Ана Ристовић

Песникиња Ана Ристовић рођена је у Београду 5. априла 1972. године.

Дипломирала је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на
Филолошком факултету у Београду. Објавила је седам збирки поезије и бројне
преводе, углавном са словеначког језика. На песничкој сцени појавила се 1994.
године с књигом Сновидна вода. Следе књиге поезије: Уже од песка (1997),
Забава за доконе кћери (1999), Живот на разгледници (2003), Око нуле (2006), п.S.
(изабране песме) (2009) и Метеорски отпад (2013). Добитница је бројних
књижевних награда. За прву књигу поезије Сновидна вода, Ана Ристовић је
добила Бранкову награду. Забава за доконе кћери је као најбоља песничка књига
овенчана наградом Бранко Миљковић и наградом Сајма књига у Игалу 2000.
године.

Немачку награду Хуберт Бурда која се додељује младим европским песницима,

Ана Ристовић је добила 2005. године, а пет година касније, и награду Милица
Стојадиновић Српкиња за књигу изабраних песама, п.S. Ана Ристовић је
представљала Србију на песничкој олимпијади у Лондону 2012. године. Њене
песме су превођене на немачки, енглески, словачки, мађарски, словеначки,
пољски, македонски, шведски, шпански, француски, бугарски и фински језик и
објављене су у више домаћих и страних антологија као и у бројним домаћим и
страним часописима.

Песничке књиге су јој преведене на словачки, словеначки, мађарски и немачки

језик. Добитница је Дисове награде за 2014. годину. Жири за доделу ове
престижне песничке награде у саставу Стојан Ђорђић (председник), Бојана
Стојановић Пантовић и Александар Јерков донео је ову одлуку већином гласова
наводећи да се Ана Ристовић истакла као песникиња 1чији глас помера границе
савременог песништва. Снагом песничких слика и свог савременог израза, Ана
Ристовић је показала да је савремено српско песништво у једном важном, веома
плодном поетичком раздобљу. Збирка изабраних и нових песама Ане Ристовић
Нешто светли (2014) објављена је у оквиру 51. Дисовог пролећа, као 39. књига у
едицији Књига госта, коју објављује Градска библиотека Владислав Петковић Дис
у Чачку. Члан је српског ПЕН-а, Српског књижевног друштва, Удружења
књижевних преводилаца Србије и почасни члан словеначког Друштва писаца.
Живи у Београду.

Једна од наших најбољих песникиња данас, отворила је, у трећој својој збирци
(Забава за доконе кћери,1999) – смелије профилирајући своје магично лирско Ја –
и онај њен, сада већ препознатљив, вибрантан и видовит простор речи –
зашивајући “дугме за џеп/иглом га одижући од коже”. У тај простор и данас улази
широм отворених очију, као песник сликовне палете вербалног, изажавајући
чулност и луцидност, опажајну прецизност и баршун унутарње слике, пуноћу
готово ексклузивног – само њој, и само конкретној, увек изазовној и хетерогеној,
непоновљивој догађајности света блиској, и непоновљивој слици – облој попут
егзотичног плода, и онда када се из ње саме рађа, али и када слика допире из
различитих путних албума, и шкрипи, попут сензибилне и опоре искуствености,
ескимског снега, и метеорске кише. “Падање у насељен предео” синоним је те
продужене сензације, и умножен интуитивни сјај – поетски свемир – зачудан и
реалан, који чини искричаву и вредну речитост сваког дотакнутог, посебног
живота, насталог, или уоченог, тамо где је неко већ рекао збогом, и отишао, не
спазивши га. Импонује софистицирано усвајање хетерогености света, и
сопственог бића, које твори видокруге Ане Ристовић, што је и један од
новогенерацијских наноса којим лирика боји и она далекосежнија понирања, која
нам, сазнањем света у његовом сталном преобликовању и хаосу.

ОКО НУЛЕ

Након 42 прочитана страха Ане Ристовић може се посведочити да ниједан

2 од њих
није насилан, извештачен, сувишан, непријемчив, неживотан, неискрен,
неприродан, писан ради писања, већ је сваки од њих потребан овој књизи као и
песникињи, која кроз њих, открива своје биће, не само песничко, већ уоп– ште, и
чији је праг надражаја доиста сензибилан, те и препоручен тумачу и читаоцима,
надам се као врло прихватљив. Страх нас без обзира на нашу различитост, чини
сличнима, он је некако задат нашој врсти. Постојимо тако што се плашимо, а
поезија одувек не чини ништа друго него језички уобличава оно пресудно,
егзистенцијално битно или, како би то рекао Валери: поезија „преводи осећања у
језик“. Ана Ристовић стишаним гласом пева о свему што јој се, поводом страха,
чини битним за живот, склапајући тако неки свој, али и наш инвентар свакодневља
у којем мора постојати вечност, напросто мора постојати оно што надилази
стрепњом испуњено време. Песма је ту да уочи то постојање и да га огласи.
Песме су јој превођене на словеначки, словачки, мађарски, пољски, македонски,
бугарски, пољски, шведски, шпански, француски и фински језик. Најновија, Дисова
награда, као и избор песме „Око нуле” међу 50 најлепших љубавних песама света

