Umberto Eko

Izmeu lai i ironije

bojana888

Uvod

Ova etiri predavanja objedinjena su jednostavno zato to sam za njih veoma vezan i,
poto su ve objavljena na razliitim mestima, bilo mi je ao da im se zatre trag.
Pa ipak, injenica to sam izabrao ba ova etiri teksta, a ne neke druge,
pretpostavlja da oni imaju neto zajedniko. Na izvestan nain, svaki od njih ima veze sa
strategijama lai, preruavanjem, zloupotrebama jezika, ironinim izokretanjem tih
zloupotreba.
Kaljostro1 lae reima, ruhom, ponaanjem, a o Kaljostru lau legende koje su ga,
od sitnog pustolova kakav je bio, pretvorile u mit (i dan-danas tajanstvene i verne ruke
neumorno polau cvee u eliju u kojoj je umro, u zamku San Leo), simbol slobodne misli,
rtvu klerikalnog mranjatva.
Manconi,2 koji je u svom esejistikom opusu jeziku posvetio daleko sloenije
stranice, u Verenicima nagovetava opreku izmeu usmenog jezika, prenosioca lai i
nasilja, i prirodnih znakova, preko kojih ninji razumeju, ak i kada ih moni obmanjuju
svojim latinaenjem.3
1 Grof Alesandro Kaljostro (Alessandro Cagliostro) 1743-1795. iz Palerma, pustolov. Pravo ime bilo mu je
uzepe Balsamo. Prouavao je medicinu, hipnozu i alhemiju. Zajedno sa suprugom Lorencom Feliani
otisnuo se na putovanje po Evropi, predstavljajui se kao arobnjak i iscelitelj. Slava mu obezbeuje zatitu
plemia, naunika i suverena. U Londonu osniva lokalnu masonsku lou s egipatskim obredom. Bei iz
Pariza zbog sudskog procesa oko ogrlice Marije Antoanete i nastanjuje se u Rimu. Poto ga je supruga
izdala, Kaljostro je 1789. osuen na smrt zbog masonskog delovanja. Papa mu je preinaio kaznu u
doivotnu robiju u zamku Roka di San Leo, nedaleko od Riminija. (prim. prev.)
2 Alesandro Manconi (Alessandro Manzoni) 1785-1873, iz Milana, pisac i pesnik. Njegova slava je vezana za
roman Verenici, jedini koji je napisao. U njemu je Manconi smestio izmiljene dogaaje i likove u strogo
istorijske okvire. Pored tragedija, patriotskih pesama, oda itd. pisao je i eseje o jeziku (prim. prev.).
3 Latinorum (aljivo) - visokoparni latinski iji je cilj da impresionira sluaoca a da ovaj ne razume ono o
emu se govori (prim. prev.).

Kampanile4 se poigrava jezikom i njegovim klieima, izokree frazeoloke izraze

poput rukavice, stvara efekat otuenja.
Hugo Prat5 se igra geografijom, koju, uostalom, odlino poznaje, i polazi od pravih
mapa da bi ih pretvorio u malo verovatne vodie, mimoiao granice, poigravao se
razdaljinama, a istovremeno i naom matom.
Radi ironije lau Kampanile i Prat, iz interesa lae Kaljostro (ili je moda na to
osuen, zatoenik sopstvenog mita, kakav malo-pomalo postaje), a Manconi ogoreno dri
stranu siromanima koji trpe samovolju jezika monih; ali zapravo - poto joj i sam
pribegava - koristi ironiju na kvadrat, i kroz pripovedaku re osuuje rei.

4 Akile Kampanile (Achille Campanile) 1899-1977, iz Rima, novinar i pisac. I humoristiki dopisnik
Narodnog lista (Gazzetta del Popolo). Autor brojnih pozorinih komada i pripovedake proze, obojenih
paradoksalnim humorom. Smatra se svojevrsnim prethodnikom teatra apsurda. Od njegovih pozorinih
komada poznati su Avgust - eno moja, ne poznajem te (1930) i Jadni Pjer (1959) (prim. prev.).
5 Hugo Prat (Hugo Pratt), 1927-1995, iz Venecije, crta, autor stripova i majstor pustolovine. Tvorac slavnih
stripova Korto Malteze i Pustinjska korpija kao i pria ovek sa Kariba i Jezuita Do; za crtaa Manaru
pie Indijansko leto. Njegovi stripovi postali su kulturni fenomen (prim. prev.).

KALJOSTROVE SEOBE6

Naslov Kaljostrove seobe izabrao sam pre mnogo meseci, kada jo nisam znao o emu u
govoriti; ali sad mi je jasno da je trebalo da se tako zove itav ovaj kongres na kojem
najvei broj uesnika nije opinjen istorijskim Kaljostrom, ve onim likom koji se selio iz
pripovesti u pripovest, i u one vrste pseudoromana koji vraaju na pozornicu trgovce
okultnim, gde i masonski prokaljostrizam i sanfedistiki antikaljostrizam pokazuju
sklonost ka istorijskoj neodreenosti, nepromiljenoj lakovernosti prema svakom izvoru,
ka tome da se jedno svedoenje ne upotrebi tek poto se pokazalo da je pouzdano, nego da
se o njemu sudi kao pouzdanom zato to je ve upotrebljeno.
Pratei istoriju tih seoba, trebalo bi se upitati zato je Kaljostro izazivao toliko
zanimanje lovaca na misterije, kad je on lik bez ikakve misterije. Tako je predvidljiv da bi
lako mogao stvoriti i kompjuter, samo ako bi se u njega ubacili sledei podaci: o psihologiji
jednog tipinog lika iz kulturnog miljea osamnaestog veka, pustolova (od Kazanove do Da
Pontea), sa sklonou ka kosmopolitskoj pustolovini, znatieljom prema nesvakidanjem,
strau za spletkom; o raanju masonskih sekti i o ulozi koju su one imale u tkanju veza
izmeu buroazije u usponu i aristokratije nezadovoljne starim reimom (ancien rgime);
anegdote o monarsima i landgrafima koji su novano podravali alhemijska istraivanja,
jednim okom motrei na kamen mudraca, a drugim na hemiju u slubi manufakturne
industrije (ukljuujui priu o grofu od Milija, koji u upornom traganju za eliksirom
dugovenosti na kraju pravi kobnu greku i truje se) - i eto grofa Kaljostra, glavom i
6 Preraena verzija teksta Kaljostrove seobe, proitanog na Meunarodnom kongresu Kaljostrovo
prisustvo u San Leu, juna 1991, a potom objavljenog u knjizi Kaljostrovo prisustvo (priredila Danijela
Galingani, Firenca, Toskanski izdavaki centar, 1994).

bradom. Kaljostro je jedan od najbanalnijih likova svog vremena. Privukao je panju

moda zato to je na slikovit nain, neto glasnije, predstavljao veni arhetip oveka bez
kvaliteta, koga na kraju gazi sopstveno vreme.
U krajnjoj liniji, prava misterija nije Kaljostro, prava misterija koja ne prestaje da
nas uznemirava jeste kardinal De Roan. Prirodno je da jedan pustolov ili jedna pustolovka
tkaju spletke, katkad se u njih i sami upliui, katkad iz njih izvlaei korist. Ali ono to
ne prestaje da nas zabrinjava jeste injenica to jednu osobu po svoj prilici osrednje
inteligencije, s politikim i verskim dunostima, te spletke ubede, oaraju, pomrae joj
um, i ona uspe da se posveti toj prii kao spomeniku gluposti. Drave padaju ne kada razni
Kaljostri (ili razne De la Mot Valoa) splektare spolja, ve kada razni De Roani iznutra
slabe ugled vladajuih slojeva.
Ali u tome je stvar: kako objasniti da je revolucija proizvod starog reima, a ne
kinematografski ishod zauzimanja Bastilje? Kaljostro je upravo zbog te svoje
predvidljivosti i banalnosti bio pogodniji od drugih za itanje odreenih istorijskih
procesa na mitoloki nain. Vrhunac mitografske napetosti u vezi sa Kaljostrom (izmeu
dve struje, one koja podrava santifikaciju i one koja zastupa demonizaciju) dostignut je
na liniji revolucionarne zavere. Na razini vee pripovedake neodgovornosti, ta napetost
moe da uzme oblik templarske osvete, koju uvek iznova sreemo poev od Kadeta od
Gasinkura pa do Gvaite (za Gvaitu, Satanin hram [Guaita, Le temple de Satan], str. 313,
ime jakobinaca ne potie od imena manastira, ve od Jakova de Molea), a na razini vetije
smiljene ideoloke polemike, oblik prosvetiteljsko-masonske zavere (od markiza iz Luea,
preko oca Barijela i kroz jezuitsku tradiciju devetnaestog veka et ultra, ali i u primercima
antiklerikalnog feljtona). Najlepe je to to teorija revolucionarne zavere postaje pouzdana
kada se metafora zavere prevede u okvire kulturne istorije. Tada se primeuje da se zavera
odigrala en plein air, kao ona koja je spojila Kopernika, Galileja, Keplera i Njutna kako bi,
ovoga puta, dovela u nepriliku kardinala Belarmina a ne kardinala De Roana. Ali kako
masama objasniti promenu istorijske paradigme? Prevodei apstraktni pojam istorijskokulturne tendencije, ili istorijskog zakona, u antropomorfni pojam deus ex machina.

Izgleda da je Kaljostro, tako oigledan da ga svako moe prepoznati, kao stvoren da

prikae ono to se ne moe videti. I evo ga u Diminom uzepeu Balsamu (dopustiete mi
da njegov poetak navedem u jednom izvanrednom prevodu iz devetnaestog veka) kako u
samo jednom potezu veto povezuje Svedenborgovu mistiku, Encyclopdie7 ecrasez
bednika, ana aka Rusoa, Devet Sestara i veitu narodnu tenju za jednim
harizmatinim likom koji e biti osvetnik svih drutvenih poremeaja:

Ko si ti? upitae u isti mah tri stotine glasova takvim tonom da dvadeset sablji
zaiskrie u rukama najbliih sablasti, i vetom se kretnjom, poput falangi obuenih za
ratovanje, spustie i uperie svoje vrhove u grudi neznanca. A ovaj, uz spokojan osmeh,
podiui glavu i protresajui nenapuderisanu grivu kose zategnutu samo jednom trakom
uvezanom oko ela:
Ego sum qui sum, ree. Ja sam onaj koji jeste.
Potom pree pogledom po ljudskom zidu koji se tesno zbio oko njega: pred
njegovim ukrotiteljskim pogledom sablje se postepeno sputae kako su oni koje je
neznanac prostrelio svojim pogledom poputali pred njegovim uticajem ili pokuavali da
se s njim uhvate u kotac.
Rekao si neto nesmotreno! uzviknu voa, i nema sumnje da si to izgovorio ba
zato to ne zna dokle moe dosegnuti njegova strela.
Neznanac klimnu glavom osmehujui se.
Odgovorio sam, dodade, ono to treba da odgovorim.
Ako je tako, odakle onda ti dolazi? upita voa.
Dolazim iz zemlje odakle dolazi svetlost.
Znano nam je pak da dolazi iz vedske.
7 Encyclodie ou Dictionnaire raisonn des sciences, des arts et des mtiers - Enciklopedija ili promiljeni
renik nauke, umetnosti i zanata - osnovno delo prosvetiteljske kulture, u 17 tomova, objavljeno izmedu
1757. i 1772. pod nadzorom Didroa i DAlambera (prim. prev.).

Onaj ko dolazi iz vedske moe da doe sa Istoka, odgovori neznanac.

Jo jednom, mi te ne poznajemo. Ko si ti?
Ko sam ja? [...] E pa dobro, rei u vam ubrzo, poto se pretvarate da ne razumete
moje rei, ali pre svega elim ja da upitam vas: ko ste vi?
Sablasti poskoie i njihove sablje zablesnue, prelazei iz leve u desnu ruku i
podiui se u visini neznanevih grudi.
A ovaj otpoe, najpre pokazujui rukom na vou: Ti koji mi govori, ti koji se
smatra Bogom, a nisi drugo do prethodnik, ti, predstavniku vedskih krugova, ti si onaj
ije u ime znati, jer nije potrebno da ti kaem imena ostalih. Svedenbore, zar ti aneli
to se s tobom blisko razgovaraju ne otkrie da je onaj koga si ekao ve krenuo na svoj
put?
Postoji li neosporan znamen po kojem ga vi moete razabrati?
Da, odgovori voa, i Bog se udostojio da mi ga otkrije preko anela svojih.
Samo vi, znai, poznajete taj znamen?
Samo ga ja poznajem.
I vi ga ivoj dui ne otkriste?
Nikome.
Otkrijte ga naglas.
Voa bee u nedoumici.
Otkrijte ga, ponovi neznanac zapovednikim glasom, otkrijte ga, zato to je
stigao as otkrovenja.
Na grudima e imati, ree vrhovni poglavar, dijamantsku ploicu, a na njoj e se
iskriti tri prva slova nekog samo njemu znanog poduhvata.
Koja su to tri slova?

L. P. D.
Hitrom kretnjom neznanac razveza halju i, kako je otkrio grudi, ispod koulje od
finog platna ukaza se, bletava poput zvezde, dijamantska ploica na kojoj su se iskrila tri
slova od rubina.
On! uzviknu voa preneraeno. Zar on?
Onaj koga svet eka? rekoe uzbueno poglavari.
Veliki Kofta?8 promrmlja trista glasova.
I onda, uskliknu neznanac pobedonosno, da li ete mi sada verovati kada vam
budem ponovio: Ja sam onaj koji jeste?
Da, rekoe sablasti, bacajui mu se pred noge.
Govorite, uitelju, dodadoe voa i petorica stareina, duboko se klanjajui.
Govorite: mi emo se povinovati.

Ali Dima nije nita izmislio, treba pogledati ovaj opis iz ivota uzepea Balsama,

grofa od Kaljostra, preuzetog iz istranog postupka povedenog protiv njega u Rimu 1790 , i
brouru iz Apostolskog Doma (francusko izdanje iz 1791) (izuzev to Dima govori o zaveri
jednog sveca, a ovde se otkriva zavera jednog demona):

Siosmo niz etrnaest-petnaest stepenica u kriptu i uosmo u krunu odaju, u

ijem sreditu primetih jednu plou: ona se otvori, a ispod je bila elezna krinja, koja
takoe bi otvorena i u kojoj videh mnogo spisa: one dve osobe uzee odatle jednu rukom
pisanu knjigu nalik misalu, koja je poinjala reima: MI, VELIKI MAJSTORI TEMPLARI
itd. Zatim je sledila formula zakletve, prepuna stranih izraza, kojih se ja ne mogu setiti
ali koji su se odnosili na obavezu da se svrgnu svi despotski suvereni. Ta formula je bila
ispisana krvlju i, osim mojih inicijala koji su stajali prvi, nosila je jedanaest potpisa: i sve
8 Stareina jednog egipatskog tajnog slobodnozidarskog udruenja (prim. prev.).

to ispisano krvlju. Ja se ne mogu setiti svih imena u potpisu, osim onih ve pomenutih.
[...] Ti potpisi su pripadali dvanaestorici Velikih Majstora iz reda Iluminata, meutim,
moji inicijali zapravo nisu bili stavljeni mojom rukom i ja ne znam kako su se tu nali.
Ono to mi rekoe o sadraju te knjige, koja bee napisana na francuskom, i ono malo to
proitah, potvrdi mi naknadno da je ova sekta bila odluila da povue svoje prve poteze
protiv Francuske; i da je nakon pada te kraljevine trebala da napadne Italiju, a posebno
Rim.

Svetac ili demon, kada se mit jednom ukoreni, pomoi vie nema. Ironino, i u
nameri da demistifikuje, 1789. godine izvesni vitez Klemente Vaneti pie knjigu pod
naslovom Kaljostrova knjiga seanja kada je bio Roboreti (Liber Memoralis de Caleostro

cum esset Roboreti), pripovedajui u jevaneljskom stilu o navodnim podvizima

udotvorca:

Osme godine vladavine Josipa Imperatora, Kaljostro doe u Rovereto. [...] I neki su
govorili da je arobnjak, drugi da je Antihrist; i svi su se meusobno silno raspravljali. [...]
A dolazili su i stranci koji su, u razgovoru s njim, pokuavali da ga uhvate na prepad i da
ga raskrinkaju. Na kraju bi, meutim, zbog mudrosti njegovih rei, svi ostajali njime
zadivljeni.

Ali 1914. godine Perikle Maruci ( Jevanelje po Kaljostru, Todi, Atanr) vraa se
ovom tekstu i koristi ga kao izgovor za ponovno vrednovanje Kaljostra, jer to je jedini
nepristrasni dokument, s obzirom na to da je napisan s blagom ironijom, o marljivosti
udotvorca i o sistemima koje je on koristio za isceljivanje bolesnika koji su mu dolazili.
Kaljostro se seli, odraavajui svoju upadljivu banalnost i na druge likove svoga
vremena. Stoga bih eleo da ukratko skiciram profil dva brata dumana (da upotrebim

kategoriju koju je predloio an Tortel da bi objasnio mnoge mehanizme romana u

nastavcima), gde teatralnost sicilijanskog pustolova u nekom smislu nadvladava
uzdranost pijemontskog pustolova (koji to moda i nije). Govorim o paru Kaljostro-San
ermano.
Oni su savremenici, a zajedniko im je zanimanje i sklonost ka anagrafskoj mati
(hronike radi, San ermano se pojavljuje redom kao grof od Sen ermena, knez Rakoci,
grof od Sen Martena, markiz od Aglijea, gospodar od Sirmona, markiz od Veldana, markiz
od Monferata, od Ajmara i Belmara, grof Soltikof, vitez ening, grof Carogi). I tu slinost
prestaje.
1. Nigde ne stoji da je San ermano bio povezan sa masonskim sektama; u svakom
sluaju, nije osnovao nijednu.
2. Njegov odnos sa ustanovljenim vlastima zasnivao se prevashodno na njegovoj
ulozi orua, tajnog agenta, diplomatskog posrednika; uostalom, on nije umro u tamnici,
nego kao gost landgrafa Hesea Kasela, za koga je vrio oglede s bojenjem tkanina i
tavljenjem koe.
3. Petlja s alhemijom, ali ne stie do udotvorstva, a dotie se hemije i njenih
uticaja na zanatstvo (ukljuujui boje u slikarstvu) i na industriju. Iz Seanja Madam de
anli (Madame de Genlis, Memorie) saznajemo da pokazuje

mnoge dragulje, a pre svega arene dijamante, iznenaujue veliine i savrenstva.

Poverovah da je preda mnom, kae ovaj potonji, blago iz arobne lampe. Bili su tu,
izmeu ostalog, jedan udovino krupan opal i jedan beli safir veliine jajeta, koji je
svojim blistavim sjajem pomraivao sjaj svih dragulja s kojim sam mogao da ga uporedim.
Usuujem se pohvaliti svojim poznavanjem dragog kamenja i s uverenjem mogu rei da
oko nije moglo otkriti nijedan razlog za sumnju u izvornost tih dragulja, tim pre to ne
behu optoeni.

