BIBLIOTEKA BUKTINJA

KNJIGA TRIDESET TREĆA

POVODOM 100-GODISNJICE
ROĐENJA ĐERĐA LUKAČA
(1885—1971)
Predgovor, Izbor, prevod, beleške i pogovor

SAVA BABIC
 ĐERĐ LUKAC

INTIMNA DRAMA
PREPISKA, DNEVNICI, ESEJI

MINERVA
SUBOTICA
1985
Đerđ Lukač
UVOD U ŽIVOTOPIS

Mladi Lukač
 1.

Između života i delà, razume se, postoje veze, katkada

su one čak direktne, vidljive, a što je delo složenije —
veze se teže iščitavaju, tananije su, dolazi do fermen­
tacije. Život ne objašnjava delo, jedino pomaže da se delo
bolje shvaiti; činjenice treba ispitati i uključiti, da bismo
tek potom, sužavajući polje ogrešenja, mogli raspravljati
0 delu i njegovim vrednostima. Pa ipak, postoje stvaraoci
kod kojih istraživanje njihovog života gotovo da i ne
doprinosi boljem shvatanju i razume vanju njihovog delà;
ali postoje i stvaralački periodi za koje je prosto neop­
hodno ovakvo povezivanje, tek tada se dobija potpunost,
uključuje se nova, zapretena dimenzija.
Đerđ Lukač (13. april 1885—4. jun 1971) u tom pogle­
du veoma je složena ličnost: znano je kroz kakve burne
događaje je prolazio tokom ovoga veka i tokom svoga
veika, ali je i veoma zanimljivo koliko su ga život i život­
ne okolnosti prisiljavale da ostvari i izuzetna delà, a
1 delà određene ograničenosti. Zato, čini nam se, nije
naodmet nekoliko podataka o mladom Lukaču.
Đerđ je rođen u Budimpešti, gde mu je otac Jožef
u to vreme već direktor banke. Porodica je došla iz Se-
gedina. Ded se zvao Jakob Levinger (Lôwinger), pa je i
mali Đerđ još nosio to prezime, sve dok mu otac nije
dobio plemstvo i uz prezime i predikat Segedi Lukač
(Szegedi Lukâcs, ili von Lukâcs), koji je u mladosti
i Đerđ koristio. Lukačevi su imali četvoro dece: Janoša,
stradao u Mauthauzenu, Đerđa (Gyôrgy), Pala, umro kao
dete, i Mariju-Miei koja se posvetila muzici.
,,Otac mi je rođen u Segedinu” — zabeležila je mnogo
docnije Miči Luikač-Poper — „kao Venijamin brojne po­
rodice. Deda mi je bio jorgandžija i samo je umeo da
7
napiše ime. Bio je isuviše dobar majstor, njegovi jorgani
se nikako nisu cepali — zato se nikada nije mogao obo­
gatiti. Njegov najstariji sin bio je lekar, kćeri je pou-
idavao, a moj otac je već u 13. godini prekinuo školovanje
da bi privređivao. Danju je radio u banci, uveče je knji­
žio za privatne firme, a u međuvremenu je stizao da uči
jezike, istoriju i ekonomiju. U 18. godini je konkursom
dobio mes to glavnog korespondenta u jednoj velikoj banci
u Budimpešti /.. ./ Otac je majku upoznao u Beču. Ona je
bila obrazovana, govorila je više jezika, dobro je svirala
na klaviru, a imala je i diplomu učiteljice. Naučila je
dobro i mađarski. Obrazovanje joj je ipak ostalo nekako
površno — okrenula se velegradskom društvenom životu.
— Očev deda, odnosno moj pradeda, bio je čuveni tal-
mudista, po ceo dan je čitao tailmud ne brinući se za
porodiou. Srećom, rođaci su mu nekako othranili decu.
Mom bratu Đuriki se to veoma dopalo i često je govorio
da je od pradede nasladio žeđ za znanjem i sklonost ka
filozofiji.”
Lukačevi su živeli u otmenom, patricijsko-džentrijskom
delu grada, ali je sam Đerđ već rano pokazivao otpore
prema vrednostima takvog života. Kako docndje sam na­
vodi, nasuprot svojoj sredini, prosperitet za njega nije
kriterijum vrednosti nečega, zato je na strani onih koji
gube: navija za Hektora, a ne za Âh'ila (Ilijada), za Indi­
jance, a ne za belce (Kuper: Poslednji Mohikanac); kraj­
nji uspeh nije kriterijum ispravnog ponašanja. U gim­
naziji već, zajedno s drugovima, pokreće i uređuje list
If ju Magyarorszâg (Mlada Mađarska), aktivan je učesnik
literarnog kružoka u školi (sačuvan je zapisnik u kojem
se navodi naslov jednog njegovog rada- „Hebelov uticaj
na dramsku književnost”). Po ugledu na Ibzena i Haupt-
mana piše nekoliko drama, ali ih sve spaljuje. ,,I od tada
sam imao skriveni kriterijum o vrednosti književnog de­
là: ono što bih i ja urneo da napišem — loše je.” Maturi­
ra s odličnim uspehom, a otac ga, za nagradu, šalje na
put u Norvešku, u posetu Ibzenu i Bjernsonu. Obojica
ga primaju ali ni jedan nije ostavio dublji utisak na mla­
dog Lukača. U časopisu Magyar Szalon (Mađarski salon)
javlja se prvim kritikama i pozorišnim prikazima; to su
dmpresionističke kritike pisane pod uticajem Alfreda Ke-
8
 ra. Ubrzo se upoznaje s filozofijom Diltaja i Zimela, pro­
učava Kanta. Posle mature studira pravo i ekonomiju,
a paralelno istariij-u umefcnosti i filozofiju.
PrVi krupniji i dalekosežniji javni angažman započeće
1904. goidiine kada, zajedno s Marcelom Benedekom, Las-
lom Banocdjem i Šandorom Hevešijem, osniva pozorište
Thâlia Târsasâg (Društvo Talija), po ugledu na bečki
Dramatischer Verein i berlinski Freie Biihne. Pozorište
ima za cilj da bude drukčije od postojećih teatara i da
postavljanjem na scenu modernih drama u modernim po­
stavkama izvrši zaokret ka pozorištu koje vrši osvešćiva-
nje gledališta. Na repertoaru su, između ostalih, Strindberg
(Otac), Hebel (Marija Magdalena), Ibzen (Divlja patka, u
Lukačevom provodu Aveti), Hanptmam (Kiridžija Henšel),
Gorki (Na dnu). Lukač deluje kao roditelj, dramaturg i
prevodilac. Pozorište traga za ,,nerazmažemom’’ publikom
i priređuje predstave za radnike.
Završava pravni fakultet i iste godine doktorira iz
pravnih nauka u Koložvaru (Kluž). Započinje saradnju u
časopisu Huszadik Szâzad (Dvadeseti vek) gde objavljuje
niz značajnih tekstova. Jedno vreme radi kao činovnik
u jednom ministarstvu, ne prihvata očevu želju da pravi
političku karijeru u vladajućoj partiji; otac mu omogu­
ćava takve prihode da ne mora da bude činovnik, kako
bi se bavio istraživanjem i pisanjem. Nešto kasnije otac
će mu pisati: „ . .. Imam bezgranično poverenje u tebe i
volim te beskrajno — podneću svaku žrtvu da bi ti pos­
tao veliki, priznat i čuven, biću najsrećniji ako kažu za
mene da sam otac Đerđa Lukača . . . ”
Godine 1905. odlazi na studije u Berlin i godinu dana
je student koji, pored ostalih, sluša predavanja Georga
Zimela. Tu u Berlinu, po nagovoru prijatelja iz Talije,
Lasla Banocija, piše knjigu Važniji pravci dramske knji­
ževnosti poslednje četvrtine prošlog veka, s kojom se jav­
lja na konkurs koji je raspisalo Društvo Kišfaludi (Kis-
faludy Târsasâg); rukopis će biti prihvaćen, a posle te­
meljne prerade i objavljen pod naslovom Istorijski razvoj
moderne drame.

9
 Život i rad Đerđa Lukača može se deliti na periode koje
razgraničavaju spolj ne okolnosti, istorijski događaji u ko­
jima je on učestvovao ili na čijim putevima se bio našao.
Jedino period od 1907—1911. godine nije omeđen spolj-
nim zbivanjima, već unutarnjim, ličnim, prisnim, intim­
nim .. . Ali ovaj period je istovremeno preloman za mla­
dog Lukača i što se tiče njegovog ličnog života i što se
tiče njegovog stvaralačkog sazrevanja. Obe te linije se
mogu skoncentrisati oko dve najznačajnije ličnosti Luka-
čevog života — Inme Zajdler i Lea Popera. U preseku
toga trougla (koji nema nikakve veze s klasičnim tro-
uglom) nalazi se cela intimna drama mladoga Lukača, dra­
ma koja će umnogome odrediti njegov docniji put.
18. decembra 1907. godine mladi Lukač, tada ima 22
godine, prvi put susreće Irmu Zajdler, kojoj je 24, sli-
karku koja još traga za svojim umetničlkim identitetom.
Posle sastajanja u Pešti tokom sledeće godine, o čemu ne­
mamo podataka, krajem maja 1908. godine Irma putuje
u Italiju, a u njenom društvu je Đerđ Lukač, i njegov
prijatelj Leo Poper. U ostavštini, na posebnom listu, sa­
čuvan je zapis (Lukač ga nije uništio!) s tačnim datu­
mima ovoga putovanja, uz škrte oznake odnosa s Irmom
(,,Dva minuta sami.” ,,Dva minuta u vozu.” „Zajedno.”
„Uveče poljubac u tami”). Posle povratka iz Italije be-
leške se nastavljaju i za ceo jun, kada se Irma i Lukač
sastaju u Budimpešti (sada se javlja i oznaka „Svađa”).
Dolazi do razlaza: Irma odlazi u slikarsku koloniju u Nađ-
banju; sačuvana je i Lukačeva beleška o razlozima razla­
za (opet beleška koja nije uništena!). Nastaje prepiska
ali su sačuvana samo Irmina pisma iz Nađbanje, i samo
jedan koncept Lukačevog neposlatog pisma iz novembra
1908. godine. I ovako se njihovo razilaženje može prilično
jasno naslutiti: raspravama i analizama njihovih odnosa
nema kraja; Irma čak misli da te analize uništavaju nji­
hove odnose; ona će zatražiti kidanje: ,,Vi mi nikada nis­
te kazali, — i pouzdano nikada nisam znala, — jer sam
uvek imala opravdane razloge i za suprotnu pretpostav­
ku, — velim, nikada nisam znala da li ste vi pomišljali
da moj život zaista vežete za svoj. I u prkos tome što vi
10
 nikada niste relkli da to želite, — danas tražim od vas
da mi vratite moju slobodu — koju mi možda niste ni
uzeli. Uvek ste se kolebali i bojali da je uzmete. Sada
tražim da mi je vratite. Vi znate da sam tek posle mno­
gih patnji smogla ovoliko snage da bih vam ovo napi­
sala”. Luikačev odgovor ne znamo, ali sledeće pismo Irme
Zajdler najavljuje njen paničan dolazak u Peštu na raz­
govor. Ne znamo pojedinosti; sačuvan koncept Lukačevog
pisma samo potvrđuje razlaz: Lukač govori o sebi u proš­
lom vremenu, jer kada Irma bude primila pismo, on će
već izvršiti samoubistvo. Lukač i ovde ponavlja svoju
tezu o teoriji iskliznuća, koju je Irmi saopštio i u Italiji:
on je neživotan i sve životno što je, iskliznuće iz njego­
vih ruku. U tom trenutku je tu svoju teoriju, građanski
rečeno: teza o nemogućnosti lične sreće, transformisao u
lirsku prozu Legenda kralja Mide, koja je ostala neob­
javljena sve do naših dana (ali je sačuvan rukopis), u
čijoj su pozadini, ipak, moralne dileme, kao uostalom
svuda kod Luka ča.
Nije Legenda kralja Mide jedina transformacija Lu-
kačevih životnih prilika u književni tekst. I svi eseji
koje piše od 1908. godine, i koji će ući u knjigu Duša
i oblici, u direktnoj su vezi s odnosom Irma—Lukač. Ovaj
period je sam L/ufcač nazvao razdobljem eseja, a u centru
njegovog interesovanja je tragičan odnos života i umet-
nosti. Lukač naime za predmet svojih eseja uzima pisce
i teme u koje može smestiti 'i svoje lične dileme, tako da
svi eseji istovremeno imaju i intimnu obeleženost koja se,
istina, ne vidi ako se ne zna cela pozadina. Sada za vero-
đostojnost pozadine imamo dovoljno podataka i u prepis­
ci i u Dnevniku. Zbog toga valja navesti tačan red, hro-
nološki red nastajanja i objavljivanja pojedinih eseja (a
oni su objavljivani najpre na mađarskom, ikako su i nas­
tajali, po časopisima, potom, 1910, u knjizi, a tek zatim,
uz određene izmene i u tekstu i u naslovima, na nemač-
kom jeziku, 1911): Novalis (1908), Kasner (1908), George
(1908), Ber-Hofman (1909), Storm (1909), Stern (1909),
Kjerkegor (1910); dok su dva poslednja eseja Sarl-Luj
Filip (oktobar 1910) i Paul Ernst (mart 1911) nastali posle
objavljivanja knjige i ušli su tek u nemačko izdanje.
11
 Sam Lukač je izričit kada bedeži : „Čudno zri esej o
Filipu. Izgleda da će ovo biti niajistimskiji esej o Irmi. Li­
rika sadašnjeg stadijuma. Izraz atmosfere odašiljanja pi­
sama i oniih nekoliko dana koji su prethodili i sledili.
A i sadašnjih. Biće, dakle, istinski veliki lirski niz: Geor­
ge, Ber-Hofman, Kjerkegor, Filip. Jer povezanost s os­
talima mnogo je labaviija; Novalis: atmosfera susreta;
Kasner: Firenca, Ravena; Storm: pisma iz Nađbanje.
Još dalje: Stem: uzaludnost; ’vetropirasta’ zima posle ras­
kida. Ernst: časovi obračuna”.
Stvarni kontakt između Irme i Lukača je u prekidu;
Lukač će joj jedino poslati mađarsko izdanje eseja Duša
i oblici, a ona će mu vrlo kratko zahvaliti. A ono što se
unutar tog prekida stvarno dogodilo d što je porazilo Lu­
kača : Irma se udala za slikara Karolja Retija.
Sačuvani (ipak sačuvani!) delovi dnevnika iz ovoga pe­
rioda ne samo da su duboka samoanaliza, već i žestok ob­
račun sa samim sobom. I pored svega, Lukač zapisuje:
„Noćas sam osetio opet: Irma je život”. Dolazi do zak­
ljučka da nije tačno ikako mu ni ko nije potreban; u si­
tuaciji u kojoj se našao, sve je asketski stavio u službu
rada, ostvarivanja delà (zbog toga se, uglavnom, i našao
u takvoj situaciji), ali da bi ostvario delo ipak mu je pot­
reban neko: „Ja se ne razvijam u bitkama, nego sasvim
poput biljke. To nije sud; konstatacija. Takav sam, pa
tako treba da živim. — Ali drugo je važno: otkud to da
tako predani, tako gipki i žustri intelekti koji se ipak
prilagođavaju određenom tonu, kao Irma i Leo (koga da­
nas potpuno ovako vidim; a čini mi se: ispravno) toliko
koriste meni? Mislim: jer su bili dovoljno jaki da bi tačno
osetili šta mislim, ali ne dovoljno jaki da se okrenu na
drugu stranu ako su pošli sa mnom. A opet njihov du­
hovni život je osetljiviji i otuda nagliji ud moga, dakle u
ravni mog toka misli su nalazili stvari, ili omogućavali
da budu nađene s moje strane, do kojih ne bi dospeo moj
tok doživljaja koj'i je — u suštini — asenzualan, asek-
sualan, racionalan. Zbog toga je sve bilo tako plodotvor­
no. A zato jalovo sa svima ostalima”. Ovakvi zaključci
nikako nisu samo trenutne važnosti za Lukača, zato ih
treba posmatrati i videti kao razjašnjenje i za sledeće
decenije njegovoga života.
12
 Prepiska će se ponovo obnoviti u razdoblju februar—maj
1911, povod je priprema nemačkog izdanja knjige eseja
Duša i oblici. Zatim će usleđiti i susreti, posle trogodiš­
njeg prekida („Zbog toga se potrudite da me dobro shva­
tite: duboko i veoma lepo je bilo što smo se mi u Pešti
ponovo sreli, a ono što je snova oživelo među nama ja
to shvatam samo kao početak /još veoma mnogo staroga
treba da se raščisti — četiri popodneva ne mogu nadok­
naditi tri godine/”). Irmin brak je neuspešan, ona je pred
razvodom. Lukač želi da joj pomogne, ali ne da se veže.
Posle kratke veze s Lukačeviim prijateljem Belom Bala-
žem (postoje o tome oskudne beleš'ke u Balaževom Dnev­
niku), Irma će izvršiti samoubistvo skokom s mosta u Du­
nav. Lukač je tada u Italiji: sačuvan je njegov džepni ka­
lendar u kojem je, uz 18. maj 1911, upisan samo crni krst.
A u Dnevnik zapisuje potresnu stranicu.
Još jednom će se direktno, poslednji put, Lukačeve ži­
votne okolnosti prefermentirati u 'književno delo, nastaće
poslednji esej, poslednji završeni esej ovoga perioda O
duhovnoj bedi. U obliku dijaloga Lukač zapravo moralno
optužuje sebe za Irminu smrt.
Ceo kompleks Irma—Lukač izvanredno je složen. U
samom centru problema je ipak „moralni imperativ” : Lu­
kač se ponaša onako kako ga određuju njegovi etički
nazori. Uprošćavanje je ako se tvrdi (ikao što je to mno­
go docnije objašnjavala Lukačeva sestra Miči) da se Lu­
kač nije želeo da oženi Irmom jer je znao da je to pre­
rano i opasno za njegovu slobodu i buduću karijeru. Ali
je, istovremeno, u najmanju ruku čudno što Lukač, onaj
isti koji se suprotstavlja nazorima porodice i klase, toliko
drži do društvenih pravila građanskog morala i ne želi
da ih prekrši, onaj isti Lukač .koji će samo nekoliko go­
dina docnije postati i praktični revolucionar. To je vid­
ljivo i u odnosima s Irmom, a izričito je navedeno u
jednom .pismu Poperu u vezi s Hildorn Bauer. Zbog takvih
ograničenja Lukačev izbor su ožiljci i buduće delo; Lu­
kač je preživeo intimnu tragediju, ali nije rešio problem
odnosa života i delà.
Sačuvani ostaci Lukačeve intimne drame svedočanstvo
su dokumentarne vrednosti i o njima se na osnovu ovoga
materijala može sasvim precizno raspravljati, građa čak
13
 zaslužuje podrobnu raspravu. Jedino treba zapaziti posto­
janje više nivoa u sačuvanom materijalu:
1. Dnevnik i zapisi,
2. Pisma i koncepti pisama Irani Zajdler,
3. Pisma Leu Poperu,
4. Proza (Legenda kralja Mide, pismo Šari Ferenci, gde
adresat nije važan, već Lukačeva transpozicija, v.
28/2)
5. Eseji (Duša i oblici, sem uvodnog eseja, i O duhovnoj
bedi).
Razlika u nivoima je samo u količini otvorenosti, os­
tale razlike, treba zapaziti, neznatne su: Lukač vodi ra­
čuna o nameni pojedinih oblika saopštavanja, pa je naj­
iskreniji u Dnevniku, Irmu i Popera u pismima štedi i
ne opterećuje suviše, 'dok je u ostalim nivoima transpo­
zicija nametnula određenu distancu. I treba taikođe zapa­
ziti da je količina sačuvane građe začuđujuće kompletna.

3.
Leo Poper (1886—1911) zaslužuje -pažnju ne samo kao
Lukačev blizak prijatelj nego i kao talentovan stvaralac
koji se za svog kratkog veka nije mogao potpuno ostva­
riti. Đerđ i Leo su se upoznali kada su bili srednjoškolci;
Leov otac, David Poper (1846—1913), bio je čuveni če-
lista, koncert-majstor, profesor Muzičke akademije; po­
rodice Lukač i Poper bile su u prijateljskim odnosima;
Đerđov otac, Jožef Lukač bio je mecena mnogih izuzet­
nih umetnika. Đerđova sestra Miici učila je čelo kod Da­
vida Popera, pa su se dvojica mladića takio i zbližila. Leo
je posle mature studirao violinu i slikarstvo, bio je više­
struko talentovan i veoma brzo je napredovao. U vreme
kada su se već mogli očekivati i prvi rezultati moralo je
doći do prekida: tuberkuloza je prisilila mladića da izbe-
gava težak i sistematičan rad, napustio je muziku, kat­
kada je još slikao i va jao, ali ipak je sve više morao da
se ograničava i da svoju aktivnost svodi na pisanje kri­
tika i eseja. Sve češće je boravio po sanatorij umirna.
14
 Izuzetan duh, s (novim, suštinski drukčijim pogledima
na umetnost (naročito likovne umetnosti), teško je nala­
zio prostor za objavljivanje po časopisima. Tek negde
godinu dana pred smrt situacija s objavljivanjem se iz­
gleda bila nešto izmenila na bolje, jer je Karl Kraus
prihvatio Popera i počeo da objavljuje njegove eseje
u svom časopisu Die Fackel (1910—11).
Obimom neveliko delo Lea Popera ostalo je u senci:
prerana smrt i prvi svetski rat učinili su svoje. Tek u
novije doba preštampani su njegovi eseji i objavljena
rukopisna zaostavštima. Navodimo naslove nekoliko naj­
značajnijih eseja: Dijalog o umetnosti (1906), Snaga reci
u muzici (1906), Goja u Beču (1908), Goja u Pešti (1908),
Saznanje i iskupljenje (1910), Piter Brojgel Stariji (1910),
Kič (1910), Skulptura, Roden i Majo (1911). Uz dragocenu
prepisku Lukač—Poper, to je gotovo celokupno delo ovo­
ga dvadeset šestogodišnjaka. Ali delo koje je i danas
živo i podsti čajno (uz uzdah: u kakvog bi se tek teore­
tičara razvio Leo Poper!). Treba samo pročitati bilo koji
od njegovih eseja i videti vrednost ovoga stvaraoca. Iz
naše današnje perspektive čak, posle sedamdeset go­
dina, Poperove ideje su još uvek produktivne. A njegova
prepiska s Luikačem baca dragoceno svetio na delo mla­
dog Lukača iz perioda eseja, iz perioda kada Lukač do­
življava svoju intimnu dramu, iz vremena kada se dva
stvaraoca mogu mirne duše upoređivati.
Leo je jedini čovek koji je potpuno upućen u Lukačevu
intimnu dramu; on je zajedno sa Đerđom i Iranom u Ita­
liji (Lukač u belešci o zajedničkom boravku u Italiji za­
pisuje: „Slom pred Leom”), a i potom se u njihovoj
međusobnoj prepisci često nalazi Irma. Zahvaljujući zlom
udesu, tuberkulozi, Leo se često nalazi na lečenju daleko
od prijatelja pa je i za nas sačuvana u pismima njihova
razmena mišljenja. Istina, ne znamo njihove razgovore,
sem kada se u pismima pozivaju i na njih, ali slutimo
bogatstvo simpoziijiuma pri susretu dva prijatelja. Leo zna
ćelu situaciju, zna da je iza svakog Lukačevog eseja Irma,
ali on govori samo o esejima i njihovoj vrednost i, a o
Irmi, s respektom, ali posebno. Dirljivo je koliko njih
dvojica neguju to prijateljstvo i tu specifičnu vrstu sa-
radnje: čestitke za rođendan, posvete na knjizi, izvinjava-
15
inja koja nisu kurtoazna, jedan drugoga štede od nepo­
trebnih opterećenja. A ni jedain ni drugi nisu ni malo
u lakoj situaciji: Lukač je na rubu provalije, Leo već
lebdi iznad nje u vlasti „žute gošće”. Leovo kratko pismo
posle Irminog samoubistva potresna je podrška prijatelju.
Za nas je ovaj deo prepiske svedočanstvo iz još jednog,
osobenog ugla.
Za Lukača je Poper, očito, dragocen sagovomik i kriti­
čar koji umetmičko delo posmatra iznutra. Zahvaljujući
ovoj prepisci mi smo u prilici da pratimo genezu nasta­
janja pojedinih Lukačevih delà iz ovoga perioda. Leo
čita sve što Luikač napiše, a primedbe su mu duboke, kat­
kada oštre, ali uvek dragocene. Svi eseji iz Duše i oblika
prolaze kroz osetljiv filter — kroz kritiku Lea Popera,
on je čaik i prevodilac. Opet je dirljiv nesporazum koji se
javio oko eseja o Lorensu Sternu: Leo se boji da ne ur-
niše prijatelja svojom kritikom toga eseja, šalje telegram
da bi sprečio Lukača da otvori pismo; ali ostaje kod kri­
tike sve dok se stvari ne razjasne podrobnije. Ako je
knjiga eseja i posvećena Irmi Zajdler, jer je predmet ese­
ja proistekao iz tih okolnosti, uz pokušaj da se taj život
pretoči u delo, — uvo<đni esej, „esej o eseju kao obliku”
upućen je Leu Poperu, jer ako se ne vodi računa o ži­
votu koji je esejima dao sadržaj (a to se nigde u njima
ne može ni naslutiti), rasprava se vodi na visokom nivou
među prijateljima od struke. Opet su se sve stranice
trougla našle zajedno i bez mogućnosti da se izvrši pravo
razgraničenje.
Poper je preciznim iščitavanjem rukopisa buduće Lu-
kačeve knjige Istorijski razvoj moderne drame i spasao
delo i nagnao Lukača na preradu rukopisa. Spasao, jer je
Luikač bio očajan kada je ipak dobio nagradu na konkur­
su; mislio je: ako su članovi komisije ocenili da je nje­
gov rukopis dobar i da zaslužuje nagradu, onda je on neg-
de načinio grešku i taj rukopis nije dobar; Leo je svo­
jim obrazloženim sudovima umirio autora i pokazao mu
da rukopis ima slabosti, ali se može doraditi.
Još je i poslednji Lukačev esej, O duhovnoj bedi, esej
proizišao iz porazne činjenice samoubistva Irme, stigao
do bolesnog Lea ikoji telegrafski nagovara autora da ga
objavi. Poslednji Lukačev esej s intimnim obeležjima,
16
rasprava o moralnoj odgovornosti za smrt drugog čoveka
još jednom je okupio sve troje: zaključeni su eseji —
esej em o smrti, krug je zatvoren. I Leo umire. Lukaču
ostaje Dnevnik, poslednji put, i u nekoliko stranica to­
kom oktobra, novembra i decembra zabeležiće poslednje
samoanalize, a decembra iste te 1911. godine objaviće i
nekrolog prijatelju.
Mnogo godina kasnije, na samom smiraju svog života,
Lukač će reći o Leu Poperu: „ . .. ja sam osećao poštova­
nje i divljenje za njegovu moć osećanja kvaliteta, jer je
ona u meni bila veoma slabo razvijena, naročito u to
vreme. Od tada sam pribrao mnoga iskustva, mnogo toga
se zbilo, ali tada sam naučio da je u umetnosti najvaž­
niji osećaj za kvalitet”. Nikada nešto slično neće reći
Lukač ni za jednog čoveka koga je tokom dugog i bur­
nog života upoznao.

Sava Babić

17
DRAMA
I. CIN

Irma Zajdler
 1. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Budimpešta, 31. decembra 1907.

Dragi Lukač,
Vi ste mi poslali ovo pismo1 koje bi najveći broj ljudi
stavio u fioku stola, a potom napisao drugo, nemilosrdni­
je. Čini mi se da ste se zato kolebali oko pisma, jer ste
se plašili da ću ja te reći — možda samo veoma malo —
ipak drukčije iščitati nego kako siu napisane. Ako budete
našli da sam ih znala pročitati, onda je to znak da ste
smeli pisati. Vaše pismo je bilo napisano s neposrednom
„neminovnošću”, i zbog toga nije moglo naneti mnogo
štete mojoj pristrasnosti.
Osećam da me vi pozdravljate zato jer sam napustila
jednu obalu i hitam ka drugoj, jer i ja sam se oslobodila
niza misli nesposobnih za život, neprijatelja koji su pos­
tali od drugara. Volela bih da mogu ispuniti mere koje
ste mi odredili, volela bih kad bi naše upoznavanje do­
velo do lakšeg ritma naš napredak — volela bih da znam
da li su se zbila precenjivanja s vaše strane.
A o dodirnutoj stvari onda kada budemo zajedno.
Prijateljski pozdrav
Irma Zajdler

1 Lukačevo pismo Irmi nije sačuvano, a ovo je prvo sačuvano

Irmino pismo, pisano ne mnogo posle njihovog prvog susreta
(18. decembar 1907).

21
 2. BELESKA1

četvrtak, 28. maj (1908) Polazak. Veče: razgovor na

Krasu. Noću na brodu. Dva minuta
sami. Pesme.
petak, 29. maj Dolazak u Veneciju. — Bolonja.
subota, 30. maj Dolazak u Firencu. — Dva minuta u
vozu. Aluzija na stvar s Vedrešom.12
— Veče: slom pred Leom.
nedelja, 31. maj San Lorenco. San Marko. — Popod­
ne Fiesole.
ponedeljaik, 1. jun Rikardd. Santa Apolonia. Kapela Pa­
c i . — lim a kupuje onu knjigu. —
Uveče Setinjano. Leo ranije odlazi
kući. Zajedno. — Ceo dan muzika:
melodija „Youth and art” odjekuje
neobično, veselo.
utorak, 2. jun Ufici. Uveče Sentinjano. Kući s Le­
om. Razgovor o talentu Irme itd.
sreda, 3. jun Barđelo. Karmine. Večera s devoj-
kama. Dva lepa minuta dok prelazi­
mo Ponte Vekijo. — O podražava-
nju.
četvrtak, 4. jun Santa Marija Novela. Krstionica. Aka­
demija. — Setinjanjo. Pratnja jedno
vreme. Saopštavam Irmi teoriju is-
kliznuća.
1 D nevnički zapis, s obe strane lista, o putovanju u Italiju i
o susretim a s Irmom u Pešti; nađen u ostavštini na posebnom
listu.
2 Mark Vedreš (1870—1961) skulptor, jedan od pionira moderne
skulpture u Mađarskoj. U ovo vrem e radi u Firenci.

22
 petak, 5. jun Santa Kroče. Pitti. — Setinja. Fête
champêtre. Veče.
subota, 6. jun Santa Kroče i San Lorenco s Irmom.
Kupujemo slike. U Barđelu sami.
Uveče poljubac u tami.
nedelja, 7. jun Santa Marija Novela. Popodne Fi-
lep.3 Ružno veče.
ponedeljak, 8. jun U Ravani. — Veče.
utorak, 9. jun U Raveni. — Veče.
sreda, 10. jun Povratak. Rastanak — Mestre.
četvrtak, 11. jun Dolazak. U poidne telefon.
petak, 12. jun Popodne Švabheđ. Zajedno s Leom.
subota, 13. jun Pre podne atelje.
nedelja, 14. jun Pre podne Švabheđ. Šetnja s Pola-
njijevima.4
utorak, 16. jun Pre podne Švabheđ.
sreda, 17. jun Susret pre podne. Svađa.
subota, 20. jun Pre podne Švabheđ.
ponedeljak, 22. jun Ceo dan Švabheđ.
utorak, 23. jun Sa Ervinom Saboom.5 Emi.6
sreda, 24. jun Pre podne atelje.
subota, 27. jun Pre podne atelje.
nedelja, 28. jun Švabheđ.
utorak, 30. jun Pre podne. Popodne stan. Oproštaj.

3 Vidi pismo 65, beleška 4.

4 V. 7/1
5 Ervin Sabo (1887—1918), prvi naučnik marksist u Mađarskoj,
socijaldemokrata.
c Sestra Irme Zajdler.

23
 3. PRIBELEŠKA1

Čitao Irmi 28. juna 1908. na Švabheđu. Samo sam je dva

puta video posle.1

1 Zapis iznad prvih redaka rukopisa eseja o Kasneru.

24
 4. ZAPIS1

Moje nepotpuno biće.

Skrupule: (nemogućnost braka)
” : sujeta: strah od razočaranja
” : žaljenje ” ”
” : bio sam pripremljen za loše osećanje.
Strah, razmekšavajiuće delovanje sreće; strah da se neću
moći snaći u životu šire osnove.

Našao 15. januara 1909.

Pisao verovatno 1—3 jula (1908).

Zapis na polovini lista iscepljenog iz sveske.

25
 5. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKAČU
Nađbanja, 1. jul 1908.

Dragi moj Đuri,

Već je prilično kasna večer nastala doik sam dospela da

vam pišem. Ali sada možemo još malo da porazgovaramo.
Nisam vam još odgovorila na vaše drugo pismo koje sam
primila u nedeiju, jer sam verovala da ćete vi u među­
vremenu primiti moje, i želela sam da dočekam pismo
koje biste vi napisali posle mojega. Ovako će se, vero-
vatoa, opet «ukrstiti naša pisma, što je nemilo«, — ali kako
je danas već utorak, više ne čekam. Vaše pismo beše dob­
ro i drago, «hvala. Interesu je me kako će se dalje razvi­
jati članak o Birou.1 Ako možda budete imali viška je­
dan prepis, pošaljite mi, veoma bih voleia znati kakav
je ispao. Kako je dečak? Dobro? Raspoložen, pametan?
Vredan? Kakav je? Pišite mi. U oznaci dečak nema ništa
uvredljivo. Nemojte pogrešno razumeti. Ako ja nekoga
volim, onda jednostavno moram da primenim neki demi­
nutiv. Ja sam dobro. Živim pametnije nego što sam oče­
kivala od sebe — i marljivo. Ustajem u 5 1/4, u 6 1/4
već sam napolju i radim. Vraćam se kući u 10 i 1/2 iz­
morena i zaglupljena od rada, umora i gledanja zaslep-
ljujućih refleksa. Onda se pak odmaram, kupam, čitam,
ispiram četkice, razapinjem platna itd. Za ručkom se-
dim s tri Rusa. Jedan je slikar^pitomac od 40 godina,
on je kao slikar, filozof, muzičar i arhitekta adutirao
ćelo staro, srednje i novo doba — samo veruje da zbog
puke slučajnosti ne može da se ostvari. Tragična Ibze-
nova karikatura. Drugi je glupo derište. Treći je veoma
zgodan dečko« od 20 godina, 'koji se oduševljava svim što
je lepo i istinito, a talkođe gotovo u usta stavlja nož. Me­
ne beskrajno respektuju, ukoliko se zbog mene saginju
1 Lajoš Biro, novelist, o kom e je Lukač napisao tekst „Novele
Lajoša B iroa”, objavljen 1908.

26
pod sto da upotrebe maramicu. Posle ručka do tri je ži­
vot bez programa (najčešće s knjigom na otomanu), u
1/2 4, kada sunce ponovo vrelinom blista, napolju sam
pred platnom, i radim bez prestanka do 7. Kao da trčim
niz brdo i da ne mogu da se zaustavim, tako ne umem da
prestanem s radom. Nose me sobom boja, linija i problem.
U 7 je večera, opet s onima koji nemaju manžete, ali,
još tužnije, ni četkicu za nokte. Još ću ih naučiti da ovo
drugo postoji. — Vi ćete sada pomisliti da je sve ovo
beskrajno nevažno, što se time toliko bavim. Ali vidite,
ako vi ne biste govorili s nekim drugim, nego samo s
gospođom Katona o tome da li je u pletivu klat ili frket,
u što se i tako ne razumete, onda biste i vi, kad bi vam
se pružila prilika, mogli s beskrajnim uživanjem i ra­
došću da govorite i pišete o ničemu. Hajdemo dalje. Pos­
le večere pisanje pisama, a već pre 10 sati spuštam na
počinak moje mrtvo umorne udove. Tada mi um ništa
ne prima, već i ne znam šta činim.
Ali ako vi verujete da ja tokom rada uvek znam šta
radim, onda se varate. Sve je potraga za novim i uzbud­
ljivim. Sasvim drugim metodom prilazim stvarima nego
do sada, rad u prostoru pruža mi sve same neočekivane
komplikacije i zadivljujuće bogatstvo šansi, a taj rad,
od kako sam ga prekinula — dve godine je od tada —
dobio je za mene novo značenje.
Beskrajno je teška stvar održati moj konačno prona­
đeni stil — iaJko se još uvek menja — nasuprot prirodi,
naći obogaćenje u priroda, vladati s njim nad prirodom.
U vreme mojega gnosticizma — davno beše — ona je
igrala nad mojim htenjima, sada neću da kažem kako se
kocka obrnula — ali se međusobno pogađamo, ali ja bez
nje — bez živog modela — bila bih nula. — Dakle, veoma
se radujem što sam ovde, i ćelu me spopadne hladna jeza
što će se za kratka dva meseca videti da li ću nešto nap­
raviti ili je pak bila glupa zabluda sve što sam tokom
ove godine mislila. Eh, razgovarajmo o nečem drugom.
Ovo je veoma unheimlich.2 O ljudima itd. drugi put, sada
bi trebalo da napišem 2000 pisama!
2 Neprijatno

27
 Uznemiruje me slučaj s Rožikom Stem. Veoma se bo­
jim da vam neće biti dobro. Ne znam šta bi se moglo
učiniti. Ne može li se napraviti da otuda dođete negde
blizu, gde je beskrajno privlačno otići, gde je greh da
ne ode kulturan čovek, pogotovo ako je pisac itd. Pa
ipak se bojim da je stvar pokvarena. Ne biste li me otu­
da pozvali posredstvom Fehera? Ne može se baš biti os-
tentativan, čak uopšte ne. Ako idu, kada? Pošaljite mi
adresovanu kovertu. Ako u srcu imate još malo ljubavi,
onda mi pošaljite po primerak Faust I. Teill i Peer Gynt
u seriji „Redam ”. I neke lepe pesme prema vašem iz­
boru. Ne mogu teške knjige sad kako ovoliko radim. A
lake pak brzo dovršim. Elz&na pesma je lepa, hvala. Da
li je Miči3 dobro? Dečak je dobro? Sad idem, dragi Đuri,
zbogom, pa, dragi dobri Đuri, pišite mi, jer vas jako volim.
Irma

Sreda ujutru. Ovog trenutka sam primila i pročitala va­

še pismo, koje me je izvuklo iz ove površne atmosfere
u kojoj sam sinoć pisala zamorene glave. Hvala vam što
ste mi pisali. Tako mi je dobro kad dobijem pismo, ra­
dujem se kao dete. Pismo vam ipak šaljem, — posle va­
šega javilo se toliko stvari koje treba da vam kažem.
Pišite mi o sebi, o svemu. Pa. Zbogom.
Znam, i vama bi više prijalo drukčije, ak danas više
nemam vremena da pišem novo, zato šaljem ovo. Ne
znam kada ću opet moći.

3 M iči Lukač-Poper (1887—1980), sestra Đerđova, muzičar.

28
 6. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKAČU
Nađbanja, 3. jul 1908.

Dragi moj Đuri,

Pismo sam primila,1 i veoma dobro ga razumela, — pa
ipalk se nisam uplašila onoga što u njemu pišete. U sve­
mu što pišete ima mnogo istine. Mnogo je istine koja je
već i meni donela razmišljanja. Ali — Đuri, slušajte: ve-
rujete li vi da pravi, ne površni, razvoj dva čoveka usme-
rena jedan prema drugom može biti bez ikakvog bola?
Verujete li da slivanje ljudi, njihovih duša može da se
zbude drukčije nego kroz haos neslućenih bolova i ra­
dosti — s mnogo, mnogo ljubavi. Budući da smo mi sas­
vim blisko prišli jedno drugome, ja sam osetila da će
doći nešto slično. Ali se nisam plašila. Stvar shvatam
kao neki lep rad, nešto što čovek radi s odvažnim pošte­
njem i u lepoti. Pa ako i kaplju suze, slatko ih je liti.
Ali nemojte poverovaiti da ja ono, što je vama važna
stvarnost, želim optočiti nekom pesničikom lažnom svet-
lošću. Jer ono što vi pišete, to su moje tihe neiskazane
misli. To je ono o čemu sam često želela da govorim kada
smo bili sami i nisam mogla. Divno kaže negde Gete da
se ljudi sjedinjuju kao hemijske materije, pre stapanja
zbivaju se krize, potresi i napetosti. Ljudi, koji oboža­
vaju stav nežne puzaviee i snažnog hrasta, na lakši način
prilaze jedno drugom. Ali mi znamo da snažni hrast više
naliči zlobnoj džinovskoj zmiji koja u samrtni zagrljaj
steže savitljiviju dušu. I zbog toga i ja zamišljam, a mis­
lim i vi — da individualni život svakoga od nas raste
posredstvom uzajamne pripadnosti i obrnuto — i zbog
toga je naš put duži, bolniji i plemenitiji. Jednom kada
smo razgovarali, utvrdili smo da veliki rad, veliki čin,
veOdika stvar uveik podseća na ono što osećamo kada pos-
matramo zategnut luk. I ljubav je takva.
1 Lukačevo pismo nije sačuvano.

29
 Budite uvék tako dobri, tako iskreni kao šbo ste u
ovom pismu i sve će biti dobro. Toliko toga ima da vam
kažem pa ipalk to ne činim. Kad hoću da govorim, često
ne mogu, — a sada pak hoću da pišem pa osećam da to­
liko stvari ne mogu moje reči da izdrže, ni pero ni mas­
tilo. Ali ne uzimajte to za primer, pišite mi o svemu, mno­
go. Ja danas više neću stići. Pre svega zato što nemam
još šta da kažem, jedva da sam viidela koga. Soba je
zgodna, okrečena bêlo. O radu još ne mogu da pišem,
sve su to samo pripreme. Nebo je čisto. Suma miriše,
lepo je ovde. Ovo pismo sam pisala na brzinu, kasno si­
noć, i osećam da nije iscrpan odgovor na vaše pismo. Pi­
šite mi o svemu. Sve me zanima. Pa, Đuri, dragi Đuri,
Irma

30
 7. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU
St. Gilgen, 7. jul 1908.

Dragi Đuri,

Pre svega treba da raščistim značajno pitanje, da li su

tvoji roditelji dobili našu čestitku. U Beču sam susreo
Gulačija, on je bio uveče bod mene, i poneo je sa sobom
pismo kako bi ga bacio. Od tada me muče najgroznije
misli i sve mi je jasnija spoznaja da prerafaelizam, po­
gotovo Gulačijevog tipa nije kvaiififeovan za odašiljanje
pismenih poruka (tim pre jer i sam uglavnom počiva na
zaboravnosti), to pismo verovatno nije stiglo, što je za
nas veoma neprijatno. Prenesi dakle stvar tvojim rodi­
teljima i reci im da je u pismu, koje smo pisali ja i otac,
najavljen i naš poklon, jedan drvorez u boji Emila Orlika,
koji će vam biti odaslan kada se zatvori „Kunstschau”
(ili ako Orlik pošalje novi u Beč, onda već za dve sed­
mice). Neka ga prime od sveg srca, a šlamperaj pak neka
smeste pored ostalih i neka nam oproste.
Što se mene tiče, stvari nisu ispale onako kako sam
planirao. Nisam s Karlijem1, i nisam u Išlu, nego na­
protiv ovde u Gilgenu, sa ćelom familijom, u jevrejskom
paou, sa kuzinama i kuzenima, đavolima, jao meni! Ako
je osećanje rasnog stida na najvišem stepenu sredstvo za
gojenje, onda ću se u Peštu vratiti kao Jevrej od 80
kilograma.
Greh očeva, koji se izgleda sastoji od našeg pukog
postojanja, nikada se još tako nije osvetio potomcima,
kao sada meni kada sam s Hanzijem morao da se pro­
setam duž obale. I kako se sručila na mene ova nevolja?
Sam sam kriv. Kuća, bašta, naime ovde gde stanujemo,
tako su lepi, tako mirni, a vazduh je tako sjajan da sam
došao do uverenja da se nigde neću tako popraviti kao
1 Karolj Polanji (1886—1964), ekonomista, posle revolucije ži-
veo u emigraciji.

31
ovde — aiko se pametno ponašam, doik u Išlu ni stan
niti vazduh ne bi bili ovakvi, a i iskušenje bi zinulo na
me u hiljadu obličja — mašući svojom samrtnom kosom
(tako ida kažem).
Spekulacija nije bila tako pametna kao što sam mislio.
S jedne strane, rođaci! s druge, bez Karldja, a onda,
izgleda, nemam strpljenja ni za rad, jer was tut Gott?234
— i ovde ima samrtnih kosa.
Šta veliš za Nyugat3 (Zapad) koji isključivo naše tek­
stove objavljuje? Šta veliš za tekst majstora Z. Sasa o
Vajldu? Ein Oberlehrer der Entgôtterer* nedarovit pas
i loš pas. Ali je veoma lepa novela Margite Kafke5. Ako
se nastavi tom tehnikom, videćeš, koliko je nužna svaka
reč ćele preromantične fabule da bi došla u sklad ona
blistava poenta, samrtni strah starog čoveka pred „fdas-
kom” kada voli. Sjajna stvar, zar ne? Nema više hartije,
sledećd put mnogo više. Piši mi, molim te, ako imaš vre­
mena. Pričinićeš mi mnogo, mnogo radosti. Grli te,
Leo

Da li si javio Jasiju6 da mi u Išl šalje korekturu? Gilgen

bei Ischl.

2 Šta Bog da.

3 Čuveni časopis koji ni tada nije objavio njihove tekstove.
Tek u sledećem broju je objavljen Lukačev esej o R. Kasneru.
4 Vrhovni učitelj bogorušitelja.
5 Margit K afka (1880—1918), novelist i romansijer, veoma zna­
čajna književnica.
6 Oskar Jaši (1875—1957), sociolog i političar, posle revolucije
živeo u emigraciji.

32
 8. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Nađbanja, 17. jul 1908.

Dragi moj Đuri,

Veoma se radujem što se spremate u Jesnu, sinoć sam

primila vašu dopisnicu — malo posle pisma. Nisam više
pisala u Peštu a čekaou i sa slanjem ovoga pisma dok
ne dobijem vašu adresu u Jeni. Dobro je, veoma je dobro
što odlazite tamo. Slutim da je to milje koji i pored
toga što je nov ne odvaja čovefca od njegovih poslova.
— Užasno sam vam davno pisala, zar ne; uvek sam
osećala da naša učestala prepiska izaziva veliku pažnju
a sistem koverata i nije tako pametan, jer na markama
se ipak nalazi pečat Nađbanje. — Lepo će vam biti
u Jeni, a Laoi Banod1 i Imre Baš nisu mačji kašalj.
Imaćete mnogo zajedničkih interesa i interesovanja. Ja
sam ovde isključivo s ljudima s kojima me ne vezuje ni
atom nekog „Zusammengehorigkeitsgefiihl”12. Ali o tom
potom. Pišite mi šta je s „Talijom”34? Kada ću pročitati
vašeg Biroa? Strašno iščekujem. Ja mnogo radim, —
i verujem da će biti nekog rezultata. Pre otprilike 8
dana otkrila sam jasno kao dan činjenicu da sam loše
otpočela ovdašnje poslove. Onda sam napustila sve za­
počete stvari, boje i platna. Posle mnogo rada bila sam u
prilično prenapregnutom duševnom stanju — ali ipak
ne očajna. Dva dana sam lutala po šumi, koja je ovde
lepa — i za vreme ova dva dana od spoznaje ničega
oformljen je na pitanja otdgovanaijuci bejahend\ Zatim

1 Laslo Banoci (1884—1945), reditelj, jedan od osnivača pozo-

rišnog Društva Talija.
2 Osećanje uzajamne pripadnosti.
3 Thâlia Târsasâg (Društvo Talija) osnovano je 1904, i đelova-
lo je aktivno sve do 1908, stavljajući na repertoar nove pisce:
Ibzen, Strindberg, Hauptman.
4 Potvrda.

33
sam opet počela da radim, i mislim da sada napredujem
boljim tragom. Grinvald mi je dao veoma korisne savete.
Veoma je toplo. Zato ustajem u zoru, u 4, i u 6 već
radim. Odmaram se kada je najtoplije. Zapravo bih mogla
veoma mnogo da pišem o slikarstvu; prezirem sebe kao
hvalisaViku onda -kada ovoliko radim. Moja bolja strana
je rad, a ona druga je zabavnija. Ali u ljudima kao što
sam ja, kod kojih je tako velika distanca između umet-
niokih planova i sposobnosti da se ostvare, ima nečeg
podlog kad se mnogo priča. Kod vas je drugo. Vaše izra­
žajno sredstvo je reč — između napisane i izrečene reći
daljina nije tako bezgranično velika; kod vas je pričanje
0 stvarima stvar struke. Ali između reci i slikanja da­
ljina je mnogo veća nego između Zemlje i Jupitera, —
1 zato često prezirem govor, — zapravo moj govor o
slikama, naročito o sopstvenima. Samo ovoliko, borim
se s takvim teškoćama o kojima nisam smela ni da
sanjam. Jedino pouzdano osećam, rad se mora vole ti
i držati gvozdenom snagom — čovek je srećan samo
dok to čini. Katkada sam naizgled (ako postoji naizgled?)
zanemarivala ljude koje volim. Potom je trebalo raditi
da bih ih ponovo osvojila. I rad je takav, uvredi se i
povuče se u sebe ako ga dovoljno ne negujemo. Faust
se veoma udvara duhu dok mu se ne pojavi, ako ga
držimo, onda smo mi jači i ne treba da mu se udvaramo.
Posle ovoga mi nemojte reći da sam magare i da ne
razumem Fausta, nego pomislite da je jedna žena spo­
sobna na svako svetogrđe, — čak i da zavrti Fausta kada
je reč o tome da je za nju veoma važna sreća jednog
dečaka. Da bude reći i o realnijem: već sam primila
Fausta i Per Ginta. Hvala. Upravo sada, ovog trenutka
sam primila „Njugat” i preletela početak Kasnera. Ako
se začita, divno počinje, s bolnim pitanjem koje drži
čoveka, — sada kad sama čitam vidim to jasno. Stvar
se savršeno „otvara”, uznemiravajuća napetost nalazi se
u njemu već u načinu izražavanja koji pokriva sadržinu,
čini je plastičnom. Veoma se radujem. Inače često po­
mišljam kako bi lepo bilo posle rada zajedno prošetati
livadama i tihim seoskim ulicama. Nikada valjda nisam
osećala toplu radost potpunog predavanja prirodi kao
sada. Sume su divne i ponekada imam osećaj kao da bi
34
 trebalo odlepršati na vrhove planina i tamo se odmarati
na beiim oblacima i otuda gledati zaljuljane šume, ču­
desa. Tako me često privlači besposlica, sanjarenje, za-
gledanost u krošnje i sve ono što je šuma, i moje de-
tinjstvo koje uvek nosim u sebi. Ali ne popuštam. A u
međuvremenu md pada na pamet da bih voleda znati da
li me i vi priželjkujete pored hiljadu malih stvari, realnih
stvari uz koje se odmarate. Katkada se bojim — i tada
se osećam veoma usamljena — da vam nedostajem samo
onda, ali samo onda ako je reč o mislima, o radu, o onom
carstvu koje je vaše, a i moje, — ali ipak nije jedino
postojeće carstvo.
Ne, nemojte se ljutiti zbog ovoga što zapravo i ne
umem da izrazim, što se, izrečeno mojim manjkavim
recima, veoma menja ne samo u atmosferi, nego Čak
i u smislu. Znate, samo da vam toliko značim da ima
nešto što ne mogu da izrazim, — možda kada budemo
zajedno. O ,,ljudima” opet nisam pisala. Više me inte­
resu jete vi i ja, pa tako za ostale nema mesta. Samo toliko
da su ovde Lehelovi (prijatelji Lea), strašno neobični
ljudi, u dečaka se teško razaznati, pričaou vam o njima.
Od sada ću vam u Jenu pisati češće, samo da mi je već
vaša adresa! ! Pišite brzo, pišite i milo, toplo. Pa, dragi
Đuri. Veoma vas volim, znate — pa ipak opet ponavljam.
Irma.

35
 9. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU

St. Gilgen, 25. jul 1908.

1. Jednostavno nisam znao gde si, zato ti nisam pisao.

2. uopšte ne pišem, 3. a Tebi sam ipaik posao. I to još
s Karlijem zajedno divnu anzihtskartu s Brojgelom, čiji
tekst se čak može takmičiti sa slikom — po bojama, a
čiji je cilj bio da Tebe (ne znam da li samo bo@u da
pišem s velikim T ili i Tebi?), dakle da Tebe primami
ovamo.
Ali ti si izabrao bolju sudbinu i otišao u Drezden.
I koliko god da žalim zbog te okolnosti, moram ti odo­
briti, jer iz dana u dan sve bolje shvatam hiljade divnih
mogućnosti zbog mog odsustva i odvodi me na ivicu
samoubistva užasna misao da tu sreću, sopstvenu od­
sutnost, nikada, nikada neću postići, a ovamo svaki je
pas, sem mene, može postići kada god hoće a ne zna to
ni da ceni. — No, inače, što se toga tiče, ovde stvari
drukčije stoje. Ne možeš ni shvatiti kolika je ovde
objektivna, vašarska vreidnost, koja se neprekidno diže,
ove moje odsutnosti? man reisst sieh danim geradezu!1
Samo je 3—4 čoveka koji su dovoljno pospani pa ovaj
hausse2 još nisu primetild, i još su uvek sa mnom.
Dve devojke, prekrasne, poreldom Amerikanke, rođene
Rimljanke, prilično pametne, muzikalne i sve jezike zna­
ju, i to tako srećtno da, usprkos tome što ih stalno go­
vorimo, ne prdmećuju da ja ne znam. Šta može biti
više sa mnom? A tu je i Čehinja, ali za nju ne smem
da se kačim, jer šta ako se zaljubi u mene und stirbt mir
dann in gebrochenem Deutsch.123

1 To se zato prosto otima.

2 Kursni skok.
3 I um reće m i natucajući nemački.

36
 Smesta će o tebi hiti reći. Tekstu o Kasnem sam se
veoma obradovao. I smešeći se uživao sam u čistoti pre­
punoj ljubavi i bola, kojom otkrivaš platonsku suštinu.
Ne, sinko, ti nemaš potrebe za tako veliku predanost,
ti nisi on „iz čijeg oblika uvek isklizne život”, kod tebe
samo rezultati liče na platonske rezultate, jer tvoj pred­
met nije život, ali verujem, zaboravljaš da je onaj odnos,
u kojem si ti pristupio predmetu, mnogo više lirski, sen-
timentalniji nego platonovca koji zaista nikada neće naći
tu oidređenu posleđnju rimu, dok čovek tvoga kova toliko
jauče za njom dok je odjednom ne pronađe suznih očiju
u tami.
Svaki dan igram s ocem darde. Odatle uzimam za tebe
jedno poređenje: jedan (kartaš platonovac) zadržava i
mazi svaku mogućnost niza, od koje će ili postati niz,
ili nešto zanimljivo, šareno, problematično, teško vidlji­
vo, a drugi (umetndk-darde — koji nikada nije darda-
-umetnik! !) odbaci odmah sve što ne ume da stavi u
niz; od toga će na kraju ostati jasne, monohromne —
dobre ili loše karte. Koji si ti?
Mislim onaj što do kraja ostavlja otvoren niz, jer i u
poslednjoj karti se nada onoj koja mu nedostaje. I imaš
onu privatnu — ne-iplatonovsku — sreću da ti se posled-
njom kartom zaista otvori kvdnta.
Već se sasvim smračilo. (Iz poslednjih redaka to već
i sam znaš.) Sedim u vrtu, u veoma velikom vrtu i sve
me je spopalo; uveče je ovde lepo, veoma lepo, u mnogo
čemu tačno kao u Setinjanu a to je velika divota za
sirotana bez domovine. Heimwehf‘ je lepa reč, samo znači
sasvim drugo, znaš šta? O&ećanje Endrea Adija i Karla
Krausa pravi je Heimweh, ostalo je laž. —
Ne veruješ ni ti za koga Kete Satler reče „dass es
wahrlich eine Tragôdie ist, dass dieser.. .”?5
Odjednom mi se nađoše u rukama Rilkeove parodije
i pade mi na pamet da ih ti hoćeš. Evo t i .. .
'• Nostalgija.
5 Zaista je tragedija zato š to . . .

37
 A ima još jedina koju sam len da ti prepisujem. Ali
6u ti je poslati ipak zajedno s knjigom u kojoj je ispisa­
na na poslednjoj strani. Sama knjiga je, naime, tako
blistava da pouzdano znam da ćeš joj se danima smejati;
napisala ju je stara prijateljica moga oca i poslala mu
i još 4 takve.
Sada, međutim, grlim te i molim, piši mi kad budeš
imao vremena i volje. Piši mi mnogo o sebi i o svojim
poslovima.
Servus, do smrti tvoj vem i prijatelj
Leo

38
 10. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKAČU
Nadbanja, 5. avgust 1908.

Dragi Đuri,

Oko podne primih vaše pismo — od tada neprekidno

mislim o njemu —, osećam da sadrži veoma mnogo, stvari
0 kojima će beskrajno tešfco biti pisati, teško ću izraziti
svoje mišljenje — ali pokušanu.
Najpre o drugom, kasnije ću se vratiti. Samo toliko
da užasno žalim što sam pisala o svojoj slabosti i vi ste
se brinuli. Ja nisam tome pridavala toliku ozbiljnost, —
1 bila sam u pravru, jer sam od juče već savršeno dobro.
Time sam izgubila veoma mnogo vremena. S vama nisam
zadovoljna. Još jednom vas molim, veoma, dragi Đuri:
idite lekaru (pa toliko možete staviti na kocku) i recite
mu da ne možete primenjivati kuru koja donosi gubljenje
vremena, — on će to uzeti u obzir, — i ubeđena sam
da će biti moguće uraditi nešto bez bilo kakve kompli­
kacije. Pa, Đuri, molim vas, učinite to!
Ceo dan sam se danas radovala što ću uveče na miru
moći da pišem — i da ću umeti, — a sada sam tako
umorna. Ceo dan sam radila; večeras od 1/2 6 do 7 bila
sam kod Ferencijevih1 koji su me očekivali. Najdraži
ljudi koje sam ikada videla, divno žive. Beskrajno sam
se dobro osećala. Njihov život odista nije običan, nego
nešto jednostavno, plemenito, toplo, izgrađeno na bes­
krajnom bogatstvu, — viša forma postojanja. Veoma,
veoma ih volim, naročito kad su svi na Okupu. Ima
neke usiljenosti — ne samo u radu — u ovdašnjem mom
1 Karolj Ferenci (1862—1917), slikar, najveći mađarski slikar
impresionista; i cela porodica je bila umetnički talentovana i
ostvarila značajna delà; pominju se pojedinačno u sledećem pis­
mu (broj 12) Irme Zajdler: sinovi Valer (1885—1954), slikar i
grafičar, i Beni (1890—1966) vajar; Ferenc (1861—1930), pripo-
vedač .i dramski pisac; i Noemi (1890—1957), tvorac moderne ma­
đarske tapiserije.

39
 životu, — ili možda u načinu života. Vreme je tako
užasno određeno i ispunjeno, što se ne može naročito
izmeniti, i otuda se uvek umorna vraćam kući da bih
vama pisala. I moje poslednrje pismo bilo je tako ner­
vozno — i nije ga trebalo poslati. Ali, Đuri, ja sam tada
bila tako utučena, jer već 8 dana nisam bila izlazila. —
Ne možete ni da zamislite kako me čini srećnom što
sam opet sveza i jaka, — odnosno što mogu da radim.
Kažem da takva pisma ne treba da pišem, — ali umaknu
mi ispod pera. I sada kada sam pročitala vaše pismo,
moram da se borim protiv teške atmosfere i misli, a one
će me savladati, jer nisu životno opravdane i više su
mi sugerisane. Čini mi se, da sam tamo, mnogo bih
mogla reći i s veoma malo reći.
Ali, dragi Đuri, — i sada bih vas rado pomilovala —
verujete li mi da sam sve, ama baš sve što mi pišete —
ja već znala. Zatim sam znala da vi to mislite i osećate,
— što ne znači da su i stvari sasvim takve —, a to
je ipak važno, — bilo da je ispravno shvatanje istine —
bilo da nije. Ali to ni izdaleka ne znači da ni ovako, ni
onako stvari nisu nepromenijive. Čini mi se, ovde treba
čekati i mnogo toga će se promeniti. Osećanja su uvek
faze, stadij urni. Jedno je da vi sve vidite mnogo domi-
nantnijim nego što jeste, a opet uviđate stvari, možda
veoma male nijanse — ali ipak. Tu treba sačekati. Vi
ćete, kada budemo još bolje upoznali, znali biće jedno
drugoga, — vi ćete znati šta ćete mi dati tako kako je,
i nećete me žaliti. A pored toga, Leo je u pravu; — i
nikakva, baš nikakva samotzavaravanja nema u tome ako
kažem da ono nešto, što vama nedostaje u sopstvenoj
ličnosti, u vama postoji. Postojalo je i bilo potisnuto i
opet je izbilo na površinu u obliku onoga što vi u knji­
ževnom i umetničkom životu obično nazivate „čulnim”
načinom viđenja. I ako sposobnost postoji, i ako je život
takav da čovek misli da ga vredi proživeti s ljubavlju
i brigom, — onda, uz takvu dispoziciju, ume tako i da ga
proživi (i ulazi u život ne platomovac, pesnik). I ne raz­
mišljajte da li je to ispravno reći. To i onako više boli
ako čovek zna pa ipak ne kaže.
Ali ipak, ako možete — i vas radi —, nemojte od sada
tako mnogo, baš mnogo da analizirate sve to. Katkada
40
 naberemo buket oveća, zatim ga raširiimo i pornovo slo­
žimo — i uvek primetim da više ne umem ponovo da
ostvarim postojeću svezu harmoniju koja je postojala —
jer sam svaki struk pomerïla s njegovog mesta. Pri ovak­
vom sređivanju, traganju za skladom, treba zadržati neku
fiksnu tačku, — inače se sve lako pokvari. — Al’ sam
daleko zabrazdila; nemojte da iščitate više nego što sam
uložila.
Još o jednom. Vi pišete da teške staze u poslu uvek
moramo sami prevaliti, „keiner kann keinem Gefahrte
hier sein”2. To je moguće, — sigurno je tako. Ali je ipak
moguće da neko drugi vidi svaki korak. A to je mnogo,
to je nešto. Uzajamnu pripadnost dvoje ljudi ja vidim
u nekakvoj vrednosti da čovek nije sam. Da se svako­
vrsne teškoće, gubici, razočaranja itd. mogu dobro pod­
ne ti ako postoji još neko, ako vas neko drži za ruku,
a tako teško u hladnoj osami. I više ni reći o tome.
Katkada, kada pomislim na poslednje 2 sedmice, čini
mi se kao da se nešto zbilo u vama u odnosu na mene, —
nešto drukčije vidite u meni nego do sada i osećajući to,
meni nešto nije sasvim jasno.
Izgleda da vi mnogo radite, — i mučite se, to vidim.
Ono što pišete o istoriji, tome se veoma radujem, jer to
je nešto novo što niste znali o sebi. Šta će biti s vašim
Georgeom?34 Kasnera ću danas čitati sa posebnog gle­
dišta — i tako bez obraćanja pažnje na tu stvar, nikada
nisam imala to osećanje kod vas o kojem piše Benedek'1.
Apsolutno ne. Ali pročitaću. Strašno bih volela kad bi
opet moglo da se lepo, smireno govori o vašem radu.
Da znam o svemu. Pisanje pisama je krpa. Dragi Đuri,
2 Niko nikome ovde ne može biti saputnik.
3 Esej „Stefan George” objavljen je nešto kasnije, oktobra
1908.
4 Marcel Benedek (1885—1969) književni istoričar, Lukačev
drug iz mladosti; ovde je reč o tome da ga je drug upozorio,
povodom objavljenog eseja o Kasneru, kako mu stil postaje sli­
čan stilu ostalih sarađnika časopisa N ju g a t; o tome se raspravlja
i u sledećem pismu Lea Popera (br. 11).

41
pa. Volite me i razumite sve lepo. Nisam u stanju da vam
napišem ono što sam mislila. U pismu sve ispadne tako
užasno kategorično. Ja znam, pouzdano verurjem da sam
vam veoma bliska u viđenju svih ovih stvari — kao što
uopšte veruj em da mi umemo stići jedno do drugoga —,
ali ne, ne više o tome.
Veoma vas volim.
Irma

I sada užasno teško radim.

Sve samo mučenje, rezultat ništavan.

42
 11. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
St. Gilgen, 16. avgust 1908.

Dragi moj Đuri.

Veoma se brinem da nisi primio dopisnicu u kojoj sam
ti napisao sve što se odnosi na tvoj dolazak, da si u
srdžbi zbog mojega muka odustao od puta u Gilgen, od
oelog prijateljstva i od svakog sećanja na mene i sahranio
me za večno.
Veoma je hitno, dakle, da me umiriš, po mogućnosti
odmah i lično.
Stvari sada ovako stoje. Veoma je verovatno da ću ja
sredinom septembra konačno jednom ipak krenuti u Pa­
riz, i to bez prethodnog putovanja kući. Do tada hoću
da ostanem ili ovde ili u Salcburgu, gde ima prilično
zanimljiv Ferialhochschulkursi. Ako bi ti sada, kao što
pišeš, stigao oko 20-og, prepuštam tebi šta da radimo.
Ako imaš odsustvo do sredine septembra, možda bi i ti
mogao u Salcburg. (. . .) Dakle, napiši mi kada stižeš.
A ako ne stižeš — aiko se ostvare moje loše slutnje —,
bar mi napiši kada dolaziš. Čekam te!
A sad pitanje stila. Suština pisma M. Benedeka, koja
mi je do sada lebdela pred očima kao preteča zagonetka,
odjednom se pročistila i tako pročišćena potopi podjed­
nako onoga koji se razume u ljude i sudiju za stil. Jer
ako neko vidi nešto čega nigde nema, zašto veru je da
ćeš mu za to viđenje biti zahvalan. I ako ne razume stil,
tebe ne razume, M. Fenjea2 ne previdi, do tebe mu ne
prodire pogled, šta je onda s njime, ne razumem šta je
on! Aid ne o njemu, o tebi hoću da govorim. Da tebe
bilo ko izjednači s Njugatom, o tome ne može biti ni
1 Letnji univerzitet.
2 Mikša Fenje (Fenyô) (1877—1972), esejista i kritičar, jedan
od osnivača časopisa N ju g a t (Zapad), kasnije urednik i najvaž­
niji saradnik.

43
reci. Sasvim drukčiji su tonovi tvoga stila i -kad govoriš
o bilo čemu, čuje se kako muzika dolazi odozdo (dok kod
Fenjea — takođe odozdo, samo još malo niže). A uz to,
ne pišeš o bilo čemu, jer bilo šta je i naslov tvoga rada,
reč je uvek samo o jednom, o velikom premeštanrju,
o nazadovanju ovamo-onamo, o bekstvu, o pribežištu,
onamo i ovamo između dva pola, između života i umet-
nosti. Svaka stvar je zapravo kritika „Epiloga”3: po tome
te prepoznajem među hiljadama i to zrno je lepo, spo­
sobno za čudnovate klice. Rekao sam ovo i Karliju, i on
se slaže. Dakle, verovatmo štdrna. Šta ti veiiš na to?
(Samo hoću da znam tvoje mišljenje, iako ne verujem da
je merodavno.) Ovo pismo treba da ode, dakle samo hitro
servus, i dođi, i piši!
Grli te tvoj Leo!

3 Ibzenov dramski epilog u tri čina K a d a se m i m r t v i p r o b u ­

d im o .

44
 12. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKAČU
Nađbanja, 21. avgust 1908.

Dragi Đuri,
Zaista ne znam šta da radim, — šta da radimo. Vidite —
eh, dok čitam vaše pismo, moje razočaranje je još veće.
Tako je ispalo. U subotu popodne stigao je Fekete, koji
je imao nekog posla u petak pre podne u Satmaru, a
potom je skoknuo za dva praznična dana kod mene.
Istina, mi nismo planski izbegavald ljude, — ali ih nismo
ni tražili, pa ipak su nam bili neprestano na putu. Već
smo se za vreme ručka susreli s nizom poznanika iz
Pešte, a Lehelovi su pak čak 5 puta bili ovde tokom
dva dana. A stan je takav da se tajenje ne može spro­
vesti. Cela Nađbanja je znala da je ovde bio Fekete (što
u ovom slučaju nije problem). Zbog ovih iskustava veoma
sam se zabrinula — i teška srca sam vam napisala ono
pismo. Ipak ne treba sasvim gubiti nadu. Prema najno­
vijem obaveštenju, Peštanci (najvažniji) odlaze već prvog
— a možda i Baš —, možda i Lehelovi. I moglo bi se
ipak doći. Ja mislim da doći s rizikom da vaši roditelji
to naknadno doznaju, ne sme se učiniti. Ako je lepo
vreme, onda se sve može izvesti — ali ako bude pljuš-
talo kao sada evo već druga sedmica, — onda je veoma
teško. Iako, iako — veoma lepo bi bilo sikupa jedan ceo,
miran d an. .. U Pešti je već sve drukčije — poslovi,
i umetnost je već biznis —, čovek više nije tako kon-
centrisan kao na primer ovde. Vd ste u poslednje vreme
mnogo morali da radite — što sam odmah pomislila —,
jer ste manje pisali. A kada se dobro radi, prosto je svaka
misao okrenuta ka poslu. Čini mi se da se tada još snaž­
nije i toplije oseća nego inače — ukoliko se uopšte živi
pojačanim životom, ako se dobro radi. Samo što onda
nema smirenosti za pisanje, za misaono obuhvatanje ose-
ćanja i atmosfere. Bar se ja tako osećam. Tada radim
45
po ceo dan, — i uveče, preumomih udova i glave, tugu­
jem što više ne mogu da napišem ono što bih volela.
Ja sam sada, otprilike dve sedmice, radila u sjajnom
švungu, — sve mi je išlo. Posredstvom neminovne, svesne
i privremene pojednostavljenosti (ne degradacije) u reša-
vanju forme mogu veoma dobro da radim. Ali sada
je već kraj, već sam sasvim prevazišla ono čime sam se
do sada bavila, i vidim da ulazim u drugu veliku muku.
Ali ako ovaj noviji stadijium bude značio onoliko na­
pretka koliko i dva prethoidna — onda se ne bojim
nevolja.
Za sada moram svoje započete radove da nastavim
shodno početnim tačkama — to jest da ih završim, što
će se i zbiti za nekih osam dana. Osećam da pravi rad
dolazi zapravo tek potom. Ali uvek se to tako oseća. —
Vaši problemi su nevolja i bol svih nas. I meni na svake
tri kopije pada samo jedna slika — ali ipak mislim da
se nikada neću umoriti.
Upravo se vraćam od Ferencijevih. O istim ovim stva­
rima — novac, povezan s umetnošću i radom — govorilo
se i tamo. I došli smo do ovih istih rezultata. Ali čovek
ne sme da klone duhom. Aklo bih mogla da zaradim
samo 400 forinti, onda na proleće idem u Pariz na 3 me-
seca. Ako me Aleksander zaista protežira, onda još imam
šanse da odem. Kad budemo zajedno, onida ću vam raz­
jasniti zašto Pariz a ne Rim. Ferencijevi su inače dragi.
Danas se ćelo popodne učio boston, svi su učili, dečaci,
stari Ferenci, Ferenc Ferenci, koji je takođe ovde, i mala
Noemi koja je veoma ljupka. F. Ferenci je veoma drag,
nisam razgovarala s njim ,,o nalšim stvarima”, ali smo
ludovali, a on je veoma prijatan. Kod njih se udiše sja­
jan, svež vazduh mirisan od leplote. Svi oni mnogo rade,
— i što imponuje — smireno. Nije to jevrejski rad.
Kod njih postoji smiren, precizan tempo na koji ću
— kad dođe vreme — naučiti sebe. Ali u mnogim stva­
rima već sada to činim.
Čini mi se da smo nas oboje prevalili na veoma zdrav
način jedan možda iisuviše teorijski stadij um. Ja posred­
stvom prirode — a vi posredstvom istorije i studija Mark-
sa. Moja je sinteza meni ranije značila otprilike kao neko
zdravo shvatanje koje povezuje stvari tako kao da sve
46
 preliva jednim tomom. Danas to više nije površina sa
smirenim tonom, nego više kao pokretna, zatalasana
površina mora, — istina jednobojna, ali s miliom promen-
ljivih pokreta, boja, neohvatljivosti, promena tempa, čak
s mogućim razlikama agregatnog stanja. — Užasno bih
već želela da razgovaram o stvarima. —
Knjige su mi dobro došle. Istina, teorijske jedva da
sam takla, — nisam mogla posle ovolike intelektualne
zauzetosti. Ali tu behu Strindberg, Vedekind, Šnicler.
Čini mi se da je Strindberg div — i heroj koji potresno
duboko vidi —, Vedekind je tek mali Strindberg. Bilo
šta da Strindberg učini, liči na nekog divnog anđela
koji drži plamemi mač, kao da se srce njegovo očeličilo
u vatri. Vedekind više s radoznalim uživanjem posmatra
kako se srce drugih peče na vatri. Vedekind je kao Puk.
A Snider je veoma malen pored obojice. Među mnoštvom
letos pročitanih ovi su me najviše zainteresovali. Mislim
da Johanes Raf nije ni blizu Ber-Hofmana. Nemojte se
ljutiti zbog ovog hvalisanja, ali tako je naišlo. Ono na
šta ranije — sasvim na početku — nisam mislila, sada
mi često padne na pamet, — mora da je često veoma
detinjasto ono što i kako ja govorim o knjigama, o pisci­
ma. Pošaljite mi lepih pesama, ako ih čitate. — Pa danas
više neću pisati. Bilo šta bilo, u septembru ćemo biti za­
jedno, bilo ovde, bilo u Pešti.
Pišite. Dragi Đuri, zbogom, osećajte se dobro, radite,
budite raspoloženi, i volite me. Jer i ja vas veoma
volim —
Irma.

Emi je primila Novalisa i pismo, oboje ju je obradovalo.

Novalis joj se veoma dopao. Sto nije odgovorila, to je
posehno poglavlje. Od kako sam ovde, juče sam dobila
od nje prvi put nekoliko redaka. (...)
Miciki ću još danas pisati. Pa-, Đuri, zbogom, pa. Irma.
Ništa se ne protivi telegrafisanju; može.
Divljoj patki se veoma -radujem.

47
 13. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU

St. Gilgen, 21. avgust 1908.

Dragi moj Đuri,

Opet je kasno. Odocneo sam i s ovim pismom, sigurno

ga nećeš dobiti u Drezdenu, kao što si očekivao, kao što
sam ja hteo da ga pošaljem. Ali tvoja duša, koja je kao
i moja nedramatična i urne da vrednuje, punom vred-
nošou sađržicnu zalud četkanih i odocnelih trenutaka, re-
zervdšući, poput neike stolice, potencijalnu vrednost stvari,
tvoja će duša primiti ovo pismo kao da je pisano odmah
posle pročitanih tvojih redaka.1 (Ta razdaljina svakoga
nauči na ovu nedramatičnost; a dva dana odocnjenja ne
znači već razliku u osećanjima prema periodu pošte,
zar ne.)
Hvala ti, dragi prijatelju, sto puta ti hvala za ove
retke. Jer ono osećamje koje sam ja uvek oisećao prema
tebi — da naslutim tvoje supstancije — i što ništa drugo
na svetu ne može da potvrdi, potvrđuje tvoje osećanje:
stvari odista tako stoje. Ništa drugo na svetu, raizumeš!
Kao što nikada ne mogu znati za ovo drvo pred sobom
da li sam osetio „njegovu suštinu” jer mi ono nikada
neće reći: da, to sam ja (a ako ga neki slikar upravo tako
naslika, to ne potvrđuje ništa, to je pitanje forme).
Ta radost kojom me je tvoje pismo ozarilo, viđenje je,
sagledavam] e-tačno-i-iznutra, metafizička, retka, retka ra­
dost. A doprinosi joj, naravno, ceo niz sitnijih, odnosno
zemaljskih radosti. Što hoćeš da mi daš knjigu12 — i na­
dam se da me Pariz neće lišiti te sreće —, što imaš u
mene povenenja, i što ću ti za sve to još i lično zahvaliti.
A tvoja odluka je ono što me čini zaista gordim, što
uzrokuje da ni s kim ne govorim (čak i s tobom tek tri
1 Lukačevo pism o Poperu nije sačuvano.
2 Reč je o rukopisu knjige I s to r ijs k i r a z v o j m o d e r n e d r a m e .

