Moris Blano

HELDERLINOV PUT

Mladi Helderlin, onaj iz razdoblja Hiperiona, eli da izmakne obliku, njegovim granicama i da
se ujedini s prirodom. Samo initi jedno sa svime to ivi i, u blaenom samozaboravu, opet
stupiti u sve to je priroda, to su ovekova nebesa. Tenja za povratkom jedinstvenom, veitom
i strasnom ivotu, bez mere i ostatka, izgleda da je radosni pokret za koji smo u iskuenju da ga
veemo za nadahnue. Takoe je taj pokret elja za smru. Diotima umire od samog zanosa koji
je vodi da ivi u zajednitvu sa svime, ali, veli ona, samo emo se razdvojiti kako bismo jo ire
bile sjedinjeni u boanskijem miru sa svim stvarima, sa nama samima
Empedokle, u tragediji koja je delo Helderlinove prve zrelosti, predstavlja volju za probojem,
kroz smrt, u svet Nevidljivog. Motivi se menjaju shodno razliitim verzijama tog nedovrenog
dela, ali zavet ostaje isti: ujediniti se u element vatre, znak i prisustvo nadahnua, kako bi se
dosegla bliskost boanskog optenja.
Velike himne vie nemaju nasilnost, niti empedoklovsko bezmerje. Ipak, pesnik sutinski ostaje
jo uvek posrednik. U himni koja je poznata po brojnim prevodima i po komentarima Hajdegera,
Kada kao na praznik, pesnik stoji uspravno pred bogom, on je poput dodira sa najviom moi
koja ga zato stavlja u najveu opasnost, opasnost da ga sagori vatrom, raseje potresom, a to on
preuzima kao zadatak da smiri i sobom prihvati u utnji vlastite prisnosti, kako bi se tako rodile
srene rei koje posle sinovi zemlje mogu uti bez opasnosti. Ovaj zadatak posrednitva, za koji
esto vezujemo Helderlinovo ime, moda je s njegove strane izraeno i pozno i u samo jednom
odlomku (takoe, u pesmi Poziv pesnika, to emo navesti neto dalje); ta himna potie
verovatno iz 1800. godine, ali je mogue da stihove iz ove strofe ukaziju na ranije razdoblje. U
istoj himni, priroda se jo slavi kao prisnost boanskog; ona vie nije, usitinu, ona kojoj se valja
predati kretnjom bezgraninog preputanja; ona obrazuje pesnika, ali uspavanou i vremenom
mira i odlaganja koje sledi oluji (vatri): as koji sledi oluji, to je povoljan as, as milosti i
nadahnua.