Ali u Grofu od Sen ermena njegov biograf akornak (Chacornac, Le comte de St.-

Germain) primeuje da je svoje recepture uzimao iz knjige VII O suptilnom erolama

Kardana (Cardano, De subtilitate); proverio sam, i re je o sasvim prihvatljivim trikovima

adulterandi gemmas,9 zahvaljujui kojima jedan safir moe da stekne istou dijamanta.
4. Prema grofu Benjou, Kaljostro je bio debeljukast i maslinaste puti, imao je
kratak vrat i buljave oi. Kosu je uplitao u mnotvo sitnih kikica, spojenih na temenu u
jedan spljoteni oblik zvani katogan. Pojavljuje se kod grofice De la Mot (sumnjiva je i
sama injenica to je poseivao te krugove) odeven po francuskoj modi, metalno sivo, s
pozlaenim opivima, skerletna tunika izvezena panskim vezom i crvene pantalone,
sablja na boku pod skutom odela i eir ukraen belom perjanicom. Da bi uveao rasko
svog ruha, nosio je ipkane manetne, razno prstenje i dragocene kope na cipelama,
ukraene draguljima, suvie blistavim da bi bili pravi dijamanti. Sen ermen je sasvim
drugog kova. Istina da nosi dijamante na prstima, ali takvo je bilo vreme, a itao je
Kardana; za uzvrat, kako nam ga Madam de Ose opisuje prilikom posete Madam
Pompadur (a ne De la Motovoj), bio je prefinjen, duhovit, odeven veoma jednostavno, ali
s ukusom. Nosio je satove i tabakere istanane izrade, slikao je u ulju i komponovao
predivnu muziku na tekstove kotskih i italijanskih pesnika. Madmoazel di Krest nam
kae da je bio vrstan muziar; to god da je pevao, pratio je sebe na klaviembalu, bez
partiture, i to s retkim savrenstvom.
5. San enaro je, to znamo, besmrtan, a Kaljostro nije - i to se u San Leu zna bolje
nego igde drugde. Ne zaboravite da San ermano ne iri legendu o svojoj besmrtnosti,
nego se ograniava na to da je ne opovrgava: Katkad me vie zabavlja da nekog ostavim u
uverenju da sam iveo u najdavnijim vremenima, nego da ga u to ubedim. A ako
poklonimo panju Madam de Ose:

9 Savreno falsifikovanje (lat.) (prim. prev.).

Bio se proneo glas da je on, mada izgleda kao ovek u najboljim godinama, u stvari
asna starina koja na svojim pleima nosi vekove, te je Madam de Pompadur, do koje su
takve glasine doprte, skrenula grofu panju na to: Kako god bilo, Vi ne otkrivate svoje
godine i putate da se veruje kako ste veoma stari. Grofica De ergi koja je, verujem, pre
pedeset godina bila poklisar u Veneciji, kae da Vas je upoznala istog takvog kakvi ste
danas. Tano je, gospoo, groficu sam upoznao davno. Ali ako je verovati onome to
ona kae, Vi biste sada imali vie od sto godina! Nije nemogue, ree on, smejui se,
ali cenim da je jo vea mogunost da ta dama, koju ja potujem, ima napade bunila.
Dali ste joj, kae ona, neki eliksir s iznenaujuim dejstvom; tvrdi da je dugo izgledala
kao da joj je dvadeset etiri. Zato ga ne date i kralju? Ah, gospoo! ree on, s nekom
vrstom straha, bio bih lud kad bih se usudio da kralju dam neku nepoznatu drogu.

Sve u svemu, grof od San ermana postie uspeh zahvaljujui svojoj uzdranosti, a
ne svojim razmetanjima. Ostalo e obaviti glas javnosti. Pakleni renik Kolina de Plansija
(Collin de Plancy, Dictionnaire Infernal), izdanje iz 1844, kazivae nam ovako:

Pripovedajui jednog dana kako je upoznao Pilata u Jerusalimu, detaljno je

opisivao gubernatorovu kuu i navodio jela koja su posluena za veeru. Kardinal De
Roan, verujui da slua matarije, obrati se posluitelju grofa San ermana, starcu bele
kose i potenog izgleda. Prijatelju moj, ree mu, teko mi je da poverujem u ovo to Va
gospodar pripoveda. Da je trbuhozborac, moe da proe; da pravi zlato, i to je
prihvatljivo; ali da mu je dve hiljade godina i da je video Pontija Pilata, to je ve previe.
Jeste li i Vi bili tamo? Oh, ne, Vae preosvetenstvo, odgovori bezazleno posluitelj, ja
sam u slubi kod gospodina grofa tek etiristo godina.

I o Kaljostru e se u jednom trenutku ukati kako je, navodno, bio prisutan na

venanju u Kani i da je roen pre potopa (Kolin de Plansi), ali to ne uspeva da se nametne

kao legenda. Tek nakon njegove smrti pojavljuje se pria da je zadavio svetenika koji je
dolazio da ga ispoveda i da je, nakon bekstva, postao besmrtan. Ali samo jedan smutljivac
kao to je Elifas Levi, Istorija magije (Eliphas Levi, Histoire de la Magie), donekle veruje
tim glasinama, i pretpostavlja da se on preselio u Ameriku, gde je ostao itave 1860. Ako
se drimo istorije, San ermano umire u svom krevetu, Kaljostro ne.
Retko se deava da dve osobe budu toliko razliite. Pa ipak, uklope se dok trepne:
oni se privlae kao magnet i sele jedan u drugog. Mogli bi se navesti mnogi izvori, ali u se
zadrati na jednom od najglasovitijih; re je o knjizi erara de Nervala Iluminati (Grard
de Nerval, Les Illumins), iz 1852:

Te dve linosti bile su najslavniji kabalisti s kraja XVIII veka. Prvi, koji se isticao
na dvoru Luja XV, gde je, zahvaljujui zatiti Madam de Pompadur, uivao izvestan ugled,
nije imao kau seanja iz tog vremena - ni bezonost svojstvenu jednom arlatanu, ni
reitost potrebnu jednom fanatiku, ni zavodljivost koja privlai plitkoumnike. Bavio se
pre svega alhemijom, ali nije zanemarivao ni razne druge grane nauke. Pokazao je Luju
XV sudbinu njegovih sinova u arobnom ogledalu, i kralj je ustuknuo videvi lik Delfina
bez glave. Sen ermen i Kaljostro sreli su se u Nemakoj, u Holtajnu, i prvi je - kau posvetio ovog potonjeg u tajne i dao mu mistine stepene. U vreme svog posveenja,
Kaljostro je lino gledao u slavno ogledalo koje je sluilo za prizivanje dua.

Moda prva vest o ovom istorijskom susretu pojavljuje se kod jednog autora
kojem ide u prilog da ga uklopi u teoriju zavere. Govorim o markizu od Luea i njegovim

Istinitim seanjima u slubi istorije o grofu Kaljostru (Marquis de Luchet, Memoires

authentiques pour servir lhistoire du comte de Cagliostro ), Berlin, 1785. Na svom
proputovanju kroz Nemaku, Kaljostro i njegova supruga navodno trae da ih primi
boanski San ermano i za tu priliku se odevaju u bele tunike.

Najednom se dvoja velika vrata otvaraju i pred njihovim pogledom se ukazuje

blistavi hram sa hiljadu svea. Na jednom oltaru sedeo je grof; podno njegovih nogu dva
pomonika drala su zlatne kadionice, iz kojih su se irili slatki i tanani miomirisi. Bog je
na grudima imao dijamantsku ploicu, koja je doslovno zaslepljivala svojim sjajem, te se u
nju teko moglo gledati. Jedna velika figura, prozrana i bela, drala je u rukama posudu
na kojoj je pisalo: Eliksir besmrtnosti; neto malo dalje videlo se ogromno ogledalo,
ispred kojeg je etala jedna velianstvena figura, a iznad ogledala je pisalo: Spremite
lutajuih dua.

Verovatno se koristei trbuhozborstvom, San ermano obrednim glasom pita

odakle dolaze, ko su i ta hoe. I poto je Kaljostro, kako je to i red, odgovorio da dolaze
ocu istine kako bi saznali jednu od etrnaest hiljada sedam tajni koje ovaj u sebi nosi, i on
i ena prolaze kroz neka posveenika iskuenja, nakon ega primaju tajno otkrovenje:

Znajte da je velika tajna nae vetine upravljanje ljudima, a da je za to jedini nain

da im se nikada ne kae istina. Ne ponaajte se u skladu sa pravilima zdravog razuma;
izazivajte um i hrabro iznosite najneverovatnije besmislice. Kad budete osetili da se ovi
veliki principi ne mogu odrati, povucite se, uronite u meditaciju i prevalite itavu
zemlju; videete tad da najbesmisleniji udakluci postaju predmet oboavanja. [...] Grob
svetog Medarda zamenio je senku svetog Petra, Mesmerovo vedro bazen nazaretskog
filosofa; ne zaboravite da je reprodukcija glavni pokreta prirode, politike, drutva, da je
himera smrtnika da budu besmrtni, da upoznaju budunost iako ne poznaju prolost, da
budu duhovni, dok su oni i sve ono to ih okruuje ista materija.

Elem, ako su ta dvojica neizbeno morala da se sretnu, barem u legendi, ta svaki

od njih dobija i gubi u toj interakciji? San ermano se kaljostrizira, ponaa se teatralno
kao bilo koji sledbenik Egipatskog Obreda, ne peva vie svoje ljupke arije, nego izgleda

kao da izvodi arobnu frulu, i najzad izgovara ili nalae jednom svom psihopompu da
izgovori makijavelijevske rei koje e, gle sluaja, u narednom veku, u zloglasnim

Protokolima, biti stavljene u usta Starim Mudracima iz Siona (s druge strane linija LueBarijel-Protokoli prilino je jasno izvuena). Prema Gvaitu (Hram, str. 300),

brojne izuzetne linosti, izaslanici u tajnim misijama, putovali su po itavoj Evropi

i privlaili panju Prestonica; da bi potom gotovo svi prenosili u Pariz svoju zagonetnu
velianstvenost i svoju sumnjivu omiljenost. Meu prvima treba pomenuti grofa od Sen
ermena i uzepea Balsama (kasnije grofa od Kaljostra). Obojica poklisari, prema Kadeu
de Gasinkuru, ili, ako vam je drae, meunarodni izaslanici, bili su posebno zadueni za
uspostavljanje uspenih odnosa izmeu raznih Prestonica: Sen ermen je bio izaslanik
Pariza, Kaljostro Napulja.

Posle njegove smrti, Berlinski mesenik (Berlinsche Monatsschrift) od januara

1785. nazvae San ermana zaslunom replikom pokojnog grofa od Kaljostra
(zanimljivo je da pisac teksta proglaava Kaljostra mrtvim vie od est meseci unapred).
Osniva Gnostike crkve, J. Kocka, u nepoznatom spisu Crni novi (Jaen Kotska, La

Loque noire), Pariz, 1889, meajui Dimovog Kaljostra i San ermana, rei e:

Grof od Sen ermena gospodari okultizmom s kraja osamnaestog veka. On se

pojavljuje i oko njega se okuplja sve ono to je protivno Crkvi i Monarhiji. Umnoavaju se
loe. Gomilaju se Iluminati. Mesmer, Sen Marten, Pisegir, Kaljostro, Vajshaupt, Kacote,
mnoge su crne zvezde koje se okreu oko tog paklenog sunca. On daje moto masoneriji,
ureuje obrede, nadahnjuje svetkovine, organizuje enske loe, vaspitava plemstvo u
Hiramovim radionicama. Ali pre svega priprema Revoluciju, poseuje starog Voltera,
pomae anu aku Rusou, upravlja Neeonom i Didroom, kradom se unja po salonima i
u njih unosi duh sladostraa i klevetanja, uvlai se na dvor i tamo se ogleda u zavoenju i

enskog i mukog, stie ak do kraljice i savetuje joj bezazlenu lakoumnost, koja e je

skupo kotati.

A Kaljostro? Iz toga izvlai dve sumnjive koristi. Proslavlja se kao uenik San
ermana, ime se ponovo potvruje razlika u klasi. Ali najpre - kao to smo videli, tokom
vremena - prima odraz njegove besmrtnosti, moda, ko zna, zadovoljstvo da o tome
govori, da se poigrava, i ljutnju to ga ne shvataju ozbiljno - to se, naprotiv, onom
drugom deava. Iako do njihovog kobnog susreta nije dolo, glas javnosti nije mogao da ih
ne spoji, a Kaljostro nije mogao da ne zna za legendu o San ermanu, koji je boravio u tim
istim gradovima po kojima se i on sam kretao. Prisustvo San ermana, ili njegovo stidljivo
odsustvo, mora da ga je opsedalo tokom itavog ivota.
Volim da mislim da je Kaljostro, u eliji San Lea, oseajui kako mu se blii sudnji
as, prihvatio smrt kao osloboenje od stranog bremena beskonanog ivota na koji je
San ermano bio osuen. I da je, mrmljajui u sebi, ponavljao razgovor koji e San
ermano voditi sa Papinijevim Gogom, kada su se jedne noi sreli na brodu to je plovio
Crvenim morem:

Nemojte misliti da je naa vrsta vredna zavisti. Naprotiv. Legenda o meni kae da
sam upoznao Pilata i prisustvovao inu Raspea. Glupa la. Nikada se nisam razmetao
neistinama. Tek pre nekoliko meseci napunio sam petsto godina. Hou rei, roen sam
poetkom petnaestog veka i imao sam vremena da prilino dobro upoznam Kristofora
Kolumba.
Video sam kako svet menja svoje lice; mogao sam da vidim, u toku samo jednog
ivota, Lutera i Napoleona, Luja XIV i Bizmarka, Leonarda i Betovena, Mikelanela i
Getea. I moda sam se zbog toga oslobodio sujeverja velikih ljudi. Ali ove prednosti skupo
su plaene. Posle nekoliko vekova besmrtne nesrenike obuzima neisceljiva amotinja.
Svet je jednolian, ljudi nita ne shvataju i svaka nova generacija pravi iste greke ili

strahote, dogaaji se ne ponavljaju ali lie, bilo je dovoljno vremena da se naui ono to je
trebalo znati: nema vie novina, iznenaenja, otkrovenja. Vama mogu to da poverim, sada
kada nas samo Crveno more uje: dosadila mi je moja besmrtnost. Zemlja vie nema tajni
za mene, a ja vie nemam nade u svoje blinje. I rado ponavljam Hamletove rei, koje uh
prvi put u Londonu 1594: ovek mi ne prua nikakvo zadovoljstvo... ne, ak ni ena.
Uini mi se da je grof od Sen ermena najednom klonuo, kao da je iz asa u as
bivao sve stariji. Uroni u tiinu i ostade tako vie od etvrt sata, posmatrajui sad tmuno
more sad zvezdano nebo.
Oprostite, ree napokon, ako vam je moje pripovedanje bilo dosadno. Starci su
zaista nepodnoljivi kad uhvate da brbljaju.

LALJIVI JEZIK KOD MANCONIJA10

DELO I RE. Po delima, brate slatki: ovek se poznaje po delima, kae seoski krmar u
glavi sedmoj, jednako pronicljiv i vet kao krmar Kod Utapa da gospodu ili uhode
prepozna po ruhu, govoru ili ponaanju. A s druge strane, na prethodnoj stranici, Renco,
poto je uao u krmu i poto je video onog asasa 11 na strai, s kapom od crvene kadife to
mu pokriva pramen kose, s perinom i eljem na potiljku, naoruanog toljagom, koji se
ne pomera ak ni da ga propusti da ue, i njegove kompanjone koji igraju more,
razmenjujui meusobno reite znake glavom - Renco, rekoh, koji u ovom

Bildungsromanu poslednji odrasta, odnosno poslednji se upoznaje sa znacima i s nainom

na koji ih drugi tumae (tek na kraju shvata ta moe da znai dranje odignutog zvekira
na vratima i vezivanje zvonceta za nogu), Renco, neodluan, gledae svoja dva druga
[Tonija i ervaza], kao da je na njihovom licu hteo nai tumaenje svih tih znakova, s
obzirom na to da je za njega to jo uvek teko. Ali nije video dovoljno, a samo ivot je
uzor reima (glava dvadeset druga).
Sumnjiav prema racionalnom toku ljudske istorije i prema svakoj dobroj nameri
koja ne vodi rauna o heterogenezi ciljeva, u strahu od zla koje se gnezdi u stvarima ovoga
sveta, nepoverljiv prema monicima i prema umeu s kojim oni zloupotrebljavaju ninje,
izgleda da je Aleksandar Manconi ukratko saeo spoj svog prosvetiteljskog zdravog
razuma i svoje jansenistike strogosti u jednom semiotikom obrascu koji moe da se
izvede iz mnogih stranica njegovog romana:
10 Rad napisan za ciklus predavanja na temu Semiotika Verenika, odranih na Univerzitetu u Bolonji 1986.
Nakon toga je objavljen u zborniku tekstova Prirodna semioza i re u Verenicima, a potom u knjizi itati
Verenike (priredio ovani Maneti, Milano, Bompiani. 1989.).
11 Plaeni ubica u slubi plemia (naroito u XVII veku) (prim. prev.).

(a) Postoji jedna prirodna semioza, koju gotovo instinktivno primenjuju ninji
obdareni iskustvom, tako da se razliiti vidovi stvarnosti, ako se tumae smotreno i uz
primenu preanje spoznaje, ukazuju kao simptomi, indeksi, signa ili semeia u klasinom
smislu tog termina.
(b) I postoji vetaka semioza govornog jezika, koji se pokazuje nedovoljnim za
uvianje stvarnosti ili se iskljuivo i zlurado koristi za njeno prikrivanje, gotovo uvek u
svrhe moi. Ali to je mogue zato to je jezik varljiv po svojoj prirodi, dok prirodna
semioza dovodi u zabludu i do omake samo kada je zaraena jezikom koji je prenosi i
tumai, ili kada je to tumaenje pomueno strastima.
U pozadini ove manconijevske semiotike lei jedna prilino mona i nipoto
okultna metafizika: stvarnost postoji, i ona se moe istraivati, ukoliko se usvoji odavno
predloeni metod posmatranja, sluanja, uporeivanja, razmiljanja, pre nego to se neto
kae (glava trideset prva).
Epistemoloka pojednostavljenost ovog naela ipak nije tako jednostavna kao to se
na prvi pogled ini. Ovde se u narodnom obliku saoptava jedno galilejsko pravilo koje
dobri i razboriti, u romanu, suoeni sa svakodnevnom stvarnou, primenjuju u svetlu
zdravog razuma a ne po diktatu Akademije Ogleda. 12 Ali kada se nae u situaciji da treba
da ga primeni na rekonstruisanje istorije, Manconi nam ga, uprkos svemu, pokazuje na
delu. Budui da su rei varljive, a da se o dogaajima iz prolosti zna samo na osnovu
verbalnih pria, Manconi instinktivno pribegava jednom pravilu koje je ve izrekao sveti
Avgustin u delu O hrianskoj doktrini (De Doctrina Christiana): pred raznim verzijama
Svetog pisma, inae prevodima prevoda, pri emu ostaje neotkrivena tajna hebrejskog
izvornog, sad ve nepopravljivo zaraenog teksta, ne preostaje nita drugo nego da se
verzije meusobno uporede, da se stave jedna naspram druge, te da se iz jedne izvuku
pojanjenja koja nedostaju onoj drugoj.
Tako ini Manconi pred letopisom Bezimenog, ija nepouzdanost, da se tako
12 Accademia del Cimento, nauna institucija koju su 1657. godine osnovali Galilejevi uenici i iji je moto bio
Dokazivati i samo dokazivati (prim. prev.).

izrazimo, prosto bode oi zbog verbalnih ispada koji ga krase u baroknoj prenaglaenosti.
Poto mu se ini da se iza ove prie (verbalne) nazire jedna tako lepa pripovest (a
pripovest je fabula, niz dogaaja ili, kako bi rekao Aristotel, podraavanje radnje,
neverbalna stvar), Manconi, eto, reava da prekopa po ondanjim seanjima kako bi nam
razjasnio da li je svet toga doba zaista bio takav. A traganje, mislim uporeivanje
tekstova, razvejava sumnje: mada prikriveno mnogim jezikim trikovima, neto se bez
sumnje dogodilo.
To je isti postupak koji je upotrebljen u sluaju kuge. Pogledajte poetak glave
trideset prve: Kuga [...] zbilja bee ula, gde ono zbilja, istinoljubivo nametanje
pripovedaevog glasa, jednom za svagda brie svaku sumnju koja moe da se javi iz
oprenih verbalnih tekstova. Sama po sebi, stvar, dinamini predmet, negde postoji ili je
postojala; na je problem da protumaimo znakove kako bismo je ponovo izvukli na
videlo. Ali i ovde, dok god je re o izvetajima, u svakom od njih izostavljeni su neki
vani dogaaji, koji su u nekom drugom zabeleeni; u svakom ima materijalnih greaka
koje se mogu prepoznati i ispraviti prema nekom drugom izvetaju, ili prema ono malo
slubenih spisa, objavljenih ili neobjavljenih, koji su nam ostali; esto se u jednom mogu
sresti uzroci ije su se posledice, kao da vise u vazduhu, videle u nekom drugom. Stoga,
ispitujui i uporeujui razliite izvore moemo ne samo da prepoznamo najvanije
dogaaje nego i da ih stavimo u pravi redosled zbivanja.
Ovde nije re o manconijevskoj predstavi pravog istoriara, niti o njegovoj teoriji
iskustva, koja je takva kakva je. Ovde se eli podvui da su verbalni izvetaji, osim ako se
filoloka preciznost ne primeni do kraja, po svojoj prirodi varljivi. Manconi-autor e jo i
moi da preko jezika rekonstruie redosled radnji, ali likovi romana su ili jadnici, ili
progonitelji jadnika (samo dobri imaju svojevrsnu, takorei parafiloloku intuiciju), i jezik
je u romanu po pravilu prenosilac magle, ako ne i lai.
Po svojoj prirodi, rekosmo, i pogledajte stranicu koju u glavi dvadeset sedmoj
Manconi (ne Kvin) posveuje nemogunosti - neu rei prevoda s jezika na jezik, ve

onog svakodnevnog procesa tumaenja, tako da nepismeni govori pisaru ta hoe da kae,
pisar pie ono to shvati i ta mu se ini podesnim, ita nepismenog tumai za svoj raun,
a nepismeni primalac sa svoje strane izobliava, podstaknut da kriterijume za tumaenje
trai u njemu znanim prilikama. To je izuzetno uspean primer kako se poruka u svim
narednim tumaenjima dekonstruie i vodi ka iskazivanju ne samo onoga to izvorni
poiljalac nije hteo da kae nego moda i onoga to ta poruka, kao linearno itanje jednog
teksta, usklaena prema jednom kodu, uopte ne bi trebala da kae, ako bi se jedna
zajednica tumaa povedena zdravim razumom i potovanjem pravila sloila, uz
mukotrpnu saradnju, da iz toga izvue jedno javno prihvatljivo tumaenje. A to se ne
dogaa, i manconijevska stranica izgleda kao slikanje nekog interpretativnog procesa.
Kao dva bogoslova koji su se etiri sata prepirala oko proishoenja Svetog Duha.

