti o
njihovoj nepovredivosti, o nepovredivosti prava na samoostvarenje, na slobodu
nesputanog saznavanja, slobodu obrazovanja i govora i na slobodu
veroispovesti. Tolerancija je kljuni uslov za postizanje drutvenog jedinstva i
harmonije.
Mirandolin pojam mira poiva na ideji tolerancije. To je njegovo etiko
znaenje, njegov pr- vi stupanj koji vodi ka metafizikoj i religiozno-kosmikoj
konotaciji, jer mir koji Piko zagovara kre- e se od izmirenja sa sobom preko
izmirenja suprotstavljenih miljenja do izmirenja svih bia u Bogu:
A budemo li... poeleli blagodet trajnog mira, ona (filozofija morala) e
nam u pomo priskoiti i elje nae izdano ispuniti, pa e... izmeu ploti i duha
biti sklopljen nepovrediv savez mira presvetoga. Dijalektika e primiriti ete
razbora naega... Filozofija prirode e smiriti svae i neslaganja miljenja koje
nam nemirnu duu otud i odovud zlostavljaju, rastru i razdiru. 19
Tek ovako formirana linost etikom obuzdanih strasti, dijalektikom
otvorenog uma za dis-paratna miljenja i metafizikom steenog uvida u
heterogenost prirode postaje otvorena za go-spodaricu, teologiju, koja
jedina moe u sebi pomiriti sve oprenosti i podariti univerzalni i veni mir:
Tako umilno dozvani, tako blagohotno pozvani, poleteemo... u naruje
matere preblage gde emo se naslaivati mira eljenoga, mira presvetoga,
prisnosti nerazdvojne, prijateljstva jednodunoga, u emu sve due u biu
18
19

Ratko Nekovi, nav. delo, str. 262.

. P. dela Mirandola, Govor o dostojanstvu oveka, Filip Vinji, Beograd, 1994, str. 47-49.

10

jednom, a koje je iznad svih bia, ne samo saglasje svoje nalaze, no, tavie, na
neki neiskaziv nain postaju zapravo jedno. 20
Kao jedinstvo svega postojeeg, mir u ovom poslednjem stadijumu dobija
vrednost kosmi- kog principa harmonije koji ne gubi ni malo od svoje etike
teine ovakvom univerzalizacijom. Jer tek na ovaj nain ovekova
preporoenost etikom, njegova izmirenost sa samim sobom i svetom, dolazi do
svog krajnjeg cilja jedinstva svih ljudi bez obzira na naciju ili veroispovest.
Pikovo uenje jednog sveproimajueg principa harmonizacije nije ni novo
ni u svom vre- menu usamljeno. Bruno je, primera radi, na tragu Elejaca razvio
uenje o Jednom. Mirandoli da-leko blii i srodniji, koga ne sluajno navodi na
vie mesta, ak mu, opet nimalo sluajno, dodelivi ulogu posrednika izmeu
neba i zemlje, je Empedokle.
Prihvatajui u naelu ideju ovekove neesencijalnosti i dvojne prirode
ulne i inte-lektualne a u slobodi da od svakorodna semena, odnosno
potencija koje u sebi nosi, kroji svoju sudbinu videvi njegovu istinsku veliinu,
Mirandola nije mogao izbei vrednosno kvalifikovanje moguih izbora. 21 S jedne
strane, oveka je uzdigao do Boga u malom: Bogovi ste svi vi i sinovi
Svevinjega,22 navodi on rei proroka Asafa. Zapravo, dao mu je mogunost
oboenja, sposobnost i predispozicije da sebe uzdigne u red nebeskih bia. Ali,
sa druge strane, takoe mu je pruio iste mogunosti i predispozicije za
poivotinjenje:
Vidi li poem oveka, sveg predanog trbuhu, a gmie zemljom , onda
znaj da je to to vidi bun kakav, a ne ovek. Iliti, pak, nekog te se preputa da
zaslepljen bude opsenama ispraz-nim mate... znaj da je skot to to vidi, a ne
ovek. Vidi li pak filosofa kako razumom nepobitnim svemu granice i razlike
postavlja, njega da tuje: nebeski on je satvor, ne zemaljski. Sretne li,
napokon, kakva istoga posmatraa, koji o svome telu vie nita ne zna... taj
nije ni pozemljarsko ni nebesniko bie, taj je neto uzvienije, boanstvo
ljudskim mesom presvueno.23
ta e od oveka biti zavisi iskljuivo od njega i tie se prevlasti ulnog ili
duhovnog. Bude li to seme ulnosti, on e poivotinjiti! A bude li seme razuma
postae bie nebesko.24 Jedan prin-cip koji vue nadole, i drugi koji oveka
uzdie.
Empedoklova mistika poznaje dva kosmika principa koja proimaju
elemente i sve od njih nastalo, dakle i ljudsku prirodu. Takoe, pod uticajem
orfizma Empedokle potvruje dvojnu ove-kovu prirodu, pri emu primat
pridaje dui i onostranom. Philia (Ljubav) elemente dri na okupu i ini da itav
20

Isto str. 49.

Ovakvo shvatanje slobodnog izbora, te stav da egzistencija prethodi esenciji moe se
smatrati anticipacijom moder-nih filozofija egzistencije. Ali za razliku od egzistencijalista,
Mirandolu ne karakterie oseaj baenosti i izgubljenosti u svetu, onaj njima svojstveni oseaj
apsurda.
22
Isto str. 37.
23
Isto str. 35-37.
24
Isto str. 33.
21

11

kosmos opstajava u savrenoj harmoniji, dok ovekovu duu uzdie ka

boanskom:
Onde se ne vide brzi udovi Sunca, ni zamrena snaga zemlje niti more.
Tako u gustoj tami Harmonije lei okrugla lopta (sphairos) radujui se samoi
koja je unaokolo. ... Nikakve svae ni neprilina razdora nema u njenim
udovima.25
Na drugoj strani, kao antiteza Filiji, nalazi se Kotos (Mrnja), destruktivni
princip i olienje materijalnosti koji duu baca u ambis zemnog postojanja:
Onaj ko okalja svoju ruku ubistvom i ko se voen Mrnjom krivo
zakune. . . lutae tri puta
po hiljadu godina daleko od blaenih.26
Naelna podudranja su oigledna, toga je i sam Piko bio svestan: njegovo
seme duhovno- sti, kao element razuma koji vodi miru, odgovaralo bi
Empedoklovoj Filiji, dok bi seme ulnosti, zemaljski princip par exellance,
odgovaralo Kotosu grkog mislioca. Uz to, Empedoklovi su pojmovi snano
etiki obojeni, poput Mirandolinog mira. Kosmika ljubav nije mogua dok
najpre ne zavla- da meu ljudima, pa se tako Filija ukazuje i kao filantropija.
U tome Piko vidi smisao filozofije u prevladavanju onog prizemnog u
oveku, u oblikova- nju duha i utvrivanju u vrlini, i na kraju u otkrovenju istine
koja svoje ishodite ima u Bogu. Tek ta- kva osoba, obasjana svetlou razuma
(kod Pika izraen u alegorijskoj figuri Heruvima), spremna je da se upusti u
tokove realnog ivota:
Ovo je spojni zglavak najviih duhova, red paladiki, poglavarstvo
kontemplativne filozofi- je. Njemu nam ponajpre valja u blizinu doi, pa
obigravati oko njega, a sve da bismo ga kako pojmi-li: da bismo odatle u visine
ljubavi bili zavitlani, pa da bismo se podueni dobro i spremni, spustili u
dunosti delatnog ivljenja.27
Ne sme se zaboraviti da je Piko, ipak, hrianski mislilac. Postojanje Boga
on, ne samo to ni u jednom trenutku ne spori, ve mu ono izgleda kao
neporeciva injenica do koje se razmiljanjem, dakle filozofijom, mora doi. Ali
se u njegovom Bogu dotiu, izgleda, i bog Izrailjev i bog Muha-medov i bog
jevanelista. Nema kod njega niega od katolike iskljuivosti. Ta se religiozna
hibri-dnost oituje i u njegovom naporu da pomiri uenja Biblije, Kurana i
Talmuda. Tek sa takvim je-dinstvom, baziranim na toleranciji razliitosti, mir koji
Mirandola zagovara, po njegovom miljenju postaje mogu, realno ostvarljiv. To
je ideal kome ovek treba da tei, i iz tog ideala prosijava sva veliina njegove
humanosti.
Svakako da ovako koncipiran ideal oveanstva deluje kao utopija. Takav
koncept bio je neophodan modernom, osveenom oveku kome je bio
potreban svet u kome e razumnost, razumevanje, saoseanje, humanost
potisnuti razaranja i netrpeljivost, iskljuivost svake vrste koja svoje uporite
25
26
27

Empedokle, Fragmenti mistinog, frg. 27 i 27a, Littera, Banja Luka, 2003, str. 83-84.
Isto, frg. 115, str. 94.
Mirandola, nav. delo, str. 41.

12

ima u, sutinski iracionalnoj, ideji superiornosti jedne nacije, rase ili religije.
Treba imati na umu ono to Garen kae o dometima renesansne revolucije:
Dok cvetaju slikarstvo, arhitektura i skulptura; dok knjievna dela
postaju sve rafiniranija; dok se iskazuju jedinstveno uzvieni ideali odgoja,
celokupna ekonomija gradova je uzdrmana, in-dustrije krljaju i kao da, tako
izgleda, ustupaju mesto agrikulturi skoro feudalnog karaktera, gradske
autonomije se klimaju, komunalne slobode iezavaju, crkva izgleda kao da
se sve dublje
kvari. ... Zaista, ivot i istorija, u tom kvatroentu tako bogatom dokumentima
o veliini oveka,
bejahu uistinu tragini...28
Dakle, renesansa je samo kulturna revolucija. Politiki, socijalno i
ekonomski Evropa i dalje stoji velikim delom u feudalnom poretku. U tom
smislu, politike teorije utopijskog karaktera su bile nune, ukazivale se kao
realna potreba, kao to je Platon u vreme dravne i socijalne krize ponudio
svoju viziju boljeg sistema. S tog aspekta one imaju i politiko i etiko
opravdanje. Zato su utopistiki projekti tako esti: Kampanela ima svoju dravu
Sunca, Mor svoju Utopiju, Rable svoju Telemsku opatiju... Restrukturiranje
drave podela dobara, rada i moi inilo se kao imperativ, potreba da se
izae iz okvira crkvene svemoi i zloupotreba vlasti. Kada su se institucije
podvrgava-le kritici redovno se ukazivalo na nepravdu monika, na moralnu
izopaenost i deformisanost, na premo egoizma i niskih interesa nad
humanou i kolektivnou. Erazmovo delo je eminentno svedoanstvo o
pomenutoj izopaenosti, delo koje rehabilituje rano, jevaneljsko hrianstvo
na- suprot iskvarenim sholastikim interpretacijama i priprema Reformaciju,
koja e kulminirati u Min-cerovom ustanku 1524-1525.
Meutim, ubrzo sledi katolika reakcija koja nastoji da uvrsti poljuljanu
vlast. Tridentskim koncilom utvren je program katolike reformacije kojim se
pootrava kontrola obrazovanja, pod nadzor cenzora stavlja svako pisano delo,
utvruje dogma i oglaava nepogreivost svete katoli-ke vere.
Protivreformacija je pod pritiskom protestantizma nastojala da organizuje
masovno obrazovanje... ali je jako brinula o tome da se ljudi, a posebno ene,
udalje od zla humanizma, nemorala i protestantizma.29 Lojolini jezuiti postaju
svemono oruje katolicizma. Usledili su pro-goni, pokrtavanja i vreme opte
nesigurnosti. U takvim okolnostima nauni i literarni rad morao se odvijati pod
punim oprezom inkvizicija je beskompromisna, lomae su gorele, a index
postajao sve dui. Dovoljno je samo podsetiti se sudbine Bruna, Kopernika i
Galileja. Razum, sa njim i ovekovo dostojanstvo, jo jednom nestaju u mraku
papskih dekreta. Suverenu vladavinu uma i konano odvajanje nauke i
obrazovanja od crkve izborie tek 18. vek sa padom feudalnih institucija i
optom sekularizacijom ivota.
28
29

Eueniuo Garen, Kultura renesanse, Nolit, Beograd, 1982, str. 14-15.

Nekovi, nav. delo, str. 311.

13

Osamnaesti vek je, nakon renesanse, nosi najvie zasluga za izgled

graanske kulture kakvu danas poznajemo. Pitanja koja se tiu oveka kao
drutvenog bia, njegovih prava, njegove uloge u drutvu tada su postavljena.
Misao o progresu, konstantnom ovekovom napretku, te besko- nano
poverenje u razum na kom se taj napredak zasniva premise su koje e davati
smisao oveku kao istorijskom biu kroz naredna stolea. Na kraju krajeva,
njemu treba zahvaliti za konano otcepljenje profane sfere od uticaja crkve, za
polet nauka koji je tada uzeo maha prokla-mujui um kao ultimativni spoznajni
princip, slobodan od svake predrasude ili ideologije, princip koji do dana
dananjeg ostaje presudno merilo i jedini instrument istine. Ta borba je,
svakako, po-ela jo u renesansi, zalaganjem za kulturni model i drutveno
ustrojstvo u onim oblicima u kojim su oni postojali u antici, ali e tek
prosvetiteljstvo, kao batinik renesansnih dostignua, privesti kraju ono to je u
15. veku zapoeto oglasiti suverenu vladavinu Razuma i naune injenice.
Time vladavina do skoro svemone crkvene organizacije biva potkopana u
samim temeljima. U svojoj biti prosvetiteljstvo je borba kritikog uma protiv
dogmatskog autoriteta, koji ne respektira neopozivo ovjekovo pravo da zdravo
o svemu rasuuje i da sam odluuje o svojoj sudbini. 30 Kant je prosveenost
definisao kao ovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv, 31 izlazak iz
mraka neznanja na svetlost razuma. Sve mora biti Umu podreeno priroda i
drutvo, njihove strukture, njegovim svetlom moraju biti rasvetljene i u njemu
objedinjene kao najviem, i jedinom, principu. Razum zamenjuje Boga i u tom
smislu prosvetiteljstvo jest totalitarno, 32 u smislu da racionalizuje svaki
prirodni i drutveni segment. Moda je najvei simbol epohe i borbe za emancipaciju ljudskog duha rad na gigantskom projektu Enciklopedije.
Sa gubitkom poverenja u feudalni drutveni poredak i crkvenu
organizaciju kao ideoloke osnove tog poretka, javlja se potreba za
reorganizacijom drutvenih struktura koja bi podrazu-mevala vea prava i uloge
graanastva u funkcionisanju drave. Karakteristika je prosvetiteljstva da su
njegovi nosioci veinom graani, dakle u monarhistikom, strogo klasnom
sistemu, onaj gotovo obespravljeni veinski sloj ija su se nastojanja kretala ka
osvajanju uskraenih mu prava. To je rezultiralo time da mislioci 18. stolea
uzmu izvesni politiki i moralni angaman koji bi obezbedio i zatitio prirodna
prava oveka, roenjem zagarantovana, i na taj nain ga izveli iz njegovog
nedostojnog poloaja pasivne stvari. Njihova je delatnost imala za cilj,
prevashodno, da na osnovama zdravog, racionalnog rasuivanja ustanovi
zakone i propise za regulisanje meuljud-skih odnosa koji bi obezvaili
nepravdu despotske vladavine, s jedne strane, dok bi sa druge trebalo da
30

Danilo Pejovi, Filozofska hrestomatija, knj. 6, Francuska prosvetiteljska filozofija, Zagreb,

1978, str. 7.
31
Kant, Odgovor na pitanje: ta je to prosveenost, O prosveenosti, Drutvo za prouavanje
18. veka, Novi Sad, 2002.
32
Horkheimer - Adorno, Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Maslea, Sarajevo, 1974. str. 20.

14

suzbije uticaj crkve i iskljue je iz pitanja koja se tiu upravljanja dravom.

Nastojanja da se crkvena mo ogranii poznata su jo iz renesanse, ali ih tek
18. vek realizuje u revoluciji 1789. i simbolinom pohodu na Bastilju.
Deavanja iz znamenite 1789. godine decenijama su pripremana
filozofskim i knjievnim ra-dom vodeih umova doba, dok je rat protiv stare
bludnice zapoet ak vekovima ranije, u astro-nomiji Kopernika i Galileja,
Njutnovoj fizici i Lokovoj filozofiji. Nimalo sluajno e ova imena Volter isticati
kao naune autoritete ve poetkom 18. stolea. Ono to je postignuto na
podruju nauke trebalo je izvriti i na poljima etike i politike osloboditi se
suvereniteta crkve i drutveni poredak zasnovati na temeljima pravde i zakona.
To nuno vodi tematizovanju oveka, njegove prirode, prava i njegovog
poloaja kao pojedinca unutar zajednice graana. S tog aspekta, filozofska
misao Voltera, Holbaha i Didroa utkana je u same osnove moderne drave, dok
je Ruso svojom po-litikom teorijom neposredni inspirator ne samo velike
Amerike i Francuske revolucije, ve i anti- feudalnih ustanaka tokom 19.
stolea.
Pisac Drutvenog ugovora viestrano je simptomatina pojava. S jedne
strane, kao borac protiv apsolutistikog oblika vladavine, kao borac za prava
graanstva, i kao moralista, Ruso je u potpunosti ovek svoje epohe. S druge,
kao kritiar civilizacije i civilizacionog napretka, on tu epohu daleko prevazilazi
anticipirajui ne samo romantiarski pogled na svet i knjievnost iz njega
proisteklu, ve i potonje socioloke/politike/filozofske teorije. Njegova politika
filozofija, sadr-ana u delima O poreklu i osnovima nejednakosti meu ljudima
i Drutveni ugovor, zavreuje panju svojim isto humanim angamanom,
svojim nastojanjem da se oveku vrati njegovo do-stojanstvo, njegovo
uskraeno pravo da sam odluuje o sopstvenoj sudbini, i naporom da se pronae jedan oblik udruivanja koji bi branio i titio svom zajednikom snagom
linost i dobra svakog lana drutva33.
Na samom poetku svoje rasprave o poreklu nejednakosti meu ljudima
Ruso ustanovljuje dva tipa razlika: prirodne, koje je nemogue izmeniti, i
drutvene, na koje se moe uticati. Prvi koji je ogradio zemljite i rekao: Ovo
je moje, naiavi na prostodune ljude koji su mu poverovali, u stvari je
osniva obrazovanog drutva.34 Ovo je inicijalna taka u kojoj Ruso vidi izvor
svekolikog ljudskog zla. Iz nje proistiu poroci kao to su zavist, ljubomora,
pohlepa, pa i institucija ropstva, iz ega dalje sledi nepostojanje moralne norme
na kojoj bi se drutveni odnosi zasnivali, kako izmeu samih itelja drave, tako
i izmeu vlade jedne drave i njenih stanovnika, a idui kroz istoriju ta se
nejednakost sve vie produbljuje i izaziva sve vee kolizije meu dvema
stranama. Svodei uzrok neprestanih sukoba na borbu oko interesa i moi,
Ruso zakljuuje da je dosadanjim drutvom vladalo iskljuivo pravo jaeg.
33

. . Ruso, Drutveni ugovor, Filip Vinji, Beograd, 1993, str. 35.

. . Ruso, O poreklu i osnovima nejednakosti meu ljudima, Filip Vinji, Beograd, 1993, str.
161.
34

15

Pravo jaeg i pravo starosedelatva neprestano su se sukobljavali, a ishod im

je bio borba i zloin.35 Tim putem dolazi se do naruavanja prava drugog, ne
samo prava na imetak, ve i bazinog prava fizike slobode, podjarmljivanjem
zakonima monijeg. To dovodi do utemeljenja apsolutistike vladavine, a s
pojavom despotizma svaki govor o moralu prestaje. Jer tamo gde je slepa
poslunost jedina vrlina kojom rob moe da se dii ne treba oekivati ni mo-ral
ni zakonitost.36
Tragajui za oblikom vladavine kojom bi osnovna prava svakog graanina
bila zajemena, njegova, najpre, egzistencijalna sigurnost, a zatim prava u
odluivanju o sudbini drave, Ruso dola-zi do ideje drave zasnovane na
dogovoru. Ograniiu se na to da na obrazovanje politikog tela gledam kao
na pravi ugovor izmeu naroda i uprave koju je on sam izabrao. Njime se obe
strane obavezuju da e se pokoravati predvienim zakonima koji predstavljaju
vezu njihovog jedinstva.37 Na taj nain dolazi se do usklaivanja narodne volje
koje treba da okona sve razmirice suprotstav-ljenih strana, a samim tim
povea i nivo morala unutar kolektiva.
Rasprava O poreklu i osnovima nejednakosti samo je uvertira za kljuno
Rusoovo politiko/filozofsko delo u kom se postavljeni spasonosni stav
razrauje uz kritiko promatranje tipova dravnih ureenja. U estoj glavi prve
knjige Drutvenog ugovora naii emo na ovakvo odreenje biti
predstavljenog drutvenog ureenja: Svaki od nas unosi u zajednicu svoju
linost i celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opte volje; i jo svakoga
lana smatramo kao nerazdvojan deo celine, i neto dalje definiciju takvog
ureenja: Ta opta linost, koja se tako stvara spajanjem svih pojedinih
linosti, zvala se nekad grad, a sada se zove republika ili politiko telo, koje
njegovi lanovi nazivaju dravom, kada igra pasivnu ulogu, suverenom kad je
aktivno, a silom kad ga porede sa njemu slinim. 38 Rusoova politika
neprestano insistira na pojmovima slobode i jednakosti kao osnovima svake
zakonske vlasti, koju bi sam narod birao. Takva vlast bi neosporno radila u
interesu opteg dobra, s obzirom na to da bi i sama bila deo zajednice i
njihovim odlukama rukovodila jedna jedinstvena narodna volja. Ono to
specifikuje njegovu misao jeste neprestano rasvetljavanje pojedinih modela
vladavina sa njihove etike strane. Ako u tiraniji ne postoji jedan etiki poredak
na kom bi se zasnivao odnos izmeu vlasti i graanstva, republika, u kojoj
svaka individua ima jednaka prava, taj poredak poznaje. Zakonodavno telo s
jedne, i narod sa druge strane, Ruso naziva jednostavno moralna linost.
Sutinska uloga zakonodavca i jeste da izmeni ljudsku prirodu... Da fiziku i
samostalnu egzistenciju koju smo dobili od prirode zameni moralnom
egzistencijom oveka kao dela celine.39 Kljuna stvar na koju Ruso eli da
35

Isto, str. 170.

