Dragan Jeremić

Antonije Isaković
Prsti nevernog Tome

Pripovetke zbirke Velika deca imaju jednu zajedničku unutrašnju

strukturu kojim se otkriva kako su u jednom partizanskom odredu
živeli i borili se ljudi raznih ćudi i naravi. Neke Isakovićeve ličnosti
(Stanko, Zekavica, Damnjan, Tekunica, Branka) pojavljiju se u više
priča, u raznim situacijama koje pretpostavljaju zbivanja opisana u
nekim drugim pripovetkama.
Isakovićeve pripovetke strogo su tematske: u svakoj od njih ima
jedna i uvek samo jedna tema. U svakoj novoj pripoveci se pojavljuje
nova tema i nova situacija. Vrlo mali broj situacija se ponavlja (glad,
muke ranjenika).
Svaka tema je uvek obrađena na jednostavan, škrt, uzdržan
način. Isakovićev stil se odlikuje kratkim rečenicama, koje uvek
predstavljaju jednu opservaciju, objektivnu konstataciju, činjenički
iskaz.
U težnji da što više efekata postigne sa što manje sredstava,
Isaković je dosledno sveo svoj izraz na neku vrstu ideografskog
zapisivanja. Čitav njegov prosede se svodi na opis, dijalog i kolektivni
monolog.
Bilo da čine dobro ili zlo, Isakovićeve ličnosti su uvek „velika
deca”, osobe koje se mnogo više rukovode instinktom nego razumom.
Isakovićeva proza je moralna utoliko što pokazuje koliko je malo
morala u ratu, koliko je sam rat jedna amoralna pojava. On ne
pokazuje heroje, nego ljude. Isakovićeve ličnosti su spremne na
žrtvovanje, kao Zoća, koji će umreti od gladi, a neće uzeti deo kajmaka
određenog za njegov odred, ali obično nisu spremne da čine neka
izvanredna, herojska, natčovečanska dela. Damjan će napustiti svog
ranjenog prijatelja Miloša kad vidi da se sam može spasiti. Dunja će
ostaviti ranjenike kad sazna da nemačka ofanziva nadire. Maksim će
mirno ostati na svom drvetu dok nedaleko od njega Nemci
grozomorno spaljuju živog partizana, a šefovica će sa svoga prozora
hladno posmatrati kako ubijaju nevinog čoveka na peronu železničke
stanice. Sem Kašike i Podneva, Isaković gotovo nema pripovedaka u

1
kojima bi se isticalo idealno moralno ponašanje. Njegova proza
pokreće probleme pravde i morala, ali ih ne rešava.
On je ograničio kretanje i ambijent svojih ličnosti, sveo na
najmanju meru sama izražajna sredstva, odbacio unutrašnju analizu
preživljavanja, a radnju i akciju dobrim delom preneo u dijalog.
Čitajući njegove pripovetke, osećamo živog čoveka koji se,
degradiran na nivo progonjene zverke, svojim slabim snagama upinje
da preživi teška vremena istorije.
U „Velikoj deci” centralna tačka priče često je jedan predmet koji
je sibolično nagoveštavao smisao zbivanja: prsten u pripoveci Veče, šal
u Crvenom šalu, peškir u Povratku. Prsten koji je devojka darivala
devojci značio je nedostatak ljubavi i neobuzdanu žudnju za njom; šal
– tragičnu pogrešku, podleganje iskušenju; peškir – velikodušnost,
drugarstvo i solidarnost.
Najveći nedostatak ove zbirke pripovedaka je prevelika
štedljivost u korišćenju reči i rečitosti, koja je Isakovićev izraz dovodila
na granicu hermetizma i nejasnosti, izvesna naivnost likova i slabost
nekih dijaloga.