Nepismen seljak, kad ima nekom da pie, obraa se kakvom pismenom oveku,
birajui ga, ukoliko moe, meu ljudima iz svoje sredine, jer se pred drugima ustruava,
ili im ne veruje mnogo; obavesti ga, manje-vie jasno i po redu, o prilikama: pa mu na isti
nain izloi ta treba da stavi na papir. Onaj pismeni neto shvati, neto naopako razume,
udeli kakav savet, predloi neke izmene, veli: samo vi pustite mene; hvata se pera,
uobliava ti pismo misli onoga drugog kako ume i zna, ispravlja ih, doteruje, povremeno
preteruje ili ublaava, a poneto, bogami, i preskoi, kako mu se kad uini podesnije: jer,
nema tu leka, ko zna neto vie od ostalih, nee da bude mrtvo orue u njihovim rukama;
a kad ue u tue poslove, hoe pomalo i da ih usmerava po svojoj pameti. I pored svega
toga, ni takvom pismenom oveku ne ide uvek od ruke da lepo kae sve to bi hteo;
ponekad mu se desi da kae neto sasvim drugo: desi se i nama koji piemo za javnost.
Kada tako sroeno pismo stigne u ruke primaoca, koji takoe nije vian azbuci, on ga
odnese nekom drugom pismenom oveku te vrste, koji mu ga proita i razjasni.
Sporekaju se oko znaenja onoga to pie; jer zainteresovani, oslanjajui se na poznavanje
prilika, tvrdi da neke rei znae jedno, dok tuma, oslanjajui se na svoje poznavanje
pravila o pisanju, tvrdi da znae neto sasvim drugo. Naposletku se onaj ko ne zna mora

predati u ruke onome ko zna i poveriti mu zadatak da na pismo odgovori; a taj odgovor,
napisan s velikim zadovoljstvom, takoe biva podvrgnut slinom tumaenju.

A ako ni to ne bi bilo dovoljno za podozrivost prema jeziku, pogledajte ta ini don

Ferante sa svojom bogatom knjinicom, kada se govori o kugi (glava trideset sedma).
Nakon dve glave neverbalnih injenica, zahvaljujui kojima italac sada zna sve,
aristotelovski knjiar s malobrojnim pogoenim silogizmima (zaraza ne moe biti
supstancija) i isto toliko malobrojnim paralogizmima (zaraza ne moe biti akcidencija),
uspeva do te mere da prikrije stvarnost da e biti u stanju da je prepozna tek kada je vie
ne bude svestan. Prava kazna za bahatost rei: njegova uvena knjinica moda jo lei
razbacana po zidiima.
Jasno je da besede lau, ili da nikada ne mogu rei dovoljno. U prilog tome ide
injenica to su mnogi itaoci razumeli roman preskaui, iz opravdane lenjosti, sve
primere neodreenih, dvosmislenih, nerazumljivih beseda koje parazitski ive jedna na
drugoj: proglase.
ta je to to, ako se paljivo proita, ne lae? Rekao bih, preteno, ono to nije
auditivno nego vizuelno, a ako je auditivno, onda potie iz redova paralingvistikog,
suprasegmentalnog, tonemskog: infleksije, intenziteti, ritmovi glasa.

NARODNA SEMIOZA. Na poetku je pomenuto da postoji prirodna semioza

nasuprot semioze rei. Bilo bi netano kazati da se u Manconiju na jasan nain ocrtava
klasina razlika izmeu prirodne semioze, nadahnute i nenamerne, i konvencionalne i
proizvoljne semioze. Za definisanje prve mogunosti u ovim oprenim pojmovima ne
nalazim nita bolje od izraza narodna semioza. S jedne strane imamo verbalni jezik,
izvetaen (varljiv), koji stoji na raspolaganju monicima, a s druge strane razliite sisteme
znakova, koji svakako obuhvataju takozvane prirodne znakove, lekarske i atmosferske
simptome, fiziognomijske crte, ali i one jezike koji nikako nisu prirodni - tavie,

ispostavlja se da su posledica pravila i navike - kao, na primer, znakovi u odevanju,

dranje tela, slikovite predstave, folkloristiki mizansceni, bogosluenje - ali koji na neki
nain upuuju na jednu naslednu i instinktivnu merodavnost koja ne pripada samo
uenima ve i ninjima. Zbog prirodnosti koju ima ta merodavnost, zbog instinktivne
naklonosti enciklopediji od koje polazi, ovu semiozu emo, premda se oslanja na pravila i
obiaje, moi da nazovemo prirodnom posledicom dugotrajnog taloenja u kolektivnom
znanju, koja nije podlona brzim i spremnim izmenama kao to je to sluaj sa primenom
verbalnih umea.
Ne znai da je narodna semioza istinitija od one verbalne: videemo kako i do
koje mere i ona sama moe da dopusti nesporazum ili la. Ali ona je ninjima razumljivija
od verbalnog jezika, te je smatraju pouzdanijom. Do te mere da, kada se prevare ili budu
prevareni u vezi sa prirodnom semiozom, deluju ranjiviji, jer na nju ne primenjuju onu
sistematsku podozrivost koju gaje prema verbalnom jeziku. Pogledajte ta se dogaa (i o
tome emo govoriti) u toku Rencove posete Mutivodi i u itavom sluaju kuge i mazalaca.
Ninji su podozrivi prema verbalnom jeziku jer on namee loginu sintaksu koju
prirodna semioza ponitava, budui da se ne kree po linearnim sekvencama, ve po
slikama, munjevitim ikonikim znakovima. Dok se zapleti lingvistikih sekvenci mogu
zgusnuti do u beskonanost, a u toj umi ninji lako zalutaju, prirodna semioza doputa, ili
izgleda kao da doputa, jedan mnogo laki pristup istinitosti stvari iji je spontani
prenosilac: jedan iskren, nagonski postupak u stanju je da oda namernu lanost nekog
prethodnog postupka. Belenik koji hapsi Renca obraa mu se na nain koji ohrabruje.
Renco nema poverenja u rei, ali bi mogao da ga prevari ton. Meutim, belenik nalae da
mu se stave lisice, i na taj znak Renco bez i trunke sumnje shvata da je u neprilici.
Predmet pripovedanja je ta narodna semioza u svim svojim oblicima, jer prema
njoj i kroz nju italac, nita manje od likova, shvata ta se stvarno dogaa pod velom
opirne besede, odnosno shvata pripovest.
Tokom romana sve vreme nailazimo na neprekidnu opreku izmeu prirodnog

znaka i verbalnog znaka, izmeu vizuelnog znaka i jezikog znaka. Manconi je uvek tako
zbunjen verbalnim znakom, ili eli da se prikae nepoverljivim prema njemu, da se u svim
istancama iskaza, kojih je roman prepun, izvinjava zbog naina pripovedanja, dok
istinoljubive tonove preuzima da bi govorio o poverenju koje treba pokloniti nekom
dokazu, injenici, tragu, simptomu, nagovetaju, otkriu.
Tako rade njegovi likovi: ili govore sa svesnom namerom da koriste jezik kako bi
lagali, zbunjivali, zamagljivali prave odnose meu stvarima, ili se izvinjavaju i ale to nisu
u stanju da kau ono to znaju. Mada e ak i Renco hteti da njegova deca naue da itaju
i piu, on nee izbei da te verbalne i gramatoloke vetine oznai kao avolske (glava
trideset osma). Prema jeziku par excellence, latinskom, Renco je nepoverljiv, i jedan
jedini put kada ga navodi to je neka zbrkana improvizacija (Sies barads trapolorum,
glava etrnaesta). Samo jednom (u glavi trideset osmoj), kada se ve izmirio sa don
Abondiom, priznaje da prihvata latinski kojim se izgovara obred venanja i misa, ali zato
to je to sveti latinski [...] i oni, tamo, treba da itaju ono to stoji u knjizi. Dobar
latinski u bogosluenju nije govorni jezik: to je pevanje, obrazac, psalmodija, in, ne
govori pa samim tim ne moe da krivotvori. Vredi kao odea, pokret ruke, izraz lica: sve
znakovi (a znakovima ih uporno naziva sam Manconi) koji su upravo deo jedne
prirodne semioze.
Meutim, da bi se utvrdilo da li je ova pretpostavka odriva, i da li se na svakom
koraku nailazi na oiglednu opreku izmeu prirodne semioze i jezika, trebalo bi proi
kroz itav roman. Za poetak e biti dovoljno proveriti nekoliko bitnih epizoda.

SUSRET S ASASIMA. Don Abondio je dosta toga proiveo i ume da tumai mnoge
znakove. Na scenu stupa istiui znak par excellence - kaiprst koji stavlja u brevijar (a
znakom ga, naravno, zove Manconi). Prolazi pored primera vizuelne komunikacije,
jedne neveto oslikane kapelice na kojoj su, meutim, u to nema sumnje, neke
duguljaste, vijugave figure, koje se zavravahu u iljak [...], u oima metana znaile vatru

i vidi neto emu se nije nadao. itav don Abondijev ivot, proivljen u znaku spokoja,
poiva na poverenju u uobiajene obrasce delanja, frames ili opte scenarije, i njegova
tragikomonost se javlja upravo u trenutku kada se ta oekivanja nau na udaru - otud on
poinje da vidi stvari kojima se nije nadao, ukljuujui jednog lupea koji izigrava sveca.
Don Abondio odmah prepoznaje asase po nonji, dranju, izgledu, koji nisu
ostavljali mesta nikakvoj sumnji. Sledi uveni opis asasa, na osnovu kojeg e i sam italac
moi da ih prepozna svaki put kada se pojave u romanu, osim kada ih, u svaama, opisuju
uzvici, jer su opisi koji se pomaljaju iz te zbrke naredbi, pretnji, propisa, potpuno
bezbojni.
Don Abondio prepoznaje asase kao takve jer poseduje kod ponaanja, odevanja,
mimike. U suprotnom, ne bi bilo jasno (zanimljivo kako je Manconi ovde kolski krut i
aristotelovskim terminima nagovetava semiotiki odnos izmeu type i token) kako moe
na prvi pogled da ih prepozna kao dvojicu od vrste asasa.
Uzgred reeno, primeujemo da don Abondio odlino zna da izgled ne vara. U
poslednjoj glavi aljivo e raspravljati s Rencom o beskorisnosti ukaza kojim se
kardinalima dodeljuje titula eminencije. A do toga je dolo jer su se sad ve svi zvali
Vae visokopreosvetenstvo i Vae presvetlo gospodstvo, ali uskoro e opet svi hteti da
ih zovu Vaa eminencijo i jezika novina nee na kraju napraviti nikakav red u svetu
crkvenih dostojanstvenika i ljudskih tatina.
Susret sa asasima odvija se u znaku opreke izmeu rei i vizuelne injenice. Asasi
govore, ali ono to don Abondio razume dolazi uvek ispred rei. Pop po izvesnim
pokretima primeuje da oni ekaju ba njega, pretvara se da je oputen, u zaludnoj nadi
da e prevariti one koji ga ekaju, zavlaei kaiprst i srednjak leve ruke pod ogrlicu,
zakljuuje da bi svaki pokuaj bekstva poprimio nesreno znaenje (Bilo bi isto kao
kazati: gonite me, ili jo i gore), ponovo glumi neusiljenost, glasno izgovarajui jedan stih
iz psalma, na lice navlai masku spokoja i blaenosti (jer zna da mimiku i izraz lica,
budui da govore, moe iskoristiti za laganje), nameta osmeh i, u znak svoje

podreenosti, privlaei nogu k nozi zaustavlja se pred njima.

to se tie asasa, dok govore, a govore jo uvek ne izgovarajui pretnje, dakle,
govore s preteim stavom, govore na uvo i uzvienim glasom zapovesti, i odlino znaju
da izgled govori vie od rei, jer kad hi se stvar raspravljala naklapanjem, Vi biste nas
oas smotali oko malog prsta.
Samo to na kraju ove epizode stoji jedan dogaaj koji, izgleda, ugroava nau
pretpostavku, i taj se dogadaj mora paljivo ispitati.

VLASTITA IMENA. Asasi pominju don Rodriga i to ime, u glavi don Abondija,
bee kao munja koja u tutnjavi none oluje samo na asak i nerazgovetno rasvetli sve
predmete i povea uas. Pred ovom moi imena trebalo bi rei da, od svih flatus vocis u
koje se ne moemo uzdati, vlastita imena, zbog svoje ukazivake prirode, dobijaju poseban
status zbog kojeg postaju bliski simptomima, vizuelnim znacima... Romanopisac se
svakako mora uzdati u vlastita imena kako bi nedvosmisleno identifikovao svoje likove.
Meutim, izgleda da Manconi, kada mu trebaju nune etikete, kao za Renca, Luiju,
Anjeze, Tonija, ili Prasede, pravi najneutralniji mogui izbor, pomaui se crkvenim
kalendarom i Svetim pismom, pribegavajui u krajnjem sluaju jednom veoma
katahrezovanom ujednaavanju. Za neophodne istorijske likove u pozadini koristi imena
koja mu namee istoriografija (Federigo, Ambroo Spinola, Ferer), ali za sve ostalo
paljivo vodi rauna da upotrebi to je mogue manje antroponima i toponima, uz
rasipanje zvezdicama koje su nam svima poznate i bezizraznim antonomazijama kao to je
gospoa, sve do onog remek-dela skrivanja u vidu bezimenog, koje ak pie malim
slovom.
Manconi, zapravo, ima onu istu odbojnost prema otkrivanju imena koju pokazuje
Renco u krmi pred lanim Ambroom Fuzelom. I ini se da to nije samo potreba da se
povinuje nekolikim pravilima knjievnog roda. On se, izgleda, ne uzda u imena jer
primeuje da su, kad je o njima re, ak i letopisi, koji govore o injenicama, do te mere

nepouzdani da se ak i ne zna pravo ime onoga ko je prvi doneo zarazu, te moe da se bira
izmeu dva, verovatno oba lana. Kada je, potom, pojednostavio vlastita imena - vidite
sluaj anakoma More - za etiketu se vezala jedna slika koja ne odgovara stvarnosti,
nameui na sraman nain prizvuk koji bi imao da probudi oseaj saaljenja.
Vlastita imena, dakle - zbunjujui znaci - ne bi bila pouzdana kao rei, a jo je
manja opasnost da to budu kao kruti oznaitelji. to ih je manje, to je bolje. Meutim,
kao etikete su uspena: italac malo-pomalo nakalemljuje Luijinom imenu sve ono to
su devojini postupci uinili da je definiu, a tako se ponaaju i likovi iz romana.
Oigledno da je ime utoliko delotvornije ukoliko oznaava itav niz svojstava definisanih
jo od samog poetka, kao to je sluaj s don Rodrigom i s likovima ve utvrenim jednom
hagiografijom koja se ne dovodi u pitanje, kao, na primer, Federigo. Rodrigo i Federigo su
kliei, prvi osuen jo od samog poetka (tako da se na kraju ak nee znati ni da li je na
samrti primio boiju milost), a ovaj drugi zaogrnut svetou jo pre nego to se pojavio.
Eto zato njihova imena poseduju gotovo maginu mo; na njihov pomen ili se pretrne, ili
se razvedri.
Ali i u sluaju ve definisanih likova, kao to je Federigo, i u sluaju onih koje tek
treba definisati, kao to je Bezimeni, Manconi moe da koristi imena, ublaavajui svoje
nepoverenje prema verbalnom, jer, kao svaki dobar pripoveda, zna da su vlastita imena
obine kuke na koje se slau definisani opisi, a opisi potiu iz jednog registra ponaanja ili
dela, ispoljenih reima prirodne semiotike.
to se tie ostalog, ne bih rekao da Manconi koristi imena kako bi nagovestio
dodatna znaenja karaktera likova. Asasi nemaju nadimke koji ih ocrnjuju, jer su ve
oznaeni onim to su i to treba da budu. Da pogledamo radije jedan granini sluaj, onaj s
Mutivodom.
Na poetku se ini da je on definisan svojim imenom, ali to nije sasvim tano.
itav niz privida kojima se on okruuje na poetku zavode Renca; postupci drvenog
advokata ispunjeni su ovenou, njegova odaja je zalog njegovog znanja i njegovog

potovanja zakona (portreti dvanaest rimskih cezara, polica sa starim knjigama, sto
pretrpan presudama, molbama, albama i sudskim zahtevima). Ne treba zaboraviti da je
njegova kuna haljina crna toga, mada ve stara i otrcana. Renco postaje rtva zavodljivog
dekora i misli da je mogue da se muti voda i zarad potenih ciljeva. Ime jo nije osudilo
lik, a nain na koji je prikazan ak ga uzdie, barem u oima nekoga ko nema iskustva sa
svetom. Renca ohrabruju svi doktorovi postupci, pokazivanje proglasa, oigledno
uveravanje da zakoni postoje... Mutivoda postaje mrzak tek kada Renco shvati da njegova
pria o zakonu prikriva spremnost na njegovo krenje; on otkriva svoje pravo lice kada
govori kao don Abondio, odnosno - kada koristi jezik da izbegne ono to se od njega trai.
On tada postupa nedvosmisleno, isterujui Renca, a pre svega (primena simbolike ima
svoju materijalnu cenu) vraajui mu njegove kopune.

OPROST FRA KRISTOFORA. Velianstven obredni i etiketarni prikaz u kojem

raspored likova, vreme i mesto, pozorina reija, odea i dranje tela odluuju o ivotu i
smrti pokajnika, izvan svih rei.
I sm dvoboj zapoinje zato to se moraju potovati pravila ponaanja u kojima je
vano desno i levo, mrki pogledi, ton glasa: a Kristoforovo pokajanje dolazi tek kada,
uprkos tome to su ubistva u ono vreme bila tako obina stvar da su svaije ui ve bile
svikle da o njima stalno sluaju [...], utisak koji je na njega ostavio pogled na onog
mrtvaca, to zbog njega pogibe pad njegovog dumana i preobraaj tog lica, ipak nadvlada
ono to je Kristoforo znao i zna ve nekoliko trenutaka. Ali preimo na oprost.
Krv trai krv, to to se Kristoforo pokajao, to trai oprost, ili to je ak postao
kapucinski fratar, ne moe da izbrie uvredu. Brie je pronicljiva predstava koja prenosi, u
okvirima strogog etiketarnog kodeksa, ono to rei ne mogu rei - zamisao tipina,
naravno, za sedamnaesti vek, i Manconi je prihvata s izuzetno ivopisnim oseajem. Otud
skup svekolike rodbine u dvorani, sa sveanim platevima, perjanicama, krivim sabljama,
krutim i nabranim ogrlicama, pregibima i naborima i dugakim skutima, jedna svetovna i

vlastelinska liturgija. Dva fratra ritualno prolaze kroz zbijene redove gospode i ve tada
fra Kristoforovo lice i dranje jasno su govorili svima prisutnima da se on zaista pokajao.
To to je Kristoforo iskren nije vano: on se ponaa iskreno i ima dranje iskrenog oveka,
u ta, na neki nain instinktivno, unosi teatralnost, budui da je pravi sin svog doba, i da
ne moe drugaije jer mora da ostane u jednom briljivo pripremljenom okviru. Nakon
toga Kristoforo se ponaa prema scenariju. Baca se na kolena, skrta ruke na grudima,
saginje obrijanu glavu. Onda poinje s besedom i izgovara rei kajanja, ali pripovest jasno
daje na znanje da nisu one ubedile brata ubijenog i vlastelinsku druinu: ubeenje je ve
bilo nametnuto. Brat stajae s izrazom usiljenog udostojenja i uzdranog gneva (obratite
panju, ima dranje kao lik iz melodrame), ali dranje (ritualni poloaj) pokajnika dovodi
do toga da dranje uvreenog sad ve moe da se promeni. Otud obredni i nesumnjivo
crkveni zagrljaj i poljubac izmirenja, molba i davanje oprotajnog hleba. Kristoforo tako
dobro zna da je taj hleb neto vie od dela obreda, da je vie od svedoenja, da ga je oprost
performativno stvorio, i da nastavlja da ga odrava u ivotu sve dok bude fiziki postojao,
da e itavog ivota jedan komadi nositi sa sobom. U lazaretu, netom to je podsetio
Renca da je i posle trideset godina, uzevi sve u obzir, jo neutean zbog onoga to je
uinio, poverava verenicima hleb kao naslee, opomenu, zalog, poputninu. Kristoforo se
ne osea bogohulnim to taj hleb koristi kao relikviju, jer zna da je posveen u toku
jednog obreda.