Milo Jovanovi, an ak Ruso i Enciklopedisti, Godinjak filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
knj. XVI/2, 1973, str. 799.
37
Ruso, nav. delo, str. 176.
38
Ruso, Drutveni udovor, str. 36.
39
Isto, str. 54.
36

16

ukae jeste nelegitimnost bilo koje vlade koja se zasniva na sili i krenju prava
graana. U tom smislu je njegova politika misao duboko proeta iskonskom
brigom za oveka i njegov poloaj u svetu. Ako mu se i prigovaralo da je u
svojoj dravi ostavio suvie mesta tiraniji, jer je zakonodavac ipak pojedinac,
Ruso je za tu funkciju pretpostavio postojanje jednog potpuno idealnog bia
koje vidi sve ljudske strasti, a ne osea ni jednu od njih... ija je srea
nezavisna od nas, a koje ipak hoe da se pozabavi naom sreom. 40 Vera u
tako izvanrednu osobu, kao i sama vera u ljudsko zadovoljenje onim to je u
materijalnom pogledu samo dovoljno za komforan ivot, odnosno vera koja je
iskljuivala ljudsku strast za neogranienim sticanjem i neogranienom moi,
mogla je proistei samo iz linosti koja gaji enormno poverenje u ljudski razum i
ljudsku dobrotu, to Rusoa svrstava u red onih malobrojnih iskrenih filantropa,
bez obzira na razoarenja koja je podnosio tokom itavog ivota. Njegov trud
da animira oveka ne bi li u sebi pronaao zaboravljenu ljubav prema blinjem i
pravednost, ne moe se drugaije shvatiti do kao tenja upravo takve osobe.
Rusoov primer je vie nego reprezentativan za stanje duhova to ih je
iznedrio vek prosveenosti. Ako je prosvetiteljstvo svoj vrhunac i pun vid
doivelo u Francuskoj i Engleskoj, to nikako ne znai da je ostalo ogranieno
samo na ove dve zapadne zemlje. Terezijansko-jozefinska vladavina u Austriji
zapamena je kao period intenzivnog prosvetiteljskog rada i reformi. A to je,
kao to znamo, impliciralo i radikalne drutvene promene kod Srba s one
strane Dunava. Bez renesanse u svojoj istoriji, konstantno u vekovnom
kanjenju za kulturnim promenama u Evropi, srpska se kultura u 18. veku prvi
put u svojoj istoriji integrie u okvire evropskih i svetskih deavanja. To je
znailo okretanje od srednjovekovnog vizantijskog kulturnog modela, koji je kod
nas trajao gotovo do polovine 18. veka (izostavljam ovde primorsku
renesansu), i otvaranje prema kulturi zapada.
Reforme unutar kolstva i crkve koje su tokom sedamdesetih godina
sproveli Marija Terezi-ja i Josif II, na nivou itave carevine, predviale su
racionalizaciju broja manastira, svetenstva i praznika, i odvajanje kola od
crkava, odnosno otvaranje trivijalnih kola pod nadzorom drave. To e izazvati
otro negodovanje od strane klera, koji tada dejstvuje zaista kao nazadna sila
vezujui narod za preiveli srednjovekovni oblik miljenja i egzistencije.
Neukost svetenstva, koje je, izmeu ostalog, imalo i funkciju narodnih uitelja i
nacionalnih voa, i njegova vrsta volja da za-dri poljuljanu vlast, ulili su u
narod nepoverenje prema doneenim promenama. Sve je to uspora-valo
zapoeti proces prosveivanja srpskog naroda. Zato je i u naoj sredini borba za
emancipaciju oveka u delima prosvetiteljski orijentisanih stvaralaca svoj
dominantni oblik dobila u vidu borbe protiv crkvene iskvarenosti i mranjatva.
Dositejev uzvik: Knjige, brao moja, knjige, a ne zvona i praporce, deluje kao
program itave epohe. Njegova kritika crkvene organizacije i narodnog suje-

40

Isto

17

verja od nje podsticane obeleila je srpsku knjievnu i filozofsku misao 18.

veka.
Ako je u Dositeju srpsko prosvetiteljstvo dostiglo svoj zenit, sa
nesagledivim posledicama po dalji razvoj srpske kulture, ono, ipak, ima neto
duu istoriju. Protiv sujeverja je jo Venclovi poetkom 18. stolea drao
propovedi svojim ajkaima. Novija prevodna knjievnost, iju je potrebu
Dositej i te kako osetio i sam na njoj radio, poinje od Julinevog prevoda
Marmontela. Meutim, moda najveu figuru predositejevskog prosvetiteljstva
predstavlja Zaharija Orfelin, tvorac na razmei stilskih formacija baroka i
klasicizma, osniva prvog srpskog asopisa, prema osamnaestovekovnom
receptu na optu polzu, prosvetni radnik, te pisac teksta koji idejama u njemu
sadranim ini pravi manifest prosvetiteljstva i na taj nain priprema put
Dositejevoj sistematinoj kritici.
Orfelinova Predstavka Mariji Tereziji usmerena je, prvenstveno, ka kritici
samovolje i pohlepe svetenstva zbog kojih narod, konstantno obmanjivan,
ispata. Njegova namera je da pokae dokle ga je visoki kler zbog svoje
sebinosti i koristi od istinitog jevaneoskog hrianstva odveo. 41 Tekst
predstavlja odbranu odluka doneenih carskim Regulamentom o crkvenom ureenju, kojima se mo klera znatno ograniava, a koji je, i oekivano, izazvao
proteste kod svetenstva. Orfelin se ozbiljno pozabavio ureenjem crkvenene
organizacije, od ustrojstva crkvenog suda, broja svetenika i monaha, zatim
novca predvienog za njihovo izdravanje, do naina ivota kojim bi crkveni
ljudi trebalo da daju uzor narodu i, generalno, budu mu od pomoi. Nasuprot
postavljenim idealima on istie nemoral crkvenih dostojanstvenika, ogrezlost u
porok, neobrazovanost i udaljenost od samog hrianstva. Kako sam kae,
svrha njegovih predloga je da se postave odgovarajue granice despotizmu i
samovolji mitropolita i episkopa42 koji ritualima i obredima, u sutini totalno
irelevantnim za samu veru, neprestano izrabljuju puanstvo.
Orfelin skree panju i na razloge nezadovoljstva u narodu vezane za
profanizaciju kols-tva, suprotstavljajui im koristi koje od toga mogu imati.
Izobliavajui svetenstvo zbog lai kojima narod odvraa od novog tipa
obrazovanja, zbog navodnih unijatskih intencija Austrije, on kons-tatuje da su
zbog zavoenja ovakvih korisnih kola nezadovoljni vie episkopi nego prost
narod, jer za njih je, za njihove razne interese, daleko korisnije nepoznavanje
vere i ispovedanja vere koje vlada kod ove dobre nacije nego znanje 43. Orfelin
se nedvosmisleno protivi srednjovekovnom nainu vladavine dranjem naroda
u neznanju, ili, jo gore, u zabludi. Njegov istup se odvija u ime razuma,
narodne prosveenosti i drutvenog napretka baziranog na dobrim zakonima i,
naravno, moralu drutva. kola je za njega institucija u kojoj bi se naa deca
mogla pouavati veri nae crkve i hrianskim dunostima i moralu. 44 Daleko
41

Zaharija Orfelin, Predstavka Mariji Tereziji, Zbornik Matice srpske za knjievnost i jezik, knj.
XIX/1, 1971, str. 71.
42
Isto, str. 75.
43
Predstavka, knj. XIX/2, str. 253-254.
44
Isto

18

od toga da se Orfelin zalagao za totalno odba-civanje crkve i propagirao

ateizam. To nije uinio ni mnogo radikalniji Dositej. Obojica su bili i te kako
svesni uloge koju je svetenstvo u narodu imalo. Orfelinova se kritika kree u
racionalistikim okvirima odbacivanja onoga to je u dravi suvino i nazadno i
nije od sutinskog znaaja, a suprotstavlja se prosvetiteljskom principu
umnosti. Odatle njegovo negiranje svega onoga to je u veri povrno i isto
ceremonijalnog znaaja, njegova kritika svetenike i monake ignorancije
zato i predlae otvaranje bogoslovije ali odatle i kritika moralne izopaenosti
svetenstva, koristoljublja, tatine, rasipnitva i gramzivosti, koji se tom
principu direktno suprotstavljaju jer padaju na teret naroda i time usporavaju
njegov izlazak iz mraka srednjeg veka. Borba koju je kao kulturni radnik vodio
protiv nazadnih obiaja i institucija ima se shvatiti kao napor za ovekovu
emancipaciju od dogmatskog uma, mita koji je oveka drao u nedostojnom i
potlaenom polo-aju, a za uzdizanje ovekovog bia iz tame nerazumnosti.
Idejama koje je izloio i temama kojih se dotakao u Predstavci, i ne
samo u njoj, Orfelin je utro put Dositeju i njegovom prosvetiteljskom projektu.
itavo njegovo delo, njegova nastojanja i sav trud usmereni su ka obrazovanju
srpskog naroda, ka njegovom buenju iz medijevalnog dre-mea; ka afirmaciji
zdravog razuma kao jedinog legitimnog vodia kroz ivot, a nasuprot dogmatskoj misli crkve; ka moralnom razobliavanju nepravde i velianju humanih
ideala, jo iz antike poznatih, slobode, dobra, i ljubavi. Ideje obrazovanja i
ljubavi, koje su kod Dositeja usko povezane, proteu se od spisa iz Dalmacije do
posthumnog Mezimca. Ne kae li, uostalom, sam u Pismu Haralampiju: Ja
u pisati za um, za srce i za naravi loveeske, za brau Srblje, kojega su god
oni zakona i vere?45 Realizaciji ovih ciljeva posvetie Dositej itav svoj ivot.
Sasvim u skladu sa prosvetiteljskim idejama pravde, slobode, ali ne i
jednakosti,46 barem kada je u pitanju klasna pripadnost, u skladu sa moralnim
tendencijama osmnaestovekovne filozo-fije i knjievnosti, postavie Dositej, jo
u spomenutom pismu, pitanje: A zato dakle u svakom zakonu ima zlih i
nepravednih ljudi?, i odmah zatim dati odgovor na kome e se temeljiti
njegova etika misao: Nije tomu zakon uzrok, nego nerazumije, slepota uma,
pokvareno, pakosno i zlo srce i preko mere ljubov k samom sebi. 47 Prihvatajui
ideju Abrahama Takera da samoljublje motivie sva ljudska dela, 48 i dobra i loa,
Dositej istie znaaj obrazovanja, kao nekada Sokrat, za postizanje ivota
zasnovanog na vrlini: Dobrodjetelni lovek, koji iz detinjstva svoga razumno i
dobro vospitan i kojega je srce zdravom i razumnom naukom napojeno i
napunjeno, samo je na dobro sklonjen i gotov. Na suprot tome nepravda i zlo
45

Dositej Obradovi, Pismo Haralampiju, Sabrana dela I, Prosveta, Beograd, 1961, str.67.
Dositej je nejednakost meu ljudima primao kao bogom datu, neko da slua, a neko da
zapoveda.
47
Pismo, str. 66.
48
Vidi Vera Javarek, Dositejevo interesovanje za dela engleskih moralista XVII i XVIII veka,
zbornik Od baroka do klasicizma, edicija Srpska knjievnost u knjievnoj kritici, knj. 3, Nolit,
Beograd, 1973.
46

19

proistiu iz nerazumne, nepravedne i opake ljubovi k samom sebi, 49 kako je

jo u Pismu reeno. Iz toga sleduje da je osnovanije i poetak dobrodjetelji
prosvetenije razuma50, odnosno sticanje one konice koja obuzdava nae
strasti. Stepen ovekove moralnosti jednak je stepenu njegovog znanja.
Dositejeva borba za prirodnu svobodu miljenja, za slobodu ljudskog
duha, najoitije se manifestovala u njegovoj kritici crkvene despotije i politike
koju je vodila. U njegovom Odgovo-ru na pismo ocu Serafimu nalazi se i
ovakva direktna osuda: Brata i blinjega svoga moi iz mranoga nevjeestva
izvesti i prosvetiti, a ne hoteti ovo je protiv ljubovi ne samo evangelske, nego
i opte eloveeske.51 U eseju O dunom poitaniju k naukam, prvobitno
govoru odra-nom pri otvaranju Velike kole, stoji sledea primedba: Varvari i
muitelji, koji sami sebe obo-avaju i svoju beelovjenu i silovitu volju za
zakon i svako pravilo priznaju, ne mogu nipoto sveta nauke trpiti. 52 Dakle
neobrazovanost je u interesu silnika, koji njome narod dre u mraku nezna-nja i
manipuliu njime. A to je direktni napad na ovekovo bie, na njegovu
sutastvenost koja ga ini ovekom. Takav napad na crkvene velikodostojnike
smo sreli i kod Orfelina. Osporavanje ljudskog razuma, te hotimino dranje
naroda u zabludi kosi se sa osnovnim nastojanjem Dosi-tejevim osloboenjem
oveka i vraanjem mu njegovog vekovima porobljenog dostojanstva. U njemu
svoje poreklo imaju njegova kritika sujeverja i moralne degradiranosti
svetenstva i njegov zahtev za demokratizacijom obrazovanja. Iz te borbe za
humanost oveka i potie njegov anga-man protiv tiranije u bilo kom njenom
vidu.
Iako nije bio pristalica republikanskog ureenja kao njegovi francuski
savremenici, ve, ponesen vladavinom Josifa II, prosveenog apsolutizma,
Dositej podrazumeva da dobro ureena drava, koja e oveka i tretirati kao
oveka, mora poivati na dobrim zakonima i graanskom mo-ralu. 53 Car je
svega tela um, kae on. Dok ovaj dobro raspolae i zapoveda, sve dobro ide i
napreduje.54 A kako je vladar duan da se prosveuje, tako su i podanici duni
da se neprestano usavravaju u vrlini, jer pravo drutvo na samoj dobrodjetelji
mora osnovano biti.55 Dositej je svestan uloge zakona i njihovog potovanja,
ali svi faktori za postizanje drutvenog blagostanja ne podleu odredbama
zakona. Ovde dopolnjava potrebu sveta i blaena nauka narava. Ova prosvetava um elovjeeski, ukroava i pripitomljava srce, obuzdava strasti i upravlja
s njima.56 Dakle, bez etike, bez potovanja i obzira ljudi jednih prema drugima,
bez istog takvog odnosa vlasti prema svakom graaninu pojedinano, to znai
49

O ljubovi, Sovjeti zdravago razuma, nav. izdanje, str. 292.

O dobrodjetelji, Sovjeti, str. 360.
51
Dositej, Odgovor, Sovjeti, str. 318
52
O dunom poitaniju k naukam, Mezimac, Sabrana dela II, str. 320.
53
Sva kompleksnost austrijske politike prema pravoslavnom, tj. srpskom stanovnitvu ovde ne
moe biti razmatrana. Za to vidi: Zoran Konstantinovi, Po Beu sam mogao pacirati koliko
sam hteo, Nauni sastanak slavista u Vukove dane, 19/2,
54
Isto, str. 326.
55
O ljubovi, str. 293.
56
Poetak zakona, ustava i obiaja, Etika, nav. izdanje, str. 488.
50

20

i bez dobrog obrazovnog sistema, ne mogu se ni zamisliti ovekova

emancipacija i drutveni napredak ka cilju opte harmonizacije. Uostalom, nije
li itav poduhvat oko prireivanja Basni, posveenih serpskoj junosti,
preduzet upravo zato jer nauka koja se nahodi u naravoueniju basnah
prevelike je polze, vanosti i prostranstva, soderavajui u sebi svu moralnu
filosofiju i visoka politieska pravila i nastavlenija?57
Izuzetna linost, filantrop i pedagog par exellance, u kome se saimaju
najbolje tekovine evropskog humanistikog naslea, od antike do 18. veka,
Dositej je itav svoj ivot posvetio pro-sveivanju, preobraaju i, pred kraj
ivota, dravnoj organizaciji svog naroda. Kao to misao francu-skih
prosvetitelja ini osnovu moderne evropske dravnosti, identian status u
srpskoj kulturi ima delo Dositeja i njegovih naslednika. Izlazak iz balkanske
izolacije i ukljuivanje u duhovnu struju Evrope iao je preko njega. Njegova
kritika nazadnjatva i crkvenog mranjatva, mitomanije koja je narod drala
podjarmljenim kroz vekove, a u korist slobodnog rasuivanja, kamen je
temeljac srpske moderne graanske kulture i u tom smislu zrai kroz nau
dananjicu.
Meutim, govorei o prosvetiteljstvu, o vladavini razuma, ljudskom
izlaenju iz mitske naiv-nosti i napretku, nemogue je ne rei neto o drugoj
strani ovog duhovnog pokreta, sa jedne stra-ne logine posledice
racionalizacije ivota, sa druge potpune suprotnosti u odnosu na prosvetiteljske prioritete. Re je o apsolutizaciji uma i njegovoj suvie doslednoj
instrumentalnoj, odnos-no kalkulirajuoj, upotrebi koja prekorauje, iako ne
granice zakona, granice etike nesumnjivo. Ve je Ruso uvideo kuda nagli
civilizacijski napredak vodi. Kako je njen nastanak vezan za trenutak kada je
prvi ovek poloio pravo na neki posed, a primarna tenja oveanstva tada
postaje tenja ka neogranienom sticanju, nepravda je od tada u konstantnom
porastu, kako sam Ruso slikovito belei nikoe ropstvo i beda, rastui uporedo
sa usevom.58 U tom smislu je potpuno tana Engelsova tvrdnja da svaki nov
napredak ujedno je i nov napredak nejednakosti. 59 Uostalom zar nije i Helderlin
na koncu epohe pevao o naputenosti sveta od bogova i ljudskoj izgubljenosti,
a Blejk u svojim pesmama osuivao kapitalistiko iskoritavanje dece.
Razmatrajui put ovekovog osloboenja od mitskog miljenja, ije
poetne indikacije u mitu i nalaze, Adorno i Horkhajmer tvrde da
osamnaestovekovno insistiranje na odbacivanju mit-skih sadraja zavrava
opet u mitu, naime u mitu sveobjanjujueg razuma. Demantujui mit i magiju
kao primitivizam, prosvetiteljstvo zapada u isti taj mit, samo odenut u ruho
naunog zakona. Princip imanencije, objanjavanje svakog dogaaja kao
ponavljanja, koji prosvetiteljstvo zastupa nasuprot mitskoj snazi miljenja, mit
je sam60, i neto dalje, u eksplicitnijem obliku: Svijet kao gigantski analitiki
57
58
59
60

Predislovije o basnah, Sabrana dela I, str. 407.

O poreklu i osnovima nejednakosti, str. 166.
Citirano prema Milo Jovanovi, nav. rad.
Adorno Horkheimer, nav. delo, str. 26

21

sud, jedini preostali san znanosti, iste je vrsti kao kozmiki mit koji mijenu
proljea i jeseni vezuje za otmicu Persefone. 61
Takav nain promatranja stvarnosti, matematiki, proraunavajui,
miljenje pretvara u stvar, u orue kakvim ga i naziva. 62 Konsekvence
instrumentalizacije razuma su brutalne ono vodi alijenaciji i pretvaranju
oveka u jo samo jedan proizvodni mehanizam u procesu indus-trijalizacije.
Osloboenje od feudalnog terora odvelo ga je u ropstvo proizvodnoekonomskom sistemu. ovek postaje funkcija, sa svojim racionalno odrenim
mestom u strukturi, i, u biti, zamenljiva, poput broja u matematikoj jednaini.
Instrument pomou kojeg je graanstvo dolo na vlast, osloboenje snaga,
opa sloboda, samoodreenje ukratko, prosvetiteljstvo okrenulo se protiv
graanstva im je kao sustav gospodstva bio prisiljen na potlaivanje. 63
Adorno Hork-hajmerova tvrdnja, da prosvetiteljstvo slobodu linosti rtvuje
zahtevima trita, opravdana je. Ins-trumentalni um svoje primarno polje
delovanja nalazi na polju ekonomije, a njegova uloga se svodi na obezbeivanje
moi u borbi za samoodranje. Time prosvetiteljstvo opovrgava samo sebe,
zamenjujui klasni teror buroasko industrijskim, jednu nepravdu drugom. Na
kraju krajeva, bes-krupulozna borba za mo reflektuje se u obliku totalitarnih
vladavina 20. veka. Ovaj paradoks e biti poetna taka za kritiku itavog
prosvetiteljskog diskursa u 20. veku, onog humanistikog odreenja koje je definisalo smisao istorijskog toka itava dva veka.
Ako epohu moderne okarakteriemo kao krizu vrednosti, izraenu kako
kroz Kjerkegorovu i Nieovu filozofsku misao, tako i kroz literaturu brojnih, pre
svega avangardnih knjievnih pravaca (mada su, ipak, romantiari ti koji su se
prvi zapitali o sudbini oveka pred sve dubljim otuenjem usled
industrijalizacije), iji je zahtev za revalorizacijom svih ustaljenih vrednosti
analogan onom Nieovom, onda bi za oznaavanje doba nakon moderne
najprikladniji pojam bio zavretak, ili smrt od smrti istorije do smrti oveka, od
smrti metafizike, odnosno Velikih pria do smrti same epistemologije. Cilj
ovakve sistematine likvidacije je poricanje bilo kakve sutine, prirode
ovekove, filozofije koja mu je taj smisao garantovala i istorije kojoj je taj
smisao ulio. Zato se smrt istorije kao shvaanja o ljudskom zbivanju u sklopu
jedinstvenog toka iji se smisao ...razvija kao smisao osloboenja 64 i
manifestuje, prvenstveno, kao smrt metafizike, kao negacija prosvetitelj-skog i
idealistikog diskursa, samom stvarnou osporenih, koji su pruali alibi za
ovako definisanu istoriju. Iz tako shvaene istorije ovek se nuno ukazuje kao
bie napretka koga, opet, ozakonjuje izvesna metafizika kao organizacioni
princip bia.
61

Isto, str. 46.

Isto, str. 36.
63
Isto, str. 104.
64
Giani Vattimo, Postmoderno doba i kraj povijesti, u zbor. Postmoderna: nova epoha ili zabluda,
Zagreb, 1988, str. 72.
62

22

Filozofska postmoderna se fokusirala na definisanje zateenog stanja

sveta druge polovine 20. veka, a to je stanje nalikovalo neem sasvim
drugaijem od onoga to je prosvetiteljskim proje-ktom predvieno. Takav
veltanaung, jednostavno, vie nema pokrie u realnosti, demantovan je
samim ovekovim delovanjem, pa se itava istorija oveanstva, ovako
shvaena, ukazuje kao pro-svetiteljska/modernistika zabluda. U tome su
saglasni i Liotar, za koga takvo stanje predstavlja korak na putu prema
osloboenju od modernog subjektivizma i humanizma 65 i Habermas, koji s
druge strane u ovakvoj dijagnozi vidi nesreu za oveanstvo, jer za njega
interes za emancipaciju, sveden na svoju povijesnu matricu, nije
epistemoloka oitost, nego etiki apsolut. 66 Drugim reima, ako se ostane pri
prosvetiteljskim idealima mogue je da ovek ponovo pronae sebe i svoj
smisao. Na taj nain u Habermasu imamo apologeta moderne, dok prema
Adornu, Foucoultu, Derridi valja slijediti put dekonstrukcije, to jest kritike
instrumentalnog uma koja bi oslabila pretenzije to ih ima um, te dovela u
pitanje totalitarne eventualnosti humanizma.67
Sa upuivanjem na ove eminentne linosti postmoderne trebalo bi
osvrnuti se na Hajdege-ra i njegovu kritiku metafizike, na koga se sve gore
nabrojane linosti na ovaj ili onaj nain pozi-vaju, i koji, u neku ruku, ini
prekretnicu u filozofiji.
U tekstu ta je metafizika Hajdeger daje ovakvo njeno odreenje:
Metafizika je osnovno dogaanje u tubivstvovanju. Ona je samo
tubivstvovanje, nakon ega sledi drugi stav, da se ljudsko tubivstvovanje
moe odnositi prema bivstvujuem samo ako sebe unosi u Nita. 68 A o Niemu
se, proglaenom za jedini predmet metafizike, na jednom drugom mestu kae
sledee: Moramo se pripremiti da u Niemu iskusimo prostranstvo onog to
svakom bivstvujuem daje jemstvo da bude. To je samo bivstvovanje. 69 Prema
Hajdegeru jedini zadatak metafizike mora se sastojati iz miljenja samog bia,
kao sutastvenosti, a ne bivstvujueg. To je ono to je nazvao fundamentalnom
ontologijom. itava se, meutim, zapadna filozofija ukazuje kao misaona
greka.
Miljenje bivstvujueg smatrano je miljenjem bia, odnosno istinitosti
postojanja. Na taj se nain kompletna istorija filozofije odbacuje kao istorija
zabluda u jednom radikalnom zahtevu za preva-zilaenjem tako shvaene
metafizike, nakon ega prvi problesak istine svetli, i rastajui se obasja-va
ljudsku sutinu. Prevladavanje je preputanje metafizike njenoj sopstvenoj
istini.70
Iz ovakvog odnosa prema samoj metafizici proizlazi i Hajdegerovo
shvatanje humanizma, to
65
66
67
68
69
70

Isto
Maurizio Ferraris, Postmoderna i dekonstrukcija modernog, u istom zborniku, str. 89.
Isto, str. 87.
Hajdeger, ta je metafizika?, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 111.
Pogovor za ta je metafizika?, nav. izdanje, str. 273.
Hajdeger, Prevladavanje metafizike, Miljenje i pevanje, Nolit, Beograd, 1982, str. 16.