48
 dana docnije nego što bi trebalo)---------- A najčudnije
je sledeće: Zar ne, ti stižeš samo onda ako ja sasvim
sigurno idem u Pariz. Jedino što to može sprečiti je veto
lekara. A to ću pak sigurno izbeći ako otputujem pre
roditelja (kako ne bi pre toga oni govorili s njim). Za
ranije putovanje postoji izlilka . .. tetka iz Beča koja 4.
septembra putuje u Pariz i vodi me sa sobom. Ako već
sad quod deus avertat34, ti samo posle toga možeš ovamo
stići, onda: ne putujem s tetkom, dakle putujem mnogo
kasnije, dakle, možda nikad, dakle, ti ne dolaziš, dakle,
ako ipak otputujem, neću te videti, dakle, fuj! Tvoj do­
lazak zavisi od mojeg putovanja i obratno. Krug se može
razoriti samo na jednoj tačiki: ako stigneš pre 4. — što
po mom računu izgleida verovatno —, onida ja sigurno
putujem (dakle, mirno možeš stići).
Karli je bio tronut tvojom namerom, i raduje ti se.
Mislim da ćemo praznik ovde provesti, ovde je sto puta
lepše nego u Išlu i mnogo bliže nego Salcburg. Sada mi
pade na um da će ti biti bolje da dalje putuješ odmah iz
Salcburga (a ne iz Išla), u tom slučaju ja bih tamo došao.
Odluči ti! — Što ne ideš u Mimhen, vrlo je dobro. U Ber­
linu ćeš sigurno mnogo više videti i više i korisnijih
stvari poneti kući za tvoju gladnu zimu. Jadni moj
sinko, veoma znam šta za tebe znači ova godina u Pešti
kada ti duša luta Setinjanom'* ili nekim još lepšim
mes tom.
Ali raduj se, jer ako ovako i ne budeš imao svoje po-
slednje smirenje, imaćeš fikciju da si tehnički sprečen.
No ako svoju nostalgiju poneseš u Setinjano, nema bek-
stva ni u realnost, ni u misli; kao što nema ni za onoga
koji je sam, a ne osamljen, koji neprekidno jede a stalno
je gladan (kao ja — ali u dubljem smislu!), koji ležeći
među ženskim nogama i tamo želi da bude suočen sa
sobom. I koji nikada neće naći smiraja, sve dok ne dođe

3 Bog nas čuvao toga.

4 Leo Poper i Đerđ Lukač su bili u Setinjanu 1908. godine,
zajedno s Irmom.

49
„dvojnost svih stvari”, panhermafroditiizam, kada će sva­
ko biće biti istovremeno i daleko, i prisutno, i muškarac
i žena, i žudnja, i ispunjenje istovremeno.
Pismo mora da pohita na poštu.
Dakle, još samo hiljadu toplih pozdrava, i do viđenja,
S ljubavlju te grdi,
Leo

50
 14. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Nađbanja, 30. avgust 1908.

Dragi Đuri,
Primila sam vaše pismo, hvala. U mnogim stvarima ste
zaista u pravu — ali ne u svemu —, a o mnogima bismo
morali razgovarati. O strašno mnogima. Po svemu sudeći
ja ostajem ovde još nekoliko sedmica —, i često ne mogu
da zamislim da ova prepiska taiko dugo zamenjuje zajed­
ništvo. Čini mi se, odnosno vidim, da nas oboje živimo
i proživljujemo poslednje vreme s veoma velikim inten­
zitetom, od kako radimo —, da smo se razvijali u svakom
pogledu, i zbog toga osećam često uzaludnost prepiske.
Postoje stvari koje tek sada otkrivamo sami u sebi, —
a njih pisma ne odražavaju. Ne pišem o njima. Koliko
god da se govori o tome, — ipak se ostaje u mestu. Danas
samo pišem nekoliko reci na brzinu. Samo da vam kažem
da sam napisala pismo u Magdeburg Hof, — ali bez
podrobne adrese (nisam je znala i nisam umela kako
treba). Možda će biti na pošti, — ali je verovatno stiglo.
Ja mnogo radim, svaki dan vidim novo i već pomalo
mogu da održim red. Ne smatrajte to egocentrizmom što
želim tako dugo da ostanem ovde. Radim kao da sve
zavisi od moga .posla, i napredujem, i napredovaću, —
a pored toga meni je ponajviše uskraćeno što ne mogu
još dugo da budem s vama. Znate — već sam jako raz­
mažena, a već mi je veliko olakšanje ona ljubav i razu-
mevanje i uzajamna pripadnost koje mi vi pružate. Pa
ipak, sada još dugo raditi, dok izdržim. — Za vaš dola­
zak ovamo ja znam jedan jedini način (sumnjive izvodi­
vosti). I to: otvoreno, s očevim dopuštenjem u Nađbanju
i sa ciljem da mene posetite. Onda bih slikala i vaš port­
ret — umela bih to, ako je potrebno. Aid da se sada time
više ne bavimo.
51
 Zašto mi niste pisali kako se osećate? Učinite to. Sada
moram da radim; idem.
Dragi Đuri, zbogom. Ne smatrajte ovo pismom, jer
užasno žurim.
Jedno vreme uoipšte ne mogu da pišem, malo sam ner­
vozna — nervira me i što mi stvari ne idu dobro.
Napišite mi drago i dobro pismo, i volite me.
Irma

52
 15. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKAČU
Nađbanja, 7. septembar 1908.

Dragi Đuri,
ToliJko je vremena prošlo a da odista nismo pisali jedno
drugom, — pisma koja smo u poslednje vreme slali jedno
drugom bila su bez dubine.
I stiže vaše poslednje pismo iz Beča, i vi mi to isto od
rečii do reci pišete! Vi ste bili nervozni i prenapregnuti
zbog čestih promena miljea, zbog mnogo utisaka. A ja
posle jedne mučne prenapregmute radne faze, a veliki
napori nisu u nikakvoj srazmeri s postignutim rezulta­
tima. Unapred kažem da ni u kom slučaju ne očekujete
mnogo, stvari su užasno daleko od cilja! Jedino put,
jedino usputni stadijumi, ali još ništa, baš ništa drugo,
sve je ništa. Tek sada primećujem čudesnu živopisnost
predela. Sad počinjem da shvaitam pejsaž. Ali figura os­
taje još problematičnima, sada mi ona uopšte nije jasna.
Pokuša ću da izrazim ono što se sa mnom događalo i što
se događa. Što se pejsaža tiče konačno dolazim do toga
da ono što je fermentirani umetnički utisak i rezultat
refleksije, to se toliko osnažilo u mom mozgu i oživelo
da se s njim neprekidno susrećem u prirodi u obliku
impresije. Neupućen, neko ko ne zna za sintezu, krivo
bi razumeo i poverovao bi da imam motive tražene za
moju impresiju. A tako i mora biti. Ne znam, bojim se
da nije razumljivo, ali velim pejsaž mi izgleda kompo-
novan, i zato ga vidim snagom (i sredstvima) impresioniz-
ma. Nema ni reći o nečem sličnom prilikom slikanja
figure — a to je nevolja i krupna stvar, i mora se učiti
i čekati, i ne očajavati. Veoma mnogo mislim na vas.
Kad biste viđeli kaiko se stvari odvijaju, onda biste ra-
zumeli što sam stigla samo dovde. Imala bih razloga da
budem veoma utučena, jer je rad posleđnja dva meseca
kao rezultat nula (ne kao put).
53
 Imala sam nekoliko loših dana, često sam pokušavala
da vam pišem. Osećam se kao što su se mogli osećati
prvi ljudi kada su ih isterali iz raja pa dugo radeći po-
veruju da će opet ući u raj, a oni se opet nalaze pred
zatvorenom kapijom, zid je tako visok.
Kamst Du hierher j wars so schwer / zu gehen den
Weg / zu suchen den SiegA
Znam da ovo nije ,,pesma”. Ali sinoć mi pade na pa­
met, i zato je zapisujem, jer čovek ne zna i srne da izrazi
ovako ,,hoch” o-bičndm recima ono što bi voleo, a ovde
slučajno ispadne — a bolje bi bilo ako bi čovek mogao
da razgovara! Možete doći, zar ne? Veoma dugo nismo
bili zajedno — a bilo bi veoma potrebno. Kalda smo pisali
jedno drugome o sebi osećali smo da nije dobro, da se
i ne srne unositi toliko teorije u ono što leži u dubini
osećajnog sveta čoveka, unositi onoliko koliko pisanje pi­
sama —: pisanje uopšte — u sve samo po sebi unosi.
Analiza razara — a ne može se uvek zavariti ono što je
jednom bilo rastavljeno na elemente. A ja sam to osećala
— i toga sam se bojala, i molila da ne produžavamo.
Jer ako čovek nešto razori to ne potvrđuje da je i tre­
balo razarati, jedino da je taj eksperimenat bio moguć.
S obzirom na čvrstinu materija nije protivdokaz što se
ona može hemijski analizirati. A sada kako nismo činili,
nismo pisali tako — dugo i svesno —, ni to ne valja.
Meni bi pismo često nanelo bol, bilo da ga ja pišem,
bilo vi. Time smo se mi uzajamno zavaravali. To nije
dovoljno. Sve dok vas nisam upoznala više nego kao vaš
isključivi intelektualni život — dotle mii je bilo dovoljno
ako bih odgonetnula vašu dušu na osnovu toga šta vi
osećate povodom neke knjige, neke slike, neke izložbe.
Sada ne. Možda preterujem. Nije ipak isključivo tako
bdio u poslednje vreme, ali jeste mnogo puta. To su takve
stvari koje sam čovek čini — i vi, i ja, pa ipak ne
valja. —
Pišite mi, dragi Đuri — brzo i mnogo o svemu. Ne
znam kada ćemo bdtd skupa. Ovih dana ću m ati da li ću
u septembru dolaziti u Peštu na dva-tri dana, i smesta 1
1 Došao bi amo / bilo bi tako teško / ići putem / tražeći po-
bedu.

54
ću vam javiti. Ne ljutite se što nisam pisala Miciki. Raz­
log je što mi ne preostaje ni malo energije posle rada,
ne mogu ni u šta da se uživim.
U životu sada imam dve krupne stvari i to je mnogo,
— a još ne umem da uprtkos tome podjednako rasporedim
snagu i na druge stvari. To rekoh uopšteno, misleći na
sve; još ovo: ja ću oktobra ili novembra neizostavno!
u Beč na tri sedmice. Tamo će, venujem, susret biti mo­
guć. Ja pojma nemam precizno kako vi stojite s poslo­
vima u ministarstvu i kako odmiču planovi s vašim ocem
o konačnom napuštanju službe2. — Pišite mi i o tome.
Još ni Elzi nisam pisala — niti ljudima koje volim. Juče
sam primila čarobno pismo od Kamlija. I od Lea pre
nekoliko sedmica. Molim vas njegovu adresu. Pomislite
da sam uz vas i da razgovaramo, i pišite mi sasvim
neposredno što vam nadolazi. Jer moramo biti više za­
jedno. O mnogim stvarima vam nisam pisala — ali ne
mogu dok mi vi ne pišete. Zbogom, dragi Đuri, ne znam
više za novi oblik za ovu stvar, i opet vam pišem samo
da vas jako volim.
Irma

2 Posle doktorata iz pravnih nauka, Lukač se zaposlio u jed­

nom ministarstvu kao činovnik; nezadovoljan je, ne može da se
bavi svojim poslovima, zato otac preuzima finansijske obaveze i
brigu o izdržavanju sina i tako ga oslobađa činovničkog posla i
karijere.

55
 16. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU

Nađbanja, 20. septembar 1908.

Dragi moj Đuri,

Vi ste doibri, vi ste dragi. Hvala vam na oba pisma. Ne

ljutite se što vam od tada nisam pisala, nisam mogla.
Sve je onako kao što vi pišete. Naravno, ostajem ovde i
radim. Nisam smela da vam napišem onakvo pismo. Jer
zadatak je žene da sačuva harmoniju, smirenost, unutar­
nji mir između dvoje ljudi. Ali nije uvek lako. Ta upravo
po tome vidite šta je meni umetnost, koliko je urasla
u mene. I samo zbog toga što je toliko ogromna, — zato
nasuprot njoj u meni živi „ili-ili” Ibzenovog Branda, što
se uopšte ne slaže s našim životom, sa životom uopšte.
Ali treba umeti naći red. Ja verujem i znam da ću
umeti harmonično da živim život. Ali treba stići dotle.
Dugo je još, — i sve dotle dok nisam tamo da uvek pre­
dam svoj mir vama, — a mnogo je u meni neprevrelih
i vehementnih elemenata, — i zato sam često slaba, —
i tada se zbudu ovakve stvari, — i tada mi je potrebna
vaša pomoć. Hvala vam na ova dva pisma. U njima ste
mi dali ono što mi je potrebno. Možda u meni ima više
ženskog, i ima u meni više neženskog, umetnice i čoveka,
kao što vi znate — i ovo dvoje se katkada r v u . . .
Pišite. Danas neću pisati duže. Ali možda sutra opet.
Samo vam pisma šaljem na adresu stana. Veoma mi se
ne dopada ova komplikovana prepiska; ne mogu da vam
precizno napišem kada treba da dođete na poštu. Ali ako
ipak mislite da tako treba radiiiti, pišite mi. — Ne mogu da
danas, u subotu odlučim da ću pilsati u ponedeljak. Šta
ako ne mogu u ponedeljak a moram u nedelju. Ili onda
neću pisati kada treba, ili vi uzalud idete. —
Međutim, ako uprkos svemu smatrate to nužnim, sme-
sta mi pišite. Beskrajno se radujem Kasnemu i Birou.
Kasner je važniji. Veoma se radujem što su Miči i Alis
56
dobro. To je za mene veliika radost. Da li Miči pominje
moje pismo? Šta kaže? Ne zaboravite da mi na to odgo­
vorite. Šta je s listom? I Rožiki ću oibavezno pisati.
Vaše pismo md je veoma mnogo kazalo. Sada ste mi
prvi put ovako pisali. Zbogom, Đuri. Veoma vas volim.
Irma

57
 17. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU

Nađbanja, 1. oktobar 1908.

Dragi Đuri,

Odavno nisam pisala. Često bih otpočinjala, a uvek pre­

kidala, jer — jer sam bila nemirna i nervozna i dis-
harmonična. Vi ste letos u dugim i bolnim pismima po­
malo nemilosrdno objašnjavali meni da mi ipak ne mo­
žemo jedno drugo učiniti srećnim. Ali onda se sve to
što ste rekli odbijalo od mene. S takvom neumornom
elastičnošću sam umela onda odbiti i parirati sve vaše
napade. A sada evo reakcije i na mene se svalio grdan
teret koji me onda mije dosezao. Sada, sada osećam na
sebi ono što ste vi osećald na sebi onda — i zbog toga
vam moram reći. Ne mogiu i ne mogu da analiziram
stvari, i neću, jer je nemilosrdno aiko čovek stavlja na
sto za seciranje svoju i tuđu dušu. Teški su mi dani i
energiju gušim u radu. A vi kao da ste ose,tili, takođe
ste tužni i imate neprilika. Danas ćete prebroditi onu
najtežu krizu koje ste se, koje smo se toMdo bojali. Imam
dobro predosećanje, čini mi se, kad sutra primite ovo
pismo, bićete već slobodni. Ja sam sasvim pala pod vlast
rada, izolovana sam od svega i od svačega. Potpuno sam
se otuđila od ljudi, nikome ne pišem. Iako ne bi trebalo.
Ali samo osama i slika seoskog života mogu da oslobode
mnogo umetničkih kvaliteta — društvo, ljudi guše umet-
ničke impulse u klijanju. To je tako. Gorka istina, ali
je tako, iskusim svakog časa.
Jesen je ovde ouidesno lepa. Šuma blista u plamenim
bojama. Prekjuče mi je Ferenci pokazao svoje slike. Ve­
ćinom su starije, na žalost slabiji Ferenci. Ima samo
jednu sliku u kojoj je dao sasvim nove, dirljive elemente.
Kompozicija je u smislu koji mi dajemo toj reći. Odista
iznenađujuće. Grci su ga naveli na to, što i vi priznajete,
koMko-toliko. Posle duge pauze opet čitam. I to opet
58
Pejtera kojli je zaprepašćuj uće izgrađen. Kada će se po­
javiti George? Ono što pišete o Adolfu rastužuje, ali
kako ja slutim, opisujete čimjeničko stanje. Užasno. Da
ste ga u,poznali pre nekoliko godina, onda biste ga voleli.
Naravno, ja ga volim i ovako, kako bilo da bilo, samo me
boli što je on bolestan. Jer ceo taj razvratni ton kod
njega je bolest i reakcija, i bolno je. Naravno, za one
sa strane apsolutno je svejedno, pa ipak ostaje podjedna­
ko neprijatno. Prekjuče primiti jedno beskrajno drago,
čarobno pismo od Micike, veoma mi je prijalo. Hvala joj.
O sebi samo ovoliko: od svih mojih radova nije ispao ni
jedan jedini dobar figurativni rad. Ni jedan. Imam jedan
pejsaž koji, mislim, mora da akceptira svaki izlagač „wenn
es mit rechten Dingen z u g e h t I još nekoliko ne sasvim
loših. U svakom slučaju nije zgodno izlagati samo pejsaže.
Figura je ogromna briga, i mislim da opet moram da
pronađem apsolutno nov metold. Dobre slike ću slikati
kad spolja budem slikala kompozicije. Ali za to je po­
trebno ogromno znanje. Ali uprkos svemu nisam ogor­
čena. Tri rneseca nije ništa, a imam razloga da verujem
da ću uskoro još mnogo napredovati. A sada zbogom,
dragi Đuri. Ne ljutite se jako. Toliko sam bila potištena,
tužna i neraspoložena za sve ovo vreme.
Zbogom, Đuri, s ljubavlju, pa,
Irma1

1 Kad su u pitanju čista posla.

59
 18. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU

Nađbanja, 10. oktobar 1908.

Dragi dobri Đuri,

Opet duga pauza. Vaše sam pismo primila juče popodne

i smesta poslala knjige. Mofldm vas, ono pismo pošaljite
Miciki, bojala sam se da još možda nije u Hivešvelđu!
I Elzi sam već pisala. I Leu, Kadiju. S istinskim za­
dovoljstvom Miciki i Elzi. U vašem pretposlednjem pismu
mnogo mi pišete, dobno pismo beše, hvala, dragi. Ono
što pišete povezano s pismima i ljudima, tu ste delimič-
no, ali samo u maloj meri u pravu. Ne mogiu da ulazim
u to i da vam podrobno odgovaram, — u tolikoj se meri
osećam bez energije prema pisanju. Ja sada pišem samo
zato da nastane pismo, nešto što će zaista ispred mojih
očiju dospeti pred vaše, — da bude nešto što je zajed­
ničko, opipljivo. O komphkovanijim stvarima više ne
mogu da pišem. Sta da radiim. Slušajte. Radim, radim i
radim. I vidim — mogu da nastavim i nešto da ostvarim,
i malko da se zadovoljim, — jer tek sada, posle dvome-
sečnog pripremnog rada otpočinjem stvarno da stvaram.
Ili nemam snage i ne mogu da se oduprem, jer već odav­
no nismo bili zajedno i osećam se nekako unheimlich.
Šta da radim? Osećam, ako odem sada, onda ću i drugi
put odustati od posla. A osećam i da ako pre ili kasnije
ne budem umela da sredim svoj život, da nikada više ne
budem prisiljena da veći deo godine ne radiim punom sna­
gom — onda ću slikarstvo napustiti zauveik. Ostvarili
ciljeve kakvi su moji ciljevi ne može se ovakvim tempom
postići, jedino neprekidnim radom. Dva meseca ništa.
Pa ipak možda stižem. Bože. Ne ljutite se zbog ovoga
pisma, samo me volite — ne kritiikujte me zbog toga.
Ako biste došli ovamo, sigurno bih naslikala dobar
portret, — ako bih ga radila u Pešti, onda bi to bilo
unutra, ovde je plain-air. Ali vi ne možete doći. Z nam. . .
60
 Htela sam da sačekam dok ne budem u dobrom, smi­
renom, tihom raspoloženju da bih s vama mogla razgova­
rati o planinama, o zelenim livadama, o vašlim knjigama.
Ali već dva dana čekam i ne osećam se tako, — pa pišem
kako znam.
Tekstu o Georgeu se besikrajno radujem. Razmislite
pomno da li ćete napisati takav tekst Dvadesetom veku
(Huszadik Szazad). Vi možda i niste toliko identični s nji­
ma da je to potrebno, jer to je neka žrtva kad čovek
prostre pred njih svoje sopstvene najbogatije i najdra-
gooenije misli. Kako je stiglo do vas Kasnerovo mišlje­
nje? Veoma se radujem. Besikrajno mi prija vaše lepo i
srećno raspoloženje. Beskrajno. Bože. Sklapam oči i za­
mišljam, i radujem se, — da je Đuri, da ste vi u tako
smirenom, srećnom raspoloženju punom ljubavi. Zar ne,
život je bolji ovakav! Veoma se radujem, Đuri. I u meni
se mnogo razvilo upravo od toga, od ljubavi prema lju­
dima koja naginje ka dobroti. Upravo sada. A pisanje
pisma ditd. mnogo je više psihološka stvar. Ali volim sva­
koga, — one koji mene ne vole. Kad ne bi bilo ovoga
neprekidnog kolebanja šta da činim — da li da idem ili
ne, onda bih se sjajno osećala. Ovo je, naiime, veoma
loše. Rad mi je potreban — a vi mii nedostajete. Pišite
brzo, dragi Đuri, ne ljutite se zbog ovoga pisma, nego mi
hitno odgovorite. Veoma vas volim,
Irma

61
 19. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU

Nadbanja, 25. oktobar 1908.

Tako sam već često započinjala da vam pišem, a nisam

bila u stanju da se izrazim onako kako bi odgovaralo
duševnim činjenicama u meni. Danas sam već odustala
od toga da ovo pismo bude onakvo kakvo bih želela, —
jer konačno moram da pišem o svemu. Stvari u meni
su se veoma uobličile tako da je gotovo besmisleno ana­
lizirati ih u njihovim razvojnim fazama — danas je je­
dino važno u šta su se konačno razvile.
Đuri, mi smo mnogo bili zajedno. Zajedno u pravom
smislu te reci; ja sam u vašem životu i razvoju prevalila
s vama zajedno veliku etapu — vi ste mi darovali du­
ševne doživljaje —, naročito duhovnim posredstvom. Ali
nismo bili. zajedno svakim delićem bića. Nismo bili za­
jedno tamo gde se nalazi užasno ljudski, moj život, sa­
činjen od krvi i damara, koji žiivi opipljivo.
Dugo vremena nismo bili zajedno, i možda jasnije nego
u recima zajednice fermentirao se u našim pismima —
ne karakter nas dvoje —, nego odnos između nas dvoje.
I ja sam u tim pismima — moram biti iskrena — s ose-
ćanjem žrtve koja se recima ne može izraziti, savršeno
se priviijala, prilagođavala vama, — preuzela sam na sebe
duševne oblike kojima ste vi raspolagali za međusobno
razumevanje. A danas ovu bonbenotiku zajednicu zato ne
prođužavam, jer često u nepodnošljivoj meri osećam pro-
tivrazloge kako ima stvari koje su s moje strane uza­
ludne, jer ne mogu da nadoknade duševne funkcije —
već ostaju duhovni doživljaj.
Ne govore to iz mene današnja niti jučerašnja „ras­
položenja”, nego dugi dani i duge probdevene noći, za
vreme kojih se moja savest rvala s mojom slabošću koja
mi je izbijala pero iz ruke kada sam hteia da pišem —
62
 da bih vam sve ovo rekla, borila se sa savešću, — ili
možda sa instinktivnom žudnjom za istinom, koja mi je
konačno zabranila da ponovo i opet omamim sebe onom
potpunošou, onim prepunjenim bogatstvom koje mi je
pružao intelektualni život po delj en s vama i kojim sam
pokušavala da nalhramim svaki delić moje duše. Ja sam
disharmonično konstmisana, ja neprekidno moram da
podstičem napregnuto raspoloženje i duhovni rad da bih
održala u sebi red, da se u život ne stumiba unutarnji
haos. Ogromne su u meni primitivne, ljudske, jednostavne
želje. Takvog je karaktera u meni i osećanje umetnosti.
Ali to dominira u pogledu života. I isto tako je jaka u
meni neizražena ljubav prema radosti koja se ne javlja
ni u jednoj umetničkoj kategoriji. Ali naročito u meni
moćno odzvanja izazov jednostavnog velikog života, jače
mi je šumio uvek u ušima nego što ste vi ikada i mogli
naslutiti, čak možda i ja. Vi i ja ne smemo nikada da
se međusobno nerazdvojivo povežemo, — jer ne bismo
stigli do sreće. Jer tu usku prepreku — koja se ipak
nalazi između nas, ipak nikada ne bismo mogli presko­
čiti. Ja se ovim stvarima nikada nisam smela dugo baviti,
vi ste ih smeli dugo i istrajno analizirati.
U meni su sazrela osećanja i misli kada su već navrle
na mene stvari svojom suverenom važnošću, — možda i
posredstvom vašeg dugog niza pisama koji se na njih
odnosio, — u svakom slučaju i time se obavljao inten­
zivan posao.
Vi mi nikada niste kazali, — i pouzdano nikada nisam
znala, — jer sam uvek imala opravdane razloge i za su­
protnu pretpostavku, — velim, nikada nisam znala da li
ste vi pomišljali da moj život zaista vežeite za svoj. I
uprkos tome što vi nikada niste rekli da to želite, —
danas tražim od vas da mi vratite moju slobodu, — koju
mi možda niste ni uzeli. Uvek ste se kolebali i bojali da
je uzmete. Sada tražim da mi je vratite. Vi znate da sam
tek posle mnogih pa/tnji smogla ovoliko snage da bih
vam ovo napisala.
Što su ove stvari sazrele i razvile se u meni, to je na­
redbodavna snaga života koja je izvan moga htenja, to
je istina koja se spustila na čoveka, a ako je to tako
63
— vii to morate znati. Biila sam prisiljena na ovaj put i
zbog toga ovako moram da postupim.
Vi ćete, Đuri, moći bolje da se razvijate bez mene,
bez stalnih obaveza koncentrisanih na jednog čoveka. Va­
ma su potrebni ljudi zbog rada, a mnogi ljudi deluju
oslobađajući mnoge snage za privlačne funkcije. Meni
smetaju ljudi, rasturaju moju umetničku snagu u jalo­
vu ekstenzivnoist. Vi ćete se sada veoma razviti, razgra­
nati, prevazići sebe —, vi ćete ovako bolje osećati da
brodite po otvorenom moru. Iskoristite tu neizmernu
prednost što ćete godinama moći živeti samo za svoj
razvoj, — sada potpuno postoje sve šanse da se prema
svojoj želji uzdignete bar do veličine jednog Valter a
Pejtera. Materijal je tu — i okolnosti, budući da, kao
što ste pisali, možete da učite još 3—4 godine.
A ja pak moram da se opirostim od vas, i opraštam
se dugim, toplim stiskom ruke, opraštam se onim recima
koje odzvanjaju u vašem predivnom tekstu o Georgeu.
Zbogom, Đuri — opraštam se jer dalje ne možemo za­
jedno . . .
Zbogom;
Irma

64
 20. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Nađbanja, 2. novembar 1908.

Dragi jedini moj Đuri,

Paku j em se i stižem u Peštu. Pire toga da vam još napi­

šem nekoliko reci. O našim stvarima samo živom rečju
mogu dati objašnjenja. Hoću da govorim s vama. Da go­
vorim zato kako biste me razumeli, hoću da stignemo
jedno drugome ako još ima puta jedno drugome. Ako
nema, onda se pak rastajem uz svest o mojoj trajnoj lju­
bavi, uz svest da je sva toplina moje duše bila vaša, i iz
daljine ću uvek gledati svaki vaš korak. Jedino toplo,
duboko želim — ako treba da se rastajemo, onda ne
s gorčinom da se dogodi, već s velikim i dragim ose-
ćanjima — blago.
Stižem verovatno sutra, u utorak. Dođite u sredu do­
pe dne. Đuri, ne ljutite se zbog toga, ne smatrajte to
lakomislenom igrom što usmeno hoću da se oprostim.
Smatrajte to onim što jeste, reč je o tome da pred vama,
pre oproštaja, otvorim sadržaj najspecifičnije prirode mo­
ga života i moga bića, sadržaj koji vii još ne znate. Bu­
dite strpljivi prema meni, sačekajte da mogu govoriti o
stvarima i rastanite se od mene s ljubavlju, s blagoslo­
vom, kao što ću se ja rastati od vas.
Irma

Vaša čudesna pisma duboko su me potresla, ponela ka

vama.

65
 21. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER

Budimpešta, sredina novembra 1908.1

Ko bi mogao znati koje je ovo pismo koje je upućeno

vama kao poslednji, konačno poslednji oproštaj (vi se niste
hteli sa mnom oprostiti — ne lj-utite se što meni ipak
treba oproštaj, ako je i bez odziva). Ne ljutite se, iako
sam ja prestao značiti nešto — ako sam negda bio nešto?
— u vašem životu, ne ljutite se što ste vi ipak jedini
sadržaj moga života. — A ipak vam ne bih pisao. Ako bi
u meni postojalo energije za život, nikada o meni ne
biste ništa čuli, dalje bih trajao ovim mojim praznim,
jadnim životom, a kaiko ga mogu podneti, što bi vas to
interesovalo, i ne interesuje vas, a i ne želim da vas
interesu je. Sada moram da pišem, sada, kada ćete ove
redove dobiti tek zajedno s vešću o mojoj smrti; moram,
jer — valjda — toliilro sam ipak bio za vas i toliko je ipak
preostalo kao uspomena na zajednički proživljene časove
da niste potpuno ravnodušni što sam odbacio jedan ži­
vot koji su svi cenili, čije — ne puste nade — pouzdane
rezultate, koji su se mogli očekivati, i ja veoma cenim.
Možda je to zbog moje preterane taštine i zbog užasnog
precenjivanja svoje vrednosti — a ako je to, oprostite
jednom slabom, bolesnom i rastrzanom čoveku — kat­
kada verujem, ako pomislim na ono što sada tek plani­
ram, da vi, alko to saznate od drugoga i bez motiva (jer
možete pretpostaviti da to niko neće znati!), da ćete
možda — u svojoj velikoj i lepoj dobroti — prebacivati
sebi, možda ćete pomisliti da ste uzrok onoga što se
zbilo, da ste nešto drugo učinili, možda bi me još mogli
spasti, d a . . . dakle (velim, možda je to zbog užasnog
precenjivanja sebe i zbog toga što sam ja negda vama
1 Prema docnijoj prepisci se može zaključiti da Lukač ovo pis­
mo nije poslao, ostalo je u konceptu.

66
 mogao nešto značiti), dakle, ja to neću. I zbog toga
sam prisiljen, koli'ko sam sposoban, da vam ispričam zašto
više ne mogu da podnesem dalje ovaj život. — Biću kra­
tak: .posle malenog proleća, ikoje jedva da je problesnulo,
pre više od jedne godine, kada sam vas prvi put video,
kod mene je opet započelo „ledeno doba”, potpuna osama,
potpuna isključenost iz života i iz svake ljudske zajed­
nice (ne smem da pretpostavim da se još sećate pojedi­
nosti udaljavanja od Micike, ohlađenja prema Laciki2 i
drugih još). Pomirio sam se već. Radio sam. I moj rad
izgledao je takav da sam mogao verovati kako će biti
nešto od mene (iako treba da dodam da u trenutku kada
ovo pišem, moje mišljenje o mom „talentu” mnogo je
veće nego što je onda bilo). Počeo sam da se privikavam
na ovo stanje. I — valjda mi je to održavalo dušu —
nepriznata u meni je postojala nada da će, jednom, ipak
naići biće koje će me razumeti, koje će me vole ti, kome
bih ja mogao biti životni sadržaj, da će možda jednom
ipak i moj život imati smisla. Velim, to nikada nisam
smeo sebi priznati, a ipak sam verovao, ili bar nisam
smatrao isključenim. I onda sam video vas. I hiljađostru-
ko se ispunilo sve čemu nikada nisam smeo da se nadam.
Sve ranije zajednice izgubile su svoju vrednost u mojim
uspomenama, jer sam osećao da su bile laž, a tek ova je
istinska. (Izvinite ako možda suviše precenjujem ono
što sam ja za vas bio. O tome danas ništa ne znam, i ne
želim o tome da mislim. A nešto sam, čini mi se, za vas,
ipak, bio.) I postao sam drugi čovek. Dobar čovek. Za
mene su životi drugih postali vrednosti. Vi i ne znate
koliko sam se izmenio u odnosu prema drugim ljudima;
kolikim ljudima i kolikim stvarima sam onda pomogao,
samo zato jer ste mi vi doneli život a taj se život — dugo
potisnuti život — svuda želeo da manifestuje. Ali mla­
dost kakva je moja ne može se zaboraviti, a ja
sam se uvek dvoumio može li biti istinska tolika lepota,
može li biti moja tolika lepota i bogatstvo, smem li ja
da stupim u jedan ovakav život? Vi ste mi dugo odvra­
ćali — setiite se, prve večeri u Firenci vi ste mi odgo­
vorili sa da na to što sam vam ja ispričao da iz mojih
2 Laslo Banoci, vidi pismo i belešku 8/1

67
ruku sve isklizne, da ja ne umem nikom biti nešto dubo­
ko i istinski mnogo, a vi ste mi odgovorim pitanjem da
li verujem da je to i sada tako? Ja sam hteo da vam
verujem — život me je opovrgao. Vi ste hteli da me
spasete — hvala, slomljenim, zahvalnim srcem i slabim
očima od plača i promuklim glasom vam zahvaljujem.
Vi ste hteli da me spalsete, ali niko me ne može spasti.
Pošteno i savesno je bilo od mene što sam uvek otkrivao
ono što je bilo još među nama, iako sam to činio, jer sam
verovao da ću tim putem poništiti ovakve svoje strane,
da su one samo poslednja koprcanja prošlosti a buduć­
nost nailazi — prvi njeni znaci se već vide, i vi ste me
onda spasli, a ja vam možda mogu zahvalili što ste me
spasli. Poduhvatili ste se nemogućeg, i uvddeli ste to,
zar ne, odnosno život vas je prisilio da uvidiite, život koji
voli one koji znaju da žive i prezire ovakve kao što ja
jesam (to jest, kada vi ovo budete čitali: kao što sam
ja bio). Zbog toga nisam hteo nikada da vas vežem za
sebe, jer sam hteo da dočekam da postanem takav čovek
koji vas zaslužuje — nisam mogao to dočekati, jer ja
takav čovek nikada neću biti.
Niko mi nikada nije bio tako blizak kao vd, a ne vidim
mogućnosti da mi iko ikada bude još jeldnom tako blizak,
i potvrdilo se da ja nikada nikome ne mogu biti nešto,
da moja najveća ljubav, ako je i tolilko velika da oba vije
plamenom i u pepeo sažeže moj jadni život — da ni ova
ljubav ne može biti dovoljna, da ni ova ljubav ništa ne
wed,i. — One večeri u Firenci, u petak uvteče (beše 5.
jun), s potpunom određenošću sam postavio pitanje svoga
života: mora li iz mojih ruku da isklizne svako u onom
trenutku kada nije suprotstavljen intelekt intelektu, nego
čovek čoveku? A 28. oktobar (onda sam dobio vaše pis­
mo) odgovorio mi je: da, to mora tako biti. Ti si takav!
Trpi taj svoj život! A ja ovaj život ne mogu podneti.
Samo od sebe se porušilo sve što ste vi izgradili. Nesta­
la je sva dobrota, uništena je u meni zajeldno s njenom
Mioom. Postao sam zao, hladan, ciničan, zloban. Naišla
je intelektualna opijenost. Knjige i misli delovale su na
mene poput opijuma. Naišlo je nekoliko sedmica kada sam
bogatiji bio (intelektualno) nego ikada u životu, kada su
68
nailazile u nojevima velike, snažne, obuhvatne misli. I
onda je naišlo jedno veće kada je nestalo opijenosti, i
osetio sam da je svakoj mojoj misli davalo životnu vred-
nost samo to što ste ih vi saslušali, što ste ih vi voleli,
kao manifestaciju nečega što ni ja sam ne poznajem, i
sada je sve uzalud, kada nema ko da ih voli. I reda je
postajala opijenost, a češći jecaji slomljenosti. I život
mi je postajao podnošljiv jedino u onim trenucima kada
su se s opojnom iznenadnošću preda mnom otvarale nove
perspekitive; ali se na vrhuncima ne može živeti i — jer
za normalan rad, za rad majstorski, za siv i dosadan rad
ja više nisam sposoban — sve su redi ovi trenuci. A ako
bi ih i milion bilo — meni ne bi bilo dovoljno. Hladno
tvrdim da sam veoma talentovan, meni to nije dosta,
meni kojem ste vi iz daleka pokazali da postoji i drugo,
i kojem je život pokazao da on u tome nikada ne može
sudelovati.

Zbog toga ću sada umreti, i zato sam tako mnogo pisao

o sebi (oprostite mi zbog toga, molim vas, mojoj uspo­
meni) da jasno osetite: iako je susret s vama učinio za
mene pouzdanim da je mom životu kraj (sećate se, mož­
da, kako sam vam govorio o starim planovima za smrt),
vi u tome nemate nikakvog udela. Šta se to vas tiče što
je jedan — za vas epizodan — susret toliko srastao s
mojim životom da na običnom uličnom uglu jedva mogu
odoleti da glasno ne zaplačem, jer — onda — u meni
odzvanjaju uspomene na obične reci; da mii je postalo
bezvredno očekivano priznanje velikih naučnika za moje
najveće misli, jer se vi nećete smešiti i gledati me ako
vam ih saopštim. Vi tu ništa ne možete, i nemojte više
misliti na mene, d ne ljutite se što sam vam sve ovo rekao.
Vama pisati toliko je smirenje (zamišljati da s vama go­
vorim) da je ovo pisanje od danas odložilo smrt za sut­
ra. Odložiti je konačno, naravno, nikada neće moći. —
Svemu sam ja uzrok, ili ono što me je stvorilo ovakvim:
gladan sreće, nesposoban da živim bez sreće, pa ipak
nesposoban za sreću.
69
 Zbogom. Iako sam podlegao zato što sam vas sus­
reo, srećan sam što sam vas susreo, i intenzitetom koji
se ne može izreći recima, zahvaljujem vam na onome što
ste mi pružili, i želim da vam život bude tako inten­
zivno lep i veliki i sirećain kakav zaslužujete, kakvom
sam se ja nadao, kakav ste mi — u nekoliko trenutaka
— pružili.

70
 22. LEGENDA KRALJA MIDE

Kada kralj Mida još mlad bese, uvek je sam krstario

po šumama, i sam je pevao na obali mora osvetljenoj
mesečinom. Kada još uvek beše potpuno sam, a ipak mu
ništa ne nedostajaše u životu, kada veoma mlad bejaše
još kralj Mida, a život njegov prepun neslućenih moguć­
nosti, onda svaki njegov tren bejaše pun čuda i nago-
veštaja tajnovitih sena. Svaki mu tren beše vrhunac ži­
vota, pa ipak je od sledećeg očekivao da kruniše život.
Očekivao je da se iza sledećeg dirveta pojavi vila koja
će sve njegove lepe trenutke nanizati na ogrlicu bisera
i reći mu zašto je do sada uvek sam krstario po šumama
i po morskom žalu. Kada još tako mlad bejaše kralj
Mida, spazio je jednom vilu na obali mora obasjanog me­
sečinom. Sam je išao onda kralj Mida,. a noć je bila
prepuna čuda. A i vila bejaše sama, sedela je sama na
steni na obali mora i pevala. Njen glas je izazovno od­
zvanjao, beše ispunjen velikom osamom, a i šum mora,
koje je dolazilo iz daleka do njenih nogu, pratio je njenu
pesmu i mešao se s njome kao da mu je neko nepoz­
nato božanstvo naređivalo da se privije uz nju. A kralj
Mida je dugo slušao vilu, i dugo, dugo je gledao i žu-
deo da je pogleda u oči, da je uhvati za ruku i zapita
zašto sedi sama i peva na morskom žalu, i zašto je on
do sada sam krstario po šumama. I žudeo je za njom u
dugim noćima, posmatrao je i uvek žudeo za njom. I
više nikada nije pevao kralj Mida, jer je već i šuma bila
ispunjena muzikom vililna glasa, a .iza svakog drveta je
očekivao nju, sasvim blizu, tako blizu da je samo trebalo
da pruži ruku i da je privuče sebi, i da je upita ono na
što je već tako odavno čekao odgovor. A svaki njegov
tren nije više bio ispunjen čudima niti probljescima ša-
71
renila. Kao da je daleka pesma sve pokrila svojim velom,,
ništa više nije video kralj Mida, jedino je slušao pesmu.
I skrivao se zbog toga kralj Mida. Omrzmuo je svoje
šume i obale mora, hteo je da ode u tuđinu gde svaki
tren može još dometi novo čudo, a ne blistave jeđnolikosti
nekog pevanja. Ali kada je napustio šume svoje mladosti,
i ugledao na daleikom obzorju nove boje stranih šuma,
tada — beše nedeljno popodne, sunce je zaslepljujuće si­
jalo, sve je prekrivalo zlatasto usijanje —, tada je pred
njim opet stajala vila, zaustavila ga je, uhvatila ga za
ruku i obratila mu se molećivo, žalobmo:
„Što me ostavljaš, kralju Mida? Što više nećeš da slu­
šaš moju pesmu? Što više ne dolaziš noću na morsku
obalu? Što odlaziš u daleku tuđinu? Pa mene si uvek
tražio u šumi, i moju pesmu u šumu mora. Što me ostav­
ljaš sada kada si me našao?”
I priđe mu, i htede da mu se oibesi oko vrata, i da ga
privuče sebi da legnu na zlatasto zelenu livadu, i da ne
žudi nikada više za novim čudima trenutaka koji pro­
miču. Ali kralja Midu obuze divlji užas, istrže se između
mekih ruku, i grubo odgovori:
„Šta hoćeš od mene? Nisam ja tebe tražio nikada!”
A vila ga preklinjaše:
,,Ne govori da me nisi tražio, znam da si me uvek oče­
kivao, da bi bez moje pesme ostale prazne tvoje šume, i
puste noći na obali mora. Znam da si mene tražio, da si
mene zvao, evo me, tvoja sam! Volim te! Moj zagrljaj
će ti doneti odgovor na svako tvoje pitanje. Moj zagr­
ljaj će smiriti svaku tvoju žudnju. Ako te ja volim, ne
treba u tuđini da tražiš čuda. Voli me! Ostani1sa mnom!”
I u duši kralja Mide odjednom sve postade svetio i
čisto. Znao je što je žudeo za vilom, i što za njom ni­
kada nije pružao ruke, i srce mu se ispuni velikom tugom,
i nemo pođe ka tuđinskim predeldma.
Vila žalobno viknu za njim:
,,I kada ćeš mi se vratiti, kralju Mida? Kada ćeš opet
slušati moju pesmu na obali mora? Vratićeš se, iako sada
odlaziš? Vratićeš se, je li?”
72
 I tužno odgovori kralj Mida:
„Neću se vratiiti ovamo nikada, dok si ti ovde. Sače-
kaću dok ne umreš. Kada nigde više ne bude odzvanjao
tvoj glas, tada će sve biti ispunjeno uspomenama na tvoj
glas, i iza svakog žbuna sijkaće mi tvoja kosa. I ja ću
prosanjati svaki ftiren, i ti ćeš biti u svakom mom snu.
Ali dok si ovde, ne mogu da sanjam, dok te vidim, nema
za mene sveta, i kada pevaš, neme su ptice, i do mene
ne dopire šum mora. Ostavljam te, jer te nikada nisam
ni tražio, jer mi nisi potrebna, nisi mi nikada ni bila
potrebna.”
„Ali što si onda krstario šumama? — plačući upita
vila. — Koga si tražio? I koga si čekao kada si u dugim
noćima slušao moju pesmu?”
„Ne znam — odgovori kralj Mida —, ali znam da ću
naći jednom... Tražim pala/tu, veliku, predivnu, koju
ću . . . koju ću možda sagraditi od svojih trenova . . . Hoću
da sve uvek bude drukčije ... I hoću da tako zauvek os­
tane . . . Ako me ti držiš za ruku, sve zaboravljam, i jed­
noliko je sve oko mene ako tebe gledam.”
To reče kralj Mida i okrete se od vile, i pođe ka novim
šumama i ka novim čudima. I nije čuo tužne molbe vile,
njene jecaje, nije čuo da trči za njim i da ga prekiinjući
poziva da se vrati. Išao je s novim žudnjama, sa širom
otvorenim očima, sa slatkom tugom u duši od minulih
pesama. Išao je i više se nije ni osvrnuo.
Ali kada stiže na ivicu nove šume, još jednom zaustavi
vila kralja Midu bolnim, oštrim i srditim pitanjem:
„Još jednom te pitam, kralju Mida — reče —, još jed­
nom te pitam hoćeš li me zaista zauvek ostaviti?”
Ali se kralj Mida i ne osvrnu. Posmatrao je guštera
podno drveta, lepog i hitrog guštera kakvog nikada pre
ne beše video. I saže se nad zemlju da bi ga što bolje
video, kako bi svaku šaru, svaki pokret zauvek poneo sa
sobom.
Dugo je stajala pored njega vila bleda od srdžbe, od
srama i od bola, i kada se potom pridigao kralj Mida
da krene dalje, vila ga prokle:
„Nećeš da se vratiš zbog mene, kralju Mida? Zauvek
me ostavljaš, kralju Mida? Ostavljaš me radi hitrih guš­
tera i radi udaljenih zvižduka kosova? Voliš me, kralju
73
Mida! Znam da me voliš, pa ipak me ostavljaš, ostavljaš
zauvek!. .. Proikleou te zbog toga, kralju Mida! Nećeš
da pružiš ruku radi mene — neka je ne pružaš nikada
ni za bilo koga drugog! Hoćeš da ostane sve lepo oko te­
be, i da bude ures tvoje velike palate? Prokiinjem te,
kralju Mida! Sve sto dotakmeš rukom neka se prometne
u zlato. Neka sve ostane onakvim kakvim ga voliš: lepo
i šareno i bleštavo, i uvek samo takvo. I svaki tren neka
ti donosi — kao što si i želeo — nove živote, neka svaki
tren bude nov u tvom životu, i neka sve ostane onakvim
kakvim ga voliš! Neka se pretvori u zlato sve što tvoje
ruke dodirnu! Ali jednom će već i tvoju dušu razderati
žudnja, želja za pravim zagrljajem . . . AOii ja sam te prok­
lela, kralju Mida! Zlatni kip će postati svako koga ti jed­
nom zagrliš, i uzalud ćeš proilivati suze, jednom oduzeti
život više nikada nikom nećeš moći v ra titi. . . Možda ipak
ne mogu zauvek da ti oduzmem život. . . možda ga mo­
žeš ponovo poželeti, možda jednom . . . Možda kad u tebi
žudnja bude tako velika da tvoje oči neće više samo vi-
deti, i tvoje ruke neće samo oblikovati. . . Možda ćeš
tada ponovo poželeti život za sebe. . . Možda ne mogu
zauvek da ti oduzmem život, ali te prokiinjem, kralju
Mida! Ne želi i ne žudi za njim, jedimo onda kada ga
izgubiš zauvek. . . ”
I kralj Mida se nasmeši, i pođe dalje, potom se ipak
osvrnu, i jedino reče:
,,Hvala ti na dobrim željama.”
A potom mu blesmu misao, saže se opet nad travu,
podno drveta, gde se još uvek sunčao gušter, posmatraše
ga dugo, dugo, zatim ga hitro uhvati — i u ruci držaše
filigranski lomnog zlatnog guštera. Nasmeši se kralj Mi­
da od prevelike sreće, i zahvalno je gledao preda se suz­
nim očima, i reče:
,,Hvala ti na dobrim željama, lepa vilo. Hvala. To sam
tražio kada sam tebe tražio sam po šumama i na obali
mora. Hvala, lepa vilo” — reče i htede da je pogleda pos-
lednji put, u znak oproštaja, ali vila tada beše već nes­
tala.I
I prokrstario je prostranim svetom kralj Mida; video
je crne šume i plave planine koje u daljini blistaju i ze-
74
 lene prisfcranke, srebrne vodopade i polja ljiljana koja se
tajanstveno sjaj kaj u. I ljude, mnoge, lepe i neobične,
ružne i sjajne i čudne životinje i cvetove dalekih zema­
lja. I ne bese nitčega za čiju ljubav bi zastao, ne bese trena
koji mu zato ne bi lep bio jer je bacao senu nikad nevi­
đenog ka njegovoj neizraženoj žudnji. I njegove radoz­
nale ruke doticale su sve što je lepo, sve što je prolazni
tren urešavao uresima hiljada raskošnih lepota. I sve se
pretvaralo u zlato, sve što je doticao rukama pretvaralo
se u lomne i krhke, krute i nepokretne zlatne figure.
Tako je kralj Mida nosio sa sobom sve svoje blago, i
uvek se osećao srećnim i bogatim. I život mu je postajao
sve bogatiji u blistavim trenucima, i sve lepše zlatne fi­
gure koje je nosio sa sobom, sve lepši trenuci u kojima je
doticao živi život, i sve više i sve raznovrsniji život je
obuhvatao onim večiitim pokretom s kojim ga je s lju­
bavlju odnosio.
Dugo je tako lutao kralj Mida, dok jedinom opet nije
ugledao mesečinu na obalama nepoznatog mora koje je
pomamno bučalo, mesečina je podsećala na njegovu mla­
dost, iz daljine je opet odzvanjala omamljuj.uća pesma,
kao daleki odjek davno zaboravljene pesme koju je uvek
nosio u sebi. Na obali mora pevala je plava devojka, i
kralj Mida je potom svako veče sedeo na obali, gledao i
slušao, i žudeo za devojkom. I svaki tren je postajao lep­
ši od prethodnoga, a svaki njegov dan je bivao protkan
zlatnim nitima velikog iščekivanja. Svakog trena je že-
leo da pojuri do nje, da je zagrli i da ništa ne misli više ;
da je grli, ljubi, da bude s njom jedno, da zaboravi kako
i drugi postoje na svetu, da more tajnovito buči i me-
sec hladno šija na njih; da zaboravi da dnugide postoje
negđe daleko i druge šume, i problesci daljina koje nije
video, i bruj drugih pesama koje još nije čuo. Mnoge du­
ge noći je prosedeo tako kralj Mida nasuprot devojke,
gledao je i slušao, i žudeo za njom, i čekao je veliki tren
svoga života, kada će svet morati da zastane, jer više
nema, jer više neće biti nikamo uzleta.
I jedne noći kada je — ko zna po koji put — nestao
mesec s neba, i njih dvoje se slutili samo pod slabom
svetlošću zvezda, devojka je odjednom prekinula svoju
pesmu, ustala, i raširila, žudno raširila ruke prema kralju
75
Midi. I stajala je tako dugo, veoma dugo. I kralj Miida je
posmatrao, ukočeno posmatrao, i svaka njegova misao,
svako osećanje, svaka žudnja sledila se u nepokretnosti
njegovog posmatranja. Dugo su stajali tako jedno nasp-
ram drugoga, sve doik se devojka nije osvrnula, i još
jedinom se tužno, rezignirano osmehnjuüa kralju Midi, i
potom je pošla da bi ga zauvek napustila. Tada je skočio
kralj Mida, jurnuo za njom, zagrlio je, privukao sebi,
žestoko, divlje, i poljupcima je hteo da ukloni s njenih
usana rezignirani osmeh. Ali njegove usne dodimuše hlad­
ne zlatne usne kada se već skamenio u večitu lepotu
rezignirani osmeh, koji je, možda, i bio samo zbog priv­
lačnosti.
Kralj Mida je držao u rukama lep zlatni kip, i s bolom
ga je ispustio iz zagrljaja, i ničice je pao u pesak pored
njega, i njegov plač je nadjačao1snažnu, jednoličnu muziku
talasa. I plakao je, dugo je i gorko plakao kralj Mida,
oplakivao je svoju sudbinu koja mu je zauvek uskratila
svaki poljubac, i ostavljala mu u rukama name kipove
čak i onda kada je tražio životni zanos. Potom, umoran
cd mnogo plača, pokušao je da se uteši. Hteo je da ubedi
sebe da je ovako bolje, da je njegov život lepši od dru­
gih, istinskih života, da je čistiji, savršeniji. Ako sve što
mu ostaje i jeste samo jedan zlatni kip, ipak jedan pok­
ret u njemu sadrži iz svakog trena sve što vredi poneti
sa sobom.
I osvanulo je jutro, i kralj Mida je posmatrao, i zalud
je dugo posmatrao kip devojke. Tražio je na njemu tra­
gove svoje žudnje od minule noći, tražio pratnju ptiči-
jeg poja iz udaljenih šuma, tražio buku mora, zanos gle­
danja u mesec, tražio odjeke doziva tužnih pesama. Ali
kip je bio samo lep, veoma lep, bogat tananim, skrajnu-
tim crtama odricanja; bio je lep sauno, divan, ali ništa
nije govorio o njegovim žudnjama i ništa o onome što je
slutio u duši devojke. I gorko je plakao opet kralj Mida,
i kada je danima, nedeljama uzafliud tražio svoje zauvek
minule časove, zdrobio je nemi, lepi kip, i njegove krho­
tine razbacao po moru.
I potražio je ostale kipove, one od ranije, i tragao u nji­
ma zašto ih je istrgao iz živog života, zašto ih je ubio;
tragao je u njima za svojim životom. Ali su već bile pre-
76
sečene sve niti koje su ga negda vezivale s njima. Svaki
kip je bio poseban. Bio je nem, lep, usamljen, bez bilo
kakve veze s prošlošću ili sađašnjošću. I zdrobio je sve
kipove kralj Mida, i njihove krhotine razbacao po moru.
Opet je nastavio da luta kralj Mida. Nemiran je tu­
marao po svetu. Video je nove zemlje, ali nove lepote
više nisu izazivale zanose njegove duše. Obišao je gajeve
najlepših praznika s ranijih lutanja, ali svuda je nalazio
samo svele uspomene, umorne i bezbojne. Bio je prazan,
i ništa nije očekivao, i nije se više niotkuda nadao niče­
mu, ali nigde nije mogao ni da predahne, i s jalovim ne­
mirom u srcu neprestano je juirio s jednog na drugo mes-
to. kao da ga nešto progoni. I omrznuo je svoje ruke i
njihovu čudotvornu moć, i nije im nikada dopuštao da
bilo šta dotaknu. Kada bi katkada, u retkim trenucima,
obuzela njegovu dušu lepota nečega, skrivao bi još uvek
radoznale i pohlepne ruke, nije podnosio da istrgnu nešto
iz života, da bi jednim prolaznim pokretom bila oduzeta
lepota prolaznosti.
Umorno je lutao kralj Mida između tužnih čempresa,
i više ništa nije očekivao od života, kada je opet susreo
jednu devojfcu. Devojka je imala ornu koisu, i tužan iz­
gled, i često je bivala raščupana od okrutnog života; hod
joj je bio umoran, oči su joj plaminjale tužnom vatrom,
a iz njenog sjajnog govora odzvanjali su veliki minuli
bolovi. Hitro su se primicali jedno drugom, iako su oboje
bili umorni. Svaiko od njih je sam žurio, i hteo je da pro-
mine pored drugoga, iako je svakoga od njih razdirala
usamljenost, i svakim svojim delićem žudeli su za recima
koje bi razumeli i koje bi ih milovale. I bili su oboje
toliko iscrperii, da kada je devojka oslovila kralja Midu
i zapitala kuda vodi put kojim je on došao, kralj Mida
je seo na kamen i započeo dugu priču. Pričao je o svojim
lutanjima i patnjama; govorio joj je o svim svojim ne­
voljama i mukama — samo joj nikada nije rekao istinu,
i ruke svoje je skrivao ispod plaišta, kao da su bile nagr-
đene ružnim ranama. I dugo je govorio kralj Mida, i u
svemu tome što je on preživeo devojka je nalazila slične
događaje u svom životu. I kada je govorio kralj Mida
77
0 putu, i rekao zašto baš ide ovim putem, i otkuda do­
lazi i kuda vodi ovaj put, i pored čega to ne sme da zas­
taje, i šita ga ipalk prisiljava da zastane, onda je i devojka
započela pričiu o svom putu, i na njemu su bile stanice
gde se nije smelo zastati. I svaki put je sada pred njima
izgledao da će tek od sada skretati prema lepim odmoriš-
tima. Osećali su da put ni jedno od njih ne vodi nikuda,
1 da oboje treba da krenu na drugu stranu, putem kojim
ni jedno od njih do sada nije išlo.
Govorili su o putu, o putevima, o polascima, o dolasci­
ma, i svaki njihov razgovor odzvanjao je bolovima velike
osame. Oboje su do sada išli sami, govorili su do sada
jedino nemam šumama i gluvim noćima, a jedini odgo­
vor su bili odjeci koji su se javljali iza njihovih reči.
Sada je nadošao zanos reči. Prvi put su osećali da se o
nekome može nešto saznati, prvi put su doživljavali da
neko može o njima znati nešto. Grlili su jedno drugo re­
cima, zagnjurivaii su se jedno drugom u dušu kako bi
otkrili u njoj svaki skriveni zakutak, i doticali su naj ta­
janstveni je pregratke svoje duše kako bi bili još bogatiji
poklanjajući sve, i da još lepše urese jedno driugo svojim
ispovestima. Ali iza reči devojke tilnjala je velika, neiz­
reciva žudnja, i predavala je izazovnu moć svakoj njenoj
reči, i iza reči kralja Mide bio je skriven njegov veliki
strah, i iz svake njegove reči javljala su se neobična
podrhtavanja. Jer o svojim rukama nikada nije smeo da
govori kralj Mida, skrivao ih je ispod plašta, i devojka
nikada nije smela da upita zašto je nikada neće da uhvati
za ruku, čak ni onda kada su se čule reči na koje se
može odgovoriti samo stiskom ruke, ni onda kada je je­
dini odgovor mogao biti samo milovanje.
Jedne je večeri kralj Mida opet govorio o samoći, i
skrivenim aluzijama o velikom krahu svoga života. Obo­
je su sedelii na ivici šume, devojka na deblu, kralj Mida
na mekoj travi. Beše letnje veče, i svici su šarali između
čempresa. Kralj Mida je govorio o usamljenosti, i u nje­
govom glasu treperila je vatra duboke patnje:
„Iz moga života nestaje sve — reče — i svako. U.mo­
me životu postoje samo trenuci. I ovi trenuoi su samo
zato neš'to što očekujem da iz njih ipak izraste moj ži­

78
 vot. Ali dan moga života nigda doći neće. Ja imam tek
trenutke, i nemam život. Za mene su tek lepe stvari i
ljudi — glas mu postade tiši, podrhtavao je od skrive­
nog plača —, mome životu je dat samo pogled, ništa u
njemu ne može imati udela, i moj život ne može nikada
biti deo nečega. Moj život je poput zlatnog kipa — moć
istine javlja se u njegovoj kukavičkoj laži —, odvojen je
od svega, isključen je iz svega, nema ni prošlosti ni bu­
dućnosti. Neprekidno posmatra pokret, i voleo bi da potr­
či za onima koji jure pored njega, ali nikada ne može
da se pomeri. Moje ruke — njegove reći se već jedva
čuju od straha —, mojim rukama se nikad ništa ne mo­
že uhvatiti. Iz mojih ruku uvek isklizne život. Moje ruke
mogu dotaći samo mrtve predmete. Moj život je izvan
svakog života, i uzaludno plačući žudim za njim. Moj
život jedino može drugima pružiti lepe trenutke, moje reči
i tebi mogu pružiti samo lepe zvukove, moje reči. . . ” —
prekide mu se glas, i nemo je gledao pred sebe.
Vetrić je pirkao između čempresa, i u gustim rojevima
su sevale ispred njih užarene taôke. Dugo su ćutali dok
konačno ne progovori devojka, u glasu joj behu tiho
skrivene žudnje i nade. Tiho, bojažljivo, svaka otvorena
reč može da pokida tananu mrežu koju je muk izatkao
oko kralja Mide; bojeći se da će svaka glasna reč ras­
pršiti mekani oblak magle njihovih žudnji, koji ih je
zajedno obavio, i odvojio ih je od svega što bi pretilo
njihovoj uzajamnoj pripadnosti, od svega što se nalazi
izvan, što nije sasvim unutar života njih dvoje. Jedino
je tiho, jedva čujno pitala:
„Zaista veruješ da si sam? I sada veruješ da si sam?
Da treba večito da ostaneš sam? I sada? I sada?”
I srce kralja Mide obuze duboki strah; dugo je ćutao,
gledao preda se, potom je podrhtavarjućim glasom samo
rekao :
„Ne, ne verujem. Sada više ne venujem.”
I devojka se nadnela nad njega, i poljubila njegove
usne, i kralj Mida je srećan dopuštao poljupce, i srećan
je ljubio meke usne devojke. Ali nije smeo da je zagrli,
da je privuče sebi, ruke je i sada sa strahom skrivao is­
pod plašta.
79
 Mnoge večeri su proveli taiko zajedno kralj Mida i tuž­
na devojka crnih kosa, u tihim, vrelim polj-upcima, i lju­
bili su se, pa ipak nisu dospeii nikada jedno do drugoga.
Bilo je trenutaka kada je kralj Miida osećao da je nes­
talo prokletstvo s njegovih ruku, trebalo je da umiine,
ali ipak se nije usuđivao da dotakne devojku, nikada
nije smeo da izvuče ruke ispod plašta. I tajna je između
njih načinila duboku provaliju. U tihim recima javljali
su se tihi nesporazumi, i oboje su se prestravili od njih,
i poljupcima su hteli da ih priguše. Ali su ove reci posta­
jale sve glasnije, i poljupci su bili isuviše tihi da bi
potisnuli buku. Kralj Mida je znao da još može sebi pri­
vući devojku koja se udaljava, ali, iako se u dubini srca
nadao da su njegove ruke već kao i ruke drugih, ipak
nije smeo da ih ispruži za devojikom. I sve više su se uda­
ljavale njihove duše, jedino su usine uvek nalazile jedno
drugo; duše su im nemo plakale, i tragale za putevdma
kojima će izbeći gole kamene zidine koje su se uzdizale
između njih. Tako su sedeli zajedno svako veče, i ljubili
se teškim poljupcima žudnji, nada i strahovanja.
I kralj Mida nikada nije pružio ruke za devojkom.
Svaki dan im je bio ispunjen usamljenošću koja je od
večeri očekivala pnedosećanje čuda, ali čudo nikada nije
dolazilo. Sve su se više udaljavali, a ipak nikako nisu
mogli da žive jedno bez drugoga, i nije minulo ni jedno
veče koje ne bi čulo njihove poljupce podno čempresa.
Ali jednom, jednog vrelog letnjeg prepođneva devojka
je iz daljine čula pastirsku sviralu, postala je radoznala,
i približila se pastiru da bolje čuje muziku. I kada je
izašla iz šume, i sela na kamen, nedaleko od pastira,
on joj je prišao, ništa nije proslovio, samo ju je zagrlio
snažno, pom am o, čvrstim rukama zadržavajući njene
ruke koje su se nevoljko odupirale. Samo plašljivo i sla­
bo se odupirala devojka, i sve plašljivije i sve slabije, i
uveče je više nije bilo u podnožju čempresa, i drugih ve­
čeri više nikada nije ni navraćala.
. . . I posle mnogo vremena jednom su usamljene luta­
lice našle mrtvaca u šumi čempresa. Ležao je nauznak,
lica okrenutog ka nebu, tamo gde se dva puta sastaju u
80
podnožju čempresa. Ležao je ukočen, nepokretan, s ru­
kama ispruženim daleko iznad glave, i u desnoj ruci je
držao beli ljiljan koji je u poslednjem trenu istrgao iz
zemlje.
I beli cvet je bio samo uvenuo, ali se nije bio preobra­
zio u zlato u njegovoj ruci.

18. novembar 1908.

81
 23. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Pariz, 23. novembra 1908.

Dragi moj Đuri,

Još i danas samjo nekoliko redaka. Prevodim tvoj tekst1’

namenjujući mu sve svoje slobodno vreme a onih stotinu
stvari, što mi u međuvremenu padaju na pamet, moram
da odložim dok ne završim prevod. Samo danas još da
kažem da je tekst veoma lep u pogledu tona ili bolje
tonova, jer mije neprekidan njegov tok (kao na primer kod
Kasnera), nego više kao da pokušavaš da govoriš o ne­
čem drugom, hladno da govoriš, na mnogo mesta, ali i
nehotice obuzima te osećamje i raspeva te. I možda je baš
to lepo: oseća se ono izvesno „ali govorimo o njoj”, što
uvek teže pada; vidi se kako nju hoćeš da zagrliš pa
ipak neprekidno padaš u sopstvene ruke. Ljudski, da se
brižne u plač.12
(I verujem da ću umeti to prevesti.)
Knjiga3 je sasvim druga stvar. I kao što knjizi doli­
kuje, građevina je a ne cvetna bašta. (Ili možda je još
i cvetna bašta, a’ld nekog botaničara, u svakom slučaju u
njoj nema sanjarenja.)
Kao fcqpicepcija neverovatno imponuje, a predgovor
(još nenapisani sociološki) veoma je organski u celirni,
tako da i ja, koji ne znam mnogo, stalno osećam društ­
vena rebra ispod (ne mnogo bujnog) mesa. Pišem inače
precizne beleške tokom čitanja, koje ću ti, ako te inte­
resu ju, poslati.

1 Reč je o Lukačevom eseju „Stefan George” koji Poper pre­

vodi na nemački.
2 Očito je da je Poper sasvim upućen u suštinu Lukačevih
eseja: on zna da je i u ovom eseju zapravo reč o Irmi.
3 Rukopis knjige I s to r ijs k i r a z v o j m o d e r n e d r a m e .

82
 Zhrda-zdoia: držim da je veoma pouzdan uspeh u Ne-
mačkoj, neuporediva je kao građevina, kao celina — ali
mnogo te više volim kakav si sad! Besmisleno je kasno,
ne mogu više ni pero da držim, ne ljuti se što danas
tek ovoldiko pišem. Još ćeš čuti o svemu veoma mnogo.
Danas sam hteo samo ovoliko. Grli te, tvoj Leo
Otvaram još jednom kovertu da ti kažem još jednu reč:
ono što si mi pisao na rođendan tako mi je prijalo kao
malo stvari u životu. I u osećanju opijenosti velikim
bogatstvom sklopio sam oči skrivajući pred sobom bo­
jažljivu, drhtavu misao koja ne srne ni da se mrdne. Či­
nilo mi se da uopšte više ne smem da se mndnem ako
hoću da sve ostane ovako, jer čim se mrdnem, ja se me-
njam a čim se menjam, bojim se da neću više biti ovakav
kakvim me vidiš, da ćeš me još videti ružnog i jadnog,
i videćeš takve moje nevolje koje možda još ni ja ne
znam. Zato sam žudeo za mirom, za nekom divnom zale-
đenošću, nečim što bi među nama značilo kartu koja
kupi banku. Zato ti nisam smeo pisati.
Ali sada sam se predomislio, mrdnuo sam, neka bude,
neka se zbude što se zbiti mora. A povratilo mi se i po-
verenje. Dozvala ga je moja ljubav. Verujem: ipak neće
biti nevolje ako se i praćakam. Isuviše su čvrste stvari
među nama dvojicom!
Grli te, Leo

83
 24. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU

Pariz, 6. januar 1909.

Dragi moj Đuri,

Sutra ujutru šaljem tvoju knjigu zajedno sa svojim škra-

botinama,1 ne ljuti se što ti je nisam poslao još pre me-
sec dana; ta znaš da to nije bilo moguće. — O knjizi
pišem opširno, zajedno s belešikama. Još samo ovoliko:
od nemačkog izdanja i ja očekujem značajan uspeh, po­
gotovo kod pubililke, ali je moguće, aiko je još podstak-
neš sociološkim kvascem, da će je — kao što prognozira
tvoj prijatelj Baumganten12 — doihro primiti i društvo
Oko Zimela. Za to ja ne smem jamčiti. — Za esej o Šte-
fanu Georgeu da. To je ono što sam s najvećim zado­
voljstvom iščrtavao u knjizi: koliko je neverovatno druk­
čiji današnji Đ. Lukač od ondašnjeg, kolilko ti tamo nisu
izašli ispod pera Itvotji najznačajniji poltezd i koliko ih
danas umeš plasirati, zadovoljstvo je to posmatrati upo-
ređujući, na primer, s tekstom o Snicleru ili s kritikom
knjige o Ibzenu. Ali je zadovoljstvo i sama knjiga. A
poglavlja, kao što je, na primer, ono o naturalizmu, ne
znam da li bi sada znao tako napisati, s toliko naoružanja
čisto intelektualnim gledištima! — oslobođeno stila. —
Više zajedno s knjigom.
1 Poper je vratio rukopis Lukačeve knjige I s to r ijs k i r a z v o j
m o d e r n e d r a m e , koji tada još ne nosi ovaj naslov, već naslov
koji je bio raspisan u konkursu V a ž n iji p r a v c i d r a m s k e k n již e v ­
n o s ti p o s le d n je č e tv r tin e p r o šlo g v e k a . Uz pismo Poper je priložio
i podrobne beleške s analizam a pojedinih poglavlja; zaključak je
da rukopis treba preraditi kako bi prvi deo bio bliže nivou dru­
gog delà.
2 Ferenc Baumgarten (1880—1927) estetičar i kritičar; potiče
iz bogate građanske porodice, posle završetka studija nastanio
se u Nemačkoj. On je 1919. organizovao međunarodni protest
za spašavanje Đerđa Lukača. Svu svoju imovinu je zaveštao
m ađarskim piscim a i od tada se dodeljuje književna nagrada
koja nosi njegovo ime.

84
 A sada o sebi, jer znam, dragi, dobri moj Đuri, da te
to zaista imteresuje, znam to s radošću i dubokom zah­
valnošću.
Pa sad šta je, to znaš. Našao sam biće koje je uz mene,
koje voli mene, mene voli, koje je najveće čudo sveta,
jer je izdržalo put koji vodi od ljubavi za mene do poz­
navanja mene: izdržalo je i razraslo se na tom putu i
sada me još više voli nego pre. I šta sve još: roditelji
kojima je i sama puka činjenica što se ja dopadam nji­
hovoj kćeri dovoljna da u meni vide jedinu mogućnost
spasenja, i kod kojih je ova nebeska dobrota tako oz­
biljna i jednostavna i duboka, da sada, pošto sve znaju
— na kraju i to da moramo tri godine čekati jedno na
drugo! — sada su mi još prisniji, veruju u mene i vole
me. Nikada nisam video ovakve ljude, čak nikada nisam
ni čitao o nečem sličnom. Taiko sam zapao u čudesa da
sebe više i ne vidim (i bolje!), jedino osećam neverovatnu
sreću koja me grli i greje, sreću kojom me je okružio
milostivi čas čuda, da bi me grlio sve dok postojim. —
Reći ću kakva je to devojka. Kakva je spolja radije bih
ti pokazao nego što se na ovoj fotografiji vidi — (koju
mi inače moraš vratiti što pre i ne pokažuj je nikom, sem
Karliju i Hajniu), a verujem da ću sledeće sedmice imati
bolju fotografiju koju ću vam onda poslati.
7. jan. Dan kasnije nastavljam pismo. Knjige su po­
podne poslate, za 4—5 dana su u Pešti. Veče je, sedim
ovde u sobi pored kamina, verenica sedi pored mene,
i već vidim da samo . ..
8 . .. danas — još jedan dan kasnije mogu da završim
i pošaljem ovo pismo.
Dragi moj Đuri, ne možeš ni da zamisliš kako se sada
ja sve mogu osećaiti, koliko sunca zrači ispod zelenog
abažura jedne petrolejke, i koliko sunčeve toplote iz za­
loženog kamina ako čovek ne pogleda tamo; tamo ne
pogleda.
Kada je stiglo Karlijevo pismo u kojem je bio sud
moga lekara, poverovao sam da je sve propalo, a kada
sam to Njoj kazao, i ona nije mogla da dođe do reči,
ali prva reč koju je proslovila bila je: ja das ist sehr
85
schlvmm, aber ein Unglück ist es nichtz. I smesta je pisala
roditeljima u čemu je stvar, i da je ona srećna i da će
me čekati, a samo je zato tužna jer vidi da se ja patim.
Sutradan su njeni roditelji poslali meni ovo pismo. Mis­
lim da ono govori više od svega što bih ja sada mogao
reći.
Sada mislim da mogu pisati i svoj im roditelj ima, bu­
dući da — na žalost — više nema nikakvih pustolovnih
izgleda (na žalost, zbog toga što sam to morao platiti
čekanjem od tri godine). Šta misliš, da im već pišem?
Nema nikakvog praktičnog smisla, jedino bih to učinio
da već i ona dobije milo pismo od mojih roditelja. A da
li će dobiti? Loše su to stvari, sinlko moj, i svaki ružan
osećaj, koji ipak izbija iz mene u ova lepa vremena, s
tim je — nekako — u vezi, a najnužniji je užasni strah
da nešto možda ima, iŒi će biti u meni od svega toga.
Ali nevolje neće biti!
Grlim te, dragi moj simiko, grlimo te, jer te već i Be
veoma voli (Engelberta, Beatris de Vaard), i tebe i Kar-
lija. Uskoro će ti pisati, poručiti i žahvaliti za vašu dob­
rotu i ljubav, koje oseća u vama. (Karliju, Hajniju pi­
šem sutra),
tvoj Leo

3 Da, to je veom a loše, ali nije nesreća.

86
 25. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Pariz, 5. april 1909.

Dragi moj Đuri,

Sad se setih da ti se iz Holandije nisam javljao: nepre­

kidno sam se nadao da ću ti otuda već poslati prevod1.
Ali ni sada još nije goltov. Fizički se nisam osećao dobro,
i sada sam maljo umoran, malo mogu ida raldim, molim
te još dve sedmice vremena. I sam hoću nešto da ura­
dim: već sam ti proletos rekao da hoću da pišem o Broj-
gelu, a sada, posle onoga što sam još video, konačno sam
smislio da ću pisati. Ne znam još šta i kome. Na nemač-
kom ću pisati. — O tvom tekstu o Bar-Hofmanu12 još
ti ne pišem, ali ću ti mnogo pisati: vidim u njemu i
ljudski i umetnićki ćorsokak; i dopada mi se, i imponuje,
ali mu se ne radujem. U pismu mnogo opširnije.
Grli, te tvoj Leo

Javi mi, molim te, Miciikinu adresu.

1 Reč je o prevodu eseja „Stefan George”.

2 Esej „Ber-Hofman” objavljen je februara 1909.

87
 26. ĐERĐ LUKAČ — LEU POPERU

Budim pešta, sredina aprila 1909.

Dragi moj sinfco Leo.

Zahvaljujem na dopisnici i čekam kritiku. Nemoj nikako
da hitaš s prevodom po centu da se prenaprežeš. Šta ti
je bilo? Piši mi o tome, kao i kako se sada osećaš. Nemoj
to zaboraviti! I o tome šta radiš, i o svemu, i kakav ti
je ceo život, i kako si? A sada o aktuelmostima i brzo:
da li je tačno da ćeš ostati u Holandiji? Ako je tačno,
onda gde, dokle, i da li hoćeš da ja eventualno doputu-
jem? Odgovori mi, molim te, sasvim iskreno. Sasvim bih
te razumeo ako ti sada ne bi želeo društvo. Jer znaš,
ako bih došao, mnogo bih bio s tobom, s vama zajedno —
i ne znam kako bi to podneo. Mogu da budem heroj i
da ne odem tamo gde ti jesi — ako budem tamo, sve je
drukčije. Zato mi, dakle, odgovori, znaš da mene neće
uvrediti ništa što stiže od tebe.
Šaljem ti ovu pnilču1. Jedva da sam je do sada ikome
pokazao, a nikada je neću objaviti. (Ja mislim da je umet-
nički loša, osećam intenciju: nije sasvim vazdušasta, aps­
traktna, transludidna živopisnost ne izvire — šta mis­
liš i o tome, piši mi.) Ali ti je pre svega šaljem zato
što je nastala dok sam pisao Ber-Hofmana. Bili su već
napisani lirski dolovi, najveći deo I delà, prvi deo II delà,
kada je priča iznenada nastala, a tek potom sam mogao,
pošto sam već bio gotovo odustao, ipak završiti Ber-Hof­
mana. To nije onaj novi put na koji sam mislio odgova­
rajući ti na traženu kritiku.
Jedan sasvim apstraktan deo toga spremam za knjigu
— i doći će možda na sam kraj, ako budem imao vremena.

1 Priča je „Legenda kralja M ide” koja je ostala sačuvana u

rukopisu.

88
U svakom slučaju: opet osećam da si dobro video, i da
si samo ti dobro video, i zato jako očekujem podroban
odgovor. — O priči niikom ni reči ako se povede razgovor
o meni (na primer, Karli je ne zna, i neće je ni znati), i
vrati mi je zajedno s Ber-Hofmanom. Više nemam vre­
mena; drugi put opširnije, sad se inače ništa ne događa.
Piši! Brzo! Grli te,
tvoj Đuri

89
 27. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU

Pariz, 19. april 1909.

Dragi moj Đuri,

Pre otprilike 1 1/2 mesec zapisao sam u dnevnik: Kao

što kralj Mida nikada ne može da dodirne živi ljudski
život a da mu umesto života ne ostane u ruci sena —
taiko je to i u umeibnosti. Ono što je bilo mutno, izbistri-
će se, što je bilo otvoreno, zatvoriće se, što je bilo od
mnogo materija, postaće jednorođno u njegovoj ruci — i
ako vas je volja, i to je tragično. — Čudno, je li, i veoma
bih voleo da rekonsitrudšem šta me je dovelo dovde. —
Mislim da mi je palo na um kod sledećeg retka Ber-Hof-
mana „tanane tragedije egoista koji sve uobličavaju pre­
ma svome liku”. A možda i tebi. I to je — ako je tako —
zanimljivo, jer potvrđuje koliko jednako idu i prema
istoj piazza del Duonw1 svi naši vozovi.
Otuda mi priča nije mogla reći mnogo novoga. Najne-
očekivanija je, naravno, bila činjenica da si ti napisao
priču. Sama priča je samo podvukla ono u Ber-Hofmanu
što bih već i ja svakako podvukao (crvenom ljutitom olov­
kom). A što si ti posebno opevao ovu po mnogo čemu
smrtnu stvar, znači dvoje: 1. da je već bilo isuviše mno­
go, da isuviše izaziva nervozu i u svojoj jedinstvenosti
je postala bolno tešlka ova Midina hipohonldrija pa je
morala provaliti u čistom obliku, bez skrivanja u kabani­
cu živih pesnika i apstrakcija, 2. znači da je provalom,
poput nekog velikog ozdravljenja, potvrdila najveći deo
nevolje: Mida ima cvet u ruci, Moda je živ i, gle, i on
živi (jedino crne devojke više nema), Mida nije posegao
za devojkom, jer se bojao, a devojka je slušala glas pas­
tira (ne-Midine-vere). Mida je iskušao na cvetu, i, gle,
ispostavilo se da je slobodno mogao posegnuti i za de­
vojkom.
1 Trg s katedralom.