DRUGI PRIMERI. Moglo bi se nastaviti, jer zlo kad tako ne bi bilo. Pri susretu
izmeu Rodriga i fra Kristofora, ljubazne rei koje Rodrigo izgovara na poetku razgovora
bivaju opovrgnute nainom kako ih je izgovorio (glava esta). Don Rodrigo pita ime ga
moe usluiti, ali ton govori: Pazi dobro pred kim stoji. A Kristoforo izvodi predstavu
kada u elji da u pakosnika ulije strah, poto su verbalne pretnje boijom kaznom svakako
nedovoljne, pribegava (ili u njegovo ime tome pribegava Manconi, to je isto) jednom
drugom scenskom nastupu, mnogo svojstvenijem devetnaestom veku nego baroku:
Ustuknuvi za dva koraka, osloni se ponosito na desnu nogu, podboi se desnom rukom i

isprui levicu s kaiprstom uperenim u don Rodriga, ibajui ga pogledom koji je kao
munja poleteo iz dva zaagrena oka.
Monahinja iz Monce, jo pre no to se italac upozna s njenim surovim ivotom,
prikazana je, na itavoj stranici koja odie osobinama gotskog romana, iza gvozdene
reetke, osuena ve po svojim fiziognomijskim neodreenostima, pogledu, svetovnoj
panji s kojom se utee u struku i doputa da joj ispod podvezae na slepoonici viri
kovrdica vrane kose, protivno svakom manastirskom pravilu. Ne znamo jo nita o
Gertrudi, ali ve mnogo toga nasluujemo. Ne nasluuje Luija, i ona jo nevina
kodovima prirodne semioze, niti stareina manastira, koji se iz politikih razloga odrekao
tumaenja. S druge strane, itavo uobliavanje Gertrude sastoji se pre od vizuelnih
znakova nego od rei, poav od monakih lutaka, koje su joj davali kao maloj, sve do
nasilne izolacije nakon njene pobune, koja se odvija kroz igru odsustva, neuhvatljivih
pogleda, utanja, preutkivanja: Dani su prolazili a njoj ni otac ni ma ko drugi ne
pominju ni molbu, ni opozivno pismo, niti joj se ma ta predlae, bilo milom bilo silom.
Rodbina je u ophoenju s njom ozbiljna, turobna, osorna, a niko joj ne govori zato.
Mogunost da razgovara, i to nadugo, vraena joj je tek nakon to se predala, jer ono to je
trebalo da shvati ve je shvatila i bez rei.
S druge strane, Gertruda, na kraju, biva osuena na manastirski ivot upravo zato
to iz nje izvlae rei koje ona ne bi htela da kae, koje ne izraavaju ono to osea, ali
budui da su to ritualni inovi performativne vrednosti, jednom izgovorene ne mogu se
vie povui.
U toku svoje posete Bezimenom (glava dvadeseta), don Rodrigo ukazuje potovanje
samo kroz jedan sloeni obred pozdrava i poklanjanja asasima svog domaina, a ovaj, koji
se odmah prepoznaje po svojim dvoranama obloenim kljocama, sabljama i kopljima,
kada izlazi u susret posetiocu, odmah mu, pre no to progovori, gleda u ruke i u lice.
U glavi trideset treoj, kada se don Rodrigu javljaju prvi nagovetaji kuge, on opaa
nesumnjive unutranje znake, ne moe se nikako prevariti, a Grizo, videvi gospodarevo

lice, odmah shvata u kakvom je ovaj stanju. U svetu u kojem se itavo drutvo, kako nam
pripoveda Manconi na prethodnim stranicama, utrkivalo u zanemarivanju ili u
nerazumevanju simptoma tog zla, a to mu je bilo mogue jer je vizuelne injenice
prevodilo u verbalne izvetaje i tvrdnje, don Rodrigovi simptomi ne mogu a da se ne
tumae na pravi nain, jer se ne mogu verbalno uskladiti. Nalazimo se pred prirodnom
injenicom jedne gadne ljubiastomodre micine. Ali istog trena uplie se jezik da
prikrije stvarnost. Kod Rodriga, dok govori da mu je dobro, kod Griza, dok ga ohrabruje,
na reima, i iskazujui mu poslunost u trenutku kada se ve priprema da ga preda

monatima.13 Rodrigo i Grizo se razumeju pogledima, a reima se obmanjuju.

LUDILO I SVEOPTE BEZUMLJE. Ali ako su dosadanji pokuaji predstavljali

nastojanje da se iz raznih epizoda istera na videlo jedna preutna semiotika, Manconi je
umnogome izriitiji u glavama koje govore o kugi (trideset prvoj i trideset drugoj).
Pripovedajui kako se zaraza iri, a itavo drutvo odbacuje tu pomisao, i kako mu
se u trenutku kada zlo postaje neosporno privia ljudski uzrok svega toga i stvara (u onom
smislu kao to tampa moe oas da stvori neko udovite ili zaveru) figuru mazaoca,
Manconi govori o ludilu i sveoptem bezumlju. Pravednom ludilu, naravno, ali nain
na koji nam autor priznaje pravednost toga, predstavlja opis jednog procesa semiozne
teratologije, sluaj krivotvorenja oznaitelja i zamene oznaenog.
Prvi znaci koji se pojavljuju (po koji mrtvac) nemaju kod (znakovi nepoznati
veini ondanjeg sveta). Ludoviko Setala, lekar koji je imao iskustvo s preanjom
kugom, daje kod za njihovo tumaenje. Ali kada se slini simptomi pojave u Leku, Vee
alje izaslanike koji belee svedoenje, verbalno, nekog neukog berberina, koji daje
drugaiji i laan kod: re je o isparavanju barutina, o oskudici i mukotrpnom radu.
Stiu novi dokazi, kuni znakovi sreu se na raznim mestima. O svemu tome
izvetava se namesnik, koji napisima ne pridaje vie vanosti nego to je ovi imaju, pa
13 Monatti (ital.) - poseban naziv za grobare u vreme kuge (prim. prev.)

odgovara da su hitnije ratne brige. Sa svoje strane, narod, koji se svim silama trudi da
otkloni bojazan, nadmee se u priznavanju najudnijih kodova i simptome pripisuje
najneverovatnijim uzrocima.
Najzad neko po prvi put vidi micinu. Ovde bi trebalo da oznaitelj prizove, po sili
utvrene simptomatoloke tradicije, pravo oznaeno. Ali veina samo slua prie o micini,
koju je malo njih videlo. Sa svoje strane, proglasi, koji se uzaludno umnoavaju kako bi
spreili zarazu, upravo stvaraju verbalnu pometnju i, kao i obino, ne potuju se. Osim
toga, ini se da stie nedovoljno vesti, i da je retkost sluajeva potiskivala uvianje
istine. Ovde poinje proces koji bi jedan epistemolog pripisao sutinskoj slabosti svakog
induktivnog metoda (koliko je sluajeva potrebno da bi se opravdalo formulisanje jednog
zakona?), ali koji, zapravo, uvodi u igru retoriku nesigurnost, nedoumicu u pogledu toga
koliko jedna strana treba da bude pouzdana da bi po zakonu sinegdohe predstavljala
celinu, ili neka posledica oigledna da bi bila dobra metonimija za svoj uzrok. U svakom
sluaju, pred nesigurnou u pogledu simptoma lekari imaju u pripravnosti dobar verbalni
trik. Simptomima pripisuju neodreena imena obinih bolesti da bi oznaili svaki sluaj
kuge koji su morali leiti, kakvi god simptomi i kakvi god znakovi da su se tom prilikom
pojavili. Oigledna je oprenost izmeu simptoma-znaka i imena. Vizuelni i prirodni
oznaitelj biva pomuen verbalnim, koji spreava njegovo prepoznavanje.
Postoje ljudi koji uprkos svemu umeju da vide primicanje stranog bia. I
igosani su imenom neprijatelja otadbine. Tipian je sluaj Ludovika Setale, kome preti
opasnost od linovanja jer je hteo da ispria ta je video. Ostali, lekari protivni miljenju o
poasti, pred zlokobnim obelejima modrica i micina pribegavaju obmanjivanju lanim
reima i govore o kunim groznicama.
U tom trenutku pokree se jedna vrsta nove retorike figure, koja ustrojava svet
prirodne semioze. Smrt poznatih ljudi (kao najbolji primer) postaje uverljivija od ve
poznatih smrti. Na neki nain, ono to je reeno sad obavezno biva vieno, ako nikako
drugaije onda kao neko upadljivo odsustvo.

Najzad se u ovom spletu vizuelnih znakova pomuenih verbalnim definicijama

nekome ukazuje da samo javna vizuelna injenica moe da se suprotstavi spletkama rei.
U doba najvee navale, probijajui se kroz mnotvo kola, konjanika i peaka, po naredbi
Sanitetskog vea, leevi one porodice odneti su na pomenuto groblje, svi na jednim
kolima, nagi, kako bi svet na njima video oite kune znake. [...] Sve se vie verovalo da je
kuga.
Ovde se ini da kuga postaje oigledna i da njeni simptomi poinju pravilno da se
tumae. Ali spletke lane svesti preslikavaju se na jedan drugi plan. U nemogunosti da se
porekne zlo, marljivo se radi na prikrivanju uzroka zaraze (do te mere da e kardinal biti
primoran da pristane da se zarad umilostivljenja povede sveana litija kroz grad, to,
naravno, umnoava sluajeve zaraze). Otpoinje mit stvaranja mazalaca.
Na kraju glave trideset prve i sam Manconi ukratko iznosi ono to se dogodilo u
tom procesu semiozne kuge, kao in koji je verbalni jezik (koji definie i imenuje) izvrio
nad prirodnom izrazivou prirodnih znakova, koji su ve i sami uveliko nerazumljivi
zbog preanjih naslaga stvorenih iz strasti koje su pomutile pravilno razmiljanje.
(a) Isprva, dakle, nije kuga, nikako, kojeta, ne sme joj se ni ime pomenuti: na
snazi je, uprkos oiglednim simptomima, tabu koji optereuje jeziki oznaitelj.
(b) Posle toga, kune groznice: misao zaobilazno dobija jedan pridev: preinauje
se oznaitelj kako ne bi prizivao pravo oznaeno.
(c) Zatim, nije ba prava kuga; odnosno, jeste kuga, ali u izvesnom smislu. I ovde
poinje da se preinauje sadraj.
(d) Naposletku, neosporno i nesumnjivo jeste kuga: ali se sad tome pridruila
jedna druga zamisao, ona o vradbini i trovanju, koja iskrivljuje i zbunjuje onu zamisao
koju izraava sama re. Ovde, kao to vidite, dolazi do korenitog preobraaja zbog kojeg
nastaje situacija da re, iji je sadraj simptom koji upuuje na neki uzrok p, odgovara
simptomu iji bi sadraj trebalo da bude neki uzrok q. Potpuno iskrivljenje znaenja, uz
korienje mogunosti koju ima jezik - da menja prirodnu izrazivost vizuelnih znakova i

prirodnih simptoma.
Izgleda da ovde loa drutvena savest, umesto da odreuje rei za prikrivanje
vidljivih injenica, poinje da radi na njihovom postavljanju na scenu. Nekima se uini
da su videli kako neko mae jednu drvenu pregradu izmeu mukog i enskog dela u
Sabornoj crkvi, ta pregrada sa jo nekoliko klupa iznosi se u portu i izdaje se naredba da se
sve dobro opere. Ali ona ogromna drvena gomila poreana u porti jako zaplai svetinu,
te ona veruje i pria da su u sabornoj crkvi sve klupe bila namazane. Zanimljiv proces
preuveliavanja: ako prethodno onolike smrti nisu bile dovoljna sinegdoha za poast, sada
je nekoliko drvenih dasaka izdana sinegdoha za itav hram i za sveoptu kunost.
Sutradan ujutru poglede privlai nov, udnovatiji i znaajniji prizor. Ako su klupe u
porti bile postavljene sluajno, sada je neka ukasta ili beliasta neist kojom su
zamazana vrata, kue, bedemi, oigledno stavljena na scenu namerno, ta god ona bila,
poruga ili teror. I ovde poinje pravo ludilo. Manconi zna, ili sumnja, da pria o ovom
ludilu nije samo psihijatrijska pria nego i pria o podvali, ili barem pria o jednoj
metastazi poludele semioze, s obzirom na to da kae da u zabludama svetine i pravilima u
tim zabludama, najzanimljivije i najpounije izgleda mi pratiti upravo put kojim su se
kretale, njihove spoljanje pojave, naine na koje su mogle ui u mozgove i njima
ovladati. ini mi se da nema boljeg naina da se ukae na proces obrazovanja javnog
mnjenja putem iskrivljenog tumaenja znakova, bilo iz sluajnih i instinktivnih razloga,
bilo planski ili iz zlog nauma.
Pripremana pod okriljem dugotrajne zablude uenih, koji su pod raznim
izgovorima poricali poast, a takoe i pod okriljem bojazni neukih, koji su zbog prirodne
strasti nastojali da uklone sve injenice, narodna sposobnost za semiozu, koja je ipak kroz
itav roman stalno protivreila slovu smutljivaca, konano je iskvarena. Pria o
mazaocima je pria o jednom kolektivnom bezumlju u kojem se iskrivljen znak dodeljuje
bilo kojem simptomu, odnosno, tamo gde svaki dogaaj, svaki postupak, nasilu preuzet iz
svakodnevnog konteksta, iz uobiajenih scenarija, biva preobraen u simptom jednog
jedinog opsesivnog znaenja. Mazaoce vide u onima koji se po ruhu prepoznaju kao

stranci, linuje se neki starac samo zato to je obrisao prainu s klupe, umalo da linuju
Renca jer zvekirom udara na jedna vrata. Neko moli da mu se pokae put, skidajui eir s
glave, i odmah se misli da u obodu krije prah koji e baciti na rtvu; neko dodiruje
proelje Saborne crkve da bi osetio vrstinu kamena, a svetina se razjareno ustremljuje...
Propada sistem normalnih oekivanja. Videvi asase, Don Abondio je video neto
neoekivano, jer je znao ta je trebalo da vidi i ta bi, da je to video, bilo vesnik runih
novosti. Sada vie niko ne vidi nita, vie se ne oekuje nita, odnosno, vidi se i oekuje, i
oekuje se - dakle vidi, uvek isti znak. Jedan jedini oznaitelj za jedno jedino oznaeno.
Takva je opsesija sveopte bezumlje.

ZAKLJUAK. Verbalni jezik protiv narodne semioze? Da bi se ova pretpostavka

osporila, bilo bi dovoljno primetiti da Manconi, u svom romanu, velia poraz rei i
pobedu narodne semioze kroz pripovedaku re. Ali ova primedba tie se Manconijeve
preutne semiotike, a ne rekonstruisanja kojem se ovom prilikom tei. Ovde se ne veliaju
ogranienja jezika, govori se o tome kako jedan autor izlae (reima, naravno) svoje
pesimistiko shvatanje moi rei. Srena protivrenost, koja postaje malo manje
protivrena kada se uoi da se svaki potpun roman predstavlja kao jedna neizbeno
jezika maina koja se trudi da jeziki oivi znake koji nisu jeziki, a koji nekom svojom
instinktivnom i silovitom samostalnou prate jezik, prethode mu i slede ga.
Ova sposobnost verbalnog jezika da prikazuje ono to nije verbalno ima u retorici
svoje ime: hipotipoza.
Poto se ne moe pobei od praktikovanja rei (Ali govor, ova tako usamljena
stvar, do te mere je laka od svih drugih zajedno da nam, mislim na ljude uopte, treba
donekle i oprostiti, kraj glave trideset prve), rei emo da roman Verenici moe da
razradi i potkrepi svoju preutnu semiotiku, i da se predstavi kao verbalno velianje
narodne semioze samo po cenu jednog neprekidnog lanca hipotipoze.
Jezika maina koja se velia u svom osporavanju, roman nam govori o drugim

nainima znaenja, i nagovetava da je on, verbalna stvar, u slubi tih naina, budui da je
pripovest od dela a ne od rei, pa ak i kada pripoveda rei, pripoveda ih poto su preuzele
funkciju dela.

KAMPANILE:
KOMINO KAO OTUENJE14

Kampanile je moda prvi pisac koga sam itao. Dnevnik jednog ogorenog oveka,
odnosno seanja ina Kornaboa, ve je izlazio u dodatku u boji Narodnih novina kad sam
ja, jo nepismen, traio da mi se itaju samo prie o Piju Perkopu i Izolini Marcaboto, ali
ga Novine objavljuju, koliko je meni poznato, barem do 1938, kad sam ve mogao da
sriem svoje prve redove, ega se seam kao kroz maglu i s nemirom. Bilo je to vreme
heroja, kada niko nije imao da bude ogoren, i ja sam se udio da postoji neko ko ne moe
da bude srean koliko je to bio Enriko Toti, pokoen neprijateljskim mitraljezom dok je
izgovarao ime one Italije koja ga je poslala na front bez jedne noge. Kasnije sam pisao o
Kampanileu i, kao svi oni koji su poslednjih dvadeset godina pisali o njemu, postao sam
jedan od njegovih likova. Svi tumai Kampanilea imaju, u stvari, udnu naviku da svoju
priu zapoinju tvrdnjom da, nasuprot miljenju svih drugih tumaa, oni priznaju da je
Kampanile veliki pisac, i ova bezumna praksa poinje jo od 1927, sa Ravenjanijem,
Pankracijem, preko Garula, i traje sve do naih dana (pogledajte esej o Kampanileovoj
popularnosti iz pera Del Buona za Bompianijevo izdanje sabranih dela 1924-1933). A
pritom esto zavravaju napomenom (ako ne, kao Almansi, da on nije veliki pisac ali da je
zato veliki u neemu drugom) da je taj veliki pisac imao nedostataka - to je upravo ono
to se uvek kae o velikim piscima, poto de parvis nihil nisi bonum.
Pa dobro, jeste, Kampanile je pun mana, podloan je kritici kada se prepusti
iskuenju lepog pisanja, jer tad zapada u krepuskularizam ili rondizam, stalno ponavlja isti
14 Konferencija odrana maja 1991. godine u Salonu knjige u Torinu.

materijal (scena s nosaem pojavljuje se tri puta, najpre u jednom broju Knjievnog sajma
iz 1925, zatim u dva romana; neke dosetke besramno se sele iz teksta u tekst), ima nagle
padove u tonu i ponekad se zainati da objasni alu (u jednoj od Tragedija u dve rei, poto
je imao briljantnu ideju o slonu koji se uasne kad zatekne pile u supi, osea obavezu da
objasni da su pilii muve za slonove). Ponekad ga, njega tako ustrog, potrebe konteksta u
kojem se pojavljuje neki odlomak nagnaju da se preda pred sporou navodnog itaoca;
kao tipian primer za to naveu kratko poglavlje Paganini ne ponavlja, koje se
pojavljuje u parglama i besmrtnosti due:

Kada je Paganini, nakon poslednjeg beskrajno dugakog akrobatskog hijeroglifa

sazdanog od munjevitih zvukova, okonao sonatu, u salonu kraljevske palate u Luki
prolomi se takav pljesak da istog trena zadrhtae kandelabri koji su visili s tavanice
prekriveni kapljicama voska i opervaeni gorskim kristalima koji su bletali u duginim
bojama. Kao i uvek, udesni izvoa ushitio je publiku.
Poto se smirila bura odobravanja i kada je poelo da krui osveenje, a sa svih
strana se dizao agor prepun divljenja, markiza Canoni, koja je sedela u prvom redu, sva
okiena venecijanskim ipkama koje su krasile ukastu periku, uzviknu dubokim
glasom, netremice gledajui umetnika uz osmeh u kojem se nazirala zavodljivost usred
hiljade bora na oronuloj koi:
Bis!
Uglavljen u frak, s kovrdama kose preko oiju, Paganini se dentlmenski nakloni,
uputi staroj dami osmeh i jedva ujno promrmlja:
ao mi je, markizo, to ne mogu da Vam udovoljim. Vi moda ne znate, ali da bih
se odbranio od biseva kojima nikada ne bi bilo kraja, usvojio sam jedno pravilo od kojeg
nikada nisam odstupio niti u odstupiti: Paganini ne ponavlja.
Stara gospoa ga nije ula. S gotovo neshvatljivim ushienjem, ona, koja je bila

gluva kao top, nastavila je da pljee i da vie, dok su joj glasne ice na vratu bile
zategnute kao u kakve kornjae:
Bis! Bis!
Paganini se osmehnu zadovoljan tolikim ushienjem ali se ne dade ganuti. Jednim
pokretom uputi znak staroj dami da ne navaljuje i ponovi s ljubaznom nepokolebljivou:
Paganini ne ponavlja.
Kako? na to e starica koja, naravno, nije ula.
Paganini, ponovi veliki violinista malo glasnije, ne ponavlja.
Gluva gospoa jo nije shvatila. Poverova da je muziar pristao i namesti se da
ponovo odslua sonatu. Ali videvi da se slavni virtuoz sprema da vrati violinu u kutiju,
uzviknu razoarano:
Kako? A bis?
Rekao sam Vam, gospoo, na to e Paganini, Paganini ne ponavlja.
Nisam razumela, ree starica.
Paganini ne ponavlja, uzviknu Paganini.
Izvinite, na to e starica, u ovom agoru nita se ne uje. Govorite malo
glasnije.
Violinista prisloni ruke na usta i povika joj gotovo na uvo:
Paganini ne ponavlja!
Starica odmahnu glavom.
Nisam razumela poslednje rei, povika, kao da je onaj drugi bio gluv.
Ne ponavlja, ne ponavlja, Paganini ne ponavlja! zaurla maestro.