23

jest ovenosti oveka, njegove biti. Definiui humanizam kao nastojanje da

ovek postane slo-bodan za svoju ovenost, u nastavku istog pasusa izvlai
konsekvence ovakve definicije, koje se sastoje iz stava da je svaki humanizam
relativan, jer e u zavisnosti od shvatanja slobode i prirode oveka biti i
raznih humanizama.71 Svaka misao o oveku polazi od nekog ve zadatog
pogleda na svet, koji, budui pogrean, ni o oveku ne moe izrei istinu. Isti
razlog zbog koga je odbaena metafizika, kao apsolutni, sveobuhvatni princip
postojanja, upravlja i Hajdegerovim negiranjem dosadanje misli o oveku iz
promiljanja odnosa prema bivstvujuem, a ne prema bivstvovanju, izvoeni su
krajnji zakljuci o ovekovoj prirodi. Svako odreenje ovekove sutine koje
ve pretpostavlja interpretaciju bivstvujueg bez pitanja o istini bivstvovanja
jeste namerno ili nenamerno metafiziko. 72 Na taj nain svaki humanizam,
kao jednom definisan i uvek a priori prihvatana formulacija, biva osporen kao, u
najboljem sluaju, epohalan, i to epohalna zabluda. Budui da pravi predmet
metafizike moe biti samo bivstvovanje, ono to bivstvujuem daje jemstvo da
bude, i ovek svoju bit moe nai jedino u blizini bivstvovanja, stojei na
istini bivstvovanja. To stajanje Hajdeger naziva ek-sistencijom, ekstatinim
stajanjem u istini bia. Ono to ovek jeste... lei u njegovoj eksistenciji. 73
Time sve humane vrednosti, sve ono to se inilo od krucijalnog znaaja za
ovekovu egzistenciju, njegova etika, ciljevi, nastojanja, jednom reju smisao
koji je ovek sebi dao kao istorijskom biu, bivaju osporene i odbaene kao
metafizike sub-jektivizacije. Sa prevazilaenjem metafizike nuno se
prevazilazi i metafiziki zasnovan humanizam.
Kako bi sebe naao ovek ponovo mora nai put u istinu bivstvovanja,
koje prebiva u zaboravu. Bivstvovanje jo eka da samo postane za oveka
dostojno miljenja.74 Otud ovekova sutinska bezaviajnost, njegova
otuenost od sopstvene prirode. Bezaviajnost, koju treba tako misliti, poiva
na naputenosti bivstvujueg od strane bivstvovanja. Bezaviajnost je znak
zaborava bivstvovanja.75 Mnogo pre Hajdegera, Helderlin je pevao istu ovu
misao.
Bezusudno, kao usnulo
patnici ljudi
Odoje diu nebesnici;
jednog
...
do drugog,
No nama je dano
s jedne
71
72
73
74
75

slepo od
asa
ko voda

Pismo o humanizmu, Putni znakovi, str. 285.

Isto, str. 286.
Isto, str. 289.
Isto, str. 287.
Isto, str. 301.

24

da smo bez odmorita;

stenu
zanose se i rue
dole.76

na drugu bacana
godinama u neizvesno

Prazninu nastalu povlaenjem bia ovek kompenzuje onim to Hajdeger

naziva tehnikom, a ija se sutina svodi na popredmeivanje stvarnosti, na
pooiglednjivanje bivstvujuega, koje kao manifestacija volje za volju svoj
smisao iscrpljuje u procesu proizvodnje i sumanutom troenju sirovina. Sam
ovaj proces odreen je prazninom naputenosti bia, prazninom unutar koje
tro-enje bivstvujueg za injenje svojstveno tehnici kojoj pripada i kultura jeste
jedini put kojim ovek, lakom na samog sebe, jo moe da spase svoju
subjektivnost, unosei je u nadoveans-tvo. 77 Tehnika je nuna posledica
nedostatka bia. Ali njen razvoj ne vraa oveka oveku, ve potpomae
njegovo sve dublje otuenje.
Na temeljima Hajdegerovih ideja razvila se postmoderna misao o pojmu
oveka, ije znae-nje, koje mu je prosvetiteljskim nainom miljenja bilo
zadato, odbacivanjem tog naslea, biva ozbiljno potkopano.
Tematizacija jezika kod francuskih strukturalista, te prihvatanje odreenih
Frojdovih postavki ila je ka dezintegraciji pojma subjektivnosti i samog oveka,
s jedne strane priznanjem nesvesnog kao faktora koji upravlja ovekom, pri
emu pojam slobodne volje biva kompromitovan kao irelevantan, i s druge
kritikom reprezentativnosti jezikog znaka, to za sobom povlai da iza teksta
nema niega, ili barem ne onog to je ustaljeno u tradicionalnim tumaenjima.
Bart oglaava smrt autora tvrdei da nikakav pisac, nikakva osoba ne
prethodi tekstu koja bi mu garantovala jedan utvreni smisao. Subjekat je
sveden na skriptora koji postoji samo u trenutku beleenja, i to kao medijum
koji prenosi ve postojee, zabeleene ili nezabeleene, fraze i citate, nakon
ega tekst zapoinje vlastiti ivot, od skriptora nezavisan, pa prema tome
podloan razliitim interpretacijama. Na drugoj strani, Derida kritikuje strukturu
jezikog znaka kao nestabil-nu, ime se negira logocentrizam kojim je, po
njemu, obeleena svekolika istorija filozofije od Platona do 20. veka, a koju
karakterie metafizika prisustva, odnosno prisustva Uma unutar samog
teksta, shvaenog kao svako jeziko tumaenje stvarnosti, koji bi mu
obezbeivao smisaono jedinstvo. Stoga je misao zapadne metafizike kao etnoi logocentrizma misao samoidentiteta i samoreprodukcije umskog na kojem
poivaju spoznaja i konstrukcija svijeta. Iz istog jedinstva se gradi teorija
ovjeka kao samodjelatnog bia i tvorca svijeta. 78 Nastavljajui Hajdegerovim
putem destrukcije metafizike, Derida odbacuje itavu zapadnoevropsku
filozofsku tradiciju kao neistinitu, izgraenu na pogrenoj premisi savrenoj
reprezentativnosti jezika. Izmeu ideje i znaka, oznaenog i oznaitelja postoji
76

Helderlin, Hiperionova pesma sudbine, prev. I. V. Lali, Hleb i vino, SKZ, Beograd, 1993, str.
21-22.
77
Prevladavanje metafizike, str. 31.
78
Gvozden Flego, Postmoderna nova epoha, nav. zbornik, str. 18.

25

razlika. Tekst nije uslovljen idejom, ona mu ne prethodi, ve je tekst u stanju da

sam, nakon to je u svet poslat, stvara znaenja, kao posledicu slobodne igre
oznaitelja. Tako svaki tekst moe imati, u sutini, sasvim suprotnu semantiku
od njegove prvobitne intencije, a filozofska batina koja je promiljala bie u
skladu sa verom u jedinstvo ova dva elementa vie ne moe biti legitimna.
Otud se istina o oveku mora potraiti na drugom mestu, drugom metodom,
imajui na umu ovu razliku. Cilj dekonstrukcije i jeste da ljutenjem
semantikih nanosa nastalih tokom vremena dopre do skrivene istine. Na
osnovu poimanja razlike
izmeu elemenata u strukturi znaka Derida e i moi da ukae na postojanje
dva tipa interpretaci-je koja impliciraju i dva tipa humanizma: Jedna eli
odgonetati, ona sanjari o odgonetavanju neke istine ili nekog porijekla koje je
osloboeno od slobodne igre i od reda znaka. ... Druga koja vie nije okrenuta
prema porijeklu, potvruje slobodnu igru i pokuava prijei preko ovjeka i
humanizma, gde je naziv ovjek naziv onog bia koje je kroz povijest metafizike
ili ontologije...sa-njarilo o punoj prisutnosti, samopouzdanoj utemeljenosti, o
porijeklu i kraju igri.79 Jednostavno, ovek kao inilac osmiljavanja gubi svoju
ulogu i svoj znaaj. Na terenu spoznaje jedini inilac je jezik. Sve je tekst.
Kako je Fuko rekao: U toj igri pisma on (ovek) mora preuzeti ulogu mrtvog
oveka.80
Posledice ovih stavova su dalekosene i zabrinjavajue. Fuko e proglasiti
smrt oveka, tvrdei da je to samo prazan pojam, bez sopstvenog smisla.
Humanizam, kao shvatanje o nepromenljivoj sutini oveka, razoreno je u
svojim temeljima. Sam Fuko e, u razradi svoje ideje episteme, svako poimanje
oveka, njegove biti, svesti na epohalni znaaj tokom trajanja date episteme,
ali objedinjavajueg principa nema. To vie ne moe biti ni humanistika etika
koja je odreivala makar granice dozvoljenog. Konsekvence ovakvog smera
filozofije gotovo da su identine konsekvencama koje u Brai Karamazovima
povlai pretpostvka nepostojanja boga, kao sveodreujueg kosmikog i
humanog principa. Sve je dozvoljeno Dostojevskog u 20. veku biva dopunjeno
i preformulisano u sve je mogue.

79

Jauqe Derrida, Struktura znaka i igra u obradi ljudskih znanosti, prev. M. Beker, Moderne
knjievne teorije
80
Fuko, ta je autor

26

Terra pekicsiana
Najbolje to se za svet moe kazati
jeste da ga je Bog stvorio sa nekom namerom.
Ali Bog je imao neku nameru i kad je stvarao pakao.
B. Peki
Knjievna scena posleratne Srbije pokazuje se kao stilski izuzetno
heterogeno i sloeno razdoblje, period traenja novih stvaralakih puteva,
eksperimentisanja i ovladavanja novim oblikotvornim metodama. U svojoj
Posleratnoj srpskoj knjievnosti Palavestra pie da je svoje najvanije ideje
posleratna srpska knjievnost stvarala u negaciji jednoga stanja koje je samo
kratko vreme bilo iskljuiva stvarnost umetnikog i knjievnog ivota. 81 Re je
svakako o knjiev-nosti socijalistikog realizma, koji se u jednom trenutku
nametnuo kao jedina podobna metoda, guei svojom dogmatikom (vie
neknjievne no knjievne prirode) slobodu kreativnog zamaha. To je stanje
trajalo, prema Palavestri, otprilike do ranih pedesetih godina kada su jedan za
drugim po-eli da se obruavaju dotad neprikosnoveni principi dogmatske
teorije socijalistikog realizma.82
U tom smislu on postavlja osievo Daleko je sunce kao kamen mea koji
problematizuje ideo-loke aksiome revolucije sa jednog racionalnijeg i
humanijeg aspekta, dok Daviova Pesma predstavlja drugi datum i traganje
za formalnim otklonima od vulgarno-realistikog shematizma.
Dalju razradu perioda 1950 - 1979. dao je Srba Ignjatovi u svojoj studiji
Proza promene, ponudivi kao jedan od moguih klasifikacionih modela datog
perioda svoju podelu na tri (uslovna) nivoa. Prvi nivo odreujemo (tragajui za
njegovom sintetinijom oznakom) kao nivo deklarativne transparencije. ...
81
82

Predrag Palavestra, Posleratna srpska knjievnost, Prosveta, Beograd, 1972, str. 10.
Isto, str. 217.

27

Drugi nivo je u znaku jezikog rada koji tei zatvorenom, rezolutnom estetizmu,
moguem uz priguivanje semantikog aspekta. ... To je nivo ija je formalna
dominanta osvajanje modernih knjievnih tehnika. ... Po naem shvatanju,
objava treg nivoa obeleena je spomenutim procesima proimanja i ukrtanja
raznorodnih iskustava, ali i svojevrsnim sukobom proznih oblika.83 Drugaije
reeno, prvi nivo karakterie primat sadraja u odnosu na formu (osi, Lali).
Uklopljeno u Palavestrinu ideju o nadrastanju soc-realizma, njegova uloga je u
tematskom revoltu. Osobenost drugog nivoa je estetizam, tj. primat forme u
odnosu na semantiku dela (Davio, R. Konstantinovi) i, kao to je naglaeno,
njegova primarna funkcija je osvajanje novih modelativnih tehnika.
Prevazilaenje drugog nivoa nastaje uspostavljanjem svojevrsne ravnotee
izmeu ova dva aspekta dela kao i slobodnim kombinovanjem novih tehnika i
prinovljenih starih. Re je o prefunkcionalizaciji poznatih postupaka ime
nastaju novi knjievni efekti.
Stroge vremenske granice meu datim nivoima nije mogue uspostaviti
jer se unutar svakog od njih javljaju dela na mei, ostvarenja sa
specifinostima nekog drugog nivoa. Sasvim orijentaciono Ignjatovi spominje
1945. i 1965. kao okvirne godine unutar kojih se odvija konstituisanje i
nadrastanje obrazaca prvog i drugog nivoa. Iako napominje da prelazak iz
ovog (drugog) u naredni nivo ne podlee striktnom datiranju 84, samo
postojanje gornje granice nam govori da se oko 1965. dogaaju nove promene
unutar proznog diskursa u srpskoj knjievnosti.
Koliko je spomenuta godina indikativna potvruju nam i rei Aleksandra
Jerkova iz njegove
studije Od modernizma do postmoderne: Pravi prelomni trenutak, posle koga
se u srpskoj knjievnosti moraju pokrenuti pitanja post-modernizma, odnosno
kako se ovde predlae post-moderne, oznaen je 1965. godine objavljivanjem
tri znaajna romana nove generacije pisaca: Ba-te, pepela Danila Kia,
Vremena uda Borislava Pekia i Moje sestre Elide Mirka Kovaa.85
Problem smisla koji je potresao postmodernu filozofiju odrazio se i na
savremenu knjiev-noteorijsku misao . Ako je svet ostao bez svog metafizikog
utemeljenja, ako se verovanje u smisao tog sveta pokazalo kao zabluda, a sve
istine o njemu svedene na razinu teksta, postavlja se pitanje o emu se jo
moe pripovedati? ta pripoveda moe ponuditi itaocu, a da zadovolji
njegovu porebu za makar elementarnom verodostojnou? Odgovor je drugi
tekst. To dalje pokree pitanje statusa pripovedaa, njegovog odnosa prema
tekstu i menja sam odnos izmeu stvarnosti i teksta. Svet zamenjen tekstom,
tekst vien kao tekst od tekstova...86 Istraivanje tuih rukopisa,
intertekstualnost i dokumentarnost su pravci kojima su se kretala poetika
83

Srba Ignjatovi, Proza promene, Vuk Karadi, Beograd, 1981, str. 29-31.
Isto, str. 31.
85
Aleksandar Jerkov, Od modernizma do postmoderne, Jedinstvo-Deje novine, Pritina-Gornji
Milanovac, 1991, str. 99-100.
86
Aleksandar Jerkov, Nova tekstualnost, Unireks-Prosveta-Oktoih, Niki-Beograd-Podgorica,
1992, str. 22.
84

28

traganja pisaca ezdesetih i sedamdesetih godina, poevi od Kiove

Mansarde. Poivajui na stavu da se knjievno delo moe graditi samo od
drugih knjievnih dela, koja umesto autentine realnosti nude tekstualnost,
postmoderna literatura poiva na intertekstualnim vezama i knjievnom znanju.
U okvirima ovakvih pripovednih strategija, uz specifino postmodernistiko
kritiko promiljanje evropske kulturne tradicije, svoje mesto nalazi i
pripovedako delo Borislava Pekia.
Izraz terra pekicsiana to ga je osmislio Mihajlo Panti kako bi oznaio
Pekiev opus, ini se izuzetno prikladnim da se oznai jedinstveni knjievni
svet, sa vrednostima na kojima poiva, to je tokom gotovo tri decenije
nastajao kao rezultat spisateljske prakse naeg pisca. Kao to je svet Miloa
Crnjanskog specifino crnjanskijevski, svet metafizikih slutnji prostora sree
i poraz istih pred zamahom istorije ili kao to Andriev svet poseduje svoju
neponovljivost i autentinost u venom obnavljanju istorije.
Okarakterisati jedan svet, uoiti zakonitosti na kojima poiva, odrediti
poloaj oveka u njemu i odnose koji se meu njima uspostavljaju kao rezultat
interakcije, znai utvrditi vrednosti (etike, socijalne, politike, koje, iako
sutinski neknjievne, u knjievnom delu postaju estetske injenice) na kojima
taj svet poiva. Kako je valorizacija stvari svojstvena samo oveku, pa u tom
smislu proistie iz stava koji zauzima prema datom segmentu stvarnosti, to e
se i istraivanje zadate (knjievne) realnosti svesti na svojevrsnu antropologiju,
odnosno na promatranje motivacionih poluga koje ovekom upravljaju, odnosno
ciljeva kojima stremi, na njegovo psiholoko profilisanje, a iz ega proizilazi
odnos koji zauzima prema sebi samom, prema sebi kao biu sa specifinom
humanom prirodom sa jedne, i odnos prema materijalnoj stvarnosti u kojoj se
njegova egzistencija odvija s druge strane. Sinteza ovih dveju relacija trebalo bi
da nam ponudi sliku bia odgovornog za izgled i tok svekolike humane istorije.
Jer lice sveta, takvo kakvo jeste, sami smo napravili. 87
Pekieva zemlja izranja iz tmine sveopte istorije besaa, koju
razjeda uporni hod o-veka po putanji sopstvenog otuenja i, kao njegove
krajnje konsekvence, unitenja; ukazuje se kao svet poremeene hijerarhije
vrednosti i duboke etike krize, svet na ivici drutvenog kolapsa pred kojim
padaju humani ideali usled opte nesigurnosti pojedinca u igri manipulacije
politikih monika i volje za samoodranjem. Prema tome, Pekieva zemlja je
autentina umetnika vizija sveta ogoljenog od svih anestezirajuih lai
drutva, raskrinkanih iluzija i prosvetiteljskih mitova o oveku kao biu razuma i
napretka, nakon ega ostaje samo groteskna sr gotovo nespojiva sa
ustaljenom predstavom koju pojam ovek sobom nosi. Govorei Hajdegerovom
terminologijom, to je svet naputen od bogova, u kome ovek prebiva daleko
od (svog) bia. Dehumanizacija humanog poretka je postupak, realizovan
87

Borislav Peki, Mit knjievnosti i mit stvarnosti, Odabrana dela 1, Partizanska knjiga, Beograd,
1984, str. 75.

29

brojnim i razliitim sredstvima, koji kao proivna nit povezuje Pekiev opus od
Vremena uda do Atlantide. Sa knjievnim svetom Borislava Pekia moe se
porediti jo samo literarna stvarnost Miodraga Bulatovia, kako je to uoio
Neboja Lazi. I ne nalazi se ta slinost samo u grotesknim kvalitetima
pomenutih stvarnosti (po emu je, uostalom, svojim interesovanjem za
groteskno i runo, i populaciju sa dna drutvene vertikale Bulatoviu blii
Kova) ve, pre svega u tematizaciji zla i moralne deformisanosti koji se
nadvijaju nad tim svetovima i odreuju njihovo bie. Razlika je samo u
karakteru tog zla: kod Pekia je ono nerazdvojni pratilac drutva, planirani
drutveni projekat,88 racionalno i logiki konsekventno; kod Bulatovia, pak,
ono naprosto nagonski izbija iz oveka, njegova je priroda iracionalna.
Davno je Pekievo delo okarakterisano kao mitomahija, kao postupak
obraunavanja sa zabludama oveanstva, Vreme uda oznaeno kao
razraunavanje sa hrianskim mitom, dva kratka romana Odbrana i
poslednji dani i Uspenje i sunovrat kao depatetizacija i uniavanje
visokopatetinih sudbina mitskog bogotakmaca i legendarnog uitelja, 89
Vampir kao negacija ne-ke vrste nacistikog mita kao iracionalne i logiki
neutemeljene doktrine. Meutim, ispod ovih pos-tupaka, ispod demistifikacije
mitskih sadrina svesti nalazi se promiljanje i polemisanje sa jednim
obuhvatnijim, sveodreujuim pojmom same sutine oveka i njegove istorije
pojmom humaniz-ma. Mit je jedan od oblika otuenja. Kroz mit se otuujemo
od svoje vlastite istorije ili od sebe otuujemo svoju istoriju, kae Peki.
Raskrinkavanje mitova jeste tako put ka istini i vraanje sop-stvenom poreklu.
U krugu misaonih tokova postmodernizma, radikalnog osporavanja prosvetiteljskih aksioma i modernistikih postulata, metafiziki utemeljenog
humanizma, Pekievo delo na-lazi svoj prirodni kontekst. Ustaljene predstave o
oveku diskreditovane su stvarnou koju je sam stvorio. Njegov napredak
(mitski) - napredak je jedino ka kataklizmi. Privatno posedovanje, dajui mu
najiri pa i izvanmaterijalni znaaj volje za imanjem (svejedno da li znaenja ili
blaga, moi ili uspeha), oduzimajui mu, naravno, politikoideoloko tumaenje,
a ostavljajui jedino psiholoko, smatram upravo onim nesrenim istorijskim
rukavcem kojim je naa civilizacija otila do avola.90
Nije li ovo nesto
drugaija Rusoova pria o onom zaetniku civilizacije? I nije li to problematizovanje volje za mo, tematizovane u filozofiji od Niea i Hajdegera do Fukoa?
To niim ogranieno manifestovanje volje za mo, taj nesreni istorijski
rukavac, doveo je do moralnog zastranjenja i globalnog otuenja usled
devalvacije humanistikih vrednosti, te tim faktorima treba zahvaliti to svet
izgleda ovakvim kakvim ga vidimo, oseamo i podnosimo. 91 Re je o
neproporcionalnosti odnosa izmeu duha i materije, o zapostavljanju etike
88

Neboja Lazi, Utopija i antiutopija kao knjievni projekat, LMS, knj. LI, sv. 1-2, 2003, str. 287
Ovakav postupak depatetizacije visokih sadraja na maestralan nain je definitivno utvrdio
Dojs svojim Uliksom.
90
Borislav Peki, Vreme rei, BIGZ-SKZ, Beograd, 1993, str. 56.
91
Isto, str. 47.
89

30

zarad volje za imanjem u savremenoj civilizaciji (i ne samo u njoj) u kojoj

materija odreuje nau duhovnost i nau moralnost, nau ljudskost i nau
sudbinu.92
Insistirajui na psiholokom znaenju fenomena posedovanja, Peki
odreuje smer svojih istraivanja: poniranje u dubine ovekovog bia kako bi se
na povrini svetske pozornice ukazala ogoljena slika njenog tvorca. U tom
smislu svaki njegov roman predstavlja malu antropoloku studiju, bez obzira da
li se ovek posmatra kao deo drutva, pa prema tome jednim delom i njime
odreen, ili kao reprezent vrste, ime u prvi plan izbijaju psiholoka i bioloka
motivacija junaka. Moje knjievne tenje ile su uvek u pravcu antropolokog
romana ... romana, dakle, kome je antropos dominantna tema, a njegove
psiholoke, intelektualne, emotivne, socioloke ili istorijske odrednice tek
pomona sredstva u oblikovanju tog osnovnog cilja 93, rei su samog pisca
prilikom jednog intervjua.
Definisan svojim delovanjem, s obzirom na ciljeve koje odreuje kao
prioritete, kao emanacije jednog sistema vrednosti, zavisie i stepen
humanosti, odnosno otuenosti knjievnog junaka. S aspekta konfrontacije
sveta i pojedinca, drutva i individue, svekolika ljudska egzisten-cija nuno biva
i etiki problematizovana, jer ako je uopte neto ovek je najpre moralno bie.94 Promiljanje modusa ovekovog moralnog postojanja ini, na neki nain,
ivotnu Pekievu preokupaciju (Mislim da se o moralu uvek i pod svim
okolnostima moe i mora govoriti. Usudio bih se rei da, ako se o moralu ne bi
moglo govoriti, ne vidim o emu bi se uopte govorilo... 95) , te bi stoga gotovo
neprirodno bilo da neto od tih refleksija nije urodilo konkretnim estetskim
oblikom. Uostalom, manifestacije odljuivanja najevidentnije se oituju kroz
moralne deformitete. Globalna funkcionalizacija i pragmatizacija ivota,
posednutost materijalnim, suverena vladavina ekonomije, jednom reju volja
za mo koja relativizuje sve humanistike vrednosti uslovljava i produbljuje
spomenute deformitete, to je Pekia i dovelo do globalnog simbola besnila.
Patoloki individualizam, naglaena volja za samoodranjem (kao pojam
nadreen pojmu moi) diskredituju svako poimanje oveka i njegove istorije
bazirano na prosvetiteljskim pretpostavkama. Takav svet, kao suma racionalnih
znanja, ureena struktura podreena Umu, osuena na neizbeni progres, u
knjievnom svetu Borislava Pekia izlae se onom specifinom parodijskoironijskom tretmanu koji takav veltanaung relativizuje i, na kraju, opovrgava
da bi u nekoj blioj/daljoj budunosti taj svet okonao u kataklizmi kao loginoj i
nunoj posledici civilizacionog napretka. Meutim, treba naglasiti da
postmoderni raomon diskursa i njegovo pozitivno vrednovanje (Liotar) kao
mogu-nosti za novi poetak i prevladavanje oronulih ideologija, u Pekievom
92

Mit knjievnosti i mit stvarnosti, str. 78.

