АНТОЛОГИЈА

МАКЕДОНСКЕ
ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ
„I love you! Я тебя люблю, Ich liebe Dich,

Како да кажем још волим те?

Збуњен је овај стих незавршени

Пред ћутњом вољене, пред питалицом!“

Гане Тодоровски

0
Садржај

Предговор антологији .............................................................................................................. 2

Бисеро ........................................................................................................................................ 4
Голупче ...................................................................................................................................... 6
Жеља .......................................................................................................................................... 7
Размишљање ............................................................................................................................. 8
Очи ............................................................................................................................................. 9
Љубав ....................................................................................................................................... 11
Непостојање ........................................................................................................................... 12
Ако ти светлост недостаје .................................................................................................. 15
Седма молитва мога тела .................................................................................................... 16
Жена ........................................................................................................................................ 17
Скрићу се у њеном имену ....................................................................................................... 18
Растанак ................................................................................................................................. 19
Љубав ....................................................................................................................................... 20
Везиља ..................................................................................................................................... 21
Скица за прво писмо Еми Гермовој ...................................................................................... 22
Сјене нас мимолилазе ............................................................................................................. 23
Литература .............................................................................................................................. 24

1
Предговор антологији

„Убиће ме једног дана или лепе жене или лоша вина“

Гане Тодоровски

Љубав је можемо засигурно рећи најјача сила на свету и одувек непресушна

инспирација песницима, а када јој додамо понеку чашу вина, из душе песника настаје
најлепша поезија. Жена, вино и песник и ето поезије. Иако нису све љубави са срећним
крајем, свака од њих је посебна и живи у души песника, листовима папира и вечности,
јер када вас песник воли, не можете умрети никада.
У ову антологију сврстане су неке од најлепших песама македоснке љубавне лирике,а
оне које отварају антологију јесу четири песме Константина Миладинова: Бисера,
Голупчић, Жеља, Размишљање. Константин Миладинов сматра се једним од
најзначајинијих македонских писаца 19. века који је забележио прве стихове на
македонском језику , сходно томе сматра се првим лиричарем у македонској
књижевности због чега смо његове песме сврстали на сам почетак антологије. Иако је
написао само петнаест песама у свом животу оне које преовладавају јесу љубавне
тематике. У песми Бисера говори се о истоименој девојци и љубави песнима према
Бисери, њеној лепоти и жељама песника да жели њу, а не дарове. Пореди девојчино
грло са бисерима које носи око врата, који је бељи од бисера. У песми Голупчић
девојка је оличена кроз голуба. Песник на крају моли свог голуба да се врати и заклиње
се на вечну верност, који је услед недовољно пажње песникове отишао, тј отишла.
Песма Жеља говори у првом делу о великој жељи за вољеном али уколико би се та
жеља и остварила а драга дошла ,песник се не би могао снаћи. Због срамежљивости на
крају говори чак: „Дабогда никад не дошла!“ Док у песми Размишљање песник говори
о љубави која ставља на муке, описује његову унутрашњу борбу.
Ацо Шопов зачетник је модерне у македонској поезији и такође један од
најзначајнихих македонских писаца. Његова песма Очи посвећена је Вери Јоцић,
његовој првој љубави која је живот изгубила у рату; после ког је проглашена народним
херојем. Песма је обојена сетним тоном и жалом за изгубљеном љубављу, представља
„надмоћност љубави над смрћу, свемоћ наде и вере над очајем и скепсом“. (Старделов,
253) Мотив љубави један је од најдоминантинијх у поезији Аце Шопова, с тим што се
он у песма преобликује од љубави према жени до љубави према животу и поезији. У
циклусу песама „Молитве мога тела“ ,од којих смо у овој антолоији издвоји шесту ,
као и у песми Непостојање „ Шопов излаже филозофију љубави“ (Старделов, 264) А
Непостојање највише одговара љубави. Његова поема Непостојање јесте „својеврсна
лирска медитација“ (Старделов, 260) , веза љубави и живота. Шопов „ примећује да је
све променљиво и пролазно, да све почиње са љубављу, овом доминантном темом у
свима трима његовим поетским фазама, а да све завршава, као што је то у његовом
најновијем песничком искуству данас видљиво - непостојањем. (небиднина)
(Старделов, 258). Песма Светлост ако ти недостаје даје нам увид у душу песника,
изражава његова најтанија осећања према драгој. Нуди јој све док гори у жару љубави.