90
 Cvet je u ovom slučaju priča. Mida ,,'kao takav” ne
ume da piše priče. Cak ni priču o Midi. Ćak ni lošu pri­
ču. Samto izlečene Mide pišu priču koja — a son lour2 —
potom i sama ozdravijuje i biva sve lepša.
Dragi moj simko, ne boj se: nije zlato sve što šija, i
nije čvrsto sve što je zlato. Postoji i pozlaćeno meso:
samo treba ubosti (što Mida ne srne, a možda ni ostali
nemaju puno nade) i kaplje krv. Ja sam ubo na više
mesta (na primer, na 102. strani u Njugatu) i uveravam
te da je kapljalo. Pokušaj i ti.
A onda napiši još jednu priču. I ako treba da se oku­
paš u koncentrovanoj azotnoj kiselini na 100 stepeni: ski-
nuće! Šta je kupka? Ne piši šest meseci ,,o izolaciji” ni
reči. Ne govorim o tome da je opasno: tema je poslala
popularna među snobovima, a onda, posle godinu dana
moći će se govoriti ,,o ljudskoj izolaciji”. Ali učini zbog
sebe. Posegni hrabro za čim god hoćeš, ili posegni bo­
jažljivo, ali učini: pročitaj 162. stranu i kraj teksta o
Georgeu i još nekoliko mesta koja kaplju (naći ćeš, sada
ćeš naći) i onda privremeno više nemoj da čitaš Lukača
i — ne piši. Jer se ti u to ne razumeš, ti pogrešno razu-
meš nju, i loše bi ukrao od nje.
Znam, dragi moj simko, šta sada osećaš . .. Ne: znam
dobro da se bolesnik ne može savetovati da bude zdrav.
Ali jednom rekonvalescentu može, čak može s uspehom.
— I znam da će ti ovo pismo biti od koristi — jer je
suvišno. Ali i ne želim ti ništa bolje nego da ti uvek mo­
gu pisati suvišna pdisma. Vidim da si i inače već na putu.
Hitam, dakle, da te izvedem na ovaj dobri put da u dane
uspeha pokupim lovorike. Kao što i heroji rade obično
prema istorijskom materijalizmu. Pretpostavka je, na­
ravno, da švimdlere ne primetiš, čemu te sada najener­
gičnije molim.
Da kod tebe više nema bojazni, neprekidno sve bolje
vidim. Dijagnoza je otprilike ova: sve bolje imervaciono
osećanje ljudskih stvari i odnosa. Ali kako je ovo stanje
novo, simptomi mu protivreče kao subjektivni osećaj:
spolja izgleda kao da životna iskustva pribiraš zbog mo­
nografija pesnika, a samo ko dobro pogleda, vidi da je
2 Na svoj način.

91
obrnuto. A što se unutarnje strane tiče pak, refleksa tvo­
jih tekstova koji se odnose na tebe, oni gotovo daju
hranu malopređašnjem spoljnjem shvatanjfu, toliko je u
njima rezignacije i tuge. (Mislim da grešiš ako misliš
da se to na stvarima ne vidi.) A stvari stoje ovako: stil
će ti se izmeniti u pravcu lirike. Divne misli kao: i isti­
nitost i konačnost itd. (152—54) javijaće se jednostav­
nije i bez nabora, jer su proosećane jednostavno i s ja­
kom lirskom krvi: jedino imaju formalnu nevolju, sadr­
žajno su bogate, veoma životne. Ali ipak postoji i jedna
sadržinska nevolja: kako ih ti osećaš to ne možeš skriti,
i jer to kako ih osećaš, slučajno je upravo tako nepra­
vedno prema njima kao i oblik u kojem nastaju — iz­
gleda — kao posledica ove nesreone konstelacije — kao
da si tužan — a imao bi i zašto. A nemaš pak zašto (joj,
kad bih samo mogao da razjasnim ovaj nesporazum),
jer si ti zbog drugog tužan, zbog sadržaja koji potcenju-
ješ, koji pak, veruj, ni upola nije tako „zlatan” kao što
veruješ, i samo oni povezuju sasvim proizvoljno tvoju
melanholiju s tvojim teškim stilom i od ove dve nevolje
ne vide kako je lepo i željno života i istinito ono što je
između subjektivnog stanja i simptoma zauzelo mesto
kao faktična stvarnost velike Binage. Ber-Hofman ti je u
psihološkom viđenju najoulmija i najdublja stvar (a pro­
tiv delà o smrti može se samo prncipijelno prigovoriti
možda u smislu: ewig bleibt uns nur Verlorenes:]; na to
nisi mislio). Ogroman napredak čak i u odnosu na Geor-
gea. Samo mu nije dat stil: usmeren je prema nauci što
u poetskim delovdma ne deluje diskretno, nego čudno
meosetljivo. I kao što rekoh: loše je osnovno raspoloženje,
to je formalni i sađržinski ćorsokak o kojem sam govo­
rio. Nema razloga za melanholiju izolovanosti tamo gde
je toliko razumevanja, a da iz razumevanja nema puta u
život, to je — dozvoli — malo prehitra teorija.
Ja sam sada ušao u stvar: dnagi moj sinko, iti si veoma
lakomislen, jer i teorija o Midi zahvaljuje svoj život
jednoj hitroj indukciji: šta je to on uhvatio u životu pa
da ima tako loša iskustva? Čini mi se, ovaj Miida jednom
je u svom životu i pomislio da se nešto i može uhvatiti

3 Večno ostajem o samo izgubljeni.

92
i jer nije smeo, zbog toga veruje (s nekim samouništa-
vajućitm sofizmom) da je on Mida.
A što nije smeo? Jer se bojao prokletstva? Ma ne:
jer se bojao da bi bila laž. Jer nije voleo taiko tu de-
vojku da bi je mogao uhvatiti. Da li je u njoj bila greška?
Ma ne: nije to bila devojka koju bi čovek tako mogao
voleti (ima Mida prijatelja, on to sigurno zna: jer on je
onda veoma želeo da bude zaljubljen i nikako nije mo­
gao), Mida nije posegao za devojikom, jer je i sama de­
vojka — ispod kože — već odavno bila zlatna. Mida to
nije video, jedino je osećao nešto tuđe i plašio se da bi
lagao ako bi je dodirnuo. I lagao bi. Nevolje ne bi bilo.
Ali ni dobrog. Dobrog će biti drugi put i sigurno će ga
biti kada dođe prava devojika pred kojom se ne treba
plašiti laži, ni prokletstva zlata, koja će ga drukčije razu-
meti i tako da će, kroz to razumevanje kao kroz trijum­
falni luk, stupiti u zemlju blistavog života.

Dragi moj Đuri, ne mogu ni da izrazim koliko se ra­

dujem ovom letu, koliko sam ti zahvalan što hoćeš da
budeš zajedno sa mnom. Biće veoma lepo, videćeš. Ra-
dićemo, i šetati, i svirati, i veoma dobro ćemo se osećati.
— Mislim da će ispasti Švajcarska, još ne znam. Tebi
je svejedno, zar ne?
Sa mnom je sada veoma interesantno. Izgleda, naime,
da ću ozdraviti. ' Lečim se serumom Marmoret i čudesno
se popravljam iz dana u dan, što, kao introspektivno mor­
sko prase, primećujem s velikom radošću. Čekajmo dalje
kraj i nadajmo se!
Za sada moram da se jako štedim, tek veoma malo
smem da radim. Zbog toga još nije gotov prevod. Ali
biće gotov dok ti ne zatreba, pišii!
Sve svoje vreme (2—3 sata) što smem da radim koris­
tim za sopstvene stvari: pišem o Brojgelu4 i problemima
materije — nemački, i malo slikam. Ne ljuti se što je pre­
vod potisnut u pozadinu.
4 Esej „Piter Brojgel Stariji” Paper je zaista napisao i ob­
javio 1910, i to je jedan od najznačajnijih njegovih malobrojnih
tekstova.

93
 A sad, dragi moj sinko, živi dobro, i napiši mi što pre
šta misliš o ovde rečenome, jer to mene jako zanima,
jer mi je to veoma važno kao da je o meni reč.
S ljubavlju te grli, Leo

Be te toplo poizdravlja i raduje se letu. (Molim te, piši

maličko pažljivije: uvek prvo moram da odgonetnem
rukopis da biih mogao pročitati.)

94
 28. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Budimpešta, 25. april 1909.

Dragi moj Leo,

Trebalo hi da radim (o sudbinskim problemima kod Ge-
tea, Klajsta itd.1), ali tvoje me dobro pismo zaustavilo,
uzbudilo. Koliko vremena je minulo od onda kad je reč
bila s nekim o meni, tako je istinski tamo o meni bilo
reci. I ono što ti kažeš, vanredno me pogađa, ako i nisi
svuda u pravu. — Živi cvet u Miđinoj ruci onda bese
veoma gorka ironija, a Mida je umro na kraju priče —
i još i danas osećam odista da je to pravda priče — ali
o tome kasnije. A sad samo jedno: zašto hoćeš da umanjiš
ono drugo? Mislim da nemaš razloga za to i mislim da
nisi u pravu i možda zbog toga nisi sasvim u pravu što
o meni misliš, mada bi bilo i lepo i dobro kad bi bio u
pravu. — Ovo se odnosi samo na ljudsko. Što se teksta
tiče: još je nemilosrdnije istinska svaka reč nego što
pišeš. Kraj je perioda George — Ber-Hofman. Šta će biti
posle? Ne znam. Sada pripremam knjigu: što je novo,
većinom je u stilu delà o naturailizmu iz prve verzije.
Objektivno, snažno, s mnogo gledišta, oslobođeno lirike,
u naučnom tonu. Što se tebi — ako se dobro sećam —
dopalo, čak si pisao da ne znaš da li bih sada mogao tako
pisati. Mogu. Čak i snažnije i bogatije. Sad sam samo
naučnik — nema lirike. Posle priče i Ber-Hofmana na­
stalo je samo jedno lirsko pismo2 o tome kakav je Sokrat
kada ćuti, ali ono je kod jedne devojke (n. b. kod nekoga
s kim imam malo unutarnje veze, kome me je na kratko
vreme odnela neka histerija). Da li će docnije biti lirike?
1 Reč je o prerađivanju rukopisa, poglavlja o nemačkoj kla­
sičnoj drami, Is to r ijsk i r a zvo j m o d e rn e dram e.
3 Pismo je napisano januara 1909. godine i upućeno Šari Fe-
renci. Ne samo zato što ga Lukač izričito pominje, pismo zaslu­
žuje da bude navedeno, jer mu je mesto u ovom kompleksu
među pismima Irmi Zajdler i Leu Poperu.

95
Draga Šari,
Ne znam čim e mogu opravdati i čime odobriti što vam pišem i
gušeći se od damara srca osećam kako se svom težinom na mene
spušta velika odgovornost. Juče sve beše tako lepo; tako smo se
iz daleka gledali, i tako smo jasno videli sve, tako smo pouzdano
gledali jedno drugom u oči, iako su ove oči m ogle da budu samo
zvezde koje blistaju iz daljine. Zašto vam se sada približavam?
Zašto?
Čini mi se da sam vas juče razumeo, video sam vaš gest.
Sedeli ste na divanu, blizu mene, nagnuta napred i čekali ste
nešto, a ruke ste daleko zabacili iza sebe, i jedan tren ste bili
mirni, ali taj mir beše napetiji od svake akcije. Iz ovog trena
moglo je sve izaći na videlo a samo od onoga ko vam je sedeo
sučelice zavisilo je šta će izaći na videlo. One zabačene ruke
koje su iščekivale m unjevito su se mogle obaviti oko vrata dru­
goga i upravo takvim brzim i direktnim gestom mogle su mu
pokazati vrata za večnost. I sve je zavisilo od jedne reči onoga.
A ja sam tada nestao, jer sam osećao da vam ja nikada neću
moći reći takvu reč, da ćete stalno samo motriti na moje reči,
a vaše će ruke umorne klonuti. N estao sam ja, ali sam vas v i­
deo, i vašeg prijatelja, koji je valjda i moj prijatelj, i shvatio
sam ceo vaš svet. Jeste, za svakog od vas činjenica je ništa, pa
ipak oboje živite u činjenicam a. Nema činjenica ni u jednom
vašem životu, ali je život prepun mogućnosti i ove mogućnosti
igraju oko vas, zakucaju na vaše duše i vi morate da ih pus­
tite, iako je duša vašeg prijatelja veliki beli krug, a vaša jedan
šareni izlet. I pustite ih, ali čim ste ih pustili, tek vas dotaknu,
potom odjure opet i opet je m iran krug i opet dalje igra povor­
ka. On će se — možda — pom eriti, ako je tu mogućnost, vi ćete,
znam, stati — njem u će mogućnost dati formu, vama sadržaj.
A ja?
Već se ceo dan borim sa sobom, a ni sada ne znam da li ću
vam poslati ovo pismo. Kada sam otišao od vas, nešto je u
m eni plakalo, plakalo za nekom velikom prisnošću, plakalo da
skinem sa sebe neprozirnu masku svoje mudrosti, ma i na tren,
plakalo je potom da me bar za trenutak neko vidi i kaže: vidim
te, volim te. A li ja nisam hteo da dopustim, čvrsto sam pritiskao
uz svoje lice hladnu gipsanu larvu, pritiskao tako da mi se du­
boko usekla u meso. Nadao sam se da će se prilepiti za moje lice
i da će se poistovetiti s njim, a onda će mi se uzalud javljati
trenuci slabosti, nema mogućnosti da više ne budem vladao so­
bom. A li sada više ne mogu da izdržim, ispuštam je, bacam i
u hiljadu parčića se rastura po zem lji. Sada opet živim, i opet
jesam ja, ali sada se stidim golotinje svoga lica, kao Adam i
Eva svoga tela, i opet tražim nešto čim e bih se prekrio.
A li što žudim za tim da bi m e neko video i to voleo čim
m e vidi, i što se plašim da će neko hteti da zaviri iza moje
obrazine?

96
 Kako je moguće da ja, kome pola života prolazi u održavanju
rastojanja, i koga — sećate se još — godinama čini nesrećnim
jedna malena zamena male daljine, šta će meni bliskost apso­
lutnog upoznavanja. Ni meni činjenice ništa ne znače, ni činje­
nice drugih, ni moje, ali ja nigde nemam čak ni svojih moguć­
nosti; moj život nije šarolik, ali ni beo; nije mirno planinsko
oko, žurba, galama i neprekidna strka — kuda? Ko zna? Postoji
valjda negde nešto u čemu ću se ja stopiti, postoji valjda neko
ogledalo koje će odbiti moje zrake, postoji neki čin u kojem ću
prepoznati sebe. Postoji li zaista? Ne znam, a ne znam ni šta
bi to moglo biti, jedino znam da sam na putu i sve je samo sta­
nica na putu. A svuda je lepo, ali ni lepota meni ništa ne pru­
ža; ne znam nigde da zastanem, a već sam i sada zamoren, iako
osećam da će me put skitnice odvesti ka praznini pustinja. Sve
što uradim odvaja se od mene, kao osamljen, kasno sazreli plod
s golog drveta, a ono žudno zmijulji granama na jesenjem vetru
i više i ne veruje da je i bilo plodova na njegovim granama,
i ne veruje da bi ih još jednom moglo biti. Iako ništa nema na
svetu, sem ovih plodova. Ja imam samo svoje delo, to znam,
mene samo moja delà čine čovekom, ali ni moja me delà ne
mogu nikada učiniti čovekom, jer nisu moja, jer čim su rođena,
prestaju biti moja. Moju dušu mogućnosti i ne dotiču, ona tek
uvek žudi za njima. Ne dotiču i ne pružaju životu ni sadržaj,
ni formu. O platonizmu govorimo sada sve troje. I vi, i ja i
vaš prijatelj, ali vas dvoje uvek govorite o Platonu, a mene uz­
buđuje duša Sokratova. Ja Platona nikada i ne vidim; on je
toliko u svakoj mojoj reči da sam ga znao pre nego što sam mu
čuo jednu jedinu reč, a što ga posmatram iz veće blizine, sve
manje ću ga moći razumeti. A Sokrat? Da, Sokrat, veliki dija-
lektičar, snažni, pouzdani čovek čije reči dovode u zabunu i naj­
pouzdanije, koji se borio do kraja u nizu bitaka, a sa svetom
smirenošću je otišao u herojsku smrt. Sokratova duša uzbuđuje
mene, i pitam sebe, i pitam vas: kakav je bio Sokrat kada je ću-
tao? Pitam što je govorio? Što je sve presečeno na dvoje div­
nim pojmovima? Što je znao sve bolje od svakoga, oholi nezna­
lica? Što beše tako smiren i samo umom uvek uzbudljiv, i
kako je ipak mogao tako umreti? Šta znači Sokratova smrt i
šta njegov život? Kakav beše taj život koji je vibrirao iza nje­
govih reči?
Zašto Sokrat nikada nije ćutao? Zašto nikada nije uzeo za
ruku ni jednog dečaka koga je voleo, zašto jednom nije zagrlio
nekoga od njih, zašto nije zaćutao kada su zanemele himne
Erosu, zašto je onda do jutra govorio o komediji i o tragediji,
zašto nije otišao drugde da dalje govori? Zašto Sokrat nikada nije
mogao da ćuti? A njegov govor beše istinski govor. Ne kao vaš,
Šari, iz kojega se okna otvaraju na uske sokake, a bele kućice
obasjane su crvenom svetlošću, a sokak vodi nekuda gde će se
iznad divnih livada videti divni zalazak sunca. Ne, sve se nalazi
u Sokratovim rečima, njegov govor nije više od rečenoga, iz
njegovih reči se ne oseća nikakav haos od kojega bi se nešto

97
 m oglo formirati. Da li je ipak bilo nešto iza ovih reci? Ne
znamo, jer Sokrat nikada nije ćutao. Išao je od jednog do dru­
gog društva, i govorio i uvek govorio i nikada iz njegovog govo­
ra nikuda se nije otvarala perspektiva, a kada su mu se noge već
kočile od otrova, rekao je da A sklepiju treba žrtvovati petla.
Zašto je Sokrat sm rt osećao kao iskupljenje? On čiji je ži­
vot bio toliko oholo pouzdanog hoda? Zašto se borio za smrt i
zašto je odbio svaku mogućnost svoga izbavljenja? Zašto je bio
srećan što može da umre?
Da li je možda to bilo iza njegovog govora? V eliko proziran je
ogrom ne besciljnosti? V eliko p roziranje da je za njega sve uza­
lud? Da li je bestelesni veo noćnih razgovora služio samo zato
da bi prikrio jecaje želja a određenja oštrice brijača da preseku
korene sen tim entalnosti?
Sokrat je rekao da ništa ne zna, jedino je verovao da se ra­
zume u jednu stvar, da može videti koje od dvoje ljudi zaista
voli. I znao je da je ovo dvoje večito strano, duboko strano jedno
drugom, da Eros nije lep i nije prefinjen, i da nema ničega blis­
tavog u njemu. I da zato obožava lepo, jer u njemu nema ni
iskre od lepote. N ije li to još uopštenije i od onoga smisla koje
mu Sokrat onda daje? Ne znači li da je Filoktetova rana ceo
ž iv o t Sokratov, a da je izgubljeno koplje kojim bi se mogla za -
lečiti?
Sta to znači što neko čezne? Možda ovo: postoji prazna tačka
u njegovoj duši koju ne može ispuniti ništa od onoga što je
njegovo, možda da bude nešto što izlazi iz njegovog kruga i
postoji posebno, a nije njegov život, pa ipak da bude njegovo,
pa ipak da mu nekako pripada. Možda tek da se dve ruke za
trenutak nađu jedna u drugoj, a dva oka zgledajući se kažu:
da, m i sm o jedno. Možda Aristofanovo objašnjenje Erosa da smo
posebni đelovi jednog raspolućenog tela, i da tragamo za izgub­
ljenom drugom polovinom. I Aristofan je osećao da smo jednom
bili jedno jedinstvo, ali je Sokrat znao da je večito strano ono za
čim e čeznemo, da naša čežnja nikada ne može biti ispunjena. I
postoje ljudi koji su rođeni iz roda A ristofanovih ljudi i oni
nalaze sebe u svakom drvetu, i u svakom žbunu, a Sokrat je
ipak u pravu, oni se nikada neće pretvoriti u jedinstvo. Jedino
je Sokrat video večito dvojstvo, oni drugi to nikada neće uvideti.
Sokratov život, osećam, znači kako se može živeti bez ograni­
čenja. Kako se može živeti onda ako čovek zna da samo prošeta
kroz svoja delà, ako zna da su duboke staze između njega i onoga
koga grli, da je večito ostao stran onaj koga grli.
I Platon se suočio sa svim ovim. Suočio se i povukao u sebe, i
svoju čežnju usm erio unutra. I duša mu je postala krug, blistavi
beli krug iz kojega su se rascvali tajanstveni cvetovi, cvetovi: u
kojim a se nalaze žudnje i ostvarenja, i skupa su večito i stop­
ljeni snagom forme, ako se nikada i ne mogu preobraziti u je­
dinstvo. A li Sokrat nije imao formu. N jegova obrazina je zau-
vek ostala nepokretna maska. Njegovu čežnju nije bilo moguće
suočiti sa samom sobom, ona je uvek htela da se probije iz sebe

98
 i da traži ono sa čime će se sjediniti. Ali je Sokrat znao da ni­
kada ne može biti jedinstva, da je Eros dete bogatstva i siro­
maštva i jedino juri za lepotom, ali sam nigda ne može biti lep
i nikada se ne može sjediniti s lepotom. I privio je uz svoje
lice nevinu čistotu svojih reci, načinio je svoje reči takvima da
iz njih ne može blesnuti nikakva čežnja, da iz njih ne mogu
odzvanjati prigušeni jecaji večite osamljenosti. I zato je bio sre-
ćan Sokrat kad je trebalo da umre, jer sa smrću — ko zna? —
možda ipak može da se sjedini njegova duša, možda se u smrti
ipak smiruje žudnja; „ne zaboravi da Asklepiju žrtvuješ petla”,
kaže, jer oseća da će se izlečiti.
Moja maska leži polomljena preda mnom, a moje žudnje
pružaju daleko svoje ruke sasušene od plača u osamljenim noći­
ma. I čekaju. I ako bi naišlo nešto, povukle bi se, jer bi rane
dodirnuo svaki dodir, jer bi osetile da će se zalepiti za njihovo
meso sve što ih dodirne, nikada neće prerasti u jedinstvo, a mo-
raće kucnuti čas rastanka, i rastače se, ali pritom će onaj odla­
zeći poneti sa sobom deo njihovog mesa, a one će ostati još
osamljenije i još više prekrivene ranama.
Platon je imao formu, Sokrat nije, jer je čista dijalektika
suprotnost obliku, apsolutna obezobličenost, samo maska iza
koje se mnogo može skrivati. Sokrat je bio sentimentalan —
mislim u jednom velikom i dubokom smislu — a Platon je bio
umetnik, i nema dublje suprotnosti nego što je oblikovanje i
sentimentalnost. Ne sažaljevajte me zbog toga, draga Sari, bo­
jim se da ćete me sažaljevati, jer sam ja ohol zbog svojih krup­
nih nevolja, a ja ne podnosim sažaljenje. Nikada me nemojte
uhvatiti za ruku, čak iako biste katkada osetili da bi time stišali
za trenutak moj plač, jer neću da vas sasvim izgubim, a na mom
moru svi tonu koji hoće da me uhvate za ruku. Odlazim. Kuda?
Ko zna? Zašto? Ko zna? I odlazim sam i nekada ću možda i ja
žrtvovati petla. Asklepiju, ako dođe onaj čas kada se smiruju
žudnje. Ne ljutite se, zar ne, što se polomila moja maska, i nećete
me oterati, jer ste mi videli lice? Ali dopustićete mi da slepim
njene krhotine i da je ponovo pritisnem na lice. Možda će ipak
da sraste.

99
 Mislim da hoće. Imam planova čiji okviri zahtevaju li­
riku, ali indirektniju, s više distanciranosti, istinskije
esejoliku nego do sada. Ovde si, daiMe, u pravu: penjem
se i idem ka zdravlju i snazi. — A život? Tu ti ne ve­
ru j em, ne histerično, ne melanhoiično, nego ti prosto ne
verujem. A čak nisam ni tužan zbog toga. Nisam više
Mida — više se ne bojim —, ali nisam ubeđen da ću
igda dodirnuti živi život. Više se ne bojim. Velikog udela
u tome ima neko ko me — verujem — voli, s kojim sam
proživeo nekoliko lepih dana, a zatim smo razmenili
lepa i poverljiva pisma, i s kojim ću zajedno još pro-
ž-iveti lepih dana. Pisala mi je jednom: „Vi idete brže
nego drugi, i zato nećete da grabite trenutak, trenutak
drugoga, jer biste, možda, brže trebalo da ga odbacite
nego drugi i ovaj bi ponovo pao na njega. I kao nemirno
pitanje provaljuje iz mene da ne štedite toliko ljude!
I vidim vas kada se drugima sklapaju oči od mirisa,
opojnosti, života (ma i za tren), vaše se širom otvaraju
i gledate kako ispred vas prolazi težak, nesvestan, opojan
život. Veoma je težak bol drugih, zar ne? Ljutim se na
sebe što ga toliko osećam. Ali kod vas je to drugo, vas
samo sopstvene suze mogu poneti napred, i za vas je
brana svaki bol gde morate stati. I vi morate stati, jer
vi žalite. Ne štedite žene, i ne žalite ih, jer time kao da
umanjujete njihovu vrednost, jer mi nismo tu da bismo
bile smetnja, nego stepenici kojima se vi uspinjete.”'1
To mi je pisalo veoma dragoceno biće, i neizrecivo mi
je prijalo, i dalo mi je hrabrosti — ali ne vere. Ne, ja
ne verujem da od razumevanja (shvati: ne o razumeva-
nju kao jednom od mnogih oblika života, nego kao o pri­
marnoj funkciji — kako je kod mene —) putevi vode u
život, a i kod drugih samo oni veruju da njihovi putevi
koji ih nose jedne drugima idu preko mostova razumeva­
nja. Ispred razumevanja uzmiče sudbina, a sudbina je
život. Sećaš se šta sam pisao o platonovcdma u vezi
s Kasnerom? To sada vidim mnogo dublje: platonovac
je čovek bez sudbine, čovek s kojim se ništa ne događa,3
3 Citat je iz pism a koje je Lukaču pisala, 7. aprila 1909, Hilda
Bauer (1887—1953), m lađa sestra Lukačevog prijatelja Herberta
Bauera (docnije Bela Balaž), a o njoj će još biti reći u pismima
između Lea Popera i Lukača. (Vidi pism a 33, 34, 35)

100
 zbog toga je njegov oblik esej, proza, jer to je onaj oblik
gde se u nikakvom obliku ne javlja sudbina (sem što se
0 njoj razmišlja). Istina, mnogo, ali seti se seljačkog ali
istinskog poređenja Mine od Barnhekna'1: ljudi govore
najviše o onome čega u njima nema. Mislim da sam ja
čovek bez sudbine. Bez bola konstatujem danas kada si
tu ti i tu je Baumgarten i još neko koji me vole. Pa ipak,
znam da u vaš istinski život nikada ne može dospet-i moja
ljubav a ni vaša u moj — jer toga nema. Mislim da je
to tako — tako je za večito; verujem da je to problem
života kritičara — i verujem da sam ja u tome jedan od
najčistijih tipova. U tom ponosu ima i neke tuge — ali
1 mnogo, 'mnogo ponosa :i — bar danas — mnogo snage.
I to nije puka teorija. Slušaj : bilo je više žena, o kojima
ti ne možeš ništa znati, niti slutiti, od kojih sam to na­
učio. Mida se bojao zato što se u njegovim rukama bar
neko jednom pretvorio u zlato. A to nije tako samo in
eroticis: svuda. Podseti se, konstatujući to s mirnom
melanholrjom. Šta je naše prijateljstvo? Šta ja mogu biti
tebi? Jedna pesma Georgea ovako počinje: „fiir heute
lass uns bloss voin Stemendingen reden”4 5.
Ne veruješ da si i ti, za koga znam da mi nikada niko
nije bio bliži, sa mnom govorio samo o „Stemendingen”?
Da je naše prijateljstvo samo „Sternenfreundschaft” ?6
Kažem to zàista — bez bilo kakve gorčine. Kaži: ako
zaista imaš neku nevolju, neku pravu, ozbiljnu životnu
nevolju, pomisliš li da je meni saopštiš, da bih ja nešto
učinio za tebe? Nisam ljubomoran na KarMja i Haj nija
— ali zar ti nisu oni bliži ako je reč o „životu” a ne
o razumevanju, ako je reč kod tebe o realijama a ne
o idejama? Da li bi se usudio — ovde moraš biti sasvim
pošten — da na ovo odgovoriš jednim odlučnim n ije
istin a ? Ne bi, zar ne? — I to je taj moj život, uvek i
svuda. — Teško je to objasniti: čim nešto ponese vetar
života, čak ako i od mene potiče taj vetar, udaljava se
od moga živote, isklizne iz mojih ruku. Tvoja sadašnja
sreća prva je stvar koja je drukčija i — bojim se —
ovde su moje ruke samo dotakle „Sternending”.
4 Lesingova drama.
5 Za danas ostavimo se razgovora o zvezdanim stvarima.
Zvezdano prijateljstvo.

101
 Samo si u jednom potpuno u pravu: ton je loš, gle­
dište je loše; loše je jer je sentimentalno, a ne sme se
tu biti sentimentalan. Mislim da iz ove moje karak­
teristike izvinu moje istinske vrednosti, one se nečim
moraju platiti. Ja plaćam „životom” — i ne dolikuje pla­
kati zbog neizbežnog; nije otmeno.
Dakle: oizdravljujem, ali — nekako — drukčije nego
što ti vidiš. A sada o aktualijama. Tvoj tekst Ošvat7 neće
objaviti. Ali danas sam govorio s jednim poznanikom koji
bi veoma voleo da ga objavi u časopisu za umetnost Hâz
(Kuća) (časopis lista Kéve — Snop) eventualno s repro­
dukcijama. Šta veliš? Švajearska mi odgovara; mesto
uopšte nije važno. Želeo sam, naravno, da sa tobom po
Holandiji posmatram kamen. Ali sada to odista nije
važno. Veoma se radujem što ćemo biti zajedno. Zbog
Ber-Hofmana se nemoj zamarati. Završićeš ga kada ga
završiš. Brini o svojoj kuri, pazi se i ne radi previše,
ni za sebe — za mene još manje.
Još nešto: ja ovde — gotovo pred svima a pogotovo
pred Karlijem — važim kao jak čovelk s kojim se ne
zbiva ništa. Pa nemoj možda da im pišeš o meni. Oni
me ne vide dobro, ali i ne želim da me vide dobro. A ni
o drugoj stvari — o drugom biću. Oni hi možda pogodili
ime — a ne bi razumeli zbivanja, a ja ni jedno ne bih
želeo. — Ili možda grešdm? Ili pogrešno prosuđujem kako
me oni vide? To bi me zanimalo.
Zbogom! Nastojao sam da pristojno pišem, ali se bo­
jim da mi nije pošlo za rukom. Molim te, ne ljuti se.
Mnogo rukoljuba za Be, a tebe grli,
tvoj Đuri

7 Erne Ošvat (Osvâth Ernô, 1877—1929), kritičar i urednik;

urednik N ju g a ta . Ovde je reč o Poperovom tekstu „Pariško pismo”
u kojem govori o izložbama.

102
 29. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Budimpešta, 22. maj 1909.

Dragi moj Leo,

Užasno mnogo posla. Krećem u poizorište (Rajnhardt ovde

daje Was ihr Wollt) a hteo sam pre toga još da radim,
ali sam se toliko obradovao tvom pismu da ti smesta
pišem — možda i zbog toga da bih te posramio zbog duge
pauze. Ali sada su druge stvari važnije. — Na žalost,
moja knjiga1 veoma sporo napreduje. Sada prerađujem
Hebela (poglavlje o Francuzima je gotovo). Ali mnogo je
problema s njim. U pravu si: ovo je duboko ispod mog
sadašnjeg nivoa, a bojim se da ću imati nevolje i kod
Ibzena. Možda ću ga ipak dovršiti do kraja meseca.
Onda kada završim naturalizam — mislim da nije loš —,
podrazumevajući i lirski, i Meterlinka, došao bih tamo
gde ćete vi biti.
Poremetio bih prvobitni plan, naime da sve završim
ovde, a komediju i poslednje poglavlje bih tamo napisao.
Cela knjiga ne može biti gotova pre sredine jula i ne
bih voleo da do tada odlažem susret — iz veoma mnogo
razloga! Delom otuda — ali o ovome, molim te, nikome
ni reći! — jer možda neću s vama biti ćelo leto a ipak
bih voleo da ostanem dugo. O ovome usmeno više kada
bude aktuelno — do tada ne govorimo o tome. Za sada
stoji da ću letovati s vama. — Ne mogu otići ranije jer
sam dobrovoljno saopštio jednom odluku da neću otpu­
tovati iz Pešte pre nego što završim knjigu. To ću
možda sada prekršiti, ali ranije ne mogu zbog tehničkih
razloga. Meni je uvek neophodno mnogo knjiga a poneti
biblioteke za preradu takvih poglavlja koja traje 3—4
dana, nema smisla. I za dva poslednja mi je mnogo po­
trebno, ali je tamo i rad srazmeran tome. Jer, naravno,

1 Vidi belešku 28/1.

103
nije to moj celokupnd letnji plan: na jesen ću polagati
doktorat, dakle, moram da čitam staru nemačku knji­
ževnost. Zatim imam osećaj da bih u esejima mogao po­
stići novi ton i voieo bih da ih napišem nekoliko. Možeš
onda da zamisliš s kakvim bih aparatom putovao. A gra­
nica mora biti. Istina: od pre nekoliko dana bavim se
mišlju — šta bi bilo kad bih ja objavio svoje eseje?
Evo ih : Novalis, Kasner, George, Ber-Hofman a uz to ono
što bih letos i jesenas napisao, veliki esej o Štormu i
mali esej o nekoliko pisama Brauninga2. Naslov knjige
bio bi: Duša i oblici. Ogledi. (Šta veliš kakva lepa reč
umesto dosadne i apstraktne „esej” ?) A kao uvod jedno
pismo — na primer, tebi — o obliku „ogleda” i naučno-
-psihološke i formalne opravdanosti njegove Mrske suš­
tine.3 Šta misliš, da li bi imalo smisla? — Meni je misao
draga — samo se bojim da bi izazvala beletnistički utisak
a to ne bih voieo. Napiši mi o ovome nekoliko redaka,
ali veoma iskreno.
Žurim, pa ne mogu više da pišem. Mnogo, mnogo ruko­
ljuba za Be, duboko me je dirnula onim što je pisala.
Ber-Hofman ima vremena. Tvoj tekst su čitali oni tipovi.
Dopada im se, ali ga ne smatraju aktuelnim, traže drugo.
Ne znam da li plaćaju. — Napiši mi nekoliko reći, šta
je tvoje mišljenje.
Grli te tvoj Đuri

2 Svi eseji su i realizovani, sem ovoga o Brauningu, i ušli su

u knjigu D u ša i o b lic i.
3 „Pismo o ’Ogledu’ ”, pod ovim naslovom je i napisan i ob­
javljen esej upućen prijatelju Leu Poperu.

104
 30. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Vengen, 7. jun 1909.

Dragi moj dobri Đuri,

Ovaj put zaista nisam stigao ranije da odgovorim: kada
je stiglo tvoje pismo, spremao sam se za put i modelovao
sam: s takvom žestinom s kojom uveik modelujem pre
odlaska na put, modelovao sam jednu čudesnu mulat-
kinju, životinjicu s Martinika, koja me je za jednu sed­
micu naučila više nego pedeset Žan-Pol Lorensa i Matisa
i petnaest teorija ante-rem1 o van Gogu. Zatim smo otpu­
tovali, stigli ovamo, ispavali se, i sada mi je prva briga
da tebi pišem.
A pišući prva je stvar da te pozovem ovamo. Dođi .ako
možeš, još u junu, još pre nego što obaviš posao; ovakvu
tišinu, mir za rad mislim da nigde nećeš naći. Mi te
nećemo uznemiravati: i sami ćemo raditi, a i tvoj posao
nam je tako važan da ti nećemo stajati na putu. Sern
nas ovde nema nikoga, samo šuma i Jungfau i Halet
Edelvajs i Hajmve-Fluk, dakle sve stvari koje čoveka
okreću prema njegovoj unutrašnjosti i u samrtnom za­
grljaju ga vrte oko njega: ovo je centripetalno lečilište,
a nama je to potrebno. Pa dođi, sinfco moj: 1. sada će
biti najlepše dok smo još sami, 2. sada možemo najviše
lutati, 3. sveže je, 4. jeftino (5 fr dnevno do sredine juna,
posle 6), 5. ove zime verovatno ipak nećemo za Berlin,
jer nastavljam kuru u Parizu, 6. hiljadu razloga koje ću
ti usmeno reći. Put je via Lauterbrunnen-via Interlaken-
-Wengen. Dođi, sinko, i ovde radi. Očekujemo te s lju­
bavlju.

1 Pre stvari, teorija koja prethodi delu.

105
 Objavljivanje eseja je veoma mudra zamisao. Mislim
da tu spadaju i Gogen2 i stari tekst o Ibzenu34. Georgea,
naravno, nećeš uneti, koliko te ja poznajem, jer se već
i onako bojiš da će se primetiti nešto po lirici i po tome
što je literatura za tebe samo prilika za selbsportrait/j. Ali
ja bih ti rekao, i,pak ga uključi. U jednoj zemlji, gde
jedino budale raspolažu poznavanjem materije, već je
sama po sebi krupna stvar da se jedan književni nauč­
nik, neko ko bi sutra mogao svrgnuti Betija5, jedan soli­
dan čovek bavi stvarima duše, a piše o izolovanosti, dok
bi i prvi profesori rado stupili s njim u naučni dodir,
u jednoj zemlji, kao što je naša, ogromna je stvar što
postoji neko ko zna i oseća. I ako je taj neko dovoljno
odvažan da pokaže da mu je ono što oseća važnije nego
ono što zna, onda neka bude dovoljno suveren da pokaže
i to da on oseća i tamo gde i ne zna. Inače, ipak ti ne
smem bezuslovno savetovati da to učiniiš. Možda bi sud
bio da ovaj čovek ne zaslužuje svoju obrazovanost, koju
mu je Bog dao, oduzmimo mu je! I ti bi se odjednom
našao nasred svoga puta sa prišivenom zakrpom poetič­
nosti i ne bi mogao drugde nego jedino' prema Parnasu,
jedino na jednu stranu (a čemu služe onda čoveku dve
noge?!).
Da će predgovor možda biti meni upućen, veoma me
dirnulo: takav je to kompliment da se jedino može tut-
nuti u džep uz srećno kuširanje (ne može se čak ni pro-
tivrečiti). Zanima me sadržaj. Bojim se malo da tamo gde
budeš uspostavljao i opravdavao lirsku sušltinu eseja (mo­
to: esej je nebbich6 lirski) nećeš dovoljno ukloniti pro
domo. To da su tvoji eseji lirski, ljudi već znaju i po
tome što ih ne shvataju. Zašto, dakle, da jedina stvar
koju će konačno shvatiti bude to da je ćela misterija
sâm autor?
2 Tekst „Gogen” objavljen je 1907. godine i spada u značajnije
Lukačeve tekstove.
3 Reč je o tekstu „Misli o Henriku Ibzenu” koji je objavljen
1906, i jedan je od najznačajnijih tekstova iz tog perioda.
4 Autoportret.
5 Žolt B eti (Beôthy Zsolt 1848—1922), književni istoričar i pro­
fesor univerziteta.
6 Maglovito.

106
 Jer duboko si u pravu: esej je lirski obldik, jer kao i
pesnik stvari, i esejista pesndika pretvara u svoj simbol.
Jedino što se ne srne izmamiti ljudima pitanje: kako
Kasner dolazi do toga da simboiizuje Đerđa Luikača?
Ali možda se u predgovoru nalazi nešto sasvim drugo:
onda se nemoj ljutiti zbog ove hitre hipoteze. — Reč
„ogledi” prilično je dobra. Esej već odavno zaista znači
nešto što treba obaviti. Vezujemo ga negde između esio
i esse.
Zbogom, sinko moj. Ponovo čitam tvoje pismo i re­
zigniram tužno pred argumentom, koji sam smetnuo
s uma, da ti, naime, ne možeš poneti biblioteku. Ali imam
u tebe poverenja, i u svoju sreću. Dođi čim budeš mogao.
Čekam te i grlim,
tvoj Leo

Be se pridružuje.

107
 31. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Budimpešta, sredina juna 1909.

Dragi moj Leo,

Sa zadocnjenjem i površno odgovaram na tvoje dobro

pismo. Imam veoma mnogo posla — i osećam se veoma
loše, jedva čekam da otputujem, ali to nije moguće pre
30-og, prvog. Posao mi je jedno vreme brzo i dobro
odmicao, i mada je svuda bilo više posla nego što sam
verovao, ipak sam održao sve termine. Sada sam stigao
do poglavlja o Meterlinku i našao sam lepu teoriju koja
ovu baladičauu dramu iznutra vezuje za Vagnera, čime
duboko obrazlažem — istovremeno i umetnički i socio­
loški — veliki uticaj Vagnera na Meterlinka, Vajlđa,
D’Anuncija itd. Ali — glava boli, sve ide polagano i
teško i loše. Pre prvog septembra teško da ću završiti
ovo i komediju, a dok njih ne dovršim, neću da putujem.
Ionako je već kompromis što ću poslednje poneti sa
sobom.
Ptaduje me što ti se dopada plan o esejima. Ibzena neću
uključiti, jer je loš. Gogena, jer nema dovoljnu težinu.
Imam još nekoliko takvih kritika, na primer Snider,
Strindberg (u XX veku). Lajoš Biro, Daniel Job1 (na
istom mestu) takođe su dobri, ali — ne želim da objavim
„sabrana delà”, samo nekoliko „velikih” stvari; one koje
imaju naročitu težinu i nekako ipak idu zajedno. Tako
da i nove eseje, koje ću pisati ovoga leta, neću uopšte
prethodno objavljivati, jedino u knjizi. Znaš: kod nas
još ne razumej-u da je moj Gogen esej, pa ako Ignotus12

1 Sve tekstove koji se ovde pom inju Lukač je nekoliko godina

kasnije objavio u drugoj knjizi (E s te tič k a k u ltu r a , 1913), a kod
nas su prevedeni i objavljeni u knjizi R a n i r a d o v i, 1982.
2 Ignotus (pravo ime Hugo Veigelsberg, 1869—1949), glavni ured­
nik N ju g a ta ; posle prvog rata živeo je u emigraciji.

108
ili i sam Bela Balaž3 (da pomenem samo najbolje) napisu
30 strana, to je samo novinski članak ili odlomak iz dnev­
nika. Kod nas se još oseća uzajamna povezanost između
obima i oblika eseja, a ja moram da se borim s toliko
drugih stvari — Gogen ne zavređuje da se zbog njega
bijem. A knjiga će biti dovoljno bogata i bez njega.
Neka preostane nešto i za „posthumna delà”.
Zbogom, sinko moj, talko sam nervozan, ne mogu da
pišem više a i osećam da ćemo uskoro konačno moći
razgovarati da ... ta ionako znaš.
Molim te, postaraj se da me čeka soba nekako oko
prvog-drugog. Ako može osvetljenje na struju, jer ja
noću radim — ako ne može, nije veliki problem. Poje­
dinosti o tome kada ću stići, javiću kasnije kad i sam
budem znao. Usput ću navratiti na jedan dan u Cirih da
posetim Elzu Stem (sada gospođu Bolgar). Zbogom, po­
zdrav za Be, tebe grli
tvoj Đuri

n Bela Balaž (ranije ime Herbert Bauer, 1884—1949), pesnik,

pripovedač, dramski pisac i filmski estetičar. Lukačev bliski pri­
jatelj iz ovoga perioda. Posle revolucije je emigrirao i živeo u
Beču, Berlinu i Moskvi.

109
 32. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU

Vengen, 24. jun 1909.

Dragi moj sinko,

Naposletku još da ti posaljem pejsaž kaiko bi se radovao.

— Roditelji će mi dometi svašta, na primer „Neue Dra­
ma” (dakle, ti je ne moraš pometi). Ali sam njima zabo­
ravio da napišem da ponesu nešto od moji/h napisanih
stvari. I kako oni više nisu u Pešti, molim te, ponesi tekst
o Goji, ako ga imaš (april). Ponesi potom i tvoje tekstove
o Jofou, Birou, koje nisam čitao. I ponesi Rrilkea, možda
poslednju zbirku. Posledmjeg Adija i drugo što je veoma
lepo. I potom napiši već kada stižeš. Grlim te, tvoj Leo.
Be te pozdravlja.

110
 33. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Budimpešta, početkom jula 1909.

Dragi sinko Leo,

Jako se bojim tebe — za,to ti nisam tako dugo odgovarao,
ali sada više nemam kud, istinu na sunce. Veliku grešku
prema tebi načinio sam u jednom ranijem trenutku:
nisam ti pisao da neću s tobom provesti ćelo leto, nego
ću avgusta otići iz Vengena, i sada, kaiko se plan obrnuo
— veoma me je stid pred tobom. Pa uikratko, dragi
sinko: ja mogu stići kod tebe tek krajem jula ili prvih
dana avgusta. Ne ljuti se mnogo na mene, nego me sa­
slušaj (i ne treba da ti kažem da o ovome nikome ni
reći!). Možda si već i do sada pogodio o čemu je reč.
Pa pogodio si. I sad me čuj. Ja sam otprilike 4—5 meseci
u velikoj i predanoj i lepoj prepisci s Hildom Bauer —
ionako bi saznao njeno ime pa da ti ga kažem, sestrom
Herbenta Bauera; u februaru sam je video otprilike tri
puta kada je dolazila u Peštu a i u aprilu takođe otpri­
like toliko puta. Svi oni sada odlaze u Ameriand pored
jezera Štrandberg. Ja moram na mesec dana tamo da
odem. Objasniću ti zašto — pogotovu zato da ne prece-
njuješ važnost ove stvari u odnosu na mene. Moram da
odem jer moram da saznam kakav je istinski odnos me­
đu nama. Ja živim u Pešti — Hilda u Segedinu, tamo je
nastavnik, tako da je vezana za taj grad — nikada ne
bih raščistio, jer ako i dođe na dan-dva, ili sedmicu u
Peštu, tu je premmogo ljudi itd. A pogotovu je mnogo
histerične prenapregnutosti u ta očekivana dva-tri dana,
naročito kad nije reč o danima, nego o nekoliko zajedno
provedenih časova. I tu histeričnost sve više osećam u
pismima, i u mojima, ali i u njenima — i bojim se histe­
rije. Bojim se da se u ovaj odnos uvukla laž: nemoj me
pogrešno razumeti, bojim se da preko pisama vise ose-
ćamo nasu uzajamnost nego što to odgovara stvarnosti.
111
I ja se toga bojim i zato hoću da s njom provedem za­
jedno mesec dana, da bi se ispostavilo šta je među nama.
Jer ne bih voleo, što se mene tiče, da je to neika istinska
ozbiljna i duboka stvar, ali ako je odista, ,,s dubokom
pokonnošću savijam glavu”, kao što kaže Adi i ,,nek se
kotrlja tren, njegovo je, kuda, čemu”. Ali to bi zaista
morala biti istinski velika i sveta stvar pa da ja za
nečiju ljubav danas zastanem pred nekim, a u meni je
strah da neprekidno piskaranje pisama, i ostalo što s tim
ide, hoće da pruži onome što je među nama jednu ovakvu
histeričnu, irealnu dubinu i visinu. A ja to neću i otići
ću tamo i bićemo zajedno svaki dan mesec dana u obič­
nom životu, i onda će izaći na videlo. Možda i pre —
onda ću već ranije stići kod tebe, ali u najgorem slučaju
posle mesec dana.
Da to moram hteti — to i ti uviđaš, a zašto sad a ne
u avgustu, tu ima mnogo uzroka. Prvo, jer se bojim još
jednog meseca prepiske. Potom, jer će Cecil biti avgusta
u Amerlandu — a ne bih voleo da se o ovome brblja.
Čak ni onda ako bi nešto i bilo, a pogotovu ne u ovim
okolnostima. Da i ne govorim o sebi (ili bolje o svojim
roditeljima, kojima bi to bilo veoma neprijatno), ali ni
Hildu ne smem izložiti neugodnostima. Otuda jedva je
ko i upućen u stvar, a oni što znaju da putujem u Amer-
land — čak i Cecil —, veruju da je to zbog Herberta,
s kojim sam sada posebno blizak, a — zbog kritika1 —
ljudi ovaj odnos suviše precenjuju. Ali ako je Cecil tamo
— a znaš njene oči i talenat za trač itd.
Čak ima i sporednih razloga. Pišem nekoliko eseja i
veoma će mi dobro doći što je još otvorena univerzitetska
biblioteka, a čija je priroda takva da će mi i Herbert
Bauer biti od koristi. To su javni razlozi što idem u
Amerland. — Molim te, samo njih i jedino njih saopšti
svojim roditeljima — i Be —, zar ne? Onda sam verovao
da ću na tvoje pismo usmeno odgovoriti a sada nemam
mnogo energije da to izrazim pismeno — mnogo sam

1 Lukač je veom a cenio delà B ele Balaža (Herberta Bauera)

iz ovoga perioda, naročito drame i liriku; kritike koje se ovde
pom inju odnose se na dramu D o k to r M a r g ita S e lp a l i N o v a m a ­
đ a r s k a lir ik a , sve tri kritike napisane su i objavljene 1909.

112
 radio, boli me glava, umoran sam i nervozan. Jedino ovo:
dopadaju mi se skulpture2 — ne smeta mi Majo u nji­
ma —, iako bi o tome trebalo još mnogo da se razgo­
vara. Jedino mi se ne dopada: teorija zanosa. Razumeš,
zar ne? Covek bi trebalo da rasiporedi svoj rad kako bi
neprekidno radio — ne za ljubav rada, već za svoju
ljubav —, tako bi trebalo i živeti po mogućstvu da kraj
bude najviši zanos ili bar jedna druga vrsta zanosa koja
je nova pa ipalk jaka. I treba dovršiti, to je sada moja
najvažnija životna filozofija, a mislim da joj i ti osećaš
značenje. A da li se to slaže s onim što si pisao o skulp­
turi? O tome još treba mnogo razgovarati — samo da
već jednom razgovaramo! Jer osećaš, zar ne, ovo je ve­
lika žrtva za mene, koju podnosim u interesu poštenja
svog unutarnjeg života — i u interesu jednog drugog
bića, š,to sad odmah ne dolazim kod tebe. Veruj mi, Leo
sinko, ti si mi važniji i više značiš od bilo koga drugoga,
i ti ćeš me razumeti zašto sam ja ovako morao postupiti,
i nećeš se ljutiti na mene — zar ne? I u avgustu ćeš me
primiti kao da sam direktno stigao tebi. Zar ne?
Tekstove ću ti poslati.3
Tvojim roditeljima i za Be mnogo pozdrava; i za njih:
Herbert Bauer, jedan esej u dijalogu, on je dramski pisac,
dogovor o tehničkim pitanjima; esej je o Sternu, min-
henska univerzitetska biblioteka. — Iz Amerianda ću ti
javiti adresu, i odmah ćeš, zar ne, pisati da se ne ljutiš
na mene.
Grli te pokajničkom ljubavlju tvoj Đuri.

2 Poper je poslao prijatelju fotografije svojih skulptura koje

pokazuju uticaj francuskog vajara Majoa, o kojem će Poper neš­
to kasnije napisati izvanredan esej.
3 Odnosi se na LukaĆeve tekstove koje je Poper tražio ü pret­
hodnom pismu.

113
 34. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Vengen, 8. jul 1909.

Dragi moj Đuri,

Smatram da je tvoja odluka tako lepa i da tako imponu-
je, da je tako aktivna i anti-uiidistička, da nisam imao
ni vremena da se ljutim od prevelike simpatije. Ti moraš
poći tamo i to smesta, sasvim sigurno. Ali nije sigurno
da ćeš sve saznati u roku od jednog meseca, da ćeš u
principu uopšte vddeti za to kratko vreme nešto drugo
nego što pisma pokazuju. Sigurno je da pisma krivotvore,
mistifikuju, ali da li su zajedništva, prva zajedništva os­
lobođena ovih fikcija, to nije sigurno. Treba se sastati,
treba se rukovati s onima za koje strahujemo da vidimo
i dodirujemo samo onaj vazduh koji oko njih blista, ali
ako ih i čvrsto grlimo, ne znamo ipak, ne grlimo li to
mi vazduh. Ne znamo za dugo vremena. Ne smemo ni da
odredimo kraj onom vremenu koje će nas tome naučiti.
Jer ako 'kažemo: dovoljan je jedan mesec, onda lako
može biti da uzmemo za stvarnu posleđnju sliku posled-
njeg dana, ili da se nesvesno automatski pripremimo tako
da taj mesec ne donosi lagano i bogato sve one lepote
koje jedno od drugog očekujemo i da ono što je loše,
što je moguće, upravo ovako nesvesno isključimo kao
mogućnost. I vidiš, zar ne, kuda ja — teška srca — želim
da izbijem: ne osvrći se na mene, dragi sinko, ni na
kakve okolnosti, i dođi ovamo kad zaista možeš, odnosno
— i to teško ispisujem — kad tužan dođeš. Ne želim da
dođeš drukčije: ako dotad nisi siguran, moraš postati si­
guran i ako si takav i srećan, onda i tako ne možeš doći.
Ne želim da se zbog mene stvari polovično dogode i
vidim — veoma pouzdano — da je tu (slučajno, ali sim­
bolično, vidiš, i ja imam kompleks Mida) neophodna
moja odsutnost. I otuda — koliko god želim da dođeš
— moram ti poželeti, ako te odista volim, da — ne
dođeš. A ova želja sadrži sve ostalo: da nađes s^bi mir
114
i život, da uviđaš pravac i brzinu svoga puta, i da ih
ne vidiš posve drugde i ne mnogo drukčije pa ipak da
budu sto putta jači, noviji i svetliji nego što si ih do
sada video, da nađeš ono što je tebi samom neophodno,
razum evanje koje će dati boju tvojim oblicima, koje za
apstraktne radnje tvog računa pravi probe od strane ži­
vota i podiže ga, nosi i greje. Ja znam što to sve znači
i želim da i ti saznaš. I hteo bih da ti prenesem mudrost
da sada, samo sada uviđaš istinu, uvidiš granice: dokle
je želja, dokle činjenica, dokle kamata i dokle glavnica,
dokle si ti i dokle ona i dokle „danas” i meseci, pismo
i život i venjenjje. Budi mudar pa ipak nemoj ništa znati,
kako bi sve sada naučio i uvideo, da li ti je dovoljno.
I nije li ti možda mnogo (jer ti više mnogo korenito no­
voga ne možeš izdržati za ceo svoj put). Budi senzibilan
i budi iskusan, i vidi sveže i intenzivno i sve ipak kao
da vidiš po treći put. —
Ali što ja toliko govorim. Ti ionako znaš, ili ionako
ne znaš šta sada da činiš. Jedino mi je velika želja da
budeš duboko pouzdan jer ti je sada, upravo sada, to
neophodno.
Sada ti više ne mogu reći. Ako promislim do kraja o
ovome što sam napisao, gotovo se uplašim od svog
zahteva da ne dolaziš. Ali, ponavljam, ne misli sada na
mene, misli na ono šito sam rekao, ili bolje: bud-i srećan
(onda ti mudrost nije potrebna). Ja (kao što vidiš) jesam
srećan. I siguran i nedovoljno sklon osetljivim problemi­
ma. Ali ovaj tvoj slučaj meni je važan iznad svega, i
zbog njega hoću da strahujem i razbijam glavu. Ali bih
voleo ako bi bilo od koristi: to sam zaista zaslužio.
Piši, dragi dobri sinko. Mislim na tebe s mnogo ljubavi
i sasvim sam uz tebe,
tvoj Leo

115
 35. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Amerland, 25. jul 1909.

Dragi sinfco Leo,

Dugo ti nisam odgovarao — ali mislim da ćeš me razu­

me ti. Sa,da već mogu da ti pišem, jer s konačnom pouz­
danošću mogu da ti javim da ću — prvih dana avgusta
biti u Vengenu. Ja sam to slutio od samog početka —
sećaš se, pisao sam ti o histeričnom pislkaranju pisama,
0 krizama krivotvome bliskosti. Pa, tako je i bilo. To
jest, veoma je to komplikovana stvar; jer ja veoma volim
ovu devojku, ali — ali nešto u meni je istovremeno i
doibar njen prijatelj, jadnici, a to mi onda govori: nije
njoj dobro zajedno s tobom, čak bi ponajbolje bilo da se
uopšte niste ni sreli. A istovremeno postoji u meni i
neko drugi koji mi u najlepšim trenucima govori: nije
za tebe zajednica — odlazi! U pravu si — možda —, ovo
nije atmosfera Mide. Jer ne osećam — uvek — meta­
fizički neminovnim, ne osećam uveik da dolazi iz mene,
nego više iz odnosa što je između mene i ove devojjke.
Iako velim — samo ne uvek —, ali to već ne spada ova­
mo. Sada sam mnogo jači nego lane i ništa ne shvatam
sentimentalno — što se mene tiče.
Dakle, ovde se zbilo nešto čemu je posledica lažnost
ne-Miida situacije (u smislu u kojem si ti ikoristio reč
pišući o Midi — sećaš li se?), ali samo u vezi s odnosom
između Hilde i mene; u pogledu nje to ne znači ništa.
Nju i danas vidim kao jedno od najsjajnijih bića koje
sam ikada upoznao, samo — nema tu druge reći nego
što je zajedništvo — nismo jedno za drugo. Da je žena,
možda bi .postojalo rešenje. Možda — a to i ona vidi
sasvim jasno — šest meseci, možda godinu dana, možda
1 kraće bismo mogli biti zajedno — i onda bi svako od
nas imalo lepu uspomenu. Ovako nastupaju krupne nevo­
lje. To jest mogu nastupiti velike nevolje. Jer i Hilda
116
prozire svuda mnogo toga — adi ona mnogo više voli
mene nego ja nju; to jest ona je devojka i ti pogledi
manje deluju na njena osećanja nego na moja (to jest da
je sve to veoma komplikovano, jesr je ja volim — a l i ,
ako ne razumeš, ipak ti sada neću moći objasniti). Ja
nisam u stanju da lažem. Nisam u stanju da nekoliko
lepih meseci provedem s nekim za koga znam da ga posle
moram ostaviti (ako znam da će to biće možda imati
unutarnjih nevolja), ali — ipak je ne mogu jednostavno,
herojski napustiti kao što bi možda bilo potrebno. Sada
je, dakle, o njoj reč, ne o meni, i tu se nalazi mnogo
teških stvari.
Beskrajno me je dirnulo tvoje pismo. Hvala. I mnogo
mi je pomoglo — na kompkkovanim putevima. Pa —
doviđenja. Još ćeš mi pisati, zar ne? Poštovanje za Be
i tvoju porodicu i radujem vam se,
Đuri

117
 36. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Budimpešta, početak oktobra 1909.

Ne razumem, zašto se ne javljaš. I sada već počinjem

da brinem. Brinem zbog tebe, da nisu možda kod tebe
nastupile krupne nevolje — i ne želiš da ja to saznam.
I brinem — upravo zato i zbog sebe. Što nećeš meni da
pišeš — zato . . . pa ipak neću da izgovorim nešto što
mi sugeriraju hipohondrična raspoloženja, dakle.
Znaš, možda tužno znaš koliko ja sve „shvatam”. I
shvatio bih, iako ne znam da li se nešto kod tebe zbilo
a još manje — šta i zašto — dakle, shvatio bih te da se
zbilo nešto prema meni. (To tek delimično progovara iz
mene gordost, koja ne želi da još budem i prevaren, kad
već nevolje postoje, ali najvažnije: da ti olakšam otvo­
renost prema meni, ako postoji razlog...) Opet velim
samom sebi: sve je to glupost. Ali ipak zapisujem: ra-
zumeo bih ako u toj krupnoj stvari što ti se dogodila1
osećaš da je tako malo bilo ono što sam ti ja mogao pru­
žiti, ali bih te mogao razumetd, šta ja mogu znati šta
je sada — ako bi osećao: kako se onda malo toga zbilo;
koliko je to bila samo epizoda, samo atmosfera ono što
je bilo, i koliko malo on može da poznaje moju esenciju
ako to nije primetio. Eto .tako.
I razumeo bih — veoma bih razumeo — kad bi Be
osećala nešto slično prema meni i — možda — nešto od
toga prenela na tebe.

1 Reč je o kratkoj krizi u ljubavi Lea i Be.

118
 Ali neka bude dovoljno o tome. Ovim možda samo že­
lim da iznudim da mi pišeš, jer sam se brinuo što mi ne
odgovaraš (još sam ti pisao u Rajhel). Naravno, ne uvek.
Sada sam imao loše dane. Irma je büa u Pešti. Nisam
je video. Ali sama mogućnost me je uznemirila ltd.
Piši! Mnogo pozdrava za Be, a tebe s ljubavlju hiljadu
puta grli
tvoj Đuri

119
 37. LEO POPER —, ĐERĐU LUKAČU

Beč, 9. oktobar 1909.

Dragi moj sinko,

I sada, nasuprot tvojim komplikovanim pesimistiokim

mislima lančanih mostova (kojima ja nisam ni jedna oba­
la) zahvata me isti osećaj stida — u komičnom izdanju
— kao što je i suštinsko osećanje ćele stvari za mene
sada kada se sve tako le,po i jednostavno okončalo (veruj
mi konačno!): načinio sam problem tamo gde je bio po­
treban samo odgovor, mnogo vike ni oko šta, a gde je
meni bio potreban samo šamar, mobilisao sam psiholo­
giju i takve poslednje stvari. Stid me je, dragi sinko,
i svakim časom, u kojem se osećam dobro i srećno, stid
raste kada se podsetim onoga vremena.
Tebe, dragi sinko, bez promene volim, volimo oboje.
Nije tačno da si mi onda predstavljao malo; a da si mi
pak bio mnogo, to za tebe nije veća blamaža nego meni
što mi je tako bilo potrebno; jer onaj koji se pravi mrtav
ipak je veća budala od onoga koji ga oplakuje.
Sada te molim samo jedno : za sada nemoj da razmišljaš
o tome. Meni bi bilo mučno. Život mi je sada takav da
je gr eh i uvreda tako misliti; a da se tome smejem, ipak
je nemoguće; isuvise je bilo ozbiljno. Dakle, ne dalje,
zar ne? Ovde ćemo govoriti o tome.
Pošalji mi, dragi sinko, ono što si napisao,1 makar i u
konceptu: ono što ti pišeš najpre — i iz štamparije —
se čita iz koncepta, dakle — wozu die Lüge12? Veoma se
radujem čitanju, naročito čekam Sterna — recimo s ku-
movskim osećanjem.

1 D ijalog „Razgovor o Lorensu Sternu” uključen kasnije u

knjigu D u ša i o b lic i .
2 Čemu laž?

120
 Kada stižeš? Piši o tome. Da ti tražim stan? Po ceo
dan radim. Divni ateljei, skulptori, model, besmrtnost itd.
Sada hitam na Frau vom Meere34 (sledeći put mnogo
više).
Grli te hiljadu i stotinu puta
tvoj Leo
Tamošnji boravak Irme veoma me interesuje: pre ne­
koliko dana vratili su mi se oni određeni konjunkturni
osećaji (ti — ona — R/*).

3 Ibzenova drama Žena m ora.

4 Karolj Reti, slikar, muž Irme Zajdler.

121
 38. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU

Berlin, 25. oktobar 1909.

Dragi sinko,

Pišem ti teško pismo. Za odlaganje poslao sam ti prekju-

če dopisnicu1 u kojoj sam omogućio da naslutiš da je
odgovor težak (nije, međutim, bilo šala što sam ti rekao:
ne uznemiravaj se!) i pružio sam ti istovremeno moguć­
nost da pogodiš suštinu teškoće što bi meni veoma olak­
šalo stvar. Ne znam da li se to i zbilo, ne mogu da čekam
obratnu poštu, isuviše me nervira ova tajanstvenost a
znam, i tebe. Dakle, pišem ti o onome što danima obrćem
u sebi.
Ne dopada mi se tekst o Stemu.12 Ne znam gde da za­
počnem prigovore, da li iznutra di spolja, da li kod tebe
ili kod sebe. Počinjem time što mislim da oblik nije
uspeo. Početak je beskrajno spretan, citati izrastaju kao
da su tamo ukorenjeni, ton je pogođen i svako deJovanje
je u okviru didaskalija, kao obećanje prdihvatamo rado.
Veoma je lepo i duboko (str. 7) što među doživljajima
nema unutarnje protivrečnosti, jer sam im ja jedinstvo.
(Docnije sam video da je to pro domo). Odlična je at­
mosfera Blindekuh3 posle „pauze” kada svako od njih
drhti misleći da je onaj drugi došao da ga ubije, a
zapravo je došao da izmeni s njim mesto. Psihološki iz­
vanredno, ali je erotički već vezano malko samovoljno.
Strane 17—22 po teoriji aus der Not — eine Tugend4 već

1 Poper je 20. oktobra poslao dopisnicu: „Dragi sinko, ne uz­

nem iravaj se; pism o stiže ovih dana. Još ne znam šta da na­
pišem , veom a je teško. (Posavetuj me.) Tvoj Leo”.
2 Reč je o eseju „Razgovor o Lorensu S tem u”, koji je napisan
u obliku dijaloga.
3 Ćora-baka.
4 Iz nužde — vrlinu.

122
 su preduge i teku isuviše formalno: isuviše se raspravlja
o načinu njihove rasprave, time se remeti tempo i takođe
ne deüuje erotski. Docnije pak devojka sve više postaje
rekvizit (str. 36: devojka oseti ličnu i erotičnu oštricu
razgovora...): nikako se više ne uključuje. Didaskalije
postaju isuviše neophodne: bez njih ništa ne bismo pri-
metilfl. Ono što govore na samom kraju (pošto je Mate5
otišao), po tonu nije prijatno i opet nije povezano sa
stvarima. Razumeš, zar ne, da bi cela ljubavna forma
samo onda bila duboka i dobra, ako bi se na početku
razgovaralo samo u ime pucnja, a na kralju pucalo samo
u ime govora.
Ali što ti to pišem? Mislim da je to opet samo odlaga­
nje, jer ne umem da istupim sa istinom. Ne znam šta
će za tebe biti ova istina, i veoma se bojim (sad se opet
ja bojim) posledica. Ali moram ti reći bez milosti (i
mislim da sam sada bezdušniji prema sebi nego prema
tebi) :
Sinko moj, ovaj tekst — nije sasvim tvoj. Ne govorim
0 tome da je cela raspra rasprava o „zatvorenoj i otvo­
renoj umetnosti”6. To je tako užasno uopšteno da nikada
1 ne bi palo u oči kad takoreći ne bi poslužilo kao odskoč­
na daska za ostalo, ali potom (str. 28) gde Vince7 traga
za metafizičkom osnovom „impotencije” i nalazi da je
Stern „naše osvešćenje, koje većina napisa daje posredno,
daje direktno, neposredno” . .. da su njegovi napisi „di­
rektni simboli” beskrajnosti, beskrajno suprotni onima za
koje se stvari „nekako zaokružuju, okreću se ka unutra
i postaju zatvorene u sebe” (26), tu ne ideš sasvim svo­
jim putem. A to je oivde još važnije, jer je reč o glavnim
mislima. A ja, dragi sinko, ne samo što imam pravo da
ti to kažem, nego sam i obavezan. Prvo zato što su te
misli moje, obavezu jer već i za sebe ih ne smatram
dobrima. Ne smatram dubokom ovu vrstu hitre meta-
5 Jedan od učesnika u dijalogu „Razgovor o Lorensu Sternu”,
koji se u prevedenom eseju na nemački jezik naziva Joahim.
Reč je o Poperovom eseju „Dijalog o umetnosti” u kojem
A. i B. raspravljaju o otvorenoj i zatvorenoj umetnosti; esej je
objavljen 1906.
7 Drugi učesnik u dijalogu o Sternu, koji je na nemačkom do­
bio ime Vincenc.

123
fizike kojom je izražena Broj gelova otvorena kompozi­
cija ,,sie ziegen, wie man es selber macht, sie simd die
Praktiker der Ewigikeit”8. Zakleo sam se da ovo ne te-
ram dalje, jer može odvesti u neverovatnu frivoinost:
jer nema tog govneita — pod pretpostavkom da na svetu
postoji — kojem se na ovaj način ne bi mogla pribaviti
metafizička diploma. Ne činim to i ne želim da se to
čini. Još ima niz malih misli, fraza, obrta za koje imam
slične primedbe: njih sada ne pomanjem jer ne želim
da skrećem s ozbiljnih stvari. Ali, s druge strane, ne
želim ni da se bavim „ozbiljnom” sttvari: ne prija ni jednom
od nas. Bar recima ne želim istisnuti više nego što jednoj
mirnoj noći može preprečiti put, dakle neka se ozbiljan
deo sastoji u tome što ću te zamoliti, onako kako si ti
mene zamolio i što sam ja, na žalost, morao isuviše
žustro da ispunim: budi strog, pročitaj ponovo, da vidiš
— koliko je sve to tvoje! I onda ćeš razumeti, čini mi se,
i nećeš me ostaviti samog u tom shvatanju — jer da
sam inače sam, sasvim je sigurno! — da ovaj tekst nije
dobar ni lep.
Sada sam veoma tužan i utučen, „mit dem miessen
Gefiihl treu erfiillter Pflicht”9 i ne znam šta da kažem.
Ne znam da li se u pismu vidi sledeće: objektivno tekst
je — ne uzimajući u obzir erotičku bazu — veoma dobar
i briljantan, ali — upravo mu je to mana, jer itd.; dalje:
moj glavni prigovor, odnosno ono što sada ističem, ima za
glavni razlog što se tu ne nalazi neka moja simpatična
ideja, a ne što se uopšte nalazi moja misao. Dalje: prak­
tično ovaj prigovor ne znači ništa, naravno, tekst ćeš
objaviti, jedino bih voleo kada bi erotičku liniju mnogo
bolje ostvario, da je povežeš sa savremenim temama pre
objavljivanja; teorijski više znači, i voleo bih kada bismo
kasnije o tome još govorili. — I veoma bih voleo da ti sve
ovo ne izazove ni jedno loše osećanje, ako to čuješ onim
tonom kojim ja i govorim: prepuno je ljubavi i nedoumi­
ca da li je tačno sve što ti govorim i svakakvim shva-
tanjem svih mogućih slučajeva.

8 Oni vuku iz petnih žila, oni su praktičari večnosti. .

9 Sa pom ešanim osećanjim a verni ispunjavanju dužnosti.

124
 Dragi simko, sada bih najviše voleo da ti, lepo po redu,
kao da se ništa nije dogodilo, odgovorim na sva tvoja
pitanja. Cak ću i pokušati. Tekst o Štormu101mi se do­
pada. Lep, otmen Lukačev ton, nije dosadan kako se tebi
čini. — Naslov bezuslovno neka ostane Duša i oblici,
ogledi. Ja bih, naime, rekao Oblici i Duša, izražavajući
time jednu davnu sumnju nad sekundarnom i akcidental-
notm suštinom umetnioke duše, ali ti samo ostani na
immerhin berechtigt11 psihološkim osnovama. Ako ne
prihvata ju crtež, ne mogu ništa da učinim. Jedino ti
savetujem da izabereš — ako želiš da budeš jako otmen
i apantan — čisto belu, jaku hartiju za naslov i gore da
bude otisnuto: Đ. L. D. i O. O. ispod neka ostane prostor
a dole izdavač i godina itd. Ako je još moguće zatraži od
njih uzorke slova i pošalji ih meni što pre, ja ću naći
kompoziciju. Poredak je dobar, ako se ne mogu zame-
niti Novahs i Stem.
A sada neka ide ovo pismo, pročitaj ga i zaboravi što
pre. I kad ga zaboraviš, onda mi odgovori (ali ne ranije).
S nestrpljenjem čekam.
Grli te starom ljubavlju, tvoj Leo.
K. Satler12 piše da Piper neće da objavi tvoju knjigu,
ako mu platiš — hoće. Ni ja ne dobij am nanudžbine od
njega.

10 Esej „Teodor Storm” koji je objavljen potom u knjizi D uša

i oblici.
11 Ipak opravdanim.
12 K. Satler pokušava kod izdavača Pipera u Minhenu da se
objavi Lukačeva knjiga o drami i Poperovi eseji.

125
 39. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Budim pešta, 26. oktobar 1909.

Dragi, dobri moj sinko, u mojem telegramu1 postoji laž

— ionako bi pogodio, pa da ti kažem: naravno, došao
je pre pisma, ali — ali ja sam se uplašio da si ti u ve­
likoj nevolji i rétros,peiktivno sam dao veliku pozadinu —
prema tebi — tvojoj poruci i pročitao pismo — i sa srca
mi je pao veliki kamen. Ne ljutiš se, je li, što se tako
zbilo.
Na tvoje pismo odgovoriću iscrpno tek kroz nekoliko
dana. Prethodno ću pročitati Sterna12. Sada, pre svega,
samo ovo: veoma sam se obradovao tvom pismu i bes­
krajno mi je prijalo. I u prošlosti i u budućnosti svako
tvoje da, koje si rekao o meni i mojem radu, dobijalo
je u meni izvanrednu težinu. Ne mogu da ti izrazim
s kolikim me srećnim osećanjem sigurnosti ispunjava
jedna ovakva unutrašnja «kritika kao što je tvoja, i ako
kaže ne, još je važnija nego kad kaže da. Neću o tome
mnogo da govorim: moraš da osetiš da ono po čemu si
ti meni bio jedan jedini (mada ne samo u ovome), u tome
si sada još više jedini: tvoja reč ima značenje; prekid,
zamisao, radost ili bol. I znaš ti: ono što se nalazi unutar
života, to je dobro, a bol je isto tako potreban kao i ra­
dost. Možda je čak i mnogo korisniji. Meni možda i više
nego ndkome drugome. Sve ovo samo zato da bi po mo­
jem tonu čuo ono što želim reći ako ti tek kažem: veoma,
veoma ti hvala, dragi moj sinko, na onome što iz pisma
vidim.

1 Poper je u svom telegramu mogao tražiti od Lukača da mu

vrati neotvoreno pism o od 25. oktobra, Lukač mu je pak tele-
grafisao da je pom enuto pism o prispelo pre telegrama.
2 Rukopis eseja o Sternu.

126
 Sad o tekstu: erotiku ću pregledati. Strahovao sam od
onoga što i ti kažeš, i samo me je Bela Balaž3 umirio
(kome se ovaj tekst najviše dopada od svih dosadašnjih).
To ću pregledati. O drugoj stvari bi trebalo mnogo razgo­
varati. Jer ja osećam obrnuto — tvoju istinu u ovom
trenutku, kao što ti reče.
Zato: možda je ovaj tekst loš — ali je put dobar i —
u,prkos svemu — moj. O ovome ćemo — znam — još
mnogo razgovarati, sad samo nekoliko reći: ne verujem
da je kod mene reč o razlici između otvorene i zatvorene
umetnosti. Jednostavno zato jer — ako je suprotnost
formalno istovetna — ono što je u umetnosti samo me­
tafora (zapravo je svaka umetnost zatvorena), to je u
književnosti elementarna razlika forme: razlika forme
drame i epa (primitivnog epa). Jer budući da je likovna
umetnost u prostoru, negde mora biti zatvorena — mo­
gućnost njenog nastavljanja samo je metafora. A epska
forma pak koju ja naznačavam nije metafora. Nego de-
lom istorijdka, a delom formalna istina. I odavde prela­
zim na glavno: ono što ti meni ovde prigovaraš (meta­
fiziku), to se može zamerdti svakom mojem tekstu —
najviše prvom poglavlju moje knjige4. Jer na čemu počiva
moja estetika? Na tome što svaka istinska duboka izra­
žajna nužnost ima svoj tipičan put — šemu puta: oblik.
(I danas već osećam duboki duhovni koren svega toga:
naši sadržaji, naime, ne mogu se saopštiti, jedino je slu-
šaocu moguće sugerisati takođe sadržaj posredstvom šeme
u njemu. A svesna pramena toga: umetnilčki oblik; seti
se primera Edipa u prvom poglavlju moje knjige.)
Jedno je moguće: da sam isuviše rano počeo da pišem
o epskoj formi — a postoji samo konstruktivno, samo na­
pamet načinjena u Sternu. To je moguće — čak se bojim
da je tako. Ali sam put — u ovom trenutku — smatram
još dobrim, i neophodnim i svojim (čime, naravno, ne
želim da poričem da je za mene susret na njemu s tobom
bio velika ii duboka sreća. A tvoj zahtev „'homogenog me-
dijuma” omogućio mi je da u meni postane svesno ono
što sam ja osećao -pod nazivom „organskog” i „jedin­
stvenog”).
3 V. 31/3
'• Istorijski razvoj moderne drame.