Vreme rei, str. 214.
94
Mihajlo Panti, Marginalije i moralije Ive Andria i Borislava Pekia, Poetika Borislava Pekia,
Institut za knjievnost i umetnost-Slubeni glasnik, Beograd, 2009, str. 224.
95
Vreme rei, str. 44.
93

31

delu ne nalazi niti afirmaciju niti opravdanje. Na neki nain, on je nostalgiar za

izgubljenim humanistikim vrednostima, u misaonom pogledu blii Habermasu
kome se povratak tim vrednostima ukazuje kao moralni nalog. U tom smislu
moe se rei da njegovo negiranje humanizma, kao hiljadugodinje
stranputice optereene materijalizmom, dolazi sa vrhunaca humanistike
tradicije (ja pripadam ... po duhovnom (poreklu) njegovoj humanistikoj i
racionalistikoj tradiciji, (sada ve temeljno kompro-mitovanoj)). 96 Moemo se
sloiti sa Jasminom Ahmetagi kada pie da on ima jasnu svest o postojanju
apsolutnih vrednosti, ma koliko (a moda i tim pre) stalno bio sa njima u sporu i
stalno ih dovodio u pitanje.97 U najboljem smislu te rei, Peki je moralista, ali
ne i moralizator na onaj nain na koji su to bili pisci veka prosveenosti. Ako se
moe govoriti o angaovanosti Pekievoj, a moe, onda je to ona sartrovska
angaovanost koja se stavlja u odbranu optih humanih vrednosti. 98 Upravo ka
ovom tipu angaovanosti on i naginje kada izjavljuje da sjajne knjige,
angaovane kao i neangaovane, ne izvinjavaju linu izolovanost pisca od
ivota njegovog drutva, njegove nacije i oveka uopte, 99 to dovodi do
ponovnog promiljanja humane istorije i traganja za odgovorom na pitanje gde
smo to zastranili. Veliini Pekievog humanistikog projekta moe parirati jo
samo onaj olien u poeziji Miodraga Pavlovia koji se upustio u lavirinte istorije
tra-gajui za odgovorima.
Meutim, kako je to bezbroj puta isticano, sa autopoetikim iskazima i
samodeklarisanjima pisaca treba postupati sa oprezom i uvek zadravati
odreenu rezervisanost, a pustiti da samo delo, kao konkretna umetnika data,
kao neposredna realizacija poetikih postavki, govori za sebe. Kako je i sam
Peki isticao, a to treba uvaiti, ne treba verovati piscima ve njihovim
knjigama.
Ne mislite da sam doao da ukinem Zakon ili Proroke;
nisam doao da ukinem nego da ispunim.
Matej, 5 : 17
Pomenuta 1965. godina, pored navedenog Kovaevog i Kiovog romana,
kao ostvarenja koja su srpsku prozu postavila na nove smernice, donosi i
prvenac Borislava Pekia. Delo formi-ranog pisca, moderne koncepcije, iroke
palete pripovedakih postupaka, od realistikog toka pripovedanja sveznajueg
naratora do toka svesti i pripovedanja u prvom licu naratora-aktera, od
naturalistiki vernih opisa pa do lirski sugestivnih slika, ova knjiga proze je
odmah prihvaena i markirana kao dogaaj u srpskoj knjievnosti. Vreme
96

Mit knjievnosti i mit stvarnosti, str. 79.

Jasmina Ahmetagi, Antropopeja, Biblijski podtekst u Pekievoj prozi, Draslar partner,
Beograd, 2006, str. 6.
98
... Zadatak je nas knjievnika da ukaemo na vene vrednosti, implicirane u tim socijalnim
ili politikim sukobima. ... Daleko od toga da budemo relativisti, mi odvano proklamujemo da
je ovek neto apsolutno. . P. Sartr, Angaovana knjievnost, Odabrana dela, knj. 6, Nolit,
Beograd, 1981, str. 7.
99
Vreme rei, str. 54.
97

32

uda je najavilo seriju romana koja e pote-i iz pera ovog pisca tokom
sedamdesetih i osamdesetih godina, formirajui tako jedan od najimpozantnijih opusa nae romansijerske tradicije.
Kada je o ovom romanu re, potrebno ga je barem dvostruko odrediti. Sa
jedne strane, to je tvorevina formalno potpuno nesvojstvena Pekievoj
spisateljskoj praksi. Mitsko ruho u koje je
odenuta, njen ezopovski jezik,
nakon nje nee imati svoju ponovnu primenu. Kada kasnije bude govorio o
ovom svom delu, Peki e, izmeu ostalog, isticati prevashodno njegovu
formalnu ne-adekvatnost, jer se jedno vreme ne moe kritikovati priom o
drugom vremenu.100 Sa druge strane Vreme uda predstavlja paradigmu svih
potonjih ostvarenja. Ve ovaj roman pokazuje pievu sklonost da svoja dela
dijaloki utemelji sa itavom evropskom kulturnom, filozofskom i knjievnom,
tradicijom. Takoe, ve se u njegovoj osnovi nalazi ne samo mit, ve i jasan
stav koji se prema mitu zauzima, a koji vodi njegovoj destrukciji, te
reinterpretaciji koja se ostvaruje usled rekombinacije njegovih elemenata.
Odreeni tematski kompleksi, sa stoernom takom u oveku i njegovoj istoriji,
sadrani su u Vremenu uda i najavljuju Pekievu antropoloku fazu. Jednom
reju: Vreme uda anticipiralo je ostale Pekieve knjige, koje grau nalaze na
ruevinama dotrajalih mitova, odnosno dogmatinih misaonih sistema.101
Stav prema antroposu, misaoni aspekt sa kog se on u knjievnom delu
promatra, svoj ekvivalent nalazi u posthumanistikoj filozofskoj misli koja je,
rastvarajui tradicionalna poimanja sveta, rastvorila i sam pojam oveka. Kod
Pekia se to razaranje oveka vri, istaknuto je, njego-vom dehumanizacijom,
oduzimanjem onog u oveku specifino njegovog: moralnog oseanja i
sposobnosti empatije, svodei ga na cerebralno, kalkuliue bie kojim
upravljaju interesi vrlo es-to u suprotnosti sa optim humanim idealima. 102
Izlaganje hrianske bratije ovakvom postupku od njih stvara puke ideologe i
demagoge, a samom hrianstvu oduzima njegove relevantne odrednice
ljubavi i milosra, preinaujui ga u politiku ideologiju koja se iscrpljuje u
stremljenju ka vlasti. Ovakva promena znaenja i smisla hrianske mitologije
uslovljava i recepciju Vremena uda kao knjige apokrifa.
Dva ciklusa novelistikih i relativno slobodnih celina sainjavaju roman.
Dve faze obdela-vanja pisma, udotvorna, koja o boijem poslanstvu svedoi,
i druga koja bi krucijacijom i misterijom vaskrsenja trebalo da stavi taku na
Staro i ustolii Novo carstvo; dva poslenika na Pis-mu, dve sile istog izvora i
iste utoke, dve rtve, koa i meso kroz koje krui gorka krv No-vog
zaveta103 Joua i Juda, truba proroka i alatka boja. Samim naslovom
100

Isto, str. 131-132.

Petar Pijanovi, Poetika romana Borislava Pekia, Prosveta, Beograd, 1991, str. 26.
102
Moe se postaviti pitanje gde u ovim okvirima smestiti Andriju Gavrilovia i Ikara
Gubelkijana, ili Luka Komarovskog, ija je briga za ovekom evidentna u njihovim postupcima
spaavanja, odnosno plesa kao revolta. Odgovor je da oni egzistiraju u dehumanizovanim
sredinama gde ti postupci bivaju protumaeni na drugaiji nain i iskoriteni u svrhe politikih
manipulacija. Da bi se pekievska slika sveta odrala oni moraju stradati, kao to u njemu
stradaju svi koji su obdareni humanou. Njihova je sudbina reena pre nego je i poela.
103
Borislav Peki, Vreme uda, Odabrana dela 2, Partizanska knjiga, Beograd, 1984, str. 249.
101

33

romana nago-veten je tematski okvir, kao i aspekt sa kog e biblijski (pre)tekst

biti osvetljen i problematizovan. Ali u kakvom odnosu stoje predloak i Pekieva
nadgradnja? Kakva je funkcija uda u apostolskim jevaneljima, i kakva njihova
motivacija, a kakva u Pekievom jevanelju? Koji je smisao Hristovog
poslanstva i njegovih apostola u ovim tekstovima i u kakvom odnosu ona stoje?
I kakva je, na kra-ju, slika Hrista i hrianastva, s obzirom na navedene faktore,
u jednom, a kakva u drugom kor-pusu?
Biblijska su uda emanacija i svedoanstvo boje moi i izraz boanske
ljubavi i milosti Hris-tove, sa jednostavnim ciljem da ljudski ivot uine
podnoljivijim, dok su ona u Vremenu uda motivisana dogmatskom sveu,
utemeljenom u Pismu, koja u svom naporu da diskredituje Stari zakon (kao
volja za mo!) elje oveka, na kome se uda vre, i ne uzima u obzir, te su i
posledice koje iz njih proizlaze van njenih interesa. Uz to, uda su uvek i
rezultat vere u Hristovu boan-stvenost, isceljenja se deavaju uz uee volje
naroda za njima, te je narod taj koji Hristu dolazi, kao to u Mateju stoji: I za
njim iae narod mnogi, i isceli ih sve,104 dok u Pekievom romanu imamo
inverzni odnos: Hrist je taj koji nasuminim izborom na ljudima potvruje svoje
poreklo. To je vidljivo ve u prvoj povesti romana, izuzetno simptomatinoj,
udo u Kani, koja eksplicitno izloenom ideologijom u govoru apostola Petra
ini otklon u odnosu na kanon i indicira da se recepcija dela treba odvijati u
parodijskom okviru. Jer po Petrovom svedoanstvu od Kane poe on da pohodi
ne pozvan, odgovara ne upitan, pouava ne traen i spasava ne zamoljen.105 A
to se tie samog odlaska na svadbu u Kani, Jovan izriito kae: A pozvan
bjee i Isus i uenici njegovi na svadbu, 106 dok Petar saoptava da nas ni
ovom prilikom niko ne pozva u kuu i motiv odlaska definie metafizikim
razlozima, odnosno bojim nalogom.To govori da je Mesijina delatnost voena
nekim drugim ciljevima, a ne milosrem, da su dobroinstva plod prisile
Hrista i apostola, a ne individualnog izbora. Ta je delatnost svedena na
svojevrsni dokazni postupak njegovog spasonosnog poslanstva, jer svet
nema ni pojma o svojim groznim boljkama.107 Ova promena motivacije, kao
to je ve reeno, oduzima hrianstvu njegovu humanistiku dimenziju i svodi
je na ravan totalitarne ideologije. A o vanosti te ideologije govori poslanica
apostola Petra u prvom delu pripovetke koja ga prikazuje kao ostraenu figuru
spremnu na neprocenjive rtve da bi se ona odrala, jer nita nije neophodno
do vera. Ni veronauk, ni verouitelji, ni Vjeruju, ni vernici. Samo vera. (...Za
vas je nekoliko hiljada hriana vrednije od hrianstva, nekoliko tuceta
sluajnih crkvenjaka vanije od Svete crkve?) 108 Sa obzirom na ovakve
misaone postavke i ishod samih uda postaje irelevantan. Kako nita dobro
nisu donela onima na kojima su izvedena, jasno je da uda za njihovo dobro
104
105
106
107
108

Matej, 12:15, Jugoslovensko biblijsko drutvo, Beograd, str. 19.

Vreme uda, str. 16.
Jovan 2:3, str. 103
Isto
Isto, str. 10-11.

34

nisu ni poinjena.109 ovek je samo sredstvo realizacije odreenih istorijskih

tokova i, istovremeno, njihova rtva. Miljenje da ovek u Hristovoj misiji ima
samo marginalnu, instrumentalnu ulogu potvruje i razgovor Isusa sa Eglom u
prii udo u Jabnelu. Na njegov odgovor da eli da pomogne, Egla postavlja
novo pitanje: Kome da pomogne? Meni ili sebi? 110, nakon ega sledi i
pripovedaeva karakterizacija itavog dogaaja kao potene razmene
dobroinstava, to Hristovom poslanstvu oduzima visoki patos i svodi ga na
materijalni, trgovaki interes. Ishod tog dobroinstva znamo upropaten ivot
i ekskomunikacija iz obe zajednice, i iste i neiste, to potvruje da unutar
fiksiranih misaonih sistema ovekov ivot ne predstavlja apsolutnu vrednost.
Do takvog, poraavajueg zakljuka dolazi i sama Egla na kraju pripovetke,
suoavajui se sa istinom da se prilikom lina neisti i isti, ma koliko im stalo
do razlikovanja i razdvajanja, uvek slue istim kamenjem. 111 Jer ivot i
postupke, i jednih i drugih, odreuje utvreni i nepromenljivi Zakon, to govori
o identinosti psihikih struktura oba tabora.
Sa funkcijom uda, eksplicitno obrazloenom pripovedaevom reju,
susreemo se u
prii udo u Magdali. Opisujui nesrenu Magdaleninu
sudbinu i njenu udnju za onim stanjem pre nego je susrela Isusa, s obzirom na
ishod koji ju je zadesio, narator je progovorio i o smislu udotvorstva: Jer
kakve izglede na uspeh ima eventualna elja bolesnika da ne ozdravi ako in
ozdravljenja ima viu svrhu od samog zdravlja, ako u prvom stepenu ilustruje
jednu natprirodnu spregu, a tek uzgred donosi prirodnu korist sluajnom
korisniku? I kao to lekarstvo ne napreduje da bi leilo, ve da bi uzgred leei
usavravalo svoju primarnu sutinu, tako i udotvoratvo, kao najvii oblik
medicine iscrpljuje svoju najdublju svrhu u unapreivanju udotvornosti, te
nepo-sredne veze s Tvorcem, a ne u efektu uda na ovu ili onu linost. 112 Sa
ovog aspekta udotvorstvo se ukazuje kao svojevrsni larpurlartizam,
usavravanje same vetine, a itav je segment zapravo samo retoriko isticanje
njegove jalovosti. Poreenje sa medicinom je prilino efektivno, pogotovo ako
znamo da e medicina radi medicine biti jedan od tematskih rukavaca
Besnila. U svakom sluaju posledice su iste, umesto da donesu olakanje, one
na oveka tovare novo breme. Rezultat svakog od njih je isti katastrofian.
Uinak koja izazivaju delotvoran je samo povrinski, spo-ljanje, dok sama
sutina, odnosno dua, ostaje nedotaknuta njime. To je razlog Magdaleninog
unutranjeg raskola, jer su moja kurvinska dua i moje deviansko telo
nesaglasni. I njoj je potpuno jasno da sve to Hrist ini, ini da ne bi izneverio
one pogane proroke. Dokazivanje teze da uda donose vie nesree nego
stvarnog boljitka, jer za onog na kome se vre ne haju, je uslovilo da prie
imaju relativno shematizovane zavretke.113
109
110
111
112
113

Ahmetagi, str. 18.

Vreme uda, str. 44.
Isto, str. 75.
Isto, str. 129.
Vidi Pijanovi, str. 32.

35

Vrhunac ideoloke borbe, koja se manifestuje kao borba za vlast,

prikazana je u pripoveci udo u Vitaniji. Stranaki karakter hrianstva kao i
njima suprotstavljenih sadukeja je ovde ne-to transparentniji, pa je oigledniji i
alegorijski karakter same pripovetke. O itavom dogaaju izvetava nas
Lazarev sluga Hamrije kome je u amanet ostavljen neprijatan zadatak da se
pobrine da njegov gospodar ovog puta i ostane mrtav. Naime, Lazar je imao
(ne)sreu da se na njemu lome koplja verskih uverenja sadukeja i hriana.
Neprijateljstvo je fokusirano oko fenomena vaskrsnu-a, koje je, kao to znamo,
sam temelj hrianske religije, ali jeres za Nepokolebivo Pravedne. Delimino
pratei biblijski izvornik do trenutka vaskrsenja, Peki od njega odstupa u
daljem razvoju njegovih posledica. Sam in vaskrsenja e u Judinoj zdravici biti
proglaen kao Mesijina lina pobeda nad sadukejima, koji nisu verovali ni u
uda ni u zagrobni ivot,114 (to inu vaskrsnua samo po sebi daje borbeni
karakter) ali za protivnike hriana ono nije samo udo, ve postupak koji iz
temelja razara njihov nauk. Poto izgube veru u nas, oni e prezreti i nae
uenje, kae sadukej Nikodim u razgovoru sa oivljenim Lazarom. Kako bi se
njihova slika sveta odrala, od Lazara se zahteva rtva, podsticana parabolama
iz ivota Avramovog i Davidovog, koja e Hristovo delo obezvrediti da ponovo
umre. (Da Hristovo uenje zaista predstavlja strogo definisanu sliku sveta jasno
pokazuje pria udo u Gadari koja nee biti ire razmatrana, kao ni dve njoj
prethodee, jer su posmatrane kao estetske ilustracije eksplicitnih idejnih
postavki sadranih u ostalim pripovetkama.) Ovaj Nikodimov zahtev stavlja ga
u istu onu poziciju u kojoj se nalazi i apostol Petar u pripoveci udo u Kani, u
poziciju beskrupuloznog i neovenog ideologa kome je nauk bitniji od onog
kome je namenjen. Njegovi su postupci motivisani istom dogmatskom sveu
kao i Petrova ili Judina. Njegov cilj isti kao i njihov, odrati jedan i jedini
vladajui poredak, to dovodi do suenja Lazaru, zapravo fingiranog procesa
kako bi se podmetnulo rtveno jagnje, nalik na procese tokom staljinistikih
istki u kojima su optuenici priznavali izmiljene prestupe i, kajui se, odlazili
u smrt zarad viih partijskih interesa. Istovetan stav prema pojedincu
izraava i Juda u razgovoru sa Hamrijem u senci raspetog Lazara: Ne moemo
dozvoliti da nas gane patnja jednog oveka kad je u pitanju sudbina miliona,
to je prostodunom, ali racionalnom Hamriju potpuno nerazumljivo, jer ne
poima paradoks da je potrebno da ovek pati da bi bio srean. 115 Taj sukob
ideologija uinio je od Lazara velianstveno poprite bitke za spasenje sveta.
Elem, Gospode, kad god bi sadukeji ubili Lazara da dokau da vaskrsenja
nema, on bi ga oivljavao dokazujui time da ga ima... Naravno, ni sadukeji, ni
Mesija nisu ni najmanje vodili rauna o njegovim linim eljama... Oni su... na
njegovoj koi isprobavali i dokazivali svoje dogme, 116 govori Hamrije dok
sakuplja drva za lomau svog gospodara.
114
115
116

Vreme uda, str. 199.

Isto, str. 228
Isto, str. 226.

36

Postupci sa izvorom u dogmi, a zapravo motivisani sebinim interesima

ideologa koji na putu njihovog ostvarenja prekorauju preko svih etikih normi
govore o dubokoj otuenosti oveka, inei tako drugu boju zapovest, ljubi
blinjega svoga kao samoga sebe, 117 bespred-metnom. O svoj veliini misaone
nefleksibilnosti, fanatikoj psihologiji dogmatskog uma istinskog reisera svih
dogaaja u knjizi svedoi pripovetka Smrt na Hinomu.
Apostolska skupina je izloena razliitim nainima parodiranja, izmeu
ostalog i naglaava-njem putenosti (prodrljivou), lenou (koja se bazira na
promenjenom znaenju izvornog stiha Pogledajte na ptice nebeske kako niti
siju, niti anju, ni sabiraju u itnice118 ) ili eljom za vlau (ime se direktno
preokree Hristov nauk u obraanju uenicima: A koji hoe da bude veliki
meu vama, neka vam bude sluitelj 119), pri emu je, ipak, najvee
modifikacije usled ovakvog tretmana pretrpeo sam Hrist koji se doima kao
igraka u Judinim rukama i naspram njega zauzima poziciju antiteze. Sam
postupak inverzije poloaja Jude, koji poznaje svaku re proreenu i Hristu
sastavlja govore, i Isusa, koji nije mario ni da ita, preplaenog i mrzovoljnog,
oduzima ovom drugom svaki deli uzvienosti. Neugledan, slab besednik, u
osnovi, prilino bezazlen, Isus je prikazan i duhovno i telesno inferioran u
odnosu na Judu, i sveden gotovo na karikaturu, to je verovatno najradikalniji
otklon u odnosu na tradicionalne predstave Hrista i hrianstva.
Smrt na Hinomu otvara drugi ciklus romana, i zauzima vie od polovine
njegovog obima, to ovoj prii daje posebnu vanost kako u strukturi ciklusa,
tako i u strukturi itavog romana. Ciklus Vreme uda skoncentrisan je na
Hristovo delovanje, na njegovo udotvorstvo, dok se Vreme umiranja fokusira
oko Judine linosti i, zapravo, njegovog stvaranja religije. Jer Juda je poverenik
Onoga Koji Jeste, uvar istine, poznavalac Pisma i realizator proroanstava.
itav ciklus je posveen otelotvorenju poslednje rei boje, poslednjem Judinom
zadatku ureenju Hristove smrti koja sobom nosi iskupljenje sveta. Iako nema
dvoumljenja u pogledu dominacije Hrista i Jude svim opisanim dogaajima,
odnosno njihovog krucijalnog uticaja na njihovo odigravanje, italac je primoran
da sliku njihovih likova izgrauje od fragmenata portreta rasutih po priama, pa
je tako njegovo formiranje celine slino sklapanju mozaika koji tek uklapanjem
poslednjeg delia prua kompletan uvid. Na drugoj strani, Smrt na Hinomu ih
direktno sueljava, predoavajui mozaiku strukturu njihovih likova u
integralnom obliku, iznosei tako delimino prikrivene uzroke, dubinske
pokretake sile dogaaja iz ciklusa Vreme uda u prvi plan, neposredno, kroz
dijaloge, otkrivajui tako istinske motive delovanja i jednog i drugog junaka.
Judin se profil nazire u veini pria, nema sumnje da on vodi Isusa
stazama proroka, ali Smrt na Hinomu prua neposredni uvid u Judinu svest, s
ozirom da je on i pripoveda koji nam ostavlja svedoanstvo o onome ta se
117
118
119

Matej 22:39, str. 23.

Matej 6:26, str. 12
Matej 20:26, str. 29

37

stvarno zbivalo otkako ostavismo pustinjski Jefrem. 120 Ne moemo se oteti

kominom utisku koji izaziva onoliki Judin trud oko izvrenja svake proroke
rei. Koliko samo revnosti oko aranmana prilikom ulaska u Jerusalim, koliko oko
sreivanja hapenja i osude, jer je Isus nesposoban da izazove ikakvu
reakciju kod vlasti! A onda se postavlja pitanje: ime je inspirisana ta revnost
brigom za svet ili brigom za Proroke, eljom za stvarnim oienjem ovekovim
ili eljom za stvaranjem novog sistema? Dobro, neka mi se kae da svet
ogrezao u grehu moe jo koju godinu ekati da se iz njega izvue, koliina
greha zacelo ne umanjuje njegove izglede na pomilovanje, a kad se ono
jednom prui, sasvim je svejedno da li predaje zaboravu jedan ili hiljadu
zloina. Ali vera ne moe da eka.121 To su rei Jude Pisma koje na
postavljeno pitanje odgovaraju. Sva veliina dogmatskog rasuivanja sadrana
je u njima. Svet, ovek, dakle, moe ekati, ali ideologija ne moe. Istim je
motivima vodjen kao i Petar ili Nikodim. Iako pokuava da se pred sobom
opravda tvrdei da je itav trud oko utemeljivanja nove religije namenjen svetu,
Juda tom svetu ne ostavlja izbor: Svet, za svoje dobro, mora verovati,122 pa
njegov zakljuak da se ovek na verovanje mora prisiliti, ne umanjuje, ve
uveava njegovu misaonu uaurenost. Pitanje vere za njega je boj do
istrebljenja. Rat za venost.123 Koliko je samo indikativno ono obraanje
samom sebi: Budi tvrd, neumoljiv, svirep, Judo: Pismo mora da se zbude pa
makar sa svojim gresima propao i svet, 124 kao izraz nepokolebive volje za
vlau.
Ispunjenje Pisma je razlog Judinih neumornih pokuaja da Isusa umoli na
polazak u Jeru-salim. Bez raspea i vaskrsenja sav prethodni posao postaje
uzaludan. Bez raspea i vaskrsenja nema iskupljenja i, sa Judinog stanovitva
najbitnije, nema hrianstva. Svoj odnos sa Hristom on motivie ljubavlju, u ta
nema razloga da se ne poveruje, ali oseanje odgovornosti oigledno
nadmauje tu ljubav. Volim ga, kako ga volim! Ali mora umreti. Vera njegova je
iznad njega, moda ak i iznad Boga. 125 Kako je na drugom mestu reeno,
vera ne poznaje ljubav, ona zna samo za sredstva. 126 Kolika je razlika izmeu
ljubavi Pekievog Jude i ljubavi Konstantinovievog Jude? I u ovoj prii Peki
dokazuje da dogma ne poznaje ni moral ni saoseanje. Juda je neumoljiv, Isus
prestravljen (jo jedan postupak kojim se uniava Hristova linost).
Stvarni motivi njegove doslovne realizacije proroanstava, u koje ni sam
Juda ne eli da poveruje, raskrinkani su u dijalogu izmeu Jude i Filipa. Branei svoje insistiranje
na stradanju neo- sporno humanistikim razlogom iskupljenja sveta, Filip taj
motiv izobliava, i jo jednom naoko op- teljudski interesi bivaju sputeni na
120
121
122
123
124
125
126

Vreme uda, str. 233.