2
Две песме А. Поповског које смо уврстили у антологију исказују вапај песника за
женом која се скрила у даљини оставивши му душу у ранама.
„Гдје си пјевајући
На зид наслоњена
Да ми рану исцијелиш

На души коју ми остави?“ (Жена)

Док песма „Скрићу се у њеном имену“ приказује чежњу песника за драгом и још увек
неизговорене речи вољеној: „Колико вјекова у мојој крви, / Пустоши љето у које отиде“
, само песник зна.
Блаже Конески сматра се за једног од утемељивача македонског књижевног језика
језика. Његова поезија „указује на међусобно оплођавање мисаоног и емотивног у
лирици. Дело бритког и културног ума, будног и задубљеног интелекта, она никад није
престала да буде поезија снажног сензибилитета , изворног лиризма, једне аутентичне
осечајности.“ (Митрев, 175) Прва од песама које смо издвојили: Растанак носи
немогућност љубавника да буду заједно и борбу са заборавом „Ипак кажемо: не
заборављај ме! „ Песма Љубав такође је испевана у сетном тону , песник поручује
драгој „не, недолази, јер жалосна би била“ .
Гане Тодоровски припада другој послератној генерацији македонских песника, заједно
са А. Поповским. Објавио је дванаест књига поезије која је присутна у свим фазама
кроз које је македонска књижевност прошла , такође га сматрају једним од највећих
мајстора „језичке игре“. Песма Скица за прво писмо Еми Гермовој као да представља
можда најлепше стихове у македонској љубавној поезији:
„I love you! Я тебя люблю, Ich liebe Dich,
Како да кажем још волим те?
Збуњен је овај стих незавршени
Пред ћутњом вољене, пред питалицом!“

Ови стихови изражавају сву чар и збуњеност песника опијеног љубавник заносом , који
поручује вољеној:
„Моје речи штуре, миле издајнице,
Њој реците:
Пошле смо Харибде и Сциле,
Сачуване за тебе, у њему,
А он је твој , у дневнима драгим неспокоја!“

Никола Манџиров уврстан је међу једне од најистакутихјих писаца савремене

македонске поезије. Колико је популаран и успешанн говори и то да му је поезија
превођна на осамнаест језика, а на темељу његове поезије снимљена су два кратка
филма. Његова песма коју смо издвојили „Сјене нас мимоилазе“ говори о поновном
сусрету са драгом који ће доћи у будућности и који се жељно ишчекује.

3
На основу прве песме уврштене у антологију „Бисера“ и последње песме „Сјене нас
мимоилазе“ видимо на који начин се стил и језик у македонској поезији развијао и
променио, од првих записаних стихива до савремене поезије, али мотив љубави био је и
остаће заувек као најдоминантијиј у поезији.

Пред вама се налази мали избор најлепших љубавних песама македонских писаца,
уживајте у избору.

Катарина Јовановић

Бисеро

4
 Бисеро, дјевоско Бисеро,
Што ће ти бисер на грлу?
Твоје је грло прелијепо
И од ситнога бисера
Тисућу пута дивније.
Бисеро, дјевојко Бисеро,
Зашто бисером покриваш
То твоје грло убаво?
Ја нећу бисер да љубим,
Ја хоћу грло да љубим.
Бисеро, дјевојко Бисеро,
За кога носиш бисере?
За кога спремаш дарове?
Ја ситног бисера не иштем,
Ја иштем тебе, Бисеро.

Константин Миладинов

5
 Голупче

Голупче ти мило. Лепо, голупче ти златокрило,

Кад пре дође ти до мене? Кад пре побеже од мене?
Још глас ти добро не дочух, нити те добро сагледах.
Да л' ми се , мило наљути? Да л'' ми се, добро расрди?
Што ти лепоту не хвалих , крилашца не помиловах?
Дођи ми, драго, дођи ми , врати с сада ти мени,
Лепоту твоју хвалићу, крилашца твоја мазићу;
Ја ћу тебе хранити само бисером сићаним,
И вазда, мило, чувати само у својим недрима.

Константин Миладинов

6
 Жеља

Кад буде дошла код мене!