127
 Pa molim te, 'toad pošalješ tekst — molim te za pod­
robnu kritiku. Ako ti do sada nije pisao Baiumgarten5,
pošalji meni. Predgovor6 sam poslao, Kjerkegor7 ide —
čim ga budem imao —, zalutao je na pošti i nadam se
da ću ga ipak dobiti. I o njima te molim za ovakvo
mišljenje — samo ne brini zbog -toga i nemoj da ti je
teško. Čak mi reci, ikad sve pax>čitaš: da 'li da objavim
tu knjigu. Jer ću to učiniti tek alko je .knjiga jedinstvena,
snažna, bogata i dobna. Jer nije važno i nije mi hitno da
objavim knjigu. I o tome mi piši.
Još bih voleo da si osetio: veoma pouzdanim tonom
sam pisao o svojim primedbama na tvoje zamerfke — ali
sam vikao da bi se čuo moj glas. Ima ću ja još mnogo da
mislim o tome. Pisaću ti.
Još jednom: neizrecivo ml je prijalo tvoje pismo i
zahvalan sam ti, i radujem se što sam ga pročitao. Grli
te s ljubavlju:
tvoj Đuri

Pisao sam pismo Be, ali ga nisam ja ubacio pa se bojim

da je propalo. Da li je stiglo? — Veoma bih voleo foto­
grafiju. I njoj hiljadu pozdrava.

5 v - 24/2
6 Predgovor za knjigu eseja D u ša i oblici, u obliku pisma L.
Poperu.
7 Esej „Seren Kjerkegor i Regina Olsen”, pripreman za knji­
gu eseja.

128
 40. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Berlin, 26. oktobar 1909.

Dragi dobri moj sinko,

Nemoj se uplašiti od telegrama1. U omom pismu ima

nekoliko gluposti i nisam hteo da sada, ikad imaš hiljadu
stvari i kad si (nervozan, budeš opterećen još i ovim.
Najpre sam hteo da ti telegrafišem da ga pocepaš, ali
sam se potom predomislio, jer ono nekoliko stvari kako
je tamo napisano ipak je .prilično važno pa bi to (pročitao
kad se jednom nađeš ovde. A sada, molim te, sve to izbij
iz glave.
Veoma me zaprepastio slučaj jadnog Ervina Bauera.12
Nekoliko puta sam ovde pr-imećivao ljude za koje sam
pomišljao da su on, jer liče na Herbenta, mnogo sam
mislio o njemu. Za njega, spontistu nikada se ne bi
moglo nešto slično poverovalti, zar ne?
Dakle, želi u Davos. Za sada mogu preporučiti Hotel
Rhiitia, gde su mi roditelji odsedaili. Tamo i na drugim
dobrim mestima, u pansionu, manjem sanatorijumu može
se izaći na (kraj s oko 8—9 franaka, to jest 250—300 fra­
naka mesečno. Sanatorium Turban iznosi dnevno mi­
nimum 15 franaka, veoma skupo mesto. Postoji zatim
sanatorij um Dr. Philippi u Davosdorfu, ikojega veoma pre­
poručuju. Covek je bivši asistent Turbana, žena je, ko­
liko se sećam, prilično distingvirana, mila, uopšte mesto
je simpatičnije nego Turban d jeftinije (možda 10 fr.).
Neka se tamo raspitaju. Drugo za sada ne znam. Ali je
ovoliko možda i dovoljno. Baueru želim mnogo dobrog i
mnogo pozdrava.

1 V. 39/1
2 Ervin Bauer (1890—1942), mlađi brat Bele Đalaža (Herberta
Bauera).

129
 A sada tebi, već 10 dana čekaš odgovor od mene i ne
doibijaš ga. Zato što tekst o Sternu izaziva mnogo gla­
vobolje i teškoća. Znam, ja sam te podsticao da ga na-
pišeš, ja sam verovao da će biti dobar, a sada mi je
tešiko da (utvrdim ikaiko ipak nije sasvim dobar. Shvati
me: raspra je veoma duboka i duhovita, naročito izne­
nađuje što svako od njih neprekidno izgovara naizgled
poslednju reč, svako neprekidno pobeđuje, a tako gubici
dobijaju težu vrednost. Jedino devojka34 nije na svom
mestu. Jer njene ideje dobijaju punu i 'krvavu opravda­
nost samo ako .bi svaki govor svojom suštinom odista
bio pucanj pro domo ; onda hi stvar bila zaista paklena
ako bi se od jednog do drugog slučaja utvrdilo (von Phall
zu Phalfi) da svakoj umetnosti — bila ikons'truktivna, bilo
eruptivna — „tamo” treba tražiti njen centar, i ako bi
na kraju njiih dvoje pucali samo u ime govora, kao što
su ranije njih troje govorili u ime pucanja. A to nije
tako. Tvoj trik se ne ostvaruje ukoliko u skromnoj ras-
podeli posla erotiku poti&neš u didaskalije. To dvoje ne
ide i — naročito na .kraju — tako mi je labav ceo lju­
bavni štos da izaziva gotovo uvredljiv, moglo bi se reći
— raslkaiašan osećaj. Voleo bih, dakle, (da ovaj tekst
ne objaviš dok ga još jednom ne preradiš s ovoga sta­
novišta: ovakav kakav je sada, naneo bi ti štete. Za­
pisao sam d niz pojedinačnih primedbi (ima i drugih
prigovora), ali voleo bih da o tome jednom usmeno
raspravljamo. Međutim, ako je stvar hitna i knjiga treba
da se pojavi pre tvoga dolaska ovamo, smesta ti šaljem
primedbe.
Ja mnogo viiše volim tekst o Štormu56, a i ti — znam
— imaćeš takav odnos kada jednom ostaviš za sobom
ovaj sokratovski period „Liebe-zum-Gegenteil”c\ Mnogo
je plemenitijeg, čistijeg tona, i ništa ne mari što se opet
javljaju akordi žiivot-rad — ipak je to tvoja najdublja
3 U eseju „Razgovor o Lorensu Sternu” treća ličnost je ozna­
čena kao „Devojka”, dok je u prevodu na nemački „Ona”.
4 Igra reći: der Fali = slučaj, der Phall = falus.
5 Esej „Teodor Storm” koji će se, kao i eseji „Pismo o ’Og­
ledu’ ” i „Razgovor o Lorensu Sternu” pojaviti tek u knjizi Duša
i oblici na mađarskom jeziku, 1910.
6 Ljubav nasuprot.

130
 i najraznovrsnija specijalnost. Stem je mnogo briljantni-
ji, pametniji, jevrejskiji (ni ikium svih na svetu Vince i
Mate7 neće krstiti valjano ovu dvojinu Drehkopf-a8), ali
onaj ja više volim, kaizaću ti opširno zašto.
Što se knjige tiče, poredaik je dobar (ako nećeš da za-
meniš Sterna i Novalisa), bezuslovno je dobar naslov
Duša i Oblici. Ogledi, što je svakoj knjizii eseja latentno
to naslov, samo je dokaz više. Ja bih, naime, rekao
Oblici i duša, izražavajući tako svoju stanu slutnju nad
sekundarnom i slučajnom suštinom «duše, ali tebe neka
ne sprečava to da učiniš ono što ima smisla. Ako ne
dozvoljavaju crtež na naslovnoj strani, tek malo mogu da
utičem. Neka ibuđe otisnuta na tepom žućkasto belom
papiru: gore Đ. L., D. i O. O., zatim velika praznina a
dole izdavač, godina itd. Traži, ako je moguće 1) uzorke
papira, 2) uzorke slova i pošalji mi, onda ću ja naći šta
je dobro.
Kada stižeš? Da rti potražim smeštaj? — Mnogo i pri­
lično dobro radim — modelujem. Oboje smo dobro. Fo­
tografija Be kreće. (Hajniju šaljem svoju. Kaži mu da ga
grlim i da ću mu uskoro pisati.)
Piši, sinko, čim budeš stigao. Gde da šaljem ili nosim
tekstove?
Ne ljuti se zbog mističnog telegrama. Saznaćeš već šta
je to bilo.
Zbogom. Grli te,
tvoj Leo.

7 V. 30/5 i 7
8 Zavrnute glave.

131
 41. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Budimpešta, 27. oktobra 1909.

Dragi dobri sin.ko,

Već ceo dan ništa drugo ne radim nego razmišljam o

tvom pismu (a u međuvremenu stiže i drugo). Eto: po­
novo sam 'pročitao Sterna i reći ću ti šta mislim. I ja
osećam da ima nevolje s erotikom — ako tekst shvatim
tako kako sam ga u početku hteo da najpišem, kada sam
s tobom još razgovarao o tome. Ali znaš : nisam ga završio
u Lucernu, a kraj sam docnije napisao u Pešti — i ja­
vile su se mnoge sitne izmene u kompoziciji. Ono što ti
primećuješ, tačmo je — ali nije to intencija (naravno,
pitanje je da li je nova vidljiva). Naime, uvek sam jače
osećao: ovo je satirska igra u odnosu na Ber-Hofmana
i Georgea, razumeš? Navodim tek kao simbol: posle Ber-
-Hofman ti si mi pisao: ne piši više o otuđenju ljudi.
I — sećaš se — ja sam ti smejući se ispričao u Lucernu
da sada pišem o neadekvatnosti. Dakle, distancirano,
ne lirski. A po enta svega ovoga je poslednja primedba:
da je suvišna bila priprema sa mnogo razgovora, i pri­
prema da oba mladića upravo tako izraze najdublji
sadržaj svoga razmišljanja. Verujem da se to nije ostva­
rilo potpuno, ali isto tako verujem da je tu neophodna
suprotna promena: podvući, naime, malo ono što si ti
inače osetio da devojka postaje rekvizit u drugoj polo­
vini razgovora. Odnosno preciznije: rasprava ih ponese i
na kraju iz oblaka gledišta padaju u erotiku. U pravu si:
onda nije dobra primedba da devojka otkriva erotičnu
oštricu govora . . . — itd. nego bi trebalo : devojka oseti
da je i govor erotičan. (I u pravu je, jer je duboko pod-
svestan.) Razumeš li zašto je onda ovaj tekst dublji od
svih dosadašnjih? Jer je njegov oblik ikritika svih mojih
tekstova, kritika celog oblika mog života. Da se samo za
to može upotrebiti, da je samo za to upotrebljen a i tu je
132
suvišan. Posle predgovora mnogo ćeš toga shvatiti: ese­
jistu žudnja odnosi prema ljudskom — i tu je data takva
situacija (bar sam fto hteo). Ali to nisam hteo izreći —
delom jer ni u meni samom nije bilo to sasvim svesno.
A sada je već u tolikoj meri da ću zbog ovoga teksta
izmeniti redosled knjige i ovaj staviti na kraj: jer je on
satirska igra knjige. Samo onda ne znam kakav je re­
dosled ostalih tekstova. Napiši mi, molim te, svoje mišlje­
nje o tome.
A sada o najvažnijem pitanju: možeš pretpostaviti da
je i meni to presudno pitanje. Pa ipak ti pišem, što sam
ti i juče napisao: nisi u pravu. Jer — kao što sam ti juče
napisao — beskraj epike nije metafora, nego konkretna
istorijska stvarnost i — to je ovde važno — beskrajna
težnja romantike. Ovde, dakle, nije reč o razlici između
otvorene i zatvorene umetnosti, nego o razlikama pove­
zanosti između književnih i jedino (književnih delà. (Vince:
stvara veze i među našim delovima, našim neznanjem da
živimo bez .povezivanja, a nije njihova lakoumna igra.
A nekoliko redaka dalje istorijski primer: viteški epovi
ranog srednjeg veka.) I molim te, seti se nasuprot tome
prvog poglavlja knjige1, gde svuda, govorim: savršenstvo
povezanosti daje realnost, život u drami. I to je ona
suprotnost koju tamo (str. 15) izražavam da drama samo
formalno može da izrazi potpunost i bogatstvo života, da
epika, dakle, svoju empirijsku potpunost (direktni simboli
beskraj nosti!) mora nadoknaditi simbolima, to sam ja već
uvideo i napisao u tekstu u časopisu Szerda (Sreda). „Obe
obuhvataju ceo svet. .. I epika ovaj univerzum univer­
zalno i slika. Njena izražajna sredstva nemaju granica ...
Epici sadržina daje univerzalnost; drami — forma. Epika
nam pruža sliku sveta; drama — simbol sveta. Epika
opisuje svet; drama — stilizuje.”12
Naravno, još je to balo nezrelo i nesigurno u izrazu —
ali bitna suprotnost bila je kao i ovde. Samo sam onda
posmatrao iz perspektive drame i nisam osećao pitanje:
da li je epika uopšte oblik? Ono što je ovde postavljeno,
1Istorijski razvoj moderne drame.
2 Veoma značajan i kratak tekst pod naslovom „Forma drame”,
objavljen novembra 1906.

133
i ono što se ovde javlja za i protiv — to su argumenti.
A jer se ovde foeskrajnost uzima doslovno {ona daje sliku
sveta), zbog toga njena metafizička zasnovanost može
biti loša Ikao konkretni rezultat, ali bezuslovno dobra kao
metod.
Ali ovde nije samo reč o epici, nego i o romantici
0 čijoj kritici sam pisao u svom prvom tekstu o Ibzenu:
,,Romantika je letenje, a leteti se ne može uvek, i cilja
nema, jer se teži beskraju.”3 Sličnih misli ima i u No-
valisu4 i — u knjizi o Fr. Šlegelu5 koju pripremam —
jedno od središta biće ovo pitanje. Romantika je poezija,
kao što Fr. Stege! kaže „progresivna univerzalna poezija”
1 ovako govori o njoj : „Romantična poezija tek je u
nastajanju, u zasnivanju; to joj je upravo osobena suš­
tina: večito je u nastajanju samo, gotova i završena ni­
kada ne može ibiti. . . Samo ova poezija je beskrajna,
kao što talkođe samo ova poezija može biti potpuno slo­
bodna, i prvi njen važeći zakon jeste što pesnikova sa­
movolja ne podnosi iznad sebe zakon.” A iz Novalisa se
sećaš, zar ne, da suštinu romantičnog života predstavljaju
u praksu preneseni unutarnji i najdublji zakoni poezije
koji su uzdignuti -kao zakoni života. E pa, veliki deo mog
života je kritika romantike (esej o Kjenkegoru govori
o umetnosti života — ma i tragičnoj), a i tu je načinjen
jedan od prviih koraka ka kritici: .samo što se ovde ne
može razdvojiti jedno od drugoga kritika epike i roman­
tike. Ne, jer nije slučajna sazvučnost „Roman” i ,,ro-
mantisch”, jer je to bila tipična forma romantike —
podjednako i u životu i u umetnosti (seti se onoga što
se u Novalisu nalazi o Vilheimu Majsteru).
Ali romantika nije samo „Sehnsucht nach dem Unend-
lichen”6, nego i romantična ironija. Fr. Siegel piše —
na istom mestu odakle je i malopređašnji citat —: ,,A
istovremeno je najviše sposobna da između prikazanog
3 Citat je iz teksta „Misli o Henriku Ibzenu” koji je objavljen
avgusta 1906.
4 Esej „Novalis (beleške o romantičnoj filozofiji života)” ob­
javljen marta 1908.
3 U prepisci se pom inje kao „knjiga o romantici”, ali je ostala
nerealizovan plan.
ti Čežnja ka beskonačnom.

134
i 'prikazivača, oslobođena od svih realnih i idealnih in­
teresa, lebdi na krilima poetske refleksije, uvek sve iz­
nova potencirajući ovu refleksiju i da je umnožava po-
puft beskrajnog niza ogledala.” I seti se jednog našeg
razgovora u Lucemu: kada smo govorili o humoru, o po­
ziciji iznad situacije. Ja osećam: humor je romantičan,
oblik romantike je roman — pitanje je: u kakvom je
odnos-u prema oblicima? (Etički — seti se poslednjeg
govora Matea7 — prema kategoričkom imperativu.) Dakle,
ja dajem kritiku ovog beskrajnog oblika i meni je ta
kritika važna. I ta je kritika odista moja. Ali osećam da
je i sve ostalo potpuno moje: vidiš, nisam uzalud citirao
iz svojih starih tekstova (jer i drugi citati su ispisi u
svesci od pre 3 godine) kako bi osetio: ova pitanja o ko­
jima je ovde reč izrasla su iz moga života. Ne poričem:
sreća je za mene ako se susretnem s tobom na bilo kojoj
tački, i bila bd čista nezahvalnost kad bih i na tren za­
boravio koliko sam zahvalan tebi što sam nekih stvari
postao svestan (da i ne pominjem direktno učenje). Ali
put moj, zaista je moj. Da me je tvoje pismo bacilo u
razmišljanje, to vidiš, a i to — ne poričem — što hoćeš
da napustiš put na kojem zajedno hodam s tobom, a svest
o tome meni do sada nije predstavljala malu smirenost.
Ali ja se ne razumem u likovnu umetnost, i otuda ne
znam kako ova suprotnost, koju ja drukčije osećam izme­
đu epike i drame, između .klasicizma i romantizma —
kako postoji tamo. I jer ja svoj put osećam kao opipa-
vanje krajnjih uzroka pitanja, ne osećam ishitrenom
metafizikom ono što 'kažem, jer kazujem samo ono što
pouzdano znam (ako možda i zamagljeno govorim, jer
još uvek ne znam sve). Na primer, kako stoje jedni prema
drugima pojedini delovi dve krupne suprotnosti — o
tome nećeš naći ni jedne reči; jer još ne znam ni ja sam.
Osećaš, zar ne, zašto govorim tako mnogo: jer osećam
da je važno, jer mi je potrebno da me razumeš: ovde sam
ja u pravu i — najviše — reč je o susretu. Jer svaka
je tvoja reč tako važna meni da — ta to ti i ionako
znaš —

7 V. 38/5

135
 Treba da ti .kažem još ovo: malo stvari je tako delovalo
na mene u mom životu kao tvoje drugo pismo (naravno,
pogotovu što sam .pročitao ono «prvo). Veoma, veoma sam
ti zahvalan na do suza dubokoj tronutosti koju si mi
priredio, i ako sii mi mogao još bliže prići, veruj mi,
mnogo od toga se i zbilo. Aid upravo zbog toga strahujem:
upnkos svemu drukčije vidim središte problema, nisam li
se ja udaljio od tebe? Ne gubim li ja nešto pred tobom?
Smiri me naročito u tom pogledu (iako ja osećam jakim
sve što je između nas dvojice da se ne bojim ozbiljno od
toga, ali opet znam da mogu znati samo ono što se zbiva
od mene prema tebi a ne ono od tebe ika meni — pa se
ipak bojim).
Grlim te s mnogo ljubavi
tvoj Đuri

Pozdrav za Be.

136
 42. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Budimpešta, 29. oktobar 1909.

Dragi sinko,

Stigao je Kjerkegor1 i šaljem ti ga. Sada rte već molim

za kritike (po'drobne) o svemu i o onome što sam ti pisao.
I još nešto: razmišljaj o naslovu12 — svi me odgovaraju
— a meni se nekako ipak dopada, ali ja sam u tim stva­
rima veliki impresionista. Zatim: poredak. Ja mislim da
treba ovakav poredak.
Novalis (smrt), Ber-Hofman (smrt kao simbol otuđe­
nosti i rastanka), Kjerkegor (otuđenost i rastanak u ži­
votu), George (poezija otuđenosti i rastanka), Stern (sa-
tirska igra o dve otuđenosti: u sadržim i u obliku). Sada
bi ostale trebalo smestiti. Ja mislim: Pismo, Kasner,
Štorm. (Onda Novalisa i Štorma povezuje sakrološka
pozadina kod obojice, a nevolja je samo u neprelaznosti
Kasnera i Štorma.)3 Šta o tome misliš? — Još nešto:
veoma bih voleo 'kada bi pisao o knjizi, ali ne želim da
pišeš uzalud, pa ne znam šta da činim. Da pomenem
nešto negde? Ili misliš da je bolje ne pominjati? Da li bi
ti mogao — posredstvom roditelja — kod Lloyda'*? — Ali
samo ako ne pričimjava nikakvu neprijatnost.

1 Verovatno prekucan primerak eseja.

2 Naslov za knjigu eseja D uša i oblici.
3 Prvo, mađarsko izdanje eseja D uša i oblici, 1910, ima ovaj
redosled: Pismo o „Ogledu” — Rudolf Kasner — Teodor Storm —
Novalis — Rihard Ber-Hofman — Seren Kjerkegor i Regina Ol­
sen — Stefan George — Razgovor o Lorensu Sternu.
'■ Pester Lloyd, dnevni list koji je na nemačkom izlazio u Bu­
dimpešti.

137
 Moj ispit se odugovlači5. Nedelju dana pre dolaska
svakako ću ti se javiti. Zbogom. Stvari sada šalji zajedno
i pravo meni. Grli te s ljubavlju
tvoj Đuri

Pozdrav za Be.
Još jedno: nije aktuelno ali bih ja zaboravio — potrudi
se ti da zapamtiš. Aiko Holdčer6 bude dolazio kroz otpri­
like deset dana, predaj mu tom prilikom Margitu Selpal7.
Dobro?

5 Reč je o terminu za doktorat na univerzitetu u Budimpešti.

6 Artur Holičer, nemački pisac mađarskog porekla.
7 Drama Bele Balaža.

138
 43. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Berlin, 31. oktobar 1909.

Dragi sinko,

S tobom je sada taiko što bih ceo dan trebalo da ti pišem

pismo o onome što bih ćelu noć morao da čitam i da
razmišljam o tvojim te.kstov.ima, o tvom životu i o nama.
— Primio sam predgovor i smatram ga izvanredno lepim
i dubokim. A evo sad stiže i Kjerkegor, zavirujem i u
njega — sada mi tvoji tekstovi prouzrokuju nepriliku
u mojoj sposobnosti što ne znam kojega ću se pre mašiti
— i vidim mnogo dobroga.
Međutim, pre nego što .započnem podroban razgovor —
a jedva verujem da danas i može započeti, jer imam mno­
go posla i kasno je i teško je pismo — hoću da govorim
0 našoj minuloj „stvari'’ i hoću da te zamolim za izvi-
njenje. Za sada samo golo izvinjenje zato što sam mogao
1 osetiti tako nešto da tempo, sadržaj i težinu tvoga veli­
kog i teškog rada i za trenutak promašim. Pokušavam
veoma .kratko da objasnim da one stvari koje ni ti ne
smatraš sasvim dobrima i mali, ništavni obrti koje sam
znao i nisam vdeo, načinili su talkvu atmosferu oko
tvoga teksta u ikojoj je bilo nezamislivo da se teške
vrednosti preobrate u površne, a duboko proživljena mi­
sao o dramsko-epskom svetu posredstvom sporedne reči
bude prebačena u pliće predele. Sasvim ti tajanstveno
velim da je bila teška samopresuda ono što sam mislio
o tebi, ili kratko: prehitro metafizičko subjekciono-pro-
jekcionalno anarhično vrednosno teorijsko nesporazumno
govno. Passons là-dessus.
Ali još nešto: tvoj tekst ima istu onu grešku koju si
ti utvrdio u mojim starim tekstovima — oblik šteti sa­
držim. Dopustićeš mi da za ovu osobinu meni možeš da
zahvališ!. ..
139
 Za svaiki tekst ću napraviti prema stranicama — be-
leške, 'kao svojevremeno za knjigu i nadam se da ćeš ih
iskoristiti. Za predgovor možda već sutra, za Kjerkegora
potom i šaljem ti zajedno s tekstom a najdalje za nedelju
dana. (Ako je hitno, s punom parom može i ranije, samo
piši.) Ne želim da o predgovoru govorim opšte stvari, a
temeljne još nisam raščistio. Kao naslovljenog veoma me
je dirnuo pomen teorije Pivijevih stubova (čija se izgrad­
nja sada priprema kod mene). Drugo ništa za sada td ne
mogu reći.
Veoma me iriltira pitanje naslova, ko to do đavola i šta
prigovara naslovu D. i o.? Što da ne bude naslov ono
što je i sadržaj, sem ako jednostavno ne staviš za naslov
eseji? Mislićeš da nemam fantazije, ali ja držim da je to
odličan naslov i jedina promena bi bila davno pomen-uta
obrnuta varijanta — O. i d. koja, kao što vidim iz pred­
govora i nekoliko redaka Kjerkegora, može hiti duboko
u tvom osećanju. (U tekstovima kritičara oblik je sudbi­
na, ovde princip koji stvara sudbinu, preko susreta duša
hoće da sagradi od njih oblike mostova.) Sada ne znam
bolji naslov, sadržajniji, otvoreniji, aroganitno-razboritiji,
centralniji nego što je O. i d. Ali potražiću i javiću ti sa
svim ostalim stvarima. — S radošću ću da napišem diti-
rampsku (ali pravu) kritiku mađarski, nemački, gde god
hoćeš. Ali kod Lloyda nikako ne stojimo. Tako da mi ni
otac nije smeo ništa da kaže povodom referata. A tamo
najradije poradi ti, ili neka nešto preduzme Fridi. Ne
mari ako i nije sasvim izvesno, ja ću svakako pisati.
I ako bi stanovnici meseca mogli samo da pročitaju,
napisaću ko si ti! Grli te
Leo

140
 44. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Budimpešta, 18. januar 1910.

Dragi sinko Leo,

Slučaj1 je veoma tužam, bogme, a još je tužnije što sam
ja uzrok svemu. Istina je da sam joj ja pisao pismo u
kojem sam joj javio da ćete me vi spakovati, a da se ja
neću vratiti, čak sam joj pisao — jer sam onda tu ženu
još smatrao čestitom — da se nadam da ću jednom, ako
se vratim, ponovo moći iznajmiti taj stan. Ja sam mislio
da je to otkaz — a li...
Pa dragi moj sinko, nema se kud: mora se isplatiti, jer
su meni potrebne moje stvari. Samo zahtevaj od nje da
istakne tablu, a katkada pogledaj da li je izdala stan. Nije
loša ideja — ako sam te dobro razumeo — da preostale
slike i knjige smestimo kod špedicije. Molim te, pisma
spakuj s knjigama. Ovde mi nisu potrebna. Molim te,
pošalji mi od rukopisa prekucani primerak III poglavlja
(Klasična i romantična drama) i jedan primerak Ernsta12.
Sve mi je veoma potrebno, jer oko prvoga putujemo.
Ja čak moram 30. da održim predavanje3 (Kiisfaludy Târ-
sasâg Shakespeare Mâtiné) a nemam ni smoking.

1 Posle tronedeljnog boravka u Berlinu, zajedno s Leom Po-

perom i njegovom verenicom, Lukač je iznenada morao da ot­
putuje u Peštu jer mu se otac razboleo; nastali su problemi s
gazdaricom od koje je iznajmio stan u Berlinu, kao i nezgode oko
njegovih stvari i rukopisa.
2 Reč je o tekstu „Brunhilda Paula Ernsta” objavljenom aprila
1910.
3 Tekst predavanja nije sačuvan.

141
 Mnogo posla:
1) govorio sam u bružoiku „Galilei”'1 O novoj umetnosti,
zatim sam napisao i objaviću teikst u Njugatu,5
2) pišem o novelama Margite Kafka,6
3) predavanje za Šekspirov matin e (Bomont-Flečer)7
4) veliiiki tekst za Aleiksandenovu8 spomennknjigu (60-
-godišnjiica od rođenja). Teorija književne istodje0 (Tačno!
Neizostavno mi pošalji sve beležnice!) To bi bilo dovoljno.
A uz to — možeš zamisliti — Papa je, istina, mnogo
bolje, ali ga je bolest veoma iscrpla, veoma je slab. Još
će dugo potrajati dok sasvim ne bude onaj stari.
Karla danas odlazi u Beč da održi predavanje. Ono što
sam ti govorio. I on je govorio u „Galileju” (najpre je
Kernštok10 održao predavanje o njihovoj umetnosti). O
tome je bilo reci. Započeo sam ja, završio on. U među­
vremenu magarci: Lazar, Diner, Bandoš, Lenđei itd. Ja:
pročitaćeš. On11: kao veliki agitator. Mislim, alko bi tako
govorio velikoj masi, ona bi u ime Kemštolka i opšteg
prava glasa opsela parlament i polupala oikna Budapesti
Hirlap-a. — Ali je bilo veoma lepo. — Piši šta radiš.
Kako ti se dopao Baumgarten12? Da li sii mnogo vremena
provodio s njim. Za Be i tebe mnogo pozdrava i zahval­
nosti od
tvog Đurija
4 Kružok „Galilej (Galilei-kôr) naučno društvo radikalno ori-
jentisanih studenata, čiji je prvi predsednik bio Karolj Polanji
(v. 7/1). Organizuje diskusije, kurseve za radnike. Docnije, za vre-
me prvog svetskog rata, centar je antimilitarizma.
5 Veoma značajan tekst „Putevi su se razišli”, objavljen feb­
ruara 1910: o likovnoj um etnosti i razlazu između klasične i mo­
derne um etnosti.
6 „O Margiti K afki”, januar 1910 (v. 7/5)
7 O Bomont-Flečeru je kasnije (1911) objavio tekst pod nas­
lovom „Problem ne-tragične drame”.
8 Bernat Aleksander (1850—1927), filozof i estetičar.
9 U Spom en-knjizi B. Aleksandera objavljen je obiman tekst
„Beleške o teoriji književne istorije”.
10 Karolj Kernštok (1873—1940), slikar, osnivač grupe „Osmo­
rice”.
11 Karli, Karolj Polanji (v. 7/1)
12 V. 24/2

142
 45. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Kap Marten, početak februara 1910.

Dragi sinko Leo,

Još uvek nemam snage da ti napišem pismo — iako ne­
mam nikakvog istinskog posla. Moju zahvalnost, jer ni
inače ne bih imao snage da vam razumljivo izmucam
zato što ste se toliko trudili za metne — poslao sam
simbolično i uvijenu u Kuglera. Razumeli ste, nadam se.
Poslao sam ti primerak mog predavanja o Kemštoku —
dopada ti se? Iako to opet mije presudno važno: nije
tebi namenjeno, nego mnogima — a tamo je možda bilo
dobro i korisno. Jedino me zanima: izlagao sam usmeno
a napisao nekoliko dana kasnije — da li se još oseća da
je izgovoreno? Da li je drukčiji od ostalih mojih tek­
stova?
Pravim korekturu eseja. Već je složena cela knjiga.
Šest tabaka već se štampa. Sada ispravljam Stema. Ova­
ko nekako: Matea i Vimcea1 uvek ponese razgovor —
sredstvo odnosi pobedu nad ciljem. Primedbe devojke su
delom rasejane (jer sadržajno ne pazi), a delom uvređene,
izazovne, upozoravaj u će (jer oseća da i formalno počinje is-
klizavati iz razgovora). A nadmenost Vincea sastoji se u
tome što na konou — ikada je reč o „beskrajnoj melodiji”
— primeti to za jedan tempo ranije i od tada (sećaš se?)
svako navija „na svoju vodu”. Jedino već devojka —
„čeka kraj”; ne: „posmatra bitku” i zbog toga gubi sa­
držajni pobednik Mate; možda će uspeti. Drugog nema.
Dosadnim poslovima se bavim alko već nešto radim. Ovde
je veoma lepo — ali meni bi sada bio potreban istinski,
ozbiljan rad.

1 Ličnosti iz eseja o L. Sternu (v. 39/5 i 7)

143
 Piši. Tako davno nisam čuo ništa o vama. Radiš li? A
kura za debljanje? Kako sada stoje oboje?
Mnogo pozdrava i rukoljuba za Be zbog poslova koje
je obavila umesto mene. Tebe grli
tvoj Đuri

Piši mi o Baumgartenu. Da li ste mnogo viđeli, i kako

vam se dopalo.

144
 II CIN

Leo Poper
 46. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER
Februar 1910.

Draga Irma,1
Izvinite, poštovana gospođo, što vam pišem i što sam
vaše ranije ime napisao na početku, iako dobro znam
da na to nemam nlkaikvo pravo. Ali ovo pismo i nije na-
menjeno vama, nego Irmi Zajdler, nekome ko treba da
dobije knjigu12 priloženu uz ovo pismo, nekome ko mi je
poslednji put pisao da će iz daljine gledati svaki moj
korak. Ja nisam zloupotrebio to ovlašćenje, ono što bi
se otuda moglo iščitati, a ne veruj em da biste vi mislili
na to — ne bi to ni imalo nikakvoga smisla. Vi koračate
putevima koje ja nemam prava ni mogućnosti da posma-
tram, a ja putevima koji vas ne interesuju, ne mogu
vas interesovati, koji u vama izazivaju potpunu ravno­
dušnost.
Otkuda ipak da vam šaljem ovu knjigu, da — ja,
najoiholiji čovek na svetu! — izvrgavam sebe prividu
nametanja pred vama? Ne znam, ali osećam da ne bih
imao mira kada primerak ove knjige ne bi bio kod
Irme Zajdler, čak i ako znam da više nema Irme Zajdler;
ako i znam da će oči gospođe Reti hladno pogledati ko-
verat i neće nikada pročitati ovu knjigu. I neka je ne
pročita; čemu hi joj to služilo?
Radi sebe vam pišem, gospođo. Kada je bila priprem­
ljena prva skica ove knjige, tada sam vas video prvi put,
a što je onda u meni tinjalo kao maglovita, nesvesna že­
lja, to su vaše reči i susreti s vama učinili svesnim. Vaše
je delo ono što je ovde nastalo, ako vam je strano sve
1 Koncept pisma je pisan posle udaje Irme, i otuda bi, po
običajima vremena i mađarskog jezika, trebalo da Irma bude
oslovljena kao gospođa Reti (Réthy Kârolyné), a ne imenom.
Prvih 5—6 redaka koncepta je precrtano i nečitljivo.
2 Prvo, mađarsko izdanje knjige D uša i oblici.

147
ono što ćete ovde naći (ako biste ipak pročitali), ako ste
daivno nesitali iz moga vidokruga, kada sam zajpisao vašu
posledmju reč.
Oviom se knjigom opraštam od svoje mladosti i kre­
ćem putovima za koje nije ni imalo slutnje ono dete koje
ste vi negda poznavali. Ali ne mogu prepustiti iz ruku
ove napiise koji obuhvata ju radove moje mladosti (a otu­
da i života) a da, duboko ganut, sa zahvalnom tronu­
tošću, ne izrazim vama hvalu za sve. Hvala vam što ste
se za trenutak pojavili u mom životu i hvata vam što
ste se udaljili. Hvala vam za one kli'kitave radosti koje
je donelo vaše približavanje i hvala za one bolove koji
su gotovo uništili ovaj život: hvala jer bez njih ne bih
umeo stupati dalje: bili su dobri; potrebni. I sada, kada
sam im već — teška srca — konačno rekao zbogom, kada
se prekinulo sve što na njih podseća — jedino vas mo­
lim, draga Irma (ne ljutite se, molim vas, nii sada: ne
mogu to zamoliti gospođu Reti). Jedino vas molim: ako
niste još potpuno zaboravili da sam jednom i ja postojao
na svetu, veoma vas molim, nemojte s gorčinom misliti
na loše časove koje sam vam prouzrokovao — bojim se
da su vam gotovo svi bili takvi — već pomislite da su i
oni bili put ka vašoj docnijoj sreći, a sva gorčina, i sve
što je iz nje poteklo, na meni je ostavilo hiljadostruko
dublje rane. Irma, nemojte s gorčinom pomišljati na me­
ne, ako vam ponekada padnem na um, to je jedino što
vas molim, sada kada vam šaljem poslednju poruku u
svom životu. Coveka kakav sada jesam, vi niste nikada
poznavali, a nećete ga nikada ni upoznati. Ali su polete-
le uspomene na davno minule dane, sada kada se opraš­
tam od onoga mladića koji je započeo da piše ovu knji­
gu, i hteo sam poslednji put da se oprostim od Irme
Zajd'ler, kojoj on može zahvaliti na ovoj knjizi, kojoj zah­
valjuje što je od njega postao čovek, kojoj zahvaljuje što
je jednom i na njegovim putevima sijalo sunce, kojoj
zahvaljuje za sve, za sve.
Ovaj pozdrav šaljem vama, gospođo: jednoj davno za­
boravljenoj, jednoj davnoj uspomeni.

148
 47. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU
Berlin, 6. februar 1910.

Dragi sinko!
Opet treba nešto ispraviti. U mom poslednjem pismu —
koje je i inače bilo puno jevrejslkog šef'ta — pisao sam
ti da mi se ne dopada tvoje predavanje o Kemštoiku kao
činjenica, kao podatak o Đuriju, kao kulturni simptom i
kao slika — i da čekam sam tekst. Sada sam pročitao
šta si govorio, e pa opet sam se blamirao, jer tekst je
tako razborit i odličan i borben i heroig i popularan i
tačan, greh bi bilo da nisi govorio. Batinom sam h!teo da
te opaučim, a ti se s pikantnim uživanjem poigravaš
njome, po-ređenje je biblijske siline. I tako bi se u tom
tonu moglo nastaviti i iz beskrajnog prostora beskrajne
distance jedva se šta više i bolje da učiniti. Jedino ne
bih voleo da kreneš u ovom pravcu, mada se ne bojim
za tebe, jer znam tvoje strogo viđenje deloknuga, a znam
da ćeš i ti potpisati ovo moje gledište da se srne reći,
čak i najopštije, najšire sumiranje samo o onome čemu
znamo i svaki najmanji detalj. (Dakle, ovako ipak možda
ne smeš nastaviti ma koliko bila izvrsna i prvorazredna
stvar sama po sebi.) Šta veliš na sve ovo? Ali još jed­
nom: ton je veoma simpatičan (veoma razgovoran!), i
još jednom mi oprosti — zbog ovoga slučaja —, zbog
predrasude.
Neki Geza Feleki pored tebe veoma spretno piše o sa­
mim Kernštokovim delima. Čak, što je najveća pohvala
— kazuje nekoliko stvari o kojima sam ja hteo da pi­
šem, i umesto kojilh ću sada morati da izmislim — nešto
još genijalnije. No, istina je, pisaću: ja pišem najvažniju
kritiku Mađara u Kunst und Kiinstler — još niko ništa
ne zna o tome, ali će se već u martu pojaviti (samo što
149
još cela stvar nije sigurna, zato ne govori nikome, čak ni
sebi!), a to će biti prilično dobra karijera, i meni više
znači nego Brojgel. —
U Sterna, koji je sada, izgleda, dobro krenuo, lepo bi
bilo uneti da suprotnost impresionizam—tektonizam pot­
puno pokriva polnu suprotnost kurva—'majka (Vajninger
me na to pođsetio) i prema tome šta želiš jače da pritis­
neš u devoj ci, trebalo bi da odnesu pobedu Mate ili Vince
(ne mogu sada dublje da ulazim u to, možda uđi sam!). —
Održaću jedno predavanje, organizator je Mandl1, inače
drag i dobar dečko: ili na Redehalle der freien Studen-
ten12 ili samostalno — što je bolje — u sali gde ću ljude
primamiti odštampanim ceduljieama-obećanj ima koji se
rasturaju po fakultetima i kafanama; to je običaj. Govo-
riou o nesporazumu, sporazumno ću govoriti o nespora-
zumevanju, biće sjajno.
Na Kugleru ti sto puta zahvaljujemo (još nije stigao).
— Tvoje su knjige, jer onda na brzinu nismo mogli da ih
stavimo u dva sanduka uz stare, kod mene. Dakle, mogu
da ti pošaljem šta god želiš! (I ja sam ih mogu čitati, zar
ne?)
Pošalji kad budeš mogao 50 maraka (račune si primio,
zar ne?), jer će nam biti potrebne. — Kako si? Odmaraj
se i priušti neku pustolovinu (ali bez književnosti)! Kako
ti je otac, mnogo pozdrava!
Grli te, Be pozdravlja,
Leo
1 Oto Mandl, prijatelj Lea Popera, s kojim će sarađivati i Leo
i Lukač; M andl će prevoditi na nemački Lukačeve eseje.
2 D iskusiona sala za slobodne studente.

150
 48. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Berlin, 17. februar 1910.

Dragi sink©,
Izvini me, izvini! Inkriminisani pleteni kofer je svojevre­
meno dospeo na tavan (jer tavan imam, a predsoblje
nemam) i tako je potpuno pao u zaborav. Strašno nas
je uplašila tvoja dopisnica, i još danas ćemo poslati ko­
fer tamo kuda treba. I Baumgartenu ću to javiti. — Poči­
njem da energično bivam bolje, još se uvek gojim, svež
sam, radim s Be i Margitom Vesi, odlazim mnogo na fa­
kultet kod Zimela, Kasirera. Kao što sam predvideo,
Velflin je zaista prava budala.
Moje predavanje je sada zamenjeno drugim projektom,
neću da ti kažem kakvim, sačekaću doik ne propadne.
Od teksta o Mađarima ništa. Izložba se nije dopala Šef-
leru. — Tvoj Kasner je veoma dobar, zatražiću od Karli-
ja preporuku za Sengera i poslati mu, dobro? — O tvo­
joj knjizi ću rado pisati u Magyar Hirlap-u.
Za nekoliko dana više. Pozdrav tvojoj majci, radujemo
se njenom poboljšanju zdravlja.
Grli te
tvoj Leo

Moja tašta često i toplo piše o tebi.

151
 49. LEO POPER — ĐERĐU LUKAC ü

Berlin, 28. februara 1910.

Dragi sinko Đuri,

Užasno je ordinarno što ti do sada nisam pisao, teik ta­
janstvene aluzije i na dronjcima od dopisnica. Ali shva-
tićeš kada ti razjasnim. Istina, uz to bi trebalo da napi­
šem otprilike neikiu malu biografiju, ali me to ne ženira,
jer je i onako neću napisati. Stvari tako stoje da bih ja
sada, ako bih hteo, ako bih znao, ako bi moja energija i
životno raspoloženje bili na nivou praktičnih mogućnosti,
mogao načiniti svetski krupnu stvar, jedan list, jednu
egzistenciju, smesta još tople bi mi iz mozga izlazile u
javnost teorije brže od najbržih, sve lepše od lepših i
— i ne mogu da se odlučim za besmrtnost. Onda, narav­
no, ne pišem ni pisma.
Tajna je, dakle, sledeća. Ovde je Oto Mandl1, najređi
čovek na svetu: voli me, veruje u mene, a i poznaje me.
I hoće da mi pomogne, jer vidi moju lošu egzistenciju i
kako se patim. Najpre je hteo da držim predavanja, za
što sam ja bio veoma raspoložen i od kojih sam ja očeki­
vao mnogo budnosti. Ali kad je čuo da sam jednom imao
u planu da pokrenem list, odjednom je priznao da je
misao o predavanjima odvratna, jer je ljigav taj svet
kojem čovek govori, da me nije odgovarao zato što ništa
bolje nije znao, ali sada ova misao, Fuga 12 mnogo je lep-
ša i plodnija, i on će to smesita organizovati. I sutra­
dan je obigrao Berlin tražeći štampara i ispostavilo se
da stvar zapravo ne staje ništa i izračunali smo da i u
najlošijim slučajevima može da nam ostane na kraju go­
dine 300 maraka. I dve sedmice potom, na svoj rođendan
donosi mi ček, istavljen na ime Fuge, od 250 maraka (što
je dobio od rođaka kao rođendanski poklon), kako bismo
1 v . 47/1
2 Plan se nije ostvario.

152
time otpočeli posao. Neverovatan čovek. Ja to, naravno,
nisam prihvatio, samo sam ga zamolio da, alko stvar zais­
ta krene, on sređuje stvari mojim novcem ( u principu).
Fuga je dakle osnovana. Ali sada, kao što ti rekoh, ja ne
umem da uđem u švung, užasno me dira cela stvar i stid
me pred jadnim Otom koji mi ovde više ne može pomoći
(jer ista ona beskrajna finoća s kojom je to uradio, sada
ga sprečava da protiv mene forsira stvar a ja, bolu moj,
zloupotrebljavam to i — dalje spavam).
Tako stoje stvari. Tako je stajalo bar do juče. Danas
sam malo bolje i više sklon životu i karijeri (i pisanju
pisama). I sada verujem (odnosno da venujem još uvek
ne mogu, samo znam) da će Fuga postojati. A što mi je
ona potrebna? Ne mnogo, sem da u njoj objavim onih
nekoliko tekstova koje bih mogao napisati između dve
godine (jer svake dve godine Kunst und Künstler će mi
objaviti jedan). Ili, ako već bude postojala, da je izošt­
rim za budućnost, za trubu u velikoj tišini i pretvorim
u borbeni organ nove, neotektoničke misli za održavanje
roda, i da pišem u njoj ono što niko još ne zna, i što će
i prorok — u dubinskim paralelizmima saznanja — tek
saznati zajedno s vernicima: šta je kost i krv nove umet-
nosti.
Ti sad misliš da sam svakako frivolan kako sam pri­
šao stvarima. Ma nije. U pitanju novca nisam frivolan,
jer je zaista reč o 150 maraka mesećno a toliko imam,
dok ni duhovno nisam frivolan, jer i kod mene je pre
svega prolazno i ciničko-impotenitno raspoloženje, a pob­
rinuo sam se i o nivou kada sam odabrao dva saradni-
ka. Sada je samo pitanje šta će reći saradnici. Od Kartija*
još nema odgovora, od tebe tek toliko — i hvala za to —
da me nećeš ostaviti na cedilu. Da li bi, dakle, bio sklon
da mi za prvi ili drugi broj daš tekst o Georgeu'1a potom
polako i ostale, na primer, Ernsta,3*5 ako se do tada ne
pojavi na nekom časnom mestu (za što ću ja, upnkos
svim poslovnim interesima, učiniti sve što mogu) i tako
3 Karolj Polanji (v. 7/1)
'* Esej „Stefan George”.
5 Esej o Paulu Ernstu će biti objavljen marta 1911. pod našlo-
vom „Metafizika tragedije”.

153
dalje sve što ti se hoće. Ne mnogo, jer ne bi bilo dovolj­
no prostora, ali sasvim ono što hoćeš. Sada brzo treba da
završim pismo, jer inače neće nikada otići. Karli je pos­
lao Sengeru preporuku, u kojoj sam te užasno preporu­
čio, nabrojao tvoje zasluge i t d . . . i predlaže Sengeru da
te objave prilikom novog „Diletanta”6 o čemu bi ti još
dopisao kritiku. Pored toga: o rukopisu H. Bauera7 juče
sam govorio Rajheru8, koga je veoma zainteresovao,
jedino — u američkom pozorištu za naslovnu ulogu Hed-
vigi. Tražio je da mu pošaljem, on će kazati i da li ima
izgleda kod Brama9. U to ne treba ući, jer venujem da bi
Raj her, ako mu se tekst dopadne, preuzeo od Brama.
Nego bi se moglo napraviti da mi pošalješ drugi priime-
rak koji bih dao njemu, a drugi bi bez njegovog znanja
bio kod Brama. Reče mi još da bi Hedvig prethodno ig­
rala i na nemačkom u Berlinu. Napiši to Baueru, ili mi
pošalji njegovu adresu. Ima li on još jedan primerak
na nemačkom?
Inače ništa novo. A, istina. Ali to si već saiznao: pisao
sam Volaru da vam piše i da vam pošalje reprodukcije
koje ćete mu kasnije vratiti. — Da li su već stigle? Piši,
i ja ću sada opširnije. Jer sad dolazi do velikog daha.
Grli te

tvoj Leo
Be te pozdravlja.

- Delo Rudolfa Kasnera.

7 Bela Balaž (v. 31/3)
8 Emanuel Rajher, jedan od osnivača pozorišta F reie B iih n e,
glum ac.
9 Oto Bram (1856—1917), osnivač F reie B iih n e.

154
 50. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER
23. mart 1910.

Veoma poštovana gospođo! Moram Vas moliti za izvi-

njenje zbog dosađivanja — ali već sam načinio jednu
grešku, pa ako onu i ne mogu ispraviti, objasnili je mogu
jedino uz pomoć druge. Vi ste mi u svom poslednjem pis­
mu, naime, pisali „da ćete iz daljine s pažnjom pratiti
svaki moj korak”1 i to bi za mene bilo dovoljno da Vam
pošaljem najvažnije delo mog dosadašnjeg života. Ali ja
vrlo dobro znam da je ta rečenica bila samo draga i ta­
nana uotivost prema jednom određenom čoveku, pa me
otuda ne ovlašćuje uopšte na ništa. Neposredan razlog
što Vam pišem jeste: ova knjiga, kao što se možda se-
ćate, naučna je rekapitulacija moga celokupnog dosadaš­
njeg života, zaključivanje takozvane mladosti, i pošto se,
objavljujući knjigu, opraštam od nje, osećao sam obavezu
prema sebi da svakome zahvalim jednim stiskom ruke
na onome što mu dugujem. To sam učinio u uvodu knji­
ge, i pošto je prema Vama, poštovana gospođo, veoma
veliko i krupno ovo moje dugovanje, i Vaše ime je medu
onima kojima se zahvaljujem. I zato Vam zajedno s
knjigom šaljem i nekoliko reci objašnjenja, jer se bojim
da je stvar za Vas neugodna, jer znam da bi bila još ne-
ugodnija ako biste od drugih saznali, a pouzdano znam da
biste onda još više pogrešno shvatili svaki moj motiv,
nego što ćete sada shvatiti.
Sto Vam pišem, gospođo, činim to zbog sebe, kao što
je meni za ljubav pisana blagodamost. Vama ne treba
niti Vam može biti potrebna moja blagodamost, ni zah­
valnost, niti moja ljubav, a jedino Vam zato pišem sada
jer je meni potrebna svest — radi daleke budućnosti —
1 Citat je iz pisma (br. 20), ali je očito navod po sećanju, jer
ima razlika.

155
 da sam Vam to jedinom rekao. Dakle, ono što tamo nisam
mogao reći, reći ću Vam ovćte: onih nekoliko meseci u
kojima sam imao sreću da Vas poznajem i da budem u
Vašoj blizini taiko je beskrajno mnogo bilo za mene, mno­
go mi pružilo i mnogo značilo da pouzdano znam kako
bez toga ne bih bio ono što jesam, nego siromašniji i
manji svakako. Onda sam verovao da i za Vas to nešto
znači — danas više ne verujem. Jasno vidim već da Va­
ma nikada nisam mogao biti ništa više do slučajna kon­
stelacija, jedno prilično ugodno ispunjenje poslednjeg pe­
rioda Vaše rekonvalescencije. Vi ste se našli u Pešti i
niste još bili dovoljno zdravi da biste mogli raditi, a i
dirugo Vam je u životu nedostajalo što je bilo potrebno,
i što sada imate, a reč je bila o tome da se jedno neu­
godno pretaizno vreme provede ugodno koliko god je to
moguće. I onda, među mnogim neprijatno pametnim i
glupo neprijatnim Peštancima, tu sam bio ja, i Vama se
sigurno činilo da sam ja pametniji, zabavniji, profinjeniji
i pogotovu kulturniji, nego oni, pa i nije dosadno sa
mnom razgovarati — sve dok ne dođu na red ozbiljnije
stvari. Što su ovi razgovori postali najvažniji sadržaj mo­
ga „života”, što sam tako dobio sanjane radosti i bogat­
stva — to je moja sreća, ili nesreća. To Vas zaista ničim
ne obavezuje prema meni, jedino mene da Vam najiskre­
nije i najtoplije zahvalim tonom najdublje ljubavi za ono
što ste učinili za mene, za ono što ste za mene bili, što
ste od mene načinili.
Još Vam se na jedinom zahvaljujem, gospođo, i na tome
moram da Vam se zahvalim još danas. Meni se činilo, dok
nisam imao sreću da Vas upoznam, da znam, ali još ni­
sam hteo niti smeo da verujem u to, kako me ceo moj
način življenja unapred isključuje iz svakog ljudskog
zajedništva, ukida njegove mogućnosti u odnosu na mene
da ikada značim nešto nekome čoveku. Vi ste mi u jed­
nom trenutku slabosti rekli da nisam u pravu, a ja, jer
još se nisam osećao toliko vezanim za čoveka, bio sam
dovoljno slab da vam poverujem. Činjenice su to opovrg-
le, i sada ne samo što znam nego i nepokolebljivo veru­
jem da je to taiko, i veoma je dobro tako (ne što tako jeste,
već ako je taiko, što sam načisto sa sobom) a i za to Va­
ma zahvaljujem, i hlagođaimo Vam zahvaljujem sada.
156
 Vi ćete sada ovo pogrešno shvatiti — to je sasvim iz-
vesno, ali je neizbežno, a danas osećam da je za Vas
veoma dobro što moje duševno stanje nikada nećete razu­
meti, kao što — zar ne, razumevanje uopšte i nije važna
stvar? Ne mogu Vam to ovde ukratko objasniti (tako da
ne vidite nikakvu ironiju tamo gde nema ironije, niti pro-
cenjivanje tamo gde ga nema)! Ima ljudi koji razumeju
i ne žive, a ima ljudi koji žive i ne razumeju. I prva vrs­
ta ljudi ne može uistinu stići do druge, iako je razume, a
druga nikada ne može razumeti ništa, ali u odnosu na
nju to i ne može biti važno, jer ona voli idi mrzi, pose-
duje ili će posedovati, a kategorija razumevanja za nju
ne postoji. Vi, gospođo, ovo nećete razumeti, i, jer Vam
veoma intenzivno želim sreću, radujem se što ne razu-
mete, a rekao sam to samo zato što je to meni važno da
Vam jednom to kažem, i što ćete možda iz toga osetiti
moju nepromenjenu ljubav i zahvalnost prema Vama,
poštovanje prema specijalnoj suštini Vaše ličnosti, i da
ne računam na nikakvu vrstu razumevanja s Vaše strane
za moje duševno stanje. Pisao sam Vam zbog mojih pot­
reba — Vama više ništa od mene ne može biti potrebno.
Intenzivnom snagom želi Vam sve lepo i dobro prijatelj
koji Vas poštuje
dr Đerđ Lukač2

2 Pismo je koncept koji nije poslan.

157
 51. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Budim pešta, 24. mart 1910.

Dragi Đuri,

Od srca vam hvala za knjigu. O nesporazumu ni bez ko­

mentara ne bi moglo biti reci.
Iskreno vas pozdravlja
Irma Zajdler R.1

1 Priložena je bila i posetnica: Irma Zajdler-Reti.

158
 52. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU
Berlin, 24. mart 1910.

Dragi dobri sinko,

Prožet nekim direktnim divljenjem stojim pred svojom
neverovatnom nemarnošću za ceo svet i ne mogu da shva­
tim kako je moguća ova zaslepljujuća pojava u inače
sivom svetu moje duše.
Ti pišeš meni šta je Paul Ernst rekao.1 A ja od radosti
ne mogu da ostanem u svojoj koži, jurim kod Be, pri­
čam joj, ceo dan o tome govorimo; o tvojoj karijeri, šta
da radiš, šta si uradio, kakav si, kako te volimo, koliko se
radujemo tvom ogromnom uspehu, i da ću ti pisati, česti­
tati smesta čim stignem kući ili sutra ili bolje ipak još
danas.
I evo danas ti čestitam. Veoma lepo, odista krupna
stvar. Ono što je rekao, isto kao i kako je rekao, drugo­
me, onako orno na belo, o nekom nepoznatom, on, teoreti­
čar: veoma krupna stvar. Tvoj plan bezuslovno odobra­
vam, samo — savetujem ti — obrazloži ga da li ćeš još
sigurno bar deset godina biti za to: kako uslov Insela1 2u
krajnjem slučaju ne bi odbacio: naime, ako on ne pok­
reće, a bojati se da bi pitanje iznenadilo, ne bi li imao
u rezervi za ovaj poslednji slučaj jedan drugi, sasvim ne­
sebičan predlog, kao na primer da ti sam objaviš knji­
gu? Ali znam da si to već i sam obrazložio, da je Ernst
srećan što može da posreduje i da ćeš ti sigurno postupiti
onako kako će biti najbolje. U svakom slučaju sada otiđi
u Vajmar, neka ova zima ima nekih pozitivnih plodova.

1 Preko posrednika prevod Lukačevog teksta o Paulu Ernstu

stigao je do Ernsta, a istom linijom i mišljenje Ernsta do Lu-
kača.
2 Lajpciški izdavač

159
 Od srca ti hvala što si tako jednostavno pristupio Fu­
gi.3 Stvari tako stoje da će prva Fuga moći da se pojavi
možda već 15. aprila, ali — još nikome ne treba reći, bar
još nekoliko dana, doik glavne administrativne stvari ne
budu sređene. Onda ću poput poplave da pustim poziv na
pretplatu. Voleo bih ako u prvom broju izađe tekst o
Ernstu, jer je George malo predug, a Hofman4 je prekra-
tak i nije tako programski čvrst, zar ne? Ali Presse5 ga
još nije vratila, tako je šlampava, zar ne. (Izvini zbog ove
sigurnosti, ali znaš za moj dvostruki zahtev da taj pr­
ljavi list ne objavljuje tvoje tekstove.)
Piši mi o tome što pre. — Nadam se da site od Vodara
već dobili vesti, ako niste, smesita mi javi, onda ću pisati
drugima ili ako je jako hitno, samom Majou. Margitu
Selpal mi šalji ili donesi. I uopšte, kada stižeš? Već te
veoma očekujemo i potreban si nam i požuri! I piši, i ja
ću ti napisati ovih dana nešto veoma pametno. Ali ovo
neka ide već.
Sto puta te grlim. Be te pozdravlja,
tvoj Leo

A, čuj, Rundšau objavljuje Aeroplan,6 ali me to nije mno­

go obradovalo, jer je to ipak glupost, ali se pobrini da
Ošvat7 sazna, da ipak nečemu posluži.

3 V. pismo 48
'* Esej „Rikard B er-H ofm an”
5 Austrijski liberalni dnevni list N e u e F re ie P resse.
6 Rundšau je objavio Poperov esej „Estetika aeroplana” ok­
tobra 1910.
7 Ošvat (v. 28/7) nije u Njugatu objavio ni jedan Poperov tekst.

160
 53. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU
Berlin, 28. mart 1910.

Dragi moj Đuri,

Iščuipaću se za trenutak iz kovitlaca istraživanja Lukača

da bih ti se zahvalio na tvojim novim darovima, na knji­
zi i dirljivoj i postidnoj sjajnoj posveti. Da zaslužim jed­
nom ono što ti u svom divnom širokom gestu predujm-
ljuješ meni, sve ću učiniti. A da je ostvarenje toga up­
ravo ono što je na mom najlepšem putu, i za što verujem
da ću najboljim svojim snagama jednom i ostvariti: to
čini naše prijateljstvo i ono mi daje nepogrešivu pouzda­
nost cilja i punokrvnu snagu.
Sada ti više ne mogu reći, jer sve svoje vreme i snagu
koristim da izvučem tvoju „suštinu”. Inače je ovde moja
majka, i mnogo ljudi i malo mi ostaje vremena za rad.
Tebe čekamo s radošću i ubrzo.
Zbog Majoa sam pisao na tri strane (ako ni to ne po­
mogne, ja ću načiniti jednog).
Kada mora biti gotov prikaz, i koliko dug da bude (u
rukopisu i objavljen)?1
Opet malo uspeha: po Holičerovom12 naređenju bio sam
da se predstavim Rilu. Bio je 'drag, hvalio Aeroplan, i
pitao me kakve me teme zanimaju: pričao sam mu da
hoću da opis em metafiziku kiča, veoma se oduševio i
zamolio me da to uradim za Rundšau, unapred u obimu
od 5—6 strana.3
Biće to veoma lep posao, radujem se, ličnom uspehu ne
toliko, jer i Bi je samo skroman odrasli čovelk (ali nešto
je ozbiljniji nego što sam procenjivao).
1 Prikaz Lukačeve knjige D uša i oblici.
2 V. 42/6
3 Poper je napisao esej „Kič”, ali ga R u n d ša u ipak nije hteo
da objavi, tek je to decembra 1910. učinio Karl Kraus u svom
časopisu D ie Fackel.

161
 Grlim te, sinko, hvala ti za sve, čekam te i ne boj se,
pohvaliću te u listu kao što je i red. Servus! Poveži se
s Otom4 koji je u 50 tačaka izuzetan i lep čovek. Servus!
Tvoj Leo.

Mama i Be te pozdravljaju.

« Oto M andl (v. 47/1)

162
 54. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU
Hujsterhajde baj Utreht, 25. april 1910.

Dragi dobri Đuri, sinko moj,

Smesta moram da ti pišem, odmah prvog dana, jer treba
da nestane ona tuga što juče beše među nama.1 Među
sve nas se uvukla ta nevolja, žurba, ali nikoga nije lo­
šije odvojila nego tebe od mene, i to krivotvorenje hoću
brzo da ispravim.
Za nas dvojicu nije ovaj tempo: ono nekoliko reći što
ti ja mogu reći obično načinim za nekolike godine, a za
onaj bezbroj koji ti meni kažeš treba nekoliko godina
samo da bi se izreklo, zar ne? I tek iz ovakvih godina mi
umemo ekstrahovaiti naše teško zajedništvo. Šta nas dvo­
jica da uradimo za nekoliko minuta? I ja sâm se sve više
odvikavam od svojih minultniih sfposobnosti, nisam više
onaj stari, stari kozer, stari vetropir, toliko pijeteta dugu­
jem uspomeni Fuge da se oslobodim svakog impresioniz-
ma, a njene izgubljene dosade spašavam u svom radu i
uskoro više neće oblik — kako ti reče — kompromitovati
sadržinu, nego će same sadržine biti odgovorne za sve
nevolje: više ništa ne umem brzo da uradim, čak ni da
ruku pružim, čak ni da kažem servus, sve što uradim
brzo — postane prazno. I otuda se bojim da je postao
prazan i naš rastanak, i brzo hoću da nadoknadim ono
što je propušteno.
Sve sam čuo što si rekao poslednjih dana, ali tek sada
razumem tvoje žalbe. Iskočio si iz koioseka a za to vreme
se zemlja stvrdnuta. Ja to veličanstveno razumem, naro­
čito ovo poslednje, i za mene je zemlja svaki dan sve
tvrđa, a čak ni u meka vremena nisam imao pravu logu.
I ja ne znam kako ću s time na kraj, ali znam da ćeš
1 Uskoro posle Lukačevog dolaska u Berlin Poper i njegova
verenica su otišli kod njenih roditelja u Holandiju, tako da dva
prijatelja nisu mogla da ostanu dugo zajedno.

163
ti izaći na kraj. Ja ti, naravno, savetujem da okončaš
tugovanje i da se osećaš dobro, ali to ne smem zbog „hi­
gijene razvoja”, ili da načiniš sintezu između rada i bla­
gostanja (oma i po cenu prvog), ali bolje je sebi da to
savetujem (a ja ću to i načiniti — po cenu obojega). Ta­
ko mi ne preostaje drugo nego da dođe do izražaja ono
moje određeno uverenje po kojem su tekstovi Đerđa Lu-
kača rasprave o životu — a, to sam već negde napisao,
dakle da znam pouzdano da ćeš prezdraviiti i bićeš so­
bom veoma zadovoljan za sedmicu-dve. Ne biih rekao ako
bi se dogodila neka opaka nevolja, ako bi bila žena ono
zbog čega ne radiš! Aid ovako! Ta upravo- te ona2 tera na
rad, ako te već na drugo i ne tera. Jer joj tu istinu treba
priznati da je i u dobru i u zlu, uvek davala — za po­
kušaj — pero u ruku da o njoj ili protiv nje, za nju ili
od nje, preko nje ili iz nje, ali uvek napred i prema go­
re su išli tvoji tokovi otkako su povezani. Ne govorim
Tebi: ne izdaj je! Ta ako je i izdaš, erst recht3 ne iz-
daješ je a ni ona tebe. Postoje žene koje oplođavaj.u čo-
veka za stotinu godina, pod pretpostavkom da ih on ne
ubije. Postoje one koje rađaju, postoje 'boje su rodile,
ali postoje potom one koje porađaju, a ove su najčestitije
i najjeftinije. Za ovakve ne treba reći ni jedne jedine
ružne reći. Ali ti to ni inače ne činiš.
Dragi simko, vidim da sam izašao na kraj s tugom. Ta­
ko malo nje i nije. Samo je nestalo one hladnoće prili­
kom rastanka, hvala bogu, a ona i treba da nestane, jer
u njoj nije bilo ništa stvarno. Ne znaim da li je i tebe
spopala, ali mislim da jeste, ako pomislim na tvoje tiho
i tužno lice.
Ja sam sâm tako snažno osećao bol da sam poželeo,
ne znam — da uz pomoć kočnice zaustavim voz i vičem
servus, Đuri, i da zatim nemo otrpim 20—25 maraka kaz­
ne ili 3—5 sedmica zatvora. Nisam to učinio jer mi nije
palo na um (postaji u nama „samoograničavajuća” snaga
koja istinsku spontanost reagovanja uvek kasno doturi
mozgiu). Ne mari, zar ne? Glavna stvar je da sada znaš:

2 Irma Zajdler.
3 Zapravo.

164
volim te i divim ti se (i da držim za jedan od svojih gla­
vnih činilaca higijene razvoja da te uvek volim i da ti
se divim).
Postaraj se da se što pre opet sretnemo. Misli na mene
i uvek veruj u moje nepatvorene osećaje. Grli te tvoj
Leo.
Molim te, predaj naknadno Baumgartenu moj pozdrav na
rastanku.

165
 55. DNEVNIK, 1910.

25. april 1910, noću1. . . A možda je ipak ispravna psiho­

logija Enđrea iz Margite Selpal12, bez njega se nije mogla
opisati psihologija? Nije bio potreban, a nije potreban
ni sada — ali bez njega ne može da se opiše psihologija.
Čudno je i zato uzbudljivo započeti jedinu svesku
dnevnika (čak i na mene deluje, čak i na moje današnje
stanje). Postoje pitanja — i ona su sugestija forme: ko
će preći od starih? Koja će biti nova imena koja će mo­
jom krvlju ispisati ovo zastrašujuće mnoštvo belog pa­
pira? (Jer: ono što je bilo ispred prve sveske — tome
tamo jedva da i ima tragova.)
Naravno, ovo je sve sama detinjarija : znam šta će bi­
ti: ništa. Sve je bilo samo jedan tren. Možda me je uz­
budila samo prazna sveska. Kako bi to lepo bilo kada u
njoj ne bi bilo ništa; kada bih umro; kako bih sada bio
u stanju malo energije suprotstaviti nekoj bolesti; možda
nimalo: zaspao bih — ili bi to u meni možda oslobodilo
stare snage. Sigurno: (s Baumgartenom3 sam ovih dana
mnogo govorio o tome): obojica čekamo čudo. Ali ja sam
nekada umeo da prizivam čuda — ili možda: da vidim

1 Na svesci u kojoj je pisan D n e v n ik stoji oznaka II, što bi

trebalo da znači da su ove dnevničke beleške nastavale, a to se
vidi i po prvim rečenicama. Samo što prethodna sveska nije sa­
čuvana ili — m anje verovatno — nije još pronađena. Dnevnik
je pisan, kao što se iz teksta vidi, u Berlinu, Vajmaru i Firenci.
2 Drama B ele Balaža o kojoj je Lukač pisao u dva navrata
kao o m ogućnosti savrem ene dramske forme; drama počiva na
sukobu između junakinje Margite i dvojice muškaraca — Endrea
i Beleznaija.
3 V. 24/2

166
čuda? Sada ne, i zato ništa ne dolazi, neće ni biti ništa;
samo laigana propast, polagani sunovrat. — So endeth
every song that each man sings/1
27. april Malo se razvedrava. Sada bar postoji radna ner­
voza. Samo — čini mi se — žurba. Ali to možda ne sme­
ta. Ako odbacim to da će se do sledećeg proleća ili je­
seni svakako nešto (spoljnje, stvar karijere) dogoditi, on­
da ne smeta. Ono što sada hoću da uradim: jednom će
mi sve biti potrebno. Da sada br,zo stignem do cilja —
ko kaže da je to potrebno? Naravno: to znači Peštu. Jer
tamo mogu na osnovu knjige o drami4 5 obaviti habilitaci­
ju, dok bi ovde drugo bilo potrebno. Ali konačno ovo ne
srne postati presudno pitanje. Jer opasnosti koje idu uz to
veće su nego dobitak. Već sam bio nestrpljiv i zbog toga
bez ,,Haltung”-a6 kod Zimeda.7 Možda je to upropastilo
ceo odnos. (Bar je sada to moja impresija. Uzgred: nije
preterano veliki problem.) Dakle: raniji tihi tempo i rav­
nodušnost. Biće već jednom nešto.
Leovo pismo. Da, ako čovek stoji loše onda je frivolna
svaka ravnodušnost. I gotovo sam pustio sve da se surva
— a i on je osećao sve što i ja, a upravo je hteo sve da spa­
se. Možda: kada se sretnemo, ja ću iznutra već biti druk­
čiji i onda odjednom sve to neće biti aktuelno. Kako me
duboko i dobro vidi. Stvar s Irmom; koliko mi koristi;
da je ne smem napustiti. Pa da li sam je ja ikada na­
puštao? Zar s njom ne počinje — ako i iz druge atmos­
fere i drukčije perspektive nego što je Leo mislio — zar
s njome ne počinje i ova sveska? I što sam sada (i u
Pešti) verovao: kraj — šta to dokazuje? Ipak: njoj treba
posvetiti knjigu eseja na neimačkom.
Za rad bi mi bilo potrebno strpljenje i pokornost. A
toga u meni sada nema. Vodeo bih da vidim nešto (opip­
ljivo, „rezultat”), iako — upravo ako sve pođe dobro —
godinama na to treba čekati. Ali umeti čekati: to mi
sada nedostaje.
4 Tako se završava svaka pesma što je čovek peva.
5Istorijski razvoj moderne drame.
c Suzdržavanje, samodisciplina.
7 Georg Zimel (1858—1918), filozof i sociolog.

167
 uveče Irma. „Žena” — osećam da je već nestala: ne
treba ml, ne deluje, ne dopada mi se. Ali je ostalo jedno:
žena iskupitedj, pomoćnica, drug, par, meni namenjena.
(Samo ne vezujem da sam ja namenjen njoj.) Nevolja:
samo na nju mislim; oma bi mi mogla pomoći — ili bar:
njoj bih se mogao istužiiti a i to bi bila pomoć. Drugog
nema. Sve ide loše. I ne želim nikoga, niko mi ne može
pomoći: ona — da. La bella donna della mia mente.8
28. april Neka vrsta nade. Započinje „ledeno doba”. Ja
sam umro — ali će možda biti radova. Bar tako izgleda.
— Ja sam umro: ali to nije loše. Ali je najčudnije: ja
sam umro — ali ona živi u meni; ukoliko u meni nešto
može da živi. Tiho. Bez želje. Bez bola. Bez srdžbe. Ali
ona. Samo ona.

30. april Ipak se mogu javiti krupne nevolje. Radim —

ako i ne onoliko koliko bi trebaloi, ako i ne intenzitetom
kojim bi trebalo — i ne osećam se loše. Ali raspoloženje
mi je nekako tako malo aktivno, tako beskrajno ravno­
dušno da se to ne može izreći. — Sve mi je svejedno.
Neprekidno bih da spavam.

3. maj Veoma sam zaslužio slučaj Siiašija.9 Ne sasvim

zbog toga kako izgleda: ,,wer mit Hunden zu Bette
g e h t. . .” 101, kaže Edit;11 dublje. Ovđe je reč o tome —
čini mi se — što je ono precjenjivanje ljudi u mojoj stal­
noj tehnici života najviše moguće frivolno što se da za­
misliti (isto kao i moj „obzir” i „ne-umešanost” donose
najveću brutalnost i najveći bol). Jer koga je slobodno
preceni'ti i kome? Pitanje je, srne li se uopšte? (U smis­
lu moralnog života među ljudima.) Ne treba li zabrinuto
ispitivati svako „razumevanje” da li je odista razumeva-
nje, i svaku „ljubav” da li je ljubav zaista? Ali to nije
sve: ne srne se biti voljen od takvih koji ne zaslužuju

8 Lepa dam a moga uma.

9 Vilm oš Silaši (1889-^-1966), filozof; posle revolucije živeo u
emigraciji.
10 Ko s kerovim a ide u p o ste lju . . . (Ko s đavolom tikve s a d i...)
11 Edit Hajoš, prva žena Bele Balaža.

168
da vole eoveka. Drukčije rečeno: samo ponekoga smemo
preceniti. I: samo najveći čovek i to srne; onaj koji da­
leko od sebe odbacuje hiljadu stvari koje i tako ne stiže
da upotrebi — neka i drugi imaju koristi; a između nje­
ga i „drugih” razdaljina je taikva da je smešno kada ovi
nešto uzmu. Ja nemam takvo bogatstvo i moja se fri-
volnost sastoji u tome što saoipštavam nešto što je i meni
važno — a saoipštavam onima koji to veoma spretno kra­
du od mene. — I ovde nije nevolja u činjenici: u moguć­
nosti je što se meni zbilo — i što se može dogoditi bilo
kada. Rasipati: otmenost; pokrasti i prevariti sebe: glu­
post.
8. maj Noćas sam osetio opet: Inma je život. Iskrsia je
uspomena jednog izleta na Margitsiget; gluposti; igre;
pronalaženja ko na šta liči (i pomislio sam kako me je
ona ljubazno okarakterisada — bidermajerski sat — i
kako glupo ja nju), i palo mi je na um kako je to (izu­
zev Osija) bio moj prvi i poslednji slučaj u životu; kako
je sve bilo „ozbiljno” s Hildom12 — čiju „ozbiljnost” ni­
kada nisam ni malo cenio. A dok toga nema: da je dodir
sve i sve podjednako dodir, dotle nema ništa. Ništa je
„duhovno zajedništvo”; i ništa je ako je čovek „zaljub­
ljen”. Evo plodotvornog i oslobodilačkog: biti zajedno; a
sada je sve svejedno — drukčije, tajanstveno — sve do-
bija svoju istinsku vrednost; sve postaje ozbiljno i teško
i biva plodonosno. — Uzalud! Samo ona postoji — ako
je sada već i ne „volim”, ako mi više i ne treba, ako je
i ponovo ne želim. Svejedno. Uspomena na jednu epi­
zodu s njom više je nego s nekom drugom proveden ži­
vot.
ad „rad”. Skandalozno jc frivolan moj pesimizam; sada
osećam: uzmak me čini tragičnim; iz lenjosti utvrditi mo­
je granice; reći: ovjde ne ide dalje — kalko bih legao da
spavam a uz to da poštujem sebe zbog iskrenog i dubo­
kog samopoznavanja. Ne! Tek posle godinu dana sme da
se vidi da li će ovde biti nešto ili neće. A dotle frivolno
je čak i misliti o ovome pitanju. — I mora se raditi!

12 Hilda Bauer (v. 28/3)

169
 Naravno, možda: maj je: moj loš mesec (ikako je užas­
no bilo pre dve godine), a onda će sve veoma prosto i
proizaično da se razreši i da dođe na svoje mesto.
uveče Koliko se odvaja svaka uspomena (i zato svaki
doživljaj) od „stvarnosti” koja nju pokreće, prouzrokuje.
Ne znam kako mi padoše na um sestre Vizenta'l.13 A pade
mi na um da su bile u Beču kada sam s Tatom bio u
martu na proputovanju. I ja nisam hteo da odem. Nisam
smeo da odem — jer sam ih prvi put video zajedno s
Irmom. Jer je Irma onda na čudan način crtala aktove
parova koji igraju. Jer mi je u Raveni rekla: znam što
sam proietos crtala parove koji igraju . . . Moj život, je­
dina igra moga života, jedina prilika kada sam mogao da
igram, velika, tragično-neminovna propuštena prilika mog
života: to su bile sestre Vizenital.
A više ih nisam ni video. Samo crteže. Samo uspomenu
kako u Raveni u meni oživljavaju ovi crteži. . .
Sad sam ih video. Ima među njima jedna velika umet-
nica, jedna prijatna igračica, jedna koja ne dolazi u obzir.
Nije li to svejedno? I onda sam ih mogao pogledati. —
Svaki čovek je toliko koliko puta se čovek s njime sus­
retne.
noću Kako meni malo treba! Jedna misao (možda samo
jedna ideja koja snažno impresionira) i sve je u redu —
do sutra. Jer je ovo nevolja: neprekidno hoću da osećam
svoju snagu (jer nemam pouzdanu i pravu svest o svo­
joj snazi — možda što nemam istinske snage: ko zna?) a
to nije moguće. Jer treba i raditi: uraditi i učiti — ne
samo dobijati ideje. I otuda je moguće da ču sutra uvi­
de ti: ništa današnje nije vredelo — i sve je onako kako
je i do sada bilo. Ali je moguće: počinje da popušta loš
sloj i opet idemo naviše.
11. maj Čini mi se, evo uzroka debakla: nisam slabiji kao
„naučnik”, kako sam mislio — mada je i to moguće, čak
verovatno; nego kao čovek. Treba mi nešto. Potrebni su
mi ljudi — čak mi je potrebna toplina. A moja „toplina”
tako se nekako teško kravi (koliko lako govorim i dola­
zim u površno intiman odnos s nekim) da ju je steći go-
13 Igračica Greta Vizental i njene sestre.

170
tovo nemoguće. I nedostaje mi. Nije istina ono što go­
dinama govorim: niko mi ne treba; mogu živeti gde bilo.
Ne verujem da bih mogao. To jest, pitanje je ovo: da li
bi mučnina koju osećam mogla biti iskorišćena za poja­
čavanje moje produkcije? Strah me: ne bi. A time bi
konačno bila izrečena presuda. — Samo jedno ne shva-
tam: zašto ja ovde nisam imao mnogo Baumgartena i Lea?
Zašto me nije diralo što odlaze? Cak sam se — sasvim
u dubini — radovao tome. A zapravo i nisu mi oni ne­
dostajali. Cak ne ni neko određen. Nešto. Toplina. — Iz­
gleda: toliko sam ciničan da bi to mogao biti bilo ko.
Ali u meni nešto nedostaje da bi se taj bilo ko reali-
zovao ; da dakle ne budem samo metafizički ravnodušan gde
živim i s kime, nego i empirijski. Ali onako kako je sada:
metafizički sam apsolutno neveran, bez domovine itd.; u
stvarnosti, međutim, veran i vezan za zemlju. Sada već
— jer u krajnjoj uzajamnoj ljudskoj poveizanosti čovek
deluje metafizičkom esencijom svoga bića (dobro rečeno:
ens realissimum1'') — svi su prema meni kao da sam ne­
veran; a ja sam (u stvarnosti) kao jedan veran i nesre-
ćan zaljubljenik. — Sve je ovo bilo najočiglednije ovako
naspram Irme.
noću ..Sve je u redu”. — Ševa. Biće oluje. Kako je psi­
hologija dobra nauka! Sada je sve rešeno: maj je oduvek
bio moj loš mesec; toplota mi nikada nije odgovarala; sa­
da pred oluju uvek bivam veoma nervozan, boli me glava
itd. — Tresnula je oliija: sve je u redu; kiša će sprati
sve refleksije. I veoma bi lepo bilo — ikada psihologija
ipak ne bi bila veoma ograničeno objašnjenje. Sećam se:
Ignotus1415 reče nedavno: Novalisu16 nedostaje njegovo gru-
dobolno svojstvo. Nisam hteo da mu odgovorim: ili je
unutra ili ga nema; u jednom simboličnom portretu nema
takvih uzroka; ako je njegov optimizam optimizam tu­
berkuloznoga — onda njegovom „intelligibles Ich”-u17
pripada i tuberkuloza, što sam ja prikazao (dakle: kao
da je nema). — I samog sebe treba tako da osudim, kao
njega.
14 Vrhovna stvarnost.
15 V. 31/2
16 Lukačev esej.
17 Inteligibilno Ja.