Vreme uda, str. 237.
Isto, str. 245.
Isto
Isto, str. 246.
Isto
Isto, str. 280.

38

razinu line potrebe: Judu mnogo briga za svet. Tvoja vera je toliko jaka da joj
nikakav svet nije potreban, ni grean ni bezgrean. ... Da se ti spase bezverja
potrebno je da se sva proroanstva u dlaku izvre. 127 Dakle, spasenje
sopstvene due je u pitanju, a ne due oveanstva. Ne samo strah od
bezverja, ve strah od besmisla nagoni Judu na fanatinu predanost, spremnu
na gotovo neograniene rtve, reima Pisma. A to je ve pretpostavljanje
egoistinih ciljeva kolektivnim. Taj se egoizam pretvara u manijakalni kompleks
veliine kada, ve izopten, obuzet sujetom bude razmiljao nad smislom svog
ina: Da mene nema ne bi bilo ni spasenja. Ja sam Spasitelj, a ne On. On je
obina rtva. Jagnje kao i svako drugo, i: Nije li Juda vie Bog nego Isus? ...
Nisam li ja Onaj koji jeste, a Isus samo ono to ja htedoh da bude? 128 (Judina
uloga je zaista od izuzetne vanosti u stvaranju hrianstva, te je bitnosti
svestan i Juda iz Konstantinovievog Izlaska (Da nije imao Judu ta bi on
bio?), ali je isto tako svestan i zamenljivosti nosioca namenjene uloge (Morao
bi neko drugi da me zameni jer ova stvar ne ide bez mene. 129). Puka je
sluajnost to je kocka pala na Judu.) Tatini je teko odoleti, nije je izbegao ni
apostol Petar koji svojoj rtvi, rtvi odricanja, pridaje sav znaaj za ouvanje
vere, nije poteen ni sam Hrist ija sujeta izbija iz njegovog neumornog
dokazivanja sopstvene boan-stvenosti. To govori da se tatina nalazi u samim
korenima ovekovog bia, kao svojevrsni kod ugraen u njegovu genetiku, te ni
divinizovanim linostima nije dato da na njega ostanu imune.
Meutim, pitanje je do koje granice vera jednog oveka moe ii. Do kojih
je granica ila Judina? Nije li se on naao u istoj poziciji u kojoj se nalazio Isus, a
ulogu izvrilaca poslednjeg proro-anstva preuzela Jedanaestorica? A kako bi
bilo da ovo moje drvo i ja ostanemo dva neispunjena slovceta proroanstva, da
preivimo Pismo, da se ne desimo?,130 pita se Juda sa omom u ruci. Ne bei li
i Juda, ignoriui proroke, od svoje ome kao to je Hrist tri godine izbegavao
svoj krst? elja za ivotom, odnosno strah od smrti pokazuje svu svoju mo u
njihovim postupcima. Za njega (strah) emo rei da je reakcija na opaaj jedne
spoljanje opasnosti, to jest jedne oekivane, predviene povrede, da je vezan
sa refleksom beanja i da se moe smatrati kao ispoljavanje nagona za
samoodranjem.131 Svako se uverenje, svaki princip pred ovim nagonom
pokazuje neubedljivim. Sopstvena nevolja i zabrinutost za sopstvenu
egzistenciju odnosi prevagu nad svim ostalim brigama, makar rtva koja se od
nas zahteva imala spasonosni znaaj po sudbinu oveanstva. (Sva razornost
ovog osnovnog instinkta svakog bia prikazana je izuzetno efektivno u
Besnilu, ali i u Atlantidi.) Lino dobro pokazuje se bitnijim od opteg,
sopstveni ivot vaniji od enormnog broja tuih. Jednom reju, volja za
opstankom sankcionie svako drugo htenje. I Hris-tova i Judina rtva, bilo da je
127
128
129
130
131

Isto, str. 242-243.

Isto, str. 278. i 286.
Radomir konstantinovi, Izlazak, Nolit, Beograd, 1988, str. 8.
Vreme uda, str. 298.
Sigmund Frojd, Uvod u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1973, str. 368.

39

posmatramo kao iskupljenje ili samo kao ispunjenje proroanstava, biva

uniena racionalnim i krajnje ljudskim strahom od smrti, koji je ugraen u same
temelje ljudskog bia. Velianstveni nesporazum je proizvod upravo faktora
samoodranja. Smrt na Golgoti svedoi o posledicama tog straha. Iz ustiju
Simona Kirenjanina saznajemo da je sve bilo uzaludno, jer onaj koji je na
njegovom mestu morao biti ne bi li se svet spasao pobee u daleke pontijske
zemlje.132 Sve je, dakle, bilo uzaman: uda, proroci, propovedi, rtve,
liavanja. Svet ni-je spasen, praroditeljski greh nije spran. 133 itavo se
hrianstvo ukazuje kao ogromna obmana, utemeljeno na lai. Sin boji nije
razapet i svrha njegovog poslanstva izgubljena je zauvek, a ovek nastavlja
svoj ivot u lanom uverenju, olakavajuem dodue, da mu je dua ponovo
kao detetu ista.
Tretirajui hriansku mitologiju prevashodno kao dogmatski misaoni
sistem, odnosno re-dukujui je na ovaj vid oduzimanjem humanistikog
konteksta, Peki situaciju lanog mesijanstva ideolokih voa posmatra kao
arhetip, vanvremen, pa prema tome uvek aktuelan i sveprisutan. Njegova
mitomahija se uglavnom temelji na drugaijem iitavanju izvornog mita,
naravno modi-fikovanog do odreene mere. Zavrni stihovi motoa iz
Propovednika na samom poetku romana: to je bilo, to e biti, to se inilo,
to e se initi, i nema nita novo pod suncem 134, imaju upravo funkciju da
onome to nakon njih sledi obezbede univerzalno, alegorijsko znaenje. Na isti
se nain mogu protumaiti i poslednji redovi proloke prie Blage vesti: I bi
vee, i bi jutro. I bi Joua ben Josif, Isus Nazareanin, Spasitelj sveta. Dan ko zna
koji, dan svaki135. Njima se itaocu sugerie arhetipinost izloenog dogaaja.
Mehanizam kojim se slui totalitarni poredak star je kao i civilizacija. 136
Pekieva namera je razraunavanje sa ideologijom kao takvom i raskrinkavanje
njenih prividno humanistikih nastojanja kao vulgarne volje za mo voene
makijavelizmom. Tako se otkriva lik i nalije svake dogme i pokazuje da u
njenom naizgled humanizovanom, a zapravo praznom prostoru, nema mesta za
oveka.137 Sa istog aspekta, kao manipulativna tehnika, je posmatran
komunistiki, odnosno nacistiki reim u romanima Odbrana i Uspenje i
sunovrat.
Sa druge strane, Vampir pokuava totalitarnu ideologiju logiki da
utemelji duboko u prolosti evropske filozofske tradicije. Ako je Vreme uda
demaskiralo lani humanizam ne samo hrianstva, ve nefleksibilnih ideologija
uopte, roman Kako upokojiti vampira nastoji da razotkrije lani apriorni
humanizam prosvetiteljskog veltanaunga izvodei iz njega kao direktnu
posledicu nacizam. Na taj nain i ovaj roman biva situiran u postmodernistiki
dekonstruktivni kontekst.
132
133
134
135
136
137

Vreme uda, str. 359.

Isto, str. 358.
Isto, str. 1.
Isto, str. 6.
Horkheimer-Adorno, str. 199.
Pijanovi, str. 36.

40

Jer oni koji nas biju i sramote

u ove dane govore o razumu,
i moda su taj razum.
R. Konstantinovi
Pekieva istrajnost u traganju za formalnim inovacijama potvrdila se jo
jedanput, 1977. godine, objavljivanjem romana Kako upokojiti vampira. Nakon dva kratka
romana (Peki ih je naz-vao novelama) u formi ispovesti, Vampir se pojavljuje
u osveavajuem epistolarnom obliku. Do-sledan svojoj ranijoj praksi, Borislav
Peki nastavlja sa razvijanjem tehnike pronaenog rukopisa i prireivakih
postupaka. Ovog puta to je korpus tekstova, preteno pisama zaostalih nakon
misteriozne smrti Konrada Rutkovskog. Kada govorimo da je oblik nov, to znai
da je on novina sa-mo unutar Pekievog opusa. Slinim postupkom, uz sve
razlike, konstruisani su i Peanik i ivotopis Malvine Trifkovi koji su se
pojavili nekih pola decenije ranije. Svakako da Vampir pokazuje izuzetan
oseaj pisca za komponavanje teksta. Upravo ovaj roman ima na umu Nikola
Miloevi kada pie da je upravo on (Peki) onaj umetnik koji e na knjievni
izraz sve sigurnije i sve pouzdanije uzdizati na one visine apolonske umetnosti
na kojima se u Francuskoj nalazi jedan Marsel Prust, a u nemakoj knjievnosti
jedan Tomas Man.138 Moda se ne bi preteralo kada bi se reklo da je ovaj
roman, ako izuzmemo Runo naravno, najambicioznija tvorevina naeg pisca.
etiri nezavisna dela romana, temeljena na etiri razliita tipa diskursa,
osvetljavaju i uzajamno ire semantiki radijus jedan drugog. Pisma
Rutkovskog su dopunjena sa dva indikativna post skriptuma, od kojih je jedno
zapisnik u formi drame, ime se iznova potcrtava policijski svet XX veka, dok je
drugo pseudofilozofski traktat koji prati dramu susreta sa istorijskom i
privatnom stvarnou. ... S druge strane, prireivakim komentarima
produbljuje se esejistika paradigma romana.139 Uz to, obilje literature,
konsultovane i u tekst interpolirane, te razni drugi tipovi intertekstualnih veza
govore da je re o izuzetnom stvaralakom poduhvatu. Relevantniji deo te
literature, koji ulazi u samo pripovedno tkivo romana i biva uvuen u polemiku
sadran je ve u naslovima pisama. Tako se i u naslovima svakog od pisama
ukrtaju dva romaneskna toka. Jedno je nagovetaj prie izloene u tom pismu,
drugo je neki od simboliki povlaenih naslova iz filo-zofske misli novog
veka.140 Na taj nain pokuaj Rutkovskog da svede raune sa svojom prolou
postaje polemika sa evropskim duhovnim nasleem, a samom Pekiu prua
alibi da iz tog naslea izvede konsekvence u 20. veku, to potvruje i iskaz
Prireivaa da su se oni (Rutkovski i tajnbreher) razvili iz jednog od tokova
138

Nikola Miloevi, Darovi boga Apolona, Knjievnost i metafizika, zidanica na pesku II, Filip
Vinji, Beograd, 1996, str.97.
139
Gojko Boovi, Istorija miljnje i pripovedanje u romanu Kako upokojiti vampira, Poetika
Borislava Pekia, str. 184
140
Isto, str. 187.

41

standardne evropske tradicije, i da su po svojoj misaonoj molekularnoj

strukturi samo dosledna radikalizacija tih tokova. 141 Objavljena zaostavtina
nudi nam proces postepenog formiranja totalitarne svesti Konrada Rutkovskog,
eda posne racio-nalistike tradicije.142
Istorija psihikog rastrojstva Konrada Rutkovsog, agonije koja se odvijala
unutar njegovog bia od 12. septembra do 5. oktobra 1965. godine posledica je
probuene, a zapravo nedovoljno uspavane prolosti iji su se mehanizmi
aktivirali vraanjem na mesto zloina. Kompromis sa njom sklopljen, naruen
je padom zastora sa granitnog spomenika i itava gestapovska epizoda ponovo
oivljava, a novi kompromis sa saveu, izmeu samoubistva i potpune
ravnodunosti, dobija oblik pisama svedoanstava o fatalnim posledicama
atrofije volje koja dovodi do izneveravanja sopstvenih uverenja. Pria tako
postaje nuda koja se javlja usled navale oseanja krivice, odnosno neka vrsta
terapije, njome se aktivira proces potiskivanja. 143 Isto tako, pisma su pokuaj
Rutkovskog da svojim delima iz prolosti obezbedi kakav takav alibi, da ih
racionalizuje i svoje greke prikae u svetlu nunosti, i time pribavi opravdanje
pred sobom i drugima. Neopho-dno mu je da dokae svoju nevinost jer mu je
neophodno da pred sobom odri sliku sebe kao humaniste i tako sauva jedan
svet nagrien sumnjom od osipanja.
Nema sumnje da je Rutkovski duboko uveren u humanistiko poreklo
svojih motiva. itava njegova ivotna praksa tim je humanizmom branjena,
oseanje otpora prema zateenoj situaciji, o
kom e i sam kasnije govoriti sa ironijom, u njemu je crpelo svoju snagu. Samo
prisustvo u ges-tapovskom okruenju u njemu izaziva oseanje da po svom
najdubljem i najlegitimnijem ube-enju, ne pripada ovoj avetinjskoj koloni, 144
njegova ogranienja su nevidljiva, duboka, moral-na. 145 Rad u jednoj
evidentno zloinakoj organizaciji, u koju je regrutovan sa mnogo gorine i
odbijanja, zahtevao je opravdanje u skladu sa njegovim intelektualnim
opredeljenjem. To je dove-lo do paradoksalne racionalizacije da ovakav
moralni program zahteva striktno i savesno obavlja-nje svih policijskih dunosti,
pa i onih najneprijatnijih, sve uz jasnu svest da je to samo gnusno sredstvo za
postizanje uzvienog cilja, to zavrava u apsurdu da je privremeno muenje
ljudi tek nuan put njihovog trajnog osloboenja, 146 ime se dovodi u sumnju
njegova izbaviteljska uloga. Jer ako humanizam pretpostavlja da se ljudska
rtva ne sme tolerisati ma kakvi ciljevi bili u pitanju, Rutkovskova spremnost na
male rtve zarad veih ciljeva ozbiljno problematizuje njegovo ove-koljublje.
Re je o tome da je svoja dela, u to vreme, 1943. godine, branio istreniranim
pogledom na svet, nauenim (to se moe smatrati posledicom humanistikog
141

Borislav Peki, Kako upokojiti vampira, Odabrana dela 3, Partizanska knjiga, Beograd, 1984,
str. 4.
142
Isto, str. 11.
143
Pijanovi, str. 74.
144
Kako upokojiti vampira, str. 29-30.
145
Isto, str. 34.
146
Isto, str. 35.

42

obrazovanja), a ne sraslim sa korenom bia idealima, koji je svoj poraz morao

doiveti u kontaktu sa realnim okolnostima. Samo, ne treba skretati misli sa
injenice da je uverenost u idealistiko poreklo svojih pobuda miljenje jednog
Rutkovskog, onog iz 1943. pri dolasku u D. i jo uvek nenaetog moralnog
sistema (dodue jalovog), dok e distanca od dvadeset dve godine omoguiti
ironinu reinterpretaciju oivljenih do-gaaja bez koje ne bi uspeo doi do
zakljuka da je reimu sluio sve lojalnije, ukoliko je uobra-avao da mu se
lukavije i uspenije suprotstavlja,147 i da njegov doprinos borbi nije bio
spektaku-laran.148 Slabost svoje metode on e otkriti tek nakon kritinog
dogaaja i usled izazivanja kontra efekta pokuajem dobroinstva (koji ak ni
tada nee biti prepoznat na pravi nain), iji e tragini ishod kompromisom biti
sahranjen. Tek iz ove situacije, nakon naruavanja kompromisa, dijalog sa
sopstvenom prolou i evropskom filozofskom tradicijom postaje mogu u
jednom drugaijem kljuu, jer se oslobaa mesto portrebi za totalnim
reenjem optereene savesti. Tek ona otvara mogunosti Rutkovskom za
kritiko sagledavanje moderne istoriografije i radikalizaciju misaonih tokova
humanistike tradicije, to dovodi do uruavanja itavog njegovog duhovnog
bia. Pria postaje znak samorazaranja,149 a pred nama je proces raanja
jednog novog Konrada Rutkovskog.
Odmotavanje filma unazad inicira
ponovno proivljena krizna situacija. Adam je odbacio kompromis i odluio da
se povampiri.150 Sa otkrivanjem Adamovog spomenika zbaen je i veo sa
privremeno zaboravljenog dela ivota. Jer Adam je ono polje na kome su ideali i
sva nastojanja Rutkovskog voena njima pretrpeli potpuni krah i tako pripremili
teren za duevnu dramu koja e nastupiti. Evociranje poraza prouzrokovalo je
korenitu izmenu slike o samom sebi iz ono to sam lino uinio u ono to
nisam inio ni uinio151 i dvadeset dve najplodnije godine pretvorilo u
obmanu i razotkrilo kao, ispostavie se, fatalnu nagodbu.
Fantastinu epizodu Adamove astralne pojave prireiva se potrudio, u
skladu sa postmodernistikim principom polisemije, da potkrepi razliitim
tumaenjima lekarskog kolegiju-ma i motivie je razliitim vidovima psihikog
zastranjenja.
Meutim,
u
svetlu
dogaaja
opisanih
u
pismima,
najverodostojnijim ini se obrazloenje doktora Birmbauma, ijim zakljucima i
sam prireiva naginje, da se cela scena odigravala u svesti Konrada
Rutkowskog, da je to bio razgovor koji je podstakla rava savest, oseanje
krivice zbog Adamove sudbine i da je pismo od 17. septembra 1965. neka
vrsta hijeroglifa, pod kojim se krije duevni sukob Konrada Rutkowskog sa
samim sobom.152 Adamova posthumna pojava pojavljuje se kao glas savesti
iznosei prave motive itavog humanistikog angamana porunika Rutkovskog
i stvarne razloge njegovog neuspeha, primoravajui ga na ponovno
147
148
149
150
151
152

Isto, str. 40.

Isto, str. 69.
Pijanovi, str. 78.
Kako upokojiti vampira, str. 89.
Isto, str. 91-92.
Isto, str. 380.

43

preispitivanje prolosti koje je, i pored sveg otpora da se sa krivicom suoi, ipak
poetak spoznaje pravog znaenja sopstvenih postupaka. Dijalog sa
Rutkovskim u hotelskoj sobi i Adamova primedba da za vas ja nisam bio Adam
Trpkovi, ve jedna od vaih mnogobrojnih moralnih dilema, i da se itav akt
spaavanja odvijao zbog sebe i svoje predstave o sebi, a ne zbog mene, 153
uperen je protiv takvog apstraktnog porunikovog humanizma, koji usled
duevnog kukaviluka nije bio spreman da ita konkretno preduzme. Smisao
motoa postavljenog ispred pisama ukazuje upravo na ispraznost rei
nepodrane delom. Onaj to ubija ini samo je-dan zloin, zloin ubistva. Onaj
to ne intervenie ini dva: i ubija blinjeg i ravnoduan je prema njegovoj
smrti.154 Ovakva kritika Rutkovskove nedelotvornosti osporava njegov
humanizam i svodi ga na linu potrebu, statistiki neophodnu, reenu
kompromisom izmeu linih uverenja i realnih injenica diktiranih okolnostima,
a iji je ishod bio potpuno suprotan od oekivanog.
Informacija o nasleenom zatvoreniku poziva Rutkovskog na delovanje.
Adam je prilika da njegovo pseudovojevanje protiv nacizma uzme oblik
delatne prakse. Sluaj je prihvaen iz nude i za njegovo dobro, kao spas od
tajnbreherove gvozdene logike, u koju ga je i sam, ne-hotino, zamalo gurnuo.
Kao to je Lazar bio polje na kome su se lomila koplja sadukeja i hriana, na
Adamovoj koi su se sukobljavale dve apsolutno antagone ideologije oliene u
Rutkovskom i tajnbreheru. Porunikova pobuna protiv nacizma svoj neposredni
oblik dobija u borbi protiv pukovnika. Kao osoba od najgnusnijeg sektakog,
stranarskog kova, kome je pacifikacija sta-novnitva jedini cilj, a jedino
neosporivo naelo supremacija duha sveopte i svemogue policijske
kontrole,155 on je morao predstavljati sve ono emu se bie Rutkovskog iz
korena opiralo. Meutim, bilo je neizbeno da porunik, kao ovek Misli, sklon
duhovnim dilemama, moralistikim refleksijama i atrofirane volje, potpadne
pod satansku mo pukovnika, olienja principa Dela. On postaje piun u
tajnbreherovoj logikoj igri. Suoavanje sa minulom 1943. suoa-vanje je i sa
tajnbreherom, ali evociranje uspomena na pukovnika ima iskljuivo funkciju
pribavljanja alibija za sopstvene greke. tajnbreher je u obe situacije, i u
realnoj, i u imaginarnoj, dobio toliko prostora stoga da bi se na njega svalila sva
odgovornost.156
Logiko utemeljivanje nacistike ideologije i uspostavljanje paralela
izmeu tajnbrehero-vih generalizacija i misaonih sistema eminentnih filozofa
XX veka potie iz istih potreba za alibi-jem kao i Rutkovskovo isticanje
subordiniranog poloaja u hijerarhiji (on je bio tek nepodmazani ta velim?
napukli raf nemake ratne maine157), te predstavlja napor da se sopstvena
linost prikae kao nuni proizvod razvojne putanje zapadne civilizacije. Taj
153
154
155
156
157

Isto, str. 104.

Isto, str. 106.
Isto, str. 24.
Jasmina Ahmetagi, Stanje poricanja: ironija i memorija, Poetika Borislava Pekia, str. 164.
Kako upokojiti vampira, str. 307.

44

drugi romaneskni tok

predstavlja kako pripovedaev pokuaj ideoloke
motivacije sopstvenih inkriminisanih postupaka, tako i autorovu/prireivaevu
potrebu da izvoenjem krajnjih konsekvenci iz pomenutih misaonih tokova jo
jednom postavi pitanje humanistikog karaktera evropske filozofije (naslovi
pisama ipak su prireivaevi).
Nastojanje
da
se
Hilmaru
predoe
idejne
pretpostavke
nacionalsocijalistike Nemake i tajnbrehera kao njenog eda, jeste potreba
Rutkovskog da pokae gde lee prave odgovornosti za istoriju, 158 istoriju iji je
aktivni inilac i sam bio. U trinaestom pismu, prebacujui Hilmaru
nepoznavanje i nerazumevanje zapadne misli, on ne proputa priliku da mu
skrene panju: Razmisli o Hegelu malo bolje, Hilmare. ... Razmisli i o
Nietzsche-u... i ustanovi koliko Zaratustre ima u nainu miljenja naeg Voe. ...
U svom za isvesne ljude kapitalnom delu o Treem Reichu, vrlo si pedantno
navodio Hitlerovu lektiru... a da nijednom nisi povukao logiku korespondenciju
izmeu nje i njegove politike. Izmeu Ideje i Istorije. ... Detonator mrnji prema
Jevrejima, zajedno sa uputstvom za rukovanje ugradili su mu filozofi. ...
Platonova Drava inspirisala je hiljadu-godinje SS aristokratsko carstvo. A
stari mudri Schopenhauer nauio ga je onom mranom i bez-nadenom
pesimizmu koji je omoguio da se rezultati druga dva uma, Darwinovog i
Malthusovog, borba za opstanak i utvara prenaseljenosti, sreno spoje u
brutalni obraun sa ljudskom vrs-tom.159
Ovaj podui citat ima svrhu da ukae sa koliko je revnosti i iscrpnosti
(spomenuto je barem jo ovoliko imena) Rutkovski pristupio poslu izvoenja
konsekvenci iz dvomilenijumske tradicije filozofiranja. Da pokae svu jainu
volje za dokazivanjem svoje nevinosti i bespomonosti u odnosu na jedno tako
dugo pripremano istorijsko zlo. Rutkovski i polemiku sa zapadnoevropskom
tradicijom ugrauje u taj okvir, traei krivca van sebe: as u tajnbreheru, as
u intelektualnoj tra-diciji.160 Traenje misaonih ekvivalenata za tajnbreherov
nain rezonovanja, izobliavanje silo-gistikih modela ima istu funkciju
dokazivanja nunosti posledica duhovne emancipacije. tavie, pukovnik se
izravno poziva na Hajdegera tokom svojih meditacija o smislu smrti. Ironizacija i
pa-rodiranje odreenih filozofskih stavova je direktni obraun sa tobo
apriornom humanistikom ori-jentacijom filozofije. Jer, ako je razlika izmeu
ljudodera i humaniste iskljuivo u tipu tre-ninga, 161 onda istinski karakter te
humanistike tradicije postaje oigledan u figuri jednog tajnbrehera koji je njen dvadesetovekovni izdanak.
U demonskoj igri sa pukovnikom delovanje Rutkovskog biva iznijansirano
jo jednim moti-vacionim faktorom strahom. A to je onaj strah koji se javlja
kao ispoljavanje nagona za samo-odranjem i koji, reeno je, sankcionie
svaki drugi motiv delovanja. Nakon izgubljne bitke za Adama, nakon neuspelog
158
159
160
161

Isto, str. 223.