Kategoriki preokret

Meutim, Helderlinovo iskustvo, njegovo promiljanje istorijskog doba Grke, ne manje vano
za doba koje je i doba Zapada, odveli su ga do zamisli, u ivotu naroda kao i u ivotu pojedinaca,
jednog smenjivanja vremena u kojem su bogovi prisutni i vremena u kojem su odsutni, razdoblja
dana i razdoblja tame. Na kraju pesme pod naslovom Poziv pesnika, on je najapre zapisao:
Ali, kada je potrebno, ovek ostaje bez straha
Pred Bogom, jednostavnost ga titi,
I nema ni potrebe ni za orujem ni za lukavstvom,
Sve dotle dok mu Bog ne nedostane.
Ali kasnije, umesto poslednjeg stiha, zapisao je: Sve dotle dok mu nedostajanje Boga pomae.
Prerada je udna. ta ona znai?
Po Helderlinovom povratku iz srednje Francuske, s putovanja koje se okonalo prvom vidljivom
krizom izgubljenosti, jo je nekoliko godina iveo u polupovuenosti, piui poslednje himne ili
odlomke himni, prevode Antigone i Edipa i konano svoja teorijska razmatranja, predgovore za
ove prevode. U jednom od tih tekstova nalazimo izraz za ono to je nazvao die vaterlaendische
Umkehr, zaviajni povratak, ne naprosto vraanje u rodno mesto, u otadbinu, ve kretanje koje
se ostvaruje shodno zahtevu tog mesta. Kakva je to potreba? Izrazio ju je malo pre odlaska, u
uvenom pismu prijatelju Belendorfu, kako bi diskretno kritikovao jedno delo prijatelja, jer je
previe patilo od oduevljenja. Rekao mu je: Nama je jasnoa predstavljanja po prirodi izvorna
kao to je Grcima vatra s neba. Mi najpre oznaava Nemce, potom Hesperiane, ljude
zapadnog doba. Jasnoa predstavljanja, u istom pismu nazvana lucidnost ili trezvena zapadna
junonska mera, mo je zahvatanja i odreivanja, snaga vrstog ureivanja, najzad volja da se
valjano razluuje i ostane na zemlji. Vatra neba je obeleje bogova, oluja, empedoklovski
element. Ali Helderlin odmah dodaje: instinkt koji oblikuje i obrazuje ljude ima ovakav uinak:
oni steu, zbilja imaju samo ono to im je strano; ono to im je blisko njima blisko nije. Zato su
Grci, strani jasnoi, stekli vanredan stupanj moi za trezvenu meru iji je Homer najvii uzor.
Zato su Hesperiani i, posebno, Nemci postali majstori svetog patosa koji im je bio tu, ali sada
ono to im pripada treba da naue, a to je najtee, nauiti meru, lucidno ulo i tako vrsto opstati
na ovom svetu.
Vrsta zakona koji ovde Helderlin izrie kao da se samo tie ogranienog nauka kojim svoje
zemljake pesnike, i sebe samoga, poziva da se ne prepuste bez mere empedoklovskoj volji,
vrtoglavici i zaslepljenosti vatrom. Od tog asa, on osea da ga veoma kua znak bogova i da je u

opasnoj blizini stranog. U istom pismu kae: Treba da pazim da ne izgubim glavu u
Francuskoj (Francuska za njega predstavlja blizinu vatre, pribliavanje staroj Grkoj), kao to
e rei, kada je pretrpeo odluan udar: Skoro smo re izgubili u tuini.
Odlazi stoga u tuinu, podnosi odluan udarac, ne neki ga nain trpi stalno, ivi u njegovoj
opasnosti, u njegovom susedstvu. U tom asu na jo veliajniji nain uvia vrstu preokreta nego
to ga je izrazio na zahtev prijatelja. Danas, kae, mi smo pod zakonom jednog autentinijeg
Zevsa. Taj autentiniji bog povlai k zemlji tok prirode koji je upuuje prema drugom svetu, tok
veno neprijateljski za oveka. Iskaz zauuju, i pokazuje koliko se Helderlin udaljio od
Empedokla: Empedokle je elja da se ode u drugi svet, a sada se ta elja naziva neautentinom i
treba se okrenuti prema ovom svetu ovde, isto kao to i priroda, toliko voljena, toliko slavljena,
uiteljica prvoga reda, postaje veiti neprijatelj oveka, jer ga ona odvlai s onu stranu ovoga
sveta.
Dananji ovek treba dakle da se preokrene. On treba da se okrene od sveta bogova koji su i svet
mrtvih, od pozivanja na poslednjeg Boga, Hrista, koji je iezao i koji nas poziva da ieznemo.
Ali kako je taj preokret moguan? Da li je u pitanju sasvim ljudska pobuna? Da li je ovek
pozvan da se digne na vinje sile koje su mu neprijateljske jer ga one okreu od njegovog
zemaljskog zadatka? Ne, i ovde se misao Helderlinova, ipak ve pod zastorom ludila, pojavljuje
refleksivnije, manje laka od misli humanizma. Ako ljudi zapadnog doba ima da obave ovaj
odluni preokret, to je posledica bogova koji su sami uinili to to naziva kategoriki preokret.
Dananji bogovi su se okrenuli, oni su odsutni, neverni, a ovek treba da pojmi sveti smisao
ovog boanskog neverstva, ne time to e mu biti protivan, nego time to a ga sa svoje strane
obaviti. U takvom asu, kae, ovek zaboravlja sebe i zaboravlja Boga, okree se kao
izdajnik, mada na nain svetoga. Taj je preokret strahotan in, on je izdajstvo, ali ono nije
bezbono jer, preko ovog neverstva gde se potvruje razdvajanje svetova, takoe se potvruje, u
tom razdvajanju, u toj vrsto dranoj razlici, istota boanskog seanja. Zapravo Helderlin
dodaje: Bog i ovek, kako tok sveta ne bi bio prekinut i kako se spomen na Nebesnike ne bi
izgubio, stupaju u odnos pod vidom neverstva gde se sve zaboravlja, jer je neverstvo to to
najbolje dri.
U ove rei nije lako prodrti, ali se one poneto razjanjavaju ako imamo u vidu da su napisane
oko Edipove tragedije.Edip je tragedija udaljavanja bogova. Edip je junak prinuen da se dri na
odstojanju od bogova i od ljudi, koji mora da podnese ovo dvostruko razdvajanje, da ouva
istim odstojanje i da ga na ispunjava ispraznim utehama, da se odri kao nekakvo meudvojstvo, prazno mesto koje otvara dvostruko odbijanje, dvostruko neverstvo bogova i ljudi, a
koje treba uvati kao isto i prazno, kako bi se obezbedila razlika izmeu sfera, razlika koja je
nadalje na zadatak, prema zahtevu iskazanom od strane Helderlina, u asu kad je sasvim blizu
noi: Ouvati Boga istotom onog to razlikuje.