171
 Jedino je pitanje: nema li ipak neke frivoilnosti (fri-
volnost empirijske lenosti -uzrokovane transcendentnim
pesimizmom) u svakom simboličnom shvatanju svake du­
hovne pojave. — Jer: postoje ispadi; postoje „atmosfere”.
Samo nam upravo etika naređuje da živimo- na nivou
preživljene atmosfere najvišeg stepena (ma čak i kao
mogućnost), oidnosno u pravcu njenog beskrajnog pro­
dužavanja naviše; bez bilo kakvog obzira na naše „tre­
nutne atmosfere” — čak ako bi one potrajaie godinama.
Metafizički to je ipak pravi sadržaj života (idas Ich an
sich18) a ovo je samo pojava. Cafc i onda ako u istinskom
životu sudelujemo tek za tren. Mogućnost, jednostavno
ostvarivanje jedne mogućnosti — kaže Ekhart — znači
njenu svagdašnju stvarnost. Metafizički nema vremena.
A trenutak ikada sam ja bio ja zaista je život, sam život,
potpun život; a atmosfere koje ispunjavaju „ceo život”
ipak su samo „trenutne”.
Naravno, i ovde se nalazi ista ona užasna dvosmislenost
(koja se odnosi na svaki temperament racionaliste — ako
njegov racionalizam ne ide do misticizma) : nije li i to
frivolnost? Drukčije rečeno: stari problem (samo malo
uopštenije i dublje definisan): gde se odvaja Hjalmar
Ekdal od Novalisa?

14. maj Ima li veće laži od „zaključivanja” i postoji li

nešto otvorenije i dvosmisleni]e od zatvorenih vrata?
Nije li jedini „pošten” put života: pustiti stvari da uvenu
ii potom sahranjivati mrtve? Ali ko je živ a ko mrtav?
Koliko puta iz mrtvih često vasknsava pogrebeni?
Sada sam opet osetio kao slabost kako sam u Pešti
„zaključio” s Irmom. Kao slabost — jer ja još nešto oče­
kujem (a ni njoj to ne može biti „.rešenje”). A da smo
imali jedan lep „obračun” i „oproštaj” ? — Možda bi i
tada bilo ovako.
Ali — u onom veoma uopštenom smislu — „sad je kraj
već svemu”. Da: između nas. Ali: od mene ka njoj: ne.
A ko zna šta od nje ka meni?

18 Ja po sebi.

172
 15. maj I opet osećam: vedri se. I opet počinjem vero-
vati u sebe. Ali: ovo poverenje (ako mu pažljivo analizi­
ram uzroke) trebalo bi da mi pruži povod za najveće ne-
poverenje. Naravno, sasvim duboko. Jer: zašito se izmeni-
lo moje raspoloženje? Zaito šito pišem; zato što mi ide
pisanje; jer dokazujem samom sebi da imam talente. Ali:
zar to nije znak slabosti što sam uopšte prinuđen na do­
kazivanje? Nije moja najdublja — i veoma davno prime-
ćena — ljudska inferiornost da moji postupci načine nešto
od mene; čak i pred samim sobom. Ja sam onaj koji sam
to i to učinio, ili mislio. A ne: ovaj čin je moj i zato je
važan jer mene savršeno i snažno izražava. Nema u meni
veličine koja je odista sama po sebi snažna i sama se od
sebe podrazumeva; uvek su potrebni dokazi. I zato je du­
boko ispravno Leovo osećanje prema meni i prema Kar-
liju19 (sasvim nezavisno od toga koliko ovde precenjuje
Karlija d nezavisno i od toga koliko to zaista potiče od
njegovog uviđanja), to što je njegova vera u Karlija
aprioristična; a u mene tek a posteriori vera; dakle, prva
nije prisiljena da se stvarno .dokazuje .posredstvom čina,
a druga naprotiv jeste. Inače: planirao sam đediikaciju za
nemačko izdanje knjige eseja (dobro bi bilo kada bih
se njenim objavljivanjem toliko bavio) za slučaj — koji
je veoma verovaitan — da se ne mogu otvoreno posvetiti
Irani Ovako:
In Ihre Hânde lege ich .dieses Ruch. Denn viel mehr
als mir darin zu sagen vergdnnt war, gaben Sie mir:
ailes was ich erwarb und geworden. Und wenn Sie
auch diesen Dank nichft begehren und nicht duldetn
— leise falit er dennoch aaif Ihr Haupt nieder, wie
welkende Rlumen im Henbsft.20
17. maj, noću, za vreme rada Zapazio sam čudnu stvar.
Pišem, .brišem, razmišljam, potom kažem u sebi: razumem,
potpuno razumem. .. Nikada mi nije bilo teko jasno ko­
liko je vizionarna moja produkcija.
10 Karolj Polanji (v. 7/1)
20 U vaše ruke polažem ovu knjigu. Jer ste mi mnogo više dali
nego što mi je u njoj dopušteno izreći: sve što sam stekao i
što sam postao. I ako vi ne tražite i ne podnosite ovu zahvalnost
— ipak tiho na vašu glavu pada kao cveće koje vene u jesen.

173
18. maj. Noviji nacrt dedikacije
In memoriam 18/XII 1907

20. maj Čudno zri esej o Filipu21. Izgleda da će ovo biti

majistinskiji esej o Irmi. Lirika sadašnjeg stadij uma. Iz­
raz atmosfere odašiljanja pisma i onih nekoliko dana koji
su .prethodili i sledili. A i sadašnjih. Biće, dakle, istinski
veliki lirski niz: George, Ber-Hofman, Kjerkegor, Filip.
Jer povezanost s ostalima mnogo je ilabavija; Novalis:
atmosfera susreta; Kasner: Firenca, Ravena; Storm: pis­
ma iz Nađbanje. Još dalje: Stem : uzaludnost; „vetropi-
rasta” zima posle raskida. Emst: časovi oibračiuna. Ali u
ova četiri nalaziće se celokupno zbivanje. — Jedino stra­
hujem: neće li se izgubiti ono formalno-estetičko što sam
u Filipu hteo reći? Da ne bude ponovni pad u staru li­
riku? Ne znam.
Pitanje je: šta će biti ako još budem čitao; sada se u
njemu razvija i zri 6amo ,,ljudsko”.

23. maj Hladno ustanovljujem — a ova hladnoća nije sa­

mo subjektivno ftuižna (da hladno kod toga ostajem) —
nego i objektivno (jer verovatnim čini ustanovljenu isti­
nu) — da idem naniže. Ne samo da se jedva nekako raz­
vijam, već postajem slabiji nego što sam ikada bio. Ako
pomislim na onaj veliki i široki zamah koji se u meni na­
lazio u doba poznanstva s Iranom — hvata me duboik i
snažan stid. Postao sam slabiji: najbolji znak: potrebno
mi je nešto fiksno, potrebne su mi objavljene knjige, pot­
rebna mi je docemlfcura. I: uvek unutrašnji uzroci odre­
đuju spoljašnje: upravo zbog toga ništa neću dobiti. Jer
je .do sada jedina moja snaga ihila: osećali su Ij-udi da mi
ne treba; čim primate, a bojim se da će .to veoma brzo
primetiti: kraj je svim spoljašnjdm mogućnostima. I —
tako se složeno udružuje spoljašnje d unutrašnje — bojim
se, jedan spoljni poraz kod mene može biti uzrok unu­
tarnjeg debakla.
Ali sve mi to nekako izgleda kao teatar: kao da se to
zbiva nekome sasvim drugom; sasvim ravnodušno. Pros­
to zapisujem samo zato što to osećam kao „problem”.
21 Esej „Šarl-Luj Filip” objavljen je oktobra 1910.

174
(Sada mi pada na pamet: ikao predradnja za esej o Ar-
tusu22.) A ovamo ©pada i pitanje (koje će izgleda za mene
ostati zauvek jedno od glavnih pitanja): da li je to heroi-
zam, ili ,pak frivolnost? Pred sobom naginjem prema dru­
gom verdiktu, ali — teorijski — ne vidim da je isklju­
čena mogućnost i prvoga.
25. maj Opet se osećam malo snažniji. Vidim mogućnosti
strpljenja. Ćak i to: ni unutarnji neu&peh ne bi valjda
bio katastrofa. To jest: ako bi se ispostavilo da je ono
što hoću, kao konačni cilj, nedostižno (da je meni ili
uopšte: svejedno; ovaj cilj se jedino nalazi preda mnom;
samo ako se nalazi diskutabilan je, kao jedna moguća ste­
penica naučnog razvoja): još i onda verujem da bih mogao
želeti taj put. I spolja — zadovoljiti se „nusproizvodima” ;
— to jest: postati esejista. — I opet je ovde stalno pita­
nje: koliko je ovde, u ovom osećanju, frivolnosti?
28. maj Sada mi pada na um: ova knjiga koju sada pi­
šem, ipak će to biti knjiga moje stare romantike; koju
sam još leta 1906. skicirao u Tatrama (negde još treba da
je sačuvana prva gruba skica) i o kojoj sam još prethodne
zime govorio Laciki23. To bi bio dobar znak. Znak organs­
kog. — A postoje i drugi dobri znaci: stvari stižu u pravi
čas. Najpre Ziglerova knjiga, danas — upravo kada sam
razmišljao o racionalizmu antiracionalista — dve nove
•knjige Kjerkegora. (A obe su stigle ,,u pravi čas” simbo­
lično, na šlagvont — jer su empirijski odocneie.) Naravno,
pitanje je (čak to i nije pitanje nego izvesnost) da ako
čoveku ide dobro, onda sve dolazi u dobar čas, ako ide
loše, onda ništa; onda je to samo subjektivna projekcija.
Naravno : ali je onda tim više dobar znak.
Samo: mora doći neki „čovek”. I u krajnjoj tački ipak
će sve biti rešeno ko je i šta je, i šta nosi i šta donosi.
Ili: nešto će izrasti iz toga što niiko neće doći? Možda. —
Ako zaista izraste, onda i nije problem. Ali imam osećaj
da mora doći. — Naravno: uz moj sadašnji način života
veoma je teško, gotovo nemoguće da dođe. Simbolično,
naravno, to postaje još verovaitnije. (Treba 'imati na umu:
22 Esej o kralju Artusu ili Arturu, koji se ovde pominje, Lu-
kač nije napisao, ili, manje verovatno, još nije pronađen rukopis.
23 Laslo Banoci (v. 8/1)

175
ovde je O'pet inferiornost i frivolnost „simboličnog živo­
ta ” — bar kao mogućnost: noće li onaj koji stigne posle
određenog iščekivanja biti -bilo iko. Neće stići onaj koga
sam očekivao; ali: jer sam čekao, onaj ikoji dođe, biće taj.
Ovo je opet jedno nerešivo pitanje. Opet talkvo .pitanje
ikoje će samo posledice resiti.)
Čudno: -u dobnu su -potrebni ljudi — -u nevolji nisu.
U doba nevolja s Iranom — ili da o mnogo sitnijim stva­
rim a bude reč: u -doba mnogih neuspeha — nije mi bio
nilko potreban; da: odbiti histeriju, ili šta ga ja znam šta;
ali nisu mi bili potrebni. Danas — mada se i nisam ra­
dovao tako mnogo koliko bi možda trebalo — za Ernstovo
pismo nedostajao mi je, npr. Leo kome bih ga mogao po­
kazati'. Ili neko. Ali neko — a ne bilo ko. Jedan od „mo­
jih ljudi”. U nevolji ne.
A naspram umetnosti je obrnuto. Na dobru -dramu rado
ću sam otići. Na lošoj je dosadno biti sam. — Otkuda to?
A pouzdano je: polarizacija nije neminovna a pogotovu
ni jedno stanje nije normalno.

176
 56. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Berlin, 28. maj 1910.

Dragi sinko Leo,

Kako se vremena menjaju! Ni ja više ne pišem pisma!
A hteo sam svaki dan i mnogo mislio — i zalud, ipak
ništa. Nije to neka velika nevolja. Nije za tebe; jer tebi
nikada i nije bilo to potrebno (razumeš ikako mislim, zar
ne?) a meni veoma. Znači da je kraj sentimentalnog pe­
rioda i tu su ljudski predznaci da ću — kao što ti reče —
postati kritičar oblika. Zbog ovoga mi pada na pamet ne­
koliko stvari koje hoću da ti hitno saopštim kako ne bih
zaboravio. 1. Nije Miči radila korekturu tvoga teksta1 —
■iako sam moilio Marlkuša — nego neka životinja od korek­
tora u listu. 2. Da li su kod tebe tvoji tekstovi na mađar­
skom? I da li bi ih dao za Renaissance1 2? — Ako ih ja
pošaljem gotovo je sigurno da će objaviti; plaćaju 5 kru­
na po stranici, i ja i Balaž radimo za njih, možda će
vremenom prerasti u Anti-Zapad. Ako hoćeš, onda meni
pošalji tekstove, ja ću ih predati. Poslao sam ti primerak
mog novog teksta3*5.
A sada o važnijem. E pa, prolazi sentimentalno. Samo
je preostala neka désir du désirf{, koja nije pogubna, po­
gotovo što ne može trajati večito. I onda? — Da, onda bi to
bilo sve. Moguće je da ovo stanje postoji zato što posao
ne ide onako kako bih hteo i kako bi trebalo da ide. Već
je neuporedivo bolje, a iona sati kada vidim nešto od svo­
je nove knjige3. Na žalost, najjasnije vidim da će rad
1 Reč je o prikazu Lukačeve knjige Duša i oblici koji je ob­
javljen aprila 1910, pod naslovom „Saznanje i iskupljenje”, u lis­
tu Magyar Hirlap, čiji je urednik bio Mikša Markuš.
2 List koji je 1910—11. izlazio u Pešti.
3 „Estetička kultura”, objavljen maja 1910. u listu Renesans.
'l Želja do želje.
5 Knjiga o romantici koju je i ranije pominjao i u pismu Po-
peru i u Dnevniku.

177
trajati godinama. Istina, ako ovako bude sazrevala, biće
obimnija nego što sam mislio. Ne može se o tome još
govoriti, pogotovo u pismu. AH još na početku sam vero-
vao (na samom početku): For. Siegel, prisiljavam sebe ka
istori'zmu, ka viđenju konkretnog, 'ka radu na konkretnom;
potom: romantična ironija: jedan deo Slegela se odvojio i
postao knjiga; čudna monografija: neobična neadekvat-
nost nastanka i nastalog, od čega je nešto nastalo — i
kako je nezavisno od toga i ono što je postalo. (Dakle,
još uvek konkretno i istorijsko — ali konkretnost i isto-
ričnost samo su pozadine, samo ironične pozadine pravim
zbivanjima: jer problem je važan, simboličan — a tek
je šala koje su ga slučajnosti izoštrile u simbol. Naravno,
šala je dublja što su trivijalnije spoljašnjosti u kojima je
nastala i što je problem dublji. Dakle, .knjiga bi bila jako
filološki istorij ska.)
Sada je problem u prvom planu; /tačnije, jedan deo
problema, ali o tome je teško ovako pisati. Možda ćeš
razumeti o čemu je reč ako ti kažem: Prolegomena za
metafiziku oblika. Naime, šta .kosmički znači oblik. Kakvo
mesto zauzima u slici sveta kao oblik koji uređuje i
ikakav kao uređen oblik (sasvim duboko i sasvim uopšte-
no). I prolegomena zbog toga, jer još danas — i ne još
godinama — ne moigu stići do pravog pitanja; možda do
postavljanja, ali do rešenja ni pod kakvim usJovima. Jer
da sam .tamo, .kako bih već bio blizu estetici književ­
nosti? A to čak i ne želim. — Šta bi bilo kad bih ja to
rano napisao? „Slava d odmor” — to nije za mene, zar
ne? Bio bih zao i prizeman: ja samo teškim radom mogu
nešto postići. —
A knjiga. Da. Prolegomena, jer bi bila samo kritika
pojma oblika platonističko-racionaHstičko-metafizičkog
pogleda na svet. Koji je dostigao svoj vrhunac upravo u
estetici nemačkog romantizma (Šiler, Šlegel, Šeling, Sol-
ger, Hegel, Šopenhauer). Bilo bi to pisanje one tragedije
kako ovaj pogled na svet zahteva kao krajnji vrhunac
pojam oblika — ali istovremeno i na istom mes tu mora
se razrešiti svaki oblik. To ti sada ne urnem bolje objas­
niti. Ima časova ikad mogu — ali da napišem ni tada. Pa
venujem da će biti nešto. Ali kada i šta? To sada i ne
pitam. Samo još ovo: voleo bih ovu knjigu zbog toga —
178
a ima za nju neke nade — ipak bi me odvela do drugog
plana. Videćemo. I spolja se stvari počinju oikretati na
dobro: bar nekoliko stvari je nerešeno. Prvo, govorio sam
sa Singerom, koji ne isključuje mogućnost da Fišer6 —
bez bilo kakvog honorara, čak možda i s nekim troško­
vima — izda eseje. Oto7 (uzgred, sve mi se više sviđa!)
sada prevodi Kjerkegora. Zatim Kasmar, George, s Ber-
-Hotmanom ide Hajmanu8, Fišerovom lektoru, ali o tome
nikome ni reči; naravno, Be i njena majka su izuzetak.
Samo mislim ako budeš pisao, na primer, Kadiju ili Haj-
niju. Ne želim da u Pešti vide nešto drugo do rezultata.
Drugo: moj zet Imre Lesner (Rihardov brait) gotovo da
je smestio Hajmana kod Osterreichische Rundschau; to
gotovo da znači da im se dopada, ali „treba da otkriju”,
da napišem ispred i iza uopštenosti. Napisao sam. Vide­
ćemo šta će biti. I jer sam iz pisama primetio da imaju
naklonosti za mene, poslao sam im Georgea, B.-Hofmana
i Brunhildu. Neka biraju! Nešto će valjda objaviti.
To je sve. Ali ispisujući reč „sve” užasnut vidim koliko
sam opet napisao o svojim stvarima, a o istinski važnom
— o tebi još ni reči. Malo sam se uplašio kada je Oto
pričao da ti nije sasvim dobro. Uplašio sam se malo, ali
razmislivši potom o okolnostima, ipak sam se smirio.
To jest onaj lekar — iako je prema opisu Ota veoma
brižan — ipak je preporučio samo mir i odmor a sada
se spaja (bar ja tako vidim) spoljnje i unutarnje pa je to
svakako moguće. Jedino, budi sada .toliko strog prema
sebi i prema svima i ne pokušavaj da nešto radiš dok
se potpuno ne središ. Zima je domeia mnogo važnih stvari,
naravno, pre svega mogućnosti, što se u budućnosti može
požnjeti. Ali je sasvim svejedno da li ćeš to započeti me-
sec, ili tri, ili četiri kasnije. Do jeseni, odnosno zime sve
može biti u redu i biće u redu — ako budeš energičan
i ne budeš eksperimentisao, nego se strogo budeš pridr­
žavao neophodnosti — kao da su ti zaista ozbiljno neop-
0 Izdavač iz Berlina koji je izdavao savremene pisce (T. Ma­
na, npr.)
7 Oto Mandl (v. 47/1)
8 Moric Hajman (1868—1928), književnik, lektor kod izdavača
Fišera, i sam pisac; Lukač je pisao o jednoj njegovoj drami
„Joahim fon Brandt (Nova komedija Morica Hajmana)”, jul 1909.

179
hodne. Ja toliko ozbiljno uzimam ovu zabranu da ti čak
kažem: ne piši ni pisma (izuzev neminovno neophodna:
roditeljima). Ni meni. Molim Be neka mi zgodnom pri­
likom — ma i dopisnicom, javi šta je s vama.
Bilo bi još mnogo, ali sve su to takve stvari o kojima
bi ti itrebalo da govoriš; a .to sada ne želim. Doći će i za
to vreme. Ili ćeš pisati, ili ćemo se ionako videti letos
i razgovarati o svemu — što smo i u Berlinu propustili.
Ali ima stvari o kojima se ne može pitati, samo se mora
iščekati da dođu do izraza, a i to će se dogoditi —
zar ne?
Od kako sam počeo da pišem pismo primio sam veoma
drag poziv u Vajmar od Paula Ern9ta. Sledeće sedmice ću
otputovati. Grli te
tvoj Đuri

180
 57. DNEVNIK, 1910.

29. maj Samo malo unutarnje produkcije — i dobro se

osećam i nije mi niiko potreban. Ovde je bitna konstata-
cija: nije mi niiko potreban. Dobro bi bilo imati nekoga
— ali koga? Nekoga ko bi bio dovoljno jak da bude
ogledalo (da ne propušta zrake), ali samo da bude ogle­
dalo. Sve jače uviđam kako veoma snažni i zanimljivi
intelekti (Zimel, Blob) gotovo ništa meni ne pružaju.
Ja se ne razvijam u bitkama, nego sasvim poput biljke.
To nije sud; konstatacija. Takav sam, pa tako treba da
živim. — Ali drugo je važno: otkud to da tako predani,
tako gipki i žustri intelekti koji se ipak prilagođavaju od­
govarajućem tonu, kao Irma i Leo (koga danas potpuno
ovako vidim; a čini mi se: ispravno) toliko koriste meni?
Mislim: jer su bili dovoljno jaki đa bi tačno osetili šta
mislim, ali ne dovoljno jaki da se okrenu na drugu
stranu ako su pošli sa mnom. A opet njihov duhovni ži­
vot je osetljiviji i otuda nagliji od moga, dakle u ravni
mog toka misli su nalazili stvari, ili omogućavali da budu
nađene s moje strane, do kojih ne bi dospeo moj -tok do­
življaja koji je — u suštini — asenzualan, aseksualan,
racionalan. Zbog toga je sve bilo taiko plodotvorno. A
zato jalovo sa svima ostalima. — I otuda tek sada razu-
mem zašto je tako beskrajno sebična moja ljubav: to što
sam hteo od sebe odbraniti Irminu individualnost. Jer mi
je ona bila potrebna onakva kakva jeste; ja bih izgubio
ako ona gubi prilagođavajući meni svoju individualnost.
— Ovo je naravno bilo toliko nesvesno da sve .to tek
sada vidim kada konstaibujem da mi niko nije potreban;
ali bi mi ona mogla koristiti kada bi bila ovde. Mogla bi
mi koristiti — jer bih joj govorio. I zbog toga bih njoj
mogao govoriti, a drugom ne. Jer je već sigurno: meni
181
ne treba ono što drugi govore; potreban mi je samo takav
čovek (a zbog gore rečenoga malo je takvih ljudi) kome
ja mogu govoriti.
Sa ovoga gledišta će biti zanimljiv Paul Ernst — ako
smo odista obojica na istoj ravni.
noću, za vreme rada Zapažam na sebi veoma čudne
stvari. Neki ranije konstatovan moj pogled na trenutak
mi izgleda sasvim neverovatan i tada — :i za sebe jedva
primetno — mrmljam sebi: „pa mora da ima u njemu
nešto, jer sam ja to rekao.”
Uzgred: i esej o Emstu će biti esej o Irmi. Ne samo
zbog problema „Begreziung”1 u već napisanom delu o
Bnunhildi; jer se to razvilo samo iz mog odnosa prema
njoj ; gotovo iz tačaika koje se nje ne tiču, koje su, dakle,
mogle učiniti u meni svesnim i druge stvari. (Naravno,
čudno je: i njih ona čini svesnim.) A tek mnogo kasnije
sam otkrio čak i ovakve uzajamne odnose koji su poveza­
ni s njom. Ali je interesantnije ovo: noćas sam mislio
kako je moguće da se ja na dva načina odnosim prema
onome što mi je ona učinila. Osećam da je ona u suštini
stvari ipak oibeščašćena svojim činom; uprljala se i ja je
zbog toga i vidim kao prljavu. Ali — u „životu” — kada
bismo se našli, to ne bi menjalo ništa ni u čemu. A tri­
vijalno objašnjenje: oprostiti — „pa ipak” voleti: ovde
sve to ne dolazi u obzir. Nego je to zaista razlika između
celog života i života. Život sve spere; vreme, razvoj, tre­
nuci pribiraju, drže na okupu, i pored svega, ljude koji su
empirijski jedni drugima namenjeni (odbijajući one koje
treba odbiti). Ceo život nikada ništa ne „odbija”. Izvan je
prostora i vremena. Nema zaborava, nema oproštaja, nema
atmosfere. Suštine se dotiču sa suštinama. — I zbog toga
je slabost s moje strane (ali neminovna slabost) umeti
ovde „oprostiti”. Iako — verujem — i ovde ima jakih
ljudi. — Ali: razmišljajući o ovome došao sam do kraj­
njih razlika epskih i dramskih formi, oko čega će se vrteti
esej. I tako će se ova sasvim apstraktna metafizika forme
vratiti do centra svih stvari: do Irme. (Možda zbog toga
nije sasvim ispravna ova protivstavljenost — u kritici do­
življaja, ne u metafizici forme: onamo je u redu — jer je
1 Ograničavanje, omeđivanje.

182
ona centar svega; a ono iz čega je sve proisteklo i što
je sve moralo bilti ftaikvo kakvo je bilo, a trebalo je uči­
niti šta je učinjeno, to sve ja moram prihvatiti onako kako
jeste, mora biti za mene svetinja: kako bih mogao pošto­
vati svoj život. A to tek sada, u ovom trenutku tako vi­
dim. Ranije sam verovao: treba da je osudim, a ne mogu.
Sada je pitanje: da li se ovde zbila čudna sitvar pa je od
jedne neispravne analize doživljaja nastala dobra analiza
forme; ili pak zaista postoji dublja strana sagledavanja
sveta u dramskoj tragici? Možda religiozna? — Ne znam.)
1. jun Ipak osećam: velike nevolje pružaju svoje semke.
Možda je to otuda što već dva dana opet ne radim pošte­
no. Ali je to svejedno. Kakvo je to stanje života kojem je
neophodna stalna i neprekidna opijenost radom da bih
se „dobro osećao”; dakle: da ne bih mislio na pravu stvar,
— da bih sve zaboravio: šta? (Mislim: veoma dobro znam
šta). A danas verujem: ako sve unutrašnje i spoljašnje .po­
stignem radom, onda — onda —? Šta? Moj život — uzet u
celini — nije za to da se sve jačim raščišćavanjem, nepre­
stanim uzdizanjem, jednog dana nađe sasvim razgolićen
pred svojom konačnom prazninom i nebitnošću: pred tra­
gedijom. Osećam da dolazi; možda nikada s takvom -pouz­
danom snagom kao sada. (Lane su me ophrvali veliki
bolovi: uve-k sam morao osećati: da, kad njih ne bi bilo,
onda možda . ..) Sada nema ničega. I što se predviđanja
tiče, sve će mi „bolje” ići. I osećam, blizu je već konačna
zaoštrenost svega. I onda? Mislim da ću prosvirati metak
'kroz glavu. Jer ikao znak osećam da sada posedujem toliko
energije da posredstvom Ota kupim revolver. (Koliko puta
sam to lane hteo posredstvom Edite ili Ivana Čorbe? Ali
im nikada nisam rekao.) Time što je to sada dogovoreno,
stvar je rešena. — Ali, naravno, šta će onda biti? Ko zna?
— Mora da je užasna stvar preživeti slom; onda čovek
zaista ide nizbrdo, konačno i potpuno.
I nejasno osećam: Irma će imati nešto s krajem. — Iako:
ništa nema sa sadašnjim stanjem i sa ćelom zaoštrenošću
svega. Možda tek: od kako je ona postojala, znam da na
svetu postoji bitna stvar; a da moja stvar i ona koju mogu
dostići — nije to. Ali ovde je ona bila samo izlika: ovakva
stvar se ni onako ne može večito zatajiti. Buknula bi
183
bilo ikada od dodira metke bitne stvari. I — konačno — ča;k
i ako sve bude tako: treba da joj budem zahvalan, i jesam,
što mi je sve to otkrila. Jer — konačno, ipak je to za-
mislivo — možda bih proživeo život ,,ikao naučnik*’ a da
o tome nemam mi slutnje. A onda je bolje . . .
Verujem u nešto slično ovome: jesenas ćemo se sresti
u Firenci. Ili : jednom će mi pisati i tako . . .
Videćemo; dotle? Raditi kao da mi je bar sedamdeset
godina, kao da nema na svetu ni reći o nečemu drugom,
nego da napišem nekoliko eseja, nekoliko knjiga.

2. jun Danas sam ponovo (posle dugog intervala) iščitao

sva njena pisma i sasvim drukčije prosuđujem viđeno —
jer moj pogled se i nije izmenio, jedino vidim veliku,
veoma veliku njemu patnju i herojsko skrivanje u prvo
vreme; a kada se pojavio R.2, o tome sada nemam pojma.
Ali moja procema je ovakva: imala je pravo; bila je u
pravu; ispravno je postupila — možda je grešila prema
sebi kada ju je R. poiku^pio pored puta (mislim da je tako),
ali nemam pravo ni na ikakav prigovor zato što je mene
odbacila sa svoga puta. Uvek sam verovao: ljudi su u
pravu i nisu u pravu ne prema pojedinim postupcima,
prema pojedinim slučajevima, nego u zavisnosti od suš­
tine; određeni ljudi prema određenim ljudima uvek. A
sada osećam: ona je uvek bila u pravu i biće u pravu
u odnosu prema meni. Jer je ona takav čovek a ja samo
ovakav. I istinska vrednost u meni jedino može biti ako
to osetim i nadmoć svakog takvog čoveka pozdravim
glasnom nemošću.
A iz ovoga viđenja i prosuđivanja mogao bi nastati
način života. Možda način života jedino moguć za mene.
Neobično: to je i tako forma mojih eseja: svesno povi-
janje glave pred višim; feudalno osećanje, Hagenovo ose-
ćanje sveta. Pitanje: da li je iz ovoga moguće osećanje
sveta, i kakvo; sada ga veoma snažno osećam u odnosu
na Irmu; ali to malo znači u pogledu celine. Pitanje je
kako bi se ovakvo osećanje realizovalo u normalnom ži­
votu (zajednica ltd.).
2 Karolj Reti, slikar za koga se Irma udala posle raskida s
Lukačem.

184
 6. jun Naravno — pogotovu naknadno —, granice vi­
dim i na drugoj sitrani; njene i našeg odnosa. Ćelo ,,ra-
zumevanje” samo je iluzija: potpuno je prazno ono što
govori o mojim napisima. Ali: plodno može biti jedino
ovakvo razumevanje; kada čovek sam stvara ,,razume va-
nja”, jer je tako, pre svega, jaka i duboka njegova svest
o uzajamnoj pripadnosti da bi izgledala nemoguća, pro­
tivna svakom životnom nagonu, ako — naizgled — ne bi
postojalo zajedništvo najdubljih i najvažnijih tačaka.
„Prazne” reći su možda bolje i znače više nego one što
nešto znače — jer je njih lakše napuniti; i one tako
zaista pružaju ono ohrabrenje itd. koje je bilo potrebno.
— Tek sada to zaista uviđam, kada smo se ja i P. Ernst
tako duboko raziumeli, kao valjda nikada, i —? I ništa.
Postoje takvi ljudi; dobro; lepo. Možda ću ovako brže
jasno sagledati nekoliko naučnih pitanja; i zatim? —
Ovo ,,i zatim”, naravno, samo u onom potpuno dubokom
ljudskom značenju. Inače mi može ipak doneti veoma
mnogo (na primer, Leo). — Ali i ovako se ispostavlja —
što se već i kod Lea videlo —: ono „razumevanje” s ovim
nema nikakve veze.

185
 58. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Berlin, 8. jun 1910.

Dragi sinko Leo,

Isuviše se tačno pridržavate moje molbe da mi ne pišete.

Ali ne mari. Od Ota1 znam da je sve ina dobrom putu
a ni ovim pismom ne želim da iznudim odgovor, jedino
ću da te obavestim o nekim stvarima koje su dobre i ko­
jima ćeš se možda radovati.
Prvo, bio sam u Vajmaru12. Uzev sve skupa bilo je
veoma lepo i dobro. I intelektualno smo vrlo blizu jedan
drugome (čak toliko da je prihvatio i moje primedbe
što se drame tiče) — a ni drugo nije isključeno. I u prvoj
polovini leta, po svemu sudeći, biću u Vajmaru. (Kod
Paula Ernsta.) Jer je to veoma važno. — Isitina! Govorio
sam mu o Brojgelu (Allteig)3, veoma ga je interesovalo
i dopalo mu se.
Važnije: izgleda da sam prevladao proietošnje raspolo­
ženje. Sada već sasvim dobro egzistiram — čak i kada ne
radim puno; a u poslednja tri-četiri meseca ipak sam
radio mnogo. To, naravno, neću produžiti — ali je ipak
dobro što je moguće. I — čini mi se — ovo sada nije
frivolnost, nego stara samosvest o snazi. A kada će biti
nešto, nemam pojma. Ali to možda sada i nije važno.
Ako ovako budem mogao da živim godinama, onda je
sve u redu. Time sam ti gotovo sve rekao. Čudno: duga
se pisma samo onda pišu ako se čovok loše oseća; bar sa
mnom je to tako. Seo sam s uverenjem koliko tebi želim
da pišem — i gle!

1 Oto Mandl (v. 47/1)

2 Lukačev boravak kod Paula Ernsta.
3 ,.Homogeni m edijum ”, Poperov pojam koji je uveo u svoj
esej o Brojgelu.

186
 Pa da progovorimo o sporednijem, aktuelnijem. Šaljem
ti Baumgartenov tekst4. Jadnik, pisao ga je u veoma
lošem stanju, pa nije nešto dobar i dubok. Ali — prema
mom osećanju — ima nešto dirljivo u tonu, ali je mo­
guće da se to samo meni čini. Bela Balaž5 mi je s odu­
ševljenjem pisao o tvom prikazu (druga mišljenja ne
znam: jedino mi Ignotus6 reče da ga ne razume). Piše:
veoma je dubok, veoma tačan i dobro napisan.
A sada o nečemu o čemu sam ti odavno želeo da pišem
— već kao odgovor na tvoje prvo pismo. Naime, vo-leo
bih da knjigu eseja na nemačkom otvoreno posvetim
Irmi. Ali, čini mi se, da je to nemoguće. Zar ne? Po­
trebno je da me odgovoriš — jer ću možda to i učiniti.
Mogu to učiniti mimo zbog sebe: jer sve je onako kao
što si mi ti onda pisao: ona je još i danas izvor svega
(veoma zabavno: utvrdio sam u nekoliko sadašnjih slu­
čajeva: čak i moji problemi oblika izrastaju otuda) —, ali
na taj način što je daleko itd. Dakle, što se mene tiče,
nema opasnosti. Jedino je pitanje: njen odnos prema
svemu ovome. — Pa razmisli malo o ovome, i piši mi
jednom (sve to nije aktualno) ili ćemo razgovarati letos
kada budemo skupa. — Ako ne može otvoreno, onda bi
trebalo naći nešto drugo: unutarnje poštenje: vratiti ono­
me od koga smo dobili.
Čuj! Šta je s onim tekstovima na mađarskom? Nećeš
ništa poslati za Renaissance? (Odnosno meni pa da ja
predam.) lili ih nemaš? — Kako ti se dopiaLa moja estetska
kultura? Da li si je primio? — Ova brojna pitanja ne
znače da mi pišeš, tek kad budeš sasvim dobro i kad
budeš raspoložen.
Kjerkegora šaljem tvojoj tašti uz ovde priloženo pismo.
Za Be i tasta mnogo pozdrava,
tvoj Đuri
Čuj! Na kongresu filozofije prava (zbog Šomloa sam
bio tamo) susreo sam se s Holanđaninom, advokatom (dr
Faker) koji poznaje porodicu de Vaard.
4 Baumgartenov (v. 24/2) prikaz Lukačevih eseja objavljen
1910.
5 V. 31/3
6 V. 31/2

187
 59. DNEVNIK, 1910.

9. jun Noviji nacrt dediikacije: Dem Andenken meiner

ersten florentiner Tage.1

13. jun Zanimljivo je kako se obrnulo — već davno

— moje unutarnje stanovište prema mogućnostima s Ir-
mom. Sada neprekidno osećam: sve zavisi od mene; ako
ja zaista hoću . . . Nadam se da to nije tako. Ne samo zato
što ja neću hteti — već što bi, jadnica, odavno imala
užasan život ako bi to bilo 'tako. (Nije li ovo viđenje
sugestija Leovog uverenja?)

1 U spomen na prve dane u Firenci.

188
 60. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU
Hujsterhajde baj Utreht, 13. jun 1910.

Dragi sinko Đuri,

Danima razmišljam da li da ti pišem u Vajmar ili ne,
ikako da napišem adresu, što da ne pišem (naročito o
poslednjem). I zato ti nisam pisao, jer sam mislio da —
pošto nisam dobio posebnu dozvolu — možda bi te ženi-
ralo pred Paulom Ernstom što na njega dolaze tvoja
pisma, pa ti tako nisam pisao. Čak ni u Berlin, jer nisam
znao dokle ostaješ i onda bi bilo problema da ti se
prosledi, zar ne, a i nije istina, nego ti nisam pisao zato
što sam bio užasno crknut i tvoje putovanje u Vajmar
samo je bilo za mene „higijenska ideologija zaostajanja”,
i kao takvo, dobro mi je došlo. Jer nikada tako dugo­
trajno i s tolikom aparaturom nisam još radio na svom
zagluplj ivanju kao sada. A stvar uspeva, mogu reći. Ako
ovako nastavim dalje, bar ću te letos moći pozvati u
Halštadt, jer kojim se tempom stvari kreću, do tada će
biti prošlost od tri generacije. — Važno je da još uvek
nisam dobro, nisam se oslobodio temperature. Sada me
već nervira što ikroz tri sedmice hoću da otputujem, a do
tada, naravno, još neću biti dobro a i roditeljima pišem
o svemu tek sada zbog letnjih dispozicija, jer inače neće
biti pogodno. Ne znam na što će izaći. Možda i nećemo
ići u Išl, što bi mi bilo veoma žao zbog Karlija. A još ni
njemu nisam pisao, ni kući, a vreme prolazi i nevolje
spopadaju . . . Ali sada hoću da govorim o tebi.
Avant1 Irma: neće biti dobro ako coram et publico1 2
ispišamo u izvor ono što smo prethodno iz njega popili:
protivim se toj maloj nuždi zahvalnosti. O drugoj skri­
venoj formi još razmišljam. Ali mi još obrazloži: da li
je to zaslužila ta žena? (i ako je zaslužila, pa: da li za-
1 Najpre.
2 Javno.

189
služuje?!) Ja mislim (ozbiljno): aiko je zaslužila, ne zaslu­
žuje (a ako je pak jednom zaslužila, ipak trajno ne zaslu­
žuje); dakle, budimo oprezni: ovakva dilema se ne resa va
tako brzo, a pogotovu ne na štetu drugoga. —
Inače, šta je s nemačkim izdavačem? Da li je već si­
gurno da će knjigu izdati Fišer? Onda ti sto puta česti­
tam, jer to je sasvim siguran uspeh. I unapred tražim
dopuštenje da napišem prikaz i da ispravim ono što sam
u prvom propustio. Inače se veoma radujem što se Beli
Balažu dopao — (nadam se da si mu ti poslao ispravljen
primerak!), toliko se radujem da sam raspoložen i mađar­
ski da pišem i možda ću uskoro nešto i napraviti. Hvala
ti mnogo na propoziciji, ali ja se bojim toga Renaissan-
ce-a, bojim se da će u njemu ponovo oživeti ono što
nikada nije bilo uništeno, bojim se da će postati neka
vrsta kabarea između časopisa Dvadeseti vek i Zapad:
niti naučni kao prvi, niti dubok kao drugi. Ni vas dvo­
jica, ti i Balaž, mi se ne dopadate tamo u društvu s Ando-
rom Černom (uzgred, pročitaj ono govno, toliko se još
nisi cerekao), nećete ni ostati u časopisu. Pod takvim
okolnostima ti nemoj nikako ostati. To tebi — nemoj se
ljutiti — šteti ne samo spolja. Jer taj tekst3 ne bi tako
napisao za drugog, a takav tekst se meni mnogo ne do­
pada. Ni tebi. Znaš ti vrlo dobro šta ne valja. Brzo si
radio, mislio ili pisao (ne budi radoznao šta je tu bilo,
i onako nije bilo istinski), tok nije autonoman, nego pa­
sivan. Najveća nevolja je, shvati me dobro: nema u tom
tekstu svečanosti najdublje vrste koja mora da postoji
u svakom velikom tekstu, a koju u velikom broju tvojih
tekstova vidim s mnogo ljubavi i nade. Nema u njemu
ornog svetog cvetanja, nevinog pupljenja koje uvek mo­
ramo postići gde želimo lepi biti. Ne ljuti se, dragi sinko,
ali ja ti ovako moram govoriti, jer verujem u tebe, jer
te vidim na velikom putu (a sada se bojim da opet zastra­
njuješ), jer verujem u oblik ne kao esteta, nego verujem
kao pošten čovek. Tako moram govoriti, jer sam obećao
sebi (i čitaocima Magyar Hirlap-a4) da ćeš ti jednom po­
stati kritičar oblika i sada je moje dobro ime u opasnosti.
3 „Estetička kultura”.
4 List u kojem je objavljen Poperov prikaz Lukačeve knjige
eseja.

190
Misli — naravno, one su dobre. (Samo što veliko razli-
vanje misli treba malo obuzdati, kao i bilo šta dirugo.
Onako kao u govoru u kružoku „Galilej”5.) Ali sada ne
misli na misli: oblik neka ti bude fikcija, koga treba da
se držiš kao slobodne volje: misli dolaze i onako kao de-
terminisanost. A na ovakve misli koje ti se vraćaju sva­
kog dana, misli koje su kao očenaš, morao bi paziti da
ih samo izraziš d zaokružiš, zar ne? Kao što je tačno da
bi za neki prvorazredni list napisao jači tekst. A mislim
da to još možeš učiniti, čak ti savetujem da tekst pre­
radiš na nemaôkom i uvrstiš u knjigu, između Georgea
i recimo Kasnera. Šta veliš? A onda možda izostavi
Štorma, ako je premnogo.
I napiši pismo — od juče sam razmišljao — Irmi i
zapitaj je šta bi rekla ako bi joj — en cas de force
majeure6 — posvetio knjigu. Bez toga je isključeno, svi­
njarija i ne dopuštam, a s time je najipre veoma zabavno,
mnogo ćeš saznati (čak i ako odgovori samo na dopisnici)
i sasvim ćeš biti načisto sa svojim dužnostima i savešću
i naročito: sa svojim osećanjima prema njoj. Učini to
što pre. Možda će ona sama razrešiti gore pomenutu
veliku dilemu na opšte zadovoljstvo. Sada ti više ne
mogu reći.
Što se mojih poslova tiče, letos ćemo razgovarati o
njima, jedva čekam. Ovako u pismu mogu ti reći ovoli­
ko: moja je sudbina teška, iznad mene, ali je katkada
mogu domašiti, promenljiva je u pitanjima, ali konstantna
u odgovorima, zbijena i besprekorno srećna sudbina je
moja sudbina, a za savršenstvo jedino još nedostajem ja
i da uminu ovi moji teški poslovi.
Ne više sad. Znam da je tebi dovoljno da znaš ovoliko,
a meni sad ne bi bilo lako reći više nego sve. Ali pouz­
dano znam da ćemo o ovome još razgovarati: dugujem
ti najprisnije odlikovanje — za koje čak ni ja nisam
sposoban —, najsurovije posvećenje: s otvaranjem šuplji­
na, koje su i za mene tajna, čekaću tako reći sve dok
ih ne budem mogao otvoriti zajedno s tobom.

5 „Putevi su se razišli”, tekst o klasičnoj i modernoj umet-

nosti.
B U slučaju više sile.

191
 U Baumgartenovo j karakteristici7 najbolje štima 1) na­
slov tvoje knjige, 2) Riđkeova pesima koja je nesumnjivo
moto higijene razvoja, i koja ne bi delovala bez pikante­
rije, ako bi je stavio ispod posvete lami.
Frau Irma . . .
Das ist deir Sinn von allem was einst war
dass es Goitt sei Dank dort bleibt mit seiner ganzen
Schwere
Dass es zu omserem Leben wiederkehre8 itd. itd.
Time bi iscrpeo sve sadržimske mogućnosti situacije
zar ne misliš?
Balaževoj pohvali9 — već rekoh, vidim, veoma se ra­
dujem. Da li bi Renaissance donela prikaz estetike sm rti101
(pomislio sam odmah na nj.u, ne samo zbog revanša).
Čitam Kjerkegora zajedno s taštom. Veoma je lep, ja
joj ga tumačim i opet vidim kaiko je dobar. (Mala greška
u .prevodu : 1. deo prema kraju .. . das Absolute im Leben
moglich wird treba. Inače je prevod veoma lep.11 Tašta
i Be te pozdravljaju i uskoro će ti pisati. Piši i ti i živi
srećno. Milo mi je što se osećaš dobro. Grli te
tvoj Leo

7 Baumgartenov prikaz Lukačeve knjige.

6 Gospođa Irma . . .
To je sm isao svega što je jednom bilo /to hvala bogu ostaje tamo
svom težinom/ to će se našem životu ponovo okrenuti.
9 Balaževa pohvala Poperovog prikaza Lukačeve knjige eseja.
10 „Estetika sm rti” je Balažev esej.
11 Esej je preveo Oto Mandl.

192
 61. DNEVNIK, 1910.

14. jun Dedi'kaiciija : In die Hâ-nde sei dies Bueh gelegt,

die es mir gaben.1

1 Neka ova knjiga bude položena u ruke koje su mi je dale.

193
 62. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Berlin, 15. jun 1910.

Dragi sinko Leo,

Opet osećam starom vehemencijom i intenzitetom: ti si
moj jedini čitalac; jedini koji je važan. Jer da sada nisi
postao umoran, čalk bi utvrdio i rekao: kada je tekst
pisan1, u Berlinu su .bili Šomio, Bešika Jalkobi itd., a pisac
teksta je danju trčkarao s njima a noću pisao, ili obrnu­
to. A to se ne srne. I ne bi trpeo — ni protivan princi­
pijelan prigovor — alko bih rekao da je i Kasner tako
nastao. Jer, 1) Kasner je uspeo, 2) ovakav postupak je
hazardan; ako jednom nije nastala nevolja, čovek treba
da se raduje itd., 3) drugo je kada čovek ima sastanak
s Irmom, a drugo itd. Dakle, uz sve tvoje ispravne tvrd­
nje još si i ove mogao kazati — ili zar ih odista nisi
rekao? —
Ja mislim da je prvobitna greška teksta što je nasta­
vak teksta o Kernštoku12 — a ipak nije nastavak; bio
sam prinuđen da ponovo pišem o stvarima iz tog teksta
— i, kao uvek, ispalo je manje snažno. Na preradu na
nemaaki već sam mislio; ali na taj način da od dva na­
činim jedan; po mogućnosti u tonu teksta o Kernštoku.
Šta o tome misliš? U knjigu ga ne bih uzimao, drugi ton,
druge stvari. Ovo je već ,,pralkitiische Vernunft” ono
,,reine”3. (U Sternu moralni problem dobija estetički ob­
lik.) Ali kao tekst ću ga možda uraditi. —
Još jednom: hvala ti na lekciji. Bila je potrebna i dobro
mi je došla. Ja sam izvršio korekturu u velikim brigama
— zatim nisam pročitao tekst (ni sada). Ali sam dobio
na tekst mnogo oduševljenih pisama, pogotovo od Balaža:
1 „Estetička kultura”.
2 „Putevi su se razišli”.
3 „Praktičan um ”, „Čist”; pozivanje na dva Kantova najvažnija
delà.

194
 pa malo sam se smirio. — A pored toga ima nešto u nje­
mu — stilski — dobro: pokušaj da se pobedi moj „možda”
stil; pokušaj apodiiktičnosti o b li ka (dalMe: sumnja neka
ostane misaona, ante rem — a u stvari da uđe samo
apodiktično). — Ne misliš li da je to kao .put opravdano
— i da je ovaj tekst možda ipak mali napredak. — A
napredak i u sadržani (ako su i raniji Stern i Kernštok),
prolegomena za ono što se sada — veoma mutno i grubo
— priprema: metafizička potvrda pojma oblika. Čini mi
se, oblik je biološka nužnost (ne u uobičajenom smislu
„prirodnih nauka” — nego sasvim dubinski: neophodan
je cel ini života).
A paralelno se priprema veliki obračun, knjiga o ro­
mantici: obračun s racionalizmom koji je izbacio oblik
u svet, govoreći: oblici = svet = Ding an sich?4 a to je:
obračun s estetičkiim senz.ualizmom. Budući da je ovo
lakše, umem već i da napišem, a ono ne. Ali tu je meni
važna još i sadržina. Možeš reći: onda ga ne smeš obja­
viti. Moguće je da si tu u pravu. Jedino sam hteo da te
ubedim: greške postoje, ali one nisu povezane s Reneis-
sance-om. I: trebalo je da primetiš (to je jedina tačka
u kojoj se ne slažem s tobom) da je kraj, pozitivan deo
nov. Ali naravno — sada je tu — i možda ću ga napisati
na nema čikom. —
Pošalji prikaz Estetike smrti — ali i nešto drugo (da
ne izgleda lično), na primer, tekst o mađarskoj narodnoj
umetnosti5; zaista je lep i dobar. Ja ću im smesta predati
tekstove.
Što se tiče Irme: naravno, n j o j otvoreno ne bih posvetio
knjigu a da je ne upitam. Posveta bez pitanja odnosila
se samo na slučaj skrivene posvete. Sve je inače izbilo
— ispostavilo se to u naknadnim preciznim psihološkim
analizama — iz jednog formalnog problema: u nemačkom
se ne može zadržati lepa mađarska dvosmislenost6. Od
tada sam našao jednu posvetu, kako ti se dopada? „In die
r' Stvar po sebi.
5 Poperov esej „Narodna umetnost i produhovljenost oblika”,
objavljen 1911.
c Posveta mađarskog izdanja Duše i o b l i k a (1910) glasila je:
„U one ruke od kojih sam ih i dobio”.

195
Hânde sei dieses Buck gelegt, die es mir gaben”. Pomiš­
ljao sam i na ovo ,,In memoriam 18. XII 1907.”7 (datum
prvog susreta) — ali ito je veoma čudno, čini mi se. A i ta
posveta je veoma otvorena — iako, naravno, niiko ne
može znati, jedino je zbog nje nemoguća. Isto kao i ova
davno planirana: ,,An . . . In Ihre Hànide lege ich dieses
Buch. Denn mehr als mir darin zu sagen vergonnt war,
gaben sie mir: allés was ich erwairb und geworden. Und
wenn sie auch diesen Dank nicht wollen und nicht dul-
den — leise falit er dennoch auf Ihr Haupt, wie wolkende
Blatter im Herbsit”8 — ali i ovoj je isuviše velika unu­
trašnja otvorenost. U svakom slučaju piši sta misliš o
njima.
Njoj bih pisao tek u krajnjem slučaju — M ako bih se
jednom iznenada odlučio.
Kod Fišera još nema ništa. Sada Hajman čita postojeće
eseje. Videćemo. Ja mnogo ne verujem, mada nije sa­
svim isključeno.
I sada o tebi. Ja držim da je apsolutno nužno: pre nego
što budeš sasvim dobro ne putuj i ne eksperimentiši,
ibolje piši roditeljima — ili im javi neki drugi uzrok.
O sedmicama jedino može biti govora: ne srne se zbog
štrapaca jednog putovanja dovesti u opasnost sadašnje
poboljšanje. Važno je da budeš sasvim dobro, sve je
ostalo sporedno.
Ostale stvari slutim — i jedva čekam da o njima go­
vorimo. Već mi je zimus nešto nedostajalo, osećao si i ti;
neprekidno smo govorili naokolo. Ne velim da uvek treba
„dušu” razgovoriti — ali treba da je moguće. A onda sam
inače osetio: došlo bi da sam dovoljno dugo ostao u
Berlinu. A sad? — Pa na leto. — Ne smem i neću ništa
da kažem. Jedino da zapišem: ono što je tešiko zato je
teško, jer je najbolje što se može zamisliti. I zbog toga
vredi i lepo je boriti se, čak i patiti. Ja sam dobro. To­
liko dobro — da mi je ponekad loše (fizički zbog toplote)
—, i nemam nikakve nevolje. Sve ide lagano, još sporije
nego što sam mislio — a ni to nije problem. — Mnogo
pozdrava za Be, taštu i tasta. Grli te
tvoj Đuri
7 V. 61/1
8 V. 55/20

196
 63. DNEVNIK, 1910.

19. jun Moja hladnoća sada već ipak počinje da deluje

i napolje. Najpre ju je osetila Edit1, sada Hilda1
2. Mislim
da će se lagano svi odvojiti od mene i —? I — svejedno.
Ili ću izdržati i uraditi dobre stvari; onda će sve biti u
redu. Ili neću izdržati i — i onda će sve biti u redu.
Ovome — gubljenju realnog, živog čoveka —, čini mi
se, sada je ovde vreme krize. A simptom krize je što
sam ispunjen irealnim mogućnostima; .postojeće su već
otplovile ispred mene. Iščekujem neko čudo koje bi mi
donelo nedostižno, nemoguće. A što je to sada po pravilu
vezano za Irmu — to je gotovo slučajno. U njeno vreme
još sam imao ljudske doživljaje, i jer je među njima ona
bila daleko najsnažnija — naknadno će ona postati sim­
bol toga što ću ja biti nešto jednom čoveku i ona meni.
Jer je iščekivanje čuda potpuno bestelesno i bezlično.
Irma je sada samo ime. — Ali iščekivati čudo uvek je
znak krize. Dok nema nevolje, čovek ume da doziva čudo.
Onda može i da se javi. Čudo ikoje se čeka uvek je ne­
mogućnost.
I zatim?
Ne mnogo 'kasnije posle ovih zapisa, izanalizirao sam
u sebi uzrok tona; moje loše raspoloženje pojačalo se go­
tovo do samoubistva. Ali to je samo procena jednog
duševnog stanja, ion o kojem čovek piše, gest kojim
zauzima stav — sama stvar je objektivna stvarnost. Uz­
rok je dakle: od juče čitam lošu knjigu, svako pre ,podne
ispravljam, nemam radnog intenziteta. To bi sasvim em­
pirijski bilo veoma utešno: posle nekoliko sati završavam
1 E. Haj oš (v. 55/11)
2 H. Bauer (v. 28/3)

197
knjigu i potom je sve u redu. Međutim, kao simptom,
beskrajno je opasan: evo sasvim precizno onoga što sam
zimus objašnjavao Baumgartenu'3*5 upravo ovde, u Berlinu:
mene ne može spopasti velika nevolja — ali nema dana
kada mi se život ne bi mogao sto puta obrnuti. Onda sam
mu rekao: zbog jedne konobarice iz Jene još ću se jed­
nom ubiti. Nisam li onda preterivao u veličini spoljnog
uzroka?

21. jun Filip4 će odista biti veliki esej o Irmi. Sada ve­
nujem da ću u njegovu formu umeti uneti liriku sadašnje
situacije (gagenstandfreie Liebe5) i time u sadržinu sve
probleme forme koji su u vezi s Filipom. — Interesantno,
međutim, kako je i ovo stara tema: prva polovina je
„Vita nuova”6 planirana pre godinu i po; druga — veća,
objektivnija — polovina biće kralj Artus7. (U što se —
uzgred — potpuno utapa anti-hebelovska novela: Artus
će Žinevru tako voleiti i zato je izgubiti.
26. jun Raščišćavaju se putevi — u nauci. Vidim svoj
put; vidim da se može ići; kako treba ići — i da to još
niko pre mene nije video. I potreban mi je čovek s kojim
bih mogao govoriti! Mucati! Čije bi ćuitnje izmamile iz
mene odvažnosti, čija bi pitanja dala snagu onome što
nesigurno osećarn — potreban mi je čovek — potrebna
mi je Irma! — Jer drugoga nije. Postoji neko ko bi mo­
gao biti surogat. Prošli put sam Herbertu pisao o „mu­
canju” ; da, on bi bio bolji nego niko, možda i Leo —
možda će i Paul Emst postati nešto slično. Ali to nije to!
Ponajmanje su to „pametni”, odlični i „posvećeni” ljudi:
ne bih bio u stanju ni reč reći Zimelu, ili Blohu, ili
Karliju: stručnjaci su potrebni na završeno. Ovde je dru­
go potrebno. A to drugo, istinski drugo jedino može biti
Irma. — Smešno je ovde govoriti o „ljubavi” ; ja danas
već nisam „zaljubljen” u nju — a i pre i posle više sam
voleo druge. Ovde je o drugom reč. Kasner to naziva
3 F. Baumgarten (v. 24/2)
r' Esej „Sarl-Luj F ilip”, objavljen oktobra 1910.
5 Ljubav koja nema objekta.
6 Plan nije ostvaren, ovakav tekst Lukač nije napisao.
7 V. 55/22

198
„mystische Sympathie”8 govoreći o Šelij evom Prometeju
i Aziji — a Ernst je sve to opisao u Brunhiiđi: Zigfrid
je zaljubljen u Krimhildu (kako je tamo lep „Lieben-
strank”!9) — a Brunhilida je ipraiva. — Ali je isto tako
smešno govoriti o „razumevanju” — ovde bih mogao na­
redati tuce imena onih koji su me bolje razumeli od nje.
Kako su gotovo komični u pismima njeni sudovi o mojim
delima. Pa ipak: o Kasneru je pisala: „u njemu je Ra-
vena, u njemu smo vi i ja sažeti u jedan problem” —
a bez toga ne bi bilo ništa dalje. I razgovori. — Ne!
Smešni su filolozi koji od gospođe Štajn prave boginju
kako bi mogli razumeti njen uticaj na Getea! Ali su još
smešniji psihofiloiozi koji precizno 'iskazuju: koliko ona
nije razumela Getea! Naravno da ga nije razumela: Fr.
Šliegel ga je razumeo, i V. fon Humboldt — ali iz toga
neshvatanja se rodila Ifigenija; a iz shvatamja ništa. Ne!
ovde je reč o jednoj mističnoj stvari: umeti verovati u
čudo koje se nailazi u nekome; izvući (lagano i prirodno)
nesvesno iz njega sve do svesnoga; dati formu njegovoj
lirici. — I nekaiko osećam: samo je s takvom ženom mo­
guć brak, jer čovek samo s takvom ženom može imati
dete: jer ovde i muškarac ima dete: objektivacija velike
žudnje, dobiti formu — ne slučajan plod jednog opojnog
časa! — Samo: šta znači za ženu ova ljubav? Da û je to
odista za nju razlika naspram jedne druge, normalne
vrste? Nema li odista nešto muškobanjasto u Ernstovoj
Brunhildi? Ili će možda jednom postojati ovakve žene?
Ko zna? Danas: — čini mi se — to ne znači mnogo. Her-
bertovu pesmu, „žena je samo žena . . stavljajući je u
usta žene, sasvim bismo mogli obrnuti.
I posle ovoga trebalo bi se obračunati i mora se: sam
sam i biću sam. I ne srne se manje osloboditi od mene
bez nje, nego šio se s njom oslobodilo — to dugujem
i njenoj uspomeni. Jer da bih mogao imati u životu
još jedan ovakav susret, ne mogu ni pomišljati, niti
6mem.
Čudno: jedva sam je godinu dana poznavao a koliko
mi je dugo vremena bilo potrebno dok nisam naučio:
šta je ona zapravo bila za mene.
8 Mistična simpatija.
fl Ljubavni napitak.

199
31. jun „Es isit das Zeichen bedeutender Menschen, dass
sie zum Gewohnliohen auf ungewohnliiohem Wege gela-n-
gen”. Hebbel. Tgb. München. 29. May. 1837.101
Potpuno je zagonetno kako mi se sada odjednom pa-
ralisaila -produkcija. Prilično se dobro osećam; nema ni­
kakvih problema. Ali: ne dolazi. Calk nisam u stanju ni
da se prisiljavam. Sedirn nemo, ili lakoumnim mislima
kradem dane. I čekam. -Nezamislivo je da se u sledećem
trenutku odjednom sve ne promeni — ali se ne menja.
I — za moja osećamja — najzagonetnije je da je to bivalo
i drukčije. Moji dosadašnji napisi stoje preda mnom kao
čuda, kao nebeski poklon, kao nešto za što ja, onaj koji
o-vde bespomoćno sedi, nikada više neću biti sposoban
— nerazumljivo je da sam ikada za to bio sposoban.
(Bez pomisli, naravno, da time bilo šta želim reći o njiho­
voj objektivnoj vrednosti.)

1. jul Edit ne odgovara. Sigurno je nevolja. Ali meni

nedostaje već bilo kakva energija za to. Ona dva pisma
su bila poslednja. Čudio sam se što je i toliko bilo. Empi­
rijski to je ovafko: frivolno se slomilo nešto, bez razloga,
iz histerične radoznalosti mazohiste; nešto što je bilo
zdravo. Sasvim duboko ispravno oseća: ali sasvim duboko
svako bi trebalo tako da oseća — i onda ona nema uz­
roka. Ali nije dovoljan uzrok, ako ona ima tanan sluh
da čuje simptome? Može li neko biti toliko razuman
i filozof da bi /video i korene? — I kada bi ih video:
zar ne bi trebalo još pre otići? — U pravu je.

2. jul Neprekidno mi raste nervoza. Dve nedelje sam

imao malu vidnu halucinaciju: jedna mrlja na ruci po­
čela je da se mmda dok sam se prao. -Sada imam nervo­
zan ,,Hedlhorigkeit’\ 11 Čujem glasove, kuckanja itd. a
ispostavi se da ničega nema. Loše spavam itd. Lepe per­
spektive! — A uz to, sve bez produktivnosti; kao što je
bila lanjska nervoza.

10 „Obeležje je značajnih ljudi što oni do običnoga stižu ne­

običnim putevim a”, Hebel: Dnevnik.
11 Oštar sluh.

200
3. jul Ipak je sve loše. Moj život „steht und falit”12 sa
zanosima rada. Cim ne ide, zbog bilo kakvog spoljnjeg
uzroka — Rivijera, sada: glavobolja —, ili bar ne ide
histerično snažnim intenzitetom, moj život se oklembesi
kao — teško je za to naći poređenje. Sada bi me opet bilo
šta moglo upropastiti. — Ne verujem (bar trenutno, jer
veoma osećam fizičke, spoljnje, dakle prolazne uzroke
svoga sadašnjeg stanja) da bih ja sam sada mogao učiniti
nešto. Ali ne bih imao snage da se odbranim. A kada bi
potrajalo tako drugo da se pretvori u unutarnje stanje
(ili bar da ga ja osećam kao unutarnje), onda ne znam
ni za to.
6. jul Mislim da se teško može prepoznati — čak ni Leo
ne bi — suština eseja o Ernstu, koji je esej o Irrni. Ne
mari. To dolazi od stila. To je novi stil: filozofski pu­
novažan. Napušta predmet zahvaljujući tome što preuzi­
ma apsolutni vrhunac; ono što sam lirski započeo s Geor-
geom i što mi nije pošlo za rukom u Štormiu, ovde će
mi valjda uspeti. To bi bio i stil knjige o romantici.
Potpuno „gegenstandfrei”13 stil.
Već ne osećam nikakvu opasnost od Irme; otvorena
posveta, pak, direktno je suvišna; usiljeni pijetet. Ali
to će se možda (raspoloženje za posvetu) izmeniti u vezi
s Filipom.
12. jul Možda nailaze dobra vremena. U vozu me je ne­
prekidno obuzimalo nervozno radno raspoloženje; zahva-
talo me je bogatstvo ideja koje je naviralo. Napetost je
ibila gotovo mučna. Naravno, sada je to potpuno minulo
— ali konačno, posle 5—6 časova traganja za stanom, do­
voljno je ako nema negativnosti. A sutra već imam stan!
13. jul Stan je dobar. Prava vajmarska stilska zbrka:
Velaskez, Pjombo, Manten-ja — Venter i Lota, Torvald-
senov Hristos itd. Loš nameštaj, mnogo cveća itd. Mislim
da će biti dobro. — Malo sam (klonuo — i treba da
napišem mnogo pisama. Videće se.
12 Staje i pada.
13 Bez objekta.

201
14. jul Izgleda 'da je „pustinjastvo” ipak dostižno. Rad
napreduje loše i Sjporo — pa ipak mi niko ne treba. A
i sa žudnjama već znam šta ću: velike mi daju temu
i podstiču rad; male su dobre za popodnevni odmor, za
•popunjavanje pauza u radu.

202
 64. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Vajmar, 17. jul 1910.

Dragi sinko Leo,

Strašno mi je žao što od puta u Holandiju nije ispalo
ništa — bilo bi lepo. I dobro. Šteta — ovako sam pravo
stigao u Vajmar. To ima i velike psiho-higijeinske pred­
nosti: čovek, naime, mora da ima snage da bi sopstvenom
snagom prebrodio svoj loš period; čak ako ga prouzro-
kuju fiziološki uzroci. I mislim da lagano prolazi moje
osećanje slabosti, tako će i minuti — i ima u tome neke
pobeđe što je sve to išlo samo od sebe. Vidiš: ja sam
stvoren za askezu. Jednom sam hteo neasketski da po­
mognem sebi (i -u sebi sam pomislio: možda to ne smem
da učinim) — i gle! Ali ipak nisam toliko asketa od
ubeđenja da ne sažaljevam sebe.
Ovde će biti prilično dobro. Esej o Emstu polagano
napreduje. I sada mi se ne dopada. Mislim: hladan je i
suv. Ali prva polovina koju sam u Berlinu čitao Otu1,
njemu se svidela — i meni se učinila boljom za vreme
čitanja. Ovaj đeo je inače postao sasvim samostalan i
poslaću ga Logosu pod naslovom ,,Zur Metaphysik des
Dramatisch-Tragischen”. Kad sve bude završeno, .poslaću
ti. — Filip taiko široko zri da se bojim: uz ovako spor
sadašnji rad neću ga sada završiti. Videćemo. —
Šaljem ti nekoliko prikaza moje knjige. Lajoš Sabolči
piše u listu A Hét (Sedmica) a drugi je iz lista Nap (Dan).
Oba su prilično zabavna. — Ima jedan takođe zabavan u
listu Journal — ali mi sada treba. Ernst je, naime, sam
predložio da ih .pošalje Inselu i daću prikaze iz Lloyda
i Journala. Moric Hajman mi je pisao da su eseji ,,zu den
ganz wenigen von Rang in dieser Gattung gehôren. Ob
freilich damit etwas giinstiges für das Erscheinen im

1 O. Mandl (v. 47/1)

203
Verlag ausgesprochen ist, wage ioh nicht amzugeben”2.
Dakle: nije verovatno; Ernst naprotiv misli da će ići kod
Insela. A i ovaj je bar toliko otmen i povoljniji što se
budućnosti tiče, jer može postati stalna veza, što bi kod
Fišera i onako bilo isključeno.
Odnos s Ernstom veoma je topao i prijatan. U subotu
veče bio sam ikod njega. Tamo bebu još Oto Štesl i Sa­
muel Lublinski. Pročitao je novu komediju: Der heilige
Crispin. Lepa je. — Odnos izgleda tako pouzdan da sam
0 ovoj komediji i o Ninon de VEnclos izrazio nekoliko
primedbi — i on se složio. Postoji razdražujuća teškoća:
razlika od dvadeset godina; a pored (toga problemi za­
natske distance. Pesnilk je uvek „jači” od kritičara — ali
on je za mene ipak „prilika”. — Ali izgleda da s njim
sve ide ipak dobro.
Kod mene inače nema nikakvih novosti. Život mi je
1 iznutra i spolja veoma monoton. Ali mislim da sam opet
na 'dobrom putu, i koračam prilično sigurno.
Voleo bih da mnogo čujem o tebi. Piši mi uskoro i
podrobno. Ste je s tobom? Da li te je pregledao lekar
pne nego što si otišao iz Holandije? Ili možda u Minhenu?
Kakvi su ti planovi i izgledi za zimu? — Kako stoje stva­
ri s roditeljima? Veoma sam razumeo tvoj strah. Iako
mislim da će ovako ipak biti manje tačaka sukoba nego
prošlog leta. Mi se možda sada sve svaljuje na tebe, jer
nema drugoga da ublaži. — Piši mi o- tome! — Da mi
pišeš o Holandiji, to i ne tražim; o tome se može samo
razgovarati.
Čuj! Edita Hajoš će putovati u avgustu i želi da se
sretne s tobom. Napisao sam joj: neka ode u Giigen.
Ne verujem da bi ti to bilo- neprijatno. Zar ne? I —
mislim — ona i Be 6e se jedna drugoj dopasti. Ne misliš?
— Molim te, pošalji mi tekst iz Hoy da. Može mi zatre­
bati. Ove ostale skloni. Piši ubrzo! Grli te
tvoj Đuri

2 M. Haj man (v. 56/8). Eseji ,,u svom rodu spadaju među
m alobrojne visokog ranga. Time, naravno, ne smem tvrditi da
je izdavač izjavio nešto povoljno sa stanovišta objavljivanja”.

204
 65. DNEVNIK, 1910.

19. jul Ne bi bilo čudno da sam sujeveran — pitanje:

nisam li već? — Sve sam stavio na ovu jednu 'kartu —
na rad! Popodne — do tada još nisam ništa uradio —
igrao sam se pištolj em. Nešto sam ga pokvario — i nisam
umeo da ga popravim; mnogo sam se mučio, sve sam
pokušavao — uzalud! Uveče sam radio. Nekoliko strana.
Nekoliko strana sam napisao i potpuno slučajno mi pada
na um pištolj. Izvadim ga. Uspeh u prvom trenutku. Nije
li čudno?
Nije čudno: lampa je okačena na lošem mestu — ruka
mi baca semku na hartiju — i osećaim to prilikom pisanja
pisama i dnevnika. A pri radu — ne. Iako sam se odlučio
da ću posmatraiti ikako biih, eventualno, rekao gazdarici.
Već treće veče je ikako radim — i ne primeoujem. Ali
ovo ima i svoje „psihološko” objašnjenje (ako je i do­
sadno) — a ono nema.

27. jul Malo se ustežem da zapišem ovde — ne volim

ovakve jubileje a ovo je odista jubilej : već nedeljama
veruj em da je odista kraj svim emocijama o Irmi. Nikada
na nju ne mislim. Na pisačem stolu je — iz stilskih
razloga, zbog eseja o Filipu — njena fotografija. Ali
jedva da je i pogledam i beskrajno mi je strana, ako je
pogledam. I nikada m.i ne pada na um. Nestala je. — Iako
mi sada ne bi bilo na odrnet malo čežnje i tuge za njom
— zbog Filipa. Ali takav je život: Emsta je možda po­
kvarila (usmerila ga ka patetici) time što je uvek bila
tu; organski se nije uklapala u Okvire eseja. A ovaj će
esej možda ostati suvoparan bez nje.
205
28. jul Obj ektivizacija doživljaja (sazreva Artus!1): je­
dino što opažam ikao neposredno osećanje među nepre­
kidnim odbijanjima: današnje društvo je nemoguće. Me­
ne ta stvar ne dotiče; ja mogu da čekam. Jedino će moji
eseji dobiti jednog izdavača — i ako me neće akceptirati
posle godinu dana po časopisima, biće to onda posle pet
godina. Ali moj slučaj potvrđuje da ako bi neki siromah
bio na mom mestu — umro bi od gladi; pod pretpostav­
kom da uopšte i stigne dovde. — To nije „dobrota” ili
„humanost” — to je distanca od doživljaja. Ipak ima
nešto tužno u tome. Svejedno: samo da bude dobar
„Artus” !

29. jul Čudna su, potpuno bezrazložna moja sadašnja

samoubilačka raspoloženja. Trenutna. Poput nesvestice.
Nikada ne mislim na njih — ikada mine trenutak, osećam
ih .kao užasnu budalaštinu. Ali postoje trenuci: glupo,
;bez prethodnih priprema, samo se sručiti na postelju,
umorno kao kada čovek želi da spava — i onda. I onda
bi nastupila velika tišina. Odmor. — To nije očaj. —
Šta je?

31. jul Možda ću se zbog nedelja ipak skrasiti kod kuće.

Ovi ogavni, odvratni malograđani, primitivne stvari! Ka­
ko galame, skaču, vrište! I kako su tanki zidovi ovoga
pansiona! Svaki korak se čuje! A služavke pocikuju i
pevaju . . . Covek nije u sentimentalnom smislu odgurnut
iz društva, ali je nekako tako da svojim neotesanim
neprimećivanjem gaze preko njegovih živaca zato što se
usuđuje da živi drukčijim životom nego oni, zato što se
ne skrašava u njihov „ugodni i topli” život. — Kako
mrzim „život” u ovakvim prilikama!
Interesantno je suprotstavljanje građe. Forma eseja o
Filipu bila je preuređenje stare „Vita nuova”12. I ne ide.
Filip je isuviše snažan da bi se mogao utopiti, a nije do­
voljno visok da bi srastao. Dakle, moraju se, izgleda —
odvojiti jedan od drugoga. ■— Šteta.

1 V. 55/22
2 V. 63/6

206
3. avgust Dedikacija: An. . . Nur an der Nahe erlebt
man die Feme umd nur an dem Leben die Formen. Sie
gingen in dem Augenblick, wo sich für mich ailes ent-
scheiden musste, durch mein Leben hindruch. Das i.ch
ihr Kommen und Gehen sehen konnte, gab mir allé
Erkenntnis, die mir emreichbar, die mir vonnôten war .. .
Vieimehr als sieses Buch zu sagen imstande 1st. Darum
muss ich es in ihre Hànde legen.3
29. septembar Firenca bez Irrne — i postoji: nešto važ­
no i isto ono je važno kao onda: Doto i Mikelanđelo.
Nije tako opojno kao onda — ali ako bih nekoga poželeo
ovde, samo bi to Leo mogao biti. Zaista umem da budem
sam; i verujem da sam veoma sam. I ne mari. Veoma
daleko su svi oni koji su mi „duhovno” bliski. Pre godinu
dana možda bi se s Filepom4 razvio odnos bar baumgar-
tenovske topline. Sada kod ljudi zapažam ono što je raz-
dvajajuće — sličnost jedino služi da bi se to moglo pri-
metiti. Ne mari. Nije bolno*.
Setinjano ovako detuje veoma tužno. Slične se stvari,
izgleda, neće zbiti. Ako pogledam onih pedeset godina
koje će još uslediti, pred sobom vidim veliku sivu pusti­
nju. Ali ako sada pomislim na stvar, jedino strahujem:
da li će toplina moje produktivnosti izdržati ovu ledenu
pustinju? Neću li se ovako pretvoriti u suvoparnog pe­
danta? Jedino se sebe bojim — ne svoga života; jedino
strahujem za svoj rad — ne za sebe. Evo i konačnog
rastanka od Inme (a istinsko ostaje osećanje najoštrijeg
bola: Irma je — život). Ali nije tužno biti u Setinjanu:
nije to ono mesto, nikakve veze s njim. Sada bih već
smeo otići u peštanski stan ili atelje. Ova mesta (kao i
Osi) nisu više zemaljska; ljude koji su onda tu bili po­

3 Samo na blizini se doživljava daljina i samo na životu oblici.

Vi ste prošli u tom trenutku u kojem se za mene sve moralo
odlučiti kroz ceo moj život. Sto sam mogao da vidim vaš odlazak
i prolazak dalo mi je sve saznanje koje mi je bilo dostižno i koje
mi je bilo potrebno. Mnogo više nego što je ova knjiga u stanju
da kaže. Stoga moram da je položim u vaše ruke.
4 Lajoš Filep (Fiilep, 1885—1970), filozof, istoričar umetnosti;
živeo u inostranstvu. S Lukačem uređivao filozofski časopis
S zellem (1910—11).

207
zlatio je moj ondašnji život — ali s time nema veze ni
slučajno mesito, ni slučajni ljudi. Nije melanholično po-
sma,trati Mikelanđelovu Madonu — ona je divna; nije
melanholično u Setiinjanu biti zajedno s Vedrešovima5 —
jednostavni, obični, dragi, .pomalo dosadni ljudi. Melan­
količan se može i sam biti i, i jasno uvideti da je to
tako — ako iz mene samoga ijoš ne bi bila isključena
svaka mogućnost melankolije.

1. oktobar Ne bi se smelo dopustiti ni jedan dan da

mine a da se ne pročita nekoliko stranica nekog velikog
filozofa. Sada mi je u rukama Men de Biran: i zbio se
obračun (bez krize) sa poslednjih nekoliko meseci: rasuo
sam se, živeo sam među ljudima, bavio sam se tričari­
jama — ne smem, nije mu još vreme. Možda može, ako
čovek već potpuno „ d m ” stvar; ali praktische Vemunft
može da dođe tek poste reine Vemunft6. Ja još nisam
nigde. Treba da se vratim svom programu od jesenas:
mnogo učiti godinama; sve (drugo je sporedno — i otuda
se mora izbeći!