Isto, str. 153.
Ahmetagi, nav. delo, str. 164.
Kako upokojiti vampira, str. 81.

45

pokuaja uspostavljanja kompromisa izmeu ideala i stvarnosti, a zatim usled

pojave rizika da se itav proces raskrinka kao izdajnika zavera, trebalo je
napraviti jo jedan, izmeu savesti i straha, ivotinje i boga, 162 kojom je
prilikom savest rtvovana strahu, a bog ivotinji, iz ega je proistekao tragini
dogaaj sa radnikom, dvadeset dve godine potiskivan u seanju i tumaen kao
nesrea, a to nije nita drugo do odbacivanje odgovornosti za uinjeno.
Dvadeset i prvo pismo predstavlja mogui smer razreenja duhovne krize
Rutkovskog. Ono je prag otkrovenja, prvi korak u suoavanju sa krivicom,
otkrivanje pravih motiva sukoba sa tajnbreherom i pokuaja njegovog ubistva,
ime se dolazi u poziciju poricanja sopstvenih uverenja crpenih u navodnoj brizi
za oveka. Nisam glumio nikakvu probuenu savest, koja odmerava pravdu i
kanjava u ime viih naela, kae Rutkovski, ali onaj Rutkovski iz 1965. Onda,
razume se, mislio sam drugaije. Video sam sebe kao oruje kolektivne
odmazde... Sad znam, Hilmare, da to nije bila istina. I da sam u navodnoj elji
da preivim da bih sutra svedoio, u kompromisu sa stidom, skrivao elju da
preivim pa ma o svemu nikada ni re ne izustio. 163 Svi motivi sa izvorom u
idealizmu obezvreeni su ovom izjavom i pretvoreni u jo jedan alibi linog
interesa da se ostane iv po svaku cenu. Pokuaj tajnbreherovog atentata
doveden je na razinu line osvete iji je pokreta mrnja, i u kojoj gotovo da
nikavu ulogu nisu igrale tajnbreherove rtve, ni boji zakoni ovenosti koje je
i miljenjem i delom povredio. 162 Neuspenost u realizovanju postavlje-nog cilja
dovela je do duevnog sloma koji se, usled rekonstrukcije dogaaja, ponovio
izmeu 26. i 28. septembra. Nakon toga, ispovest se nastavlja u maninom
tonu, a italac postaje svedok sve dubljeg pomraenja svesti Konrada
Rutkovskog. Privremeni oporavak 29. i poslednji trenuci lucidnosti rezultirali su,
ali samo na trenutak, priznanjem i prihvatanjem krivice. Traumatina scena sa
radnikom koju je do tada pamtio kao nesreu 164 konano biva prepoznata kao
zloin. Meutim, sasvim neoekivano, u trenutku kada se uini da e vampir
konano biti upokojen, on dobija novu volju za mo, a razoreni um pokuava da
se oslobodi propovednikim disputom o razaranju kompromisa i morala,
prolosti i svekolike istorije, odnosno vizijom sopstvenog mesijanstva. 165 Na
dalje prisustvujemo raanju totalitarne svesti Konrada Rutkovskog. Dolazi do
identifikacije sa onim ideolokim sistemom, olienim u tajnbreheru, koji je na
stranicama korespondencije bio predmet upornog osporavanja. Totalno reenje
kiobranskog pitanja svoju istorijsku paralelu nalazi u Totalnom reenju
jevrejskog pitanja, sa kojim ga, ne sluajno, i sam Rut-kovski poredi. Iako istie
da mu je stalo da se njegova akcija sa ovim zabludama ne poredi, 166
nemogue je prevideti njihovu slinost. Razlozi kojima opravdava svoju misiju,
dobro ljudi... Napredak... Opti interesi... Vii cilj!, 167 isti su oni kojima je
162
163
164
165
166
167

Isto, str. 211.

Isto, str. 251.
Isto, str. 277.
Pijanovi, str. 86.
Kako upokojiti vampira, str. 292.
Isto, str. 293.

46

Hitler opravdavao svoja zlodela. Rut-kovski sebe konano prepoznaje kao

oveka dela, ali naalost dela koje svoju snagu crpi u ludilu. Sopstvenu
slabost i odgovornost za line neuspehe on projektuje na kiobran koji u
njegovim oi-ma postaje uzrok svekolikog zla. Gojko Boovi, meutim, kae da
se kiobran javlja u najmanje dve uloge: i kao simbolini izraz istorije i kao
nanovo oivljena snaga neuspeno potisnutih se-anja.168
Otkrivanje Adamovog spomenika, idealan simbol nesporazuma sa
istorijom, prema tome, nije samo reanimacija pojedinane memorije, ve
oivljavanje itavog istorijskog perioda koji je usled vremenske distance trebalo
da bude elaboriran i istoriografijom definitivno kanonizovan. Meutim, znaenje
istorije i njenog metoda u svesti Konrada Rutkovskog biva podvrgnuto preispitivanju. Slika istorije koju prua objektivna istoriografija ispostavlja se
samo kao fatamorgana uzrokovana graanskim pogledom na svet baziranim na
prosvetiteljskim idealima. Tu i takvu istoriju Rutkovski eli da razori. Polemika
sa filozofskom tradicijom, koja se iscrpljuje u pojmu Razuma, nuno vodi i u
polemiku sa istoriografijom koja poiva na istom tom principu i u njegovim
okvirima nalazi tumaenje injenica. Istoriografija je, kae Rutkovski, kao i
sve na ovom polovinom svetu, kompromis. Kompromis izmeu stvarne istorije
i ljudske potrebe.169 Prosvetiteljski veltanaung, shvaen u najobuhvatnijem
smislu kao napredujue miljenje,170 kompromituje se oiglednim ovekovim
hodom po ivici samounitenja, istorija se, kao njegov korelat, ukazuje kao
hermeneutika greka iji su razlozi u netanim premisama (radikalni primer te
greke je arheologija mutanta Arna), a pojam istorijskog napretka biva osporen
teorijom kruenja, sa reminiscencijama na penglera. Poricanje odgovornosti za
uestvovanje u stvaranju jedne tako neslavne istorije kao to je ona Trereg
Rajha, a u ime viih, imanentno ljudskih ciljeva, proizvod je takvog uvreenog
graanskog/prosvetiteljskog shvatanja. Priznavanjem zloina ne dovodi se u
pitanje samo lini humanizam, ve i humanizam itave misaone/naune
tradicije, koji biva prepoznat kao mit. Razaranje Rutkovskovog uma,
istovremeno je razaranje istorije.
Nakon poslednjeg trzaja savesti, nagle rezignacije opisane u post
skriptumu dvadeset petog pisma i neuspelog pokuaja samoubistva, proces
identifikacije je zavren. Opis odraza u ogledalu izuzetno je sugestivan u
pogledu smera promene: Moda mi je naglo mravljenje dalo izotreniji lik,
obris seiva, plavoseni odsjaj elika. 171 Setimo se Rutkovskovog portretisanja
tajnbrehera, ne obazirui se na ironiju koja mu sledi: Otro, sitno lice koje
pulsira kao lava kada se hladi. 172 Predmet odbacivanja konano je prepoznat
kao sopstveni modus vivendi. Novi Rutkovski je roen, a vampir neutralizovan
potpunim odbacivanjem prolosti i njenog eda istorije. Novi Rutkovski pita:
168
169
170
171
172

Boovi, str. 192.

Kako upokojiti vampira, str. 96.
Horkheimer-Adorno, str. 17.
Kako upokojiti vampira, str. 306.
Isto, str. 26.

47

Otkud mu uopte ideja da je za neto kriv?... zato bi on bio kriv?, da bi

odmah u sledeim redovima definisao novonastalo stanje i svoja retorska
pitanja upotpunio afirmacijom: Zaborav-ljanje, odbacivanje, unitenje prolosti
bitna je odlika novog stanja u kome govorim i u koje vas bratski pozivam. 173
Njegov poziv na odbacivanje istorije poziv je, i istovremeno osuda, na
odbacivanje itave intelektualne tradicije, intelekta uopte, u ime dionizijskog
ivota Nieovog Zaratustre, s one strane morala, upravljenog u budunost,
projekat gvozdene noge. Program novog svetskog poretka, na poslednje
dve strane pisma, nedvosmisleno zavrava na nieanski nain, odbacivanjem
oveka i ovenosti zarad nadoveka i nadovenosti. Da bi se izbegla svaka
mogua zabuna italaca o prirodi i poreklu Rutkovskovog patosa, prireiva se
usrdno ponudio da nam kljune take manifesta rastumai Prirunikom za
NSDAP (to, svodei proroku besedu na razinu najobinijeg stranakog
pravilnika, njegov govor parodira i depatetizuje zemaljskim reni-kom). Time
se krug zatvara. Beg iz stega dogmatske svesti okonao je u istim okovima,
ime se potvruje pripovedaeva izjava iz predgovora da je Rutkovski u
pokuaju da je satre, staru svest u jo mranijoj verziji samo ponovio i da se
totalitarna svest raa iz sukoba sa njom i njenim posledicama po svet i lini
ivot.174
Raanje ideologije, njeni inioci, uzroci koji do njenog nastanka dovode,
posledice koje izaziva, svoju kvazi-naunu elaboraciju dobijaju u filozofskom
traktatu, zavetanom testamentu na-stradalog Rutkovskog, naslovljenom
Tractatus logico philosophicus. On, zapravo, ponavlja, ovaj put pojmovnom
aparaturom, itav put to ga je Rutkovski preao i daje svim u epistolama
prikaza-nim deavanjima jo jednu motivacionu nit koju bismo mogli nazvati
metafizikom. Jer, itava drama Rutkovskog ovde dobija znaenje neizbenog
fatuma koji proizlazi iz apsolutnog antagoniz-ma ontoloki razliitih sveta Ideje i
sveta Prakse. Sama stvarnost je kompromis, pod kojim trpe i Ideali i Stvarnost.
Stvarnost u koju se integriu izdajnici sopstvenih naela, ne moe se takvom
integracijom usavriti.175 Stvarnost zapada u regresiju, usled ega se dobija
nihilizam kao dominantni pogled na svet. Kada uspavana svest o krivici za
takvo stanje izbije iz pojedinca, nastaje depresivna psihopatija sa sumanutim
idejama preporoda i spasenja oveanstva.176
Ako su nam pisma predoavala proces formiranja totalitarne svesti usled
duevnih koleba-nja i sloma Konrada Rutkovskog, pa je tako njegova sudbina
preteno psiholoki i istorijski motivi-sana, Tractatus itavu priu izdie na
metafiziki nivo, dajui joj vid nunosti. Sa ovog aspekta porunik Konrad
Rutkovski postaje samo metonomija oveanstva u kome su se ukrstile dve nepomirljive sile. Potencijalno, u svakom od nas, kao dihotomnom biu
odreenom obema, Firer i Due spavaju i ekaju da budu probueni. Reenje
173
174
175
176

Isto,
Isto,
Isto,
Isto,

str.
str.
str.
str.

307.
6.
363.
373.

48

postoji, i ono predstavlja pozitivnu mogunost prevladavanja dihotomije

duhovnog oveka, mogunost ka kojoj je sudbina Rutkovskog u jed-nom
trenutku poela da pretee. Retki usamljenici, strasnici i stvaraoci ivota,
razreavaju unutra-nji konflikt time to, svesni krivice, preuzimaju za nju
odgovornost i pred sobom i pred istorijom, te se protiv sopstvenog dela bore sa
istom bezobzirnou sa kojom su ga stvarali, rizikujui pri tom da zajedno sa
delom unite i sebe. Ali, sledi poraavajua dopuna navedenoj opciji, saznanje
da takvi jaki propadaju. Po prirodi stvari, Delo je jae od Tvorca, stvarnost od
duha.177 Svet ne moe
postati nita drugo osim kompromisa, a pad je zagarantovan i nezaustavljiv.
Osloboena savest Rutkovskog, liena odgovornosti za uinjeno, svoju
novu snagu oslo-baa u vidu volje za moi. Njena energija je usmerena na
prekrajanje odnosa u stvarnosti, bez osvrtanja na bilo kakav etiki minimum pri
realizaciji postavljenih ciljeva, spremna na neograniene rtve kako bi sebe
ostvarila. Sa druge strane, tehnologija je vrlo esto dovoena u vezu sa moi.
Njena se uloga iscrpljivala u pribavljanju sredstava za njeno osvajanje, u
iskoritavanju naunih dostignua u svrhu nesavesnog neogranienog
podjarmljivanja i kontrole. Kao jedna od osnovnih antiutopijskih tema, 178 koja
neposredno anticipira Besnilo, ona je uvedena ve u Vampiru najavljujui
tako Pekievu antropoloku fazu. U sutini ambivalentnog karaktera, fenomen
i sa pozitivnim i sa negativnim konotacijama, posledicama koje je kadra da
proizvodi, problematizova-nje nauke i naunog napretka povlai i pitanja etike,
odnosno svrhovitosti i opravdanosti ove-kovog sluenja njima. Naelnog stava
da nauka bi mogla da spase svet, Pekiu se, turobnom realisti u pogledu
destruktivnosti ljudske prirode, i toak javljao kao sudbonosno katastrofalan
pronalazak179. Ovakve implikacije nosi pomenuti tematski kompleks ugraen i
u Vampira. Mo-emo zanemariti tajnbreherovo oduevljenje duhom nauke
kao autorsku ironiju, ali njegovo prekopavanje po istoriji naunog razvitka u
kontekstu iznalaenja efikasnijih naina pogubljenja je vie nego indikativno.
Ne potujui istorijski red imamo najpre odrubljivanje glave sa giljotinom kao
industrijskim izdankom. ... Elektrina stolica je nusproizvod industrijske
revolucije i amerikog oboavanja elektrinih aparata za domainstvo...
Prilino dugom nabrajanju sredstava iz repertoara za pacifikaciju sledi
Rutkovskov otrenjujui komentar da svaka pojedina alatka, od sekire, preko
puke, do elektrine stolice, samo je jedna kota u uspinjanju naeg naunog
sazna-nja.180
Ovde bi se moda trebalo opet prisetiti Engelsovog stava da
je humanistiki regres proporcionalan civilizacionom napretku, ili penglerove
definicije civilizacije i smetanje poetka ove nae u doba industrijske
revolucije.

177
178
179
180

Isto, str. 359-360.

Maja Cvijeti, Pekiev Orvel, Plato, Beograd, 2007, str. 81.
Vreme rei, str. 130.
Kako upokojiti vampira, str. 243-245.

49

Ono to je za narednu Pekievu fazu, a sadrano u Vampiru, znaajnije

jeste tematizova-nje vetake funkcionalizacije oveka i njegovog tobonjeg
biolokog usavravanja. Sama sr ovog motiva, koji je most ka genetskom
inenjeringu iz Besnila, je stav da ovek nije zavretak, ve prelazni in. 181
Naredni stvaralaki period Pekiev primarno je posveen strahu od konsekvenci
vrtoglavog tehnikog razvitka i sve manje ovekove odgovornosti u rukovanju
njegovim rezul-tatima. Toak je, u meuvremenu, i mi na njemu, doputovao do
atomske bombe. A ja lino do tema Besnila, 1999 i Atlantisa, 178 rezimira
autor svoju izjavu o prirodi ljudske vrste.
Zlo se ne moe
ni unititi niti iz ega stvoriti.
Njegova koliina je stalna i nepromenljiva.
B. Peki
Formalna inovativnost Pekieva ne prestaje da nas iznenauje. Posle niza
romana tzv. viso-ke knjievnosti, Besnilo se pojavljuje u ruhu paraliterarnog
anra - trilera. Besnilo, meu svim Pekievim romanima, jedino nosi
odrednicu romana, i to anr romana, ime nas i sam pisac upu-uje na pravila
igre savremene popularne knjievnosti. Razliita su tumaenja ovakvog
pievog postupka. Ako para-ivotom ivimo, logino je da njega najskladnije
izraava para-literatura, izjavljuje Peki. Pored toga, trivijalna knjievnost je,
prema njemu, jo jedini oblik koji se bavi savremenim temama. Tom bi se
simbiozom, vetim sjedinjavanjem visoke i trivijalne literature izbegla
nekomunikativnost kod jedne, trivijalnost kod druge. 182 Dakle postoje i izvesni
prag-matini inioci koji su na ovu promenu uticali komunikativnost, odnosno
elja da se odreene ideje, teme, koje se, na kraju krajeva, tiu itavog
oveanstva, predoe iroj publici. Dakako, tumai ovaj postupak Marija
Lojanica, lake je progutati gorku pilulu kada je umotana u glatku opnu
laganog tiva.183
Sa druge strane, u okvirima postmodernistikih strategija, koketiranje sa
popularnim, ko-mercijalnim vidovima umetnosti je jedan od fenomena sa kojim
svaka teorija postmodernizma rauna. Re je o hotiminom brisanju granica, ne
samo izmeu anrovskih kanona, ve izmeu itave hijerarhijski i aksioloki
utvrene stvarnosti. Tako se otvara prostor svemu onom struk-turalno
marginalnom da izbije u prvi plan, pa se Pekievo opredeljenje za jedan
trivijalni anr i njegovo instaliranje u knjievni panteon moe shvatiti kao
svesno brisanje granica izmeu visoke i niske literature. To pomeranje granica
oito je i u spajanju anrovski heterogenih elemenata u jednu hibridnu celinu
kakva je Besnilo. Jer pored glavnog toka, onog posveenog borbi sa besnilom
(koji sadri karakteristike SF-a), roman poseduje veliki broj paralelnih tokova od
181

Isto, str. 236.

Vreme rei, str. 107-108.
183
Marija Lojanica, Antropoloka trilogija Borislava Pekia i metafizika detektivska proza,
Knjievna istorija, LXIII, 143/144, Institut za knjievnost i umetnost, Beograd, 2011, str. 216.
182

50

kojih svaki podlee odreenim pravilima nekog popularnog anra. Tako imamo
elemente krimi-nalistikog romana, pijunskog, horora, pa i ljubavnog u prii o
Rubneru i Mirijam.
Trilogija Besnilo, 1999, Atlantida etiketirana je, pored antropoloka,
i kao antiutopij-ska, odnosno kao onaj deo knjievnog stvaranja kojim se
snano negira postojee ili potencijalno, realno ili izmiljeno drutvo ili
stanje.184 Meutim, Sava Damjanov tvrdi da Peki polazi od duboke sumnje u
svaku mogunost utopije, pa prema tome i pojam antiutopije, kao kritike
odreenog stanja, ovde postaje izlian. On predlae termin distopija ija je
osnovna odlika odbacivanje ideje progresa i najdublja sumnja u sve utopijske
zamisli.185 Predstavljena slika sveta odraava nepro-menljivo stanje,
zasnovano na ciklinosti istovetnih civilizacionih modela koji redom jedan za
drugim zavravaju katastrofino. Roman 1999 na vrlo impresivan estetski
nain potvuje ovu ideju o venom povratku istog.
Navedena sumnja u progres i mogunost nekog relativno prihvatljivijeg
oblika ivota prisutna je u Pekievom stvaralatvu jo od Vremena uda. Kako
je mogunost za jedan bolji ivot pod Hristom prokockana, svet nastavlja da
tavori u istom rasulu. Greke prolosti nemogue je ispraviti, ve ih samo u
beskonanost ponavljati. Besnilo je na tragu otkrivanja stvarnog krivca za
ovakvo stanje. U tom pogledu, neke velike promene u tematici nema, jer je
raskrinkavanje oveka kao (auto)destruktivnog bia prisutno jo od Pekievog
prvenca i protee se kroz itav njegov prozni opus. Peki uvek pria istu priu,
iznosi iste ideje, on je tvorac jedne jedinstvene Knjige. 186 Ono to je
promenjeno, to je aspekt sa kog se ovek posmatra. Do sada je ovek bio
posmatran kao drutveno bie, lan kolektiva, pa su njegovi postupci nuno
morali biti i socijalno motivisani. Za razliku od prethodnih romana, Besnilo
tematizuje ono instinktivno u oveku, bioloko, goli nagon za samoodranjem
lien svih normi graanskog ponaanja, zapravo lien same svesti o humanosti
kao diferentiae specificae vrste. Besnilo uranja u tamne vode ljudske genetike
i stranputica inteligencije da tu genetiku oslobodi njenih prirodnih ogranienja.
Logino iz toga sledi kritika civilizacije, proizvod pogreno usmerenog intelekta,
sagledane kao razvitak tehnologije iji je cilj ovladavanje prirodom.
Pekiev prireiva je ovog puta dobio znatno vea ovlaenja. Nije se
ograniio samo na komentarisanje dogaaja primenjeno u Vampiru. Ovog
puta tekst romana je osobnom vizijom proireni dnevnik oevica i rtve
tragedije187 pisca Danijela Leverkina, oprezna nadgradnja, kako bi rekao Ki.
Danijel Leverkin, alias Patrik Kornel, lik je sa izuzetnom pozicijom u strukturi
romana. Pored toga to je privilegovani hroniar Hitrou besnila i tvorac
osnovnog teksta, on je i samosvesni pripoveda ije je sakupljanje grae
propraeno poetikim komentarima. Glas dnevnika uz pripo-vedanje dogaaja i
184

Neboja Lazi, Utopija i antiutopija kao knjievni projekat, LMS, LI, 1-2, 2003.
Sava Damjanov, Utopijsko-antiutopijski italac Borislav Peki, Poetika Bobislava Pekia, str.
480.
186
Isto, str. 481.
187
Borislav Peki, Besnilo, BIGZ, Beograd, 1985, str. 603.
185

51

njihovog komentarisanja pripoveda i poetiku romana koji je svoj finalni oblik

dobio tek nadograivanjem matinog teksta. italac prisustvuje samom
procesu nastajanja roma-nesknog teksta. Taj glas prolazi put od pripremanja
naivno-fikcionalne proze kakva je ona o Dioskurima do komponovanja Besnila
iji se temelji nalaze u stvarnosti. Izbor aerodroma za mes-to deavanja
uslovljeno je, pored Leverkinovog utroenog truda na prikupljanje materijala,
upravo prometom ivih linosti i njihovih pria, to pisca vodi zakljuku, koji
nam istovremeno daje i os-novnu semantiku ovog hronotopa, da je aerodrom
zapravo slika sveta u minijaturi. 188 Ipak, ta je realistinost samo poetna
taka kojoj je neophodno umetniko oblikovanje, fakcija koja mora biti
dopunjena fikcijom, graa kojoj je nuno usaditi kimu logike 189 jer sama ne
poseduje osmi-ljenost. Leverkin, a isto ini i sam pisac/prireiva u uvodnoj
napomeni, insistira na razlici izmeu stvarnih linosti prisutnih na aerodromu u
veme zaraze i onih koje e nastati na temeljima ovih prvih, aktera budueg
romana o besnilu, na razlici fakcija fikcija, ali i na neophodnosti njihove
sinteze. U stvarnosti se besnilo moe dogoditi sluajno, bez svrhe. U uspeloj
fikciji su takve slobode nesrene, 190 belei Leverkin u svom dnevniku. Zato se i
motiv besnila javlja barem kao dvoznaan: kao bolest kojoj je Leverkin svedok,
dakle hrpa neorganizovane grae, vantekstovna injenica vezana za Hitrou
1981. i kao metafora o iskonskom zlu dobijena organizacijom materijala i
njegovim misaonim produbljivanjem pisca/prireivaa.
Ni ovog puta ne izostaje Pekievo poigravanje mitovima, od antikih
mitova o Dioskurima, Tezeju, ili onom o Haronu, preko hrianskih i uopte
biblijskih do savremenog mita o civiliza-cionom napretku. Intertekstualnim
vezama sa njima bavila se svaka relevantnija studija o Besni-lu, pa ih nema
potrebe ponavljati. Meutim, ono to se ne moe zaobii jeste relacija prema
Otkrovenju Jovana Bogoslova koje ini potku na kojoj izrasta kompozicija
romana. Arhetipska situacija borbe dobra i zla sadrana u biblijskoj eshatologiji
transponovana je u savremeno doba gde dobija oblik borbe oveka sa
savremenim demonom nauke. Jo jednom se Peki okree novo-zavetnoj
mitologiji, pri emu je i ovog puta prisutno drugaije iitavanje osnovnog mita
i odstu-panje od obrasca. Nain na koji su mitski elementi prekomponovani,
njihova potpuna izokrenutost, kao u Vremenu uda, odnos teksta i preteksta
svrstava u okvire parodije. Ono to Besnilo spaja sa Pekievim prvencem,
pored same injenice biblijskog izvora tematike, jeste opovrgavanje
hrianskog mita o spasenju. Kao to znamo u Vremenu uda iskupljenje
izostaje, Hristovo pos-lanstvo je uzaludno i svet svoje trajanje nastavlja u
daljem nagomilavanju grehova. Drugi dolazak Hristov, prorokovan Jovanovom
vizijom, te finalni obraun sa Satanom na Armagedonu, okonan njegovim
porazom i objavljivanjem hiljadugodinje vladavine Hristove, u Besnilu
zavrava apsolutnim trijumfom Zveri. Zveri kao simbola sveukupnog zla.
188
189
190

Isto, str. 236.