Ovde bi mogao da zavri. Meutim, nastavlja na jo jednoj strani, primoravajui

Paganinija da zavri:

Uinite mi uslugu, recite joj Vi... Ponovio sam joj dvadeset puta, i ponavljam opet:
ne ponavljam. Koliko puta treba da joj ponovim?

Ali s ovakvim primedbama mogli bismo da bacimo u more itavog Balzaka.

Jo jedan razlog zato Kampanileovi tumai lie na Kampanileove likove jeste to

se uporno pitaju da li je pisac komiar ili pisac tout court. Niko se nikada nije pitao da li je
Sofokle bio pisac tragiar ili pisac tout court, i neka vam ovo poreenje ne izgleda smelo,
kad je ak veliki Formiini prokrijumario Rablea u biblioteci koja se zvala Klasici
smeha. ini se da jedino ene ponekad popuste pred udvaranjem nekog mukarca samo
zato to on ume da ih uveseli, ali ljudi iz kulture ne uspevaju da oproste sense of humour.
U stvari, ako teorija knjievnosti jo nije sasvim odluila kakva je razlika izmeu
knjievnika i pisca, i svaka naredna epoha slavi kao knjievnike one koje je prethodna
osudila kao pisce, i obrnuto - moemo rei da je filosofija, od Aristotela do Frojda i
Bergsona, imala mnogo veih potekoa da definie komiku i humor. Kroe je u izvesnom
smislu bio u pravu, komino pripada podruju oseanja (ili, ako hoete, psihologije i
fiziologije), te govoriti o njemu kao o knjievnoj kategoriji predstavlja sluaj
antimetodike doktrinalne konstrukcije. Naravno, beskrajno je mnogo razloga zbog
kojih se smejemo, mnogi od njih gotovo da uopte nisu smeni, a ima ljudi koji se smeju
zbog ivotnosti, neki opet zbog ljubavne radosti ili, kao Beatrie, zbog boanske vizije; ali,
na isti nain, beskrajno je mnogo razloga, od zubobolje do sree, zbog kojih plaemo, a to
estetiku ne razreava bavljenja dramskim i traginim.
Re je o tome da se u razmatranjima kominog i smeha uglavnom teko pravi
razlika izmeu kominog u ivotu (kao kada je predsednik Gronki na jednom ogromnom

podijumu pao sa stolice) i kominog u tekstu - kao kada je Tonjaci, nedelju dana nakon
toga, na televiziji pao sa stolice a Vijanelo ga pitao: ta ti umilja - ko si?
Kada se prelazi sa kominog u ivotu na komino u tekstu, izlazi se iz podruja
fiziologije: injenica to se smejemo znak je da se pokrenuo izvestan mehanizam, ali
mehanizam stvara sopstvenu katarzu, jer smo skloni da se zapitamo kako to da je taj tekst
uspeo da nas nasmeje. Prirodno je da, u ivotu, torta baena u lice izazove smeh, pod
uslovom da zavri na tuem licu; slapstick comedies, kao telenovelas i porno filmovi,
prijatni su surogati ivota - a surogati su jer bismo, zapravo, vie voleli da mi budemo oni
koji bacaju tortu, u lice neke osobe koja nam je odbojna, i eleli bismo da mi budemo
protagonisti one arobne ljubavne noi pod zvezdama, ili onih odnosa more ferino. Ali u
filmovima Stanlija i Olija nas ne ushiuje torta u lice nego stanka izmeu izazova i
odgovora, duge sekunde u toku kojih Olio brie lice od laga, i sporost kojom prinosi svoju
tortu Stanlijevom licu, koji pak eka, jedini nesvestan svoje neposredne budunosti.
Pitanje ritma, ne torte.
Kampanile ume da nam ponudi mnogo primera tog kominog u tekstu. Proitajmo,
na primer, scenu s udarcem koji dobija Istonjak, iz dela Momci, ne preterujmo!:

Nego, ree stari, vidite onaj gotovo nevidljiv oblai u pravcu mog prsta?
Istonjak se polako okrenu, u naznaenom pravcu i, dok je pogledom traio oblak koji
nagovetava oluju, oseti najednom udarac u lea. Osvrnu se i, pomislivi da ga je dobio od
Faolina, zalepi mu amarinu.
Kakve ja veze imam? povika pesnik, koji to nije oekivao od jedne tako ugledne
osobe.
Abdulah, videvi staria kako se previja od smeha, primeti pomalo namrteno:
Kakve su to ale?
Neka mi Vaa asnost oprosti, ree ovaj, usudio sam se da napravim alu s

oblaiem. To je veoma esta ala na moru, a sastoji se u tome da navedete prijatelja da se

okrene, izgovarajui se jedva vidljivim oblaiem, i da ga onda utnete dok vam je
okrenut leima.
Ljupka ala, promrmlja sin Mesrur beja, probau je prvom prilikom. Ali, evo,
dolazi neko. Sad emo se zabaviti.
I zaista, upravo u tom trenutku na mostu se pojavi Samuele Takletone.
Vidite li onaj gotovo nevidljiv oblai? ree mu sin uvara Harema.
Ja sam malo kratkovid, na to e trka, dajte mi durbin, molim.
Abdulah se okrenu da zatrai durbin od kapetana, kad oseti udarac u lea
propraen smehom. Pogleda trkaa, lagano mrtei duge izvijene obrve, i ree:
Sluajte, neu Vas zadaviti samo iz jednog razloga.
Kojeg? upita trka.
Ovog: to biste mogli da mi budete otac. Ali, da ne bi neko pomislio da sam ja od
onih koji e preutati uvredu, evo, vidite sad ovo.
I zavali jo jedan amar Faolinu, koji ostade vie nego zaprepaen, budui da nije
pratio Istonjakovo istanano razmiljanje.
Ma hajdemo! na to e onaj drugi. Izgledam li ja moda kao Va otac? Nego, ne
razumem zato ste se toliko uvredili. Ja sam se samo naalio: to je ala s durbinom, veoma
popularna meu starim morskim vukovima.
Ljupko, na to e Istonjak.
I, videvi kako se pojavljuje navodni ujka Fraesko, za koga su se lepili bokali piva,
namignu prisutnima i ree:
Imate li, moda, durbin?
Ima jedan tu, u otvoru palube, ba iza Vas, na to e onaj stari, crvenog lica.

Abdulah se nagnu nad otvor, kad ga udarac preko bubrega natera da skoi kao
oparen.
Naseo je! uzviknu stari, pljesnuvi rukama.
E, pa ovo je previe! na to e Istonjak pomalo ljutito, odmeravajui starca.
Neu vas iamarati samo iz potovanja prema Vaim godinama; ali, da ne bi neko
pomislio da ne odgovaram na uvredu zbog kukaviluka, oamariu gospodina, koji mi
izgleda mlad i krepak.
I zavali amar Faolinu.
Pa ovo su sufizmi! pobuni se pesnik.
Iz potovanja prema mojim godinama? jetko uzviknu lepak za bokale piva.
Misli da sam mator, gnjido nijedna! Neete dobiti to vam sleduje iz potovanja prema
gostoprimstvu. Ali, da ne bi neko pomislio da sam kukavica, evo ga, svi ste mi svedoci.
I udari amar Faolinu.
Znai tako? odvrati Abdulah. Mislite da ete me uplaiti pokazujui mi koliko
ste snani? E, pa gledajte sad ovo.
Sad je na mene red, promrmlja Faolino.
Nije jo ni zavrio reenicu, kad mu stie amarina preko celog lica. On pokua da
smiri dvojicu koji su se svaali.
Hajde, ree, prestanite, pomirite se. Nemojte praviti ovako nedolinu
predstavu.
Kao to to obino biva, igraka-plaka.
ta se Vi meate? povikae ova dvojica.
I, razgnevljeni, stadoe da ga mlate.
U stvari, ne treba se nikada meati u tue svae.

Udarac na prevaru, i to po leima nekog uglednog pae, jeste komino u ivotu.

Nain na koji se prave varijacije na isti dogaaj i uvodi rtveni jarac, Faolino, jeste
komino u tekstu - pri emu nas u tome ne zadivljuju postupci i animalizacije ili
mehanizovanja protagonista, kao to bi se dogodilo u ivotu, ve ritam prikazivanja.
Ali katarza postaje potpuna kada se pree sa kominog u tekstu na komino samog
teksta. U tom sluaju nije ak ni potrebno da tekst predstavlja neki komini dogaaj. Tekst
sam po sebi ume da nasmeje.
Vratimo se na priu o Paganiniju. Kada dobro razmislimo zakljuujemo sledee: mi
se moemo zakleti da nikada neemo ponavljati neki muziki iskaz, ne morajui da se
pritom zaklinjemo da nikada neemo ponoviti verbalni iskaz da nikada neemo ponavljati
neki muziki iskaz. Bertrand Rasel bi govorio o teoriji tipova i rekao da se Paganini
ponaa na veoma logian nain, jer postoji razlika izmeu predmetnog jezika i metajezika.
Neizvesno je, meutim, da li se u tom odlomku mi smejemo protivrenostima
jezika i metajezika, kojima tekst obiluje, pokazujui vlastiti neuspeh, ili injenici to u
dvosmislenosti tog teksta vidimo svoju sopstvenu dvosmislenost korisnika jezika koji
nikada ne uspeva da razjasni da li je on meta ili nije. Sa Paganinijem Kampanile
postavlja dogaaj koji se tie nas samih, upetljanih u mreu jezika koji govori o nama. I ne
primeujemo to, ali smejemo se (ili smekamo) sebi samima.
A sa tim Kampanile prestaje da bude knjievnik kominog i postaje knjievnik
humora, barem prema Pirandelovoj definiciji.
Ono to Pirandelo zove ,.komino imamo u trenutku kada dolazi do uoavanja
suprotnosti.
U tom smislu on se saobraava sa klasinim teorijama kominog. Za Aristotela,
komino je neto pogreno do ega dolazi kada jednu sekvencu zbivanja prekine dogaaj
koji menja uobiajeni poredak injenica. Za Kanta, smeh se raa u sluaju neke

besmislene situacije koja prevari neko nae oekivanje. Ali da bismo se smejali toj
greki, potrebno je da nas ta greka ne uvlai u svoju priu, da nas se ne tie; i da se pred
tuom grekom oseamo nadmoni (mi koji ne pravimo greke). Za Hegela je sutina
kominog u tome da se onaj ko se smeje osea tako sigurnim u svoju istinu da moe
nadmono da gleda na tue protivrenosti. Naravno da je ta sigurnost, zbog koje se
smejemo nesrei slabijih od nas, dijabolina.
Pirandelo daje primer jedne ve oronule starice koja na sebe obilato stavlja
minku, oblai se kao devojica i farba kosu. On kae: Uoavam da je ova vremena
gospoa suprotnost onome to bi jedna uvaena vremena gospoa morala da bude. Eto
nezgode, razbijanja normalnih oekivanja, oseaja nadmoi s kojim se ja (koji razumem
tuu greku) smejem.
Ali Pirandelo nam kae i da uoavanje suprotnosti moe postati oseanje

suprotnosti. Razmiljanje ovde dobija novi pravac; pokuava da shvati razloge zbog kojih
se starica preruava, zavaravajui se da e povratiti izgubljenu mladost: lik vie nije na
distanci, ja pokuavam da uem u njega.
Tom prilikom gubim svoju nadmo, jer mislim da bih i ja mogao biti on. Moj smeh
se mea sa saaljenjem, postaje smeak. Preao sam sa kominog na humor. Pirandelo
veoma jasno vidi da je za prelazak sa kominog na humor potrebno odrei se distance i

nadmoi (klasine osobenosti kominog).

Najlepi je Servantesov primer: sve ono to Don Kihot radi komino je. Ali
Servantes se ne ograniava na smejanje nekom ludaku koji u obinoj vetrenjai vidi
gorostasa. Servantes daje na znanje da bi i on, Servantes, mogao biti Don Kihot - tavite,
on to i jeste. Kao i Don Kihot, borio se protiv Turaka verujui u jedan ideal u koji sada
sumnja, izgubio je jednu ruku i slobodu, nije naao slavu. Don Kihot je, zato, veliki roman
humora.
Ako komino animalizuje oveno, humor moe ak da humanizuje ivotinju,
odnosno da nas natera da se nasmeimo, i zasuzimo, pred ivotinjom kao da smo ta

ivotinja mi sami. Povodom toga treba pogledati predivan odlomak o hobotnici iz romana

Avgust - eno moja, ne poznajem te.

arena gomila bez kraja i konca polako je ulazila u zgradu Gradske plae, sa
torbama, gumenim loptama i drugim predmetima za plau. Svi ti ljudi mogli bi se nazvati
poklonicima nekog tajanstvenog boanstva koji ulaze u hram. Bosi uvari plae trali su
da otvore kabine i da gumu u vodu iznajmljene amce i pedaline.
Pored ulaza, jedan ribar je neobinom silinom udarao o kameni zidi maloas
ulovljenu i jo ivu hobotnicu. Poznato je da se hobotnice tako ubijaju.
Kakav varvarski obiaj! uzviknu Suares, koji je u tom trenutku ulazio sa
prijateljima.
Bio bi Vam jo varvarskiji, ree jedan od stalnih posetilaca plae, kad biste znali
da je ta hobotnica uvek jedna te ista, svaki dan je love i neko vreme udaraju pred oima
gostiju.
A ta bi to trebalo da znai? upita na prijatelj.
Vi znate, objasni ovaj, da niko nema poverenja da jede ribu tamo gde ne vidi da
se barem neka hobotnica ubija pred oima posetilaca. U ovom sluaju, poto ne mogu
svakog dana da love novu hobotnicu, uprava je smislila da se koristi uvek jedna ista, koju
udaraju tako neko vreme do trenutka kad bi mogla da ispusti poslednji dah, a onda je
vraaju u more, u jedan ograeni prostor, gde je veoma lako ulove kad god je to potrebno
To je bilo tano. Jadna ivotinja, kao da nisu bila dovoljna ona svakodnevna
jutarnja treskanja, nego je esto morala da trpi mune dodatne udarce tokom itavog
dana. im bi se neko pojavio sa eljom da jede sveu ribu, ulovljenu pred njegovim oima,
vadili su hobotnicu i nekoliko minuta je udarali o zidi. Zatim bi je, poto naprave
zamenu sa hobotnicama koje su stigle iz Milana, ponovo bacali u vodu da im poslui za
drugu priliku. Jadnica je sad ve oseala po glasovima kad je kucnuo as da bude izvaena

i izudarana. U prvo vreme, im bi ula povike: Hej, ima li svee ribe?, promrmljala bi:
Tu smo! i smanjila bi se to je vie mogla, krijui se pri samom dnu pliaka. Ali sve je
bilo uzalud. Vrlo brzo bi je pronali, izvukli na svetlost i muki je treskali o zidi, na
zadovoljstvo gostiju. Zatim je nesreni mekuac, ne bi li skratio te strane trenutke, im bi
uo da neko trai sveu ribu, dragovoljno izlazio na povrinu tik pored same ograde, uz
neverovatan samopregor. Nesrena ivotinja je ve toliko ogrubela da je samo elela da
najzad okona svoje emerno bivstvovanje. Tano je da joj nita nije nedostajalo. tavie,
da bi je odrali u ivotu, uprava nije alila dobru hranu i udobnosti svih vrsta. Ali to zaista
varvarsko treskanje guralo je sve u drugi plan. Svakog jutra je govorila: Nadamo se da e
to biti danas. Ali kada bi osetila da je, nakon estokog iskuenja, ponovo baena u more,
uasnula bi se i pomislila: I sutra idemo sve ispoetka. Neki put, poto bi je dobro
izudarali, pravila bi se da je rasejana i sasvim tiho bi se uputila prema kuhinji. Ali ribar bi
je na vreme dohvatio kako bi je vratio morskim dubinama.

Ali dirnuti smo samo zato to hobotnica govori kao neki lik iz romana.
Kampanileova umenost (barem u njegovim najboljim i nezaboravnim sluajevima) uvek
se zasniva na kominosti teksta koji sam po sebi zasmejava i tako nam izmamljuje smeak
zbog dogodovtina koje se deavaju nama, ivotinjama koje govore. Na taj nain on
ponekad dodiruje visine koje semiotika i filosofija jezika ve vekovima uporno nastoje da
prevale, kao to je sluaj sa deiktikom i kontestualnom komponentom jezika. Iz teksta

Momci, ne preterujmo!:

Ako se ista reenica kae u Engleskoj, znai jedno, ako se kae u Americi, znai
drugo.
Pokuava da me obmane.
Kunem se. Ako reenicu Ja sam ovde izgovori u Engleskoj, ona znai Ja sam u
Engleskoj; ako je izgovori u Americi, ona znai Ja sam u Americi.

Veoma udno.

Priroda kampanileovskog kominog razume se dobro tek danas, u svetlu mnogih

pragmatikih istraivanja komunikacije kao strategije zasnovane na implicitnom koje
zahteva uzajamnu saradnju govornika (o ovom aspektu je govorila jedna moja
studentkinja, Karla Paleta, u svom eseju Ali ta je to topic? VS, septembar 1982, gde
polazi od jedne ire teze o Kampanileu). Dijalog Da li znate koliko je sati? Da, naunici
koji prouavaju pragmatku navode kao primer izostale saradnje pred jednim preutnim
zahtevom. U Tragedijama Kampanile postavlja jedan slian dijalog:

Doputate? Ja sam gospodin Perkle Fisketi. A vi?

Ja nisam.

Jedan savren primer izostale saradnje nalazi se u romanu Avgust - eno moja, ne

poznajem te:

edeone se razmaha i rukama i nogama ne bi li dozvao koiju koja je stajala u dnu

ulice. Stari koija s mukom sie sa sedita i ljubazno krenu peke ka naim prijateljima,
govorei:
Kako Vam mogu biti na usluzi?
Ali ne, uzviknu edeone, nestrpljivo, ja hou koiju!
Oh, na to e koija, razoaran, mislio sam da hoete mene.
Vrati se natrag, pope se na sedite i upita edeonea, koji se smestio u koiju s
Andreom:
Kuda idemo?

