Сремска ружа

Наставак приче У гостионици код „Полу звезде“ на имендан ... Првом реченицом
приповедач нам то сам наглашава, наводећи како је почетак ове приче заправо
јутро након имендана. У првих неколико страна приповедач настоји да нам
представи једном сремачко село кроз опис самог простора (кућа, улица), али и
преко карактера и изгледа његових житеља. Реч је о пијачном дану који се
приказује из перспективе онога који посматра (приповедач је на прозору и
посматра свет који пролази). Ја осећам потпуну промену стила и мислим да
приповедач то свесно ради у смислу: у Гостионици је све каламбурски приказано,
набацано, доста песама и мотива, док је овде све дескриптивно и јасније што се
може повезати са тим да након онакве луде ноћи долази једном мирно зимско јутро
и приповедач нам то настоји приказати. Рекох већ да је пијачни дан – субота и да су
људи приказани како иду на пазар, читави каталози људи и занатлија, њихових
дућана, чијих се ја имена наравно несећам иако их он све по именима и надимцима
наводи што указује на приповедачеву везаност за тај простор. На неколико места
он ће у опису људи наводити њихове надимке и објашњавати како су их добили. Ја
се сећам једног објашњења за некога кога су прозвали грозница јер је увек био
румен као да је има, али да га никада нису тако пред њим звали и ту сад иде низ
анегдота како су људи избегавали да га тако назову пред њим и како је неки
мајстор каснио да му нешто поправи јер је пао у грозницу, али није смео да
изговори ту реч пред њим (наводим ово јер се овакве епизоде готово шаблонски
понављају за разне сељаке и самим тим могу бити на испиту). Приповедач
покушава да увуче читаоца у сам простор и да га увери како он то уситину
посматра људе који иду и људе на пијаци јер у неком тренутку наилази добошар са
неком објавом, а он након описа тог добошара и људи који му прилазе каже:Чујмо!
( бићу деген па ћу буквализовати као да ме основац чита: он се ту нама обраћа да
послушамо са њим). Мало по мало пијаца се разиђе и он излази напоље где среће и
кума торбара са којим размени пар речи и опет тако лута и описује своја
чувствовања (неке занатске радионице, дућање, лађе итд.). Срешће и неког сеоског
зајебанта који га назива по имену Јоцо и на приповедачево инсистирање пева му
неку песму о љубави двоје младих у целости. Након овога одлази да некој жени
прочита писмо од њеног сина које је на немачком. Док долази у ту кућу види неку
децу која се играју са птицом коју су уловила, али када отворе дланове она
побегне( овде иде његово размишљање о слободи и то је у потпуности лирски
интонирано – лирска нарација). Испоставиће се да у писму пише како је њен син
умро, што потресе и њега и пошто оде кући он ће под утиском те унесрећене мајке
написати песму која се зове Мати ( ми ту песму наравно читамо јер је напише у
причи човек, хахаха). Потом прича о писмима уопште, онима који га шаљу и онима
који га примају што најављује чињеницу да је и он добио писмо од свог пријатеља
Владимира. У том писму, његов пријатељ му пише о себи и свом животу на селу,
коментарише Миленково писање(тако га ословљава у писму) прозе и саветује га да
пише искрено о селу, а не да га иронизује (опа, аутопетика, а и уопште коментар на
фолклорни реализам рекао бих). Имеђу осталог пише му и о Сремској ружи. То је
девојка коју је испросио онај из прве приче, онај бачванин, и коју и сам приповедач
зна јер ју је једном прилико видео. Пријатељу прича о њеној лепоти, поштовању
села према њој и њеној удадби коју неки планирају да спрече(и то смо имали у
првом делу кад онај цига то каже у кафани). Након читања писма он одлази на
вечерњу службу, види поново ону мајку што је остала без сина, размишља о томе и
крај дана.

Следеће што видимо, ја нисам сигуран да ли одмах сутрадан, али нам то свакако
следеће приповеда је његов одлазак код пријатеља Владимира у то село, који га је у
оном писму и позвао да дође. Иде опис путовања (подробан наравно, на десет
страна), кошијаша, његово размишљање о путовањима уопште о кошијашима и
колима. Посматра ноћ, шуме кроз које пролазе итд. Када напоконон дође у село код
пријатеља ми заправо и не знамо колико је времена прошло јер ће у неком тренутку
рећи да је већ дуже време ту. Понавља се слика њега на прозору, само што је овај
пут у пријатељевој кући и слуша како неко напољу дере свињу. Из те позиције он
ће нам ретроспективно приповедати шта је радио док је био ту. Поново следе описи
села и компарација са његовим. Оно што је главно, описаће нам како је био у
посети код сеоског тутора, чија је ћерка Сремска ружа. Она се представља кроз
приче села о њој више него физички јер је красе способности сваке врсте (најбоље
шије, плете, кува, игра коло, све зна риба да ради, и то најбоље). Док су он и
пријатељ Владимир у посети код њеног оца, приповедач примећује да је Владимир
сваки пут мало узрујан када је види. Са њеним оцем причају о њеној удадби и
младожењи чији се отац(покојни) дружио са тутором и отуд је Сремска ружа (и
њен надимак је објашњен-не само лепа, већ стално румена као ружа, а каже се и да
је она волела да је тако зову) дата за тог Бачванина, иако се сви момци из села боре
за њу. Након те посете одлазе кући и тренутку када приповедач креће да нам
приповеда о неком сеоском младићу заљубљеном у Сремску ружу прича се
прекида и остаје недовршена.