Pesnik i dvostruko neverstvo

Misao o preokretu moe se komentarisati iz ugla Helderlina i njegove line sudbine. Ona je
tajanstvena, potresna. Kao da je elja obrazovana u vremenu Hiperiona i Empedokla za
sjedinjenjem s prirodom i bogovima postala iskustvo koje ga je sasvim obuzelo i ija se pretea
preteranost obistinjuje. Ono to je tada bio samo zov due koji je bezmerno i bez opasnosti
mogao ga potvruje preobrazilo se u stvarno kretanje koje ga prevazilazi i koje ga tera da govori
o preteranosti dobroinstva pod koje pada, a ta preteranost je odve iv pritisak, prejak zanos za
svet koji nije na, koji je svet neposredno boanskog. U poslednjim himnama, u odlomcima
himni koje su pronaene i koje pripadaju razdoblju izmeu 1801. i 1805. kad prekid jo nije bio
ostvaren, bez prestanka se osea napor da se ovlada neodoljivom zovu, kako bi se opstalo, kako
bi se zasnovalo to to opstaje i ostaje na zemlji. I kao na pleima da je itava klada, mnogo se
ima podneti I uvek ka bezkraju ide udnja. Ali mnogo ima da se podnese.
I to Helderlin vie odoleva vatri nebesa, tim vie izraava neophodnost da joj se ne prepusti
bez mere. Ve je to od znaaja. Ali on ne prokazuje samo iskustvo kao opasno, on ga prokazuje
kao lano, barem utoliko to ono polae pravo da bude neposredno optenje i optenje sa
neposrednim: Neposredno, veli, to je u strogom smislu nemogue i smrtnicima i besmrtnima;
bog mora razlikovati razne svetove, shodno svojoj naravi, jer nebeska dobrota, s obzirom na sebe
samu, mora da ostane sveta, a ne zbrkana. I ovek, kao saznajna mo, mora da razlikuje mnoge
svetove, jer samo sueljavanje protivnog omoguuje saznanje. Ovde postoji izvesna snana
lucidnost, jako potvrivanje granica iskustva za koje sve poziva da mu se prepustimo bez
ostatka: ono ne treba da nas okrene prema neposrednome, ne samo da postoji opasnost da
nestanemo u zagrljaju vatre, ve je ono nemogue, neposredno je nemogue.
to se tie nadahnua, iz preokreta proizlazi bogatija zamisao, stranija od proste elje.
Nadahnue se vie ne sastoji u primanju svetog zraka i u njegovom smirenju kako ne bi sprilo
ljude. A zadatak pesnika se ne ograniava vie na veoma prosto posredovanje zarad kojeg mu je
naloeno da se dri uspravno pred Bogom. Sada se treba drati pred odsustvom Boga, treba se
ustanoviti kao uvar tog odsustva, ne gubei se i ne gubei ga, treba izdrati boje neverstvo,
ouvati ga, jer pod vidom neverstva gde ima zaborava svega stupa se u opteje sa bogom koji
se okrenuo.