Кад буде села крај мене!

Тако говорах поваздан!

А кад је дошла код мене-

Како да пред њу изађем!

Дабогда никад не дошла!

Константин Миладинов

7
 Размишљање

Зашто, зашто ја да волим?

Зашто да се ја разболим?
Свуд крај мене бића млада
У љубави траже хлада.
Хлада није, ватра гори,
С мукама се душа бори.
Зашто, зашто ја да волим?
Зашто да се ја разболим?
Жара младост жарко греје
И у мени светло све је.
Тражим хлада да не страдам,
Хлада нема у жар падам.
Зашто, зашто ја да волим?
Зашто да се ја разболим?
Младост моја срце пали,
Да ме лече нису знали.
О, младости, напрегни се
И у мени угаси се.

Константин Миладинов

8
 Очи

На рукама те свиту носисмо три дана,

срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

Другови бијаху уморни и гладни,

прегорелих грла, свијених рамена,
тупим болом роне по очима хладним,
жалећ што у њима већ нема пламена.

Али ја сам знао букнуће свим жаром

и борци под њима множиће се, цваће
у ледена јутра грејаће ко сунце
и никада неће престати да зраче.

Последње вечери, у планинском селу,

где борци беху у распалом оделу,
док пликови пале стопала им тешка,
намрштена чела – потуљени, мразни
ко њихове пушке укочени, празни
и нечујно, глуво, ко понорна река
текао је шапат од ува до ува:

„Сутра, друже, зором, страшан бој нас чека,

а нас је премало — тек неколко људи..
И кад као игла уши ти прободе –
продрма ти снагу и озрачи тугу,
широким, слободним, олујним очима
подивљале муње од ноћи отима!

Ко онда, ко онда, другарице, памтиш,

у ледено вече сред пролећа рана,
где је нашу младост а и прву радост
косила погано од куршума слана,
а ти збора чело ко тигрица скочи
и ноћ те прихвати крвава и црна –
просипљући пламен кроз осветне очи
ти растопи зачас та челична зрна…

и тада! И тада – у последње вече…

Ја нећу да мислим што је даље било!
Памтим само кад се од бола изви,
опроштајни шапат смрзну се на усни,

9
 ал светљаху очи под веђама густим!
С њиховим пламеном и заклетвом светом,
у заседу кренух са читавом четом.

А јутром кад барут чела нам напраши

ти у редовима већ не беше нашим,
ал освету свету борци у жуч точе,
и видех! о, видех, када бој започе.

Све је твоја слика вихором опила –

ко јелене брзе и лаке ко птица.
А твоје очи искриле су гневно
уз њихова знојна, распаљена лица…

На рукама те свиту носисмо три дана,

срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

Ацо Шопов

Превод: Сретен Перовић

10
 Љубав

Ти што ме присиљаваш да будем какав

Јесам,
Ти што мач носишу осмеху блага соја,
Бејах некад дете, доброта сушта и љубав,
Бејах твоја чедност и лаж твоја.

Ти недоступна за бденије туђе –

Наг пред тобом стојим као надахнуће.

Ацо Шопов
Превод: Сретен Перовић

11
 Непостојање

1.

Путовах дуго, путовах читаву вечност

Од себе до твога непостојања,
Кроз пожаре путовах, кроз рушевине,
Кроз жаришта.

По жези , по суши, по тами,

Хлебом твоје лепоте се храних,
Пијах из грла песме твоје.

Не гледај ове сувоболице

Што нападају моје лице –
Поклони ми их лице земље.
Не гелдај ове грбе по плећима –
Донесе ми их умор брда.

Погледај у ове руке –

Без огња
Без реке
Тамно чекање.
Погледај у дланове ове –
Два поља
Две суше
Глуво лелекање.

Путовах дуго, путовах читаву вечност

Од тебе до мог непостојања.

2.

А све се догоди за једну ноћ,

Ноћ стабла
Ноћ лишћа
Хладног роба тмину.
Падох, потонух у високе траве,
У траве и густу помрачину.

Догоди се то једне ноћи

Истинито или неистинито
Сасвим налик старинској причи
Што је дубоко у вестизакопана.
Ти дође и однесеме као глува поплава,
Као матица из подземних јама.