4. oktobar Zanimljiv simptom: danas (pod uticajem Ma-

zaća) mi je opet pala na um knjiga o Alfijeriju. Iskrsla
je ideja: neće imati nikakvog „osećajnog” sadržaja. Ali
smesta sam to osetio veoma snažno i radikalno; ne mari.
Izgleda, esej o Filipu zaista je bio kraj nečega. Ono što
sada zamišljam, sve će možda biti patetično — onako kao
Ernst, donoseći patetiku stvari — ali ništa više neće biti
sentimentalno. Enfin!7 I time bi zaista bile presečene
sve niti sa „životom”. Bilo je potrebno sasvim krišom da
se ovo obrazloži. Minulo je ono zbog čega je bilo potreb­
no — sada verujem da se više povratiti ne može.

5 V. 2/2
6 Praktičan u m . . . čist um.
7 Najzad.

208
 66. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Firenca, početkom oktobra 1910.

Dragi Leo,
Gotovo mi je fizički nemoguće pisanje. Tebi nisam hteo
da se javim dopisnicom — i evo dokle je potrajalo da
bi bilo pismo. (A i neće biti pismo.) Jer o sebi nemam
šta da ti kažem. Sada sam zaista dobro. Firenca je lepa
— veoma lepa. Dobro je ovde boraviti. Sita pruža teško
je formulisati, a možda je i odista problematično. Ali je
dobro. Sada ću ostati samo ovde — a možda ću na pro-
leće opet doći. — Stara Firenca (gde bejah prvi put) pre­
polovljena je. Postoji jedna aktuelna u kojoj sam — gde
tebe želim, gde si iti jedini koji mi nedostaje. I postoji
(beše) čudan grad bajki gde ulice pevaju (teško mogu,
naime, razumeti što čine ovu glupost, kada su tu tako
lepi trgovi koji nisu spali na ovu romantiku — ali beše
lepo). Dakle, postoji stara Firenca, Inmina Firenca, od
koje sam se pribojavao da će biti jača od prave i da će
stati između nas. Ali tako je već daleko i neće. — Ovde
je Filep.1 Pametan, obrazovan, kulturan, na dobrom je
putu — ali je pitanje da li će u njemu biti dovoljno
intenziteta.
Tačno: deo za lepu književnost i kritiku u Renaissance
vodice Herbert.123* Pišem ja, možda Karli* (čak Herbert
ekonomiju), Šandor Heveši/* katkada Filep, Margita Kaf­
ka,56Ana Lesnai,0 Laci7 i!td. Molim te: daj nam i ti svoje
1 v . 65/4
2 Bela Balaž (v. 31/3)
3 Karolj Polanji (v. 7/1)
'* Šandor Heveši (1873—1939), reditelj i dramaturg. Jedan od
osnivača pozorišta T h â l i a , pionir moderne režije u Mađarskoj.
5 V. 7/5
6 Ana Lesnai (1885—1966), pesnik i romansijer, bliska Luka-
čevom krugu, naročito u doba pre prvog rata.
7 L. Banoci (v. 8/1)

209
tekstove. Dobro se plaća (5 kruna po stranici). S ne-
mačkoig će Herbert prevesti, a na mađarskom objavljuje­
mo, učini to.
Molim te obećano pismo, podrobno, o svemu, posebno o
mišljenju lekara itd., itd., itd!!! Ne čekaj tako dugo kao
ja. Ali ja, kao što vidiš, nemam šta da pišem — a da
saznam o tebi ne mogu da ti kažem koliko mi je po­
trebno. Pitanje života. Piši, molim te (do desetog ću biti
ovde). Adresa: Pensione Consigli Via Robbia 54; ako bi
pisao pa dotle ne može stići: (Pest, Vârosligeti fasor 20/a)
piši.
Još nešto: možeš li prevesti Novalisa8? Samo pitanje
(nije molba!!) Ako ne možeš da se pobrinem kod drugoga.
Piši, sinko, grli te Đuri

B Lukačev esej o Novalisu.

210
 67. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Davos, 7. oktobar 1910.

Dragi moj Đuri,

Hvala ti na dobrim i toplim recima. Zahvalan sam što

bar ovako — u kućnom obličju — mogu biti u Firenci
i s tobom. Ono što pišeš o Firenci sve razumem, od raspo­
lućene zemlje do raspevanih ulica. Ali da su trgovi bes­
pomoćno gledali ovu dionizijsku demonstraciju, to ne
razumem — čuj, možda su i oni pevali!? — Zavidim ti
i nemo i jako. Mnogo bi mi govorilo i sada to mesto,
sada kada bih toliko novih nesporazuma mogao u njemu
naći da ništa ne bi ostalo preda mnom mračno. Ne može
se, zalud i u nedostatku druge materije u krivuljama svo­
je temperature tražim nesporazume. Sada već imam teori­
ju za tu svrhu, naime, da se slika krivulje menja u gru­
pama od po tri dana itd., ali se baš ne ostvaruje, jer
čas jedna normalna tačka bane u grozničavu grupu, čas
obrnuto, a ja bih bio sklon i da .umrem za teoriju, pod
pretpostavkom ako bi se to moglo dogoditi u tri uzastop­
na dana, ili da ozdravim na istoj ovoj osnovi.
Ali uzalud šala ako i onako ništa ne pomaže, čak ni
raspoloženju. Jer da znaš, siniko, nisam zadovoljan sobom
a nemam ni razloga za to. Temperatura je druge sedmice
pokazivala jak pad, za vrerne prvih šest dana ugojio sam
se tri funte i otuda su znaci bili veoma dobri i radovao
se lekar. Ali sada je opet skočila temperatura, druge
sedmice sam se ugojio samo 300 grama, i opet stojim
u mraku i ne znam šta je, šta će biti. Sada sve zavisi,
čak i ostanak ovde, zavisi od prvog pregleda koji je kroz
nedelju dana. Onda će pasti odluka može li Be doći,
hraniti me itd. Za sada samo ležim u lepom čistom i
gipkom krevetu i čitam uvrh glave Tomasa Mana i Ham-
suna, Čestertona i Džejmsa, i pišem ako mi šta padne
na um i čekam da odlulka prevagne na neku stranu. Loše
211
raspoloženje mi je još i dobro, zavisno od toga šta piše
Be i ostali, i (kakvo je lice načinila Gertruda, stroga so­
barica. Posmatram sebe kao Kristijan1, a ni ja neću izvu­
ći više.
Kristijan je loše izgrađen, zar ne? — Izgleda, sa zlo­
bom — veoma diferencirano eksponiran a zatim ništa
drugo ne radi nego onih nekoliko svojih smicalica. Mislim
da se zato smatra tako dobrim, jer primitivno i einpràg-
sam12 označava taj duboki tip. Ali to je sigurno greška.
Najveća nevolja 'knjige je što je ipak „ja roman” u tre­
ćem licu, a uopštte nije ep. Jedino Tomas živi, kreće se,
introspektira, razvija se, pati, tragično, a ositali svi stoje
i kažu za sve to vreme jednu svoju reč. Istina, ovde ipak
izbijaju veoma lepe filozofeme, ako komplikovan čovek
posmatra jednostavan život lutaka i plače nad njim, ili
ako je onaj jednostavni trik da mali Toni oelog života
u svim situacijama ponavlja ono nekoliko reci koje je u
detinjstvu čuo od onoga medikusa; ako ovaj mali trik,
velim, odjednom blesne kao šema doživljaja svih nas
i jednim pokretom načini smešnim „iskustvo”, „stvaranje
pojmova” i sve ostalo što smo nekako navikli da nazivamo
stečenim svetinjama. Zar nisam u pravu? Ja ovu crtu
smatram veoma dubokom, mnogo dubljom nego što to
Tomas Man shvata, široko i svuda primenljivotm s pod­
jednakim uspehom, podrazumevajući i naš sopstveni život.
Razumeš, zar ne. Piši da li i ti to tako vidiš, važno mi
je. —
Okolnostima u Renaissance se radujem: zbog tebe, zbog
Bauera34 i zato što ću i ja imati gde da savijem svoju
dugo pokunjenu glavu. Za sada šaljem Broj gel a, čujem
da se mnogima sviđa u Pešti, nadam se da će se dopasti
i biti objavljen. Ja sam dobio samo jedan primerak, zato
i nisam poslao tebi. Nisi se ljutio, zar ne? Šta ću sada
pisati, ne znam. Završiću tekst o kiču5 — i Segersafi, a
onda ću možda ipak konačno završiti teoriju nesporazu-
1 Kristijan, Tomas, Toni — junaci Budenbrokovih T. Mana.
2 Lako shvatljivo.
3 Herbert Bauer (Bela Balaž, v. 31/3)
4 Poperov esej „Piter Brojgel Stariji”.
5 Poperov esej „Kič”.
8 Esej o H. Segersu, holandskom slikaru, nije objavljen.

212
ma7 za Renaissance. Reci, hoće li oni objaviti sve što ja
napišem? Da li da pošaljem, na primer, bolji deo svojih
aforizama? (Ne one što je moj otac hteo da objavi.) Vi-
dećemo. Možda ću napisati veliki i lep teikist protiv Ro­
đena8, što bi bilo važno. Možda o Sezainiu i eventualno o
Rilikeu.
Novalisa ću, naravno, prevesti. Samo ne odmah, nije
ni potrebno, zar ne. Za kada treba? Molim te, ne kazuj
da mi nije dohro, jer pre svega — šteti mojim akcijama,
potom bi saznali moji roditelji pa bi tugovali; a onda,
ni ja neću. Ali ni onako to ne bi činio. — I molim te,
piši mi pisma, koliko gold hoćeš, a veoma, veoma im se
obrađujem i — ne želim da te ucenjujem, ali su md jaiko
potrebna. S ljubavlju mislim na tebe, sasvim posebnom
i velikom ljubavlju rezervisanom za tebe. Jednom ću ti
možda kazati kakvom ljubavlju, sada ne znam, samo joj
osećam težinu. Živi dobro, sinko moj, i piši mi- kako je to.
Grli te tvoj Leo

Da li si primio slike?

7 U prepisci se više puta pominje Poperova studija o teoriji

nesporazuma između umetničkih ostvarenja i njihove recepcije.
Ostale su samo beleške za studiju.
8 Veoma značajan esej „Vajarstvo, Roden i Majo” Poper je
zaista i napisao (objavljen 1911), ostale nije.

213
 68. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Firenca, 9. oktobar 1910.

Dragi dobri 6imko,

Mnogo ti hvala na pismu. Boli me što ti sada nije naj­

bolje, ali to je verovatno reakcija na prvu dobru sedmicu;
onda će vaga da prevagne i da se zaustavi na dobrom.
Ali jako te molim, obaveštavaj me uvek kako si. Možeš
li svake nedelje da mi napišeš jednu dopisnicu? Samo:
takav sam i takav. Učini to i sledeću pošalji za Peštu,
gde ću verovatno stići već u subotu (joj!). Srećom, sada
neće dugo potrajati. Početkom novembra (via Beč—Vaj-
mar) želim da budem u Berlinu.
Firenca je, izgleda, gnezdo teorije nesporazuma. Naime,
sada moje pismo doprinosi novim nesporazumima, to jest
(suštinski) ja sam ti pisao da Firenca sada ne peva, a ipak
je dobra i lepa. Čak je možda još plodnije dobra i lepa
nego što je bila opojna. Pa ili sam zaboravio da napišem
„ne” — ili je bilo nečitko napisano. Dakle: postoje smi­
rena vremena. Svaka nervoiza je konačno iščilela iz mene.
Mnogo toga je pokrenulo u meni vreme ovde provedeno,
ali sada je to drugo uzbuđenje nego što onda bese. Sada
kod svakog pitanja osećam: godinama će potrajati vreme
odgovora, frivolno je to požurivati. Sada sam u takvom
raspoloženju da ću možda pre knjige o romantici1 (čije
su 'teškoće užasne: da bih mogao krirtikovati metafiziku
Hegeia i Šelinga, mora moja biti gotova — a to ko zna
kada će biti), dakle da ću najpre uraditi „Vittorio Alfieri:
Das Probleme der tragédie classique”. Prednost: lakše je;
senzacionalnoj e. (To je, naime, knjiga protiv Hamburške
dramaturgije, iz uvoda u knjigu eseja12. I užasno bih se
uključio u današnji — književni i likovni — neoklasici-
zam.) Dalje bi me prisililo da se bavim mnogo likovnom
1 V. 41/5
2 Nerealizovan projekt.

214
umetnošću, jer bi bilo reci o odnosima tragedije i baroka.
Glavna prednost: neophodno je pola godine Pariza i pola
godine Firence.
Ali to sada nije aktuelno; ne želim. Idem u Berlin i
tako ću se baviti filozofijom kao da preksutra moram da
napišem knjigu o romantici. Na proleće — ako bude
moguće — doći ću ovde na tri meseca (ali opet s lektirom
mističara i filozofa).
A uz to imam i dva plana: 1) Der Aesthet. Ako bi se
moglo nešto napraviti s Buberom3*; 2) Agaithon. Zwei
Gesprüche über das Màrchendrama, gde bi bila skicirana
jedna nova književna vrsta (kao, na primer u Filipu).
Kasna drama, kraj drame: ona koja je kod Grka došla
posle Sofokla, s jednim delom Evripidove psihologije i
s Agatonom (o njemu ništa ne znamo: zbog toga bi on
bio naslov)/1 U Engleskoj kraj Šekspira (Bura), Bomon-
-Flečer, Ford itd. Tamo ga nazivaju romantikom; postoji
i u Španiji. Danas Pippa tanzt5*, Strindberg, TrauerspielH
itd. I ponajviše indijska drama. Gde je već filozofija
progutala tragilku, ili su se same po sebi izlizale tragične
oštrice. Mudrost i dekorativnost. I druga vrsta transcen-
dencije nego u drami: onamo varnica iskače iz siukoba,
ovde je sve kao staro prozorsko staklo: figure i radnja —
ali transparentno. Najvažnije je u Indiji: to su učinile
Vede; drama je prestala da bude tragična već pre svo­
ga nastanka; uzgred (možda) u svemu ovome obuhvaćen
je i oblik opere. — Ako uspe, razgovori? Još ne znam.
Ali se ne plaši: neće biti Stern7. U tonu će biti od pla-
tonovskih dijaloga napisanih u molu; još ne znam šta će
biti. Voleo bih pored toga da napišem jedan tekst (strogo
naučan) o književnoj vrsti kao metafizičkoj apriomosti,
naime, ne dolazimo do književne vrste na osnovu knji­
ževnih delà (to je samo put našeg učenja), nego je pre
toga književna vrsta kao delo, i postoji i punovažna je
3 Plan nije realizovan; Martin Buber (1878—1965), filozof,
urednik i profesor.
■ Tekst ostao u rukopisu „Die Aesthetik der .Romance’ ”.
Hauptmanova drama I P i p a i g r a .
G Hebelova drama T u ž n a i g r a i z S i c i l i j e .
7 S esej em o L. Sternu je bilo nesporazuma između dva pri­
jatelja.

215
 — čak i da ne postoji ni jedan jedini tekst na svetu koji
hi joj istinski odgovarao.. — Vidiš daikle: preda mnom su
široki carski drumovi. A time sam ti i rekao sve što je
za mene važno i što treba znati. Jer da sam dobro, to
i oinaiko znaš po svemu ovome.
Nadam se da ćeš uspeti nešto da uradiš. Veoma me
interesuje kič.8 Poslaćeš mi prepis ako ga budeš imao,
zar ne? Ima ovde u Ufićiju jedan Segers9. Ako pribavim
reprodukciju, poslaću ti ga. Sećaš li ga se? Sto se tiče
objavljivanja: u Renaissance ja sam veliki gosa. Tamo
dakle ima smisla od toga praviti pitanje opstanka kabi­
neta. Dakle, moraju tebe objavljivati — inače neće dobiti
moje tekstove. Šalji im, daikle, bilo šta; bolje ako šalješ
Balažu nego Ciganju. Bolje će se iskoristiti, možeš poslati
i aforizme. Moraš znati ono što je vezano za taj časopis:
juče sam dobio pismo od Balaža u kojem piše: ne može
se tako raditi da bude naš časopis: nema dovoljno ljudi
(izgleda da bi ipak bio potreban oblik Fuge) da bi se
nivo mogao održati; i zato ne idemo — dolazim do
zaključka na osnovu njegovog pisma — kako smo želeli;
samo ćemo se brinuti i raditi za časopis, biće samo pro­
vizorno; sačekati dok ne dođe vreme za naš časopis. Zato
sada neću ništa činiti u Karlijevoj stvari. Ne znam kako
izgledaju te stvari. Ali on inače nije sasvim u pravu.
„Urednik rubrike” ne znači da on ispisuje rubriku (po na­
šoj zamisli), nego da je on dužan da vodi računa o knji­
ževnosti, aktuelnostima, književnim časopisima Ltd. Za
to je potreban književni istoričar, akademac. (Da navedem
primer: rubriku nemačke književnosti ne biih vodio ja,
nego Eme Lorši, obrazovan književni istoričar, koji čak i ne
piše.) Dakle, Ema Ritok10 ne bi bila Karliju na putu.
Na njega smo veoma računali: i u filozofiji, i politici,
i engleskoj književnosti. Pored toga, naravno, ako drugi
kažu: o tome bi trebalo pisati — i ispravno (onda se o
tome piše bilo ko da je urednik rubrike). Daikle . . . Ali
pogledaću sve kiaida budem u Pešti. Radovao bih se kada
8 Poperov esej „Kič”.
9 V. 67/6
10 Ema Ritok (Ritook, 1868—1945), pisac i filozof; veoma ak­
tivna u Lukačevom krugu sve dok nije došlo do razlike i odva­
janja zbog njenog konzervatizma.

216
 bi napisao teoriju nesporazuma. Poučno bi i korisno bilo
i za tebe i za nas. I to bi moglo u ovaj časopis. Ali moguće
je eventualno i bolje mesto. Lajoš Filep naime (o tome
još niiko ne srne da zna!) od 1. januara hoće da pokrene
tromesečni filozofski časopis. Revue inactuelle. Za sada
bi saradnici bili samo on, ja i Šandor Heveši. Svaki broj
bi donosio manje dostupna delà veiikiih filozofa u preve­
du na mađarski i naše tekstove. Naslov: Szellem (Duh).11
— Prvi broj: Boutroux: Nature et l’Esprit; Plotinos;
Chesterton. Moj tekst o Ernstu, Filep: Vreme i večnost,
S. Heveši (verovatno) Kult i moral, dva Bergsona: Intro­
duction à la Metaphysique, Eckhardt.
Govorio sam Filepu o tom tekstu. Kaže da će ga rado
objaviti. Ali — on ne plaća. To naravno nije krupan
problem: sve je mnogo otmenije — ako uspe. A u ča­
sopisu Renaissance može se pokušati i posle.
Filep nije, kao što sam ti možda već pisao, „veliki čo-
vek”. Intenzitet njegov nije veliki i pravi* tip Baumgar-
tena, ali hrišćanin. Dakle, ima bolju savest za estetiku,
za rad, za sve. A opet, mnogo mu je manja moralna vred-
notst — tašt je. Baumgarten je gord — i zato ima ,,De-
muth”112 prema veličinama. Ono šito u Filepu nije mnogo
istinito: veru je da je veliki čovek — a tek je prefinjeni
esteta.
Novalis — na žalost — još ima vremena. Još nema
odgovora od Milera. Možda uskoro. Mogao bi, međutim,
tekst prevesti za drugu polovinu novembra. Onda će valj­
da biti veoma aktuelan. Možeš li? — Da. Šta veliš na
ovakav poredak: Predgovor, Kjerkegor, George, Filip,
Storm, Novalis, Ber-Hofman, Kasner, Stem, Ernst.13 Ako
imaš plan za izmemu, javi. Gledišta: Kjerkegor je para­
digma oblika — dakle iza predgovora. Zaitim: sentimen­
talni, Storm i Filip (hronotogija). To i umetnost života
vezuju ih s Novalisom, Georgeom (između njih dvojice

11 Časopis S zellem počeo je izlaziti marta 1911, a prvi broj se

donekle razlikovao od ovde navedenog plana.
12 Poniznost.
13 U nemačkom izdanju eseji su dobili ovaj poredak: Predgo­
vor — Kasner — Kjerkegor — Novalis — Storm — George —
Filip — Ber-Hofman — Stern — Ernst.

217
još je i motiv smrti) i Kasnerom. Tu je jedinstvo proble­
ma oblika i problema života. Potom: Stem: isto to nega­
tivno, Ernst: pozitivno. Poslednje reci: Die Form ist die
hochte Richterin des Lebens.1'1 Dobro?
Što pišeš o Budenbrokovima, verovaitno ćeš biti u pra­
vu. Ja odavno nisam čitao (kada sam pisao o Kôniglichte
Hoheit,1415 pisao sam po sećamju). Duboka je i ispravna
tvoja primedba o Ton iju. Osećam da je produbljivanje
nečega o čemu je to dvoje i moje staro zapažanje. Jedno:
čovek ima misao iz detinjstva, živi je, piše, slika tokom
celog živo,ta. Drugo: doživljaji svakog čoveka (o tome sam
ti, mislim, govorio već) imaju šeme. Ali ja nisam po­
mišljao da je ovo dvoje povezano — i mislim da si ti u
pravu. Još nisam promislio do kraja, ali je frapantno,
i dopada mi se tvoje zapažanje. — Main to očito nije
ovde video.
Pa sad zbogom, sinJko. Javi mi se dopisnicom u Peštu
(Vârosligeti fasor 20/a), kako si i šta je rekao lekar, i šta
će biti kasnije. Hoću odmah da saznam. I — nećeš zabo­
raviti, zar ne? — s vremena na vreme, koliko god mo­
žeš češće, obaveštavaj me dopisnicama šta je s tobom.
— I ja ću pisati kada budem mogao. Ali još sam uvek
u lošem periodu za pisanje pisama.
Be mi je poslala veoma dragu dopisnicu.
Vedreševi te pozdravljaju. Veoma te vole — žena na­
ročito.
Grli te, dragi 6inko,
Đuri

14 Oblik je najviši sudija života.

ir> Roman T. Mana K r a lje v s k o v is o č a n s tv o o kojem je Lukač
pisao 1909.

218
 69. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Budimpešta, 25. oktobar 1910.

Leo sinko,
Nema za mene lošijeg vremena od ovakvih nekoliko peš-
tanskih sedmica. Svaki dan sam hteo da ti pišem, a ne
dopisnicu, nego pravo pismo — i vidiš šta je bilo, a sada
se užasno stidim, i sve me ovo veoma boli, a čemu služi?
Pa dragi sinko, ne smatraj me preteramim optimistom
(da odmah pređem na „stvar”), ako verujem: objektivno
ipak nisi spao tako mnogo na utehu kao što si onda
verovao, jer možda ti to toliko i ne osećaš. Ni govora:
bolje bi bilo da si ostao u Davosiu, ni meni se nije dopalo
kada sam prvi put čitao vest i obrazloženje. Pa ipak,
setio sam se, na primer, koliko smo se svi mi (najbolje
sam sebe mogao kontrolisati) fizički bolje osećali u Lu-
cemu nego u Vengenu. Ja sam se tada i kladio da se
toliko više neću penjati, jedini izuzetak trebalo je da
bude poseta tebi u Davos. Ja verujem da na tako velikoj
visini ne mogu dugo da izdrže ni mnogi sasvim normalno
zdravi ljudi.
Kako je ranije drukčije bilo tebi — to ne potvrđuje
ništa. U detinjstvu je čovek nešto sasvim drugo. Bilo šta
da kažu lekari, ja sam ubeđen: između 20—25. godine
postoji jedan presudan period starenja. U le to 1906. u
Čorbu je meni fizički bilo odlično, a lane u Vengenu
— u najboljem slučaju osrednje. Ja dakle ne vidim mno­
go problema što si morao da odeš iz Davosa i očekujem
mnogo dobrog od Bozena. Piši šta je. Imam kantu za
berlinski voz (verovatno putujem u ponedeljak, ali možda
via Beč—Vajmar). Dotle mi ovamo piši: posla će za mnom
(jedino će dopisnicu pročitati). O Be bih voteo nešto čuti.
Ona mi je do sada pisala samo dopisnice, izgleda da je
veoma zauzeta, jadnica. Od Karlija čujem da hoće da po­
laže neki ispit iz klavira. Zar ne bi bilo najpametnije da
219
to uradi u Pešti? Ipak ovde bi bilo formalno i glatko!
(Naravno, možda trućam gluposti, ne znam pojedinosti.)
Molim informacije o celoj stvari. Jer možda je takva
konstelacija — alko je, na primer, reč o davanju časova
— gde bih ja posredstvom svojih roditelja mogao nešto
da učinim. Ali, naravno, i nezavisno od toga dobro bi
bilo saznati, više.
Od tvoga teksta jedva da će šta biti — Herbert i ja
smo napustili Renaissance. Ne možemo mi još da pravimo
dobar list — a ovde pogotovu ne može. Ali dijalog1 mi
pošalji u Berlin. Možda će se negde drugde moći nešto
učiniti: u Filepovom filozofskom časopisu, o čemu sam
ti već, čini mi se, pisao. (A kada sam ti to pisao nago-
vestio sam da je još tajna, zar ne?) Stvar bi u tom slu­
čaju bila teža utoliko što bi sam morao da prevedeš tekst:
Herbert sada nema vremena ni za šta. Zimus hoće da
završi dve drame. Sada piše treći deo dijaloga.
Karlija sam video nekoliko puta. Radujem se: na do­
brom je putu. Advokatura ga interesu je — a verujem da
može postati (za sada) odličan advokat i glasovit za kri­
minalne delikte. A ovakva pozicija, sasvim nezavisna
i spolja i iznutra, jedina mu je mogućnost za političku
karijeru. —
Izgleda da je Irma u velikim nevoljama. Video sam
kod Karolja Polačeka jednu njenu skicu za fresku: ima
i lepoga — ali nije sasvim dobra. Ali, takva je kao da
Nađbanja i Reti nikada nisu ni postojali. A kod nje je
to (znaš pod kakvim uticajima živi) loš znak — što se
braka tiče. A samo simptom toga je što zimus dolazi u
Peštu, dok joj muž ostaje u Nađbanji. Zato kažem samo
simptom, jer što se odatle može iščitati, ja sam već video
u skici za fresku. — Za mene je dobro što kad ona stigne
ovamo, ja ću već biti daleko, što ja samo ljudskim saža­
ljenjem posmatram stvar — toliko da bih joj ja već
mogao biti dobronamemi prijatelj ; kad to ne bi bilo
(zbog nje) veoma opasno, zbog čega, naravno, i neće biti
— i ne staje me nekog krupnog odricanja, naravno.
Ja sam tako dobro da me je prosto stild da o tome
pišem. Život zamišljam samo opisan i pod navodnicima:
čini mi se da je Filip bio poslednji esej za zbirku Duša
1 Poperov esej „Dijalog o um etnosti”.

220
i oblici”. Sada dolazi „nauka”. Polako. I možda će doći
kao obeštećenje za izostalu liriku — prava metafizika. Ali
i ona polako. — A imam strpljenja da čekam. Drukčije,
s drugim akcentima, smirenije, ozbiljnije osećam ono o
čemu sam ti proietos govorio u Berlinu.
Spolja je sve nepromenjeno : ne želim ni da se intere-
sujiem šta je s mojom (knjigom ikojd Milena ii s esej em kod
Logosa : neću time da kvarim raspoloženje (iznutra, naime,
pouzdano znam da neće biti objavljeni).
Još nešto: ponovo sam čitao tvoje tekstove — opet mi
je Brojgel2 užasno imponovao, Aeroplan3 mi se dopao,
dobar mu je ton: pouzdan i suveren.
Zbogom. Ne ljuti se zbog ovog odocnelog i površnog
pisma
na tvoga Đurija

2 Poperov esej „Piter Brojgel Stariji”.

3 Poperov esej „Estetika aeroplana”.

221
 70. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Berlin, 9. novembar 1910.

Dragi sinko Leo,

Opet ti samo pišem čestitku za rođendan (malo će odoc-
niti), a opet nismo zajedno. Tako dugo nisam o tebi ništa
čuo da mi je pomalo i nesiguran ton kojim započinjem.
Razumeš: ton raspoloženja za koji treba znati kako bi
onaj drugi znao kako je drugi, šta radi, za što treba
drugi da zna šta je sa m nom . . . (Dakle: „ja znam da on
zna da ja znam . . . ” joj !) Za drugu, važnu stvar nisu
potrebna pisma. Izvan svakog „raspoloženja”, znanja i ne­
znanja osećam ja čvrsto povezanost nas dvojice. Jedinu
istinsku čvrstinu koju posedujem. Pada mi na pamet
osrednja engleska pesma: Others leave me. All things
leave me. You remain.1 Radi toga ja ne bi trebalo da
pišem — a ni ti. Ali ti mi ipak piši s vremena na vreme.
Samo jednu dopisnicu. Ni neću pismo, ne zamaraj se pis­
mima. Nejednaka je moja želja da od tebe očekujem
pisma, odgovore. Za tebe je pismo uvek bilo veći posao
nego za mene omanji tekst. Ali s vremena na vreme do­
pisnicu jednu, šta je s tobom. Jer sada zaista ništa ne
znam.
A ovde želim da znam. Meni su ljudi sada veoma po-
mereni u daljinu — a ti si mi ostao blizak kao što si
i bio. Ako je reč o tvojim stvarima, opet sam u „životu”.
Gotovo protiv-programski, jer ću se polagano sasvim
odvići od njega. I uglavnom odvikavanje mi čini dobro.
Kod kuće sam. U zemlji gde znam puteve, gde pouzdano
koračam. Drugde ja — osećam s ozbiljnim, ganutim sti­
dom — nisam i neću biti. Počevši od najprimitivnije ku­
povine — sve do ozbiljnih i ljudskih situacija gde treba
biti ozbiljan i čovečan. A i tamo sam ozbiljan — ali
bespomoćan. Ti to znaš. Iskusio si. I što me ipak voliš,
1 Drugi me ostavljaju. Sve me ostavlja. Ti ostaješ.

222
što me ipak ostavljaš u svom životu — o tome i ne pri­
liči govoriti kako bi se trebalo zahvaliti. I nemojmo go­
voriti. Znaš ti šta si za mene — ako znaš i šta to vredi
i šta znači (mereno objektivnom merom „života”).
Neobičan je osećaj da u svim pomeranjima ovo nema
nikakvu ulogu. Jer sve se udaljava od mene. Ostaje onaj
spoljni veoma strpljivi odnos prema mudrim ljudima —
ali iza toga se može promeniti svaki akcenat. Odista sam
postao strpljiv: podnosim ljude. Samo je važno: da li su
mi na neki način drugovi po oružju u bici koja će ispuni­
ti i moj život. A izbor je strožij i i samovoljniji (s ljudskog
stanovišta) nego što je ikada bio. Znam: iz ovih osećanja
može nastati prijateljstvo, a i nastalo je kod Herberta,
malo i kod Paula Emsta. Ali to je drugo. Ovde je reč
0 zajedničkom napredovanju, a ako se putevi razdvoje
— onda se razdvoje i ljudi. Jedino što je u meni mnogo
pijeteta i zahvalnosti prema minulim dobrotama, pošto­
vanja prema mojim unaprediteljima (čak i ako sam ih
ja uzdigao tamo gde sam ih veoma teško sledio — a oni
mene nisu, čak i tada su me oni uzneli). Osećam: Baum-
garten počinje polagano da se ovamo uvlači. Nekada je
naše osećanje sveta zajedno bilo „beznadežno”, u mno­
gome je njegova zasluga što se moja „beznadežnost”
preobratila u motoričnu snagu. Ali kod njega ne. I danas
jedva imamo zajedničkih puteva, samo uspomene — i
možda nadanja. Ne znam još šta će ovde biti.
Mislim da ću zimus mnogo raditi. Šta će biti — o tome
danas još pojma nemam. Ali sada već znam da čekam
bez bilo kakve histerične i mučitelj ske askeze. I spoljne
1 unutarnje stvari. Ove poslednje, izgleda, posebno dugo
treba čekati i to iščekivanje — veoma je teško smestiti
što se tiče pogleda na svet. (Ne što se osećanja tiče, tu
je — pouzdanost.) Jer ja veoma dobro znam granice moje
sposobnosti: ja ni izdaleka nisam toliko sposoban da bih
zasluživao jedno tako unisono zanemarivanje. Jedino bi
moglo biti reči o tome da ovu ideju ne žele drugi da
prihvate, čije sam ja — zaista! — desetorazredno oitelo-
tvorenje. Mene nagrađuju dočekom koji je neki veliki
filozof — koji će doći — zaslužio umesto mene. — Ali
223
to je šupadj razgovor. Treba raditi. Ono što sam do sada
uradio, problemaitimo je: ne zaslužuje (s moje tačke gle­
dišta) da ima uspeha.
Piši, sinko, kako si. Grli te i mnogo dobrog ti želi
•tvoj Đuri

Veoma zahvaljujem Be na dragim redovima, nisam imao,

na žalost, vremena da joj odgovorim. Mnogo pozdrava
i njoj.
Voringerov Kraimaih nadam se stigao rje u pravo vreme.

224
 71. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Griz, 7. decembar 1910.

Dragi dobri moj Đuri,

Dugo si iščekivao ovaj puit — oprosti mi još ovaj put —,
znaš, naime, da se to iinače ne događa. Trostruki greh
bese, jer i laž bese, nevaljalistvo beše i samomučenje be­
se. U duši sam ti smesta pisao čim sam pročitao tvoje le-
po, dirljivo pismo, ali pre nije izašlo iz teta, iz ove bedne
mašinerije. Ali ne venujem ida ti je sve ovo tako loše palo
kao meni, svaki dan sam patio pod tiim teretom, pa ipak
nisam mogao sebi pomoći da se oslobodim nekog mistič­
nog traganja za bolom — da izađem iz atmosfere izbega-
vanja posla, koja me ne napušta već danima (već godi­
nama).
Naj pre o onome šibo ti pišeš. Već me čini veoma sreć-
nim, dragi sinke, da ti nešto vredim. Znaš, verujem da
ceo moj takozvani rast tako reći iščitavam jedino sa ska­
le tvoje procene, a ako znaš gde ja ovoj skali stavljam
oznaku nula, onda se nećeš čuditi što ću uskoro imati
malo megalomanije. I ja imam osećanje kao i ti: ostaćemo
jedan drugom nas dvojica čvrsto, nepromenjeno. Istina,
ne prihvatam da sam ja jedini, ali što jesam od srca ti
hvala. I ja recitujem da others don’t leave me, all things
don’t leave me (kao ni tebe) ali: Đurimain!1
Ne dozvoljavam ti, međutim, da budeš skroman! Ne
dozvoljavam — i 'kao dobar prijatelj, imam na to pravo
— da potcenjuješ vrednost tvoga neuspeha. Danas se to
ne može učiniti. Moraš znati koliko se ovi ljudi boje od
blamaže potcenjivanja, koliko sumnjaju u sopstveni au­
toritet i grabe se za sve što ne razmmeju. Ako dakle čak
i pored ovakvih pretpostavki ne vide tebe — onda zaista
možeš da imaš poverenje u sebe. U ovako pogodno vreme

1 Drugi me ne ostavljaju, ništa me ne ostavlja. . . Đuri moj.

225
zaista velikom čovelku može uspeti da ostane na gubitku.
Potpuna nekontroliisanost današnje kulture u krajnjem
slučaju ofoezbeđuje divnu selekciju: onih koji ipak nisu
prodrli. Veoma stroga kontrola ima jednu nevolju, jer
tada, zna se, prodiru samo najlošiji-, osrednji i dobri os­
taju pomešani, a najbolji se ni ne ostvare. Dakle, molim
te, ne očajavaj da ne zaslužuješ zapostavljanje: veruj
mi, zaslužuješ. Ja to ne kažem samo na osnovu maiopre-
đašnjih socioloških zaključaka — nego jer sam čitao sva
tvoja delà i mogu reći da su lepa. Ćelu apologiju neus-
peha sam zato iskušavao da bih na vreme ostvario hal-
tung sličnom pravcu koji se salda javlja u mojoj karijeri:
naime, Rundšau mi je vratio Kič2 uz mnogo izvinjenja,
preklinjući me za drugi tekst, ali s priimedbom da je ovaj
tekst ,,suviše uopšten ili nije dovoljno oštar”. Šta veliš
na to? Ja sam sâm u prvom trenu gotovo i poverovao, i
da ne bese tu Be sa svojom beskrajnom pouzdanošću,
koja je grdila onu stoku i veličala mene — ne znam ne
bih li se odrekao karijere, s obzirom da, s jedne strane,
sudbina i onako neće, a, s druge, onda ne bi trebalo to­
liko pisati i to je dobro. Ali Be je bila tu i tako sam
brzo došao sebi. Ali stvar mi ova ostavlja jedno novo saz­
nanje; i poen je, naime, stvar relacije: široko bira, to do
sada nisam znao, a veruj em da ni ti ne bi verovao da
će ovde pući tikva. Ali ne mari, od sada ću još bolje pi­
sati. Aeroplan3 koji sam svojevremeno pisao za Tang, sas­
vim je bio dobar Rundšauu, već Folkskunst4 koji sam
za njega pisao, nije mu bio potreban. Mogao sam naslutiti
da Kič, čiji je 1) predmet Rundšau, 2) entendue5 njegovih
najsvežijih novosti, neće tu požnjeti simpatije. Ali da će
izazvati dosadu, to nisam očekivao. Kad bih bio megalo­
man, rekao bih: kralj (ne znam koji) koji zaspi na Ka-
sandrine krike. Ti si mi zimus rekao lepo poređenje za
sličnu pojavu: ,,Ikoji misle da je vitlan je močuge pikant­
na igra, a ovamo” itd. Sada bi rekao: koji od lupetanja
močuge tonu u san.

2 Rundšau je naručio kod Popera esej „Kič”.

3 „Estetika aeroplana”.
4 „Narodna um etnost i produhovljenost oblika”.
5 Tekstom obuhvaćeno.

226
 A sada o tebi. Sta radiš? Kako si? Koji su ti unutraš­
nji a koji spoljašnji koraci (prilično centralna formula­
cija), kako ti ide metafizika i kako stvar s Milerom, a kako
ostalo, higijena zaboravljanja i sećanja, dobre i loše stva­
ri, ali korisna stvar, jer tertium — za tebe nije datur.
Piši mi prvom prilikom o sebi, sve me zanima. Zašto ideš
u Firencu? Oto piše, kada ideš i dokle.
Ja ću sada ipak ostati ovde u ovom odvratnom Grizu.
Ne dopada mi se, nisam nekako ni dobro, hteo bih i da
odem, ali lekar piše da mi sada nigde ne bi bilo bolje,
i tako ostajem. Zdravlje mi ne napreduje, ali to vidljivo
čini. Sada ću se opet vratiti običaju da te povremeno oba-
veštavam kao što si jednom želeo. I sada ti nisam pisao
dugo jer sam bio u strci, nevolji, utučen, a dopisnicu ni­
sam hteo pisati, jer ti zaslužuješ pismo.
Bog te blagoslovio, dragi dobri široko; i još jednom ti
zahvaljujem i od srca uzvraćam istim osećanjima.
Piši uskoro!
Be te pozdravlja, ja te mnogo puta i od srca grlim,
tvoj Leo
Treba li već Novalis?

227
 72. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Berlin, 10. decembar 1910.

Dragi dobri siruko Leo,

Ja te molim, ne ljuti se što nisam pisao ranije. Ali ni­
sam očekivao tvoje pismo, nego — glupost — jednu dru­
gu vest. Da počnem tu stvar od sredine: tvoja lepa ana­
liza o mojoj veličini već počinje da biva manje aktuelna,
dakle: zaiud — ne možeš od mene načiniti velikana. Sa­
da, naime, kao da se vetar obrnuo. Početak: Logos objav­
ljuje ,,Metaphysik der Tragoedie”1 (istiina, oni žele ova­
kav naslov. Ja sam hteo Metaphyisik des Dramatisch-Tra-
gischen. — Zar nisam u pravu?) Zatim sam bio kod L.
Štajna. Zamolio me je da pišem za Archiv für Philosop­
hie. Već sam dobio primorke za recenziranje (treba da
pišem o estetici književnosti i romantičnoj filozofiji), a
„teoriju književne istorije”2 samo treba da prevedem da
bi je objavili. (Naravno, biće teško, jer nekoliko važnih
stvari moram da izmenim.) Treća je stvar — a to je ono
što sam želeo da ti javim — Fišer. Još nije prelomljeno.
Hajman veoma želi, i nada se da će i uspeti. Samo malo
zavisi i od magaraca iz Rundšaua, sada je kod njih Šarl-
-Luj Filip. Verovatmo će biti junktim: ili Rundšau i knji­
ga, ili ni jedno. Ako ne ide kod Fišera, onda će je Haj­
man protežirati kod Eriha Raj sa. Bio je veoma drag,
rekao je: „mein Interesse an ihrem Buch ist nicht damit
erschopft ob wir es herausgeben kônnen”3 itd. Po ovome
vidiš: Mileru ne trebaju eseji (njemu treba P. F. Šmit i
Šaukal), a naprotiv pisao je Ermstu da bi izdao knjigu.
Sada su kod njega prva dva poglavlja knjige o drami.
Tako stoji moja književna pozicija. Nisam li ipak manji
čovek nego što me ti predstavljaš?
1 Esej o Paulu E m stu.
2 „Beleške o teoriji književne istorije”.
3 „Moje interesovanje za vašu knjigu ne iscrpljuje se u tome
da li ćem o je izdati ili nećem o.”

228
 „Nastupao sam” u Mađarskoj, Babič je pisao o meni u
Njugaitu. Ja sam miu odgovorio. U međuvremenu me je
„odbranila” Renaissance. Poslaou ti ceo materijal. Pogo­
tovu zato da bi mi kazao, da li je moj odgovor zaista tako
nemoguće nespretan — kao što, na primer, Baumgarten
kaže, i kakve su ti impresije o Babičevoj dobronamemosti
i zlanamernosti. I još nešto: Emst i Filip će se zajedno
pojaviti u onoj „modernoj biblioteci”. Da li da svesci
dodam kao predgovor važan deo odgovora Babicu? Za
sada je naslov sveske: Dva ogleda. Oni bi želeli „jači” —,
ali to zaista ne može. „Sachlich” je moguć: „O oblicima
žudnje i ostvarivanja” užasno je bučan za jednu sveš­
čiću. Zar ne?
Sada pređimo na tvoju „književnost”. Slučaj Rund-
šaua je zaista senzacionalan, sve sam očekivao, samo ne
to. Velim kao i ti: imaš sve razloge da budeš na to gord,
jer ti i pored sve težine odista pišeš još i zabavno i u
njihovom smislu. . . iako, naravno, na beskrajno dru­
gom nivou — pa ipak ne! Ali tekst bi nekako trebalo
objaviti. Da ga pošalješ Krausu?4 Može biti reći i o to­
me da ga pošalješ ovdašnjem — ne naročito izvrsnom —
listu, Panu. Izdaje Paul Kasirer ikoga poznaješ. Uređuje
Vilhelm Hercog. Adresa: W. 10. Viotoriastrasse 5. Ako bi
ga imao na mađarskom, bilo bi lako: onda bi ga objavio
Filepov časopis, koji će izaći, čak će možda biti (zva-
nično) mađarski Logos. Moglo bi, ali Filep i Heveši ne
žele još sad, a ja mislim da nisu u pravu. Ali u svakom
slučaju pošalji mi zgodnom prilikom dijalog o otvorenoj
i zatvorenoj umetnosti, možda će ići. — I da završimo
s književnošću: dobro bi došao, kao što vidiš, Novalis.
Ali smatram isključenim da bi bio aktuelan pre 3—5 ne-
delja. Recimo da mi ga pošalješ 10—15. januara, sprem­
nog za štampu (piši mi pošto je otprilike prekucavanje,
ja ću ti unapred poslati novac, ako to igra neku ulogu)
— dobro?
Sada da uzmem novu hartiju da bi, oslobođen književ­
nosti, mogao progovoriti i o važnijim stvarima. Hoćeš da
ti pišem o sebi. Mislim da u ovom trenutku nema do­
sadnije teme od mene — i dobro je što je tako. Pisao sam
'* Čuveni austrijski publicista i književnik, Karl Kraus (1874—
1936), zaista je objavio Poperov esej u svom časopisu D i e F a c k e l .

229
ti već da se dobro osećarn, a to se niije promeniio — mada
fizički, na žalost, jeste: ima jedino vreme kaiko loše spa­
vam. Ali to još nije nevolja. Izgleda da je orno što sam
započeo proletos uspelo: isključivanje „života”. I ne zna­
či beziuslovnu asikezu. To jedino znači da je težište svega
konačno i više nepokolebljivo u radu. Ljudi: možda pos­
toje, možda ne postoje. Sreća: možda postoji, možda ne
postoji. Ali to je sve na površini života (isto kao što
je slučajno u ovom trenutku da li me boli ili ne boli
glava). To je značila ona engleska pesma. I zato je is­
tinska što se mene tiče. Znaš koliko su mi ranije bili
potrebni ljudi i ljudski odnosi. Konačno, bilo je troje koji
su dodirivali središte: Laci, Irrna i ti. Slučaj Irme sada
već u odnosu na mene imao je odlučujući značaj za život
jer je bila neko ko me je pogodio u središte, ko je bio
„ceo” život za mene, ko je bio utkan u svaku moju mi­
sao, svaki osećaj. I ode (a kako je otišla?!) — a ja živim
i krećem se. Od toga se umire, ali ako se preživi, onda je
tome kraj. Ta vrsta „ljubavi” koja tamo beše — ljubav
•kao ceo život, tako da kažem — završena je. Sećaš se: u
Vengemru smo razgovarali o tome koliko objektivna vred-
nost izreka, odgonetki itd. ne predstavlja njihov pogo­
dak u središte (iako je i on potreban — do izvesne grani­
ce kao mogućnost iluzije) —, nego neka tajanstvena su­
gestivna moć. Tu mogućnost je u meni Irrna poharala. Ne,
jer je otišla: ti si primer kako čovek može imati i drugog
prijatelja, nego kako je otišla. Ovo prevrednovanje apso­
lutne blizine i jedinstva u apsolutnu otuđenost, nikada
više ne zaboravljaju čovekovi nervi: mislim, meni se više
ne može tako sugerirati. I velim, ne znači neminovno as­
kezu. I pored toga veoma su moguće žene — čak even­
tualno i brak. Samo što je svemu tome vrednost sasvim
druga nego što onoga beše. Otuda nema u mom sadaš­
njem raspoloženju nikakve histerije i ogorčenja. Ranije
sam bio ungliicklich, sada jenseits von Gliick und Ung-
liick5. Na putu prema svom središtu, znam već da to niko
sa mnom ne može „podeliti” (razumeš kako mislim?), i
da mi tu niko ne može „pomoći”. (I to razumeš.) A jedini
put je rad. Rad je, naravno, samo put — ali naročit

5 Nesrećan: izvan sreće i nesreće.

230
put. I sada sve dublje verujem u plaitonovsku teoriju saz­
nanja: svako znanje je samo sećanje — ali je potreban
najnaporniji rad da bismo bili u stanju da se sećamo.
Cak ni dosegnut rad kao rad ne viredi nešto (kao takav
sasvim se objektivno i nezavisno odvojio od mene), nego
ikao čin, kao moj čin. I — kao što je Fihite strahovito du­
boko video — ja = čin, posredstvom čina tek postajem
„ja”. To meni danas znači rad. A vrednost: saznavanje
sebe, dosezanje sebe, što načinim dato je — to ja je­
sam, ne mogu znati, tek mogu tražiti, ali ja: upravo je­
sam traganje.
Po tonu možeš vide ti da rad napreduje dobrim putem.
To već vidim sasvim jasno da je moje krajnje postavlja­
nje pitanja potpuno izvorno, takvo kakvog do sada čak
ni sličnog nije bilo. Pa ipak je takvo da je u stanju da
se organski vezuje za istinski veći rad. A šta će biti od
svega? Gde sam danas? Na to je nemoguće odgovoriti.
Beskrajno mnogo moram da učim da bi se stvari u meni
raščistile i da ono što kažem bude naučno ispravno —
da ne znam gde sam. (Pod naučno sad podrazumevam šta
bi na to, na primer, rekao Hegel — ne ono što je bilo
proletos.) Drugom prilikom možda nešto više o ovome ako
slučajno u vezi s nekim poslom budem mogao više govo­
riti o celoj stvari.
Firenca znači da se tamo osećam dobro, fizički, psihič­
ki. A pored toga, tamo sam mnogo naučio, Berlin ništa
ne pruža, a još nije, pak, došlo vreme da istinske velike
vrednosti Pariza utiču na mene. Meni je danas Pariz i
grad filozofije; jedino ću onda otići tamo ako s Bergso-
nom budem mogao .plodno da razgovaram (ili ako to već
ne bude bilo piltanjje za mene). Firenca je pak lepa i dob­
ra. I na proleće ću otići tamo na nekoliko imeseci ako je
moguće.
Još jedno „književno” pitanje. Šta veliš za ovaj redos-
led: Predgovor — Kjenkegor — George — Filip — Štorm
— Novalis — B.-Hofman — Kasner — Stern — Ernst?
Zbogom sinko moj! Piši, ma i nekoliko redaka o sebi
— ono što si ovde pisao malo me onespokojava, pozdravi
Be, već odavno želim da joj pišem — možda ću uskoro.
S ljubavlju te grli
Đuri
231
 73. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Berlin, 20. decembar 1910.

Dragi sinko Leo,

Pre nego što stiže tvoja dopisnica hteo sam da ti napi­

šem „veliko” pismo. Pokušaou sada — iako se stvari u
pismu ne mogu reći. Dakle: sinoć sam čitao Plotinovu es­
tetiku i itamo u „knjteligibilnqj lepoti” (ikoja je izvan em­
pirijskog sveta) našao sam sleđeće. ,,A tamo gore je lak
život, i istina, što za nas znači majku i dojkinju, biće i
hranu . . . Kod nas je naime sve prozirno . . . Budući pak
da svako sve obuhvata sobom a istovremeno to i u dru­
gom vidi, otuda je sve svuda, a sve i sve je pojedinačno
sve a blista vilo je bezgranično', i jer je sve od njih veliko,
otuda je i malo veliko. Tu je svaka zvezda sunce i sunce
svaka zvezda a opet i sve ukupno je t o . . . Jer ovde kod
nas jedan deo nastaje iz drugoga a svaki deo postoji samo
sam, tamo, međutim, svaki pojedinačni deo potiče iz
celine a istovremeno je istovetan s oelinom.” itd. A na
drugom mestu: „Tamo ništa ne stupa na tuđe tlo, nego
je svako pojedino mesito suština njegova, a prostor gde
se smešta, istovetan.” Mislim da vidiš šta je ovo: homo­
geni međijum1 kao metafizika. Tako naime da to ne čini
umetnost, ispunjavajući time najdublju ljudsku žudnju
koju ništa drugo ne može ispuniti, nego tako što je to
metafizička stvarnost, das wdhre Sein12. To govori svaka
nacionalistička filozofija (Platon, Spinoza, Selling, Hegel
itd.). I odatle potiče ona užasno krupna nevolja njihove
slike sveta, čijom se sada kritikom ja bavim — kao pu­
tem koji vođi ka mojoj filozofiji umetnosti. Najdublja
je to žudnja da je svet, ovakav ’k akav jeste (zato misle za
sebe da su „naturaMsti” jedan Brojgel ili jedan Sezan),
1 Ključni term in Leo Popera koji će Lukač i mnogo kasnije
koristiti u delu O so b e n o s ti e ste ts k o g .
2 Istinsko biće.

232
 jedinstven. Cilj je to svake filozofije. Filozofija, međutim,
ne postavlja jasno pitanje, ona pita: ikako je od mnoštva
moguće jedinstvo — i odgovara na to, a ne primećuje da
je izbegmuto glavno pitanje (naravno, užasno uprošćujem
stvar) koje glasi: kako se jedinstveno može vide ti, ose-
ćati, proživeti mnoštvo, kvalitativna raznolikost i iinko-
menzurabilnost. Jer nije reč o razrešenju distanci. Ako
smo stigli dotle da su stvari konsonantne ili disonantne,
već nam je lako. Ali pojave u stvarnosti tako su daleko
jedna od 'druge, 'tako su strane nama i jedna drugoj i
našim mogućnostima saznavanja da se one mogu dovesti
u ovakav odnos samo uz pomoć prinudne projekcije koja
uveik izgleda samovoljna. To čini svaka nauka i svaka
umetnost. Naravno, svaka projekcija je nesavršena (to
sada mislim metafizički, u odnosu na ukupno, ekstenziv­
no potpuno' Biće). U nauci se to ispoijava u itome što pos­
toji „slučajno”. (Sećaš li se šta sam o itome pisao u spo­
menici Aleksamdem3?: zakoni druge nauke = slučajno
— i vice versa. O tome sam sada čitao u veoma umnoj
'knjizi Butrua (Umetnost se lakše snalazi: što nije moguće
izraziti njenom tehnikom — to ne postoji.) To ne treba
da dokazujem, zar ne? Sada već filozofija (racionalistič-
ka) traži ćelo jedinstvo izvan ovoga jedinstva. Ali tu nas­
taje velika zabuna: kada vršijajednačavanje i prikazuje
sliku celog sveta, zaboravlja (sito ni jedna nauka i istinska
umetnost nikada ne zaboravljaju) da vrši ujednačavanje
sveta koji je već lišen svoje heterogenosti, već redukovan
na konsonancije i dišonancije. Racionaiistička filozofija
je, dakle, nesvesna (i otuda mutno stilizovana) umetnost.
A šta drugo još tera racionalizam u umetnost da je filo­
zofija umetnosti — i metafizika, ikoje se ovde uzgred ve­
oma spajaju, jer obe koriste mutan materijal, čiji su sa­
mo predznaci različiti — krunisana nužnost svakog racio-
nalističkog sistema. I tu je već tragična situacija: cilj
je filozofija umetnosti, pojam oblika krajnji pojam koji
sve odlučuje — a on se tim metodom ne može pronaći.
Ne jer je nesvesno u onome čime je tražen. U raciona-
iističkoj filozofiji, ako dosiedmo razmislimo, umetnost je

3 „Beleške o teoriji književne istorije” objavljene su u spo-

men-knjizi Aleksanderu.

233
 suvišna. Jer Biće koje ona stvara, koje je po njoj istins­
ko Biće, već je umetnost. Umetnost je ta)ko glupa tauto-
logija, slaba kopija postojećeg u stvarnosti. (Uzgred, to
se nailazi iza „Nachahmungs-theoirie”4, jedino se nije znao
uzrok.) Tako oni tragikomično ne mogu doći do cilja, jer
su već na cilju, jure u .krug i žele da sustignu sopatvena
leđa. Razumeš?
Sada se vraćam tvojoj teoriji. Kad bi svet bio homo­
geni medijum — umetnost ne bi bila potrebna (i tako
ako je Sein = Denken5 — onda ne bi bila potrebna filo­
zofija). Presudan značaj tvoje teorije u pogledu na mene
što je ona prva izrekla konkretno i određeno ono što sam
ja uvek osećao: sasvim novi aktivitet umetnosti. Time
možemo stići do oblika. Form ist eine Erlebnis-Notwen-
digkeit, eine Kategorie des Erlebens{K Samo tako znamo
da je svet od toga radikalno različit, a to ne možemo izdr­
žati. Nauka: Eine Kategorie des Denkens, eine mogliche,
und unmdgliche einheitliche und uneinheitliche Projek-
tion der Wirklichkeit? A filozofija? Ako se pitamo kao
Kant: Wie ist Metaphysik môglich?8 isto tako treba da
odgovorimo negativno kao i on, samo zbog drugih razloga.
Jer: ova je metafizika (racionalistička, monistička) contra-
dictio in adjecto, projekcija bez tačke gledišta (oni kažu:
univerzalna tačka g le d išta ,^ to je isto). Ja se pitam:
Zašto je potrebna metafizika? I što je ipak nemoguća?
Kakav treba da je svet da se njime nikakav sadržaj ne
za-hvata i ne dokazuje, pa ipak da se neminovno preživ­
ljava? Kako je duša stvorena da to mora činiti a ne zna?
Odgovore samo nazirem u sebi — sada i nisu važni. Ali
mislim da bih konačno sada umeo da kažem šta će biti
u mojoj knjizi: opis najveće krize ove misli iz koje —
nadamo se, odgovor se razvija sam po sebi. Zašto ti sada
pišem? Jer opet osećam s beskrajno velikom snagom: ko­
liko je tvoga u tome što sam ja sada i ovako stigao na
ovaj put.
\ Teorija oponašanja.
r’ Biće = m išljenje.
B Oblik je nužnost doživljaja, kategorija proživljavanja.
7 Kategorija razm išljanja, moguća i nemoguća, jedinstvena i
nejedinstvena projekcija u stvarnosti.
8 Kako je moguća m etafizika?

234
 Znam: put je moj. Ali znam: bez tebe (homogeni me­
dij um samo je jedina kristalizacija mnogih sitvari) dugo,
možda nikada ne bih ovo video. Ovde osećam ono sud­
binsko što sam se s tobom susreo, ovde se osećam — ne­
moj me ismejati — da sam tvoj učenik. Što ti možda
(verovatno) ne bi iz ovoga izvukao ove konzekvence, mož­
da ne bi ni tragao za koren ima ovih stvari — to je ovde
sasvim svejedno. Iako je moguće da ja ovde samo od-
važnije i „naučnije” stupam tvojim putem.
Sećaš se, jednom sam ti govorio da će ono što ja ra­
dim biti obrnuti plaitonizam. Sada sam -uvideo: to si ti
uradio: ti si doneo s neba ideje, i poiožio ih u ljudsku
dušu, u kičicu slikara, u dleto kipara. Sada možemo pono­
vo otpočeti izgradnju palate ideja, palate koja je srušena
jer je bila građena na recima.
Još nešto: možda iz svega izgleda ikao da je ovo zais­
ta obrnuti platonizam : onamo je bila suvišna umetnost,
ovde filozofija. Ne. Jer umetnost je ispunjenje čovekove
najdublje žudnje. Pitanje je filozofije: od ovoga podatka
(naime od toga šta je da to kao doživljaj, mogućnost želja
i ostvarenja i šta je dato kao mogućnost saznanja) nači­
niti svet. To znamo. Kakav mora da je svet gde se to
(sada to shvatam kao određenje granice i kvaliteta) zna.
Dakle, zapravo kamfovsko pitanje, samo što ovde pitamo
kao on u matematici, to jest uzimajući datim ono što je
zaista dato, i okolnosti koje su to ostvarile tražeći. To
znači moje pitanje: warum ist Metaphysik notwendig?
Metaphysische : Kategorienlehre — ne Aussage über das
Sein9. Odnosno tek indirektno. Razumeš?
Mnogo sam pisao i već je kasno, ne mogu da pišem o
drugim stvarima. Sledećom prilikom. Jedino: Novalisa po­
šalji u rukopisu — ali onda piši čitljivo kako bih ja mo­
gao da diktiram, pirekucani primerak ću ti posle poslati.
Fišer neće objaviti knjigu „nach langen Zogern, doch
nicht.. .”10
Dakle, još ništa. Sada je Erih Rajs u prvom planu.

9 Zašto je potrebna metafizika? Metafizička nekategoričnost —

ne izjašnjavajte se o biću.
10 Posle dugog kolebanja ipak . . .

235
 Sto si tako brzo odgovorio, radujem se. Molim te, uči­
ni to i drugi put, napiši poneku dopisnicu. Sadržaj o
tebi će se sigurno ubrzo promeniti. Kako živiš? Kakav ti
je raspored? Naime, nećeš li se dosađivati ako Be ne
bude tamo? Ud treba da se dosađuješ? Kuda ide Be?
Mnogo je pozdravljam i molim je da se javi gde je, ako
ode iz Griza. — Ja ću verovatno početkom aprila u Ita­
liju, da li ćeš još biti tamo? — Ali za sve ima vremena
tza odgovor — jedino mi piši kako si.
Nemoj se ljutiti zbog ovog patetičnog pisma. Ali sada
sam tako intenzivno osetio sudbinsko u našoj povezanosti
— a prema sudbini se srne biti patetičan. A onda: nešto
sam ti ipak mogao reći o mojoj knjizi, a i to je nešto.
Iako je ovo drugo meni mnogo važnije.
Grli te
Đuri
Pošalji mi otvorenu i zatvorenu umetnost11 (možda i
Kič), voleo bih ako bismo ih mi objavili u našem časo­
pisu.

11 Reč je o Poperovim esejim a „Dijalog o um etnosti” i „Kič”.

236
 74. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Berlin, 10. januar 1911.

Dragi sinko Leo,

Samo nekoliko redaka, nemam vremena za više. Hvala na
tekstu1: veoma mi se dopada; šta je sa Segersom? Kaži:
da li si raspoložen da zimus kratko skiciraš teoriju nes­
porazuma, na primer u dijalogu; mislim da b.i Kraus rado
objavio — a zatim oba .dijaloga (taj i otvorena i zatvorena
umetnost) objavili bismo Filep i ja u našem filozofskom
časopisu; mi bismo preveli. Ali moguće i ovaj sam. —
Knjige, ako hoćeš, možeš zameniti; Ašeru sam već rekao,
samo mu treba poslati. — Be mi je pisala ali je na pošti
premazana njena adresa. Gde je sada ona? I kuda će ići?
— Šta je s tobom? Kako si? (I kako si proveo vreme s
Karlijem?) — Meni je prilično dobro. Herbert je bio ov-
de; bilo je prijatno, ali dve sedmice nisam radio a i sada
sam pomalo out of form12. Ali mislim da će uskoro sve
biti u redu. Koliko je dovršen Novalis? Možda će sada
izaći knjiga (reč je o Flajšelu34); ako hoće, us/koro će se
odlučivati i u maju bi se .pojavila. Kada ti možeš da dovr­
šiš — Ja sada pišem tekst o Šekspiru/' — zamisli moj peh :
Blaj je očaran esejima — ali je već napustio Hiperiona.
Zar nije neprijatno? Grli te
tvoj Đuri
Dokle ostaješ u Grizu?

1 Poperov tekst „Vajarstvo, Roden i Majo”.

2 Izvan forme.
3 Berlinski izdavač kod kojega se konačno pojavila Lukačeva
knjiga eseja D ie Seele u n d die F orm en, novembra 1911.
4 Lukač je održao predavanje „Stil poslednjih drama V. Sek-
spira”, ali tekst nije sačuvan.

237
 75. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER

Berlin, 2. februar 1911.1

Draga Irma,

ovakvo pismo se može napisati samo čoveku kakav ste

vi. Ali prema vama bi, naravno, bilo uvredljivo: kole­
bati se <u pisanju i u odašiljanju pisma. Kada sam pos-
lednji put pisao — istina — ofclevao sam s pisanjem, iako
je onda o nečem manjem bilo reč nego sada. Ali onda
vi godinama niste ništa čuli o meni — pogotovu ako ste
čuli glupe i neinformativne brbljarije — a od tada ste
pročitali moiju knjigu! Ako ste je pročitali, ako ste je za­
ista pročitali, onda je ovo pismo gotovo suvišno. Jer tada
i onako sve znate o meni: o najboljem delu moga života
više i bolje znate nego što bih umeo da vam ispričam.
Tada znate i to — znate, zar ne? — od koga sam dobio
tonove koji su mi bili dati. Oko čije se figure, oko figure
koja se preda mnom neprekidno mernja, grupišu sva pi­
tanja : ko je ono koga posveta12 dvosmisleno mnogobrojnim
maskama krije. Znate — opet — zašto su nastali ovi teks­
tovi: jer ja ne umem da pišem pesrne; a znate — opet —
i to kome su upućene ove „pesme”, a i ko ih je u meni
izazvao. Onda valjda ne treba ni da iskažem svoju mol­
bu: ovi tekstovi će se pojaviti na nemaôkom (uz dva
davno planirana teksta, nedavno završena) — dozvo­
lite mi da ih vratim onome od koga sam ih i dobio, do­
pustite mi da vam posvetim ovu knjigu; da ovo mogu na­
pisati na prvu stranu:
„Irma von Réthy-Seidler, in danfebarer Erinnerung”3

1 Sačuvan je i koncept za ovo pismo; on se malo razlikuje od

konačne verzije poslatog pisma, pa koncept ne donosimo u
prevodu.
2 Posveta na prvom, mađarskom izdanju D u še i o b lik a gla­
sila je: ,,U one ruke od kojih sam ih i dobio."
;) Irmi fon R etl-Zajdler, uz zahvalno sećanje.

238
Već mi je to bila namera i s mađarskom knjigom. Ali
se nije moglo. Za to je onda bilo potrebno toliko teško
izrecivih, tako lako pogrešno shvaćenih objašnjenja! Ali
vi ste od tada već pročitali knjigu i sada ćete sve razu-
meti. Morate razumeti! Da je knjiga vaša, u tome ne
može ništa izmeniti čak ako i odbijete moju molbu. Na­
pisana je jer ste se vi pojavili u mome životu i opet
se udaljili iz njega. Razdoblju koje se obično naziva mla-
došću, ovo je za mene bio sav sadržaj. I vrednosti koje
sam umeo da zahvatim iz njega, sve se nalaze (ukoliko
su mi snaga i talenat dozvoljavali) u ovoj knjizi; sve je
drugo nestalo kao da ga nikada i nije bilo. Sve ste mi
ovo vi dali i jedino vi — zar ne smem da vam vratim?
Sada, kada krećem putovima čije početke u ono vreme
ni video nisam — sada osećam kao svoju presudno važnu
ljudsku dužnost da prema sebi i prema svetu (onom svetu
koji dolazi u obzir) budem otvoren i neposredan: konačno
istaći zastavu pod kojom sam i za koju sam vodio svoje
bitke. Poštenje prema soipstvenom razvoju i svest o duž­
nosti traže da to učinim. Ako ovome što sada hoću da
radim, što će mi ispuniti ceo život, jedva da je bilo
misaonih i naučnih korena u (izvinite za iizraz) našim
vremenima — to što sam dospeo dovde, što sam našao
sebe i svoj pravi život, za to mogu zahvaliti samo ovome
vremenu, samo vama. Ono što ja hoću da radim može
uraditi samo osamljen čovek; samoća se, međutim, može
siteći jedino posredstvom i posle najdubljih osećanja pri­
padnosti. Onaj ko ne zna šta mu može biiti neki čovek,
šta može biti jedan čovek drugome — taj može biti je­
dino prepušten sebi, ali nikada čvrst, već bez čežnje,
u osamljenoj stvarnosti stvoren za nauku. Jedino on
može proći, ohol i smiren, pored lažnih i tričavih mo­
gućnosti zajednice koje se nude i može staviti ceo svoj
život na rizičnu sudbinu nekog rada. „Život”, za koji
mnogi žrtvuju prave ciljeve, njemu ne znači ništa. Sve
se već jednom zbilo: bogatstvo i siromaštvo, kliktaj za­
jednice i oštar bol, rana osamljenosti, život i smrt. Sve
je drugo, „život” i „ljudi” su senke uz ovaj jedini stvarni
život; šta oni mogu dati već nekome ko ih prozire? Ovo
239
stanje, ovajj vaziduh, jedini >u kojem umern da dišem,
jedini koji mi je pružio mogućnost moga života, vi ste
mi dali. Zar ne smem da vam se zahvalim?
Da je ovo, što je za mene toliko bilo, za vas moglo biti
samo više epiizodično — šta to sada menja na stvari?
Od vašeg života se tek ne može oduzeti ništa, ako su
delovanja bila mnogo bogatija i veća nego što ste hteli
i znali? Ako su vaši (možda) slučajni pokreti nekoga izne­
nadili, načinili od njega čoveka. Ali neću nastaviti. Nisam
bteo da o sebi govorim (ne bih ni urneo — bar sada još
ni u kom slučaju), jedino o molbi.
Iako bi moja molba imala jedinu sasvim ličnu stranu
— i u Odnosu na vas potpuno ličnu. Čini mi se, konačno
je došlo vreme da se ono veliko vreme (koje je bar
za mene bilo neizrecivo veliko) zaključi prijateljskim stis­
kom ruke; ,,s ljubavlju, s blagoslovom” — kao što ste
jednom pisali. Ja sam na to već davno bio spreman;
valjda uvek od vremena rastanka. Možda je i za vas
stiglo to vreme; verujem i nadam se da je stiglo. Ovak­
vim stiskom ruke želeo biih da vam stavim u ruke ovu
knjigu; ovakvim stiskom ruke nadam se da ćete je vi
primiti.
Vi ćete i sad učiniti ono što treba da učinite. I ispravno
će biti šito ćete učiniti — jer ste vi to učinili i tada je
sigurno potrebno i dobro i ispravno, ako ja i ne umem
da vidim razloge. I ja ću se pomiriti, čak ako boli, ma
i ne moglo ništa da izmeni — upravo za vas — u suštini
stvari. Jer ova je knjiga svakako i potpuno vaša. Ne
možete je više odbaciti od sebe a ne odbacujete je ni
onda ako mi, možda, odbijete molbu.
Ljubi vam ruke uvek vaš istinski prijatelj
Đerđ Lukač

240
 76. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Budimpešta, 8. februar 1911.

Dragi Đuri,

U svakom slučaju samo se radovati umem vašem pismu.

Prijalo mi je kalko ste pisali, doibro je to što ste pisali
i kako ste pisali, i ne umem ništa drugo reći nego: hvala
što ste toliko topline sačuvali za mene, — a prija mi
i ako pokazujete da je to tako. Prijatno je alko se voljeno
razdoblje našeg života može pokazati uzdignuta čela.
Ima u tome neke lepe, vedre smelosti. — Hvala, Đuri.
Ponosna sam što imam neke veze s rađanjem ovakve
jedne knjige — ili što vi verujete da je taiko. Prijatno
mi je što sam dobro umela da pročitam mađarsko izdanje
knjige, kao što se sada potvrdilo. —
Stvar, međutim, za mene ima jednu tamnu, lično po­
malo tešku tačku. Potiskujem strah da ćete me vi možda
smatrati sitničarem. Stvar je ljudska, prosta — i tako
ljudski zakomplikovana da je mora razumeti ko razume
život. Biću iskrena — mada je iskrenost uvek igra na
sreću — moralni hazard —, ali u ozbiljnim stvarima to
je jedini put, kao što znate. (Ali to samo usput.) — Po-
minjete da knjiga sadrži i planove za roman1. Ne mogu da
se oslobodim misli da ovi planovi za roman takođe imaju
vetze s onim vremenom, da je u njima moj život, kao
što to vi znate — i sada sa strahovanjem pomišljam da
bi se tako — posredstvom posvete, ili i drukčije — mogao
prepoznati moj život. To ne bih mogla podneti, jer to
nije samo moje zbivanje, ovde su i drugi učesnici, koji
možda — to jest ne, pouzdano! — hoće da to zbivanje
1 Lukač je u prethodnom pismu informisao Irmu da će u
nemačkom izdanju knjiga eseja D uša i oblici biti proširena „uz
dva davno planirana teksta’’ (,,két régen tervezettel” ; Irma je,
međutim, iščitala ,,két regény. . . ” = „dva romana”, i — nastao je
nesporazum. O tom nesporazumu Lukač piše Poperu u sledećem
pismu.

241
nikada ne dotakne čak ni jedan jedini bojažljivi zračak
sunca — izdajničkog sunca. I ja to moram respektovati
— to nisu spoljašnje stvari —, ove stvari su tajni zaštit­
nici i saveznici života. I to se mora respektovati. —
Možda grešim, i možda je moje strahovanje nepotrebna
megalomanija a možda i nemam nikakve uloge u tome.
Pišite mi o tome i umirite me tako da ne treba da stra­
hujem — učinite to nekako da ne treba da strahujem.
S Unlustigefiihl2 se vraćam u pismu na ceo taj kompleks
— ali smatrala sam to neizbežnim. Oprostite mi zbog
ove disharmomčnosti! Napišite mi da vam je moj nemir
antipatičan. Uzvratite mi iskrenošću. Molim vas zato kako
u našem prekinutom prijateljstvu koje se sada vraća u
novi kdosek ne bi bilo prigušene antipatije.
Još jednom hvala za lep gest vašeg istrajnog velikog
prijateljstva, gest koji treba da prihvatim. Molim vas
da mi odgovorite, i da mi i o drugom pišete.
S istinskim prijateljstvom vas pozdravlja
Irma Reti

2 S osećanjem nelagodnosti.

242
 77. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Berlin, 11. februar 1911.

Dragi Leo,
Posle dugog vremena ti tek pišem, a jako sam rastresen,
nekoncentrisan. Berlin je konačno za mene nemoguć,
toliko ljudi i toliko nikoga, nigde neću stići — i ništa
dobiti. Oko knjige mnogo nevolja. Naime, nekoliko pre-
voda treba svojski ispraviti (Storm, Steim). Dakle, malo
sam radio. Ali i to ima svojiu dobru stranu (izgleda da
mi se život konačno sredio), naime, posle pauze od otpri­
like šest sedmica, kada sam pisao svašta ali ne prave
,,stvari”, opet sam uzeo u ruke Hegela. I gle: iiako nisam
otpočeo naročito usredsređeno«, iako sam imao malo vre­
mena — ipak posle pola sata imao sam „Anschluss”1
s problemima od pre šest nedelja. To znači da prošlogo­
dišnja velika opasnost — isikliznuće — više nije opasnost.
Naravno, time se ne smem poigravati i uskoro treba da
se pobrinem da uvek radim redovnim, laganim i smirenim
tempom — čak ako bi cena bila i preseljenje u Peštu.
Sada su mi ljudi tako malo važni da je ovde zaista u
pitanju samo udobnost (hrana, stan, društvo, finansijske
stvari itđ.), precenio sam korist od biblioteke u Berlinu.
Ono što mi Italija može dati — mada bih voieo nekoliko
godina živeti u Firenci —, može se nadoknaditi i puto­
vanjima. Dakle, veliko Svejedno. Beše tu jedan čovek
koji mi je bio od velike koristi. Dr Bloh, nemački filozof,
koga je jednom Zimel poslao kod mene, jedan primarno-
-davrni intelektualni impuls, jedan pravi „izvorni” filozof
od Hegelove vrste, mnogo mi je koristio. Ali odlazi u neki
gradić u Nemačkoj — verovatno u Bon —, a ja tamo
nemam šta da tražim. Naravno, ako bi ispalo da ne treba
ili ne mogu da se habilitiram u Pešti u dogledno vreme

1 Priključak.

243
(doik ne napišem Platina2), onda je moguće da realizujem
avanturu u Frajburgu — a moguće je da će se i Bloh
naći tamo. Ali to nije važno i nije akituelno. Važno je da
je sve u redu — ako čoveik razmišlja o ovilm stvarima,
onda je uvek sve u redu.
O drugom nemam šta da ti pišem. Baumgarten je ot­
putovao za Minhen, a ne marim ga, i sada ga volim
(mnoge stvari u njemu poštujem), ali sam ga već teško
podnosio. Dobro će doći našem prijateljstvu što nećemo
biti zajedno. To je inače (video sam za Božić) koristilo
i mom odnosu s Herbentom — samo s tobom je to uvek
drukčije. Šaljem ti Irmino pismo, smatram da je začu­
đujuće neintenziivno — i tek nekoliko dobrih stvari ima
u njemu. Inače, pisao sam joj zbog posvete. Prihvata,
raduje se, ali (na čudan način Freudlesen34) izbija iz nje
rđava savest. Ja sam, naime, — u sporednoj rečenici —
napisao da je mađarsko izdanje dopunjeno s dva „davno
planirana” eseja. On je to iščitala kao plan za roman'1
— i uplašila se da bd tu bilo reči — o istini. Naravno,
pogrešno, umirio sam je. Ali sve je tragikomična lakrdija.
Šaljem ti i zabavan prikaz moje knjige (Budapesti
Szemle). A sada o tebi, iako malo znam i malo mogu da
kažem. Zahvaljujem tebi i Be što ste me obaveštavali —
molim, činite to i dalje. Do 24—25. sam ovde, zatim
Vajmar—Beč—Pešta (5. čitam u Pešti o sitilu Šekspira
u poslednjim delima). Molim Be: kada će ona biti u Drez-
denu, jer to je toliko usput između Vajmara i Beča da
bih osećao kao udarac ako se ne bismo susreli. Ja bih
proputovao krajem februara. Molim što hitnije obavešte-
nje. Kako si ti sada? Dokle ostaješ? Da li si još tamo
krajem marta ili početkom aprila? (Jer tada bih mogao
tuda da proputujem.)

2 Nerealizovan projekat.
3 Frojdovsko čitanje.
4 V. 76/1

244
 Molim obavešitenja. Ne ljuti se zbog ovoga suvog pisma,
bojim se da će to biti moj novi stil pisanja pisama. Ali
ti i onako znaš šta je i kako je. Mnogo pozdrava za Be!
Tvoj Đuri
Primio sam pisma od Be, ali nisam mogao da odgova­
ram, jer su tada upravo bile nevolje s izdavačem. Molim
oproštenje.

245
 78. DNEVNIK, 1911

11. februar 1911 Zaikijiučiimo dnevnik: kraj je sentimen­

talnim vremenima. Više od četiri meseca je minulo od
kako ništa nilsam upisao. Radujem se što je kraj: bilo je
to moje najslabije vreme — i uvek je bila slabost, ako
sam pisao. Neka je tako bilo: nalazim se tamo gde sam
bio i pre toga — samo više. Jer sam bez gorčine usamljen
i bogatije hladan nego što sam onda bio. Jedno više
nije tamo gde je još bilo pre dnevnika. Danas je Irma
prihvatila posvetu moje knjige: neka to bude poslednja
stvar koju upisujem. A njeno ime i jednostavan, ozbiljan
i dubok blagoslov na sve što mi je ono donelo i pružilo.
I ako bih imao kakvog posla u životu (znam da nemam
— tek danas znam: to ima uzroka i smisla, treba tome
'da se radujem a ne da se žalim), onda bi jedino mogao
biti: nekako potpomoći njen život; ja sam za nju bio
ponižavajuće malo — jedino je pitanje da li je to poniža­
vajuće za nju ili za mene? Ludo pitanje: to je tragedija
— ali ona se nije uzdigla tamo odakle sam se ja rascve-
tao. Pa ipak, ona je jedina i nema života bez nje, ali to
je lepo i dobro, za mene jedino moguće.
Thy face far from this our war,
Our coll and counter-cry,
I may not find Thee quick unkind
Nor know Thee till I die.
Yet may I look with heart unshook
On blow brought home or missed —
Yet may I hear with equal ear
The clarions down the List;
246
 Yet set my lance above mischance
And ride the barrière —
Oh, hit or miss, how lilttle ’tis,
My Ladi is not there!1
... I osećam kako je to stilski što je moj poslednji, fi­
rentinski deo dnevnika bio samo „književan”. Dobro je
to tako. I ne treba da je drukčije.