Zadatak je blii ciljevima oveka koji nam se danas nameu, ali traginiji nego onaj nagoveten
Empedoklu koji je Grke uveravao u sjedinjenje s bogovima. Danas, pesnik ne treba vie da se
dri izmeu bogova i ljudi, kao njihov posrednik, ve treba da se dri izmeu dvostrukog
neverstva, da se odri na preseku tog dvostrukog okreta boanskog, ljudskog, dvostrukog i
uzajamnog kretanja kojim se otvara zev, praznina koja nadalje treba da ustroji sutinski odnos
dva sveta. Pesnik tako valja da se odupre tenji bogova koji su nestali i koji ga sebi privlae u
svom nestajanju (upravo Hrist); treba da se odupre istom i prostom opastanku na zemlji, onom
to pesnici ne zasnivaju; treba da obavi dvostruki obrt, da na sebe primi dvostruko neverstvo i
tako odri razliitima dve sfere, ivei isto razdvajanje, bivajui isti ivot samog razdvajanja,
jer to prazno i isto mesto koje razdvaja sfere, to je sveto, prisnost rascepa koji je ono sveto.

Tajna odlaska bogova

Zahtev za rodnim povratkom, krajnja granica patnje, kae Helderlin, niega zajednikog nema
sa slatkim zovom bliskosti detinjstva, eljom vraanja u majinsko okrilje koje mu je pripisala
prejaka uenost nekih psihijatara. Jo manje on znai velianje zemaljske otadbine ili
patriotskog sentimenta, prostor povratka svetovnim dunostima, pohvalu prostoj meri, prozainoj
trezvenosti i svakodnevnoj naivnosti. Misao ili vizija kategorikog preokreta, tog veoma
okrutnog asa kad se na neki nain vreme okree, odgovara onom to je an-Paul bio nazvao,
najavljuje ono to e kasnije Nie nazvati, na oigledniji nain, Smrt Boga. Taj je isti dogaaj
Helderlin iveo, ali sa irim razumevanjem, tu pojednostavljenjima koje izgleda ak i Nie
doputa. On nam pomae, barem, da odbijemo ta pojednostavljenja, i kad danas or Bataj delu
svog rada da naslov Ateoloka suma (u Unutranjem iskustvu), time nas poziva da te rei ne
itamo u mirnoi njihovog povrnog smisla.
Mi smo na preokretu. Helderlin je na sebi okuao snagu tog preokretanja. Pesnik je onaj na kome
se, sutinski, vreme preokree i kome se, uvek, u tom vremenu, bog okree i od koga se okree.
Ali takoe je Helderlin duboko pojmio da ovo odsustvo bogova nije isto negativan oblik
odnosa; zato je ono i strahotno; ne samo zato to nas liava blagonaklonog prisustva bogova,
zajenitva nadahnute rei, ne samo zato to baca nama samima u ogoljenost i nesreu praznog
vremena, ve je strahotno jer zamenjuje odmerenu zatitu boanskih oblika kakve su ih Grci
predstavljali, bogove dana, bogove poetne naivnosti, jednim odnosom koji rizikuje da nas bez