Konj naulji ui s razumljivom strepnjom.

Ne mogu Vam rei, uzviknu edeone, koji je hteo da sauva taj pohod u tajnosti.
Koija, koji nije bio radoznao, ne htede dalje da navaljuje. Nekoliko minuta svi
stajae nepomino i posmatrae panoramu. Na kraju edeone izusti preko volje: U zamak
Fiorencina!, na ta konj pretrnu a koija ree:
U ovo doba? Stiemo usred noi.
Tano, promrmlja edeone, ii emo sutra ujutru. Doi po nas tano u sedam.
S koijom? upita koija.
edeone porazmisli nekoliko trenutaka. Na kraju ree:
Da, bie bolje.
Dok je iao prema pansionu, ponovo se okrenu prema koijau i doviknu mu:
Hej, molim te, povedi i konja!
A je l? na to e ovaj iznenaeno. Uostalom, kako Vam volja.

U romanu Ako mi mesec donese sreu, Zrak Sunca, opsednut milju o

samoubistvu, izlazi reen da za samo jedan dan prodere itavo svoje bogatstvo. Da bi
svoju nameru sproveo u delo, to e uplaiti Pjerponta Morgana, kupi sendvi i, polaui
sve svoje imanje u ruke jednog kobasiara, ree mu da mu da sve to moe. Poto je dobio
etiri renja salame, uputi se u javni park...
Zato bi trebalo da se smejemo? Moda zato to onih nekoliko lira nisu zaista bile
itavo bogatstvo potencijalnog samoubice? Moda zato to se izraz prodrati bogatstvo
koristi samo za onoga ko ima i te kako mnogo novca? Ali ovde dolazimo do paradoksa
Sorit: kada jedna gomila peska prestaje da bude gomila? Kada s nje skinem jedno zrno?
Svakako da ne. Dva? Ni tada. Koliko to zrna treba skinuti pa da gomila vie nije gomila?
Da li jo uvek govorimo o istim kvantitetima ili s jedne strane dotiemo teoriju skupa a s

druge Platonovu dijalektiku Jednog i Mnotva? Da li moe - primorae nas na drugom

mestu Kampanile da se zapitamo - da postoji globe-trotter koji nikada nije preao nijedan
kilometar a koji se ipak definie kao globe-trotter, budui da se profesionalno sprema da
poe peke na put oko sveta?
Prva definicija Kampanileove umenosti kao budalastog humora imala je uspeha.
Almansi je pokazao da je budalasti humor onaj koji imamo kod brae Marks, gde se svaki
gest, svaka izjava, kreu u nekom drugom univerzumu, koji ne odgovara univerzumu nae
svakodnevne logike. Kampanileov humor, meutim, govori o svetu u kojem ivimo,
takvom kakav jeste, i o svetu u kojem o njemu govorimo, onako kako o njemu govorimo.
To je ueni humor, jer da bi bio shvaen, iziskuje da se ve unapred zna mnogo toga o
svetu i o jeziku koji o njemu govori. Tragedija u kojoj se neki pustinjak predstavlja kao
Antonio Di Napoleone izaziva smeh jer nosi naslov Napoleonov pasijans,15 i moete rei
da je ala budalasta, ali ne da italac (ili tekst) treba da bude budalast, jer i jedan i drugu
moraju da znaju unapred da postoji igra koja se tako zove. Ako toga nema, Kampanile
postaje nerazumljiv.
Ne verujem ak ni da je produktivno izjednaavati komino Kampanileovog jezika
i jezika koji je analizirao Frojd. Kod ovog drugog imamo jezik koji se u igri rei pretvara u
prenosioca jedne jo okultne distonije, ali lapsus, u svakom sluaju, osuuje nas, a ne jezik.
Kampanileova igra rei jasno osuuje jezik i njegovu ispraznost. Pankraci je ve uoio da
je on vet da stvori dvosmislenost iz neke banalnosti shvaene ozbiljno i govorio je da u
jednoj tegobnoj atmosferi kakva je ova dananja, u jednoj knjievnosti koja je do te mere
liena oseaja za smeno. Kampanileov humor moe da bude prirodan reagens. Zato
Kampanile nije mogao da bude reimski humorista, jer je pogaao nastajui reim, i
kulturu koja ga je pripremala, u njegovo najdublje zlo, odnosno, u paraknjievnu retoriku
shvaenu ozbiljno.
Kampanile je u tom smislu bio prethodnik estetike koja e, potom, biti Bertoldova.
Postoji jedan drugi knjievnik, nepravedno zanemaren, moda zato to u posleratnom
15 Igra rei: na italijanskom solitario znai pasijans i pustinjak (prim. prev.)

periodu nije ostao u stratosferskim prostorima u koje se povukao za vreme reima, koji je
radio na (i uio nas) razbijanju knjievnih stereotipa, a to je ovani Moska. Dozvolite mi
samo da navedem jedan odlomak iz Lige potenih, neverovatno aktuelne knjige, u kojoj se
govori o antizaveri za jedan bolji svet:

Predloen za naimenovanje kod Savetnika za eer, skromno odbi visoku poast i

prepliva reku Teo izazivajui ushienje onih priobalskih naroda koji, probudivi se,
najzad, iz svoje vekovne umalosti i postavi netrpeljivi prema ropstvu, zatraie i dobie
Ustav.
Uhapen po nalogu nemake vlade i sproveden uz nadzor do jedne tvrave,
Rabirijus provede duge godine u zatoenitvu nauivi amharski i gotovo sva slovenska
nareja. Osloboen zalaganjem Donjeg doma, iz zahvalnosti se posveti velianstvenom
projektu podizanja jednog veoma dugakog grudobrana itavom duinom engleske obale,
koji e spreiti da deca i meseari padaju u vodu.
Vest o smrti Kraljevskog para Portugalije, kojem je bio duboko privren, uzdrma
njegovu snanu grau i on, bolan, pade u postelju, to mu nije smetalo da se naizmenino
bavi prouavanjem fizike i borbom protiv tirana.
Tu se borio sve do poslednjeg dana brourama i pamfletima, koje je delio
bolniarima i bolesnicima iz susednih kreveta.
Izdahnu u ezdesetoj godini nadajui se veoj zatiti devojke-majke. [...]
Rabirijus lei u Lisabonu, gde skroman steak i jo skromniji nadgrobni kamen
podseaju prolaznika na njegovo ime; ali on nije mrtav, ivi meu nama u seanju na
njegova dela i njegova otkria.

Kampanile ne moe da se ita a da se pritom ne poznaje tradicija romana

devetnaestog veka, od Dime, preko Salgarija, pa sve do DAnuncija. Kampanileovi likovi

uzvikuju Hamburki gromovi!, imaju osmehe koji nemaju vie nieg ljudskog i praskaju
u satanski smeh dok njihovo srce upadljivo bije ispod korseta. Na jednom drugom mestu
rekao sam da je Kampanile postmoderan, ako ni zbog ega drugog onda zato to je njegovo
komino, osim to je komino teksta, nesumnjivo intertekstualno, gde se tekstovi rugaju
jedan drugom (ak sami Kampanileovi tekstovi meusobno, a likovi iz romana Ako mi

mesec donese sreu kau da su strasni itaoci romana Ali kakva je to ljubav).
Stalna referenca je, naravno, roman u nastavcima. Jedan od osnovnih elemenata
feljtona je prepoznavanje, a Kampanile se njime poigrava dovodei ga do ekstrema i
potom ga poriui. uvene su komine replike iz romana Ali kakva je to ljubav, za koje u
navesti samo jedan primer, napominjui da se varijacijama izvedenim po ovom modelu
poigrava u itavom romanu:

U to vreme, ree, imao sam neto manje od trideset godina i vreme sam
provodio izmeu kue i posla; radovala me je ljubav moje dece i moje supruge. Kada bih
se uvee umoran vratio kui, seo bih i zapalio svoju lulu od terakote koju sam, u odsustvu,
ostavljao na ispustu malog kamina, da je deaci ne bi dohvatili. Jedne veeri ulazim u
kuu, traim lulu na uobiajenom mestu i ne nalazim je. Pozovem najstarijeg sinia i
kaem mu: Ko je uzeo moju lulu? Da li si to bio ti? - Ne, tata, odgovara on, nego
Ludoviko, uzeo ju je i sakrio ispod kreveta.
Ludoviko je bio moj trei sin. Odlazim da potraim lulu ispod kreveta i ne nalazim
je. Tad se vraam do najstarijeg sina i u depovima mu nalazim krhotine razbijene lule i
pipak. Bez ijedne rei, lupih mu amar. Tada moj najstariji sin napusti kuu i nikada se
vie ne vrati. Niti sam ikada ita saznao o njemu. Pa ipak, voleo bih da ga ponovo vidim
pre no to zauvek sklopim oi.
Devedesetogodinjak je zavrio svoje pripovedanje i, nakon kraeg domunavanja,
mislilac ree, odmahujui glavom:
ini mi se da nije ovek koga traimo.

ovek s blajhanom kosom istupi i upita starca:

Oprostite, da nije Va sin bio kao od brega odvaljen, krupan i rumen momak?
Ba naprotiv. Bio je mrav, tanuan i bledunjav.
Oprostite to navaljujem, ali ubrzo e Vam biti jasno zato; da li je imao crnu,
kudravu kosu koju je terao unazad? Da li se, po saracenskom obiaju, posle jela odmarao?
Imao je ravnu kosu, crvenu, i nosio je razdeljak. Posle jela nikada nije spavao.
E, pa onda, uzviknu gospodin s blajhanom kosom, grlei starca na radost i
ganutost prisutnih, oe moj, ja sam tvoj sin!
Moj sin? upita zaueno devedesetogodinji pripoveda.
Tvoj sin. Meutim, dodade plavuan, nakon prvog izliva oseanja, pria koju si
ispriao nije ba sasvim tana, tata. Na prvom mestu, sve se dogodilo u Bolonji, a ne na
Kapriju. Zatim, nisi me oamario zbog polomljene lule, ve si me izveo u etnju za moj
roendan. Na kraju, tatice moj, nikada te nisam imao kao oca i veoma me udi to se ti
tako dii oinstvom koje ti ne pripada, krivotvorei od a do jednu bolnu epizodu iz mog
detinjstva.

Drugi osnovni element je ono to sam nazvao topos lanog neznanca, koji se javlja
kada romanopisac, u nameri da zagolica itaoeva oekivanja, predstavlja - zaogrnutog
velom mraka ili pelerinama koje mu skrivaju crte lica - neki lik koji italac ve dobro
poznaje i ne bi trebalo da bude zateen njegovim ponovnim pojavljivanjem. Pogledajte
uveni odlomak iz romana Ako mi mesec donese sreu:

Ko god bi se tog sivog jutra 16. decembra 19... kradomice, uz veliku opasnost i na
vlastiti rizik, uunjao u odaju u kojoj se odvija scena kojom poinje naa pria, ostao bi u
velikoj meri iznenaen to u njoj zatie jednog mladia raupane kose i ubledelih obraza

koji nervozno eta gore-dole; mladia u kome niko ne bi prepoznao doktora Falkua,
najpre zato to to nije bio doktor Falkuo, a onda zato to nije imao nikakve slinosti sa
doktorom Falkuom. Usput zapaamo da je iznenaenje onoga ko bi se kradomice
uunjao u odaju o kojoj govorimo sasvim neopravdano. Taj ovek je bio u svojoj kui i
imao je pravo da se eta kako god i dok god mu to bila volja.

Feljton ivi na drami preljube i ljubomore. U romanu Ako mi mesec donese sreu ,
Filipo otkriva da je Gverando ljubavnik njegove ene:

Nikada to od tebe ne bih oekivao! uzviknu Filipo.

Da sam znao da e to tako primiti...
Filipo mu dade znak da uti. S glavom u akama, stade da plae kao kakvo telence.
Gverando je oseao kako mu se srce stee i rado bi uteio prijatelja da nije bio najmanje
prikladan za to. Jer je zaista iskreno voleo Filipa. To mu i ree. Mu njegove ljubavnice ga
pogleda kroz suze.
Sve je gotovo, sve je gotovo! zajeca.
Da. To je bilo najtunije: da je sve gotovo, ak i izmeu dva mukarca. Koliko je
bilo vrednije Filipovo prijateljstvo od ljubavi neverne Suzane! Sada je sve gotovo: veernje
partije karata, dragi razgovori izmeu dva mukarca, koji su se toliko slagali, zajednike
veere, ale, izleti. Gverando izrazi Filipu svoj najiskreniji bol i svoje aljenje zbog toga
to je njihovo prijateljstvo okonano.
Sam si to hteo! ree Filipo, i dalje plaui. Sad se vie ne moe popraviti.
Zato? ree Gverando. Zavisi samo od nas.
Filipo ga oinu pogledom.
Zar ne misli, ree, da bi mi se svi smejali. Nemogue, nemogue.

I ponovo briznu u pla.

Moemo se viati tajno, ree Gverando, sastajaemo se na usamljenim mestima,
da niko ne zna. Ja imam neki stan.
Uuti, ree starac.
Ne, Filipo, ree Gverando neno, ti mora da me razume i mora da shvati
moju iskrenu elju da popravim stvar.
Ree, da bi ga uteio:
Ja sumnjam da je ta ena i mene prevarila.
Filipo ispusti jecaj: jecaj saaljenja zbog prevarenog prijatelja? Jecaj bola zbog vesti
o jo jednoj prevari svoje ene?
Nikada se nije saznalo.
On samo ree:
Oterau je iz kue.
Hvala, promrmlja Gverando.
tavie, nastavi Filipo, ubiu je.
Ma, ne, ree Gverando, zato hoe da je ubije?
Dobro, na to e ovaj drugi, neu je ubiti.
Malo se razvedrio.
A sada, ree, moram da ti priznam neto to e te strano nasmejati. Kada sam ti
rekao: Ti si ljubavnik moje ene...
Da?
alio sam se.
Kakve idiotske ale! uzviknu onaj drugi. Vidi? Vidi ta se dogodi kada se tako
ali? Drugi put se malo zauzdaj s tim alama!

Stidljivo pogleda prijatelja.

Onda, ree, ako otera enu, da li u moi da dolazim kod tebe? Da li moemo
ponovo da se vratimo naim veernjim partijama?
Filipo se strano lomio. Ali izazov je bio jai. U jednom trenutku odlui. Prui
Gverandu desnicu.
Pa neka bude, promrmlja poluglasno, ali pod jednim uslovom.
Da ujemo.
Da niko ne zna.
Niko nikada nee nita saznati, proapta Gverando, kunem se. Sve emo uiniti
da niko ne sazna.
Vodi rauna da me ne osramoti, ree starac, u pitanju je moj ugled. Zahtevam
najstrou tajnost.
Filipo, ree ozbiljno ovaj drugi, ja sam dentlmen.
A pre svega, dodade Filipo podiui kaiprst, da ne sazna moja ena.

Drugi predmet izokretanja kojima pribegava Kampanile je konverzacijsko i

novinarsko opte mesto. Evo dva primera za to iz romana Ali kakva je to ljubav.

Manuel, koji je mislio na Lusin dvogled, povika:

Nosa!
Jedan nosa se uvreeno okrenu.
Meni kaete? upita. Sami ste nosa!
Ali zar Vi niste taj koji nosi prtljag?
Ah, zbog prtljaga me zovete? A ja mislio da me vreate.

Ali, molim Vas!

Nije jo ni zavrio reenicu, kad neobino dranje jednog neznanca privue panju
dvoje mladih.
Bio je to ovek srednjih godina koji je, stojei na jednoj hridi, nedaleko od naih
prijatelja, koje nije ni primetio, bacio u more neto to je po izgledu liilo na bocu; i sada
se, skinuvi sako, pripremao da se strmoglavi u srebrnkastu vodu.
U dva skoka Karl Alberto stie do njega:
ta to radi, nesrenie? uzviknu, epavi ga za ruku.
Ovome kao da zasmeta to je zateen u tom poloaju i tuno ree:
Pustite me. Zar ne vidite? Ubijam se.
Lusi, koja je stigla do njih, pretrnu.
Ali Karl Alberto ne pusti neznanevu ruku i ree:
Nemojte praviti gluposti. Prvo dobro razmislite.
Mnogo sam razmiljao, odgovori nesrenik, s onim spokojem oveka koji zna ta
radi, moja odluka je neopoziva. Zbogom. Ubijam se zbog ljubavi.
Zbog ljubavi? uzviknu Karl Alberto. Zar je uopte mogue ubiti se zbog ljubavi,
kad je to oseanje sree?
Deko, ree tuno neznanac, ta ti zna o ljubavi? Pusti me da umrem!
Zaboga, gospodine, ne inite to! Pomislite kako je ivot lep, kako su sve ulice na
svetu pune ena, kako vreme lei sve rane!
Sve je uzalud, prijatelju moj: sad vie nema povratka. Ostavi me.
Ma hajde, pomislite kako ete se za est meseci, godinu dana, smejati ovom
trenutku slabosti.

Neznanac se gorko isceri.

Znate li, ree, ta radi mukarac kada ga ena za koju ivi ne voli?
Zavoli neku drugu.
Ubije se.
Ma ne, ne ubije se, uzviknu Karl Alberto, vukui ga za ruku. Uinite to zbog
svoje porodice.
Ne navaljujte.
Uinite to zbog dunosti, koju svi imamo, da ivimo.
ista retorika!
Uinite to zbog te ene, koja e oseati griu savesti.
Ostavite me mojoj sudbini.
Uinite to zbog seanja na svoje mile i drage.
Uzadud. Hou da umrem!
Snanim trzajem, neznanac uspe da se istrgne Karl Albertu i trei se uputi ka
rubu hridi.
ujte! povika mladi, dozivajui ga ponovo, ujte! Uinite to zbog mene!
Ovaj drugi stade. Pogleda Karl Alberta, pogleda more, pogleda ponovo Karl
Alberta. Zatim se polagano vrati natrag:
Kad je tako, ree, da budem iskren, ne umem da Vas odbijem.
I obue sako.

Ponekad je re o retorikim izrazima, ve po sebi lienim svakog patosa, kojima

Kampanile, shvatajui ih doslovno, vraa napetost, kao kada u romanu Ako mi mesec

donese sreu uspeva da nas nagna da razmiljamo o izrazu Dan umire.

Neto zaista strano odvija se pred naim oima. Gledajte, sad zaravan ispred
hotela postaje azurna, gledajte.
I to je trenutak kada strana istina blesne u glavi.
Dan umire! Dan umire!
Ve nekoliko trenutaka prisustvujemo nemi, ne primeujui nita, agoniji dana
koji umire nad morem, nesposobni da bilo ta uinimo za njega, bez mogunosti da
prstom mrdnemo ne bismo li ga spasli, spreili njegov kraj, ili ga barem odloili.
Dan umire.
Sad ve vie nema nade. Samo je pitanje minuta kada e se neizbeno dogoditi:
strahota ne moe da okasni. Mnogi gosti, udaljivi se na vrhovima prstiju, povukli su se u
svoje sobe.
Porodice su izale u redu po jedan. I svirai iz orkestra, poto su prestali da sviraju,
vratili su instrumente u svoje futrole i otili pokunjeni. Konobari su se povukli u dno, da
ne vide, a od malobrojnih gostiju koji su ostali do kraja niko se ne usuuje da progovori.
Dan umire, gospodo, dan umire i niko ne moe nita da uini za njega.
Sad se na terasi pojavio jedan stariji gospodin umotan u vunene alove, sa mladom
enom koja ga stalno mazi pred svima i gladi mu kosi na slepoonicama. Moda on, koji je
toliko putovao, moe neto da uini. Netremice pilji u horizont, zamiljenog pogleda, dok
se povetarac lagano poigrava njegovom dugom sedom kosom koja viri ispod beretke, a
veita tanka ruska cigareta sagoreva zaboravljena na njegovim usnama.
Ne uznemiravajte ga. Ostavite ga s horizontom, samog, oi u oi. Ostavite ga tako.
Moda on moe da spase ovaj dan, koji umire bez grenja, koji velikom brzinom modri,
hladi se, tamni, u jednom spokojnom ropcu, kao kakva jadna rtva koja je na prevaru
pogoena u srce i sad izdie mirno, bez mnogo buke i kukanja, onoliko vremena koliko je
zaista potrebno za umiranje. Moda on razmilja na koji nain da spase ovaj dan, dok ga

netremice posmatra kao kakav stari lav.