1 Tvoje lice je daleko od našeg rata,

Našeg zova na juriš i povlačenje,
Ne mogu te naći živ nemilosrdnu
Niti te (mogu) osvojiti do smrti.
Ali mogu da gledam neuzdrhtala srca
Udarac koji promašuje ili pogađa.
Ali mogu da slušam ravnodušnim uhom
Trube kraj borilišta;
Ali mogu da držim koplje iznad zle sreće
I jahati niz palisad —
O, pogodak ili promašaj, kako malo znače,
Moja Gospa nije tu!

247
 79. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU

Budimpešta, 14. februar 1911.

Dragi Đuri,

Tek što sam vam poslala napisano pismo, poželela sam

da umesto njega napišem drugo. Jer dan kasnije, na
svetlosti dana, oela stvar je preda mnom izgledala ap­
surdna — cela moja pomisao o kojoj sam vam pisala.
Osećala sam da je moije pismo najteže neshvatanje —
znači mimoilaženje celokupnog vašeg bića — pogrešno
— pogrešno, zato što je — ipak činjenica da ja, čini mi
se, toliko poznajem vas koliko vas, Đuri, može upoznati
čovek. Pismo — vaš odgovor na moje pismo, sada sam
primila, i tokom čitanja sam nepreikiđno osećala kako
apsolutno egocentrično viđenje može odvojiti čoveka od
istina koje su srasle s njegovom najčistijom samosvešću,
— i sabiti ga u ćorsokak. „Ja, ja, ja”, jedan ceo zid
izgrađen od ,,ja” oko čoveka, koji za trenutak izvrši kvazi
zamagljivanje njegove pameti, jasno viđenje oka. Stotinu
dvadeset pet puta sam pokušala da iščitam onaj jedan
red, kako god da sam obrtala-prevrtala njime, uprkos
svakom nevernom odmahivanju glave jedino sam mogla
da sričem „plan za roman”. Nisam verovala sebi, nisam
shvatala da se čovek tako može promeniti — nisam shva-
tala da je za mene svaki vaš razvoj u ovom pravcu bio
isključen — ali verovala sam slovima, ne mogavši ništa
drugo. I ugledala sam crvenu boju, i pomislila sam na
sebe, sve ostalo je potisnuo iznova buknuli plamen davno
zaključenog prostora duše — šarolika uspomena. Oprosti­
te mi. Prosto mi je smetao vaš dugi, podrobni komentar
sebe samog — jer meni — u suštini i vi sami to dobro
znate — nije bio potreban. Jer ja u vašem radu vidim
ono što je u njemu — život, njegovu esenciju, i razumem
da svalka rečenica koju kažete predstavlja u njemu ka­
men, a kamen se iz zgrade ne može odneti. U nervira-
248
jućoj meri snažno znam da ja apsolutno razumem vas —
da nije potrebno da vi sami sebe meni tumačite —, i sa­
mo mogu da tražim od vas oproštaj. Često iskusim da
je moj temperamenat u stanju da još na varvarski
način uništava moju bolju samosvest. Setite se samo kako
smo zajedno čitali vaše tekstove, i setićete se kako sam
tečno umela — a umem i sada — da čitam vašu dušu,
da ja dobro znam za prenete snage velike igre koja se
odvija u vama — za instinkt koji prerasta u misli, za
patnju i za odbijenu radost koje se preobražavaju u stva­
ranje. Još jednom: oprostite mi — i shvatite da ljudi
moje vrste koji žive zadihano — koji svojim radom ostva­
ruju red u svojoj savesti — a sve samo zato jer užasno,
bedno žive urasli u zemlju, zajedno sa svojom užasno
zlom naivnošću — uprkos svom boljem, pametnijem i
obrazovanijem biću — osećaju da iza svega leprša njihov
sopstveni život. Otuda se ne smete naljutiti, jer tu čovek
ništa ne može. Ni sam čovek ne zna da li je takvom
krvlju blagosloven ili proklet.
A sada, Đuri, ne govorimo više o sebi. Molim vas.
Smatrajmo ovaj razgovor završenim. Da?
Ta-kođe vas pozdravlja,
Irma Reti

249
 80. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU

Griz, 19. februar 1911.

Dragi moj Đuri,

Hvala na pismu. Još uvek nisam dobro. Be ostaje sa

minom i putuje sa mnom u Gerbersdorf krajem marta.
Užasno mi je žao što se promašujemo. I njoj. —
Obradovao sam se tvom pismu, veoma me je zabav­
ljala sitvar s Iranom. Kaikva šala: loš rukopis kao bračni
posrednik. To je do sada najveći uspeh teorije nespora­
zuma; gord sam na to — ali bih više voleo kad bi se
realizovala na davnim, mrtvim i za mene lično sasvim
ravnodušnim slikarima, nego na mojim mladim, živim i
bliskim prijatelj iona. Dalkle: dokle ostaj eš u Pešti? —
Tvoj tekst1 sam već više puta pročitao i sve mi se više
dopada; jedino mislim da silini kompozicije malo smeta
što joj nedostaje konkretno središte. Stilski je lep, iako
još nije sasvim dobar (u knjizi ispravi ovako: . . . ,,und
die kann nur vom Dissklang zum Eimklang und von
diesem zu jenem gehn”)12.
I sam sada pomalo radim, i teže mi ide nego ranije.
Duboko preživljavam svaki stupanj rada, svaku vrstu ra­
da — i tvoj! — kad napišem jedan redak o nečemu,
odmah bih mogao napisati poglavlje o načinu rada. —
Pisao je Kraus da mu pošaljem tekst o Rođenu i Majou,3
sada to radim, valjda će biti dobar. Veoma me iscrpljuje,
ali moram da ga završim. Piši!
Grli te
tvoj Leo

1 „Metafizika tragedije”, esej o Paulu Ernstu.

2 Lukač je uvažio ovu primedbu i ispravio tekst.
3 Poperov esej „Skulptura, Roden i Majo”.

250
 81. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Griz, 8. mart 1911.

Dragi dobri moj Đuri,

Ne umem nadugo da ti pričam, stegne mi se grlo kad

se setim, potresen sam, slatko-gonko zbunjen, kada se
setim tebe i onoga što si ti za nas učinio. Hvala ti, moj
Đuri, što uza sve što si već dao, uz sve bogatstvo celog
tvoga lika, još i ovo daješ. Tako ću te gledati dok budem
živ i zbog toga će mi život biti bolji. —
Ali, moj Đuri, onako jednostavno kao što si dao, isto
tako ćeš i ponovo preuzeti, zar ne? Shvati me: jedino
zato što para imam koliko mi treba, Kadi o tome nije
mislio. Daju mi roditelji i davaće mi a i Vaardovi imaju
nešto. (Iz opreza šaljem Kadiju.)
Na ovoj tačkd nema problema, dragi sinko, smiri se i
ponovo uzmi: obećavam ti da onda, kada mi bude po­
trebno, možda ću ti jednom reći: jer si ti čovek da se
nećeš smiriti bez ovakvog obećanja.
Dragi sinko, a kako je inače, o tome je užasno i nemo­
guće govoriti pa neću to ni činiti; niko to bolje od tebe
ne zna. Niko možda na svetu ne oseća srodnije od tebe
moje istovetne posebne bolove (okružene soipstvenim bo­
lovima, razumeš). Vidiš, sinko, nikada nisi bio u pravu
ikada si govorio ,,da nisi u” životu, u mom životu! Jesi:
seti se mene i svega što o meni znaš, i onoga što ti nikada
nisam dovoljno ponavljao: šta je za mene Be, pomisli
na sve to i ono što će u tebi srasti, to će biti stvarnost,
tako teška i mnogostruka koliko je samo najljudskiji čo­
vek može podneti.
Grlim te, prijatelju, s ljubavlju, dobri moj Đuri!
Tvoj Leo

251
 82. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Budimpešta, 17. marta 1911.

Dragi dobri sinko Leo,

Sve si saznao od Karlija1, pa znaš i što ti tako dugo nisam

pisao: postaje vremena kada se srne čuti samo jedan
glas; šta je moje ćutanje reklo (ono što i Kadijev govor),
to i onako znaš. Juče je Kadi bio kod tvojih roditelja;
razgovarao je s tvojom majkom, a iz njenog i njegovog
pisma znaš već da je tamo sve u redu. Zbog tvojih
roditelja ja i K adi smo smatrali da oni za sada ne treba
ništa da znaju o celoj mojoj ulozi. A sada još jedno prak­
tično pitanje: kada krećeš za Minhen. Ja krećem za Ita­
liju poslednjih dana marta ili prvih dana aprila: za Uskrs
želim biti tamo (i Herbert će u to doba biti tamo), a
pre uskršnje strke — ako je moguće. Obavezno sam na-
meravao (odavno znaš) da siđem u Grizu kako bih te
video — prirodno je, dakle (nema ni govora gde nema
protivrečnosti!), da te otpratim u Minhen, ako se to ne-
ikako može saglasiti s mojim pilanom putovanja. Molim te,
piši mi o tome. Dodajem: čak ako malo i upadnem u
Uskrs; jer samo prvih dana raspusta je užasna železnička
gužva. Molim te, obavesti me šta je i kako.
O stvarima bih želeo da pišem, jer je teško pisati o
onome što jeste. Uvek je teško ako oni koji postoje jesu
bliski i spolja i iznutra. Zbog toga, dragi dobri sinko,
jako osećam sve tvoje nevolje, unutarnje, one koje dolaze
spolja i koje odlaze napolje, noževe koje smo zato oštar ili
da bismo odsekli nešto od bola, a čiji rezovi nisu operacije,
već nove rane. Teško je o tonne govoriti a čovek i sebi
jedva srne da kaže — a drugome još manje: ne muči sebe
jer ne postoji vinovnik, jedino postoji patnja, jer postoje
samo uzroci i posiedice, ali oni deluju jedni na druge

1 K. Polanji (v. 7/1)

252
 preko nas i nezavisno od nas, i da li smo sasvim slučajan
i oid nas nezavisan uslov ili konkluzija u pansilogizmu
patnje. Bojim se da ćeš misliti kako je ovaj osećaj frivo­
lan; i meni se takvim učinio kada se prvi put javio u
meni —, ali sada ga osećam veoma snažno, iako time
ne opada nikakav bol. Jer prizor uzrokuje bol i samo je
rafinirano od nas (jer smo grešni i oholi) ako želimo da
budemo i učesnici — ne samo posmatrači.
Drugog nemam. Ako ima važnih stvari, mnoge krize
umuknu (bar u nama ako ne u takozvanom ,,našem ži­
votu”). Ovde ima mnogo toga, ali sada nemam energije
(jedva i vremena) da o tome pišem. Samo ovo: Irma je
ovde i susreli smo se nekoliko puta, a do sada sve izgleda
— konačno ništa. Ali Irma je tako beskrajno nesrećna,
tako je sijgumo da joj je brak sasvim loš, beznadežno
loš (vidi se!) da je ipak moguća eksplozija. — Ali mislim
(nadam se) da ću tu zaista biti samo posmatrač. Kakav
posmatrač: to ti znaš. Zgledaćemo se, dragi sdnko, i ništa
nećemo proslovilti. Zbogom! Mnogo ti hvala na pismu
i što si prema meni takav kako i jeste pa si dozvolio da
zavirim u tvoj život (ne! u pravu si: da budem unutar
tvoga života). Hvala. Time je i moj jadni život dobio
smisao i težinu. Sto puta te grli tvoj
Đuri.

Piši o svom putovanju.

253
 83. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Budimpešta, 19. mart 1911.

Dragi sinko Leo,

Pisma nam se mimoilaze — sada ja čekam tvoje pismo:

vest o tome kada ćemo se naći, eventualno da li ćemo
zajedno u Minhen. Nadam se. Bilo bi lepo. Hoćeš da ti
pišem o sebi. Ne događa mi se ništa važno u Pešti: ne
radim. Ta!ko sam razmažen i pokvaren (u pogledu inten­
zivnosti rada) da ako ne mogiu da radim 7—8 časova
— ne radim ništa. Doihro je tu samo ovo: besposlenost
me sada ne čini nervoznim više nego što je potrebno.
Izgleda, više nisam histeričan. Sada bi mi jedino bilo po­
trebno da se negde skrasim — kako bih mimo mogao da
radim. I onda će konačno nešto biti. Pa i krajnje je
vreme već.
Ovde nema mnogo toga. Jadna Irma u užasno je lošem
stanju. Vidi se da već i ona zna (ne samo mi) da joj je
brak loš. A i u materijalnom pogledu je sve loše: imam
utisak da oboje žive od toga što ona zarađuje; drži kur-
seve iitd. Jadnica! — Ja je za sada samo beskrajno žalim
— i strašno bih želeo da joj pomognem. Ne verujem da
bi to imalo pozadinu podsvesne „pripadnosti”. (Naravno,
govorim s potrebnim oprezom: još nismo razgovarali,
jedino uz prisustvo drugih — i otuda nikad iskreno i
nikad intenzivno; jedino velim: ne venujem. Jednom ću
tokom sedmice otići do nje, jer i meni je važno da
s konačnom pouzdanošću saznam kakav sam prema njoj.)
Ali velim: za mene bi bila krupna životna stvar (ako bi
se svaka pripadnost ispostavila već negativnom — čak
onda pogotovu) da učinim nešto za nju. Poznaješ me i
možeš zamisliti da sam već u sebi kanalisao svoje egois-
tičke, hedonističke motive: voleo bih biti dobar. Ja nisam
takav, zahvalan možda; korektan sigurno. Ne protestuj,
dragi sinko, ne suprotstavljaj se: ti i ne znaš šta si ti već
254
učinio za mene; a znaš kako si uvek bio neizrecivo dobar
prema meni. Uz tvoju divnu pesmu sve što ja učinim
ništavno je mucanje. — Drugo je s Irmom. Da je meni
bilo dobro od onoga što je ona meni ružno učinila — ona
je tu nevina. Da je za nju to bilo još gore — to je njena
nesreća. To je jedina tačka gde se osećam malo dobrim
(ruski) i preko osećanja svakog užasa prema njoj: The
queen can do no wrong.' I sada — iz egoizma, iz žudnje
za uživanjem života — želim da to forsiram. (To sam
proanalizirao u sebi pre nekoliko dana.) I ako je odista
tako, onda je u redu što me je ona lišila tog zadovolj­
stva —, a taj veliki i (uprkos svemu) čisti osećaj neosetno
odleprša u vazduh: meni treba rad (tako hoće život), a
ne zadovoljstvo. — Ali i zbog nje bi bilo dobro ako bi
imala u mene poverenja i dopustila da ja učinim nešto
za nju. Mnogo sam brbljao o sebi; možda pred tobom
sumnjivo mnogo —■ali poverovaću sumnji; ne verujem u
temeljnost. — Ali brbljao sam i vreme je odmaklo: straš­
no je kasno. Ako sutra budem imao vremena da nastavim,
pisaću, ako ne, šaljem ovako: neću da čekaš. Ali i ti mi
obavezno odgovori na prošlo pismo sa dva reda ili tele­
gramom: o planovima za putovanje.
Jutro: moram da idem, sinko, zbog razgovora o mojoj
knjizi.2 Drugi put više. Grli te
tvoj Đuri

J Kraljica ne čini ništa što je loše.

1 Reč je o knjizi l s t o r i j s k i r a z v o j m o derne dram e.

255
 84. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU

Budimpešta, 31. marta 1911.

Dragi Đuri,
Jutros sam — kao što ćete saznati — telefonski razgova­
rala s Miči.1 Ona me je pozvala da dođem kod nje sutra,
u subotu popodne; razgovor je tako doneo da nisam mogla
birati drugi dan.
I tako sutra idem kod nje. Ali s vama još svakako že­
lim da razgovaram nasamo pre vašeg odlaska. Zato vas
molim da dođete u nedelju popodne u 5. Ako pak ne
možete — onda da se sretnemo u ponededjak u pola
dvanaest u grafičkom odeljenju Muzeja lepih umetno-
sti —, jer ja tada i onako odlazim na trenutak u bibliote­
ku. Pišem vam ovo jer sutra možda neću imati prilike
da vam to kažem. Ne ljutite se zbog moje nespretnosti,
ali nisam umela drukčije da ugovorim s Miči — i ne­
mojte otputovati a da još ne razgovaramo.
Pozdrav Irma

Odgovor molim kod mame, Ullôi ut 21.

1 Lukačeva sestra (v. 5/3)

256
 85. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU
Griz, 11. april 1911.

Dragi Đuri,
Hvala ti što si navratio do mene, što si me pokrenuo
iz ove moje užasne tišine iz koje ne vidim konačan izla­
zak nikuda, što si otvorio slobodu za stotinu mojih uspa­
vanih detića i dopustio da vidim na časovniku tvoga lica
da još nije sasvim odzvonio moj hod: i hvala ti, iznad
svega, što si mi i od sebe opet novo, unutarnje pokazao.
Zahvaljujem ti zbog tebe, jer si to učinio,, i zbog sebe,
jer si mi time pružio radost i ponos, i životođavnu no­
vost za moje stvari. — Ja ću kao znamenitu stvar čuvati
uspomenu na ovih pet dana, veruj mi, dragi sinko. —
Bili smo sami — (prvi put otkako se znamo: bejasmo
ovako sami: daleko čak i od odsutnih, zar ne? — A onda
to je tako i izgledalo!)
Primi ove dve knjige od srca i lepo ispuni svoij ro­
đendan.
Ja nisam loše — možda ću već oko 20. u Minhen, ako
tamo bude lekar.
Čitam da se ubila Ciganjeva žena. Užasna stvar, užasna.
Ako saznaš nešto pobliže, piši. Ja mislim da je muž
loše postupao s njom. Ali je i ona, jadnica, bila teška
osoba.
Piši kad budeš imao vremena. Radujem se svakom
redu. Pozdrav Editi i Herbertu.1
Tebe grli
Leo

1 E. Hajoš (v. 55/11); Herbert — B. Balaž (v. 31/3)

257
 86. IRMA ZAJDLER —: ĐERĐU LUKACU

Budimpešta, 16. april 1911.

Dragi dobri prijatelju moj, Đuri,

Zašto mi ne pišete ni jedan jedini redak? Napišite mi

jedno dobro i dugo pismo iz Firence o svemu i svima
•koje ja veoma volim. Pišite mi, Đuri, jer sam tako sama
kao pas. Inače nemam nikakvih novosti; sedim kod kuće
i radim od jultra — nikoga ne viđam —, i neću ništa
drugo nego da mirno radim. Da li da vam tamo posaij em
naslovnu stranu za knjigu?1 Kakvi su vam planovi?
Dokle ostajete tamo, da li ćete otići još negde i kuda?
Dokle ostaje Herbert? Kuda će Edit? Pišite mi, jer sam
tako nervozna, a ako mi ne budete pisali, pomisliću da
sam vas nečim uvredila. Fuj, al je ružno i gadno čitati
ovako nešto u Firenci, gde čovek strese sa sebe ove sitne
teškoće. Ja sam vam već i ranije pisala, ali vam nisam
znala adresu — a nisam htela da šaljem na Vedreševe-.
Nemojte im reći da je pismo od mene. (I ovo je samo
nervoza.)
Ovde je užasno toplo, uskršnje, prolećnje sunce. Vi sa­
da posle ručka sedite u travi s Vedreševima in corpore,
i govorite užasne pakosti — a ja ne mogu tamo biti! Pa
zabavite se lepo. Pa, Đuri, — pa pišite! — a ako jedete
karcioffe i pave, setite se svoje veme prijateljice, Irme.

Pišite na: II Oszlop u. 28.

Ni muž mi nije ovde. Ni čika Karolj. Ni vi niste ovde.
Ni Herbert. Pišem vam to jer ćete ovako bolje uvideti da
treba da mi pišete.12

1 Irma je načinila nacrt naslovne strane za nemačko izdanje

Duše i oblika.
2 V. 2/2

258
 87. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER
Firenca, 18. april 1911.

Draga Irma, veoma sam zaslužio vaše prekore; a naspram

njih i ne želim da se pozivam na dva započeta i bačena
pisma — istina je ovo: ja sam hteo da vam napišem
„firentinske” pismo; a do sada još nisam bio sasvim
firentinski; ne dovoljno tih — i još sasvim bez posla.
A sada, pak, toliko se gnušam sebe kada ne radim, kada
— kako smo Edit i ja davno govorili — imam „unutarnji
život” pa nisam u stanju da pišem. Odavde, naravno, pro-
izilazi jedna veoma tužna stvar: gubitak sposobnosti da
pišem pisma. Jer ili imam „unutarnji život” — i ja se
gnušam da pišem; ili radim, jesam jak („dobar”, bogu
hvala, nikad!) — i nemam šta da pišem. Sada sam na
granici: sredio sam sobu (to jest raspaikovao sam knjige)
i sutra ću, možda već večeras, raditi. Sada imam „unutar­
nji život” ali nije odvratan: beskrajna sreća što sam sâm,
što je preda mnom dugačko vreme rada. (Uzgred: voleo
bih da ostanem ovde do kraja juna — da li ćete vi onda
još biti u Pešti?)
Poslednjih meseci mnogi ljudi su bili u mom životu
(već koliko to dopuštaju moji ,,anima”-ođnosi) i nije mi
žao: meni samome je veoma mnogo pokazalo ovo vreme
šta mi je da to a šta nije; šta mogu dobiti i šta očekivati
od života itd.; oštrije sam video nego inače granice moga
bića i postojanja. Bilo mi je korisno a drugima nije na­
nosilo nevolje. Ali sam iz dana u dan sve jače žudeo —
za samoćom. Postao sam toga svestan tek kada sam oti­
šao od Lea iz Griza. O tome je teško pisati, jedino se
može govoriti: ne znam da li sam ikada više voleo Lea
kao tada i sada — i da li sam često bio srećniji nego kada
sam otišao od njega. Slobodnije sam disaoi, prostraniji je
bio oko mene svet, razumnije i teže stvari — i nekako
259
je konferencija s kondukterom o propisima bila manje
„brbljanje” nego najlepši razgovor s Leom. Voleo bih da
me ne shvatite pogrešno. Ja se nisam „razočarao” u Lea,
i ne da ga „ne volim”, ni onih nekoliko ljudi (veoma ma­
lo) koji su mi preostali. Jedino sve snažnije osećam: is­
tinski važne stvari zbivaju se u samoći, čak se o njima
ne može ni govoriti, a ne da se bude shvaćen, ne biti
shvaćen u njima; a to je pretenzija prijateljstava. I zato
što se to nikada ne ispunjava, zato su razgovori prijatelja
„brbljanja”. Ovo zvuči kao umoran razgovor — ali nije
sasvim.
Umor je — možda — duhovni koren, psihološki uzrok:
osećam: ono nekoliko velikih i istinskih osećanja koji su
postojali u meni neobjašnjivo i neprepoznatljivo su se
izlili iz mene u prazninu, u ništa (nemojte me pogrešno
shvatiti: nije reč o „uzvraćanju” nego o prepoznavanju)
— a možda sam i ja bio takav prema onima koji su do­
lazili meni; jedno je pouzdano: nikakvo pojačavanje ži­
vota nisu mi donela osećanja koja su najlepše dolazila
ka meni; samo sam od milostinje živeo — nju sam osećao
kao svoj imetak (i zbog toga je i bila imetak — meni).
Dugo sam govorio: to je inadekvatnost: život. Danas više
u to ne verujem. Jednostavno da kažem: čitajte Dosto-
jevskog i videćete šfa mislim. Sada tako oštro i jasno
vidim život kao književnost — i ne mogu da podnesem
ovu njegovu formu na koju je mene osudila moja celo-
kupna duhovna struktura. A da tu nije reč o ozlojeđe-
nosti, veliko svedočanstvo za to je: konzekvenciju, osam-
Ijenost osećam kao jednu veliku, iskupiteljsku radost, ne
kao kompromis sa isiključenošću iz života, nego kao na­
laženje života, moga života; života gde je sve adekvatno.
— Zbog toga se potrudite da me dobro shvatite: duboko
i veoma lepo je bilo što smo se mi u Pešti ponovo sreli,
a ono što je ponovo oživelo među nama ja to shvatam
samo kao početak (još veoma mnogo staroga treba da se
raščisti — četiri popodneva ne mogu nadoknaditi tri go­
dine); lepi su bili, potresno lepi pet dana provedenih za­
jedno s Leom u Grizu, i veoma je lepo vreme ovde s Her-
bertom i Editom. Ali sam srećan kada ostanem sam. Ne
vas da od želim — sebe želim sebi. Ova usamljenost nije
povlačenje. Osećam se kao vojnik na straži (naspram
260
ljudi, naspram mojih ljudi): čekam naređenje, šta mogu
učiniti za njih. Jer alko se recima nikada međusobno i
nećemo razumeti (bar ja neću) — naši postupci naslutiće
nam da smo negde ipak uzajamno povezani.
Ali već je premnogo od ovoga. Ima nečega antipatič­
nog: ovakvo pismo pisati iz Firence. Ali ja nekako ose-
ćam: tek sada sam stigao u Firencu; do sada sam bio na
jednom zadivljujuće lepom izletu zajedno s Herbertom
i Editom; razgledali smo lepe stvari, lepo nam je bilo
.zajedno, videli smo lepe predele i ulice: moja Firenca
je Firenca osamljenika, Firenca prošle jeseni (koja je
pratnja prve, nikada neponovljive uspomene). Danas sam
se vratio u Firencu.
O stvarima se ne može pisati. I o ljudima teško. Her-
berta ćete videti možda ne mnogo posle prijema ovoga
pisma. Edit ide u Bern; u dobrom je stanju, tako dobrom
u kakvom odavno već nije bila — samo da potraje, što
je kod nje uvelk neizvesno. Trebalo bi još da pišem o
Vedrešijevima — ali sve u svemu, posle svakog susreta
sve manje i manje mi znače. Uski su. Srećni — po cenu
ograničenosti. Jaki su (možda) po cenu grubosti, to jest
više po cenu nedostatka tananosti. A ono što bi sve ovo
paralizovalo: ljudski ili umetnički genije — ne postoji u
njima. Neinteresantni su. — Nerado vam ovo pišem —
ali nekako osećam da mi je to dužnost: vaši najviši ose-
ćaji su ovde navrli; morate to jasno videti kako biste
mogli stupati dalje. A verujem da vi znate i smete
jasno videti; čak verujem: veoma ih odavno već vidite
ovakvim. Oni jasno vide nešto dobro — ali to bi bilo
tek onda zaista dobro ako bi bilo organizovano po cenu
istinskih (unutarnjih!) borbi; oni su jeftino stigli do toga
što zovu ciljem — baš zato nisu ni na cilju, niti na putu
prema njemu. U njima se kombinuje neka sasvim duboka
nesposobnost s mnoštvom poštenja koje se kreće na povr­
šini; i njihova nezgrapnost, njihova „težina” služi jedino
za to da pred njima samima sknije koliko su „spretni”
(ne u pozitivnom značenju reči — ako ova reč, naime,
uopšte ima pozitivno značenje).
Valjda je za danas i dovoljno. Ne iščitavajte iz ovoga
pisma ništa više do jedne potpuno trenutne nervoze. Za
dva-tri dana potpuno ću zaroniti u posao, tada ove stvari
261
zapravo neću videti drukčije — ali bih ih druikčije mogao
reći; čitajte i ovih nekoliko dana. I pišite mi o svome
radu. Ja sam tako nervozno žvrljao pa sam jedino go­
vorio o sebi — a sada je već kasino (bilo bi to ružno,
„pokajnički”) da o vama govorim. A moram da znam kako
ste, šta se zbiva i kako se zbiva. O tome ćete mi uskoro
pisati, zar ne? Vaš uvek istinski prijatelj
Đuri

Sada je stigao rukopis. Hvala. Voleo bih znati kako

vam se dopala ova stvar — a i druge stvari. Čudno: ra­
nije smo toliko razgovarali o „našim stvarima” ; sada
ništa. A voleo bih znati šta vama znače. Ali to nije poziv;
jedino mi o tome onda pišite ako vam tako naiđe.
Šta vi radite? Šta je s freskama i šta s knjigom za
decu? Da li ćete završiti sliku do izložbe?

262
 88. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Budimpešta, 28. april 1911.

Dragi Đuri,
Mislite da ja umern samo da tražim, da dobijam i da
tutkam u džep pisma, a da ne znam da se zahvaljujem
i da odgovaram; ali, vidite, ipak to nije tako. Veoma sam
se obradovala vašem pismu koije — iako mi vi nećete
verovati — daje veoma dobru sliku, takvu kakvoj se čo-
vek raduje — o vama. Jer i pored poimalo melankolične
samoanalize ipak se oseća da je to dobro mesto otkuda
pišete — to jest da je mesto dobro i onako već zna­
mo —, ali se oseća s ikakvom dobrom glađu, s kakvom zdra­
vom željom jedete sada tamošnji, vazduh. Mali1 kaže da
neki čovek dobro voli neku ženu ako vidi i voli sve što
je u njoj. „Treba da je pojede do poislednje mrvice, pot­
puno.” E pa sada vi osećate Firencu. Vidi se iz pisma.
One fotografije koje je doneo Herbert, na kojima ste vas
dvojica, dopunjuju pismo, postoji u njima neka veoma
dobra, potpuno dobra atmosfera. — Raziumem da se sa­
da, ostavši sam, osećate kao da ste se vratili kući —
čovek se tek posle gosta — ako je i najvo-ljeniji — oseća
odista kod kuće. Mi smo u Firenci kod kuće. Treba nam
umetnost, treba nam Firenca — um etnos t nam pruža
potpuno ono što nam život daje okrnjeno i krivotvoreno,
i bedno. A Firenca se odnosi prema Budimpešti kao
umetnost prema zemnom životu. Nije ovde loše — ali
je zemno, ništa nije potpuno, ništa prozirno, sve je
čvornovato, a nema radosti bez bola. — Nisam vam ništa
pisala o Ernstu2 i o vašim „stvarima”, a tačno je da o
tome nismo ni razgovarali. Ali to dolazi otuda, kao što vi
rekoste, što sam sada ja bila „aktuelna”, a to uvek ide
1 Nadimak Ane Lesnai (v. 66/6)
- Lukačev esej „Metafizika tragedije”, o P. Ernstu. objavljen je
marta u časopisu S z e l l e m .

263
na štetu prijatelja — ako je istinski prijatelj. A s druge
strane, skoro da i nisam smeđa da vam pišem. Vaše stvari
su se tako jako razrasle, razgranale se, da ih gledam go­
tovo s bespomoćnim iznenađenjem. Da li ste vi već ležali
nauznak ispod krošnje visokog drveća i posmaitrali iznad
sebe čudesni svod od granja? Covek najipre promatra i ne
shvata kako je to sve sraslo, ali polagano uviđa koji su
listovi s kojih grana, gde izrastaju grane iz debla — i
pomera pogled sasvim do žila i vidi: sve je sraslo, a čovek
više ne vidi zatalasani lavirint. Pa tako ja čitam vaše
tekstove, i nalazim gde izrastaju grane iz debla, gde se
deblo završava u žilama. Velim vam, ne srnem još da
pišem o njima. Ja sam postala isuviše specijalista i ne
verujem da ću se više moći razumeti u književnost nego
što se budem razumela u umeitnost — ne verujem da ću
moći shvatiti više od onoga što je književnost u njoj.
— Volela bih da znam šta sada tamo radite.
Da dodam prethodnome: Herbert mi je pročitao miste­
riju3 i u tome sam bila iiberrumpelt4 — vidim da je straš­
no lepa —, ali samo ako je više puta pročitam počinjem
da shvatam i vidim u njoj obrt, zrno iz koga je načinjena.
Vi znate mene, znate da sam jednom već s pouzdanim
mirom posmatrala svaku umetnost. Danas osećam da su
oblici viđenja i gledišta, od kojih sam godinama živeia,
mada dobro i časno., bedno slabe stvari s obzirom na
intenzitet umeitnosti. Oni ne mogu da iscrpu, „ne mogu
da pojedu” one najveće radosti koje mi može pružiti
slika, ili skulptura ili pisana reč. Nešto ipak ovde treba
razumeti. U svim stvarima. — A ovde dolazi nešto što
pripada našem dijalogu; da između rada i „unutarnjeg
života” nema razlike — sve je paralelno: sve je sada
oko mene novo. S takvim sam ljudima, takvi su moji
ljudi od kojih samo ja dobijam, dobijam i dobijam.
Ovde ja ne mogu da dajem — i dobro je i lepo ovako,
jer dobijati znači rasti, nose čoveka, nose. S druge strane,
nije dobro ovako., jer ne davati je tako bestežinsko ose-
ćanje, čovek se oseća tako prozračno, kao dete — a i to
može da boli, veoma da boli. Ali i to mora biti, kao što
3 M isterija Bele Balaža K r v s v e te d e vice .
4 Preneražen.

264
 po nama samo ono postoji što biti mora. (Ovde sam uvek
govorila o Mali i Herbertu; druge sada ja nemam.)
S grupom 8 nisam uspela da izlažem — malo je bolelo
— ali ne dugo. Od sledeće nedelje radim na friizu Miči.
Bila sam kod nje, bese topla i mila, kao i uvek. Ne rea-
gujem opširnije na ono što o tamošnjim ljudima pišete,
jer sve ne može stati u ovo pismo, i jer ste zapravo jasno
kazali već sve. — U mojim stvarima5 (spolja) nema ni­
kakvog obrta — a iznutra su sređene. Srazmemo sam
prilično mirna, jer sam prebrodila odluku. Muž mi je bio
ovde samo tri dana — jutros je otputovao u Nađbanju.
Nije bilo moguće da već sada raspravim stvari s njim
— i tako sam odlučila da ću otprilike u julu otići kod
njega u Nađbanju i tamo ćemo sve raščistiti. I Herbert
■misli da je tako bolje. Naravno, na jesen mora biti go­
tova, kompletna cela situacija. —
Ali sada više nije moguće nastaviti — mada bih volela.
Moram da idem. Pa zbogom, dragi dobri Đuri, pišite
svojoj prijateljici, Irmi.

5 Reč je o razvodu.

265
 89. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER
Firenca, 30. april 1911.

Draga Irma,

Danas samo nekoliko redaka: šaljem vam dva Flajšelova

pisma i jednu stranicu uzorka iz knjige radi informacije.1
Kada budete imali skicu, molim vas pošaljite mi je.123
Što mi niste odgovorili na pismo, tome je uzrok, na­
dam se, što ste dobro, što dobro i mnogo radite — a ono
pismo vam se nije dopalo. Iako sam bio uver-en da znate
toliko simpatetično čitati da ćete prihvatiti samo kao
nervozu ono što vam je u pismu neprijatno; ipak mi je
neprijatno. I žao. Ali pisanje je trebalo odložiti do sada
kako bi bilo drukčije. Potrajalo je nešto duže nego što
sam mislio, dok nisam ušao u rad. Ali sada je sve u
redu. Katkada strahujem; ne pišete mi — jer vam ne
ide dobro. To bi me jako dirnulo. Iako znam: malo je,
gotovo ništavno ono što bih ja sada (pogotovu s ove da­
ljine) mogao učiniti za vas, ako biste se našli u nevolji.
Ali možda ip a k . . . A svakako bih voleo da znam kako
stoje stvari. Da li ste od Herberta'1 dobili dva Š.-L. Fi­
lipa? Njemu sam ih dao da vam ih preda.
Pa molim vas, ma i veoma kratku vest, nešto o vama.
I ja sam tek na brzinu nažvrljao ovih nekoliko redaka.
Puno pozdrava, vaš prijatelj
Đuri

1 Egon Flajšel je izdavač iz Berlina koji će novembra 1911.

objaviti na nemačkom Lukačevu knjigu D uša i oblici.
2 Lukač je od Irme tražio rešenje za naslovnu stranu nemačkog
izdanja svoje knjige eseja; skica je sačuvana.
3 Ovde nije reč o Lukačevom eseju, već o pozajmljenim knji­
gama ovoga autora, o Irminoj lektiri.

266
 90. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER
Firenca, 2. maja 1911.

Draga Irma,
Hvala na pismu; obradovalo me je. U prekjučerašnjem
pismu od nekoliiko redaka nema prebacivanja zato što
mi ne pišete — jedino malo strahovanja. Znao sam da
vam je muž u ovo vreme u Pešti — i vaše ćutanje sam
csećao: neka je komplikacija ili nevolja. Jer inače ne­
mojte osećati nikakvu „moralnu obavezu” da zaista brzo
odgovorite; ne znaim ni da li ću ja uvek moći brzo od­
govoriti. Obradovalo me je — velim — ono što pišete o
sebi. Da je glavna stvar — sada već izvan svakog konf­
likta — u vama raščišćena i sređena. Kada 6e se i spolja
prelomiti: to možda i nije tako važno pitanje — a drugi
se u to uopšte ne mogu umešaiti; veruj em da ćete vi znati
koji je odista najbolji način. Moje najveće strahovanje u
odnosu na odlaganje spoljnje odluke bilo je da vi do ta­
da, dok ta stvar ne bude iza vas, nećete biti u takvom
duševnom stanju da biste mogli dobro, smireno i plodno
raditi. Ako vam se čini da možete, onda ste potpuno u
pravu. Ako bi ova zavisnost ipak bila prepreka, onda
smesta otputujte u Nađbanju — i vratite se posle dve-tri
sedmice. Ali iz pisma vidim da to nije neophodno. I
ovo vam samo zato velim da se ne biste pridržavali sa­
dašnjeg „programa” i ne ostanete sedmicama (eventualno
mesecima) u jednoj zavisnosti koja vas nervira.
Voleo bih da vidim šta sada radite. Ne velim vam da
pišete o tome: pisanje o ovakvim stvarima beskrajno
je beznadežna stvar. Pa ipak, ako možete pišite mi ipak
u kojem smeru vi osećate nedovoljnost vaših stvari (mis­
lim: kvalitativnu nedovoljnost, „mršavost”, kaiko vi ka­
žete; a ne: nedovoljnu uspelost)? Dakle, voleo bih znati
šta je to što vi „snova morate razumeti”. Ja, naime, imam
hipotezu o tome kroza šta još vi treba da prođete da bis­
267
 te zaista dospeli do sebe. I reći ću vam je; vi i inače
znate da se ja ni malo ne razumem u slikarstvo — pa
ne mogu ni malo naškoditi vašem dobrom glasu. Ja sam
uvek osećao da je vaš najveći dar u kompoziciji: dar le-
pog sagledavanja na površini. Zbog toga ja smatram da je
za vas Nađbanja suštinski suvišna, jer to što tamo znaju
vama uopšte nije potrebno, a pitanje je da li ga možete
i naučiti. Vi kažete: tamo ste mnogo naučili; u redu. Ono
što meni u vašim radovima nedostaje to je komponova-
nje iznutra. Mislim: iznutra je sve mnogo slabije nego
spolja; uvek je veoma lepo kako stvari stoje jedne prema
drugima, ali same stvari ne dostižu ovu lepo tu. Ne mislim
na naturalističku lepotu stvari (materijalnu, ili naturalis-
tički živopisnu lepotu), nego na komponovanost, unut­
rašnju anatomiju pojedinih stvari. Neko je jednom rekao
za vas: „vi ne shvatate jedan akt” ; odgovorio sam: ,,ali
shvata dva akta”. Čini mi se da znate na šta mislim —
i radoznao sam koliko vam izgleda glupo ovo mišljenje.
Iz vašeg pisma vidim da ćete tek u julu otputovati iz
Pešte. Kada budete imali konačan plan, saopštite mi ga,
molim vas. Jer bih voleo da tako rasporedim svoje stva­
ri kako bih se još mogao s vama susresti u Pešti. Delom
zbog portreta1; ali više zato da bismo opet nekoliko puta
mogli biti zajedno. Jer gde ću ja ove zime biti, to danas
još niko ne zna. Ja ponajmanje. Iako sada već veoma že­
lim da se negde stalno nastanim. Ne zbog sentimental­
nosti: zbog ekonomičnosti rada. Odlasci i dolasci, odvika­
vanja i privikavanja oduzimaju prilično energije (i rad­
nog vremena). Pored toga, ima neke perverzije u tome
da čovek raspolaže veoma brižljivo probranom bibliote­
kom od 1500 knjdgia, pa sedmicama opstoji s 20—30 knjiga
— jer (kao na primer sada) moja porodica nemarno šalje
za mnom sanduk. Naravno, ni tada nemam više od 100—
120 knjiga. Ali je pitanje kada će to biti. Ako bih habi­
litaciju obavio u Pešti — onda (bar za 2—3—4 godine)
bi mi Pešta bila ,,dom” ; naravno, uz povremena puto­
vanja. Ako mi — kao što se još uvek nadam — ta stvar

1 Već je i mnogo ranije bilo reći o tome da Irma naslika Lu-

kačev portret.

268
 propadne, onda nemam pojma. Voleo bih da to bude Fi­
renca. Ali je to teško. Ovde čak ni „moralna” karijera
nije moguća — i otuda ne znam.
O mom radu je gotovo nemoguće pisati. Pripremam
raznolike stvari i oisećam da me ideje opet upućuju pre­
ma jednom centru. Ali šta je to, o tome je sasvim nemo­
guće pisati. Razgovarati bi se još i moglo, iako veoma
teško. Čitam Kanta, Hegela, Piotina i mističare. Na ža­
lost, sada ne mogu da gledam onim intenzitetom kao što
sam mogao jesenas. Možda ću otići na nekoliko dana u
Pizu a potom na jednu sedmicu u Sijenu — i tamo će
mi se možda intenzitet opet vratiti. Jer bi mi sada bio
potreban. Naime, hoću (kada, naravno, nemam pojma) da
napišem novi Laokootn. Metafizički. Ako se sećate onih
nekoliko primedbi, koje stoje na početku IV delà Š.-L.
Filipa, o savremenim umetnostima i disonantnosti, onda
ćete znati na šta mislim. Ali za to je neophodno umeti
intenzivno gledati, onako kako ja sada ne umem. Pa biće
onda drugi put — izgleda da će najpre nastati druge
stvari.
To bi bilo sve. Posebno vam hvala što niste uzeli u ob­
zir „melankoličnu analizu”. Ima nečega beskrajno anti­
patičnoga u svakoj melankoliji. Stvari su ili samo empi­
rijska zbivanja — onda ako nešto ne odgovara: izvolite
ga men jati. Ili sudbine: onda ih treba podneti; s radošću
podnositi — s toliko radosti koliko je čovek za života
uopšte ima. Jer ono što sam ja tamo napisao o sebi, sve
je to istina i tako, jedino mi je ton bio (naročito naknad­
no) veoma neprijatan.
Osećam malo neumesne melankolije u raspoloženju koje
vi imate prema Herbertu i Mali. O ovom pitanju (o pi­
tanju primanja i davanja) beskrajno dugo bi se moglo go­
voriti — pa ipak ne bismo ni do čega došli. Zato što to
nije istinsko pitanje. Svaki pravi čovek pušta u svoju
blizinu samo onoga čoveka koji mu je potreban. Dakle,
pravo davanje i primanje nalazi se u samoj činjenici za­
jedništva, računanja jednog na drugo, prijateljstva. To
je shvatljivo. Sve drugo je tako vazdušasto, tako nepoj­
mljivo iracionalno da se o tome jedva i može razmišljati.
(Ja ipak razumem zašto vi to činite: ja neprekidno mis­
lim o ovakvim stvarima — iako osećam da nema smisla.)
269
Nema s-misla, pak, pogotovu zato što ja ne mogu ni naslu­
titi šta dajem nekome. Ne samo zato što ne vidim — jer
drugog čoveka uvek vidim kao zaitvoremu celinu, i nikada
ne mogu znati koja je cigla od mene ugrađena u to zda­
nje. (Jer se tamo već pretvorila u jedinstvo.) Potom i
zbog toga, jer je — na površini — sasvim inadekvatno
davanje i pružanje, odnos plodnog i suštinskog. Često čo-
vek svojim naizgled sasvim slučajnim stvarima biva pre­
sudan u životu drugih. Naravno, samo je to naizgled slu­
čajno — jer iza svega deluje najdublja ličnost, „intelligib­
les Ich”2 — ali o tome deiovanju ne možemo znati ništa.
A ovde nemaju granice samo sposobnosti zapažanja, nego
i sposobnosti shvatanja (mogućnosti približavanja). Ako
bih ja hteo da vam objasnim: šta je bilo ono što ste vi
dali meni — možda ja to ne bih urneo reći — sigurno
je da me vi ne biste razumeli. Ova činjenica može biti
melamholična ; mada ni nad njom ne treba više očaja­
vati nego nad činjenicom da samo možemo osećati tro­
dimenzionalan prostor. — A nad drugom stvari još manje.
Zbogom! Pišite, ako imate raspoloženja i vremena,
svom prijatelju
Đuri

2 Inteligibilno ja.

270
 91. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU
Budimpešta, 5. maj 1911.

Dragi Đuri,
Primila sam sva pisma, hvala! Od tada je i moje prispelo
do vas i vi ste veo više zadovoljni sa mnom. — U ovom
trenu stiže i vaše drugo pismo — hvala i na njemu !
— Naslovna strana1 je već gotova — valjda nije problem
aiko vam je ne pošaljem pre ponedeljka. Volela bih da
je .pokažem Herbertu, a njega neću viideti ranije.
Pa, mnogo pozdrava
od Irme
Marie Donadieu12 je čudesna, zahvalna sam vam zbog
nje!

1 Naslovna strana za nemačko izdanje Lukačeve knjige Duša

i oblici.
2 Roman Š.-L. Filipa koji joj je Lukač poslao za lektiru.

271
 92. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU

Gerbersdorf, 6. maj 1911.

Dragi moj Đuri,

Tek nekoliko reci. Stigao sam, dobro mi je. I bilo mi je

dobro, sjajno. Putovao sam preko Beča, upoznao sam
Kraiusa1, postigao sam veliki uspeh. Urednici časopisa
Fackel padali su ma toolema u kafanii. Štes'l je rekao da je
ranije čitao moga Rođena12, povukao bi svoj tekst iz onoga
broja, toliko mu je impomoivaio. Posetio me je Kraus,
izvanredno drag čovek. Ukraitko, krupne stvari je do­
življavao tvoj sitari Leo. Piši o sebi!
Pokaži Rođena Filepu i napiši mi šta je rekao. (Vedreš
neće razumeiti.)
Grlim te, dragi sihko; sasvim sam dobro.

1 Karl Kraus (v. 72/4)

2 Poperov esej „Vajarstvo, Roden i Majo”.

272
 93. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Piza, 19. maj 1911.

Dragi sinko Leo,

Samo dva reda; dve aktuelne stvari:
1) ne znam da li sam ti pisao: o habilitaciji ne zna
niko, dakle ni o osujećenju1 (ni Karli). Tek da primiš
k znanju.
2) Filep traži tekst za časopis Szellem. Da li bi napisao,
kao pokušaj (quasi sebi) teoriju nesporazuma1 2? Ako ne
pošalješ nešto izvorno, novo, da li bi nešto preveo? (Kič?)
— AH u tom slučaju se obrati Filepu, ako pošalješ neob­
javljeno — bilo šta —, sigurno će objaviti; ako je pre-
vod, bolje je s njim kontaktirati.
U Pešti sam sreda—četvrtak. Piši kako si.
Đuri

1 Većinom glasova odbijena je Lukačeva molba na peštanskom

univerzitetu da mu se dozvoli habilitacija.
2 Teoriju nesporazuma Poper nije napisao, ostali su samo
odlomci.

273
 III CIN

Đerđ Lukač
 94. DNEVNIK, 1911.

24. maj So arm ist keiner, Gott kann ihn (nicht) noch
armer machen.1 To nisam znao. Sada znam: kraj. Pre­
kinuta je svaka veza — jer je ona bila svaka veza. I
sada postoje samo zajednice s ciljem i ciljevi postoje;
i poslovi; i rad. Jer je ona bila sve. Sve. Sve. Svaka moja
misao bila je cveit koji sam njoj nosio, a radost i životna
vrednost behu: njeno je — i možda će primetiti i obra­
dovati se. Jednom (kada još nije bilo nikakve velike tu­
ge; veoma davno) razgovarali smo o tome; i rekoh joj:
zamišljam da treba nešto da bude, ako neko može biti
taj neko u nečijem životu; nekome, naime, ko je to. Nije
istina. Nisam joj bio niko . .. I zato što to nije moglo da
se iz mene prelije u nekoga, kako bi samo nešto dobio od
mene — eto smrtne presude nad mojom egzistencijom.
Nikada ne mogu nikome biti neko, i ako bi neko ipak
meni mogao značiti nešto — moram bežati; jer sam gu-
bavac, mogu ga zaraziti. Ali toga više neće bi/ti. Sada su
prekinute sve niti. Sada postoji samo rad — sve dok
mogu.
Sada je, međutim, sasvim svejedno da li sam joj bio
potreban. Ko to oseća prema nekome, taj za vjeke vje­
kova mora biti spreman. Treba da čeka na pragu, možda
će jednom ... Jer samo tako može zaslužiti da to oseća,
da pribavi pravo da postane čovek. Ja sam izgubio pravo
na život.
A to se već ranije zbilo. Onda je ona mogla oseća ti
kako je ja mogu spasti iz njenih nevolja; mada me nije
volela. Ali možda bih je i spasao da sam je uhvatio za
1 Irma je izvršila samoubistvo 18. maja, a do Lukača je vest
stigla 24. maja. „Niko nije tako siromašan, a da ga Bog ne može
učiniti još siromašnijim.”

277
ruku i vodio. Nisam to učinio. I otuda je sve pro izašlo.
I da sam to učinio onda — i onda bi usledilo ovo: ostaje
ista presuda: jedino da sam sve učinio što sam ja mogao
činiti, i jedino s usipehom — samo tada bi moj život imao
pravo da se zove ,,život”. Sada je to izgubljeno.
Još uvek nisam svestan njene smrti. Još uvek znam
da vidi ako ja patim, još uvetk znam: sve ću joj ispričati,
još uvek . ..
I mislim da nikada drukčije neću ni znati.

278
 95. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Gerbersdorf, 24. maja 1911.

Dragi sinko,
Ovog trenutka mi stiže od Be užasna vest. Beskrajno sam
iznenađen, potresen, poražen. Stojim u beskrajnoj tami
u grešnom bezumlju. — I vidim tebe — s velikom ljubav­
lju — kako se i ti ljuljaš, drhtiš i mučiš sebe. Ko sada
može da govori! Jedino ti mogu reći da sam s tobom u
tami, i ako ništa drugo, tebe vidim i znam da si ti svetao
i čist.
Grlim te, dragi moj sinko,
tvoj Leo

Veoma iščekujem ma i samo jednu jedinu tvoju reč.

279
 96. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU

Budimpešta, 26. maja 1911.

Dragi sinko,
Samo dva reda, te!k da ne briineš za mene. Jedino: živim.
A to znači da ću sad već i ostaiti u životu. Mrak je pot­
pun. Niko ništa ne zna. Ništa. Cak se ne može naslutiti
ni jedan uzrok.
Ono sito se na mene oidnosd — drugi put. Sada jedino:
osama koj.u sam hteo sada se sručila na mene ,kao presuda
života. Ako ju je neko mogao spasti, ja sam mogao
biti. . . a ja nisam hteo i nisam znao: bio sam joj „dobar
prijatelj”, znam — ali nije to bilo potrebno. Drugo. Više.
Ali u meni nije bilo akcija za to. I time je izrečena pre­
suda.
Ali to je sada svejedno, moj „život” je imao smisla
jedino — kada bih joj poneko popodne odneo, onako kao
što drugi (od mene bolji) odnesu nekome jednu ružu.
A'li ne strahuj za mene. Za nekoliko dana već ću moći
i da radim — a u budućnosti i onako jedino to postoji,
i biće.
Đuri

280
 97. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU
Gerbersdorf, 26. juna 1911.

D ragi si.nko,

Bogme se jako suspregla moja prepiska. Nisam ti pisao

ko zna od kada. Veoma me boli, ali zaista ne mogu.
9/10 zato što sam konstantno loše, 1/10 zato što ne smem.
Svakoj glasnoj reci, svakom otvorenom pogledu kraj je
jer čujem buku sveta i vidim svetlost sveta, a u njima
sebe kao neku rupu, kao samrtnu pauzu. — Tebe veoma
želim da vidim, u poslednje vreme si mi bio veoma po­
treban. Ali te nisam zvao, jer radiš, i jer sam se bojao
da bi i meni bilo loše. Od tada vidim kaiko bolje podnosim
govor, sada već bolje nego ranije. Tako je sa mnom —
izgleda — da je organizmu svejedno. — Bio je ovde Oto,
četiri dana sam neprekidno govorio i beše mi sasvim
dobro. Dolazi teško vreme, Poperima, jadnicima! Piši,
sinko, nekoliko redaka, šta radiš, kako si.
Grli te
Leo

281
 98. O DUHOVNOJ BEDI

Pismo i dijalog

Poštovani Gospodine,

u pravu ste: bila sam zajedno s vašim sinom poslednjih

dana njegovog života. Kada sam se vratila kući — znate,
posle samoubisifcva moje sestre bila sam u taikvom stanju
da sam morala otputovati —, zatekla sam ovu njegovu
dopisnicu: „Marta, ne očekujte da vas potražim. Dobro
sam. Radim. Ljudi mi nisu potrebni. Lepo je od vas što
me obaveštavate o svom povratku. Vi ste dobri — kao
i uvek; u vašim očima ja sam još ,čovek\ Ali se varate”.
Onespokojila me je ova dopisnica, otišla sam do njega
još istoga dana.
Zatekla sam ga u njegovoj sobi, za pisaćim stolom;
nije izgledao loše, i činilo se kao da su preneraženost nje­
govih crta i način govora, koji su taiko zastrašujuće de-
lovali posle 'katastrofe, već uminuli. Govorio je jedno­
stavno i jasno; tvrdo. Ostala sam dugo i sada ću poku­
šati da opišem suštinu našeg razgovora; mislim da će
vam se mnogo toga razjasniti. U mom sećanju gotovo je
mučno čist i jasan njegov čin, a zagonetno mi je kako to
da unapred nisam videla, sprečila ga, nego sam ga osta­
vila smireno.
Toplo me je pozdravio, mnogo je govorio o mom pu­
tovanju, o Pizi, o Kampo Santu, o kompoziciji „Poslednje
večere” s istim onim unošenjem i udubljivanjem kao što
je uvek govorio o ovim temama. Katkada sam, među­
tim, imala osećanje, a sada ga imam potpuno, da nije
želeo da govori o sebi samom; znao je da sa mnom
može govoriti samo iskreno, a to nije hteo. Ali je moguće
da je to već preterivanje ; stvari uvek objašnjavamo u
onom smeru u kojem je za nas najvažnije. Ali se sećam
da je upravo govorio o mogućnostima alegorijskog sli­
karstva, kada sam ga ja prekinula pitanjem šta je radio
282
u poslednje vreme. Rekao je: „Živi se, hvala.” A posle
male pauze: „Živeo sam i živim. Sada je već svetlost
u meni.”
„Svetlost?”
Oštro me je pogledao, potom je jednostavno i mirno
odgovorio: „Da, svetlost. Znam da sam ja prouzrokovao
njenu smrt.”
Uplašeno sam skočila: „Vi.? Pa znate d a . . . ”
„Pustite to, Manta. Naravno da znam. Sada znam pošto
se već sve zbilo, a mi sve saznali što se moglo saznati.
Ali kako ja nisam znao . . . ”
„Niste mogli znati.”
,,Ne. Upravo je to ono: nisam mogao znati.”
Gledala sam ga upitno i začuđeno. On mi smireno od­
govori :
„Samo malo strpljenja, Marta, i ne smatrajte me ludim.
Poikušaću sve da vam objasnim. Ali, moilim vas, sedite.
— Znate otprilike šta je bilo među nama . .. ”
„Znam. Vi ste bili njen najbolji prijatelj. Možda jedini
prijatelj. Cesto je o tome govorila. A ja sam se katkada
i čudila da li je moguć takav odnos. Vi ste sigurno pro­
patili mnogo.”
Nasrne ja se tiho i pomalo prezrivo: „Precenjujete me
— kao i obično; a ako i ne .. .? Jalova, šlepa i beznadež-
na je bila ta patnja, to je pouzdano.”
Malo sam se zbunila. „Pa što se toga tiče — bez re­
zultata .. . Ko bi tu mogao pomoći? Ko bi tu mogao nešto
znati? A vi zato što niste znali nešto što niko nije ni
slutio, optužujete sebe da ste, — ne, tu besmislicu neću
ni da ponovim.” Zaustila sam dalje da govorim, ali je
na mene pao njegov miran i jednostavan pogled; nisam
mogla da izdržim, morala sam zaćutati i oboriti pogled.
„Što se toliko plašite reči, Marta? Da — ja sam kriv
za njenu smrt; pred bogom, naravno. Pred svim zako­
nima ljudskog morala ja sam nevin — čak naprotiv,
savesno sam ispunio sve svoje obaveze. (Poslednju reč
ie izgovorio s velikim prezirom.) Uradio sam sve što sam
mogao da uradim. Jednom smo razgovarali o pomoći i o
htenju da se pomogne, i ona je znala da nema ničega
283
što bi uzalud poželela od mene. Jedino što ništa nije
poželela, a ja nisam video niti čuo ništa. Nisam imao
sluha za njene glasne ćutnje, za reći kojima je zvala u
pomoć; upravljao sam se prema tonu njenih pisama ispu­
ni enih životnom radošću. I ne recite mi, molim vas, da
nisam mogao ništa znati. Možda je tačno — ali ja sam
ipak morao znati. Njena outnja bi se daleko razlegala
preko država koje su nas razdvajale, da je meni bila
data milost dobrote. A da sam bio ovde? Ta samo oštro
psihološko viđenje, Marta? Možda bih zapazio neki bolan
grč na njenom licu, i čuo neko novo podrhtavanje u nje­
nom glasu. Ali šta bih iz toga iščitao? Poznavanje čoveka
tek je objašnjenje reći i znakova, a ko može znati da li
su oni pravi ili lažni. Pouzdano je jedno: sopstvenim
zakonima objašnjavamo ono što se zbiva u večitoj nepoz-
natosti drugih. Ali dobrota, milost. Setite se samo kako
Svetom Franji Asiškom bivaju očite misli drugih. On ih
ne pogađa; ne, očituju mu se. Njegovo znanje je izvan
znakova i objašnjenja: on je dobar, on je u ovim trenu­
cima taj drugi sam. Zar ne, i vi još ispovedate naše ranije
uverenje da ono što je jednom bila istina, to je jednom
i zauvek postalo moguće — ono što je čovek negda izvrša­
vao, to moram zauvek zabtevati od sebe kao obavezu
koja se vrši, ako neću samog sebe da isključim iz ljudskog
društva.”
,,Ali vi sami kažete: Dobrota je milost! Kako je mo­
žemo zahtevati? Nije li huljenje ako sami sebi prebacu­
jete što Bog s vama nije načinio čudo?”
„Niste me doibro razumeli, Marta. Čudo se već zbilo,
a ja nemam pravo da zahtevam drugo, ili da se zbog
toga žalim. Ni ne činim to. Ono što sam o sebi rekao
nije žalba, samo sud. Ja samo kažem: ovakve prirode je
moje postojanje — a ne kažem, iako bih takođe mogao
•reći: ja ga ne prihvatam. Ovde je reč o životu. Može se
živeti i bez života. I mora se često. Ali onda on mora da
se zbiva svesno i jasno. Naravno, većina ljudi živi bez
života, čak to i ne primećuje. Njihov život je tek soci­
jalni, tek međuljudski; oni, vidite, mogu opstati s obave­
zama i njihovim izvršavanjima. Čak je za njih izvršavanje
obaveza jedina mogućnost za uzdizanje života na veći
nivo. Jer je svaka etika formalna: obaveza je postulat,
284
forma — a što je neka forma savršenija, ima osobeniji
život, sve se više udaljava od neposrednosti. Forma je
most koji nas razdvaja; most kojim odlazimo i vraćamo
se, a uvek dolazimo sebi, nikada se međusobno ne susre­
ćući. Oni ljudi, međutim, ni onako ne bi znali da istupe
izvan sebe, jer njihovi međusobni dodiri su u najboljem
slučaju objašnjenje znakova, a tek strogost obaveza daje
njihovom životu — ako i nije dubok i unutarnji — ipak
čvrstu i pouzdanu formu. Živi život je s one strane
forme, a obični, pak, s ove strane forme, a dobrota je
milost da bismo ove forme slomili.”
„Ali to je vaša dobrota”, pitam ga malo zabrinuto, jer
se bojim zaključaka koje bi mogao izvući iz ove teorije,
—„ nije li i ova dobrota samo postulat? Postoji li uopšte
ovakva dobrota? — Ja ne verujem” — dodadoh posle
oklevania.
,,Vi ne verujete, Marta”, reče on s tihim smeškom,
,,a vidite, upravo ste vi sada razorili forme. .. Vi ste
smesta prozreli moju niskost. Vi ste viđeli da s recima
drugih, da s vašim recima hoću da ubedim sebe u
neodrživost svojih misli, jer ih ne mogu napustiti sopstve-
nom odlukom.”
„Čak ako bi to i bila istina — kunem se da samo vaša
nervoza i hipohondrija mogu stvoriti ovakvu sumnju —,
ali pod pretpostavkom da je to istina, ta istina bi bila
najjači argument protiv vaše tvrdnje. Da sam vas htela
umiriti — s kakvim rezultatom? Ne bih li samo raspa­
ljivala vašu sumnju, ne bih li samo otežavala vaše samo-
optužbe?”
,,Šta se dobrote tiču poslediee? Radimo svoj posao, to
je naša dužnost, a ne uzdišimo za njegovim plodovima
— kažu Lndusi. Dobrota je nekorisna, kao i bezrazložna.
Jer se poslediee nalaze u s,poljašnjem svetu, u meha­
ničkim silama koje se ne brinu o njima, a motivi naših
postupaka nalaze se u svetu psiholoških znakova, potiču
s periferije duše. Dobrota je, pak, božanska, dobrota je
metapsdhološka. Ako se u nama javi dobrota, onda raj
postaje stvarnost, a u nama se budi božanstvo. Pa zar
verujete kad bi dobrota imala još i uspe ha, da bismo
mi bili još ljudi? Da bi nečisti i beživotni život ovoga sve-
285
 ta mo-gao još da se održi? Ta to je naša granica, princip
naše ljudske suštine. Sećate li se da sam uvek govorio
da smo samo zato ljudi jer tek samo delà umemo da
stvaramo, jer možemo da dočaramo samo srećna ostrva
usred nesmirljive nesreće i prljavih struja života. Kad
bi umetnoist mogla oblikovati život, kad bi se dobrota
mogla preobratiti u čin — onda bismo bili bogovi. „Što
mene oglašavaš dobrim? Ne postoji niko bolji do jedinog
Boga”, kaže Isus. Sećate li se Šonje, kneza Miškina, Alek-
seja Karamazova među likovima Dostojevskog? Matopre
ste me pitali, postoje li dobri ljudi. Eto, postoje. A vidite:
i njihova dobrota je neplodna, rađa pometnju i bez po-
sledica je. Nerazumljivo i pogrešno se izdiže iz života isto
kao neko usamljeno veliko umetničko delo. Kome je po­
mogao knez Miškin? Gde god je bio, svuda je sejao tra­
gedije. Iako, očito, nije to bila njegova namera. Njegov
svet je izvan tragedije koja je čisto etička, ili, ako vam
se više dopada, čisto kosmička, ali knez Miškin je sva­
kako izvan nje, kao što je i Kjerikegorov Avram koji
prinosi žrtvu napustio svet tragičnih konflikata i junaka:
svet Agamemnona koji prinosi žrtvu. Knez Miškin i Aljo-
ša su dobri — a šta to znači? Ne umem drukčije da to
objasnim nego ovako: njihovo saznanje je postalo čin,
njihovo mišljenje je napustilo čisto diskurzivnu suštinu
saznanja, njihovo viđenje čoiveka postalo je intelektualno
shvatanje: oni su gnostici sveta delanja. A za to nema,
niti može biti teorijskog objašnjenja, jer u njihovim
postupcima svaka teorijska nemogućnost ostvaruje se u
stvarnosti. Dobrota je neko saznanje ljudi koje sve pro-
svetljuje, u kojem se poklapaju subjekt i objekt. Dobar
čovek ne objašnjava duše drugih, nego iih iščitava kao
svoju dušu, on je s drugima postao jedno. Zato je dobrota
čudo. Čudo i milost i iskupljenje. Silazak neba na zemlju.
Ili, ako vam se više dopada: pravi život, živi život — da
li odozdo prema gore, ili odozgo prema dole, svejedno je.
Dobrota napušta etiku; dobrota nije etička kategorija.
Nećete je naći ni u jednoj konzekventnoj etici. A to
je ispravno. Jer je etika uopštena, obavezujuća, a strana
čoveku. Etika je prvo, najprimitivnije samo,isticanje čo-
veka iz haosa običnog života, udaljavanje od samog
sebe, od svog empirijskog stanja. Dobrota je, međutim,
286
povratak u pravi život, istinski povratak čoveku. Šta me
se tiče koji to živoit nazivamo životom. Ovde je reč samo
o tome da ove dve vrste života strogo razdvojimo jednu
od druge.”
,,Shvaitam vas, čini mi se — možda i bolje nego vi
sami sebe. Vi ste pustili na volju svoju sofistiku kako
biste od svega što vam nedostaje mogli stvoriti neku
pozitivnost, neko čudo. Ta i vi sami priznajete da čak
ni dobrota ovde ništa ne bi mogla pomoći. . . ”
Žustro me prekide: „Ne! To nisam rekao. Jedino sam
rekao da dobrota nije garancija za znati-pomoći, među­
tim, izvesno je da je apsolutno i vidno hteti-pomoći. To
je suprotnost neke dužne ponude pomoći koja nikada nije
realizovana. Nema garancije — meni je, međutim, jasno:
da je u meni bilo dobrote, da sam ja bio čovek — mogao
sam nju da spasem. Vi znate: koliko puta je sve zavisilo
samo od jedne reči.”
„To danas znamo.”
,,Ko je čovek, onda bi znao!”
Nisam smela da ostanem pri poricanju, jer sam prime-
tiila koliko ga uzrujava svako suprotstavljanje. Ćutali smo
jedno vreme, potom sam opet progovorila: „Manimo se
konkretnoga. I meni je sada važnije opšte pitanje, a i za
vas je to pitanje bez suprotstavljanja možda i životno
pitanje.”
,,U pravu ste, Marta — ali gde je tu protivrečnost?”
„Ustežem se da na nju brutalno ukažem. Vi ste uz­
rujani . . .”
„Ne, Samo govorite!”
„Teško je precizno odrediti. Zapravo osećam neki mo­
ralni otpor prema vašoj teoriji. Ali znam da moj osećaj
ovde ne može da načini razliku. (Vi ste uvek govorili da
je to u meni ženska crta.) I protiv grešaka u mišljenju
buni se moj „moral sense”. Moje oseća.nje, pak, govori
mi: vaša dobrota nije ništa drugo do veoma tanana i
raf inovana frivolnost, neki dar ekstaze dobij en bez bor­
be, ili — za vas! — jeftino odricanje od života. Znate
moju odbojnost prema mističnom shvatanju sveta — ali
ovakvu odbojnost imao je i Ekhart. Ta znate kako slučaj
287
 „Marije i Marte” pr©objašnjava u praktičnu etiku i u
zemaljske postupke. U vašoj dobroti ja slutim neku
„Zweieinigkeit”1, nešto što „seine Stelle hat über der
Welt, doch unter Gotot, am Umkreis erst der Ewigkeit”12.
Neka vaša dobrota bude milost, ali onda treba hteti
dužnost, a dobrotu dobiti kao dar Boga. Onda sve što
sada gledate s toliko prezrenja, morate voleti s pokornom
ođanošću — tek onda je možete prevazići. Meni se čini,
kao da vi ovde želite da preskočite najvažnije instance,
a konačni cilj — naime, ako je konačan cilj i ako je
dostižan — da dobijete bez puta. Očekivanje milosti je
apsolucija od svega, odnosno otelotvorena frivolnost. Ali
vaša frivolnost je još tananija — samomučenje. Vi ste
asket frivolnosti. Vi drugima ostavljate uživanja koja
ona može pružiti, vi nalazite vrstu ljudi kojima ona pri­
padaju, vi ste, međutim, nesrećni, isključeni iz života,
jadni. Vi ste odabrali večito iskušenje, da bi oni drugi
mogli biti večito obasjani suncem. Ali bilo kakve da su
konačne reci neke knjige, bilo da znače veličanje ili
prokletstvo : prelistati je da što pre stignemo do kraja,
ostaje uvek frivolnost.”
„Vi ste danas zaista ženski jogunasti. Po svaku cenu
želite da me spasete, a i ne pitate me da li sam u takvom
stanju iz kojega treba da me spasete. A što se tiče optužbe
za frivolnost, ona je lažna i nepravedna. Vi se hvatate
za moj način izražavanja, kao da ne znate da se pri
objašnjavanju sve mora apstrahovati, dakle učiniti sve-
snim, i što ja u tome, možda bez potrebe, preterujem.
Bogme, dobrota je milost i čudo, ali ne zato što je išče­
kujemo samozadovoljno, lenjo i frivolno, nego zato što
je neko čudnovato rešenje do krajnosti napetog paradok­
sa, rešenje -koje se ne može iščelkati, neproračunljivo je
pa ipak neminovno razrešenje. Božji zahtev, apsolutan i
neostvarljiv: eksplozija oblika međuljudskog sporazume-
vanja. Svest o ovoj nemogućnosti, međutim, takođe je
apsolutna i nepokolebljiva. Pa ipak, onaj kome je data
milost dobrote, ko je u dobroti, njegova vera u „ipak”
isto je toliko apsolutna i nepokolebljiva. Dobrota je
1 Dvojnost.
2 Svoje mesto ima iznad sveta, a ispod Boga, tek na obodu
večnosti.