И сада сам,
Пред овим брдом дола и човечности,

12
 На путевимакоје не знам
Завијам од псовки и изнемоглости.
Ти дође као црна вода болести
Са којом се болује заувек
Од свих проклетстава и злобности.

3.

Водо непрозирна водо црна,

Ти што откидаш свакога дана
По један изникао цвет
Из камена мога чела
И бацам га у бездане мрачне
Под лаку љуску мога тела,
Водо непрозирна, водо црна,
Ко ти облик такав даде
Те прекрасне и страшне мисли
Што срце ми обавија
Као стабло млада срна,
Ко ти даде такво име
Водо непрозирна, водо црна.

Ко то невидљив у мени живи

И тајни огањ пали,
Ко то разара крви зид,
Који ми слух крали,
Ко ми одузима вид,
По пласт на пласт неуморно њиви,
Ко то невидљив у мени живи.

4.
Стабло што самујеш на брду,
Муко у трошној земљи,
Ко ти даде очи моје
Што зру у сну твога лишћа.
Погледу зелени, зелено узлетање
Ко нас осуди на исто бдење.
Стабло штосамујеш на брду,
Муко у трошној земљи,
Откуд твоје дубине у мени,
Откуд ти у мојј крви.
Ко избриса лаком руком
Све даљине
Све близине,
Ко нам досуди то непостојање
Да будем стабло, да будем песма.

5.
Жено непозната, жено мудра,
Ти што увек пролазиш спокојна

13
 Крај овогпрозора таме
Глува за лелек,
Слепа за очај,
Откуда то лажно спокојство
Откуд у теби моја крв.
Жено, чувах те као тешку тајну
Да откријем те само оног дана
Кад се крв задихано јави
У часу тишине страшне
За храбру последњу реч,
Светлу као висина,
Оштру као мач.
Откуд теби
Која крв, жено.
Путовах дуго, путовах читаву вечност
Од нас до нашег непостојања.

Ацо Шопов
Превод: Сретен Перовић

14
Ако ти светлост недостаје

Ако ти светлост недостаје

Узми ме.
Ноћ да сам ноћ бих спалио
Да те разданим.

Ако ти и љубави недостаје

Узми ме.
Зенице ћу ноћи да ископам
Да се звезда огледаш да синеш.

Ако ти мржње недостаје

И тад узми ме.
Пакао ври ми над срцем
Пакао вековни.

Ако ти светлост недостаје

Узми ме.
Ал ако ти ја недостајем
Шта ћу ти!
Сем да те гледам до у недоглед
Сем да изгорим.

Ацо Шопов
Превод: Сретен Перовић

15
 Седма молитва мога тела

Молбену твоју претњу, лукавосттвоју нежну

И све те твојеслатке преваре ја знам.
Да л прсти ове игре данас толико стежу
Те се до болести и ја пред тобом откривам.
Ти знаш- на месту овом никаква нема трага,
Ни пљачкаш туда ни звер каква не мине.
Буди милостива, буди дарежљива и блага
Са овим телом од чекања што гине.

Ово тело жедно као суволица

Кад поцрни од сунца, жега је осмуди.
Ово је тело уморно и гладно као јаловица.
Зачни га испочетка, родиља му буди.

Ацо Шопов
Превод: Сретен Перовић

16
 Жена

Кад смо хтјели да се преселимо

У земљу прапосљедњу
Изјутра стиже глас:

О жено
Што на сјеверу оста
Непокретна као ожиљак, као костур

Гдје си пјевајући
На зид наслоњена
Да ми рану исцијелиш

На души коју ми остави?

Гдје си горка жено да видиш

Гдје сунце угашено с југа на југ,
С бријега на бријег кружи
Да ме угљенисаног видиш
Живог у давнини?

Анте Поповски
Превод: Сретен Перовић

17
 Скрићу се у њеном имену

Написаћу јој писмо и

Испричати
Колико вјекова у мојој крви
Пустоши љето у које отиде.

Рећи јој како ноћима

Свитка њен глас
На мапи како поступно све
Воде пониру
И све је бесмислено уз
Осамљена стабла.

Затим написаћу још само један ред

Да скријем се међу слова њеног имена
Да је вјечни заробљеник Маријине граматике
Дивне.