prestanka rascepljuje i da nam muti duh, onim to je vie nego bogovi, svetim samim ili
njegovom izokrenutom sutinom.
U tome je tajna noi odlaska bogova. Po danu, bogovi su oblikovali dan, oni obasjavaju,
upravljaju ovekom, obrazuju ga, vaspitavaju prirodu u liku slugu. Ali u vreme noi, boansko
postaje duh vremena koje se preokree, koje sve grabi sve; ono je tada bez smera, ono je duh
neizraene divljine i veno ivo, duh oblasti mrtvih. Otuda, za pesnika, iskuenje bezmerja,
elja koja ga preterano odvlai prema nepovezanome, ali otuda i najvea dunost da se zadri, da
ouva volju dobrog razluivanja kako bi odrao razliku izmeu sfera i, tako, odrao istim i
praznim mesto rascepa koje veiti preokret bogova i ljudi obelodanjuje i koje je isti prostor
svetoga, mesto meu-dvojstva, vreme meu-vremena. U sasvim poznom odlomku
iz Mnemosine Helderlin kae:
Ne mogu sve oni,
Nebesnici. Smrtnici seu pre
Do bezdana. Tako se s njima
Ispunjava preokret.
Bezdan je ostavljen smrtnicima, ali bezdan nije samo prazan ponor, on je divlja i veno iva
dubina u kojem su sauvani bogovi, gde nas oni uvaju, ali koji ne doseu kao mi, tako da se pre
u srcu oveka, simbolu kristalne istote, moe ostvariti istina preokreta: srce oveka treba da
postane mesto gde se kua svetlost, prisnost ili odjek prane dubine postaje re, ali ne prostim i
lakim preobraajem. Ve 1801. u himni Germanija, u stihovima stroge velianstvenosti,
Helderlin je tako izrazio dunost pesnike rei, rei koja ne pripada ni danu ni noi, ali se uvek
izgovara izmeu dana i noi i samo jedanput kazuje istinito i ostavlja ga neizraenog:
Ali ako je obilnije no isti izvori
Sazrelo zlato i kada je na nebu gnev oteao,
Mora da se izmeu dana i noi
Jedanput pojavi istina.
Trostrukom preobrazbom je opii,
A ipak vazda neiraenu, takvu kakve je,

Nevinu, takva mora ona ostati

Kad je ludilo sasvim prekrilo duh Helderlinov, i njegovo se pesnitvo preokrenulo. Sve to je
bilo tvrdo, sabrano, ponekad prenapeto do neizdrljivosti u poslednjim himnama, postalo je
odmorno, mirno i umirujue snano. Zato? To ne znamo. Kao da je, kako nam sugerie tuma
Beda Aleman, skrhan od napora da se odupre zanosu koji bi ga odneo u bezmerje Svega, da se
odupre pretnji none divljine, i sam skrio tu pretnju, ostvario preokret, kao da, izmeu dana i
noi, izmeu neba i zemlje, se potom otvorila, isto i bezazleno, oblast gde je stvari mogao da
vidi u njihovoj preglednosti, nebo u svojoj praznoj oiglednosti i, u toj oitoj praznini, daleko
lice Boga. Bog, kae u jednj od pesama iz ovog vremena, da li je nepoznat? Otvoren li je
poput neba? U to ak verujem. Ili upravo: ta je Bog? Nepoznati, a ipak bogat pojedinostima
je vid u kojem nam ga nebo prua. A kad itamo ove rei koje zrae ludilom: Da li bih hteo da
sam kometa? Da. Jer one imaju brzinu ptica, cvetaju vatrom i u istoti su kao deca,
predoseamo kako se mogla ostvariti, za pesnika, u istoti koju mu je obezbedila vanredna
ispravnost, elja da se ujedini s vatrom, sa danom, i vie nas ne izneuje taj preobraaj koji ga,
nemom brzinom leta ptice, nadalje vue k nebu, cvetu svetlosti, zvezdi koja gori, ali koja se
nevino otvara u cvet.

Preveo s francuskog Novica Mili