Ali ta moe da uini on, koji se jedva dri na nogama? Toliko je umoran. A
azurno plavetnilo postaje sve dublje, vrlo brzo pretae se u pepeljasto sivo, modro,
sablasno. Prekasno, prekasno! Ni stari gospodin ne moe nita da uini. I on mora
nepomino da prisustvuje kraju dana, koji povija modru glavu nad morem i zalazi,
ostajui najednom bez svoje krvi u nevidljivim venama. [...]
Tu smo. Evo kako azurno postaje crno, pred naim oima, iznenada, da nismo ni
primetili. To je kraj. A kraj je munjevit.
Zbogom, zbogom. Nije bio nita posebno, nije bio nikakav izuzetan dan, nije ak
bio ni previe svetao ni previe mraan, ni previe dobar ni previe lo; nije bio nikakav
istorijski dan, niti dan koji treba pamtiti. Bio je to dan kao i svi drugi; jedan obian dan; ni
tuan ni veseo, ni lep ni ruan. Bezmalo uzaludan dan.
Ali ga nikada vie neemo videti.
Neko je upalio elektrine lampe.

Ovde komian zahvat daje kao output patetian efekat, a moda i neto vie, jer
nas nagoni da razmiljamo kako je jedan dan zavren i, ma kako beznaajan da je bio,
nikada se vie nee vratiti.
Ali na drugom mestu ista igra moe da se izvede na jednom banalnom
novinarskom klieu, kao u odlomku o lopovima u Uspavanki na uglu ulice:

A lopovi, odakle izlaze? Kuda prolaze? Niko ih ne vidi. Onda se samo dozna: noas
su razvalili bravu, ukrali ovde, ukrali onde. Kako uopte uspevaju da budu nevidljivi? Oni
nikada ne umeju da objasne poreklo svojih zaveljaja. U novinama uvek itamo: naen je
u posedu odreenog predmeta, ije poreklo nije umeo da objasni. avola! Od lopova se
trai da objasne samo jednu stvar: to nije ni kvadratura kruga, ni neki algebarski problem,

nego samo poreklo opljakanog plena. E, pa dobro, jo nisam uo da je neki lopov uspeo
da to objasni. Ali zar nemaju barem malo mate? Zar ne mogu da izmisle neto to bi liilo
na istinu? To poreklo za njih mora da je ono isto to je za mislioce besmrtnost due,
venost, beskonanost, ili - jo gore - konanost.
Jednako udna stvar je upornost s kojom policijski agenti nastavljaju da trae od
lopova da objasne to poreklo. Jo se nisu pomirili s tim da ga zanemare, jo nisu shvatili da
lopovi ne umeju da ga objasne. Neka ih samo hapse, ali neka ih potede tog munog
pitanja.

Ili, pogledajte kakva se korist moe izvui iz stereotipnog izraza ovek u moru:

Posle bele kafe, posluie ga s nekoliko aica marsale, biskvitima i atoom. S

vremena na vreme dolazio bi poneko da pita:
Gde je brodolomnik?
I donosili su mu okoladice, bombone i darove, koje je ovaj stavljao u depove
nastavljajui da jede. Mnogopotovani i neprealjeni Franesko Ilario Rosi dade mu i pola
lire.
Kad je zavrio s jelom, jedan mu Amerikanac ponudi veliku cigaru, a pet-est
osoba mu pritra da je upali.
Stari Karl Alberto se isprui u fotelji i poe da pui.
Tada, dok su svi utali, kapetan ree:
A sad, dobri ovee, ispriajte nam kako je dolo do nesree.
Svi se zbie oko brodolomnika. Ovaj povue etiri-pet dimova, isprazni aicu i,
pred napetim iekivanjem prisutnih, ree:
U prvoj polovini devetnaestog veka, tano...

Sa svih strana zau se negodovanje.

Ponite od neke blie prolosti! uzviknu neko.
Starac ispi naduak drugu aicu i, poto se nakon jednog minuta sabrao, nastavi:
U drugoj polovini devetnaestog veka...
Ali gomila se ponovo pobuni: od starca se trailo da pree na stvar. Ovaj, strpljivo,
ispi naduak jo jednu, treu, aicu i ponovo nastavi:
U praskozorje dvadesetog veka...
Od naih dana, od naih dana! zagraja gomila.
Pa nek vam bude! uzviknu brodolomnik uvreeno. Ako neete da ujete
predistoriju, gore po vas.
Isprazni etvrtu aicu, napravi stanku, kao da nastoji da pribere misli, i ponovo
otpoe:
Jutros...
Oh!... na to e gomila, s uzdahom olakanja.
Tiina, viknu neko, ne prekidajte ga!
Jutros, nastavi starac, poto sam se u prolazu zatekao u Sorentu, pade mi na
pamet da se okupam. Reeno - uinjeno. Iznajmio sam kostim i uao u vodu. Plivao sam
neko vreme; kad - u jednom trenutku osetih...
Kako Vam ponestaje snage..., prekide ga jedan gospodin s onim licem koje se
sree samo na parobrodima.
Tiina, zaboga, stie s vie strana, pustite ga da govori!
Osetih, nastavi starac, streljajui pogledom gospodina s onim licem koje se sree
samo na parobrodima, osetih kako me epae etiri snana mornara koji e mi debelo
platiti ako ih negde sretnem, jer umalo se ne udavih.

Rekavi to, stari Karl Alberto baci pogled oko sebe, dok se sa svih strana razlegao
amor iznenaenja.
Pa vi se onda, ree kapetan, ako sam dobro shvatio, niste davili.
Ne, taman posla.
A ta ste radili?
Plivao.
Stari Karl Alberto obrisa oznojeno elo i zamoli za jo jednu aicu likera.
Trenutak, na to e kapetan, kome su se ve zakrvavile oi, trenutak. Najpre
moramo da razjasnimo ovu stvar. Nostromo!
Nostromo pritra.
Vi ste, ree kapetan, dali lanu uzbunu. Odgovarajte ili u vam prosvirati
mozak.
Ja? uskliknu Nostromo. Ne. Ja sam rekao: ovek u moru. To je bilo tano.
Do avola, uzviknu kapetan, u pravu si!
Tresnu snano akom o sto i prodra se, obraajui se lanom brodolomniku:
Matori avole, preao si nas!

Katerina de Kaprio (u svom nedavnom delu Akile Kampanile i sluaj pisanja,

Liguori, 1990) belei da u Kampanileovoj biblioteci u Veletru nalazimo - kao orue za rad
- Znati iveti Matilde Serao, Neverov Graanski bonton, Kako treba da se ponaam Ane
Vertua entile i druge prirunike za konverzaciju. Nesumnjivo da se u kontranapadu
neprestano smenjuju dobri i loi maniri ali, i to ponavljam, mnoge kampanileovske
strategije danas su razumljivije, poto su tolika pragmatika istraivanja rasvetlila
konverzacijska pravila koja, mada naizgled oigledna, ine potporu svake civilizovane
komunikacijske saradnje. Na osnovu jednog mog predloga u eseju o kominom i o pravilu

iz 1980, najpre Karla Paleta, a onda i Katerina de Kaprio, iznova su razmotrile Kampanilea
u svetlu konverzacijskih naela Pola Grajsa. To su naela kvantiteta, odnosa, naina i
kvaliteta. Svaki put kada se pomenu u nekoj lekciji iz pragmatike, prva reakcija slualaca
je da su oigledna i potrebno je mnogo truda da bi na kraju primetili da se u sluaju
njihovog krenja raskida drutveni ugovor - a budui da se on veoma esto raskida, to
znai da ona ipak nisu tako oigledna. Ali Kampanile savreno slui da pokae kako se, u
sluaju da se ona prekre, raa i komino razgovora, odnosno komino teksta.
Naelo kvantiteta: Neka tvoj doprinos konverzaciji ne bude ni manje ni vie
informativan od onoga to zahteva situacija. Na pitanje o vremenu odgovara se jednim
brojem, a ne astronomskim opisom, ali taj broj treba da obuhvata barem sate, ako ne
minute, ali ne samo minute. Pogledajte sad Kampanilea:

Ljubomora.
ta je, gospodo, ljubomora? Priajmo malo o ljubomori. Priajmo o njoj
nadugako.
Ljubomora je, gospodo, ozbiljno pitanje, ali ne i nereivo. Ali, mogao bi neko da
prigovori, gde se onda stie s tom teorijom? Gde se stie? Rei emo vam mi gde se stie.
Mi nemamo predrasude, ne, a jo manje fetie. Neka nas Bog potedi. Meutim, meutim,
i o tome bi se moglo poneto rei. Znamo da se s nama ne slau svi. Dobro; ne treba da se
vreamo zbog toga. Ali ete hteti da se, u naelu, sloite s naim stanovitem. Moe se
pogreiti, naravno. Svi smo skloni grekama. Ali, u sutini, do ega se dolazi? Da se
razumemo, ovde je re o dedukcijama.
Onda? ta se moe odgovoriti? Zato? Kako?
Ali, ve ujemo prigovore.
Pustimo to, gospodo moja, pustimo to!
Je li ispravno?

Nije.

Poto je ovim izreena odluujua re o predmetnom pitanju ljubomore, da

priamo o neemu drugom.
O emu emo da priamo? Priajmo ponovo o ljubomori. Ili o tome, moda,
neemo vie priati. Smatramo zatvorenom ovu raspravu krunisanu naom potpunom
pobedom.

Naelo naina: Izbegavaj dvosmislenost. Naelo odnosa: Budi umestan. Evo

jednog dijaloga koji kri, jedan za drugim, oba ova naela:

Da li vam smeta dim? upita Karl Alberto gospou, spreman da izbegne amar.
Ne, slobodno puite.
Hvala, ne puim.
A zato me pitate?
Mislio sam na dim voza.
Nakon male stanke, Karl Alberto ponovo upita:
Da li vam smeta dim?
Koji?
Od cigarete.
Ne, slobodno puite.
Rekao sam vam da ne puim.
Pa zato me onda pitate?

Iz radoznalosti.

Mnogo je tee na komian nain prekriti naelo kvaliteta, koje namee istinitost,
u smislu da, ako kaem tek onako da napolju pada kia, ili da je neko doao, uesnici
konverzacijskog sporazuma treba da pretpostavljaju da ja govorim istinu. La, meutim,
ne izaziva smeh; ako nita drugo, podstie bes prema onome ko lae, ili saaljenje prema
njegovoj rtvi. Ali komina postaje ona la koja se, ne zaboravljajui Epimenidov paradoks
(Sve ono to kaem je la), sama porie. Prvak te tehnike je blajhani mladi iz romana

Ali kakva je to ljubav:

I tako, upita stari Karl Alberto blajhanog gospodina, kada su zavrili priu o
razvoju daljeg istraivanja o amaru, i tako ste se vi uputili na Kapri na krai odmor, zar
ne?
Mogao bih rei da je tako, odgovori blajhani gospodin, ali ne kaem.
Moda, dodade starac, imate neke posede na tom ostrvu.
Ne na tom ostrvu. Imam ih u mom kraju. Imam jednu kuicu na selu. Oh, nije
bog zna ta, da se razumemo! Sitnica. Mala kua. Gotovo da se ne vidi koliko je mala.
tavie, kad bolje razmislim, uopte se ne vidi. Ja je nikada nisam video. Niko je nikada
nije video. Moglo bi se gotovo rei da ne postoji.
Zato kaete: moglo bi se gotovo rei da ne postoji?
Tano je. U stvari, lepo se moe rei: uopte ne postoji. [...]
... I, ne skidajui pogled sa njega, nastavi:
Neverovatno kako liite na jednog mog prijatelja, izvesnog Marija. Da li ga
poznajete?
Nemam to zadovoljstvo. Da li imamo iste crte lica?

Ne. tavie, crte lica su potpuno drugaije. Ali ima neto u Vama...
Moda u pogledu?
Naprotiv. U pogledu nema nieg zajednikog. Meutim, ima neega...
Glas?
Oh, ne, ne! ekajte. Ne mogu da otkrijem, pa ipak... Hoete, molim vas, da
ustanete na trenutak?
Rado.
Starac ustade i blajhani stade zamiljeno da ga odmerava. Potom ree:
U stasu ne liite. Pa ipak... Okrenite se na trenutak, molim Vas.
Starac se okrenu i pusti da ga blajhani odmerava a ovaj je za to vreme mrmljao
neke polureenice, kao da razgovara sam sa sobom, i klimatao i odmahivao glavom da to
nije obeavalo nita dobrog.
Je l gotovo? upita napokon starac.
Samo sedite, odgovori blajhani.
Kad se ponovo naoe licem u lice, starac upita nestrpljivo:
I?
I, na to e blajhani posle kratke stanke, moram da priznam da vi uopte, ni po
emu, ne liite na mog prijatelja.
Prokletstvo! uzviknu starac, razbivi au.

I tako, ree stari Karl Alberto blajhanom gospodinu, vraajui se razgovoru koji
je trenutno prekinulo nenadano pojavljivanje nekoliko velianstvenih jastoga, i tako,
priali ste kako ste dobili milion na ruletu.
Upravo tako.

Ba ste srenik. Pre koliko vremena?

Blajhani gospodin napravi kratak matematiki proraun i ree:
Bie tome puna godina za Uskrs.
Godina!
Uostalom, dodade blajhani posle minuta razmiljanja, do Uskrsa ima jo itava
godina.
Tano, primeti starac, kako to?
Ne moe biti jednostavnije. Dogaaj se zbio pre sedam dana ili tako neto,
odnosno, bolje rei, ba jue. Ma, ta priam - jue? Jutros! Zbio se jutros. Ne kasnije od
jutros. tavie, pre jedan minut. tavie, upravo se zbiva dok mi razgovaramo.
Dok razgovaramo?
Blajhani se prepustio navali seanja:
Da budemo jo precizniji, izusti, rei u vam jo neto, vama ionako mogu sve
da kaem: dogaaj tek treba da se zbije.

Sigurno ste primetili da je meu svim primerima koje sam naveo veoma teko nai
dva koja bi se podvela pod istu kategoriju komine strategije. Izgleda da se pred izazovom
kominog moe pre govoriti o jednoj fenomenologiji mehanizama koji proizvode razliite
efekte nego o nekoj optoj teoriji.
Izgleda da komino pripada kategorijama kao to je igra, ije je definisanje na
osnovu neophodnog i dovoljnog uslova Vitgentajn opravdano kritikovao, jer mi igrom
nazivamo aktivnosti u kojima se fiziki troimo i igru na sreu, izazove udvoje i samotne
zabave, opklade koje ukljuuju veliku opasnost i mirno druenje sa kunim ljubimcima.
Pojam igre pokriva itav splet razliitih aktivnosti povezanih maglovitim rodovskim
slinostima, jer igra nije neka posebna aktivnost, ve jedna od ljudskih dimenzija, kao pol

- koji se uzdie u platonskoj ljubavi, ostvaruje u zagrljaju, zadrava u drhtavom milovanju,

raspomamljuje u sadomazohistikom izazovu, i moe da podrazumeva bilo zajednicu
dvoje ili vie njih, bilo samotno zadovoljstvo.
Komino je (sa svojom ophodnom i nedovoljnom posledicom: smehom) iste
prirode. Mi smo homo ludens isto kao to smo homo ridens. A ako se smeje, smei, ali,
pletu se uzviene strategije smenog - i jedina smo vrsta koja to radi, jer ovu sudbinu ne
dele ivotinje i aneli - to je zato to smo jedina vrsta koja, poto nije besmrtna, zna da to
nije. Pas vidi druge pse da umiru, ali ne zna - barem ne po snazi silogizma - da je i on
smrtan. Sokrat zna. I ba zato to zna, sposoban je za ironiju. Komino i humor su nain
na koji ovek nastoji da uini prihvatljivom nepodnoljivu pomisao o svojoj smrti - ili da
istka jedinu moguu osvetu protiv sudbine ili bogova koji ele njegovu smrtnost.
Kampanile je veliki autor kominog jer je autor smrtnog, i pogrebnog, zato to
mnogo govori o grobljima i sahranama. Njegove se stranice opsesivno vrte oko problema
smrti, jo od dela pisanih u ranoj mladosti. Iz ideje o smrti Kampanile izvlai prilike za
zbunjene osmehe. Poevi od onog njegovog lika iz mladosti koji na pitanje Kako ste?
umesto ivotari se odgovara Smrtari se, a onda jasno objanjava zato, sve do dogaaja
s jadnim Pjerom. Proitajmo ovaj odlomak iz Uspavanke na uglu ulice:

Iako se sa sigurnou zna da svi moramo umreti... ipak svi budu iznenaeni tom
pojavom. Ko ide na pogreb nekog prijatelja ili roaka, u sutini misli da se bavi neim to
se njega lino ne tie. Da li ste ikada posetili neku oaloenu porodicu dok je preminuli
jo u kui? Nailazite na zaprepaene osobe, kao da se desilo neto krajnje udno to se,
otkad je sveta i veka, nikada nije dogodilo. Svi se spetljaju, svi pokazuju da su nespremni
za dogaaj. I roaci i prijatelji. Prvi ne pokazuju ni trunku hladnokrvnosti. Posetioci
izgovaraju reenice koje, ako hoemo da budemo blagonakloni, treba okarakterisati kao
bezumne. [...] Ne mogu nipoto da podnesu suze. Nemoj da plae. Obeaj mi da nee
plakati, nareuju. Ali zato? Kakvo je zlo ako neko plae? to se tie roaka, izgovaraju

reenice bez ikakvog smisla: Nije trebalo da umre; Ko bi to pomislio?, i razne druge,
doputene jedino u sluaju da se fenomen smrti ispoljio po prvi put na ovom svetu. [...]
Samo je umrli shvatio situaciju i pomirio se sa sudbinom. Dok traje ivot, ima
nade. Dok je bilo jo neke trunke nade, on se batrgao, nedolino se ponaao i izgovarao
bezumne rei. Ali sada vie ne. Sada je potpuno miran. I jedini hladnokrvan. Jedini koji
zna da odigra svoju ulogu. Mrtav je tek nekoliko sati, a ve u tome izgleda potpuno
verziran. Tamo dole, u sobi prepunoj cvea, okruen sveama, ispruen na krevetu, u
svom najboljem odelu, ve je poprimio onaj nedokuiv izgled, ono neverovatno bledilo,
onu nepominost, onu hladnou njima tako svojstvenu. Da ne duimo, ve ima ono to
Francuzi zovu le physique du rle. Svi ivi spetljaju se kao pilii u kuini, pokazujui da
su zateeni i otkrivajui alosnu nespremnost. Kod mrtvaca, nikakvo iznenaenje. Reklo
bi se da u ivotu nita drugo nije radio osim to je umirao. Pogledajte ga, kako je ispruen
na krevetu. Ne mrda ni makac, ne obazire se ni na koga, ne gleda nikoga. Ne komentarie.
Ali kako, kad je samo pre nekoliko sati izgledalo kao da ne eli da se ikada odvoji od tih
ljudi i tih stvari koji ga okruuju? Da li je mogue da se ve pomirio sa sudbinom? Vie ga
niko ne zanima? Ni sam sebe ne zanima. Neka rade ta hoe, neka ga oblae, svlae,
zatvaraju u koveg. Uopte ga ne zanima. Ako hoe da ga ostave tu, ostae. Hoe da se
mole? Neka se mole. Da plau? Neka plau. Lei tamo nepomian i sve preputa drugima.
Potpuno spokojan. Gde li je samo nauio da tako dobro glumi mrtvaca? I nije to pitanje
kulture, ili starosti, ili neeg drugog. Siromani su umeni u tome isto kao i bogatai,
neznalica poprimi isti izraz kao i najvei mudrac, mladi i stari - mrtvi - lee s onom istom
nepominou, onom istom odsutnou. Pogledajte ga, kako je hladnokrvan, i uite se...
[...]
Meutim, kakav je samo izum ta smrt! Ni najvei romanopisac, ni najdovitljiviji
komediograf ne bi umeli da smisle tako savreno reenje. Postoje situacije koje izgledaju
nepopravljive, nerazmrsivi vorovi, prevare s kojima se nikada nee izai na kraj. Doe
smrt i sve rei. Postoje skupine ljudi koje je, izgleda, nemogue rasplesti. I ljudski je
nemogue. I evo smrti koja sve postavi na svoje mesto, uklanja situacije, ili ih reava, ako

su dotrajale, doputa da se pone iz poetka, otvara dveri ivotu. Neki put nanosi bol srcu.
Ali reava ono to je izgledalo nereivo. Na najnezamisliviji i najjednostavniji mogui
nain. Zaista, najvei autori ne bi umeli da izmisle neto kao smrt.
A ona je, pak - treba dodati - orue kojim moe da barata samo Beskrajna
Mudrost. U naim rukama bila bi propast.