Анте Поповски
Превод: Сретен Перовић

18
 Растанак

Нама је суђено да волимо на дан,

А да нас к растанку туга ипак стиже,
Да ипак кажемо: Не заборави сада! –
А срести се можда нећемо никад више.

На нашем је путу многи мост обаљен,

На нашем је путу многи град попаљен,
На нашем су путу куршуми у чело.

Па ипак нас туга на растанку стиже,

Ипак кажемо: не заборављај ме! –
А хоћемо ли се срести икада више?

Блаже Конески
Превод: Радован Зогоровић

19
 Љубав

Не, не долази, јер би тужна била,

Ма како да чезнем, ја се ипак ледим.
Што младост у тамни неповрат је скрила,
Варљиво назад вуче из свих сила,
Ал' зар на то миран подсмех цедим?
Да, волео сам, сад ме цича свила, -
Немој љубави, жалосна би била.

Блаже Конески
Превод: Радован Зогоровић

20
 Везиља

1.
Везиљо, реци како да се роди
Проста и строга македонса песма
Из срца овог што са собомводи
Разговор ноћни без мира и без сна.

Две нити узми из својега срца,

Једну црвену, друга црна да је,
Црна буди тугу од које се грца,
Црвена светлу чежњу што не стаје.

И њима везиједноставне верзе,

Песму од чежње и песму од муке,
Ко ја кошуљи ланеној што везем
Рукаве за беле невестине руке.
Све судбинско се за вековеплело
Од та два конца, две сазвучне речи:
Један буди таму што ледени чело,
А друго зору штосе крвљу сенчи.

2.

Взиљо, подигни главу са свог веска,

Погледај дневног неба боју златну:
Онде се шарени и чудесно блеска
Твој вез на плавом венедичком платну.

За тебе заласци сунца непостоје,

Ти – уморно око бојажљивих срна.
А онде ти горе и капљу две боје.
Две шаре твоје – црвена и црна.

И зар се не бојиш да ти јаркост њина

Најдраже сећање твоје не угаси?
Што губиш себе, ти стога , ти дивна,
Дани ти иду, а зла коб се гласи.
Најдражи спомен што у души блесну
Гаси се од њих ко цвеће без боје.
Но ти што ловиш звук за чудну песму
Испричао си и суђење своје.

Блаже Конески
Превод: Радован Зогоровић

21
Скица за прво писмо Еми Гермовој

Рођена да се родиш на љубавдан мој

И први и последњи, јеси Моја!
До тад прижељкујем те поваздан
И дане по стопут до клонућа бројим.

I love you! Я тебя люблю, Ich liebe Dich,

Како да кажем још волим те?
Збуњен је овај стих незавршени
Пред ћутњом вољене, пред питалицом!

Реч болујем, бол говорим,

Не могу да је преболим, прегорим,
Бићу сатрт, видим,
Лошим вином ил женама дивним.

Мало нам остало младања

Песмо, највернија, што си ме чувала
Од јада свакад јадовања
И од радости, нисмо –
Ни победници, ни поражени!

Моје речи штуре, миле издајнице,

Њој реците:
Пошле смо Харибде и Сциле,
Сачуване за тебе, у њему,
А он је твој , у дневнима драгим неспокоја.

Гане Тодоровски
Превод: Милутин Петровић

22
 Сјене нас мимолилазе

Једног дана ћемо сесрести,

Као бродић од папира и
Лубеница што се хлади у ријеци.
Немир света бит
Ће с нама. Длановима
Ћемо помрачити Сунце и
Приближават ћемо се
С фењером.

Једног дана вјетар неће

Промјенити правац.
Бреза ће пред праг
Послати лишће у нашим ципелама.
Вукови ће кренути за
Нашом невиншћу.
Лептири ће свој прах
Оставити на нашим образима.

Једна старица свако јутро

Приповједаће о нама у чекаоници.
И ово што казујем
Већ је речено: чекамо вјетар
Као два барјака на граничном пријелазу.
Једног дана све ће нас сјене мимоићи.

Никола Маџиров
Превод: Борислав Павловски

23
Литература

1. Антологија савремене македонске поезије

2. Јовановски, Благоја, Вјечни Миладинови, Осијек, 2013.
3. Ацо Шопов - Песме
4. Блаже Конески - Песме

24