Isto, str. 293.
Isto, str. 294.

52

Parodijskom znaenju doprinosi i injenica da Velika Zver potie od oveka,

tavie od Mesije samog, ime joj se oduzima izvorno metafiziko poreklo i
dovodi u ljudsku, racionalnu ravan. Mutiranost virusa protiv koga je
tradicionalna vakcinacija, i najboljom poznatom vakcinom, bespomona, 191
simbol je ovekove neizleivosti od sopstvenog, u genima sadranog besnila.
Tako Hitrou Rhabdovirus postaje simbolom svekolikog humanog zla i ovekove
istinske prirode.
Dela utopijske/antiutopijske provinijencije podrazumevaju tok dogaaja,
fabule unutar strogo ogranienog prostora. Primeri Platona, Mora, Sviftove
zemlje Huinhma koju Guliver pose-uje, pa sve do dvadesetovekovnih projekata
Orvela, Hakslija i Vojnovia to potvruju. Re je o to-me da je zahtev za
jednoobraznou, za brisanjem razlika meu stanovnicima (dalje implikacije
ovakvog zahteva emo ostaviti po strani), ili makar pripadnicima iste kaste
unutar hijerarhijskog si-stema (to je ei primer, poev ve od Platona), te za
njihovom funkcionalizacijom koja bi dovela do optimalnog funkcionisanja itave
zajednice, lake sprovesti unutar granica jednog grada ili dra-ve, nego na
povrini koju zahvata neka vea geografska jedinica (to to su granice
deavanja u Pe-kievoj Atlantidi proirene na itav glob ini se izuzetnim
primerom). Smetanje radnje Besnila na aerodrom potuje zahtev anra za
izolovanou prostora. Sa svim institucijama na njemu, zdravstvenim,
upravnim, zakonodavnim i izvrnim, kompletnom infrastrukturom, sa
sopstvenim socijalno-politikim vrednostima, sa nacionalnom i klasnom
izdiferenciranou njegovih itelja, Hitrou ostavlja pre utisak autonomnog
grada-drave, u kome besnilo je nain ivota, nego obinog aviotransportnog
poligona.
Aerodrom
postaje
stanite
Rhabdocivilizacije
koja
pored
fundamentalnih dravotvornih institucija formira i svoju normu prihvatljivog
ponaanja, svoju religiju i moral. Besnilo je ontoloka sutina naeg sveta,
belei Leverkin u svom dnevniku, njegov smisao, ak i njegov cilj. Njemu je
sve podreivano. Besnilo je postalo naim Bogom. I moral se prema njemu
odreivao. Dobro je biti zdrav. Ravo bolestan. Postalo je dobro ubiti besnog,
ravim je ostalo ubiti zdravog.192 Usled novonastale situacije zajednica formira
kom-pletan sistem vrednosti kao bilo koja druga, normalna. Leverkinovo
poimanje aerodroma kao sveta u malom smo ve spomenuli, emu uvodna
prireivaeva napomena da izbor londonskog aerodroma Heathrow je
sluajan, te da su se dogaaji mogli odigrati na bilo kojoj taki Zemlje, na
inicijalnoj poziciji obezbeuje dodatno simbolino znaenje koje daleko
prevazilazi mee kon-kretnog lokaliteta. Aerodrom je samo metonimija na kojoj
se odraava globalno stanje. Katastrofa ogranienih razmera postaje simbol
vee kataklizme, hipotetike, ali ne i nemogue. Katastrofa nije ovde sama sebi
svrha, upozorenje, kao u popularnim romanima katastrofe, ve simbol
apokalipse humanosti.193 Relevantniji od izbora mesta je izbor situacije u koju
191
192
193

Isto, str. 395.

Isto, str. 373
Cvijeti, str. 90.

53

su likovi pos-tavljeni. I ovom prilikom se Leverkin pokazuje kao neko sa

poetikim znanjem, sposoban da iz zateenog poloaja izvue simboliku koja e
postati temelj romana. Po njemu, karantin je ono to specifikuje stanje na
aerodromu, karantin je opta pria na ijoj se pozadini odvijaju ostale. 194
Zato karantin? U irem smislu, karantin ilustruje poloaj vrste. Poloaj oveka
u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, kvasac koji e iz ljudi izvui ono
to su, ispod vetake kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni
stvarno.195 Dakle, virus besnila ima samo funkciju pokretaa dogaaja,
njihovog spoljanjeg uzronika iji se smisao iscrpljuje u razotkrivanju pravog
besnila prikrivenog nanosima graanskih navika, u aktiviranju onog nagonskog
u oveku pred strahom koji dovodi u pitanje linu egzistenciju. Strah kao
iskonska ovekova prepoznanica, ani-malizuje ga i pokree njegov nagonski
potencijal pri emu se humanistiki angaman i briga za druge preobraaju u
totalitarnost jedinke.196 Na fonu tog straha odvijaju se sve paralelne prie
Besnila.
Strah nastaje kao posledica prevelike hrabrosti, beznae kao posledica
prevelike vere. Vere u razum, instrumentalni um i njegovo edo tehnologiju.
Antiutopijska nauna fantastika, pie Maja Cvijeti, negira nauku i
tehnologiju, ali istovremeno negira i mogunost poboljanja dru-tvenog i
ekonomskom ivota.197 Ova definicija, upotrebljena kao oznaka za Bredberijevo
i Sima-kovo delo, pokriva i vei deo anrovskih osobenosti Besnila, uz jednu
ogradu na koju je ukazao Petar Pijanovi: O fantastici je povodom Besnila
mogue govoriti ukoliko ona znai dalju, hipotetinu vezu sa stvarnou, a
nikako ako se shvati kao drugi pol realnosti. Tanije, ona je neka vrsta
meuprostora.198
Taj
meuprostor
mogue
je
ukljuiti
u
krug
postmodernistikih hetero-topija, koje se definiu kao ontoloki nestabilni
prostori pripovedanja, mesta u kojima ne vae lo-gike i empirijske
zakonitosti,199 u kome groteskne, fantastine elemente valja, dakle, posmatrati
kao metafore.
Mit tehnolokog napretka drugi je veliki mit, nakon mita o spasenju, sa
kojim se Peki razraunava u ovom romanu. Aerodrom, kao multifunkcionalna i
visokotehnologizovana ustanova, spomenik ljudskog tehnolokog genija, 200
simbol je ovekovog poverenja u civilizacijski na-predak. Utoliko katrastrofa na
njemu proizala iz iste te vere postaje ironinija. Generalno negativnom stavu
zauzetom prema nauci doprinosi i izuzetno sugestivan opis zidnih slika
pionira tehnolokog razvoja u sali za konferecije Hitroua koje su oveka motrile
oima punim posthumne
194
195
196
197
198
199
200

Besnilo, str. 237.

Isto, str. 238.
Cvijeti, str. 91.
Isto, str. 32.
Pijanovi, str. 237.
Svetislav Jovanov, Renik postmoderne, Geopoetika, Beograd, 1999, str. 63.
Besnilo, str. 180.

54

sumnje.201
itav haos na londonskom aerodromu iniciran je iskonskom eljom da
se priroda prekroji po sopstvenoj meri i njome ovlada. Genetiki inenjering,
tematska okosnica Besnila, samo je jedan od pokuaja tog veitog nastojanja.
Propovednik vizije o dobu nadljudi, genetski modifi-kovanih, je novi Mesija,
naunik i virusolog, profesor Liberman (alias Lohman alias tedler). itava
filozofija prirode izloena je u nizu njegovih naunih publikacija. Ideje sadrane
u njima pred-stavljaju osnovnu motivaciju njegovog dela. Za njega je Priroda
bila koncept suprotan inteligenciji, neto to inteligencija mora pobediti,
potiniti, izmeniti,202 saoptava nam pripoveda tok misli Luka Komarovskog.
Polazei od stava da svako bie, svaka stvar u prirodi ima strogo odreenu
funkciju, i injenice da se ovek toj specijalizaciji otima, Liberman dolazi do
zakljuka da ovek mora postati tek jedna specijalnost prirode. Put ka takvoj
funkcionalizaciji
oveka
poploan
je
biogenetikim
eksperimentima.
Rekombinacijom DNA, opta, protivrena i tetoinska funkcija oveka
pretvara se u niz izvedenih specijalistikih, korisnih. Ljudi se nee deliti na rase,
klase, pa moda ni polove, ve na funkcije. 203 Takva genetska programiranost
ljudi iz epruvete poznata je jo iz Hakslijevog Vrlog novog sveta. Njegove
Alfe, Bete i Game nisu nita drugo do funkcije, maine predodreene za
obavljajnje genetski kodiranih dunosti. ak je i Platon raunao sa odreenom
genetskom predestiniranou ljudi, dodue prirodnom, kada ih je delio na one
koji hrane zemlju, one koji je tite i one koji njome vladaju. Libermanova
delatost, zapoeta jo u Auvi-cu pod imenom Zigfrida tedlera, ciljala je na
ovakvu genetsku hijerarhiju, bioloku primoranost na vladanje i podreivanje.
Ako se vetaki promeni njegova (ovekova) osnovna bioloka pret-postavka,
saznajemo od Luiz Sorensen posredstvom Leverkinovog dnevnika, a zatim
uini da se nasleuje, kao to se prenosi boja koe, moe se u jednoj od
genetikih rekombinacija dobiti novi ovek, natovek, budui gospodar sveta.
Mogu se proizvesti i njegovi robovi, jer ako se u neiji genetiki kod moe
konzervisati volja za gospodarenjem i volja da se ona primeni, u neije druge
moe se deponovati volja za pokoravanjem. 204 Posao koji je zapoeo jo 1939.
godine, Liberman dolazi da finalizuje na Hitrou etrdeset godina kasnije da
ostvari neispunjeni nacistiki san o Natoveku, da kreira univerzalno stvorenje
naoruano svim odbrambenim mehanizmima. 205 Njegove meditacije o
mogunosti spajanja oveka sa ivotinjskim i biljnim vrstama ekstremne
rezistentnosti dobijaju groteskne razmere u sve bizarnijim i bizarnijim
kombinacijama. Nalazei im alibi u evolutivnom toku, svoju e ulogu skromno
definisati kao skraivanje tog procesa. A to je smisao i ljudskog postojanja i
funkcija njegove nauke.206
201
202
203
204
205
206

Besnilo, str. 180.

Isto, str. 122.
Isto, str. 124.
Isto, str. 439.
Isto, str. 405.
Isto, str. 409

55

Monstruoznost ludog naunika i sva veliina njegove moralne

zastranjenosti kulminira u dijalogu sa Leverkinom, neposredno pred
profesorovu smrt. Iz tog dijaloga saznajemo da je kljuna karakteristika dobrog
naunika, ono to je i Komarovski mogao postati da ju je imao, posedovati
moralnu kura da tim opasnostima izloite druge. 207 Ovakav stav moe biti
sve drugo samo ne ovean. U Libermanovim oima ljudi su zamorad,
sredstvo na kome treba ostvariti ideju Titanisa. Lano mesijanstvo, opravdano
ideologijom susreli smo i u Vremenu uda i na kraju Vampira pri
dovrenju transformacije Konrada Rutkovskog. Ve je reeno da ideja koja do
svog ostvarenja dolazi gazei preko leeva, a u ime nekog boljeg
oveanstva, direktno je tom oveanstvu suprot-stavljena. Frederik Liberman
je samo radikalni izdanak onog soja ljudi koji se zaeo jo u Pekievom prvencu.
Tretiranje ljudskog materijala, a zapravo traenje alibija za rtvovanje drugog
namesto sebe, kao stvar svrsishodnosti i ekonominosti, 208 beskonano je
daleko od onih ideala nego-vanih u antikoj i renesansnoj kulturi, koje moemo
priznati, uz sve mane i paradokse, za vrhunce humanizma. Za njega je ovek,
jednostavno, poslednji dinosaur, otpadak prirodne evolucije, u najboljem
sluaju bioloka sirovina.209 U tom sluaju Leverkinova pravda sprovedena na
Libermanu golim ljudskim razumom i golim ljudskim rukama ostavlja utisak
poetske pravde, ili pak ironije poput sudbine onog lovca koji je pojeden od
lovine.
Tematizacija biogenetikih intervencija, pa makar se one sainjavale iz
otklanjanja oveko-vih nepoeljnih potencijala i greaka prirode, postavlja
pitanje slobodne volje. Koliko ovakva, pre svega fizika, determinisanost
doputa samoostvarenje linosti? Bioloka predodreenost, rezultat ovekovog
igranja boga, direktno se suprotstavlja prosvetiteljskom cilju emancipacije i
onom putu oslobaanja mogunosti zapoetog jo u 14. veku. Funkcionalno
usmeravanje sobom nuno nosi isprogramiran svetonazor sa ugraenom
blokadom za odreena pitanja. Time se ubija uroena ovekova radoznalost
bez koje ni jedno otkrie ne bi bilo mogue (pokuaj da se istraivaki duh
ovekov suzbije poznat je iz srednjovekovne prakse). Libermanova nastojanja
da oveka preko-dira logina su konsekvenca ranijih pokuaja psiholokih
modelovanja i metoda indoktrinacije, sveg onog strogo kontrolisanog protoka
informacija, ije poetke jo u antici moemo nai, sa svrhom profesionalne
specijalizacije ljudi. Meutim, uenje nad svetom, elja za saznanjem, za
otkrivanjem svojstvena je ovekovoj prirodi. Kao kompromisno bie rascepljeno
izmeu materi-jalnog i duhovnog, izmeu teorijske spoznaje i praksisa,
neizbeno je da se odreena znanja opiru pragmatizaciji. Takav status imaju
gotovo sve humanistike nauke, ije se krajnje ishodite nalazi u antroposu.
ovek je sutinski multifunkcionalno bie, uomo universale kako ga je
renesansa definisala. Redukcija njegovih potencijala opire se ljudskoj prirodi,
207
208
209

Isto, str. 532.

Isto, str. 533
Isto, str. 539.

56

opire se humanosti. Specijalis-tiko obrazovanje, odreeno s obzirom na ulogu

u dravi, predviao je jo Platon za svoje stanovnike. Fokusiranje na jedan
jedini cilj, motivisan interesom, suava duhovni horizont ovekov to vodi
degradaciji morala, to dalje implicira krizu humanizma i otuenje. Veliki broj
bonih narativnih tokova u Besnilu tematizuje ovekovu pragmaticistiku
funkcionalnost, okupiranost individualnim problemima, usmerenost na line
interese koji oveka ostavljaju zaslepljenim pred globalnim problemom, bez
mogunosti nalaenja zajednikog reenja. Ovakva psiholoka motivisa-nost
likova, kojima dominira ego, uperen je ka kritici duhovnog stanja modernog
oveka, duboko utopljenog u maticu materijalistike civilizacije, alijenisanog,
postvarenog, dehumanizovanog. Ovi tokovi, uklopljeni u optu idejnu matricu
besnila kao bolesti oveanstva, izuzetno su funkcional-ni. Funkcionalni u
smislu dokazivanja ljudske prezauzetosti linim sebinim interesima dok im
sud-bina ide ka kataklizmi. Na to upuuje i pieva napomena da su
nametenici aerodroma funkcije, iju povrnost i deliminu motivacionu
monotoniju ne treba shvatiti samo kao formalnu uslovlje-nost pravilima igre,
ve i kao tematski znak koji upuuje na poimanje oveka kao funkcije.
Centralni problem problem virusa besnila postavljen je kao medicinski
problem
(kome
moto iz Otkrovenja na poetku Stadijuma Prvog
obezbeuje kosmiki univerzalno i arhetipsko znaenje 210). Sa motivom
medicine susreli smo se ve u onom poreenju sa Hristovim u-dotvorstvom u
prii udo u Magdali iz Vremena uda. Njeno dvosmerno kretanje naune
ka saznavanju bolesti i praktine ka njenom leenju doputa da oba njena, u
sutini antagona, vida budu u tekstu suprotstavljena. Armagedonska bitka
odigrava se na dva polja: u izolaciji za mikroskopom i na terenu u
neposrednom kontaktu sa boleu. Ciljevi su samo prividno isti. Dok je
humanizam jednog njenog aspekta evidentan, drugog je diskutabilan. ak
potpuno kompro-mitovan zloupotrebom naunih dostignua. (Hitrou besnilo
ipak je mutant iz epruvete, iji je nastanak zaogrnut platom lanog spasenja
oveanstva.) Ovaj sukob povlai za sobom pitanja etike i odgovornosti, time i
samog stepena humanosti, odnosno otuenosti njenih reprezenata.
Govorei o nenapisnoj varijanti Besnila, Peki e u razgovoru sa
Aleksandrom Arsenije-viem rei sledee: Ja sam prvobitno i hteo da piem
roman karaktera, gde bi dve jake linosti, Komarovsky i Hamilton, vodile rat sa
besnilom, ali i idejni rat izmeu sebe. (U sutini rat izmeu dva koncepta
budunosti.).211 Odustavi od ovog vida, u biti dramski strukturisanog, romana
zbog formalno-tematskih ogranienja koja namee, pisac e ipak ostaviti
centralno mesto ovim dvema linostima doputajui im kontrapunktni odnos.
Komarovski i Hamilton, uz Koro i Laverika, srce su Libermanove naune ekipe u
Volfenden Hausu, petnaest godina pre okupljanja na aerodromu. Zaprepaten
rezultatima eksperimenata, Komarovski prvi naputa grupu, a njegovi motivi
odlaska nedvosmisleni su: Od nauke je pobegao meu ljude ne zato to ih je
210
211

Vidi N. Lazi, Roman Besnilo: Uvod u apokaliptinu sadanjost, LMS, LII, 1/2, 2004.
Vreme rei, str. 146.

57

nauci pretpostavio, ve zato to se od nje uplaio. 212 Kao neko ko je

uestvovao u Libermanovim revolucionarnim istraivanji-ma, bio je neposredni
svedok svoj devastacionoj moi naunog razvoja. Nesrea koja se u
Volfenden Hausu odigrala izazvala je u njemu snano oseanje odgovornosti
koje nee biti ublaeno ni dejstvom vremenske distanciranosti od dogaaja.
Komarovski je savest oveanstva, osoba kojoj odgovornost ne doputa
bezuslovno spasenje ni sopstvenog sina, to se potvruje kao in bespogovorno
humanistiki, ali sa prevelikom cenom. Re je o tome da njegove etike barijere
ne proputaju bazini Libermanov stav da to moe da se uini, mora se
uiniti.213 Ali, pisac nas ne ostavlja bez sumnje u pogledu humanosti Luka
Komarovskog. Velika verovatnoa da je Jana svojeruno uspavao (a to e
uiniti jo jedanput, mada ne bez moralnog preispitivanja situacije) zahteva od
itaoca da ponovo razmotri svoje utiske u pogledu njegovog karaktera. Jer do
ubistva stie i on, do onoga to je u Libermanu i njegovoj nauci osuivao, samo
drugim putem. Ovim se otvara pitanje eutanazije i opravdanja njene primene.
Etika dilema da li neprikosnovenost ivota treba uvaiti i kada na sebe
prestane da lii, ili oveka treba osloboditi patnje, nalazi meu ljudima
pristalice i jedne i druge mogunosti. Ipak, u hipotetikom svetu gde bi ovek
zaista predstavljao apsolutnu vrednost, gde ljudski ivot nema cenu, jasno je da
bi ubistvo iz milosra bilo samo ubistvo. Pokuaj iskupljenja, da se izgubljeni
ivot nadoknadi spasenjem drugog, uzaludan je, jer Komarovskova rtva ne
daje plod. Na Hitrou nema preivelih. Ali, uprkos tome, sam in portvo-vanosti
posvedouje njegov humanizam (to ini i simbolika Gabrijelovog poljupca) i
doputa mogunost da iskupljenje bude prihvaeno i kao takvo. U ovom inu
sadrana je i klica nade (koja je tu samo da bi bila osujeena). Pored
pokrenutosti optereenom saveu, delovanje Luka Komarovskog je voeno i
nadom u spas oveanstva. Zbog samopouzdanja i samopotovanja, bez kojeg
se nigde nee stii.214 Tu nadu u stvarno izleenje oveanstva potvruje i
Gabrijelova izjava da je pozitivan ishod bitke (odnosno nalaenje eron) mogu
sve dok ima ljudi kao to je Komarovski, spremnih na line rtve zarad
kolektivnog dobra. Komarovskova etika apsolutno je opozitna Libermanovoj. To
to je njegov poduhvat unapred osuen na neuspeh (jer je spasonosni serum
samo modifikovani Rhabdovirus, samo jo jedno besnilo) i to ga smrt nalazi u
liftu, sa iluzijom o izleenju, u liku pripadnika Aerodromske bezbednosti, govori
o eskalirajuem globalnom ludilu u kome je pojedinac nemoan, a zlo suvie
dobro organizovano, planirano po kancelarijama politikih monika koji su
besni.
Na drugoj strani, kao antipod Komarovskom, postavljen je Hamilton,
tipini naunik, emotivno neangaovan i sa jasno definisanim ciljem koji
ispunjava uz svu istraivaku distan-ciranost i objektivnost. Za njega nauka
nije tu da spasava nego da saznaje. Spasenje je, ako do njega doe, tek
212
213
214

Besnilo, str. 60.

Isto, str. 409.
Isto, str. 522.