288
 „obuzetost”. Dobrota nije krotka, nije rafinovana, nije
kvijetizam. Dobrota je divlja, nemilosrdna, šlepa i pusto­
lovna. U duši onoga ko je dobar nestaje svaiki psihološki
sadržaj, sve je uzroik i sve posledica. Duša toga je čist
beli list na kojem sudbina ispisuje svoju apsurdnu za-
povest. A ta će zapovest biti izvršena slepo, drsko i ne­
milosrdno. A da ova nemogućnost postane čin, ova sle-
poća prosvetljenost, ova nemilosrdnost dobrota — to je
čudo, to je milost.”
,,A vi? A vaš — greh?”
„Vidite, Marta, kada vi govorite o frivolnosti — a vi
tu imate odista tanan osećaj —, frivolnošću je trebalo
optuživati onoga ranijeg mene, kakav sam bio kada je
ona još bila živa. Vidite, tada sam ja prestupio preko
granica, i pomešao kategorije. Hteo sam da budem dobar
prema njoj. Ali čovek — tu ste u pravu — ne može hteti
da bude dobar. Pogotovo pak, ne može hteti da bude
dobar u odnosu prema nekome. Coveik treba da hoće dru­
goga da spase — onda je dobar. Covek hoće ovaj spas
— i možda se ponaša opako, nemilosrdno, tiranin je, a
možda je svaki njegov postupak greh. Ali ni greh nije
nešto što je u suprotnosti s dobrotom, a ako je ipak to,
tek je nužna disharmonija u pratećoj melodiji. Obzirnost,
mišljenje o sebi i o drugima, rafimovanost, uzdržanost,
promišljanja — eto, to sam ja, i eto, to je ono što je
neoovečno, neživotno, odbačeno od Boga i zaista grešno.
Ja sam hteo da živim čistim životom u kojem ću sve
prihvatati samo oprezno i zabrinuto s čistim rukama.
Međutim, ova vrsita života je primena lažne kategorije na
život. Neka bude čisto delo odvojeno od života, život pak
ne može i neće biti čist. Običnost ne zna šta da čini sa
čistotom, čistota je za nju samo nejako poricanje, a ne
izlaz iz zabune, čaik njeno umnožavanje. A veliki život,
pak, život je dobrote, nije više prinuđen na čistotu; on
ima drugu čistoitu koja je višeg reda. Cistota je u životu
tek bledi ukras, i nikada ne može postati delotvorna sna­
ga akcije. To što nisam video, to je bila frivotnost. A
hteti čistotu, kao što sam ja hteo, upravo baš tako se ne
srne, jer će postati apsolutno poricanje, izgubiće se iz
nje ono divlje i čudnovato „ipak” : ostati čist je greh
usred prevare i svireposti. Zbog toga ona nikada nije
289
bila otvorena prema meni. Mora da me je smatrala fri­
volnim, površnim i neozbiljnim. Očito da ni ton njenog
govora nikada nije bio iskren prema meni, i on se pri-
lagođavao ovoj laži. I konačno, ona je bila žena — i
nekada sam ja za nju bio neka vrsta nade. Ja sam hteo
da je spasem, ali nisam bio obuzet tim htenjem. Hteo sam
da ostanem čist, a smatrao sam da i ona mora ostati
čista. Možda ćelo ovo htenje-spasenja nije bilo ništa dru­
go do zaobilazni put ka dobroti i čistoti, koje sam želeo
za sebe. Preskočio sam put kako bih se odmah našao kod
cilja, a cilj je bio samo put do puta za koji sam ja mislio
da je cilj. Sada mi se, međutim, prosvetlio um: ovaj
besmisleni i apsurdni i bestragično katastrofalni konac za
mene je božja kaizna. Ja se izdvajam iz života. Jer isto
kao što se u filozofiji umetnosti srne javiti samo genije,
tako isto bi bilo dozvoljeno da se u životu javljaju samo
oni koji su blagoslovom milosću dobrote.”
Uplašeno sam skočila. Uplašio me je smisao reči, iako
ih je govorio sasvim mirno, tonom kojim je obično objaš­
njavao neku svoju novu teoriju. Prišla sam mu i uhvatila
ga za ruku: ,,Pa šta hoćete? Kakva vam je narnera?”
Smejao se. „Ne brinite, Marta. Samoubistvo je katego­
rija života, a ja sam već odavno umro. Sada to znam,
jasnije vidim nego nekada. Kada sam pomišljao da ćete
vi doći, nadao sam se da ću moći govoriti o njoj — i
strahovao sam. Strahovao sam, ali — vidite, bio sam
tako zbunjen i detiinjast — nadao sam se da ću ćutati
i plakati. A sada, evo, razgovaramo o dobroti — isto tako
bismo mogli, pretpostavljam, dalje razgovarati o moguć­
nostima alegorijskog slikarstva. Recite, zar nije bezmerno
brutalan ovaj naš razgovor? Morate znati, pa vi živite.
Inače ćete to poricati, pošto ste dobri; i konačno, ovo je
samo moj razgovor — ali vi ste dobri i zato u njemu
učestvujete.”
,,V.i ste mnogo plakali — i sada plačete. To je vaš plač.”
„Veoma dobro znate da govorite isto što i ja: to je
moj plač. Pogubili su se u meni oblici, i ispreturali se:
moji životni oblici više nisu oblici života. To mi je tek
sada postalo jasno. Zbog toga je njena smrt za mene
božja kazna. Ona je morala da umre da bi se moje delo
290
 moglo izvršiti, da za mene ništa drugo ne ostane na svetu
do moje delo.”
„Ne, ne!”
„Opet hoćete da veoma pojednostavite stvari. Mislite
na one tri kauzalnosti koje sam malopre pomenuo. Sve
ima svoj uzrok i motiv, ali sve ima i smisao, božja kazna,
pak, može biti samo u smislu. Zanemarimo spoljne uzroke
i motive u igri, sve to nije u vezi s mojim pitanjem. Zna­
te onu staru legendu o gradnji grada, što danju bude
izidano noću bude porušeno. Na kraju, neimari odluče
da ona žena koja prva donese ručak bude ugrađena u
zidine. Prva stiže najmlađa. Ko da ispita uzroke, što baš
ona? Bezbroj je spoljnih uzroka i duševnih motiva. Ipak,
sve dok posmatramo sa stanovišta fizičkog ili psihičkog
sveta, brutalna je i bezrazložna slučajnost što je upravo
ona trebalo da dođe prva. Setite 9e Jeftajeve kćeri. Ipak
je sve to imalo smisla — ne za neimara, ne za Jeftaja,
nego za njihovo delo. Delo je izraslo iz života., međutim
ga je preraslo; načinjeno je od ljudske građe, ali je ne­
ljudsko, čak amtiljuđsko. Malter koji povezuje delo sa
životodavnim životom istovremeno ga zauvek odvaja od
njega: ovaj malter je od ljudske krvi. Hristos je rekao:
„Ako pođe ko za mnom a ne mrzi oca svojega, majku
svoju, ženu svoju, porod svoj, srodnike svoje, čak i dušu
svoju, ne može biti moj učenik.” Sada ne mislim na
psihološku stranu tragedije umetnika. Za mene je ova
konstelacija jednostavna činjenica. Neljudska činjenica,
ako vam se više dopada — o ljudskosti ovde, međutim,
više nema reći. Ne, ja više ne podnosim miutnoću i neis­
krenost običnoga života, kojima se sve hoće odjednom,
a i postiže se, jer se ne postiže ništa istinsko, a ništa
zaista neće. Sve što je čislo, neljudsko je. Jer takozvana
čovečnost nije ništa drugo do neprekidno gubljenje i
brkanje prostora i granica. Živi život je bezobličan, jer
u njemu nikakav oblik ne može biti jasan i čist. Svetlost,
međutim, ne može nastati drukčije, jedino da se nasilno
odvoji iz ovoga haosa, jedino da sve presečemo što je
povezuje sa zemljom. I prava etika je antiijuđska; setite
se samo Kanta! Budući da je za mene ona bila sve što
sam mogao nazvati životom, zbog toga je njena smrt —
i moja bespomoćna pomoć koja je prouzrokovala njenu
291
smrt — božja kazna za mene. Nemojte da poverujete da
ja prezirem život. Ali živi život je takođe delo, meni je,
pak, drugo stavljeno u zadatak.”
„Ovde ste opet nešto zaoibišli. Ovo je opet isuviše di­
rektan put. Vi hoćete da postanete fratar, reformacija se,
međutim, nikada više ne može uzeti kao da se nije zbila.
Ne govori li upravo ovako iz vas vaš ideal čistote? Vi
hoćete da svoju nervnu preoisetljivost prema svireposti,
smućenosti i prljavštini povezete sa životom među lju­
dima. Budući, pak, da je ovaj vaš pokušaj — mislite
— doživeo krah, hoćete da odbacite ceo život. Zar nije
isuviše lagodno ovakvo rešenje? Zar vaša askeza nije tek
samoolakšanje? Neće li vaše delo, koje hoćete da spasete
temeljima s ljudskom krvlju, potom biti još beskrvnije
i još manje utemeljeno?”
„Marta — sreća vaša što ste ,nedaroviti’. Kad ne biste
bili nedaroviti, trebalo bi neprekidno da strahujem za vas.
Žena nikada neće shvatiti da je ,život’ tek jedna reč,
i samo posredstvom mutnog razmišljanja došla je do je­
dinstvenog realiteta. ,Života’ ima toliko koliko ima a
priori određenih mogućnosti za naše aktivnosti. Za vas
je život — upravo ,život’. Oprostite mi, ali verujem da
vi ne možete ni da zamislite da nešto, što je istinski
veliko, ne bude kruna života. Možda tek na kraju, možda
tek po cenu velikih patnji, ali će ipak postati kruna
života, čista radost i uživanje. Nikada još žena nije stu­
pila u svet iza muke i strasti — ako nije bila bogalj, ako
već nije zastala pred vratima života. Ovako otelotvoreno
jedinstvo života, smisla i ciljeva nešto je čudno i jako
i lepo. Jedino dotle, međutim, dok je cilj i smisao života
sam život. Gde se nalazi mesto za delo? Zar nije upad­
ljivo da svaka darovita žena završava u tragediji ili fri—
volnosti? One ne umeju život i delo da obuhvate jedin­
stvom, i otuda neke ubija frivolnost — ili same sebe
uništavaju. Ozbiljne žene, koje nisu isključivo samo žene
— smrtnice su. Ni Katarina Sijensfca nije bila čisti, sa-
mosvesni asketa, nego verenica Hristova. Ne može se
reći da je prosto bezrazložno što je ženama na istoku us­
kraćen raj. Možda je to nepravedno, čak sasvim naopaka
stvar, ali je svakako istina da žene nikada ne mogu
izboriti duhovnu bedu.”
292
 ,,Duhovnu bedu?”
„Nemojte biti toliiko pris trajni prema recima. Govorim
0 nečemu veoma jednostavnom, a ovo je najprostija reč
za to. Neko običan i mutan niikada ne može biti duhovno
bedan. Takav život uvek ima bezbroj mogućnosti, a ako
jedna kategorija otkaže službu, ili ona njemu, onda se
veselo i komotno pređe u jednu drugu. Duhovna beda
samo je pretpostavka, početni stadijum za istinski život.
Duhovna beda nije ništa drugo nego oslobađanje od naše
sopstvene psihološke determinisanoati kako bismo se pre­
dali dubljim metafizičkim i mefapsihičkim neminovno­
stima. Duhovna beda nije ništa drugo nego naša predaja
da bismo time realizovali svoje delo; delo koje, posma-
trano s naše strane, samo je slučajno naše, i njegovim
posredstvom, naime, mi postajemo neophodni. Mi smo
samo nekakav mutan snoip želja i strahovanja, radosti
1 bolova, nešto što u svakom trenutku može da pro­
padne zbog sopstvene nebitnosti. Ali ako bi bilo tako da
mi ovu propast želimo, ne bismo li njome ukinuli konačno
i svoju nebitnost, tako da je ništavnost namenjena takvoj
propasti ne može više ni izmeniti? Smisao našeg života
uvek skrivaju motivi, teleologiju kauzalnosti, a našu sud­
binu skrivaju sitna moranja. Mi tražimo smisao, iskup­
ljenje. ,Čestit zahteva odluku, i ništa više’, kaže Laoce.
Obični empirijski život, međutim, ne može nam dati čak
ni pravo iskušenje. Precenjujemo ovaj život ako govori­
mo o njegovim disonantnostima. Disonaintnost je moguća
samo u nekom sistemu tonova, dakle u nekom svetu je­
dinstva; smetnja i prepreka i haos čak i nisu disonant-
nosti. Disonantnost je jasna i jednoznačna, suprotnost i
dopuna suštine: disonantnost je iskušenje. To je ono što
mi svi tražimo, svoje pravo iskušenje, ono koje će potresti
naše biće i prouzrokovati neuobičajenost ne samo na
njegovoj periferiji. Iskupljenje je — mogao bih ga nazva­
ti postojanjem oblika — krupan paradoks: iskušenje i
iskušenik postaju jedno; izjednačavaju se sudbina i duša,
đavo i bog u čoveku. Iz filozofije umetnosti znate da
svaki oblik onda nastaje ako je otkriven paradoks njego­
vih plodotvornih mogućnosti i životvornosti, kada surovo
tlo donosi plod, a odricanje positaje bogatstvo. Duhovna
293
beda čini dušu homogenom : ono što joj ne može biti
sudbina, nije čak ni događaj, a tek najpomamnije isku­
šenje postaje za nj.u nadražaj.”
,,A delo? Vaše deio? Bojim se da opet hoćete da govo­
rite o dobroti, i da hoćete da hvalite tuđe savršenosti.”
„Ne. Ja sam govorio čisto formalno o pretpostavkama
života; dakle i o dobroti., ali ne samo o njoj. Govorio sam
o nekoj sasvim opštoj etici, takvoj koja sve obuhvata,
a ne odnosi se samo na međuljudske postupke običnog
života. Jer ako je svaka naša aktivnost delanje, svi imaju
slične čisto formalne predusiove, svima je ista etika. Ova
etika, međutim, upravo zbog toga je uvek negativna,
zabranjujuća i besadržajna. Ako ovakva etika ima za­
kona koji se mogu formulisati, ovako treba da glase: ne
čini ono što nisi prisiljen da činiš. Ova etika je negativna,
a otuda je uvek tek priprema i međustanica; tek pred-
uslov i put ka de-lu, ka vrlini, ka pozitivnom. Još više:
vrlina je obuzetost. Mi nemamo vrlina, čak nismo vrlina,
nego pripadamo vrlini. Duhovna beda, pak, znači pri­
premljenost za vrlinu. Ovako treba da živimo: naš život
je bezvredan i bez značaja, i svakog trena je namenjen
smrti, čak svakog trena čekamo samo na dopuštenje da
bismo ga odbacili — pa ipak moramo živeti, intenzivno,
svom snagom i osećanjem. Jer mi smo tek pehari, ali
jedini pehari gđe se obznanjuje duh; samo u nas se može
naliti vino njegovog objavljenja, samo lz nas, samo preko
nas može nastati njegovo očitovanje, trans-supstancija-
cija. Nemamo prava da se toga klonimo. A pehar mora
da bude čist, ali je to drukčija čistota od one o kojoj
sam malopre govorio: to je jedinstvenost i homogenost
duše. Kada je Edmonu de Gonkuru pretila opasnost sle-
pila, napisao je: ,11 me serait peut-être donné de camposer
un volume, ou plutôt une série de notes, toutes spiri-
tualistets, toutes philosophiques, et écrites dans l’ombre
de la pensée.’3 Duhovno je bedan bio on kada je ovako
govorio, a njegova estetičnost bila je ispunjena vrlinom
obuzetositi. Moramo postati aprioristični, a svaka naša
mogućnost apercepcije i reakcije sa sudbinskim htenjem
mora da se upravlja prema kategoriji smera delà. Onda
3 Možda bi mi još bilo dato da napišem jednu knjigu, ili bolje
niz zapisa, spiritualnih, filozofskih, pisanih u seni misli.

294
 se uskraćenost diuše aktivira posredstvom bede, obuzetost
delom postaje plodan i užasan bes gladan ostvarenosti.
Duhovna beda je bila predusdov, negativnosit, bekstvo od
loše beskrajnosti života, od nebitne višeznačnosti. Ovde
cveta novo bogatstvo, bogatstvo jedinstva. ,Svaki deo
izvire iz celine’, kaže Plotin, ,pa ipak se deo i celina
uvek podudaraju. Nema ni mnogoznaônosti niti različi­
tosti, a sve je neumorno i neiscrpno. Iz gledanja izvire
pogled.’ Dok smo zarobljeni običnim životom, tek smo
tašte nakarade Boga, i lošom fragmentarnošću ponavlja­
mo veličanstvenu fragmentamost njegovog svestranog
ostvarenja. U delu koje izvire iz bede i opsesije, zaokru­
ženo oko fragmentamosti, mnogoznačnost tonske lestvice
se pročišćava na jedan ton, a od zbrke kretanja atoma
postaju planete i planetarne putanje. Ono što je u tome
zajedničko* to je put koji vodi ka delu, etika vrline.
Svako delo se, međutim, oštro odvaja od svakog pridru-
ženja. Ne znam da li je ovaj put sam po sebi put božijeg
htenja, i da li vodi ka Bogu. Jedino znam da nam je to
jedini put, i bez njega ćemo žalu tati u močvare. Dobrota
je tek jedan put među mnogima, ali taj put pouzdano
vodi ka Bogu; jer za njega sve postaje put i u njemu
ceo naš život gubi sve što je iole životno bilo u njemu.
U dobroti antihumano u delu postaje najviša humanost
i prezir prema neposrednosti postaje istinski dodir sa
suštinom.”
,,Vi, ako vas dobro shvatam, hoćete opet da uspostavite
kaste na metafizičkoj osnovi. Vi, dakle, znate samo za
jedan greh: brkanje kasti.”
,,Savršeno me raizumete. Nisam znao da li sam se do­
voljno jasno izrazio, a bojao sam se da ćete to pomešati
s obavezama prema nama samima glupog modernog indi­
vidualizma. Nisam pozvan da određujem broj kasti, nji­
hove vrste i dužnosti svake od njih. Ali vidim da ste
i vi, isto kao i ja, ubeđeni da postoji samo određen broj
kasti. Sada već shvatate značenje ,,sopstvene” dužnosti,
vrline? U njoj poibeđujemo lažno bogatstvo života i nje­
govu lažnu supstanciju, a u sebi je pretvaramo u oblik.
Supstancijalna glad prisiljava duh da ljude doli na kaste,
da od ovoga maglovito jedinstvenoga sveta stvori svet
mnogih jasnih oblika. Oblici nastaju iz žudnje za sup­
295
stancijom, a izgleda kao da supstancija ukida sebe u ovoj
svojoj jedino mogućoj ostvarenosti. Ali samo se razlikuju
putevi postajanja oblika, zakoni oblikovanja i obaveze
oblikovanog. Ali svako od njih je samo sličnost, samo
odraz oblikovanja duha. I kao što su njihovi formalni
preduslovi bili isti, tako i činjenica njihovog postojanja
znači isto to: izmenu supstitucije od laži u istinu. Izmena
pak ne može biti više. Oblici ne nalikuju jedni drugima:
suština im je u najstrožoj međusobnoj razlici. Moralni,
koji su ispunjavali svoje obaveze, lete ka Bogu, a znate
da postoje samo ,sopstvene’ obaveze, i po njima smo mi,
ljudi odvojeni u kaste. Ali ovde se ukida svaka razlika.
Ovde zamukne svako dvoumljenje: samo je jedna jedina
promena moguća.”
,,A vaša dužnost?”
„Znate je. Ako bih hteo da živim, time bih prestupio
granice svoje kaste. Time što sam nju voleo, i hteo da
pomognem, već je bio prestup. Dobrota je obaveza i vrli­
na kaste koja je viša od moje.”
Uskoro smo se rastali, i dogovorili se da će me on po­
tražiti posle nekoliko dana. Dva dana kasnije se ubio.
Kao što znate, ćelo svoje imanje je ostavio deci moje
sestre. Na njegovom pisaćem stolu našli smo otvorenu
Bibliju, u Otkrovenju je bilo označeno ovo mesto: „Znam
tvoja djela da nijesi ni studen ni vruć. O da si studen
ili vruć! Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć,
izhljuvaću te iz usta svojijeh.”
1911.

296
 99. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU
Budimpešta, 7. avgust 1911.

Dragi sinko Leo!

Već ti odavno nisam pisao — a i ti mi odavno nisi pisao.
Ne znam šta to kod tebe znači. Kod mene: sve je ostalo
po starom. Krupan je problem: nisam bio (i nisam) sa­
svim zdrav, veoma sam malokrvan, nervozan itd. s teškim
glavoboljama, s do sada nepoznatim opadanjem intenzi­
teta. Da toga ne bese: jedan veliki rad bi me možda pre-
neo preko svega. Ovako sam malo uradio. Najvažniji je
jedan dijalog ,,Von der Armut am Geiste” l, poslaću ti ga
ovih dana. Molim te: kad pročitaš, pre svega mi napiši
,,da” ili ,,ne” objavljivati. Filep, naime, želi moj tekst
za drugi broj časopisa Szellem, drugo ništa nemam i hitno
je. Što se mog mišljenja tiče: pojma nemam šta vredi
tekst. Možda je dobro što je toliko subjektivan i nije
„naučan": to je kod mene (što se vrednosti tiče indife­
rentno, naravno) nužnost bila, od ovih misli tek kroz
5—6 godina je moguća nauka. I sada su te misli dobre i
sigurne — ali još ne u objektiviziranoj sferi filozofije,
nego samo u doživljaju objektiviziranom u esej. Ali, nije
li hibridno ovo što je nastalo? Ne znam. Poslao sam tebi
i Blohu, jer ja ne znam: vi odlučite.
Inače će tekst nadoknaditi veliki deo pisma: šta je sa
mnom, to ćeš iz teksta sasvim jasno videti, kao i šta hoću
njime da pobedim. A drugo nešto da se kaže jedva i da
ima: nikada mi život još nije bio tako beskrajno prazan
kao sada. Toliko čak da i ne želim drugo: biti zdrav —
i raditi. Mislim da ću zimus u Firencu. Ako zbog knjige
budem morao u Berlin, bezuslovno ću skoknuti do Ger-
bersdorfa. Ali nije sigurno. Jer ako bude moguće, di­
rektno putujem u Firencu (upravo zbog moje nervoze),

1 O duhovnoj bedi.

297
i tek tokom zime ili proleća navratiću na sever. Ali sve
je to nesigurno. Vodeo bih da se susretnem s tobom,
a opet voleo bih da dođem kada sam u boljem stanju,
još sam tašt: tebi nije svejedno snaga ili prazan gest
sinage (kao drugima) — a ovakvog sebe kakav sam sada,
ja ne volim.
Živim veoma povučeno. Jedva da se susrećem s kime,
i jedva se dopisujem, a, na žalost, neprekidno ima ,,zva-
ničnih”, književnih itd. stvari. I zbog njih pismo kasni.
Jedva da sam i napisao nešto — a već kraj. Ne ljuti
se i shvati me. Piši uskoro ako možeš. A o dijalogu, pak,
„da” ili „ne”, ako možeš, smesta.
Tvoj Đuri

298
 100. LEO POPER — ĐERĐU LUKACü
Gerbersdorf, 10. avgust 1911.

D ragi Đ uri!

Bezuslovno objavi.1 Ovih dana pismo.1

2 U velikoj žurbi
gnli te Leo.

1 Dijalog o duhovnoj bedi zaista je objavljen u 2. broju ča­

sopisa S zellem .
2 Sačuvane su Poperove beleške i ispravke teksta, ali ne i
pismo; moguće je da je ovaj telegram njegova poslednja poruka
prijatelju.

299
 101. ĐERĐ LUK AC — LEU POPERU

Budimpešta, 27. avgust 1911.

Dragi Leo,

Jako iščekujem tvoje piismo — taiko davno već ništa ni­

sam čuo o tebi. Od Karlija čujem da ćeš možda otići iz
Gerbersdorfa. Kada? Jer nije isključeno da ću u sep­
tembru u Berlin i onda bismo se mogli sresti u Gerbers-
dorfu. Sve je, naravno., još neizvesno: tako siporo mili (ne
smem reći: pišem) moj tekst1 da niiko ne zna kada će
biti gotov; a oidlučio sam da pre toga ni pod kakvim
uslovima neću napustiti Peštu. Sada pišem tako sporo kao
ti (deset redova dnevno) — i tako loše kao u ono vreme
kada sam dnevno šišao deset stranica. I po tome vidiš
da je moje stanje sve drugo samo ne dobro, pogotovu
ako dodam: to je ćelo moje stanje. Sedim za pisaćim
stolom i čekam da od nečega načinim rečenice, što po­
stoji (i to je užasno) misaono sasvim gotovo, do dosade, do
odvratnosti gotovo. Ako nastavim ovim .tempom, potrebno
će mi biti otprilike 2000 godina da napišem svoje stvari.
Tebe će situacija zabavljati: nikada nisam toliko bio
omiljen u kući, kao sada — u najlošije vreme moga ži­
vota. U drugim prilikama, naime, porodicu sam viđao
za vreme jela; razume se, nemam vremena, i smeista
trčim da radim. Sada — ti znaš maj puritanizam u ovim
stvarima — osećao bih da je to poza kada bih ustao od
stola i trčao da radim. Kad već i onako ne mogu da
radim; osećao bih kao pozu ako bih otpravio Miči kad
uđe u moju sobu — ta i inače ne radim; kao pozu ne
otići u šetnju s ocem — itd. Čak osećam kao pozu ako bih
pokazivao da sam nervozan i nestrpljiv, i prezirem sebe,
svoj život. Ne samo zato što čovek upropaštava sebe
svakom žalbom koja nije upućena na valjano mesto (zato

1 V. 68/4

300
 ovde nisam ni s kim u dodiru), nego što čoveik ima pravo
da prekrši pristojnost (među raspoloženim ljudima da
bude loše volje itd.) samo a)ko je u službi ,,werk”; inače
je isti kao i ostali,, čaik je (u dobroti, korisnosti) bedniji
od njih — otkuda mu pravo za nadmeni govor i ton.
Dakle, ja sam sada — prvi put u životu — prijatan
i dobar dečko. Zabavlja li te? Mene zabavlja. Mada ja
imam malo razloga za to. Da, zbog ovoga mi padaju na
um naši davni razgovori o humoru, i da ja nemam hu­
mora. Sada imam. Ali to potvrđuje moje staro ubeđenje:
kada sam govno, đubre, bespomoćno ležim na zemlji —
tada stiže i moj humor.
Hteo bih reći Bogu: ne želim to! Ali on sada mene
ne pita mnogo. Ako bih uvideo da je konačno digao ruke
od mene, dobro bi bilo: onda bih znao čega da se pridrža­
vam. Ali imam „misli”, sistem se gradi i bogati — jedino
baš što ne mogu da radim.
Šta veliš na borbu Kraus-Ker23? Zar to i tebi ne potvr­
đuje moje mišljenje o njima? Da su obojica — u suštini
— površne budale; kao mislioci: kitscher; kao moralni
sadržaj: nula (jedino imaju stilske vrednositi — i humora).
Kod Krausa me već nervira koliko njega nerviraju sitnice
života. Onaj kod koga nepočišćenost dvorišta izaziva to­
liki patos nikada neće načiniti reda u svetilištu. A patosu
pak daje opravdanje samo ulazak sasvim u dubinu i
unutra. I u Hegelovoj filozofiji prava naći će se poli­
cajci itd., ali samo u pojedinim opaskama — a on je pre
toga napisao odnos Boga prema svetu. Ovo ti govorim
zato što vi vidite mislioca u tom gospodinu, a ne novi­
nara spretnog (iaiko u maniru), stila, često duhovitog,
ali još češće neprijatnog. Koji može biti pametniji, širi,
zabavniji od Kera — ali ni u kom slučaju nije boljeg
kvaliteta.
Adi — kao novinar — million puta je bolji od obojice.
Fa piši mi. Možda i o „Armutu”;l. U svakom slučaju
mi pošalji rukopis, a i Dostojevskog ako si ga pročitao.
Zbogom!
Đuri
2 Polemika između K. Krausa i Alfreda Kera rasplamsala se
u njihovim listovima Die Fackel i Pan tokom 1911.
3 O duhovnoj bedi.

301
 102. DNEVNIK, 1911.

22. oktobar Ne znam zašto opet započinjem pisanje.

Je li ovo početak ili kraj? Sujetno bi bilo o tome go­
voriti. Juče je umro Leo. Kako je već bio daleko od
mene, koliko sam s time prečistio račun: on za mene
više ne postoji, ne postoji utoliko što je za mene već bilo
važno ono što je to njemu značilo., a ne moj gubitak.
Sada je drukčije. Sada sam opet bačen samom sebi. Oko
mene noć i praznina. Moj razum radi u bezvazdušnom
prostoru, nigde nikakvog otpora, nigde nikakvog bića. Ni
u poslu: ništa ne mogu da uradim. Da li je to iskušenje
ili sablazan? Da li mi je sve uzeo bog ili đavo, i na kojem
se putu postiže blaženstvo, a na kojem pad? Sve je
tamno. Izgleda da ispaštam zbog svoje oholosti, zbog
poverenja koje sam uložio u svoje delo i rad na njemu.
I to je promašaj, i život i svaka mogućnost života; i sve
što bi ukazivalo na budućnost bez naredbodavnog da ili
ne, gde bi promašaj istodobno ukazivao na put. Ne; sve
je dijalektički izoštreno: i da i ne su podjednako snažni,
intelekt radi u tamnom i praznom prostoru: ničega nema,
ni znaka, ni puta. Čak ni tama nije znak: jer možda je
blaženstvo ipak u delu, jedino bi trebalo probiti tamu.
A možda je s one strane delà, a delo, žudnja za njim,
želja i htenje delà su zid kojim sam opkoljen; trebalo bi
da ga porušim kako bih se probio do bića. Pokornost!
Pokornost! Ja sam, međutim, čvrst nasuprot svemu; još
nisam slomljen, još nisam sasvim uništen. Ima nešto
u meni što se još uvek drži delà — još se nisam dovoljno
ponizio. A šta još može doći? Nemam snage čak ni za
bol, one snage da se nađem na vrhu svakog problema
i bola; jer da sam za to sposoban, bio bih spašen. Ili
bih se sunovrati© u arnbis, ili bih postigao iskupljenje,
302
zanos. Jer postoji taikva uzvišenost, to je sasvim čista
kategorija, gde sve to moira da se prelomi: izazov boga.
Ali meni ni to nije dato. Poput neke besciljne samrtne
igre mašine kojom ni:ko ne upravlja, taiko radi moj razum
u praznini, u tami. O, moj ponos i oholost, već sam
potpuno produhovljen, već sam napustio sve zemno! Eto
moje kazne: „čisti duh” sam, odnosno prazan duh, bez
snage, bez oslonca, bez vrednosti; i kao stanje moje je
postojanje najzemnije: nečista mesavina, ne-mogućnost
dostizanja sopstvene sfere sopstvene čistote. I tako mi se
povratilo biće: ali samo zato da bi me srušilo i ponizilo.
A „čisti” duh besciljno se mori u praznini.
Zar ne bi trebalo da se dokrajčim? Juče — pre nego
što sam saznao vest — gotovo neprekidno sam na to
mislio. To, međutim, ipak nije rešenje. Za Irmu jeste.
Njena tragedija je bila u vitaliitetu života, dakle u sferi
gde je smrt zaista dijalektička suprotnost životu, gde ap­
solutna homogenost obuhvata život i smrt. Ali šta meni
može značiti smrt?
24. oktobar U meni živi žudnja za srećom, kakvu do
sada nikada još nisam osećao; da, ceo dan hodam mašta­
jući o tome; tada mi se obično uvek čini kao da je sreća
čudo, rešenje i iskupljenje. Da li je to frivolnost — ili
umor? U svakom slučaju znači: sva pesimistička zaklju­
čivanja, kojima sam u poslednje vreme bio naklonjen,
treba da porušim; ako postoji sreća koja je zamisliva,
onda nema pesimizma. U mom učenju kategorija očaj
mora prevazi,ći sreću i nesreću, optimizam i pesimizam
i slične suprotnosti. Cak ne može biti ni tragičan, iako
je osnovno značenje tragičnog — po mom shvatanju —
gotovo izvan ovih pojmova. Danas opet izgleda kao da
se jednostavno vraćam starom pozivu, i kao da je reč
jedino o radnoj sposobnosti.
27. oktobar Pismo od Hemberta1. Otkuda to da čovek
nikada nije u stanju da poveruje u određene stvari, ili
da one nikada ne mogu postati žive u nama (ako ne je­
dino u čisto negativnoj formi, u formi đavola). Kada moj
1 B. Balaž (v. 31/3)

303
 život ne bi bio postavljen tako da je svaki životni prob­
lem zasnovan na jednom nerazrešivom ćutanju, na rav­
noteži između da i ne jezičke vage, mogao bih da mrzim
— i ponovo bih bio čovek, kao onda kada su Irma i Leo
još bili u životu a njihovo postojanje oživljavalo i mene.
Ili ne bih verovao ničemu od onoga što izgleda očigledno:
opet bi se vratio stari život, ovaj put sa središtem kao
jedinim što mi je preostalo. Ili bih verovao — i shvatio
bih čin polazeći od počinioca, u svemu bih otkrio moju,
njegovu i njenu sudbinu, samo bih u sebi video greh i
pružio sebi opravdanje: zbio bi se proboj ka stvarnosti.
A ona bi morala doći ako neću da mi bude kraj. Nevero-
vatno tačno govori Bloh o mojoj ,,preterano panlogističkoj
konstrukciji”, i traži realitet. Ali ne mogu da dođem do
njega! A dijalektika se zamorila. Posle Irmine udaje
izrastao je iz nje niz Ber-Hofman — Kjerkegor; sada više
nema snage. Frivolno povučen na čisto intelektualne
probleme, životarim — i čekam čudo za proboj. Mada je
sve to prazno i intelektualno: duhovna anticipacija — a
ne snažno i pokorno iščekivanje. Otuda i ne može doći
čudo. I osećam: ćela situacija samo je pokušaj da ostanem
u nebitnosti, budući da se ne bih mogao nositi s očajem
koji bi morao doći. Dakle, bedno vegetiram (ikao zani­
manje teorija saznanja) — i očekujem da li ću ovako
potpuno krahirati, ili ću dogurati do vrhunca očaja: jer
tamo — ukoliko je istinski i potpuno intenzivan — nema
zastamka: mora se prelomiti. Nikada unapred nisam video
budućnost s toliko apsolutne pouzdanosti kao sada proboj
svoga intelekta, proboj u religiozno; iako ga vidim tek
kao nužnost, tek kao postulat — ni izdaleka nisam ,»go­
tov”, ni izdaleka dovoljno očajan. Ili će možda upravo
zbog toga uslediti? (Ovo je opet. nekakva prazna i fri­
volna intelektualna konstrukcija.) — Jer intelektualno ja
sam na mrtvoj taoki : moj odnos prema biću i nije ništa
drugo do smenjivanje ponizne negacije sebe i svakovrs­
nog tek postojećeg oholog prezrenja. I: ovde je nemoguć
intelektualni prelom: vrhunac mora da se prelomi. Mora!
Sada jasno vidim kao nikada ranije: svetac najpre mora
postati grešnik; tek posredstvom greha, posredstvom po-
činjavanja greha može apsolutno potčiniti svoje biće; a
istovremeno: može biti u bogu samo posredstvom toga
304
 što je prethodno bio u grebu. Kategorija ,,u” je suštinska
oznaka suštinskih odnosa. Ja još nikada nisam bio ,,u”
nečemu.
Još uvek sve proipaitim da bih se mogao istužiti Irmi,
i sve analiziram zato da bih to mogao raspraviti s Leom.
Nikada ne umem biti sam (možda je i to posledica moga
odnosa bez ,,u”: nikada nisam monologista). Ali njih
dvoje su moji apriorni partneri. Ako ispravno analiziram:
kada sam s Hildom2 vodio ljubavne razgovore — i onda
je slušalac i cilj bila Irma. I bilo s kime da razgovaram:
uvek je Leo partner. — Pa ipak: trebalo bi da budem
monologista. Onda, međutim, zaslužuje pažnju što sam
proletos, pošto sam bio zajedno s Leom, i s Irrnom, bio
mnogo više monologista nego sada, da su njih dvoje sada
mnogo življi partneri nego što su onda bili (kao što sam
jednom rekao o Irmi: njeno prisustvo se ne može takmi­
čiti s njenim odsustvom). Da li je reč o tome da od njih
načinim večite glasove i odjeke i nadziratelje kao svoje
pratioce? Ne! Jer bi to bio „pesničiki” odnos; čista for­
malnost — dakle frivolnost. Njihovu sudbinu nikada ne
smem shvatiti kao komponentu svoje sudbine — ne
smem (i očito ne mogu) dospeti iza nerazumne suštine
njihove smrti.

Interesantno da se — sada prvi put — pomisao na oca

javlja kao prepreka u samoubilačkim mislima; danas sam
otvorenije i iz veće dubine pisao Miciki nego mnogim
„prijateljima”. Šta to znači? Svakako da čovek ipak ne
podnosi svoju apsolutnu obeskorenjenost; moja sestra i
brat su to do sada a priori skrivali od mene: sada je
porodica „zaposela svoje pravo”. I ovde: intelektualna
valjanost! Isto tako kao što ne smem iz očaja pasti u
pesimizam, isto tako ne smem prazninu oko sebe ispu­
niti surogatima. Jer ukoliko nisu „prijatelji” Herbert ili
Emst Bloh, odnos s Leom (preciznije: moj odnos prema
Leu) potpuno je iracionalan, mistično-duboka kategorija
po značenju, utoliko nije porodica moja porodica u kate-
gorijalnom smislu reći. Dakle: ni Pariz, ni Minhen, niti
2 H. Bauer (v. 28/3)

305
Budimpešta. — Zaprepašćuju će je što su ovakve misli
uopšte i moguće.

Neuzvraćenost kod Lea i kod Irme. Nikada im nisam

bio oino što su oni meni bili. Bila je to astralna ljubav;
za mene ipak zemaljski iracionalna; za njih svakako:
polu-uzdignuta i ometana iz daljine. — Kako sam bes­
krajno osamljen bio uvek, i kako daleko od života, bu­
dući da mi je to bio život!
Osobena je — i ja je tek sada primećujem — snažna
paraleLnost telesnog i duhovnog. Stojim na vrhu tornja
— i iza ruku krijem svoje lice; pre nekoliko sedmica
sam otkrio da mi se vrti u glavi — to osećanje ranije
nisam poznavao. Telesno osećanje mogao sam izvesti:
iz onog strašnog dubinskog užasa koji me je obuzeo kada
sam pročitao vest o smrti Irme. Ali ovo? — Da li je to
nešto više od obične slike?

17. novembar Još živim — kako je to čudno; čini se,

kraja nema. I neobično: ne nalazim u sebi argumenata
protiv samoubistva. Cak — ranije to nikada nisam bio
u stanju — nalazim apsolutno intelektualno opravdanje:
kraj. Ono što se može postići pukim intelektom (ne kao
rezultat, u obliku čina ili delà, nego kao sfera posto­
janja), to sam postigao; sada se pokazuje da je to ništa.
Šta započeti? Zar nije poštenije i doslednije — i inte­
lektualno, i „filozofski” — učiniti kraj svemu, nego biti
prinuđen na polagane kompromise, nego da najviše, jedi­
no bitno predstavim kao nedostižno, budući da mi je
uskraćeno? (Nije li ovo u suštini znak niskog osećanja
što ovako nešto mogu pomisliti ma i samo kao moguć­
nost?) Zašto ne učinim kraj svemu? Ne znam? Podlaštvo?
Nada? (Ima konačno neke drskosti u tome što čovek od­
mah zahteva iskupljenje, čim mu je neophodno; odista,
ono nam nije dato po našoj „zasluzi”, nego je božansko
stanovište; govoreći ljudski, treba ga „zaslužiti”. A ja ga
oidista nisam zaslužio. Cak ni ova ispovest nije prava
pokornost.) Da li je prkos moje čekanje, izazov? Da li
je to osećanje — skriveno sasvim duboko — da čovek
306
 za delo može dobiiti božanske i onda ako ga inače ne po-
seduje; da postoji egzistencijalni sud; da čovek ne treba
da propadne u saunom sistemu iskupljenja?
Ili, konačno: da li je to zato jer moje stvari sada lošije
Stoje i ne bi -bilo moguće stići do rešenja? Jer inte­
lektualno samo je odluka opravdana, a ne bekstvo. Ne
zato što je meni uskraćeno ovo ili ono dostižno (sada, na
primer, puna radna sposobnost), nego pošto ja — punova­
žan na svome području — pripadam tipu kome je (kao
tipu) uskraćeno najviše ostvarivanje. Ako se, dakle, ne
dogodi čudo, ako ne preživim jedan Damask'1 (čijim pos­
redstvom bi se izmenio moj tip), onda moja egzistencija
zavisi od logičkog pitanja egzistencijalnog suda. Ili, drukčije
rečeno: ukoliko je ispravno shvatanje Veda, po kojem
svetinja rada otvara samo očinski put, a ne božanski,
onda ću prosvirati metak kroz glavu. Jer ako posredst­
vom delà ne mogu više postići ponovno-rođenje: onda je
za mene besciljno. U malopređašnjem slučaju: samo po
sebi bezvredno. Ali oboje je očito u međusobnoj vezi.
Međutim, treba imati na umu: pre mi je instinkt bio za
samoubistvo, a etika protiv. Sada osećam sve glasniji im­
perativ za samoubistvo — a ono što se buni protiv, neš­
to je sasvim potmulo, neizrecivo. Šta? Iscrpeo sam sve
mogućnosti koje sam video, i ne znam. Cak ne znam,
imam li prava s ovim imperativom tako reći bespoštedno
navaliti na instinkt, kao što sam to ranije činio. To me
baca u očajanje u mojoj situaciji. Ne nesreća: nego tama.
Ranije sam uvek znao — bilo šta da se kolebalo — šta
treba da činim; sada je upravo to postalo dijalektički
nesigurno. Zbog toga možda nije samo frivolnost što pip­
kam naokolo i čekam.
I opet pitam sebe (kao i u svakom „razdoblju dnevni­
ka”): zašto sve ovo pišem? Ovaj put, međutim, znam:
da osvetiim ono što treba osvetliiti. Ako treba da krahi-
ram zbog moga duha, onda neka se to dogodi na duhov­
nom planu. Ako se ubijem, onda uzrok neka ovde bude
jasan poput pitanja kojim započinje neka dobra teorija
saznanja. Ako treba da potonem u svojoj niskosti i komp-
3 Aluzija apostola Pavla kome se dogodilo čudo na putu za
Damask, od Savla je postao Pavle.

307
romisima — ničim da ne otkrivam svoju niskost, nego da
se zaogmem njome i nastanim u njoj. Stvar je boga da
me iskupi iz moga bića; dok me pritiska kleitva da sam
u njoj nastanjen, da to budem, dotle ću joj biti veran.
Bar ovde da ne bude poidlosti i kompromisa.

23. novembar Kako kod mene sve postaje dijalektičko;

jer u mom životu se ne može naći realitet (odnosno od­
luka). Da li je frdvoinost ili zdravlje moje sadašnje sta­
nje? To je permanentno zaboravljanje situacije u kojoj
sam, koja se samo retko — ali onda (iako veoma kratko
vreme) u punom intenzitetu — svesno javlja u meni.
Da li bi to potrajalo dok se „naviknem” ? ili bi posred­
stvom onog ireaiiteta trebalo da se priviknem na unutar­
nji krah? Ili pak — ? Ovakvi parovi opozicija mogu se
nastaviti ad libitum4. Ukratko, situacija je dijalektička.
Za moju karataterizaciju ni najveći pesnik ne bi našao
simboličnije situacije nego što je Irma posilednjeg po­
podne va htela da sazna mqju adresu (uz nekoliko dija­
lektičkih pro i korntra); i adresovana prazna dopisnica iz
poslednjih Leovih dana. I što oštrije mislim o sebi, sve
jasnije vidim; samo je smrt rešenje; ako bi bilo u meni
prave intelektualne valjanosti, istinske spoznajne težnje,
onda bi trebalo da se ubijem; na taj način bih iznudio
odluku koju mi sudbina uvek uskraćuje; na taj način bih
postigao realitet koji je meni svuda inače negiran, nije
mi predstavljen. Ali nisam dovoljno odlučan. A ono što
me zadržava nešto je sasvim potmuloi, ne može se ana­
lizirati? — Da li se to, dakle, moje odbijanje, koje je pos­
talo dijalektičko, javlja nasuprot svojstvu ličnosti? Ne
mogu ga odagnati; skriva se u ovome uglu, i dok nedos­
tatak svojstva ličnosti inače uvek i svuda izaziva nedos­
tatak odluke, dijalektičko lebdenje, ovde je pak ostatak
ličnosti ono što osujećuje jedinu odluku, samoubistvo.
Ali da li ću ostati večito u ovom lebdećem stanju? —
Naravno: kad biih imao u sebi negativni (ponizni) patos
neophodan teologiji! A međutim, da ostvarim estetiku
čiste žudnje, suštinu čiste prethodnice (uzete filozofski):
isuviše sam malen. I otuda samo dijalektičko lebdenje:
4 P o volji.

308
 žudnja za odlukom, koja je sprečava, glad je supstancije
i realiteta — da li je viši i dublji princip od onoga? Hoću
li supstanciju još, ili hoću li supstanciju već, bez odluke
već ili još ne može biti staidijum primeren meni? Ovde
odluka nije moguća. Koliko god bih radije glasao za lo­
šiju mogućnost, isto tako treba da kažem sebi: odricanje,
jednom već iznutra proosećana mogućnost predaje pre
odluke: greh i frivolnost. Otuda sve i dalje lebdi. — I
specijalno: proletos sam verovao da sam za ovo stanje
stvoren; a sada se jedino zbilo to što ovo stanje nije pos­
talo samo moguće, nego i nužno — i pretrpeo sam krah.
Ima tu nešto što bi veoma precizno trebalo ispitati: nije
li se na taj način već zbila odluka; tada bi se, naime,
ispostavilo da je sve ranije bilo lažno lebdenje, lebdenje
zbog kukavičluka, zbog uzmaka, to je, međutim, toliko ne­
pošteno iznutra da se — nesvesmo — ipak ne odričem da
verujem u mogućnost, u predmet žudnje koji bi uvek
mogao biti ovde, pa ipak nije ovde. Sada nije ovde.
To je apsolutni realitet i nasuprot njemu (svaki reali­
tet donosi odluku, svaki realitet je sudbina), ako je sve
to ispravno, pretrpeo sam krah. Quid nunc?5 Ovde bi
samoubistvo bilo glupost: tautologija. Pa šta onda? Od­
reći se i pokorno se prihvatiti nečega manjeg? Mogu li
se sada već odreći? S obzirom na to da je ovo bila od­
luka, odluka se ne može doneti. — Na nesreću: o.vde
više nije dovoljna oštroumnost: odluka mora doći spolja,
ili treba da prodziđe iz najdublje unutarnjosti. A dotle?
— Krug se opet zatvorio, mogao bih početi iz početka.
Jedna stvar je jasna (ali od toga sve postaje još više
dijalektično), ja nisam normalan oovek. Jedan pravi sve­
tac ili mislilac trebalo je da ubije u sebi onoga donjeg,
sa svojstvom ličnosti, da bi stigao do savršenstva; ja bih
za ceo život trebalo da ga dozovem — zar zato da ga
potom oborim? Ko zna? — A dijalektički ova situacija:
da li mi je zato uskraćeno savršenstvo (veličina — odgo­
voriti normama), ili ću upravo zbog toga moći nešto pos­
tići (možda samo utvrditi jednu granicu) što je uskraćeno
„normalnima”? Que sais-je?G (Naravno, možda je sve
ovo neumesmo.)
5 Šta sad?
fi Šta sam ja?

309
24. novembar Samoubistvo se sve više može opravdati
logikom; što, međutim, — logika je tako beznadežno
„ineffectual”7 — ništa ne govori o stvarnim zbivanjima.
Ne bi bilo nikakve spoljne uzajamne veize. Spoljašnjost
je samo uklanjanje vela: prestiliizovaću je u sudbinu uko­
liko sada izvučem sve konzekvence koje ranije nisam
izvukao; ima u ovoj delatnosti, naravno, nečeg prisilnog:
bez svih onih nesreća, vladavina dobrotvornih laži —
verovatno bi još i dalje potrajala. Konzekvencija je, me­
đutim, zaključujem, isključivo u meni; jedino polazeći
oid metne može se zamisliti i izvesti: analitički sud moga
bića. Mnogo više se bavim sada sobom, nego inače. Kada
se Irma udala, imao sam razloga da pomislim na samo-
ubistvo, ali to bi bilo smešno i neadekvatno, umreti zbog
jedne žene. Letos, kada sam saznao za njenu smrt, izgu­
bio sam svoju jasnovidost i svest — i onda se gotovo
zbilo: ovo samoubistvo bi bilo ludilo bola, slom — i ta-
kođe neadekvatnoi. Sada je sve drukčije. A što su ras­
položenja mojih najboljih trenutaka klonula: à quoi bon?8
samo potvrđuje: umoru i gnušanju, koji su sa mnom
rođeni, sada trenutno nema ni protivteže. Nema više
lepiih laži. Ali to je — u najbolju ruku — pobuda; u
najbolju ruku: geneza. Međutim, genetičko objašnjenje
nije objašnjenje suštine.

25. novembar Katkada živnu životne energije: tada mi

cela ova situacija izgleda slabićki i nedostojno. Voleo bih
da se borim, beznadežno, besciljno, ništa ne očekujući:
jedino se boriti! borili! — Ali: gde je neprijatelj? Tonem
u močvaru: nema izlaiza. Stari bojni poklik: rad! rad!
ovde ništa ne vredi. Intelekt mi je doživeo krah: isuviše
dugo i isključivo je trebalo sve da nadoknađuje intelekt,
opijenost radom: sada sam kao morfinist čiji nervi jedva
reaguju i na najjaču drogu, a koji više ne može da živi
bez opojne droge; i za njega nema novog, đelotvomog
nadražajnog sredstva. Jer i u tome treba biti jasan i
pravedan: što se tiče misaone produkcije, napredovao
sam; ono što sada napišem, dublje je i obuhvatiti je nego
7 Bezuspešna.
8 Čemu to?

310
sve ranije; kada ispravljam starije stvari (ne-tragična
drama), onda je to uveik produbljivanje. Ali: postao sam
nesposoban za rad. Nešto što se odavno sprema, naime,
ne podnosim miran rad, bez zanosa, bez zainteresovanosti,
sada sve snažnije izbija na videlo. Dok tekst preda mnom
ne izazove sasvim žestoku reakciju, već i ne mogu da
ga sledim. Otuda i pored mnogostranog imteresovanja,
najproduktivnijeg duhovnog stanja i neprekidnog razvoja
tapkam u mestu, čak sam blizu unutrašnjem rastrojstvu:
svaki dan ima jedno kratko, snažno razdoblje — potom
glupa i jalova, frivolna besposlica; u njoj, međutim, nema
ničega što pokreće, osnažuje i osvežava: klonuli odmor.
(Usput beležim: spodja su me snašle mnoge nesreće. Pre
dve godine sam znao: treba da usledi snažan period uče­
nja. Zatim je došlo: doktoriranje, Tatina bolest — i pok­
varena mi je prva polovina 1910. godine; drugu polovinu
sam pokvario putovanjima. Kada sam se krajem godine
opet sredio — stigao je Herbert, neprilike, proleće prove­
deno u Pešti. Firen-ca: opet nekoliko nedelja koncentra­
cije i novi prekid! Da sam se mogao razvijati za ovo
vreme! Tada sam jednostavno straćio dve godine. Tako
je sve raslo — bez osnovice. Pred delima sam — iz unutar­
nje perspektive —, kojima — spolja — ne mogu odgovo­
riti. Tako sam neminovno prisiljen na takve poslove koje
je iz unutarnje perspektive trebalo već da prevaziđem,
ne uzimajući u obzir da mi je intelektualni nervni sistem
potpuno istrošen). Međutim, to su samo „uzroci” i spoljne
okolnosti. Ono što treba činiti, preda mnom stoji kao
jasna dilema: rad, ili krah u frivolnosti. Ja sam, među­
tim — u ovom smislu — postao nesposoban za rad. Kako
sudbinski odgovara jedno drugom spoljnje i unutarnje:
izgubio sam „veru” i nervi su mi odrekli službu. Oboje
idu prema istom cilju — da li u uzajamnoj vezi?
30. novembar Zanimljivo je ikako kod svih, što se život
više primiče kraju i otpada sve što je strano, izranja loše,
porodica i preotima pobedu nad stečenim i željenim.
Tako je to bilo kod Lea. Tako je to kod mene. Samo —
čini mi se — ja sam jasniji od njega: zadržao sam i odr­
žao sva svoja stara vrednovanja (ili ih bar nisam odgur­
nuo u ovom pravcu) — samo što vidim sebe u drugom
311
 odnosu prema porpdici: vidim da sam s njom u uzajam­
nom odnosu. To još i mogu da definisem: svi smo fan­
tasti bez fantazije: potpuno irealni ljudi ikogi su istovre­
meno realisti (iz moranja!) potpuno vezani za zemlju, bez
osećanja za realnost. Zanimljivo je koliko su Tata i Ma­
ma u ovom .pogledu bliski. Ja sam jedini među njima
svestan; vaspitao sam sebe za jasno gledanje — ali time
nisam postigao realnost koja mi nedostaje; o nadoknadi
nema ni govora: realnost se samo tamom može prekriti,
jedino se surogatima može nadoknaditi. Moja etika je
bila (to već danas vidim) nesvestan pokušaj da od jasnog
pogleda načinim surogat-reaJnost; kada u tom pogledu
(par distance, jedine „čiste” etike, ikakva je moja, u pr­
vom redu je problem distance) uopšte nema velike raz­
like između jasno sagledanog spoljnjeg sveta i proživ­
ljene realnosti. Ta iluzija, međutim, izgubljena je. Sada
vidim u sebi „lukačevsko” : vidim ga kao nesposobnost
za život, za sebe; jer ipak ne mogu podneti nevažan ži­
vot, a sada živim još zato sto se ipak još nisam potpuno
predao. Ili? Ili sam potpuno „Luikač” i onda ću — na
način koji je za mene danas nesvestan — izbeći realnost?
Jer samoubistvo je realnost. Cak jedina dostižna realnost
za mene.
U pojedinim trenucima čovek vidi samo ono što je iz­
gubio; u sitnicama, u neadekvaitnostima. Pada mi na um:
jedno vreme mi se činilo da uspon P. Ernsta kao tra­
gičara protivreči mojoj zakonitosti o klasi koja propada;
(dugo me ta stvar nije brinula; — sada kada smatram
mogućim negativne zakone u istanji, ne treba da je po­
ričem). Naime: Ernst nije umeo da ode dalje od Brun­
hilde. To je posiednja sudbinska tragedija građanstva bez
ikorena, već obezdruštvljena tragedija. Tkaoi: žudnja bez
sadržaja; Šarodaiz: metafizika ikonjuiktiva; Brunhilda: tra­
gična etika osamijenosti. Tu je, međutim, indiferentnost:
pada mi na um Leo: ovako nešto ima smisla jedino kad
je on oivde — ibez njega je potpuno besmisleno. Čudno:
kako je u slučaju Lea i Irrne malo bilo nužno njihovo
postojanje kod mene i radi mene Ikako hi mi dali egzis­
tenciju; i samo njihovo postojanje mi je bilo dovoljno.
Je r već znam: ne treba meni neko da mu budem ono što
su oni meni bili (bože moj!?), nego da meni može neko
312
da bude ono što su oni bili. — Da li bi ova neveselost
bila ono gde sam idoživeo iknah? Bila bi sreća = egzis­
tencija? Ima neke istine u tome u veoma dubokom smis­
lu: ako čovek sreću stivata veoma široko — i pridoda
joj se komplemenit. Jer da sam ikada imao ženskog dara
za askezu, sve ovo ne bi bdio problem. Sreća je — u sas­
vim širokom smislu — egzistencijalni odnos prema ži­
votu : ali to je i askeza. Nalazim se u Danteovim paklenim
krugovima: Non ragioniam di lor’ ma guarde e passa9.
15. decembar Izgleda da je kriza okončana. Pobegao sam
u teoriju saznanja i frivolnost. Mislim: ići će. Jer mi je
preostalo: svoj „život”, ,,moć-daljeg-života” osećam kao
dekadenciju; posredstvom samoubistva bio bih živ, na
vrhuncu svoga bića, dosledan. Ovako sve je samo klonu­
li kompromis i propast.
16. decembar Čudno je ovo čisto intelektualno stanje:
pouzdano znam da nikada još nisam bio tako blizu cilja
kao sada. Bilo šta da čitam: ,uvek osećam: za sve je re-
šenje moja teorija o implicitnosti, o produktivnom nesa-
vršenstvu, o mitološkom stvaranju pojmova. Bilo koliko
da bude dugačak put do pretvaranja ovog viđenja u eks-
plicitnost: konačno je pronađen. I čudno: nikada se ni­
sam osećao tako ništavnim, odbačenim i bezvrednim kao
sada. Čak u pojedinim trenucima — retkim i dobrim —
otkrivam tragove istinske poniznosti; otkrivam osećanje
da sam dobio — ali nisam zaslužio, nedostojan sam sops-
tvene misli, nikada je neću biti dostojan. Možda je ovo
rešenje? — Sada je još sve utonulo u klonulu frivolnost
— a čovek mora da se čuva i od frivolnih mogućnosti
ovoga osećanja. Uzgred: moje „negativne” vrline: ovaj
nervozni strah od frivolnost! i nervozna strogost prema
njemu, to je takođe nervozno osećanje duševne čistote,
moji zahtevi postavljeni nasuprot okolnostima — nije li
sve to istovetno s mojom nesposobnošću za stvarnost, za
egzistenciju? Ili — pitanje će postati složenije ali jas­
nije — ne nalazi li se uzrok svemu u mojoj neumerenosti
(u tome što u sebi nemam mere)? Jer onda bi etiku kao
9 Ne razmišljajmo o njima nego gledaj i prolazi.

313
meru određivala neumerenost : veoma blisko Kantu — i
novi pojam, ikoji stupa u religiju, upravo bi bio mera
(ovde strogo treba odvojiti jednu od druge religiju i es­
tetiku; „umetnost života” na granici etike; estetika i re­
ligija kao problem vrednosti). — I sve ponovo vodi sta­
rom pitanju: kako mogu biti filozof? Odnosno, ako kao
čovek nikada ne mogu izaći ;iz etičke sfere — kako mogu
stvoriti nešto više?

314
 103. LEO POPER
(1886—1911)
Nekrolog

Veličina zabranjuje svaku sentimentalnost. Nema ne-

razumnost njegove smrti užasnija je i snažnija od bilo
koje reci tuge ili bola. Životna snaga i životno htenje
jednog renesansnog čoveka bili su potrebni da potpuno
uobliči ono što se u njemu nalazilo kao mogućnost; ali
njemu je bio dat samo kratak život koji je bio ispunjen
neprekidnom bolešću, morao se zadovoljiti da stvara­
laštvu posveti tek retke trenutke svojih fizičkih snaga
kada se ikoliiko-toliko mogao koncentrisati. Pa ipaik, vedra
i smirena strogost njegovoga života zabranjuje svako go­
milanje reči o odlomcima, o prekinutom životnom putu,
0 nadama ikoje nisu ostvarene. Njegovo bolesno telo nije
moglo da pretvori u čin muzički i slikarski talenat, ali
ono što je izrazio u esejističkim napisima, to je blistavo,
snažno i bogato, zaokruženo po sebi, to nadmašuje nera­
zumnu fragmentaimost njegovog života — života —: živi
sopstveni život, preobražava se u formu.
Misao Lea Popera jeste forma. Svaki značajan čovek
ima samo jednu misao; čak je pitanje da li misao uopšte
može imati 'množinu; ne O'dnosi ii se višeslojnost njenog
prividnog bogatstva tek na puku površinu, dopunu? U
svetu Lea Popera je ona koja vezuje i fiksira, oslobađa
1 iskupljuje. Provaliju koja se nalazi između života i
umetničkog delà1, između sveta i forme, stvaraoca, uob-
ličavanja, između forme i primaoca još nikada niko nije
toliko raskrilio kao on. Preduslov ovoga sveta forme bila
je užasna neadefcvatnost života — jer u životu svim stva­
rima upravljaju slepe sile i lažne fikcije —, kolevka i
put bića i jedinstvo forme koja ih izdvaja, neminovan i
nepopravljiv nesporazum svakog ispoljavanja. Forma na­
staje otuda što svako izražajno sredstvo krivotvori svaku
315
pojedinu materiju; iz našeg siromaštva i ograničenosti
rađa se iskupljenje. U filozofiju umetnosti Lea Popera
teorija tehnike se preobražava u metafiziku. Pračinjenica
svakog slikarstva je što se slikati mora bojama, i što bi
jedno-medijumske boje morale dati potpuno više-medi-
jumsiko slikarstvo, ali one to nisu u stanju: ova odvažno
odabrana nemogućnost i neizbežni brodolom u ovoj este­
tici preobražava se u kosmičku viziju svakodnevice umet-
nosti, u pojam forme koji obuhvata sve. Tako kamen na­
meće vajaru — koji takođe traga za prirodom i ne može
da je nađe — jedinstvo zatvorenosti u blok, tako se ost­
varenja narodne umetnosti, iz želje koja teži za šarenilom,
pretvaraju u skrivena, izgubljena, pa ipak iznad svega
postojeća osećanja mistične potpunosti. Pojam forme Lea
Popera napustio je sve što ograničava i apstrahuje; svet
forme daruje, usrećuje i stvara; istinskiji je, stvarniji i
življi od života. (To je takva klasika gde su i Doto, Broj-
gel i Sezan klasici.) Forma budi na aktivnost; forma, sama
neobrazloženost, veliki slučaj, podstaknuta osobenim, ne-
iskustvenim, metafizičkim zamahom, probija se u život,
prodire između htenja i delà, krivotvori nameru, i menja
čin zato da bi sve ono što ljudi hoće lažno, «pametno ili
nesvesno, doživeio krah, a da bi iz neuspeha ovoga hte­
nja šiknula istina.
Forma je konačna i najsnažnija stvarnost postojanja.
Životno delo Lea Popera — ma koliko bilo maleno po
obimu — kao posledica snage njegove vizije forme viso­
ko je iznad svih mogućnosti empirijski datog njegovog
života; uzdiže se u jedan život koji „treba da bude”, a
tamo će naći svoj dom; sve što je napisao ispunjeno je
snagom, lepotom, bogatstvom i veštinom, nastalo je iz
obilja i njime vlada plemenita samosvest obilja. Na ovaj
sjaj ne pada ni jedna senka njegovog mučno nerazumnog
i fra.gmentarnog života. Ovo blistavilo mora da priguši
svaku tugu: junaštvo s kojim je iz života uzdigao svoje
biće i uobličio ga u suštinu, podstiče na divljenje, zah-
teva tišinu ushićenja, pred ovim junaštvom tuga mora da
suspregne svoje suze.

1911.
316
EPILOG
 Od 1912. godine Lukač boravi, uz manje prekide, u
Hajdelbergu kao privatni naučni istraživač. Clan je ču­
venog „Kružoka Maksa Vebera” i Veberov prijatelj. Upoz­
naje se s Emilom Laskom, Štefanom Georgeom i Fridri-
hom Gundolfom. Ovde započinje da piše delo Filozofija
umelnosti, do 1914. napisaće tri poglavlja i prekinuti rad.
Bela Balaž ga upoznaje s Lenom Andrejevnom Gra-
benko, ruskom emigrantkinjom, révolu cionankom-teror is­
tom. O Leni ima zanimljivih zapažanja u pismima Hilde
Bauer Đ. Lukaču, zatim u Dnevniku Bele Balaža, kao
i o samom Lukaču. Lukač je započeo i ostavio nedovr­
šen jedan dijalog 'koji je posvećen Leni, a dvojica pro­
tagonista su očito, iako pod drugim imenima, B. Balaž i
Đ. Lukač. Lukač se ženi Jelenom-Lenom Grabenko i nasta­
njuje se u Hajdelbergu, gde će ga zateći izbijanje rata. (Tre­
ba podsetiti na Lukačeve stranice iz Dnevnika, kada on ne
može da razreši dilemu: očekuje biće s kojim će biti mo­
guć zajednički život, a neće moći znati da li je to biće
ono pravo, jer ga očekuje.)
Krajem 1914. godine započinje veću monografiju o
Dostojevskom, ali rad prekida usled poziva u vojsku. Kao
i kada je započinjao iknj igu o modernoj drami, Lukač je na­
pisao najpre uvodno poglavlje koje će kasnije objaviti pod
naslovom Teorija romana. Zamisao i plan ćele monogra­
fije nalaze se u Lukačevoj ostavštini.
Lukač je 1915. vojnik u Budimpešti: radi na pošti, na
cenzuri pisama, sve dok ga otac nije oslobodio i te oba­
veze. Bela Balaž ga uvodi u tzv. Nedeljni kružok (Vasâr-
napi Kor), diskusioni kružok na privatnoj osnovi u kojem
319
se raspravlja o filozofskim, etičkim i književnim temama.
Duša kružoka postaje Lukač, a, između ostalih, članovi
su Karl Manhajm i Arnold Haiuzer.
Lena se zaljubljuje u jednog neurotičnog klaviristu,
sve troje žive u Hajdelbergu o Lukačevom trošku: Lukač
se ne razvodi kako Lena ne bi, kao Ruskinja, dopala zat­
vora. Pod nemogućim uslovima Luikač nastavlja rad na
Filozofiji umetnosti, ali usled znatno .izmenjene koncep­
cije nastaje novi tekst. Ovaj još nedovršen rad od pet
poglavlja, tzv. Hajdelberška estetika, predao je Univer­
zitetu u Hajdelbergu kao habilitation! rad, a iste godine
(1916) objavljuje Teoriju romana.
7. novembra 1917. Georg fon Lukač (!) ostavlja u sef
Dojč-banke u Hajdelbergu pun kofer spisa. Vraća se u
Budimpeštu i odmah se uključuje u program novopok-
renute institucije Szellemi Tudomânyok Szabadiskolâja
(Slobodna škola duhovnih nauka), .koja je nastavak Ne-
deljnog kružoka, i drži predavanja iz etike. Tu se zbli­
žava s Gertrudom Bortštiber. U decembru 1918, posle du­
gih moralnih kolebanja i rasprava s Gertrudom, postaje
član Komunističke partije Mađarske, a već sledeće godi­
ne, 1919, posle hapšenja partijskog rukovodstva, Lukač
je član Centralnog komiteta. U vreme revolucije i Sov­
jetske Republike Mađarske (ikoja se održala 133 dana)
narodni je komesar za presvetu. Razvija široku aktivnost,
koju, možda, najbolje karakteriše njegova misao iz jednog
teksta o borbi za novu kulturu: „Politika je sredstvo, kul­
tura je cilj”. Posle .poraza mlade Republike, ilegalno os­
taje u Budimpešti, po partijskom zadatku Bele Kuna,
jer je kao poznata i popularna ličnost bio pogodan za mar-
tira, kako je docnije izjavio. U jesen odlazi u Beč, pod
dramatičnim okolnostima, opet uz pomoć oca, ali i u
Beču je pod prismotrom i vlasti hoće da ga vrate u Peš­
tu, što je ravno smrtnoj presudi; tek na zauzimanje pi­
saca (T. Man, A. Ker, Paul Ernst i drugi) dozvoljen mu
je boravak.
Sve do 1929. je u Beču: član je najužeg partijskog ru­
kovodstva i aktivan je u svim raspravama unutar par­
tije. U Beč stiže i Gertruda Bortštiber-Janoši, udovica s
troje dece, i Luikač živi s njima (formalno 'kao podstanar).
Tu objavljuje i svoju nezaobilaznu knjigu Istorija i klas­
320
na svest (1923). Od 1929. je u Moskvi i raidi u Institutu
Marks—Engels, sve do 1931, kada je poslat u Berlin, gde
ostaje dve godine, i, opet pod dramatičnim okolnostima,
vraća se u Moskvu posle Hiltlerovog dolaska na vlast. U
Moskvi ostaje sve do 1945; objavljuje delo Istorijski ro­
man, više tekstova po časopisima na ruskom i mađarskom;
završava delo Mladi Hegel, koje posvećuje novom prija­
telju Mihajlu A. Lifšiou. Godine 1941. ipak će ga zahva­
titi jedan talas hapšenja i provešće u zatvoru samo dva
meseca.
Šezdesetogodišnji Lu'kač vraća se legalno, bez lažnih
dokumenata u Peštu 1945. godine. Postavljen je za re­
dovnog profesora univerziteta i predaje estetiku i filo­
zofiju kulture. Objavljuje knjigu Mladi Hegel (1948), a
sledeće godine je izabran za člana Mađarske akademije
naiuka, ali u polemici koja će uskoro izbiti, u kojoj su-
deluju Laslo Ruđaš, Marton Horvat i Jožef Revai, Lukač
je oštro kritikovan. Između ostalog, podvrgnuto je kritici
njegovo tvrđenje da pisac „nikada nije vođa ili redov,
već uvek partizan”. Prisiljen je da izvrši samokritiku, a
iz nekih njegovih pisama se vidi kako je na to prisiljen,
jer se svesno samokritikuje samo do mere dokle misli
da je neophodno u tim pogubnim vremenima. Povlači se
iz javnog života ii nastavlja da piše započeto delo Razara­
nje uma, koje će objaviti 1954. godine. 1956. je ministar
u vladi Imre Nada. Posle dramatičnih zbivanja deporto-
van je u Rumuniju, sledeće godine je u Pešti, ali je pen-
zionisan.
Sledećih godina piše Estetiku koja će biti objavljena
1963. (Osobenost estetskog), iste godine kada je umrla nje­
gova supruga Gertruda koja je s njim neprekidno od
1920; nije samo supruga već i aktivan saradnik. Estetika
je njoj posvećena. Započinje rad na Etici, delu koje o-
davno hoće da napiše, ali ga rad odvodi u rešavanje pret­
hodnih problema i sledećih nekoliko godina .piše Ontolo­
giju. Godine 1970. lekari konstatuju rak pluća. Supruzi
Gertrudi je obećao da će napisati autobiografiju. Vreme
je prekrafko: piše skiicu, plan za autobiografiju, u obliku
odrednica koje tek treba razrađivati; autobiografija os­
321
taje samo skica (Proživljeno mišljenje) koja je dopunjena
nizom razgovora koji su snimljeni na magnetofon (i od
kojih je I. Erši načinio Životopis na magnetofonskoj traci).
4. jun 1971 — smrt. Iste godine prva knjiga Ontologije,
a ,u sleđeće dve godine i preostale dve knjige.
U Nemačkoj se 1972. pojavila mala monografija Frica
Radaca o Bukaču i na osnovu nje je jedan službenik haj-
delberške banke otkrio da je vlasnik onog kofera u sefu
Georg von Lukâcs istovetan sa filozofom Đerđom Lu-
kačem: i posle 55 godina Otkriveno je pravo blago od ru­
kopisa među kojima oko 1.500 pisama Đ. Luikaču i pe­
desetak pisama koje je on pisao, uz Dnevnik, zabeleške,
neobjavljene eseje . .. Gotovo neverovatno: ceo jedan pe­
riod Lukačevog života ostao je sačuvan, a sam Lukač kao
da je potpuno bio zaboravio na pažljivo odložene rukopi­
se, na posebno izdvojeno i zapakovano sve što se odnosi
na Irmu Zajidler. Tek ovi rukopisi omogućavaju da sas­
vim pouzdano saznamo za Lukačevu dramu. Uz svest
da je reč o dokumentima, hronološki poredana pisma,
dnevničke beleške i ostali materijal danas možemo čitati
i kao poglavlja beletrističke knjige, u kojoj su, prema jed­
noj Lukačevoj .tezi, manje značajna mesta ispuštena.
Lukač je jednom doživeo dramu, prošao kroz teško is­
kušenje i patnju; preboleo je svoj život, preostali su
ožiljci i rad. Život mu više nije mogao biti u opasnosti,
pa nam s ovoga stanovišta postaje jasnije njegovo doc-
nije ponašanje u mnogim dramatičnim okolnostima. U
dubini svega i svuda su etičke vrednosti, a Etiku ipak ni­
je stigao da napiše.
*

Za ovu knjigu korišćeni su mnogi izvori, a najvažniji

su: Lukâcs Gyôrgy levelezése (1902—1917), u redakciji
Eve Fekete i Eve Karadi, Budapest, 1981.
Lukâcs Gyôigy: Napio — Tagebuch (1910—11), Buda­
pest, 1981.
Kod nas još, na žalost, nisu objavljena ni Izabrana de­
là Đ. Lukača, ali je većina njegovih knjiga prevedena,
322
doduše starijih izdanja već odavno nema na tržištu. Mož­
da će stogodišnjica rođenja Đerđa Lukača pospešiti i ova­
kav jedan poduhvat koji bi mogao hiti podsticajan za
našu kulturu. Za period o kojem je ovde pak reč, kod nas
je dostupna sva važnija literatura koja, zajedno s ovom
knjigom, može da čini celinu:
Đerđ Lukač Rani radovi, „Veselin Masleša”, Sarajevo,
1982.
Georg Lukač Duša i oblici, iNoliit, Beograd, 1973.
Đerđ Lukač Istorija razvoja moderne drame, Nolit, Beo­
grad, 1978.
Đerđ Lukač Proživljeno mišljenje, časopis Književnost,
br. 7—8, Beograd, 1979.
Ištvan Erši: Životopis na magnetofonskoj traci, Letopis
MS, Novi Sad, septembar, oktobar, novem­
bar, decembar 1980.

Beleška prevodioca. Tekstovi probrani za ovu knjigu

nisu bili pisani za javnost, miiti su objavljeni za Lukačeva
živoita (izuzetak su samo tri teksta: Legenda kralja Mide,
O duhovnoj bedi i nekrolog Leu Poperu). Biilo da su
dokumentarni zapis i dnevnička beteška, bilo pismo na­
in enjeno jednoj osobi, svii oni se oslanjaju na podrazume-
vanje, jer nisu pisani za treća lica, za objavljivanje. Ono
što je za Irmu Zajdler, Lea Popera ii Đerđa Lukača u
onom trenutku ibilo sasvim jasno, što nije zahtevalo ob­
jašnjenje, ni nekakvu preciznost — nama danas izmiče.
Da je Lukač priređivao neki od ovih tekstova, sigurno
hi uneo mnogobrojna preciziranja. Prevodilac je često
bio u nedoumici šta zapravo znači neko mesto i, baveći
se ovim konkretnim poslom, nije mogao da iizibegne, a nije
ni smeo, određena tumačenja i konikretdzacije, naročito
onda kaida je to priroda ciljnoga jezika zahtevala. Pa
ipak, kada god je mogao da ostavi višeznačnost, nedo­
voljno precizno uspostavljene veze među mislima (re­
čenicama) — prevodilac se nije klonio takvog postupka.
Ovde samo naznačuje da će čitalac naći i u prevodu
nepreciznih mesta, jer ni u originalu se ne može usposta­
viti nedvojbenost.
Ova napomena ne znači nikakvu odbranu prevodioca
unapred, već samo želi da zabeleži iskustvo prevodioca
323
koji je, prevodeći prvi put „privatne” tekstove, zapazio
još jednu, dodatnu muku.
U odabranim tekstovima ništa nije menjamo, sem što
je na nekoliko mosta iz prepiske ispušteno po nekoliko
rečenica, uvek označeno na uobičajen način /.../, jer bi
takva mesta, inače sasvim sporedna, zahtevala mnogo vi­
še razjašnjavanja nego šito je njihova vrednost. Isto tako,
zadržane su rečii, fraze i kraći citati na nemačkom jeziku,
jer imaju svoju vrednost, ali su dugi citati i prelazak
(kod Lukača) na nemački jezik — dati samo u prevedu.

Sr. Kamenica, 27. januar 1985.

Sava Babić

324
 INDEKS LIČNIH IMENA

Adi, Endre 37, 110, 112, 301

Aleksanđer, Bernat 46, 142
Alfieri, Vitorio 214
Arislofan 98
Ašer 237
Babič, Mihalj 229
Balaž, Bela 13,100, 109, 112, 113, 127, 129, 138, 154, 166, 168, 177,
187, 190, 192,194, 198, 199, 209, 210, 212, 216, 220, 223, 238, 244,
252, 257, 258,260, 261, 263, 264, 265, 266, 269, 271, 303, 311, 319
Banoci, Laslo 9, 33, 67, 175, 209
Bardoš, Artur 142
Baš, Andor 45
Baš, Imre 33
Bauer, Ervin 129
Bauer, Herbert v. Balaž, Bela
Bauer, Hilda 13, 100, 111, 116, 169, 197, 305, 319
Baumgarten, Ferenc 84, 100, 128, 142, 144, 151, 165, 166, 171, 187,
192, 198, 217, 223, 229, 244
Be v. Vaard, Beatris de
Benedek, Marcel 9, 41, 43
Ber-Hofman, Rihard 47
Bergson 217, 231
Beti (Beôthy), Žolt 106
Bi (Bie), Oskar 161
Biro, Lajoš 26, 33
Bjernson, B. 8
Blaj, Franc 237
Bloh, Ernst 181, 198, 243, 244, 297, 304, 305
Bomont, Frensis 142, 215
Bortštiber-Janoši, Gertruda 320, 321
Bram, Oto 154
Brauning, Robert 104
Brian, Mer de 208
Brojgel, Piter Stariji 87, 93, 124, 150, 186, 221, 232, 316
Buber, Martin 215
Butru, Emil 217, 233
Cecil v. Polanji, Cecil
Ciganj, Zoltan 216

325
Čarna, Andor 190
Časterton, Džilbert 211, 217
Čorba, Ivan 183
D ante 313
D ’Anuncio, Gabriele 108
Diltaj, V ilhelm 9
D iner-D eneš, Jožef 142
D ostojevski 260, 301, 319
Džejms, Henri 211
Doto 207, 316
Edit v. Hajoš, Edit
Ekhart 172, 217
Ernst, Paul 159, 176, 180, 182, 185, 186, 189, 198, 199, 201, 203, 204,
223, 312, 320
Erši (Eôrsi), Ištvan 322
Evripid 215
Faker 187
Feher, Lipot 28
Fekete 45
Fekete, Eva 322
Feleki, Geza 149
Fenje (Fenyô), Mikša 43, 44
Ferenci, Beni 39
Ferenci, Ferenc 39, 46
Ferenci, Karolj 39, 46, 58
Ferenci, Noemi 39, 46
Ferenci, Sara 14, 95
Ferenci, Valer 39
Fihte, J. G. 231
Filep (Fiilep), Lajoš 23, 207, 209, 217, 220, 229, 237, 272, 273, 297
Filip, Sarl-Luj 266, 271
Fišer, Sam uel 179, 190, 196, 228, 235
Flečer, Džon 142, 215
Flejšel, Egon 237, 266
Ford, Džon 215
George, Stefan 319
Gete 29, 95, 199
Gog, V insent van 105
Gogen, Pol 106
Gorki, Maksim 9
Grabenko, Jelena (Lena) Andrejevna 319, 320
G rinvald-Ivanji, B ela 34
Gulaći, Lajoš 31
Gundolf, Fridrih 319
Hajman, Moric 179, 196, 203, 204, 228
Hajoš, Edit 168, 183, 197, 200, 204, 257, 258, 259, 260, 261
Hamsun, Knut 211
Hauptman, Gerhard 8, 9, 33, 215
Hauzer, Arnold 320
Hebei, Fridrih 8, 9, 103, 200, 215

326
 Hedvig v. Niman-Rabe, Hedvig
Hegel 178, 214, 231, 232, 243, 269, 301
Herbert v. Balaž, Bela
Hercog, Vilhelm 229
Heveši, Sandor 9, 209, 217, 229
Hitler, Adolf 321
Holičer, Artur 138, 161
Horvat, Marton 321
Humbolt, V. fon 199
Ibzen, Henrik 8, 9, 26, 33, 44, 56, 103, 106, 108, 121
Ignotus 108, 171, 187
Jakobi, Eržebet 194
Jasi, Alis 56
Jasi, Oskar 32
Kafka, Margit 32, 142, 209
Kant, Imanuel 9, 234, 269, 314
Karadi, Eva 322
Karli v. Polanji, Karolj
Kasirer, Ernst 151
Kasirer, Paul 229
Kasner, Rudolf 199
Ker, Alfred 8—9, 301, 320
Kernštok, Karolj 142, 143, 149
Klajst, Hajnrih 95
Kraus, Karl 15, 37, 161, 229, 237, 250, 272, 301
Kun, Bela 320
Kuper, Fenimor 8
Lask, Emil 319
Lazar, Bela 142
Lehel 35, 45
Lenđel, Mikloš 142
Lesing, G. E. 100
Lesnai, Ana 209, 263, 265, 269
Lesner, Imre 179
Levinger, Jakob 7
Lifšic, Mihail A. 321
Lorens, Žan-Pol 105
Lorši, Erne 216
Lublinski, Samuel 204
Lukač, Janoš 7
Lukač, Jožef 7, 14
Lukač-Poper, Marija-Mici 7, 13, 14, 28, 47, 55, 56, 57, 59, 60, 67,
87, 177, 256, 265, 300, 305
Lukač, Pal 7
Majo, Aristid 113, 160, 161, 213
Man, Tomas 179, 211, 212, 218, 320
Mandl, Oto 150, 152, 153, 162, 179, 183, 186, 192, 203, 227, 281
Manhajm, Karl 320
Man ten j a, Andrea 201
Marks, Karl 46

327.
Markuš, Mikša 177
M atis 105
Mazaćo 208
Meterlink, Moris 103, 108
Mici v. Lukač-Poper, M.
M ikelanđelo 207, 208
Miler, Georg 217, 221, 227
Nađ, Imre 321
Niman-Rabe, Hedvig 154
Orlik, Emil 31
Ošvat, Erne 102, 160
Pejter (Pater), Valter 59, 64
Piper, R. 125
Platon 97, 99, 232
Plotin 217, 232, 269
Polaček, Karolj 220, 258
Polanji, Adolf 59
Polanji, Cecil 112
Polanji, Karolj 24, 31, 32, 36, 44, 49, 55, 60, 85, 86, 89, 101, 102,
142, 151, 153, 154, 173, 179, 189, 198, 209, 216, 219, 220, 237, 251,
252, 273, 300
Poper, David 14
Raf, Johanes 47
Radac, Fric 322
Rajher, Emanuel 154
Rajnhart, Maks 103
Rajs, Erih 228, 235
Reti, Karolj 12, 121, 184, 220
Revai, Jožef 321
Rilke, R. M. 37, 110, 192, 213
Ritok, Ema 216
Roden, Ogist 213
Rudaš, Laslo 321
Sabo, Ervin 23
Sabolči, La još 203
Sas, Zoltan 32
Satler, Kete 37, 125
Segers, H. 212, 216, 237
Senger, Samuel 151, 154
Sezan 213, 232, 316
Silaši, Vilmoš 168
Singer, Sandor 179
Sofokle 215
Sokrat 95, 97, 98, 99
Solger, Karl 178
Spinoza, Baruh 232
Stern, Elza 55, 60, 109
Strindberg, August 9, 33, 47, 215
Saukal, Rihard 228
Sefler, Karl 151

328
Sekspir 215, 244
Seli, P. B. 199
Seling, Fridrih 178, 214, 232
Siler, Fridrih 178
Siegel, Fridrih 134, 178, 199
Smit, P. F. 228
Snicler, Artur 47
Somlo, Bodog 187, 194
Sopenhauer, Artur 178
Stajn, Ludvig 228
Stern, Rožika 28
Stest, Oto 204, 272
Torvaldsen, Bertel 201
Vaard, Beatris de 86, 94, 102, 104, 107, 112, 113, 117, 118, 119, 128,
131, 136, 138, 142, 144, 150, 151, 154, 159, 160, 162, 179, 180,
187, 192, 196, 204, 211, 212, 218, 219, 224, 226, 227, 231, 236,
237, 244, 245, 250, 251, 279
Vagner, Rihard 108
Vajld, Oscar 108
Vajninger, Oto 150
Veber, Maks 319
Vedekind, Frank 47
Vedreš, Mark, 22, 208, 2ld, 258, 261, 272
Veflin, Hajnrih 151
Velaskez 201
Vesi, Margit 151
Vizental, Greta 170
Volar, Ambroaz 154, 160
Voringer, Vilhelm 224
Zajdler, Emi 23, 47
Zigler, Leopold 175
Zimel, Georg 9, 84, 151, 167, 181, 198, 243

329
 Za izdavača:
Jovan Bajagić, direktor
Recenzent:
Milivoje Marković
Glavni i odgovorni urednik:
Milivoje Marković
Tehnički urednik:
Hašim Kablarević
Korektor :
Nataša Vukov

Broj izdanja: 811

YU ISBN 86-7099-001-6
Tiraž: 1.500 primeraka
Štampa i povez:
„MINERVA” IZDAVACKO-ŠTAMPARSKA
RADNA ORGANIZACIJA
o o u r Št a m p a r s k a d e l a t n o s t
Subotica, Trg 29. novembra br. 3
J