Ана Ристовић О песми Око нуле:

Недавно сте добили још једно изузетно признање – лондонски Sоuthbank center
уврстио је Вашу песму „Око нуле” у једну од педесет најлепших љубавних песама
света у последњих пола века. Оваква признања су сасвим ретка и посебна. Шта
Вама оно значи?

Поменути избор мислим да руши и бројне стереотипе о томе шта је љубавна

песма и на који начин се све може говорити о љубави. За мене представља
изузетну сатисфакцију већ сама чињеница да сам са својом песмом постала
део ,,екипе” коју чине нека од највећих имена пољске, америчке, британске,
француске, и других књижевности чију поезију сам са страшћу читала на својим
песничким почецима и којој се увек радо враћам. Оно што је најдрагоценије је то
да нам потврђује да поезија, као и уметност уопште, прелази границе муњевитом
брзином.

3
Говорећи пре свега о женској еманципацији, рекло би се да се у песми „Око нуле”
заправо ради о одсуству љубави, односно све усамљенијој жени (али и мушкарцу)
у времену наизглед равноправнијих односа моћи. Како данас видите ту песму,
њено значење, петнаест година од када је објављена?

То је песма о усамљености, о самозаваравању и о потрази за топлином Другог. О

еманципацији као и о свести о властитим правима и слободи, које нема нити може
бити уколико претходно не сазри у глави жене. На ту тему је одавно све рекла
Вирџинија Вулф у Сопственој соби, објављеној још 1929, својеврсној побуни
против сваке запостављености жена у уметности, историји и свакодневици. Песма
Око нуле објављена је пре петнаест година, дакле 1999. и не знам баш колико се
тога од тада променило, ни у патријархално-мачоистичкој Србији погубљено-
изгубљених мушкараца, ни у Европи, без обзира на одређену родну коректност
која се тамо захтева када је реч о употреби језика у званичним ситуацијама, а чији
циљ је управо постизање веће родне равноправности. Мој преводилац на
немачки, који живи у Аустрији, на пример, има обавезу да када саставља неко
званично писмо напише ,,Ми, преводитељке” („Wir ÜberseтzerInnen”, при чему ово
унутрашње велико ,,И” је скривена ознака за двополност), јер је опште важећа
множина у женском роду, како за припаднике женског тако и за припаднике мушког
пола. То је нешто што је део обавезног језичког кодекса у свим институцијама. Да
ли је та језичка пракса, међутим, у немачком говорећем свету допринела
равноправности у свакодневном животу? Није. Али јесу закони везани за нужност
равноправног присуства жена и мушкараца на местима директора институција и
нужност квота које се поштују када је реч о запошљавању. Међутим, главна
еманципација и свест о самој себи пре свега мора да се првенствено одигра у
глави жене, а то је нешто на шта утичу и породица, култура, образовање и
самосвест. Јер ако имате самосвест онда знате шта можете и у шта верујете, а
требало би да верујете да можете све.

У књизи Око нуле понудили сте један низ страхова са којим се суочава лирско ја у
данашњем свету, али и свет лирскоg ја у себи самом. Поред тоg4експлицитноg
„пописа” различитих врста страхова, као да кроз Ваше књиgе провејава и један
имаgинарни каталоg предмета, било да су они дати у својој општости или да су
конкретизовани: столице по мери човека, станица, пеgла и марамица, прозор
авиона... Чак и један стих каже ,,Ствари те памте”. О каквој је трансформацији
реч? Потреби да нас и даље има?

Предмети које сте уочили били су за мене најподеснија метафора да изразим

нешто друго, или су се, једноставно, нашли у виду директног подстрека (као што је
испеглана марамица коју помињете). Кад је реч о трансформацији самих
предмета, и начину да се они онеобиче и антропоморфизују, ту је био мајстор
Гогољ. А када је реч о спотаном начину на који предмети, у виду мотива-окидача
продиру у књижевност, близак ми је Чехов. И један и други били су мајстори прозе
баш зато што су у тој прози били песници, а да би неко био добар прозаиста, мора
да буде песник у прози, дакле мајстор стила и реченице. Мислим да нас на
личном и укупном плану ,,и даље има” онда када успемо да сачувамо песму у
себи, чак и онда када нас живот натера на прозу.