58

nusproizvod saznanja. Neka vrsta sluajne izluevine. 215 Njegova elja za

sazna-njem nema moralnih skrupula. Libermanov stav je u potpunosti
prihvaen. Ono to Komarovski pamti kao zloin protiv humaosti, Hamilton
opravdava kao nesreu. Liberman je samo do kraja realizovan Hamilton,
izjavljuje Peki.216 Razliitost motiva kod dvojice junaka govori o razliitosti
njihovih psihologija, sistema vrednosti i kompletnog pogleda na svet. To su ona
dva koncepta bu-dunosti o kojima je pisac i govorio. Jednom je ovek
apsolutna vrednost, drugom tek prelazni sta-dijum; jedan je put humanizma,
neprikosnovenosti ljudskog ivota i prihvatanja prirode, drugi neljudskosti i
tenje ka arteficijelnom savrenstvu koje prekorauje granice prirodnih zakona.
Nje-govo oduevljenje naukom jednako je onom Libermanovom. On je prvi
jevanelista, uenik koji sa profesorom deli ideju superiornog oveanstva.
Meutim, Prirodi nije potreban ni savremeni Sve-ovek, ni sutranji
Libermanov Nad-ovek uz legije nusproizvodnih Pod-Ljudi. Prirodi je nu-an
Sa-ovek,217 kako je to jednom prilikom definisao Komarovski. Sa ovakvog
stanovita ovek oplemenjen besnilom, kao i atomska bomba, mogu se
smatrati samo delom oveka istinski, ljud-ski besnog. Jer pravo besnilo na
aerodromu je ono nasledno, u temeljima ovekovog bia pohranjeno koje se
ispoljava u vidu nagona odranja ili volje za mo (koja se moe razumeti i kao
jedan oblik nagona odranja), ija destruktivnost u borbi za mesto pod Suncem
rui sve etike bari-jere. (Uroenost bolesti oveanstva simbolizovana je
scenom raanja besnog sina Suarezovih.) Samo su zdravi na aerodromu ubijali
svoje, zdrave,218 jer strah je bolest od koje potiu sve dru-ge, misli Gabrijel.
Ravnodunost, mrnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plae svaeg. 219 Bioloka
motivacija junaka dominira nad svim ostalim vidovima. Sve civilizacijske norme
zamenjene su primitivnim instink-tom. Stanje na Hitrou odgovara Lofordovom
shvatanju da pravo na slobodu ne postoji, da postoji
samo udnja za opstankom.220
(Lofordova tema predstavlja antiutopiju unutar antiutopije. 221 Od
uvoenja njegovog lika u roman, u 6. glavi, njegove postupke Peki motivie
izriitim stremljenjem ka vlasti. Tipina ka-sarnska figura, optereana kontrolom
i disciplinom, major Loford je bliski roak pukovniku tajn-breheru (a obojica su
dostojni izdanci Orvelove Misaone policije). Kao nekome ije je miljenje da
samo velike krize ... u prvom redu ratovi, pravim ljudima pruaju anse,
ogorenog na nadlenog Taunsenda, oveka bez smisla za organizaciju, a
naroito bez upravljakih ideja,222 pisac mu prua ansu da situaciju dovede u
215
216
217
218
219
220
221
222

Isto, str. 145.

Vreme rei, str.
Besnilo, str. 124
Isto, str. 514.
Isto, str. 525.
Isto, str. 471.
Cvijeti, str. 95.
Besnilo, str. 96.

59

kontrolisano stanje. Meutim, nain na koji dolazi do poloaja Oca Heathrowa

nije drugaiji od bilo kog vojnog pua poznatog nam iz istorije. Uvoenje diktature i drakonskog Prekog zakona, sa itavom paletom naina egzekucije,
pribliava ovog junaka velikim diktatorima dvadesetog veka. Aluzije na nacizam
prisutne su i u Lofordovom razmiljanju o nainima mogueg totalnog reenja
besnih, koje svoju inspiraciju crpi iz auvickog repertoara. Naalost, njegovih
pet minuta trajalo je doslovno pet minuta, pre nego to je Spasilac Aerodroma ironino skonao zavijajui sa brnjicom na glavi.)
Sporedni narativni tokovi ilustruju nasledno, ekskluzivno humano besnilo,
besnilo gramzi-vosti i sujete, politiko i ekonomsko besnilo, ludilo linog
interesa i straha pred poljuljanou egzi-stencije. Prokletstvo materijalistikog
koncepta ivota ostavlja njihove aktere u nemogunosti spo-znaje besmisla
pred nadolazeom apokalipsom. Narednik Elmer e istrajavati u potrazi za
uzrokom jednog jedinog lea (dok po aerodromu ljudi padaju koeni kao nekom
starozavetnom poau), avio-kompanije e uno braniti svoje ekonomske
interese (kao da e doiveti da uivaju od njih steenu korist), lanovi IROF-a
beskompromisno sprovoditi svoju revoluciju ka putu u bolju budu-nost (iako
su svesni da je Hitrou njihova jedina budunost), a KGB i MI5 produbljivati
iovako ve dovoljno veliki jaz izmeu Istoka i Zapada (kada je besnilo
potencijalna opasnost i jednog i drugog) ime se pritajeno, ali konstantno itav
roman nijansira tamnom bojom politikih tenzija hladnog rata u beskrupuloznoj,
besnoj, igri moi. Jedino zajedniko reenje, zajednika akcija koja je nalagala da se na makar jedan trenutak zakopaju sekire, rezultiralo je kremiranjem
aerodroma, doka-zujui da se moe bar ubijati u slozi.223
Tematski rukavac mladog para, Rubena i Mirijam, uneen je kao antiteza
aerodromskom ludilu i kao mogui odgovor na probleme oveanstva, i jedini je
sa nesumnjivo pozitivnim konotacijama. Njih dvoje jedini su koji prekorauju
granice svojih odreenosti i nisu profesionalno funkcionalizovani. Njihova jedina
funkcija je ljubav, a kompoziciona opravdanost njihove teme je da kao
kontrapunkt optoj sumornoj slici ukau na vrednosti koje oveka potencijalno
mogu osloboditi njegove nasledne inficiranosti, jer je samo Eros kadar da
stvara. Izmeu bezbroj otvo-renih pitanja u Besnilu, dotaknuto je i pitanje
nacionalne i verske netrpeljivosti. Kao linosti motivisane svojom nacionalnou
i svojom istorijom, ispunjenom vekovnim meusobnim suko-bima, Ruben i
Mirijam se velianstveno izdiu iznad mrnje svojih zaraenih naroda, iznad
vremena i krvi, da bi svoju izdaju krunisali ljubavlju. Meutim, kao nuna
pretpostvaka pekievskog sveta, svaki oblik humanizma mora kapitulirati pred
naletom antihumanistike stvarnosti. Dirljiva, i odre-enom dozom patosa
ispunjena scena njihove poslednje etnje, koju pripoveda formulie izvanredno sugestivnim reima: Bili su mladi i lepi. Kao ivot. Kao priroda. Kao
venost,224 prethodi jedinoj uistinu traginoj smrti u romanu istiui je prema
principu svetlosti i tame. Nade nema, kao to se uzaludno nadao i Komarovski,
223
224

Isto, str. 601

Isto, str. 495.

60

mada njen konani poraz nije doiveo da vidi. Eros se povukao u dubine
ostavljajui Tanatosu da suvereno vlada.
Otkrovenje u pogledu otuenosti vrste i beznadenosti za neku bolju
budunost doivljava i
Hamilton na krovnoj bati Kvins bildinga: Mislili smo da je besnilo ovo to je na
Heathrowu uradio Rhabdovirus. A to je ono to smo sami uinili otkako
postojimo kao inteligentna vrsta. to smo uinili od sebe, svoje bioloke anse,
svoje istorije, svojih ivota i ciljeva. To je, Coro, pravo bes-nilo. 225 Ali saznanje
dolazi suvie kasno. (A i ranije da je dolo da li bi ita promenilo?) Spaso-nosni
serum SH-RRR-FL-78 oslobaa ubitanu volju za mo usmerenu ka
podreivanju svega totalitarnosti jedinke. Prava drugih, ako ih i imaju, samo su
njegovi darovi,226 misli (Nad)Ha-milton. Kao prvi ljudi, mada im vie
odgovara arhetip zavaene brae, Kaina i Avelja, Koro i Hamilton svoje ivote
okonavaju branei svoje bogom dano pravo na vladavinu svetom. Libermanov Titanis, zemlja Titana, da je realizovan, razorio bi sam sebe, a put
istorije ve je takav, pa bi i eventulni uspeh projekta Nad-Ljudi zapravo samo
ponovio ordinarnu humanu istoriju. Jo jednom se nalazimo u zaaranom krugu
vremena iz kog izlaska, samim tim i napretka, nema.
Alternativni tok istorije, drugi koncept postojanja (takoe kontrapunktni
narativni tok) olien je u misterioznom Gabrijelu. Nain na koji ga je pisac
motivisao je nepodudaran sa motiva-cijom u klasinoj realistikoj naraciji. 227
Pisac/prireiva ga je podvrgao fantastinom, u svakom sluaju metafizikom
sistemu motivisanja. Njegov dolazak na aerodrom opravdan je vizijama jednog
psa. Utisak nepripadnosti ovom svetu pisac se potrudio da pojaa njegovim
arhainim nainom govora i mogunou transcediranja sadanjeg vremena i
prostora. (Sa scenom ophodnje Brae svetog Krsta za vreme Velike kuge
1347. susreemo se i u Novom Jerusalimu, pa, potencijalno, i sa Gabrijelom.)
Gabrijel je jedini imun na Hitrou besnilo, i jedini iji postupci ne proizlaze iz
straha ili materijalne koristi On jedini nije ljudski besan, da bi psee mogao
pobes-neti228. Veza sa arhanelom Gavrilom se sama namee, ona je ak i
eksplicitno podvuena u refleksijama Danijela Leverkina o buduem, njegovom,
romanesknom Gabrijelu, od Hrista imeno-vanog uvara oveanstva, koji je
ovde da Veliku zver vrati u prapoetni ambis. 229 Kao apsolutno dobro bie, koje
ne shvata ljudsku proraunatost, sposobnu da jedan ljudski ivot odbaci kao
nepotreban, podele ljudi i njihovu uroenu nepoverljivost, Gabrijel je utopijski
element u Peki-evom antiutopijskom romanu, predstavnik jedne druge,
hipotetike, istorije duhovnog apsoluta, stanovnik Atlantide. Njegova misija, u
kojoj dosledno istrajava jeste spreiti ekspanziju Zla meu ljudima. Meutim,
kako je za hvatanje Velike zveri eron nuno postojanje ljudi poput
Komarovskog ili mladog izraelsko-arapskog para, (to e rei svetu je
225
226
227
228
229

Isto, str. 589.

Isto, str. 595.
Pijanovi, str. 241.
Vreme rei, str. 155.
Besnilo, str. 483

61

nemogue pomoi dok sam sebi ne pomogne) koji nestaju na zgaritu Hitroua,
njegov zadatak ostaje neizvren. On se nastavlja van granica aerodroma,
Londona, Britanije, sveta, u beskonanost, vraajui se u svoje mitsko
ishodite, ostavivi svet da eka na raanje nekog drugog oveka, svakako
Nad-oveka. Do tad, eron e neometano loviti po svetu koji je sada bio
njen.230
Besnilo je uvod u apokalipsu, katastrofa ogranienih razmera,
poetak kraja u kome je osloboen sav ovekov potencijal da sebe i svoju
prirodu, svoj dom pretvori u Nitavilo. Ova ograniena katastrofa postae
planetarna u romanu 1999 u kojoj civilizacije milenijumima raz-dvojene meu
sobom redom doivljavaju istu katastrofinu sudbinu. Zaarani krug, nebitno
koliko dugo njime ili i u kom pravcu, uvek vodi istom ishodu. Kao to
Propovednik govori: to je bilo to e biti, to se inilo to e se initi, i nema
nita novo pod suncem.231 Onakav kakav trenutno jeste, ovek je nemoan da
promeni tok istorije nad kojim vie nema kontrolu. Mogue je samo iznova i
iznova proivljavati uruavanje. Faktiki izbegnuti smak na kraju Atlantide
moe se smatrati samo kao privremeno odgoena neminovnost, jer reverzibilna
istorija bez izuzetka njime zavrava. Ovome se moe dodati i Pekieva izjava da
1999 sleduje, a ne prethodi Atlantidi, a ona otpoinje unitenjem
oveanstva. U svojim romanima, naroito antiutopijama, Peki nas je sve
ubio,232 pie Jerkov iznosei pievu viziju smera ovekovog istorijskog
kretanja. A sumorni svet Pekievih antiutopija ni o emu ne govori toliko koliko
o naoj sadanjosti, o duhovnoj atrofiranosti savremenog oveka, njegovoj
nekritikoj zanesenosti vrtoglavim usponom tehnologije, dominciji politike i
ekonomije
nad
ostalim
vidovima
ivota,
ljudskoj
postvarenosti
i
mehanizovanosti koja je od itelja XXI veka napravila slobode lienog i
suverenom diktaturom Interesa apsolutno determi-nisanog androida iji
poslednji trzaji humanizma zamiru negde sa raanjem Vatove parne maine.
Nad sudbinom savremenog oveka, beskrajno dalekog od sopstvenog porekla,
mogu se samo rezi-gnirano izgovoriti Pavlovievi stihovi iz Mleka iskoni:
Mi nismo izdrali svoju krv. Nismo.
Razvratili smo ivot.
U kavezima leda stojae kipovi
kao cvee u bati;
naa jedina nada
da se sauva oblik oveka.233
Postavlja se pitanje kakvog smisla jo ima pisati ili govoriti o humanizmu
u doba kada se pojam oveka gubi pod olovnom stvarnou svestrano
230
231
232
233

Isto, str. 597.

Knjiga Propovednikova, 1, 9.
Aleksandar Jerkov, Sve o Pekiu: ta je vanije od svega, Poetika Borislava Pekia, str. 73.
Miodrag Pavlovi, Pindar u etnji, Velika skitija i druge pesme, SKZ, Beograd, 1972, str. 91.

62

proetom ekonomskim i politikim mahi-nacijama; u vreme temeljnog razaranja

ovekovog anestezirajueg poimanja samog sebe; vreme dominacije sveopte
pragmatizacije ivota i funkcionalnog usmeravanja nad duhovnom irinom
tobonjih Prometejevih potomaka; vreme kada se svaki pomen idealizma (sem
onog kapitali-stikog), moralnosti ili nenaruivosti ljudskog dostojanstva
doekuje s prezrivim podsmehom prekaljenih realista? Nastojanje da se
ovek vrati oveku, sopstvenoj humanoj prirodi, i ukae na neke ipak apsolutne
vrednosti, sa nadom u preporod, nalik je Sizifovom kotrljanju kamena koje
nikako da dospe do svog cilja.
Otuenje usled nagle tehnologizacije i materijalizacije ivota, krizu
humanistikih vrednosti osetili su jo predromantiari, Ruso i Blejk, da bi se
tokom romantizma to otuenje manifestovalo kao weltschmerz. Simbolisti su
svet jednostavno prezreli, porekli mu bilo kakvu vrednost. Zbog ega nije
potrebno puno nagaati.
Prvi sukob planetarnih razmera u temelju je poljuljao osnove graanskog
drutva. Iz toga je proizaao avangardni zahtev za prevrednovanjem kompletne
drutvene aksioloki utvrene stvarnosti. Ekspresionistiki krik obeleava prve
decenije 20. veka. Nieova misao postaje paradigma ratne generacije.
Kao i svako drugo enormno razaranje, Drugi svetski rat i njegova kruna
atomska bomba baena na Hiroimu postavljaju pitanje: kuda sve ovo vodi? O
idealima proklamovanim tokom prosvetiteljskog delovanja vie ne moe biti ni
pomena. Stvarnost, delo ovekovih ruku, te ideale rui iz osnova i stvara
nepremostivi jaz izmeu miljenja i prakse. Slika oveka koju prosvetiteljski
diskurs nudi i slika skrojena od njegovih dela antipodne su. Koju god kategoriju
na oveka primenili, kako ga god definisali kao etiko, racionalno ili emotivno
bie samom istorijom ta definisanost biva kompromitovana i opovrgnuta.
Postmodernistiko promiljanje humanizma od ove suprotnosti polazi i izraava
potrebu da se ovekova bit ponovo potrai, van poznatih misaonih kalupova.
S druge strane, neto drugaija misaona struja e u gubitku stabilne
odreenosti oveka videti dekadenciju drutva, moralno zastranjenje i obznaniti
potrebu za vraanjem na zdrave, prosvetiteljske smernice istorije i one
vrednosti koje su tada proklamovane. Dobar deo srpske posleratne knjievnosti
ima naglaen humanistiki angaman koji predstavlja upravo traganje za
izgubljenom slikom oveka. Takva je Popina ili ve spomenuta Pavlovieva
poezija, takva je roman-sijerska praksa Andrieva ili Selimovieva, a nabrajanje
imena bi se moglo nastaviti.
Pekievo pripovedako delo nastaje u procepu otvorenom izmeu
tradicionalnih, prosve-titeljskih naela i globalne ivotne prakse. Mit
humanizma, mit da svako delovanje svoj krajnji cilj ima u oveku samom i da se
odvija zarad opteljudskog progresa, konfrontira se sa istorijom kroz koju
humanizam i biva prepoznat kao mit, a ovek kao od svoje humane prirode
alijenisano bie. Ideja kolektivnog dobra, ideja koja je pokretala grki polis, u
Pekievom knjievnom svetu iz temelja je razorena. Taj je svet napuen
mainama (ak i doslovno) ije je funkcionisanje diktirano zakonom Interesa,
63

ekonomskog i politikog, da bi u poslednjoj stvaralakoj fazi drutveno zlo dobilo oblik prirodnog, genetskog, dakle neizleivog, zla vrste.
Ipak, mora se imati na umu da kritika takvog, dehumanizovanog drutva
dolazi sa neo-sporno humanistikih pozicija. Ve je reeno da misaoni haos koji
se u postmoderni legitimisao, u Pekievom delu nema onaj znaaj zvezdane
magline iz koje se raa nova zvezda, znaaj koji je ovakvom stanju podario
Liotar. Peki i te kako poseduje svest o nepromenljivim, specifino humanim
vrednostima, koje, da bi svoj status kategorinosti zadrale, upravo takve i
moraju biti nepromenljive, a koje bi globalnim drutvenim usvajanjem moda i
mogle, ako ne da pretee nam samounitenje u potpunosti otklone, onda da tu
neminovnost makar trenutno neutralizuju. Kad put vodi u ambis... jedino je
praktino pitanje brzine. Ne moramo ba uriti, 234 poruivao nam je Peki jo
pre vie od trideset godina. Nezaustavljiva propast ideala u sudaru sa istorijom
svedoi o dubokoj krizi drutva i oveka kao bia, i izraz su pievog
pesimistikog stava zauzetog u pogledu mogunosti formiranja nekog
drugaijeg, alternativnog istorijskog toka dok god ljudski postupci predstavljaju
emanaciju pogrenog sistema vrednosti.
Raskrinkavanju ekskluzivno humanog, genetskog zla, u njegovim
razliitim formama, te demaskiranju destruktivnih tenji pojedinca skrivenih iza
lane brinosti, posvetio je Peki itav svoj opus, od Vremena uda pa do
Atlantide, razarajui sve narkotizujue zablude oveanstva koje su mu
obezbeivale lagodni graanski ivot osloboen odgovornosti. Terra
pekicsiana je prostranstvo pod hegemonijom jednog jedinog zakona zakona
samoodranja (kao nadreenog pojma koji u sebi sabira sve line motive
akcije). Sa tog aspekta, volja koja se oslobaa ne poznaje nikakvih granica,
nikakvih skrupula. Apsolut individualnosti brie sve etike norme, ime pojmovi
dobrog i loeg gube svaku svoju vrednost. Sve postaje dobro to doprinosi
realizaciji cilja. Makijavelizam je ugraen u same temelje Pekievog knjievnog
sveta. A ono malo dobrih ljudi, ljudi sa sauvanom sveu o oveku kao
nepovredivom biu, to kroz taj svet defiluju ka svojoj smrti, dele sudbinu
oveka iz pesme Mirana Jarca:
Usred pustare stoji ovek samac:
telo trulo drvo osuila je glad,
okotale ruke, vapiju na istok i zapad,
oi viu do neba
svemu svemiru stranu vest:
ovek umire...
naputen, usamljen...

235

234

Mit knjievnosti i mit stvarnosti, str. 95.

Miran Jarc, Muzika na lai koja tone, Crveni atom, Slovenaka knjievnost 22, Matica srpska,
1987, str. 68.
235

64

Bibliografija
Ahmetagi, Jasmina Antropopeja, biblijski podtekst u Pekievoj prozi,
Draslar partner, Beograd, 2006.
Biblija, Jugoslovensko biblijsko drutvo, Beograd, bez godine
Cvijeti, Maja Pekiev Orvel, Plato, Beograd, 2007.
Derrida, Jaque Struktura znaka i igra u obradi ljudskih znanosti,
Moderne knjievne teorije, zbornik, priredio M. Beker.
Durant, Vil Um caruje, Ni, 2002.
uri, Mihailo Humanizam kao politiki ideal, SKZ, Beograd, 1968.
uri, Milo Istorija helenske knjievnosti, Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1986.
Empedokle, Fragmenti mistinog, Littera, Banja Luka, 2003.
Filozofska hrestomatija, knjiga 5, Filozofija renesanse, priredio Vladimir
Filipovi, Nakladn
i zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1978.
Filozofska hrestomatija, knjiga 6, Francuska prosvetiteljska filozofija,
priredio Danilo Pejovi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1978.
Frojd, Sigmund Uvod u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1973.
Garen, Euenio Kultura renesanse, Nolit, Beograd, 1982.
Hajdeger, Martin Miljenje i pevanje, Nolit, Beograd, 1982
Hajdeger, Martin Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003.
Hesiod Poslovi i dani, Dragani, Beograd, 1998.
Horkheimer, Max-Adorno, Teodor Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin
Maslea, Sarajevo, 1974.
Humanizam i renesansa, zbornik, priredio M. Panti, Obod, Cetinje, 1967.
Ignjatovi, Srba Proza promene, Vuk Karadi, Beograd, 1981.
Jerkov, Aleksandar Nova tekstualnost, Unireks-Prosveta-Oktoih, NikiBeograd-Podgorica, 1992.
Jerkov, Aleksandar Od modernizma do postmoderne, Jedinstvo-Deje
novine, Pritina-Gornji Milanovac, 1991.
Jovanov, Svetislav Renik postmoderne, Geopoetika, Beograd, 1999.
Jovanovi, Milo an ak Ruso i Enciklopedisti, Godinjak filozofskog
fakulteta u Novom Sadu, knj. XVI/2, 1973.
65

Kant-Fuko-Habermas O prosveenosti, Drutvo za prouavanje 18. veka,

Novi Sad, 2002.
Lamont, Corliss The philosophy of humanism, Humanist press, New
York, 1997.
Lazi, Neboja Roman Besnilo: Uvod u apokaliptinu sadanjost, LMS,
knj. LII, sv. 1/2, 2004.
Lazi, Neboja Utopija i antiutopija kao knjievni projekat, LMS, knj. LI,
sv. 1-2, 2003
Miloevi, Nikola Knjievnost i metafizika, zidanica na pesku 2, Filip
Vinji, Beograd, 1996.
Mirandola, ovani Piko dela Govor o dostojanstvu oveka, Filip Vinji,
Beograd, 1994.
Nekovi, Ratko Filozofija renesanse, igoja tampa, 2009.
Obradovi, Dositej Sabrana dela I III, Prosveta, Beograd, 1961.
Od baroka do klasicizma, zbornik, edicija Srpska knjievnost u knjievnoj
kritici, knj. 3, Nolit, Beograd, 1973.
Orfelin, Zaharija Predstavka Mariji Tereziji, Zbornik Matice srpske za
knjievnost i jezik, knj. XIX, sv. 1 i 2, 1971, i knj. XX, sv. 1, 1972.
Palavestra, Predrag Posleratna srpska knjievnost, Prosveta, Beograd,
1972.
Peki, Borislav Besnilo, Bigz, Beograd, 1985.
Peki, Borislav Kako upokojiti vampira, Odabrana dela 3, Partizanska
knjiga, Beograd, 1984.
Peki, Borislav Mit knjievnosti i mit stvarnosti, u Odabrana dela 1,
Partizanska knjiga, Beograd, 1984.
Peki, Borislav Vreme uda, Odabran dela 2, Partizanska knjiga,
Beograd, 1984.
Peki, Borislav Vreme rei, BIGZ-SKZ, Beograd, 1993.
Pijanovi, Petar Poetika romana Borislava Pekia, Prosveta, Beograd,
1991.
Platon Drava, Dereta, Beograd, 2005.
Poetika Borislava Pekia, zbornik, Institut za knjievnost i umetnostSlubeni glasnik, Beograd, 2009.
Postmoderna: nova epoha ili zabluda?, zbornik, Naprijed, Zagreb, 1988.
Rasel, Bertrand Istorija zapadne filozofije, Narodna knjiga, Beograd,
1998.
Ruso, an ak Drutveni ugovor, O poreklu i osnovima nejednakosti
meu ljudima, Filip Vinji, Beograd, 1993.

66

67