Umiru i deca, zato to imaju tu nesreu da budu mali ljudi, a onda zato to mogu da
umru pre nego to postanu ljudi:

I evo kako se bela koija, sa drvenim aneliima, polako truckajui probija kroz
gradsku vrevu. Po veliini kovega vidi se da je dete bilo veoma malo i velianstveno je
videti kako svi skidaju eir pri prolasku tog deteta, samo zato to je mrtvo. ak i oficiri
podiu ruke do apke kao da pozdravljaju nekog generala; ak i saobraajci staju mirno,
kao da prolazi Guverner; pa ak i koijai, koji ne mare za odrasle ljude, ure da skinu
beretke, dok se tramvaji i automobili zaustavljaju u redu, ne gunajui.
Hajdete, molim vas! Pa to je dete!
A ono zapravo nema nikakve zasluge to je mrtvo.
tavie, tavie, ako hoemo da budemo strogi, bilo bi tu tota da se kae.
Ali gledaj, molim te, to dete, tako malo a ve mrtvo.
Zadivljujue je, u toj dobi, ne poriemo; to je sluaj iznenaujue prevremenosti.
Ali hoemo li se upitati kako to uopte da je to dete, tako malo, primljeno u kategoriju
mrtvih? Biti mrtav, moliu lepo, nije neka stvar za alu. Biti mrtav je veoma, ali veoma
ozbiljna stvar i treba se dobro namuiti pre no to se do nje stigne. Treba imati sede vlasi i
ovoliku bradu i treba proi mnoga iskuenja. Meutim, dolazi ovo dete pred Nebeske
dveri i kae: Znate, ja sam mrtav. Mrtav? Ne preterujmo, molim vas. [...]

Da li je to dete bilo dovoljno staro da bi ga primili meu mrtve? Je li bilo u stanju

da shvati vanost koraka na koji se spremalo? Je li imao izgled? Teinu? Stas? Glas?
Nije. Nije imalo nijedan od potrebnih uslova, nikakvu titulu, nikakav presedan.
Bilo je sasvim malo. Nije ak znalo ni da govori. Usta su mu jo mirisala na mleko.
Svakako da nije bilo na visini situacije. Osim ako neemo da smatramo dovoljnom
zaslugom samu injenicu to je dolo na svet. Ne znam u kojem uzrastu treba biti da bi se
umrlo, ali, onako otprilike, ini mi se da je ovo dete bilo premlado. Oh, dakle? Gde smo
stigli? Poinjemo i sa deicom? A gde emo posle toga zavriti?
Dakle, dakle, molim vas; sledei put mnogo, ali zaista mnogo vie strogosti!

U suoavanju sa smru Kampanile koristi jedno pravilo koje su ruski formalisti

pripisivali ozbiljnoj umetnosti: efekat oneobiavanja. Prikazati neku stvar (klovski to ini
s konjem) kao da je vidimo prvi put. S Kampanileom smrt esto vidimo prvi put. Ali smrt
vidimo svaki put kada neto vidimo prvi put, ak i krevet:

injenica je da se uvek zavri u krevetu. U krevetu se poinje s roenjem; posle

pola sata ponovo smo u krevetu; zatim se u njega vraamo svakog dana u pravilnim
razmacima. Ako smo umorni ili veoma tuni, bacamo se na krevet. Ako smo bolesni, evo
dolazi ni manje ni vie nego pravi nauenjak, koji je godine i godine proveo nad knjigama,
prouavao tajne prirode, secirao leeve; on nas pregleda, ispita, razmilja, i na kraju nam
kae kako treba da legnemo u krevet.
Jednog lepog dana zaljubimo se u neku gospoicu. Poinje se s uzdasima, etnjama
i slatkim reima, upliu se roditelji, priprema ruho, sprema pokustvo, kuhinjsko posue i
pribor; vade se papiri, tri se gore-dole po optinskim stepenicama, odlazi u sakristiju,
dogovara se s parohom, prelazi se na teak izbor kumova, obavlja se hiljadu drugih tekih
i zapetljanih stvari, odreuje se datum, utvruje spisak zvanica, alju se obavetenja i

pozivnice, kupuju se vozne karte. I zna se kako se sve to zavrava. [...]

Doi e dan kad emo biti u krevetu poslednji put. Tada emo, osim u izuzetnim
sluajevima, biti odeveni u svoje najbolje odelo. Kua e biti puna prijatelja i suseda koji
e se rastrati; lanovi nae porodice e vritati, iuavati se, plakati, mnogi e se
ponaati nedolino i svi e raditi beskorisne stvari; nee biti nikoga ko nee imati
zabrinut izraz lica i ko nee liiti na lava u kavezu.
Samo emo mi biti posve mirni.
Isprueni na najvanijem komadu nametaja u kui, neemo imati nikakve veze sa
optom pometnjom i ni u kom sluaju neemo deliti oseanja prisutnih. Neemo imati
nikakvih problema, ak ni najmanjih; za nas e sve ve biti reeno; i dok smo onda kada
smo se prvi put nali u krevetu neuteno plakali, sad kad e nam biti poslednji put, na
usnama e nam lebdeti moda ne ba najlepi, ali sigurno najistananiji, najdvosmisleniji i
najironiniji od svih naih osmeha.

A to je osmeh kojim nas je Kampanile varao, i teio, itavog svog ivota.

NESAVRENA GEOGRAFIJA
KORTA MALTEZEA16

Bie da je tako. U svom kratkom predgovoru za izdanje Balade o slanom moru iz

1991. godine, Hugo Prat kae da njegovo zanimanje za juna mora potie od Plave lagune
De Vira Stekpula - i na um nam odmah pada istoimeni film, ija se radnja odvija na
ostrvlju Fidi, ali koji ba niim ne podsea na Korta Maltezea. Kako god bilo, i Tomas
Merton je tvrdio da je postao katolik itajui priu o Dojsovom otpadnitvu u Portretu

umetnika u mladosti (J. Joyce, A Portrait of the Artist as a Young Man ). Ali ja se ne
uzdam mnogo u pisce, koji esto lau. Ja se uzdam samo u tivo.
Junaci Balade, pak, itaju neke sasvim druge knjige. U jednom trenutku Pandora se
nehajno oslanja na Melvilova sabrana dela, a Kain ita Kolrida, pisca jedne druge balade,
one o Starom mornaru. Osim toga, ita je u italijanskom prevodu koji nalazi, zajedno sa
Melvilom, u nemakoj podmornici (pripadaju biblioteci porunika Zlitera, koji e na
Eskondidi, posle svoje smrti, ostaviti i jednog Rilkea i jednog Selija; uostalom, Kain e u
zatoenitvu navoditi Euripida).
Ako imamo u vidu da je Kranio uio pravo kod jednog indijskog advokata na
ostrvu Viti Levu i da vodi rasprave o maorskoj mitologiji i melanezijskim drutvenopolitikim prilikama sa uverenou jedne Margaret Mid, moemo zakljuiti da su Pratovi
likovi mnogo ueniji od njega samog. Koliko je taj izbor tiva naih junaka sluajan ili
nameran?
16 Preraena verzija predgovora za Pratovu Baladu o slanom moru, Milano. Rizzoli-Milano Libri, 1991.

Na stranu Kranio, njemu dobre volje nikad nije nedostajalo, ali ovde ita i onaj
zatvorski olo od Raspuina, i to jo na francuskom! Na samom poetku (sedmi kvadrat)
zatiemo ga gde prelistava Bugenvila, Put oko sveta kraljevom fregatom Namorka i

flutom Zvezda (Bougainville, Voyage autour du monde par la fregate du roi La Boudeuse
et la flute l Etoile). Mogu se zakleti da nije posredi prvo izdanje iz 1771: za razliku od
Raspuinovog, ono je anonimno, te pievo ime ne bi moglo da stoji na koricama; budui
da je re o istom velikom formatu, postoji mogunost da je to neki naknadno povezan
izvornik, ali bila bi teta da slana i vlaga upropaste jednu takvu retkost; i doista, u estom
kvadratu uoavamo stranicu sa tri stupca koja bi mogla upuivati na neko narodno izdanje
iz osamnaestog veka.
Knjiga je otvorena negde na sredini, gde, ma kakav bio tamparski slog, poinje
peto poglavlje - Plovidba posle velikih Kiklada, otkrivanje Luizijadskog zaliva...

Pristajanje na Novoj Britaniji (Navigation depuis le Grandes Cyclades, decouverte du

Golfe de la Louisiade... Relache d la Nouvelle Bretagne ). Raspuin se ne preputa
knjievnoj bludnji, pregleda, skuplja podatke o mestu na kojem misli da se nalazi, budui
da jedri ka nemakoj bazi na Novoj Pomeraniji - odnosno Bugenvilovoj Novoj Britaniji.
Meutim, na stranu to to u ovom poglavlju Bugenvil sree piroge i divljake koji izgledaju
kao da su iskoili sa stranica Balade (mada bi obrnut zakljuak imao vie smisla), ako
zavirimo u lepu i veliku kartu koja prethodi Uvodnom slovu, mogli bismo sebi postaviti
nekoliko uznemiravajuih pitanja.
Bugenvilova karta se uopte ne poklapa sa kartom koju Prat crta na susednoj strani.
U ovom sluaju Prat zna vie od svog junaka, ali junak ne ita Baladu, ve Bugenvila. Ako
se Raspuin oslanja na Bugenvilovu kartu i pretpostavlja da se nalazi blizu Nove
Pomeranije, onda ne moe da veruje da se nalazi u vodama Solomonovih ostrva, koje je
Bugenvil smetao mnogo istonije (manje-vie tamo gde su ostrva Fidi, prevarivi se za
oko dvadeset stepeni duine i deset stepeni irine). Drugim reima, ukoliko Raspuin,
zahvaljujui svom njuhu ili kakvom instrumentu koji je 1913. godine jedan moreplovac
morao imati na raspolaganju, zna ono to zna Prat i kae nam da je Kaina i Pandoru

pokupio izmeu sto pedeset petog podnevka (rekao bih istono) i estog uporednika
juno, trebalo bi da, proveravajui Bugenvila, bude uveren da se nalazi blizu zaliva oazel
i Luizijadskog arhipelaga, o kojem ita, ali veoma daleko od Solomonovih ostrva (gde se
ipak, i ne znajui, nalazi).
Rei ete mi da je to sasvim nevano sa stanovita pripovedanja, ali nije tako: kada,
neto kasnije, holandski trgovaki brod nailazi na Raspuinov katamaran, i oficiri i jedan
mornar sa Fidijskih ostrva primeuju da se katamaran, ma koliko fidijski, prilino
udaljio od uobiajenih puteva Fidijaca, koji se kreu samo na istok ili na jug. A kasnije
emo videti da je trebalo upravo tako da postupe, jer se ba na jugoistoku (mnogo dalje na
jugoistoku) nalazi Monahovo ostrvo. Rei ete da Raspuin uopte ne eli da ide tamo, ve
do nemake Kajzerine, ali on svejedno tamo stie ne znajui ba gde se tano nalazi - ili,
ako je to ranije znao, sada ima sva prava da izgubi glavu, s obzirom na svoju poslovinu
duevnu neuravnoteenost. Ne treba zaboraviti da je i sam Bugenvil, stavljajui
Solomonska ostrva na pogreno mesto, pokazao da je imao mnogo nedoumica; i zaista, on
na karti zapisuje: Solomonova ostrva ije su postojanje i poloaj neizvesni (Isles

Salomon dont lexistence et la position sont douteuses).

Ali Bugenvil se u potpunosti da opravdati. Alvaro da Saavedra je jo 1528. tragao za
tim legendarnim Solomonovim ostrvima, u nadi da e tamo pronai blago istoimenog
kralja, kreui se, meutim, izmeu Maralskih ostrva i Admiralitetskog arhipelaga; nalazi
ih Mendanja 1568, krsti ih, a posle toga niko ne uspeva ponovo da ih nae; ak ni on sam,
kad nekih tridesetak godina kasnije kree s Keirosom ne bi li ih ponovo otkrio i kada ih
promauje za dlaku, iskrcavi se jugoistono, na ostrvo Santa Kruz.
Od tog trenutka povest istraivanja Tihog okeana postaje povest o ljudima koji
neprestano otkrivaju zemlje koje ne trae, mahnito tumaraju izmeu ostrvaca, koralnih
grebena i kontinenata, pri emu uporno prave greke oko geografskih duina (barem do
pronalaska Harisonovog hronometra), a nevidljivo i nepronalazivo sredite tih krstarenja
morem gotovo su uvek ostrva kralja Solomona, koja su se rasprila u magli. Tasman, na

primer, koji 1643. trai Solomonova ostrva, najpre stie na Tasmaniju (to nije za bacanje),
primeuje Novi Zeland, prolazi kraj ostrvlja Tonga, dopire, ne iskrcavajui se, do
Fidijskih ostrva od kojih vidi samo nekoliko ostrvaca, i stie do obala Nove Gvineje.
Kako bilo da bilo, Raspuin, koji je ak mogao da koristi dobre nemake karte iz tog doba,
zainatio se da svoje pretpostavke potvrdi kod Bugenvila, gde su Solomonova ostrva jo
uvek samo san. Ali ta njegova onirika greka utie i na ponaanje ostalih.
Zato bi, po vaem miljenju, trebalo da Korto pronae podmornicu porunika
Zlitera (koji ima u rukama izvrsnu kartu kapetana Galanda) ba ispod zapadnog rta Nove
Pomeranije, dakle, plovei ka zapadu, ako je poao sa Kajzerine, dok podmornica ima za
cilj Eskondidu.
Gde se nalazi Monahova Eskondida? Razgovarajui o tome sa Pandorom, Kain kae
da Monah vlada od Gilbertovih pa sve do Zavetrenih ostrva. Vladati od Gilbertovih do
Zavetrenih ostrva bogami je teak posao, nalae kabotau itavih dvadeset stepeni irine i
vie od etrdeset duine, te Monahov prostor iscrtava pre mitologija nego geografija.
Da uporedimo sada Pratov tekst i De Agostinijev atlas. Prat na kraju preko volje
priznaje da se Eskondida krije na devetnaest stepeni irine juno i sto ezdeset devet
stepeni duine zapadno: dakle, izmeu ostrvlja Tonga i Kukovih ostrva. Oficir nemake
mornarice koji plovi prema Novoj Gvineji da bi stigao na Tonge i kae (kao to kae):
Uskoro stiemo na Eskondidu (od koje je udaljen pet hiljada kilometara), samo je sanjar
koji je, uhvaen u Raspuinove mree, pobrkao granice prostora. injenica je da Raspuin
ili Prat ili obojica nastoje da pobrkaju i granice vremena.
Samo ako itate paljivo, primetiete da Raspuin hvata Kaina i Pandoru 1.
novembra 1913, ali da svi stiu na Eskondidu posle 4. avgusta 1914. (jer ih Monah
obavetava da je toga dana izbio rat), otprilike izmeu septembra i poslednje dekade
oktobra, kada na scenu stupaju Englezi. Izmeu dve stranice Kolrida i dve rasprave sa
Zliterom prohujala je cela godina, tokom koje se podmornica kretala nekim neodreenim
putevima, s udnovatim nehajem, lutalakom udnjom gusara iz sedamnaestog veka,

onom udnjom Starog mornara i kapetana Ahava.

Svi junaci Balade, ukljuujui i oficire nemake mornarice, putuju po arhipelagu
neizvesnosti, kao da u nekom udnom stanju smuenosti krstare granama porodinog
stabla Hrovesnora, ne elei da ikada stignu do kraja. Ne umeju da prate ajkule kao Tarao
(jedini koji uvek stie tamo gde naumi i gde je potrebno, kreui se gotovo pravolinijski),
a kada se okrznu o Geografsku Istinu, nisu toga ni svesni. Pa ipak, ona je tu, u
Pandorinom imenu: izmeu Fidijskih ostrva i Novih Hebrida nalazi se Basen Pandora, po
ijem su obodu rasuta ostrva Jasava, a na njima je Plava laguna. Pandora je simbol
kartografskog znanja kojim nijedan od junaka Balade nije obdaren. Raspuin je itao samo
Bugenvila, Prat samo De Vira Stekpula ali, kao to to obino biva, tekst o tome zna vie no
bilo ko drugi.
Sve u Baladi prati ritam pomorskih puteva o kojima nam ona pripoveda, ak i
psihologija likova, koji se vole poto su prethodno pucali jedni na druge, ili se ubijaju
prijateljstva radi, i gube kontrolu, a onda se ponovo izmatavaju kroz neko potomstvo,
svaka strana jedan bolniki karton - i mi ne znamo ko je zapravo Monah (ne verujem u
Zliterovo vienje dogaaja, suvie je precizno), ni kakvo mu je lice, ako ga uopte ima, i
odakle je Raspuin, zato se Kain tako zove (moda je neka bajronovska veza), a pogotovo
malo znamo o Kortu, o kome e nam naredne prie kazati sve, ne tedei ak ni mamu.
Nesiguran je i crte, Korto nema one konane i sutinske crte, neu da kaem iz
poslednjih epizoda (gde se ak podmlauje i poprima neto aneosko, gubei znamenja
jednog ne ba uzornog ivota), ali ni iz svoje zrele epopeje, kada se nehajno kree kroz
venecijansku lagunu, Brazil, Irsku i krstari kopnenim putevima Transsibirskih vrleti.
Danas nedvosmisleno prepoznatljiv, Korto se u vreme Balade jo trai: ne poznaje
vlastitu biografiju (pojavljuje se iznebuha nasred okeana kao Juda iz Navigatio Sancti

Brandani), nesiguran je u svoju psihologiju, a o njegovom licu on i Prat jo ne znaju

mnogo i istrauju ga iz kvadrata u kvadrat kako pria odmie, tako da nekoliko osnovnih
poteza prerastaju na kraju u guste upitne bore. Moda emo zaboraviti mnoge prie u

kojima Korto izgleda savren u svojoj hijeroglifskoj trenutnosti, ali u Baladi ivi i postaje
nezaboravan zahvaljujui svom izazovnom nesavrenstvu. Upravo zato Balada ostaje
zabeleena u svesti svojih prvih italaca kao neki vaan dogaaj, novi obrazac stvaranja
knjievnosti kroz strip, Eskondida se uzdie do razmera univerzuma pripovedanja gde se
Imael brka sa Mandevilom, Tihi okean se pretapa u Zemlju popa Jovana, geografske karte
protuslove reima, koje ne odreuju ve nagrizaju mee prostora, uporednici se ukrtaju,
atlas postaje nepouzdani portilan, a jedan gotovo srednjevekovni Monah, oplemenjen
pasatima, razvija steg Vea desetorice.
Oduvek sam tvrdio da u svojim glavnim junacima, ili u krajnjem sluaju u
sporednim. crtai preslikavaju sebe, a onaj ko je lino upoznao Ala Kapa, Fajfera, ulca ili
Jakovitija, to dobro zna (jedino je Fil Dejvis dao Mandraku lice Lija Folka - ili je Li Folk
prilagodio svoje lice prema uputstvima Fila Dejvisa). Za Prata to nisam pretpostavljao. Ali
jednog dana, ne seam se vie prilikom koje knjievne promocije ili zgode, sreo sam ga na
Terasi Martini u Milanu i predstavio ga svojoj erki, tad jo sasvim maloj ali ve upoznatoj
sa njegovim priama, i ona mi je apnula na uvo da je Prat Korto Malteze. Da je car go,
jedino dete sme da kae. Prat nema Kortov stas, onu viljastu izduenost, ali gledajui ga
paljivije iz profila, morao sam priznati da je na neki nain u tome bilo istine: linija nosa,
oblik usta, ne znam, Prat sigurno nije Korto iz Balade, ali je, recimo, onaj Korto s vie
arolije u sebi iz poslednjih pria, onih koje Prat tad jo nije znao... Prat se traio
(matario je s olovkom pitajui se kakav bi voleo da bude - sada to zna, kao elf), i u tom
traganju za sobom sledio je zamrene puteve nekih lutajuih snova.
Tako se jedno tivo pretvara u lutalicu. I u toj izmaglici koja preobraava prostor i
vreme raaju se mitovi, a likovi putuju iz teksta u tekst, nastanjuju se u naem seanju kao
da su oduvek postojali u seanju naih oeva, mladi poput Metuzalema i stogodinjaci
poput Petra Pana, tako da nam se esto dogaa da ih sretnemo i tamo gde nisu ispriani,
pa ak - barem deca imaju taj dar - i u ivotu.