ОКО НУЛЕ

Независне смо жене.

У ишчекивању нове љубави

дишемо астматично. Хранимо се пилулама

неиспуњених обећања. Тонемо у мутне снове.

Двадесет и четири часа болно водимо љубав

са мигреном

и опраштамо јој јер је женског пола.

Независне. Својим мушкарцима

кувамо јела којима су нас научили 5

њихови претходници.

Макароне у облику клиториса.

Кечап што клизи као менструална крв

и обећава само лизање тањира.

Ал’ још увек верујемо у тријумфалне капије

које расту између постеље

и кухињског стола.

Пуштамо им музику коју смо слушале

при губљењу невиности и девојаштва.

Међу заводљивим вешом

сетно чувамо примерке

са невидљивим трагом претходних сперми.

Њишемо бедрима као да окрећемо млин:

после извесног времена цури

још само лепљива жуч.

И кажемо, да не верујемо више

у заједнички ваздух

који се може делити између уста и уста,

а све чешће остајемо без даха.

И кажемо, да центрифугу веш-машине

користимо само када се на њој

може одиграти добар сношај. 6

А у програм претпрања и цеђења

све чешће, уместо рубља, убацујемо

парче по парче своје истањене коже.

Независне жене. Цензуришемо

своје одвећ меке речи.

Подупиремо ревизију осећања и теорију

по којој је прво настала недужна Ева,

а Адам загризао отровну јабуку

јер је пожелео да му Бог

од змије створи још два фалуса:

мислио, јадничак, да му један

довољан неће бити.

Независне, кажемо, више но икад.

А у осамљеним ноћима, у уску вулву

спуштамо свој чудесни прстић све чешће

као да убацујемо метак у пушчану цев

која опалити неће.

И смешимо се, с тугом, у сну без снова.

И рука је на сигурном, док кружи

око меке нуле.

ЖЕНСКА СТРАНА
(И опет, страх од себе) 7
На километар од пописа гробља

иза угла Палате правде

и не-тако-далеко од градске валде

а у самом предворју културног храма

кокетно се пружила женска страна.

На клупи,

у заборављеним новинама.

Увек на километар до

Увек иза угла

Увек не-тако-далеко

Увек у самом предворју

један окрњени рај

горко-сладак као кампари

тражи свој изгубљени пакао.

А пакла нигде,

а раја нигде,

јер га је неко окрзнуо раменом

и одвалило му пола бисте

заједно са оним,

тако важним делом срца.

8
Да се то зове пакао

био би барем топао.

КОЛИКО ЈЕ САТИ

(Страх од мушкарца)

Он има сасвим леп, мали ручни сат

На коме су сказаљке у облику

Женских бедара

Спојених само у поноћ

Али и тада их покоси И раздвоји

секундара, као самурајски мач

и већ је вече, не твоје

Како да идеш у биоскоп итд.

када не знаш хоћете ли се венчати

а и пријатељице већ сецкају конфете

од припремљених уздаха, јер би хтеле

да се радују нечем конкретном

Како да идеш у биоскоп итд.

када би му већ дала оба своја бедра

да њима замени те сказаљке

али не знаш, нити те интересује

9

не како ћеш онда ходати

већ хоћете ли се венчати

ОГЛЕДАЛО, ИЗНЕНАДА

(страх од жене)

Увек ти пада на памет

један тренутак

од којег ти се кожа најежи

и срце закуца брже попут воза

што свесно јури ка прекиду шина

Како, све чешће, уз јутарњу кафу,

облачи твоју мајицу што јој, додуше,

допире до колена, и јамице на

коленима јој се изненада смеше

И твоју кошуљу под којом јој се полако

назире трбушчић; и твоје чарапе

након тек налакираних ноктију –

због црвеног трага размазаног

на тканини под стоплаима

већ мислиш да ди си Исус

И користи, случајно, твој жилет 10

подижући ногу ка рубу који дели

милост увек истог подземља и цеви

од воде једнако топле или хладне

И већ ти отапају длачице

тамо где не треба и не би смело,

и уместо њих расте ситно,

пољско цвеће, од чијег мириса

ноћима не можеш да спаваш

И одједном, тако проклето

личиш на њу

11